МИРОСЛАВА ПАШИЋ – ГАГОВИЋ
НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ ЕВА
( ЖЕНЕ БИБЛИЈЕ )
Сину Александру
МИРОСЛАВА ПАШИЋ – ГАГОВИЋ
НА ПОЧЕТКУ
БЕШЕ ЕВА
(ЖЕНЕ БИБЛИЈЕ)
Београд, 2017.
ПРЕДГОВОР
ЖЕНА У ВРЕМЕНУ
„И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспе, па му узе једно
ребро, и мјесто попуни месом… и Господ Бог створи жену од тог ребра,
које узе Адаму, и доведе је к Адаму…”
Постоји, наравно, пуно завршених и незавршених прича, књига,
слика, скулптура, композиција, порука… које сведоче о присуству
и важности жена у друштву. Постоје и научна истраживања која
статистичким методама мишљења жена и мишљења о женама претва­
рају у број. Све то само сведочи о сложености и тајновитости природе
жене. Често је лакше стварати дела о жени, него бити жена и живети
властиту природу са објективним и на различите начине наметнутим
ограничењима, а притом сањати своје снове и желети своје жеље.
Да ли се икада запитамо шта се дешава са нашим сновима,
жељама и надама када осећања претворимо у догађаје и аутентичност
трампимо за слику о себи и оно што се очекује од нас? Да ли нам време
у коме живимо, или времена у којима су живеле неке друге Жене, то
допушта? И коме се пожалити? Коме поверовати? Да ли и где ће нас
одвести борбе и покрети који прате различите струје, политичких,
верских и научних система? Како осадашњити и осмислити искон­
ске чежње и не допустити да се у срца увуку страхови а привреме­
ни системи вредности у ум? Како сачувати властито достојанство
у метежу свакодневнице и допринети неговању и поштовању туђег
достојанства?
Одговоре на ова и друга питања, Мирослава Пашић–Гаговић
тра­жи у Библији. И не само да их тражи, већ на систематичан начин
представља читаоцима у другом, допуњеном издању књиге ЖЕНЕ
БИБЛИЈЕ. Иако се бави превасходно женама у Библији, ауторка опи­
7
Мирослава Пашић – Гаговић
сује време и амбијент у коме оне живе. Ту налазимо поглавље о Еви,
Сари, Чуваркама племенске чистокрвности (Тамара, Дина, Лотове
кћери…), о женама Мојсијевог и царског доба, времена судија.
Без жене, свет не би био целовит. Жена је круна Божјег ствара­
лачког чина. Та чињеница је на јасан и непосредан начин понуђена
читаоцима. Ева, Сара, Ребека, Дебора, Рута, Јудита, Јестира или мудра
Витсавеја, свака у својој улози и причи, постоје и данас учећи нас кроз
сведочанства библијских порука.
„Жена мила добија част”, каже мудри Соломон, но јасно је да није
лако бити мио у свим приликама. Описи искушења и универзалних
ситуација, без обзира на место и време, чине ову књигу, не само за­
нимљивом и поучном, већ је претварају у својеврсни приручник у
коме Мирослава Пашић–Гаговић једноставним описима сажима и
сагледава библијске текстове са освртом на положај жене.
О Жени је потребно размишљати, говорити, писати и користити
различите форме како би се скренула пажња и изрекле речи хвале
за све оно што су знане и незнане Жене урадиле, односно могле и
желеле да ураде. Понекад је лакше подносити свакодневницу уз свест
о томе да нисмо сами ни у патњи ни у радости. Понекад је потребно
подсетити се да је живот много шира и комплекснија слика од нашег
личног доживљаја. У том смислу лепо је имати сведочанства која трају
у времену. Ова књига је управо допринос томе.
Маријана Ајзенкол
8
ПОСЛЕДЊА
БОЖАНСКА КАРИКА
Ни после многих миленијума човековог овоземаљског хода нау­
ка није поуздано утврдила ни време, а поготову начин, постанка пра­­
човека. Дарвинова теорија еволуције је превазиђена, односно науч­но
никад није потврђена. (1) И савремени експерименти у циљу вештач­
ког стварања микрокосмоса и даље су само амбициозни покушаји.
А човек је, од кад је света и века, покушавао да одгонетне како, где
и када се појавио његов први примерак. Свога прародитеља одвајкада
је тражио у свему око себе – у животињама, птицама, биљкама, гру­
менима земље… Али, без обзира на ту његову праисконску безмерну
упорност и жељу, сва трагања ове врсте остајала су јалова. Зато је и
разумљиво што су и на ово питање, као и на сва она без опипљивог
одговора, наши давни преци одговор углавном налазили у надљудским
праузроцима – божанствима. Древни људи су, наиме, готово у свему
видели вољу неког (нечег) силног и невидљивог – дух који управља
свим и свачим, па и њиховим постанком и судбином. Зато је вера
у богове и њихове чудотворне моћи било објашњење свега онога
чему се није знало неко друго, поузданије објашњење. То потврђују
и бројни митови различитих народа, времена и цивилизација, а који
приповедају о настанку света и човека. Све те давнашње приче о
постанку света су само донекле различите, односно варирају у неким
појединостима. Међутим, кад је у питању настанак човека, рекло би
се да се сви митови, без обзира на место и време њиховог настанка,
слажу у једном – човека су створили богови, односно Бог.
9
Мирослава Пашић – Гаговић
Па тако, све давне приче, свих народа и свих цивилизација, по­
чи­њу од почетка свих почетака – од постанка света. И Библија, нај­
чита­нија и највише превођена књига свих времена, почиње истом те­
матиком – Књигом постања. (2)
Иако монотеистичка, јеврејска религија је, у начелу, прихватила
тумачења хиљадама година старијих многобожачких веровања
да је (су) Бог (богови) створио(ли) свет из хаоса, а човека од глине
или праха земаљског. Тако је, вели Библија, и старојеврејски Бог (3),
после петодневног стварања света, биљака и животиња, шестог дана
створио човека по обличју својему. Тај први човек – Адам, коме је Бог
и име наденуо, (4) сачињен је од праха земаљског у који је Бог удахнуо
дух животни.
„И створи Господ Бог човјека од праха земаљског, и дуну му у нос
дух животни; и поста човјек душа жива.”, пише у Библији.*
А када је, како и од чега створена прва жена?
То је питање на које чак ни Библија не даје ни прецизан нити
доследан одговор. Тако, у Књизи постања, најпре пише: „И створи
Бог човјека по обличју Божијему створи га, мушко и женско створи
их… И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и
напуните земљу, и владајте њом…”
Анализом овог првог дела у библијском тексту лако закључујемо
да је Бог створио мушкарца и жену на исти начин, од истог материјала
и у истом дану. Чак им је дао и исти благослов, исте заповести и иста
права. Међутим, оваква почетна и по свему идеална равноправност
полова нестаје већ у другом поглављу. Рајска слика је овде посве
другачија. Ту нема жене, већ срећемо само Адама како, међу биљем
и зверињем, тужан лута рајским вртовима. Ова његова безмерна
усамљеничка туга додирнула је и Створитеља: „И рече Господ Бог: није
добро да је човјек сам, да му начиним друга према њему…”
Нема сумње да су цитиране божанске речи изговорене по про­
току неког времена од стварања првог човека. Самим тим постаје
неспорно да је, а судећи управо по овом делу библијског текста, Бог
* Сви цитати библијског текста узети су из ”Старог завјета” по преводу Ђуре
Даничића. Издање: Британско и инострано библијско друштво, Београд
10
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
најпре створио мушко. А како тај усамљеник у Рају, изгледа, није
био довољан да би се комплетирала божанска визија шестодневног
стварања, Створитељ ће, у неком времену, наставити своје делање.
По библијском тексту који даље следи, очигледно је да жена није
створена ни од истог материјала, а ни на исти начин како је стваран
мушкарац: „И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспе, па му
узе једно ребро, и мјесто попуни месом… И Господ Бог створи жену од
ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму…”
Старозаветни митограф не вели да је у ту творевину од Адамове
кости и меса сам Бог дух животни удахнуо. По Библији, „душа тијелу
је у крви” па је жена, ваљда, дух животни добила преко меса којим је
попуњено Адамово ребро.
Тој првој (другој?) жени Бог није ни име наденуо. Име јој је дао
Адам који је претходно, по Божијем овлашћењу, дао имена и свим
животињама. „… кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела.
Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека”, рекао је Адам.
Било како било, жена је створена. Да ли од земаљског праха или
првим хируршким захватом, тек и њој је облик и живот подарио Бог.
Она је истовремено и последње Створитељево дело, последња карика
у божанском стваралачком опусу.
Без жене, увидео је то својевремено Бог, свет који је стварао не би
био целовит. Кроз Адамову тужну усамљеност Он то и признаје. Јер,
беше човеку Господ даровао све што је створио, изнео је пред њега све
на земљи да му буде господар али, без жене, све је то било – ништа:
„… али се не нађе Адаму друг према њему.”
Из свега реченог, стиче се утисак да се писац библијског текста
добро намучио док је изводио жену на сцену прапочетка. Загонетност
тих митографових мука највероватније је у вези и са временом у коме
се тај мит бележи.
То је свакако доба доминације патријархата, доба које је и у ми­
товима других древних народа стварало видљиву конфузију и збрку.
Претходни матријархат, у коме је жена водила главну реч, затиран је
и у легендама, па чак и у оним о стварању света.
Али, ни потоњи ревносни тумачи и присталице библијског
текста нису се баш много замарали по питању доследности у вези
са настанком жене. Међутим, када је у питању Адам, па чак и његов
11
Мирослава Пашић – Гаговић
пупак, ствари другачије стоје. Адамов пупак је био повод за жучне
расправе и инциденте и у савремено доба. Ево шта о томе, поред
осталог, пише Зенон Косидовски у својој књизии Библијске легенде:
”У вези са постанком Адама и Еве занимљиво је навести необичан
инцидент који се одиграо у Конгресу САД. У владиној брошури ”Људ­
ске расе” цртач је приказао Адама са пупком. То је изазвало интер­
пелацију члана Конгреса Карла Дархема. Он је жигосао цртеж као
једну од појава све веће комунистичке пропаганде јер Адам, кога је Бог
направио од земље, није имао мајке и зато није могао имати ни пупак.
У бурној дискусији, ватрени поклоник Библије умирен је чињеницом
да се у Ватикану налази Микеланђелова слика на којој је Адам такође
приказан са пупком.”
О изгледу Евиног трбуха ни овим поводом није било речи. А што
се тиче Адамовог пупка, остаје нам да верујемо да је славни Мике­
ланђело добро простудирао Библију пре него што је ставио тачкицу
на трбух првог библијског човека.
* * *
С пупком или без пупка, Бог је Адама и Човечицу сместио у рајски
врт у Едему – у плодној равници у Месопотамији. (5) „И насади Господ
Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека којега створи…”
Ту, међу најслађим воћем, рајским птицама и животињама, про­
лазили су њихови први заједнички дани. Ходали су боси и голи, преко
злата и драгог камења, у бескрајној лепоти рајске баште. „А бјеху обоје
голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота…”
У тој њиховој голотињи било је нечег наивно слободног, рекло
би се – детињег. А они, уствари, никад нису ни били деца. Нису били
свесни ни раскоши око себе, а за друге амбијенте нису ни знали. Ни
сопствену лепоту нису спознали. А како ли су, тек, били лепи! Човек и
жена по божанском обличју и божанском руком створени! (6)
Адам је у Рају, по Божијој заповести, чувао и неговао рајски врт.
„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради
и да га чува…”
А које је послове Човечица тамо обављала и да ли је имала било
каква задужења, Библија не саопштава. Циљ стварања жене (”Није
12
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
добро да човјек буде сам”), наводи на помисао да је прва жена ство­
рена превасходно за разбибригу – да одгони самотне тренутке, као
дружбеница, забава. У следству овога, имали бисмо и повода за ус­
тврђивање да се прва играчка у човековој историји звала – жена. (По
Талмуду (7), пре мајке Еве, бејаше блудница Лилит.)
И тако, протицали су дани у Рају… Колико су били смисаони и
садржајни, колико лепи и занимљиви, не знамо. За Адама знамо да
је послушно чувао и неговао рајски врт, а и строго се придржавао
наредбе Господа: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са
дрвета знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега,
умријећеш…”
Како ли је прва жена проводила своје рајске дане, то можемо само
претпостављати. Знамо да у Рају није рађала и неговала децу, а како
су били боси и голи, свакако да није било ни шивења а ни прања
веша.Није имала потребу ни храну да спрема јер им је она била свуда
около и на дохват руке. Додуше, и јеловник у Рају је био искључиво
биљног порекла. „И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи
сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити
за храну.” Нема сумње, дакле, да традиционални женски послови
нису били заступљени у Рају. У таквим околностима жена је била
нешто попут лутке која хода, украс Раја, задовољство и радост која се
препознавала по осмеху некад тужног и усамљеног Адама.
* * *
А онда, једнога дана, дошла је змија… (8) Животиња прелепих
боја и предивне симфоније покрета. Уосталом, Бог је и њу сачинио
и прилагодио лепоти рајске раскоши. И то баш змија коју су, иначе,
још давно пре старозаветних речи, многе древне религије сматрале
колико симболом мудрости толико и раздора. И стари Јевреји су ве­
ковима свога мудрога Бога представљали у облику змије. Чак ни сам
писац Библије није пропустио да нагласи: „Али змија бјеше лукава
мимо све звјери пољске које створи Господ Бог.”
(Лукавство као епитет, морамо се с тиме сложити, овде је више
приказ мудрости него ли подмуклости.)
13
Мирослава Пашић – Гаговић
Таква змија и онаква жена су се, по свему судећи, дружиле у Рају.
Њихов разговор, испричан у Библији, ни по чему није изненадан. Он
је, уствари, само својеврсни наставак нечег што је претходило и имало
трајање. Наиме, док је Адам послушно чувао и неговао рајски врт
жена је, претпостављамо, тренутке досаде разгонила у разговорима
са змијом – својом рајском другарицом. Причале су ко зна о чему али,
очигледно је, и о рајским воћкама и Божијој забрани да се једе воће са
дрвета знања добра и зла. Из таквог пријатељства проистекло је, нема
сумње, и женино поверење у змијине речи: „Нећете ви умријети;
Него зна Бог да ће вам се у онај дан када окусите с њега (забрањеног
дрвета) отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је
добро шта ли зло.”
У прилог тумачењу да су жена и змија биле прве библијске друж­
бенице је и чињеница да их Свевидевши ни једног тренутка не прекида
у њиховом ћаскању, не спречава их ни у њиховом науму, а чак не
чини ни било шта да би осујетио њихову заверу. И касније, приликом
изрицања казни, Бог саопштава змији: „… и још мећем непријатељство
између тебе и жене”, што свакако потврђује и постојање претходног
пријатељства коме се ни Адам није супростављао.
И тако змија, лукава међу све звјери пољске, и жена, као предивна
лутка која бесмислено хода кроз излоге рајске раскоши, постају про­
мисао за настанак људског рода. Јер, по наговору змије, жена узбра и
окуси рода са забрањеног дрвета. Даде га и мужу својему…
Овим поступком прва жена је, изгледа, прва и прекршила Божију
заповест. Окусила је забрањено воће (9) и отворила очи, односно прва
добила моћ спознаје, мудрости. Не са гране, већ из женине руке, исто
воће је потом загризао Адам и – постало је човечанство.
А баш тај залогај забрањеног воћа даровао је људском роду и прву
спознају и прву емоцију. Спознају да су – голи и емоцију – осећај стида.
И онда, у сочној сласти забрањеног воћа, човек и жена схватише
да нису исто. Разлике на својим телима само су стидљиво прекрили
смоквиним лишћем…
У исто време и рајском животу дошао је крај. Уследила је Божи­
ја казна и – човек и жена су протерани из едемских вртова. Ни по­
кајничке речи Адамове: „Жена коју си (ТИ) удружио са мном, она ми
даде те једох”, а ни женине: „Змија ме превари, те једох”, нису код
14
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
Бога побудиле самилост. Бог је имао само једно питање: „Ко ти каза
да си го?” и једну одлуку – протеривање из Раја.
Па ипак, у слободним, а и најраспрострањенијим интерпретаци­
јама библијског текста, жена је жигосана као главни кривац за Божији
гнев, као први прекршилац Божије заповести и разлог за губитак
благодети Раја.
Међутим, без обзира на претходна сваљивања кривице, а судећи
искључиво по Божијој пресуди, – сви су криви. Ту кривицу у троуглу
(змија – жена – човек) Бог је, донекле, извагао. Казне су изречене и
жена је Божијом вољом подређена мужу: „…и воља ће твоја стајати
под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.” И цену телесне
љубави плаћаће жена: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с
мукама ћеш дјецу рађати”, рекао је Бог.
(О тежини жениних порођајних болова говори се често у Биб­
лији, али су те муке најчешће компаратив за неке друге тешкоће
у којима би се углавном могли наћи мушкарци, попут: „Муке
и болови спопашће их, мучиће се као породиља…”; „Устезах се,
али ћу сада викати као жена кад се порађа”; ”Као трудна жена
кад хоће да се породи па се мучи и виче од бола, таки бијасмо
ми пред тобом, Господе!” и слично.)
После изречене пресуде, оглашава се Адам називајући своју чове­
чицу новим именом: „И Адам надједе жени својој име Ева (Јева**),
зато што је она мати свјема живима.”(10)
И само то. У Библији нема ни слова у вези са Адамовом љутњом
или каквим прекором према Еви због понуђеног му воћа. Немоћан
пред Божијом пресудом, или опчињен мирисом оног залогаја из же­
нине руке, први човек креће у неки нови, другачији живот. Истим
путем пошла је и жена…
Тај нови пут – пут смртности, за жену је значио и – пут муке. Под
теретом Божијих речи „… и твоја ће воља стајати под влашћу мужа
твојега, и он ће ти бити господар”, некадашња рајска лутка постаје
** Транскрипција библијских имена извршена је по преводу Ђуре Даничића. У
неким случајевима, тамо где су због изразите застарелости изашла из употребе, дата
су у савременијем изговору.
15
Мирослава Пашић – Гаговић
својеврсно обесправљено средство у рукама мушкарца, углавном
машина за рађање потомства.
И још нешто у вези са прапочетком. Пре него што ће их изгнати
из Раја, Бог Адаму и Еви начини хаљине од коже, и обуче их у њих.
Овај детаљ из Библије пренебрегли су многи сликари приказујући
прогнанике из Раја без одеће, прикачивши им понекад, подно трбуха,
по који смоквин лист. А нама је остало једино да замишљамо изглед
и лепоту прве хаљине коју је обукла жена, а коју јој је скројио први
кројач – сам Бог.
(Тумачећи овај део библијског текста у вези са покрива­њем
људске голотиње, закључујемо да су хаљине Божији дар и да
нагота човековог и жениног тела, по старозаветним ставовима,
није намењена јавном излагању. Овакав закључак потврдиће и
бројна библијска догађања, а најпре Нојево пијанство. Дакле,
голотиња припада искључиво рајским тренуцима, скривена
у троуглу: жена, мушкарац и Бог. Уосталом, и прегаче од
смоквиног лишћа остале су у Рају.)
ТАМО, ДАЛЕКО ОД РАЈА
Наивношћу или преваром, тек први човек и прва жена спознали
су – љубав. Управо због те спознаје ускраћен им је боравак у Рају и
вечни живот. Плодове са дрвета живота (11) нису били окусили. А
били су им ту, на дохват руке. Ово дрво није најпре било под забраном,
што значи да је Бог, у почетку, понудио човеку вечни живот, односно
могућност да окуси плод који дарује живот без краја. Ни Ева, до тада
вероватно без женске љубопитљивости, није пробала плод са овог
стабла. Бесмртност је остала тамо у Рају, доступна једино боговима.
Еви и Адаму, и њиховим поколењима, живот постаје ограничен.
„Од праха си настао и у прах ћеш се вратити”, поручио им је Бог
изгонећи их из Раја.
16
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
Камо је водио пут из Раја и куда су Ева и Адам потом отишли, где
су и како живели ови рајски прогнаници, Библија не саопштава. (12)
А, још тамо у Рају, залогај забрањеног воћа беше им отворио очи
и они осетише емоцију – стид, али и моћну привлачност сопствених
разлика које су, тако невешто, покушавали да сакрију испод прегача
од смоквиног лишћа: „Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи;
па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче…”
Љубав је, дакле, рођена у Рају а отелотворена тек после изгнанства.
„Иза тога Адам позна Еву, жену своју, а она затрудње и роди Кајина”,
пише у Библији.
Тако је, под теретом Божије казне, Ева постала и прва мајка у
људском роду. „Добих човјека од Господа”, биле су речи радоснице
прамајке Еве док је у наручју држала Кајина, првог човека изашлог из
мајчине утробе.
После Кајина, ратара, Ева је родила Авеља – пастира, чији
су приноси на жртву били Богу милији. Та својеврсна Божија
пристрасност била је, изгледа, повод за Кајинов бес и он је убио свог
брата Авеља.
Кајин, љут и бесан, („лице му се промијени”) не убија брата у
тренутку, у афекту. Он то чини смишљено, подмукло, без сведока:
„Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на брата својега, и уби га.” То
убиство које је Кајин, не само планирао, већ намеравао и да прикрије,
видео је једино Бог: „… глас крви брата твојега виче са земље к мени.”
Бог га и кажњава: „А сада, да си проклет на земљи… Бићеш потукач
и бјегунац…”
(Није, међутим, баш сасвим јасно зашто су Богу били милији
Авељови дарови (стока) него Кајинови приноси (ратарски
производи). Тим пре што је, Божијом вољом, човек најпре
одређен да се бави земљорадњом: „И Господ Бог изгна га
(човека) из врта Едемског да ради земљу, од које би узет.” И
Нојев први посао, после Потопа, биће ратарски: „А Ноје поче
радити земљу, и посади виноград…” Могуће је да догађања из
библијског праскозорја, која врве месопотамском традицијом,
старозаветни писац, на својеврстан начин, уклапа за потребе
будућег изабраног народа који ће, кроз дугу старозаветну ис­
17
Мирослава Пашић – Гаговић
торију, живети махом пастирским животом. Додуше, неки
аналитичари ову Божију наклоност према пастиру не виде у
врсти дарова намењених Богу већ искључиво у снази вере,
тумачећи при том да је Авељ био искренији и већи верник, па
самим тим и милији Богу.)
Без обзира на бројна тумачења ове, по некима чак и епизодне,
библијске приче, намеће се неспоран закључак да је завист, односно
љубомора, била кључни разлог за прву библијску смрт. Залогај
забрањеног воћа је, изгледа, отворио и Пандорину кутију препуну
људских зала. Управо та препотопска љубомора, која не мимоилази ни
рођену браћу, библијским текстом је окарактерисана као највеће зло
– најстарије, а самим тим и прво на лествици свих злоба. Последице
оваквих емоција, које нису настале у Рају, најчешће су катастрофалне.
Писац Библије, кроз бројне примере, то често истиче.
(Прича о братоубиству није само занимљива старозаветна за­
белешка о разорној снази зависти и љубоморе већ она истовре­
мено представља и својеврсни камен–темељац високоморал­
ној религији која, поред осталог, не признаје чак ни савршени
злочин, јер – Свевидевши види све. Зато је страх од Бога је­
дини прави и једино оправдан страх. Овај страх и јесте срж
и суштина јеврејске религије. Бој се Бога!, као да одзвања са
сваке странице Старог завета. „Почетак мудрости је страх
Господњи”, истицаће често библијски мудраци.)
Иначе, ни Ева ни Адам се не помињу у непосредном сукобу својих
синова. Тек кад је прамајка Ева родила трећег сина, коме отац даје име
– Сит (плата, надокнада; темељ), у Библији стоје Адамове речи: „Бог
ми даде другог сина за Авеља, којега уби Кајин.”
Ма колико изгледале само информативне, ове речи у библијском
тексту пуне су нескривене очинске среће и туге. Оне јесу достојанствена
захвалност Богу, али и нешто попут немог израза топлине и бола.
Без обзира што се мајчинска љубав и осећања овде не помињу, овај
старозаветни догађај може се с правом окарактерисати и као први
приказ родитељских емоција. То би истовремено значило да је љубав
родитеља према деци стара колико и сам човек.
18
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
Већ из ових првих старозаветних догађања закључујемо и то да
Бог не излива гнев на родитеље због греха њихове деце. Наиме, ни
Ева ни Адам не сносе никакве последице у вези са првом библијском
смрћу – братоубиством. Бог се у овом догађају појављује, али не са
прекором Еви и Адаму, већ као утешитељ несрећних родитеља који
им дарује другог сина.
(Деца, међутим, остају под теретом родитељског греха, чак и
до четвртог колена, а што ће бити прецизирано Мојсијевим
законима.)
Ева је родила Сита и о њој у Старом завету нема више ни слова.
Адам је, каже Библија, имао 130 година кад му се родио син Сит, а
укупно је живео 930 година рађајући синове и кћери. Колико је живела
Ева и да ли је само она била мајка свих Адамових синова и кћери,
старозаветни митограф не саопштава.
ЖЕНЕ ЛАМЕХОВЕ
После прамајке Еве, прва наредна женска имена која се помињу у
Библији су – Ада и Села. То су жене Ламехове, који је био син Кајиновог
чукунунука Матусала, односно седма генерација по библијском хро­
нолошком редоследу.
(Када је Бог протерао Кајина, „Кајин се насели у земљи Наидској
на истоку према Едему.” Ту се оженио и добио сина, па „сазида
град и прозва га по имену сина својега Енох…”)
Ламехове две жене, рекло би се, немају великог значаја у рађању
Адамових потомака јер се лоза оних које су оне рађале завршава
Великим потопом. Међутим, оне су и те како у вези са одређеним
моралним и обичајним кодексима на самом почетку старозаветне
људске историје.
Као прво, њих две су својеврстан инструмент у кршењу првих
Божијих заповести. Наиме, у Књизи постања пише: „… и оставиће
19
Мирослава Пашић – Гаговић
човјек оца својега и матер своју, прилијепиће се жени својој, и биће
двоје једно тијело.” Ламех, међутим, има две жене. Равноправно им
се обраћа и равноправно их третира. На тај начин овај први брачни
троугао представља и почетак бигамије која је, иначе, увелико за­
ступљена у библијској епохи, али тек после Великог потопа.
А како библијска имена најчешће нису име ради имена, већ у себи
садрже читаву смисаону карактеристику и суштину онога који то име
носи, онда и имена Ламехових жена имају, свако за себе, своју причу.
И управо та имена дају нам могућност да се препустимо машти на
вољу, односно да помоћу њих, колико–толико, одгонетнемо дубљи
смисао ове библијске епизоде.
Па тако, име Ада би, у буквалном преводу, значило – жена, од­
носно женско име паралелно мушком имену – Адам.
(Могло би се чак рећи да су и Адам и Ада пре заједничке него
ли властите именице.)
Самим тим, закључујемо да је Ада она права, званична, гола, јед­
ноставно – Ламехова жена. Насупрот њој је Села, чије име означава
нешто незванично, прикривено, рекло би се – тајно. А онда, стварајући
причу, опет уз помоћ маште, покушајмо да замислимо Ламехов жи­
вот између две жене, па у том смислу и живот Аде и Селе, првих би­
блијских супарница.
Ада – газдарица, само наизглед доминантна и моћна жена, уства­
ри је несрећна и са стално присутним болом преварене жене. Села,
увек у сенци свевидећег дана, љубимица је месечине. Тек у ноћној
тмини, у Ламеховом загрљају, њен живот би попримао блиставе
тренутке. Јер, како ли је тек Ламехова љубав према овој жени била
силна кад је управо њу, и то противно Божијим речима, пригрлио уз
своје скуте.
Штура прича о две жене Ламехове постаје тако и својеврстан на­
говештај готово чудотворне моћи љубави као људске емоције, а коју
овде само наслућујемо. Ове емоције нема код Адама и Еве. Први
човек и прва жена осетили су само моћну физичку страст и њоме
постигли првобитни циљ – постанак људског рода. Љубав ће, у сво­
јим најразличитијим варијацијама, тек потом постати покретачка
20
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
снага и то, рекло би се, готово свих будућих библијских догађања.
Наравно, у религијском спису ће љубав према Богу увек бити љубав
над љубавима.
Ламех (занос, инспирација) је први библијски љубавник, али и
први човек у Библији који твори некаква своја правила и саопштава
их, не својим синовима, већ женама: „Чујте глас мој, жене Ламехове,
послушајте речи моје. Убићу човјека за рану своју и младића за масницу
своју. Кад ће се Кајин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и
седам пута.”
Из ових Ламехових речи јасно се назире како човек почиње да
преузима улогу осветника и закона, а што је до тада био једино и ис­
кључиво Створитељ. Ови закони су истовремено и далеко суровији
од оних које прописује Бог.
У целој овој причи, међутим, жене нису само обични слушаоци
Ламехових речи. Те речи су са одређеном намером упућене управо
њима и за њих су свакако и важна обавеза. Очигледно је да, већ на
самом почетку, жене Старог завета добијају значајну улогу у развоју
јеврејске религије и друштва. Оне постају носиоци кључне историјске
обавезе – да поштују правила свога рода, да негују традицију и да је
преносе с колена на колено. Тако мајке добијају важну васпитачку
улогу према својој деци и њихови савети и поуке биће и те како
значајни у развоју јеврејске заједнице. „Чувај, сине мој, заповјест оца
својега, и не остављај науке матере своје”, говориће, додуше много
година касније, и мудри Соломон.
У овом препотопском делу Библије помиње се још само једно
женско име – Ноема, ћерка Ламеха и Селе. То је и прво име кћери
у номенклатури старозаветног родословља. Међутим, ни ово прво
име библијске кћери и сестре није случајно забележено. То је свакако
наговештај будућих односа у смислу љубави и поштовања које су
древни Јевреји посебно неговали према кћерима и сестрама. У
библијском тексту такви примери су бројни – Дина, Тамара, Аска…
Поред тога, могућа је и претпоставка да је Ноема истовремено била
и једна од оних кључних женских линија у лози Ситових потомака.
Ако бисмо у том смислу следили искључиво библијску хронологију,
онда се отвара могућност да је Ноема била и жена Матусала, односно
Нојева баба. У том погледу, а с обзиром да су неки од препотопских
21
Мирослава Пашић – Гаговић
људи своје прве синове добијали и са 187 година, а при том живели по
неколико векова, Ноема би, можда, могла бити и Нојева мајка, па чак
и жена. С обзиром на њено име, највише је тумача који сматрају да је
прва именована библијска кћи била – Нојева жена.
Ипак, све те могуће претпоставке биле би само утркивање са
библијском рачуницом. Оно што је опипљивије је чињеница да је
Ноема била ћерка заносне Селе, тајновите библијске лепотице, чијој
месечинастој путености није могао да одоли ни ожењени Ламех. А
мајчине дражи, разумљиво је, преносиће се и на њихове кћери, па
тако и будућа библијска догађања попримају свој логички след.
ЖЕНЕ И ВЕЛИКИ ПОТОП
А
„ кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народи­
ше…”, приповеда даље Библија. Евине наследнице ступају тако на
старозаветну сцену. Рађају се и множе безимене жене… Њиховој
лепоти не одолевају ни они што обитавају на небеским висинама.
„Видећи синови Божји кћери човјекове како су лијепе, узимаше их за
жене…” Те кћери човечије су синовима Божијим рађале потомке –
дивове „који бијаху силни људи од старине на гласу.”
(И у овом делу библијског текста очигледан је утицај старијих
многобожачких митова у којима, не ретко, обичне жене рађају
боговима потомке – полубожанске див–јунаке. Оваквих
полубогова има у готово свим светским религијама.)
И тако, женске дражи и лепота постају окосница будућих библиј­
ских догађања. Истовремено, вели Библија, неваљалство људско по­
ста­је велико. А за сва та неваљалства, како бележи старозаветни
митограф, криве су мисли срца човекова, његове љубавне страсти и
жеље, односно свакојаке ћуди чулне илузије.
А све то виде Господ Бог, покаја се што је створио човека на зем­
љи, јер су баш те мисли срца његова свагда само зле, па рече: „Хоћу
22
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
да истрјебим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке и
до животиња и до птица небеских…” Затим је Бог, у својој љутини и
гневу, развалио све изворе великог бездана и отворио уставе небеске.
Почео је Велики потоп… (13)
Под притиском Божијег гнева, водене бујице су четрдесет дана и
четрдесет ноћи рушиле све пред собом. Све што је живело на земљи
плаћало је, по свему судећи, данак женској лепоти… „Тада погибе
свако тијело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звијери и све
што гмиже по земљи, и сви људи… И стајаше вода поврх земље сто и
педесет дана…”
Пре саме приче о Божијем гневу и слова о Потопу у Библији се,
наиме, говори једино о лепоти човечијих кћери, толико моћној да јој
не одолевају ни сами богови. Да ли је у питању неко време разврата
и баханалија, време доминације жена–блудница, које Бог очигледно
осуђује и сурово кажњава, може се само претпостављати. Оно што је
сигурно, реч је о – колективној кривици. Сама Библија истиче да су
мисли срца човекова, које сам Бог карактерише као зле, биле повод за
Божије кајање и Божији гнев.
Те човекове мисли срца, које су неспорно у контексту са лепотом
жена, могле би бити једино љубав и страст. А у таквим силовитим
емоцијама, од кад је света и века, кључну улогу играле су жене. Па зар,
онда, не бисмо имали довољно разлога да устврдимо, а то искључиво
по основу старозаветног текста, да су управо жене изазвале Велики
потоп? Јер, какве ли је тек мисли у срцима обичних људи побуђива­
ла лепота жена којој ни богови нису могли да одоле? Ламехов занос
месечином женске пути прерастао је, изгледа, у епидемију. „Љупкост
је пријеварна и љепота ташта”, беседиће славни Соломон. А о суко­
бима и бројним недаћама због лепих жена приповедало се одвајка­да
и још се приповеда.
Дакле, остајемо при уверењу да су жене биле библијски повод
за Божији гнев и сурову казну која је довела до свеопштег страдања.
Адамови савременици очигледно нису разумели ону магију са женског
длана. Неће је разумевати ни многи други па ће она бивати узрок и за
многа будућа библијска догађања. Чак ће и пророк Осија, очајан због
недаћа свога народа, рећи: „Али они преступише завјет као Адам; ту
ме изневјерише.”
23
Мирослава Пашић – Гаговић
* * *
Пред Божијим гневом, оличеном у катастрофалној поплави, ми­
лост је нашао једино Ноје, праведан и безазлен човек, који живљаше
по вољи Божијој. Био је он потомак Евиног и Адамовог трећег сина –
Сита, унук Матусала, највремешнијег човека у Библији. (14)
Библијска легенда каже да је богоугодни Ноје, по Божијем нацрту,
сачинио ковчег – барку и у њега сместио по двоје (мушко и женско) од
свега жива. Место у спасоносном ковчегу, поред Ноја и његове жене,
нашла су и три Нојева сина са својим женама. Тако су Велики потоп
преживеле и четири жене. Њихова имена нису забележена у Библији
мада оне стоје на почетку новог почетка. Јер, када је заустављен
велики дажд, Бог се обраћа Ноју као носиоцу улоге коју је на првом
почетку имао Адам: „И Бог благослови Ноја и синове његове и рече им:
рађајте се, и множите се, и напуните земљу…”
Дакле, у свом рушилачком гневу Бог је сачувао и жене – мајке.
Уствари, сачувао је породицу која је своје божанско обличје имала
у породици Ноја. Наиме, Ноје је био предан својој породици и није
подлегао примамљивим мамцима, у Библији најчешће представљаним
у обличју – жене. То је и суштина Нојеве богоугодности.
Оно што пада у очи је чињеница да се на новом,послепотопском
почетку Бог ни једном једином речју не обраћа женама нити им даје
било какав благослов. Жене су, рекло би се, и даље остале само – жене.
У њима, како у којој, и даље су остале мешавине блудница и мајки.
Али, без обзира на све, Нојеве снахе ће рађати прве послепотопске
људе и тако сачувати човечанство. А од три сина Нојева (Сима, Хама
и Јафета), каже Библија, насели се сва земља… (15)
И тако, после Великог потопа, а чије су катастрофалне последице
трајале читаву годину, Бог исказује своју љубав према будућим на­
раш­тајима: „А ја ево постављам завјет свој с вама и с вашим сје­меном
након вас… те од селе не ће ниједно тијело погинути од пото­па, нити
ће више бити потопа да затре земљу… Метнуо сам дугу сво­ју у облаке,
да буде знак завјета између мене и земље.”
А на овом новом почетку, после Божијег опроштаја и благослова,
проширен је и људски јеловник. „Што се год миче и живи, нека вам
буде за јело, све вам то дадох као зелену траву. Али не једите меса
24
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
с душом његовом, а то му је крв…” Ово је свакако значило и ново
занимање у људском роду – лов и риболов. Да ли је то био и посао за
жене, Библија нам не саопштава. (16)
Ваља у овом тренутку подсетити и на то да старозаветно виђење
историје целокупну прошлост дели на два периода: оно што се до­
годило пре Потопа и догађања после Потопа. У првим, препотопским
казивањима, старозаветни митограф се подоста ослања на митове и
легенде древне Месопотамије, семитске прапостојбине, и у њима го­
тово да нема потврђених историјских истина. Велики потоп, ката­
строфа која има предуслова за историјску чињеницу, изгледа да је
писцу Библије послужио првенствено као својеврстан повраћај у
пра­по­четак, у неко давно, првобитно стање. Временске целине тих
неисто­ријских збивања старозаветни приповедач истовремено обли­
кује у извесне циклусе који су омеђени бројем – десет. У том смислу,
Адам је био – први човек а Ноје – десети. И трећи, такође неисториј­
ски али на известан начин почетни циклус аутентичне јеврејске рели­
гије и националне историје, почеће новом декадом. Њен зачетник је
– Аврам, десети човек по редоследу рађања Нојевих потомака.
25
Мирослава Пашић – Гаговић
Микеланђело: Бог створи Еву
26
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
Рафаел: Први грех (Адам и Ева)
27
Мирослава Пашић – Гаговић
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. ЧАРЛС ДАРВИН (1809–1882) – славни енглески природњак и физиолог,
творац је материјалистичке теорије о процесу еволуције живога света. Тврдио
је да је живи свет постао и развијао се путем природног одабирања у борби за
опстанак и прилагођавањем условима средине. Тако се, у тој борби за опстанак,
развила једна врста мајмуна која силази са дрвећа и почиње да хода усправно;
између тог усправног мајмуна и данашњег човека постоји ланац прелазних
облика, – тврдио је Дарвин.
2. БИБЛИЈА – једна од најстаријих, најпревођенијих и најпосебнијих
књига у људском стваралаштву. Писана је и састављана у дужем временском
периоду, а доживљавала је и бројне редакције. Њени најстарији делови, они с
почетка Старог завета, изгледа да потичу још из Мојсијевог доба. За најстарији
превод Библије сматра се превод са хебрејског на грчки у 3. веку пре наше ере,
познат под називом Септуагинта. У 4. веку наше ере свети Јероним превео
је Стари завет на латински језик и овај превод је назван Вулгата. (Неколико
векова касније придодат јој је и Нови завет – текстови хришћанске религије.)
Сумњичави научници и бројни критичари ове древне књиге покушавали су у
много чему да је оспоре, па чак извргну и руглу појединости у њој записане.
Али Библија, Свето писмо, Божија реч, по „Божијем наређењу сачињена”, одо­
лела је свим искушењима. Многе људске творевине, моћне и слављене у свом
времену, нестајале су и пропадале у прашини заборава, а Библија опстаје хи­
љадама година, увек актуелна, увек читана и још недочитана.
3. БИБЛИЈСКИ БОГ – Елохим, Бог, Јахве (Јехова), Адонај – много је речи
којима се именује библијски Бог. Најчешћи синоними Његовог имена су –
Јахве или Јехова. И једно и друго именовање је само покушај транскрипције
из старог хебрејског писма које није обележавало самогласнике, а којим се
Божије име бележило са ЈХВХ. Верујући Јевреји и данас, у разговору, свог
Бога именују са ЈХВХ, без додавања самогласника у изговору. Само једанпут
годишње, на Пасху, врховни свештеник у Јерусалиму изговара гласно изворно
име Бога, а што је готово немогуће разговетно чути у великој гужви и вреви
бројно присутног народа. („У тебе се уздају који знају име твоје…”, „Кад ме
љуби, избавићу га; заклонићу га, кад је познао име моје.” – Псалми 9. и 91.) Ма
како да људи изговарали Божије име, суштина његовог значења је – Онај који
28
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
јесте, стваран, постојећи, увек и свугде присутан. Уосталом, ево шта у вези
с тим, између осталог, каже Библија: „А Мојсије рече Богу: ево, кад отидем к
синовима Израиљевијем, па им речем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ми
реку: како му је име? шта ћу им казати? А Господ рече Мојсију: ја сам онај што
јест. И рече: тако ћеш казати синовима Израиљевијем: који јест, он ме посла
к вама”. Дакле, без обзира на конкретност властитог имена, персоналност
јеврејског Бога је очигледна.
4. АДАМ – је име првог библијског човека и оно се најчешће преводи са
значењем – човек, што и није суштинска грешка. Међутим, изворнији (бук­
валнији) превод овог имена био би – наг, го, голишавко. Уосталом, голотиња
и јесте својеврсна људска изузетност у односу на друге животиње које су,
иначе, прекривене заштитним перјем, длаком, дебелом кожом и слично. Неки
библисти, пак, сматрају да Адам значи – црвен, образлажући такво тумачење
стварањем Адама од црвене глине – теракоте.
5. ГДЕ ЈЕ РАЈ? – И стари Сумери, најстарији познати ствараоци, имали
су свој митолошки Рај. Налазио се у Дилнуму, у Персији. И библијски Рај је
несумњиво лоциран на простору Месопотамије, плодног Међуречја. Таква
констатација произилази и из самог старозаветног текста који говори да из
Раја настају четири реке, од којих је једна – Еуфрат и до данас сачувала своје
библијско име. („А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се ди­
јељаше у четири ријеке” – Фисон, Геон, Хидекел и Ефрат.)
6. БОЖАНСКО ОБЛИЧЈЕ – Слику Божију у обличју човековом многи
тумачи библијског текста не виде у смислу физичког, спољашњег изгледа чо­
ве­ка, већ искључиво у моћима и способностима душе, односно духа животног
којим је Бог оживео човека по обличју својему. Одатле и тумачења о бесмрт­
ности душе.
7. ТАЛМУД – света јеврејска књига, много млађа од Библије, настала
око петог века наше ере. Садржи сабрана, до тада усмено предавана јеврејска
учења, прописе и традицију – предања религиозне, етичке, црквене и правне
садржине (Мишна) и раније расправе старих рабина, односно објашњавања
Мишне (Гемара). Од две познате верзије ове свете књиге (старија палестинска
и млађа бабилонска), текст бабилонске сматра се обавезним.
8. ЗМИЈА – И појава змије у библијској легенди одводи нас у традицију
древне Месопотамије где је овај гмизавац најчешће симбол мудрости, али и
превара и сукоба међу боговима. Тако баш змија (Тијамата, богиња у виду
морске, водене змије) краде Гилгамешу, краљу Урука, траву вечне младости,
а баш је змија и библијски узрок Божије пресуде: „Прах си и у прах ћеш се
29
Мирослава Пашић – Гаговић
вратити.” Највероватније је да су древни Семити легенде о змији понели из
старе постојбине и сачували их у својој традицији са доста алегоријских зна­че­
ња. И у етимологији имена праоца Таре, Аврамовог оца, који је први од библиј­
ских јунака напустио постојбину, налази се назив за врсту змије отровнице, као
и за врсту трговачког штапа за мерење. Много година касније Бог ће и Мојсијев
пастирски штап, у посебно важним приликама, претварати у змију. Змија се,
иначе, у различитим контекстима, врло често помиње у Библији. У том смислу
нарочито доминира алегоријска слика кад Мојсије у пустињи, по Божијем
налогу, прави змију од мједи. Ова бакарна змија има првенствено охрабрујућу
одбрамбену улогу у смислу – змијом против змија али, уз одређени осврт
на праотачку традицију, она је и својеврстан повратак на почетак, односно
идентификациони корен прастарог народа чија је прошлост далеко старија од
мисирског ропства. „Немој се радовати земљо Филистејска сва колика, што
се сломи прут онога који те је био; јер ће из коријена змијињега никнути змија
василинска, и плод ће му бити змај огњени крилати.” (Књига пророка Исаије)
Неки библисти, међутим, у Мојсијевој змији од мједи виде утицај египатске
религије и, наводно, претходно приклањање Израелаца у Мисиру култу змије
– бога што, рекло би се, негира и сама библијска прича о златном телету.
Месопотамска традиција у вези са култом змије, односно њеном мудроносно–
заштитничком улогом, вероватно се неговала и међу Израелцима у Мисиру
али тајно, најчешће скривена у властитим именима. Иначе, са различитим ме­
та­форичним значењима, змија се користи и у неким деловима Новог завета,
попут: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите дакле мудри као змије и
безазлени као голубови.” (Јеванђеље по Матеју) За разлику од древних религија
у којима је змија дуго била атрибут женског божанства, од патријархата, а
нарочито од зачетка хришћанства, змија постаје изразито негативан принцип,
појам зла.
9. ЗАБРАЊЕНО ВОЋЕ – Које је воће у рајском врту отворило очи Еви
и Адаму, тешко је утврдити само по основу библијског текста. Старозаветни
писац једино напомиње да је то воћка која се гризе и једе у залогајима. Неки
аналитичари сматрају да је у питању смоква, а неки да је реч о грожђу. Па ипак,
највише и најчешће је прихватана тврдња да је дрво знања добра и зла – јабука.
Објашњења за овакву тврдњу су различита па се тако, поред осталог, наводе
хранљива и здрава својства јабуке као рајског воћа, али и друге асоцијације у
вези са њеним обликом. И уметници различитих епоха су махом приказивали
Еву и Адама с јабуком у руци.
10. ЖЕНА ОД РЕБРА – Многе библијске приче, а нарочито ова о постанку
света и настанку човека, као и оне о Рају и Потопу, у великој мери су позајми­
це из митова Сумера, најстаријих стваралаца међу познатим цивилизацијама
30
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
наше планете. И прича о жени од ребра садржана је у сумерском миту о богињи
Нин–Ти која лечи ребро богу Енкији. Суштинско значење је исто – жена која
даје живот. Иначе, у старозаветним текстовима, нарочито оним о праоцима,
кост (ребро) је често симбол рођачке повезаности и блискости: „Ти си кост
моја и тијело моје.” Међутим, у етимологији имена прве библијске жене – Ева,
крије се и друго значење: она која је изиграла законске прописе или она која је
утекла из заточеништва. Овакво тумачење имена прве жене има свој потпун
смисао ако се има на уму да је Адам назива Евом тек након Божије одлуке о
протеривању из Раја. Дајући јој такво име Адам је, изгледа, упро прстом на
кривца за човеков неминовни повратак у прах.
11. ДРВО ЖИВОТА – Страх од смрти је емоција која постоји, ваљда, од
када постоји и сам човек. Жеља за бесмртношћу и потрага за еликсиром вечног
живота такође су веома стари. Чак и Гилгамеш, јунак најстаријег епа за који
човечанство зна, трага за еликсиром бесмртне младости. И у библијском Рају
смештено је дрво чији плод, како пише у Књизи постања, дарује човеку живот
без краја. Па ипак, мада му је било на дохват руке и није било под забраном,
човек га не окуша. А судећи по древној причи, Ева и Адам нису у почетку
имали спознају смрти, па им ни дрво вечног живота, вероватно, није било
примамљиво. Тек пошто су окусили забрањено воће, рече Бог: „Ето, човјек
поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи
руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.” После
ових речи, Бог изгони човека и жену из Раја и поставља Херувима с пламеним
мачем да чува пут ка дрвету живота. Тако је бесмртност остала боговима, а
човеку смрт као неминовност ограниченог трајања.
12. ПУТ У НЕПОЗНАТО – Библија не пружа могућност чак ни да наслути­
мо где су отишли Ева и Адам као прогнаници из едемских вртова. Исламска
религија која је, поред осталог, у потпуности прихватила библијску легенду
о Рају (Џенет) има и наставак ове приче. Исламски мит, наиме, приповеда
да су се Ева и Адам (Хава и Адем) изгубили по изласку из Раја и да су седам
дана лутали тражећи једно друго негде у близини данашње Меке, у Саудијској
Арабији. А кад су се пронашли, каже легенда, Адам је саградио Божију кућу
(Каба) у Меки, којој се муслимани и данас окрећу приликом молитве (салата).
Иначе, и до данашњих дана сачуван је обичај међу муслиманима да, приликом
ходочашћа у Меку, седам пута претрчавају раздаљину између брежуљака
Сафре и Мерве у знак сећања на залутале рајске прогнанике.
13. ВЕЛИКИ ПОТОП – Ни прича о Великом потопу није библијски ра­
ритет. Ову легенду су у своје митове уградили многи древни народи. И у Епу
о Гилгамешу, много старијем од библијског текста, налази се прича о потопу и
31
Мирослава Пашић – Гаговић
то готово идентична овој у Старом завету. Велика катастрофална поплава, у
митовима приписана Божијем гневу, вероватно да се збила у давној прошлости.
Ако бисмо следили библијску хронологију, онда бисмо закључили да се
Велики потоп догодио 1656. године по настанку Адама. (Иначе, по Библији,
рачунање времена почиње од првог Божијег чина – раздвајања светлости од
таме. „И свијетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро,
дан први…”) Поред митолошких прича, о катастрофалној поплави сведоче и
неки археолошки налази. Тако је, рецимо, кроз слојевите наслаге поред зидина
древног Ура, сумерске престонице, ископано окно и на дубини од преко 40
метара нађен је речни муљ дубок три метра, без трагова живота. Претпоставља
се да је жртва такве катаклизме била цела Месопотамија а и шире. Многи
савремени историчари и археолози све више се окрећу библијским казивањима
као полазним основама за своја истраживања, па и древној легенди о Великом
потопу, нудећи при том и одређене научне доказе о Потопу као историјској
чињеници. Неки од њих чак оспоравају и општеприхваћене одговоре на
геолошке загонетке у вези са временом настанка појединих седиментних
стена, минерала, па и фосила. Својим лабораторијским анализама покушавају
да оспоре и званичну науку у вези са постепеним и милионима година старим
геолошким таложењима, супростављајући јој брзи ефекат, односно време
колико је, управо по Библији, трајао Велики потоп. У сваком случају, о овој
древној легенди, као ни о многим другим библијским казивањима, наука још
није дала коначну реч.
14. МЕТУЗАЛЕМ – Према библијском предању први људи, а нарочито
они који су живели пре Потопа, имали су живот дуг преко осам–девет векова.
Најдуже од свих библијских личности живео је Нојев деда Матусал – 969 година.
По имену овог препотопског човека, које у преводу значи – старац, и данас се
као појам дубоке старости користи реч – метузалем. Само седам година краће
живео је Јаред, Матусалов деда. Захваљујући управо овој у вековима збираној
дужини живота, сви препотопски људи које спомиње Библија, осим Ноја, били
су савременици Адама, првог човека.
15. НОЈЕВО ПИЈАНСТВО – Легенда каже да се, после Потопа, Ноје ба­
вио ратарским пословима па је посадио и виноград. А кад се једном напио
од вина, „откри се насред шатора својега”. Пијаног и голог Ноја видео је син
Хам и, вероватно са подсмехом, збијајући подругљиве шале у вези са очевом
голотињом, саопштио је браћи слику испод шатора. Хамова браћа, Сим и Јафет,
узеше покривку и „лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега”,
с дубоким поштовањем покрише пијаног оца. А кад се Ноје отрезнио и сазнао
за Хамово непоштовање и поругу, рече: „Проклет да је Ханан, и да буде слуга
слугама браће своје.” Ово Нојево проклетство биће покретачка снага многих
32
ПОСЛЕДЊА БОЖАНСКА КАРИКА
каснијих библијских супарничко–ратних сукоба. Хамови наследници постаће
највећи противници Симовом поколењу. У жестоким и непрестаним борбама
Хананаца и Симових потомака појављиваће се и јафетовци као својеврсни
прелетачи. По Библији, Јафет поста отац северним народима и острвљанима
(Европљани?), од Сима насташе Семити (Азија), а Хамови потомци су Хананци
(део Азије и Африка) .
16. ЗАНИМАЊА ПРВИХ ЉУДИ – Библијски митограф нам не пружа
подробне информације у вези са делатностима и занимањима којима су се
бавили старозаветни људи, а нарочито жене. За Адама знамо да је чувао и
неговао рајски врт и да му је храна била семе биљака (плодови). То би значило да
је сакупљање плодова, односно нека врста примитивног воћарства, било прво
човеково занимање. Евин старији син Кајин је био први ратар, а млађи Авељ
– први сточар. И Адин старији син Јовил био је сточар и од њега се народише
који живе под шаторима и стоку пасу, а млађи Јувал био је први музичар и
од њега се народише гудачи и свирачи. Села је Ламеху родила Товела, првог
занатлију – ковача који бјеше вјешт ковати свашта од мједи и гвожђа. Ноје
је био први бродоградитељ, а потом и први виноградар. Изгледа, међутим, да
је прво најуносније занимање био – лов. Библија каже да је Хамов унук, Нојев
праунук – Неврод, био легендарни ловац, власник великог богатства и оснивач
Вавилона. („Бјеше добар ловац пред Господом… А почетак царству његову
бјеше Вавилон.”) Бити добар ловац у тим прастарим временима, нема сумње,
значило је и бити богат, моћан, силан у сваком погледу. И каснији, трговачки
послови, ће се исто тако показати као веома уносни, а онда ће вешти ратници
надмашити све. Тада ће и библијске жене добити своју кључну улогу: да рађају
што више синова – будућих бранитеља и освајача. Међутим, звекет оружја,
којим и те како одзвања библијска историја, све више ће се утишавати како
се старозаветна прича буде приближавала своме крају. Време вавилонског
ропства, а то добрим делом значи и доба пророка, изнедриће нови, мудроносни
занат – дипломатију, која се показала профитабилном још у Соломоново доба.
Овај занат био је у доброј мери својствен и неким библијским женама. За
Соломонову мајку Витсавеју могло би се комотно рећи да је била прва права
учитељица дипломатије, а и потоња Јестира ће се показати као савршени
практичар у реализацији дипломатске вештине.
33
Мирослава Пашић – Гаговић
Микеланђело: Протеривање из Раја
34
ЊЕНО
ВИСОЧАНСТВО – САРА
Захваљујући праведном и Богу драгом Ноју, живот на земљи се
наставља и после катастрофалног Великог потопа. У Библији се ређа
дуг списак Нојевих наследника а да се не помиње ни једно женско
име. А онда, одједном, грандиозан женски лик – прелепа Сара, жена
пред којом су и задивљени цареви остајали неми.
(Тако снажан и целовит женски лик као што је библијска Сара
не познаје светска литература.)
Сара је рођена у древном Уру (1), граду близу ушћа Еуфрата у Пер­
сијски залив, највероватније у неком од првих столећа другог миле­
ни­јума пре наше ере односно, по библијској хронологији, око 1958.
године по настанку света. Њен отац био је Тара (Месец), осми у лози
Нојевог сина Сима од кога, по Библији, потичу Семити. Поред ћерке
Саре, Тара је имао и три сина: Аврама, Нахора и Арана. Најмлађи Аран
умро је пре оца Таре и оставио за собом сина Лота који ће годинама
бити пратилац Саре и Аврама у њиховим номадским лутањима.
Библија не саопштава ни име нити судбину Лотове мајке. По
оновременским обичајним правилима она је, после смрти мужа
Арана, као и њен син Лот, припадала Авраму као најстаријем деверу.
Међутим, како старозаветни писац о томе не бележи ништа, остаје
нам претпоставка да је ова безимена жена страдала заједно са својим
млађаним мужем.
35
Мирослава Пашић – Гаговић
А за Аврама, свога брата по оцу, удала се лепа Сара. Највероватнији
разлог за овакав брак било је настојање да се у оквиру породице сачува
велико Тарино богатство. Тара, иначе, беше напустио пастирски
живот својих предака и бавио се уносном трговином. У кући је имао
кип домаћег божанства и, као и сви његови укућани, молио се богу
Месеца Нанар Сину. И Сара је своје прве молитве упућивала овом
богу.
Потом, једнога дана, Тара одлучи да напусти Ур, престоницу древ­
них Сумера. Да ли због носталгије за скитачким животом предака или
због вавилонских освајача, тек Тара „узе сина својега Аврама и Лота
сина Аранова, унука својега, и Сару снаху своју, жену Аврама сина
својега; и пођоше заједно из Ура Халдејскога да иду у земљу Хананску,
и дођоше до Харана, и ондје се настанише…” Ту, у горњем току реке
Еуфрат, Тара је и умро кад му је било 205 година.
Било је то доба великих ратова и религијских превирања. Нови
освајачи, разумљиво је,наметали су и своје богове. Некако баш у то
време, тамо у туђини, далеко од роднога Ура, у Авраму се рушила вера
у бога Месеца и, по Библији, јавио му се Господ. Почео је да верује да је
само један Бог творац свега, да је свуда присутан, невидљив, милостив
и у гневу неумољив. То своје ново религијско схватање покушавао
је да пренесе и на своје суграђане. Међутим, Аврама као верског
реформатора клонили су се житељи Харана. Његово прокламовање
јединог Бога наилазило је на презир и осуду. Нису га разумели,
изгледа, ни његови најближи – отац Тара и млађи брат Нахор, који ће
до краја живота остати верни својим боговима од дрвета, камена и
глине а које беху донели из свог завичаја. По свој прилици, разочаран
и несхваћен, Аврам одлучује да се врати лутајућем пастирском живо­
ту својих праотаца…
(Аврамово прокламовање јединога Бога није значило стварање
нове религије већ је то, у суштини, био својеврсни повратак
праисконској истини. Наиме, још за живота Адамовог, када
се родио његов унук, Ситов син Енос, приповеда Библија,поче
се призивати име Господње. Зато би се могло рећи да је Аврам
био само Божији изабраник који је превасходно имао задатак
да, властитим примером, врати Бога међу људе: „А Господ рече:
36
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
како бих тајио од Аврама шта ћу учинити, кад ће од Аврама
постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви
народи на земљи?”)
Неки тумачи библијског текста устврђују да су, после Тарине
смрти, браћа Аврам и Нахор поделили богату очевину, па Нахор
остао у Харану а Аврам, опредељујући се за судбину сточара, кренуо
у потрагу за пашњацима. Али, без обзира на суштинске разлоге
Аврамовог одласка из Харана и његовог напуштања племенске
заједнице, чињеница је да од тог тренутка почиње прави, особени
религиозно – историјски пут јеврејског народа. А како је Аврам био
десети у лози после Ноја, двадесети после Адама, с њиме отпочиње и
нови циклус библијских догађања. Прошлост је остала иза зидина Ура
и харанских капија.
На тај пут у непознато, у нову сеобу, са Аврамом је кренула његова
послуга, синовац Лот и жена – Сара. Одана и верна своме мужу, Сара
је бацила кипове кућних богова донетих из далеког Ура. Бога Месеца,
коме су се клањали њени преци, није више помињала у молитвама.
Верујући своме мужу, веровала је и у његовог јединог Бога. Заједно са
њим напушта капије Харана…
И тако Аврам, вођен речју Господа, на челу каравана са Саром и
Лотом, креће у бескрајна пространства земље Хананске… „А бјеше
Авраму седамдесет пет година кад пође из Харана”, а Сари десет
мање. (2)
После дугог путовања, тамо код Сихема, у Морешкој равници,
јави му се по други пут Господ и рече: „Твојем сјемену даћу земљу ову.”
И Аврам управо ту подиже свој први жртвеник Богу.
Али, непожељан међу тамошњим житељима, није ту и остао.
Скромна поворка његовог каравана, прогоњена од Сихемљана, нас­
тавља пут до брда крај Ветиља, па онда даље на југ… Лутања постају
Сарин живот.
Путујући по врлетима и камењарима, уз скуте свога мужа, стиже
и до границе Мисира (Египат). Изморени сушом и великом жегом,
прашњави од дугог пута, чекали су са изгладнелим стадом Аврам
и Сара да их мисирски граничари пусте да напасу стадо у долини
плоднога Нила…
37
Мирослава Пашић – Гаговић
ЉУБАВ ДО БОЖАНСКИХ ВИСИНА
И док су мисирски граничари прерачунавали мито за услугу,
Аврам је са стрепњом и тугом гледао своју Сару. Знао је да ће њена
лепота задивити Мисирце, да дражима његове жене неће одолети ни
сам фараон. У том тренутку Сарина лепота за њега је значила – смрт.
Моћници онога времена, наиме, имали су право да чине шта хоће, па
и да откупљују или отимају лепе жене. Али, ако је жена имала мужа,
по закону, нису је могли присвојити. Међутим, да би се докопали лепе
а удате жене, онда би јој најпре убили мужа.
Добро је све то знао Аврам. Гледао је своју прелепу Сару, узди­
сао… А онда јој, с нежношћу и топлином мужа који воли, рече: „Знам
да си жена лијепа у лицу. Зато кад те виде Мисирци рећи ће: ово му је
жена. Па ће ме убити, а тебе ће оставити у животу. Него хајде кажи
да си ми сестра, те ће мени бити добро тебе ради и остаћу у животу
уз тебе.”
Све је Сара разумела. Суза, она што јој је баш у том тренутку за­
искрила у оку, значила је љубав, али и безмерну тугу због растанка.
Благ осмех на уснама испуцалим од жеђи истовремено је био израз
неке чудне наде и захвалности за Аврамове топле речи.
Без обзира на набујале емоције, Сара тада није рекла ништа. Зна­
ла је да речи у том тренутку немају никакву сврху, да су беспомоћне
и бесмислене. Само је нежно погледала свога мужа и болно климнула
главом…
А Аврамове с тугом изговорене речи ставиле су љубав на пије­
дестал. У овој суровој борби за опстанак, Сара није била обичан улог
и жртва. Она није само просто власништво свога мужа што је, иначе,
била жена по законима оног времена. Сара је била вредност достојна
љубави и поштовања па, без обзира на безизлаз у коме и сопствену
жену пружа у загрљај другом, Аврам јој поручује: „Остаћу у животу
уз тебе.” Ове речи првог библијског пророка ставиле су љубав далеко
изнад закона и силе.
И тако, лепу Сару одведоше фараону на двор…
38
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
* * *
Аврам је са својим пастирима напасао стада по пашњацима плод­
нога Мисира док је његова Сара проводила дане у ложници моћнога
фараона. А фараон, занет Сарином неодољивом лепотом, „чињаше
добро Авраму ње ради те имаше оваца и говеда и магараца и слуга и
слушкиња…”
Ни време, а ни та злохуда судбина, нису уништили љубав између
Саре и Аврама. У дугим звезданим ноћима, са погледом упртим пут
неба, Аврам је, баш као некад кад је у небеском бездану тражио свога
Бога, сневао снове о љубљеној Сари. Имао је све, али њу крај себе није
имао. „Отела си ми срце, сестро моја невјесто, отела си ми срце…”, с
уздахом је шапутао, а молитва за Сару и њену љубав није му силазила
са усана. „Ти си врт затворен, сестро моја невјесто, извор затворен,
студенац запечаћен”, говорио је верујући у Сарину љубав.
А колико ли је, тек, патње и бола било у Сарином срцу! Сјај и
раскош фараоновог двора нису могли да јој замене лепоту цветних
ливада и поља по којима је лутала у загрљају свог вољеног Аврама.
„На постељи својој ноћу тражих онога кога љуби душа моја, тражих
га, али га не нађох…” И на сваки фараонов заводљиви осмех, пркосно
је понављала у себи: „Ја сам драгога својега, и мој је драги мој, који пасе
међу љиљанима.”
Туговала је тако и боловала божанствена Сара: „Поткријепите ме
жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.” У сјају
и раскоши фараоновог двора чинило се да има све. Али, као ни њен
Аврам, тамо међу стадом и љиљанима, није имала оно што јој је било
најважније – није имала љубав. У бљештавилу и богатству мисирског
моћника није за њу било ни лепоте ни смисла. Окићена златом и
драгуљима, почела је да вене…
Уздаси и вапај несрећне Саре чули су се до неба. Њена бескрајна
туга ганула је и самог Господа. И онда, први пут у Библији, Бог испо­
љава своју наклоност према једној жени: „Господ пусти велика зла на
Фараона и на дом његов ради Саре, жене Аврамове…”
Уплашен од гнева туђег бога, фараон враћа Сару Авраму и снис­
ходљиво, готово покајничи, га пита: „Шта ми то учини? Зашто ми
нијеси казао да ти је жена?”
39
Мирослава Пашић – Гаговић
(А Аврам, у суштини, није лагао. Сара му јесте била жена
али и сестра по оцу. То је значајан детаљ на самом почетку
представљана Сариног и Аврамовог Бога као – Бога љубави и
Бога истине. „У твоју руку предајем дух свој; избављао си ме,
Господе, Боже истини!”)
„Сад ето ти жене, узми је, па иди”, рекао је потом унесрећени
фа­раон Авраму и заповедио својим слугама да га достојанствено
испрате.
И тако, заједно са Саром и Лотом, и свим богатством, отишао
је Аврам из Мисира. „А бијаше Аврам врло богат стоком, сребром
и златом.” И његов синовац Лот беше стекао велико богатство. „И
земља не могаше их носити заједно, јер благо њихово бијаше велико
да не могаху живјети заједно…” Зато одлучише да се раздвоје. Лот је
изабрао Јорданску равницу до градова Содома и Гомора, која „бјеше
као врт Господњи, као земља Мисирска.” Аврам се насели у земљи
Хананској и диже шаторе код Хеврона… „и ондје начини жртвеник
Господу.”
Ова библијска прича у вези са Сариним и Аврамовим борав­ком
у Мисиру јесте химна верности и љубави којој се, својом благонак­
лоношћу, задивио и сам Господ. Међутим, из исте приче закључујемо
и да је значајан почетни капитал остварен захваљујући управо – жени.
Сарина лепота, њена мудрост, љубав и оданост, омогућиле су Авраму
знатно сигурнији и удобнији живот.
НА САРИНОМ КРИЛУ
Б
ројна библијска догађања издвајају Аврама као Божијег миље­
ника. „Не бој се, Авраме, ја сам ти штит и плата је твоја врло
велика”, ослушкивао је речи Господње и после великог боја у коме
је ослободио заробљеног синовца Лота и омогућио му да се врати у
Содом. Као добар ратник, освојио је Аврам тада и силно благо али
за себе није узео ништа. Ратни плен му није био потребан јер је имао
40
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
све – љубав вољене жене и велико богатство. Једино што у то доба
није имао, а за чиме је толико жудео, било је – потомство. Сара беше
нероткиња, а он другу жену није пожелео…
Па онда, опет на библијску сцену ступа величанствена Сара. Она је
увек у гротлу – најпре верском, а потом и обичајном. Цивилизацијска
превирања и тежње ударају о њу. А она, са чудесном моћи жене, свему
одолева достојанствено и дражесно. Свесна да ће без наследника
пропасти сва имовина и благо Аврамово, Сара своме мужу доводи у
постељу другу жену – своју робињу Агару Мисирку… (3)
И у тим тренуцима, оним када је своме мужу пружала у наручје
другу жену, веровала је Сара у Аврамову љубав. Осећала је још од
далеког Ура колико њен муж пати и трпи зато што му није рађала
наследнике. Сећала се она свега, па и племенског славља кад се
Арану родио син Лот (Срећко) и Аврамовог спуштеног погледа пред
прекорима оца Таре што он, најстарији син, не рађа племенску наду и
узданицу. Чула је она и како га отац и браћа наговарају да узме другу
жену, да се окани нероткиње Саре… и Аврамово једва чујно: „Не могу,
волим је.”
А Сара, скривена испод грана старе палме, стискала је тада на
грудима кућног бога и кроз јецаје молила да постане мајка. У дугим,
бесаним ноћима, кад год би се Месец појавио, истрчавала је из посте­
ље и падала на колена шапућући увек исте речи сопствене молитве.
И после, тамо у Харану, понављало се исто… Никад Сара није
заборавила ни ону ноћ кад је, покушавајући да скрије сузе, молила
свог Аврама да послуша оца и брата, да доведе к себи другу жену… Он
јој тада ни речи није рекао. Само ју је чврсто стиснуо уз себе, чвршће
него икад, а затим је дуго провлачио прсте кроз њену свиленкасту
косу. Њихове нежне додире у тишини пратили су Сарини пригушени
јецаји …
Понекад је Сара помишљала и да је Аврам напустио племенску
заједницу управо због ње, због њене бездетности која му је ускраћи­
вала очинство и бивала разлог давних породичних препирки. Увек
би се стресла при тој помисли, склопила дланове и сузни поглед упу­
ћивала ка небу.
И овде, у хананској туђини, слушала је Сара кришом све чешће
и све дубље Аврамове уздисаје: „Господе, Господе, шта ћеш ми дати
41
Мирослава Пашић – Гаговић
кад живим без дјеце, а на ком ће остати моја кућа… Мени нијеси дао
порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој нашљедник…”
Зато и не чуди што је онда, после многих година скривене патње
и бројних животних искушења, чврсто одлучила нероткиња Сара да
свог мужа неће оставити без потомства. Волела је она Аврама и није
могла више да га гледа како у потаји тугује. Убедила га је да у сво­је
наручје, само привремено, пригрли робињу: „Гле, Господ ме је затво­
рио да не родим; него иди к робињи мојој, не бих ли добила дјеце од ње.”
„И Аврам приста на ријеч Сарину…” Агара је убрзо затруднела
и онда понесе се од госпође своје. Некад одана робиња помисли да је
освојила Аврамово срце и да ће са његовим потомком у утроби за­
узети место госпође Саре. Али, није било тако…
На Сарине учестале прекоре о Агарином понашању, једнога дана
Аврам рече: „Робиња је твоја у твојим рукама, чини што ти је воља.”
После ових Аврамових речи, сигурна у мужевљеву љубав, Сара
поче да злоставља непослушну робињу те она побеже далеко у пус­
тињу.
За овакво, само наизглед окрутно поступање, Бог не кажњава Сару.
Нема сумње да је правило било јасно: господарица је – господарица,
а робиња је – робиња. То анђео Господњи и саопштава Агари кад ју је
затекао у пустињи: „Агаро, робињо Сарина, врати се госпођи својој, и
покори јој се.” Агара је послушала заповест анђела, вратила се и родила
Авраму сина првенца – Исмаила. „А бјеше Авраму осамдесет и шест
година кад му Агара роди Исмаила.”
Аврамовој срећи није било краја што је коначно добио сина. За­
једно с њим радовала се и Сара. С љубављу и нежношћу мајке и она је
бринула о маленом Исмаилу.
Иначе, приче у вези са Саром намећу закључак да је ова Божија
миљеница, поред лепоте, имала и друге савршене особине. Зато и
не чуди што је њен муж Аврам никад није оставио нити потчинио
некој другој жени. Чак ни млађана Агара, мајка његовог првенца, није
била достојна нероткиње Саре. Сарином одлуком и вољом она је, на
Сарином крилу, родила Авраму наследника и – то је било све. Робиња
је само испунила задатак своје господарице, а Сарини и Аврамови
дани и даље су протицали по старом – у честим лутањима у потрази
за пашњацима и водом.
42
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
* * *
По повратку из Египта, Аврам се беше настанио код Хеврона, у
земљи Хананској, где му се и родио првенац Исмаило. Мада је већ
био веома богат, није ту остао све време Сариног и свог преосталог
живота. Како суше и неродне године, тако и сукоби пастира око
испаше и воде, условљавали су им честе промене пребивалишта,
односно сеобе с пашњака на пашњаке. Па ипак, значајан део живота
провели су у Герару, односно Вирсавеји.
А баш ту у Герару, између Кадиса и Сура, у Аврамову лепу жену
беше се загледао још један моћник – цар Авимелех. И тако, Сарина
лепота поново постаје окосница на библијској драмској сцени и
епицентар будућих догађања.
У та давна времена и у земљи герарској беху се поштовала прави­
ла удате жене. Знао је то Аврам, а беше поучен и мисирским искус­
твом, па и герарском цару, заљубљеном у његову жену, рече само де­
лимичну истину – да му је Сара сестра. И тако се божанствена Сара
поново обрела у царским одајама…
По оновременским законима, вођење љубави са непознатом же­
ном, а нарочито туђинком, морало је да се обузда на неко време.
Зато је и разумљиво што су Сара и цар Авимелех прву ноћ спавали у
одвојеним просторијама.
За Сару је то била још једна од многих бесаних ноћи. Мада упла­
шена и уморна, није желела да легне већ је, док су јој сузе умивале
бледо лице, клечала крај постеље и пружала руке према Господу. Као
много пута у животу, и ове ноћи молила Га је само једно – да сачува
њену и Аврамову љубав.
А тамо, у царској ложници, опијен сладострашћем и мислима о
неодољивој Сари, заспао је цар герарски… Изненада, у сан му дође
Свевидевши са речима прекора и претњи. Застрашен од Божијих
речи, цар се тргао и, пре свитања, устао из постеље. „Тада Авимелех
узе оваца и говеда и слуга и слушкиња те даде Авраму и врати му Сару
жену његову…”
Захваљујући и овом приликом својој жени, Аврам надокнађује
већ подоста окрњено мисирско богатство. И не само то. Авимелех ће
потом, уз услове међусобног поштовања, дозволити Авраму да сло­
43
Мирослава Пашић – Гаговић
бодно живи у земљи Филистејској (4) у којој је до тада био само омр­
знути дошљак. Аврам ће чак добити у посед и један извор који, иначе,
сам беше нешто раније ископао. „Отуда се прозва оно мјесто Вир–
Савеја, јер се ондје заклеше обојица.”
А за воду, вечити симбол живота и опстанка, знао је то Аврам,
вредело је тада дати и седам јагањаца. Тако је извор Вирсавеја (студенац
од заклетве) постао и први Аврамов званично закупљен посед.
(Могло би се рећи да од тог тренутка библијске легенде нису
више само религијско штиво, већ и да све више попримају
политичко–историјску димензију будућег развоја јеврејског
народа и друштва.)
ПРАМАЈКА ИЗРАЕЛСКИХ
ПОКОЛЕЊА
По одласку из Харана, праотац Аврам непрестано беше вођен
речју Божјом. Божија упутства, савети и упозорења често су му бивали
олакшица у мучном и туробном животу, а и много пута спасоносно
средство. На тај начин овај Божији изабраник постаје и први библијски
пророк. Ако при том имамо у виду да је Адам био први човек створен
руком Господа, онда имамо места и за устврђивање да је Аврам био
прво Божије духовно чедо.
А још давно, тамо у Рају, говорио је Господ да „није добро да човјек
буде сам”, па тако ни свог миљеника Аврама није оставио без жене. Уз
њега је увек била његова Сара, његова највећа љубав, његов најбољи
пријатељ и близак род. Била је то лепотица која је јездила бескрајним
пространствима и то све у стопу по стазама свог вољеног мужа.
Библијско предање о Сариној лепоти и њеним женским чарима
одржало се током многих векова. У старом свитку једног религијског
текста од пре наше ере, налази се и овакав опис Сарине лепоте: „О,
44
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
како је румено лице њено, како су чаробне очи њене, како је диван нос
њен и како лик њен зрачи! О, како су јој складне груди, како је непорочна
белина тела њеног! О, како је слатко погледати на њена рамена и руке
пуне савршенства! Како су јој танани и нежни прсти, како заносна
стопала и беспрекорна бедра!”
Оваквих излива одушевљења, додуше, нема у самој Библији. Ста­
розаветни писац је, иначе, изразито шкрт у епитетима кад су у пи­
тању жене, а нарочито њихов изглед. Само, као узгред, се ту и тамо
констатује да жена бјеше лијепа. Силина лепоте већине библијских
жена, па и Сарина, може се претпоставити и замислити углавном по
ефектима које постиже код других. А ако је пред Сариним женским
дражима поклекнуо и сам фараон, највећи моћник онога времена,
онда су сви епитети и констатације у вези са њеном лепотом сувишни,
чак и беспотребни. Уосталом, прелепа Сара је у кључним тренуцима,
управо због своје неодољиве лепоте, бивала и најубојитије оружје у
рукама свога мужа и најбољи мамац за богати плен.
У библијским причама посебно пада у очи и то што се праоци,
оснивачи родова, одликују дуговечношћу и плодношћу. Они први
живе стотинама година, а потоњи све мање. И Сари, што није био
случај ни са једном женом Библије, је припала част да јој старозаветни
писац године потчини лепотом. Она и као старица својим женским
дражима осваја мушка срца. Било јој је преко 60 година кад ју је
фараон узео у свој харем, а имала је осам деценија кад се у њу загледао
Авимелех, цар герарски.
А кад је Сари било 89 година, а Авраму десет више, јавио се њеном
мужу поново Господ. Учини Аврам тад са Богом „завет обрезивања”.
(5) У исто време Господ му, баш као некад Адаму, надену ново, нешто
измењено, достојанственије име – Абрахам (Авраам). И миљеници
Аврамовог срца, дајући јој тог истог дана ново име, Бог такође постаје
кум. „И још рече Бог Авраму: а Сару жену своју не зови је више Сара,
него нека јој буде име Сара.” Са дугим узлазним акцентом, Сарино
име добило је значење – височанство. Библијска хероина и јесте била
достојна свога имена. (6) Ово је истовремено било први и једини
пут да Бог даје име некој старозаветној жени. Чак ни Ева, прамајка
људског рода, није имала ту част. На овај начин, захваљујући њеном
височанству – Сари, и женама постаде отворен пут до Божијег срца.
45
Мирослава Пашић – Гаговић
Истога дана дуго је слушао Аврам благонаклоне речи Господње:
„… и даћу теби и сјемену твојему након тебе земљу у којој си дош­
љак, читаву земљу Хананску у државу вјечну, и бићу им Бог…” Том
приликом, на Аврамово и Сарино велико запрепашћење, Свевишњи
му рече и ово: „Сара, жена твоја, родиће ти сина, и нађећеш му име
Исак.”
И би тако. Мада, пише у Библији, „у Саре бјеше престало што
бива у жена”, она следеће године, у Вирсавеји, роди Авраму сина –
Исака (Осмех) . Он је једино Сарино дете и први библијски син рођен
од обрезаног оца, као и први дечак обрезан по утврђеним правилима
завета обрезивања.
Времешна Сара се не дичи и не пркоси што је родила дуго жељеног
сина. Она, мудра и суздржана, готово стидећи се, каже: „Бог ми учини
смијех; ко год чује, смијаће ми се.” И то баш онако, мислила је, како су
се, пре годину дана, насмејали она и Аврам кад им Бог беше рекао
да ће Сара постати мајка. Изгледа да је управо тај њихов сумњичави
смешак био повод да Бог унапред одреди име њиховом јединцу. А
сада, са маленим Осмехом у наручју, искреније него икад, веровао је
Аврам у сва чуда Божије речи. Веровала је и његова Сара.
* * *
Није прошло много времена, тек што беше одболовала порођајне
муке, кад се усели немир у Сарину душу. Наиме, док је она, брижна
мајка, с љубављу и нежношћу неговала своје дуго чекано чедо, нес­
ташни Аврамов првенац Исмаило, тада већ четрнаестогодишњак,
подругљиво је и злобно коментарисао у бабе дете. Те грубе и заједљиве
речи тешко су парале срце мајци Сари. Биле су јој најболније у тре­
нуцима кад се присећала колико је патњи и бола носила у души што
го­динама није рађала. А сада, када је срећна могла свом маленом Исаку
да певуши нежне успаванке, болан немир стварале су јој Исмаилове
подругљиве речи. Зато, препуна једа, једнога дана рече своме мужу:
„Отерај ову робињу са сином њезинијем, јер син ове робиње неће бити
нашљедник с мојим сином, с Исаком…”
Био је то један од најтежих тренутака у Аврамовом животу. Није
му било лако да се опрости од сина – првенца, а ни од робиње која му
46
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
је донела дуго чекану родитељску срећу. И док је с пажњом слушао
Сарине речи први пут се нашао у недоумици да ли да испуни вољу
жене коју је поштовао и волео. Међутим, у том тешком, вишедневном
колебању, једне бесане ноћи, јавио му се Бог: „Што ти је год казала
Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати. И од сина робињи­
на учинићу народ, јер је твоје сјеме…”
Чувши ове Божије речи, Аврам престаде да премишља и да се
колеба. Већ следећег јутра устаде рано, „узе хљеба и мјешину воде, даде
Агари метнувши јој на леђа, и дијете, и отпусти је…”
Касније, уз помоћ Бога, робиња Агара и Аврамов првенац су
преживели тешке и мукотрпне пустињске дане. Исмаила потом
„мати ожени из земље Мисирске…” Имаће Исмаило дванаест синова и
биће, како је то анђео Господњи говорио његовој мајци Агари, „човјек
убојица; рука ће се његова дизати на свакога а свачија рука на њега,
и наставаће на погледу свој браћи својој.” По легенди, од Исмаилових
наследника потичу сва арапска племена, а од Исакових потомака су
израелска поколења. Судећи по овој старозаветној причи, рекло би се
да су Арапи и Јевреји близак род. (7)
Ето, тако су још једном поступак и воља жене постали кључни
моменат у развоју будућих библијских догађања. Сарином одлуком
њен син Исак укорениће се као праотац народа који је тек био у
повоју,а то значи да је Сара одиграла ону исту улогу у стварању
јеврејског народа коју је у прапочетку одиграла прамајка Ева у вези са
настанком људскога рода.
* * *
А после протеривања Агаре и Исмаила, Сарини дани су, разумљиво
је, бивали лепши и смисаонији. Одрастање њеног јединца пружало јој
је праву радост, давало јој снагу и вољу да уткива чврсту потку за ње­
гове будуће године. Речју, били су то најлепши дани њенога живота.
Али, убрзо је судбина номадског живљења означила да се лутања
настављају. И Сара, потуцајући се од немила до недрага по врлетима
туђих земаља, поново стиже у Хеврон. Било јој је тада 127 година. И
баш ту, где је некад проводила лепе дане своје младости, исцрпљена
годинама и напорним путовањима, убрзо је и умрла.
47
Мирослава Пашић – Гаговић
(Сара је, иначе, једина жена у Библији којој старозаветни ми­
то­граф бележи године.)
Њен муж Аврам, који је љубоморно чувао своју верску и племен­
ску независност, није желео да своју Сару сахрани на тамошњем хе­
титском гробљу. За 400 сикала сребра (8000 новчића) купио је пећину
у Макпели (8) подесну за породичну гробницу. Уз велике погребне
свечаности, ту је положио своју мртву Сару. И дуго је, затим, Аврам
остао поред Сариног гроба. Стајао је непомично, скоро као кип, ос­
лањајући се избораном руком о стену свог новог поседа.
Била је мукла тишина и неки чудан, божански мир. Једино што
се у том тренутку мицало биле су Аврамове сузе. Некако чудно тре­
перећи и застајкујући, оне су се у низовима котрљале низ његове
усахле образе. Кроз сваку ту проливену капљу, чинило се, нечујно је
протицао по делић његовог и Сариног заједничког живота…
А био је то мукотрпан живот, тежак и пун искушења. Само њи­
хова безмерна узајамна љубав, љубав која је досегла до божанских
висина, могла је да се бори и победи све недаће које су им се саплитале
о живот. Добро је то знао Аврам. И баш зато подиже смирени поглед
ка небу и, полако померајући усне, поче захваљивати Господу што му
беше подарио жену баш онакву каква је била његова Сара.
(Много векова касније рећи ће мудри Соломон: „Кућа и имање
наслеђују се од отаца, а од Господа је разумна жена.”)
И мртва Сара значила је Авраму много. Први пут, иако свугде
туђинац и вечити путник, он купује комад туђе земље. Није жалио
сребрњаке да би своју Сару сахранио на своме. У тим тренуцима
чврсто је веровао и у негдашње Божије обећање да ће сву ту земљу,
у којој су он и Сара увек били само дошљаци, сам Бог једнога дана
даровати њиховом поколењу.
Ето, тако је и први комадић обећане земље купљен из љубави,
бескрајне љубави према једној жени – величанственој Сари. А она
беше Авраму родила сина Исака, очеву једину праву утеху у тим
болним тренуцима. Уз њега, са жељом и вером да ће и он следити
путеве Господње, Аврамов даљи живот имао је потпун смисао.
48
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
* * *
После Сарине смрти и Исакове женидбе, Аврам се поново оженио
и живео још 38 година. Та нова жена звала му се Хетура и с њом је
имао шест синова. Библија наводи њихова имена и каже: „Сви бјеху
дјеца Хетурина”, а истовремено бележи да је Аврам имао и друге
жене (иноче) и са њима синове којима се не зна броја. Старозаветни
списи, иначе, не прецизирају укупан број Аврамових синова, а што и
није од неког значаја у даљем развоју библијске приче.
Очигледно је, међутим, да је Авраму најдражи био Исак, син
кога му је родила Сара, једина жена коју је искрено, целим својим
бићем волео. Иако му није био првенац, Исак ће постати Аврамов
прави наследник и једино њему он оставља своје огромно богатство.
„А Аврам даде све што имаше Исаку; А синовима својих иноча даде
Аврам даре, и оправи их од Исака, сина својега још за живота својега
на исток, у источни крај…”
Пролазиле су године и онда „онемоћав умрије Аврам у доброј
ста­рости, сит живота.” Синови Исак и Исмаило су га сахранили у
гроб­ницу у Макпели, поред његове Саре. „На њиви коју купи Аврам
од синова Хетовијех, ондје је погребен Аврам са Саром женом својом.”
Тако су Сара и Аврам, чија је љубав остала непоновљива у свеукуп­
ном библијском штиву, остали заувек заједно. Заједно са њима биће
сахрањен и њихов син јединац Исак. Проћи ће до тада још много го­
дина.
Сарина и Аврамова узајамна приврженост, оданост и љубав ос­
таће трајни пример за сва будућа поколења и права поука о снази
породичне слоге. Само из такве заједнице – темеља, која се заснива на
Божијој промисли „и биће двоје једно тијело”, може се градити сигурна
и жељена будућност. У том смислу, много векова доцније, говориће
Господ преко пророка Исаије: „Послушајте ме који идете за правдом,
који тражите Господа; погледајте стијену из које сте исјечени, и
дубоку јаму из које сте ископани; Погледајте Аврама, оца својега, и
Сару, која вас је родила, како га инокосна позвах и благослових га и
умножих га.”
49
Мирослава Пашић – Гаговић
Пустиња
50
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. УР – Библија каже да је Ур Халдејски Сарина постојбина а историчари
да су Акади, једно од најстаријих семитских племена, населили јужну
Месопотамију (Халдеју) још пред крај неолитског доба, око 3. ооо. год. пре н. е.
На тим просторима су већ хиљадама година раније живели Сумери, народ још
увек непознатог порекла и творци најстарије културе за коју човечанство зна.
Од Сумера потичу и многи древни митови (о стварању света, о потопу) који
су, са незнатним изменама, унети и у Библију. Много пре доласка семитских
племена, Сумери су већ имали клинасто писмо и развијен иригациони систем,
а увелико су користили и точак. Ишчезнули су у другом миленијуму пре
Христа, углавном стопивши се са далеко бројнијим Семитима. Историчари
тврде и да су Сумери и Акади, око 2.350. год. пре н. е., створили сумерско–
акадску државу семитског цара Сарагона И (цар све четири стране света),
тзв. Старо вавилонско царство.
2. БИБЛИЈСКА ХРОНОЛОГИЈА – Догађаји које приповеда Библија имају,
у начелу, свој хронолошки ток. Међутим, старозаветни митограф на специфи­
чан начин наговештава, односно слаже та догађања у временске оквире. То је
и разумљиво ако се има у виду да је главни лик овог штива, првенствено ре­
лигиозног, ванвременски Бог, а Његова воља, односно реч, је пресудан узрок
и последица свих збивања. Само (не)извршиоци Божијих заповести (најпре
појединци а потом и народи) својим животним трајањем пружају, ту и тамо,
могућност за временску или историјску одредницу појединих догађаја. Тако, на
пример, Библија и један дуготрајни период људске историје (тзв. препотопско
доба) своди на временско трајање од 1656 година управо кроз дуговечност
појединаца – препотопских житеља. Поред тога, дужина Нојевог живота (950
г.) и његовог сина Сима (600 г.) пружа и аутентичан исказ сведока–очевидаца
да се Велики потоп уистину и збио. Наиме, по библијском редоследу рађања,
Аврам је рођен око 1948. год. по постанку света, а то значи да је лако могао
бити савременик и Ноја и свога праоца Сима, па тако и причу о Великом по­
топу чути из правих уста. Ова напомена била би само илустративни при­
мер суштинске сврсисходности библијске хронологије – аутентичност и ве­
родостојност испричаних догађања. Јер, имајући у виду да је основна идеја
Библије свевременска и да је садржана управо у ономе шта се, како и зашто
догодило, онда је јасно зашто су временски оквири (кад) у другом плану.
51
Мирослава Пашић – Гаговић
Уствари, узрочно–последичну повезаност свега онога што се збило, или ће се
збити, чине људи и Бог као врховни налогодавац и судија. У свему томе време,
као појам, губи и значај и сврху. Дуговечност праотаца остаје тако превасход­
но у функцији изражајног средства за дуг временски период људске историје
о коме приповедају прве библијске приче. „Јер је тисућа година пред очима
твојим (Божијим) као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.” Како се
догађања буду настављала и све више конкретизовала, тако ће и људски век
попримати реалнији збир у годинама. („Дана година наших свега има до 70
година, а у јачега до 80 година”, беседиће Проповедник.)
3. НЕРОТКИЊЕ – Древни месопотамски обичај, садржан и у Хамураби­
јевим законима, регулисао је питање наследства и у оним случајевима кад жене–
супруге нису могле свом мужу да роде наследника. Уз њихову сагласност, муж
би у своју постељу примао и друге жене–наложнице како би добио наследника.
Кад би нека наложница–робиња родила сина на коленима супруге–нероткиње,
тако рођен син би и формално био признат за наследника рода.
4. ФИЛИСТЕЈИ – један од античких народа о којима приповеда и Библи­
ја устврђујући да су они потомци Хамовог сина Мисраима: „А Мисраим ро­
ди Лудеје и Анамеје и Леавеје и Нафтухеје, од којих изидоше Филистеји и
Кафтореји.” Живели су на просторима Ханана, земље у коју је из Ура еми­
грирао Аврам. Ханан, односно земља равничарска или земља пурпурне вуне,
уствари је библијска Обећана земља за коју се говорило да у њој „тече мед
и млеко”. Грчки историчар Херодот је земљу Филистејску назвао Палестина
по библијском имену за Филистеје – Пелештим. Иначе, у Библији су сачувани
бројни легендарни подаци о дуротрајним и жестоким борбама Јевреја и
Филистеја. Легенда приповеда и да су Филистеји делимично пали под власт
Јевреја за владавине цара Давида, односно почетком 10. века пре н. е. То неће
бити крај њихових узајамних сатирања и сукоби ће трајати током готово
целокупне старозаветне историје. И потоњи пророци ће помињати ту „стару
мржњу”, а пророк Софоније ће изговорити и ову ријеч Господњу: „Ханане,
земљо Филистејска, ја ћу те затрти да не буде становника у теби.”
5. ЗАВЕТ ОБРЕЗИВАЊА – Када је праоцу Авраму било 99 година јавио
му се, по ко зна који пут, Господ Бог. Тада је Аврам склопио са Богом стари
завет којим се Бог завештао да ће Аврамовом поколењу дати „земљу у којој
си дошљак, сву земљу Хананску у државу вјечну.” Истом приликом је склопљен
и завет обрезивања: „Да се оберзује између вас све мушкиње… а обрезиваће
окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.” Аврам је у
исти дан обрезао самог себе, свог сина Исмаила и све мушкарце у својој кући.
Обрезао је потом и свога сина Исака кад му је било осам дана. А одакле овај
52
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
древни обичај у Јевреја, тешко је са сигурношћу устврђивати. Грчки историчар
Херодот сматра да су обрезивање, одсецање дела кожне навлаке на мушком
уду, Јевреји научили од Египћана и уврстили га у своју религиозну традицију
највероватније из хигијенских разлога.
6. КУЛТ ИМЕНА – Код скоро свих старих цивилизација име је било ду­
ховно–физичко начело индивидуализације, односно издвајање из царства
анонимности. Имати име значило је – постојати, а немати име – не постојати.
Уз то, веровало се и у магијску моћ имена. По уверењу древних народа, па
и Јевреја, име је одговарало суштини именованог, па је познавање нечијег
правог имена значило поседовање, имање власти над њим, познавање његове
суштине, нарави, бића. Зато и не чуди што се често скривало истинско, право
име. Дубоко се веровало и у институцију доброг имена, која је одређивала
његовом носиоцу добру животну судбину и обрнуто, у случају лошег имена.
По библијској традицији, имена мушкој деци су најчешће давали очеви а то
су, углавном, имена у смислу узданице, снаге, наследства и слично. Имена која
су очитавала љубав и личну емоцију, давале су мајке. Лоша имена – имена
презира, клевете и погрде, надевана су у Библији махом туђинцима, али и
саплеменицима који нису били прави и истрајни следбеници основне идеје.
Поред тога, именом се означавао и статусни, односно хијерархијски положај
појединца. У том смислу и промену Аврамовог и Сариног имена ваља тума­
чити као својеврсно обезбеђивање племићког достојанства, издизање изнад
људи властитог племена али и изједначавање, по рангу, са владарима других
држава. У Аврамовом случају то је и потпуно одрицање од идолопоклоничке
прошлости јер је, изгледа, његово прво име било име у част неког од месопо­
тамских богова.
7. ИСМАИЛО – Арабљани верују да је њихов праотац – Исмаило и да он са
својом мајком Агаром почива у Меки. Исламска религија прихвата и библијску
легенду по којој су Аврам (Ибрахим из Вавилоније) и Агара (Хаџера из Египта)
Исмаилови родитељи. Они верују и да је Каба (Божија кућа) у Меки храм који
је Аврам (Ибрахим) обновио и посветио Великом Богу, као и да црни камен,
муслиманска велика светиња – потиче још из Аврамовог доба.
8. МАКПЕЛА – Према Библији, Аврам је купио породичну гробницу
на њиви Макпели, „према Мамрији, а то је Хеврон”, у земљи Хананској, од
Ефрона Хетејина. У тој гробници је најпре сахрањена Сара, а потом Аврам, као
и његови знаменити потомци – Исак и Израел. По неким казивањима, изнад
пећине у Макпели, где се по предању налази Аврамова породична гробница,
данас се уздиже једна од најслављенијих исламских џамија.
53
Мирослава Пашић – Гаговић
Јан Стен: Протеривање Агаре
54
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ
ЧИСТОКРВНОСТИ
Р
„ ађајте се и множите се”, заповедио је Господ најпре Адаму и
Еви а потом Ноју и његовим наследницима. Ова Божија заповест би­
ла је првенствена обавеза за ондашње жене, а нарочито за жене пле­
менских старешина. Родити сина – наследника, за њих је био импе­
ратив, обавеза вреднија од живота. При том, женска деца се нису
уб­ра­јала у поколење.
А мушкарци су се, изгледа, на свој начин придржавали поменуте
Божије заповести и она као да им је понајвише била покриће да, поред
законских жена, имају поред себе и друге жене – иноче или конкубине.
Јер, Господ је још на прапочетку рекао да ће се „човјек прилијепити к
жени својој, и биће двоје једно тијело”, а то свакако значи и да бигамија
није била по Божијој вољи.
Међутим, мушкарци су поменуте Божије речи, рекло би се, ту­
мачили по неким њима знаним правилима. Можда је то тумачење
има­ло, рецимо, и смисао да – што је више жена, то је више и рађања, а
самим тим то је сигурнија и ефикаснија реализација Божије запове­
сти. Па ипак, оно што је сигурно, ни један библијски мушкарац није
чак ни опоменут што је водио љубав са више жена. Додуше, његова
главна жена је у свакодневном животу имала одређена овлашћења и
права у односу на иноче и, по установљеном правилу, њен прворође­
ни син је био искључиви наследник племенског старешинства и бо­
гатства.
55
Мирослава Пашић – Гаговић
Жене, за разлику од мушкараца, ни пред Богом ни пред народом,
нису имале право на додатног мужа, а самим тим ни на прељубу. За
такав чин кажњаване су – смрћу. У ложници другог мушкарца жена је
могла да заврши искључиво вољом свога мужа.
А најчешћи разлог да сопствену жену дају другом мушкарцу био
је страх мужева да, у одређеним ситуацијама, не изгубе сопствени
живот. Тако каже Библија. Материјалну добит или профите друге
врсте које би добијали уступањем сопствених жена, можемо само да
претпостављамо.
И први библијски пророк, на пример, у два наврата даје своју жену
Сару у хареме других царева како би, по Библији, избегао могућу смрт.
Додуше, Библија каже и да му је Сарин боравак у краљевским одаја­
ма доносио значајну материјалну добит, а и друге привилегије. Ина­
че, жене се из харема никада више нису враћале. Изузетак је једино
Сара, Божија миљеница, којој је било досуђено да постане прамајка
израелских поколења.
Древни месопотамски народи, а то значи и Јевреји, сматрали су
да је жена власништво свога мужа. Она је, скоро по правилу, бивала
купљена, односно откупљена од њених родитеља или браће. То се
односило и на вереницу уколико је будући муж за њу исплатио цену
понуђеног откупа.
Мушкарац је, дакле, своју жену као лични, купљени посед, могао и
да поклони и да прода, а женина једина дужност је била – рађање деце
и подржавање рода свога мужа.
Без обзира на поменуто оквирно третирање жене као робе, има­
ле су жене у тим давним временима и нека сопствена, скромна пра­
ва, пре би се рекло – обичајна поступања. Ти обичаји, који се од­
носе на друштвени положај жена, правно су били обухваћени још
у Хамурабијевом законику. (1) Овај Законик, који је преузео бројне
прописе из много старијих сумерских закона, имао је велики утицај и
на хебрејску Тору. (2)
56
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
ЛОТОВЕ КЋЕРИ
Док је Сара тек Божијом вољом, у дубокој старости, родила Авра­
му наследника Исака, њена јетрва Милка (Мелха), жена Аврамовог
брата Нахора, није имала ту муку. Родила је, тамо у Харану, осам си­
нова, а међу њима и Ватуила, Ребекиног оца.
Поред ових осам синова рођених са Милком, имао је Нахор и још
четири сина. Родила му их је иноча Ревма. Међутим, осим Ватуила,
остали Нахорови синови нису од неког посебног значаја за суштински
ток библијске легенде. Они су остали у многобожачком Харану и чу­
вали култ кућног божанства донетог из Ура, постојбине њиховог деде
Таре. А богатство исказано бројем синова има, уствари, преносно
зна­чење у смислу Нахоровог добростојећег имовног стања, али је то
и својеврсни израз велике конкуренције која је била супростављена
Аврамовом потомству на путу испуњења праотачког завета.
Самосталност,али и сву тежину Аврамове религиозно – историјске
мисије илуструје и податак да Лот, његов синовац и сапутник, није
имао мушких потомака. Лот је чак и један од ретких библијских
мушкараца који је, без обзира на оно велико мисирско богатство,
имао само једну жену. Њено име Библија не спомиње мада је Лоту, као
по малеру, родила само две ћерке. А женама које нису рађале синове
старозаветни писац, готово по правилу, не бележи имена. Додуше,
Библија не помиње ни имена неких мајки које су родиле значајне
потомке попут Нојеве жене и жена његових синова, а које ће својим
рађањима после Потопа, у суштини, сачувати човечанство. Ни имена
Тариних жена (Аврамове, а ни Сарине мајке) нису забележена у овим
древним списима. У Библији је чак и мајка славног цара Давида остала
безимена.
Па, иако без имена, Лотова жена је ушла у старозаветну легенду.
Спас од заборава нису јој донели потомци нити некакво њено властито
дело, већ искључиво својеврсна женска особеност – радозналост и
љубопитљивост.
А библијска прича каже да је Лот, са својом женом и ћеркама,
жи­вео у Јорданској равници, у граду Содому који је, по повратку из
57
Мирослава Пашић – Гаговић
Егип­та, сам изабрао за своје станиште. Овај град, као и њему суседни
Гомор, постаде познат по разврату и неморалу. (3) Зато Бог одлучи да
затре оба ова града упркос томе што се Аврам свесрдно залагао да Бог
сачува Содом, Лотов град .
Бог није услишио Аврамову молбу али су, пре почетка катастрофе,
искључиво због његових молитви за спас братанца, Божији анђе­ли
извели из Содома Лота и његову породицу. Том приликом упозо­ри­­
ли су их да беже што брже могу и да се ни за живу главу не ос­вр­ћу.
Али, радознала Лотова жена није могла да одоли сопственој љубо­
питљивости. Па тако, док су Лот и њене кћери трчали што даље од
града, она се окренула и, у истом тренутку, претворила се у – слан
камен: „Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста
слан камен.” (4)
Поред ове приче о Лотовој радозналој жени, старозаветни мито­
граф бележи и две легенде о његовим кћерима. Њима, као ни њиховој
мајци, не спомињу се имена. Ипак, две приче у вези с Лотовим кће­
рима ни у ком случају нису само суште библијске епизоде. У њима
је, превасходно, садржан својеврстан приказ оновременских обичаја
и настојања. Ту је, поред осталог, реч о гостопримству које је било
посебно поштован и негован обичај у јеврејској традицији. Угостити
и заштитити људе под својим кровом је света дужност која је, још
давно, ушла у традицију и преносила се с колена на колено. (5)
У том смислу је и легенда која каже да су, једном приликом, два
незнанца свратила у Лотову кућу. Иако није знао да су то били пре­
рушени Божији анђели, Лот их је угостио по свим правилима тради­
ционалног гостопримства. Међутим, кад су разуздани Содомљани,
његови суграђани, видели два незнанца, навалили су на Лотову кућу
тражећи да им изведе госте: „Изведи их к нама да их познамо.” (6)
Знајући за раскалашност и сексуалне настраности Содомљана,
Лот их преклиње да не чине зло његовим гостима, па им каже и ово:
„Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести,
па чините њима што вам је воља; само не дирајте у оне људе, јер су
зато ушли под мој кров…”
Не би се по овом Лотовом поступку, односно његовој дарежљивој
понуди сопствених кћери разузданој руљи, могло закључивати да
58
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
девојачком девичанству није придаван никакав значај и да очин­ска
љубав према кћерима није била изражена. Реч је, наиме, о госто­
примству као светињи која се чува чак и уз велике жртве.
Без обзира на све, овај Лотов поступак није наишао на одобравање
у јеврејској традицији а у Библији, осим ове, нема ни приближно
сличне приче. Напротив, бројни будући библијски примери сведоче
да су сестре и кћери одвајкада чуване и поштоване са много љубави и
пожртвовања. У сличним одбранама традиције, свештеници се оду­
пиру и чак забрањују оваква уступања властитих кћери, а у замену су
нуђене неке друге жене, махом иноче.
Ни наредни поступак Лотових кћери, ма колико био инспирисан
древном жељом за очувањем племенске чистокрвности и љубоморним
чувањем иметка, није прича коју радо спомињу Јевреји.
А старозаветна легенда каже да је Лот са својим кћерима, кад
„пусти Господ на Содом и Гомор с неба дажд од сумпора и огња”, по­
бегао најпре у оближњи Сигор а затим у брда. Тамо у дивљини, далеко
од света, склониште су нашли у некој пећини.
Иначе, у то доба Лотове кћери су већ биле одрасле за удају и још
раније, тамо у Содому, отац им беше одабрао будуће мужеве. Те своје
зетове Лот је позивао да побегну заједно са његовом породицом али,
како нису поверовали у наговештено предсказање будуће катастрофе,
изгинули су са осталим Содомљанима.
И тако су, после раскошног живота у бучном Содому, Лот и његове
кћери проводили тешке усамљеничке дане у пећини и беспућу. Излаза
из тако суровог живота као да није било. Две младе жене и остарели
Лот нису могли да се надају било чијој помоћи у земљи у којој су још
увек били дошљаци. Једини спас за опстанак породице донели би им
мушки потомци.
(„Што су стријеле у руци јакоме, то су синови млади”, каже
стих у Псалмима.)
И баш зато, једнога дана, старија сестра рече млађој: „Наш је отац
стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој
земљи. Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, да
бисмо сачувале сјеме оцу својему.”
Што су наумиле, то су и урадиле: „… и дадоше оцу вина ону ноћ…”
59
Мирослава Пашић – Гаговић
Пијани Лот није био свестан шта је учинио ни прву ни другу ноћ:
„… и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде…” И тако, обе Лотове
кћери затруднеше од оца својега.
Библија каже да је старија кћи родила сина Моава и он је праотац
Моаваца. Млађа је свом сину дала име Вен–Амије (бућкуриш од крви
и алкохола) и од њега потичу Амонци. Тако је Лот, Божији срећник,
постао праотац Моавцима и Амноцима. Ова два племена ће касније
бити у честим и жестоким сукобима са израелским племенима али
ће се и орођавати са Аврамовим потомцима. Старозаветни писац,
на пример, саопштава да је Рута, прабаба највећег израелског цара
– Давида, била Моавка, а једна од Соломонових жена, мајка његовог
наследника Ровоама, била је Амонка.
Дакле, без обзира на сву непопуларност ове древне легенде, и Лот
ће имати својеврсну улогу у стварању племенске чистокрвности бу­
дућих израелских нараштаја. Била је то, нема сумње, превасходно за­
мисао и одлука две безимене жене.
РЕБЕКА – НЕВЕСТА ИЗ
ПОСТОЈБИНЕ
Сачувати племенску чистокрвност – била је важна обавеза у
јеврејској традицији, а то нарочито на почетку стварања самога на­
рода. Самим тим, не чуди ни што ће остарели Аврам за сина Исака
тражити невесту чак из земље своје и рода свога. Он живи у Хеврону,
у земљи Хананској, али неће снаху из тог народа. Зато издваја велико
богатство и шаље најоданијег слугу да му у далекој постојбини за
сина нађе жену. Он га, при том, заклиње Господом Богом небеским и
Богом земаљским да му за снаху не доведе жену између кћери овијех
Хананеја, међу којима живи, па каже: „Него ћеш отићи у земљу моју и
род мој и довести жену сину мојему Исаку.”
Иначе, од када беше напустио капије Харана, Аврам се више тамо
никад није вратио. Па ипак, блиске рођачке везе нису попуштале у
60
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
свом интензитету без обзира што су путеви Господњи водили Аврама
на друге стране. За синове свога брата Нахора, рецимо, чуо је први пут
од путујућих трговаца онда када се са Морије враћао у Вирсавеју. (7)
И тако, по Аврамовој жељи, верни слуга одлази у далеку Месопо­
тамију и, после дугог путовања, стиже до града Нахорова. Пре него
што ће ући у сам град, застао је да предахне поред извора са кога жене,
нарочито младе девојке, у предвечерје воду носе…
Сањив и уморан, гледао је слуга Аврамов жене и девојке које су
долазиле и у крчаге захватале воду. Кикот и вриска младих лепотица
нису му дали да заспи. Изненада, поглед му привуче једна од њих.
Учинила му се некако посебна, зрачила је неком чудном топлином,
пленила покретима, гласом.
Гледао је упорно Аврамов слуга у ту лепотицу крај извора и, готово
не верујући у стварност њеног дражесног лика, он устаде и приђе јој
с молбом да му жедном да воде из њеног крчага. Девојка се на његове
речи најпре збуњено трже, а онда му се љубазно насмеши, пружи му
крчаг тек захваћене воде и понуди се да му чак и камиле напоји.
Аврамов слуга је наставио да с дивљењем гледа љупку и послушну
лепотицу, њене хитре покрете и осмех који је непрекидно треперио
на њеним уснама. Одлучи да баш њу, ту незнанку што му даде воде са
извора, испроси за Исака, сина свога господара.
А та девојка беше Ребека (Ревека), унука Аврамовог брата Нахора.
Ни писац Библије није пропустио да каже да она „бјеше врло лијепа,
још дјевојка, још је човјек не бјеше познао.” Поред невиности и лепоте,
од жена оног времена се тражило и да буду љубазне и послушне, а што
је млада водоноша очигледно била. Све су то били довољни разлози
да слуга крене са Ребеком у њен дом да би је потом запросио.
Из текста у вези са овом првом библијском просидбом уочавају
се значајна обичајна правила тог давног времена. Ребека живи у дому
матере своје, а то значи да су женска деца, посебно она дорасла за удају,
била под мајчинским окриљем. Међутим, преговоре о њеној удаји
не води мајка, већ њен отац Ватуило и брат Лаван. Они процењују
и дарове донете за откуп невесте, а по њима закључују и о статусу и
богатству куће у коју дају своју кћер, односно сестру.
А дарови које беше послао Аврам на десет натоварених камила,
били су више него богати. Ребекин отац и брат су са дивљењем гледали
61
Мирослава Пашић – Гаговић
понуде и знатижељно слушали слугине приче о Аврамовом богатству.
Па ипак, оно што задивљује и разнежава у тим тренуцима је чињеница
да је пресудну улогу у вези са удајом имала сама невеста – Ребека. У
јеку преговора о просидби, Ребикин отац и брат кажу: „Да зовнемо
дјевојку и упитамо шта она вели.” И, тек по Ребекином пристанку,
веридба је завршена. Онда је, како то следује, Аврамов слуга поделио
дарове Ребеки, њеној мајци и брату.
После постигнутог договора у вези са веридбом и нескривеног
обостраног задовољства, следи дирљива сцена растанка, пуна мајчин­
ске нежности и бриге према кћери и братске љубави према сестри. О
томе у Библији пише: „А брат и мати њезина рекоше: нека остане
дјевојка код нас који дана, барем десет дана, па онда нека иде…” Из
ових топлих, молидбених речи, јасно се назире породична љубав и
скривена туга због растанка.
Међутим, без обзира на очигледну жељу најближих за још којим
даном останка Ребеке у родитељском дому, слуга им није изашао у
сусрет. Срећан због добро обављеног посла, журио се да што пре ха­
ранску лепотицу одведе у дом свога газде.
Убрзо, са невестом Ребеком на челу каравана, кренуо је Аврамов
слуга из далеке Месопотамије пут Ханана. Испраћајући Ребеку, њени
најмилији је благословише речима: „Сестро наша, да нам се намно­
жиш на тисуће тисућа и сјеме твоје да наслиједи врата својих не­
пријатеља.” Благим осмехом, Тарина праунука беше им то обећала.
* * *
Оно што свакако пада у очи у вези са овом првом библијском
женидбом је чињеница да се младожења Исак не помиње ни у једној
ситуацији у вези са просидбом и одабиром сопствене невесте. То
сигурно не значи да оновременске младожење нису учествовале у
непосредном избору својих будућих жена. У конкретном случају,
отац Аврам, религијски реформатор, стрепи да ће млади Исак, можда,
пасти под утицај својих многобожачких рођака, па наглашава слуги:
„Пази да не одведеш сина мојега тамо.” Због бојазни да се не би затро
пут Господњи, а на који је Аврам упућивао и свог сина, први библијски
пророк слуги каже и ово: „Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом,
62
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести
онамо.”
То што није видела будућег мужа, није сметало ни Ребеки да за­
довољна крене у туђину. Са гривном око чела и наруквицама на
рукама, у сребрним и златним хаљинама, које јој је даровао њен не­
виђени младожења, данима и ноћима путовала је ношена слатким
осећањем будуће невесте…
И док је Ребека, тамо негде у бескрају, умилно певушила речи
љубави, Исак је у свако предвечерје нестрпљиво шеткао пољима и,
чекајући своју суђеницу, упућивао погледе далеко према хоризонту.
Све чешће, баш кад би му се учинило да караван стиже, очи би га
превариле. И његове бесане ноћи, препуне бојазни и жеља, почеле су
да се нижу…
А онда, у једно предвечерје, кад беше изашао у поље да се помоли
Богу, Исак подиже поглед и угледа караван на чијем челу је јездила
лепотица какву до тада не беше видео. Брзо протрља очи како би се
уверио да га то не вара његова притајена жеља, па потрча каравану у
сусрет…
Готово у исто време и Ребека је спазила човека у даљини. За­
дрхтала је, а срце јој поче лупати све јаче. Покушавала је да се смири
и истовремено веровала да је њено узнемирено срце неће баш сада
издати. Пожуривала је уморну камилу, пустила ветар да јој скине
мараму с лица и поигра се њеном косом…
Слуга јој ускоро потврди да је онај топот у сопственим грудима
није преварио. У том тренутку још једном је обли слатка топлина и
она марамом прекри лице пре него што ће се срести са Исаком који је
већ журно ишао према каравану.
Ребека заборави на умор и раздрагана скочи с камиле. „И Ревека
подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле…” Исак је узе
за руку, зачарано погледа у њене немирне очи, а онда је са жудњом
одведе у шатор Саре, мајке своје… „И узе Ревеку, и она му поста жена
и омиље му…”
У јеку радости и заносне љубави Исака и Ребеке, старозаветни
писац бележи: „И Исак се утјеши за матером својом.” Овом кратком
констатацијом, изражавајући несумњиву претходну тугу и патњу
сина за умрлом мајком, наговештавају се и будућа значајна догађања
63
Мирослава Пашић – Гаговић
у којима ће мајке, вољене и поштоване, имати важне улоге, често
и пресудне, у понашању и одлукама својих синова. Ауторитет и
љубав мајки према властитим синовима биће важна потка у ткању
свеукупне библијске легенде.
* * *
„А Исаку бјеше четрдесет година кад се ожени Ревеком, кћерју
Ватуила Сирина из Месопотамије, сестром Лавана Сирина.” Ребекине
године Библија не спомиње, а не говори ни о Аврамовом сусрету са
снахом. Та прича би, уосталом, била сувишна и с обзиром на чињеницу
да је слуга обавио посао управо по Аврамовој заповести и жељи.
Живот и судбина Исакове невесте готово да су идентични судбини
његове мајке Саре. И она је, попут своје свекрве, напустила земљу
својих отаца и, ношена љубављу, стигла у туђину. Вољена, у загрљају
вољеног, и она је у почетку живела своје срећне дане. Али, године су
пролазиле а она никако, баш као некад Сара, да постане мајка. Опет
слично Сари, харанска лепотица ћутке, пуних двадесет година, носи у
себи тугу што је нероткиња.
Уместо Ребеке, као што је то некад чинио и несрећни Аврам, Исак
се молио Богу свога оца не би ли му жена подарила наследника: „И
Исак се мољаше Господу за жену своју, јер бјеше нероткиња…” Бог је
потом услишио његове молитве те затрудње Ревека жена његова.
Већ у првим месецима трудноће, Ребека осети чудна тумарања у
својој утроби, а Господ јој рече: „Два су племена у утроби твојој, и два
ће народа изићи из тебе; и један ће народ бити јачи од другога народа,
и већи ће служити мањем.”
И би тако. Ребека је убрзо постала мајка првих библијских бли­
занаца – Исава и Јакова. На свет је први дошао Исав, сав као руно
рутав, а онда Јаков, држећи прворођеног брата за пету. Зато му и на­
дедоше име Јаков – држипета. (8)
А браћа – близанци, који су се кошкали још у мајчиној утроби,
ни по чему нису личили један на другог и никад нису живели у слози.
Исав, изазован и храбар, добродушан и наиван, поста ловац и ратар
и беше очев љубимац. Други син, Јаков, бјеше човјек кротак и бављаше
се у шаторима. Вредан и послушан, био је готово увек уз мајку, па
64
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
по­стаде мајчин миљеник. Зато је Ребека непрестано патила што ће
њен првенац Исав бити главни наследник рода и племена. Ова патња
постала је неиздржива нарочито у тренутку када је Исав у кућу довео
две жене, обе туђег рода, Хетејке – Јудиту и Васемату, које „задаваху
много јада Исаку и Ревеки…”
Али Ребека, исто као некад њена свекрва Сара, мора да до краја
одигра своју старозаветну улогу жене – да очува чистокрвност,
богатство и традицију свога рода. Зато, мудра и одлучна, знајући
добро слабу жицу свог већ остарелог и ослепелог мужа, ступа у акцију.
Лукавством и преваром помаже Јакову да реализује искључиво њену
замисао како би добио очев благослов и постао главни наследник
рода.
У вези са овом Ребекином подвалом, старозаветна легенда каже
да „кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава
старијега сина својега, и рече му” да оде у планину и улови ловину, па
онда: „Зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те
благослови душа моја док нијесам умро.”
Све је ово из прикрајка чула и видела Ребека па, кад послушни
Исав оде у лов, она брже – боље позва свог миљеника Јакова, исприча
му намеру оца Исака и рече: „Него сада, сине, послушај ме што ћу ти
казати. Иди сада к стаду и донеси ми два добра јарета, да зготовим
оцу твојему јело од њих, како радо једе. Па ћеш унијети оцу да једе и
да те благослови док није умро.”
У читавој игри, ма колико да је и сам био препреден и лукав, ма­
мин син стрепи од могућег проклетства које би га могло задесити због
мајчиног наума, па каже: „Али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;
Може ме опипати отац, па ће се осјетити да сам га хтио превари­ти,
те ћу навући на се проклетство мјесто благослова.”
И док Јаков покушава да одустане од мајчине смишљене подвале и
остане без првородства, Ребека је непоколебљива: „Нека проклетство
твоје, сине, падне на мене; само ме послушај.”
Преузимајући на себе могуће проклетство, Ребека зготови јело
како јеђаше радо отац његов. Па онда узе Ревека најљепше хаљине
старијега сина својега, које бијаху у ње код куће, и обуче Јакова млађега
сина својега. И јарећим кожицама обложи му руке и врат гдје бјеше
гладак и посла Јакова у Исакове одаје.
65
Мирослава Пашић – Гаговић
Мада је, потом,остарели Исак испољавао одређене сумње кад
му је Јаков рекао да је он Исав, брзо је подлегао Ребекиним вешто
припремљеним триковима. На крају, уверен да благосиља Исава, он
за свог наследника благослови Јакова: „Бог ти дао росе небеске, и добре
земље и пшенице и вина изобила! Народи ти служили и племена ти се
клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере
твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе
узблагосиља!”
* * *
Ни тај Исаков благослов, несвесно дат Јакову, није одагнао све
Ребекине стрепње у вези са синовима и њиховим поколењем. Мада је
успела да оствари оно што беше наумила, њена жеља за чистокрвним
потомцима стварала јој је још једну велику,можда и највећу, бригу –
коју ли ће јој снаху одабрати њен миљеник? „Омрзао ми је живот ради
овијех Хетејака”, све чешће се јадала своме мужу.
А Исав, љут и очајан због очевог благослова датог Јакову, жесто­
ко је претио: „Близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Ја­
кова брата својега.” Чекао је, дакле, још само очеву смрт како би бра­
тоубиством вратио првородство.
Међутим, и у новонасталој ситуацији мудра Ребека изналази нај­
боље решење. У намери да првенствено заштити своје синове, једног
од смрти а другог од Божијег греха, она решава и муку у вези са бу­
дућом Јаковљевом женидбом. Наиме, реализујући своје науме, она је
најпре позвала сина Јакова и, кришом од других, рекла му: „Гле, Исав
брат твој тјеши се тијем што хоће да те убије. Него, сине, послушај
што ћу ти казати: устани и бјежи к Лавану брату мојему у Харан.
И остани код њега неко вријеме докле прође срдња брата твојега,
докле се гњев брата твојега одврати од тебе, те заборави што си му
учинио; а онда ћу ја послати да те доведу оданде. За што бих остала
без обојице вас у један дан?”
Истовремено, кријући од Исака Исавове претње, а и своје савете
Јакову, она наговара мужа да он заповеди сину Јакову да чим пре
оде у Харан. Њене непрестано понављане речи: „Ако се Јаков ожени
Хетејком, каком између кћери ове земље, нашта ће ми живот”, биле
66
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
су довољне да Исак позове млађег сина и заповеди му: „Немој да се
ожениш којом између кћери Хананејских. Устани, иди у Падан-Арам у
дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана
ујака својега.”
Јаков је послушао савет своје мајке, а самим тим и оца, па одлучи
да крене пут далеког Харана…
Брижна мајка Ребека није могла да пусти свог миљеника да се
сам потуца незнаним друмовима. Знала је она за сву суровост онога
времена и стрепела је од свих зала која би могла да задесе њеног сина
као путника и туђинца. Зато му је за сапутника и водича дала Дебору,
своју дадиљу, која још давно беше дошла с њом у земљу хананску. И
све ове године Дебора је била њен највернији и најоданији пријатељ
и једина особа којој је могла да повери и оно најдраже што је имала
– сина Јакова. Поред тога, знала је Ребека да ће Дебора на том дугом,
опасном и далеком путу, представљати и највећу заштиту за њеног
сина. По обичајима онога времена, наиме, мушкарци су били много
сигурнији у друштву жена, а нарочито оних старијих.
А дан Јаковљевог и Дебориног одласка био је најтежи дан у
Ребекином животу. Дуго их је обоје љубила и грлила на растанку.
Сузе су јој лиле низ образе а јецаји је обарали на земљу. Безброј пута
је падала и дизала се док су Јаков и Дебора нестајали у даљини. У
једном тренутку покушала је да потрчи за њима, да их заустави, да их
врати… Њено тело, изморено од туге, није за то смогло снаге.
Покушавала је и да позове сина, желела је да јој се одазове, да му
још једном чује глас… Ни гласа више није имала. Само је беспомоћно
скупљала прашину и просипала је међу прстима непрестано понав­
љајући, онако сама за себе, да је све баш тако морало да буде, да је то
најбоље решење за живот њеног сина, да је ово једини исправан пут и
за остварење њених мајчинских жеља…
Мада је веровала у успех својих планова и замисли, дуго је Ребека
патила и боловала због растанка са вољеним сином. Изгледа да тај
растанак никад није ни преболела.
У Библији је, иначе, забележен једино још овај Ребекин успешно
реализован наум – одлазак Јакова у Харан. То је истовремено и крај
приче о Јаковљевој мајци. Колико је година имала и како је умрла,
древни списи не бележе. Само, пред крај Прве књиге Мојсијеве, пише
67
Мирослава Пашић – Гаговић
да је Ребека сахрањена у Макпели, у истој гробници у којој је Аврам
сахранио своју Сару. Нема сумње да је то значајна констатација за
свеобухватно поимање улога првих жена старозаветног доба, а које
су Сара и Ребека одиграле изврсно и непоновљиво.
* * *
И док је Јаков тумарао по незнаним врлетима и прашњавим дру­
мовима, његов брат Исав је чинио све не би ли приволео оца Исака да
му поврати право на првородство.
Знао је он да његове две жене, кћери Хананејске, нису биле по
очевој вољи. Зато је одлучио да нађе невесту и из неког другог рода,
милију оцу Исаку, па да преко ње надмудри брата Јакова. „И видје Исав
да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову. Па отиде Исав к
Исмаилу, и узе за жену преко жена својих Маелету, кћер Исмаила сина
Аврамова, сестру Навеотову.”
Међутим, и овај Исавов поступак била је само још једна потврда
колико је Јаковљев брат – близанац био наиван и приглуп. Јер, ње­
гов стриц Исмаило, син робиње Агаре Мисирке, Божијом вољом је
припадао другом народу. Самим тим, и потомство које би рађале
његове кћери пресекло би крвоток потекао од мајке Саре, односно
зајазио ток у процесу стварања једног новог, чистокрвног народа.
У том смислу је, стиче се утисак, и суштина односа старозаветног
митографа према Исавовим женама. Наиме, кад је о њима реч писац,
само наизглед, није био довољно прецизан ни у вези са њиховим
бројем, а ни кад су у питању њихова имена. Тако, рецимо, у библијском
тексту пише: „Кад би Исаву четрдесет година, узе за жену Јудиту, кћер
Веоха Хетејина и Васемату, кћер Елона Хетејина” а потом, приликом
набрајања племена Исавовог, који би отац Едомцима, бележе се нека
друга имена Исавових жена. Прве две поменуте жене, Хананејке –
Јудита и Васемата, овде се зову Ада и Оливема, а Исмаилова кћи, Ага­
рина унука, овде је – Васемата.
Овај превид, међутим, није ни мало случајан. Збрка око имена
управо Исавових жена је, у суштини, само сликовит приказ мешо­
витости будућег Исавовог племена. Потомство које су рађале жене
с конца и конопца, по ставу старозаветног писца, није ни могло да
68
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
прерасте у монолитни, дуговечан и значајан народ. Самим тим, ове
жене постају мало важне за основну поруку Светог писма. Оне су
изродиле старешине едомских племена и – ништа више. А та племена
су се све више отуђивала од основне жиле крвотока која свој ток
наставља преко Јаковљевих потомака.
Па ипак, нема сумње да се и у приповедању о новом племену, за­
четом од Исава, Јаковљевог брата–близанца, провлачи важност ста­
розаветних жена у настанку и стварању јеврејског народа. Јаковље­вим
потомцима ће жене – мајке (јеве) преносити племенску чистокрв­
ност, док ће Едомци (адамовци) носити мушко, непоузданије насле­
ђе. У том смислу ваља и разумети праотачке бриге и муке у вези са
из­бором мајки будућих племенских нараштаја.
ДВЕ СЕСТРЕ – ЖЕНЕ
ЈЕДНОГ МУЖА
Д
анима и ноћима путовао је Јаков из родне Вирсавеје ка далеком
дому својих незнаних рођака. А кад је једне ноћи, уморан од дугог
пута, легао испод бадемовог дрвета и ставио камен под главу уместо
јастука, уснио је и први библијски сан. Био је то сан о лествама које
во­де пут неба и по којима силазе и пењу се Божији анђели, а на њихо­
вом самом врху стајаше Господ.
Тада, у сну, Јакову се први пут јавио Бог и обећа му све оно што
некад давно беше обећао и његовом деди Авраму. Кад се пробуди,
озарен лепотом сна, Јаков рече: „Овдје је доиста кућа Божија, а ово су
врата небеска.” Камен, што беше метнуо себи под главу, прели уљем
говорећи да ће то бити – дом Божији. Зато оно место, које се раније
зваше Луз, прозва – Ветиљ.
(Бетел, односно Кућа Божија)
Божије речи, које му дођоше у сан,будном му дадоше сигурност
и снагу па он убрза корак и ускоро стиже на пашњаке харанске, тамо
69
Мирослава Пашић – Гаговић
где су многи пастири напасали своја бројна стада. Ту упознаје и лепу
чобаницу Рахелу (Рахиљу), ћерку његовог ујака Лавана Сирина. (9)
Тај сусрет блиских рођака је дирљив и нежан. Са узвиком великог
одушевљења, Јаков љуби лепу чобаницу. „И пољуби Јаков Рахиљу, и
повикавши заплака се.”
(То је први мушко-женски пољубац који помиње Библија .)
После толиког пешачења и спавања под ведрим небом, сусрет са
неким из свога рода изазива и сузе радоснице. И ујак Лаван радосно
трчи у сусрет своме сестрићу. „А кад Лаван чу за Јакова сина сестре
своје, истрча му на сусрет, и загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу.”
У тој неизмерној радости, Лаван каже: „Ти си кост моја и тијело моје.”
Блиски рођаци су потом имали много тога да испричају један
другом. У њиховим дугим разговорима време је летело и Јаков тако
остаде код Лавана цио мјесец дана.
И после тог времена, уместо планираног повратка, Јаков одлучује
да продужи свој боравак на имању Ребекиног брата. А како и не би
кад му је ту, пред очима, била лепа пастирица Рахела за којом му је
срце почело да жуди још од оног дана кад је први пут беше угледао.
Жеља да је узме за себе бивала је сваким даном све већа и већа.
Али, у далеки Харан дошао је сиротињски, само са пастирским
штапом, и није имао блага да је откупи. Зато одлучи да седам година
служи на имању свога ујака како би зарадио жену којом је био опчињен.
„Боље теби да је дам него другом; остани код мене”, рекао је Лаван
и договор је постигнут. И тако, већ сутрадан, почело је Јаковљево
надничење за жену.
(У та давна времена, а у неким народима и данас, жена се ку­
по­­вала за робу али је могла и да се надничењем одслужи.)
Са жељом да Рахелу добије у свој загрљај, вредно је потом радио
Јаков на имању свога таста и ујака. Домишљат и снажан, умножавао
је Лаваново богатство, бројао дане и године, а љубавна жар у његовом
срцу бивала је све јача…
„И одслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као не­
колико дана, јер је љубљаше”, па пресрећан рече ујаку: „Дај ми жену,
јер ми се наврши вријеме, да легнем с њом.”
70
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
Али ујак, видевши Јаковљеву силну жудњу за женом, одлучи
да га превари. Приредио је свадбу по свим тамошњим обичајима и
сазва Лаван све људе из онога краја и учини гозбу… А кад је пала ноћ,
опијен срећом и пићем, младожења Јаков леже у своју постељу жељно
чекајући Рахелу.
Лукави Лаван је управо то и чекао, па узе Лију кћер своју и уведе
је к Јакову… Пијани Јаков, током ноћи, осети близину женског тела и
мамуран, не слутећи превару, он леже с њом…
Сутрадан, кад се разданило и кад се мамурлук разводнио, виде
Јаков да је Лија та жена што се беше припила уз његово наго тело и
да је баш њу тако страсно миловао претходне ноћи. У том часу хтеде
да врисне, да заурла… Био је то најтежи тренутак у његовом животу.
А како и не би кад је седам година сањао своју прву ноћ љубави у за­
грљају лепе пастирице Рахеле. Седам година је кришом пратио сваки
њен покрет, гутао сваку њену реч и опијао се мирисом њене косе који
му је, нарочито у врелим подневима, однекуд доносио ветар…
Одмах је устао, отишао очајан до ујака и упитао га: „Зашто си ме
преварио? Служио сам за Рахиљу.” Лаванов одговор био је кратак: „Не
бива у нашем мјесту да се уда млађа прије старије.”
(Овај обичај из библијских времена примењиван је и у оби­
чајима многих народа, па чак и у наше доба.)
Пред оваквим ујаковим позивом на традиционалне обичаје, Јаков
није имао куд. Поред тога, био је свестан и да је пијан, у својој дуго
чеканој свадбарској ноћи, облежао Лију. А по законима онога време­
на, мушкарац је морао оженити девојку са којом је, макар и једну ноћ,
водио љубав.
Ето, тако је, Лавановом преваром, Лија постала прва Јаковљева
жена. У вези са њеним особинама и изгледом, старозаветни писац
једино каже да је имала кварне очи. Оваква кратка констатација
свакако да подразумева како је старија Лаванова кћи била лукава и
прорачуната. А жена са таквим епитетом, нема сумње, није могла ни
бити лепа.
71
Мирослава Пашић – Гаговић
* * *
Лију, жену коју је добио на превару, Ребекин мезимац није волео.
Његово срце било је окренуто Рахели која бјеше лијепа стаса и лијепа
лица. За њу је и даље био спреман све да учини. Љубав према овој
умиљатој лепотици била је јача и од носталгије за родитељским
домом, па Јаков одлучи да код Лавана надничи још седам година како
би и Рахела постала његова.
И тако, почеше поново да се нижу дани Јаковљевог напорног рада,
његове нове борбе за вољену Рахелу…
У ложници са Лијом, која му и даље није била мила, проводио је
тужне ноћи. А Лаван, видећи безмерну патњу и тугу свога сестрића,
смилова се и даде му унапред и своју млађу кћи. „Наврши недјељу дана
с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене
још седам година других”, рекао је.
Већ прва, годинама чекана ноћ у Рахелином загрљају, улила
је Јакову нову снагу и бескрајну животну радост. Пресрећан, пун
љубавног жара и полета, марљиво је радио и наредних седам година
стичући све већи иметак Лавановој кући.
Љубав и жеља да Рахела заувек постане његова надимале су му
мишице невиђеном силином.Та снага, коју је свакодневно доливала
љубав према вољеној жени, чинила је и да се богатство с лакоћом го­
милало.
И тако, две сестре – Лија и Рахела, постадоше жене једнога мужа.
Јаков је волео Рахелу, а Лија му је рађала синове и потајно се надала
да ће, поред сестре нероткиње, коначно придобити љубав човека чија
је и она била.
У именима, која је надевала својим синовима, најбоље се очитавала
сва патња и нада жене која је осећала да није вољена. Првом сину
даде име Рувим – „Господ погледа на јаде моје, сада ће ме љубити муж
мој”, другом Симеун – „Господ чу да сам презрена, па ми даде и овога.”
Трећем сину даде име Левије говорећи: „Сада ће се ваљда приљубити
к мени мој муж, кад му родих и трћег сина”, а четвртог назва Јуда –
„Сада ћу хвалити Господа.”
72
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
ТАКМИЧЕЊЕ У РАЂАЊУ
А онда, док је Лија, из године у годину, рађала Јакову синове Ра­
хела, баш као некад Сара и Ребека, није имала порода. Али, због такве
злохуде судбине, чинило се, Сара и Ребека нису, у личном смислу,
нешто нарочито патиле. Терет живота без потомства далеко више је
притискао њихове мужеве. Па тако, искључиво из љубави и сажаље­
ња према мужу, Сара своме Авраму беше послала у постељу робињу
Агару, а за нероткињу Ребеку молитве Богу упућивао је искључиво
њен муж Исак.
Рахелин однос према материнству био је, међутим, знатно дру­га­
чији. Она је, годинама сасвим тиха у својој патњи, изненада зава­пи­ла
Јакову једне ноћи: „Дај ми дјеце, или ћу умријети!” Њене сузе и молба
личиле су на беспомоћни вапај жене, зов природе за рађањем. Није
ту било ни трага од страха да ће изгубити мужа. У његову бескрајну
љу­бав Рахела никад није ни посумњала.Пре би се могло помислити да
је у њеном вапају било и помало сујете, женске зависти према рође­ној
сестри, а и својеврсног хира размажене лепотице.
Иначе, по Библији, женама, а то значи и прамајкама – нероткињама,
пут до материнства трасира једино и искључиво Бог. Само је Он тај
који им, по сопственој вољи и одлуци, отвара и затвара материцу.
Самим тим, још су трагичнији и тежи захтеви које Рахела упућује сво­
ме мужу: „Дај ми дјеце, или ћу умријети!” И Јаковљев помало љутит
одговор, исказан питањем, следи као израз потпуне немоћи пред
Божијом вољом: „Зар сам ја, а не Бог, који ти не да порода?”
Суочена са оваквим одговором – тврдњом свога мужа, Рахела се,
по свему судећи, и сама препушта вољи његовог Бога. А баш тај, Ја­
ковљев Бог, био ју је и лишио материнства. „А Господ видећи да Јаков
не мари за Лију, отвори њојзи материцу, а Рахиља оста нероткиња.”
Наведени цитат наводи на помисао да је Рахела била нероткиња
искључиво зато што је била – вољена. То би истовремено значило да
је она, у суштини, била само недужна жртва љубави сопственог мужа
који, осим ње, није могао да воли другу, па чак ни онда кад му је та
друга сина за сином рађала.
73
Мирослава Пашић – Гаговић
Међутим, ма колико нам Рахелин случај пружао повода за поми­
сао да су бездетне жене биле под својеврсном казном и због некаквих
грехова и поступака властитих мужева, за сличну тврдњу не бисмо
имали основа кад су у питању Рахелине претходнице. Додуше, ста­
розаветни писац не саопштава ни конкретне разлоге због којих су
Сара и Ребека дуго биле нероткиње па би, макар као покушај, одговор
у вези са бездетношћу старозаветних жена ваљало потражити и на
некој другој страни.
У религијском штиву најједноставнији,а истовремено и најпоуз­
данији, одговор на сва питања, па и на ово о нероткињама, свакако је
– Божија воља. Међутим,из оваквог одговора намеће се и ново питање
– зашто су баш прве библијске лепотице и безмерно вољене жене,
наизглед ни криве ни дужне, носиле, додуше само на неко време,тај
тешки јарам Божије воље који их је лишавао материнства? При
том, наравно, не можемо Божију вољу посматрати као безразложну
самовољу и хир, па полазницу у трагању за потпунијим одговором
свакако ваља потражити и у чињеници да су све три поменуте пра­
мајке – нероткиње рођене и одрасле тамо где још није постојала вера у
Аврамовог Бога. Љубав,исказана као узајамна привлачност мушкар­ца
и жене, ма колико била силна и искрена, није,изгледа, била довољна
да би двоје постали једно. Тек сједињене с мужевима у једином Богу,
Богу својих заручника, прамајке би добиле привилегију да им Господ
отвори материцу.
Овакво тумачење истовремено намеће и поузданије претпостав­
ке за одговор на питање – зашто је, онда, Лија, одрасла као и сестра
јој Рахела у духу многобожачке религије харанских житеља, била
многородна и рађала Јакову сина за сином? Судећи по именима њених
синова, која им је надевала увек с позивом на Господа, рекло би се да
је Рахелина сестра кварних очију одмах и беспоговорно прихватила
Јаковљевог Бога. То би истовремено могла да буде и назнака да је Јаков
своје прокламовање Господа започео најпре у сопственој брачној
постељи, скривено од Харанаца који су још давно, ваљда због тога,
извргавали руглу његовог деду Аврама и принудили га да крене у
непозната пространства.
74
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
* * *
Било како било, нема сумње да су Божија воља и одлука биле
крунски разлог што Јаковљева миљеница није имала деце. Али, само­
вољна и одлучна, ни у тренуцима тако сурове безизлазности, Рахела
не одустаје од намере да мужу подари сопственог наследника. Попут
прамајке Саре, и она у мужевљеву постељу доводи своју робињу Валу
(заложница) . Ова ће потом, у Рахелино крило, родити Јаковљевог
сина – Дана.
Док је, касније, у своме наручју држала маленога Дана као вла­
ститог сина, Рахелиној срећи није било краја. Не само зато што је,
посредством робиње, подарила мужу наследника, већ и зато што је
тиме могла да пркоси својој сестри Лији. „Борах се жестоко са сестром
својом, али одољех”, говорила је кад јој је робиња Вала родила још
једног Јаковљевог сина – Нефталима.
У борби за мужевљеву љубав ни Лија се не предаје. И даље је
веровала да ће Јаковљева наклоност припасти оној која му подари
више потомака. Зато, мада му већ беше родила четири сина, Лија је
намеравала да их рађа још.
Догоди се, међутим, те Бог и њој затвори материцу и Лија никако
више да постане мајка. Зато се и она служи старим обичајним начином
својих предака и у ово такмичење у рађању укључује своју робињу –
Зелфу. Она ће Јакову родити још два сина – најпре Гада, а потом Асира.
И тако, Јаков већ има осам синова. Али његове жене, понете
такмичарским жаром, не одустају од намере да му их роде још…
Борба две библијске сестре за превласт у ложници заједничког
мужа, постаје све драматичнија. У том надметању, изгледа, две ак­
терке нису сасвим усамљене. Лијин најстарији син, Рувим, доноси
мајци чудотворну траву – мандрагору (10) и то баш у тренутку кад и
њој беше Бог затворио материцу. Рувим је био пресрећан кад је, док је
у пољу жео пшеницу, пронашао ретку биљку. „А Рувим изиде у вријеме
жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери
својој…” Његова жеља да помогне мајци у преузимању превласти је
очигледна.
75
Мирослава Пашић – Гаговић
Ма какво значење и сврху имала мандрагора, нема сумње да ова
трава доноси нови обрт у дуелу две сестре. Она је најпре повод за
њихов драматичан разговор који је препун женске сујете и ћуди.
Управо тај будући дијалог две сестре, нема сумње, је врхунац драмске
напетости у свеукупном библијском штиву.
Видевши мандрагору, бездетна и сујетна Рахела, вероватно у уве­
рењу да је то последње и једино средство помоћу кога ће коначно и
она постати природна мајка, започиње разговор дрском заповешћу
својој старијој сестри: „Дај ми мандрагору сина својега!”
Овако надређен однос млађе сестре према старијој, а нарочито
друге жене према првој, није био приличан по мерилима обзирности
и пристојности у тим давним временима. То је свакако првенствено
слика саме Рахеле, али је та бахатост уображене клинке и својеврсни
приказ породичних односа у Јаковљевом дому. За своје непримерено
понашање, Рахела је, сигурно, најјаче упориште имала у Јаковљевој
безмерној, готово заслепљеној љубави према њој.
Све је то Лија добро знала и све подносила с прикриваним болом.
Љубоморна и у непрестаном страху да ће изгубити мужа који је није
волео, она дрској сестри одговара помало сетним, али и пркосним
гласом: „Мало ли ти је што си ми узела мужа? Хоћеш да ми узмеш и
мандрагору сина мојега?”
Судећи по развијеној причи у вези с мандрагором, значај ове тра­
ве мора да је био велики у схватањима жена библијског времена. То
потврђује напет и дуг пут до погодбе две сестре,а који се завршава
тако што Јаковљева миљеница Рахела, за само једну ноћ, уступа мужа
сестри Лији а ова јој, за узврат, даје чудотворну траву.
„Нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина својега”, рекла
је Рахела испољавајући надамоћ и неку врсту господарства чак и у
односу на самог Јакова.
Задовољна оваквом погодбом, Лија трчи у сусрет Јакову, који се
предвече враћао са рада у пољу, па му пресрећно каже: „Спаваћеш код
мене, јер те купих за мандрагору сина својега.”
Јаков јој није рекао ништа. Да ли је Рахелина реч за њега била
заповест или, онако уморан, није ни обраћао пажњу на погодбе својих
жена, па ту ноћ проведе с Лијом у постељи… „А Бог услиши Лију, те
она затрудње, и роди Јакову петога сина… и нађеде му име Исахар.”
76
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
Преговори две сестре, а и неки други делови библијског текста,
наводе на претпоставку да су жене једног мужа имале одређени
споразум, односно редослед у коришћењу супружничке постеље. И
у тим распоредима прва жена је, највероватније, водила главну реч. У
Јаковљевој бигамији то није био случај. Његова млађана љубимица је,
изгледа, била главна у свему.
Али, не треба заборавити ни да је Лија имала кварне очи… Ноћи
које је наредних година, преваром или погодбом са Рахелом, прово­
дила у Јаковљевој постељи, биле су плодне. Родила му је још једног
сина – Завулона и кћер – Дину. Срећна, али увек жељна љубави
властитог мужа, захваљивала је Господу и вапила своје наде: „Дарива
ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој,
јер му родих шест синова.”
Да ли Божијом вољом или чудесном моћи траве мандрагоре, тек и
Рахела постаје права мајка. У последњој години Јаковљевог служења
на Лавановом имању, она му роди сина и даде му име – Јосиф.
Пресрећна, мајка Рахела узвикује у том тренутку: „Узе Бог срамоту
моју. Нека ми дода Господ још једног сина.” Тако и Рахела поче да при­
зива име Господње.
(Много година доцније и Проповедник ће беседити да је Бог
тај који „од нероткиње насељава кућу, учинивши је радосном
мајком синовима.”)
За време боравка у Харану Јаков је поштено одслужио Лавану
седам година за Лију, седам за Рахелу и још шест година за кућење
сопственог домаћинства. А када је после тих двадесет година, по
савету Господа који му се јавио, одлучио да се врати у земљу Хананску,
поново се сукобљава са својим превртљивим ујаком и тастом. Овога
пута у вези са имовином.
Како никаквог споразума и договора није било, Јаков одлучује да
са својим женама, децом, послугом и зарађеним иметком, кришом
побегне са Лавановог имања.
Ову Јаковљеву одлуку о тајном бекству подржавају и његове жене
– сестре Лија и Рахела. Оне чак осуђују претходне поступке свога оца,
па кажу и ово: „Није ли нас држао као туђинке, када нас је продао?”
77
Мирослава Пашић – Гаговић
(Ове њихове речи су истовремено и наговештај великих про­
мена у односу на жене тих давних времена. Жене – припаднице
јеврејског племена неће се више третирати као роба. Много
година касније то ће бити озакоњено и у Мојсијевим законима.)
Рахела, уочи бекства, краде мале кипове домаћих богова из ро­
дитељске куће и носи их са собом. Ти богови су од давнина били за­
штитници Тариног племена. „И Рахиља украде идоле оцу својему…”
А зашто се Јаковљева миљеница одлучила на ову прву библијску
крађу, за коју Јаков није знао и коју у начелу осуђује, тешко је са
сигурношћу протумачити само по основу старозаветног текста. Да ли
је било у питању идолопоклонство или практичнији циљеви – право
на наследство, не може се поуздано утврдити.
(Зет који поседује тастову статуицу кућног божанства, по
Хамурабијевом закону, стицао је право и на поделу наследства
заједно са шурацима.)
Или, без обзира на захвалност Јаковљевом Богу што ју је обдарио
материнством, можда је Рахела још увек била дубоко одана веровањима
својих предака па је, тако, и кућне богове понела искључиво из рели­
гиозних побуда?
Без обзира на праве разлоге Рахелине крађе, нема сумње да су Ла­
вану,њеном оцу, украдени кипови значили много па је, чим је открио
њихов нестанак, кренуо у потеру за Јаковом.
Сустигао га је на гори Галаду и детаљно прегледао сав пртљаг ве­
ликог каравана. Кипове кућних богова није успео да пронађе. Рахела
их беше вешто и лукаво сакрила испод самара камиле на којој је јахала
а оцу, кад хтеде да претресе и њену камилу, рече: „Немој се срдити,
господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива.”
Шта је Рахела потом учинила са статуама Тариних кућних богова,
донетих још из постојбине Ура, Библија не говори. Можда их је, као
и остали путници каравана, предала Јакову када је он, по доласку
на просторе Ханана, заповедио: „Баците туђе богове што су у вас и
очистите се и преобуците се.” Јаков је том прилико статуице туђих
богова, понетих из Харана, закопао испод храста код Сихема. Да ли су
тамо сахрањени и древни богови Тариног племена, могли бисмо само
да претпостављамо.
78
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
* * *
У наставку започете приче о Лавановој потери за Јаковом сазна­
јемо да Лаван није завиривао испод самара камиле на којој је јахала
ње­гова млађа кћи. Кипови праотачких богова су остали добро сакри­
вени, а завађени ујак и сестрић су се на крају измирили и гомилом
камења, пре растанка, обележили место своје заклетве – Галед, од­
носно Миспа.
Пред Јаковом је био напоран и дуг пут који је водио и преко земље
његовог брата – близанца Исава, а због чије љутње и беса беше, пре
двадесет година, побегао у далеки Харан. Зато је, са великим страхом
и бригом за своје жене и децу, ковао план за сусрет са непредвидивим
Исавом. Најпре му је спремио богате дарове (200 коза с 20 јараца,
200 оваца с 20 овнова, 30 камила дојилица с камиладима, 40 крава
с 10 телади, 20 магарица с 10 магаради) с којима је упутио слуге да
одобровоље његовог брата. Исте ноћи превео је своје најмилије преко
реке Јавок (источна притока Јордана) на сигурније место. „Преко
ноћи уста, узе обје жене и двије робиње и једанаесторо дјеце своје; и
преброди брод Јавок…”
После напорног и целодневног смештања и размештања, у ноћној
тишини цео караван, сви људи и сва стока, утонуше у дубок сан. На
стражи је остао једино Јаков. Уморан и забринут, чупкао је браду и
пиљио у помрчину. Мисли су му се ројиле, одлетале и враћале се…
„А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре…” Да
ли га то, на тренутак, беше савладао сан или је то била борба с Богом?
Сам Јаков је доцније говорио: „Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја
избави.” У тој борби, веле, Господ му је потврдио преваром стечено
првородство а, испољавајући своју наклоност према храбрима и од­
важнима, наденуо му је и ново име – Израел.(11) Јаков то место ноћне
море и борбе прозва – Фануил.
Касније, кад се већ беше увелико разданило, Јаков у даљини
угледа свога брата Исава како се, са четири стотине кршних момака,
приближава његовом логору. Стрепећи од давнашњег беса свога
срдитог брата, пре него што ће му кренути у сусрет, Јаков „раздјели
дјецу уз Лију и уз Рахиљу и уз двије робиње.” И у том распоређивању
осетила се његова бескрајна љубав према Рахели. Не знајући епилог
79
Мирослава Пашић – Гаговић
предстојећег сусрета, желео је да на најсигурнијем месту остави своју
љубљену Рахелу и њиховог маленог Јосифа. „И намјести напријед
робиње и њихову дјецу, па Лију и њезину дјецу за њима, а најпосле
Рахиљу и Јосифа…”
Срећом, сусрет браће – близанаца био је неочекивано срдачан.
Године растанка избрисале су негдашњи сукоб а ојачале братску љубав.
И док је Јаков клањајући се ишао према брату, „Исав притрча пред њ
и загрли га и паде му око врата и цјелова га, и обојица се заплакаше…”
Исав најпре није хтео да узме братовљеве богате дарове, намење­
не да га одобровоље, говорећи: „Има, брате, у мене доста; нека теби
што је твоје.” Али, Јаков је био упоран: „Прими дар из моје руке, јер
видјех лице твоје као да видјех лице Божије, тако си ме лијепо дочекао.”
После срдачног сусрета и пријатељског разговора, браћа су се
растала у великој љубави. Исав је отишао у свој Сир а Јаков ће, после
дугог путовања, свој караван привремено улогорити у Сокоту. Одатле
ће касније прећи у земљу Хананску и зауставити се неко време код
Сихема. Са братом Исавом, кога још давно назваше Едом, срешће
се још једанпут, на сахрани оца Исака. Али, без обзира на измирење
браће – близанаца, њихови потомци ће бити жестоки непријатељи
јер, како вели пророк Михеј: „Исав, брат Јакову на кога мрзи Господ.”
* * *
У време путовања из Харана, Рахела беше по други пут трудна.
Порођајни болови су је затекли кад беху отишли из Сихема, на путу
од Ветиља до Ефрате. Уз велике муке, делећи се са животом, родила је
Јакову још једног сина. У самртом ропцу успела је једино да изговори
име свог тек рођеног дечкића – Веноније (син муке) .
Отац Јаков неће прихватити ово име и свом последњем, дванаес­
том сину, сам ће, после Рахелине смрти, наденути име – Венијамин
(син деснице, син среће). Од дванаест синова, колико их је укупно
имао, Јаков ће, тако, само једном, најмлађем, одредити име. Сва остала
имена његовим синовима давале су мајке.
Тако је умрла Рахела и она је прва жена у Старом завету која
умире на порођају, а њен син Венијамин је прво библијско посмрче.
Јаков је сахранио своју Рахелу тамо где ју је смрт и затекла. „И умрије
80
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
Рахиља, и погребоше је на путу који иде у Ефрату, а то је Витлејем.”
Потом је Јаков подигао и споменик жени коју је безмерно волео, а
Библија каже: „То је споменик на гробу Рахиљину до данашњих дана.”
Рахелини посмртни остаци никад неће бити пребачени у славну
породичну гробницу у Макпели. Без обзира на њену доминацију у
односу на сестру Лију и бескрајну љубав мужа, она није била Јаковљева
прва жена. Самим тим, за разлику од Лије, за њу није ни било места у
породичној гробници.
Рахелином сахраном завршава се прича о две библијске сестре
које су Јакову – Израелу подариле дванаест синова а који ће постати
родоносиоци будућих израелских племена. Како је, кад и где живот
окончала Лија, старозаветни писац не саопштава. Једино кад Израел,
на самрти у Египту, остављајући благослов својим синовима да га
сахране у пећини која је у Ханану, на њиви Ефрона Хетејина, каже и
ово: „Ондје погребох Лију.”
Рахелу ће, после много векова, поменути још једино пророк Је­
ремија и то онда кад буде чуо њен плач. А тај њезин плач, тада већ
праисконски, биће мајчин вапај за Јосифовим потомством које ће, у
суровим временима Јеремијиног доба, отићи у ропство, бити расуто
међу многе народе и тако доживети велику трагедију, односно изгу­
бити сопствени идентитет.
Иначе, ове две библијске сестре, Рахела и Лија, вековима су по­
ш­товане у јеврејској традицији. Њихова имена су помињана са по­
себним пијететом приликом доласка невесте у мужевљев дом: „Да да
Господ да жена која долази у дом твој буде као Рахиља и Лија, које обје
сазидаше дом Израиљев!”
ДИНА – ЈЕДИНА
ИЗРАЕЛОВА КЋИ
Четири жене (Рахела, Лија и робиње Вала и Зелфа) родиле су
Јакову (Израелу) дванаест синова од којих и потиче дванаест израел­
ских племена.
81
Мирослава Пашић – Гаговић
(Број од 12 синова као да је био својеврсна старозаветна мера.
Толики број мушких потомака имали су Нахор, Аврамов
брат; Исмаило, Аврамов син; Исав, Јаковљев брат. Могуће је
да је тим бројем означавано и формирање моћније родовске
заједнице.)
Поред бројних синова, Јаков је имао и Дину, кћер – јединицу, коју
му је родила Лија.
(Касније ће Јаков, изгледа, добити још кћери али њихова име­
на Стари завет не помиње. Наиме, кад Јаков жали за Јоси­
фом, Библија бележи и ово: „… и сви синови његови и све кћери
његове устадоше око њега тјешећи га.”)
Дина је била права лепотица, украс очевог каравана који је јездио
путевима по повратку из Харана у Ханан. Била је она очева миљеница
и понос својој браћи, па није ни чудно што су је звали својом
драгоценошћу, богатством, односно – Дина.
На том дугом вишегодишњем путовању заустављао се караван
више пута ради одмора. А кад се, после бројних мука и перипетија,
караван беше улогорио испред града Сихема, у земљи Хананској,
Јаков „купи комад земље, гдје разапе шатор свој, од синова Емора оца
Сихемова за сто новаца. И начини ондје жртвеник и назва га – Силни
Бог Израиљев. ”
А баш ту, код Сихема, некада давно је и Израелов деда Аврам
подигао свој први жртвеник Господу који му том приликом беше
обећао: „Твојем сјемену даћу земљу ову.”
Ту се у Дину, лепу Јаковљеву кћи, беше загледао млађани Сихем,
син градског кнеза Емора. „И узе је и леже с њом и осрамоти је…”,
пише у Библији
Опијен љубавним заносом, млади кнез није ни помишљао да
је срамота пригрлити у наручје жену коју волиш. Не само због тога
што му је, као сину богатог моћника, било дозвољено све, већ зато
што је осећао да је његова љубав безмерна, безазлена и искрена. Лепа
Израелова кћи је на први поглед опчинила његово срце и он беше
спреман да учини све како би је добио за жену. „И приону срце његово
за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше…”
82
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
О Дининим осећањима, међутим, Библија не говори ништа. Из­
гледа да женске емоције и нису у то доба имале некакву важност, али
је за поверовати да је Јаковљева јединица била задовољна у загрљају
младог Сихема. Он је беше довео у свој дом (највероватније украо) и
могуће је да су, потом, заједно стрепели од будуће одлуке Дининог оца
и браће.
„И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевој­
ком.” А онда, видевши тако силну љубав код свог сина, отишао је
Емор, кнез сихемски, да моли Јакова и његове синове да му дају Дину
за снаху. „Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за
вашу кћер; подајте му је за жену.”
Нудио им је потом силне дарове, па и да се настане у земљи ње­
говој, да тргују и држе баштине у њој. „Опријатељите се с нама;
кћери своје удајте за нас и кћерима нашим жените се”, говорио је.
Поред очевих молби, вапио је и млади Сихем: „Иштите ми колико
год хоћете уздарја и дара, ја ћу дати што год кажете, само ми дајте
девојку за жену.”
Јаковљеви синови, међутим, нису марили за осећања младога кне­
за а, изгледа,да им нису биле важне ни Динине жеље. Ову сестрину
љубавну (не)згоду одмах су наумили да искористе за освету и превару
па им и одговор, тобоже, беше искључив: „Не можемо то учинити
ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.
Учинићемо вам по вољи ако се изједначите с нама и обрежете све
мушкиње између себе. И постаћемо један народ.”
Заљубљени Сихем био је спреман на све. Прелепа Дина беше га
толико очарала и његова љубав није знала за препреке. А како је и
отац Емор саосећао са бескрајном жудњом свога сина, одлучише да
прихвате услове Јаковљевих потомака. „И обреза се све мушкиње”,
вели Библија.
И док су убрзо сви Сихемљани лежали немоћни од још неза­це­
љених рана од обрезивања, Левије и Симеун, браћа Динина, упадоше
са својим људима у град, побише све мушкарце, „убише и Емора и
сина му Сихема оштрим мачем.” Из њихове куће узеше и сестру Дину,
а остали Израелови синови опустошише град, одведоше у ропство
жене и децу и отераше сву стоку, „јер у њему би осрамоћена сестра
њихова.”
83
Мирослава Пашић – Гаговић
Отац Јаков не одобрава ово крвопролиће које су гнусном подвалом
починили његови синови. Из страха од освете, напушта Сихем…
За разлику од његових млађаних синова, он је добро познавао сву
силину праве љубави и разумео Сихемову искреност и спремност на
велике жртве. Ту његову спремност, односно слабост проистеклу из
превеликог љубавног жара, ваљало је мудрије искористити,сматрао
је Јаков. Зато, спремајући се да напусти опустошени град, он ништа
није одговорио на речи својих синова: „Зар са сестром нашом да раде
као с курвом?” Ипак, много година касније, када на самрти у Египту
буде саопштавао својим синовима шта ће им бити до пошљетка,
Јаков ће, подсећајући на ове догађаје у Сихему, рећи да су Симеуну и
Левију мачеви оружје неправди јер у гњеву својем побише људе и зато:
„Проклет да је гњев њихов, што бијаше нагао и љутина њихова што
бијаше жестока!”
(Врло је вероватно да је ова клетва мудрога Јакова израз ве­
ликог прекора синовима зато што су својим неразумним пос­
тупком осујетили прилику да олако, што потврђује и прис­
танак на обрезивање, преобрате Сихемљане у своју веру, а
тако их и потчине.)
У целој овој причи, осим што је послужила својој браћи, изгледа,
искључиво као повод за стицање богатства, Дина нема никаквих ак­
тивности. Умиљата лепотица није, по ондашњим обичајним прави­
лима, ни имала права било шта да чини у оваквим и сличним си­
туацијама. Да ли воли, пати, осуђује или слави, старозаветни писац
не саопштава. Као ни њена млађана осећања, тако ни њен даљи живот
није познат. Једино што ће међу именима Израелове деце која су
стигла у Мисир, стајати забележено и њено име.
Ова библијска легенда о лепој кћери праоца Јакова пружа нам и
својеврсну слику у вези са статусом жена из најстаријих библијских
времена. Та слика готово да је идентична оној из месопотамске пос­
тојбине, односно из оног доба када су се у патријархалној породици
уобличавали најстарији видови скривеног, кућног ропства; када су,
уствари, ницали најстарији облици угњетавања и владавине. То је
доба када су деца сматрана очевом својином и кад се с њима, посебно
с женском децом, могло трговати као и са сваком другом робом.
84
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
ТАМАРА – ПРВА
БИБЛИЈСКА УДОВИЦА
После многих година потуцања по друмовима на путу из Харана,
постојбине његове мајке Ребеке, „Јаков дође к Исаку, оцу својему у Ма­
мрију, у Киријат–Арву, које је Хеврон, гдје Аврам и Исак бијаху дош­
љаци.” А Исак већ беше старац од сто осамдесет година и „онемоћав
умрије стар и сит живота.” Синови, Јаков и Исав, у највећој слози
сахранише оца у гробницу у Макпели, где су већ почивали Сара,
Аврам и Ребека.
Живот је текао даље… У земљи Хананској расли су Исакови уну­
ци, синови Израелови, и већ стасавали за женидбу. Јуда, Јаковљев
четврти син, „у то вријеме се догоди, отиде од браће своје и уврати
се код неког Одоламејца, којему име бјеше Ирас” и ту се ожени ћерком
једног Хананејца по имену Сава.
(Могуће је да је овај Сава био унук праоца Аврама и његове
иноче Хетуре, син њиховог сина Јоксана.)
Савина кћи роди му три сина: Ира, Онана (Авнана) и Силома. А
кад старији Ир беше стасао за женидбу, отац Јуда га ожени девојком
којој беше име Тамара…
Из приче о овој библијској хероини сазнајемо нове појединости о
животу и обичајима старозаветних људи, а посебно жена.
Библијски митограф најпре саопштава да је Ира, Тамариног му­
жа, Бог убио одмах после женидбе зато што бјеше неваљао пред
Господом. Тако је његова жена Тамара постала прва библијска удовица.
А по законима тога времена,ваљда зато што је била купљена, и жена –
удовица је остајала као власништво у кући фамилије њеног покојног
мужа. О њеној даљој судбини жене одлучивали су свекар или девери.
Тако је, сходно своме очинском праву, Тамарин свекар Јуда наредио
свом другом сину Онану (12) да иде у постељу своје снахе – удовице
Тамаре: „Уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово да
подигнеш сјеме брату својему.”
85
Мирослава Пашић – Гаговић
Онан је морао да послуша очеву наредбу али, с обзиром да је знао
да се потомак којег би му родила Тамара неће звати његовим, почео
је одмах да прибегава лукавству па, „кад лијегаше са женом брата
својега, просипаше на земљу да не роди дјецу брату својему.”
(И овај први вид старозаветне контрацепције иде у прилог
тврдњама да су древни људи, још пре готово четири хиљаде
година, добро познавали процес рађања. Отварање и зат­
варање материце често се помиње у Мојсијевим, а и другим
старозаветним књигама. А да је Аврамов Исак рођен правим
чудом, односно искључиво Божијом вољом, старозаветни
писац истиче и констатацијом да је прамајка Сара затруднела
неочекивано, кад јој „бјеше престало шта бива у жена.”)
И баш зато што је семе просипао по земљи, а не у утробу жени,
Онан је прекршио, не само очеву наредбу, већ и најстарију Божију
заповест: „Рађајте се и множите се!” То је био довољан разлог да Бог
убије и другог Јудиног сина а Тамара по други пут постане удовица.
А како трећи Јудин син Силом беше још мали, свекар рече снахи:
„Остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом, син мој.”
Била је то тешка пресуда за младу жену. Тамара се вратила у дом
оца свога да ниже јалове године и чека док не одрасте њен мали мла­
дожења. Обучена у удовичко рухо била је обележена као жена забрање­
на и није могла поћи за било ког другог мушкарца. Једном купљена за
Ира, заувек је остала власништво Јудиног дома. Али, у том дому, тада,
није било мушкарца са којим би рађала па је и њен боравак у њему
био несврсисходан. Поред тога, изгледа да је Јуда живео у великом
сиромаштву и да су му и једна уста мање значила много.
* * *
Пролазили су дани и године, „а кад прође много времена”, вели
Библија, „умрје кћи Савина, жена Јудина”, односно Тамарина свекрва.
Ова, само наизглед сувопарна, констатација о смрти Тамарине
безимене свекрве, кћери Савине, уствари је значајан увод за спознају
новог статуса који су добијале жене тог времена. Наиме, Израелови
синови нису, што није био случај код њихових предака, имали поред
86
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
себе већи број жена. Имали су само по једну жену коју су поштовали и
углавном им је једино она и рађала потомке. Овако значајна промена у
старозаветној породици већ се наговештавала још приликом погодбе
Јакова и Лавана да Бог Аврамов и богови Нахорови суде међу њима.
Тада је Лијин и Рахелин отац рекао и ово: „Ако уцвијелиш кћери моје
и ако узмеш жене преко мојих кћери, неће човјек бити између нас, него
Бог свједок између тебе и мене.” Оно што свакако разнежава у овој
Лавановој изјави је очигледна очинска љубав и брига за будући живот
његових кћери које беху кренуле далеко од родитељског дома. Овај
важан детаљ у вези са статусом старозаветних жена износи на видело
и заштитничку, бранитељску улогу коју су имали древни очеви у
односу на своје кћери.
Истовремено, прича о Јудином одласку из племена, његовој же­
нидби туђинком и болу због женине смрти, свакако да је слика и при­
лика свеопштег стања у Израеловом племену. По свему судећи, било
је то време материјалних недаћа, односно значајног смањења Јаков­
љевог иметка.
То и не чуди ако се зна да је материјални статус ондашњих сто­
чарских племена био веома променљив. Сукоби међу племенима,
пљачке, дажбине месним владарима, суше и неродне године, све је то
утицало на изразите промене у обиму иметка. А да је Јаковљево племе
било пред материјалним банкротством сведочи и чињеница да је
управо немаштина била кључни разлог и скорог одласка свеукупног
Израеловог племена у Египат.
Нема, дакле, сумње да је број жена, као и њехов избор, увелико
зависио од укупног богатства племенског старешине. Јаковљеви си­
нови не доводе невесте из постојбине и из свог рода, већ се жене
Хананејкама које су, не тако давно, биле разлог велике Ребекине
патње. Имати једну снаху у Јудино време и преносити је са сина на
сина, сигурно је био знак велике оскудице.
И Јудина једина жена, кћи Хананејца Саве, била је пореклом
туђинка али је он, рекло би се, поштује и тугује после њене смрти. Тек
пошто се утешио, он полно општи са другом женом. А та друга жена
је жена крај пута. Из Јудиног разговора с њом и њихове погодбе,
јасно се види да је реч о продаји љубави, односно о старозаветној
проституцији.
87
Мирослава Пашић – Гаговић
Библија, наиме, приповеда да је Тамара некако сазнала да њен
свекар – удовац намерава да крене на вашар у Тамну, на славље кад се
стрижу овце, па „скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и
покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну…”
„А Јуда кад је видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице
своје.” Није ни слутио да је та продавачица љубави његова снаха Тамара
која се на овај чин беше одлучила „јер видје да је Силом одрастао а њу
још не удаше за њ.”
Јуда, вели Библија, сврну с пута према њој и рече: „Пусти да
легнем с тобом.” Тамара, срећна што је свекар насео на њено женско
лукавство, упита: „Шта ћеш ми дати да легнеш са мном?” Удовац
Јуда, жељан жене, дарежљиво одговори: „Послаћу ти јаре из стада.”
Као залог за јаре, жена крај пута узима Јудин прстен, мараму и
штап. И тако, погодба би постигнута па Јуда леже са женом за коју,
кад је видје, помисли да је курва.
Касније, кад је стигао до свога стада, „Јуда посла јаре по пријатељу
свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог.” А овај, не нашавши
жену која би одговарала Јудином опису, поче да се распитује: „Гдје је
она курва што је била на раскршћу на овом путу?” Мештани, од којих
се Тамара вешто скривала док је крај пута чекала свекра, били су
изричити: „Није овдје било курве.” А Тамара, у коју нико ни посумњао
није, добро је чувала свекров залог…
Без обзира што ова Тамарина продаја љубави није за циљ имала
материјалну добит, она је несумњив пример о постојању проституције
и у тим давним, старозаветним временима. Продаја љубави нарочито
је цветала у време криза и немаштина, а изгледа и да је била својеврстан
декор појединих пригодних колективних догађања као што је, рецимо,
шишање оваца.
Поред тога што нам открива проституцију као најстарији женски
занат, библијска прича о Тамари пружа још једно сведочанство о
тешком и подређеном статусу жена тога доба, као и о суровом каж­
њавању жена – прељубница. Тако, у наставку приче сазнајемо да је
Тамара затруднела у љубави са својим свекром: „А кад прође до три
мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: – Тамара, снаха твоја, учини
прељубу, и ево затрудње од прељубе.” Јудин коментар био је кратак и
суров: „Изведите је да се спали!”
88
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
Беше се окупило много радозналог света док су водили Тамару да
спроведу пресуду по заповести њенога свекра. Њихова вика и псовке
утишаше се у тренутку кад Тамара, на запрепашћење свих, рашири
свој огртач и показа прстен, мараму и штап говорећи: „С човјеком чије
је ово затрудњела сам.”
Јуда је одмах препознао свој залог за јаре, наредио да се ломача ук­
лони и рекао: „Правија је од мене јер је не дадох сину својему Силому.”
(Спаљивање жена–прељубница изгледа да је била уобичајена
казна у то рано старозаветно доба а већ у Мојсијевим за­
конима ломачу ће заменити јавно каменовање. Спаљивање
ће остати једино запрећена казна за левитске, односно свеш­
теничке кћери које би се бавиле најстаријим занатом: „А кћи
свештеничка која се оскврни курвајући се, скврни оца својега,
нека се огњем спали.” Ово би истовремено значило да су
остале девојке и неудате жене (а можда и удате уз мужевљево
одобрење) могле некажњено да тргују својим телом, односно
да је проституција била легализована. Каменовање као јавна
смртна казна, која ће заменити ломачу, није била намењена
искључиво женама. У Библији срећемо и каменоване муш­
карце, али не због прељубе, већ најчешће због греха према
Богу или свештенству: „… нађоше једнога гдје купи дрва у
суботу… и сав збор изведе га иза окола и засуше га камењем, и
умрије, као што заповједи Господ Мојсију.”)
И тако, захваљујући човечности и поштењу свога свекра, Тамара
није спаљена. Она ће Јуди родити друге библијске близанце – Фареса
и Зару, коме бабица беше везала црвен конац око руке.
Тамарини синови биће на списку Израеловог племена које ће,
нешто касније, отићи у Мисир. Да ли је са њима кренула и њихова
мајка, старозаветни писац не саопштава. О Тамари се у Библији још
једино каже да њен свекар више не леже с њом. Али, оно што је далеко
значајније је чињеница да ће Тамарин син Фарес постати родоно­
силац Јудиног поколења. Додуше, није баш сасвим јасно зашто се
Јудина директна наследна линија није даље преносила преко његовог
старијег сина Силома кога му је родила Савина кћи, његова званична
89
Мирослава Пашић – Гаговић
жена, а који ће имати два своја наследника – Ира и Лада. Према суво­
парним подацима из Библије могло би се чак поверовати да Јуда није
био сасвим сигуран да је Силом његов син јер Јуда бијаше у Хасви
кад она тога роди. У библијском тексту се назире и вероватноћа да
је Јуда био напустио своју жену и вратио се на Савино имање тек
после њене смрти. Поред тога, међу наследницима Јудиног племена,
доста несистематски, помињу се и неки Хасивљани, а старозаветни
хроничар разрешење свему томе налази у констатацији: „Али су то
старе ствари.”
Без обзира на те старе ствари, остаје утисак да је женско поштење
било под извесном сумњом и у та давна, старозаветна времена.
Било како било, причом о Тамари завршава се поглавље о животу
жена оног времена у коме су Јевреји били дошљаци на просторима
ондашњег Ханана. Следе информације о тешком животу Јаковљевих
синова, о суши и глади, о продаји Јосифа у Мисир, о насељавању
Израеловог рода на делти Нила…
ОСВЕТА ОДБАЧЕНЕ ЖЕНЕ
У последњим поглављима Прве књиге Мојсијеве приповеда се да
су Јакову, од свих дванаест синова колико их је укупно имао, највише
за срце били прирасли Јосиф и мали Венијамин, синови које му је
родила Рахела, жена коју је искрено и бескрајно волео.
Јосиф је био разборит момак, очев понос и дика, и у свему је од­
скакао од остале браће. Носио је и посебну, шарену одећу, што је у
старозаветно доба била изузетна привилегија. Био је поштеђен теш­
ких пољских радова, тумачио снове (13) и стално био трн у оку оста­
лој браћи.
Љубоморна браћа, кријући од оца праву истину, продали су Јосифа
трговцима Исмаиљцима који су преносили своју робу у Египат. Ови
су га тамо, за боље паре, препродали као роба заповеднику фараонове
гарде. „У робље би продан Јосиф. Оковима стегоше ноге његове, гвожђе
тишташе душу његову…” Али, како Господ бијеше с Јосифом, он је
90
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
убрзо, и као роб, био срећан и живљаше у кући господара својега
Мисирца…
И све би било као у лепој бајци да се није појавила – жена. А та
жена беше жена његовог господара…
Рахелин дуго чекани првенац Јосиф је, изгледа, наследио лепоту
од своје мајке. Био је лијепа стаса и лијепа лица, па није ни чудно што
се страсна Мисирка тако силно заљубила у свог младога роба. Данима
је уздисала за наочитим делијом и звала га небројено пута да јој дође
у постељу…
Јосиф, поносит и поштен слуга, а такав му је био и отац Јаков, није
прихватао позиве своје острашћене господарице. На њена све чешћа
наваљивања, одговарао је: „Како бих му (господару) тако грдно зло
учинио и Богу згријешио?”
Без обзира што је лепи роб упорно одбијао страсне понуде своје
газдарице и клонио се њене близине, неверна жена (прво женско не­
верство у Библији) није одустајала од својих намера. Срце јој је све
више жудело за младим робом и она га је свакодневно сачекивала и
призивала у своје одаје. „И она говораше таке ријечи Јосифу сваки
дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.”
Међутим, што се Јосиф више удаљавао и одбијао њене позиве,
жена угледног Мисирца бивала је све упорнија. Једнога дана, узаврела
од љубавне жеље, своју дотадашњу умиљатост и шаптаве сладострасне
речи преточила је у грубост. Дрско је ухватила Јосифа за огртач и
силом га повукла у своје одаје заповедајући му: „Лези са мном!”
Јосиф ни овога пута није подлегао заповестима и пожудама своје
лукаве господарице. Отргао се из њеног страсног загрљаја и побегао
из њене собе. Али, у рукама неверне жене, која је на све начине
покушавала да га задржи, остао је његов огртач…
А онда, у свом очају због неузвраћене љубави, одбачена жена
одговара суровом осветом. „Викну чељад своју, и рече им говорећи:
гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени
да легне са мном, а ја повиках иза гласа; а он кад чу гдје вичем, остави
хаљину своју код мене и побјеже и отиде.”
Исту причу касније је испричала и своме мужу. Тобож уплашена и
плачљива, показала му је Јосифову одећу и рекла: „Слуга Јеврејин којег
си нам довео дође к мени да ме осрамоти.”
91
Мирослава Пашић – Гаговић
Те лажне речи и сузе одбачене и разочаране жене биле су довољан
разлог да Израеловог миљеника баце у тамницу…
Оваквих непосредних излива женске пожуде, све до Соломоновог
доба, нема више у Библији. Женске страсти, само привидно, остају
иза кулиса. У правој суштини, жене са својим дражима, лукавствима и
наумима, ретко кад и да силазе са библијске сцене. Оне, у различитим
улогама и приликама, као да лебде изнад безмало сваког старозавет­
ног збивања. Страсна Мисирка је јавно одиграла своју нечасну улогу,
изгледа, да би послужила као опомена и упозорење на опасне замке
жена и непредвидивост њихове ћуди. О томе ће, много векова доцније,
говорити и мудри Соломон у својим бројним причама.
КЋИ ЕГИПАТСКОГ
СВЕШТЕНИКА
П
осле жене фараоновог заповедника гарде, која је Јосифу на
кратко загорчала живот, на библијску сцену ступа још једна Мисирка.
Библија казује да је богоугодни Јосиф, као изабраник из Аврамовог
рода, био под окриљем Свевишњег и да је чак и његова продаја у
Мисир била Божија промисао. Захваљујући Божијој заштити, али и
умећу читања снова, Јосиф не само што убрзо беше пуштен из тамни­
це, него постаде и миљеник самог фараона. „И скиде фараон прстен
са руке своје и метну га Јосифу на руку. И посади га на кола која бијаху
друга за његовијем…”
Човеку на тако високом положају (први до фараона), по оновре­
менским мерилима, није приличило јеврејско име па га фараон назва
– Псонтомфаних, што би у преводу значило: Бог каже нека живи.
Поред угледа и свих привилегија, као фараоновом намеснику њему
је следовала и жена из високог рода. Па, како су и жене у тадашњем
Египту имале важну улогу за статусни положај својих мужева, фараон
Јосифа ожени Асенетом, ћерком египатског свештеника Потифере.
92
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
(Ове библијске констатације у вези са Јосифом пружају нам
и одређене информације о неким обичајним правилима, а
и о организацији ондашњег египатског друштва. Као прво,
очигледно је да је и у древном Мисиру придаван значај
категорији – имена, што је била и тековина раног семитског
доба. Ту су и критеријуми у вези са избором жена по основу
сталешке припадности, а што није био случај у јеврејској
заједници библијског времена. Како је то у основи време
стварања и конституисања једног народа, онда је разумљиво
што је код древних Израелаца искључиви критеријум за
избор брачне жене било њено биолошко, односно племенско
порекло.)
Осим порекла, о Јосифовој жени Асенети старозаветни писац
нам ништа више не саопштава. Сувопарна информација да је она била
превасходно избор самог фараона, пружа нам могућност за раз­ли­чите
закључке. У том смислу могли бисмо да поверујемо како је Асе­не­та
била жена ретке лепоте али, исто тако, и да је била погодна зам­ка за
Јосифа као туђинца. А Библија бележи још само да је управо та кћи еги­
патског свештеника родила Јосифове потомке – Манасију и Јефрема.
Без обзира што је Јосифове синове родила жена туђег рода, Јаков
их по доласку у Мисир благосиља и, као синовима свога миљеника,
даје им првенство у односу на остале унуке. На тај начин је и кћи
египатског свештеника, превасходно вољом свога свекра, сврстана
међу прамајке Израеловог потомства а њена два сина – Манасија и
Јеврем, постаће родоносиоци два највећа израелска племена. Наиме,
потомци трећег Јаковљевог сина Левија – Левити, неће носити титуле
племенских старешина јер су, како каже Библија, били предодређени
за улогу наследног свештенства. Тако ће, уз два Јосифова сина, број од
дванаест Израелових племена остати непромењен.
* * *
Убрзо после продаје Јосифа у Египат, Јаковљево племе беше пало
у тешку беду. Гоњено немаштином и глађу, а и бројним сукобима са
староседеоцима Ханана, они се убрзо придружују богатом и уваженом
93
Мирослава Пашић – Гаговић
Јосифу и насељавају у Мисиру. „Тада дође Израиљ у Мисир, и Јаков се
пресели у земљу Хамову… А свега душа што дођоше са Јаковом у Мисир
а изађоше од бедара његовијех, осим жена синова Јаковљевих, свега
дакле душа дома Јаковљева што дођоше у Мисир бијеше седамдесет.”
Између ових седамдесет душа старозаветни писац помиње само два
женска имена: Дину, Јаковљеву кћи и Сару, Јаковљеву унуку, ћерку
Асирову.
Осим ова два таксативно побројана женска имена, у Књизи пос­
тања не помињу се више жене. Ова књига се, иначе, завршава причом
о Израеловој и Јосифовој смрти, па тако библијска легенда каже да
је праотац Јаков живео двеста година и да је умро сит живота. По
очевој жељи („Немој ме погрепсти у Мисиру”), Јосиф га је сахранио
у Ханану, у гробници Макпели, где су већ почивали његови преци –
Сара, Аврам, Исак, Ребека и Лија. А судећи по старозаветном тексту,
Јаков је претходно мумифициран: „И заповједи Јосиф слугама својим
љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше ми­
рисима Израиља…”
Тако се завршио живот последњег праоца израелског народа о ко­
ме, као ни о Авраму и Исаку, нема поузданих историјских података.
Остале су приче о оцу, сину и унуку који су били храбри, доследни
и упорни ствараоци и чувари идентитета сопственог племена. А та
борба, с поколења на поколење, бивала је све мучнија и све тежа. То
потврђују и Јаковљеве речи фараону по доласку у Египат: „Мени има
сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мојега
и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих, колико су они живјели.”
Поред тога што су били истрајни борци за идентитет свога пле­
мена, праоци су били и мушкарци који су умели страствено да воле и
поштују жене. У том погледу нема им равног у целом старозаветном
штиву.
И Јаковљев омиљени син Јосиф је умро у Мисиру кад му беше
сто десет година: „… И помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у
Мисиру.” На самрти, својим саплеменицима, који су за његова живота
живели у изобиљу, Јосиф је поручио: „Зацијело ће вас Бог походити
и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и
Јакову. А ви онда однесите коске моје одавде.”
94
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
После четири столећа, Израелови потомци (Мојсије) ће то и учи­
нити. Али Јосиф, као ни његова мајка Рахела, неће бити сахрањен у
Аврамовој породичној гробници у Макпели. „И кости Јосифове, које
донесоше синови Израиљеви из Мисира, погребоше у Сихему, у дијелу
поља које је купио Јаков од синова Емора оца Сихемова за сто новаца.”
Јан Масис : Лот и његове кћери
95
Мирослава Пашић – Гаговић
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. ХАМУРАБИЈЕВ ЗАКОНИК – први познати зборник закона у људској
историји, писан клинастим писмом на каменом (базалтном) стубу високом
преко два метра, откривен на самом почетку 20. века у Сузи (Иран) где је, по
свему судећи, одвучен из Вавилона као ратни трофеј еламских освајача. Творац
Законика је цар Хамураби који је, по некима, и оснивач Старог Вавилонског
Царства. (од 1792. до 175о. год. пре н.е.) Претпоставља се да су Јевреји, па и
праотац Аврам, живели под његовом влашћу јер су добро познавали одредбе
овог древног Законика а многе од њих уврстили су и у своју Тору. Хамурабијев
законик има укупно 247 чланова, а ево неких који се односе на жене:
128. Без веридбеног уговора нема веридбе.
129. Ако жена неког човека буде ухваћена у ложници са другим човеком нека
их везане баце у воду.
130. Ако човек обљуби заручницу жену другог човека, која није спознала
муш­карца и још живи у кући свога оца, и с њом спава, па га ухвате, тај човек
да се казни смрћу. Жена је недужна.
132. Ако се покаже прстом на жену неког човека, али не буде ухваћена у
ложници са другим човеком, она ради мужа да скочи у реку.
153. Ако жена слободна човека проузрокује смрт свога мужа ради другог
човека, та жена да се набије на колац.
154. Ако човек спозна своју кћер, тај човек да се протера из родног места.
Хамурабијевим закоником, који је у суштини штитио права робовласника,
дато је право дужнику да у ропство за дуг даје своју жену и децу. Поверилац је
имао право да их држи у својој кући и да се користи њиховим радом најдуже
три године, а четврте је био дужан да их пусти на слободу. Такође, брачним
уговорима се истиче да, ако се жена одрекне свога мужа, он има право да на
њу стави печат роба и да је прода. Али, у случају неверства мужа, жена је могла
једино да узме свој мираз и да се врати оцу.
У новим нормама робовласничког права Хамурабијевог законика очиглед­
ни су бројни примери спајања ових норми са нормама знатно старијих оби­
чајних права из сумерско – акадског доба. Остатак из тог старинског права
представља и закон о еквивалентности одмазде, такозвано право талиона.
Ти су чланови Хамурабијевог законика аналогни одговарајућим члановима
Мојсијевог закона: живот за живот, око за око, зуб за зуб…
96
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
2. ТОРА – првих пет Мојсијевих књига (pentateuh): Постање, Излазак,
Левитска, Бројеви, Закони поновљени. Речју, полазна основа и оквир који
обједињују старозаветне приче од постанка света до Мојсијеве смрти. Закони
и норме верског и световног живота, које постави Мојсије на гори Синају, чине
основу и стуб јеврејске религије, а чији угледни учитељи и данас сматрају да
без Торе нема јудаизма.
3. СОДОМ И ГОМОР – Научници још нису расветлили тајну Содома и
Гомора, градова које помиње Библија, мада све више преовлађују мишљења да
су та два града заиста постојала и да су им остаци под водама Мртвога мора.
Иначе, Содом и Гомор су и до наших дана остали својеврсни симболи разврата
и неморала. По имену библијског града је и израз содомија који означава
неприродно полно општење са животињама.
4. СЛАН КАМЕН – У непосредној близини Мртвога мора и данас се на­
лазе брежуљци који се углавном састоје од камене соли и од којих ветрови и
атмосферске прилике граде необичне облике. Неки од њих имају облике који
подсећају на људе па одатле, можда, и легенда о Лотовој жени која поста слан
камен. Кажу да једна од тих сланих стена заиста веома личи на женску статуу
и да је Арабљани, већ вековима, називају – Лотова жена.
5. ГОСТОПРИМСТВО – је једна од најстаријих и најбрижније чуваних
тековина јеврејске традиције. На многим страницама Старог завета сусрећемо
гостољубиве Јевреје, а нарочито је импресивна слика гостопримљивог Аврама
кад дочекује тројицу незнанаца: „Да вам донесемо мало воде и оперите ноге,
те се наслоните под овијем дрветом. И изнијећу мало хљеба, те поткријепите
срце своје…” По Мојсију, гостопримство је и законска обавеза.
6. ПОЗНАТИ НЕКОГ – је израз који у библијском тексту значи – имати
сексуални однос са неким. У конкретном случају, очигледно је да су у питању
хомосексуалци (аџувани) .
7. СПАЉИВАЊЕ ИСАКА – И у библијским текстовима који говоре о
догађањима после Потопа, не ретко, наилазимо на изразите трагове најстарије
месопотамске културе и обичаја. Могуће је да тој древној традицији припада
и Аврамово приношење сина Исака за жртву Господу. „И рече му Бог: узми
сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и
спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.” Богоугодни Аврам је био
спреман да изврши све Божије заповести, па и ову најтежу. „… Аврам начини
ондје жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина својега метну га
на жртвеник врх дрва; и измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина
својега…” У том тренутку оглашава се Господ спречавајући Аврама да убије
сина: „Не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се
97
Мирослава Пашић – Гаговић
бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.” Аврам
се у том тренутку окрену и угледа овна који се роговима беше заплео у грмљу.
„И отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега.” Овакав
завршетак библијске епизоде није означио само забрану жртвовања деце у
оквиру религијских ритуала већ, првенствено, строго упозорење будућим
нараштајима да не подлежу верским утицајима других народа како би сачували
сопствени идентитет. Жртвовање деце поменуће Мојсије у својим Законима
поновљеним као гадост коју чине омражени народи: „Не чините тако Господу
Богу својему; јер они чинише својим боговима све што је гадно пред Господом и
на што он мрзи; јер су и синове своје и кћери своје сажизали боговима својим.”
За молитве, захвалност, покајања, као дар Господу приносиће се животиње, а
у Мојсијевим законима биће прецизирано ко, када, како, у коју сврху и коју
животињу прилаже као жртву паљеницу. И касније, повремено приклањање
Израелаца старом хананском ритуалу жртвовања деце наилазиће на велику
осуду и служити као пример изразитог богохуљења.
8. ДРЖИПЕТА – Код Јевреја је држати за пету значило – елеминисати,
уклонити, преварити некога.
9. БИБЛИЈСКА ПРЕЗИМЕНА – Стари завет не познаје категорију пре­
зимена са значењем устаљене одреднице неке личности у вези са њеном по­
родичном припадношћу. Први додаци уз имена у својој суштини су били епи­
тети којима се назначавала племенска, односно национална припадност
(Ага­­ра Мисирка, Аврам Јеврејин). Та првобитна презимена касније су прошири­
вана надимцима – устаљеним епитетима којима се истицало занимање одре­
ђене личности (Сирин – сточар или псетар), нека особеност, па чак и погрда.
Од Мојсијевог доба, као додатак уз име, односно нека врста презимена,
нај­­чеш­ће се користи име оца. (Исус Навин, Евер Кенејин), а функцију прези­
мена имаће и називи места из којих неко потиче (Авигеја Кармилка, Елијезер
Дамаштанин).
10. МАНДРАГОРА – је прва биљка коју Библија помиње у смислу ле­
ковитог, односно чудотворног значења. Да ли се користила као врста магије
или лек против неплодности, не може се поуздано закључити само по основу
старозаветног текста. У сваком случају, ова трава је имала одређену везу са
сексуалним односом, било као какав афродизијак или опијант намењен
мушкарцима. И стихови: „Мандрагоре пуштају мирис…” у Песми над песмама
несумњиво значе својеврстан позив за вођење љубави, односно рађање
потомства. Ова чудотворна трава која се помиње и у старозаветном тексту,
данас је позната и под именом алрауна или буновина. То је вишегодишња
зељаста биљка с дугим кореном у облику човечуљка и без наџемног стабла.
98
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
Корен је отрован, али због његовог облика празноверни од давнина верују у
његову чаробну моћ. Мит алрауне нарочито је развијен у немачкој митологији.
11. ИЗРАЕЛ – Јаков дуго није имао мира зато што је свом брату-близанцу,
по наговору мајке, преотео права прворођеног сина. Те тешке муке, гриже
савести, ослободио се тек после сна о борби у којој је, изгледа, одушевио и
самога Бога. Старозаветни писац, наиме, приповеда да се Јаков, на повратку
из Харана а уочи сусрета и помирења са братом Исавом, целе ноћи рвао с
једним човјеком. Све до зоре, док не запеваше петли, Јаков није пуштао свога
супарника тражећи да му овај да благослов у вези са првородством. У зору
га је добио, али је истовремено добио и ново, Божије име: „Од селе се нећеш
звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио с Богом и с људима, и одолио
си.” Овом легендом тумачи се и назив јеврејског народа и државе. Иначе, сама
реч Израел у преводу би значила – Божији борац, односно онај који се борио с
Богом. У вези са овом легендом о Јаковљевој борби у сну настао је и необичан
обичај код Јевреја. Легенда, наиме, каже да је Јаков, док се рвао са Господом,
добио ударац по ножном зглавку, који се ишчашио од тог Божијег ударца, па
је од тада Јаков почео да храмље. У знак сећања на овај догађај, а како пише у
Библији, „синови Израиљеви не једу крајева од мишића на зглавку животиња
(запоњац) до данашњег дана.”
12. ОНАН – По библијском Онану усталио се назив за мастурбацију –
онанија, односно неприродно задовољавање полног нагона.
13. СНОВИ – У првим поглављима Старог завета нема ни речи о сновима.
Повремено јављање Господа његовим изабраницима није приписивано никак­
вој подсвести. То се тумачило као стварност и највећа истина. Тек је Јаков,
приликом одласка у Харан, уснио први библијски сан – велике мердевине
које се са земље уздижу до небеских висина а по којима ходају бели анђели.
Симболику ових Јаковљевих лестви библисти различито тумаче, углавном се
позивајући на остатке месопотамске традиције, односно својеврсну асоција­
цију на зигурате у које спада и Вавилонска кула. И други библијски сан уснио
је Јаков – борба са Господом и добијање имена Израел. Од ових првих Јаковље­
вих снова, снови и њихова тумачења добијају значајно место у старозаветном
тексту. Иначе, тумачење снова је још много раније забележено у сумерско–
вавилонској и асирској цивилизацији. У библиотеци цара Асурбанипала,
откривеној у рушевинама града Ниниве, пронађени су текстови о сновима
и њиховом тумачењу. У Библији ће најбољи и најпрофитабилнији тумач
снова бити Јаковљев син – Јосиф, који ће се прославити откривањем значења
фараоновог сна о седам мршавих и седам дебелих крава као предзнака за седам
сушних и седам родних година.
99
Мирослава Пашић – Гаговић
Ђовани Батиста: Ребека на извору
100
ЖЕНЕ
МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
После Јосифове смрти, како приповеда Библија, Израелово пле­
ме је боравило у Египту још 430 година. За то време се веома намно­
жило и бројност Јевреја почела је да забрињава и самог фараона. „Гле
народ синова Израиљевих већи је и силнији од нас”, говорио је. „Него
хајде да мудро поступамо са њима да се не множе.”
Фараонова мудрост за смањење јеврејског наталитета најпре је
подразумевала њихово физичко изнуривање, па је зато одлучио да
Јевреје мучи робовским радом. „И жестоко нагоњаху Мисирци синове
Израиљеве на послове, и загорчаваху им живот тешким пословима,
блатом и опекама, и сваким радом у пољу.”
Поменути метод тешког и присилног рада, међутим, није показао
очекиване резултате. „Али што га (јеврејски народ) више мучаху, то
се више множише и напредоваше…”
Фараон зато одлучи да отпочне примену новог метода како би
стао на пут давнашњој Божијој заповести: „Рађајте се и множите се!”
И тако, да би смањио бројност Јевреја у својој држави, он најпре ба­
бицама издаде сурову заповест: „Кад бабичите Јеврејке, и у порођају
видите да је мушко, убијте га, а кад буде женско, нек остане живо.”
Одмах после ове заповести, на библијску сцену поново ступају же­
не. Биле су то две Јеврејке – бабице, а имена су им била Сефора и Фува.
То су прва женска имена у Другој књизи Мојсијевој и она су исто­време­
но и симболи прве званичне професије старозаветних жена – бабица.
101
Мирослава Пашић – Гаговић
Поменуту фараонову наредбу о чедоморству Сефора и Фува нису
послушале. Знале су да је таква непослушност значила – смрт, али су
се ове две жене, изгледа, више од смрти бојале Бога. „Али се бабице
бојаху Бога, и не чињаху како им рече цар Мисирски, него остављаху
ђецу у животу…”
Фараон је убрзо сазнао за Сефорину и Фувину непослушност и
одлучи да их жестоко казни. Међутим, њихова домишљата, оправ­да­
вајућа изјава пред моћним владарем спасила их је сигурне смрти: „Јев­
рејке нису као жене Мисирске; јаче су; док им дође бабица, оне већ роде.”
Овакву храброст и оданост своме роду награђује и сам Бог. Зато
што се бојаху Бога, каже Библија, Господ их награђује и тако што им
начини куће.
Ову констатацију у вези са Божијом наградом Сефори и Фуви, би­
блијски теоретичари различито тумаче па и у смислу да је израелски
народ, тобоже, дочекао ове храбре жене као јунакиње и у знак за­
хвалности подиже им куће. Па ипак, без обзира што је могуће да су
библијске бабице за своју храброст и одлучну хуманост заслужиле
епитет националних хероина, не би требало занемарити ни значајну
чињеницу да је бојати се Бога за Аврамово потомство значило и
обавезу да у свакој прилици и по сваку цену штите свој род и своју
традицију. Прича о Сефори и Фуви, и то на самом почетку књиге
Излазак, пре би се рекло да је суштинско подсећање јеврејског народа
на речи њихових древних пророка и старог завета склопљеног с
Богом. Дакле, и сама заповест бојати се Бога морала је, у религиозно
– традиционалном смислу, бити важнија од наредби силног фараона.
Поред тога, ваља се подсетити места и времена у коме се овај
старозаветни догађај збива. То је доба кад још траје вишевековно
израелско ропство у Мисиру, доба када су Израелци позамашном
већином већ били заборавили на своје порекло и традицију и уто­
пили се подоста у токове староегипатске цивилизације. Само ретки
појединци још увек су у својим домовима неговали веру и обичаје
сопственог идентитета. Ти појединци, судећи по библијском тексту,
биле су углавном жене.
А што се тиче начињених кућа, пре би се могло поверовати да је
бабичење било уносно занимање у ондашња времена и да су бабице
биле нешто вишег друштвеног статуса. Самим тим, оне су могле себи
102
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
да приуште и удобнији живот, па и лепше и боље куће. Уз то, можда
има места и веровању да и данашњи обичај чашћавања за рођење
детета има своје корене још у старозаветној традицији.
Било како било, нема сумње да су жене главне јунакиње и првих
прича Друге књиге Мојсијеве и да су управо оне, опет судећи по Би­
блији, спасиле Израелов род од планираног мисирског уништења.
Али, није то био само спас од физичког сатирања. Поступци Се­­форе и Фуве, а и њима слични, уливали су израелском народу и ду­­
хов­ну снагу за очување корена праотачких верских уверења. Ви­ше­­ве­­ковни живот у Египту, тада моћној државно – религијској орга­ни­за­
цији, подразумевао је и верску послушност свих поданика. То ста­ро­
заветни писац наговештава и причом о Јосифовој женидби ћер­ком
египатског свештеника а донекле и Јаковљевим прихватањем њених
синова у чланство племенске заједнице. Међутим, захваљујући же­на­
ма јеврејског рода, вера у јединог Господа није се ни у тим теш­ким вре­
ме­нима у потпуности утопила у египатска многобожачка ве­ровања.
МОЈСИЈЕВА МАЈКА
И тако, док су се Мисирке радовале доласку на свет својих по­
то­мака, Јеврејке су с тугом и бригом носиле плод у својој утроби.
Њихова мушка деца, која су старозаветним прамајкама била важнија
и од живота, по заповести фараона, и самим рођењем била су осуђена
на смрт. Бескрајну бол, али и храброст жена које су у то време рађале
синове, на леп начин илуструје прича о Мојсијевој мајци.
По подацима из Библије, била је она једна од оних жена које су
неговале обичаје и веровања својих предака и, с нежношћу и љубављу
мајке, преносиле их на своју децу. Име јој је било Јохаведа, што у
свом основном значењу има везу са плетењем котарица од прућа.
Припадала је племену Левијевих потомака, а и њен муж Амрам био
је из истог племена, односно Левијев потомак. „А Амрам се ожени
Јохаведом, братучедом својом, и она му роди Арона и Мојсија”, пише
у Библији.
103
Мирослава Пашић – Гаговић
А само неку годину пре фараонове сурове заповести о чедоморству,
Јохаведа беше родила двоје деце – сина Арона и кћер Марију (Мирјам).
Али, када је родила треће дете – сина Мојсија, уселила се брига и
стрепња у њено мајчинско срце. Знала је да фараонови џелати могу
сваког тренутка банути на врата и из наручја јој истргнути тек рође­
ног малишана. Зато је брижна мајка непрестано и грчевито припијала
свог синчића на мајчинске груди, тепала му и тихо певушила како не
би заплакао и дечјим плачем привукао сурове егзекуторе.
Дани су пролазили, а мали Јохаведин дечкић је постајао све живљи
и све бучнији. Мајчино наручје бивало је претесно за малог несташка
и није више било поуздано окриље за његов живот. Знала је то брижна
Јохаведа и, док је љубила свог напредног миљеника, гледала његове
насмејане обрашчиће, имала је само једну жељу – да по сваку цену са­
чува у животу свог маленог мезимца.
Али, није било лако изнаћи начина да се заштити беба која је већ
самим рођењем била осуђена на смрт. У дугим и бесаним ноћима,
пуним бриге и туге, Јохаведа је непрестано размишљала како да по­
могне свом сину да одрасте, како да му омогући право на живот.
А онда, једнога дана, сетила се Јохаведа старе приче своје баке коју
јој је, некада давно, шапутала умилним гласом док ју је љуљушкала
у крилу. Памтила је она добро сваку бакину реч о томе како је мај­
ка славног цара Саргона, оснивача семитске државе Акада, била си­
ромашна удовица која је бескрајано желела да њен синчић одрасте у
угледног и образованог човека. Како за остварење такве жеље није
имала средстава, мајка је маленог Саргона ставила у котарицу од трске
и, молећи богове за синовљев живот и срећну будућност, сакрила је
на обали Еуфрата … Бебу у котарици је пронашао водоноша Аки,
чувао га и васпитавао све док Саргона није заволела богиња Иштар и
учинила га царем.
Сећање на давнашњу причу измами благи осмех на Јохаведином
забринутом лицу и она одлучи да поступи попут мајке из бакине
приче. Брзо је исплела котарицу – ковчежић од трске, добро га залила
смолом, спустила у њега свог уснулог синчића и однела га у шибље
крај реке…
Знала је она да се баш ту, у близини тог шипражја, често шета
фараонова кћи. Интуицијом жене, предосећала је да принцеза неће
104
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
моћи да одоли умиљатости и лепоти њене бебе. Па ипак, за сваки
случај, а и у циљу реализације свеукупног смишљеног плана, оставила
је на стражи своју старију кћи… Скривена у грмљу, сестра Марија
је стрпљиво бдела над својим братом. Стрепела је од сваког корака,
трзала се од сваког шума. Бојала се и удараљки сопственог срца чије
добовање у грудима није могла да обузда…
После неког времена, беба се пробудила и почела да плаче. У бли­
зини се шетала фараонова кћи и, баш како је то Јохаведа и очекивала,
убрзо је чула дечији глас. Осврнула се око себе и угледала плетени
ковчежић из кога је допирао све гласнији плач. Дотрчала је до ши­
пражја, отворила корпу од трске и сажалила се на дечачића који је
ридао у њој.
Већ на први поглед принцезу су опчинили дечакови румени об­
рашчићи и његов умиљати гласић. Узела га је одмах у наручје док
је малишан зачуђено буљио у њу својим сузним окицама. Био је то
неки очаравајући поглед, поглед који опија и руши све забране, па и
фараонову… Принцеза је занемарила очеву наредбу и одлучила да
малог Јеврејина узме под своје окриље. Одмах, ту на обали, наденула
му је име – Мојсије, што би у преводу значило – спашен из воде.
Све је то из прикрајка посматрала сестра Марија. Кад се уверила у
добре намере фараонове кћери, пришла је тобоже нудећи се да за бебу
нађе дојиљу. Принцеза је на то пристала и човек из воде ће, захваљују­
ћи смишљеном плану своје мајке и сестре, и неколико наредних годи­
на расти у крилу мајке Јохаведе…
Мада је знала да ће свога сина за коју годину морати да однесе на
фараонов двор, Јохаведа је била срећна што му је спасила живот и
што ће још, макар и мало, моћи да га држи под својим окриљем. И у
тим тренуцима привремене среће, она је имала још само једну велику
жељу – да њен дечкић ни у раскоши фараоновог двора не заборави
ко је и ком народу припада. Зато му је безброј пута понављала старе
приче о његовим славним прецима и о њиховом завету са Господом.
Уплела је у стихове древна предања и певушила их мелодијом која
дубоко урања у сећања. Непрестано је живела у нади да ће се њеном
мезимцу, кога ће јој ускоро истргнути из наручја, кад – тад у животу
јавити сећање на мајчину милозвучну песму и да ће, на прави начин,
разумети њену поруку и значење.
105
Мирослава Пашић – Гаговић
А у протеклим столећима, већина Јевреја у Египту већ беше за­
боравила стари завет и приче о првим пророцима. То су помињале
још једино жене док су древним причама успављивале или тешиле
своју децу. Јохаведина деца – Арон, Мојсије и Марија, памтиће мајчи­
ну причу и неће је заборавити до краја живота.
Тако је, захваљујући мајкама, а можда понајвише Јохаведи, сачу­
ван корен јеврејске религије. Негован је у успоменама и заливан при­
тајеним причама.
МОЈСИЈЕВА ЖЕНА
Мојсије је одрастао на фараоновом двору, стекао многа знања и
умећа и имао све услове да живи безбрижним и раскошним животом.
Али, да крв није вода почело је да му говори срце сваки пут кад би
видео тешку муку Јевреја које су Мисирци терали на робовски рад.
Све чешће му се, негде у подсвести, јављао мајчин глас. У том драгом
призвуку почео је све јасније да разазнаје њене топле, заветне речи
уплетене у стихове милозвучне песме. Истовремено, све више је осе­
ћао како га боли сваки јаук сопственог рода, свака кап његове крви и
зноја. Зато није ни чудно што је у једном тренутку, очајно гледајући
како неки Мисирац бесомучно удара једног Јеврејина, скочио у помоћ
свом сународнику и убио Мисирца.
Био је то и крај Мојсијевог богатог и раскошног живота. Јер,
када је фараон сазнао за поменуто убиство, његова пресуда била је
кратка – одмах убити Мојсија. Човек из воде могао се спасити једино
бекством. Зато кришом одлази из Египта и креће на исток. Било му је
тада четрдесет година.
Дуго је затим Мојсије лутао степама и пустињом док није стигао
до земље Мадијанске, тамо на Синају, у близини Акабског залива
(Арабија) . У тој земљи, судећи по библијским записима, живели су
потомци Аврамових синова које му је родила Хетура, жена којом се
оженио после Сарине смрти.
106
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
(Библија, иначе, каже да је израелски праотац Аврам био и
отац многим народима)
Као што је то често бивало у праотачким легендама, старозаветни
приповедач и овога пута предах уморноме путнику уприличава поред
студенца. А тамо где је извор, тамо су и – жене. Сетимо се да је најпре
Ребеку, животну сапутницу праоца Исака, слуга – проводаџија срео
управо крај извора где предвече излазе грађанке да захватају воде.
Рахелу, миљеницу свога срца, Јаков такође упознаје крај студенца где
пастири појаху стада.
(Врхунац Аврамове и Сарине љубави – рођење сина Исака,
догодиће се тек пошто је Аврам претходно закупио – извор у
Вирсавеји.)
И Мојсије се у земљи Мадијанској зауставио код једног студенца
где убрзо долази седам кћери месног свештеника. „И оне дођоше и
стадоше захватати воду и наљевати у појила да напоје стадо оца
својега…” Једном од њих – Сефором, Мојсије ће се касније и оженити.
Нема, дакле, сумње да су се прве и највеће библијске љубави ра­
ђале, посредно или непосредно, али најчешће крај извора. А како у
Библији ништа није записано узгред и случајно, онда нам и љубави
зачете крај студенца дају повода за откривање њиховог дубљег, суш­
тинскијег значења.
Па тако, за древне сточаре, који махом бораве у пустињским и
другим пределима оскудним водом, вода је и буквално значила – жи­
вот. Имати врело, извор живе воде, значило је, не само огромно бо­
гат­ство, већ и мирнији, сигурнији опстанак, онај без честих и дугих
номадских лутања. То потврђују и бројни сукоби пастира на појилима,
често испричани на страницама Старог завета.
Бистра вода са студенца је и својеврсна паралела чистоти љубави
која крај ње почиње да пупи. Има ту и сврсисходне повезаности, у
симболичном значењу, између љубави зачетих крај студенца и воде
као извора живота, односно трајања. Поседовати жену и извор питке
воде значило је – живети.
Поред тога, ове старозаветне приче откривају нам још неке по­
јединости у вези са животом жена у тим давним временима. Као
прво, извори и појилишта била су најпре једина места где су се јавно
107
Мирослава Пашић – Гаговић
окупљале жене и где су случајни сусрети са непознатим мушкарцима
прећутно били дозвољени, односно девојке нису због таквих сусрета
извргаване накнадном руглу, прекорима или клеветама. И разговор
девојке са незнанцем имао је оправдане разлоге уколико се збио крај
извора.
А и ти први витезови били су, готово по правилу, помагачи и
заштитници жена, махом у пастирским сукобима. „… а Мојсије уста
и одбрани их, и напоји им стадо”, слично као што давно Јаков беше
склонио тешки камен са појила да би Рахела напојила своје стадо. Тако
предусретљиви, снажни и одважни мушкарци, разумљиво је, одмах
су освајали женска срца и били изабрани на први поглед. Онда би они
своја дуга путовања,опет скоро по правилу, завршавали у родитељским
кућама девојака. А потом, женидба се готово подразумевала.
Тако је и Мојсије своје путовање, после бекства из Египта,
завршио у кући медијанског свештеника Јотора, односно Рагуила (1)
и убрзо потом оженио се Сефором, једном од његових седам кћери.
Ова свештеничка кћи ће му родити и два сина – Гирсама и Елиезера.
„А синови Мојсија човјека Божијега броје се у племе Левијево.”
Иначе, име Мојсијеве жене се помиње неколико пута у Библији и
то је довољна чињеница за тврдњу да она није била безначајна личност
за развој и ток старозаветне легенде.
(За жену Мојсијевог брата Арона, рецимо, Библија једино
каже да се звала Јелисавета, што није без важности, и да му је
родила четири сина. Њени потомци биће носиоци наследног
свештенства.)
* * *
Сефора, Мојсијева жена, рођена је у племену које је живо чувало и
неговало обичаје својих предака. Праотац овог племена био је Мадијан,
четврти од шест Аврамових синова које му је родила Хетура. Отац
Сефорин је био свештеник који је традицију свога рода непосредно
прокламовао па је разумљиво да је и сама Сефора имала могућност, а
свакако и обавезу, да добро упозна стари завет својих предака.
Старозаветни писац, подсетимо, у више наврата помиње разговор
Мојсија и његовог таста, па чак наводи и Јоторове конкретне савете
108
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
које Мојсије прихвата и који ће наћи места у јеврејској традицији.
Разумљиво је, онда, претпоставити да је Мојсије сличне разговоре
водио и са својом супругом Сефором и да је и од ње много што – шта
научио о прошлости, обичајима и стремљењима свога народа. Уз то,
ваља напоменути и да је Сефора, са њихова два сина, једина Мојсијева
пратња при његовом повратку у Египат. А баш тај повратак, по вољи
самога Бога, има посебно важан и одговоран циљ – да управо Мојсије
изведе јеврејски народ из вишевековног мисирског ропства. Сефора
је, дакле, први и најближи Мојсијев сарадник у његовој најзначајнијој
божанско – историјској мисији.
Иначе, пре почетка своје историјске мисије, односно пре повратка
у Египат, Мојсије је провео четрдесет година код свог таста Јотора
код кога је чувао овце и козе. Слободан пастирски живот и бескрајно
пространство пашњака и небеског плаветнила, давали су могућност
образованом и мудром Мојсију да непосредно упозна природу и
многе њене несвакидашње појаве, да размишља, да ствара логичке
мисаоне конструкције, па и оне у вези са животом човека и народа.
Током тих деценија пастирског живота сећао се Мојсије и мисир­
ског богатства у долини плоднога Нила, раскоши фараоновог двора и
у свему томе тешког, мукотрпног живота народа коме је и сам припа­
дао. Сећао се и речи мајчиних милозвучних песама, а у разговорима
са Јотором и Сефором све боље разумевао њихово суштинско значење
и смисаону поруку.
Та сећања су му стварала тежак бол у души и он би све чешће осе­
ћао малодушност због властите немоћи. Видело се то, с времена на
време, и кад би он, с погледом упућеним у незнани бескрај, дубоко
уздахнуо. Нарочито велики бол, готово непребол, јављао се у његовим
грудима док је са Јотором разговарао о славним прецима, њиховим
жељама и надањима.
А онда, каже легенда, када је једнога дана Мојсије напасао стадо
на Божијој гори Хорив, јавио му се из распламтелог купиновог грма
– сам Господ. И баш ту, на Светој гори, Мојсије добија улогу Бога на
земљи и тежак задатак да реализује обећање које је Господ, још давно,
дао његовим праоцима Авраму, Исаку и Јакову – да ће Израелов род
извести из мисирског ропства и подарити му земљу у којој теку мед
и млеко. (2)
109
Мирослава Пашић – Гаговић
Говорећи потом о Мојсијевом повратку у Египат старозаветни
писац, само као успут, наводи један значајан детаљ који су многи
библијски теоретичари (намерно или не) само ту и тамо помињали. А
у Библији пише: „И кад бијеше на путу у гостионици (Мојсије), дође к
њему Господ и шћаше да га убије…” Разлог за овакву, наизглед напрасну,
Божију намеру у односу на сопственог изабраника се не помиње у
старозаветном штиву и зато се он може само претпостављати, а прави
одговор тражити по основу даљег тока радње.
Изгледа, међутим, да је мудра Сефора одмах разумела повод за
поменути Божији бес а исто тако је знала и како да умилостиви самога
Господа. „А Сефора узе оштар нож и обреза сина својега, и окрајак
баци к ногама његовијем говорећи: ти си ми крвав заручник” а потом:
„Тад га (Мојсија) остави Господ; а она ради обрезања рече: ти си ми
крвав заручник.”
Попут многих, тако ни поменути детаљ у Светом писму није јасно
доречен па, самим тим, оставља и простор за различита тумачења.
Чини се, ипак, најлогичнијим претпоставити да је Сефора, уствари,
обрезала свога мужа Мојсија а не неког од својих синова. У прилог
оваквој тврдњи је и чињеница да су Сефорини синови тада имали преко
тридесет година, да су рођени у земљи где се поштовала традиција и
да су, код деде свештеника, највероватније обрезани убрзо по рођењу,
односно по давно утврђеним правилима вере. Такође је могуће да је
самом писцу библијског текста било непријатно (или забрањено) да
пише о непосредном контакту жене са мужевљевим полним органом,
што би свакако изазвало и некакве сексуалне асоцијације, а што не би
приличило библијском штиву, и то посебно у вези са овим значајним
религиозним обредом.
И два пута поновљене Сефорине речи: „Ти си ми крвави заручник”,
не могу се применити у било каквом односу између мајке и сина, па
чак ни у ритуалном смисаоном значењу цитираних речи. Поред тога,
библијско име Мојсијеве жене је Сефора, а тако се звала и једна од
две старозаветне бабице (Сефора и Фува), што нам даје и право на
тврдњу да је Мојсијева жена била вична и одређеним хируршким
захватима. Истовремено, Сефора је једина жена Старог завета за коју
и сам старозаветни писац каже да је обавила чин обрезивања што су,
пре мисирског ропства, чинили искључиво мушкарци. На овај начин
110
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
Библија нам још једном потврђује да су жене одиграле најзначајнију
улогу у очувању старе праотачке вере и обичаја, ућутаних у мисирском
ропству, као и њиховом поновном оживљавању.
Дакле, остаје нам као најпоузданија тврдња, а по основу самог
библијског текста, да је Мојсија обрезала његова жена Сефора кад му
је било око осамдесет година. Тек тако је Мојсије могао да започне
своју пророчку и месијанску улогу пошто је и на сопственом телу
испоштовао стари завет обрезивања, склопљен пре много векова
између Бога и Аврама, првог библијског пророка. Оваквом основаном
претпоставком искључиле би се и тврдње неких библиста по којима
Мојсије чак није ни био обрезан.
Било како било, са знацима Божијег посланства и важним вер­
ским обележјем на сопственом телу, Мојсије успева да, по поврат­ку
у Египат, обједини јеврејски народ и изведе га из земље у којој је,
ду­же од четири века, живео углавном робовским животом. У том ве­
ли­ком подухвату Мојсију су свесрдно помагали брат Арон, родона­
чел­ник наследног свештенства, и сестра Марија – прва библијска
проро­чица.
Што се тиче Сефоре, њено име Стари завет помиње још само
једном и то по протоку неког времена од изласка Израеловог племена
из Египта. Библија, наиме, каже да се Јотор, Сефорин отац, искрено
обрадовао кад је чуо како изведе Господ Израиља из Мисира и како
је пожурио да се сретне с Мојсијем у пустињи: „И пође Јотор таст
Мојсијев са синовима његовијем и са женом његовом к Мојсију у
пустињу, гдје бјеше у околу под гором Божијом…” По свему судећи,
Сефора је са синовима пратила Мојсија у Мисир управо до овог места
– до Хорива, горе Божије, а да је одатле Мојсије наставио даље пут
до Египта са братом Ароном, који му је управо овде дошао у сусрет.
Сефору и синове Мојсије онда бјеше послао натраг.
После разговора с Мојсијем, а Мојсије послуша таста својега,
и учини све што рече, Јотор се враћа у своју земљу а његова ћерка
Сефора и унуци, Гирсам и Елиезер, настављају пут са Израелцима
предвођеним Мојсијем, Ароном и Маријом. Са њима ће путовати и
Сефорин брат Јован јер га Мојсије беше замолио да крене с њима и
буде им водич кроз пустињу: „Немој нас остављати, јер знаш мјеста
у пустињи гдје бисмо могли стајати, па нам буди вођ.”
111
Мирослава Пашић – Гаговић
МОЈСИЈЕВА СЕСТРА
Са много колорита, бајковитих призора и драмске напетости
приказан је Излазак, односно бекство Израелаца из Мисира. (3) А
једна од величанствених и најимпресивнијих сцена целокупног биб­
лијског штива је она која приказује како јеврејски народ у великом
броју прелази преко Црвеног мора остављајући за собом, у морским
таласима, лешеве фараонове потере, па и самог фараона.
Верујући да је овакав епилог уследио Божијом вољом, Мојсије и
сав израелски народ запевао је том приликом песму захвалницу свом
Богу: „Сила је моја и пјесма моја Господ, који ме избави…”
Посебну драж овој победничкој сцени пружају жене. Окупљене
око Мојсијеве сестре, пророчице Марије, уз громогласну пратњу
бубњева и свирала, оне песмом пркосе и славе и са божанским жаром
играју свој први национални плес. О томе у Библији пише: „И Марија
пророчица, сестра Аронова, узе бубањ у своју руку; а за њом изиђоше
све жене с бубњима и свиралама. И отпјеваше им Марија…” Дуго се
потом ова Маријина песма победе, славе и пркоса орила пустињом.
На свом даљем путу ка Обећаној земљи Израелови потомци су
пролазили кроз многе недаће и многа искушења. У више махова су се
бунили, изражавали неверицу и чак хтели да се врате у Египат. У тим
тренуцима муке и очаја одрицали су се и самог Бога и у молитвама се
враћали својим ранијим, мисирским божанствима. (4)
У једном таквом тренутку посусталости и сумње, Мојсију се
супростављају чак и његови највернији следбеници – брат Арон и
сестра Марија. „И стадоше викати Арон и Марија на Мојсија ради
жене Мадијанке, којом се оженио, јер се ожени Мадијанком”, пише
Библија.
Међутим, није Мојсијева давнашња женидба била прави разлог
за овај сукоб. Додуше, неки библисти устврђују да је реч о другој
Мојсијевој женидби која је била разлог за сукоб Мојсија са братом и
сестром. За оваква тврђења, ипак, нема места по основу текста Старог
завета. Напротив, старозаветни писац чак три пута истиче да су се
Мојсију на путу ка Обећаној земљи придружили његова жена Сефора,
112
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
пореклом Мадијанка, са синовима. Тако је, између осталог, забележена
и ова порука Сефориног оца: „Ја таст твој Јотор идем к теби и жена
твоја и оба сина њезина с њом…”
Нема сумње, дакле, да повод за сукоб блиских рођака није била
тобожња Мојсијева нова женидба већ је суштина сукоба задирала
искључиво у религијска схватања. То потврђују и Аронове и Маријине
речи изречене у наставку беса: „Зар је само преко Мојсија говорио
Господ?Није ли говорио и преко нас?”
(Овде је могуће претпоставити да је, поред Арона, сусрету на
Хориву, уочи Мојсијевог повратка у Египат, присуствовала
и Марија. Тада је, вероватно, постигнут и кључни договор у
вези са будућим деловањима, односно начину реализације
операције Излазак.)
Иначе, претходно помињање жене Мадијанке у сукобу Јохаведине
деце несумњиво се односи на Сефору, која је свесрдно подржавала
свога мужа Мојсија у његовом прокламовању јединог Бога, а у кога је и
сама од рођења веровала. Поред оца свештеника, она је највероват­није
научила и знала традиционалне и поузданије одговоре на евентуал­
не религијске недоумице. За народ који је вековима, у мисирском
ропству, био отуђен од сопственог идентитета, који се сада нашао у
пешчаним раљама бројних непознаница бескрајне пустиње, Сефора
је била драгоцена ризница искуства и корисних поука. Њена упутства
и савете, а у њихову поузданост већ уверен и сопственим искуством
у вези са обрезивањем, Мојсије је, претпостављамо, рађе прихватао
од оних које су му сугерисали Арон и Марија. Самим тим, женидба са
Мадијанком могла би се тумачити и као својеврсно спајање, потпуно
јединство у вери Сефоре и Мојсија. При оваквом тумачењу ваља
подсетити и да сам израз оженити се има у Библији много дубље
значење од оног општеприхваћеног.
У поменути догађај, насртај Арона и Марије на Мојсија, укључује
се и сам Бог, па ова библијска епизода постаје права сага о вери,
љубави и слози. Наравно, Бог овом приликом штити свог изабраника
Мојсија, а Библија о томе пише: „Тада сиђе Господ у ступу од облака, и
стаде на вратима шатора…” Бог, у силовитим бесу, каже онда Марији
и Арону: „Како се не побојасте викати на слугу мојега, на Мојсија?”
113
Мирослава Пашић – Гаговић
За овај грех према брату, Марија бива обележена и кажњена.
„… И гле, Марија бјеше губава, бијела као снијег…” Арон није био
физички кажњен мада је учинио исти преступ. То вероватно зато
што се покајао за почињено, признао грешку, па чак у страху и молио
Мојсија: „Господару, молим те не мећи на нас гријехе овога, јер лудо
учинисмо и згријешисмо.”
(Ово покајање Арона, првог јеврејског свештеника, потврђује
да су једино Мојсијеве речи, забележене у Светом писму,
права суштина јеврејске религије.)
Библија не приповеда ништа у вези са евентуалним Маријиним
кајањем. Да ли је реч само о женској ћуди или о доследности пророчице
у тумачењу неке религијске догме, можемо само претпостављати. Има
места и за претпоставку да Маријина могућа сујета није дозвољавала
суревњивост неке друге жене у религиозним делањима. Ово тим пре
ако се има у виду чињеница да је Марија својом песмом и бубњевима
већ била стекла велику популарност и поверење бројних сапутника.
Да ли јој је, можда, Сефора била пророчка конкуренција?
Било како било, после Ароновог кајања, следи дирљива сцена у
којој Мојсије моли Бога да се смилује на његову сестру Марију и да је
излечи од губе. „И вапи Мојсије ка Господу говорећи: Боже молим ти
се, исцијели је.”
(Ова Мојсијева молитва за Марију уздигла је на врхунце брат­
ску љубав према сестри, а нарочито њихову заштитничку
бри­гу. У Библији се, иначе, са доста симпатија истиче поро­
дич­на слога и љубав.)
Бог услишава молитву свога миљеника али, Марија мора за свој
неокајани грех да издржи део казне. Зато је седам дана издвојена од
људи да би преболела губу. У међувремену, читаво племе са зебњом
чека њено оздрављење а потом, заједно с Маријом, наставља свој пут
ка Земљи обећаној.
О пророчици Марији, оној девојчици што је некад давно дрхтала
над судбином свог маленог брата остављеног у корпици од прућа,
ништа даље не говори Библија. За Марију, изгледа, није више било места
у свештеничким пословима. Женска надмудривања и брзоплетост
114
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
њиховог језика, по свему судећи, нису били прилични за озбиљност
верских проповеди. О вери и законима од тада су бринули искључиво
одабрани мушкарци, односно Левити, носиоци оне наследне линије
којој је припадала мајка Јохаведа.
А у Старом завету бележи се још једино Маријина смрт: „И си­
нови Израиљеви, сав збор њихов, дођоше у пустињу Синску првог
мјесеца, и стаде народ у Кадису; и ондје умрије Марија, и би погребена
ондје.”
То је крај приче о Марији, првој старозаветној пророчици. Њен
грех, супростављање брату Мојсију, остаће као велики подсетник
и опомена израелском народу за сва будућа поколења. У Петој, по­
следњој књизи Мојсијевој (Закони поновљени) пише: „Опомињи
се шта је учинио Господ Бог твој Марији на путу кад изађосте из
Мисира.”
Тај пут је настављен и после Маријине смрти. Народ који је Мојси­је
извео из Мисира, по Библији, потуцао се од немила до недрага пун­их
четрдесет година, да би тек потом прешао границе Ханана, односно
Обећане земље.
ЖЕНЕ У
МОЈСИЈЕВИМ ЗАКОНИМА
Т
уробан и тежак пустињски живот, препун искушења и невери­
ца, није ове људе претворио у разуздану руљу. Захваљујући Мојсију
као великом предводнику, ујединитељу, законодавцу и пророку, нису
то били пустињски скитачи већ у многим ситуацијама организована и
чврста заједница. Основни стожер који их је држао у тако нераскидивој
целини био је култ јединог Бога. Сва зла и сва добра, све идеје и све
намере, све је приписивано овом Богу – његовој вољи, љубави и гневу.
И световни, свакодневни живот овог народа био је скројен по
Божијој вољи. Библија каже да је, поред религијских обреда и закона,
и правила свакодневног живота Мојсију издиктирао сам Господ. По
115
Мирослава Пашић – Гаговић
тексту Старог завета, наиме, Мојсије се у више наврата сусретао
са Богом и то најчешће на Синајској гори. Ту му је саопштио Десет
Божијих заповести (5) а и законе и правила световног живота.
Нема сумње да је јеврејска религија управо преко Мојсија добила,
уз уважење древне традиције, и високу интелектуалну димензију.
Учен и образован, Мојсије је са очигледним страхопоштовањем ста­
јао пред тајнама живота и света.
Знао је да је природа основана на одређеним законитостима
али је исто тако веровао да у природи мора да постоји и нека врста
руководеће, духовне силе. Та сила, по Мојсију, могао је да буде и јесте
једино – Бог. Уз то, љубоморно чуване и неговане легенде о праоцима
биле су сигуран и чврст темељ на коме је успостављен идентитет јед­
ног народа а љубав Свевишњег, толико пута потврђивана у библиј­
ским записима, била је главни стожер око кога су се развијали сви
други друштвени токови и намере, а које је Мојсије каналисао својим
законима.
Међу уредбама, судовима и законима, које постави Господ између
себе и синова Израиљових на гори Синајској преко Мојсија, бројни су
и они који се односе на жене. У светлу ових закона и правила најбо­
ље се сагледава слика живота и статуса старозаветних жена. Време­
ном ће бројни детаљи са исте те слике постати традиционални узор,
поштован и негован међу Јеврејкама и до данашњих дана.
Оно што је најтипичније у Мојсијевим уредбама је велико
поштовање према родитељима и уопште – љубав према ближњима.
Чак би се слободно могло рећи да је, после Господа, највећа светиња
Израеловог рода – родитељ. И ту нема никаквих разлика између оца
и мајке. Поштовање и обзири су потпуно исти и кад је у питању отац
и кад је у питању мајка. Увредити оца или мајку, сматрало се исто
толико великим грехом, безмало као што је увреда и непоштовање
самог Господа: „Ко удари оца својега или матер своју, да се погуби. Ко
опсује оца својега или матер своју, да се погуби,” пише у Законима.
Овако сурове казне, предвиђене за грех према родитељу, могу
се на прави начин разумети ако се има на уму да Мојсијеви закони
представљају темељ моралног кодекса јеврејског друштва које је тек
било у повоју. Наиме, овако исказана казна је превасходно подразу­
мевала значајну васпитну улогу у смислу захвалности, поштовања и
116
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
обзирности. Јер, јесте да се човек, по Библији, рађа искључиво Божијом
вољом, али је истина и да су родитељи ти који подижу новорођенче
и од детета стварају човека. Имајући то у виду, онда се намеће
закључак да је човек то што јесте захваљујући у исто време Богу и
– родитељима. Па, ако човек нема обзир и поштовање према онима
који су га створили, по логици поменутих закона, нема основа ни за
постојање таквог човека. Из оваквог моралног закључка развијају
се и остала етичка мерила за процену односа између прекршаја и
казни, а које илустративно исказује и често понављана старозаветна
реченица: Како сам чинио, тако ми плати Бог.
* * *
Иначе, жена – мајка је у тим давним временима уздизана до бо­
жанских висина и њена улога родитељке била је изузетно поштована
и цењена. Уз све библијске примере и чињенице у вези са мушкарцем
– родитељем и његовом превасходно заштитничком улогом, може се
са правом рећи да писац Светог писма много више истиче жену као
заслужног родитеља и њен утицајни примат у односу на сопствену
децу. „Учи дијете према путу којим ће ићи, па не ће одступити од
њега ни кад остари”, говориће мудри Соломон.
(Могуће је да изузетно поштовање према мајци у старозаветном
добу вуче своје корене још из прадавне, месопотамске старине,
где се нарочито неговао култ богиње – мајке.)
Изузетно велико поштовање и заштиту имале су самохране мајке.
Њих је под своје окриље узео сам Господ који чује сваки њихов вапај
па гласом праведника поручује и заповеда: „Немојте цвијелити удо­
вуце и сироте (сирочад). Ако ли коју уцвијелиш у чем год, и повиче к
мени, чућу вику њезину. И запалиће се гњев мој, и побићу вас мачем, па
ће ваше жене бити удовице и ваша дјеца сироте.”
Ова Божија претња истосудбинском осветом отвара нам јасан
поглед на чињеницу да су древни Јевреји имали веома емотиван и
благонаклон однос према припадницима свога народа и то нарочито
у ситуацијама кад је требало заштитити оне слабије и немоћније.
Без бојазни да ћемо погрешити, можемо тврдити да нико у том ста­
117
Мирослава Пашић – Гаговић
розаветном добу није уживао већу колективну заштиту него што су
то биле жене – удовице, деца и старци. Па тако, када су упућивани
највећи прекори неком народу и појединцу, када се истицало нечије
непоштење и нечовечност, говорило се: Цвијеле удовице и сироте.
Нема сумње да су начин живота и мукотрпна борба за опстанак у
тим давним временима условили и нарочито истицање мушкарца као
ратника и заштитника заједнице. Стварна улога коју је имао створила
је од њега јачи пол, а самим тим дала му и одређене привилегије.
Међутим, без обзира на овај нешто повлашћенији статус мушкараца,
с правом се може рећи да су старозаветне жене у Мојсијевим закони­
ма имале уважен третман и законску заштиту, а то поготову у односу
на статус жена у другим оновременским цивилизацијама. Самим
тим, произвољне су и без основа тврдње неких библиста да Мојсије­
ви закони изражавају робовски положај жена. Однос према женама
других народа јесте био променљив, а условљаван је првенствено у
зависности од односа снага на бојном или политичком пољу. Али,
кад су у питању припаднице израелског рода, онда је старозаветни
законодавац изричит: – Моје слуге, – заповеда Господ, – које сам извео
из земље Мисирске, нека се не продају као робови… А роб твој и робиња
твоја што ћеш имати нека буду од онијех народа који ће бити око
вас, од њих купујте роба и робињу. Овај библијски цитат иде у прилог
тврдњи да жене Мојсијевог доба, припаднице израелских племена,
нису имале робовски третман.
(Неки обичајни кодекси, додуше, могу пружати асоцијативне
утиске о робовском статусу жене.)
Женским чељадетом, по Мојсију, могао је да тргује једино отац
(или брат уколико отац није био жив), а и то само приликом заруџби­
не или удаје своје кћери, односно сестре. Ни то није била трговина
у суштинском, профитерском значењу. Била је то нека врста откупа
коју је неговала традиција још много пре Мојсијевих закона. Логику
ове трговине древни људи су видели у чињеници да је женско дете
породица неговала, хранила и чувала све док оно не стаса да и само
привређује. Управо у том узрасту женско дете одлази у другу породицу
– племе, па је откуп представљао својеврсну надокнаду за оно што је
до тада уложено у девојку.
118
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
(Оваква традиција дуго се очувала и међу другим народима,
па и до наших дана. И данас заступљен свадбарски ритуални
обичај откупљивања младе, вуче корене из ове далеке про­
шлости.)
И у овако дозвољеној трговини Бог на одређени начин штити же­
ну. Он благонаклоно, родитељским тоном, упозорава очеве: „… али да
немаш власти продати је у туђи народ учинивши јој невјеру.” Робовски
положај, нема сумње, припаднице израелских племена могле су имати
само код других народа, било да су украдене или заробљене.
Девојци, готово по правилу, будућег мужа бира њен отац, односно
брат. Чак и у оним случајевима кад је девојци, пре удаје, одузето
девичанство. „Ко би преварио дјевојку која није заручена, те би спавао
с њом, да јој да прћију (надокнаду) и узме је за жену. А ако му је отац
њезин не би хтео дати, да да новца колико иде у прћију дјевојци.”
По главној уредби, девојка се удавала невина. У случају да се није
нашло дјевојаштво у дјевојке, онда је следила сурова казна: „Тада
нека изведу дјевојку на врата оца њезина, и нека је заспу камењем
људи онога мјеста да погине, за то што учини срамоту у Израиљу
курвавши се у дому оца својега. Тако извади зло из себе.”
(Мушка курварства нису била под теретом било кога закона.)
Старозаветне жене су биле у обавези да у сваком тренутку воде
рачуна о властитом понашању и поступцима. У том смислу постојале
су и одређене норме које су се беспоговорно поштовале, а у неким
случајевима биле су предвиђене и сурове казне за женино недолично
понашање, попут: „Ако би се свадили људи, један с другим, па би
дошла жена једнога да отме мужа својега из руке другога који га бије,
и пруживши руку своју ухватила би га за мошњице, одсијеци јој руку;
нека не жали око твоје.”
* * *
Судећи по библијском тексту, сигурно је да се не може говорити о
идеалној равноправности полова у старој јеврејској заједници. Услови
и прилике то нису ни дозвољавали. Па ипак, кад је била у питању
законска регулатива у вези са осталим аспектима свакодневног живо­
119
Мирослава Пашић – Гаговић
та, она се готово идентично дотицала и мушкараца и жена. Жена је­
сте била под одређеним патронатом мушкарца, али не било ког и не
свих мушкараца. Били су то искључиво они мушкарци који су је, по
природи ствари, највише волели и којима је највише значила. Док је
била дете и девојка над њом су власт имали њен отац или брат, а кад
је постала удата жена то је био њен муж.
(Сетимо се Ребекине удаје кад ни отац ни брат не дају девојку
пре њеног пристанка.)
Поред тога, библијски примери потврђују да мушкарци нису мог­
ли, а ни смели, да злоупотребљавају дата им права у односу на жене.
По слову Мојсијевих закона, жене су имале чак и право на наслед­
ство. Додуше, само у оним случајевима кад њихов отац није имао муш­
ких потомака: „Кад ко умре а нема сина, онда пренесите нашљетство
његово на кћер његову”, пише у Законима. О томе илустративно говори
и прича о пет Салпадових кћери.
Како нису имале браће, каже легенда, после очеве смрти, ових пет
сестара наслеђују имовину и деле је на једнаке делове. То није био слу­
чај код мушких наследника где је син – првенац имао одређену прокла­
мовану предност и бивао наследник готово свеукупне очеве имовине.
Међутим, бројни су примери у Библији који говоре и да се, због сплета
различитих околности, мењао овај однос према прворођеном сину па
је носилац првородства бивао најчешће син рођен као четврти по реду.
Прича о Салпадовим кћерима потврђује и да су жене имале чак и
право на избор сопственог партнера. Наравно,и ово само у случајевима
кад нису имале брата нити живог оца. О њиховој судбини, значи, није
могао да одлучује ни један други мушкарац, па чак ни неки ближи
рођак из племенске заједнице. „Ово заповједи Господ: нека се удаду за
кога им буде воља, али у породицу племена својега нека се удаду.”
Овакво декларативно условљавање удаје у оквиру сопственог
племена имало је своју дубоку историјску логичност у чијој основи
је било избегавање сукоба међу израелским племенима и очување
узајамне слоге, а то нарочито у временима великих и жестоких сукоба
са другим народима: „Да се не би преносило нашљедство синова
Израиљевијех од једнога племена на друго; јер ће синови Израиљеви
држати сваки нашљедство племена отаца својих.”
120
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
Како је Салпад био Манасијин, односно Јосифов потомак, његове
кћери неће прекршити закон кад се удадоше за синове стричева својих.
Тако оста нашљедство њихово у племену породице оца њихова.
(Стари Јевреји су изузетно поштовали личну својину, што је
утврђено и нормама породичног и наследног права.)
Старозаветне жене су, у суштини, биле изузетно поштоване. То
потврђује и чињеница да су им Мојсијеви закони дали бројна права
и заштиту, док готово да нема правних привилегија намењених
искључиво мушкарцима. Жене су чак имале и право да дају реч, што
се изузетно поштовало и неговало у јеврејској традицији. У вези с
тим, Господ заповеда: „Кад који човјек учини завијет Господу, или се
закуне везавши се душом својом, нека не погази ријечи своје, него нека
учини све што изађе из уста његовијег.”
Женину дату реч могао је да порекне једино њен отац, а касније и
муж. „Сваки завјет и све за што би се везала заклетвом да мучи душу
своју, муж њезин потврђује и укида.” У таквим случајевима жена је
била ослобођена од греха због неодржане речи или заклетве, јер муж
је њезин порекао, и Господ ће јој опростити.
Попут мушкараца, и женама је било дозвољено да се, посебном
оданошћу и начином, приближе Господу, па су и оне могле да буду
назареји – посвећени људи (6) и то по сопственом избору. „Кад човијек
или жена ужчини завијет назирејски, да буде назиреј Господу…” У
Старом завету, међутим, не помиње се ни једна жена која је била
назареј. (О дечијем назарејству одлучивали су њихови родитељи.)
ПРЕЉУБА – НАЈВЕЋИ
ЖЕНСКИ ГРЕХ
Ако је судити по ономе што пише у Библији, онда је старозавет­
ни мушкарац био спреман да жени опрости све, осим – прељубе. Без
обзира на истакнуту, али не увек и строго доследну, старозаветну
тенденцију у вези са племенском и породичном чистокрвношћу,
121
Мирослава Пашић – Гаговић
муш­карци су прељубу доживљавали понајвише као личну увреду и
осе­ћали је као властиту бол. Зато је, вероватно, и страх од љубавног
јада које би им донело евентуално женско неверство, био један од
бит­­них разлога за сурове казне предвиђене за женина љубавна издај­
ства. Тако, рецимо, кад Бог набраја казне које могу уследити његовом
иза­­браном народу у случају непоштовања Божије речи, као изузетно
тешку казну помиње и ову: „Оженићеш се а други ће спавати са твојом
женом.”
Дакле, удата жена је, без поговора, морала бити верна своме мужу.
У супротном, следила је казна: „Ако се ко ухвати гдје лежи са женом
удатом, нека се погубе обоје, човјек који је лежао са женом и жена.”
Уосталом, тако је то било још од Аврамових времена, а и једна од десет
Божијих заповести, седма по реду, гласи: „Не чини прељубе!”
(Наравно, поменута заповест се не односи искључиво на муш­
ко–женску прељубу, већ и на прељубе друге врсте, од којих је
неверство Господу свакако прељуба над прељубама.)
Поред смртне казне, предвиђене за очигледно неверство, постојала
је и казна за сумњу љубавну. Реч је, у суштини, о љубомори која, како
данас тако и одвајкада, може бити и са и без разлога. „Кажи синовима
Израиљевим и реци им: чија би жена застранила те би му згријешила,
и други би је облежао, а муж њезин не би знао, него би она затајила да
се оскврнила, и не би било свједока на њу, нити би се затекла, а њему
би дошла сумња љубавна, те би из љубави сумњао на своју жену, а она
би била оскврњена; или би му дошла сумња љубавна те би из љубави
сумњао на своју жену, а она не би била оскврњена, онда нека муж доведе
жену своју к свештенику…”
Право на сумњу љубавну имао је само мушкарац, а недоумицу ње­
говог љубоморног емотивног стања решавао је свештеник и то помоћу
специјалног напитка званог горка вода. (7) „А кад јој да воду да пије,
ако се буде оскврнила и учинила невјеру мужу својему, онда ће ући вода
проклета у њу и постаће горка…”
По свему судећи, ова терапија је имала првенствену улогу да
ублажи мужевљеве љубоморне јаде, а поготову у ситуацијама кад су те
сумње љубавне биле без правог основа. Горка вода је, изгледа, бивала и
спасоносно средство за жену пред налетима мужевљеве неосноване,
122
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
болесне љубоморе, односно својеврсно помиловање недужне жене,
као и значајан корак у хуманизацији односа према њој. Подсетимо
се да у далеко старијем Хамурабијевом законику, а из кога је многе
чланове преузела хебрејска Тора, за жену која је била под мужевљевом
сумњом љубавном није било спаса. Било да је с оправданим разлогом
или без њега, мужевљева љубомора, по Хамурабију, за жену је значи­
ла – смрт, принудно самоубиство скоком у реку.
У старозаветно доба нарочито је осуђивана прељуба са удатом
женом. У таквим ситуацијама мужеви нису кажњавали само своје
жене већ и њихове љубавнике којима су, без суда, најчешће сами
долазили главе. „Ко учини прељубу са женом, безуман је, душу своју
губи ко тако чини; Муке и руга допада, и срамота се његова не може
избрисати. Јер је љубавна сумња жестока у мужа и не штеди на дан
освете; Не мари ни за какав откуп, и не прима ако ћеш и много дарова
давати.”
Очигледно је, дакле, да су љубавне преваре биле својствене и
људима библијских времена. У њихово доба неверства ове врсте има­
ла су и своју правну форму, а предвиђене последице и казне односиле
су се искључиво на жене. А како за мушку прељубу нема предви­
ђе­них казни у Мојсијевим законима, могло би се закључити да су
му­жеви имали право да безобзирно варају своје жене кад год би то
поже­лели.
Па ипак, није било баш тако. Бигамија (многоженство) јесте, до­
некле, била легализована и у Мојсијево доба али, међу бројним од­
ред­бама које регулишу брачне односе, пише и ово: „Немој узети жене
преко једне жене, да је уцвијелиш откривајући голотињу другој за
живота њезина.”
Из садржаја цитиране законске препоруке јасно се види да је
муш­карцима – удовцима било дозвољено да се поново жене, а што
са женама – удовицама, без посебне сагласности, није био случај.
Поред тога, поменути цитат износи нам на видело и чињеницу да ни
осећања жена нису занемаривана у та древна времена. Старозаветни
законодавац, без претње мужевима, али са пуно топлине и осећајнос­
ти, каже да би жена била тужна и уцвељена уколико би њен муж
поред себе имао и другу, говорећи нам тако да су љубавне муке и те
како раздирале и срца библијских жена. Обичај многоженства, чији
123
Мирослава Пашић – Гаговић
су корени били утемељени још у месопотамској традицији, стављао је
жену у понижен положај. Самим тим, препорука из Мојсијевих закона
представља огроман прогресиван корак у погледу статуса жена.
Али, без обзира на претходно поменуте препоруке, мушкарци ни­
су, барем по питању броја жена, баш ревносно поштовали Божије речи
које им је у Законима пренео Мојсије. Појединци су понекад имали
и више жена (најчешће две), а у таквим случајевима закон је увек
штитио ону прву. „Ко би имао двије жене, једну милу а другу немилу,
па би родиле синове, и мила и немила, и првенац би био од немиле,
онда кад дође вријеме да подјели синовима својим што има, не може
првенцем учинити сина од миле преко сина од немиле који је првенац.”
Љубавни јади и патње, прељубе и неверства, стари су, рекло би се,
колико и сам човек. Ова тематика је широко заступљена у библијским
текстовима и то дубоко људски, осећајно и разумно. И конкретних
љубавних прича има подоста у Библији и свака од њих има свој драмски
заплет и епилог. Ипак, како старозаветно време тече, све је мање оних
великих, оданих и пожртвованих љубави којима су зрачили односи
праотаца и прамајки. Разна потоња библијска дешавања приморавала
су мушкарца на све чешћа удаљавања од породице и истовремено
му пружала могућност да баца поглед на друге жене, а не ретко и на
туђинке.
* * *
Без обзира на све, брачна заједница је увек била нарочито значајна
и уважавана и чинила је круну у свеукупним друштвеним односима.
Младожења је, на пример, неко време био ослобођен служења у
војсци и ратовања, иако је то био основни мушки задатак у периодима
честих сеоба, сукоба и ратова с другим народима. „Ко се скоро буде
оженио, нека не иде на војску, и не намећи на њ никакога посла; нека
буде слободан у кући својој годину дана и нека се радује са женом својом
коју је довео.” Са бојишта су враћани и они који су се тек спремали за
женидбу: „И ко је испросио дјевојку а још је није одвео; нека иде, нек се
врати кући својој, да не би погинуо у боју, и други је одвео.”
Али, да љубав није баш увек идилична и нежна, да понекад може
да чини чуда, знао је то добро и старозаветни законодавац па је оза­
124
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
конио и право на развод брака. „Кад ко узме жену и ожени се њом, па се
догоди да му она не буде по вољи, што он нађе на њојзи што год ружно,
нека јој напише књигу распусну и да јој у руке, па нека је отпусти из
своје куће…”
А куд ли је могла жена отпуштена из мужевљеве куће? Једино
уточиште био би јој је родитељски дом али јој ни то уточиште није
увек било сигурно и поуздано.Додуше, и жена – распуштеница могла
је поново да се уда. Али, отеране жене нису биле баш примамљива
прилика за будуће младожење. Свештеницима, на пример, било је чак
и забрањено да се жене овим женама: „Нека се не жене женом курвом
или силованом; ни пуштеницом нека се не жене; јер су свети Богу
својему.”
Ако ли би се отпуштена жена којим случајем поново удала, никад
више није имала право да се поново врати свом првом мужу па ма
колико је он звао, молио и кајао се. Оваква забрана повратка била
је својеврсна гаранција сигурности за будућег мужа отеране жене,
али и опомена мужевима да добро размисле пре него што би својим
женама дали књигу распусну. Жене се таквим недоумицама никад
нису оптерећивале јер нису ни имале право да својим мужевима дају
књиге распусне.
Љубав као емоција, која је од искона пратилац човекове душе,
би­ла је, нема сумње, добро позната у свим својим видовима и пис­
цу Библије. Зато није ни чудно што љубавна тематика заузима поза­
машан део старозаветног штива. Потку за многа збивања из тих дав­
них времена, па и она од кључног значаја, чиниле су љубави између
мушкарца и жене.
Према овом човековом осећању са много нежности и разумевања
односи се и сам Бог. Његова следећа заповест, коју је Мојсије преточио
у закон, потврђује свеопшту хуманост јеврејског Бога, а и сазнање
древних људи да љубав не зна за границе.
Ево како то Свевишњи заповеда: „Кад отидеш на војску на
непријатеље своје, и преда их Господ Бог твој у руке твоје и заробиш
их много, и угледаш у робљу лијепу жену, и омили ти да би је хтио
узети за жену, одведи је кући својој; и нека обрије главу своју и среже
нокте своје; и нека скине хаљине своје у којима је заробљена, и нека
сједи у кући твојој, и жали за оцем својим и за матером својом цио
125
Мирослава Пашић – Гаговић
мјесец дана; потом лези с њом, и буди јој муж и она нека ти буде жена.
Ако ти послије не би била по вољи, пусти је нека иде куда јој драго, али
никако да је не продаш за новце ни да њом тргујеш, јер си је осрамо­
тио.”
Из овог примера, а и других сличних у Библији, долазимо до зак­
ључка да Бог није, у начелу, свом изабраном народу условљавао избор
лепше половине. Напротив, Бог је у том погледу изузетно толерантан,
па су бројни и библијски примери мешовитих бракова.
(Изузетак су били једино свештеници – Левити. Њима је За­
ко­нима било забрањено да се жене женама које нису биле
Израеловог рода.)
Оваква љубавна слобода, која је у својој суштини имала првен­
ствено емотивни осећај, није била искључива привилегија мушкара­
ца. И неке старозаветне жене имале су мужеве – туђинце. Тако Библи­
ја, говорећи о једном сину – безбожнику, каже и ово: „А изађе син
једне Израиљке (Саломита), које му је отац био Мисирац…”
Без обзира на поменути начелни став, жена – туђинка и мушкарац
– туђинац нису баш увек били добродошли у заједницу Израелових
потомака. Најчешће су ратни сукоби са другим народима били по­
вод и разлог да се, у зависности од среће и успеха на бојном пољу,
додају и мењају амандмани у односу на туђинке и туђинце љубавног
одабира. Тако ће, на пример, у неком тренутку вишедеценијске борбе
Израелаца за освајање простора Ханана, Господ чак заповедити сво­
јим изабраницима да се ни по коју цену не пријатеље с појединим
народима, нити кћери њихове узимај за сина својега, нити кћери даји
за сина њихова.
Исто тако, у зависности од снаге противника, властитих губитака
и жестине сукоба, мењао се и однос према женама из противничког
табора. Некад би Божија заповест гласила: „Да се побије сво мушкиње,
све жене и сва деца”, а некад да се побију сви, осим жена које нису
спознале мушкарца и слично.
Често су жене – туђинке, по писању Библије, бивале главни разлог
за недаће и зла која су се сваљивала на Израелова племена. Понесени
љубавном страшћу, у загрљају туђинки, како то представља Библија,
Јевреји су понекад заборављали Божије заповести и слепо следили
126
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
жеље и вољу жена које су им опчиниле и разум и душу. Бог то осуђује
и кажњава. Најчешће жртве таквог Божијег гнева су саме жене, мада
у таквим тренуцима, не ретко, веома жестоко страдају и заблудели
припадници јеврејскога рода.
Жене, као својеврсно тактичко, а не ретко и убојито оружје, често
сусрећемо на страницама Библије. Такав пример је и легенда која каже
да се цар моавски Валак беше уплашио од могућег напада Израелаца
па тражи помоћ од чувеног месопотамског чаробњака Валама. Како
овај, због Божије воље, није могао против Израела да употреби ча­
ролију проклетства, на сцену ступају жене… „И живљаше Израиљ у
Ситиму, и народ стаде чинити прељубу са кћерима Моавским. Оне
позиваху народ на жртве својих богова, и народ јеђаше, и клањаше се
боговима њиховијем…”
Прељуба са женама-туђинкама очигледно да је, у одређеним си­
туа­цијама, значила и одрицање од Господа. А такво поступање Бог
су­рово кажњава па ови библијски женољупци постају прави страдал­
ници: „И гле, један између синова Израиљевих дође и доведе к браћи
својој једну Мадијанку (Хазвија) … А кад то виде Финес син Елеазара
сина Арона свештеника, уста у сред збора и узе копље у руку; и уђе за
човјеком Израиљцем у шатор, и прободе их обоје, човјека Израиљца и
ону жену, кроз трбух, и преста погибија међу синовима Израиљевим.”
ЗБОРНИК БРАЧНИХ И
МЕДИЦИНСКИХ ПРОПИСА
Бројни су примери који показују да је у давна библијска времена
брачна заједница, и породица уопште, била својеврсна светиња. Мој­
сијевим законским уредбама прецизно су били регулисани поро­дич­
ни односи и одступања од тих правила строго су кажњавана. Поред
материјалних, моралних и емотивних приступа, очигледни су и меди­
цински аспекти који су укључени у ова законодавна правила, а наро­
чито они из области сексуалне хигијене и генетике.
127
Мирослава Пашић – Гаговић
Старозаветне приче о праоцима, међутим, стварају код неупуће­
них читалаца погрешну слику о старом јеврејском народу и то наро­
чито у смислу колективног родоскрнављења и тобожње давнашње
склоности инцесту. А, уствари, у својој правој суштини, Стари завет
је најмање повод за овакве слике.
Јер, ако се посматра основна идеја прапочетка, односно рађање и
стварање једног посве новог народа, онда је разумљиво и оправдава­
јуће настојање да се праоци представе и у својој непосредној крвној
сродности. У том смислу, разумљиво је, нарочито се наглашава рођач­
ка блискост праотаца и прамајки.
Па ипак, мада ношен основном идејом о чистој крви, старозаветни
писац је очигледно веома добро познавао и правила генетског наслеђа.
Свестан управо те генетске клопке, он покушава да је избегне па то,
поред осталог, чини и изузетно драматичним причама о тешким
мукама са којима се суочавају прамајке – нероткиње како би донеле
на свет своје потомке а које су оличене у ликовима Саре, Ребеке и
Рахеле.
У времену које следи, слике и утисци су посве другачији. Без
обзира на све оно од раније, блискорођачки бракови ће бити строго
забрањени Мојсијевим законима а Израелове потомке, рецимо, ра­
ђа­ју и робиње, а потом и неке друге туђинке. Дакле, у Мојсијевим за­
конима генетска правила су строго прецизирана па тако, између оста­
лог, у Законима пише: „Нико да не приступа родици својој по крви, да
открије голотињу њезину. Ја сам Господ.”
После оваквог изричитог императива, следе и остале строге за­
повести о забрани родоскрнављења и прецизно набрајање ко са ким,
у рођачком смислу, не сме ступити у сексуалне односе: „Голотиње оца
својега ни голотиње матере своје не откриј; мати ти је; не откриј
голотиње њезине; голотиње сестре своје, кћери оца својега или матере
своје – не откриј; голотиње кћери сина својега, или кћери кћери своје –
не откриј, јер је твоја голотиња…” и тако даље.
Поред законске забране сексуалног односа међу рођацима блис­
ким по крви, Мојсијеви закони чак спречавају и могућу претпоставку
за генетску грешку. Строго се, наиме, водило рачуна о томе ко са
ким може да ступа у брачне односе, односно ствара потомство. А
да у том погледу не би дошло до евентуалне намерне или ненамерне
128
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
подметачине, Законима су, на пример, биле прецизиране и следеће
забране: „Голотиње сестре оца својега не откриј; једна је крв с оцем
твојим. Голотиње сестре матере своје не откриј; јер је једна крв с
матером твојом. Голотиње брата оца својега не откриј приступајући
к жени његовој; стрина ти је. Голотиње жене сина својега не откриј;
снаха ти је, не откриј голотиње њезине…” и тако даље.
Несумњиво је, дакле, да су правила генетике и те како била позната
старозаветним људима. Древни сточари су то добро знали и кад су у
питању животиње. О томе, можда најилустративније, сведочи прича
о Јаковљевом надничењу код ујака Лавана кад он успева да производи
стоку с биљегом, шарену, црну или белу, а Мојсије ће у својим Законима
рећи и ово: „… живинчета својега не пуштај на живинче друге врсте.”
* * *
Библија је, по много чему, и својеврстан медицински уџбеник.
Задивљујуће је, рецимо, колико је старозаветни писац познавао зна­
чај исхране, хигијене, као и свеукупни здравствени третман. Препоз­
навање бројних болести (губа, сифилис, оспа) и начин њиховог лечења
знали су библијски људи. Знали су како и које биље, звериње и птице
могу, а које не, да се користе за човекову исхрану.
У погледу исхране занимљива је и прича која каже да је израелски
народ, приликом једне побуне у пустињи и кајања што су напустили
Мисир, тражио да једе и месо. „Тада се подиже вјетар од Господа, и
потјера од мора препелице и разасу их по околу… и уставши народ вас
онај дан и сву ноћ и вас други дан купљаше препелице…” Али, само што
су почели да једу, „месо још им бијаше у зубима, јоште га не поједоше,
а Господ се разгњеви на народ, и удари Господ народ помором врло
великим…”
Ако знамо да препелице нису на листи птица забрањених за
јело и да је Господ раније, пре овог догађаја, нахранио народ управо
њиховим месом, онда се намеће питање: о каквој масовној смрти
је реч? Да ли нам је то, можда, старозаветни писац забележио прву
познату епидемију птичијег грипа? У сваком случају, очигледно је да
су библијски људи знали за заразне болести које се преносе и путем
исхране.
129
Мирослава Пашић – Гаговић
У оквиру медицинско – здравственог текста, старозаветни писац
(с правом или не?) наглашено истиче разлику између полова, односно
пост–порођајне реакције жена које су у искључивој непосредној вези
са полом рођеног детета: „Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста
је седам дана… а она још тридесет и три дана нека остане чистећи се
од крви.” Али, када је у питању рађање женског детета, жена је нечиста
двоструко дуже: „А кад роди женско, онда је нечиста двије недјеље
дана… и шездесет шест дана нека остане чистећи се од крви… То је
закон за жену кад роди мушко или женско.”
(Савремена медицина, изгледа, није се бавила питањем разли­
ке, у смислу здравственог стања и способности породиље, у
случајевима кад доноси на свет мушко, односно женско дете.)
С обзиром да се догађања обухваћена књигом Излазак одвијају
углавном у пустињи, разумљиво је да су хигијенски услови морали
бити на изразито ниском нивоу. Несташица воде, о чему говоре и
честе борбе за изворе, била је главни разлог за многе болести које
су последица нехигијене. А да су старозаветни људи добро знали да
и нечиста вода може бити узрок многим болештинама, потврђују и
заповести од којих народа се може, односно не може, куповати вода.
Зато и не чуди што је Мојсије у своје Законе унео бројне одредбе и
заповести које се односе управо на хигијенска правила. Тако се, међу
оним најдетаљнијим одредбама у вези са хигијеном, налази и ова: „И
имај мјесто иза окола гдје ћеш излазити на поље. И имај лопатицу у
оправи својој, па кад изидеш на поље, закопај њом, а кад пођеш натраг,
згрни нечист своју.”
У оквире сексуалне хигијене био је укључен и женин месечни
циклус. „А жена кад има вријеме, кад иде крв од тијела њезина, нека
се одваја седам дана… И човјек коме изађе сјеме кад спава са женом
нека опере водом цијело тијело своје, и биће нечист до вечера…” Поред
тога, за време жениног менструалног циклуса, сексуални однос је био
строго забрањен: „И ко би спавао са женом кад има вријеме и открио
голотињу њезину откривиши течење њезино, и она би открила
течење крви своје, да се истријебе обоје из народа својега.”
130
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
БЛАГОСЛОВ
И ПРОКЛЕТСТВО
З
акони, норме и правила која је, по Библији, највероватније око
13. века пре нове ере, Бог саопштио Мојсију на гори Хориву, а које је
Мојсије годинама објављивао своме народу, постали су велика оба­
веза и неприкосновена догма за Израелово потомство. Мада је бит
и суштина свих тих закона садржана и произилази из знаних Десет
Божијих заповести, важно је напоменути да су управо бројна етичка
правила и смернице у вези са непосредним друштвеним животом
и међусобним односима, дали јеврејској религији изразито етичку
димензију. (8)
Поштовање Божије воље и придржавање закона био је основни
предуслов да Свевишњи испуни свој стари завет, завештан праоци­
ма Авраму, Исаку и Јакову, и Јевреје изведе из Египта и одведе их у
Обећану земљу, као и да потом свој народ,Израелов род,уздигне изнад
осталих народа како би били глава а не реп.
Иначе, Библија истиче да је старозаветни Бог, који себе сматра
Богом свих народа, изабрао Израелово племе за свој посебан народ
једноставно и само зато што је Он тако хтео, односно да би преко
свог народа терао и уништавао оне народе који су били непослушни.
У вези с тим, у Светом писму пише: „Не идеш за правду своју ни за
чистоту срца својега, да наслиједиш ту земљу; него за неваљалство
тијех народа Господ Бог твој тјера их испред тебе, и да одржи ријеч
за коју се заклео оцима твојим Авраму, Исаку и Јакову.” Господ у више
наврата изречено понавља и потврђује: „Знај дакле да ти Господ Бог
твој не даје те добре земље за правду твоју да је наслиједиш, јер си
тврдоврат народ.”
О Божијим обећањима и бројним реализацијама тих обећања
записано је на многим страницама Библије. Старозаветни писац, не
ретко, наглашава како Господ своју благонаклоност према Израеловом
роду испољава превасходно због своје Божије речи, свог обећања
датог, још много давно, њиховим заслужним праоцима.
131
Мирослава Пашић – Гаговић
Међутим, старозаветни благослов није само привилегија и угодан
живот на праотачким ловорикама. То је истовремено и велика обавеза
за свеукупан род израелских племена, а што првенствено подразумева
беспоговорно поштовање и оданост Господу и његовим законима.
„Проклет да је који не би остао на ријечима овога закона, и творио
их”, пише у Старом завету.
Разумљиво је, дакле, што за непоштовање и непридржавање
Божије воље и закона, Бог сурово кажњава и, не ретко, због кривице
појединаца баца проклетство на цео Израелов род.
Предвиђене казне су бројне и најчешће врло драстичне, а међу
њима су и ове:
„Учиниће Господ Бог твој да се прилијепи за те помор, доклете
не истријеби са земље у коју идеш да је наслиједиш… И бићеш чудо и
прича и подсмијех свијем народима у које те одведе Господ… И који
мрзе на вас биће вам господари, и бјежаћете кад вас нико не тјера…
Родићеш синове и кћери, али неће бити твоји; јер ће отићи у ропство…
У тјескоби и невољи којом ће ти притужити непријатељи твоји
јешћеш плод утробе своје, месо од синова својих и од кћери својих које
ти да Господ Бог твој…
Подигнуће Господ на тебе народ из далека, с краја земље, који ће
долијетети као орао, народ којему језика нећеш разумјети… и стег­
нуће те по свијем мјестима твојим, докле не попадају зидови твоји
високи и тврди, у које се уздаш, по свој земљи твојој… Даће те Господ
Бог твој непријатељима твојим да те бију; једнијем ћеш путем изаћи
на њих, а на седам ћеш путова бјежати од њих, и потуцаћеш се по
свијем царствима на земљи…”
Све Божије законе, благослове и проклетства саопштио је Мојсије
своме народу и на конкретним примерима потврђивао Божију реч.
По извршавању Божијих заповести следили су успеси, награде и
благостања. Али, ни у таквим тренуцима Божијег благослова није
ваљало заборавити путеве Господње. Бивало је и кад се Израиљ угоји,
па се стаде ритати. Удебљао се и засалио, па остави Бога који га је
створио. У оваквим приликама, подразумевало се, следиле су казне са
широке листе Божијих проклетстава.
(Стари завет обилује илустративним причама ове врсте.)
132
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
Четрдесет година после изласка из Мисира и лутања пустињским
бескрајима, стигао је Мојсије са својим народом близу хананских
граница, у земљу Моавску. Ту је још једном поновио народу све Бо­
жије законе и дао упутства о понашању Израелаца кад буду прешли
у Ханан. Написао је и песму „Слушај, небо, говорићу; и земља нека
чује говор уста мојих…” чији стихови казују о свему ономе што је
до тад било у вези с Јаковљевим родом. Ове стихове, односно причу
садржану у њима, морао је да зна сваки Израелац и да је преноси с
колена на колено: „Опомени се негдашњих дана… питај оца својега и
он ће ти јавити, старије своје и казаће ти…”
Тако је Мојсије завршио своју мисију, али није закорачио у Обе­
ћану земљу јер је и сам био под теретом Божије казне. У 120–ој го­
дини умире на гори Навав, у земљи Моавској, са чијих је висина
само видео пространства земље коју је Израеловом племену, како
приповеда Библија, подарио сам Бог. И погребе га Господ у долини у
земљи Моавској према Вет–Фегору; и нико не дозна за гроб његов до
данашњега дана. (9)
133
Мирослава Пашић – Гаговић
Хендрик ван Бален : Фараонова кћи налази Мојсија
134
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. МОЈСИЈЕВ ТАСТ – Ни једно име у Библији није толико променљиво као
име Мојсијевог таста. Најпре је он Рагуило, онај што даде Мојсију кћер своју
Сефору, па је онда дуго Јотор, а Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту својему.
У Петокњижју Мојсијев таст је још једном Рагуило, отац Јована, водича кроз
пустињу. У Књизи о судијама јављају се посве друга имена. Најпре, „а и синови
Хенеја таста Мојсијева…” а потом: „А Евер Кенијин бјеше се одвојио од Кенеја,
од синова Овава таста Мојсијева…” Наравно, није у питању ни грешка а ни
забуна. Реч је о великом поштовању, а и о заслугама, које старозаветни писац
исказује према Сефорином оцу и његовим потомцима који ће, изгледа, самим
наслеђем носити титулу – Мојсијев таст.
2. РЕТОРИКА – Када се Господ Бог јавио Мојсију на гори Хорив дајући
му налоге и упутства за реализацију будуће значајне историјско–религиозне
мисије, Мојсије се најпре опирао овој Божијој заповести рекавши: „Нијесам
рјечит човјек, нити сам прије био нити сам од како си проговорио са слугом
својим, него сам споријех уста и спора језика…” Потом ће Мојсије рећи и ово:
„… а како ће ме послушати Фараон, кад сам необрезанијех усана.” Ове ста­
розаветне констатације библисти ће различито тумачити, па и у смислу да је
Мојсије муцао или да чак није ни знао језик свога народа. Било како било,
очигледно је да је Мојсије имао неке говорне проблеме и да самим тим није
био предодређен за улогу говорника. То потврђују и Божије речи: „Није ли ти
брат Арон Левит ? знам да је он рјечит… Њему ћеш казати и метнућеш ове
ријечи у уста његова, и ја ћу бити с твојим устима, и с његовијем устима, и
учићу вас шта ћете чинити. И он ће мјесто тебе говорити народу, и он ће
бити теби мјесто уста а ти ћеш бити њему мјесто Бога…” Дакле, нема сумње
да је реторика била важна и поштована још у старозаветно доба. У том смислу
могло би се рећи и да је Арон, Мојсијев брат, био први библијски говорник, а
библијско беседништво ће свој врхунац достићи у доба пророка.
3. ИЗЛАЗАК – Научници се, углавном, слажу да се библијски Излазак
збиља догодио али се још нису у потпуности усагласили по питању времена
када су то Јевреји масовно напустили Египат. Већина њих, ипак, сматра да се
Излазак догодио око 13. века пре нове ере, односно после смрти египатског
фараона Рамзеса II (1317.–1251.г.п.н.е.). Ни број оних који су у то време кренули
135
Мирослава Пашић – Гаговић
ка Обећаној земљи научно није прецизиран. Тако неки истраживачи тврде да
је Египат напустило око 600 породица а други говоре о бројци од близу два
милиона људи. По неким подацима из саме Библије, рекло би се да је на овај
пут кренуло преко 600 хиљада људи, не рачунајући жене и децу. Али, без обзира
на истраживачке полемике по овом питању, нема сумње да је, за ондашња
времена, та бројка била заиста импресивна. Неки библисти сматрају да је
Излазак био организован у неколико група (можда десет, по десет Мојсијевих
зала нанетих фараону), а у Библији пише: „А бавише се синови Израиљеви у
Мисиру четири стотине и тридесет година. И кад се наврши четири стотине
тридесет година, у исти дан изађоше све војске Господње из земље Мисирске.”
Овај догађај, мада историјски још недовољно прецизиран, изузетно је значајан
и поштован у јеврејској традицији. Обележава се као Пасха (пролаз, пречица),
односно Дан слободе, спасења из мисирског ропства. „Држи мјесец Авив, те
слави пасху Господу Богу својему, јер мјесеца Авива извео те је Господ Бог твој
из Мисира ноћу… Та се ноћ светкује Господу, у коју их изведе из Мисира; то је
ноћ Господња, коју треба да светкују синови Израиљеви од кољена на кољено.”
Иначе, у древној Месопотамији се за почетак дана обично узимао моменат
заласка сунца јер је, по давним веровањима, дан настајао из ноћи, па је тако и
култ Месеца преовлађивао над култом Сунца.
4. ЗЛАТНО ТЕЛЕ – На почетку младог јеховизма, зачетог у пустињи, нису
сви Јевреји одмах, здраво за готово, прихватили јединог Бога. Осећајући се
превареним, неки од њих су се враћали мисирским божанствима и отказивали
послушност Мојсијевој идеологији. У том смислу Библија бележи бројне
епизоде свађа и сукоба међу саплеменицима. Ти сукоби, по Библији у вези са
религијском догмом, често су били изразито сурови и резултирали су са много
крви и жртава. Таква је и епизода о златном телету када, усред пустиње,
бунтовници сакупљају златни накит и из њега лију египатског идола – златно
теле. Ова одмазда, иронично представљена као ливење телета (уместо бика),
била је нарочито велико кушање јер је њен вођа, односно ливац био Арон,
Мојсијев брат. Потресен и очајан због оваквог одрицања Господа Мојсије је,
силазећи са горе Синајске, разбио камене плоче писане прстом Божијим. Био
је то и тренутак одлуке – за или против. „Стаде Мојсије на врата од окола, и
рече: к мени ко је Господњи.” У овом религијском сукобу дошло је и до жестоког
крвопролића. „И учинише синови Левијеви по заповијести Мојсијевој, и погибе
народа у онај дан до три тисуће људи.” Тако је златно теле постало, не само
симбол братског раздора, већ превасходно догађај који је објединио Израелце
у вери, а ослобађајући их при том и мисирске прошлости. Младунче краве,
теле, ће се касније, у Мојсијевим законима, одредити и као жртва–паљеница
за ненамерни грех.
136
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
5. ДЕСЕТ БОЖИЈИХ ЗАПОВЕСТИ – Педесети дан по изласку из Египта,
на Синајској гори, Господ је, преко Мојсија, саопштио људима својих Десет
заповести:
– Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома
ропскога. Немој имати других богова уза ме.
– Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на
небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити
им служити, јер сам ја Господ твој, ревнитељ, који походи гријехе отачке на
синовима до трећега и четвртог кољена, онијех који мрзе на мене. А чиним
милост на тисућама онијех који ме љубе и чувају заповијести моје.
– Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити
прав онај ко узме име његово узалуд.
– Сјећај се дана од одмора да свијеткујеш. Шест дана ради и свршавај све
послове своје. А седми дан је одмор Господу Богу твојему; тада немој радити
ниједнога посла, ни ти, ни син твој, ни кћи твоја, ни слуга твој, ни живинче
твоје, ни странац који је међу вратима твојим. Јер је за шест дана створио
Господ и небо и земљу, и море и што је год у њима; а у седми дан почину; зато је
благословио Господ дан одмора и посветио га.
– Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју
ти да Господ Бог твој.
– Не убиј.
– Не чини прељубе.
– Не кради.
– Не свједочи лажно на ближњега својега.
– Не пожели куће ближњега својега, ни слуге његове, ни слушкиње његове, ни
вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твојега.
6. НАЗАРЕЈ – Особа која је посвећена Богу и која се придржава одређених
правила: да не сече косу, да не пије вино и друга силовита пића, да не једе
грожђе… Библијские приче у вези са назарејством подстичу и на помисао да
су први назареји били махом сиротиња али, изгледа, и они са извесним психо–
физичким манама. Оваква претпоставка пружа могућност и за устврђивање
да су древни Јевреји, у оквиру своје друштвено–институционалне организа­
ције, имали и неки облик посебних, социјалних институција – сиротишта
или прихватилишта. Најпознатији старозаветни назареји били су Самсон и
Самуило, а жене – назарејке Стари завет не именује. У хришћанској религији
назареј је био Исус Христос а, по свему судећи, и његова мајка Богородица.
7. ГОРКА ВОДА – Специјални напитак за проверу женске верности који
су справљали свештеници као одгонетку за мушке љубоморне сумње. „И нека
узме свештеник свете воде у суд земљани; и праха с пода у шатору нека узме и
137
Мирослава Пашић – Гаговић
успе у воду… И нека свештеник закуне жену, и рече јој: ако није нико спавао с
тобом и ако нијеси застранила од мужа својега на нечистоту, нека ти не буде
ништа од ове воде горке, која носи проклетство… Ако ли си застранила од
мужа својега и оскврнила се, и ко други осим мужа твојега спавао с тобом, тада
свештеник заклињући жену нека је прокуне и рече жени да те Господ постави
за уклин и за клетву народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух
отече. И нека ти ова вода проклијета уђе у црева… А жена нека рече: амин,
амин.” Поред месопотамских веровања о води као месту зачетка живота, вода
је још у давној, тамошњој прошлости, као и разне врсте уља, имала широку
примену и у здравствено–ритуалном смислу свакодневног живота, па се тако
разликовала добра и лоша вода. На широку примену воде и уља у медицини,
по историчарима, указује и то што је реч лекар у дословном преводу значила
– онај који познаје воду или онај који познаје уље.
8. МОРАЛНЕ ПОУКЕ – Бројне Мојсијеве законе и поуке карактерише
изразито висока моралност и хуманост. Зато и не чуди што су многи старо­
заветни савети и упутства општеприхваћени, а многи народи су их уврстили и
као сопствену националну баштину. Ево неких библијских примера ове врсте:
– Пред сиједом главом устани, и поштуј лице старчево.
– Немој псовати глуха, ни пред слијепца метати што да се спотакне.
– Не чините неправде у суду, ни мјером за дужину, ни мјером за тежину, ни
мјером за ствари које се сипају.
– Ако је у тебе дошљак у земљи вашој, не чини му криво.
– А кад станете жети у земљи својој, немој са свијем пожети њиве своје,
ни пабирчи по жетви; остави сиромаху и дошљаку.
– Немој мрзити на брата својега у срцу својем; слободно искарај ближњега
својега, и немој трпјети гријеха на њему.
– Кад приносите жртву захвалну Господу приносите је драге воље.
9. МОЈСИЈЕ – По Старом завету, Мојсије је био кључни избавитељ Јев­
реја из египатског ропства, њихов вођа и учитељ, односно оснивач и утеме­
љи­вач јеврејске религије. Мада нема довољно опипљивих научних доказа
који би потврдили Мојсијеву историјску аутентичност, неки истраживачи су
изричити у тврдњи да је Мојсије заиста живео и деловао и то углавном онако
како то и Библија приповеда.
138
ЖЕНЕ ИЗ
ВРЕМЕНА СУДИЈА
Мојсијевом смрћу завршавају се пустињска лутања и пребива­
ња. Израелци, већ дуже времена улогорени у земљи Моавској, чекали
су тренутак за остварење Божије речи – освајање Ханана.
(Божија ријеч, односно идеја, и јесте покретачка снага свеукуп­
не библијске историје.)
А како пише у Библији, у Обећану земљу ће израелска племена
увести Исус Навин, (1) ратник и војсковођа, коме ће Господ у одређе­
ном тренутку заповедити: „Сада устани, пријеђи преко тог Јордана
ти и сав тај народ у земљу коју ја дајем синовима Израиљевим.”
Али, пре него што ће закорачити у воде граничне реке Јордана
(која ће се отворити и затворити попут Црвеног мора 40 година пре,
приликом бекства пред фараоновом потером), Израелци ће добро
испитати снагу и слабости својих противника у борби за освајање
Ханана.
Тако се већ на првим страницама Књиге Исуса Навина сусрећемо
са уходама које извиђају град Јерихон (2) и чврстину његових зидина.
Ту је и прва жена у Исусовој књизи – проститутка Рава, која у Јерихо­
ну држи званичну јавну кућу, а у којој скрива и двојицу шпијуна –
Израелаца за којима су јерихонске власти покренуле потеру. И овога
пута, као и у свим досадашњим пресудним догађањима библијске
историје, увод у главну причу је у кључној вези са – женом.
139
Мирослава Пашић – Гаговић
А како свака прича у Старом завету, и сваки детаљ те приче,
има свој значај и смисао за разумевање свеукупног библијског штива,
онда несумњиву важност има и епизода о хананској проститутки.
Као прво, то је први инсерт са слике цивилизације у коју тек стижу
Јев­реји – озакоњеност проституције коју, иначе, израелски Бог не
дозво­љава припадницама свог изабраног народа и чак указује на сла­
бости женске ћуди, односно бројне могућности (зло)употребе жена
– следбеница најстаријег заната, па заповеда: „Немој скрвнити
кћери своје пуштајући је да се курва, да се не би земља прокурвала и
напунила се безакоња…”
Истовремено, прича о шпијунима и Рави ставља на пиједестал и
завет дате речи – испуњење обећања, што је била нарочита вредност
јеврејске традиције. Уходе су, наиме, обећале Рави да ће јој се одужити
што им је спасила живот, и то тако што ће само њу и њену породицу
поштедети од будућег свеопштег разарања и уништавања града
Јерихона.
Реч су и одржали: „… И побише као проклијето оштријем мачем
све што бјеше у граду, и жене и људе, и дјецу и старце, и волове и овце и
магарце… а Раву курву и дом оца њезина и све што бјеше њено остави
у животу Исус, и она оста међу Израиљцима до данас, јер сакри
посланике које посла Исус да уходе Јерихон.”
Библијска прича о Рави није, у својој суштини, допричана у Књизи
Исуса Навина. Љубав, која чини смисао и ове легенде, остала је некако
скривена, прећутана. То је и разумљиво ако се има у виду да ова Књига
превасходно говори о делима прослављеног војсковође и славним
победама у старозаветној историји на путу освајања Обећане земље
у које је кренула бројна и организована војска, овенчана Божијом
поруком: „Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се
од њих…” Ту су, затим, жестоке борбе, заузимања градова, подела
освојених територија… А свему томе је, изгледа, претходила топла
љубавна прича.
Легенда каже да је један од двојице шпијуна, које је из Ситима у
Јерихон послао Исус Навин, био млађани Салмом, син Насона, вој­
сковође Јудиног племена. Два кршна младића су данима испи­тивали
слабе тачке Јерихона па случајно, а можда и из љубавне пожуде
или знајући да се у кући љубави могу открити најразличитије тајне
140
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
и важне информације, свраћају у дом Раве проститутке. Ту је млади
Салмом први пут осетио мирис жене и страсну љубав према Рави. И
њена љубав према младом Јеврејину била је исто тако веома силна.
А онда је и до Равине куће стигла потера за уходама… Она је
Салмома и његовог саборца, у међувремену, сакрила на крову куће
под лан нетрвен, који бијаше разастрла по крову. Потери јерихонског
цара је рекла да су два незнанца заиста била ту, у њеној кући, али и
да су недавно отишли: „Не знам куда отидоше; идите брзо за њима;
стигнућете их.”
Пошто је преварила потеру, Рава се вратила на кров и села поред
двојице момака који су са себе стресали гомилу влажног памука.
Гледала је Рава Салмома очима заљубљене жене, чврсто стезала своје
прсте у шакама и тихо говорила о слабостима свог народа и о њиховом
великом страху због сазнања о бројним чудесима које почини
израелски Бог: „Чусмо како је Господ осушио пред вама црвено море кад
изидосте из Мисира, и шта сте учинили од два цара Аморејска који
бијаху преко Јордана и Ога, које побисте… и кад то чусмо растопи се
срце наше, и ни у ком већ нема јунаштва од страха вашега…” Касније,
пошто им је испричала све што су је питали, она је двојицу момака –
шпијуна спустила кроз прозор своје собе и они су се живи и здрави,
са важним информацијама, вратили у Ситим и о свему обавестили
Исуса Навина.
Одмах по њиховом одласку Рава је, по договору, на свој прозор
закачила врвцу од скерлета (црвену тканину), како би Израелци,
приликом напада на Јерихон, препознали њену кућу и поштедели од
смрти њу и њене најближе.
Тако је и било. У јеку разарања града, Салмом и његов саборац су
извели Раву и сав род њезин… и оставише их иза окола Израиљева.
Убрзо затим срушена је и Равина кућа, последњи јерихонски дом.
И док је она, тамо на сигурном месту, дрхтала од силине којом су се
рушиле градске зидине, из рушевина њене куће вијорила се на ветру
црвена марама…
Старозаветни писац ништа више не говори о јерихонској прости­
тутки. Међутим, самим бележењем њеног имена и констатацијом да
она оста међу Израиљцима до данас, даје нам до знања да ова прича
није ту и завршена.
141
Мирослава Пашић – Гаговић
Изгледа да ни потом, чак ни у вихору освајачких похода, млади
Салмом није заборавио лепу Раву. Љубавни мамац био је толико
снажан и он је, уз свој народ, повео и вољену Јерихонку…
И као што уморан путник, сред летње жеге, нађе кратку благодет
у хладу палме крај пута, тако је и Салмом, у Равином загрљају, давао
одушка својој љубавној страсти. А Рава ће му, једнога дана, родити
сина – Воза, чукундеду највећег библијског љубавника – славног цара
Давида. (3)
СЕКСУАЛНЕ НАСТРАНОСТИ
У библијским легендама садржане су бројне приче пуне топле
и нежне љубави између мушкараца и жена. Путеност тих прича је,
помало скривено, садржана у готово устаљеном изразу и он леже с њом.
Међутим, у Библији се, али без скривања, јављају и срамне сласти, па
закључујемо да човекове сексуалне настраности нису новијег датума.
Већ готово на самом почетку ове древне књиге сусрећемо се са
разузданим Содомљанима – првим библијским хомосексуалцима
(аџуванима). То је она позната легенда о Лоту и његовом гостопримству
које су покушали да му наруше Содомљани својим настраним сек­
суалним поривом.
И у другој старозаветној причи, у Књизи о судијама, веома сличној
оној о Лоту, о аџуванима се поново говори у изразито негативном
контексту. Мада се њена радња збива скоро хиљаду година после
Лота и Содомљана, занимљиво је да се и догађања ове приче одвијају
такође на простору Ханана.
А прича каже да је један свештеник Левит, идући са својом иночом
из Витлејема Јудина у Силом, заноћио у кући неког старца у Гаваји.
А онда, „… људи онога града, безаконици, опколише кућу, и стадоше
лупати у врата, и рекоше старцу, господару од куће, говорећи: изведи
тога човјека што је ушао у твоју кућу, да га познамо…”
Попут Лота: Не, браћо, не чините зла…, старац из Гаваје је молио
своје саплеменике да не чине тога безумља и раскалашницима пону­
142
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
дио у замену своју кћер – девојку и свештеникову иночу: „Ево кћи мо­
ја дјевојка и иноча његова, њих ћу вам извести, па њих осрамотите и
чи­ните с њима што вам је воља, само човјеку овому не чините тога
безумља.”
Свештеник није предао разузданим Гаваоњанима девојку, старче­
ву кћи, него „узе иночу своју и изведе је на поље к њима, и они је познаше,
и злоставише је целу ноћ до зоре, и пустише је кад зора забијеље…”
Силована жена је, после настраног мучења, једва успела да се до­
бауља до старчевог прага, пала преко њега и издахнула. „А господар
њезин уста ујутру, и кад отвори врата и изађе да иде својим путем,
а то жена иноча његова лежаше на вратима кућнијем, и руке јој на
прагу. И рече јој: устани да идемо. Али не би одговора…”
Свештеник је затим своју мртву иночу положио преко магарца и
наставио пут. А кад је стигао у своје место, спустио је мртву жену на
земљу, узео мач и исјече је с костима на дванаест комада и разасла у
све крајеве Израиљеве, да његови саплеменици виде чудо које се није
видело од када изидоше синови Израиљеви из Мисира.
Без обзира на сличности две библијске приче у вези са прикази­
вањем и испољавањем настране сексуалне пожуде, прича о Лоту и она
о чуду у Гаваји, имају и своје суштинске разлике. Као прво, свеш­те­
ник не дозвољава да се у ове сврхе нуде кћери, односно младе де­вој­ке.
Поред тога, Содомљани нису били Аврамовог рода па се у со­до­мски
случај укључује и сам Бог.
Спашавајући најпре недужног Лота и његове кћери, Он разара
и уништава градове Содом и Гомор. Аџувани у Гаваји су, међутим,
припадници Израеловог рода, потомци Венијамина, најмлађег и
омиљеног Јаковљевог сина. У осуду њиховог поступка Бог није не­
посредно укључен, већ пресуду доносе сами Израелци из осталих
племена, а на основу Левитових речи и послатог им материјалног
доказа.
А онда, кад изидоше сви синови Израиљеви и сабра се сав народ
једнодушно, започео је један од највећих братоубилачких ратова у
старозаветној историји – масакр због аџувана. Жртве су се бројале
на десетине хиљада, а Библија каже да су том приликом изгинуле и
све жене из племена Венијаминовог. У животу је остало само шест
стотина мушкараца, оних који утекоше у пустињу.
143
Мирослава Пашић – Гаговић
По Библији, повод за овај крвави братоубилачки рат и безмало
затирање читавог једног израелског племена, била је сексуална нас­
траност. Било је то, на известан начин, аутентично подсећање на
обавезу поштовања свештеника али и на закон који је мудри Мојсије
још давно, тамо у пустињи, под гором Синајском, саопштио своме
народу: „С мушкарцем не лези као са женом: гадно је… Ко би мушкарца
облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв
њихова на њих.”
А наставак приче у вези са чудом у Гаваји каже да су се почетни
бес и намера Израелаца да сатру своје најмлађе племе преобратили у
сажаљење и жељу да се, ипак, не истријеби једно племе из Израиља.
И овом приликом, да би племе опстало, биле су неопходне – жене.
Ранија заклетва израелских старешина да ни један између нас не да
кћери своје за жену сину Венијаминову, била је разлог да се крене у
нову борбу – битку за жене које ће рађати потомке окрњеном племену.
Избор је пао на Јавис Галадов само зато што се старешине овога
места нису биле прикључиле у борбу против настраних саплеменика,
па самим тим нису ни били под теретом заклетве о неорођавању са
Венијаминовцима. Одавде је узето четири стотине дјевојака, које
не бјеху познале човјека, а за осталих две стотине дато је одобрење
синовима Венијаминовим да их украду – отмите сваки себи жену
између кћери Силомских…
И тако, племе најмлађег Јаковљевог сина не беше затрто, али
јесу биле погубљене све жене из овога племена. Потомке онима који
утекоше у пустињу рађаће неке друге мајке, јер су изгинуле жене у
племену Венијаминову.
Ова констатација о масовном покољу жена, једином ове врсте у
Библији, намеће и питања: Зашто су у боју на синове Венијаминове
убијене баш све жене овог племена? Шта је био њихов грех у сексуалној
настраности њихових мушких саплеменика ? Како то и оне учинише
грдило и срамоту у Израиљу?
Одговоре на поменута питања свакако ваља најпре тражити у
библијским причама које су управо у вези са аџуванима. Подробном
анализом таквих прича намеће се закључак да је старозаветни пи­
сац, изгледа, заступао мишљење да је хомосексуализам наследна нас­
траност, урођен нагон, и да се може сузбити једино строгим ода­би­ром
144
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
партнера за рађање потомства. У прилог томе је и чињеница да су у
старозаветним причама носиоци хомосексуалних настраности нај­
пре лоцирани као припадници одређеног народа, племена, односно
породице у ширем смислу. Сексуалним општењем са њима и рађањем
потомства, хомосексуализам се преноси и на друге народе, па и у том
контексту ваља разумети образложење Мојсијеве заповести о строгој
забрани неких удаја и женидби кад су туђинци у питању: „… да не
буде аџувана између синова Израиљевих.”
Међутим, међу неким тумачима библијског текста заступљено
је и уверење да су приче у вези са чудом у Гаваји само параван за
неку другу истину, а која се првенствено односи на верске прекршаје
Израелаца по доласку у Ханан. Нема сумње, заиста, да бројне ста­
розаветне легенде садрже у себи симболичне, прикривене поруке,
али је неспорна и чињеница да је древни писац много чешће јасан
и поприлично конкретан кад су верски преступи у питању. Па, и
да прихватимо чудо у Гаваји као својеврстан приказ верске прељубе
морамо се, онда, сложити да су претходне сексуалне изопачености,
чак и као поредбене паралеле, стављене на ниво највећег Божијег
греха – издајство Господа. Ово тим пре ако се има у виду да су
разуздани Венијаминовци прихватили погодбу да не оскрнаве самог
свештеника.
И много година касније, непоштовањем Мојсијевих одредби у вези
са одабиром партнера за сексуална општења и стварање потомства,
хомосексуалци ће се и даље рађати у израелским племенима. Библија,
на пример, каже да за владавине Соломоновог сина Ровама „бијаше
и аџувана у земљи, и чињаху све гадове народа које бјеше истјерао
Господ испред синова Израиљевијех”. А затим, да су чак два јудејска
цара, Аса и Јосафат, осам деценија мучила муку како би свој народ
очистили од аџувана. Које су оружје користили у овом чишћењу,
Библија не саопштава, али каже да је успех постигнут за царовања
Јосафата. „Он истријеби из земље своје остатак аџувана, који бијаху
остали за живота Асе оца његова.”
(На библијске приче о аџуванима, много векова касније, по­
зи­ваће се и новозаветни учитељи. Тако, на пример, апостол
Пав­ле, у својој Посланици Римљанима, каже: „Тако и људи
оста­више путно употребљавање женског рода, распалише
145
Мирослава Пашић – Гаговић
се жељом својом један на другога, и људи с људима чињаху
срам…” Међутим, за разлику од старозаветног писца, апостол
Павле претходно истиче да хомосексуалци јесу последица
Божије казне, односно да их је Бог предао „у срамне сласти, да
погане тјелеса њихова међу њима самима”, али превасходно
кривицом жена које су одбијале сексуалне односе с њима, јер
жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно.
Разлика између старозаветног и новозаветног тумачења по­
рекла хомосексуализма је очигледна. Старозаветни писац,
рекло би се, сматра да се хомосексуалци рађају као такви, да
су нека врста генетске грешке, а новозаветни апостол – да
се хомосексуалац постаје касније и то искључиво некаквом
кривицом жена. У оба случаја, кривица је уперена према –
женама.)
* * *
Мојсијеви закони, а ни свеукупан текст Старог завета, не спо­
мињу срамне сласти међу женама. Ни једна прича, па чак ни нека реч
издвојена из контекста, не дају повода за тврдњу да је у библиј­ском
времену постојало лезбејство. Остаје само могућност на помисао,
могуће и злураду, да су старозаветне жене биле вештије у прикривању
сопствених изопачених сексуалних нагона.
А какве су све сексуалне настраности постојале у тим давним
временима свакако се најбоље може видети у Мојсијевим законима
који, иначе, строго забрањују сексуалну перверзију сваке врсте, одно­
сно одобравају полне односе искључиво између мушкарца и жене и то
оних који нису повезани непосредним крвним сродством.
Па тако, судећи по Мојсијевим законима, полно општење људи са
животињама (содомија) било је заступљено код библијских народа.
Та настраност била је, изгледа, својствена како мушкарцима, тако и
женама. Вероватан разлог том неприродном задовољењу сексуалног
нагона је у чињеници да су древни пастири често бивали усамљени, а
и изложени инспиративним сценама парења међу животињама.
Било како било, али као и друге бројне гадости, Мојсије је и ову
строго забрањивао: „Живинчета никаквог немој облежати скрнавећи
146
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
се с њим; и жена да не легне под живинче: грдило је… Ко би облежао
живинче да се погуби; убијте и живинче… И ако би жена легла под
живинче убиј и жену и живинче.”
Казне за упражњавање ма кога вида сексуалних изопачености,
биле су веома ригорозне, чак и сурове. Тако тешке казне, саме по
себи, довољно говоре колико су стари Јевреји презирали сексуалне
настраности. Поред тога, Мојсије својим сународницима, у више
наврата, напомиње да су управо због таквих гадости многи народи
пропали или су већ осуђени на пропаст, па заповеда: „Немојте се
скрнавити ни једном овом стварју; јер су се свијем тијем стварима
оскрнавили народи које ћу одагнати испред вас… Него ви држите
законе моје и уредбе моје, и не чините ни једнога овога гада. Јер ко
учини што год од овијех гадова, истријебиће се из народа својега…”
КЋЕРИ И ОЧЕВИ
О
д свих Израелових потомака који су одрасли у Мисиру, Божијом
одлуком, у Обећану земљу стигли су једино Исус Навин и Халев.
(„И разгњеви се онда Господ, и закле се говорећи: Не ће ти људи
који изађоше из Мисира, од двадесет година и више, видјети
земље за коју се заклех Авраму, Исаку и Јакову, јер се не држаше
мене са свијем, осим Халева сина Јефонијина Кенезеја и Исуса
сина Навина, јер се са свијем држаше Господа.”)
Њих двојица су још у Мојсијево време долазили у Ханан као из­
видници и ковали планове за његово освајање. По повратку у пустињу,
причали су посусталом народу о богатству и лепоти земље у коју су
кренули, дајући им разложан мотив да остану при вери у остварење
Божије речи и освајање Обећане земље.
Још тада се неустрашиви Халев дивио величини и лепоти града
Хеврона, па му беше обећано да ће му, када га буду освојили, баш тај
град припасти у наследство.
147
Мирослава Пашић – Гаговић
Тако је и било. „А Халеву сину Јефонијину даде Исус дио међу си­
новима Јудинијем, као што му заповједи Господ: Киријат–Арву; а Арва
је био отац Енаков, и то је Хеврон.”
Али, искусном а већ остарелом ратнику то није било довољно.
Пожелео је да своме поседу, поред древног и богатог Хеврона, при­
кључи и град Киријат–Сефер. А како тај град беше тешко освојиво
утврђење, Халев је обећао да ће своју кћер Аску (Ахсу) дати за жену
ономе ко му га буде освојио.
У овој, помало бајковитој причи, освајач бива Готонило, млађи
Халевов брат. „И узе га Готонило син Кенезов, брат Халевов…” А онда,
по претходној погодби, узима за жену своју братаницу.
И крај би био очекиван да није уследила побуна Халевове кћери.
Она, у почетку, беше покорно прихватила ову удају по очевој вољи,
попела се на магарца и са мужем – стрицем кренула на његов посед.
Међутим, у једном тренутку, на запрепашћење свих, а нарочито оца,
Аска силази са магарца и пркосно стаје испред јунаштвом прослав­
љеног Халева и каже му: „Дај ми дар…”
Овај неуобичајен наступ старозаветне кћери није довољно до­
причан у Библији па тако, попут и других бројних прича, пружа
могућност за различита смисаона тумачења. Оно што је несумњиво је
чињеница да је Халевова ћерка испољила видљиву дрскост према оцу,
а што је било непојмљиво за она времена.
Пркосна и поносита, Аска је пре сопственог захтева наговарала
младожењу Готонила да он то учини. „И кад полажаше, наговараше
га да иште поље у оца њезина…” Овај цитат наводи на помисао и да
је Аска желела, не само део богатства, већ првенствено да се наруга
своме оцу, односно његовој халапљивости, саркастично истичући
како она, његова кћи, тобоже није довољан коцкарски улог за тамо
неки ханански град. Био је то, истовремено, својеврстан прекор свим
оним израелским освајачима Ханана који су, лакоми на освајање
материјалних добара, жртвовали и заборављали на осећања и бу­
дућност својих најближих.
Па ипак, праву одгонетку ове недоречене библијске епизоде,
изгледа, понајвише крију управо оне Аскине речи којима се она
директно обратила оцу: „Дај ми дар; кад си ми дао сухе земље, дај ми
и извора воденијех.” Нема сумње, наиме, да се израз суха земља овде
148
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
односи искључиво на младожењу, односно на некакву његову ману
или недостатак. Не би се рекло да је реч о баш остарелом и од година
осушеном човеку јер Готонило није био на списку оних који неће ући
у Земљу обећану. Није реч ни о неким његовим физичким или другим
видљивим манама, јер сама Библија о Аскином мужу саопштава
изразито позитивне карактеристике – да је био храбар, успешан рат­
ник; да је победио чак и славног цара Месопотамског; да бијаше на
њему дух Господњи и да до смрти, четрдесет година, суђаше Израиљу.
Овај први старозаветни судија, а судећи по епитету суха земља
који му је, посредно, доделила његова невеста, највероватније да је
био први неплодан или сексуално немоћан мушкарац кога помиње
Библија. За неку његову ману ове врсте, а о којој се шушкало, сигурно
је знао и Аскин отац. Библијска сцена Халевове понизне послушно­
сти пред намагарченом и разљућеном кћери, то недвосмислено и по­
тврђује. Али, под теретом дате речи, отац није могао да се покаје и
промени њену судбину. Једино што је могао, то је и учинио – даде јој
изворе горње и изворе доње.
У прилог претпоставци да је Аскин муж имао неку ману сексуалне
природе говори и податак из Прве књиге дневника да је Готонило имао
само једног сина и то по имену – Атат. Смисаоно значење овог имена
наводи на помисао да Атат није био рођени син првог библијског
судије већ је, највероватније, био усвојеник.
Било како било, Халевов дар кћери, извори горњи и извори доњи,
је први библијски мираз – материјална сигурност за жену. Настао је
као резултат кратког и емотивног дијалога у коме су се отац и кћи
веома добро разумели. Врхунац драме и јесте у њиховом међусобном
разумевању.
На тај начин су и жене, поред Аске и Салпадове кћери (ове по
основу наслеђа припадајуће очевине), постајале власници поседа у
земљи Хананској.
* * *
У библијским причама очеви су, готово по правилу, брижни и
веома наклоњени својим кћерима. А да су им кћери биле посебно
драге и да су им значиле велико богатство, потврђују и бројне приче у
149
Мирослава Пашић – Гаговић
којима очеви, суочени са традицијом гостопримства или дате речи,
често улажу кћери као своје најдраже вредности. Таква је и легенда о
једном од израелских судија који се звао Јефтај, храбар јунак, али син
једне курве, и његовој кћери, чије име Библија не саопштава.
Прича каже да се прекаљени борац Јефтај зарекао Господу да ће
му, уколико победи омрзнуте Амонце, принети посебну жртву зах­
валницу: „Што год изиде на врата из куће моје на сусрет мени, кад
се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на
жртву паљеницу.”
А онда, у боју врло великом, савладао је Јефтај Амонце и поносан
ратник кренуо је својој кући у Миспу, баш тамо где је, некад давно,
Лаван заклињао Јакова да му не уцвијели кћери Лију и Рахелу.
Јефтај није ни слутио да ће се глас о његовој победи тако брзо про­
чути и стићи чак до његовог дома. Корачао је поносно и, као ус­пут,
премишљао ко ли ће му то од послуге, односно која ли домаћа живо­
тиња, прво кренути у сусрет.
Али, не би тако… Очевом успеху највише се беше обрадовала
његова млађана кћи. Она је већ данима с нестрпљењем истрчавала из
куће и погледала низ пут чекајући да полети у загрљај свом славном
оцу. Кад га је угледала, њеној радости није било краја. И гле, кћи његова
изиде му на сусрет с бубњима и свиралама…
А борац на великом гласу, кад угледа своју кћи јединицу, а осим
ње немаше ни синова ни кћери, заборави ратни тријумф и раздрије
хаљине своје…
Очајан, под теретом заклетве, Јефтај из свег гласа залелека: „Ах,
кћери моја! Веле ли ме обори!”
Заклецаше колена неустрашивом ратнику кад му се кћи баци у
загрљај и он, кроз јецај, рече: „Ти си од онијех што ме цвијеле; јер сам
отворио уста своја ка Господу, и не могу порећи…”
Све је разумела његова јединица. Покушавала је да умири ојађеног
оца, ридала заједно с њим, а онда га замоли: „Учини ми ово: остави
ме до два мјесеца да отидем да се попнем на горе да оплачем своје
дјевојаштво с другама својим.”
Отац је испунио последњу жељу својој миљеници и она отиде с
другама својим и оплакива дјевојаштво своје по горама… А кад се,
после два месеца, вратила – он сврши на њој завјет свој.
150
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
У знак сећања на дан спаљивања завештане девојке која не позна
човјека, Библија вели да поста овај обичај у Израелу: „Да од године
до године иду кћери Израиљеве да плачу за кћерју Јефтаја од Галада,
четири дана у години.”
Тако су, ни криве ни дужне, Аска и Јефтајева јединица, а ко зна
колико још оних незабележених, постале жртве, свака на свој начин,
властитих очева којима је, у тренуцима похлепе и жељене славе, –
језик био бржи од памети.
Прича о Јефтајевој безименој кћери постаће поштована и поучна
светковина, сликовито наравоученије у вези са олако и непромишљено
датим заклетвама и обећањима.
ПРОРОЧИЦА ДЕБОРА
Према библијским записима, Јевреји су под вођством Исуса На­
вина ушли у Ханан, запосели део његових територија и поделили их
жребом на девет и по племена.
(Синови Рувимови и Гадови, као и половина Манасијиног
племена, нису прешли на другу страну Јордана и за себе су
узели царство Аморејско и Васанско.)
Ауторитет славног војсковође који је уништио тридесет и јед­
ног цара, био је велики. За његовог живота сачувана је јединствена
вера, народ је махом живео у миру и изобиљу, а није било ни већих
међуплеменских сукоба.
Међутим, после Исусове смрти много што – шта се променило.
Нови нараштаји су заборављали завет предака склопљен с Богом,
Мојсијеве законе и друга, до тада строго поштована племенска
правила. Све више су, каже Библија, прихватали туђе богове и обичаје
а тиме, разумљиво, изазивали гнев властитог Бога: „И живљаху синови
Израиљеви усред Хананеја и Хетеја и Амореја и Ферезеја и Јевеја и
Јевусеја. И жењаху се кћерима њиховијем и удаваху кћери своје за
синове њихове, и служаху боговима њиховијем…” А због љутње и беса
151
Мирослава Пашић – Гаговић
свога Бога, вели Библија, често су били сурово кажњавани, падали
под власт и у ропство околних народа.
Али, како је израелски Бог и бог милостив, живот и прилике у
Земљи обећаној су, с времена на време, ишле на руку и вољу Јаковљевих
потомака. Из свог изабраног народа Господ повремено издваја
побожне и храбре људе који, по правилу, побеђују непријатеље. То су
истовремено и правични људи, па у свом народу деле правду, односно
владају. Ти владари су се звали – судије и Јевреји су под њиховом
владавином живели скоро три века. Било је то, вероватно, у времену
између 1200. и 1050. године старе ере.
Приче о судијама, које чине историјски важан део Старог завета,
описују живот и дела ових владара који су били изузетно побожни,
одани традицији својих предака и у борбама прави јунаци. Они су
свим силама настојали да спрече братоубилачке несугласице у све
чешћим међуплеменским сукобима и да тако поврате традиционалну
јединственост Израелових потомака. Библија, иначе, помиње укупно
дванаест судија (први је био Аскин муж), а међу њима и једину жену
– судију, песникињу и пророчицу – Дебору.
(Девора је женско име које се по други пут јавља у Библији.
Исто име носила је и Ребекина дојкиња која је умрла на
повратку Јакова из Харана. „… и погребоше је испод Ветиља
под храстом, који назва Јаков Алон – Вакут.”)
Ова друга Дебора, жена – судија, је по много чему изузетан и по­
себан женски лик у старозаветним списима. То је прва и једина жена –
владар у оновременској јеврејској заједници, а и прва и једина старо­
заветна жена – песник. Та њена посебност огледала се и у својеврсној
мешавини женско – мушких особина које је она носила у себи. По
храбрости и одлучности за борбу, личила је на добре јунаке, оне
најбоље војне тактичаре. По промишљеном лукавству и набујалим
емоцијама, била је права – жена.
За разлику од њених претходница, које су првенствено биле мајке
и чуварке породичног огњишта, Дебора није оставила потомство.
Она је једина именована библијска жена којој безматеринство није
сметало и због кога она није ни патила. Као прва и једина оновременска
жена – владар, Дебора је, вели Библија, за своје влдавине поступала и
152
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
понашала се као мајка целокупног Израеловог порода: „Неста села у
Израиљу, неста их, докле не настах ја, Девора, докле не настах мајка
Израиљу.”
У Старом завету се не наводи ни разлог, а ни околност, због које
је управо ова жена постала судија и владала четрдесет година, већ се
само констатује: „У то вријеме Девора пророчица, жена Лафидотова,
суђаше Израиљу… И Девора становаше под палмом између Раме и
Ветиља у гори Јефремовој, и долажаху к њој синови Израиљеви на
суд…”
Логично је претпоставити да је највишу оновременску титулу јев­
рејског народа Дебора добила као мудра и отресита жена, доследна
следбеница и чуварка древног завета. Врхунац славе ће доживети по
властитом пророчанству које ће се и обистинити.
Није реч само о прорицању готово немогуће победе Израелаца у
једној значајној борби против Хананаца и о смрти њиховог надалеко
чувеног војводе Сисаре. Оно што је било кључно и задивљујуће у Де­
борином пророчанству је њено предвиђање у вези са начином стра­
дања славног хананског војводе. Биће то, устврђивала је пророчица,
најсрамнија погибељ – смрт од женске руке: „… јер ће жени у руку
дати Господ Сисару.”
И догодило се управо тако. Жестока борба између Израелаца и
далеко бројнијих и боље наоружаних Хананаца дуго се водила код
потока Кисона. А онда, Господ смете Сисару и сва кола његова и сву
војску оштрим мачем… Да би у тој великој надмоћи Израелаца спасао
барем голи живот, Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице…
Али, на путу његовог бекства, чекала га је клопка – жена: „… И
изиде Јаиља на сусрет Сисари, и рече му: склони се, господару, склони
се код мене; не бој се… И он се склони код ње у шатор…”
Лукава жена је љубазно примила уплашеног, жедног и изнемог­
лог војсковођу. Гостопримљиво га нахранила и напојила, а онда га и
покрила кад је легао. Уморан Сисара, не слутећи шта му се спрема,
је убрзо заспао. Јаиља је стрпљиво чекала да га обузме тврди сан,
па онда узе маљ и приступи к њему полако, и сатјера му колац кроз
слијепе очи…
153
Мирослава Пашић – Гаговић
* * *
О овом догађају, за који се устврђује и да се заиста збио, Дебора
је испевала своју победничку химну, песму пуну хероизма и пркоса.
Славећи победу над вишегодишњим непријатељем који је много
зла нанео њеном народу, прва песникиња нарочито слави и истиче
лик Јаиље, прве библијске жене – убице: „Да је благословена мимо жене
Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благослове­
на… Лијевом руком маши се за колац с десном за маљ ковачки, и удари
Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слијепе очи…”
Певајући о Јаиљи, Дебора на посебан, песнички веома изража­
јан начин, истиче домишљатост и храброст своје јунакиње. Она то
не чини искључиво устаљеним гомилањем пригодних епитета већ,
певајући о Јаиљином делу, прави и својеврсну песничку паралелу са
некадашњом важношћу и величином саме жртве. На тај начин, слав­
љено дело постаје и те како величанственије и значајније.
У том вештом преплитају приче о жртви и убици, песникиња
сликовито и смисаоно срозава и ниподаштава сву ону моћ и славу
коју за живота беше стекао убијени ханански војвода. Сви ранији
хвалоспеви о Сисари, сва његова негдашња јунаштва, сада се показују,
а то кажу Деборини стихови, само као некаква бивша позлата, лажни
сјај. Такав став песникиње је и разумљив ако се има у виду да страдати
од женске руке, не само да је у то доба била понижавајућа смрт, већ
је то била брука и срамота која је брисала сва претходна херојства и
ранија дела вредна националне славе.
Својим стиховима Дебора се није усредсредила искључиво на сам
чин убиства. У победоносном песничком заносу њено срце не остаје
равнодушно ни према патњи поражене стране. Песникиња, наиме,
своју химну проширује певајући и о збивањима изван места убиства,
односно придодајући самом чину и визију удаљених догађања. Она то
поново чини успешном паралелом, задивљујуће вештом употребом
напоредних сцена: Сисара, који се сави међу ноге њезине (Јаиљине),
паде; гдје се сави, ондје паде мртав… и његова мајка која, тамо негде
крај прозора, пуна немира и притајене стрепње, ишчекује повратак
сина из боја. Градацију мајчиног бола и неверице песникиња сликовито
приказује донкихотовским, реторским ређањем питања без одговора:
154
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
„С прозора гледаше мајка Сисарина, и кроз решетку викаше: што се
тако дуго не враћају кола његова?Што се тако полако мичу точкови
кола његовијех?…”
Драматичним нагађањима и побројавањем питања забринуте
мајке, древна песникиња, нема сумње, осуђује рат и ратна умирања.
Ови завршни стихови, ма колико у себи садржавали и својеврсног
осветничког призвука, уствари, са много топлине певају о бесмислу
ратних сукобљавања. Немир и туга Сисарине мајке су, у суштини,
општа слика свих оних брижних и несрећних мајки чији су се синови
налазили на ратиштима, на бојном пољу. А неизвесност и про­ме­
нљивост ратне среће, туге и славе, као и непрестано историјско
смењивање победника и поражених, добро је уочила једина песникиња
Старог завета.
* * *
Поред Јаиље, прослављене и опеване жене – убице, старозаветни
списи судијске епохе помињу још једну жену, додуше безимену и мање
слављену, која је извршила сличан злочин.
Прича каже да је Гедон (звани Јеровал), један од славних израелских
судија, имао седамдесет синова који изидоше од бедара његовијех, јер
имаше много жена. Авимелех, један од његових бројних синова, а кога
му беше родила нека Сихемљанка, после очеве смрти отиде у Сихем к
браћи матере своје… Намера му је била да, као син још увек слављеног
ратника и судије, придобије мајчине рођаке и потом се прогласи за
цара Израелаца.
Дошавши у мајчин град с поздравом: ја сам кост ваша и тијело
ваше, Сихемљани га дочекаше с одушевљењем. Желећи да будући цар
буде из њиховог рода, они брзо сакупише тражени новац и дадоше га
Авимелеху, а он изнајми људе, празнове и скитнице, и врати се у Ор­фу,
у очеву кућу. Ту поби браћу своју, синове Јеровалове, седамдесет људи,
на једном камену, како би одмах елеминисао могуће супарнике. Једино
је, том приликом, најмлађи Јотам успео да се сакрије и остане у животу.
А кад се, после овог крволочног пира, из Орфе поново вратио у
Сихем, скупише се сви Сихемљани… и отидоше и поставише Авиме­
леха царем код храста који стоји у Сихему…
155
Мирослава Пашић – Гаговић
Међутим, млађани Јотам, који беше преживео братовљев покољ,
није могао олако да се помири са смрћу своје браће и проглашењем
крволочног убице за некаквог цара. Покренуо је зато неку врсту
антипропагандног рата против лажног цара и у многим приликама
подсећао народ на заборављену захвалност према његовом оцу Гедону,
његовом легендарном мачу којим је уништавао бројне непријатеље
свога рода и, уместо славе и хвале, тако гнусном сатирању његовог
потомства.
Млади Јотам је, из дана у дан, добијао све више присталица ко­
јима је, правећи алузију на проглашење Авимелеха за цара, често
при­чао сликовиту причу о дрвећу које је себи бирало краља.(4) Ова
але­го­ријска прича најмлађег Гедоновог сина је једина бајка, у правом
значе­њу, која је забележена у Библији. То нам говори, не само да су се
бајке приповедале од праискона, већ и о великој улози мајке у васпи­
тању деце. Причајући деци бајке, мајке су им пружале прве спознаје
о животним искушењима и стварале карактере сопствене деце. На­
равно, у свему томе важну улогу је имао садржај и смисао бајке.
А народ, инспирисан и охрабрен Јотамовом поучном причом,
побуни се и крену на Авимелеха. Међутим, није им полазило за руком
да свргну лажнога цара. За три године владавине, самопроглашени
цар беше осилио и жестоко је гушио сваку побуну.
Али, без обзира на почетне неуспехе, Јотамови следбеници нису
одустајали. Па тако, једном приликом, крволочни Авимелех беше
намерио да запали кулу у којој је побуњени народ потражио спаса
пред његовом најездом. Да би га спречила у злокобном науму, једна
жена баци комад жрвња на главу Авимелеху и разби му главу…
(Авимелех убија своју браћу управо на једном камену, па и
њему смрт долази од камена.)
И тако, у још једном важном библијском тренутку (претња да се
теократија присилно смени монархијом), кључ за разрешење ситуације
нашао се у руци – жене. Овога пута тај кључ није била женска лепота,
њене дражи или ћуд. Био је то само страх за голи живот,а који је од
безимене жене начинио и другу библијску жену – убицу.
Из поменутих старозаветних прича о првим женама – убицама
јасно се види да разлози и мотиви због којих су се оне докопале коца,
156
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
односно камена, нису исти. Чак су и жртве њихових убистава посве
различите. Јаиља убија прослављеног ратника непријатељске војске, а
ова друга израелског моћника – самозваног цара и вишеструког убицу
своје браће. Убиством непријатељског војводе, Јаиља се прославила.
Другој убици се ни имена не зна јер је убила свога саплеменика. Ипак,
изгледа да је и смрт њене жртве заслужена. Убиство је извршено у
страху, у самоодбрани, и то жрвњем – каменом којим се меље жито
за хлеб, а то значи прастарим оправдавајућим начином – убила те ова
погача, односно – Како сам чинио, тако ми плати Бог.
Ова прва женска убиства садржавала су у својој суштини и своје­
врсну карактеризацију смрти, односно слику и прилику саме жртве.
И у једном и у другом случају, по мерилима ондашњих схватања, реч
је о понижавајућем умирању – страдању од женске руке. О томе илус­
тративно говоре и речи којима се Авимелех, у самртничком ропцу,
обраћа своме слуги: „Извади мач свој и убиј ме, да не рекну за ме: жена
га је убила…” А поучна старозаветна изрека рећи ће и ово: – Какав је
човјек онака му је и снага.
ЗАТОЧЕНИЦЕ МУШКИХ ГРЕХОВА
Пророчица Дебора стоји као својеврстан гранични лик међу
же­нама Старог завета. Пре ње су прамајке и оне жене које су, по
Мој­сијевим законима, имале обезбеђен сигуран и јасан статус, биле
пош­товане и вољене. Долазак у Обећану земљу, ратови са другим
наро­дима, међуплеменске борбе и сукоби, свеопшти и чести звекети
оружја, изменили су много тога и у животу жена. Покорне и одане
својим мужевима и саплеменицима, жене постају на неки начин и
саучеснице у ратним и међуплеменским сукобима, па и убице. Поред
тога, под све већим бременом мушких грехова, оне су све више бивале
и лично незадовољне, често патиле и трпеле понижења.
И док су синови Израиљеви чинили што је зло пред Господом и
тиме изазивали Божији гнев, неке жене су се окретале пороцима,
друге свету самоће, а већина је решење сопственог стања тражила ок­
рећући се Господу, кроз молитве пред Божијим храмовима.
157
Мирослава Пашић – Гаговић
У временима безбожничке раскалашности за њих, међутим, није
било мира ни у кући Господњој. Старозаветни писац бележи да су чак
и свештеници (синови Илијеви – Офније и Финес) присиљавали жене
чак и на блудничење: „А Илије бијаше врло стар, и чу све што чињаху
синови његови свему Израиљу, и како спаваху са женама које долажаху
гомилама на врата шатора од састанка…”
И тако, променљиве прилике и времена, по Библији – условљене
Божијим гневом или вољом, одражавале су се и на живот жена. Оне
су све више бивале само средство у рукама мушкараца. Чак ни брач­
на заједница, вековна светиња старих Јевреја, није више била као
не­кад. Израелови потомци су, вероватно под утицајем источњачке
тра­диције, од својих породичних огњишта правили хареме који су
пос­тајали – фабрике деце.
У овом жестоком ударцу, првенствено на емотивно стање жена,
предњачили су имућни мушкарци, а нарочито владари. Они су пос­
тајали прави колекционари жена. Неке бројке ових појединачних
ко­лекција, исказаних у бројевима деце, а нарочито синова, помиње
и Библија. Поред Гедеона и његових седамдесет синова, ту је и Јаир
који имаше тридесет синова, који јахаху на тридесеторо магаради,
и имаху тридесет градова, који се зову села Јаирова до данас и јесу у
земљи Галадовој. А Авесан имаше тридесет синова и тридесет кћери
које разуда из куће, а тридесет девојака доведе синовима својим из
других кућа. Авдон имаше четрдесет синова и тридесет унука, који
јахаху седамдесеторо магаради… Највећи библијски женољубац –
цар Давид, имао је десетине жена, а његов наследник – цар Соломон
имао их је на стотине. Ни Соломонов наследник није, у овом погледу,
заостајао много за својим оцем и дедом.
* * *
И док су мушкарци у својим постељама смењивали жену за
женом, оне су све више падале у безнађе и очај. У таквим условима,
а нарочито у тренуцима сопственог безизлаза, жене су све чешће
утеху налазиле у алкохолу и другим пороцима. У исто време, као
много векова пре, на библијској сцени поново се појављују жене
– нероткиње. Тако, у драматичном приказу молитве једне жене, по
158
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
имену Ана, да јој Бог подари потомство, старозаветни писац се служи
поетичним дијалогом између свештеника и у то доба нероткиње Ане:
„Али Ана говораше у срцу својем, уста јој се само мицаху а глас јој
се не чујаше; с тога Илије помисли да је пијана. Па јој рече:
– Докле ћеш бити пијана? Отријезни се од вина својега.
Али Ана одговори и рече:
– Нијесам пијана, господару, него сам жена тужна у срцу; нијесам
пила вина ни силовита пића; него излијевам душу своју пред Господом.
Немој једначити слушкиње своје с неваљалом женом…”
Очигледно је да свештеникова сумња, а потом и критика, као и
Анин одговор да није жена неваљала, потврђују појаву пијанства и
међу женама у тим давним библијским временима. Некада вредне
преље и плетиље, које су својим рукотворинама улепшавале и свете
засторе и одаје, све чешће су се виђале како пијане и запуштене леже
крај прашњавих друмова.
Бројне су жене које су у то време, попут Ане, тражиле од Бога
помоћ не би ли постале мајке. Исто као у Књизи постања, и у овим
деловима старозаветног текста сусрећемо се са муком и патњама жена
које нису рађале. Са много осећајности, разумевања и топлине писац
износи тугу и вапаје ових жена.
Најупечатљивији пример на ову тему је поменута прича о Ани –
мајци последњег израелског судије Самуила. Уз Рахелин вапај мужу,
праоцу Јакову: „Дај ми дјеце, или ћу умријети”, Анина патња и молитве
су најдраматичнији прикази једине жеље бездетних жена.
Баш као некад Рахела, и Ана је била вољена жена. Прича о њој, ис­
причана у Првој књизи Самуиловој, почиње као беседа о једном чове­
ку по имену Елкана, који имаше двије жене. Једна жена му се звала
Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце а Ана није. И као што то
обично бива, противница је њезина врло цвијељаше пркосећи јој што
јој Господ бјеше затворио материцу…
Ана – нероткиња је туговала и била веома несрећна. Гледала је
Феминине малишане и молила Господа да и њој подари барем једног
сина. Пред супериорношћу своје противнице, повлачила се у самоћу,
плакала… Елкана, њен муж, често ју је тешио у тренуцима њеног
великог очаја: „Ана, зашто плачеш? И зашто не једеш? И зашто је
срце твоје невесело? Нијесам ли ти ја бољи него десет синова?”
159
Мирослава Пашић – Гаговић
Елканине топле речи утехе и нескривене љубави нису могле да
је смире. Она се, нема од бола и тужна у срцу, непрекидно, најчешће
шапатом, молила Господу да јој подари узданицу и наду, да јој да сина
који ће јој бити заштита у долазећим годинама старости и немоћи.
У својим молитвама Ана се заветовала: „Господе над војскама! ако
погледаш на муку слушкиње своје, и опоменеш ме се, и не заборавиш
слушкиње своје, него даш слушкињи својој мушко чедо, ја ћу га дати
Господу докле је год жив, и бритва неће пријећи преко главе његове…”
А онда, једнога дана, како јој то беше рекао и свештеник Илије,
Свевишњи је услишио Анине молитве. Блистајући од среће, мајка
Ана је привијала на груди свог маленог дечкића и звонким гласом
захваљивала Господу на највреднијем дару: „Развесели се срце моје
у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на
непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења твојега.” Био је то и
разлог да свом прворођеном сину надене име – Самуило. Јер, како
рече: „испросих га у Господа.”
Заклетву, дату у некадашњој молитви, Ана ће испунити. „А кад
га одоји, одведе га са собом узевши три телета и ефу брашна и мијех
вина, и уведе га у дом Господњи у Силому; а дијете бијаше још мало…”
Бог ће је зато поново наградити. „И Господ походи Ану, и она затрудње
и роди три сина и двије кћери.”
Њен првенац Самуило, Божији дар некад унесрећеној жени,
растао је тако у дому Госпдњем поред свештеника Илија и бијаше
мио и Господу и људима. Његова мајка ће целог живота упућивати
Господу речи захвалнице за услишену јој молитву, а Самуило ће се
и сам окренути мајчином дародавцу и постаће један од највећих
старозаветних пророка. Мудар и поштен, он ће бити и последњи
израелски судија. Ступивши на власт и видевши како његов народ
све више посустаје у праотачкој вери, основаће школу за пророке у
којој ће се прокламовати верност јеховизму и Мојсијевим законима.
Древним предањима и поштовањем Мојсијевих одредби и упутстава,
настојаће да заведе ред и учврсти пољуљано јединство и слогу међу
својим саплеменицима.
Није само Анину молитву испунио Бог. Синова испрошених од
Господа има више у Старом завету. И Самсона, заслепљеног љу­бав­
ника, родила је мајка – нероткиња искључиво Божијом вољом.
160
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
А како пише у Светом писму, ову жену, којој Библија не спомиње
име, је посетио анђео Господњи и рекао јој да ће затруднети али,
уз претходно упозорење: „… него сада чувај се да не пијеш вина ни
силовита пића, и да не једеш ништа нечисто…”
Поменуто упозорење и савет Самсоновој мајци, а и слични дати
бездетним женама, потврђују да су старозаветни људи познавали и
неке узроке неплодности жена, као и начине њиховог лечења. На­
рочито задивљује чињеница колико су ти древни људи познавали
стресна психичка стања и њихов утицај на здравље и живот жене, а
то нарочито у њеном благословеном стању.
Тако, у Првој књизи Самуиловој, говорећи о поновној превласти
Филестејаца над Јеврејима, пише и како је снаха судије и пророка
Илије доживела вест о смрти мужа и свекра, а посебно сазнање да
је отета јеврејска светиња – ковчег завета.(5) „А снаха његова, жена
Финесова, бијаше трудна и натом доба, па чувши глас да је ковчег
Божији отет и да јој је погинуо свекар и муж, сави се и породи, јер јој
дођоше болови. И кад умираше, рекоше јој које стајаху код ње: не бој
се, родила си сина…”
Као некад Рахела, и овога пута мајка на самрти, изражавајући
сопствену патњу и бол, даје име свом тек рођеном детету – Ихвод, го­
ворећи: „Отиде слава од Израиља.” Мали Ихвод је, после Венијамина,
постао друго библијско посмрче.
(А да није резултата савремене медицине који потврђују
улогу стреса и општег емотивног стања на трудноћу и зачеће,
приче о молитвама библијских нероткиња звучале би веома
бајковито.)
Нема, дакле, сумње да је за владавине потоњих судија живот жена
Израеловог рода био веома тегобан. Ратни сукоби, жртве, разарања и
сва зла која ратови собом носе, нарочито су се одражавали на живот
и здравље жене. Поред тога, деоба ратног плена и борба за друштвено
– статусни престиж створили су социјалне поделе и узроковали
класификацију јеврејског друштва на сиромашне и богате.
У таквим условима је и брак, који је по Мојсију света заједница,
губио свој древни светачки ореол. Мушкарци су све чешће свој
властити друштвени престиж и моћ изражавали и бројем жена, па су
161
Мирослава Пашић – Гаговић
под свој кућни кров доводили многе од њих и то – од свакојаке сорте.
Поред законских, имали су и оних додатних, а и љубавница с конца
и конопца. Разумљиво је што је у таквим околностима жена изгубила
и своју основну дотадашњу улогу – да рађа потомке и да буде стуб на
који се ослања читава породица.
Новонастали животни услови и посве нова друштвена правила
као да су жени отели и право на љубав. Па ипак, само је привидан
утисак да су једино мушкарци могли да воле њих по сопственој вољи
и избору и онако како су то искључиво они хтели и умели – искрено,
страсно, лудо или погрешно. Јер, жене не би биле жене да су остале
само неми посматрачи и беспомоћне жртве друштвених промена и
превирања. С именом или без имена, оне остају ту – на библијској
сцени. Додуше, све чешће играју и неке нове улоге али, само наизглед,
епизодне и безначајне.
У периоду судија, жене се најчешће сусрећу у постељама знаме­
нитих мушкараца. А баш ту, у загрљају моћника, оне успевају да из­
нађу начине за остварење сопствених циљева и намера. У те сврхе оне
најчешће вешто користе своја женска оружја – сузе и шапутања на
јастуку. Па тако, многи мушкарци, обезглављени љубавном страш­ћу,
постају често слепи извршиоци женских промисли и намера.
САМСОН И ДАЛИДА
Б
ез обзира на бројне заточенике женске магије, међу корицама
Старог завета нема мушкарца који је волео тако сумануто и страсно
као што је то био Самсон, један од последњих израелских судија.
Рођен је Божијом вољом и заветован, још у мајчиној утроби, да
буде назиреј – да не пије алкохолна пића, да не сече косу и да служи
Господу. Ту своју назирејску дужност обављао је часно, поштовао Бога
и свој род. Био је натчовечански снажан (младог лава растргао је као
јаре) и изузетно поштен и храбар.
Једина Самсонова слабост биле су – жене. Њиховим љубавним
дражима предавао се без резерви, заносно и искрено. Мада је живео
162
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
у време када су Израелци били под влашћу омрзнутих Филистејаца,
њему – заточенику љубави, није сметало да воли и Филистејке а и да
се, упркос противљењу родитеља, ожени једном од њих.
Прича каже да је Самсон, на неком вашару, угледао младу Фили­
стејку и заљубио се већ на први поглед: „И сиђе Самсон у Тамнат, и
видје ондје дјевојку између кћери Филистејских…” А како су у то доба
углавном родитељи, најчешће по властитом избору, женили и удава­
ли своју децу, Самсон је упорно молио оца и мајку: „Ожените ме њом.”
Покушавали су мајка и отац Маноје да одврате свог јединца од
ове намере: „Зар нема дјевојке међу кћерима твоје браће у свем народу
мом, да идеш да се ожениш између Филистеја необрезанијех?”
Све је било узалуд. Самсон је свакодневно и упорно говорио оцу:
„Њоме ме ожени, јер ми је она омиљела.”
Сиромашни и несретни родитељи нису имали куд. Отац Маноје
је радио мукотрпне млинарске послове и једва успевао да прехрани
породицу. Тешким каменим жрвњем није могао да стекне иметак
којим би купио снаху из свога рода. А и родитељска слабост према
жељама своје деце постојала је, изгледа, од памтивека, па је и Самсо­
нова веридба ускоро уприличена: „И тако сиде Самсон с оцем својим
и с матером својом у Тамнат…”
А онда, по тадашњим обичајима, проводио је Самсон својих се­
дам момачких дана у друштву тридесетак момака Филистејаца. Том
приликом, на момачкој забави, Самсон је, за опкладу, поставио за­
гонетку на коју није знао одговор ни један од тридесет филистејских
момака. (6)
Међутим, била је ту Самсонова вереница, њихова земљакиња. Ту
су и прве уцене библијских жена: „Наговори мужа својега да нам каже
загонетку, или ћемо спалити огњем тебе и дом оца твојега…”
Млада Филистејка није имала куд па се одлучи на сузе, често и
убојито женско оружје: „И стаде плакати жена Самсонова пред њим
говорећи: ти мрзиш на ме, и ти ме не љубиш; загонетно си загонетку
синовима народа мојега, а нећеш мени да је кажеш…”
Насупрот грубостима филистејских момака, горостасни Самсон,
људина меког срца, је убрзо поклекнуо пред женским сузама. Рекао
јој је одгонетку а није ни слутио да ће је Филистејка, брже– боље,
саопштити синовима народа својега.
163
Мирослава Пашић – Гаговић
Тако је Самсон, изневерен од жене, изгубио опкладу. Знао је да га је
издала она коју је највише волео, па је само срдито добацио момцима:
„Да нијесте орали на мојој јуници, не бисте погодили моје загонетке.”
А онда се, разочаран и преварен, враћа својој кући…
Али, Самсон не би био Самсон да му је разум надјачао емоције.
Његово заљубљено срце брзо је заборавило и опростило издајство
вољене жене. Са јаретом у наручју, он јој се ускоро поново враћа…
Следи, међутим, још једно разочарење. Самсон, ужарен од љубави,
стискајући на грудима јаре – дар вољеној, потрчао је у ложницу своје
жене… Али, испред прага га је сачекао њезин отац и није му допустио
да уђе, говорећи: „Ја мишљах зацијело да ти није по вољи па је дадох
другу твојему…” Уплашен од Самсонових разгорачених очију и болног
погледа, нудио му је отац Филистејац своју млађу кћи: „… него млађа
сестра њезина није ли љепша од ње? узми њу уместо оне.”
Договора није било. Самсон је желео само ону коју му је срце
изабрало. Само она жена због које би му се, кад би је очи угледале,
срце у тутњевима оглашавало, могла је да буде његова.
А онда, схвативши да му је љубав ускраћена без његове кривице,
само зато што није био Филистејац, Самсон постаде бунтовни и суро­
ви осветник према овом народу. „Ја не ћу бити крив Филистејима
кад им учиним зло”, рекао је, пун очаја и бола, привијајући на грудима
малено јаре.
Разумели су, потом, Филистеји разлоге Самсонове освете кад им
беше запалио летину са триста лисица,упаљених репова, које беше
пустио у њихова поља. Мислећи да ће умилостивити разјареног
Самсона, казнили су његовог таста и вереницу. Тада дођоше Филистеји
и спалише огњем њу и оца њезина.
Самсонова освета за увреду није се тиме завршила. Због издајства
вољене жене, омрзао је цео народ коме је она припадала. Снажан,
лукав и неукротив, задавао је и даље многе муке Филистејцима.
Читаве војске су безуспешно покушавале да му стану на пут док је
сејао смрт. Постављали су му бројне замке, чак и око јавне куће у
коју је свраћао: „По том отиде Самсон у Газу, и ондје видје једну жену
курву, и уђе к њој… И опколише и вребаше га цијелу ноћ… и стајаху
у потаји…” Али, натчовечански снажног Самсона никад нису успели
да савладају.
164
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
* * *
А онда се, једнога дана, страствени љубитељ жена поново заљубио.
Замилова дјевојку на потоку Сорику, којој бјеше име Далида…
Библијски писац не саопштава ком народу је припадала ова
девојка, али је сва прилика да је била из неког од Израелових племена.
Сусрет на планинском потоку наводи на помисао да је Далида била
лепа чобаница која је, чувајући у тишини своје стадо, сањала девојачке
снове о лепим хаљинама и богатим мирисима.
Зато јој је, ваљда, и понуда филистејских кнезова да им, за хиља­­
де сребрњака, открије где је Самсонова снага, изгледала веома при­
мам­љиво: „И дођоше к њој кнезови Филистејски и рекоше јој: прева­ри
га и искушај гдје му стоји велика снага и како бисмо му досадили да
га свежемо и савладамо, а ми ћемо ти дати сваки по тисућу и сто
сребрника.”
И тако, изазвана похлепом сиромашне чобанице, почеше Дали­
дина шапутања на јастуку заљубљеном Самсону. „Кажи ми гдје стоји
твоја велика снага и чиме би се могао свезати и савладати”, понав­
љала му је ноћима…
Борио се Самсон са жениним упорним шапутањима, давао пог­
решне одговоре, одолевао замкама Филистеја… Али, Далида је била
упорна: „Како можеш говорити: љубим те, кад срце твоје није код
мене? Већ си ме три пута преварио не хотећи ми казати где ти је
велика снага…”
Опијен жудњом и љубавним заносом, поклекнуо је наивни Самсон
пред молитвама своје умиљате жене и рекао јој истину: „Бритва никад
није прешла преко главе моје, јер сам назиреј Божији од утробе матере
своје; да се обријем, оставила би ме снага моја и ослабио бих, и био бих
као сваки човијек.”
Чувши ове речи, поткупљива Далида је, тобож задовољна испо­
љеним доказом љубави свога драгог, спустила Самсонову главу у
своје крило. Миловала га је руком по коси и певушила му нежну ус­
паванку… Самсон је убрзо заспао а осмех љубавне среће задржао се
на његовим уснама. А она га успава на крилу својем, и дозва човјека
те му обрија седам прамена косе с главе, и она га прва савлада кад га
остави снага његова…
165
Мирослава Пашић – Гаговић
Беспомоћног и онемоћалог Самсона после ухватише Филистеји,
и ископаше му очи, и одведоше га у Газу и оковаше га у двоје вериге
мједене; и мељаше у тамници…
Далида (косачица) је добила обећану награду и ту је крај приче
о жени која је, за шаку долара, издала човека који ју је искрено и
безгранично волео.
И док је она, тамо негде, расипала издајом стечене сребрњаке,
слепи Самсон је окретао тешки млинарски жрвањ у тамници. Уместо
очију, којима је некад са толико страсти и пожуде гледао лепе жене,
испод његовог уморног чела зјапиле су две црне рупе у које се сливао
зној…
Низали су се тако Самсонови тамничарски дани. Били су дуги,
мрачни и пуни тегоба. Али, баш кад му се учинило да им краја никад
бити неће, приредише Филистејци забаву у знак захвалности своме
богу Дагону што им је предао у руке тако силног Израелца, бившег
одметника који им је задао много јада.
И док су Филистејци славили и веселили се, Самсон је стезао своје
снажне шаке у тамничкој мемли. У међувремену му беше порасла коса
и вратила се моћна снага у његове мишице.
Не знајући да је, с пораслом косом, Самсон поново добио
натприродну снагу, одлучише раздрагани слављеници да улепшају
забаву подругујући свом ослепелом заточенику. И онда, изведоше
Самсона међу стубове велике палате да их,онако незграпан, забавља
игром…
Играо је, потом, дугокоси, ослепели Самсон своју игру смрти и
вапио: „Господе, Господе! опомени ме се, молим те, и укријепи ме, молим
те, само сада, о Боже! Да се осветим један пут Филистејима за оба
ока своја…” Понет игром и молитвом, Самсон загрли два средишна
стуба куће која бијаше пуна људи и жена, и сви кнезови Филистејски
бијаху ондје и належе јако и паде кућа на кнезове и сав народ који бјеше
у њој… И би мртвијех које поби умирући више него онијех које поби за
живота својега.
Ето, тако се завршио живот човека који је умео да воли искрено
и заслепљено, човека који, поред очију, није могао да види какве све
замке знају да исплету жене.
166
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
КЊИГА О РУТИ
На страницама Старог завета налази се читава плејада женских
ликова па је ова древна књига и својеврсна ризница женских карактера,
нарави, склоности и особина уопште. У том безброју посебно место
заузима лик Руте Моавке – прабабе славног јеврејског цара Давида.
Прича о овој жени срочена је и у посебну књигу.
Легенда каже да у оно вријеме кад судијаху судије би глад у земљи;
и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи
Моавској са женом својом и су два сина своја…
Али ни тамо, у земљи Моавској, није било среће за избеглице из
Витлејема – Елимелеха, његову жену Нојемину и њхова два сина, Мало­
на и Хелеона. Најпре, убрзо по доласку, разболе се и умре Елимелех.
Одмах после очеве смрти, два Нојеминина сина се оженише двема
Моавкама – једној бјеше име Орфа а другој Рута.
Године су и даље пролазиле а срећа никако да закуца на Нојеминина
врата. Жељно је чекала унуке а дочекала је најгоре што је једну мајку
могло да задеси – умрла су јој оба сина а да, ни после десет година
брака, нису оставили потомство. И тако,у кући остадоше само три
удовице – Нојемина и њене снахе, Орфа и Рута…
А онда, једнога дана, чу Нојемина да су се поправиле животне
при­ли­ке у њеној земљи, па одлучи да са својим снахама крене у земљу
Јудину… Идући, потом, дугим прашњавим путем, размишљала је
Нојемина о својој злохудој судбини, али и о својим добрим и по­с­
лушним снахама. Знала је да их чека тежак и неизвестан живот, да ће
бити туђинке тамо где их води, да ће лако постати поруга и смех…
Болне мисли измамише дубок уздах из Нојемининих груди. Она
застаде, руком обриса зној са чела и погледа снахе. У истом тренутку
сузе заискрише у њеним усахлим очима, бледило се разли по њеном
лицу и Нојемина им дрхтавим гласом рече: „Идите, вратите се свака
у дом матере своје… Да вам да Господ да нађете починак у дому мужа
својега…” Бришући окрајком мараме сузе што су јој се сливале низ
праш­њаве образе, Нојемина пригрли и пољуби своје снахе, па им
онда пожеле више среће са неким будућим мужевима…
167
Мирослава Пашић – Гаговић
Чим чуше свекрвине речи, изненађене снахе у глас заплакаше и,
грлећи своју драгу свекрву, успротивише јој се молећивим гласом:
„Не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ…”
Нежно милујући њихове жуљевите руке, Нојемина их је брижно,
материнским гласом, и даље одвраћала: „Идите, натраг, кћери моје;
што бисте ишле са мном? Зар ћу још имати синова у утроби својој да
вам буду мужеви? Вратите се, кћери моје, идите…”
Три жене, препуне бола и терета судбинске одлуке, скрхане седоше
крај друма… Животне патње биле су их толико зближиле да су им
тада и уздаси били некако исти.
Иначе, по законима тих давних времена, Орфа и Рута су, после
смрти својих мужева, постале власништво свекрве Нојемине и њихова
судбина је била у њеним рукама. Племенита старица се, међутим,
никад није односила према њима с ароганцијом неприкосновене
газдарице већ с љубављу и мајчинском бригом. Као жена, добро их
је разумела и саосећала са њиховим болом и сузама. „Немојте, кћери
моје, јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на
ме”, тешила их је.
(Била је то женска солидарност каква се више није поновила
на страницама Старог завета.)
Дуго су потом три жене, припијене једна уз другу, седеле крај пу­
та. Кроз јецаје које су, с времена на време, смењивали уздаси, чуо се
само топли Нојеминин глас: „Вратите се, кћери моје, идите; јер сам
остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас
удам, и да родим синове, зар ћете их ви чекати док одрасту? зар ћете
тога ради стајати неудате?”
(Ове Нојеминине речи представљају и неку врсту побуне и
критике према традиционалним законима који су се односили
на удовице и њихова права.)
А кад су устале, још неодлучне куда ће која, сиротица Орфа пољу­
би своју свекрву и одлучи да се врати к народу својему и к боговима
својим… Одлазећи, она се често освртала и махала марамом у знак
поздрава. И Нојемина, у једном тренутку, скиде мараму с главе. Ветар
се играо њеном седом косом док су се две мараме, попут застава, ви­
јориле у прашњавој сумаглици…
168
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
Рута још само једним погледом испрати своју јетрву која је нес­
тајала у даљини, па паде на колена молећи свекрву: „Немој ме наго­
варати да те оставим и од тебе отидем; куд год ти идеш, идем и ја;
и гдје год се ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ;
и твој је Бог мој Бог…” После ових молећивих речи, појави се нежан
осмех на Нојемининим испуцалим уснама. Она ћутке загрли своју
снаху и њих две, загрљене, кренуше даље…
После дугог путовања, заједно стигоше и у Витлејем. Рођаци и
давнашњи пријатељи у прашњавој и посусталој старици, што је једва
корачала ослоњена на другу жену, препознаше своју Нојемину. „Је ли
то Нојемина?”, узвикивали су с одушевљењем полазећи јој у сусрет.
Остарела, уморна и ојађена, она им је одговарала: „Не зовите ме више
Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.
Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ…”
* * *
Ни живот у Витлејему није у почетку био лак за две путнице –
Нојемину и Руту. Живеле су тегобно и прехрањивале се тако што је
Рута пабирчила класје иза жетелаца на туђим њивама. (7) Највише
би сакупила пабирчећи на имању домаћина који се звао – Воз. Био
је он из рода Нојемининог покојног мужа, племенит, богат и поштен
човек. Мајка му је била Рава, она проститутка што некад давно, тамо
у Јерихону, беше сакрила уходе Исуса Навина.
А кад је Воз сазнао да је Рута Нојеминина снаха, дозволио јој је да
сакупља жито заједно са жетеоцима и да са њима једе и пије, а њима
заповеди: „Нека пабирчи и међу сноповима, немојте да је застидите.
Него још навлаш испуштајте руковети и остављајте јој нека купи,
и не корите је.”
Није Воз према Рути био само дарежљив већ се и с поштовањем
односио према њој. „Чуо сам ја све што си чинила свекрви својој по
смрти мужа својега, и како си оставила оца својега и матер своју, и
постојбину своју, па си дошла к народу којега нијеси знала прије. Господ
да ти плати за дјело твоје и да ти плата буде потпуна од Господа
Бога Израиљева, кад си дошла да се под крилима његовијем склониш”,
говорио је. Веровао је он у, толико пута потврђену, благонаклоност
169
Мирослава Пашић – Гаговић
Бога према оним предусретљивим и честитим туђинкама. Често му
је, још док је био дете, причала и његова мајка Рава о сигурности и
топлини коју је, мада туђинка, нашла под окриљем Господа.
И тако, захваљујући Возу, Рута беше сакупила доста жита и однела
га у град својој свекрви. Задовољна и срећна, причала јој је о Возовој
доброти, његовим речима и о свему што се у пољу догодило тога дана.
Са нескривеним задовољством је саслушала Нојемина сваку сна­
хи­ну реч. Мало оћута, скрену поглед, а потом се насмеши и, готово по­
но­­сито, рече: „Тај човјек нама је род, и један од осветника наших…” (8)
Рута је и наредних дана сакупљала жито на Возовом имању. А
онда, прође време жетви… Чекала је Рута да дође доба кад се јечам
врше не би ли напабирчила још које зрно за себе и своју свекрву.
Смисливши мудар план, тај дан је чекала и њена свекрва.
И дође време кад се људи почеше скупљати на гумна да вршу жи­
то… Рута у тај дан устаде пре зоре, обуче своју стару одећу, узе ко­
тарицу и, пре него што крену, приђе да се поздрави са Нојемином.
Изненади се кад је свекрва ухвати за руку и рече јој да не жури него да
седне поред ње. Рута одмах послушно спусти котарицу и седе. Ноје­
мина се насмеши, пригрли је и, готово шапатом, отпоче своју причу…
Није дуго трајао овај разговор између снахе и свекрве. Био је на­
изглед бесмислен, испуњен неким напола изговореним речима и
про­шаран честим Рутиним кикотом. То једва разумљиво шапутање
најед­ном прекиде озбиљан, некако заповеднички, Нојеминин глас:
„… Умиј се дакле, и намажи се, и обуци хаљине своје на се, па иди на
гумно; али да не дозна за те човјек докле не једе и не напије се. Па кад
легне, запамти мјесто гдје легне, па онда отиди и дигни покривач с
ногу његовијех, те лези ондје…” Саветовала је то свекрва снаху како да,
као жена, приђе богатоме Возу.
(Нема сумње да су старозаветне жене добро познавале мушку
психологију и да су знале како и када да на себе скрену мушке
погледе. Очигледно је да се за такву акцију ваљало и посебно
дотерати.)
Све је потом, тамо на гумну, урадила Рута баш онако како јој то
свекрва беше рекла: „…дође полако, подиже покривач с ногу његовијех
и леже…”
170
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
Током ноћи, топлина и мирис жене пробудили су Воза. Он протрља
очи и би му драго кад, подно својих ногу, препозна Руту. Она се, у
истом тренутку, мало придиже, стидљиво спусти поглед и прошапута:
„Рашири крило своје на слушкињу своју, јер си ми осветник…”
Ове Рутине речи збунише остарелог Воза али се он, ипак, насмеши
неким чудно сладуњавим осмехом. Одмах устаде, примаче се Рути и
нежним додиром помилова њене ужарене образе. Ватра са Рутиног
лица као да проструја кроз његово тело. Он се мало трже, брзо склони
руку, па јој шапатом рече: „Господ да те благослови, кћери моја; ова
потоња милост коју ми показујеш већа је од прве, што нијеси тражила
младића, ни сиромашна ни богата… кћери моја, не бој се; што год речеш
учинићу ти; јер зна цијело мјесто народа мојега да си поштена жена…”
Без обзира на Рутину понуду, а и нескривену жељу домаћина Воза,
он је ту ноћ не узе у наручје. Поштовао је ред и обичаје свога рода,
па јој каза и ово: „Јест истина, ја сам ти осветник; али има јоште
ближи од мене… Преноћи овдје; па сјутра ако те хтједбуде узети,
добро, нека узме; ако ли те не хтједбуде узети, ја ћу те узети, тако
жив био Господ.”
Преноћила је ту ноћ Рута на гумну код ногу његовијех. Устала је и
отишла пре него што се разданило, да се не дозна да је жена долазила
на гумно, како је Воз беше посаветовао.
Не кријући ништа, Рута је све како се збило испричала потом
својој свекрви. Слушајући њене речи, Нојемина је прикривала осмех
задовољства и, поносна на успешан ток сопствене замисли, само јој је
рекла: „Почекај, кћери моја… Јер онај човјек не ће се смирити док не
сврши ствар данас.”
Тако је и било. Воз је истог дана сакупио градске старешине и
пону­дио дужност осветника рођаку ближем од њега. Овај је то одбио
под изговором – „да не распем својега нашљедства”, што је Воз једва
дочекао. Убрзо затим, како беше и планирала, удаде Нојемина своју
снаху Руту за домаћина Воза по свим правилима тадашњих закона и
обичаја, да подигне име умрломе и нашљедству његову.
А Рута је затим Возу родила сина Овида, будућег деду цара
Давида. Свекрва Нојемина је с безмерном љубављу дочекала свог
првог и јединог унука. Малог Овида узе Нојемина, и метну га на крило
своје, и бјеше му дадиља… С радошћу је слушала речи жена које су
171
Мирослава Пашић – Гаговић
јој говориле: „Он ће ти утјешити душу и биће потпора старости
твојој, јер га роди снаха твоја која те љуби и која ти је боља него
седам синова.”
* * *
Својом тематиком, Књига о Рути представља својеврсно затишје
у бурном току старозаветних догађања. У њој нема прогона и крви,
бежања и саплитања, победа и пораза. То је слика оних обичних,
простодушних људи, њихових личних и породичних радости и тегоба.
Додуше, и овде се они потуцају по светским друмовима и туђим
земљама, али не да би пљачкали и освајали, узмицали и прогонили,
већ са једином и непрестаном надом у голи опстанак.
Оно што нераскидивим нитима повезује протагонисте ове биб­
лијске параболе је – љубав, па ова божанска емоција постаје и њена
носећа тема која је, иначе, тако свестрано и сугестивно портретисана
да овде готово поприма снагу драмског лика. Свеукупна књига и
јесте испричана у савршеном облику драмске композиције са следом
догађаја који се међусобно прожимају и кулминативним набојем
стреме мирном епилогу.
Ма колико Књига о Рути стварала утисак некаквог рукавца за
ток свеукупне библијске приче, она то, у својој правој суштини, си­
гурно да није. Напротив, ова топла прича је право уже за наставак
библијског тока.
Израелци су стигли у Ханан и живот људи већ увелико почиње да
поприма нове специфичности. Они више нису само пастири који са
својим стадима тумарају по врлетима, већ све више сопствени живот
везују за родна поља и сунчане падине. Многи су пастирски штап
заменили за срп и мотику, а неки су звекету звона свога стада само
придодали милозвучну жетелачку песму.
Уморном од ратовања и потуцања, народу је очигледно био
потребан предах. Па тако, у новом окружењу и измењеним приликама,
Израелци постају добре комшије са староседеоцима и уважени до­
маћини. Ни жене – туђинке нису им више онако омрзнуте као што су,
не ретко, некада бивале. Љубав овде испољава свој општечовечански
смисао, а сватовске песме своју неомеђеност.
172
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
Али, ни ова идиличност неће бити дугог века. Различити облици
људске ћуди, намере и настојања, смисаони и бесмислени поводи и
разлози, поново ће мењати призоре и сцене на библијској позорници.
Рубенс: Самсон и Далида
173
Мирослава Пашић – Гаговић
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. ИСУС НАВИН – Први библијски војсковођа, Мојсијев наследник,
извидник и освајач Ханана, био је Авсије, чији се отац звао Навин, а потицао је
из племена Јефремова. Име Исус, што би у преводу значило борац или ратник,
дао му је Мојсије. Његова историјска аутентичност није потврђена мада једна
старозаветна књига, Књига Исуса Навина, која је и својеврсни ратни дневник,
говори о Исусу и његовом јуначко–верском доприносу у развоју идентитета
и опстанка израелског народа. Поред војевања, освајања Ханана и поделе
хананских територија, Исус Навин је, као доследни следбеник Мојсијевих
уредби, учврстио и Синајски завет. Он је као обавезан религијски протокол
обновио и завет обрезивања који, иначе, није доследно поштован у времену
пустињских лутања. „… њих обреза Исус, јер бијаху необрезани, јер их не об­
резаше на путу…”
2. ЈЕРИХОНСКЕ ТРУБЕ – Град Јерихон је, по Библији, прво велико утвр­
ђење које су Израелци освојили на свом освајачком походу у Земљи обећаној, а
оно што је посебно занимљиво у овој легенди је сам начин освајања градских
бедема. Старозаветни писац, наиме, не каже да су Израелци некаквим соп­
ственим јуначким подвизима освојили овај град, већ да су зидине Јерихона
срушене уз помоћ труба, односно да их је срушио сам страх његових житеља,
бојазан пред непријатељем о чијим су подвизима и бројности колале чудесне
приче. Стратегија и тактика за овакав вид војевања проистекла је по Божијем
савету: „За то обидите око града сви војници, идући око града један пут на
дан; тако учини шест дана. А седам свештеника нека носе седам труба од
рогова овнујских пред ковчегом; а седмог дана обидите око града седам пута,
и свештеници нека трубе у трубе. Па кад отежући затрубе у рогове овнујске,
чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ иза гласа; и зидови ће градски
попадати…” Тако су јерихонске трубе постале и својеврсни симбол за први
пропагандни рат.
Иначе, археолози који тврде да су открили рушевине Јерихона, сматрају да
су зидови древнога града срушени услед земљотреса и пожара а неки библисти,
при том, замерају старозаветним редакторима што у својим забелешкама ни
речју не помињу земљотрес, како у овом тако и у другим случајевима. Ме­
ђутим, овакве замерке тумача Библије су, најблаже речено, без икаквог ос­нова.
У Библији се, наиме, у више ситуација означавају разне природне по­ја­ве и не­
174
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
погоде и то као кључни поводи за конкретна до­гађања, односно у нај­ближем
узрочно–последичном смислу. А како све те зем­љотресе, суше, вул­кане и друга
природна чуда назвати у религијском штиву него – Божија воља? Па тако,
пророк Јеремија каже: „А Господ је прави Бог, Бог живи и цар вјечни, од његове
срдње тресе се земља… Он кад пусти глас свој, буче воде на небесима, подиже
пару с крајева земаљских, пушта муње с даждем, и изводи вјетар из стаја
његовијех…” У том смислу и научна открића и докази у вези са старозаветним
легендама најчешће постају само потврда да Библија јесте суштинска историја
једног народа и времена испричана језиком религије.
3. ПРАМАЈКА РАВА – Име јерихонске проститутке помиње и новозаветни
текст и ову старозаветну јунакињу означава као блиску, прадавну крвну
сродницу Исуса Христа. На почетку Јеванђеља по Матеју утврђује се „племе
Исуса Христа, сина Давида Авраамова сина” па се, у дугом низу прародитеља
Исуса, „прозванога Христа”, бележи и ово: „… а Салмон роди Вооза с Рахавом…”
4. ШУМСКИ ЦАР – Причајући басну о дрвећу које је себи бирало краља,
млађани Јотам сликовито упозорава своје саплеменике о важности када и кога
бирају за сопственог вођу, односно цара. Та алегоријска прича приповеда како
су „ишла дрвета да помажу себи цара”, па најпре бирали маслину, онда смокву,
па винову лозу. Ова племенита и родна дрвета, једно по једно, су одбијали
царску круну говорећи да имају важнија посла, да им је важнији сопствени род
него ли „да идем да тумарам за друга дрвета.” А кад ни једно ваљано дрво није
хтело да прихвати да буде цар, закржљали и бескорисни шумски грм сам се
нудио: „Ако доиста хоћете мене да помажете себи за цара, ходите склоните
се у хлад мој; ако ли не ћете, нека изиде огањ из трна и спали кедре Ливанске.”
Лош вођа је, дакле, не само слаб заклон, већ је сујетан и спреман на велика зла.
Он не рађа мирисне и слатке плодове већ – бодље, односно муку народу.
5. КОВЧЕГ ЗАВЕТА – Библија приповеда да су ковчег завета, највећу јев­
рејску светињу, сачинили мајстори Веселеило и Елијав и то по слици коју је
Господ показао Мојсију на Синајској гори, а и од материјала како је то саоп­
штио Бог: „Нека сачине ковчег од дрвета ситима (багрем), у дужину од два
лакта и покују га чистим златом, изнутра и споља покуј га…” У овај ковчег
смештене су Мојсијеве плоче са Десет Божијих заповести. По Библији, нико
није смео да отвори ковчег завета и завири у њега. Сви који би то учинили
тешко су се разболели и умирали су у највећим мукама. Неки савремени
библисти сматрају да има основа за истинитост ових библијских устврђивања
у вези са ковчегом и умирањима. Они, наиме, претпостављају да су Мојсијеве
камене плоче, које су се налазиле у ковчегу, биле – радиоактивне. Израелци
су ковчег завета чували током вишедеценијских пустињских лутања, а по
175
Мирослава Пашић – Гаговић
доласку у Обећану земљу најпре га сместили у Силом, прву престоницу, уп­
раво ту где је извршена и подела земље жријебом. Веровало се у чудотворну,
спасоносну моћ ковчега завета па је он изношен и на бојно поље. У једном
боју „Филистеји узеше ковчег Божији и однесоше га из Евен–Езера у Азот.” Био
је то болан тренутак међу Израелцима али су Филистеји, суочени касније са
великом погибељју, оставили ковчег а Израелци га пренели у Киријат–Јарим
и „однесоше га у кућу Авинадавову на брду.” Овде је ковчег завета био двадесет
година а онда га је цар Давид пренео у свој град – Сион. Када Соломон буде
изградио Божији храм у Јерусалиму пренеће у њега, на посебно свечано место,
и ковчег завета. „И унесоше свештеници ковчег завјета Господњега на његово
мјесто, у унутрашњи дом, у светињу над светињама, под крила херувимима…
У ковчегу не бјеше ништа осим двије плоче камене, које метну у њ Мојсије на
Хориву, кад Господ учини завјет са синовима Израиљевијем по што изидоше из
земље Мисирске…”
У будућим временима пљачки и рушења изгубиће се сваки траг ковчегу
завета, јеврејској светињи над светињама. Почело је то убрзо после Соломонове
смрти. „А пете године царовања Ровоамова дође Сисак цар Мисирски на
Јерусалим. И узе благо из дома Господњега…” Шта се и кад се збило са ковчегом
завета, Библија не саопштава. Међутим, легенде о највећој старозаветној
религијској реликвији, великој и по обиму и тежини, и даље се приповедају.
По некима, ковчег завета је сачуван до данашњих дана и налази се негде у
Етиопији.
По другима, ковчег је из разрушеног храма, пред вавилонско ропство,
склонио некуд пророк Јеремија. И шатор од састанка, својеврстан храм
у коме је дуго чуван ковчег завета, био је сачињен по Божијем пројекту.
Овај покретни храм неће се више користити по изградњи Божијег храма у
Јерусалиму, односно од времена Соломонове владавине.
6. САМСОНОВА ЗАГОНЕТКА – Једнога дана, тамо код Тамнатских
винограда, насрну на Самсона млади лав. Снажан и храбар, Самсон шчепа звер
голим рукама, растрже је и тресну о ледину. После неколико дана сврати он да
види мртвога лава, а оно тамо „у мртвом лаву рој пчела и мед.” Овај догађај био
је повод за његову загонетку: „Од онога који једе изиде јело, и од љутога изиде
слатко”, односно – шта је то најљуће, а шта најслађе? (Одгонетка: лав и мед;
„шта је слађе од меда, и шта је љуће од лава.”)
7. ПАБИРЧЕЊЕ – У Мојсијевим законима пише: „Кад жањеш љетину
своју на њиви својој, ако заборавиш који сноп на њиви, не враћај се да га узмеш;
нека га дошљаку, сироти и удовици, да би те благословио Господ Бог твој у
сваком послу руку твојих.” Исти закон се подразумева и кад су у питању друге
бербе: „Кад тресеш маслине своје, не загледај грану по грану пошто отресеш;
176
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
нека дошљаку, сироти и удовици.” Ови закони, сами по себи, говоре о хуманим
принципима на којима се заснивала јеврејска заједница. Међутим, оно што
плени у њима је поштовање достојанства сиромашних и убогих, а које је
исказано и овим индискретним начином удељивања милостиње – пабирчењем.
8. ОСВЕТНИК – Обавезу да рађају имале су и оне жене које су остајале
удовице а без деце. Отац њихове будуће деце, од којих би прворођени син носио
име и наследство мајчиног покојног мужа, био је мушкарац из крвног сродства
умрлог – осветник. Најчешће је то био брат покојника: „Кад браћа живе заједно
па умре један од њих без дјеце, онда жена умрлога да се не уда из куће за другога;
брат његов нека отиде к њој и узме је за жену и учини јој дужност дјеверску.
И први син којега она роди нека се назове именом брата његова умрлога, да
не погине име његово у Израиљу.” Уколико покојни муж бездетне удовице није
имао браћу, онда би осветник био најближи рођак умрлога. Дужност дјеверска
била је часна обавеза старозаветних мушкараца. Они који би одбили улогу
осветника били су извргавани јавној осуди и руглу: „… Онда нека приступи
к њему снаха његова пред старјешинама, и нека му изује обућу с ноге његове и
пљуне му у лице, и проговоривши нека рече: тако ваља да буде човјеку који не ће
да зида куће брата својега. И он нека се зове у Израиљу – дом босога.”
177
Мирослава Пашић – Гаговић
Јулијус Хубнер: Рута и Ноемина
178
ЖЕНЕ
ЦАРСКОГ ДОБА
Време када су изабраним народом владале судије библијски тео­
ретичари, не без разлога, називају добом хероизма јер су се управо
у том временском раздобљу водиле жестоке борбе за освајање тери­
торија Обећане земље. То је истовремено и период теократског друш­
твеног уређења који ће се, иначе, окончати у доба Самуила, последњег
израелског судије.
Разлоге за пропаст теократије, поред осталог, Библија види у не­
доличном и похлепном понашању Самуилових синова, Јоила и Авије,
које он, кад остарје постави за судије у Израиљу. А они, синови његови
не хођаху путовима његовијем, него ударише за добитком, и примаху
поклоне и извртаху правду…
Оваквим понашањем биће нарушен углед свештенства па ће, под
притиском и негодовањем незадовољног народа, теократија убрзо
бити замењена монархијом. Самуило ће свргнути са власти своје не­
доличне синове и за цара ће помазати Саула (1) из племена Венијами­
новог, најмањег од дванаест израелских племена: „И сав народ отиде
у Галаг, и поставише ондје Саула царем пред Господом у Галагу…” То је
истовремено и почетак јеврејске монархије која није успела да заживи
раније, па ни у доба самозваног цара Авимелеха.
(Како се све у Библији збива под окриљем Божије воље тако је
и прелазак на први вид монархистичког друштвеног уређења
179
Мирослава Пашић – Гаговић
био под Божијим благословом. Овај благослов је подразумевао
и два битна предуслова: да је то већинска воља народа и
„између браће своје постави цара себи; а немој поставити над
собом човјека туђина, који није брат твој.”)
За цара Саула, првог званичног израелског монарха, Библија каже
да је био храбар јунак, велики борац и изузетно леп човек: „… бјеше
млад и лијеп да не бијеше љепшега од њега међу синовима Израиљевим,
а главом бијеше виши од свога народа…”
Али, иако овако леп и мужеван, цар Саул није био миљеник жена.
Оне су му се, гле чуда, у неким тренуцима јавно подсмевале и веома
га ружиле. А став жена у вези са конкретним и нарочито значајним
друштвеним догађањима био је и те како уважаван у старој јеврејској
заједници.
(„Који наоштрише језик свој као мач, стријељају ријечима
које задају ране..”)
Женско јавно мњење није се, углавном, заснивало на некаквим
личним интересима. То је и разумљиво ако се има у виду да жене,
у тим далеким временима, нису могле бити ни владари ни цареви,
а ни на било којој другој друштвеној функцији. Оне су, нема сумње,
превасходно биле заинтересоване за будућност свог потомства па су
у том смислу била заснована и њихова определења приликом јавних
иступања. Судећи по Библији, мајчинска интуиција никад их није
преварила.
Без обзира на све, изгледа да ни овоме цару жене нису биле нешто
посебно важне. Много већи значај придавао је бројним бојевима са
непријатељима и личном јуначком престижу. Имао је жену која се
звала Ахиноама и која му је родила три сина (Јонатан, Исуј и Мелхисуј)
и две кћери – Мераву и Михалу. Поред ове законске жене – царице,
имао је цар Саул и иночу по имену Ресфа.
Ахиноама, прва јеврејска царица, била је жена – сељанка, без двора
и свите. Њена првенствена улога, као и већине старозаветних жена,
била је улога мајке. Ту своју дужност прва царица је, по свему судећи,
обављала савесно и одговорно, а и у складу са традиционалним
тежњама свога народа. Царска круна и јуначка слава њеног мужа
нису јој биле препрека да своју децу васпитава у духу правичности,
180
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
поштења и Божије правде. На овакву констатацију посебно наводи
онај детаљ из Библије кад цар Саул, гневан на свога сина Јонатана што
је помогао Давиду да избегне смрт коју му је он лично припремао,
каже и ово: „Зар ја не знам да си изабрао сина Јесејева (Давида) себи
на срамоту и на срамоту својој неваљалој мајци…” А нема сумње
да речи својој неваљалој мајци у поменутом контексту означавају
искључиво прекор васпитним и животним упутствима по којима је
прва старозаветна царица васпитавала свога сина.
След догађаја ће, међутим, потврдити да Ахиноамине смернице
нису биле погрешне и да Саул није био у праву кад је безобзирно ру­
жио мајку своје деце. Тако ће, упркос Сауловим прекорима, њихов син
Јонатан, одани Давидов пријатељ, постати један од највећих јунака
библијске историје, опеван и у Давидовој поеми, а ћерка Михала биће
прва љубав цара Давида и прва царица његовог славног царства.
Мада није био хваљен и слављен, цару Саулу се не може оспорити
место у историји које је заслужио својом великом храброшћу и ју­
начким тријумфима против далеко бројнијих и наоружано моћнијих
непријатеља.
Оно што је ружило његову личност и што је од њега створило сво­
јеврсног старозаветног негативца, првенствено је била његова нарав,
рекло би се – сујета. Није се, наиме, нарочито мирио са чињеницом
да би неко могао бити бољи ратник од њега, па су га тако и Давидови
подвизи доводили до лудила и непромишљених потеза. А са човеком
такве нарави, изгледа, ни Ахиноамин живот није био лак.
Саулова престоница било је бојно поље. На таквом трону, разум­
љиво је, није било места ни за једну жену, па ни за царицу Ахиноаму.
Она је и даље била само жена – сељанка, обављала свакодневне домаће
послове и доследно поштовала традиционалне васпитне норме које је
брижно и са љубављу преносила и на своју децу. Чак и у тренуцима
када су зли духови опседали њеног мужа, она је Божију правду и ода­
ност Богу стављала испред љубави према родитељима и њиховим
тренутним интересима.
Ма колико да је старозаветни писац шкрт у вези са информацијама
које се непосредно односе на царицу Ахиноаму, закључак који се на­
меће је известан – у том преломном историјском тренутку за израел­
ски народ, жене су биле те које су, готово тврдоглаво, чувале и него­
181
Мирослава Пашић – Гаговић
вале старе моралне кодексе срочене и у Мојсијевим законима. И док су
путеви мушкараца стремили неким новим циљевима, оне су остајале
праве ризнице древних темеља на којима је израстао изабрани народ,
било да су биле сељанке или краљице.
РЕСФИНА ТУГА
Прва јеврејска царица Ахиноама, као и многе жене тога доба,
изгледа да је делила своју брачну постељу са другом женом. Била је
то Саулова иноча Ресфа која му је родила и два сина – Армонија и
Мефивостеја. Њено име Библија помиње тек после Саулове смрти и
то управо као окосницу будућих догађања.
Старозаветна легенда каже да дуго бијаше рат између дома Сау­
лова и дома Давидова. Првосвештеник Самуило беше обојицу, најпре
Саула а потом Давида, помазао за цара. Ова помазања као да су
била повод за раскол међу израелским племенима и њихову све већу
међусобну супростављеност и нетрпељивост. Помазаног Давида,
после Саулове смрти, његови саплеменици су и јавно прогласили за
цара и он је владао Јудејом а престоница му је била у Хеврону. У исто
време Израелом је кратко владао Исвостеј, Саулов син, кога је зацарио
Авенир, Саулов брат од стрица и војвода.
А баш тај Авенир, некад одани војвода Сауловог царства, поче да
свраћа код лепе Ресфе, иноче покојног цара. Војводин одлазак у царску
постељу није био само израз неконтролисане мушке пожуде већ је у
својој суштини скривао Авенирову намеру да се, преко жене, домогне
царског престола. Јер, како царица Ахиноама, по свему судећи, беше
умрла, њено место је припало другој царевој жени, слушкињи Ресфи.
Па зато, када је царев наследник Исвостеј сазнао за Авенирове посете
Ресфи, не би му право и он поче љутито да приговара војводи: „Зашто
си спавао код иноче оца мојега?”
Авенир, очигледни преступник и злонамерник, поче да тражи
изговор за забрањену љубав коју је, по законима, требало да плати жи­
вотом. Подсећајући на своје заслуге у Сауловој борби против Давида
182
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
и истичући њихову посебну важност, Авенир је ниподаштавао љубав
с Ресфом: „Зар данас тражиш на мени зло ради те жене?”
И тако, Ресфа постаде повод да оклеветани Авенир, сујетан и
разочаран због властитог неуспеха, напусти Саулов двор и пређе на
Давидову страну. Касније, дођоше све старјешине Израиљеве к цару
у Хеврон, и учини с њима цар Давид вјеру у Хеврону пред Господом; и
помазаше Давида за цара над Израиљем…
Тако је, после бројних међуплеменских сукоба, Давид објединио
Израел и Јудеју и постао цар јединственог јеврејског царства. Почетак
тог значајног историјског догађаја, по библијској легенди, инициран
је сукобом у вези са женом – Сауловом иночом Ресфом.
Цар Давид је, иначе, био веома побожан човек и свештеницима се
често обраћао за савет. Они су му једном приликом, кад је у Израелу
завладала глад, рекли да је разлог за такав Божији гнев то што Саул
својевремено беше прекршио реч Исуса Навина дату Гаваоњанима
– да са њима Јаковљеви потомци никад неће ратовати. Зато Давид
потражи опроштај од Гаваоњана а они су, као услов, захтевали жртве
освете – седам мушких Саулових потомака: „Од његових синова нека
нам се да седам људи да их објесимо Господу у Гаваји Саула изабраника
Господњега.”
Немајући куд, узе цар два сина Ресфе кћери Ајине, које роди Саулу,
Армонија и Мефивостеја, и пет синова Мераве, кћери Саулове, које
роди Адрилу сину Варзелаја Меолаћанина. Гаваоњани их обесише на
гори пред Господом и не дозволише Израелцима да их потом сахране.
Њихове лешеве оставили су да их разносе дивље звери и птице.
А кад је мајка Ресфа чула за трагедију својих синова, обуче жалбене
хаљине и леже поред своје мртве деце: „А Ресфа кћи Ајина узе врећу,
и прострије по стијени у почетку жетве докле не паде на њих дажд
с неба, и не дадијаше птицама небеским да падају на њих дању ни
звијерима пољским ноћу…”
И тако, данима и ноћима одгонила је Ресфа дивље звери и пти­це
бранећи своје мртве синове. Ни жега, ни ветрови, ни потоње хладне
кише нису могле одвојити несрећну мајку од лешева њених нај­дра­
жих…
Ова бескрајна Ресфина туга прочула се по целој земљи. Добро­
душни људи доносили су јој воду и храну док је она, посустала од бола,
183
Мирослава Пашић – Гаговић
још само јауком одгонила јата насрнулих птица и сасушеном травом
брижно покривала тела мртвих синова. При том је, кроз испуцале
усне, једва чујно мрмољила неке неразумљиве речи… У народу крену
прича да је, од превеликог бола и јада, несрећна мајка сишла с ума.
За Ресфину тугу чуо је и сам цар Давид и одмах нареди да се ле­
шеви Саулових синова сахране погребом достојним царева: „И пог­
ребоше их с костима Сауловијем и Јонатана сина његова у земљи
Ве­нијаминовој у Сили у гробу Киса оца његова, и учинише све како за­
по­вједи цар…”
Ту је и крај приче о лепој иночи првог јеврејског цара. Има ли
јој живот даљег трајања и да ли се у чему променио након помпезне
сахране њених синова, Библија не саопштава. Уосталом, Ресфин жи­
вот више ни за кога није био важан а, после смрти синова, ни за њу
он више није имао смисао. Биће да је једнога дана, тамо покрај гроба
својих синова, уморна од непребола, заувек заспала.
Библијску мајку Ресфу многи аналитичари, не без основа, пореде
са Антигоном, јунакињом славне грчке трагедије. Сличност у борби
за права мртвих и достојанство људског леша јесте неспорна. А ипак,
разлике су немерљиве. Антигона је борац, младост, револуција…
Ресфа је само несрећна, остарела и немоћна мајка, а њена неизмерна
туга остаје као велика и свевременска опомена.
ПРВА ЉУБАВ ЦАРА ДАВИДА
Интриге у вези са оснивањем монархије и царским престолом
биле су бројне. Сву драматичност тих библијских догађања најбоље
илуструју чести међусобни сукоби цара Саула и млађаног Давида који
је, својим подвизима и делима, не ретко, и самом Саулу стицао славу.
Тако је, још као младо чобанче, да би свој народ сачувао подсмеха и
ругла, изашао на двобој са Голијатом, надалеко чувеним филистејским
горостасом. Одвраћао га је Саул од таквог наума говорећи му: „Не
можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете
а он је војник од младости своје…” Давид је, међутим, био упоран.
184
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Говорио је како се, бранећи своје стадо, хватао у коштац и са опакијим
зверима: „И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин
необрезани проћи као они.”
Библија затим приповеда како су се, један наспрам другог, у долини
Или, нашли див у тешком оклопу, са мачем и копљем у рукама, и
поносито босоного пастирче са својом торбицом, чобанским штапом
и праћком: „И узе штап свој у руку, и изабра на потоку пет глатких
камена и метну их у торбу пастирску, коју имаше, и узе праћу своју у
руку, и тако пође ка Филистејину…”
Бој је трајао кратко. Давид је вешто одапео камен из своје праћке
и он се зарио Голијату у чело. Огромна људескара се срушила на
земљу, а дечак с праћком постаде миљеник свога рода: „И притрча
Давид стаде на Филистејина, и зграби мач његов и извуче га из корица
и погуби га и одсијече му главу…”
Изгледа да му је управо тада одушевљени народ доделио и славни
надимак – Давид ( заштитник или вођа). На овакву помисао наводи
и чињеница да до тада у номенклатури јеврејских имена нема имена
Давид, а и библијска прича каже да је на двобој са Голијатом изашао де­
чак по имену Елханах што је, вероватно, било Давидово право име.(2)
Било како било, ово чудо од детета ће и много пута касније сачувати
углед и част цару и своме народу. Поред тога, својим умилним гласом
и вештим трзајима по струнама гусала биће и мелем за душу самоме
цару: „И кад би дух Божији напао Саула, Давид узевши гусле ударао
би руком својом, те би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух
отишао од њега.”
Али, како је лепи, смеђокоси чобанин из Витлејема Јудина („бје­
ше млад и смеђ и лијепа лица”), својом храброшћу и победама над
непријатељем постајао све популарнији у народу, љубоморни и сује­
тни цар Саул беше решио да га извргне подсмеху.
Пресудни тренутак за овакву Саулову одлуку била је песма и
игра жена које су величале и славиле Давидове победе и тако јавно
саопштавале вољу народа: „А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше
убивши Филистејина, излазише жене из свакога града Израиљева
пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и
гуслама. И отпијевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул
згуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа…”
185
Мирослава Пашић – Гаговић
Старозаветни писац у више наврата помиње сличне јавне наступе
жена. То нам пружа повод за устврђивање да је суд жена био и те како
уважаван у библијско време. Па тако, рецимо, псалм пева: „Напријед
иђаху пјевачи, за њима свирачи сред дјевојака с бубњима…”, а пророк
Јеремија, изговарајући речи Божије, каже: „Опет ћу те сазидати, и
бићеш сазидана, дјевојко Израиљева, опет ћеш се веселити бубњима
својим, и излазићеш са збором играчким.”
(Због свог обличја, бубањ је у традицији многих народа пред­
став­љао женски инструмент са мушким звуком, а фрула обр­
нуто.)
Разумљиво је, дакле, што цар Саул, озлојеђен свечарском, про­
рочком и помало заједљивом песмом жена, од тога дана гледаше по­
пријеко Давида и што је чинио све како би му дошао главе. Поку­ша­
вао је чак и да га копљем прикује за зид, чинио му разне смицалице и
бројне пакости.
А како му ни један наум није постизао циљ, а Давид у народу по­
стајао све омиљенији, Саул одлучи да у своју прљаву игру укључи
и – жене. С подлом намером да Давида понизи и изложи га јавном
руглу, најпре му је за жену обећао Мераву, своју старију кћи, а убрзо
потом удао је за другог: „А кад дође вријеме да Мераву кћер Саулову
даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.” Било је то, по
ондашњим схватањима, највеће понижење за вереника, прави ударац
на његову мушкост.
Међутим, ни ово царево лукавство није пољуљало Давидов углед.
Он је и даље био омиљен у народу и честа мета женских погледа. Чак
се и млађа Саулова ћерка, принцеза Михала, беше толико заљубила у
Давида да своју заљубљеност није ни крила. … и Михала кћи Саулова
љубљаше га. Она не само што не крије своју љубав, већ исказује и
спремност да се за њу отворено бори. На тај начин ова древна ју­
накиња постаје и први борац за право жена на слободну љубав и
њихов самовољан избор партнера.
За љубавне јаде младе принцезе знали су сви, па је на крају сазнао
и сам цар. И ко зна шта би у таквом случају било са заљубљеном
Михалом да њен отац, цар Саул, није наумио да љубав своје кћери
искористи за ликвидацију њеног миљеника: „И рече Саул: даћу му
186
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
је да му буде замка и да се диже на њ рука Филистејска…” С таквом
злом намером и обећа је убрзо Давиду. Услов је био да му будући
младожења, као својеврсни откуп за невесту, најпре донесе сто ок­ра­
јака Филистејских.
Надао се озлојеђени цар да ће на овом тешком задатку, обрезива­
њу филистејских мушкараца, ови савладати и убити Давида. Али,
Саул ни слутио није да су жене, после Бога, биле Давидова највећа
инспирација и да су му управо такве борбе, борбе за жену, уливале
још већу снагу и самопоуздање.
И, као што то често у давнашњим причама бива, кренуо је млађани
Давид у бој за најдражи трофеј – жену… А онда, кад је уместо сто,
донео пред цара двеста окрајака необрезанијех, Саул немаде куд и
даде му за невесту своју кћер Михалу.
Ово би, само наизглед, био срећан завршетак бајковите старо­
заветне приче. Међутим, љубав између Давида и Михале није била
дугог века. Љубоморан на све већу Давидову славу и популарност у
народу, цар Саул није одустајао од свог наума да га убије: „И бијаше
Саул једнако непријатељ Давиду…” Данима и ноћима је смишљао
како да дође главе своме зету, па у једном тренутку поверова да ће
своју сумануту идеју коначно реализовати и то,опет, уз помоћ своје
кћери Михале, Давидове невесте. Зато је и планирао да убиство буде
извршено на Давиду најдражем месту, у његовој брачној ложници:
„А Саул посла људе ка кући Давидовој да га чувају и у јутру убију…”
Али,ни овога пута није баш све било по царевом науму…
* * *
Михала, док је тресла још топлу и мирисну простирку са своје
брачне постеље и тихо певушила у месечинастој ноћи, неочекивано
у близини угледа наоружану стражу. Истог тренутка паде јој на ум
зашто су војници њеног оца дошли управо ту, поред њеног дома па,
дрхтећи од страха и ноћне језе, брзо уђе у собу и, готово нечујно,
приђе већ уснулом Давиду.
Некако у истом тренутку кад јој понестаде снаге да обузда страх
и суздржи се да не врисне, Давид отвори сањиве очи. Видевши узне­
мирену Михалу, он се мало протеже на постељи и нежно је привуче к
187
Мирослава Пашић – Гаговић
себи. Михала спусти главу на његове груди и тихо јецајући прошапута:
„Ако ноћас не избавиш душе своје, у јутру ћеш погинути…”
Нису била потребна додатна објашњења, Давид је све разумео.
Љубио је њене уплакане очи, тешио је и обећавао да ће се брзо
вратити, да ће ускоро и њу повести са собом, да ће негде наћи свој
нови, заједнички дом. А она му затим поможе да кришом побегне:
„Тада Михала спусти Давида кроз прозор”, па он умаче царским
џелатима…
Желећи да што дуже задржи потеру како би Давид стигао до си­
гурног склоништа, Михала узе лик, и метну га у постељу, и метну
му под главу узглавље од костријети, и покри га хаљином. Потом је
војницима рекла да то Давид болестан лежи у постељи и они одусташе
од намере да га убију. (Болесни и немоћни поштеђивани су насилне
смрти.) Саул је, међутим, био упоран: „Донесите ми га у постељи да
га погубим.”
Касније, када је открио превару, суманути цар је беснео и викао
на своју кћи: „Што ме тако превари и пусти непријатеља мојега да
утече?”
А Михала, друга непослушна кћи у Библији, тобож уплашена,
погледала је оца право у очи и плачљивим гласом рекла: „Он ми рече:
пусти ме, или ћу те убити…” У себи је, говорећи ове лажне речи,
осећала безмерну радост што је спасила свога мужа, а срце јој је
говорило да ће јој се он кад – тад вратити. Била је спремна да га чека
до краја живота.
И тако, после Давидовог бекства, почеше да се нижу Михалини
дуги дани и ноћи… Али, од Давида није било ни трага ни гласа. Скри­
вајући се од свог суманутог таста, његови путеви су били непред­
видиви, по врлетима гдје су дивокозе и водили су на разне стране.
Само је једном, у великој тајности, од свог брата Јонатана чула да
јој је муж жив и да му је сам Јонатан помогао да избегне још једну
Саулову вешто смишљену замку. Михала се обрадовала овој вести и,
не кријући радост, захваљивала је брату што јој је спасао мужа.
Овај разговор са братом улио је принцези нову веру и снагу па
она, са још већом жељом и страшћу, беше одлучна да и даље чека свог
вољеног мужа…
188
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
А онда, једнога дана, кад њен отац лажно објави да је принцеза
добила књигу распусну, Давидову прву љубав удаће за другог: „Саул
даде Михалу кћер своју, жену Давидову, Фалтију сину Лаисову из
Галима…” Све Михалине бесане ноћи, сва њена чекања и надања из­
губила су смисао у једном трену.
И док је прогањани Давид водио борбу за голи живот, његов таст
је ликовао што је његову младу невесту дао у постељу другом… Шта
је тада осећала Михала, да ли је у загрљају с другим била срећна или је
туговала, старозаветни писац не саопштава.
* * *
Без обзира на све, своју прву љубав Давид никад неће заборави­
ти. У многим бесаним ноћима мислиће на њу и у мирисима траве
препознавати мирис њене косе. Временом ће у свом наручју држати
и неке друге жене али ни у једној неће наћи достојну замену за своју
прву љубав. Пролазили су, тако, дани нижући године… У Давидовом
бурном животу, препуном неизвесности, боја и крви, смењивали су
се дога­ђаји за догађајем. Множили су се као на филмској траци, а само
по­мисао на Михалу давала им је смисао и суштину. Зато и не чуди
што једнога дана, кад утихнуше бојеви и он беше заузео стабилније
по­зиције, одлучи да искористити најзгоднију прилику и вољену жену
напокон врати себи…
Збивало се то одмах после Саулове смрти, онда кад су се, због
Ресфе, сукобили војвода Авенир и нови цар – Саулов син Исвостеј:
„И посла Давид посланике к Исвостеју сину Саулову, и поручи му: дај
ми жену моју Михалу, коју испросих за сто окрајака Филистејских.”
Како му Исвостеј није данима одговарао на ову поруку, Давид
одлучи да све преузме у своје руке. За отмицу властите жене одабра
војводу Авенира који беше одлучио да се, одбегавши од Сауловог дома,
приволи Давиду. „Да не видиш лица мојега ако ми прво не доведеш
Михалу”, гласила је прва Давидова заповест добеглом војводи. И,
не часећи ни часа, са двадесет војника, похитао је негдашњи Саулов
саборац да изврши ову наредбу…
Следи затим болна слика Михалиног мужа, немоћног да задржи
и заштити своју жену. Молио је војнике да му је оставе, нудио откуп,
189
Мирослава Пашић – Гаговић
плакао и преклињао. Све је било узалуд. По Авенировом наређењу,
војници изведоше Михалу из куће и поведоше је низ друм… А муж
њезин пође с њом, и једнако плакаше за њом… Авениров замах руком
и строги поглед значили су да очајни Фалтил не може даље с њима и
да мора да се врати.
Михалин муж је невољно корачао уназад, застајкивао и сваки
час се освртао за женом коју беше силно заволео. И док су отмичари
нестајали у даљини, он је још дуго дрхтавом руком брисао сузе.
Михала се тада ни једном није осврнула. Корачала је ћутке, а
шта је у тим тренуцима осећала, Библија не говори. Да ли се, можда,
противила Авениру, да ли је жалила за мужем или га је претходно
лаж­но тешила радујући се сусрету са Давидом? Све њене емоције,
уос­талом, биле су неважне у тим тренуцима. Добро је знала да је она
одав­но Давидово власништво, да ју је отац продао за сто окрајака
Филистејских… Да ли је тако мирно напустила свој дом само због
сопс­твене немоћи или због моћног зова бивше љубави, само је она
знала.
А тамо, у дому њеног првог мужа, већ су биле две жене – Авигеја
и Ахиноама, оне које Давид нешто раније већ беше довео у своју
постељу. Па ипак, и поред њих две, као и многих других које су се у
различитим приликама и различитим поводима нашле у Давидовој
близини, принцеза Михала ће бити једина права царица Давидовог
царства. Наследника престола неће му родити али ће му својим
царским пореклом, Сауловим родом, потврдити царску круну.
Друга јеврејска царица и последња старозаветна Израелка коју је
њен отац званично продао, носила је у себи искрену веру у Бога и
поштовала традиционалне обичаје. Њена преданост Господу, како ју
је то учила и њена мајка Ахиноама, била је тиха и божански узвишена.
Нови начини испољавања вере и оданости Господу, како су то чинили
све бројнији звани и незвани пророци, били су јој неразумљиви и
неприхватљиви.
Зато и не чуди што се подругнула у срцу својем цару Давиду док
је кроз прозор гледала његово необично и, ваљда због радости,
неконтролисано понашање приликом уношења ковчега завета у Сион,
Давидов град: „… И Давид играше из све снаге пред Господом, и бјеше
огрнут оплећком ланенијем…”
190
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Тим поводом, као права царица, Михала ће му касније упутити
ироничан али, у суштини, добронамеран и саветодаван прекор: „Ка­ко
је славан био данас цар Израиљев, кад се данас откривао пред слуш­
кињама слуга својих, као што се откривају никаки људи!”
На ове Михалине речи Давид је жестоко реаговао: „Пред Господом,
који ме је изабрао преко оца твојега и преко свега дома његова, те ми
заповједио да будем вођ народу Господњему, Израиљу, играо сам, и
играћу пред Господом. И још ћу се већма понизити, и још ћу мањи себи
бити; и опет ћу бити славан пред слушкињама, за које говориш.”
Да ли је разлог за Михалин прекор цару била њена љубомора или
стрепња за његов престо који би могло да угрози и оно – шта ће рећи
жене, није довољно јасно из самог дијалога царице и цара. Можда су
Михалине речи биле само прва мрвица на трпези царског протокола
које Давид, опијен религијским заносом, није разумео на прави начин?
Било како било, али највероватније због поменутих прекора упу­
ћених цару, Михала ће бити сурово кажњена. „И Михала кћи Сау­
лова не има порода до смрти своје”, једино је и последње што још у
Старом завету пише о другој јеврејској царици. А у овој сувопарној
констатацији о Михалиној бездетности можда је скривен и податак
да за њу више није било места ни у Давидовој постељи. Тамо ће се
смењивати неке друге, понизније и послушније жене.
ВИШЕ ОД ЛЕПОТЕ
О
д оног тренутка када га Михала, прва жена његовог живота,
беше спустила кроз прозор собе у којој је први пут осетио топлину
и мирис жене, Давид се крије по пустињским пећинама и разним
склоништима. Његов тежак и неизвестан живот у илегали био је тада
под притиском два жестока непријатеља: туђинских народа с једне
стране, а с друге цара Саула, кога беше увелико напао зли дух Господњи.
Мада принуђен на овакав потукачки живот, Давид, заједно са
својим одабраним друговима, наставља хајдучку борбу. А како дух
Гос­подњи одавно беше на њега сишао, он из бројних замки и непри­
лика, углавном, излази као победник.
191
Мирослава Пашић – Гаговић
У том бурном Давидовом животу, пуном неизвесности и крви,
готово да нема ситуације а да се у њој не нађе и по која – жена. Оне које
Давид доводи к себи биле су првенствено лепе али и мудре, племените
и богоугодне. Неке изабранице његовог срца су претходно већ имале
мужеве па би се рекло да млађаном пустолову женско девичанство
није ни било од некакве посебне важности. Могуће је и да су путеви
којима је ходио били забрањени за девојке или на свој, и онако тежак
живот, он није желео да сваљује и бреме девојачког девичанства.
Па тако, већ је прва жена коју Давид узима после Михале, имала
мужа. Била је то Авигеја, жена разумна и лијепа, чији је муж Навал
(злоћа) био изузетно богат али тврда срца и опак. Чак и онда када су
Давидови саборци, који су од туђинаца чували и Навалову имовину,
дошли код Авигејиног мужа да затраже мало хране, он их је дрско и
грубо одбио.
(Рекло би се да је овде била реч о првом, старозаветном реке­
тирању.)
Чим је дознала за тако недоличан поступак свога мужа, Авигеја
крадом узе двјеста љебова и двије мјешине вина и пет оваца зготов­
љених и пет мјерица пржена жита, сто гроздова сухога грожђа и дви­
јеста груда сухих смокава и однесе на магарцима Давиду и његовој
дружини.
Будући јеврејски цар се захвали Авигеји али, не толико због бо­
гатих дарова колико због тога што га је својим мудрим поступком и
речима спречила да јој убије мужа. А на тај начин би Давид, проливши
крв човеку свога рода, веома згрешио пред Господом. Зато и каже
Авигеји: „… И да су благословене ријечи твоје, и ти да си благословена,
која ме одврати данас да не идем на крв и осветим се својом руком.”
Божији грешник тако постаје Навал, Авигејин муж, и Бог га
кажњава смрћу: „А кад прође до десет дана, удари Господ Навала, те
умрије…”
(Неке библијске смрти, па и ова Навалова, веома су занимљиве
и са аспекта савремене медицине. Навал је много јео и пио, па
после једне обилне гозбе „у њему обамрије срце његово, и он
поста као камен… а кад прође десет дана умрије.” Изгледа да
је мождани удар била болест и старозаветног доба.)
192
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Није прошло много времена од Навалове смрти кад слуге Давидове
дођоше к Авигеји на Кармил, и рекоше јој говорећи: Давид нас посла к
теби да те узме за жену.
Млада и лепа удовица се кришом насмеши и осети неку чудну
радост због овакве понуде. Јуначина Давид, смеђ, лијепијех очију и ли­
јепа стаса, допао јој се још при првом сусрету. Још од онога дана кад
беше однела храну њему и његовој дружини, није могла да га одагна из
својих мисли. Данима је очекивала да се кршни делија однекуд појави,
а ноћи јој постадоше бесане… И сада, док је слушала речи Давидо­
вих слугу, чинило јој се да све то само сања. Зато, као у неком страху
од буђења, Авигеја, богата удовица, одмах сједе на магарца, и пет
дјевојака њезинијех пође за њом, и отиде за посланицима Давидовијем,
и поста му жена…
Без обзира што старозаветни писац истиче Авигејину лепоту,
она очигледно није била пресудна за Давидову одлуку да ову удовицу
узме за жену. Понајвише је то био хуман, заштитнички потез, гест
захвалности за Авигејино раније доброчинство. Наравно, имала је ту
и лепота Навалове удовице своју важну улогу а, нема сумње, и њено
богатство наслеђено од покојног мужа. Знао је, наиме, Давид да ће,
материјално обезбеђен, лакше водити започету борбу и реализовати
своје науме. Поред тога, млада, лепа и богата удовица убрзо је лако
могла постати жртва неких других похлепних удварача и насилника
сваке врсте.
Иначе, у тим давним временима, која су врвела од бојева и смр­
ти, било је много младих жена – удовица. Срећемо их на бројним
страницама библијског текста и старозаветни писац, као по правилу,
о њима приповеда са много топлине, благонаклоности и разумевања.
Ове жене, најчешће предодређене на сиромаштво, и Мојсијеви закони
узимају под окриље.
* * *
Нису, међутим, библијске удовице биле само сиромашне или
без заштите. Остајући младе без мужева, оне су остајале ускраћене
и за полне односе а самим тим и за рађање. А рађање је било, не само
Божија заповест, већ и насушна потреба тога времена у коме је број
193
Мирослава Пашић – Гаговић
синова, односно број бранилаца и ратника, био важно мерило и моћи
и снаге. Поред овог мерила у вези са рађањем, бројне старозаветне
легенде, само наизглед прикривено, говоре и о значају сексуалног
односа, као и самог рађања, за живот и здравље жене. У том погледу
имала је смисла и улога мушкарца – осветника што је, иначе, и зако­
ном било регулисано. Самим тим, лишити жену ове терапије, знали
су то старозаветни људи, било је исто што и најсуровије кажњавање.
То понајбоље илуструје и доцнија прича о Давиду и његових десет
иноча.
А та легенда каже да је цар Давид, бежећи у пустињу испред сина
Авесалома који је увелико имао намеру да му преотме престо, оставио
у свом дому само десет жена иноча да му чувају кућу. Међутим, с
жељом да што више омаловаже Давида и ојачају своје позиције, са­
ветници његовог сина – побуњеника рекоше му и ово: „Лези с иночама
оца својега, које је оставио да му чувају кућу, па кад чује сав Израиљ
како си се омразио с оцем својим, осилиће рука свјема који су с тобом.” А
онда, разапеше Авесалому шатор на крову, и Авесалом леже с иночама
оца својега…
Касније, кад су Давидове присталице угушиле Авесаломову по­
буну, цар се поново, преко реке Јордана, вратио у Јерусалим. У то доба
већ је цео град причао, па и цар сазнао, како Авесалом леже с иночама
оца својега на видику свему Израиљу.
Била је, иначе, велика брука у тим временима да синови имају
сексуалне односе са женама – иночама својих очева. Поменимо да је
праотац Јаков Рувима, свог сина првенца, лишио првородства управо
зато што отиде Рувим и леже с Валом, иночом оца својега. Тај поступак
му отац никад неће опростити а на самрти ће му рећи: „Рувиме, ти
си првенац мој, крјепост моја и почетак силе моје; први господством
и први снагом. Навро си као вода; нећеш бити први; јер си стао на
постељу оца својега и оскрвнио је легав на њу…”
Поред поруге њиховим сопственицима, жене – иноче се у древним
традицијама често помињу и као својеврсне смицалице приликом
преузимања или отимања царског престола. По старим обичајима,
наиме, царски хареми покојног владара припадали су искључиво
будућем законитом цару, па би се сликовито могло рећи – чије жене,
онога и царство.
194
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Давидове иноче, а ни његово царство, нису припале Авесалому.
Судећи по библијској причи, оне су присилом принуђене на љубав
са царевим сином па их цар не кажњава смрћу, већ: „Узе цар десет
иноча, које бјеше оставио да му чувају кућу, и метну их у затвор гдје
их храњаше, али не лијегаше с њима, него осташе затворене до смрти
своје и живљаху као удовице.” А живети као удовица не би се рекло да
је била баш блага казна.
* * *
У време поменутих догађања у вези са иночама, цар Давид беше у
поодмаклим годинама и пословично слаб према својим синовима. А
некад пре, у његовој постељи су се смењивале бројне жене. Само што,
онда на Кармилу, беше пригрлио удовицу Авигеју, узе и Ахиноаму из
Језраела, и обје му бјеху жене… Ове жене ће му у Хеврону, где Давид
царова седам година и шест мјесеца, родити и прве синове. Најпре
Ахиноама – првенца Амнона, а потом Авигеја – Данила, другог Да­
видовог сина.
За свог царевања у Хеврону, поред Авигеје Кармилке и Ахиноаме
Језраелке, Давид ће имати још четири жене и оне ће му, из године у
годину, рађати синове. Библија бележи имена свих ових жена, што
значи да су биле озваничене, као и имена синова које су му оне родиле:
Маша (Маха), кћи Талмаја, цара Гесурскога, родила је – Авесалома,
Агита – Адонија, Авитала – Сефатија и Хелга (Егла) – Итрама. Само
царица Михала бејаше нероткиња.
Обједињавајући завађена племена, Јудејце и Израелце, Давид је
убрзо напустио Хеврон и подигао нову престоницу – Давидов град
на брду Сиону, у непосредној близини Јерусалима. Ту ће царевати до
краја живота, још тридесет и три године.
Одмах по доласку у Сионску кулу, Давид једнако напредоваше
и сиљаше се, јер Господ над војскама бјеше с њим… Овако моћан,
повећавао је и своју збирку жена: „И узе Давид још иноча и жена из
Јерусалима, по што дође из Хеврона; и роди се Давиду још синова и
кћери…”
Законске жене (Библија их помиње укупно осам) родиле су Да­
виду деветнаест синова и једну кћер – Тамару. Колико је иноча и
195
Мирослава Пашић – Гаговић
других љубавница имао, не зна им се броја, а не зна се ни колико су
му анонимних синова и кћери родиле ове жене из другог реда.
У Старом завету има много моћника са дугачким списковима
жена. Па ипак, било би погрешно да се цар Давид и његов харем по­
сматрају у потпуно истом контексту са осталим библијским колек­
ционарима. Давидова збирка била је, не само бројнија, већ и у много
чему посебнија и одабранија. Као нико пре ни после њега, имао је
Давид истанчан њух приликом одабира жена. Поред тога што је
пре­ко њих лако решавао неке сопствене рачунице и не ретко стицао
вели­ко богатство, он је умео да их воли а и да их поштује. Зато и не
чуди што су многе од њих постале смисаони садржај његових жи­
вотних прича.
Цар Давид, у то нема сумње, био је највећи и најискренији биб­
лијски женољубац, велики јунак, мудар владар, осећајан човек и поета
у души. Његов живот јесте био буран, пун бројних сплетки и жестоких
ратних сукоба али, и у бескрајном вртлогу свих тих догађања он је,
ипак, увек налазио времена за песму и жене. Своју огромну љубав
према женама никад није крио. Водио их је са собом и борио се за њих.
После нескривених суза, рецимо, када су Амалици спалили Сиклаг и
одвели у робље обје жене Давидове… Ахиноама из Језраела и Авигеја
из Кармила жена Навалова, он креће у бој и ослобађа их. Чак ни у
својој надахнутој тужбалици за најбољим пријатељем – Јонатаном,
Сауловим сином, први библијски песник(3) не може а да не помене
и своју љубав према женама, па каже и ово: „… Већа ми је била љубав
твоја од љубави женске…” Само у оваквој компарацији могла се
исказати сва силина Давидовог искреног пријатељства и захвалности
према Јонатану.
СОЛОМОНОВА МАЈКА
Све знане и незнане жене,а које су се готово свакодневно сме­
њивале у постељи славнога цара, волеле су га и биле му одане. Доб­
ро су оне знале и силно осећале да је у загрљају таквог мушкарчине
196
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
вре­дело бити – жена. Са друге стране, рекло би се, нису све оне баш
истом жестином будиле и распламсавале Давидове љубавне жудње
и страсти. Само њих две – Михала, прва и Витсавеја, последња жена
његовог живота, могле су у Давиду да побуде сву жестину његових
љубавних страсти.
За Михалу, Саулову кћи, беше спреман и живот да изгуби а због
Витсавеје, која ће му родити славног Соломона, почини и велики
Божији грех. А управо та легенда о последњој љубави цара Давида,
без обзира што је пуна еротике и сирове страсти, најлепша је љубавна
романса у Светом писму.
Старозаветна прича каже да се цар Давид, једног топлог попод­
нева, дуго одмарао у својој постељи. Устао је тек пред залазак сунца,
шетао по тераси на крову свог царског двора и звиждукао мелодију
неке умилне песме. Оран и одморан, удисао је свежину предвечерја
и посматрао панораму свога града. У једном тренутку поглед му се
неочекивано заустави на кући у суседству…
Изненађен и збуњен, цар протрља очи и стаде као укопан. Истог
тренутка, умилни звиждук утихну на његовим уснама а поглед као да
му се беше скаменио пред задивљујућим призором. Тамо, у магличастој
даљини, купала се жена… И пред вече уста Давид с постеље своје, и
ходајући по крову царскога двора угледа с крова жену гдје се мије, а
жена бијаше врло лијепа на очи…
Без даха, као да први пут види женску голотињу, гледао је Давид
како се, под бљеском залазећег сунца, беласа њено као извајано тело.
По ружичастим дојкама сливале су се капи воде са тек опране косе и
мамиле жеђ опчараном цару…
А жена, као под магијом незнаног јој погледа, извијала је своје
заносно тело, подизала и спуштала косу, нештедимице лила по себи
бистру воду… Ни слутила није да по њеним извајаним бедрима и
набујалим дојкама шета царски поглед.
Таквој лепоти ни Давид није могао да одоли. Нека дивља, до тад
непозната страст загрмела је читавим његовим телом и он пожеле да
незнанку пригрли и чврсто стегне у своме наручју. Ту жељу му је још
више јачала сладострасна помисао како се, могуће је, та жена у даљини
купа после месечног циклуса, како због тога данима није водила љубав
и како је, баш сада, и она орна и спремна за мушки загрљај…
197
Мирослава Пашић – Гаговић
Под теретом сопствених љубавних маштарија и замисли, ужарен
ватром разбуктале жеље, коју никако није успевао да обузда, нареди
слугама да му одмах доведу баш ону, тек окупану жену… И Давид
посла посланике да је доведу; и кад дође к њему, он леже с њом, а она се
бјеше очистила од нечистоте своје…
Али та жена, по имену Витсавеја, имала је мужа. Звао се он Урије
Хетејин и био је одани војник Давидове војске која је, управо тих дана,
водила жестоке борбе у опкољавању Раве.
За ову немилу чињеницу сазнао је Давид одмах од својих посланика.
У тим тренуцима љубавне страсти, чијој силини није могао да одоли,
та чињеница му беше готово неважна. Забрањена љубав као да још
више појача његову жељу, па он и у разуму покуша да нађе сопственог
савезника. Веровао је у тим тренуцима да ће и сам Господ разумети
сву силину његове жудње и да таква безмерна страст не може бити
противна чак ни Божијој вољи.
Био је сигуран да га његови поданици неће одати и очекивао да ће
све те необуздане страсти брзо отпловити у магле заборава. Намеравао
је да само у тој једној ноћи, први пут у животу, утоли љубавну жељу са
женом која је имала живога мужа.
И тако, доведоше незнанку цару у постељу а онда, Витсавеја
послије се врати својој кући…
Опчињен дражима и лепотом удате жене, са којом је у постељи
провео само једну ноћ па је вратио кући, цар се нашао на мукама.
Дани су пролазили, а његовим венама непрекидно је брујала врелина
најстраственије ноћи…
Покушавао је Давид да одагна мисли о удатој жени, патио, борио
се са самим собом, тражио одушка у својим харемским лепотицама…
Али, све је било узалуд. Осећао је цар да му баш та жена, доведена
само за једну ноћ, постаде дража од свих оних које је до тада љубио,
од пећина до своје царске постеље. А, као по малеру, од тог безброја
жена само је она имала мужа и Давид је знао да управо због тога мора
да је заборави. У сећању је, ипак, чувао онај дан кад се жена прала од
нечистоте своје и жељно чекао да још само једном, баш у тај дан, са
терасе свога двора, онако кришом, упути поглед тамо у даљину.
Време је пролазило, па је дошао и тај чекани дан, па онај за њим,
па следећи… Послуга је са стрепњом, све чешће, ослушкивала цареве
198
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
усамљене кораке по тераси двора а цар узалудно, до касних сумрака,
упућивао погледе проткане само једном жељом… Али, тамо се више
није купала жена. А онда, после неког времена, Витсавеја је јавила
Давиду да је затруднела.
* * *
Вест о Витсавејиној трудноћи унела је још веће немире у цареву
душу. Били су то тешки тренуци у његовом животу, тренуци у којима
се суочавао са обелодањивањем великог Божијег греха који је починио
због љубави са удатом женом.
Ројиле су се мисли у Давидовој глави у потрази за спасењем, за
начином да прикрије сопствени Божији грех. Мислио је, премишљао,
а онда одлучио да Витсавеји доведе мужа и тако завара сопствено
очинство а њу спаси од каменовања, казне за неверство. Зато нареди
да, тобоже због поверљиве поруке цару, са бојишта одмах повуку
Урију Хетејина…
Ускоро је Давид, са посебном гостољубљивошћу, примио ратника
у свој царски двор. А онда је, помало збуњено, започео разговор са
Уријом распитујући се о неким војним стварима, о расположењу међу
војницима, о стању на ратишту… Урија је, с посебним поштовањем
према цару, исцрпно одговарао на свако постављено питање трудећи
се да ништа не изостави, да буде јасан и прецизан. Давид, тобоже
заинтересован, климао је главом после сваког Уријиног одговора и
једва чекао прави тренутак да би му рекао: „Иди кући својој, и опери
ноге своје…”
Млади и одани војник захвали цару али није прихватио ову пону­
ђену привилегију него леже на вратима двора царева са свијем слуга­
ма господара својега, и не отиде кући својој…
Покушавао је Давид и следећег дана да убеди Витсавејиног мужа
да оде и предахне у својој кући, да проведе ноћ у постељи са вољеном
женом… Очекивао је узнемирени цар да ће тако, после Уријине ноћи
у загрљају са Витсавејом, најлакше одагнати све могуће сумње онда
кад Витсавеја буде родила.
Међутим, на царева учестала наваљивања: „Нијеси ли дошао с
пута? за што не идеш кући својој?”, Урија је снисходљиво одговарао:
199
Мирослава Пашић – Гаговић
„Ковчег и Израиљ и Јуда стоје по шаторима, и Јоав господар мој и
слуге господара мојега стоје у пољу, па како бих ја ушао у кућу своју да
једем и пијем и спавам са женом својом? Тако ти био жив и тако била
жива душа твоја, не ћу то учинити.”
Ни после ових Уријиних речи цар Давид није одустајао од свога
наума. Трећега дана позва га Давид да једе и пије с њим те га опоји…
Веровао је цар да ће обилним и добрим вином побудити у младом
војнику жељу за женом и да ће, понет пијанством, Урија коначно оти­
ћи својој кући и Витсавеји у постељу.
Али Урија, веран и одани ратник, војник коме је војничка дужност
и част била далеко изнад личних ужитака, ни те ноћи кући својој не
отиде…
Сви Давидови покушаји да реализује планирани наум били су без
успеха. Лично је био спреман да поднесе сваки терет Божије казне али
је све више бринуо за Витсавеју. Знао је да његова сулуда страст лако
може постати разлог за њену понижавајућу и мученичку смрт.
И тако, док је очајан и забринут размишљао о њој, у измаглици
његовог залуталог погледа почеше да се смењују неки чудни призори.
Најпре је, као у сну, гледао како последњи сунчеви зраци лепршају
на небу и како се Витсавеја, некако необично раздрагана, купа у
слаповима бистре воде… Капи, које су се задржавале по њеном телу,
лепршале су у сјају дугиних боја… Наједном, све те разигране капи
почињу да прерастају у каменчиће, па онда нагло да расту у све веће
камење које, изненада, почиње бесомучно да добује по њеном нагом
телу…
Грашке зноја прелише Давидово чело и он као да угледа силовит
ударац у Витсавејине ружичасте дојке и, одмах потом, млазеве крви
који се разливаху по њеном трбуху и бутинама… Јаука нема, само се
змијолико тело почиње да грчи у прашини… Мокра коса заигра на
ветру,а камење се гомила… стена… планина…
Цар се трже и крикну осетивши опор бол у грудима. Некако љу­
тито провуче знојаве дланове кроз своју риђу косу и у истом тренутку
одлучи да уклони супарника.
Из једног греха кренуо је у други, можда још већи. Брзо написа
писмо за војсковођу Јоава, сина своје сестре Серује, и посла га по
Урији коме нареди да се одмах врати на бојиште. У писму је била и
200
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
наредба: „Намјестите Урију гдје је најжешћи бој, па се узмакните од
њега да би га убили да погине.”
И би по царевој заповести… Витсавеја је убрзо, са царским сином
у утроби, оплакивала смрт свога мужа… А кад прође жалост, после
Давид узе је у кућу своју, и она му постаде жена, и роди му сина.
Више него икад, радовао се Давид рођењу овога сина. Али, ту
безмерну радост убрзо је заменила туга. Бог му не беше опростио
грех који је починио острашћен дражима удате жене па тешку болест
свали на новорођенче.
Онда је данима и ноћима славни цар дизао руке ка небу и молио
Господа да му опрости, да га схвати, да га разуме… Свевишњи је био
неумољив. За сву дотадашњу оданост, оставио је Давида у животу
али је послао смрт на маленог сина кога само што му беше родила
Витсавеја.
Старозаветни писац веома осећајно, готово до детаља, описује
Давидову патњу и жалост за маленим сином: „И Давид се мољаше
Богу за дијете, и пошћаше се Давид, и дошавши леже преко ноћи на
земљи…”
А како је Витсавеја жалила и оплакивала свог првенца, Библија
не говори. Рекло би се да нам то, својом ћутњом, и овога пута древни
писац саопштава да за бол и тугу мајки, посебно оних чију децу сустиже
смрт, речи немају ни смисао ни снагу. О Витсавејиној жалости која је,
наговештава се, премашила чак и Давидову бол, писац индиректно
саопштава: „Потом Давид утјеши Витсавеју, жену своју, и отиде к
њој, и леже с њом…”
Најомиљенија Давидова жена родиће му убрзо и другог сина –
Соломона, наследника очевог царства и једног од највећих мудраца за
које човечанство зна.
Име Соломон (Соломун) дала му је мајка Витсавеја и тим име­ном
исказала да јој је новорођени син спас из невоље у коју беше пала
после смрти свог првенца. Пророк Натан, кога је цар Давид изу­
зет­но поштовао, даће Соломону још једно име – Једидија. Овим
име­
ном наговештавала се славна будућност Витсавејиног друго­
рођеног сина.
201
Мирослава Пашић – Гаговић
* * *
Судећи по ономе што потом (не)пише у Старом завету, цар Давид
и прелепа Витсавеја живели су срећне дане. На библијској сцени,
осим ње, нема више жена у царевој ложници. Ни у царевом срцу није
могла, чак ни на тренутак, да је замени било која друга. И баш зато,
она ће му родити највише синова. У Првој књизи дневника бележе се и
њихова имена: „Четири од Витсавеје кћери Амилове” – Самаја, Совав,
Натан и Соломон.
И тако, рађали су им се синови и пролазиле године Витсавејиног
и Давидовог живота… А онда, кад је Давиду било седамдесет година,
смртно се разболео и данима лежао у постељи: „Цар Давид остарје и би
временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загријати…”
Најближи цареви дворани чинили су све не би ли продужили
живот оболелом Давиду. Али, сви њихови напори били су узалудни.
Пред Божијом одлуком, ни лекови ни молитве нису давали резултате.
Остао је још само један, последњи покушај за који су многи
веровали да ће остарелом и онемоћалом цару загрејати крв и дићи га
из постеље: „Нека потраже цару господару нашему младу дјевојку, па
она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се
загријева цар господар наш…”
Знали су цареви дворани и пријатељи колико је њихов Давид
волео жене и шта је све био спреман да за њих учини. За његова бур­
на и често неизвесна живота, у оним најтежим тренуцима болова и
патњи, оне су му биле велики подстрек и уливале му додатну снагу.
Зато и одлучише да у постељу умирућем цару доведу – младу жену. И
потражише лијепу дјевојку по свијем крајевима Израиљским…
У потрази за најлепшом, избор је пао на лепу чобаницу Ависагу
из далеког Сунима, пограничног места Исхарове територије, те је
доведоше цару… А после је лепа чобаница спавала на царевом крилу,
дворила га и грејала топлином своје младости, али је цар не позна.
Остарелом и онемоћалом Давиду ни жене више нису биле лек.
И, тако почину Давид код отаца својих, и би погребен у граду Да­
видову, а то је Сион.
202
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ПРИНЦЕЗА ТАМАРА
На страницама Старог завета љубав буја у свим својим обли­
цима па је разумљиво што ту срећемо и читаву плејаду мушких ли­
кова – љубавника сваке врсте. Највећи међу њима, нема сумње, био
је цар Давид, ујединитељ старог јеврејског царства. Његова љубав
према женама није била бљутаво самосвојна нити самсоновска, само­
убилачки слепа. Била је то љубав човека који је умео искрено да воли
и безрезервно даје себе али, као по правилу, омеђена и некаквом
божанском интуицијом, способношћу да сопствене емоције усмери
на праву страну – према женама које су биле лепе, мудре, верне и
њему одане,а не ретко изузетно богате или царског порекла.
Поред тога што је бројним женама даровао много себе, емоција
и дана свог бурног живота, оно што задивљује је Давидова љубав
према својим родитељима, као и његова властита родитељска љубав.
У Библији нема оца који је своју нежност и осећања према деци ис­
пољавао тако дубоко, искрено и осећајно као што је то чинио он.
Боловао је и туговао, на очиглед свих, за малим умрлим сином а и
за својим првенцем Амноном, кога ће убити брат Авесалом. Вапио је
и молио своје војнике да му, у обрачуну са побуњеницима, не уби­ју
потом сина Авесалома, без обзира што је овај покушао да му под­ло
преотме престо: „Чувајте ми дијете Авесалома… Чувајте ми сви дије­
те Авесалома…” Касније, кад је сазнао за смрт и овог сина – издај­ника,
Давид је залелекао: „Сине мој Авесаломе, сине мој, сине мој Аве­са­ло­ме!
камо да сам ја умро мјесто тебе! Авесаломе сине мој, сине мој!” Да­
видове присталице, том приликом, нису ни славиле победу над прео­
тимачима царске круне: „И побједа онога дана претвори се у жалост
свему народу, јер народ чу у онај дан гдје говоре: жали цар сина својега…”
Имао је Давид много синова и све их је волео нежном очинском
љубављу, па чак и онда када су му, својим поступцима, сурово чупали
душу. Поред тих бројних синова, чија имена помиње Библија, налази
се име само једне Давидове кћери – Тамара. Била је она рођена сестра
побуњеника Авесалома, трећег по реду Давидовог сина. Мајка им се
звала Маша (Маха) и била је ћерка гесурског цара. Тако је Давидова
203
Мирослава Пашић – Гаговић
мезимица била и двострука принцеза, царског рода и са очеве и са
мајчине стране.
А очеви у Библији, па тако и Давид, осећали су посебну, топлу љу­
бав према својим кћерима. Његова миљеница Тамара је носила наро­
читу одећу, шарене хаљине, јер такве хаљине ношаху царске кће­ри
док су дјевојке, била веома умиљата и неизмерно лепа.
Али, без обзира што је имала све предуслове за безбрижан живот,
ова Давидова кћи, баш као некад и Израелова мезимица Дина, неће
имати среће у животу. Несрећу јој неће донети некакви туђинци, као
што то често бива у Библији, већ њен близак род – брат по оцу.
Легенда каже да се у лепу принцезу Тамару заљубио Амнон, ца­
рев првенац, кога му је, још тамо у Хеврону, родила Ахиноама Јез­
раељанка. Своју љубав, односно пожуду према полусестри, Амнон је
дуго скривао. Патио је, туговао и мучио се, али никоме није говорио о
својој сулудој чежњи због које ће се и разболети. … И тужаше Амнон
тако да се разбоље ради Тамаре сестре своје…
Обилазили су оболелог Амнона, гледали га како бледи и вене, а
ни­ко ни слутио није коју бол болује. Једном приликом, дошао му је у
по­сету његов пријатељ Јонадав, брат од стрица, па седе поред болесни­
кове постеље и забринутим гласом га упита: „Што се тако сушиш,
царев сине, од дана на дан? Не би ли ми казао?” Амнон га погледа и, у
поверењу, рече му: „Љубим Тамару, сестру Авесалома брата својега.”
Лукави Јонадав га посаветова да се учини болестан, па кад за­
бринути отац Давид дође да га обиђе, онда да га замоли: „Нека дође
сестра моја Тамара да ме нахрани, и да зготови пред мојим очима јело
да гледам, и из њезине руке да једем…”
И би тако. Не слутећи шта се крије иза Амнонових речи и жеља,
брижни цар поручи својој ћерки Тамари да оде код Амнона и спреми
му јело онако како он то жели. Послушна принцеза, без поговора,
послуша оца и журно крену у Амнонове одаје.
(Очигледно је да су мушка и женска деца боравила у засебним
просторијама и да су строго биле забрањене њихове узајамне
посете у тим засебним просторима, што још једном потврђује
да су древни Јевреји и те како водили рачуна да би се избегао
могући инцест.)
204
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Трудила се, потом, лепа Тамара да спреми што боље и укусније
јело, да то буде баш онако како је њен оболели брат пожелео. И кад је
све било припремљено, а њих двоје остали сами, принела је храну до
братовљеве постеље.
Острашћени Амнон одједном промени израз лица, не узе јело,
него пружи руке према зачуђеној сестри говорећи: „Ходи лези са
мном, сестро моја!” Изненађена принцеза се трже чувши ове речи
и уплашеним гласом рече: „Не, брате, немој ме осрамотити, јер се
тако не ради у Израиљу, не чини тога безумља…”
Тамарине молећиве речи нису утолиле глад Амнонове сирове
пожуде. Он није ни покушао да обузда сопствене страсти већ је све
више наваљивао. Тамара је плакала, прекоревала га и молила: „Куда
бих ја са срамотом својом? а ти би био као који од најгорих људи у
Израиљу…”
Не обраћајући пажњу на Тамарине вапаје и молитве, Амнон је и
даље наваљивао и све већом жестином вукао је у своју постељу. Сузе
су се лиле низ образе лепе принцезе док је, онако нежна и крхка,
покушавала да се отргне из Амонових челичних шака. Немоћна и
беспомоћна, говорила је острашћеном полубрату: „Говори цару; он ме
не ће теби одрећи…”
Све Тамарине речи, сузе и молбе, биле су узалудне. Он је не хтје
послушати, него савладавши је осрамоти је и облежа је…
Ношен само огољеном страшћу и потребом да задовољи сопствени
телесни нагон, Амнон после одгурну Тамару и слугама нареди да је
избаце из собе. Та мржња којом омрзаше њу бјеше већа од љубави
којом је прије љубљаше.
Обљубљена и осрамоћена принцеза посу се пепелом по глави и раз­
дрје шарену хаљину коју имаше на себи, и метну руку своју на главу,
и отиде вичући… Њену очајничку кукњаву чуо је брат Авесалом,
потрчао јој у сусрет и покушавао да је утеши: „Сестро моја, ћути,
брат ти је, не мисли о том…” Са жељом да прикрије породичну
бруку и сачува углед царској кући, Авесалом је одмах вољену сестру
одвео у свој дом. И тако оста Тамара осамљена у кући брата својега
Авесалома…
Без обзира на сва настојања да остане присебан, болела је брата
Авесалома сестрина туга и зла судбина која јој је Амноновом обљубом
205
Мирослава Пашић – Гаговић
била предодређена. Две године мржаше на Амнона што му осрамоти
сестру Тамару… Ту своју мржњу вешто је скривао и нико ни слутио
није да Авесалом припрема освету.
А онда, како то у Библији из братске љубави бива, осветио је
Авесалом своју сестру. Није желео да своје руке окрвави крвљу
брата по оцу већ су, по његовом наређењу, слуге убиле Амнона и то у
тренутку кад је Давидов првенац био пијан.
Тада, због страха од освете и последица очевих прекора, Тамарин
брат побеже у Сирију код цара Талмаја, свог деде по мајци. Захваљујући
Јоаву, Давидовом сестрићу, Авесалом ће се, после неколико година,
поново вратити у Јерусалим.
У наставку ове приче о Авесалому, за кога старозаветни писац
каже да: „не бјеше човјека тако лијепа као Авесалом у свем Израиљу,
да га тако хвале; од пете до тјемена не бјеше на њему мане”, помиње
се још једна – Тамара: „И родише се Авесалому три сина и једна кћи,
којој бијаше име Тамара, и она бијаше лијепа…”
Међутим, судећи по неким другим старозаветним причама у вези
са Авесалом, рекло би се да овај лепотан уопште није ни имао пото­
мака, односно да су они, изгледа, умирали одмах по рођењу. Говорећи,
наиме, о његовој погибији и сахрани, старозаветни писац бележи и
ово: „Авесалом пак бјеше подигао себи споменик за живота у долини
царској; јер говораше: немам сина, да се сачува спомен имену мојему…”
Да ли је рађање из могућег инцестног односа са рођеном сестром
био разлог што Авесалом немаше синова, може се само нагађати.
Библија о томе не говори ништа а не саопштава ни име мајке његове
деце. Претпоставку о некаквој путеној вези између њега и Тамаре
пружају нам, додуше, Авесалемове раније цитиране речи утехе упу­
ћене Тамари, као и констатација да је унесрећену сестру одвео својој
кући. Па ипак, сва поменута тумачења и могуће претпоставке губе
свој смисао пред Тамарином самоћом. Она, а једино то и бележи Би­
блија, оста осамљена у кући брата својега…
Из свега реченог, остајемо при уверењу да је мала Тамара,трећа
Тамара у Библији, била кћи истоимене Авесаломове сестре која беше
затруднела онда кад ју је силовао полубрат Амнон. Брат Авесалом је
потом сестричину, рођену у његовој кући, прихватио као своју кћер а
именом Тамара сачувао спомен својој унесрећеној сестри.
206
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
МУДРА ВИТСАВЕЈА
Док је цар Давид смртно болестан лежао у постељи и док је мла­
да Ависага Сунамка покушавала да му загреје крв, Адонија, његов
четврти син, већ је увелико говорио: „Ја ћу бити цар.” Његове прис­
талице, међу којима је био и некад славни Давидов војсковођа и
сестрић, Серујин син Јоав, приредили су велико славље са Адонијом
као будућим царем и очекивали још само Давидову смрт. По реду
ствари, веровали су, престо је и припадао Адонији. Наиме, Давидовог
првенца – Амнона убио је Авесалом, о другом – Данилу (Хилеав)
Авигејином сину, осим имена, Библија не говори ништа. Додуше,
судећи по другом имену (надимку) овог Авигејиног сина – Хилеав,
забележеном у Другој књизи Самуиловој, он је највероватније имао
неку психичку ману, био приглуп, будаласт, у сваком случају – бо­
лестан. Основана је и претпоставка да је, због болести, још давно и
умро. Трећег Давидовог сина – Авесалома, због покушаја преотимања
Давидовог престола, убио је Јоав.
Сва та догађања и планове у вези са наслеђивањем умирућег цара
видео је Давидов пророк Натан који беше Соломону, још одмах по
рођењу, прорекао царски престо и велику славу. Одмах је отишао
код царице Витсавеје и рекао: „Јеси ли чула да се зацарио Адонија син
Агитин?А господар наш Давид то не зна…”
А онда, као што то често у одличујућим старозаветним тренуцима
бива, на библијску сцену поново ступа – жена. Овога пута била је то
лепа и мудра – Витсавеја, која најпре пажљиво саслуша пророка и
његове савете, па се потом брзо упути у одаје свога мужа.
Жена, чија је лепота била повод за Давидов највећи грех, уђе у
царске одаје, с поштовањем учини наклон цару и рече: „Господару мој,
ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун, син
твој, биће цар послије мене, и он ће сједети на пријестолу мојем…”
И док је Ависага дворила остарелог и онемоћалог цара, он је с љу­
бављу слушао речи вољене Витсавеје. С тешком муком је покушавао
да помери главу како би свој поглед што боље усмерио ка њој и јасније
чуо умилни глас који му је увек милином опијао душу. Кроз маглу
207
Мирослава Пашић – Гаговић
својих готово слепих очију, само је назирао Витсавејин лик. Биле су то
њему драге контуре које на тренутак заиграше и учинише се Давиду
налик на залазак сунца оног давног предвечерја… И тамо, далеко на
хоризонту, причињавало се цару, сунчеви зраци почеше да се мачују
око наге жене… Низ женино тело, у његовим мислима, сливала се
бистра вода…
Благ осмех пређе преко Давидових усана и он дубоко уздахну.
Некако у истом тренутку пружи руке према Витсавеји, а она приђе
и клекну поред царске постеље. Давид је нежно привуче к себи, узе
је за руке и поче полако да повлачи своје увеле прсте преко њених
дланова… И само што суза засветлуца у Витсавејиним очима, он јој
рече: „Како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим Соломун,
син твој, биће цар послије мене, и он ће сједети на пријестолу мојему
мјесто мене, тако ћу учинити данас…”
Нешто касније, Давид ће исте речи поновити и у Натановом при­
суству, а пред свештеником Садоком ће још и нагласити: „Ја сам њега
одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.”
И тако Давид стар и сит живота постави Соломуна сина својега
царем над Израиљем… Потом ће издати и одговарајућа протоколарна
наређења у вези са избором свога престолонаследника: „… И нека га
ондје (на реци Гиону код Јерусалима) Садок свештеник и Натан про­
рок помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: да
живи цар Соломун!”(4)
Попут древних прамајки, исто тако се и Витсавеја изборила за
место и статус свог млађаног сина. Она, баш као што је некад Сара
свом јединцу Исаку, или Ребека свом миљенику Јакову, одагна супар­
ника свом сину Соломону. Тако ће Соломон, после Исвостеја, који
је кратко владао царством оца Саула, постати други јеврејски цар
који је добио круну захваљујући привилегији по рођењу. Од тада ће
се непрекидно ова привилегија поштовати искључиво у Давидовој,
односно Витсавејиној лози.
Оваква опредељеност за укорењивањем јеврејске чврсте, наслед­
не монархије управо на Давидовом четвртом сину – Соломону, засни­
вала се првенствено на чињеници да је његова мајка Витсавеја била
– Јудејка по пореклу, а што није био случај са другим Давидовим
женама које помиње Библија. У том смислу ваља разумети и велику
208
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
подршку коју је Витсавеја имала код пророка Натана, односно
јудејских свештеника који су, изгледа, били веома сумњичави кад је
у питању порекло самог цара Давида. То и јесте најосновнији разлог
што се мајка цара Давида не помиње у Библији, па је и само име ове
царице – мајке остало незабележено.
Без обзира на све, у старозаветним легендама су, иначе, садржане
бројне приче у којима су мушкарци, па и они од велике моћи, поклекли
пред захтевима својих жена или мајки. Ти захтеви – жеље су, готово
по правилу, били основани и вишеструко корисни, а то свакако
потврђује и констатацију да су стари Јевреји изузетно поштовали
жене, њихову мудрост и проницљивост. Зато и не чуди што им је
старозаветни писац у свом историјско – религиозном штиву давао
значајне и, не ретко, кључне улоге.
А Витсавејина брига за сина Соломона није се окончала његовим
проглашењем за цара. Њен син беше у то време још млад, а она је и
тада добро знала суштински смисао касније Проповедникове изреке
којој је, можда, и сама била аутор: „Тешко теби, земљо, кад ти је
цар дијете.” Зато ће Давидово царство, у почетку, највероватније
Витсавеја узети у своје руке и доносити одлуке уз помоћ оданих јој
свештеника. Она ће и касније имати значајну државничку улогу, а
нарочито приликом првих царских одлука и потеза свог млађаног
сина – славног Соломона.
На самрти, отац Давид ће свом наследнику изрећи и конкретне
опоруке у вези са (не)заслугама појединаца, дати савете и нацрте о
изградњи Божијег храма у Јерусалиму: „То ми је све дошло писано
руком Господњом да бих знао све како што треба урадити…” А пре
него што ће заувек склопити очи, Давид ће свом сину Соломону дати
и још један, веома мудар животни савет: „Ја идем куда иде све на
земљи; а ти буди храбар и буди човјек.”
* * *
И тако, захваљујући мајци Витсавеји, Соломон је од свог оца
Давида наследио велику и снажну државу обједињених израелских
племена. По Библији, држава коју је наследио Соломон простирала
се од Дамаска до Египта и од источних граница Зајорданије до Сре­
209
Мирослава Пашић – Гаговић
доземног мора. Владаће наредних четрдесет година а престоница ће
му се, за све време владавине, налазити у Јерусалиму.
Време Соломонове владавине биће најславније доба у историји
јеврејског народа. Без значајнијих ратних сукоба, моћан и мудар,
Соломон је стицао славу и богатство. У Јерусалиму је саградио веле­
лепни храм своме Богу, а о чијој лепоти и раскоши говоре странице
и странице библијског текста. И свој царски дворац саградио је у
Јерусалиму. Била је то грађевина пуна раскоши и сјаја, сва у злату
и драгом камењу. Уосталом, све што је окруживало цара Соломона
било је у знаку раскоши и богатства. „Сребро бјеше ништа за времена
Соломунова”, пише Библија.
Иза бројних Соломонових успеха и победа стајала су, само на­
изглед у сенци, упутства и мудри савети његове мајке Витсавеје. Готово
са сигурношћу би се могло закључити да је на почетку Соломоно­
вог царевања главне одлуке доносила упаво она, а поготову ако се
има у виду чињеница да се Соломон зацарио веома млад. „Једнога
Соломуна сина мојега изабрао је Господ, младо дијете, а ово је велики
посао…”, говорио је на самрти цар Давид. Поред тога, Витсавеја је
била богоугодна жена која је уживала углед код свештеника, па је и са
њихове стране Соломоново царевање имало, барем с почетка, велику
подршку и ослонац.
Послушност синова и прихватање мајчиних савета нису, у сушти­
ни, значили некакву слабост, мањкавост или неспособност самих си­
нова. Мајчин наук, искуствен, добронамеран и интуитиван, значио
је, уствари, непроцењиво богатство и најчешће руку спаса у тешким,
готово безизлазним животним ситуацијама. Зато и не чуди што је
најцењенија и најчаснија женска улога у тим древним временима била
улога – мајке. Жена – мајка била је својеврсна светиња, достојна на­
клона и поштовања. И велики мудрац и владалац Соломон устајао је
са свог царског престола и, уз дубок наклон, поздрављао долазак своје
мајке. У вези с тим, у Светом писму пише и ово: „И дође Витсавеја к
цару Соломуну… а цар уста и срете је и поклонив јој се сједе на свој
пријесто, и заповједи те намјестише столицу матери његовој, и она
сједе њему с десне стране…” А сести цару с десне стране значило је
посебну привилегију, односно спремност цара да саслуша и прихва­­ти
примедбе и савете онога коме би то место било уступљено.
210
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
(„Свагда видим пред собом Господа; он ми је с десне стране да
не посрнем”, казе и стих Псалма.)
Овакав третман и уважење мајке, које истиче и сама Библија, по­
лазна је основа за тврдњу проучавалаца Соломоновог живота да је
Витсавеја имала доста утицаја у вођењу државних и дипломатских по­
слова славног старозаветног цара. Због тога су миљеницу Давидовог
срца најчешће називали – мудра Витсавеја.
Ма колико Соломона, не без разлога, сматрали маминим сином,
Библија бележи и једну синовљеву непослушност, односно одбијање
да поступи по мајчином савету. Било је то с почетка његове владавине,
а разлог да не послуша мајку био је у вези са – женом.
Прича каже да је Адонија, син Агитин и Соломонов ривал око
царског престола, једном приликом дошао код Витсавеје и замолио
је: „Говори цару Соломуну, јер ти он неће одбити, нека ми да за жену
Ависагу Сунамку…”
Мудра мајка Витсавеја је потом отишла код свога сина, испричала
му о чему је разговарала са Адонијом и посаветовала га да испуни
жељу свога, по оцу, старијега брата: „Подај Ависагу Сунамку брату
својему за жену…” Без обзира на сва Витсавејина разложна убеђивања,
млади цар је овом приликом није послушао.
Шта је био прави разлог за ову Соломонову неочекивану непо­
слушност не можемо закључити искључиво по библијском тексту,
па се и овде пружају могућности за бројна нагађања и претпостав­ке.
Могућа је, рецимо, Соломонова бојазан за губитак престола по осно­
ву обичајног права у вези са наслеђивањем царског харема, сујета
младог владара у вези са Адонијиним обраћањем преко посредника,
па макар то била и царица – мајка или једноставно – младалачка
суревњивост и жеља да сопствену мушкост управо он окуша са оном
најлепшом.
Лепа чобаница која је, не тако давно, дворила његовог оболелог оца
Давида, остала је и даље на Соломоновом двору. И баш она ће постати
главни повод да се Соломон што пре ослободи својих супарника и
испуни очеве опоруке које му је на самрти изрекао. Наредио је да
убију Адонију а потом и Јоава, сина његове тетке Серује. Сменио је
и свештеника Авијатара, потомка једног од Илијевих беспримерних
211
Мирослава Пашић – Гаговић
синова, а на његово место поставио Садока, свештеника који га је,
на реци Гиону, прогласио за цара. Од тог тренутка јеврејска племена
ће имати само једног првосвештеника и то искључиво од Аронових
директних потомака.
(Због ублажавања антагонизма између Јудиног и северних (из­
рае­лских) племена, Давид је имао двојицу првосвештеника.)
На тај начин Соломон се најпре обрачунао са унутрашњим не­
при­јатељима и убрзо царство се утврди у руци Соломуновој… То је,
уствари, значило и крај међусобних сукоба Јаковљевих потомака и
коначну унутрашњу стабилност земље.
А како су у време Соломонове владавине вођени жестоки сукоби
народа и држава у блиском окружењу његове државе, постигнута
унутрашња стабилност била је и те како значајна. После тога, да би
се заштитио од могућих ратова и сукоба са спољним непријатељем,
Соломон повлачи свој први међународни дипломатски потез: „Соло­
мун се опријатељи с Фараоном царем Мисирским, и ожени се кћерју
Фараоновом, и доведе је у град Давидов докле не доврши свој дом и дом
Господњи и зид око Јерусалима…”
Узевши кћи неког од египатских фараона (5), увек чувених по
сили и богатству, Соломон је, а то каже и Библија, уз њу добио богат
мираз, углед и сигурност државних граница: „Фараон цар Мисирски
изиде и узе Гезер, и спали га огњем, и поби Хананеје који живљаху у
граду, и даде га у прћију кћери својој, жени Соломуновој…”
Идејни творац овог прорачунатог дипломатског потеза, по све­
му судећи, била је Соломонова мајка Витсавеја, коју је Библија већ
представила као заговорника мирољубиве политике. Осим тога, у то
доба Соломон и сам признаје своју младост и незрелост речи­
ма: „Ја сам млад, нити знам полазити нити долазити…” И што је
најважније, тада су родитељи били ти који су одабирали брачне
партнере својој деци. А планирајући за свога сина добру прилику за
женидбу, Витсавеја је широкогрудо уступала Ависагу Адонији, желе­
ћи да прелепу чобаницу удаљи од могућих љубавних искушења свог
млађаног сина. „Изидите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна
под вијенцем којим га мати његова окити на дан свадбе његове и на
дан весеља срца његова…” (Песма над песмама)
212
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Иначе, име фараонове кћери, прве Соломонове жене, не помиње
се у Светом писму, а не говори се ни о потомцима које је она, евен­
туално, родила израелском цару. Оно што се зна је да је ова Ми­
сирка увек била прва, односно најпоштованија међу стотинама
Соломонових жена – царица. Управо њој цар подиже велелепни
дом и то уз сам трем сопственог двора. Библија каже да се царичин
дворац није могао налазити у Сиону јер је царица била туђинка, па је
могуће да су се царичин и царев дворац налазили у самом Јерусалиму,
односно нешто подаље од Давидове куле: „И кћер Фараонову пресели
Соломун из града Давидова у дом који јој сазида, јер рече: не ће сједјети
жена моја у дому Давида цара Израиљева, јер је свет што је дошао у њ
ковчег Господњи…”
Политичко приближавање египатском моћнику није, рекло би
се, на самом почетку значило и потпуни вазални однос. Соломонов
брак са фараоновом кћери пре је био израз узајамног уважавања два
владара али, нема сумње, у ондашњим приликама и дебела хладовина
за израелску државу. Самосталност Соломоновог царства најбоље
се огледала у његовој религијској независности – вером у јединог
Бога и његову наклоност према изабраном народу. То потврђује
и старозаветна прича да је Соломон, пре изградње властитог и
царичиног дома, изградио четири стотине осамдесете године по
изласку синова Израиљевијех из земље Мисирске, велелепни храм Богу
Израеловом у Јерусалиму. По том зида Соломун себи дом тринаест
година , и сврши га.
У Библији се у више наврата бележи и показује како је Соломон,
као и његов отац Давид, био миљеник Господа који му је и неколико
пута у сан долазио. Зато је, под Божијом заштитом, мудар и моћан,
живео у миру и изобиљу. У његовим рукама нема мача и никад се
није покапао туђом крвљу. И баш због тога, Бог одређује Соломона
да му, после многих векова, управо он подигне славни Божији храм
у Јерусалиму. Његов отац, цар Давид, беше ту градњу покушао али
је Бог био изричит: „Много си крви пролио и велике си ратове водио,
нећеш ти сазидати дома имену мојему, јер си много крви пролио на
земљи преда мном…”
После ових Божијих речи упућених Давиду, без обзира на звекет
оружја и потоке крви на старозаветној сцени, јеврејски Бог се исказао
213
Мирослава Пашић – Гаговић
да је, у начелу, велики противник рата. У прилог овој констатацији
је Божија наклоност, само наизглед прикривена, према мирољубивој
Витсавеји, а под чијим окриљем је стасавала и сазревала личност
највећег старозаветног мудраца.
Тако је, поред баснословног богатства, син мудре Витсавеје био
надалеко чувен и по својој властитој мудрости. Старозаветни писац
приповеда да је Соломонова мудрост била прави Божији дар: „И јави
се Господ Соломуну у Гаваону ноћу у сну, и рече Бог: ишти што хоћеш
да ти дам.” На овакву Божију понуду, Соломон замоли: „Господе Боже
мој, дај слузи својему срце разумно да може судити народу твојему и
распознавати добро и зло.”
Богу би драго што Соломон није тражио испуњење неких
устаљених људских жеља попут дуга живота, благодети и богатства,
душа непријатеља, него једино да му подари здравог разума, па му
рече: „Ево ти дајем срце мудро и разумно да такога какав си ти ни
прије тебе није било нити ће послије тебе настати такав какав
си ти. А сврх тога дајем ти и што нијеси искао, и благо и славу, да
такога какав ћеш ти бити не ће бити међу царевима свега вијека
твојега…” И, све се тако догоди.
АХ, ТЕ ЖЕНЕ
Владавину цара Соломона многи називају златним добом јевреј­
ске историје. Судећи и по библијским информацијама, било је то за­
иста време раскоши и богатства. Соломонов годишњи приход, само
од трговине и разних пореза, износио је 666 таланата, односно 22.825
килограма злата. Али, оно што је важније, било је то време у коме се
израелска племена нису сатирала у ратним страхотама и потуцањима
од немила до недрага. О овом оствареном златном добу, кад му дође
ријеч Господња, слушао је својевремено и цар Давид: „Ево, родиће ти
се син, он ће бити миран човјек и смирићу га од свијех непријатеља
његовијех у наоколо; за то ће му бити име Соломун; и мир и покој даћу
Израиљу за његова времена…”
214
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Без обзира што му се дражава налазила на раскршћу многих
оновременских освајачких и трговачких путева, Соломон је, захва­
љујући првенствено мудрој дипломатији, успоставио добре односе
са својим суседима и великим моћницима оних времена. Историја
каже да су у то доба фараони Новог египатског царства водили вели­
ке освајачке ратове и предузимали освајачке походе на Сирију и Малу
Азију. Међутим, женидбом фараонском ћерком, Соломон је био не
само поштеђен, већ и штићен од мисирских освајача.
С друге стране његових граница била је моћна држава Феничана,
славних морепловаца и трговаца. Соломон је и са њима успоставио
добре односе, а Библија нарочито истиче сарадњу Соломона и Хирама,
цара Тирског. (6) И бјеше мир између Хирама и Соломуна, и ухватише
вјеру међу собом…
По свом географском положају, Соломонова држава је била једна
од најпрометнијих раскрсница бројних трговачких путева старога
света. Огромно богатство које његов отац Давид беше стекао личном
храброшћу, а и храброшћу својих саплеменика, махом као ратни плен
у крвавим сукобима, Соломон је одржавао трговачким таксама и
уговорима. И Соломун син Давидов утврди се у царству свом, и Господ
Бог његов бјеше с њим, и узвиси га веома…
Али, као што се то често, не само у легендама, испољава, ни велики
мудраци и Божији миљеници не бивају увек безгрешни нити су
непрекидно на правом путу. Догодило се то и најмудријем – славном
цару Соломону. Изгледа, понајвише из сопствене страсти, он се веома
огреши и то – о прву заповест свога Бога.
Библија, наиме, приповеда да је славни цар Соломон био и
страствени колекционар жена и да је у својој збирци – харему имао
хиљаду омиљених експоната. Од тих седам стотина царица и три
стотине иноча, древна књига истиче једино фараонову кћи као
жену којом се Соломон званично оженио: „Цар Соломун љубљаше
многе жене туђинке осим кћери Фараонове, Моавке, Амонке, Едомке,
Сидонке и Хетејке.”
Да ли због славе и моћи њеног оца или због шарма и лепоте своје
прве љубави тек, а то истиче и Библија, Соломон је нарочито водио
рачуна о статусу и жељама ове Мисирке. Ко су биле остале царице и
како су стизале у јерусалимски храм,старозаветни писац не саопштава.
215
Мирослава Пашић – Гаговић
Па ипак, има разлога да се верује да су то махом биле кћери богатих
и утицајних очева из ближег и даљег суседства Соломоновог царства.
Преко њихових мираза, по свему судећи, стизало је огромно богат­
ство у израелску царевину, а преко рођачких веза јачао је и Соломо­
нов утицај. И не само то. Јерусалемски харем је био и моћна фабрика
деце, а што је било и те како важно у тим давним временима.
Пред оваквом плејадом жена, временом је поклекнула и Соломо­
нова мудрост. Мислио је, изгледа, да су жене само ствар срца и да му
је у односима са њима мудрост била чак и сувишна. Зато је, ваљда,
своје бројне безимене жене једноставно – волео. За њих приону Соло­
мун љубећи их… А најлепше међу њима постајале су и његова највећа
слабост.
И тако, старозаветне лепотице поново ступају на библијску сцену
и, по старозаветном обичају, постају окосница будућих догађања.
Међутим, за разлику од већине оних које су претходно одиграле
своје улоге, ове жене из Соломоновог харема постају својеврсне
злослутнице пропасти и страдања која ће ускоро почети да се сваљују
на свеукупан Израелов род.
А много векова пре, Мојсије беше у Законе унео и слику цара
какву је сачинио Бог: „… И да нема много жена, да се не би отпадило
срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много…” Заборавио је
Соломон на ове заповести, а мајчиних поука више није било јер мудра
Витсавеја, вероватно, већ беше умрла. Њено мајчинско срце, суочено
са једином синовљевом непослушношћу, је још давно предосећало да
пропаст њеном сину могу донети само – жене.
* * *
Раније, у годинама своје младости, Соломон није имао много
времена за те бројне библијске заводнице. Оне су се гомилале у
његовом харему као неопходна послуга, а уз саме цареве скуте тада
срећемо само званичну царицу – фараонову кћи. То је, донекле, и ра­
зумљиво ако се има на уму да му бројни дипломатски послови, скла­
пање мировних споразума, трговина, изградња значајних објеката
и градова, отварање морске луке и организовање нових поморских
послова, нису ни дозвољавали да у свом наручју тако често милује
216
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
харемске лепотице. Али, кад беше стекао велику славу и богатство,
а године младости већ измицале, жене су га све више привлачиле. И
догоди се те пред њима поклекну славни Соломон, онај који се до тада
клањао само једној жени – својој мајци Витсавеји.
… И кад остарје Соломун, жене занесоше срце његово за туђим
боговима; и срце његово не би цијело према Господу Богу његову као
што је било срце Давида оца његова. А нико као његов отац Давид
није тако добро познавао жене и њихову ћуд па не чуди што је имао
и истанчан критеријум приликом њиховог избора. Многе јесу биле
у његовом загрљају и он их је волео искрено и страсно. Трошио је с
њима године младости све док су му оне биле и од помоћи за стицање
угледа и богатства, а у старости је укинуо харем и крај себе задржао
само једну, ону најмудрију и највољенију – Витсавеју.
Али, за разлику од свог оца, Соломон је изгубио битку са женама.
Женска магија, судећи по библијском тексту, била је јача и од мудрости
најмудријега. Опчињен сладострашћем и мирисима женске пути, он
је својим миљеницама, изгледа, допуштао све. И тако, около самог
Божијег храма у Јерусалиму, чувеног по раскоши и слави, почеше да
ничу обележја туђим боговима пред којима се најпре клањаху само
туђинке из царског харема: „Тада сагради Соломун висину Хемосу,
гаду Моавском, на гори према Јерусалиму, и Молоху гаду Амонском…
Тако учини свијем женама туђинкама, те кађаху и приношаху жртве
својим боговима…”
Али, жене као жене, почеше убрзо да пред кипове својих богова
доводе све више преобраћених верника. Слаткоречиве и умиљате,
убедише и приволеше самога цара да се и он, заједно са њима, клања
њиховим боговима: „… И Соломун хођаше за Астаротом, богињом
Сидонском, и за Мелхомом, гадом Амонским…”
И онда, клечећи пред киповима и ликовима резанијем, окађен
жен­ским магијама, заборави Соломон на свог Господа и Његову за­
повест – Немој имати других богова уза ме.
Овакав грех Бог не опрашта ни своме миљенику. Жесток у гневу,
јави му се трећи, и последњи пут, рекавши да ће велико израелско
царство дати у руке туђину и то постепено, после Соломонове смрти:
„… Али за твојега вијека не ћу то учинити ради Давида оца твојега;
него ћу га отргнути из руку сина твојега.”
217
Мирослава Пашић – Гаговић
И све се тако зби. Божије речи почеше да се обистињују одмах
пошто почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида
оца својега.
Славно Соломоново царство брзо ће се обрушавати и претварати
се у прах и пепео. Зуб времена сатреће му сваки траг и изродити
сумњу да ли га је уопште икада и било. Остаће једино предања, број­
не легенде о израелском богатству и чувењу које ће пропасти зато
што је цар – женољубац изазвао Божији гнев. Соломонову верску
толеранцију, исказану кроз његову љубав и попустљивост према же­
нама – туђинкама, Бог није опростио.
Древни мит о цару Соломону и његовом царству научници већ
дуго, али још увек са мало успеха, покушавају да преточе у исто­
ријску истину. И док они настоје да одгонетну праве разлоге распада
и пропасти највећег јеврејског царства, следбеници Библије као рели­
гиозног штива, немају ту муку. У списима ове древне књиге јасно је
речено да је Соломонова љубав и слабост према женама – туђинкама
била основни разлог за Божији гнев, а Бог ће свој бес искалити уни­
штењем легендарног царства.
Простије речено, чиста крв, чувана и негована вековима, а само
ту и тамо повремено освежавана, била је у опасности да постане
бућкуриш. Преко бројних жена, углавном оних с конца и конопца,
које су увелико загосподариле царском ложницом, разблаживала се
племенска чистокрвност и почели су да се рађају неки нови људи. Те
нове генерације нису знале за Божији јарам јер их, разумљиво, мајке
– туђинке нису ни успављивале древним причама о старом завету
израелских праотаца. Биће да су им, пред сан, певале њима драже и
познатије песме, оне о боговима својих племена.
А колико су синова и кћери родиле славноме цару његове бројне
наложнице, Библија не саопштава. За две Соломонове кћери, Тафату и
Васемату, каже једино да су биле жене двојице од дванаест намесника
административних округа, а једини царев син о коме говоре књиге
Старог завета је његов наследник – Ровоам.
Па иако је, по Библији, Соломон имао хиљаду жена, старозаветни
писац их је оставио без имена и на тај начин им укинуо идентитет и
сврстао их у својеврсну анонимну руљу. Чак је и царици, фараоновој
кћери, ускраћено библијско име и тако јој оспорен сваки лични значај
218
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
у развоју старозаветне приче. Улогу на библијској сцени имала је само
њена титула – фараонова кћи. Међу тим бројним незнанкама, ипак,
само је једној забележено име – Нама Амонка, мајка Соломоновог
сина – наследника.
КРАЉИЦА ОД САБЕ
Титулу, као једини властити идентитет, поред фараонове кћери,
имала је још једна безимена жена која се, само накратко, нашла у
близини цара Соломона. Била је то царица Савска (краљица од Сабе),
чија је лична љубопитиљивост била библијски разлог да се, са својом
огромном свитом, упути у Јерусалим.
Библија, наиме, приповеда да су се о Соломоновој мудрости и
богатству распредале задивљујуће приче и ван граница његовог цар­
ства. И тако, глас о славном цару стиже и до царства Савског, па ца­
рица одлучи да се лично увери у истинитост таквих прича и да цара
искуша загонеткама. И она само зато, вели Библија, дође у Јерусалим
са силном пратњом, с камилама које ношаху мириса и злата врло
много и драгога камења…
Традиционално гостољубиви Јудејац примио је своју високу гошћу
по свим правилима царског протокола. Показао јој је сву раскош свога
дворца, станове слуга његовијех и дворбу дворана његовијех и одјело
њихово… и одговарао јој на свако питање које му је поставила, о свему
што јој бјеше у срцу.
Пред моћним Соломоном остала је тада задивљена и једна од нај­
богатијих царица ондашњих времена. „Твоја мудрост и доброта над­
висује глас који сам слушала… ни пола ми није казано”, говорила је
ра­дознала краљица Савска.
… Потом даде цару сто и двадесет таланата злата и врло много
мириса и драгог камења; нигда више не дође толико таких мириса
колико даде царица Савска цару Соломуну…
И цар Соломон беше дарежљив према својој гошћи и даде јој што
год зажеље и заиска осим уздарја за оно што бјеше донијела цару…
219
Мирослава Пашић – Гаговић
А после успешно завршених преговора, трговине и размењених
дарова, царица Савска врати се у земљу своју са слугама својим.
И то је све што пише у Библији у вези са сусретом Соломона и ове
загонетне, безимене царице. Још понеки стих у Псалмима подсетиће,
по свему судећи, управо на овај загонетни сусрет и то углавном у
контексту Соломоновог делимичног политичког неуспеха. Биће то
и својеврстан приговор Соломону што није био вичан, као отац му
Давид, када су жене биле у питању.
Остале приче о Соломону и краљици од Сабе распредале су се
изван корица Старог завета, будиле машту, инспирисале уметнике,
разне истраживаче, археологе, али и бројне пустолове сваке врсте.
Тако су људи разноразних поимања и занимања устврђивали соп­
ствене истине о сусрету библијског цара и царице незнаног јој цар­
ства. Међутим, ни до наших дана није поуздано утврђено ко је заиста
била царица Савска, где се налазило њено краљевство и шта је био
стварни разлог њеног доласка у Јерусалим. А приче су се, попут ове,
причале од давнина и причају се још.
* * *
Загонетност овог сусрета проистекла је најпре, изгледа, из не­
доречености самог библијског текста. Потом су причу у вези са та­
јанственим сусретом библијског цара и царице продубљивали први
контакти удаљених светова када су се, поред осталог, размењивале и
допуњавале властите религије и сопствене народне приче. Присвајали
су се, тако, и прилагођавали митови, мењале историјске чињенице, а
све то најчешће онако како је то коме у одређеном тренутку одговарало
или како је ко мислио и хтео. У свим тим мешавинама, нема сумње,
остајала су и по која зрнца истине.
Веома је занимљиво, рецимо, што о сусрету Соломона и краљи­це
од Сабе Етиопљани имају изразито конкретизовану причу, обли­ко­
вану мноштвом детаља па је, у најмању руку, незахвално проце­
њивати њену аутентичност. Они чак устврђују да је библијска кра­љи­­ца од Сабе била Етиопљанка, да јој је престоница била у Аксуму,
да је код Соломона боравила шест месеци, да је од њега затруднела
и по повратку у своју царевину родила сина Менелика, родоначел­
220
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ника њихове царске династије, а он потом узео из Јерусалима ковчег
завета, па тако редом…
Новозаветни јеванђелисти, Матеја и Лука, свакако не без основа,
Соломонову прослављену гошћу називају царицом јужном и о њој
једино кажу да дође с краја земље. О краљици од Сабе као краљици с
југа говоре и муслимански религијски списи.
(Овде би ваљало претпоставити да су се хришћански и мус­
лимански тумачи ослањали на одреднице географских поло­
жаја у складу са старозаветном поделом страна света која,
ина­че, није у потпуности идентична савременој. У библијској
подели, Јерусалим је центар света а, на пример, Вавилон (или
Ур) су – тачке истока.)
А како древне приче и легенде, ма колико се позивале на власти­
те истине, нису довољно убедљиве, не чуди што и наши савременици
настављају да трагају за царевином библијске царице. И док неки по
зидинама Петре, пустињског града на стени, траже трагове оне коју
је, пре три хиљаде година, задивила мудрост израелског цара, други
су изричити у тврдњи да се царевина царице Савске налазила на крај­
њем југу Арабијског полуострва, односно на просторима данашњег
Јемена и да јој је престоница био древни град Мариб.
(Библија, додуше, помиње да богатство Соломону „дохођаше
и од свијех царева Арапских”, али тек после приче о царици
Савској .)
* * *
Међутим, ако бисмо, уз сва претходна уважења, оставили по
страни ова поменута истраживања и различите тврдње, па у потрагу за
домовином краљице од Сабе кренули искључиво уз помоћ библијских
путоказа, онда би нас пут одвео на сасвим другу страну.
И у овом случају, најпоузданија полазна тачка у религијском
штиву била би, подразумева се – Божија реч, која и јесте централна
водиља и окосница свих старозаветних догађања. А Бог је давно, мно­
го векова пре Соломона, обећао праоцима да ће њиховом роду по­да­
рити сву земљу Хананску у државу вјечну. Реализација овог Божи­јег
221
Мирослава Пашић – Гаговић
обећања значила је дуготрајну и мукотрпну борбу, страдања и сва­
којака искушења Јаковљевог рода, а о чему звечи Библија све до Соло­
моновог доба. Овде ваља напоменути да неке друге територије, осим
оних обећаних, нити су биле важне нити од посебног значаја за сам ток
и поруку старозаветног штива и то све до потоњих пророчких књига.
Конкретне ратне походе и освајања Обећане земље, по Божијој
речи, започео је Исус Навин, а наставили цареви Саул и Давид. Како
је пространство земље Хананске било издељено на бројне државице –
градове или кнежевине (само Исус победи 31 цара) освајање је ишло
поступно, а за владавине цара Давида замало и окончано.
За потпуно остварење Божије речи недостајало је, па и у време
посете царице Савске, комплетно утврђивање граница јужних. Зато је,
свакако, веома важно одредити те границе према библијској геогра­
фији како су то, по свему судећи, чинили и хришћански јеванђелисти.
Иначе, сама Библија је у том погледу више него конкретна. На пример,
кад је Бог говорио Мојсију о границама Земље обећане, рекао је и ово:
„Јужни крај да вам је од пустиње Сина уз међу Едомску… по том нека
се савије та међа од Аселмона до потока Мисирскога и иде до мора…”
Исто то се понавља више пута у Библији, па и Исус Навин каже: „…
Отуда идући од Аселмона излази на поток Мисирски, и крај тој међи
удара у море. То вам је јужна међа.” Додељујући највећи део простора
око ове јужне међе Јудином племену, Исус Навин чак побраја и градове
на овој територији: Акарон, Азот, Газа… Исто то ће устврђивати и
доцнији пророци.
Поред назива царица јужна, којим новозаветни јеванђелисти
именују царицу Савску, бројни су и други поводи који су нашу
потрагу за незнаним краљевством загонетне краљице определили
за јужни крај. Као прво, управо је у том крају, некада давно, боравио
Израелов син Јуда; ту се најпре оженио ћерком некога Хананејца, које
му име бјеше Сава, а ту ће му и снаха Тамара, прва библијска удовица,
родити Фареса и Зару, друге библијске близанце, од којих ће Фарес
постати родоносилац Јудине лозе, а то значи и генетску линију цара
Давида, односно Соломона. Поред тога, праотац Израел, на самрти у
Египту, неће крити своју жалост што је Јуда испустио из руку такаву
земљу и са племеном кренуо у Мисир: „Лавићу Јуда! с плијена си се
вратио, сине мој…”
222
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Поменути јужни крај, по свом природном богатству, највише
подсећа и на ону земљу у којој теку мед и млеко, а коју ће Бог, преко
праотаца и Мојсија, обећати Израеловом роду: „… у земљу изобилну
пшеницом и јечмом и виновом лозом и смоквама и шипцима, земљу
изобилну маслином од које бива уље, и медом; У земљу гдје не ћеш
сиротињски јести хљеба, гдје ти не ће ништа недостајати; у земљу,
гдје је камење гвожђе и гдје ћеш из брда њезинијех сјећи мјед (бакар) …”
Иначе, приликом касније поделе жријебом, управо Јудином племену
ће припасти и ови простори: „…од Акарона до мора све што је покрај
Азота са селима својим; Азот са селима и засеоцима, Газа са селима и
засеоцима до потока Мисирскога и до великога мора с међама…”
За овакав залогај, који још давно беше испустио Јуда, цар Давид
ће водити жестоке борбе и најчешће ће боравити баш на овим про­
сторима. Истовремено, ни о једној борби за територије није у Библи­ји забележено толико детаља и исписано толико страница као за
ове. „… а бијаху дошли Сирци из Дамаска у помоћ Адад – Езеру цару
Со­вском, и Давид поби двадесет и двије тисуће Сираца… И Давид
узе златне штитове које имаху слуге Адад – Езерове и донесе их у
Јерусалим… И из Тивата и из Хуна градова Адад – Езеровијех однесе
Давид силну мјед…”
После свега, неке просторе јужних крајева, односно земље Фи­
листејске, цар Давид беше покорио али их није у потпуности освојио.
Свом сину Соломону оставиће велику и богату државу а он потом,
захваљујући доброј дипломатији и пословним потезима, владаше над
свијем царевима од ријеке (Еуфрат) до земље Филистејске и до међе
Мисирске.
Дакле,нема сумње да се Соломонова царевина граничила са зем­
љом Филистејском, односно царевином Савском. То значи да ова
држава ни у његово време није била освојена па, самим тим, ни Божи­
ја реч још није била у потпуности реализована. А онда је, при таквој
територијалној ситуацији, у Јерусалим, Соломону на ноге, стигла
краљица Савска…
Оно што је сигурно, овај сусрет два моћна владара није случајно
забележен у Библији и он свакако има важну улогу у развоју, односно
преокрету будућег тока старозаветне приче. Нису, дакле, овде били
у питању само профитабилни пословни аранжмани већ и прилика
223
Мирослава Пашић – Гаговић
да Соломон, највероватније женидбом, добије у прћију неосвојене
територије и да се тако Божија реч у целости реализује.
А како је,рекло би се, и овога пута у односу са женом, затајила
мудрост најмудријега, реализација Божијег обећања биће одложена за
нека друга времена а Соломон ће остати обележен и у том контексту.
Очигледно да, заблудео за некаквим мање профитабилним женама,
Соломон неће речи љубавне, топлом лириком исказане у Псалму,
разумети као мајчински наук, и то по свему сличан ономе кад му је
мајка Витсавеја бирала царицу – фараонову кћи: „Царске кћери дворе
те; с десне ти стране стоји царица у Офирском злату. Чуј, кћери,
погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца
својега. И цару ће омиљети љепота твоја; јер је он Господ твој, и њему
се поклони… Мјесто отаца твојих биће синови твоји, поставићеш
их кнезовима по свој земљи…”
Старозаветни путокази су нас одвели до највероватнијих про­
стора на којима се налазило царство тајанствене царице. У том смислу
можемо устврђивати да сама Библија не даје никакав ваљан повод због
кога би се за царевином Савском трагало по арапским пустињама или
далеким афричко – азијским земљама дуж обала Црвенога мора. Чак
и опојни мириси, којима је замирисао Јерусалим кад је стигла царица
Савска, маме ка јужном крају, тамо где је живео Јудин пријатељ Ирас,
неки Одоламејац (миришљави), по коме је Јуда послао јаре жени крај
пута у замену за дати залог.
* * *
Сувопарна библијска прича о сусрету Соломона и царице Савске
не пружа никакве информације ни у вези са народом коме је припадала
безимена радозналка која је, народски речено, подигла сукњу и дошла
у Соломонову престоницу. Историјски гледано, време посете краљице
од Сабе Јерусалиму је доба великог процвата Феничанске државе у
суседству Соломоновог царства.
Библија бележи пријатељске односе и пословну сарадњу Соло­
мона и њиховог цара Хирама, па то наводи на помисао да би радознала
царица могла бити чак и кћи цара Тирског. Томе у прилог могли би се
тумачити и неки стихови из Псалма, попут ових: „Кћи Тирска доћи
224
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ће с даровима, најбогатији у народу тебе ће молити. Сва је украшена
кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена. У везеној хаљини
воде је к цару; за њом воде, к теби дјевојке, друге њезине. Воде их весело
и радосно, улазе у двор царев…”
Могло би се, дакле, претпостављати и да је царица Савска била
пореклом тирска принцеза а царица филистејска. Могуће је да је
управо на њој остало филистејско царство пошто је Давид тријум­
фовао над Ададезером и оставио свом сину лак задатак – жену да би
окончао вишевековно питање с Филистејима којима је, иначе, и сам
старозаветни писац определио респектибилно име – дивови. У прилог
оваквој претпоставци је и чињеница да је још и Давид био у веома
добрим односима са Хирамом, царем Тирским и да, највероватније,
због тога није наставио са борбом за филистејске приморске градове
већ је бојиште пребацио на другу страну.
(Тумачење да је царица Савска била Филистејка подупиру и
нека давна збивања из живота Јуде, Јаковљевог четвртог сина,
а који се својевремено оженио Савином ћерком. Библијски
митограф, нема збора, није без основа поменуо име овог
Јудиног таста чија ћерка, иначе, неће имати никаквог значаја у
даљој систематизацији Јудиних потомака.)
Старозаветни текст наводи, донекле, и на помисао да је библијска
незнанка била сиријског порекла. Знамо да су Сирци помагали Ада­
дезеру у боју против Давида а знамо и да је царица Савска у Јеруса­лим
стигла јашући на камили. (Сиријкама није било дозвољено да јашу
коње.)
Међутим, оваквим устврђивањима далеко више иду у прилог
збивања која ће уследити тек после Соломонове смрти када ће на
историјској и библијској сцени све више слабити египатски утицај и
моћ над хананским просторима и где ће убрзо загосподарити најпре
сиријски, а потом асирски и вавилонски освајачи. Мада није захвално
старозаветну идеју разводњавати историјским чињеницама, изгледа
да Соломона, уљуљканог у славу и богатство, нису занимала нека
будућа догађања. Он није размишљао да би рођачке везе, попут оних
преко фараонове кћери, обезбедиле сигурност и мир израелском
царству и пред новим освајачима.
225
Мирослава Пашић – Гаговић
Све у свему, могао би се низати дуги низ претпоставки у вези
са најзагонетнијом старозаветном личношћу а краљица од Сабе би
опет била и остала својеврсна метафора за један неостварени сан, сан
сањан још од Аврамовог доба. За Соломонове владавине, слутимо,
овај древни сан био је на прагу да постане јава и то управо онда када
му је Господ послао на ноге царицу Савску. Али, окружен харемским
лепотицама, Витсавејин миљеник неће обратити пажњу на подигнуту
сукњу богате царице. Краљица од Сабе, одушевљена Соломоновом
мудрошћу и добротом, завршиће посету Јерусалиму и врати се у
земљу своју. Она ће истовремено бити и последњи женски лик из
најславнијег доба старозаветне историје.
СОЛОМОН О ЖЕНАМА
Без обзира што је Библија срочена превасходно као религијско
штиво, нема спора да је она и значајна ризница мудрости, пуна
бројних философских ставова и поука у вези са природом, човековим
животом и свим оним што тај живот собом носи. Многе од тих
библијских мудрости приписују се цару Соломону и он се чак сматра
изворним аутором неких од старозаветних мудроносних књига.
За такав став, уз уважење оних противречних и сумњичавих, раз­
логе пружа и сам библијски текст у коме, поред осталог, пише и ово:
„… И Бог даде мудрост Соломуну и разум врло велик и срце пространо
као пијесак на бријегу морском… и изговори (Соломон) три тисуће
прича, и бијаше пјесама његовијех тисућа и пет. Говорио је о дрвећу,
од кедра на Ливану до исопа који ниче из зида, говорио је и о стоци и о
птицама и о бубинама и о рибама…” Говорио је мудри Соломон и – о
женама.
Одрастајући у наручју и под окриљем брижне мајке Витсавеје,
рано је осетио и упознао сву снагу мајчине љубави. Мајчинско срце
било је његов ореол и он га је с поносом носио. Зато и има основа
што се овом древном мудрацу приписује и следеће решење сукоба
насталог између две жене.
226
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
А прича каже да се двије жене курве, које су живеле заједно у истој
соби, породише у приближно вријеме… И док су једне ноћи спавале
са синовима – бебама у наручју, једна од њих, небригом, угуши своје
дете.
Видевши потом шта је учинила, ова мајка није ни сузе пустила,
него устаде и кришом своје мртво дете подметну оној другој, а од ње
узе њено живо дете и стави га предасе.
А кад се она друга мајка пробудила, виде да мртво дете није њено
и затражи свога сина од оне друге. Али, небрижна мајка је упорно
тврдила да је живо дете њен син и није га пуштала из свог наручја.
Узалудна су била преклињања, сузе и молбе праве мајке. Ова
друга је непрестано понављала једну те исту лаж: „Овај је живи мој
син, а твој је син онај мртав.”
Сукоб и препирка две жене проширио се по читавом крају и
тражио се судија који ће да пресуди која је од њих родила оног
малишана око кога су се гложиле. Али, како очеви беба нису били
познати, а ни сведока самог догађаја није било, нико није смео са
сигурношћу да пресуди која је од њих две права мајка живог детета.
Зато одлучише да по пресуду оду код најмудријег – цара Соломона.
Тада дођоше двије жене курве к цару, и стадоше пред њим…
И пред царем су жене понављале исто. Свака је тврдила да је живо
дете њено…
Слушао је мудри Соломон неколико пута понављану исту причу,
размишљао, а онда, наједном, нареди слугама да донесу мач и рече:
„Расијеците живо дијете на двоје, и подајте половину једној а половину
другој…”
Само што цар изговори ове речи, права мајка, јер јој се усколеба
утроба за сином, паде на колена и врисну: „Ах, господару, подајте
њојзи дијете живо, а немојте га убијати…”
И док је мајка вапила пред царем, савијала се на коленима и уз
болне јецаје се одрицала сина не би ли му на такав начин сачувала
живот, ова друга јој пркосно рече: „Нека не буде ни мени ни теби,
расијеците га.”
После овога, цару није било тешко да пресуди која је од њих две
права мајка и да њој додели живо дете. Лелек мајке препознале би и
лошије судије.
227
Мирослава Пашић – Гаговић
(Ова древна прича постала је повод да се и до наших дана
сачува и устали израз – соломонско решење за веома тешке и
компликоване, али мудре и правичне пресуде и одлуке.)
* * *
Соломон је изузетно поштовао жене а нарочито домаћице, добре
супруге, брижне мајке и васпитачице сопствене деце. О њима, као
градитељкама и чуваркама породичног огњишта, говорио је са много
љубави и поштовања.
И у Причама Соломуновим има доста забелешки које се односе
на жене. У том изобиљу посебно се истиче прича у којој је садржан
својеврстан лирски портрет оновременске идеалне жене. Скицу за
овај портрет дала је мајка сину као једну од веома важних животних
препорука, а што истиче и сам приповедач говорећи да су то ријечи
цара Лемуила; сабране ријечи, којима га је учила мати његова.
Већ на почетаку ове приче наилазимо на идиличну слику мајке
и сина, упечатљиво изражену мајчинском нежношћу и бригом, а
и синовљевим поштовањем и спремношћу да саслуша и прихвати
мајчине речи као значајну животну смерницу.
Син, узраста у коме се креће путевима збуњујућих путоказа, кад
се напушта сигурни ослонац мајчиног крила, руку–водиљу у будућим
искушењима очигледно види у науку своје мајке. Њене речи и савети
управо у таквом тренутку, односно узрасту, потребни су му као хлеб
и вода . А мајка, гледајући своје збуњено чедо и његове очи устреп­
тале од неких непознатих страхова, обраћа му се онако како то само
мајка уме: „Шта, сине мој, шта, сине утробе моје, и шта, сине завјета
мојих?”
Мајчино неколико пута поновљено шта и градацијом исказана
њена љубав према сину, савршеним уметничким поступком истичу
значај будуће беседе и дају необичну драматичност овој сцени у којој
мајка игра једну од најважнијих улога у свом животу. Она овде није
само приповедач уопштених животних збиља нити некакав утешитељ
за синовљеве страхове пред првим закорачајем у свет одраслих. Њене
речи бивају упутство, наук за будући живот њеног сина и зато морају
бити праве, истините, смисаоне и сврсисходне. Поред тога, веома је
228
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
упечатљив и податак у вези са синовљевим узрастом, односно време
кад је мајка уприличила да му даје овај наук, што потврђује да су
древне мајке добро знале да своје бројне савете и упутства прилагоде
и узрасту своје деце
„Шта, сине мој, шта?”, понављала је старозаветна мајка трагајући
за одговорима на оне непознанице које вребају из прикрајка, које
маме својом погубном слашћу и којима се неискусни младићи олако
предају.
А онда, милујући нежном руком синовљево теме и образе, мајка
га најпре упозорава на две највеће опасности које у животу вребају
сваког мушкарца – алкохол и жене: „Не дај крјепости своје женама,
ни путова својих онима што сатиру цареве. Није за цареве, Лемуило,
није за цареве да пију вино, ни за кнезове да пију силовито пиће…”
(Цареви и кнезови овде очигледно означавају угледне и ус­
пешне људе.)
„Вино је подсмјевач и силовито пиће немирник, и ко за њим лута
не ће бити мудар”, говорио је Соломон.
Мушкарцу трезвенога ума, казивала је своме сину брижна мајка,
нарочито је важно, можда и најважније у животу, да широм отвори
очи приликом избора животне сапутнице:
„… Ко ће наћи врсну жену? јер вриједи више него бисер. Ослања се
на њу срце мужа њезина, и добитка не ће недостајати. Чини му добро,
а не зло, свега вијека својега. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама
својим. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. Устаје
док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим.
Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград…”
Ово портретисање идеалне жене пружа нам истовремено и мо­
гућност да сагледамо готово све послове које су обављале жене у тим
давним временима као и обавезе које су имале. Али, оно што се и
овом приликом посебно наглашава је женина превасходна, природна
обавеза да буде мајка, да опасује снагом бедра своја и кријепи мишице
своје…
Женино огледало је свуда око ње: „Види како јој је добра радња,
не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својим маша се преслице, и прстима
својим држи вретено…” Поред тога што је вредна и добра кућевница,
229
Мирослава Пашић – Гаговић
она мора бити и племенита, а то значи да руку своју отвара сиромаху,
и пружа руку убогоме.
Сваки детаљ на овом цртежу има свој значај за свеукупну сми­
саону целину, па и онај у вези са женином способношћу да прегршт
својих обавеза добро испланира, да све своје послове обавља на вре­
ме: „… Не боји се снијега за своју чељад, јер сва чељад њезина има по
двоје хаљине.”
Вредна и марљива жена препознавала се по много чему па и по
сопственој уредности и изгледу, али и по уредности свога мужа:
„Покриваче сама себи гради, танко платно и скерлет одијело јој је.
Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским.
Кошуље гради и продаје, и појасе даје трговцу. Одијело јој је крјепост и
љепота, и осмијева се на врјеме које иде…”
Старозаветна домаћица, мајка, кројачица, преља, праља, вино­
градарка и добротворка, морала је нарочито да води рачуна о свом
понашању и понашању чланова своје породице: „Уста своја отвара
мудро и на језику јој је наука блага… Пази на владање чељади своје, и
хљеба у лијености не једе…”
Без обзира на многе обавезе које су имале и бројност критизер­
ских очију, жене библијског доба нису третиране као слушкиње,
односно робиње. Њихов труд у вези са очувањем породичног огњиш­
та и свеопштим напретком породице били су и те како поштовани:
„Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такођер хвали
је.”
По речима Ламуилове мајке, за срећну и успешну породицу лепота
изабране жене није била од посебног значаја: „Љупкост је пријеварна
и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу.”
Жена са овог портрета, који је лирском сликом сачинила жена
– мајка, уживала је плодове свога рада: „Подајте јој од плода руку ње­
зинијех, и нека је хвале на вратима дјела њезина.”
Нема сумње да није било лако наћи тако идеалну жену али је,
каже то свом сину старозаветна мајка, вредело труда кренути у
потрагу за њом и за њу се борити. А да је она прави Божији дар, вели
и најмудрији међу људима: „Кућа и имање наслеђују се од отаца; а од
Господа је разумна жена.”
230
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
* * *
Женска магија, бивало је то и бива, исцртавала је људске судбине
и у старозаветно доба. О нарочитој опасности коју су собом носиле
жене – прељубнице упознали смо се још у давној причи о Јосифовој
газдарици у Мисиру. Међутим, таквих жена било је, изгледа, на свим
просторима и у свим временима. Било их је и у Соломоново доба:
„Плаха и пуста, којој ноге не могу стајати код куће, сад на пољу, сад
на улици, код сваког угла вребаше…”
Да се од замки њихове мреже ваља чувати саветовао је, нарочито
младим и неискусним младићима, и славни мудрац говорећи: „Реци
мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост, да би те
чувала од жене туђе, од туђинке, која ласка ријечима…”
Свој наук мудрац конкретизује и образлаже догађајем који је и
сам видео: „С прозора дома својега кроз решетку гледах” како је она,
у сумрак, сачекала младића на улици, „у одијелу курвинском и лукава
срца”, и намамила га у своју кућу. „Окадила сам постељу своју смирном,
алојем и циметом. Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо
миловањем. Јер ми муж није код куће, отишао је на пут даљни…”
И тако: „наврати га многим ријечима, глатким уснама одвуче га…
Отиде за њом одмах као што во иде на клање … докле му стријела
не пробије јетру, као што птица лети у замку не знајући да јој је о
живот.” Јер, таква жена је: „многе ранила и оборила, и много је онијех
које је све побила… Кућа је њезина пут паклени који води у клијети
смртне.”
Поред жена – прељубница, велика опасност и зло вребали су, из­
гледа, нарочито од оних лепотица које нису припадале Јаковљевом
роду, односно које нису васпитаване у складу са Божијим законима. А
баш те и такве жене, вели Библија, биле су повод и за пропаст највећег
и најславнијег израелског царства. Њихове усне са којих капље мед и
грло мекше од уља, окусио је и славни Соломон. Касно је, међутим,
схватио да сва сласт туђинки води у пошљедак горак као пелен, оштар
као мач с обје стране оштар, да њене ноге слазе к смрти, до пакла
допиру кораци њезини…
Жене – туђинке, тако вели Библија, опчарале су својевремено и
оног најумнијег – цара Соломона. Постаће оне, тако, и повод за Бо­­
231
Мирослава Пашић – Гаговић
жији гнев и Његову паклену одлуку да сатре моћно царство и Израе­
лов род пошаље у ропство. Биће то и сазнање да ни најмудрији не
знају све и да је мудрост Господа недостижна за човека око кога, иначе,
непознанице врве са свих страна.
(„Како не знаш који је пут вјетру ни како постају кости у
утроби трудне жене, тако не знаш дјела Божијега и како
твори све.”)
На тај начин се истиче и да је Божије, универзално и свевременско
искуство, најбољи учитељ а његов испружени прст једини прави
путоказ за живот достојан човека.
Соломон је касно, кад је већ био немоћан и стар, схватио да му
мудрост, ма колико да је била велика и недостижна људском роду, није
досегла Божије висине. Сопствено искуство у вези са женама могао је
још само да преточи у саветодавну причу у којој, поред осталог, каже:
„Пиј воду из својега студенца и што тече из твојега извора. Нека се
разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама. Имај их сам за
се, а не туђин с тобом. Благословен да је извор твој, и весели се женом
младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке
њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако…
А зашто би, сине, посртао за туђинком и грлио њедра туђој. Нека је
далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њезине, да
не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме, да се не
би туђинци наситили твојега блага и труд твој да не би био у туђој
кући, и да не ридаш на пошљедак, кад се строши место твоје и тијело
твоје…”
Соломонову причу о женама – туђинкама, подразумева се, ваља
разумети у контексту свеукупне старозаветне идеје и поруке. Јер, као
што је доминација жена – блудница у препотопском периоду створила
опасност за кидање свеопштег животног циклуса, тако су и жене –
туђинке Соломоновог харема постале претећа опасност за губитак
израелског националног идентитета који се, превасходно, заснивао
на верском јединству. Па тако, нови потоп беше на помолу.
Јесте да је жене других вера, у посебним приликама и најчешће
у метафоричном значењу, старозаветни писац често истицао као
велику опасност за заблуделе синове Израиљеве али, кад су у питању
232
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
жене уопште, њихова особеност, науми, природа и нарав, чак ни
остарели Соломон није их делио по некаквој припадности, већ их је
сврставао у исти кош и говорио:
– Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.
– Жена безумна плаха је, луда и ништа не зна.
– Боље је сједети у углу од крова него са женом свадљивом у кући
заједничкој.
– Непрестано капање кад је велики дажд, и жена свадљива, једно
су. Ко је уставља, уставља вјетар.
– Боље је живјети у земљи пустој него са женом свадљивом и
гњевљивом.
– Курва је дубока јама, а тијесан студенац туђа жена.
– Са жене курве спада човјек на комад хљеба, и жена пуста лови
драгоцјену душу.
– Уста су туђих жена јама дубока; на кога се гњеви Господ, онамо
ће пасти.
– Жена лијепа а без разума златна је брњица у губици свињи.
– Вриједна је жена вијенац мужу својему; а која га срамоти, она му
је ка трулеж у костима.
– Жена мила добија част, а силни добијају богатство.
ПЕСМА НАД ПЕСМАМА
М
еђу корицама Старог завета налази се и једна од најславнијих
љубавних песама у свеукупној светској књижевности, не без разлога
названа – Песма над песмама.
О овом својеврсном литерарном бисеру библијског штива изре­
чено је безброј коментара, судова и мишљења. Па тако, неки аналити­
чари тврде да је аутор ове песме цар Соломон, други да није; неки
кажу да је то обредна – сватовска песма, други да је мистична драма,
трећи, ни мање ни више, него да је реч о чистој еротици. Није мали
број ни оних који изражавају чуђење што се ова песма, пуна еротског
набоја, уопште нашла међу светим списима.
233
Мирослава Пашић – Гаговић
Међутим, без обзира на све полемике, тумачења и претпоставке,
једно остаје сигурно – ништа се у Светом писму не налази ни случајно
нити некаквом грешком. Тако је и са Песмом над песмама која, у својој
суштини, најјасније и најнепосредније носи основну поруку коју је
Бог још давно, преко Мојсија, упутио свом изабраном народу: „Буди
слободан и храбар, не бој се и не плаши се.” Самим тим, нема сумње да
се Песма над песмама овековечила управо тамо где јој и јесте место – у
старозаветним списима.
Доследни и јасни одговори још нису изречени ни кад је у питању
аутор ове славне песме, време њеног настанка, а ни сам њезин назив.
Као и до сада, потрага за аутором ове песме и даље би била, у најмању
руку, само авантуристичко путовање које би се увек завршавало на
почетном стиху древне песме, а који гласи: „Соломунова пјесма над
пјесмама.” Самим тим, ни трагања у вези са временом њеног настанка
не би могла ни започети без поменутог стиха.
Ако бисмо, уз исти стих – констатацију, имали у виду да Библија
устврђује и како Соломонових песама бијаше тисућа и пет, онда
бисмо имали основа за претпоставку да је ова песма била најлепша
међу хиљаду оних које је испевао славни мудрац, па и да је то био
разлог да управо она добије епитет – песме над песмама. Али, како смо
без могућности да се упуштамо у критеријуме и стручност прадавног
избирача, остајемо при основаној тврдњи да ова библијска песма,
сама по себи, заслужно стоји на пиједесталу светске љубавне лирике
и да оправдано носи свој славни епитет.
Без обзира што је време, можда заувек, сакрило многе одговоре у
вези са овом песмом, човечанству је остало сачувано оно највредније
– сами стихови Песме над песмама који на заносан начин плету
јединствену животну причу, причу пуну лирског колорита и изузетне
драмске напетости.
У сржи фабуле ове, по много чему посебне лирске творевине, је
девојка заробљена у харему цара Соломона. И баш ту, међу зидинама,
решеткама и оковима, млада јунакиња прераста у прави симбол
заточене слободе и љубави бачене у окове.
То нам наговештавају већ почетни стихови којима се изводи
на сцену млада чобаница, најлепша између жена. У тренутку кад је
друге харемске заточенице испраћају у цареву ложницу она, својим
234
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
милозвучним, готово детињим гласом саопштава да се у одајама
највећег моћника тога доба нашла мимо своје воље: „Синови матере
моје расрдивши се на ме поставише ме да чувам винограде, и не чувах
својега винограда, који ја имам…”
А како се, уствари, лепа чобаница уопште нашла заточена иза
харемских решетака? На ово питање, као и на бројна друга, Библија
не даје конкретан одговор већ могуће одговоре само наговештава.
Рекло би се, међутим, да најпоузданији одговор на ово питање крију
– виногради.(8) Реч је, изгледа, о прикривеној трговини женама а
што је, по свему судећи, био веома уносан посао међу народима
старозаветног доба. Мојсијевим законима јесте, изричито и строго,
била забрањена продаја жена јеврејског рода али је, изгледа, у питању
време када су се ови закони кршили и заборављали. Нека израелска
племена, нарочито она мања и сиромашнија, у потаји су кршила и
поменуту Мојсијеву заповест.
(Поред ове, и многе друге Мојсијеве заповести почеле су да се
крше и падају у заборав за Соломоновог доба а то је, по слову
Библије, био и наговештај Божијег гнева и будуће пропасти
највећег израелског царства.)
Старозаветна приповедања наводе и на закључак да је чак пос­
тојао и утврђен пазарни дан на који се трговало девојкама. Било је то,
претпостављамо, на дан неке значајне светковине, вашара или слично.
Тада су се мушкарци и старије жене окупљали на за то утврђеним
местима а младе девојке, намењене за продају, тада би одводили,
тобоже, да чувају винограде. Тамо, на сунчаним падинама заруделих
винограда, оне би посматрале догађања у чаршији и биле изложене
погледима крадљиваца, односно потенцијалних купаца.
(Сетимо се како су својевремено мушкарци из Венијаминовог
племена, управо покрај винограда, допунили број жена
који им је недостајао: „Ево, годишњи је празник Господњи у
Силому… идите, и засједите по виноградима…” У сличној
прилици украдена је и Дина, Јаковљева мезимица)
И тако се, једнога дана, и јунакиња Песме над песмама нашла на
тржишту женског робља… А упорно се беше трудила да никад не
235
Мирослава Пашић – Гаговић
стигне тамо. Још од детета је била послушна, умиљата и настојала је
да не пружи било какав повод за евентуалну реализацију претњи о
продаји којима су, вероватно, била изложена женска деца. Тим пре
су још болније њене речи: „синови матере моје расрдивши се на ме…”
и њено веровање да је некаквом сопственом грешком доспела међу
робље. При том, она не осуђује, она само мисли да ју је мржња браће,
некакав мањак њихове љубави, довела међу решетке.
„Црна сам, али лијепа, кћери Јерусалимске… Не гледајте ме што
сам црна, јер ме је сунце опалило…”, говори девојка желећи да истакне
како њој ту и није место, како се ту нашла грешком, само некаквом
тренутном и непромишљеном срдњом своје браће. Епицентар света
и покретач свих дешавања у њему, мислила је, налази се у човековом
срцу, у његовим емоцијама. Веровала је у љубав као мерило свега
онога што је лепо и добро, а свако зло и све што је лоше приписивала
је мржњи која се, ето, догодила и њеној браћи.
„Црна сам…”, говорила је млада Суламка збуњена пред заточенич­
ким бледилом дотераних и накитом окићених царских наложница,
„… али лијепа”, желећи да нагласи своју унутрашњу лепоту, чистоту
сопствених мисли и душе.
Речи младе пастирице као да нико није слушао и оне су се, из­
гледало је, утапале у жагору жена које су величале цара Соломона и
изражавале дивљење према младој лепотици коју острашћени цар
беше тада одабрао да би утолио сопствену љубавну страст.
А онда, задивљен заносном лепотом преплануле чобанице, цар
покушава да је приволи на љубав. У раскошном царском двору, пуном
сјаја и мириса, упућује јој сладострасне речи заноса и излива љубави:
„Ти си ми, драга моја, као коњи у колима Фараоновијем… Образи су
твоји окићени гривнама, и грло твоје низовима… Начинићемо ти
златне гривне са шарама сребрнијем…”
Царска обећања раскоши, богатства и удобног живота нису при­
мамљиви девојци која је животну радост и смисао живљења видела
у слободи, у бескрају зелених поља и небеског плаветнила. И док је
цар за столом и док, у страственом заносу, изговара речи које асо­
цирају на окове и везове (упрегнути коњи, низови, гривне), поглед и
мисли младе пастирице су негде далеко – тамо на пашњацима, међу
љиљанима, тамо где њен вољени пастир напаса своје стадо… „Лијеп
236
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ти си, драги мој, и љубак! и постеља наша зелени се…”, шаптала је и
стезала руке на грудима као да баш ту скрива и чува оно најдраже:
„Драги ми је мој кита смирне, која међу дојкама мојим почива…”
Старозаветни поета на изузетно ефектан начин, незаинте­ре­со­
ваношћу девојке за богате понуде, потискује у други план царске жеље
и обећања. У тој врхунској драмској комбинаторици речи моћника
постају бесмислене, безвредне, рекло би се, и помало смешне. Пред
психолошко – емотивном снагом харемске заточенице царска слава,
сјај и раскош губе вредност и постају ништавило. А њен дијалог са
далеким и у мислима увек присутним чобанином претаче се у нај­
лепшу пасторалу.
Како, потом, бесмислено и прозаично звуче речи царског сладо­
страшћа у односу на изливе љубави младог пастира, њеног драгана,
које она снагом своје емотивне воље чује, а којима он лепоту своје
драгане пореди с лепотом природе, пространства и слободе: „Лијепа
ти си, драга моја, лијепа ти си; очи су ти као у голубице између
витица твојих; коса ти је као стадо коза које се виде на гори Галаду;
зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала… усне су ти
као конац скерлета, а говор ти је љубак; као кришка шипка јагодице
су твоје између витица твојих… двије су ти дојке као два ланета
близанца, који пасу међу љиљанима…”
Толико је лепа и благородна млада пастирица Суламка, пева би­
блијски лирик, да јој нема равне ни међу шездесет царевих царица,
осамдесет иноча и девојака без броја: „Видјеше је дјевојке и називаше
је блаженом, и царице и иноче хвалише је…”
Али, на сва наваљивања девојака у харему да се преда царском
загрљају, лепа чобаница моли: „Заклињем вас, кћери Јерусалимске,
срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је док
јој не буде воља…”
Касније, сву тежину младалачке љубави заточене у харемском ро­
п­ству изражавају монолози девојке које она, болна од љубави за сво­
јим драгим, изговара у самоћи: „На постељи ноћу тражим онога кога
љуби душа моја, тражих га али га не нађох…” Њене мисли и све инте­
нзивније жеље прерастају и у својеврсне халуцинације о физичкој
присутности вољеног: „Лијева је рука његова мени под главом, а десном
ме грли…” Она, на тренутке, постаје свесна разорне силине својих
237
Мирослава Пашић – Гаговић
сновиђења и свог готово болесног стања, па каже: „Поткријепите ме
жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави…”
Сам врхунац девојчиног емотивног осећаја и највећу драматичност
њене унутрашње борбе донеће – пролеће. Међу харемским зидинама
годишња доба су се тешко разазнавала, али: „Гле, зима прође, минуше
дажди, отидоше… Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању, и
глас грличин чује се у нашој земљи…” Она као да је то чула речи свога
драгог и његове неколико пута понављане примамљиве позиве за
неодољивим мирисима слободе: „Устани, драга моја, љепотице моја,
и ходи… Голубице моја у расјелинама каменијем, у заклону врлетном!
дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој…”
Мирис пролећа је, изгледа, разбуктао и младићеву љубав и довео
га пред саме харемске зидине. Тананошћу својих чула, девојка осећа
ње­гово присуство: „Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји
иза нашега зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку…” Осећај близи­
не вољеног даје јој покретачку снагу и она креће у акцију. Сада ћу ус­
та­ти, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу онога
кога љуби душа моја… Било је то на дан свадбе цара Соломона кад су
зна­тижељне жене са заносом ослушкивале речи царице – мајке: „Изи­
дите, кћери Сионске, и гледајте цара Соломуна под вијенцем којим га
мати његова окити на дан свадбе његове и на дан весеља срца његова…”
И док се светина радовала царској срећи и весељу, млада чобаница
је лутала градским трговима у потрази за чобанином свога рода,
за сопственом породичном срећом. Ова њена потрага и бекство из
харема у време царевог свадбеног везивања за фараонову кћи је слика
у коју је песник унео изобиље прикривених контраста.
У тренутку кад је цар себи већ одабрао царицу, млада чобаница
није ни слутила да је и даље под стражарским оком. Нађоше ме стра­
жари, који обилазе по граду. Видјесте ли онога кога љуби душа моја?
Мало их заминух, и нађох онога кога љуби душа моја…
А онда, само поглед, украдени додир руку и – опет старжари…
Поново су се, тамо међу харемским решеткама, низале девојчине
бесане ноћи пуне бескрајног чекања: „Ја спавам, а срце је моје будно;
ето гласа драгога мојега, који куца: отвори ми сестро моја, драга моја,
голубице моја, безазлена моја; јер је глава моја пуна росе и коса моја
ноћнијех капи…”
238
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Долазак стражара и младићево бекство… „Отворих драгому сво­
ме, али драгога мојега не бјеше, отиде. Бијах изван себе кад он прого­
вори. Тражих га, али га не нађох; виках га, али ми се не одазва…”
Ношена љубавним жаром и осећајем близине свога драгог, лепа
чобаница је покушала да, помоћу конопца, прескочи харемске зидине,
али… „Нађоше ме стражари, који обилазе по граду, бише ме, ранише
ме, узеше пријевјес мој с мене стражари по зидовима…”
Ране од бесомучних удараца царске страже бациле су је у постељу.
Те физичке повреде које су јој нанели сурови чувари царског харема,
нису је болеле. Све те модрице и крвави подливи од окрутних удараца
бичевима били су ништа у односу на њену емотивну, љубавну бол. И
док јој њене харемске дружбенице превијају мелеме на ране, она им
каже: „Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега,
шта ће те му казати? Да сам болна од љубави…”
Кћери Јерусалимске, жене – заточенице, зачуђене да постоји неко
ко се може волети више од цара Соломона, питају је: „Што је твој
драги бољи од других драгих, те нас тако заклињеш?” А она им одго­
вара: „Драги је мој био и румен, заставник између десет тисућа… коса
му је кудрава, црна као гавран; очи су му као у голуба на потоцима
воденијем, млијеком умивене… образи су му као лијехе мириснога
биља, као цвијеће мирисно; усне су му као љиљан, с њих капље смирна
житка… трбух му је као свијетла слонова кост обложена сафирима…
стас му је Ливан, красан као кедри…”
Кад су кћери Јерусалимске чуле речи младе пастирице, разумеле
су сву њену жудњу за таквом лепотом – слободном и природном,
без лажног сјаја, окова и присиле. Оне и саме тада осетише смисао
девојчине жеље па повикаше: „Куда отиде драги твој, најљепша међу
женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом?”
И тако, искрена и права љубав почиње да слаби снагу окова и чвр­с­тину ланаца и код других харемских заточеница. Оне су тек тада ра­
зумеле Суламкино одбијање царске постеље, њену патњу и страдања.
А онда, највероватније захваљујући женској солидарности у ха­
рему, пастир је једне ноћи украо своју пастирицу из заточеништва.
Прескочили су бедеме и градске зидине и нашли се у бескрају слободе:
„Јер љубав је јака као смрт, и љубавна сумња тврда као гроб; жар је
њезин као жар огњени, пламен Божији.”
239
Мирослава Пашић – Гаговић
Чобан и чобаница, срећни и слободни, пуни радости и љубавног
жара, трчали су потом пустињом и ливадама. Мандрагоре су пуштале
своје опојне мирисе као знак да је дошло време и за телесну љубав,
односно рађање новог, слободарског поколења. Осетила је то лепа
чобаница па раздрагано рече своме драгом: „Ходи, драги мој, да идемо
у поље, да ноћујемо у селима. Ранићемо у винограде да видимо цвате
ли винова лоза, замеће ли се грожђе, цвату ли шипци; ондје ћу ти дати
љубав своју…”
Овакав срећан завешетак и победа младих бораца за властиту
љубав није и крај Песме над песмама. То би пре био њен суштински
почетак, односно јасно уцртан први и прави корак у борби за слободу
и скидање робовских ланаца. Тек тамо, у хладу старе родитељске
јабуке, најлепша међу женама ће испољити своју намеру и одлучност
за даљу борбу. Она, наиме, исказује забринутост за будућност свих
оних жена које је чекала њена судбина: „Имамо сестру малену која
још нема дојака. Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде ријеч
о њој?”
Готово истовремено, као да је унапред разумела одговор свога
драгана, чобаница доноси и одлуку: „Ако је зид, саградићемо на њему
двор од сребра; ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровијем. Ја
сам зид и дојке су моје као куле… Мој виноград који ја имам, преда
мном је.”
Очигледно је да поменути стихови исказују пастиричину одлуку
да ствара своју породицу и да је брани својим дојкама – кулама,
односно властитим потомством – онима које сама буде родила и
задојила,односно васпитала и усадила им животне смернице.
Глас младе чобанице,бивше харемске заточенице, ширио се па­
шњацима и гудурама,а број оних који су желели да јој се прикључе
бивао је све већи и већи: „Која наставаш у вртовима! другови слушају
глас твој, дај ми да га чујем.” Љубав, смисао и покретачка снага
девојчине побуне, ширила је своја крила.Осећала се и спремност
младића да крену у ослобађање харемских заточеница, да крену у
борбу против ропства. Верујући у пламен љубави као непобедиву
силу, одагнали су и сопствену понизност и страхове: „Многа вода не
може угасити љубав, нити је ријеке потопити…”
240
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Име ове жене, највероватније и првог устаничког вође против
царског тлачења и робовског положаја израелског народа, нарочи­то
израженог у Соломоново доба, не спомиње се у Старом завету па су,
тако, велики библијски теоретичари и ту нашли простора за бројна
на­гађања.
По некима, побегуља из харема је Ависага Сунамка, она млада
лепотица што је неговала оболелог цара Давида.
(Сама појава девојке, коју је сунце опалило, у почетној сцени
Песме над песмама, демантује оваква устврђивања.)
Бројни су и теоретичари који се задовољавају сувопарном конста­
тацијом да је реч о Суламци, девојци конкретизованој, не властитим
именом већ називом подручја из кога је доведена.
Старозаветни поета, додуше, каже да је најлепша међу женама
– Суламка а ми претпостављамо, на основу њене бриге о сестрици
маленој која још нема дојака, да би она могла бити друга Суламка,
можда Ависагина млађа сестра која брине за судбину – треће, њихове
још млађе сестре.
Овде свакако ваља имати на уму и да се термином сестра не оз­
начава искључиво крвно сродство међу женама већ, првенствено,
њихова повезаност харемском, односно ропском судбином.
Било како било, оно што је далеко важније од самог имена и кон­
кретизације најлепше међу женама, свакако је била њена титула – чо­
бани­ца.
Истичући звање своје јунакиње, које је у толикој супротности са
звањем фараонова кћи, старозаветни поета је за сва времена оста­вио
своју незнанку као оличење за све оне храбре и одлучне жене, пас­
тирице свога рода и вере.
Али, без обзира на сва могућа тумачења и анализе, библијска
Песма над песмама остаје као несумњиво највећа и најлепша химна
љубави и слободи која је икад испевана.
То је и славна химна жени, њеној храбрости и одлучности да
избори право на слободну љубав, право да из сопствене љубави рађа,
ствара и чува своју породицу. А само таква љубав, без присиле, окова
и харемских решетака, има свој прави – божански смисао.
241
Мирослава Пашић – Гаговић
ЖЕНЕ У
РАЗДЕЉЕНОМ ЦАРСТВУ
П
осле Соломонове смрти на царски престо сео је његов син Ро­
воам. Од тог тренутка почиње да се реализује Божији гнев према иза­
браном народу, а који је Господ најавио још за Соломоновог живота.
Главни разлог за будућа кажњавања и прогањања Израелаца биле су
жене – туђинке, којима су се масовно женили њихови саплеменици
тога доба а којима се, свим срцем, први беше приклонио и њихов
чувени цар. „Јуда чини невјеру, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму;
јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, женећи
се кћерју туђега бога”, говориће пророк Малахије.
Тако се, убрзо по проглашењу Ровоама за цара, славно израелско
царство распало на две државице: Израел, коју је формирало десет
племена и Јудеју, државу два племена – великог Јудиног и мањег Ве­
нијаминовог, чија је престоница био Јерусалим. На престолу Јудеје
остао је Давидов унук Ровоам, а Израелци су за свога цара прогласи­­ли
Јеровоама, из Јефремовог племена, некадашњег Соломоновог слугу
– бунтовника кога су штитили и на раскол потпиривали мисирски
владари.
Иначе, унутрашње незадовољство израбљиваног и социјално уг­
роженог народа, како то обично бива, користили су спољни неприја­
тељи за властите пљачкашке и поробљивачке циљеве. Зато и не чуди
што су две израелске државице биле, не само у честим међусобним
сукобима, већ и лака мета за нападе суседних држава. Сама Библи­ја
бележи да је фараон Сисак II (8) опустошио Јудеју и покупио све
благо јерусалимског храма још за владавине Соломоновог наследни­
ка. Тако је, после непуних двадесет година, нестала сва раскош и бо­
гатство надалеко чувеног Божијег храма, славе и дике јединственог
царства.
У тим бурним временима веома брзо се тањило и царско богатс­
тво, па су постепено почели да се смањују и харемски капацитети
јер је и потреба за женама, како чистачицама и куварицама, тако и
242
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
забављачицама и конкубинама, бивала све мања. Куд су одлазиле
те сувишне кћери Јерусалимске и шта се с њима збивало, Библија не
саопштава.
Истовремено, обе израелске државице потресали су бројни уну­
трашњи проблеми у вези са владарским престолом. Било је ту двор­
ских пучева, цареубистава, крвавих узурпатора и превара свакоја­ких
врста. Наравно, била је ту и по која жена – махом туђинка која би,
по слову Библије, доприносила још већем и силнијем Божијем гневу
према изабраном народу.
Највећи гнев Бог је испољавао нарочито у тренуцима када су се
ње­гови изабраници окретали другим боговима. А најчешћи разлог да
Јаковљеви потомци у овом времену окрену леђа своме Богу, Библија
поново види у женама – супругама и мајкама владара које су, не ретко,
по свом пореклу припадале другим народима. То је и разумљиво ако се
има у виду да Стари завет истиче улогу мајке у васпитању сопствене
деце и при томе наглашава посебан, можда и пресудан, утицај мајки
на своје синове, њихова определења и њихове важне одлуке.
Ово је свакако био и кључни разлог што старозаветни писац по­
миње имена готово свих мајки јудејских царева а што, иначе, није
случај кад су у питању владари Израела. Подајући се туђем утицају,
углавном египатском, народ Израела је често бивао принуђен да се
одриче Господа и прихвата туђе богове. Њихови цареви, односно
врховни владари, најчешће су постајали они злогласни војници,
поткупљиве војводе које су се бориле за туђе интересе. А таквим ца­
ревима, без обзира што су бивали и израелског рода, имена мајки се
не помињу. Без стамених корена и мајчиног наука, они нису ни могли
бити на правом, Божијем путу.
Самим тим, први цареви држава насталих поделом Соломоновог
царства нису ни били богоугодни владари. Томе су, нема сумње,
допринеле и њихове мајке које их очигледно нису васпитале у духу
страха Господњег.
Па тако, о мајци Јеровоама, првог израелског цара, старозаветни
писац бележи: „Мати му бјеше по имену Серуја жена удовица.” Из
самог њеног имена – Серуја (исто име је имала и једна од сестара
цара Давида) можемо закључити да она није била довољно умна
жена, а податак да је била жена удовица несумњиво говори да је била
243
Мирослава Пашић – Гаговић
сиромашна и да није могла на прави начин да подиже своју децу. А
синови мајки – удовица у Старом завету, готово по правилу, склони
су непредвидивим поступцима, превртљиви су, лако поткупљиви,
речју – бескарактерни и искомплексирани.
(Овакво асоцијално понашање и његово друштвено порекло
добро су познавали древни Јевреји. У многим годинама ра­
товања, разумљиво је, мајки – удовица и њихове деце било
је у великом броју. Зато и не чуди што је удовице и сирочад
сам Господ стављао под своје окриље и што је у Мојсијевим
законима брига о њима била, не само појединачна, већ и ве­
лика друштвена обавеза.)
Осим Серује, имена осталих мајки израелских царева Библија
и не помиње. И ово прећуткивање њихових имена, подразумева се,
јесте својеврсна информација.
А прва јудејска мајка – царица у раздељеном царству била је по­
реклом туђинка. То је Нама Амонка, мајка Соломоновог сина Рово­
ама, која је на њега имала великог утицаја па он, вели Библија, чињаше
зло, јер не управи срца својега да тражи Господа.
Било с именом или безимене, жене и даље остају на старозаветној
сцени са својим значајним,често и пресудним, утицајем на будућа
библијска догађања.
ЦАРИЦА МАША
Д
одуше, далеко мање од свог оца Соломона, али и јудејски цар
Ровоам је имао пуно жена,а које је махом наследио од оца: „Имаше
осамнаест жена и шездесет иноча, и роди двадесет и осам синова и
шездесет кћери.” Од тих његових бројних жена, Библија бележи имена
само њих три – Мелита (Маелета), Авихаила и Маша (Маха), истичући
при том да Машу Ровоам љубљаше већма од свијех жена.
А управо та Ровоамова миљеница била је, као и њен муж, у блиском
крвном сродству са царем Давидом. То истиче и старозаветни писац
кад каже да је Маша – кћи Авесалемова, једног од најлепших Давидо­
вих синова. Позивајући се на ранију причу о Давидовој кћери, рекло
244
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
би се, међутим, да је ова библијска јунакиња највероватније била уну­
ка (или праунука) Авесалемове сестре Тамаре, оне несрећне лепотице
коју је, на превару, облежао њен полубрат.
Поред имена Маха, Библија бележи и још једно име ове омиљене
Ровоамове жене – Михаја, кћи Урилова из Гаваје, што је, изгледа, иден­
тично имену млађе кћери цара Саула, прве љубави млађаног Давида.
Само име, а и порекло њеног оца – из Гаваје, Саулове престонице, дају
нам повода за устврђивање да је Маша била потомак обједињених
лоза два израелска цара – Саула и Давида, односно два израелска пле­
мена – Јудиног и Венијаминовог.
Било како било, ова прва јудејска царица ће Соломоновом нас­
леднику родити четири сина (Авија, Атај, Зива и Селомит) а отац
Ровоам ће, после седамнаест година царевања, за свог наследника
изабрати првенца Авију.
Владавина Соломоновог унука Авије, сина Маше и Ровоама, тра­
јала је само три године и била је, као и владавина његовог оца, у знаку
честих и жестоких борби са Јеровоамом, царем Израела. Додуше,
Библија помиње да Авија није био присталица ових братоубилачких
ратовања и да је на све начине покушавао да прекине те сукобе и народ
Израела и Јудеје поново обједини под једну царску круну: „Чујте ме,
Јеровоаме и сав Израиљу! Не требаше ли вам знати да је Господ Бог
Израиљев предао Давиду царство над Израиљем до вијека, њему и
синовима његовијем завјетом осољенијем?”
Колико је утицаја на овакву синовљеву политику имала његова
мајка Маша, Библија не помиње. Па ипак, ако имамо у виду бројне
старозаветне примере слушања мајчиних наука, односно савета, онда
има повода и веровању да је мајка цара Авије доприносила његовим
успесима у борбама са саплеменицима из другог табора. Ако ништа
друго, она му је, својим пореклом, пружала објективне разлоге за
његово наследно право царевања и над Израелом и над Јудејом.
Без обзира на све, израелски цар Јеровоам није желео да се одрекне
царске круне коју је добио захваљујући својој поткупљивости и злим
намерама египатског фараона, односно настојањима мисирских
владара да Израел задрже под својим зависним утицајем. Па тако,
Јеровоам одби Израиљце од Господа и наведе их да гријеше гријехом
великим… Тако отпаде Израиљ од дома Давидова до данашњег дана.
245
* * *
И док се Јеровам поданички улагивао мисирским владарима,
начини два телета од злата, на јудејски престо дошао је Авијин син
– Аса. Тако је забележено у Библији.
Изгледа, међутим, да Аса није могао преузети државне обавезе
одмах по смрти свога оца, Машиног сина. У то доба морао је бити веома
млад јер је Авија добијао потомке, како то саопштава старозаветни
писац, тек у последњим годинама живота: „А Авија утврди се, и узе
четрнаест жена, и роди двадесет и два сина и шеснаест кћери.” Зато
је, по свему судећи, у периоду одрастања млађаног Асе, главну реч на
јудејском двору водила његова баба – Маша.
Ако бисмо и ову основану претпоставку прихватили као чиње­
ницу, онда бисмо могли да устврђујемо и да је жена из лозе Давидове
кћери Тамаре била успешна владарка и добар дипломата. Наиме,
говорећи о самом почетку Асине владавине, старозаветни писац бе­
лежи: „За његова времена почину земља десет година… И сазида тврде
градове у земљи Јудиној, јер земља бијаше у миру, нити бјеше рата с
њим онијех година, јер му Господ даде мир.”
За Машине владавине, дакле, можда и због сплета околности, није
било сукоба између Јуде и Израела. Али, насупрот стању у Јудеји, у
истом том периоду било је мноштво неприлика у израелској држави а
нарочито сукоба око власти. Па тако, док су Израел потресали крвави
унутрашњи сукоби, Јудејци су живели у миру.
То доба мира, опоравка и процвата Јудеје било је згодна прилика
да свештенство, преко пророка, ојача свој утицај и поврати снагу
праотачке вере. За реализацију такве идеје било им је неопходно да
се што више приближе самом врху власти па су, с таквом намером,
за јудејског цара свечано прогласили свог доброг ученика и Машиног
унука – Асу: „И скупише се у Јерусалим трећега мјесеца петнаесте
године царовања Асина… И ухватише вјеру да траже Господа Бога
отаца својих свијем срцем својим и свом душом својом. А ко год не би
тражио Господа Бога Израиљева, да се погуби, био мали или велики,
човјек или жена…”
Аса, који је био под великим утицајем свештенства, постаје
изузетно ригорозан према свима који су се одупирали јеховизму:
„Јоште и Маху матер своју сврже Аса с власти, јер бјеше начинила у
246
лугу идола; и Аса обали идола њезина и изломи га и сажеже на потоку
Кедрону…”
Тако је, одлуком трећег јудејског престолонаследника, подстицаном
вољом свештенства, Маша свргнута с царског трона. Као једини и
искључиви разлог за овакав чин Библија наводи њено безбожништво,
односно идолопоклонство. Међутим, по општем утиску, не би се
рекло да је ова царица било када напустила веру својих предака. У том
смислу ваља поменути да успешне војне походе и процват јудејске
државе њенога времена старозаветни писац приписује искључиво –
Божијој вољи.
Самим тим, пре би се рекло да је Маша била Божија миљеница него
ли верска отпадница. Идоли по јудејским луговима били су остаци
из прошлости и могући израз својеврсне толеранције у Машиној
дипломатији према моћним суседима. Према томе, прави разлог да
се жени из лозе царева Давида и Саула, која је три и по деценије била
у врху владарског престола, одузме царска круна, могао је бити само
један – била је жена.
Повратак великог утицаја свештенства у овом периоду јеврејске
историје значио је потпуно и неприкосновено поштовање Мојсијевих
закона и традиције његовог времена. У Мојсијево доба, сетимо се, и
славна пророчица Марија беше кажњена и постаде наук за будућа
поколења. Била је то истовремено и прилика за искључивање жена из
свештеничких послова, а то свакако значи и из послова непосредне
владавине.
