KRIMINOLOGIJA SKRIPTA ZA ISPIT Milica i Vuk
Kriminalni fenomen: najopštiji pojam i služi kao zajednički naziv koji obuhvata delo i njegovog učinioca, žrtvu ,
krminilalitet i reakciju do koje takva ponašanja dovode.
Zločin je pojedinačno kriminalno ponašanje, akt kojim se krši krivični zakon.
Kriminalitet je ukupnost svih zločina u vremenu i prostoru. Masovna pojava, мože biti primarni (vršenje kažnjivog dela ili
pojavljivanje pred organima formalne socijalne kontrole prvi put) , može biti i sekundarni (ponovno vršenje dela i
ponovno pojavljivanje pred organima formalne socijalne kontrole.)
Antisocijalno ponašanje - u tradicionalnom smislu predstavlja kršenje normi koje nemaju stepen opasnosti po društvo
zbog koga bi ga trebalo sankcionisati u krivičnom pravu.
U anglosaksonskoj literaturi – aktivnost koje izazivaju nespokoj lokalne zajednice, ali ne predstavljaju dela koja bi trebalo
inkriminisati.
Socijalna devijacija – kršenje jedne društvene norme ponašanja na koje se reaguje neformalno. Može biti primarna i
sekundarna. Primarna je posledica različitih psihičkih i društvenih faktora , Sekundarna je ponašanje socijalnog devijanta
čiji su život i identitet određeni odstupajućim ponašanjem.
Delinkvenija – ukupnost zabranjenih dela u pravnom sistemu – delikata.
Delikti su – krivična dela, prekršaji, privredni prestupi , disciplinske krivice njih proučava kazneno pravo koji je širi
pojam od krivičnog prava.
Prekršaji – protivpravna ponašanja kojima se vređa javni poredak.
Privredni prestupi – vrsta delikata kojima se narušavaju pravila o poslovanju privrednih subjekata.
Maloletnička delinkvencija u užem smislu – podrazumeva ponašanje dece i maloletnika, koja u kažnjiva u krivičnim
zakonima i koja bi da su izvršena od punoletnih bila označena kao kriminalitet.
Maloletnička delinkvencija u širem smislu – teškoće u vaspitanju i sitna kažniva dela mladih (preddelinkvencija)
Kriminalac (zločinac) – lice koje karakteriše kriminalna karijera , koju vezujemo za učvršćivanje kriminalnog identiteta i
habitualni karakter kriminalne aktivnosti. (on ga vrši po navici) Zbog navedenog on predstavlja osobeni zločinački tip.
Prestupnik – lice čije je delo plod situacionih činilaca, a ne delo kriminalne karijere ni uobičajene aktivnosti.
Kriminalizacija – individualna kriminalizacija (kriminogeneza) je proces nastajanja kriminalaca čija je završnica vršenje
zločina od tog lica. Socijalna kriminalizacija je krivično pravni proces u kome od društva određeni subjekti ponašanje
pojedinca označavaju kao kriminalno.
Žrtva zločina – osoba,organizacija ili pravni poredak koji su ugroženi,povređeni ili uništeni krivičnim delom.
Viktimizacija (viktimogeneza) – proces u kome neko ili nešto postaje žrtva. Viktimitet je ukupnost kriminalnih
viktimizacija u određenom vremenu i prostoru.
Neformalna socijalna kontrola – skup mera kojima društvo svoje članove podstiče na konformizam . U procesu
socijalizacije nagrađuje se konformističko a kažnjava se socijalno devijantno ponašanje dece.
Formalna socijalna kontrola – oznaka za delatnost zvaničnih organa krivično pravnog progona koji zakonske norme
stvaraju,tumače i primenjuju .
Bagatelni kriminalitet – dela neznatne društvene opasnosti
Definicija kriminologije mora da bude precizna (da bi imali jasnu razliku ove nauke prema ostalim krivičnim i drugim
naukama) , široka (da bi obuhvatila i nove sadržaje kojima je obogaćena)
Kriminologija je samostalna nauka koja, koristeći saznanja i istraživačke postupke nauka o čoveku i društvu, empirijski
proučava kriminalni fenomen tj. zločin, njegovog izvršioca i žrtvu, kriminalitet i način na koji društvo reaguje na
kriminalno ponašanje
Kriminologija je:
-
Samostalna nauka (sa osobenim predmetom i metodom)
Jedinstvena nauka (umesto podela kriminologije danas je potrebna integracija)
Sintetička (u njoj se sustiču i integrišu sva saznanja koja o kriminalnom fenomenu postoje)
Interdisciplinarnost (za izučavanje njenog predmeta potrebno je koristiti saznanja i postupke iz drugih nauka)
Multidisciplinarnost (ova nauka crpi svoja znanja iz 12 disciplina )
Teorijsko empirijska nauka
a) kao teorijska – ona uopštava saznanja do kojih se dođe istraživanjem
b) kao empirijska – ona se bavi onim što jeste, realnim pojavama i procesima koji se mogu neposredno opažati i
proučavati
Predmet kriminologije
Kriminologija se bavi kriminalnim fenomenom koga čine:
1.
2.
3.
4.
5.
zločin
prestupnik
žrtva
kriminalitet
reakcija pojedinca i društva na zločin i kriminalitet
Različita shvatanja zločina:
Zločin i zakon – reč je o radnji ili propuštanju radnje koji su navedeni u zakonu i za koje je previđena kazna.
Nužni elementi za određivanje pojma kriminaliteta su – zabranjena radnja, subjektivni odnos učinioca prema
delu, propisano kažnjavanje. Zločina nema bez slobodne odluke njegovog učinioca.
Zločin i greh – među moralistima ima pokušaja da se uspostavi veza između čovekove radnje koja je suprotna
religioznom ili moralnom učenju i akata koji su zabranjeni u svetovnom pravu.
Brejtvejt i Petit kažu da su dva najznačajnija napada na liberalno krivično pravo: legalistički moralizam
(omogućava kriminalizaciju nekog dela zato što je nemoralno) i legalistički paternalizam (da se neko kazni jer
šteti samom sebi)
Zločin kao bolest – kriminalno ponašanje kao izraz bolesti učinioca
Zločin kao izraz društvene organizacije – zločin se shvata kao izraz delovanja (poremećaja u delovanju) same
društvene organizacije. Postoje različite varijante u ovom pristupu ali svima je zajedničko da su neodređene u
shvatanju pojma kriminalnog ponašanja jer ne daju osnov za razlikovanje zločina od nekog drugog dela.
Zastupnici su sledbenici Dirkema i Suterlanda, pripadnici Čikaške škole i marksistički orijentisani autori,
posebno novi radikalni kriminolozi.
Zločin kao socijalni proces – pravi se analogija zločina i bolesti, za bolest ne znamo dok se bolesnik ne požali
na nju ili dok se ne pojave neki spoljašnji simptomi.
Kriminalitet se shvata kao serija međuodnosa (interakcija) – žrtve i policije
Zločin kao kršenje ljudskih prava – Dragan Milovanović zločin izjednačava sa povredom osnovnih ljudskih
prava naglašavajući da postoje dve vrste takve povrede.
Zločini redukcije kojima se pasivnom subjektu oduzima neki kvalitet bitan za njegov status
Zločini represije gde se povređeni subjekt sprečava da postigne željeni status ili poziciju.
Od navedenih shvatanja o pojmu zločina najprihvatljivije polazi od pravne odredbe.
Uža i šira odredba zločina
Šira odredba zločina je vršenje zakonom sankcionisanih dela (delikata)
Neka strana zakonodavstva prave razliku između zločina,prestupa i istupa.
Naše zakonodavstvo razlikuje: krivična dela, prekršaje, privredne prestupe i disciplinkse krivice.
Zločin u užem, pravom smislu predstavlja samo kršenje normi krivičnog prava.
Dinamika krivično pravnih inkriminacija se sastoji u otklanjanju ponašanja sa neznatnom opasnošću po društvo
tzv. Bagatelni kriminalitet iz posebnog dela Krivičnog zakona- dekriminalizacija
I unošenjem u taj zakon novih do taga nekažnjivih ponašanja – inkriminalizacija , ona može dovesti do
hiperkriminalizacije i hipertrofije krivičnog prava.
Za krivično pravo je krivično delo, za psihologiju duševna smetnja a za sociologiju devijacija.
Devijacija je ponašanje suprotno normama ili očekivanjima drugih koje izaziva neslaganje ili kažnjavanje.
Novije koncepcije smatraju devijaciju produktom istih onih procesa koji dovode do poštovanja normi.
(konformizam)
Zločini mržnje se definišu kao dela koja se vrše iz mržnje, odbojnosti ili negativne nastrojenosti izvršioca prema
grupi ili kolektivitetu kojima žrtva pripada.
Levin i MekDevit smatraju da se zločini mržnje odvajaju od ostalih vidova nasilničkog kriminaliteta na osnovu 3
osobine. Prvo, razlikuju se po posledicama, ovakva dela su opasnija jer izazivaju snažan osećaj nesigurnosti
kod prpadnika manjinskih grupa. Drugo, dominiraju brutalnost i odsustvo sažaljenja prema žrtvi. Treće, žrtve
su najčešće potpuno nepoznate, a nasilje vrše grupe prestupnika.
Osnovni motivi koji utiču na vršenje zločina jesu:
1. prisvajanje (koristoljublje)
2. seksualno zadovoljstvo
3. agresivnost
4. strast
5. ideologija
6. igra (zabava)
Aleks Tio smatra da postoji nekoliko osnovnih pristupa: FIA DDD
-
funkcionalistički
društvenog definisanja
-
interakcionistički
anomični
društvenog i kulturnog oslonca
društvenog i kulturnog sukoba
Tio navodi da postoje dve vrste definicija devijacija:
-
tradicionalne, apsolutističke (devijacijama prilaze kao realnoj pojavi)
novije, relativističke (ovakva ponašanja objašnjavaju žigosanjem koje se desilo u prošlosti)
U pogledu kruga ponašanja koja se označavaju devijacijama, mogu se zapaziti sledeći pristupi:
-
najširi (devijacije su oznaka za nekonformističko ponašanje ili stil života)
-
uži (devijacije su ponašanja ljudi koja u značajnoj meri odstupaju od društvenih normi i izazivaju
reakciju neodobravanja)
Devijacije prema tome kako ih sredina ocenjuje možemo podeliti u dve grupe:
Negativne (otpadništvo,indiskrecija,bizarnost,neodgovornost,otuđenost,raskolništvo)
Pozitivne (altruizam,brižljivost,diskretnost,ispravnost,ljubaznost,pacifizam)
Odnos zločin – devijantnost
Kriminalno ponašanje ugrožava osnovne vrednosti jednog društva i sam njegov opstanak, dok devijantno
ponašanje u užem,pravom smislu nema tako izraženu opasnost po zajednicu.
Zločin bi po pravilu trebalo da prati delovanje mehanizama formlane, dok devijacija prati mehanizme
neformalne kontrole.
Svaki član društva je (u izvesnoj meri) u odnosu na ocenu određenih društvenih grupa devijant , ali nisu svi
građani samim tim i zločinci.
Ako su zločini u Dirkemovom smislu normalne pojave, zašto bismo im se uopšte suprotstavljaju?
Mi devijantnim smatramo svako neinkriminisamo odstupajuće ponašanje.
ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM KRIVIČNIM NAUKAMA
Odnos kriminologije i krivičnog prava
Dok se krivično pravo bavi krivičnim delima i sankcijama, pristupajući im pre svega kao normativnim pojavama,
kriminologija im kao empirijska nauka pristupa kao realnim pojavama. U tom smislu Megvajer je smatra fizikom
društva.
Pietro Nuvolone razliku vidu u tome što kriminologija ima za osnovni predmet opis spoja delinkventa i uzroka
delinkvencije dok nauka krivičnog prava opisuje krivične norme jednog važećeg pravnog poretka.
Krivično pravo i kriminologija su povezani. Predmet kriminologije je u velikoj meri određen onom zonom po društvo
štetnih ponašanja koja krivično pravo izdvaja i sankcioniše. Otuda bi bez KP kriminologija ostala bez čvrstog konteksta i
polazne tačke.
Sa druge strane krivično pravo od kriminologije dobija neophodne podatke o razmerama i uslovljenosti tih dela što ima
izuzetan značaj za racionalnu izgradnju sistema inkriminacija i sankcija.
Odnos sa kriminalnom politikom
Kriminalnu politiku formirao je List a tamo gde joj daju status samostalne discipline, definišu je kao ukupnost postupaka
kojima društvo odgovara na izazove kriminaliteta.
Marti pravi razliku između kriminalne politike kao nauke i veštine.
Kao veština – predstavlja organizovano delovanje društvenih subjekata usmereno na suzbijanje zločina i kriminaliteta.
Kao naučna disciplina – kritički proučava tu delatnost u cilju optimizacije kontrole ovih pojava.
Vidovi kriminalno političkih delovanja su: profilaksa i represija . (ante delitum i post delictum)
Kriminalna politika može biti usmerena ka budućnosti i cilj joj je da delovanjem na učinioca (specijalna) i uticajem na
druge (generalna) prevencija utiče da do takvih dela više ne dolazi ili unazad i tada se svodi na uzvraćanje učiniocu zbog
zla koje je naneo retribucija (odmazda)
Profilaksa i represija povezane su sa kategorijama primarne sekundarne i tercijarne prevencije.
Primarna prevencija – tiče se ustanovljavanja činilaca u prirodnoj i socijalnoj sredini koji omogućavaju ili podstiču
kriminalnu aktivnost. (UOČAVANJE I KONTROLA ČINILACA KOJI VODE KA ČINJENJU DELA)
Sekundarna prevencija – odnosi se na mere namenjene ranom otkrivanju potencijalnih prestupnika i pravovremeno
delovanje pre izvršenja krivičnog dela
Tercijarna prevencija – obuhvata mere protiv onih lica koja su izvršila krivično delo odnosno poznatih prestupnika
Kriminalna politika je aksiološka disciplina koja počiva na vrednosnim sudovima (kako bi nešto trebalo da bude)
Kriminologija je ontološka disciplina koja proučava ono što jeste a ne ono što bi trebalo da bude.
Prožimanje kriminologije i kriminalne politike neminovno – kriminalni fenomen obuhvata i formalnu reakciju društva
Kriminologija osmišljava konkretne aktivnost suzbijanja kriminaliteta a kriminalna politika proverava naučne postavke
kriminologije.
Kriminalna politika – politika kontrole kriminaliteta (to je najbolje)
Odnos sa penologijom
Penelogija je grana krivičnih nauka koja izučava funkcije krivičnih sankcija, pravila njihovog izvršenja i metode
upotrebljene za njihovu primenu. (funkcija pravila metode)
Već dva veka u kaznenim sistemima dominira kazna lišavanja slobode i ona se dobrim delom svodi na penitencijarnu
nauku. Gasin smatra da penologija obuhvata tri velike grane:
-
pravo izvršenja kriv. Sankcija
tehniku upravljanja kaznenim ustanovama
kriminalnu terapeutiku
Odnos sa kriminalistikom
Saporano kaže da je kriminalistika naučna disciplina koja se koristi znanjima niza drugih nauka i veština kako bi u
procesu tumačenja činjenica proisteklih iz zločina, izvršila sintezu podataka pribavljenih uz pomoć navedenih
disciplina,sve sa ciljem da se otkrije zločin i kao takav kvalifikuje, identifikuje učinilac i njegova žrtva.
Ponti je smatra tehnikom isleđivanja u krivičnim stvarima koja je od značaja za policiju i pravosuđe.
Kriminalistiku bi trebalo odrediti kao nauku koja primenjuje saznanja prirodnih i tehičkih disciplina u cilju otkrivanja i
rasvetljavanja krivičnih dela i otkrivanja njihovih učinilaca.
Tri grane kriminalistike: kriminalistička tehnika , taktika i metodika
Kriminalistiku pre svega interesuje način izvršenja krivičnog dela i korišćena sredstva, i s tim u vezi način rasvetljavanja
dela. Kriminologiju interesuje njihova tipologija a ne svako od njih ponaosob.
Kriminologija i kriminološke discipline
Kriminalna antropologija – izučava uslovljenost zločina organskom strukturom pojedinca
Kriminalna psihologija – povezuje zločin sa određenim psihičkim osobinama (duševno zdrava osoba)
Kriminalna psihopatologija – zločin kao izraz poremećaja uma učinioca (bolesna patološka ličnost)
Kriminalna sociologija – baza objašnjenja zločina je samo društvo
Kriminalna biologija – uslovljenost kriminalne aktivnosti traži u čoveku kao bio-psiho konstitucionalnom tipu.
Dimenzija sagledavanja predmeta kriminologije:
Fenomenološka – pojavni oblici, kretanje kriminaliteta, osnovne karakteristike tih pojava
Etiološka – uslovljenost zločina i kriminaliteta
Viktimološka – ugao posmatranja žrtve.
Metode u kriminologiji
Naučno istraživanje podrazumeva planski, na saznanjima metodologije zasnovan, sistemski zahvat koji se označava kao
postupak naučnog saznanja.
Faze naučnog istraživanja:
1. Određivanje predmeta i cilja istraživanja; postavljanje polazne predpostavke
Hipoteza – iz teorija izvedeni stavovi o uzjamnim odnosima između pojava koje je moguće empirijski testirati; odgovor
na neki problem, bitno je da je jednostavna i proverljiva.
2. Izrada istraživačkog plana
Istraživački plan – strategije
a)
b)
c)
d)
e)
3.
Eksperimentalnu, neeksperimentalnu
Transferzalnu i longitudinalnu
Kvalitativnu i kvantitativnu
Individualističku i globalističku
Uporedna, istrorijska i prognostička
Prikupljanje činjenica, njihova obrada i tumačenje
Činjenica – konkretni objektivni događaji iskustvenog karaktera koje pod određenim uslovima može opaziti svaki
posmatrač normalnih čula koji je tokom opažanja uspeo da isključi svoja predubeđenja, afekte, interese i druge
iracionalne faktore.
4. Naučna interpretacija
Dva oblika naučne interpretacije – utvrđivanje naučnih zakona,”naučno objašnjenje” a druga ima manji domašaj i
uokviru nje se proverava hipoteza
Kriminološka konstanta – iskazi koji važe za većinu pojava
5. Provera dobijenih rezultata u praksi
Verifikacija rezultata koja se radi odmah nakon sprovođenja predhodnih faza ili u kasnijim istraživanjima
Dva načina definisanja predmeta istraživanja: teorijsko (pomoću apstraktnih pojmova) i radno (proces operacionalizacije
kojim se sadržaj apstraktnih kategorija iz teorijske definicije prevodi na indikatore)
Indikatori su realne pojave koje se daju ispitivati
Metod i teorija
Teorija – teorija je zbir logički povezanih ideja i uopštavanja kojim se objašnjavaju određeni događaji i procesi.
Gassin razlikuje teorije širokog obima (teže da objasne kriminalnu delatnost u njenoj ukupnosti) i teorije srednjeg obima
(svoj domašaj ograničavaju samo na jedan aspekt kriminalne delatnosti)
Odnos metoda i teorije – metod kao sluga teorije , stalan odnos međuzavisnosti.
Vrste podela metoda:
-
-
Prema prirodi podataka
1. kvantativni i kvalitativni podaci
2. pojedinačni i društveni podaci
3. prošli i sadašnji podaci
4. primarni i sekundarni
Prema načinu pristupanja predmetu proučavanja
Istorijske,komparativne i studije predviđanja
Prema načinu pristupanja predmetu proučavanja
1. Metod proučavanja pojedinačnih slučajeva
2. Globalistički metog
3. Metod srednjeg obima
Metod proučavanja pojedinačnih slučajeva
1.
2.
3.
4.
Klinički metod i prognoza kriminalnog ponašanja (izučavanje faktora rizika) pitanje za povezivanje
Anamnestički metod (životna istorija,posmatranje sa učestovanjem)
Nenametljiva posmatranja (dokumentaciona analiza,analiza sadržaja, meta-analiza,mapiranje kriminaliteta)
Svesituacioni metod
Klinički metod
On proučava pojedinačnog prestupnika ili njihove manje grupe i okrenut je izdajanju ličnih osobina kao psihoorganskog
jedinstva.
Dva aspekta kliničkog metoda:
1. kliničko ispitivanje – obezbeđivanje podataka koji se tiču pojedinca kako bi mu se odredila ogovarajuća terapija
2. primena terapije
Metod za utvrđivanje opasnosti od budućeg kriminalnog ponašanja: šema prognostike , tablice predviđanja i
proučavanje faktora rizika.
Anamnestički metod
Metod proučavanja životne istorije – sadrži obično analizu pisama, dnevnika , biografija , autobiografija , kao i dubinske
intervju ili posmatranje reprezentatvnih subjekata
Posmatranje sa učestvovanjem – razvili su ga pripadnici Čikaške škole u proučavanju devijantne subkulture. Sinonim za
ovo istraživanje je terensko istraživanje a neki ga zovu etnografsko.
Poslednjih decenija raste broj kvalitativnih istraživanja koji se rukovode filozofijom metodološkog individualizma
odnosno verovanju da društvene pojave ne mogu biti shvaćene ukoliko nemamo u vidu šta pojedinci misle, biraju ili
daju. Primeri ovakvog pristupa: narativna analiza i q analiza.
Nenametljiva posmatranja
Dokumentaciona analiza – klasifikacija:
1. primarni, sekundarni, tercijarni
2. javni i privatni
3. traženi i netraženi
Teškoće i problemi u okviru primene dokumentacione analize:
1.
2.
3.
4.
selektivno beleženje događaja
službenička aljkavost koja dovodi do unošenja pogrešnih činjenica
pogrešna interpretacija sadržaja od strane istraživača
subjektivnost informacine državnih organa
Analiza sadržaja
Ona je istraživačka tehnika namenjenja sistematskom utvrđivanju učestalosti kojom se specifične ideje, koncepti ili izrazi
koriste u međuljudskoj komunikaciji.
Sadržaj – značenja i vrednosti kao duhovna kategorija (reći,fotografije,simboli,slike)
Analiza – niz procedura kojima se vrši evaluacija informacija
Tri situacije kada je analiza sadržaja najadekvatniji postupak:
1. kada je potrebno analizirati ogromnu masu informacija
2. kod istorijskih studija
3. kada treba razotkriti namerne i nenamerne poruke
Meta-analiza
Ovde naučnik analizira ono do čega je došao veliki broj drugih istraživača. Cilj može biti da njihovi rezultati posluže kao
začetak sopstvenog proučavanja ili radi donošenja odluke od organa formalne socijalne kontrole.
Zamerka: njeni rezultati zavisi od onoga šta su drugi pre toga uradili.
Mapiranje kriminaliteta
GIS (geografsko informacioni sistem) koristi se pri analiziranju problema kriminaliteta i njegovog suzbijanja
Tri cilja upotrebe GIS-a:
1. dobijanje vizuelne i statističke analize prostorne prirode kriminaliteta
2. omogućava povezivanje zločina i drugih pojava i time utvrđuje veza između varijabli
3. omogućava da se analiza rezultata predstavi grafički
Mapiranje kriminaliteta vezano je za određivanje tzv. opasnih mesta (hotspots) a to su skupovi i aktivnosti na
određenom području.
Svesituacioni metod
Kombinacija posmatranja sa učestvovanjem i eksperimenta.
Faze svesituacionog metoda (pansituacionog, neko zove i tako)
1.
2.
3.
4.
istraživač živi u grupi kao prihvaćeni član
prikuplja sve dostupne zvanične podatke o članovima grupe
kliničko ispitivanje članova grupe pri čemu eksperimentisani zna da ga istaržuju
kasnije korišćenje dobijenih rezultata u terapeutske i eksperimentalne svrhe
Zamerke:
1.
2.
3.
4.
5.
pitanje reprezentativnosti izabranih pojedinaca
dugo trajanje
etička dimenzija
manipulacija članovima grupe
Hotornov efekat – izmena ponašanja članova grupe usled saznanja da se posmatraju
Metodi srednjeg obima
1.
2.
3.
4.
Uzorak
Intervju i anketa
Longitudinalno ispitivanje
Eksperiment
Uzorak
Tri nivoa pojava:
1. Proučavana populacija
2. Okvir uzorka
3. Uzorak
Reprezentativnost uzorka zavisi od dva činioca:
1. Brojnost i priroda uzorka
2. Način izbora uzorka
Vrste uzorka
1. Slučajni - odabri jedinica koje će činiti uzorak vrši se slučajnim izborom
2. Startifikovani – pojave koje sačinjavaju Ram uzorka podele se na osnovu bitnih osobina na slojeve,strate čime se
smanjuje verovatnoća greške u uzorku
3. Narastajući – sam respodent preporučuje one koje bismo dalje mogli ispitivati
4. Kvota - ne koristi se toliko u naučne svrhe koliko u ispitivanju stavova javnog mnjenja
Intervu i anketa
Intervjui mogu biti:
-Nestrukturisani
-Strukturisani
-Fokusirani – respodent je lice sa specifičnim iskustvom, cilj istraživanja je da pronikne što dublje u stanje u kome se to
lice nalazi . Posebna vrsta fokusiranog intervjua je dubinski koji proučava životne istorije prestupnika dok su na
izdržavaju kazne
Ispitivanja straha od kriminaliteta utvrđuju razmere straha od zločina kod građanja
Longitudalno ispitivanje
Proučava karakteristike ponašanja i promene u stavovima iste grupe ljudi tokom dužeg vremenskog perioda.
Postije dva oblika:
1. prospektivno – prikupljaju podatke o pojedincima koji čine uzorak, prateći ih i u godinama koje dolaze
2. retrospektivno – započinje u trenutku kada se zbiva događaj koji nas interesuje i proučavamo njegovu genezu u
vremenu to jest u prošlosti
Poznat primer istraživanja je Kembridž – Somervilska studija o razvoju maloletničke delinkvencije. Zadatak je bio da
utiče na sprečavanje delinkvencije i da razvije stabilne karakterne crne ličnosti kod ovih maloletnika.
Drugi primer je Volfgangovo ispitivanje maloletnika u uzrastu 10-18 godina u Filadelfiji koji su pre 18. bili uhapšeni
Donald Vest – uzrast od 8 do 9 godina je bio uzorak koji su poticali iz londonskih radničkih porodica.
Problemi kod longitudinalnih ispitivanja:
-
efekat prvog ispitivanja (odnosi se na početni uticaj ispitivanja koji se kasnije u novim etapama ispitivanja
ponavlja )
efekat protoka vremena (zamagljuje objašnjenje promena u ponašanju ispitanika)
halo efekat (predrasude koje utiču na istraživačevo tumačenje prikupljenih činjenica)
Eksperiment
Vid posmatranja pojava u naučne svrhe pri kome se uslovi čije dejstvo posmatramo drže u najvećoj mogućoj meri pod
kontrolom eksperimentatora.
Kontrolisani eksperiment – pojave i pojedinci sa određenim svojstvom se razvrstavaju u dve grupe, zatim se u jednu od
njih (eksperimentalno) uvodi činilac čije nas dejstvo interesuje dok u drugoj kontrolnoj on ne deluje.
Dve vrste eksperimenta:
1. eksperiment u laboratorijskim uslovima (smanjuje se rizik uplitanja neželjenih faktora) Validnost može biti
interna i eksterna
2. eksperiment u prirodnim uslovima (preduzima se radi posmatranja uticaja promena u oblasti prevencije i
suzbijanja kriminaliteta na ponašanje prestupnika) kako promene u prevenciji i suzbijanju krim. utiču na
ponašanje prestupnika
Primeri:
1. Milgramov eksperiment – o granicama potčinjavanja pojedinca nametnutom autoritetu
2. Zimbardov eksperiment – o interpersonalnoj dinamici u simuliranom kaznenom zavodu
Prigovori:
1. Metodološke prirode
2. Etičkog karaktera (Hotornov efekat - izmena ponašanja članova grupe usled saznanja da se posmatraju)
3. Luciferov efekat (promena ponašanja stražara)
4. Plecebo efekat (povezan sa autosugestijom)
Komparativne studije
Kros-kulturno poređenje – poređenje različitih kulturnih i durštvenih tipova
Kros-regionalna analiza – poređenje različitih područja ili socijalnih grupa u odnosu na jednu varijablu u istom
vremenskom razdoblju
Problemi u sprovođenu komaprativnih studija
1. Nestabilne i različite pravne definicije zločina
2. Nepouzdanost kriminalnih statistika
3. Vanpravni uticaj na definisanje zločina
Komparativna kriminologija je rezultat primene metoda upoređivanja zločina i njegove kontrole u različitim kulturnim i
nacionalnim sredinama.
Studije predviđanja
Dva osnovna tipa predviđanja:
1) predviđanje zločina kao individualnog kriminalnog ponašanja.
2) Prognoza kriminaliteta kao masovne pojave
Pretpostavka dobrog predviđanja
1. Dobra identifikacija faktora predviđanja i kriterijum o validnosti predviđanja
2. Na pravi način određeno vreme za koje se predviđanje vrši
Primena statistike u kriminologiji
Statističke metode koriste se za:
1. Grupisanje podataka
2. Prikazivanje podataka
3. Opisivanje podataka i utvrđivanje veze između pojava
Metod korelacije
Metod korelacije meri odnose između dve ili više varijabli.
Neophodno je da utvrdi povezanost varijabli mora odgovoriti na pitanja:
1. Postoji li uopšte veza između njih
2. Veličina ili snaga povezanosti
3. Priroda odnosa
Metodom korelacije se utvrđuje stepen povezanosti između dve varijable a numerički se iskazuje Personovim
koeficijentom. Koji pokazuje potpunu korelaciju kada ima vrednosti +1.00 ili -1.00
0.0 ne postoji povezanost.
Ovom metodom se NE utvrđuju uzročne veze.
Kriminalitet je u statistikama organa pravosuđa predstavljen nizom apsolutnih i relativnih brojeva.
Apsolutni brojevi su: dela , učinilac , sam postupak, vrste sudskih odluka
Relativni brojevi su:
1. Trendovi kriminaliteta – dobijamo ih upoređivanjem apsolutnih pokazatelja ukupnog ili kriminaliteta
određnjene vrste u različitim vremenskim periodima
2. Kvota kriminaliteta – utvrđuje se tako što se ukupan broj izvršenih krivičnih dela u jednoj godini podeli sa 100
000
3. Kvota osuđenih lica – utvrđuje se tako što se ukupan broj osuđenih lica u jednoj godini podeli sa 100 000
stanovnika istog uzrasta
4. Časovnik zločina – ukupan broj dela određene vrste na jednom područu u godinu dana podeli se sa vremenskim
jedinicama i dođe se do podataka na koliko sekundi,minuta,sati se izvrši po jedno takvo delo
Statističke evidencije
Podele evidencija:
1. Policijske – evidentiraju podatke o krivičnim delima koja su prijavljena policiji ili ona koja su ovi organi otkrili
2. Tužilaštva – podignuta optuženja protiv izvršilaca krivičnih dela
3. Sudstva – evidencija pravosnažno osuđenih lica
Gubljenje zločina – fenomen da broj jedinica koje u evidenciji figuriraju od jednog do drugog organa opada
Razlozi smanjenja(gubljenja): diverzifikacija krivičnog postupka , pregovaranje o krivici
Gledišta koja je evidencija najpouzdanija:
legalističko gledište – smatraju da je sudska najpouzdanija (za njih relevantna je samo pravosnažna presuda)
realističko gledište – smatraju da je policijska najpouzdanija (zbog tamne brojke)
Ograničenje i nedostatci policijskih evidencija:
1.
2.
3.
4.
5.
Pod snažnim su uticajem policijskih fakota
Pitanje načina prikupljanja i obrade podataka
Manipulisanje podacima
Čišćenje fioka
Tamna brojka
Tamna brojka
Tamna brojka je razlika između stvarno izvršenog i zvanično evidentiranog kriminaliteta
Sivi broj – sva prijavljenja dela koja nisu rasvetljena
Šnajderova podela u vezi sa tamnom brojkom:
Apsolutno tamno polje – ukupnost kažnjivih dela koja su stvarno izvršena, ali nisu poznata organima krivičnog gonjenja
Relativno tamno polje – dela poznata organima krivičnog gonjenja ali nisu rasvetljena ili učinioci nisu osuđeni.
Tamno polje kriminalnih karijera – dosta osuđenih lica je učinilo mnogo veći broj krivičnih dela nego što su organi
krivičnog gonjena otkrili.
Kriminalni parazitizam – dela protiv imovine, lakša , izvršena pod naročitim okolnostima (oni čine najveći deo
neregistrovanog kriminaliteta)
Ponti – indeks prikrivanja zavisi od zločina – najniži je ubistvo zatim raste, razbojništvo, prevara a najviši je sitka krađa.
(prikrivanje je ovde on najnižeg ka najvišem)
Šta utiče na prikrivenost dela: tip dela, neprijavljivanje, držanje organa formalne socijalne kontrole, svojstva izvršioca
dela.
Postupak za proučavanje dimenzija tamne i sive brojke:
1. studije samooptuživanja
2. studije o žrtvama (studije viktimizacije - Henting)
Fantomski kriminalitet – preterivanje u evidencijama. Razlozi:
1. Nevina lica bivaju osuđena za zločin koja nisu učinila
2. Oblast normativnog
3. Kampanja organa formalne socijalne kontrole
Triangulacija metoda
Posmatranje iste pojave iz više uglova
Primer: “Ljudska prava i zločini države: Kultura poricanja” autora Stenli Kohena
Kriminološka imaginacija: to je spoj širokog interdisciplinarnog obrazovanja i sposobnost anticipacije mogućih rešenja.
Unutrašnja triangulacija: u okviru istog zahvata kombinuju se različite tehnike prikupljanja činjenica
Spoljašnja triangulacija: upotreba raznovrsnih metoda istraživanja za proučavanje istog predmeta
Teorije u kriminologiji
U izlaganju teorija u kriminologiji sresćemo se sa dva osnovna problema: koje su teorije kriminološke i kako ih
sistematizovati?
Predmet kriminologije je kriminalni fenomen tako da kriminološkim teorijama smatramo sva na naučnoj argumentaciji
zasnovana, uopštena objašnjenja pet elemenata koji ga sačinjavaju.
Podela kriminoloških teorija:
-
1. Grupa objašnjenja zasnovana je na učenju Klasične škole u krivičnim naukama I zato ih nazivamo
klasicističkim.
2. Grupa nastala je kao izraz želje da se nauka o zločinu izgradi na principima prirodnih (pozitivističkih nauka) i
zato je nazivamo pozitivističkom.
3. Šezdesetih godina XX veka umesto istraživanja osobenosti kriminalnog čina radovi se orijentišu prema načinu
na koji društvo reaguje na takva dela. Tako nastaju teorije društvene reakcije.
4. U sporovima i neredu današnjice nastaju novije kriminološke teorije koje smo zato što sadrže elemente
prethodne tri svrstali u posebnu celinu
Klasična orijentacija u kriminologiji
Sistematsko razmišljanje o zločinu i načinima njegovog suzbijanja počinje sa Klasičnom školom. Ovo je pre krivično
pravna nego kriminološka škola.
Začetnici i najznačajniji predstavnici
Ćezare Bekaria – smatra se osnivačem klasične škole kao i krivičnih nauka uopšte.
“O žločinima I kaznama” u knjizi se zalaže za načelo zakonitosti i legitimnosti normi krivičnog prava, kritici podvrgava
sistem sankcija posebno smrtnu kaznu.
Kazne moraju biti iste za sve građane a od njih se očekuje da budu korisne i da zadovolje sledeće kriterijume: NSB HJL
nužnost, srazmernost, bezizuzetna primenljivost, hitnost, lični karakter, javnost izricanja
Prevencija je najbolji način borbe protiv neprihvatljivog ponašanja. Kažnjavanje je legitimno tek ako je prethodno
učinjeno sve da do zločina ne dođe.
Bentam – jedan je od začetnika utalitarizma kao filozofske orijentacije.
“Uvod u principe morala i zakonodavstva” u toj njegovoj knjigi on ističe kako je zadatak zakona da omogući blagostanje
zajednice pa zakonodovac treba da realizuje tri cilja: da se brine o prevenciji zločina, da pomaže zadovoljenu oštećenog,
da kažnjava one koji su krivi
Utilitarizam dolazi do izražaja i kada autor razmišlja o kažnjavanju čija svrha treba da bude da onesposobi učinioca da
delo ponovi, popravi ga i zastraši.
Cilj kažnjavanja po Bentamu:
1)
2)
3)
4)
da spreči krivična dela
ako ih ne spreči da utiče na učinioca da učini neko delo manje težine
da učinilac dela ne upotrebi više nasilja nego što je potrebno
da spreči zločin na najjednostavniji način
Čovek bira između dobra i zla zbog toga zlo koje se nanosi učiniocu zločina treba da nadilazi prijatnost ili dobro koje mu
delo donosi. To je takozvani hedonistički proračun (gore nego što je uradio)
Anslem Fojerbah
U nemačkoj su uticaj na krivičare izvršili predstavnici klasičnog nemačkog ideološkog idealizma – Kant. Hegel
Fojerbah snažno kritikuje utilitarizam i suprotstavlja mu ideju retribucije. Forejbah je izgradio teoriju o generalnoj
prevenciji psihološkom prinudom. Cilj kazne je da samim propisivanjem deluje psihološki na potencijalne učinioce
krivičnih dela.
Zalagao se za dosledno sprovođenje principa zakonitosti, kazna mora biti:
1) Zakonom unapred propisana
2) Pretpostavka kažnjavanja je da je izvršen zločin
3) Pretnja kaznom mora biti ozbiljna i zato se njome mora sankcionisati svaki zločin
Nijedan zločin nijedna kazna bez prethodnog krivičnog zakona.
Karara zasniva krivičnu reakciju na principima pravde i odbrane koji proizilaze iz večnih zakona reda. Kažnjavanje
opravdava nužnost zaštite prava.
Osnove učenja i kritika Klasične škole
Ona počiva na filozofskom učenju o slobodi volje kao uzroku kriminalne delatnosti (indeterminizam) Čovek bira između
dobra i zla i na osnovu hedonističkog proračuna vaga korist i cenu svog planiranog dela.
Jedina sankcija čija primena dolazi u obzir je kazna u kojoj su sadržani odmazda i ispaštanje. Učinilac se kažnjava jer je
zgrešio a ne da ne bi grešio. (nema prevencije)
Osnovna mana je što krivično delo, učinioca vidi samo kao pravne kategorije zamagljujući ih kao stvarne, realne pojave.
Stavovi ove škole često su dovodili do brutalizacije kažnjavanja.
Savremeni neoklasicizam
Kad god se davala prednost generalnoj prevenciji, žaoštravalo kažnjavanje kako bi prestupnik dobio ono što je zaslužio
bivalo je jasno da je učenje Klasične škole idalje živo.
Prve začetke neoklasične orijentacije nalazimo kod pripadnika Eklektičke škole koji su pokušali da integrišu stavove
klasičara i pozitivista. (Eklektičari traže najbolje u obe teorije , eklectikos – birati najbolje)
Neoklasicizam se ne bavi uzrocima zločina već će se pozabaviti praktičkim pitanjima svakodnevne borbe sa njim. Onim
šta vrši posao. Zalažu se za napuštanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model kažnjavanja oličen u maksimi
“Red i zakon”
Geri Beker zločin objašnjava kao ekonomski izbor. Haris tvrdi da bi društvo moglo da eliminiše sve zločine kada bi za to
htelo da plati cenu.Pravosudni organi trebalo bi da teže postizanju optimalnog nivoa progona kod koga je gubitak
društva najmanji.
Desni realizam
Osnivač ovog neoklasicističkog smera je Džejm Vilson. U knjizi “Razmišljanje o zločinu” smatra da krivičnopravni
mehanizmi moraju da se usresrede na uklanjanje uličnog kriminaliteta. Nasilničkih dela koja svakonevno vrše pripadnici
nižih društvenih slojeva. To su najčešće mladi muškarci iz kriminogenih sredina.
Vilson sa Ričardom Herenštajnom piše rad “Zločin i ljudska priroda”
Kazna lišenja slobode je najbolja mera za onesposobljavanje prestupnika. Pod uticajem ovakvih ideja u SAD je uvedena
praksa da se višestrukim prestupnicima osuđenim treći put izriče mera doživotnog zatvora “tri greške i van igre si” (kod
nas višestruki povrat KZ član 55a)
Kritika ovoh gledišta ističe pre svega njihovu jednostranost:
1. odnose se samo na jedan tip kriminaliteta
2. zanemaruju druge uticaje na zločin – strukturalne, socijalne, ekonomske
3. njihove ideje dovode do demonizacije grupa iz koje prestupnik kolazi
Pozitivistička orijentacija u kriminologiji
Umesto indeterminizma klasičara ističe se filozofski determinizam kao polazna tačka objašnjenja zločina. U periodu XIX
veka naglo raste interesovanje za teorije koje a priori polaze od tvrdnje da se prestupnici po biopsihičkoj kostituciji
razlikuju od neprestupnika.
Unutar tih ranih pozitivističkih stavova mogu se zapaziti dve osnovne orijentacije:
1) Zločin je proizvod ili izraz konstitucije pojedinca kažu zastupnici ovog smera
2) Predstvnici druge orijentacije zločin smatraju delovanjem spoljnih pre svega socijalnih činilaca. Najznačajniji
predstavnici takvog pristupa su Geri i Ketelet čijim radovima je začeta “kartografska škola”
Ketelet – društvo priprema zločin, a krivci su samo instrumenti kojima je taj zločin izvršen
Geri – značajnim činiocima kriminaliteta smatrao je nivo ekonomskog razvoja i gustimu naseljenosti u pojedinim
delovima zemlje (mape u Francuskoj)
Antropološka italijanska škola
Lombroso je osnivač antropološke škole. Svoja istraživanja daje u knjizi “Čovek zločinac”
Ona se svode na dve osnovne teze:
1) Genijalnost je prikriven oblik epilepsije
2) Postoji jedan broj ljudi koji se rađaju sa zločinačkim instinktom i koji oličavaju degeneraciju ljudske vrste
Njegova teorija je poznata kao evolucioni atavizam jer zločinca smatra greškom evolucije. Takve ljude Lombroso naziva
atavističkim zločincima Atavizam se spolja izražava kroz određenje crte – stigmata degeneracije Kriminalitet deli na
atavistički i degenerativni.
Garofalo u najznačajnijem delu “Kriminologija” kriminalitet deli na:
prirodni – čine ga istinski zločini kažnivi u svakom društvu jer vređaju dva osnovna moralna osećanja samilost i poštenje
zakonski – suprotni su običajima i krše zakone propisane u jednoj zemlji
Prema stepenu u kome kod pojedinih krivičnih dela odsustvuju moralna osećanja sve zločince deli na: ubice (potpun
nedostatak moralnih osećanja), nasilnike (neosećaju samilost) , kradljivce (nemaju osećaj poštenja) i pohotljive(nizak
nivo moralne energije)
Kriminalne crte ličnosti prestupnika su nasleđene, urođene ili stečene u ranom detinjstvu. U pogledu represije isticao je
potrebu da se kaznene mere prilagode psihičkim karakteristikama samog prestupnika. Smatrao je da najopasnije
prestupnike treba eliminisati iz društva.
Feri je najznačajniji predstavnik pozitivizma italijanske škole i utemeljivač njene socio-antropološke varijante. Usvaja
mehanički determinizam što objašnjava jedno od njegovih preterivanja poznati zakon kriminalne zasićenosti
Ferijeva koncepcija u kriminalnog etiologiji (etiologija proučava uzroke pojava) je multikauzalna(faktoriski pluralizam)
Kriminalitet izražavaju tri grupe kriminogenih faktora: individualni ili antropološki, fizički ili telurički, društveni.
Takođe originalna je i njegova klasifikacija prestupnika na: lude, rođene , iz navike , iz strasti , slučajni
Feri ističe četiri vrste zaštitnih mera: preventivne, reparatorne, represivne, eliminatorne
Feri je u krivičnim naukama otvorio jedan od važnih problema – pitanja preddelinktnih mera
Najozbiljnije zamerke Ferijevom učenju su ekstremni determinizam koji čoveka svodi na nivo pasivnog subjekta. Najveći
doprinos Ferija je pokušaj sinteze uticaja biopsihičkih i društvenih činilaca kao sredstvo prevazilaženja jednostranosti u
pristupu determinizmu kriminalnog ponašanja.
Biološka shvatanja
Biološke teorije polaze od stave da je vršenje zločina povezano sa određenim biološkim crtama učinioca.
Zločin i fizička konstitucija (te teorije mogu se podeliti u dve grupe)
1) U prvu spadaju oni kriminolozi koji su zločince smatrali organski inferiornijim u odnosu na “časne građane”
Tako je Huton tvrdio da je zločin rezultet degenerativnih crta telesne konstitucije.
