Женидба Тодора Јакшића I
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме нигђе никог нема,
Осим један Јакшића Тодоре.
Води Тодор вранца од мејдана,
На Тодору чудио одијело;
Вас у срми и у чистом злату,
Ударише испод танке куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица,
Па дозива Јакшића Тодора:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре!
"Јеси ли се, море, оженио?
"Ја ђевојку за се испросио?
"Ја ђевојци дао вјеру тврду?"
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
"Ој госпођа Будимска краљице!
"Нијесам се јоште оженио,
"Ни ђевојке за се испросио,
"Ни ђевојци дао вјере тврде."
Кад то чула госпођа краљица,
Она њему тихо бесједила:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре,
"На дар теби моја Иконија,
"Вод" је двору, те се жени њоме."
Кад го зачу Јакшићу Тодоре,
Свеза вранца под бијелом кулом,
Право оде на бијелу кулу,
А кад дође госпођи краљици,
Капу скиде, баци под пазухо,
Поклони се до земљице црне,
Па извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
"Нај то теби, госпоја краљице,
"Пола теби, пола Иконији,
"Док отидем Бијограду моме,
"Да покупим киту и сватове;"
Ал" за дуго свадбу одгодио:
До годину дана бијелијех;
Па се врати низ танану кулу,
Довати се помамна вранчића,
Оде право Бијограду своме.
За тим прође годиница дана,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Једна прође, а и друга дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа:
Друга прође, а и трећа дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа.
А кад наста година четврта,
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме Звијездић Иване,
Води Иван свог добра ђогина,
Кад су били испод б'јеле куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица;