Paper No. A2.2-1, pp. 1-4 Sadržaj XVII Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ EVROPA 2020: društvo zasnovano na znanju” Kopaonik, 07. - 10. 03. 2011. www.trend.uns.ac.rs ___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________ Paper No.А2.2-1 DEFINISANJE PREDMETA I PROBLEMA ISTRAŽIVANJA I ULOGA ČINJENICA I HIPOTEZA U NAUČNOM RADU Radomir Folić Fakultet tehničkih nauka, Novi Sad, Republika Srbija folic@uns.ac.rs 1. UVODNE NAPOMENE, PREDMET I PROBLEM NAUKE Redovne studije prvenstveno osposobljavaju studente za bavljenje strukom, po ustaljenim pravilima. Pri tome se, radi dobijanja odgovarajućih efekata, obuhvata sistem zaokruženih i raspoloživih znanja i uslova njihove primene u praksi. Na doktorskim studijama (DS) se, primarno, ne izučava struka jer se ona samo dopunjava i posmatra iz aspekta primene nauke u njoj. Neophodno je da se uđe u neko polje znanja sa stanovišta nauke i sa ciljem osposbljavanja za bavljenjem naukom [1]. Na DS nauka je cilj studija, a struka je oblast u kojoj se istražuje, pa je neophodno osposobljavanje za naučni rad u njoj, tj. da se bavimo konkretnom naučnom oblašću. U nauci vladaju stroga pravila i ona se vezuju za logiku. Osnovni instrument naučnog rada je ljudsko mišljenje, uz obezbeđenje izvora njene pouzdanosti i utemeljenosti, što je predmet metodologije nauke [2]. Sam pojam nauke se definiše na različite načine. U nauci je nužno ovladati principima i metodama koje joj stoje na raspolaganju. Poznato je da je cilj naučnog istraživanja rešenje nekog problema. Saznanje počinje uočavanjem nekog problema i teškoća u odnosu na naše očekivanje ili hipoteze. Zbog toga ne možemo znati mnogo o njemu, u najboljem slučaju možemo samo imati neodređenu ideju o tome u čemu se taj problem sastoji [5]. Naučno istraživanje počinje registrovanjem, postavljanjem i definisanjem problema. On označava saznanje da nešto ne znamo, tj. "saznanje o neznanju". Naučni problem predstavlja pitanje na koje u sistemu raspoloživog naučnog znanja nema dogovora. Problem se ispoljava u različitim oblicima, npr. kada postoji činjenica koju na osnovu raspoloživog znanja nismo u stanju da objasnimo. Često je problem vezan za nesaglasnost između starih teorijskih predstava i novih naučnih činjenica [6]. Kada se postavi problem istraživanja, njegovo proverljivo rešenje naziva se hipoteza. Ona treba da bude jasan i teorijski obrazložen i iskustveno proverljiv činjenički iskaz koji odgovara na pitanje, kojim je izražen postavljeni problem istraživanja. Tema za istraživanje se otkriva, a uslov za to je da istraživač poznaje teoriju u kojoj radi, i odabere problem čijim rešenjem se može naći nešto novo. Od posebnog značaja je pitanje konstitucije bilo koje nauke, bilo koje oblasti ili specijalnog polja i područja istraživanja, koje se sastoji u sposobnosti nešeg mišljenja da definišemo njen predmet. To se povezuje sa sposobnošću same nauke za davanje valjanih dokaza da taj predmet spada u oblast određene nauke i podleže odgovarajućim metodama i načelima istraživanja koja važe u toj određenoj nauci u koju spadaju pojave koje će se istraživati. Nauci je njen predmet dat činjenicom da on postoji kao polje ljudskih doživljaja i iskustva i da je moguće pokazati da on postoji [1]. Predmet koji treba istražiti je ono što pored metode definiše konkretnu nauku i određuje njeno mesto i položaj među ostalim naukama. Treba pokazati predmet nauke kao realno postojći predmet, objekat, pojavu, proces i njihove odnose, kao i da pokaže da taj predmet ima