Mršavi – ubice i razbojnici
Visoki – prevaranti I falsifikatori
Niski – kradljivci i provalnici
Omaleni i debeli – silovatelji i izvršioci drugih seksualnih dela
2) U drugu grupu spadaju autori koji su povezivali konstituciju tela (telesnu građu) čoveka sa njegovim
prestupničkom delatnošću. Prvi koji je ukazao na ovu vezu bio je Ernst Krešmer po čijim je istraživanjima Vilijam
Šeldon izvršio svoja istraživanja koja su rezultirala ukazivanjem na tri tipa telesne konstitucije: ektomorfni
(visoki i mršavi), endomorfni (niski i debeli), mezomorfni (atletski građeni)
Svakom konstitutivnom tipu odgovara posebna vrsta temperamenta:
Ektomorfnom – cerebro-tonični
Endomorfnom – visceralni
Mezomorfnom – somato-tonični
Bračni par Šeldon i Gluk zaključili su da je delinkventnost najizraženija kod mezomorfnog tipa.
Uticaj genetskih faktora
Ideja da se sklonost za vršenje nedozvoljenih ponašanja prenosi sa predaka na potomke.
Proučavanje porodičnih istorija . proučavanje rodoslova
Dugal – proučavao porodicu Juk
Posle dugogodišnji istraživanja izneo je stav da na vršenje zločina odlučujuće deluju dva faktora: nasleđe i sredina
Interesantni su i zaključci do kojih je došao da:
1. opterećenost zločinom postoji i u bračnoj i u vanbračnoj liniji
2. zločin obično prati mušku liniju
3. najstarije dete ima tendenciju da postane zločinac
Godard proučavao porodicu Kalikak
Istraživanje i rezultati do kojih su došli kritikovani su jer su iz pojedinačnog slučaja pokušali da izvedu zaključke koji bi se
odnosili na celokupan kriminalitet.
Proučavanje Glukovih (Šeldon i Elenor)
Zalažu se za eklektički (multidisciplinaran) pristup koji neće zanemariti ni jedan činilac koji utiče na pojavu aberantnog
ponašanja.
Istraživanje Goringa
Tvrdi da se osobine prestupnika i ne prestupnika razlikuju i to tumači delovanjem nasleđa, a ne sredine. Sklonost ka
vršenju zločina očita je i kada očevi ne žive zajedno sa svojim potomcima.
U mnogim zemljama pod uticajem ovih ideja vršena je nasilna sterilizacija
Proučavanje blizanaca i usvojenika
Genetski determinizam – sklonost za ponašanje se nasleđuje. Ispitivanjem blizanaca autori su zaključili da su genetski
faktori od značaja za neke od varijabli koje su povezane sa antisocijalnim ponašanjem.
Rezultati Mednika su kritikovani jer ne uzimaju u obzir da:
1) Socijalne službe koje odobravaju usvojenje nastoje smestiti štićenika u što bolje uslove, polazeći od
materijalnog statusa usvojilaca.
2) Zaključci i da su tačni teško bi bili primenjivi na nehomogena društva kao SAD, za razliku od Danske
Hromozomska nenormalnost – poremećaj u strukturi hromozoma (XYY koja se razlikuje od normalne osobe XY,XX) dovođen je u
vezu sa sklonošću za vršenje zločina.
Javljaju se predlozi za formiranje biokriminologije koje treba odbaciti zbog potrebe da se kriminologija razvija kao
jedinstvana nauka.
Psihološka shvatanja
Gledište da je kriminalno ponašanje određeno psihičkim crtama pojedinca.
Psihoanalitička objašnjenja
Psihoanaliza je grana psihologije i metod tretmana mentalnih i emocionalnih poremećaja koja se karakteriše
dinamičkim pogledom na sve aspekte duševnog života. Sigmund Frojd je tvorac psihoanalize. Nesvesno u
čoveku je jedan od ključnih pojmova Frojdovog sistema mišljenja.
Instikti su deo čovekove organske strukture i po prirodi su antidruštveni. Postoje dva osnovna nagona – Eros i
Tanatos
Sama socijalizacija kao proces ne može se razumeti bez Frojdovskog učenja o tri dela psihičke ličnosti: ID EGO
SUPEREGO
Psihoanalitičari su dali sledeća objašnjenja kriminalgon ponašanja:
-
Zločinac je pogrešno socijalizovan
Zločinac poseduje antisocijalni karakter
Zločin je posledica poremećaja u psihičkoj ravnoteži
Zločin kao vid neuroze
Društvena struktura generiše sklonost ka zločinu
Vilijam Heli – uzrok zločina nalazi se u frustracijama iz detinjstva
Džon Bovlbi – smatrao je da je kriminalno ponašanje mladih posledica ranog odvajanja od majke i taj činilac
naziva lišenost ili deprivacija majčinskog odnosa Mnogi kriminolozi kasnije su iskoristili ovo učenje da povežu
delinkvenciju mladih sa razbijenim porodicama u kojima žive.
Teorije inteligencije
Gledište o uticaju inteligencije na kriminalitet možemo podeliti na “rane radove” i kasnija proučavanja
Prva istraživanja – Godard (knjiga Slaboumnost)
On smatra da je kriminalitet i slaboumnost izraz istog stanja degeneracije pa zaključuje da su maloumna lica
potencijalni kriminalci. Da li će slaboumno lice postati kriminalac zavisi od dva činioca: od svog temperamenta
i okoline koja ga okružuje.
Kiril Burt – suočio se sa problemom korelacije zločina i stepena inteligencije , došao je do zaključka da
inteligenciju pre svega određuje rasna i klasna pripadnost a ne nasleđe.
Leon Kamin – navodi da je ta tvrdnja rezultat jedne od najvećih zabluda i prevara u nauci jer je Burt krivotvorio
podatke na kojoj ju je zasnovao.
Kasnina istraživanja
Travis Hirši i Majkl Hindelang zaključili su da je prosečni IQ delinkventa za 8 poena manji nego kod
nedelinkventa.
Prigovori teoriji inteligencije kreću se u nekoliko pravaca:
1) kritika testova inteligencije
2) 2) zatvorenike ne treba izjednačavati sa prestupnicima jer su oni najčešće zbog manjka inteligencije u
zatvoru
3) 3) ne može se inteligencija shvatati kao rođenjem određena
Suterland i Hartman su utvrdili da:
-
Tipična krivična dela manje inteligentnih učinilaca su nasilnička, seksualna, i lakša imovinska dela koja
su plod prilika I okolnosti impulsivna dela
Inteligentniji rade više dela koja treba brižljivo pripremati, a korist nije neposredno vremenski
povezana sa izvršenjem
Ajzenkova teorija ličnosti
Ističe da neki tipovi ličnosti mogu biti skloniji da usled dejstva određenih sredinskih faktora reaguju
antisocijalnim ili kriminalnim ponašanjem.
Tri glavne dimenzije ličnosti koje ovaj autor izdvaja koje bitno utiču na kriminalno ponašanje su:
-
Psihoticizam
Ekstraverzija
Neuorticizam
P kod zatvorenika je jače izražen, N je nesto slabije izražen a E još slabije (ovo je u njegovom eksperimentu bilo)
Osnivači psihosocijalne kriminologije – Gad i Džeferson ukazuju na to kako je za razumevanje zločina
neophodno objediniti saznanja psihologije i sociologije i stvoriti novu disciplinu: Psihosocijalnu Kriminologiju
Ona ima tri rodonačelnika: Ajzenka, Toha, Faringtona
Psihopatija i zločin
Hovit navodi da se o psihopatiji radi uvek kada utvrdimo da je neko od koga se to nije očekivalo izvršio zločin
koji je teško razumeti.
Mekkordovi su definisali psihopatu kao antisocijalnu, agresivnu, visoko impulsivnu ličnost koja se malo ili
uopšte ne oseća krivom i nije u stanju da doživi afektivnu vezu sa drugim ljudskim bićima.
Robert Hare naveo je osobine koje ukazuju da se radi o psihopati:
-
Uživanje u predatorskom,instrumentalnom nasilju
Njihovo nasilje ima crte osvetničkog
Često napadaju strance
Smatra je su psihopate manje od 1% stanovništva ali da su odgovorni za 50% ubistva policajaca na dužnosti.
Dve su osobine ključne za psihopate: impulsivnost i odsustvo emocionalnog života
Sociološka shvatanja
Pokušavaju da zločin i kriminalitet objasne delovanjem društvenih činilaca
Škola društvene sredine ima poseban značaj a predstavnici su Tarde i Dirkem
Osnovni činilac na kome Tarde zasniva svoje objašnjenje zločina je podržavanje (imitacija) i sa njom 3
povezana zakona:
-
Dva oblika imitacije (moda u gradu i navika na selu)
Niži na društvenoj lestvici često oponašaju više
Princip supstitucije (zamenjivanja)
Originalna i praktično primenljiva je i njegova teorija moralne odgovornosti – da bi neko odgovrao za delo dva
su uslova: 1) sećanje na moralne vrednost 2) društvena prilagođenost
Osnovni nedostatak Tardeove koncepcije je u apsolutizaciji podržavanja kao faktora kriminaliteta. A najveći
doprinos je uvođenje u kriminologiju kategorija profesionalnog zločinca i objašnjenje ovog tipa kriminaliteta
kao i maloletničke delinkvencije.
Dirkem
Emil Dirkem sve pojave objašnjava iz društva (sociologizam). Osnovni pojam Dirkemove sociologije je
društvena činjenica koju on tretira kao stvar, pojavu objektivne prirode. Sve društvene činjenice on deli na
normalne i patološke.
Kriminalitet po Dirkemu možemo shvatiti samo ako pođemo od koletivne svesti i društvene podele rada.
Osnovna razlika između primitivnih i civilizovanih društava je u tipu morala i društvene solidarnosti a to se
odražava i na oblik suprotstavljanja neprihvatljivim ponašanjima.
Moderna društva karakteriše egoistički i hedonistički shvaćen individualizam. On onemogućava društvenu
solidarnost i koheziju i to Dirkem naziva stanjem anomije.
Mnoge kritike izazvalo je gledište o normalnosti čak i o korisnosti kriminaliteta. Kriminalitet igra i pozitivnu
ulogu posebno kada se dela koja doprinose čovečanstvu smatraju zločinom. (primer Sokrat)
Sociološka škola von List
Most između pozitivizma i klasične škole.
Na kriminalitet povezano deluju dve grupe činilaca: individualna svojstva krivca i društveni uzroci (imaju
značajniju ulogu)
Kriminalitet se deli na: akutni i hronični
Krivci se dele na: zločince iz navike (engogeni činioci ) i slučajne krivce (egzogeni činioci)
U pogledu ličnog osnova moralne odgovornosti List ističe indiferentističko gledište po kome pitanje slobodne
volje treda da se ostavi filozofiji a ne pravnim naukama. Zalaže se za dualitet kazni i mera bezbednosti .
Ašafenburg
Po njegovom mišljenu glavni uzrok kriminaliteta je neprilagođenost lica društvenom životu. Činioce koji
dovode do toga on deli na: opšte i individualne
Njegova klasifikacija krivaca uglavnom se zasniva na krivično pravnim kriterijumima.
Teorija istorijskog materijalizma – Bonger
Bio je pod uticajem rane marksove misli. Uzrok zločina traži u sredini koja okružuje čoveka. Najznačajniji činilac
je siromaštvo. Rat je smatrao najvećim zločinom. Zamera mu se što apsolutizuje dejstvo ekonomskih činilaca
na štetu ostalih.
Učenje socijalista utopista
Engelsovo delo Položaj radničke klase u Engleskoj, izraz kojim se označava taj položaj je “socijalno ubistvo” U
delu Stambeno pitanje Engels kriminalitet svrstava u grupu društvenih bolesti.
Čikaška škola i sledbenici
Prve teorije u okviru Čikaške škole polazile su od stava da je kriminalno ponašanje rezultat društvene dezorganizacije.
Ekološka teorija
Prvi predstavnici Čikaške škole bavili su se distribucijom društveno nepoželjnih pojava u Čikagu.
Park i Burges – podelili grad i zaključili da društvene boleti opadaju sa udaljavanjem od gradskog jezgra.
Šo i Mekej – proučavali su područja u gradu gde je stopa kriminaliteta najveća. Najveća stopa kriminaliteta je u
tranzitnoj gradskoj zoni naseljenoj došljacima smeštenoj uz biznis centralnu zonu, kriminalitet se smanjuje udaljavanjem
od centra ka periferiji.
MALOLETNIČKA DELInKVENCIJA I GRADSKA PODRUČJA – ŠO I MEKEJ to je njihov rad samo toliko
Gangovi u Čikagu
Frederik Trašer tvrdio je da je nastanak gangova posledica društvene dezorganizacije u crnačkom getu i slamovima.
Bitne karakteristike ganga su:
-
Individualnost
Nastaju spontano i neplanirano
Zasnivaju se na odnosu “lice u lice” među članovima
Međusobno potsticanje i dogovor među članovima
Kolektivni identitet članova izgrađuje se u konfliktima sa drugim članovima
Aktivnosti članova su različite
Gang može pretasti u kriminalnu bandu
Svaki gang kontroliše neku svoju teritoriju
Razlika između ganga i bande: veći stepen organizovanosti i razvijenosti, hijerahija unutar bande, jasna podela poslova i
bavljenje kriminalnom delatnošću
Teorije kulturnog konflikta i raskoraka
Za Čikago je bio karakterističan sukob vrednosti između starih i novih imigranata.
Selin – kulturalni konflikt nastaje kada ljudi poštujući svoje dođu u sukob sa normama ponašanja drugih, a kada su te
norme pravne onda govorimo o delinkventnom i kriminalnom ponašanju.
Selin navodi da sukob između normi različitog kulturnog kodeksa može nastati:
1) Kada se kodeksi sudare na granici kulturnih područja
2) Kada se pravni propisi jedne kulturne grupe šire na teritoriju drugih
3) Kada članovi jedne kulturne grupe migriraju u drugu
Postije dve vrste kulturnih sukoba interesantne za kriminologe:
Primarni – nastaje kada se pravne norme jedne kulture primene na ljude odrasle u drugoj
Sekundarni – kada članovi jedne uže kulture grupe koji žive unutar jedne šire kulute stvaraju vrednosti koje su oprečne
pravnim normama.
Teorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju nejednakim tempom, što dovodi do disproporcija i
remećenja ravnoteže kulturnog sistema u celini. Iz ovih shvatanja nastale su teorije o potkulturi i kontrakulturi. Američka
sociologija pravi razliku između opšte kulture i potkulture i kontrakulture.
Sukob sa kulturom srednje klase: Albert Kohen
Osnovni uzrok nastanka prestupničkih bandi i njihove subkulture je sukob vrednosti i kulturnih obrazaca koje srednja
klasa kao dominantna nameće i bezuspešni pokušaj radničke klase da te modele usvoji. To se vidi u školama gde đaci koji
potiču iz radničke klase ne uspevaju da dostignu nametnuti status (statusna deprivacija) iz koje proizilazi frustracija.
Kultura niže klase – smatra za milje koji generiše delinkvenciju gangova orijentisanih na ulično delovanje a sastavljenih
uglavnom od dečaka. Ova potkultura počiva na sopstvenim vrednostima koje Miler naziva fokusna interesovanja.
Potkultura nasilja
Delinkvencija u kohorti
Potkultura mladih
Teorije o učenju
Vide prestupništvo kao nešto što se uči , Saterland i Akers
Teorija diferencijalne asocijacije i nastavljači
Kriminalitet je proizvod diferencijalne asocijacije (različitog povezivanja) sa kriminalnim i nekriminalnim normama. Lice
postaje delinkvent zbog kontakta sa kriminalnim obrazcima a takođe i zbog odvajanja od antikriminalnih.
Suterland u knjizi Principi kriminologije navodi da:
-
Proces koji za posledicu ima sistematsko kriminalno ponašanje u suštini je isti kao onaj koji rezultira
poštovanjem prava
Kriminalno ponašanje određeno procesom povezivanja sa onima koji vrše zločine baš kao što je i suprotno
(konformističko) ponašanje određeno procesom povezivanja sa onima koji poštuju zakon
Ronald Akers pokušao je da proširi Suterlandovu teoriju
On polazi od stava da je kriminalno ponašanje naučeno. Daje psihološko objašnjenje takvog učenja i ponovo formuliše
osnovnu kategoriju Suterlandovog sistema nazivajući je diferencijalna asocijacija – potkrepljenje
Potkrepljenje - da bismo nešto učinili moramo biti motivisani i to nagradom (pozitivno potkrepljenje) ili uklanjanjem
nečeg bolnog iz okoline subjekta koji se ponaša (negativno potkrepljenje)
Potkrepljenje može biti nedruštveno i društveno
Kažnjavanje može biti pozitivno i negativno (pozitivno - oduzimanje nekog dobra licu ; negativno – sankcija je izostanak
nagrade ili privilegije)
S obzirom na odlučujući uticaj društvenih činilaca ceo pristup se zove teorija socijalnog učenja
Teorija društvenog pritiska (Mertonova teorija anomije)
Pojam anomije razradio je Robert Merton i određuje ga kao društveno stanje, kao tip društvene strukture.
Devijantno ponašanje je simptom stanja u kome postoji suprotnost između kulturom nametnutih ciljeva i nemogućnosti
da se ostvare legalnim sredstvima.
Nasuprot konformizmu (gde su ciljevi i sredstva usklađeni) postoje sledeći modeli prilagođavanja odnosno devijantnog
ponašanja:
-
Inovacija (usvaja ciljeve ali ne i sredstva, hoće bogatstvo ali put mu je sporan) karakteristična nižim slojevima
Ritualizam (srednji sloj)
Povlačenje (napuštaju i ciljeve i sredstva – narkomani,skitnice,malo više propali ljudi)
Pobuna (revolucionari i terorističke grupe)
Delinkvencija i mogućnost
Mertonovo učenje razvili su Ričard Klovard i Lojd Ohlin, oni razlikuju tri vrste subkulture mladih:
-
Kriminalna (gde ima kriminaliteta odraslih)
Konfliktna (nasilje maloletničkih bandi)
Povlačenja (nisu uspeli i onda se drogiraju)
Ovi autori su ukazali da vrlo mali broj mladih delinkvenata kasnije postaje kriminalac.
Gubitnici koji ne uspeju da se afirmišu ni u konvencionalnom ni u kriminalnom svetu kasnije postaju pripadnici
“potkulture podvijenog repa” koju čine narkomani,alkoholičari,skitnice,prosjaci.
Tehnike neutralizacije
Grešam Sajks i Matca pokušavaju da odgovore na zanimljivo pitanje: zašto ljudi krše norme u čiju osnovanost veruju?
Zaključak je: veliki deo delinkvencije zasnovan na odbrani, opravdanju zločina koja se prestupniku čini osnovanim, ali
pravosudni sistem i društvo ne dele to mišljenje.
Tehnije neutralizacije (opravdanja delinkventnog ponašanja)
-
Poricanje odgovornosti
Poricanje nanesenih povreda
Poricanje postojanja žrtve
Osuda onih koji osuđuju
Pozivanje na višu lojalnost
Teorije neutralizacije po autorima ove teroije presudno utiču na slabljenje efektivnosti društvenih kontrola i stoje u
pozadini velikog broja delinkventnih dela.
Kontrolne teorije
Rejs i Naj – dve vrste kontrole
Rejs iznosi tvrdnju da delinkvenciju izaziva odsustvo “personalne i socijalne kontrole” Prva je internalizovana dok se
druga realizuje dejstvom spoljnih pravnih i neformalnih sankcija.
Ivan Naj navodi tri vrste kategorija koje utiču na prevenciju delinkvencije:
-
Direktna kontrola (kažnjavanje pravosudnih organa)
Indirektna kontrola (odustanak od dela zbog potencijalne patnje porodice)
Interna kontrola (savest, osečaj krivice)
Teorija suzdržavanja
Rekles nastoji da objasni konformističko i devijantno ponašanje. On polazi od verovanja da jako unutrašnje i očajno
spoljašnje suzdržavanje čini pojedinca otpornim na normativnu devijantnost.
Postoje dve vrte suzdržavanja: unutrašnje (jak ego, superego,samokontrola,visoka tolerancija na frustracije) i spoljašnje
(efikasni mehanizmi jačanja normi i ciljeva pojedinca,druš. kontrola,ograničenja i odgovornosti)
Rekles ukazuje na univerzalnu primenu svoje teorije
Hiršijeva Kontrolna teorija
Travis Hirši smatra da su delinkventni akti rezultet slabljenja ili kidanja veza pojedinca i društva.
Veza između pojedinca i društva ima sledeće elemente:
-
Povezanost
Obaveznost
Angažovanost
Verovanje
Hirši ima dva odgovora na pitanje zašto čovek krši pravila u koja veruje?
-
Ili se verovanja smatraju praznim rečima koja nešto znače kada deluju mehanizmi kontrole
Ili devijantni pojedinac racionalizuje svoje ponašanje tako da može istovremeno da prekrši pravilo i da nastavi da
veruje u njega
Teorije društvene reakcije
Nova društvena odbrana
Brzo nakon formiranja izvojile su se dve struje: Ekstremna (F.Gramatica) i Umerena (Mark Ansel)
Ekstremna (predvodio ju je Gramatica) koji je u skladu sa svojim shvatanjem pojma dejurizacije proglašava izlišnim
pojmove krivično pravo, kazna krivično delo i prestupnik . Umesto njih uvodi pojmove antisocijalno ponašanje kao
antipod zločinu, umesto kazne kompleks kurativnih,vaspitnih i mera odvajanja prilagođenih ličnosti učinioca.
Mnogo veći broj naučnika opredelio se za umerenu struju na čijem čelu je bio Mark Ansel. On ne odbacuje krivično
pravo ili kaznu ali se zalaže za primat specijalne u odnosu na generalnu prevenciju i za humanitizaciju društvene reakcije
na krivično delo.
Ključna je resocijalizacija.
Tretman je jedan od ključnih pojmova učenja Nove društvene odbrane.
Kritika učenja Nove druš. odbrane tiče se resocijalizacije kao svrhe kažnjavanja, zamerki da je previše individualistički
orijentisana kao i da vodi preteranoj blagosti prema učiniocima krivičnih dela.
Interakcionizam i teorija etiketiranja
Tanenbaum – pojedinac nije devijantan zato što je izvršio određeno delo, već stoga što je društvo delo i učinioca
označilo kao devijantno.
Hauard Beker izkazuje ovu ideju: devijanstnost je kvalitet koji ne leži u samom ponašanju, nego u međuodnosu između
ličnosti koja delo izvrši i onih koji na njega reaguju.
Sukob većine konformista sa manjinom devijantima.
Teorija etiketiranja
Teorija etiketiranja je konkretizacija opštije teroije socijanlog interakcionizma. Reakcije dominantne društvene grupe
sastoje se u odabiru,etiketiranju i stigmatizaciji drugih pri čemu se društveni mehanizmi žigosanja smatraju bitnim
generatorima devijacija.
