Горски вијенац даје патријархалну слику света каква је уобичајена за балкансе крајеве тог
доба. У том свету, жена се најчешће не налази у првом плану, и као јунакињи додељене су
јој типчне улоге, мајке или сестре, жене која оплакује мртве, вештице која баца чини.
Друштво које Његош описује је племенско, жена се у њему осим ових ограничених активних
улога, може срести и као пасивна појава – као жена која је мета забрањене љубави.
Кроз ликове Вука Мандушића, великог јунака и борца за слободу, и младе снахе из куће
бана Милоњића, песник представља строги морални оквир црногорског друштва.
Вук Мандушић, за разлику од других мушких ликова, осим традиционалне ратничке и
херојске улоге, добија још једну, улогу заљубљеног мушкарца, кроз коју се такође прелама
традиционални карактер друштва. За разлику од других мушких ликова, он је једини лик у
Горском вијенцу са изразитом дуалношћу. Његов лик дат је као контраст између
неустрашивох епског борца за слободу и лирског, емотивног човека, који пати због
забрањене љубави. Ова његова стања су и временски одвојена, тако што један Вук
Мандушић постоји дању, а други ноћу. Он се дању излаже опасности у борби са
непријатељем, а емоције су изражава кроз мржњу према непријатељу, или кроз жалост за
пушком уништеном у борби. Песник га описује као победника, крвавог, измореног, на
изнемоглом коњу и сломљеног оружја. Ноћу, када наступа предах од борби и ратници се
забављају и одмарају поред ватре, он сањари о жени чију лепоту је случајно спознао у
једној неформалној, приватној ситуацији у којој није смео да се нађе.
Вук Мандушић је дошао да преноћи у једној колиби која је припадала његовом куму Бану
Милоњићу. Не знајући да је он ту и да је будан, млада Банова снаха је расплела плетеницу
поред ватре, чешљала се и распуштене косе туговала за девером Андријом Милоњићем
(рођеним братом свог мужа), који је претходне године погинуо у борби са Турцима. У то
време постојао је патријархални обичај, да у тренуцима великих трагедија и смрти, жене из
блиске породице, као знак жалости, одсеку своју косу. Бан Милоњић је својој снахи
дозволио да задржи своју традиционалну фризуру, венац од плетенице, јер је била врло
млада и лепа.
Свестан да је њенова љубав непримерена, Вук Мандушић може само да сањари. У својој
песми, свом сну, он младу жену пореди са белом вилом, која се у народној поезији врло
често користи као представа изузетне и неземаљске лепоте. Он хвали њене очи и лице и
завиди мртвом Андрији, јер га она искрено оплакује. Пошто је његова љубав немогућа у
патријархалном свету, сан Вука Мандушића указује на идеализовану лепоту која може да
припада само пределима сна.