svojstva koja ga definšu u sferi ljudskog iskustva i iz njega izvedenog dokaza i da ga razlikuju od sličnih ili različitih predmeta, pojava ili odnosa [1]. Rezultat naučnoistraživačkog rada su nova znanja o pojavama u prirodi i društvu. Da bi se rešio problem ptrebno je doći do informacija koje mogu doprineti rešenju. Naučna istraživanja počinju sakupljanjem optimalnog broja činjenica i podataka potrebnih za rešenje problema. Izbor optimalnog broja je važan jer prevelika masa činjenica remeti i smanjuje efikasnost istraživanja. Polazna tačka naučnih istraživanja su činnjenice iz poznatog fonda znanja. Cilj naučnih istraživanja, radi rešenja problema, su nove naučne činjenice i objašnjavanje poznatih činjenica. Činjenica predstavlja neko znanje o predmetu ili pojavi i o 129 1 XVII Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ EVROPA 2020: društvo zasnovano na znanju” Kopaonik, 07. - 10. 03. 2011. www.trend.uns.ac.rs ___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________ nekim opštim odnosima. One se dovode u vezu sa objektivnom stvarnošću. Sud kao misaoni izraz činjenica ih uvlači u sistem znanja kao njegov element. Činjenice mogu biti naučne i nenaučne. Naučne su činjenice rezultat verodostojnog posmatranja dokumenata, fotografija i sl. Činjenica označava one stvari koje postoje u prostoru i vremenu, zajedno sa njihovim međusobnim odnosima na osnovu kojih je jedan stav istinit [4]. Nužno je, naučnim metodama ustanoviti vrednost činjenica. Iako se naučna istraživanja zasnivaju na činjenicama, same činjenice ne čine nauku. One postaju sastavni deo nauke nakon njihovog izbora, klasifikovanja, uopštavanja i interpretacije. Posle klasifikacije činjenica uočavaju se njihovi uzajamni odnosi i sled. U metodologiji nauke ne podvlači se oštra granica između činjenica i hipoteza. Razlog tome je što često, u nekoj fazi istraživanja, verujemo da je činjenica, a u kasnijim fazama se pokaže da je u suštini hipoteza. Dešava se i obrnuto. Zbog toga je od osobitog značaja da se mišljenje i istraživanje oslanja na sigurne činjenice. Jedan od ciljeva nauke je objašnjavanje postojećih i otkrivanje novih činjenica. Pri tome bitan je kvalitet činjenica (njihova tačnost) koje se uvode kao podloga istraživanja. Nijedno istraživanje ne počinje od prosto definisanih činjenica koje se mogu jasno razgraničiti čulnim opažanjem, već je potrebno nalaženja pouzdanih znakova. 2. NAUČNE ČINJENICE I PODACI Podaci i naučne činjenice, koji se koriste u istraživanju, moraju biti provereni. Podaci pružaju informacije o predmetu istraživanja, a činjenice su produkt misaone aktivnosti i formiraju se povezivanjem niza pojedinačnih podataka o stvarnosti. Najsažetije, definicija prema [3] glasi: „činjenica je misaono-čulnom delatnošću utvrđeno objektivno-realno postojanje neke stvari, pojave, procesa dešavanja, osobine ili odnosa tih predmeta saznanja“. Činjenice se prikupljaju posmatranjem ili na osnovu eksperimenta, sređuju klasifikuju, proveravaju i objašnjavaju, uz neophodnu objektivnost i kritičnost. Činjenice su, delimične, individualne i konkretne nasuprot teoriji koja je uvek, u određenom stepenu , opšta i apstraktno-konkretna. Međutim, nijedna činjenica nije apsolutno individualna niti apsolutno konkretna, jer manje ili više one se zasnivaju na teorijskim i opštim odredbama. Shvatanje činjenica prati niz zabluda kao što je [8]: • prenaglašavanje njihovih objektivnih činilaca (usled subjektivno saznajne strane); • shvatanje činjenica kao statičkih-nepromenljivih; • tvrdnji da su sve činjenice subjektivne, iako one imaju realnu osnovu; • apsolutizacija elementarno-logičkog mišljenja, njegovih teorijskih modela i metodoloških principa iako su se mnoge naoko proste činjenice pokazale kao složene; • shvatanje saznanja činjenica kao njihovog prostog opažanja bez drugih psihičkosaznajnih procesa. Činjenica označava istinite stavove koji tvrde invarijantni niz ili povezanost svojstava [4]. Zbog toga je potrebno odrediti okvir pojmova i pretpostavki. Uobičajeno se u nauci koriste termini iskaz (jezička), stav i sud (logička kategorija). Iskaz je tvrđenje a rečenica može biti upitna, odrečna itd. Stav je svaka veza među pojmovima koja ima smisla i ako se njime nešto tvrdi mora biti istinit ili lažan, a sud stav kojim se nešto tvrdi [7]. Uvođenjem uloge saznanja u konstatovanju činjenica i logičkog oblika njenog utvrđivanja, uvodi se definicija „činjenica je momenat fizičke, društvene pa i psihičke stvarnosti utvrđen određenim metodskim praktičnim postupkom i teorijskim mišljenjem u obliku suda“. Prema Narskom činjenice se prema predmetima doživljavanja, odnosno saznanja svrstavaju u četiri tipa: iskaz koji fiksira neki stav; stav o percepciji koja se događa; samu percepciju koja se događa i objektivni događaj koji se ispoljava u datoj percepciji, citirano prema [8]. Među sobom se razlikuju čulno-iskustvene (praktične) i teorijske činjenice (logički osnovane teorijske postavke). Za izvesne vrste činjenica smatraju se i podaci (zabeleženi) i indikatori. Pre uvođenja u istraživanje mora se imati u vidu da podaci mogu biti određeni, tačni i istiniti ali i neodređeni, neprecizni i lažni. Indikatori ili pokazatelji su saznajne činjenice koje se mogu koristiti za dublja i svestranija istraživanja. Međutim, nijedna činjenica bez upotrebe teorijskog mišljenja, ne može imati ulogu indikatora. 130 2 XVII Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ EVROPA 2020: društvo zasnovano na znanju” Kopaonik, 07. - 10. 03. 2011. www.trend.uns.ac.rs ___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________ Utvrđivanje činjenica je složen proces. Konstatovanje činjenica neposredno čulnim opažanjem i donošenjem sudova o rezultatima opažanja, nije pouzdano. Objektivne su teškoće izolovanja pojedinačne činjenice, zbog njene povezanosti sa drugim činjenicama, njene složene unutrašnje povezanosti ili zbog velike promenljivosti nekih pojava. Pored toga prisutan je i subjektivizam pri opažanju i uplitanje teorijskih faktora, netačnosti posmatranja i opisa pojava i netačnosti merenja svojstava pojava. Zbog toga je važno izbeći greške merenja i subjektivizma, a ponavljanje istraživanja doprinosi tačnijem utvrđivanju činjenica. Shvatanje saznajne uloge prate preuveličavanje značaja i uloge činjenica uz istovremeno potcenjivanju saznajne uloge (greška prakticizma). U suprotnom potcenjivanje uloge činjenica i preuveličavanje uloge teorije (teoretizma) često čine teoretičari sa manje iskustva. Mora se uvažavati fakt da su u saznajnom procesu činjenice i teorije međusobno dijalektički povezane i uslovljene. Činjenice su osnova nastanka, promena i razvoja naučnih teorija, kao i kriterijuma saznajne vrednosti naučnih hipoteza i naučnih teorija [8]. Teorija i činjenice u naučnim istraživanjima nisu međusobno suprotstavljene već su povezane i uslovljene, slično kao i između teorije i prakse. Teorija usmerava naučna istraživanja i istraživanja naučnih činjenica. Ona omogućuje adekvatne klasifikacije činjenica, sumiranje i uopštavanje činjeničkog saznanja, postavljanje naučnih hipoteza, opis i objašnjenje činjenica i pojava koje si istražuju, a i predviđanje tih pojava [3] i [8]. Zbog toga se metodologija naučnih istraživanja bavi problematikom veza i odnosa naučnih činjenica i naučnih teorija. Uslov realnog naučnog saznanja je izbegavanje pomenutih pogrešaka, površnog posmatranja, netačnog zaključivanja na osnovu nedovoljno pouzdanih ili malog broja činjenica. Međutim, razvitak naučnog saznanja, započinje postavljanjem naučnih hipoteza, a ne kao što mnogi tvrde posmatranjem i sakupljanjem činjenica [5]. 3. NAUČNE HIPOTEZE Hipoteze se u nauci primenjuju metodski i sistematski. S obzirom na saznajnu ulogu za njih postoji mnoštvo definicija, a napisan je veći boj knjiga o njima, npr. [5] i [7]. „Hipoteza pretpostavlja ono što prredviđamo”, ili „Hipoteza je pretpostavljeno objašnjenje uzroka i suštine pojave koja se proučava”. „Hipoteza je stav koji se može podvrći testu da bi se odredila njegova valjanost”. Prema [8] hipoteze su misaone pretpostavke o predmetima koji se istražuju (o njihovim svojstvima, strukturi, funkciji, stanju, o odnosima sa drugim predmetima, itd.). Logički oblik hipoteze je stav, tj. iskaz određenog predmetnog značenja i pretpostavljene saznajne vrednosti koju tek treba proveriti. Hipoteza se javlja kao teorijsko – misaoni korak koji sledi odmah nakon utvrđenih činjenica, u pravcu njihovog objašnjenja ili proširenja/produbljivanja saznanja o tim činjenicama. One su dopune izvesnih praznina u poznavanju neke pojave, čije izvesne momente, delove i aspekte već poznajemo. Predmet hipoteza često su odnosi i veze pojava, tj. funkcionalne i uzročne zavisnosti . Hipoteze se mogu klasifikovati na različite načine. Razlikuju se hipoteze sa: deskriptivnim, svrstavajućim, eksplikativnim i prognostičkim sadržajima. Po saznajnoj ulozi klasifikuju sa na ad hoc, radne, pomoćne, fiktivne i naučne. Otkrivanje hipoteza je logički proces i to je proizvod nagomilanog znanja u dotičnoj oblasti, u kojoj se predmet nalazi, i bogatog praktičnog iskustva u njoj. U procesu otkrivanja novih naučnih hipoteza potrebno je da istraživač uspešno primenjuje naučna logička pravila. Proces otkrivanja hipoteza se često poistovećuju sa logikom naučnog otkrića, pod uslovom da se pod tim ne podrazumeva otkrivanje pojedinačnih činjenica, već u smislu otkrivanja novih teorija [5]. Tvrdnja podrazumeva uveravanje da je nešto istinito i ponekad se poistovećuje sa teorijom. Pod teorijom se podrazumevaju sva znanja, koja su rezultat misaono - čulne aktivnosti, koja služe kao oslonac za unapređenje ljudske prakse. Izvori hipoteza su: potreba proširenja saznanja; prevazilaženje već stečenih saznanja, i potreba njihove provere. U nauci ona označava teorijski stav ili zaključak sa određenim stepenom verovatnoće. Hipoteza je teorijski dobro obrazložen i iskustveno proverljiv odgovor na pitanje kojim je izražen problem. A ako je u obliku zaključka onda bar jedna od premisa nije sigurna, pa hipoteza nema saznajnu vrednost. 131 3 XVII Skup TRENDOVI RAZVOJA: “ EVROPA 2020: društvo zasnovano na znanju” Kopaonik, 07. - 10. 03. 2011. www.trend.uns.ac.rs ___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________ Elementarni oblik iskazivanja je stav ali se iskazuju i kao zaključci ili nizovi zaključaka. Kod njihovog postavljanja mora se postaviti pitanje osnovanosti hipoteza [9]: - čemu služi i da li je ona realno zasnovana? - da li ona objašnjava ono što do tada nije objašnjeno? - da li ona bolje od neke druge hipoteze objašnjava ono što je predmet te hipoteze? - da li se pomoću date hipoteze može predvideti nešto o predmetu o kome ona govori? Hipoteza treba da bude logična, a u njoj se ne mogu naći stavovi koji između sebe nisu usklađeni. Hipoteza je utoliko važnija ukoliko objašnjava više činjenica. Plodnost znači da se iz nje mogu izvesti stavovi i da se pomoću nje mogu otkriti nove činjenice. Ukoliko se hipoteza oslanja na druge hipoteze, utoliko je ona manje izvesna, a izvesnija je ako se oslanja na teoriju i zakone koji su već utvrđeni. U matematici se koriste hipotetičko-deduktivne metoda. Hipoteza treba da omogući izvesne dedukcije (izvođenje izvesnih pojmova koji se zatim potvrđuju - verifikuju). Hipoteza treba da objasni neke činjenice i da rešenje nekog problema od koga se u istraživanju polazi. Može se raći da hipoteza zahteva rešenje određenog problema i objašnjenje neke činjenice. Prihvatljivija je jednostavnija i što opštija hipoteza – koja objašnjava što više činjenica. Nijedna hipoteza koja predstavlja opšti stav ne može biti do kraja dokazana, kao apsolutna istina. Uglanom, se u svakom istraživanja činjenica primenjuje zaključivanja po verovatnoći. Zadatak takvih istraživanja je da se odvoji ona hipoteza koja je najverovatnija na osnovu činjeničnog dokazanog materijala, a zadatak daljih istraživanja ja da se nađe drugo činjeničko svedočanstvo koje će povećati verovatnoću takve teorije [4]. 4. ZAKLJUČAK Mnogi istraživači ističu da nauka počinje hipotezama i očekivanjima (prednaučni nivo). Međutim, saznanje počinje uočavanjem nekog problema i teškoća, u odnosu na prethodno očekivanje ili hipotezu, iako nema stroge granice između nastajanja problema i hipoteza, niti preciznog odgovora na pitanje koje je od njih starije [7]. Ne može se napredovati u istraživanju dok se ne počne sa objašnjenjem problema ili teškoća njegovog rešenja. Hipoteza se formuliše u obliku stavova za rešenje problema. U praksi istraživački postupak počinje od formulacije naučnog problema, zatim razradom predmeta i ciljeva istraživanja, a na osnosvu njih se postavlja sistem hipoteza koje usmeravaju istraživački proces, tj. on treba da pruži rešenje problema koji je izazvao istraživanje. Činjenice do kojih teži da dospe svako istraživanje jesu stavovi za čiju istinitost postoji znatno svedočanstvo. Otuda ono što činjenice jesu mora da se odredi istraživanjem, i ne može se odrediti pre istraživanja [4]. Šire o razvoju naučnog saznanja dato je u [2] i [10]. 5. LITERATURA [1] Filipović, M., Metodologija znanosti i znanstvenog rada - Uvodna predavanja za poslediplomce svih struka, „Svjetlost“, Sarajevo 2004. [2] Folić, R., Kurtović-Folić, N., Značaj i uloga metodologije naučnog rada na doktorskim studijama u graditeljstvu, XV Skup Trendovi razvoja, Doktorske studije u Srbiji, regionu i EU, TREND 2009, Kopaonik, 2009. Zbornik, Ed. V. Katć, str. 70-77 [3] Good, V. C., Scates, E. D.: Metode istraživanja u pedagogiji, psihologiji i sociologiji. "O. Keršovani", Rijeka, 1967, str. 735. [4] Koen, M, Nejgel, E. Uvod u logiku i naučni metod, "Jasen", Nikšić, 2006. [5] Novaković, S. Hipoteze i saznanje,Nolit, Beograd, 1984. [6] Ristić, Ž. Metodologija naučnoistraživačkog rada, ECPD, Novi Sad, 2003. [7] Sakan, M. Hipoteze u nauci, „Prometej“, Novi Sad, 2005. [8] Šešić, B. Osnovi metodologije društvenih nauka, Naučna knjiga, Beograd, 1978. [9] Zaječaranović, G.: Osnovi metodologije. Naučna knjiga, Beograd, 1987, str. 239. [10] http://www.angelfire.com/nz5/dvera/phlos/sci-method.html (preuzeto 21.2.2011) 132 4