U procesu stigmatizacije poseban značaj daje se postupcima organa krivičnog pravosuđa. Jer kako se navodi “Krivini
postupak je ceremonija statusne degradacije”
Denis Čapman ukazuje da se stvara stereotip kriminalca kao lica koje pripada nižim socijalnim slojevima. Stereotip
izaziva odbojnost kod viših slojeva društva, razvija kod njih osećanje ugroženosti od takvih lica i potrebe zajedničke
borbe protiv njih. To je društvena funkcija stereotipa
Za interakcionističko objašnjenje ljudskih ponašanja, od značaja je kategorija sekundarne devijacije. Ona se može
posmatrati na dva nivoa opštem (društvenom) i posebnom (individualnom) U oba slučaja posledica je procesa
pojačanja – amplifikacije
Na društvenom nivou znači da što je više ponašanja označeno neprihvatljivim, to je broj kršenja zabrana veći, a društvo
je manje raspoloženo da ih toleriše.
Na indiviualnom planu amplifikacija se ogleda u cikličnom procesu u kome društvo sve više onemogućava devijantu
povratak među konformiste, učvršćujući njegov odstupajući identitet i kažnjavajući ga još više.
Na oba nivoa vidi se da organi formalne socijalne kontrole izazivaju dela umesto da ih sprečavaju.
ZAMERKE:
- Ne objašnjavaju primarnu devijaciju
- Odbacuju shvatanje kriminaliteta kao patološke pojave
- Problematičan odnos prema segmentu kontrole kriminaliteta
ZASLUGE:
- Skrenuta pažnja na neke nove dimenzije u oblasti kontrole kriminaliteta
- Unapredili su metodologiju proučavanja kriminaliteta
Radikalna kriminologija
Rani radovi 1970-1990
Teorijski okvir je konfliktna teorija
Originalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatanju kriminaliteta.
Predložena je radikalna definicija kriminaliteta
Nagel ga deli na konvencionalni i nekonvencionalni. (traži da kriminologija bude nauka o faktičkom kriminalitetu)
Kveri kriminalitet deli na kriminalitet represije i kriminalitet eksploatisanih društvenih klasa. (čine ga kriv.dela
prilagođavanja i otpora)
Među deklarisanim slojevima kriminalitetu su naročito skloni lumpen proleteri za koje su karakteristične dve grupe
krivičnih dela : grabežna i lična iz navedenog izvlače dva zaključka:
-
Kriminalitet je izraz protivrečnosti kapitalizma
Buržoazka država preživljava krizu legitimnosti
U okviru radikalne kriminologije razvija se politička ekonomija kriminaliteta (Tejlor), zašto je društvo zasnovano na
tržišnoj privredi idealna sredina za razvoj najopasnijih oblika kriminaliteta jer je zasnovano na nejednakosti
moći,bogatstva i vlasti. Smatraju da je potrebno izgraditi i socijalnu psihologiju društvene reakcije.
Čemblis ističe da postoje dve poluge kapitalističke proizvodnje:
-
Stvaranje tražnje za nepotrebnim proizvodima
Održavanje rezervne armije nezaposlenih
Krivično pravo je klasna kategorija a kriminalitet ima nekoliko važnih posledica po društvo:
-
Smanjuje višak radne snage
Odvraćanje pažnje nižih klasa na njihovu eksploataciju
Kriminalitet je realnost koja postoji u obliku koji odgovrava onima u čijem je interesu.
Njegov eksperiment Sveci i prosjaci Vilijam Čemblis
Kritička kriminologija danas
Za razliku od administrativne ili kozmetičke kriminologije , kritički kriminolozi navode da unutar zločina i njegove
kontrole posti dvostruka ironija: kriminalno ponašanje je pod uticajem suštinskih vrednosti društva a postiču ga ključne
ustanove: rad i obrazovanje, sistem krivičnog pravosuđa stvara od ljudi kriminalce.
Hulsmanova vizija zločina i njegove kontrole
Holandski krivičar Lok Hulsman ukazuje na potrebu da se uloga krivičnog prava kao instrumenta kriminalne politike
temeljno preispita.
Razlikovanje lakih i teških droga i tolerancija lakih droga.
Jedan je od idejnih začetnika restorativne pravde.
Hulsman se zalagao za smanjenje broja izrečenih kazni zatvora, njenu zamenu novčanom kaznom i za “skretanje
(diverzifikaciju) krivičnog postupka”
Tražio je da se broj inkriminacija u pozitivnom krivičnom pravu smanji.
Hulsman tvrdi za zločin nije ontološka realnost već pre skup arbitrarno određenih ponašanja.
Pravci unutar kritičke kriminologije: Levi realizam, Postmodernizam, Mirotvorni pravac, Abolicionizam , Radikalni
feminizam
Levi realizam
Levi realizam (Džok Jang, Trevor Džons, Brajan Meklin)
- empirijskim putem proučavati zločin i policijsko delovanje (Greg Barak)
- Kvadrat zločina - objašnjenje kriminalnog ponašanja dovođenjem u vezu prestupnika, žrtvu, javnost i mehanizme
socijalne kontrole
- Relativna deprivacija – odlučujući činilac nastanka zločina (Džok Jang) - nejednakost u raspodeli bogatstva na opštem
društvenom planu
Od levog realizma treba razlikovati levi idealizam zasnovan na interakcionizmu. Veće prisustvo siromašnih u masi
pacijenata krivične pravde objašnjava se time što bogati biraju koja će se ponašanja smatrati kriminalnim a koja ne.
Tržišna privreda kao generator kriminaliteta
Tejlor ukazuje na postojanje specifičnog “tržišta za mlade” koje zajedno sa stilom života adolescenata ima važan uticaj
na alkoholizam i narkomaniju. Takvo stanje teško je promeniti dok god postoji logika konzumentizma i sveprisutno
reklamiranje kratkoročnih zadovoljstava.
Postmodernizam
Uticaj postmodernog društva na kriminologiju
Stjuart Henri i Dragan Milovanović izlažu koncept konstitutivne kriminologije. Polaze od alternativne definicije zločina
vezujući ga za pojam oštećenja i gubitka.
Pojedinac može biti oštećen:
1. Delovanjem drugog
2. Oduzimanjem nekog kvaliteta koji je posedovao
3. Kada ga prestupnik onemogućava da ostvari ženjeni položaj ili ugled
Zločin je izraz društvene energije koja je usmerena na izazivanje nejednakosti među ljudima ili isključivanje drugih
Budući da se deklariše kao integrativna kriminologija ona teži da objedini objektivni i subjektivni doživljaj zločina i
socijalne kontrole. Nastoje da razviju praksu kriminologije stvaranja vesti. (Barak)
Mirotvorni pravac
Ričard Kvini i Hal Pepinski
Bolje je smanjiti kriminalitet nego učiniti ga večnom sudbinom.
Pepinski smatrada se mirotvorna kriminologija razlikuje od konvencionalne u dva osnovna kriterijuma:
-
Nasilje nije opravdano ni u jednom svom obliku, ni kada je u skladu sa pravnim normama, ni kada se na taj način
sprečava neko drugo nasilje.
Kriminologija i krivično pravosuđe koncentrisani su na to kako zaustaviti nasilje, što često izaziva suprotan
efekat, njihova sredstva samo povećavaju spriralu nepoverenja u društvu.
Kvini smatra da je izlaz u socijalističkom humanizmu . Ovaj autor traži pozitivni umesto negativnog mira. Pozitivni mir
postoji samo kada je uspostavljena socijalna pravda. Kvini smatra da je zločin izraz ljudske patnje i jedini način da
kriminalitet nestane je da prestane ljudska patnja, kada nastane mir.
Gospođa Junger-Tas je bila primer saosećajnog kriminologa. Kvini se u jednom radu zalagao da se u okviru mirotvorne
formira kriminologija saosećanja.
Abolicionizam
Barbara Hudson u tekstu o evropskoj abolicionističkoj kriminologiji vezuje je za model restorativne pravde. Abolicionisti
u pojačanom kažnjavanju vide doprinos porastu kriminaliteta. Resorativna pravda ima sve potencijale da bude
adekvatan i dugotrajan odgovor na kriminalitet jer povećava da najvećih razmera učešće žrtve,prestupnika i zajednice u
donošenju odluke.
Termin obeštećenje i reintegrativno postiđivanje imaju najvažniji značaj.
Različit od abolicionizma ali paralelan s njim zamah dobija anarhistički pristup. Anarhisti se zalažu za decentralizaciju i
uspostavljanje istinske međuljudske zajednice koja će takve probleme lakše razrešiti.
Radikalni feminizam
Feministički pristup
Lombroso i Feri – prostitucija za žene je ono što zločin za muškarce. Feministkinje se ne slažu i po njima akademska
kriminologija je poslednje uporište meškog seksizma. Ona se ženom bavi samo kao prostitutkom.
Dori Klajn, Frida Adler (Sestre u zločinu) i Rita Simon (Žene i zločin)
Kritika tradicionalnog, muškog pogleda na kriminalitet žena
Kritika postojeće kriminološke metodologije (kvantitativne);
feminističkim studijama više odgovaraju kvalitativni metodi
Studije u savremenom feminizmu
Liberalni feminizam – ravnopravnost žena i pravo izbora
Socijalistički feminizam – polno potčinjavanje rezultat klasnog potčinjavanja
Radikalni feminizam – agresivnost muškaraca i kontrolisanje ženske seksualnosti je izvor potčinjavanja žena
Feminizam obojenih žena – trostruko potčinjavanje crnih žena (polno, klasno i rasno)
NOVIJE KRIMINOLOŠKE TEORIJE
Teorije racionalnog izbora
Nove teorije životne sredine
Teorije kulturalne kriminologije
Teorije o muškosti
Teorije o postiđivanju i komunitarnom poretku
Teorije životnog ciklusa
Integrativne teorije
Teorije racionalnog izbora
Teorija o zločinu kao izabranom ponašanju i Teorija rutinske aktivnosti su sociološke na pozitivističkom nasleđu
zasnovane teorije. I jedna i druga teorija spada u teorije racionalnog izbora kao daleki derivat Klasične škole i njenog
indeterminističkog učenja. (kriminalna aktivnost- slobodna volja)
Teorija o zločinu kao izabranom ponašanju
Vilson i Hernštajn polaze od pretpostavke da se ljudi kada imaju mogućnost izbora opredeljuju za određeni način
ponašanja.
U proučavanju bioloških faktora vraćaju se proučavaju telesne strukture i genetici a u psihološkim činiocima dominantan značaj daju
učenju. , pre svega uslovljavanju u porodici.
Od bioloških i psiholoških činilaca zavisi kako će ličnost proceniti nagrade i kažnjavanje koji sleduju delima.
Umesto državnog reagovanja, oni smatraju da je najbolja prevencija razbvijanje savesti učenjem u porodici.
Teorija rutinske aktivnosti
Lorens Kohen i Markus Felson nastoje da objasne porast otimačkih (predatorskih) dela kod kojih se žrtvi uz upotrebu sile
nešto oduzima i izdvajaju tri bitna elementa:
-
Motivisani prestupnici
Pogodne mete
Odsusvo osposobljenih zaštitinika od predatora (poseban značaj, od profesionalaca do svakodnevnih procedura
kojima se štiti imovina)
Na promene stope krivičnih dela utiču mnogobrojne na prvi pogled vrlo udaljenje pojave: industrijska proizvodnja, broj
skupih i nedovoljno zaštićenih predmeta, navike i način života potencijalne žrtve
TEORIJA O KRIMINALNIM OKOLNOSTIMA je inovirana Teorija rutinske aktivnosti i njihova osnovna teza je da nivo
stope pojavljivanja,lokacija i distribucija kriminalnih dela u socijalnom i fizičkom prostoru može biti objašnjena najbolje
u terminima kriminalnog izbora – okolnosti u kojima se u vremenu i prostoru sustiču motivisani prestupnici, pogodne
mete i odsustvuju čuvari.
Razvili su hijerarhijski linearni model
Teorija situacione aktivnosti
Kršenje moralnih normi je suština zločina
Vikstorm polazi od ideje da su uzroci ljudskih delovanja situacioni.
Osnivni stavovi koje zastupa Vikstorm su:
-
Bitna odrednica zločina je da krši moralne norme
Ljudi su akteri ali su uzroci njihovog ponašanja situacioni
Ljudi su različiti, ali su takve i okolnosti u kojima se nalaze
Socijalne i razvojne faktore treba shvatiti kao uzroke uzroka (oni ne deluju neposredno nego utiču na to da se
kriminalne sklonosti pojedinca u određenom kriminogenom okruženju ispolje)
Za Debi Šepers ključ za razumevanje teorije situacione aktivnosti predstavlja shvatanje između toga ko i gde
Nove teorije životne sredine
Derivat shvatanja Ekološke teorije i Čikaške škole
Gledišta bračnog para Felson
Prostor kao četvrta dimenzija zločina i kriminaliteta
Bračni par Brentingem ističe da zločin ima 4 elementa: zakon, izvršilac, objekat i mesto
Novi ekološki kriminolozi objedinjuju saznanja o susticanju sva tri elementa zločina na terenu četvrtog.
Zločin i prirodna okolina
Felson je razradio svoje viđenje zločina kao produkta ekosistema,objašnjavajući kako prestupnici odabiraju žrtvu i kako
jedno bez drugog ne mogu. Zločin je životni proces. Felson daje i naturalističku definiciju zločina u kojoj se mešaju
elementi niza teoretskih orijentacija. Zločin je po njemu izazvan životom samim.
Teorije kulturalne kriminologije
Moderan pristup koji dovodi u vezu kulturne obrasce i kriminalitet
Žele da obuhvate Kulturološke dimenzije zločina i kontrole kriminaliteta
Kritički pristup prema konvencionalnoj kriminologiji pre svega u kontekstu tradicionalnih pristupa istraživanju
kriminaliteta odnosno metodologije koja se koristi (pre svega statistika)
Nekoliko radova iz Teorije kulturalne kriminologije
Zločin i njegova kontrola kao kulturni fenomeni – DŽEF FEREL
Kulturalna kriminologija ima ključnu ulogu u otkrivanju realne slike krminilaiteta i kolektivne reakcije na zločine. Uticaj
sredstava masovne komunikacije i popularne kulture na imidž kriminaliteta i praksu organa formalne socijalne kontrole.
Dakle centralni problem kriminologije je predstava (imidž) zločina stvoren u masovnim medijima. Ovakav pristup odrazio
se i na primenu drugih metodoloških postupaka.
Kriminalitet i mediji
David Kid smatra da su mediji krivi zbog:
-
Manipulacije i raspirivanja straha kod ljudi
Popularisanja nasilja kao načina rešavanja unutrašnjih tenzija i međuljdskih odnosa
Karneval zločina
Majk Prezdi
Povezanost globalizacije, masovnih medija i zločina:
- Karneval zločina je drugi život ljudi u kome se ljudi ponašaju na zabranjen način radi postizanja trenutnog
zadovoljstva jer je to ono što promoviše globalizacija i masovni mediji
-Drugi način života je i odgovor marginalizovanih društvenih grupa na ograničenja koja nameću dominantne grupe,
odnosno vladajuća kultura
-Pitanje korena fascinacije zločinom i nasiljem – emocionalno angažovanje ljudi
- Pravo na neograničenu slobodu u današnje vreme opravdava „moderni karneval“ u kome je sve dozvoljeno i gde je
najvažniji cilj postizanje zadovoljstva
Šizofrenija zločina
Rodžer Burk
Odnos postmodernog društva prema kriminalitetu je šizofren – kontradiktoran
Stalno pooštravanje kaznene politike, uvođenje različitih sistema zabrana i ograničavanja pojedinaca a sa druge strane
očigledna kršenja zakona od strane onih koji su najglasniji u pozivima da se pojača rat protiv kriminaliteta
Teorije o muškosti
Zašto muškarci čine daleko više krivičnih dela?
-
Zbog prirodom određenih osobina polova
Zbog uticaja vaspitanja
Dve teorije: Objašnjenje muške nasilnosti i Muškost kao strukturna akcija
Objašnjenje muške nasilnosti - Lin Sigal
- Kritikuje feminističku tezu koja povezuje muškost sa agresivnošću smatrajući da to naglašavanje samo povećava broj
nasilničkih krivičnih dela koja muškarci vrše prema ženama
- Ukazuje da je agresivnost muškaraca društveno oblikovana, a ne inicijalno karakteristika muškaraca
- Isticanje primera ženske agresivnosti
Muškost kao strukturna akcija – Džejms Meseršmit
Dve teorijske perspektive bitne za objašnjenje odnosa muškosti i zločina:
1. Teorija kontrole moći (dve vrste porodica: patrijarhalna i agilitarnua, otac je u obe zaduzen za materijalnu sigurnost
porodice dok je u drugoj I majka zaposlena a u prvoj je domacica, u oba slučaja majke kontrolišu ćerke te su one manje
sklone kriminalnom ponašanju)
2. Teorija pritiska (proces socijalizacije u kome se dečaci uče da budu posvećeni materijalnom uspehu I spoljašnjem
postignuću a devojčice zasnivanje I održavanje bliskih odnosa.)
Meseršmit kritikuje te teorijske perspektive i smatra da od odgovarajuće socijalne akcije zavisi kako ćemo se oblikovati
i da to nema veze s polom.
Pol je strukturna a ne biološka kategorija.
Teorije o postiđivanju i komunitarnom poretku
Teorija reintegrativnog postiđivanja – Džon Brejtvejt
Ključni pojmovi: Savest, postiđivanje, reintegracija
Savest delotvornije sredstvo za kontrolu odstupajućeg ponašanja od kazne
Postiđivanje je osnovni činilac odgovornosti nekog lica.
Reintegracija je ponovno uključivanje u društveni život koje prate ceremonije pokajanja i ponovnog prihvatanja.
Ključna uloga porodice u procesu sprovođenja ideje. (kao Japan) Reintegrativno postiđivanje uticalo na stvaranje
koncepta restorativne pravde
Brejtvejt je tvrdio da njegova teorija može poslužiti kao osnov za izgradnju republikanske kriminologije.
Komunitarna teorija društvenog poretka
Komunitarna teorija društvenog poretka – Piter Kordela
Tri tipa društvenog poretka: (svakom tipu društvenog poretka odgvoara određeni obrazac uspostavljanja jedinstva)
- zasnovan na ličnoj osnovi (baziran na komunitarnim odnosima u zajednici)
- organski (osećanje društvene dužnosti)
- atomistički (primena pravne prinude)
Kritika postojećeg sistema kažnjavanja, zalaganje za jačanje pojedinačnih pozicija ljudi u društvu kroz primenu principa
jednakosti i slobode
Teorije životnog cilkusa
Pokušaj objašnjenja različitog učešća određenih starosnih grupa u kriminalitetu i razvoj kriminalne karijere prestupnika
1. Teorija o zločinu i devijantnosti tokom životnog puta
2. Teorija o karakteristikama kriminalnih karijera
Teorija o zločinu i devijanstnosti tokom životnog puta
Robert Sampson i Džon Laub
- značaj životnog puta u formiranju ličnosti pojedinaca
- životni put je putanja kroz različite životne dobi
(krupni životni događaji su prelomne tačke na tom putu)
- Prelazak na kriminalno ponašanje je jedna takva tačka (uticaj antisocijalnog ponašanja u detinjstvu i uticaj društvenih
normi na kriminalno ponašanje)
Zaposlenost i bračnost kao dva faktora koja utiču na kasnije kriminalno ponašanje (nastavljanje ili odustajanje)
Teorija o karakteristikama kriminalnih karijera
Alfred Blumstejn i Žaklin Koen
Prestupnici koje odlikuje karijera su ona lica koja vrše teža krivična dela
Intezitet, frekvencija vršenja krivičnih dela
Trajanje lišenja slobode i kriminalne karijere
Nastavljanje s kriminalnom karijerom posle 30 godina predstavlja prelomnu tačku kad neko postaje pravi, habituelni
kriminalac
Integrativne teorije
Pokušaji pojedinih autora da izvrše sintezu različitih pristupa i stvore neku opštu teoriju kriminaliteta
Integrativne teorije
Opšta paradigma kriminalnosti - Brajan Vila
- Ukazuje se na značaj proučavanja svih faktora koji deluju na formiranje ličnosti
- Osobine čoveka rezultat kumulacije svih efekata koji ga izgrađuju tokom života
- Kriminalni stil života je takođe rezultat te kumulacije
(primena sile, obmana, podmuklost, odsustvo empatije I niska samokontrola)
- Takav stil života kulminira u periodu mladosti jer je tad najpogodnije (posedovanje dobara se visoko vrednuje a
najmanje mogućnosti za sticanje)
- Kontrastrategije kontrole kriminaliteta
Recipročna teorija o kriminalnosti i nekriminalnosti – Greg Barak
Postoje recipročni i kumulativni efekti koji vode istovremeno kako stvaranju nenasilnih tako i stvaranju nasilnih
obrazaca ponašanja
Svakodnevno dolaze u sukob dva modela:
- Zasnovan na pravdi, jednakosti i sigurnosti
- Ideja sticanja bogatstva i moći
Devet mogućih puteva ka nasilju i nenasilju
Integrativno –sistemska teorija o antisocijalnom ponašanju – Metju Robinson
Osnovna postavka: čovek bira da li će izvršiti zločin
Dve grupe faktora koje utiču na taj izbor
- Faktori rizika (povećavaju šanse za takav izbor)
- Zaštitni faktori (smanjuju šanse za takav izbor)
Stope i stanje kriminaliteta – ukratko, ono što je bilo među pitanjima
U objašnjenju visoke stope kriminaliteta u SAD-u, američki kriminolog Leri Sigel ima u
vidu sledeće faktore:
·
·
·
·
·
·
uzrast populacije
stanje ekonomije
socijalne probleme
broj abortusa
dostupnost vatrenog oružja mladima
rast broja maloletničkih gangova
·
·
·
raširenost narkomanije
Krivično pravosuđe
mogućnsti za vršenje krivičnih dela.
Blumstajn i Vilman – pad kriminaliteta – uzroci:
 demografski činioci
 pojačana kontrola oružja
 policijsko delovanje
 šira primena kazne zatvora
 događaji na tržištu narkotika
 uloga ekonomskog izbora gde je posebno veliki rizik kažnjavanja za narkotike
Autor Kambovskii stanje kriminaliteta u državama u tranziciji objašnjava delovanjem 3 faktora :
- Brzim promenama u socijalnim , pre svega ekonomskim i političkim odnosima
- Konkurencijom na tržištu i načinom funkcionisanja države
- Prevlašću politike nad pravom koja dovodi do nepoštovanja načela zakonitost