А да царска круна, у та давна времена, није могла стајати на глави
жене, потврђују и ставови пророка. Тако, на пример, знаменити про­
рок Исаија, говорећи о разлозима за зла времена која су и у његово
доба погађала јеврејски народ, готово подругљиво каже: „Народу мо­
јему чине силу дјеца, и жене су им господари…”
Како бележи Библија, Машини идоли су срушени. А шта је са њом
потом било, то нам не саопштава. Да ли је оклеветана и погубљена или
је, мирно предајући власт своме унуку, остала да оџиви своје старачке
дане, можемо једино да претпостављамо. За њеног унука Асу знамо да
се разбоље тридесет девете године царовања својега од ногу, и болест
његова би врло тешка и да умрије четрдесет прве године царовања
својега. На јудејски престо дошао је његов син – Јосафат, а матери му
бјеше име Азува, кћи Силејева.
247
Мирослава Пашић – Гаговић
ЦАРИЦА ЈЕЗАВЕЉА
И док су Јудејци, одани династији цара Давида, привилегијом по
рођењу лако проглашавали сопственог цара, у Израелу то није био
случај. Започета царевања су се брзо завршавала узурпаторским пре­
отимањем престола и то најчешће од стране тренутно популарних и
моћних војсковођа.
Јеровоама, првог цара оцепљеног Израела, наследио је син Надав
који је владао непуне три године: „… И диже буну на њ Васа син
Ахијин од дома Исахарова, и уби га Васа код Гиветона, који бијаше
Филистејски, кад Надав и сав Израиљ бјеху опколили Гиветон… А кад
се зацари, поби сав дом Јеровоамов, и не остави ни једне душе од рода
Јеровоамова…” Васа ће владати двадесет четири године, а бијаше рат
између Асе и Васе цара Израиљева свега вијека њихова.
Кад почину Васа код отаца својих, и би погребен у Терси, израелски
престо заузео је његов син – Ила. После само две године царевања,
Илу ће убити пијани слуга Зимрије и преузети власт. А овај: „чим се
зацари и сједе на пријесто свој, поби сав дом Васин, не остави му ни
што уза зид мокри, и родбину његову и пријатеље његове…”
Све се то зби за седам дана, колико је и трајала владавина бахатог
и пијаног слуге. Јер, кад народ чу да је Зимрије дигао буну и цара убио,
исти дан сав Израиљ у околу постави царем над Израиљем Амрија
војводу. Зимрија побеже у царски двор, и запали над собом двор цар­
ски, те погибе.
Мада ће војвода Амрије (Омри) имати свог ривала за царски пре­
сто, Тивнију, он ће однети превагу и тридесет прве године царовања
Асина над Јудом поче царовати Амрије над Израиљем… После шест
година царевања у Терси, где је израелска престоница пребачена из
Сихема, Амрије ће изградити нову престоницу – Самарију: „И купи
гору Самаријску од Семера за два таланта сребра, и сагради град на
гори, и назва град који сагради Самарија по имену Семера господара од
горе.” У овом граду Амрије ће бити и сахрањен, а на израелски престо
доћи ће његов син – Ахав.
Током свих ових бурних догађања у Израелу, која су трајала готово
шест деценија и била пуна крви, рата, пожара и сатирања, не срећемо
248
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ни један женски лик. Тек доласком Ахава на власт, на библијску сцену
поново ступа – жена. Била је то царица Језавеља, жена Ахава, седмог
израелског цара
Сам повратак жене у старозаветну причу, што смо се на бројним
примерима већ уверили, није био обичан колорит. Био је то знак
за веома значајна, а можда и одлучујућа историјска збивања у тим
давним временима. Јер, саопштавајући нам имена жена, њихово
порекло и још по нешто из њиховог делања, старозаветни наратор
најчешће говори о збивањима испод жита која су, не ретко, за основну
библијску поруку била далеко важнија од оних на бојном пољу.
А легенда каже да је израелски цар Ахав, који чињаше што је зло
пред Господом више од свијех који бијаху прије њега, управо избором
царице превршио чашу сопствених грехова: „И мало му бијаше што
хођаше у гријесима Јеровоама сина Наватова, него се још ожени
Језавељом кћерју Етвала цара Сидонског, и отиде, те служаше Валу
и клањаше му се. И начини олтар Валу у дому Валову који сазида у
Самарији…”
Нема сумње да Ахавова женидба феничком принцезом означава
почетак значајних промена, не само на историјској сцени Ханана,
већ и свеукупне историје Старога века. Очигледно је да је Египат,
под чијим је утицајем била држава Израел, већ увелико губио моћ
над овим просторима и да су израелски владари тражили ослонац у
новим савезницима. Јеровоамову златну телад почела су да замењују
светилишта Балу (Валу) и другим, туђим божанствима.
По Библији, највећи кривац за ову драстичну историјско – рели­
гијску промену била је жена – царица Језавеља, иначе најомражени­
ји женски лик у свеукупном старозаветном штиву. Ваљда због тога,
била је она и по много чему другачија од оних жена које су се до тада
појављивале на библијској сцени. За разлику од других туђинки, које
су своје намере спроводиле првенствено женским дражима и ча­
ролијама, Језавеља је то чинила отвореним насиљем и суровим под­
валама.
А за Језавељине владавине Израелом, у Јудеји су се животне при­
лике знатно побољшале јер су се, вели Библија, тамошњи цареви
све више враћали вери у јединог Бога и тако добијали Божију благо­
наклоност. Томе су нарочито доприносили свештеници – пророци
249
Мирослава Пашић – Гаговић
својим упутствима, саветима и упозорењима. Они су настојали да
своје делање прошире и међу народом у Израелу, али је Језавеља
жестоко прогањала и убијала све оне који су славили Божију моћ
и величину: „Јер кад Језавеља убијаше пророке Господње, узе Авдија
(управитељ Ахавовог двора) сто пророка, и сакри их, по педесет у
једну пећину, и храни их хљебом и водом.”
У то време живео је и пророк Илија Тесвићанин (9) који ће, уз
свог наследника Јелисија, бити најславнији пророк тога доба. Сидон­
ка Језавеља, настојећи да Израелцима наметне богове свога рода,
нарочито је прогањала овог пророка па је Илија био принуђен да
бежи и често мења места свога боравка.
Сурова царица, међутим, није своју злу ћуд испољавала само на
плану верске догме. Њена подмуклост и злоба оличавала се и у сва­
кодневном животу. У том смислу Библија бележи како је цар Ахав
желео да прошири простор око свога двора и тако што би откупио
виноград од неког Навутеја Језраељина који имаше виноград у Језрае­
лу до двора Ахава цара Самаријскога.
Али, без обзира на све примамљиве царске понуде, Навутеј
није пристајао да прода свој виноград. „Сачувај Боже да бих ти дао
нашљедство отаца својих”, говорио је у лице самоме цару.
(Заштита приватне својине загарантована је и по основу Десет
Божијих заповести.)
Тако се цар вратио кући необављеног посла па зловољан и љу­
тит… леже на постељу своју, и окрену лице своје на страну, и не једе
хљеба… Пред поменутим чврстим ставом Навутеја, доследног чувара
породичне баштине, и сам цар је био немоћан да реализује свој наум.
А онда, на сцену ступа – Језавеља: „Ти ли си цар над Израиљем?
Устани, једи хљеба и буди весео. Ја ћу ти дати виноград Навутеја
Језраељина.”
Она већ беше сковала подмукао план па написа књигу на име
Ахавово, и запечати је печатом његовијем… и посла је градским
старешинама. У писму, о коме сам цар ништа није знао, била је и
царска заповест: „И поставите два неваљала човјека према њему
(Навутеју), па нека засвједоче на њ говорећи: хулио си на Бога и на
цара. Тада га изведите и заспите камењем, да погине.”
250
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
И би тако. Лажни сведоци ће недужног човека послати у смрт, а
цар конфисковати имовину која је остала без наследника.
Без обзира на сву савршеност, Језавељина превара неће остати
некажњена. Свевидевши Господ ће, преко пророка Илије, саопштити
цару Ахаву: „Нијеси ли убио и нијеси ли присвојио?… Ево, пустићу зло
на те, и узећу натражје твоје, и истријебићу Ахаву и оно што уза зид
мокри… пси ће изјести Језавељу испод зидова Језраелских…”
И све се зби баш онако како је то пророковао Илија. Цар Ахав ће у
борби против Сираца бити смртно рањен, погођен стрелом тамо гдје
спуча оклоп, а пси ће потом лизати његову крв: „А кад праху кола на
језеру Самаријском, лизаше пси крв његову, тако и кад праху оружје
његово…” Зла судбина задесиће и његовог наследника – сина Охозију,
који хођаше путем оца својега и путем матере своје. Први Језавељин
син владаће само две године јер ће рано умрети од последица пада
кроз решетку из горње собе своје у Самарији. А како Охозија није
имао наследника, на царски престо ће сести његов брат – Јорам, други
Језавељин син.
* * *
За разлику од Охозије, израелски цар Јорам није био поборник
богова своје мајке па зато обори лик Валов који бјеше начинио отац
његов. Овакав поступак новога цара свакако значи и поновну про­
мену утицаја великих сила на овим просторима у том историјском
тренутку. Али, без обзира на све, и овог Језавељиног сина задесиће
пророкована судбина. Па тако, после дванаест година владавине,
Јорам ће бити убијен у пучу који је на царски престо извршио војвода
Јуј. Догодиће се то управо на њиви каменованог Навутеја а, као разлог
за побуну, Јуј ће навести: „толика курвања Језавеље матере твоје и
чарања њезина.”
Остављајући на њиви царев леш да га комадају пси, Јуј се потом
упути према царској палати. Тамо, на прозору, пошто намаза лице
своје и накити главу своју, стајала је Језавеља: „И кад Јуј улажаше на
врата, рече она: је ли мир, Зимрије, крвниче господара својега?”
Дочекан прекором и поругом, озлојеђени војвода ће наредити:
„Баците је доље!”
251
Мирослава Пашић – Гаговић
И тако, сидонска принцеза и израелска царица ће скончати управо
онако како то Илија беше пророковао – дотерану и намирисану, као
стари фијакер, бунтовници ће је бацити са терасе царског дворца а
леш њен растргнуће пси.
Касније, пијући и пирујући у царском двору, Јуј ће у једном тре­
нутку заповедити: „Видите ону проклетницу, и погребите је, јер је
царева кћи.” Али, слуге нису успеле да нађу Језавељин леш: „… и не
нађоше од ње ништа до лубању и стопала и шаке.”
Свој крвави пир узурпатор Јуј неће окончати Језавељином смрћу.
Пророкована судбина задесиће убрзо и све остале Ахавове синове:
„… узеше синове цареве и поклаше, седамдесет људи, и метнувши
главе њихове у котарице послаше му у Језраел.” Потом поби Јуј све
који бијаху остали од дома Ахавова у Језраелу и све властеље његове и
пријатеље његове и свештенике његове, да не оста ни један.
Нема сумње да је Језавељино време било значајно доба у свеоп­
штој историји израелског народа. У религијском смислу, био је то
један од оних бројних вероломних периода али, овога пута, веома
опасан по опште затирање праотачке вере у отцепљеној држави
Израел. Јер, смрћу озлоглашене Језавеље, припаднице Јафетовог
рода необрезанијех, та опасност неће бити сасвим отклоњена. Она ће
у Израелу поново бити у знаку златних телаца а којима се, не баш
тако давно, беше приклонио Јеровоам, први цар ове државе. То ће
истовремено значити и поновни снажан утицај египатских фараона.
И тако, после Језавеље, на израелски престо ће доћи династија
војводе Јуја и она ће владати дуже од једног века. Тек убиством Заха­
рије, Јујевог чукунунука, започеће период поновних крвавих борби за
израелски царски престо. А таква држава, без устаљене царске лозе,
лако ће бити освојена и поробљена. Осију, последњег израелског цара,
заробиће асирски цар Саламаназар(10) и одвести га у заробљеништво
у Ниниву. Године 721. пре нове ере Асирци ће освојити и последње
израелско утврђење – престоницу Самарију и израелски народ
протерати у асирско – вавилонско ропство. Тако ће бити уништено
израелско царство, које је трајало нешто дуже од два века, а тада
ће се без трага расплинути и народ чији су корени зачети од десет
Јаковљевих племена: „И одведе цар Асирски Израиљце у Асирију, и
насели их у Алају и у Авору на води Гозану и по градовима Мидским…”
252
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
У свим тим смутним временима у Израелу, бројним цареубист­
вима, јачању моћи источњачких сила и коначног сатирања једног на­
рода, не помиње се ни један женски лик. Па ипак, дух жене је непре­
стано лебдео над израелским просторима и у готово сваком тренутку
имао значајан утицај на сплет догађања.
Овога пута, најприсутнији је био дух Асенете, кћери египатског
свештеника Потифере, која је, пре више од хиљаду година, тамо у
Мисиру, родила Јосифу два сина – Манасију и Јефрема. Њене синове
Јаков ће, опхрван очинском љубављу према Јосифу, прогласити и за
родоносиоце два највећа израелска племена. Уз преосталих осам, и
два племена Рахелиног првенца ће се загубити у тренутку великог
историјског кошмара. Тако ће, слабљењем египатске моћи, и крв Ми­
сирке Асенете потећи неким другим токовима.
Дакле, мајчино порекло јесте, рекло би се, њеним потомцима
вековима доносило славу, углед и моћ. Али, на крају, честе (зло)упо­
требе мајчинске сисе постаће библијски разлог за њихова страдања и
коначну пропаст. У том смислу говорио је и пророк Исаија па, поред
осталог, каже: „Тешко гиздавоме вијенцу пијаница Јефремовијех, увелом
цвијету краснога накита њихова, који су уврх роднога дола, пијани
од вина… Кога ће учити мудрости, и кога ће упутити да разумије
науку? Дјецу, којој се не даје више млијеко, која су одбијена од сисе?”
ЦАРИЦА ГОТОЛИЈА
Променљиве историјске прилике имале су доста утицаја и на
жи­вот у Јудеји, а што Библија најчешће приказује кроз бројне рели­
гиј­ске трзавице. Па ипак, за разлику од Израела, јеховизам се овде
одржавао знатно дуже и упорније. Разлог за мукотрпно и жилаво
опстајање праотачке вере, судећи према старозаветним списима,
била је приврженост Јудејаца јединој царској династији Давидовог
рода. Ову династију нарочито су подржавали свештеници – пророци
који су и у најтежим условима, чак и онда кад су цареви посустајали,
следили и пропагирали јеховизам.
253
Мирослава Пашић – Гаговић
И владавина Асиног сина Јосафата била је златно доба јудејског
царства управо зато што се и он, попут свога оца, беше потпуно ок­
ренуо Господу: „Вјерујте Господу Богу својему и бићете јаки, вјеруј­
те пророцима његовијем и бићете срећни.” Прогањао је безбожнике,
рушио знамења туђих богова, имао моћну војску и богату државу: „И
бијаше Господ с Јосафатом, јер хођаше правијем путовима Давида
оца својега и не тражаше Вала… И дође страх Господњи на сва цар­
ства по земљама око Јуде, те не војеваше на Јосафата. И сами Фили­
стеји донашаху Јосафату даре и данак у новцу; и Арапи догоњаху му
стоку…”
Моћан и славан, под окриљем Господа, Јосафат је имао и велику
жељу да поврати блиске односе са својим сународницима из отцепљене
државе Израел. Не само да је испољавао своје пријатељске намере,
ишао чак и у ратне походе са израелским царевима, већ је намеравао и
да уједини два раздељена царства. Поверовао је да ће му за постизање
тога циља најбоље послужити – жена. Зато опријатељи се с Ахавом и
свога сина првенца Јорама ожени Готолијом, ћерком израелског цара.
Међутим, Јосафатов избор Готолије за снаху и будућу јудејску ца­
рицу показаће се као веома погрешан. Ваљда, понет бескрајном же­
љом за поновним уједињењем завађене и подељене браће, цар беше
заборавио на поштовану традицију сопственог рода у смислу бриж­
љивог одабира жена са којима се орођава нека породица, а поготову –
царска. У вези с тим, пророк Језекиљ ће говорити: „Кака мати, така
јој кћи.”
Рођачка блискост јудејских и израелских царева тога доба (поло­
вина IX века пре н. е.) огледа се, ваљда, и у њиховим идентичним
именима, а и сличним царским судбинама: „Пете године царовања
Јорама сина Ахавова над Израиљем, кад Јосафат бјеше цар Јудин, поче
царовати Јорам син Јосафатов цар Јудин”, пише у Библији. А да ли
је у питању случајност у вези са идентичношћу царских имена или
је време Језавеље и Готолије значило нешто сасвим друго, можемо
једино да претпостављамо.
Јудејска царица Готолија, кћи Ахава и злогласне Језавеље, по свему
је личила на своју мајку и имала велики утицај на свога мужа Јорама
који је, одмах по доласку на престо, занемарио очеву веру: „и хођаше
путем царева Израиљевих, као што чињаше дом Ахавов, јер се ожени
254
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
кћерју Ахавовом; и чињаше што је зло пред Господом.” Као владар без
страха Господњег, Јорам ступив на царство оца својега и утврдив се,
поби сву браћу своју мачем и неке кнезове Израиљеве.
Недела му, међутим, неће бити опроштена: „И тако подиже Господ
на Јорама дух Филистејима и Арапима који живе од Етиопљана. И
они дошавши на земљу Јудину продријеше у њу, и однесоше све благо
што се нађе у дому цареву, и синове његове и жене његове, да му не оста
ни један син осим Јоахаза најмлађег сина његова…”
У овим злим временима туђинске најезде и пљачки, не помиње се
царица Готолија. Тек две године касније, кад њен муж умре у најтежим
мукама од болести црева, сазнајемо да је она све то преживела и да
њен син Охозија (Јоахаз) поста цар Јудин.
Охозијино царевање биће у знаку великог мајчиног утицаја: „И
он хођаше путовима дома Ахавова, јер га мати наговараше на зла
дјела.” Владаће веома кратко, непуну годину. Наиме, истог оног дана
када је израелски узурпатор Јуј убио цара Јорама на Навутејевој њиви,
смртно ће ранити и Охозију који баш тада беше у друштву израелског
цара: „И ранише га на брду Гуру, које је код Ивлеама. И утече у Мегидон,
и ондје умрије.” (Постоји предање и о Самарији као месту Охозијине
смрти.)
У Јујевом крвавом пиру страдаће тако, поред брата јој Јорама,
израелског цара, и мајке Језавеље, и Готолијин син Охозија. Ипак, све
ове трагедије и зла неће сломити Језавељину кћи: „А Готолија мати
Охозијина видјевши да јој погибе син, уста и поби сав род царски”
и седе на јудејски престо. Владаће наредних шест година Јудејом, а
војвода Јуј Израелом.
О шестогодишњој владавини царице Готолије која је, по свој
прилици, била гора од пакла, сама Библија нам не пружа никакве
информације. Међутим, бележи да, онда кад Готолија уста и поби све
царско сјеме дома Јудина, беше спашен само једногодишњи малишан
царског рода. Наиме: „Јосавеја кћи цара Јорама сестра Охозијина, узе
Јоаса сина Охозијина, и украде га између синова царевијех, које убијаху,
и с дојкињом његовом сакри га од Готолије у ложницу, те не погибе.” А
да ли је Готолија уопште знала да има унука Јоаса, сина Охозијина, не
може се поуздано закључивати само по основу библијског текста . С
обзиром да му је мајка била извесна Сивија из Вирсавеје, очигледно
255
Мирослава Пашић – Гаговић
јудејског рода, дозвољена је и претпоставка да је Охозијин син рођен у
некој скриваној вези. О тој могућој, тајној љубави, вероватно препуној
емоција и страсти, старозаветни писац не бележи ништа.
Било како било, маленог Јоаса је од бабине крволочне руке спасила
његова тетка Јосавета која, рекло би се, није била Готолијина кћи: „И
тако Јосавета кћи цара Јорама жена Јодаја свештеника сакри га од
Готолије, јер бијаше сестра Охозијина, те га не уби.”
О маленом царском сину наредних година бринуће његова тетка.
Васпитаваће га заједно са свештеником Јодајем, његовим течом. Дом
му неће бити царска палата већ Божији храм.
И тако, године су пролазиле а Охозијин син је растао и бивао све
зрелији и разумнији. Кад му је било седам година Јодај, заједно са
другим свештеницима и богоугодним људима, одлучи да царског сина
и званично прогласи за цара: „Тада изведоше сина царева, и метнуше
му на главу вијенац, и даше му свједочанство, и зацарише га, и Јодај и
синови његови помазаше га и рекоше: да живи цар!” (Био је то најмлађи
цар у старозаветној историји.)
А када је за ово крунисање сазнала царица Готолија, брзо се упути
у дом Господњи где се сакупљао народ славећи и хвалећи малога цара.
Видевши како сав народ земаљски радоваше се и трубе трубљаху и
пјевачи пјеваху уз оруђа музичка, Готолија раздрије хаљине своје и
повика: буна! буна!
По Јодајевој заповести, да се не би окаљао дом Господњи, Готолија
није убијена у самом храму. Тек мало касније, кад је збуњена и уне­
зверена изашла из храма и кренула у царски двор, тамо како се
иде вратима коњским у дом царев, стићи ће је Јодајеви оружаници
и убити. „И радоваше се вас народ земаљски, и град се умири, кад
Готолију убише мачем.”
Тако се завршило оно израелско – јудејско доба у коме су две жене
– мајка Језавеља и кћи Готолија, водиле главну реч. А када се, било
где и било кад, у Библији нађу жене, тада и тамо, готово по правилу,
буде свакојаких, разноликих и неочекиваних збивања. И разрешењу
из таквих замршених ситуација, опет као по правилу, најчешће кумује
– жена. Овога пута била је то Јосавета, царска кћи и свештеникова
жена, која је одиграла кључну улогу у реализацији Божијег обећања:
„Син ће царев царовати као што је рекао Господ за синове Давидове.”
256
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
ЦАРИЦЕ И МАЈКЕ
Готолијин унук цареваће наредних четрдесет година. Међутим,
без обзира што је васпитаван под снажним утицајем угледног свеш­
теника Јодаја, временом ће се видети да је у Јоасовим венама текла и
феничанска крв. Поред све изражајнијег вероломства, он ће у једном
тренутку чак наредити и да се убије свештеник Захарије, син његовог
милосника и ментора Јодаја.
Последње Захаријине речи: „Господ нека види и тражи”, биће ус­
лишене па ни Јоас, попут осталих Језавељиних потомака, неће умрети
природном смрћу: „А слуге његове подигоше се и побунише се, и убише
Јоаса у дому Милону, куда се иде у Силу.” Побуњеници су били синови
из Лотове лозе, а имена њихових мајки помиње Библија – Завад син
Симеате Амонке и Јозавад син Симрите Моавке.
Јоаса ће наследити његов син Амасија па тако, с колена на колено,
све до Седекије, последњег старозветног јудејског цара. Иначе, као
и у Израелу, Библија и у Јудеји помиње имена укупно 19 царева. Са
Готолијом, у низу, било би их – двадесет.
А после Готолије, нема више значајних женских ликова у царској
епохи јудејске историје. Па опет, по ко зна који пут, био би то само
привид да су и у будућим бурним временима жене изгубиле своје
улоге на библијској позорници. У том смислу ваља напоменути да
старозаветни хроничари готово редовно бележе имена јудејских
мајки – царица. А самим помињањем њихових имена наглашава се и
њихов несумњив утицај на владавину и поступке сопствених синова.
Поред тога, уз имена ових царица готово редовно се придодаје и
информација о месту њиховог порекла или о имену њиховог оца. По
местима из којих потичу закључујемо да су биле јудејског рода, а по
именима њихових очева да су из угледних, најчешће свештеничких,
односно пророчких породица, па тако: Амасија – матери му бјеше
име Јоадана, из Јерусалима; Озија (Азарија) – матери му бјеше име
Је­холија, из Јерусалима; Јотам – матери му бјеше име Јеруса, кћи
Са­до­кова; Језекија – матери му бјеше име Авија, кћи Захаријина;
Мана­сија – матери му бјеше име Ефсива; Амон – матери му бјеше
257
Мирослава Пашић – Гаговић
име Месулемета, кћи Арусова, из Јотеве; Јосија – матери му бјеше
име Једида, кћи Адајева, из Воската; Јоахаз – матери му бјеше име
Амутала, кћи Јеремијина, из Ливне; Јоаким (Елијаким) – матери му
бјеше име Зевуда, кћи Федајева, из Руме; Јоахин (Јехоније) – матери
му бјеше име Неуста, кћи Елнатанова, из Јерусалима; Седекија
(Матанија) – матери му бјеше име Амутала, кћи Јеремијина, из Ливне.
Само за двојицу јудејских царева не знамо како су им се звале
мајке: Јорама, Готолијиног мужа и Ахаза, Јотамовог наследника који
се, у тренутку опасности, беше потчинио Теглат–Феласару, цару асир­
ском: „Слуга сам твој, ходи и избави ме из руку цара Сирскога и из
руку цара Израиљева, који се подигоше на ме.” Не саопштавајући име­
на мајки ове двојице царева, старозаветни писац, нема сумње, саоп­
штава нам и извесну, помало тајанствену причу. То потврђује и по­
датак да ова два цара нису ни погребена у царској гробници.
* * *
У наставку приче о последњим јудејским царевима сазнајемо и
да ће Ахаза, чијој мајци не знамо имена, наследити син му Језекија,
који се одметну од цара Асирскога, те му не би слуга. Његова мајка
Авија била је из директне лозе каменованог свештеника Захарија и
очигледно је да је имала велики утицај на овакав поступак, библијским
језиком речено – верску опредељеност свога сина. Поред ње, Језекијин
савременик и његов велики учитељ био је славни старозаветни про­
рок – Исаија.
Време владавине цара Језекије поклапала се са временом великих
историјских турбуленција: „А четврте године царовања Језекијина, а
то је седма година царовања Осије сина Илина над Израиљем, подиже
се Салманасар цар Асирски на Самарију, и опколи је…” и држава
Израел ће, за непуне две године, бити уништена. Опасност са истока
лебдела је и над Јудејом.
И у тако тешким приликама, Језекија се жестоко борио да међу
својим сународницима сачува и још више ојача веру у Господа: „Он
обори висине, и изломи ликове и исијече лугове; и разби змију од мједи,
коју бјеше начинио Мојсије, јер јој до тада кађаху синови Израиљеви;
и прозва је Неустан.”
258
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Сам чин уништавања давнашње успомене, бакарне Мојсијеве
змије, свакако да има, поред религијских претресања, и одређена
симболичка значења која ваља одгонетати првенствено у складу са
конкретним историјским тренутком. А било је то доба све очигледни­
јег издисаја египатске моћи и Мисирци нису више за Јудејце били
сигуран ослонац, већ несигуран и опасан – штап од трске. На видику
су били нови, моћнији освајачи и поробљивачи, па је то био тренутак
за почетак селективног заборава мисирске прошлости која је, на овај
или онај начин, већ хиљаду година била стални пратилац јеврејске
историје. То је значило и да је Мојсијева змија, симбол мудрости и
богатства, већ подоста изгубила од оног бакарног блиставила којим је
сијала још од Синаја.
У тим смутним временима Јудејцима је мудрост била потребнија
више него икад, а то је значило и нову, веома важну улогу старозавет­
них жена. Та њихова обавеза огледала се и у посве новом имену које
им је од тада надевано – Неуста.
Па тако, оне у свом науку неће више помињати богатство као
некаквог трајног носиоца неприкосновене моћи, него првенствено
мудрост, односно веру у Господа и Његова обећања као моћ изнад
сваке моћи. Са змије, прадавног симбола мудрости, тако је, изгледа,
само скинут њен бакарни свлак, оков успомена. А мудре старозаветне
мајке су добро знале да је велика мудрост и кад се у одређеним
приликама језик држи за зубима.
И они последњи јудејски цареви су владали – како који. Њихова
владавина била је најчешће условљавана догађањима у окружењу,
тамо где су наизменично падала, подизала се, нестајала и настајала
моћна царства. У таквим условима било је веома тешко сачувати
државу а поготову верску независност. Ово тим пре ако се зна да
су неки јудејски цареви чак и васпитавани у култу туђих богова а
у Јерусалимском храму, још од Соломоновог доба, смењивали су се
жртвеници и кипови мисирских, асирских, хананских, моавских и
сидонских богова.
Јеховизам ће свој поновни процват и славу доживети за владавине
цара Јосије, који ће на престо ступити готово пола века после Језекија.
Он је, наиме, искористио прилику ослабљене моћи Асирије (напали
су је Скити) и отпочео велику акцију препорода изворног јудаизма.
259
Мирослава Пашић – Гаговић
Догодило се, тако, да баш у његово време (622. г. ст. е.), у запуште­
ном делу Јерусалимског храма, свештенички поглавар Хелкија слу­
чајно пронађе текстове Мојсијевих закона.
(Аналитичари устврђују да је највероватније реч о Петој књи­
зи Мојсијевој, односно Законима поновљеним.)
А да је реч о аутентичном штиву, да је тачно све што говори књи­га
коју је прочитао цар Јудин, потврду је дала – жена. Била је то про­рочица
Олда, снаха у породици старог ризничара. Кратка прича о пророчици
Олди, неписменој жени из јерусалимског предграђа, која је знала све
оно што је писало у пронађеним Законима, пружа нам својеврсну сли­
ку о обичној јудејској породици из тих давних времена. Наиме, за раз­
лику од владара и вођа који су се, у зависности од времена и прилика,
савијали лево и десно, овде сазнајемо да је изворни јеховизам опстајао
и да се тврдокорно чувао у народу, па и у оним вековима силовитих
бура. А нема сумње да су најупорније и најоданије чуварке оне праве
праотачке вере биле – жене, овековечене управо у Олдином лику.
И тако, захваљујући жени као сигурном и поузданом филтеру
од могућих превара и другог муља, цар Јосија у потпуности обнавља
чист јеховизам: „… и сврже свештенике идолске које бијаху постави­
ли цареви Јудини да каде по висинама у градовима Јудинијем и око
Јерусалима; тако и оне који кађаху Валу, сунцу и мјесецу и звијездама
и свој војсци небеској… и поквари куће курварске које бијаху у дому
Господњем, у којима жене ткаху застираче за гај… и висине према
Јерусалиму с десне стране на гори Маслинској, које бијаше начинио
Соломун цар Израиљев Астароти гаду Сидонском и Хемосу гаду Мо­
авском и Мелхому гаду синова Амоновијех, оскврни цар…”
Библија бележи и да се цар Јосија тек у то време обрезао, а то на­
води на помисао да древни завет обрезања није доследно поштован у
доба царева. Изгледа да ни празновање Пасхе није редовно и ваљано
светковано: „Тада заповједи цар свему народу говорећи: празнујте
пасху Господу Богу својему, као што пише у књизи завјетној. Јер не би
празнована овако пасха од времена судија који судише Израиљу и за
све вријеме царева Израиљевијех и царева Јудинијех.”
Цар Јосија није умро природном смрћу мада Библија, слично као
и о цару Језекији, о њему каже и ово: „Ни прије њега не бјеше такога
260
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
цара, који би се обратио ка Господу свијем срцем својим и свом душом
својом и свом снагом својом, са свијем по закону Мојсијеву, нити
послије њега наста таки као он.”
Старозаветни приповедач,иначе, бележи имена две жене цара
Јосије – Зевуда и Амутала, кћи знаменитог пророка Јеремије. Ове две
жене родиле су Јосији три будућа цара – престолонаследника. Први,
Амуталин син – Јоахаз, сешће на престо одмах по Јосијиној смрти
али ће царевати само три месеца. Фараон Нехаон(11), убица његовог
оца Јосије, свеза га у Ривали у земљи Ематској да више не царује у
Јерусалиму, одведе га у Мисир, а он умрије онđе.
За новог цара, који ће владати наредних једанаест година, фараон
Нехаон ће поставити Зевудиног сина – Елијакима, коме ће променити
име у – Јоаким и који ће му исплатити велики порез у сребру и злату.
Касније: „за његова времена дође Навуходоносор цар Вавилонски; и
Јоаким му би слуга три године; по том одуста и одметну се од њега. И
Господ посла на њ чете Халдејске и чете Сирске и чете Моавске и чете
синова Амоновијех; посла их на Јуду да га потру…” У тако тешким при­
ликама почину Јоаким код отаца својих а наследи га син – Јоахин.
Пред најездом моћног вавилонског цара Набукодоносора (12),
мла­ђани Зевудин унук није имао услова да пружи одговарајући отпор
а ни у Египту није више имао савезничку узданицу.
(„А цар Мисирски не изиде више из земље своје, јер цар Вави­
лонски узе од ријеке Мисирске до ријеке Ефрата све што бјеше
цара Мисирскога.”)
Зато се, после само три месеца владавине, онда кад Набукодоносор
беше опколио Јерусалим, предаде вавилонском цару: „Тада Јоахин
цар Јудин изиде к цару Вавилонском с матером својом и са слугама
својим и с кнезовима својим и с дворанима својим; а цар га Вавилонски
зароби осме године својега царовања.” И тако, на челу са младим царем,
његовом породицом и дворском свитом, први Јудејци кренуше у ва­
вилонско ропство. Набукодоносор одведе и Јоахина у Вавилон и матер
цареву и жене цареве и дворане његове, и главаре земаљске одведе у
ропство из Јерусалима у Вавилон.
Вавилонци ће на чело Јудеје поставити другог Амуталиног сина,
стрица заробљеног цара Јоахина – Матанију, кога том приликом
261
Мирослава Пашић – Гаговић
прозваше – Седекија. Он ће, после девет година владавине, отказати
послушност вавилонском цару и, без обзира на упозорења пророка,
подлећи проегипатском утицају. Халдејци ће поново кренути на
Јерусалим, држати две године град у опсади и ухватити цара Седекију
у Јерихонском пољу, приликом његовог покушаја да побегне: „И си­
нове Седекијине поклаше на његове очи, па онда Седекији ископаше
очи, и свезаше га у два ланца мједена, и одведоше га у Вавилон…”
Тако су, у вековним сударима народа и њихових религија, завр­
шавани животи и владавине јудејских царева. А у тим суровим биб­
лијским временима много је јада и туге било у животима јудејских
жена – царица, а нарочито оних потоњих чији су мужеви и синови
главом плаћали сваку непознаницу у вртлогу оновременских сурових
збивања. Њихове патње нису речима исказане на страницама Старог
завета али се оне непрестано осећају како свеприсутно лебде и одјекују
неким чудно нечујним јецајима. Цареви су умирали, оне као да нису.
Заправо, њихове смрти биле су некако другачије. Изгледа као да су им
долазиле много пре самог животног краја. Те смрти пре умирања су
им патњом раздирале душу а срца комадале болом. Тако се предвојило
и срце царице Амутале одлазећи на две стране света – једна половина
за сином Јоахазом у Мисир, а друга за Седекијом у Вавилон.
Са својим сином Јоахином кренула је само Неуста, последња ју­
дејска царица – мајка. На дугом путу у вавилонско ропство она је си­
гурно често подсећала свога сина да никад гласно не изговори реч –
змија. Далеку прошлост и пркосне успомене ваљало је чувати једино
дубоко у себи, нешто попут најскриваније тајне.
Мајчини савети показаће се, изгледа, као веома сврсисходни и
ко­рисни за судбину заробљеног цара. Наиме, после деценија ропског
жи­вота, Евил – Меродах цар Вавилонски исте године зацарив се изва­
ди из тамнице Јоахина цара Јудина. Према Неустином сину ће се ва­
вилонски цар опходити протоколом достојним царева и Јоахин јеђа­
ше свагда с њим свега вијека својега.
Али, без обзира што је седео за царском трпезом и што промијени
хаљине тамничке, Јоахин никад неће заборавити савете и име сво­је
мајке. А Неуста беше једина жена са именом која је одведена у вави­
лонско ропство.
262
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
Рембрант: Витсавеја
263
Мирослава Пашић – Гаговић
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. ЦАР САУЛ – Први израелски цар, из племена Венијаминовог; за цара га
помазао пророк Самуило око 1030. г. ст. е. По Библији, рођен је у Гаваји која је
у то време била под влашћу Филистејаца, а и погинуће у борби прортив њих.
Отац му се звао Кис, а само Саулово име блиско је имену Филип са значењем
– висок, велики, див.
2. ЦАР ДАВИД – Други јеврејски цар, наследник Саулов, а и њега је пророк
Самуило помазао за цара. Најзагонетнија је и најслављенија старозаветна
личност. За његово име се везује легенда о двобоју са Голијатом, прича која
је прерасла у својеврсни цивилизацијски симбол и свој метафорички смисао
задржала и до данашњих дана – победа слабих над јакима, сиромашних над
богатима и сл. Поред имена Давид, које се најчешће преводи као – вођа, заш­
титник, а суштинско значење би могло бити и – прогнаник, односно онај кога
прогоне, у Библији се помиње и друго име које се везује за његову личност –
Елханах. У овом имену садржане су, вероватно, неке ближе одреднице о самом
Давидовом пореклу и његовом изгледу – риђ, боје шаргарепе, Хананац. Име
Елханах помиње се још једном кад овај, син Јаре–Орегимов Витлејемац, „уби
брата Голијата Гетејина, којему копљача бјеше као вратило.” Сама Библија
каже да Давид потиче из Јудиног племена, из Витлејема, да му се отац звао Јесеј
и да је имао шесторицу браће. По Сауловим придикама Јонатану, рекло би се
да Давидова породица није уживала углед, а по именима његове браће да су
они били организована пљачкашко – пресретачка група која се, у зависности
од ситуације, борила као плаћеничка и за туђе интересе. „Тада Давид отиде
оданде и утече у пећину Одоламску. А кад то чуше браћа његова и сав дом оца
његова, дођоше онамо к њему. И скупише се око њега који год бијаху у невољи и
који бијаху задужени и који год бијаху тужна срца; и он им поста поглавица;
и бјеше их с њим око четири стотине људи,” пише у Библији о Давидовим
младалачким данима.
3. ПСАЛМИ ДАВИДОВИ – Псалм је реч грчког порекла која означава
ударање у жице, струне. Отуда и потиче назив за побожне песме у славу
Божију које су се певале уз жичане инструменте (гусле, псалтири) . Овај назив
се нарочито односи на 150 похвалних песама у Старом завету испеваних у
славу Господа. Сви старозаветни псалми обухваћени су заједничким називом
– Псалми Давидови, што не означава самог аутора свих 150 песама, мада међу
264
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
њима јесте велики број оних које је испевао Давид, први библијски песник.
Сам назив за ову збирку Псалми Давидови у својој суштини означава посебну
песничку врсту, односно посебан начин комуникације са Господом, а чији је
зачетник, рекло би се, цар Давид. На такву констатацију наводи и сама Библија
приказујући цара Давида као човека–поету вичног музицирању, а који је у
своје молитве – похвале Господу, уносио велико лирско надахнуће. Самим тим,
нема разложних повода за устврђивања по којима се ауторство свих псалма
приписује Давиду или, пак, Соломону.
4. ЦАР СОЛОМОН – Јеврејски цар (око 970–931. г. ст. е.), син Давидов и
његов наследник; осигурао је земљи релативан мир и обогатио је велелепним
грађевинама, а међу којима Библија помиње и нарочито велича Божији храм
у Јерусалиму. Био је способан дипломата и трговац, а приписује му се и
непревазиђена, легендарна мудрост.
5. ФАРАОНОВА КЋИ – Библија не помиње име фараона, Соломоновог
таста, а ни име мисирске принцезе којом се Соломон оженио. По историјској
хронологији, највероватније да је реч о неком од фараона из 21. династије.
Иначе, старозаветни списи помињу још једну фараонску кћи која је била
јудејска снаха много пре Соломоновог времена, у доба освајања Ханана: „А то
бијаху синови Витије, кћери Фараонове, којом се ожени Меред.”
6. ФЕНИЧАНИ – Историчари кажу да је држава Феничана (Пуни) углавном
обухватала просторе данашњег Либана, да су њени житељи били добри трговци
и морепловци, веома вични бродоградњи и занатству. Најпознатији фенички
градови били су Библос, Сидон и Тир. Библија нарочито истиче тирског цара
Хирама који је био Давидов и Соломонов савременик. „… И Хирам цар Тирски
посла посланике к Давиду, и кедровијех дрва и дрводеља и каменара, и саградише
кућу Давиду…” Хирам, који „љубљаше Давида свагда”, пословно ће сарађивати
и са Соломоном и, уз размену добара, допремаће му грађу за градњу Божијег
храма, царског двора и других градова. „… И тако даваше Хирам Соломуну
дрва кедрова и дрва јелова… а Соломун даваше Хираму десет тисућа кора
пшенице за храну чељади његовој, и двадесет кора уља цијеђенога… и бјеше мир
између Хирама и Соломуна, и дохватише вјеру међу собом.” Библија каже да је
Соломон давао Хираму чак и градове у размену за злато и грађу, а при томе
очигледно настоји да представи Соломона као умнијег и вештијег трговца: „И
дође Хирам из Тира да види градове које му даде Соломун, али не бише му по
вољи. Па рече: какви су то градови што си ми их дао, брате? И назва их: земља
Кабул; и оста им то име до данас.”
7. ВИНОГРАД – Ова реч је најчешћа метафора која се користи у Библији
од тренутка доласка Израелаца на хананске просторе, а са основним значењем
265
Мирослава Пашић – Гаговић
– породица, породично огњиште што се, иначе, сматрало великом светињом
древних Јевреја. Породица је бит, суштина народа, а старозаветни писац каже
да су Јевреји своју лозу донели из Мисира и засадили је на просторима Ханана.
Борба за винограде је борба за очување како властитог, тако и националног
идентитета. Библија често пореди Израел са виноградом који Бог изузетно
воли и око којег се труди.
8. ФАРАОН ШЕШОНК (СИСАК) – Прецизан и поуздан идентитет овог
фараона још није званично аргументован и потврђен али неки историчари
устврђују да је владао око 941–920. г. ст. е. По свему судећи да је он раширених
руку примио бунтовника Јеровоама јер се бојао јачања уједињеног израелско–
јудејског царства и тежио да бар донекле поврати египатски утицај у Палестини
и Сирији. Његов поход на Израел и Јудеју забележен је у Библији, као и његово
пљачкање Соломоновог храма а што се, по историчарима, збило 928. г. ст. е.
Захваљујући његовој подршци и знатној војној помоћи, Јеровоам је дигао
устанак против Ровоама и успоставио независно Израелско царство.
9. ПРОРОК ИЛИЈА – Пророци су били верници који су се осећали позваним
да, у Божије име, говоре народу нарочито кад је био обесхрабрен, у тешкој
ситуацији, у посебним искушењима и сл. Трећину Библије чине речи пророка.
Међу старим пророцима веома цењен је био пророк Илија кога и хришћани
изузетно поштују. Живео је око 870. г. ст. е. у доба злогласне Језавеље. Боравио
је често и дуго у пустињи, ишао у огртачу од камиље длаке који је припасивао
кожним појасом. Чинио је чуда, а чудом је обележен и крај његовог земаљског
живота – узнет је на небо пред очима свог пратиоца и ученика Јелисија. На
хришћанским иконама га најчешће приказују како се на ватреним кочијама
узноси на небо или како му гавранови доносе храну у пустињи.
10. САЛМАНАСАР – је име више асирских краљева, од којих први био
и један од оснивача Асирске државе око 1. 280. г. ст. е. За Салмансара В (око
726.–722. г. ст. е.) би се рекло да је управо онај кога помиње Библија. Самарију
ће разорити и коначно освојити, а Израелце протерати у ропство асирски цар
Саргон ИИ.
11. ФАРАОН НЕХО – Имао је значајну улогу у историји Асирског царства,
Вавилона и Јудеје. Владао је око 611.–595. г. ст. е. и помагао Асирцима и тако
што је водио два војна похода против Вавилонаца. Потукао је јудејске трупе
код Мегида и наметнуо данак Јерусалиму. Његов син и наследник Псамтик ИИ
наставио је очеву политику са походом на Палестину али без успеха.
12. НАБУКОДОНОСОР – Вавилонски цар (604.–562. г. ст. е.) потиснуо
Египћане из Предње Азије али су Египћани имали бројне присталице у
Палестини, Феникији и Сирији па је дошло до нових сукоба. Одметање Јудеје
266
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
од Вавилона и одбијање јудејског цара Јоакима да плаћа данак, били су сигнал
за почетак новог рата. Набукодоносор је кренуо с трупама на Јудеју и, после
три месеца опсаде, заузео Јерусалим и опљачкао чувени и богати Јерусалимски
храм. Јудејски цар Јоахин предао се на милост и немилост победнику и одведен
у вавилонско ропство. Овај успех још није довео до потпуног тријумфа Ва­
вилона, па ће Јудеја ускоро успети и да се ослободи. Приликом друге опсаде
Јерусалима 586. г. ст. е., Јудејци су упорно и херојски бранили своју престоницу.
Пред далеко бројнијом и наоружанијом војском цара Набукодоносора, јудеј­
ски отпор је сломљен и вавилонске трупе су на јуриш заузеле Јерусалим, опу­
стошиле, опљачкале и спалиле непокорни град и славни Божији храм. Вави­
лонски цар се свирепо разрачунао са бунтовницима, заробио огроман број
Ју­дејаца и отерао их у вавилонско ропство.
267
Мирослава Пашић – Гаговић
Лавинија Фонтана: Посета краљице од Сабе
268
НА НОВОМ
ПОЧЕТКУ
На просторима древног Ханана, тамо где су, после мисирског
ропства, стигли у потрази за Обећаном земљом, израелска племена
су боравила близу шест векова. Отприлике исто онолико колико
су претходно укупно трајала праотачка лутања, боравак у Мисиру
и лутања пустињом. Тих дванаест векова њихове борбе и трајања
окончано је вавилонским ропством. Под најездом асирско – вави­
лонских освајача, најпре је освојена држава Израел и њена престони­
ца Самарија, а десет израелских племена расуто је на све стране.
Мада окружена моћним државама које су водиле крваве освајачке
ратове, Јудеја ће, како – тако, сачувати своју државност дуже од једног
века после пада Израела. Биће то време бурних догађаја, подизања и
савијања вратова, мање или више успешних и неуспешних војних и
дипломатско – политичких потеза. Наравно, у религијском штиву све
је то заокриљено верским плаштом, односно Божијом вољом.
И у овом историјском периоду отпора новим освајачима са севера
и истока, на страницама Библије осећа се присуство жена. То су оне
безимене жене које стоички подносе терете тешког доба борећи се
да првенствено сачувају властиту породицу. Међу њима су и оне
лепе и умиљате Јеврејке које своју дражесност и лепоту стављају у
службу виших народних интереса и кроте мушку осионост освајачких
моћника. Таква је, рецимо, библијска лепотица Јудита која је својим
женским дражима најпре опчинила славног Набукодоносоровог вој­
269
Мирослава Пашић – Гаговић
сковођу Холоферна, а онда му одсекла главу и свој град, за неко време,
спасила од освајача.
(Могуће је да је овде реч о убиству Гедаље, вавилонског намес­
ника у Јерусалиму.)
Прича о Јудити је чак срочена и у посебну старозаветну књигу.
Ме­ђутим, по некима, поменута легенда о суровости лепе Јеврејке не
заслужује место у светим књигама па су је редактори појединих би­
блијских издања искључивали из свеукупног старозаветног шти­ва, а
што је потез подложан различитим тумачењима.
Па ипак, легенда о трећој библијској жени – убици не само да пру­
жа вредне информације у вези са животом обичних жена у времени­
ма ратних вихора, већ је то и својеврсна студија о психологији жене, а
коју је старозаветни писац и те како добро познавао.
Жене су одвајкада, слика то на свој начин и старозаветни нара­
тор, бивале невине жртве сексуалних пожуда мушкараца – војни­ка,
па ма којим освајачким легијама они припадали. У таквим злостав­
љањима завршавале су – како која. Било је, наравно, и оних које су
у безизлазности сличних ситуација, користећи једино своје женске
дражи и ћуд, спроводиле и своје властите замисли и идеје, а најчешће
– освету.
Јудитина освета, без обзира на родољубиве емоције које старо­
заветни писац ставља у први план, је најстарија доктрина о психо­
логији жена – убица. Кад жене убијају, а то донекле илуструју и две
претходне приче о њима, оне најчешће – обезглављују. Међутим,
слика њихових жртава је, у суштини, само слика њих самих, односно
израз манифестације женског страха. Наиме, у непрестаној бојазни
од сопствене жртве, коју несумњиво респектују, жене налазе влас­
титу безбедност тек онда када постану сигурне да је њихова жр­тва
у потпуности докрајчена. И баш зато женска убиства, а то при­з­
наје и савремена криминологија, веома често одају утисак изрази­то
морбидних сцена. Самим тим, Јудита са одсеченом Холофер­
но­
вом главом у руци не може се никако тумачити у смислу оног оп­
штеприхваћеног мушког тријумфа. То је искључиво призор Јудити­
ног, односно женског начина ослобађања од прекомерног страха а
који им је, претходно, уливала сама жртва.
270
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
Али, без обзира на различите и бројне отпоре ојађеног и оси­
ромашеног народа, вавилонски цар Набукодоносор ће 586. г. ст. е.
потпуно разорити јудејску престоницу Јерусалим, а Јудејце масовно
протерати у вавилонско ропство. Протеривање ће трајати и наредних
пет година.
Разарање Јерусалима било је стравично. Пророци, сведоци вре­
мена, пореде те призоре са онима из прича о Великом потопу. Јудејци
су се херојски борили и нису жалили животе за спас своје престонице.
Жртве су биле многобројне, а од оних преживелих сачињаване су
дуге колоне робља које су се кретале према реци Еуфрату, односно
ка оним просторима где су, некада давно, живели њихови најстарији
преци. Обећана земља, коју је Авраму завештао сам Господ, а у коју су
их потом довели Мојсије и Исус Навин, остајала је далеко иза њих…
ПРОРОЦИ О ЖЕНАМА
Кроз библијску историју која је, нема сумње, највећим делом
извезена и улепшана религијским везом, јављају се повремено и
пророци – људи с божанским надахнућем, који проповедају оно
што ће се збити и, не ретко, своје проповеди образлажу узрочно
– последичним разлозима заснованим на Божијој вољи, односно
Његовом благослову или проклетству. Они, трубе у устима Гос­
подњим, како веле, говоре оно што им је сам Господ саопштио а то,
наравно, подразумева највећу и потпуну истину.
По доласку Израелаца на просторе Ханана, пророке срећемо
при крају судијске епохе, а нарочито су бројни у царско доба. У то
време, стиче се утисак, пророковање као да је било у тренду па не
чуди што се јављају и такозвани – лажни пророци: „А Господ ми рече:
лаж пророкују ти пророци у моје име, нијесам их послао, нити сам им
заповједио, нити сам им говорио; лажне утваре и гатање и ништави­
ло и пријевару срца својега они вам пророкују.”
Праве пророке су најбоље препознавале – жене. Биле су то нај­
чешће оне несрећне мајке којима су смртно оболела деца умирала у
271
Мирослава Пашић – Гаговић
наручју и које су своје беспомоћне јауке упућивале још једино Господу.
Међу њима је и она безимена жена домаћица чији се син разболе од
тешке болести и издахну а пророк Илија га потом поврати у живот: „И
пружив се над дјететом три пута завапи ка Господу говорећи: Господе
Боже мој, нека се поврати у дијете душа његова. И Господ услиши глас
Илијин, те се поврати у дијете душа његова, и оживје.” Пресрећна
мајка је захваљивала Илији и говорила: „Сада знам да си човјек Божји
и да је ријеч Господња у твојим устима истина.”
Поред тога што су помагали болеснима и немоћним, пророци су се
старали и о храни за сиромашне удовице, а били су често и од помоћи
нероткињама у оној праисконској жељи жена да постану мајке. Тако
је пророк Јелисије помогао једној бездетној жени, а муж јој је стар, да
постане мајка: „До године у ово доба грлићеш сина.” И би тако.
Међутим, без обзира на све благодети којима су даривали унесре­
ћене, пророци су умели и сурово да кажњавају. Како су најчешће иш­
ли у неугледној одећи, прашњави и поцепани, често су бивали изврга­
вани поругама и исмејавању. Најчешће су им се ругала деца која су
трчала за њима, обасипала их камењем и ружним речима.
Библија бележи како је, једном приликом, пророк Јелисије кренуо
у Ветиљ и кад иђаше путем, изидоше мала дјеца из града и ругаху
му се говорећи му: ходи, ћело! ходи, ћело! Неваспитану децу нико
од одраслих није обуздавао, па се Јелисије само окрену и прокле их
именом Господњим. Проклетство се убрзо обистинило: „Тада изидоше
двије медвједице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје дјеце.”
Нема сумње да ова старозаветна легенда у свом наравоученију
садржи прекор родитељима, углавном мајкама, и њиховом лошем
науку којим су васпитавали своју децу. Није улога мајки, поручивао је
својим чином и пророк Јелисије, да само рађају. Њихова васпитачка
улога, толико пута слављена и хваљена диљем библијског штива, је
суштина материнства. Мајке растргнуте градске деце, очигледно и
саме подлегле некаквој урбаној моди, нису умеле својој деци да пре­
доче, поред осталог, и да – одело не чини човека. А родитељске вас­
питне пропусте, знао је то старозаветни писац, плаћају најчешће
њихова деца, па и будући нараштаји.
Највећи број пророка Библија помиње у периоду после поделе
израелског царства. Њихова пророковања срочена су и у посебне
272
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
књиге, а у редакцијама библијских издања најчешће се објављују
књиге шеснаест пророка: Исаије, Јеремије, Језекиље, Данила, Осије,
Јоила, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније,
Агеја, Захарија и Мелахије, као и књиге два свештеника – Јездрина и
Немијина.
Поред предвиђања будућих догађања, ови пророци су били и ош­
три критичари времена у коме су живели, нарочито пропуста и лоших
потеза владара, као и свеукупних негативности у оквиру друштвених
збивања. Њихове замерке у смислу религијског шаренила и недо­след­
ности у поштовању властите вере, биле су нарочито жестоке. Управо
у томе они су видели и главне узроке за све будуће недаће и страдања
сопственог народа: „Јер имаш, Јуда, богова колико градова.”
А било је то и време великих економских и социјалних подела,
време неправде и угњетавања, време безбожништва, зеленаштва и
похлепе. У таквим условима нагло су сиромашили широки народни
слојеви, па је сиротиње било на сваком кораку. Под теретом камата и
дуга, народ је све чешће остајао чак и без свеукупне имовине а дугови,
не ретко, враћани су и робовањем: „Јер продаваше праведника за новце
и убогога за једне опанке.” И проституција је, изгледа, цветала више
него икада. „И син и отац одлазе к једној дјевојци да скврне свето име
моје”, говорили су пророци речи Господње.
О том добу, веома надахнуто али и са много горчине, говорио је
и пророк Исаија, који пророковаше за време Озије, Јоатана, Ахаза и
Језекије, царева Јудиних: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ
говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше од мене. Во познаје
господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје,
народ мој не разумије. Да грјешна народа! народа огрезла у безакоњу!
сјемена зликовачкога, синова покваренијех! оставише Господа…”
Са изразито саркастичним презиром говорио је Исаија о богата­
шима који непоштено и бесомучно нагомилавају своје богатство, а
које ће тако брзо постати безвредно, пусто и зарасло у коров: „… јер
ћете се посрамити од гајева које жељесте, и застидјети се од вртова
које изабрасте… јер ће доћи дан Господа над војскама на све охоле и
поносите и на свакога који се подиже, те ће бити понижени.”
Слично ће говорити и пророк Наум: „Тешко оном који умножава
што није његово!”
273
Мирослава Пашић – Гаговић
Нарочито великом руглу и подсмеху извргавали су пророци жене
и кћери богаташа гледајући их као јадне, накинђурене помодарке које
ће неславно завршити, па Исаија и ово вели: „Још говори Господ: што
се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата и намигујући очима,
ситно корачају и звекећу ногама. За то ће Господ учинити да оћелави
тјеме кћерима Сионским, и откриће Господ голотињу њихову. Тада ће
Господ скинути накит с обуће и везове и мјесечиће, низове и ланчиће и
трепетљике, укоснике и подвезе и појасе и стакалца мирисна и обоце,
прстене и почеонике, свечане хаљине и огртаче и пријевјесе и тобоце,
и огледала и кошуљице и оглавља и покривала. И мјесто мириса биће
смрад, и мјесто појаса распојасина, мјесто плетеница ћела, мјесто
широких скута припасана врећа, и мјесто љепоте огорјелина…”
Старозаветни пророци су јавно изражавали симпатије и разуме­
вање према сиромашном слоју свога народа. Легенда каже да је про­
рок Исаија своје проповеди држао и тако што је потпуно наг ходао
улицама Јерусалима исказујући на тај начин да је човек и онај који
ништа нема.
И управо та сиротиња, удаљена од свакојаких примамљивих тр­
пеза, остајала је највернија древној традицији, неговала и чувала од
заборава Мојсијеве законе и идејне поруке. Али, као што бива: „Пра­
ведник мре, и нико не мари; и побожни се људи узимају, а нико се не
сјећа да се пред зло узима праведник.”
А онда, пророковања о злим временима почела су, из дана у дан,
да се обистињују. Пропаст Израела пророк Осија је одсликао причом
о женидби курвом и с презрењем констатовао: „Оставило те је теле
твоје, Самаријо!”
Тамни облаци, нешто касније, појавиће се и над Јудејом. Узалуд
су пророци позивали богате да се солидаришу са својом сиромашном
браћом: „Није ли вам свјема један отац? није ли вас један Бог створио?
за што невјеру чинимо један другоме скврнећи завјет отаца својих.”
Узалудни су били и позиви заблуделим синовима да се врате пра­
отачкој вери: „А ви синови врачарини, роде курварски, који се курва­те,
приступите овамо.”
Време пред коначну пропаст Јудеје и прогонство народа у Ва­
вилон, својим призорима страдања, крви, рушења и јаука, заиста је
подсећало на доба Великог потопа. Све су то најављивали пророци
274
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
а, још за времена цара Јосије, говорио је пророк Софоније: „Близу је
велики дан Господњи, близу је и иде врло брзо… Тај је дан дан, када ће
бити гњев, дан када ће бити туга и мука, дан када ће бити пустошење
и затирање, дан када ће бити мрак и тама…” Сведок пророкованог
доба био је пророк Јеремија који виде како обастрије Господ облаком
у гњеву свом кћер Сионску.
(Призори ових страдања лирском топлином су срочени и у
Плачу Јеремијином.)
И овом времену новог потопа такође су претходила свакојака
курварства. У својој надахнутој причи о пропасти Израела и Јудеје
пророк Језекиљ, изговарајући речи Господње у којима се жена користи
као метафора за државу, поред осталог, вели: „Бијаху двије жене, кћери
једне матере. Оне се курваху у Мисиру, у младости својој курваху се,
ондје им пипаше груди, и ондје им згњечише дојке дјевојачке… Имена
им бијаху Ола Самарији, а Олива Јерусалиму. И Ола кад бијаше
моја курваше се, и упаљиваше се за својим милосницима, Асирцима
сусједима, који ношаху порфиру, и бијаху кнезови и властељи, све
лијепи младићи, витезови, који јахаху на коњма… и за којима се год
упаљиваше, скврњаше се о све гадне богове њихове. А ни с Мисирцима
не окани се курвања својега… За то је дадох у руке милосницима
њезинијем, у руке Асирцима… Они открише голотињу њезину, узеше
јој синове и кћери, а њу мачем убише…”
У разлозима и начину умирања своје старије сестре Оле (Израел),
млађа Олива (Јудеја) није извукла никакву поуку. Па она, не само
да је следила сестрина курварства него: „курварство њезино бијаше
горе од курварства сестре јој… Упаљиваше се за Асирцима… и ова
се још више курваше; јер кад би видела људе написане на зиду, ликове
Халдејске написане црвенилом, опасане појасима по бедрима… на
очи као војводе налик на синове Вавилонске из земље Халдејске, своје
постојбине, упаљиваше се за њима чим их виђаше очима својим… И
Вавилоњани долажаху к њој на постељу љубавну… И упаљиваше се за
својим милосницима, у којих је тијело као у магарца, и течење као у
коња…” А управо прељубе, издајства, преваре, односно скретања са
путева које сам трасира, Бог најсуровије кажњава и зато се: „одврати
душа моја од ње као што се одврати душа моја од сестре њезине.”
275
Мирослава Пашић – Гаговић
Иначе, како у негативном тако и у позитивном контексту, про­
роци најчешће појмове државе, града или породице замењују – же­
ном. Овакав облик метафоричког изражавања има свој суштински
смисао првенствено у поимању древних Јевреја у вези са великим
значајем и утицајем жена, најпре у породици, а потом и у ширим
друштвеним сферама. Уствари, жене су, као основни стуб породице,
бивале најчешће те које су градиле и будуће друштвене кадрове,
стварале јавно мњење, опредељивале верску (не) доследност, својим
науком усмеравале потомке на конкретне путеве и потезе. Овакво
разумевање улоге жена наводи и на закључак: какве жене, односно
породица, – таква и држава.
Па ипак, гајећи велико поштовање и љубав према женама, кће­
рима и сестрама свога рода, стари Јевреји су ретко и са тешком муком
стављали своје жене на стуб срама и осуде. Зато су махом жене –
туђинке (с разлогом или не) бивале носиоци кривице за готово сва зла
која су их затицала, па и оно највеће – прогон у вавилонско ропство:
„Ми смо згријешили Богу својему што узесмо жене туђинке из народа
земаљских…”
Жене су у метафоричком смислу коришћене и онда када је било
потребно изразити најдубља родољубива осећања, патњу, тугу или
радост. Синтагмом кћери Сионске, којом се небројено пута у својим
књигама користе пророци, исказивано је велико родољубље и без­
мерна бол за отаџбином коју су прогнаници остављали иза себе. (1) А
некад им Господ учини кћер Сионску да је као лијепа и њежна дјевој­ка.
Кћери Сионска, био је и позив за незаборав, за веру и наду да ће јој
се, кад – тад, поново вратити: „Устани и врси, кћери Сионска, јер ћу
ти начинити рог гвозден, и копита ћу ти начинити мједена, те ћеш
сатрти многе народе…”
ПОВРАТАК
Тешка времена, велико зло са севера и јаук пастира јер се затр
слава њихова, предвиђали су пророци и истицали разлоге због којих
је Бог тако одлучио. Из те опште несреће, пророковали су, изродиће се
276
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
и дани среће, дани новог почетка, нове дике и славе која ће премаши­
ти ону некадашњу. То нојевско спасење уследиће пошто Господ истре­
би са земље оне који газе друге. До тада, говорио је пророк Јеремија:
„савијте врат свој под јарам цара Вавилонскога и служите њему и
народу његовом, па ћете остати живи.”
И касније, у тешким данима вишедеценијског ропства у земљи
Халдејској, пророци су били уз свој народ. Сву муку њиховог живота
видео је још раније и пророк Језекиљ који је чинио све не би ли своје
сународнике одвратио од вероломства. Говорио им је да не остављају
Господа и понављао им речи Господње: „Повратићу робље Јаковљево
и смиловаћу се свему дому Израиљеву …”
И све се зби управо онако како су то и пророци предвиђали. Наи­
ме, историчари кажу да је Кир (2), персијски цар, 538. г. ст. е. посеб­
ним едиктом одобрио одређеном броју Јевреја повратак у Јерусалим.
Тако је историјска линија прастарог народа завршавала свој круг по­
тврђујући, на известан начин, и теорију цикличности, односно неиз­
бежност повратка.
(Неки историчари су склони тврдњи да су Јевреји у Вавилон
прогнани као народ, а да су се из вавилонског ропства вратили
само као верска секта.)
На прави и посве нови почетак чекаће се још готово читав век,
све до доласка Езре и Нехемија, достојанственика цара Артаксеркса,
који ће започети обнову праотачке религије, Божијег храма и државе.
Знали су они да је ваљало најпре утврдити верску монолитност па је
и разумљиво што су свештеници постали вође народа, уводили чист
јеховизам поштујући сва верска обележја и Мојсијеве законе.
(„А од времена Исуса сина Навина до тога дана не чинише
тако синови Израиљеви.”)
И први општенародни радни задатак, изградња разрушеног Бо­
жи­јег храма у Јерусалиму, био је у циљу јачања верског јединства. У
из­град­њи и поправкама Храма, као и Јерусалимског зида, учествова­
ле су и жене: „… А до њега оправља Салум син Лоисов, поглавар над
половином краја Јерусалимскога са кћерима својим.”
Да би народ поново почео да ствара и изграђује сопствену ин­
дивидуалност, да би поново уживао привилегије изабраног народа,
277
Мирослава Пашић – Гаговић
по логици ствари, требало је најпре уклонити узроке претходних
страдања и пропасти, односно Божијег гнева и проклетства. А током
вишевековне историје, како саопштавају старозаветне забелешке,
најчешћи разлог за најтеже Божије казне биле су – жене: „Још видјех
у то вријеме Јудејце који се бијаху оженили Амонкама, Азоћанкама
и Моавкама. И синови њихови говораху пола азотски, и не умијаху
говорити јудејски него језиком и једнога и другога народа… Није ли
тијем згријешио Соломун цар Израиљев, ако и не бјеше у многим на­
родима цара њему равна и мио бјеше Богу својему и Бог га бјеше по­
ставио царем над свијем Израиљем? Па опет га навратише на гријех
жене туђинке…”
У подсећањима на сва давнашња зла којима су кумовале жене
туђег рода свештеници су, на новом почетку, нашли добар ослонац да
као најважнији закон донесу – закон о забрани мешовитих бракова:
„Ми смо сагријешили Богу својему што узесмо жене туђинке из народа
земаљских; али још има надања Израиљу за то. Да учинимо сада
завјет Богу својему, да отпустимо све жене и пород њихов по вољи
Господњој…”
А онда позваше све људе од Јуде и Венијамина који се беху оже­
нили туђинкама и свештеник Јездра им рече: „Ви сагријешисте што
се оженисте туђинкама, те умножисте кривицу Израиљеву. За то
сада исповједите се Господу Богу отаца својих, и учините вољу његову,
и одвојте се од народа земаљских и жена туђинака.”
Колико је ефеката постигнуто оваквом заповешћу о прочишћава­
њу народа и колико је жена и деце отерано, тешко је претпоставити.
У Књизи Јездриној пише да тај посао није за један дан ни за два, јер
нас има много који сагријешисмо у том и набрајају се имена око 160
мушкараца који бијаху згријешили и они принесоше по једнога овна за
кривицу своју.
Куда су и како потом отишле отпуштене жене – туђинке са својом
децом, не пише у Библији. Не пише ни колико је њихових мужева,
можда, кренуло са њима. Не знамо ни да ли је било очаја, суза…
Знамо, међутим, да је међу повратницима из Вавилона у Јерусалим,
по Библији, било 468 Јудиних потомака, синова Фаресовијех, оног
Тамариног близанца који, без обзира што му брат Зара беше први
промолио руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке као знак
278
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
првенства, продрије и роди се први. Зато и доби име Фарес – продорник.
Његови синови – потомци, носили су и чували главну жилу Јудиног
крвотока.
По Божијој вољи и промисли, истиче то и старозаветни писац,
могућа су многа и свакојака чудеса, па и она непојмљива људском уму.
А у Старом завету готово и да нема чуда а да у њима није учествова­
ла и по која жена. Било као повод или последица оне, уствари, у
кључним ситуацијама свакојаких чудеса доминирају библијском
сценом и, без обзира што су наизглед у другом плану, постају главне
јунакиње највећег броја библијских легенди. Значајне улоге давали
су им и потоњи пророци који их, у својим критикама, обећањима и
пророчанствима, готово по правилу, нису изостављали. Дајући им
понекад и смисао великог узрока и они су, у суштини, афирмисали
улогу жене, не само у историји и развоју идеје једног народа, већ и у
свеопштим цивилизацијским кретањима и превирањима.
Заправо,она рајска воћка на женином длану која је, на почетку
свих почетака, даровано трајање без краја претворила у омеђени
овоземаљски живот, постаје својеврстан лајт – мотив који непрестано
струји кроз свеукупно библијско штиво.
КЊИГА О ЈЕСТИРИ
Ни после Кировог едикта нису се Јевреји масовно вратили из ва­
вилонског ропства. Под вођством и управом Зоровавеља (Зеруба­бе­
ла), Тамариног потомка и праунука последњег јудејског цара Јехоније,
и свештеника Исуса, по Библији, вратили су се само они одабрани.
Наравно, попут бројних других и ове информације ваља разумевати
у складу са смислом свеукупног старозаветног штива, односно од
полазне основе да се Библија не бави науком већ првенствено рели­
гијом.
Сигурно је, међутим, да је велики број Јевреја и после царске
дозволе за повратак наставио, па и трајно, да живи на просторима
Месопотамије. Најбројнији међу њима су и даље остали у робовском
279
Мирослава Пашић – Гаговић
статусу, а бивало је све више и оних који су се осамостаљивали, кућили
скромне породичне поседе, други се чак и знатно обогатили, а неки
заузимали и високе положаје око самог царског престола, о чему и
Библија говори. (Напр. пророк Данило или Немија, царев пехарник.)
Без обзира на стечене удобности појединаца, највећи број Јевреја
живео је тамо тешким животом туђинаца. Прогањани су на разне
начине, извргавани свакојаким клеветама и руглу, убијани олако и
то најчешће без ваљаних разлога. Судећи, међутим, по веома лепој и
топлој старозаветној легенди, кључ за радост и славу ових несрећних
прогнаника нашао се, једнога дана, у руци – жене. И то оне најлепше
у своме времену.
Причу о овој библијској лепотици најпре је приповедао Мардохеј,
њен близак рођак, сведок и саучесник испричаних догађаја који су
се, иначе, збивали за владавине персијског цара Ксеркса,(3) односно
у првим деценијама петог века старе ере. Вероватно зато што је био
најпоузданији известилац о самом догађају, Мардохеју се најчешће
приписује и ауторство старозаветне Књиге о Јестири.
* * *
Већ на почетку легенде приповедач нас одводи на раскошан двор
цара Ксеркса (Асвира) где је све у знаку богатства и сјаја. „А тај Асвир
цароваше од Индије до Етиопије у сто двадесет и седам земаља.” Тада,
треће године свога царевања, беше приредио величанствену гозбу с
намерером да прикаже своје огромно богатство и неприкосновену
моћ, „те бјеше код њега сила Персијска и Мидска, властељи и упра­
витељи земаљски.”
Како, по источњачким обичајима, жене нису могле присуствовати
истој гозби и забави са својим мужевима, „царица Астина учини гозбу
женама у царском двору цара Асвира” и, даље од мушкараца, лепо се
забављаше са својим угледним гошћама.
Царска забава је трајала пуних шест дана и на њој је било у изо­
биљу свега и свачега, „како може бити у цара.” А седмог дана, кад
се већ добро беше напио, „кад се развесели од вина”, нареди цар да у
дворану мушког славља доведу и његову жену – царицу Астину. Желео
је хвалисави владар да својим поданицима, на крају, покаже и своју
280
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
лепу жену о чијој су се лепоти распредале бајковите приче. Веровао
је да је управо његова дражесна миљеница права круна свега онога
што је имао па, онако пијан, хтеде „да покаже народима и кнезовима
љепоту њезину, јер бијаше лијепа.”
Али, царица се није одазвала царевом позиву. Поштовала је дав­
нашњу традицију, која је налагала да се жене јавно не показују пред
мушкарцима, а пред дворанима, арогантно и пркосно, одбијала сва
њихова убеђивања да се повинује царевој наредби.
Цар је најпре био изненађен поступком своје жене, а онда се
„врло разгњеви и гњев се његов распали по њему.” Одмах је позвао своје
свештенике – мудраце да му кажу шта да ради и како да поступи са
непослушном царицом. А они, брже – боље, почеше да мудрују „што
треба по закону чинити с царицом Астином што није учинила што
је заповједио цар Асвир преко дворана.”
И, уместо да читају и тумаче законе које су они сами и прокла­
мовали, свештеници почеше да нагађају шта би било кад би било…
„Није само цару скривила царица Астина него и свијем кнезовима
и свијем народима по свијем земљама цара Асвира. Јер ће се дјело
царичино разићи међу све жене, па ће презирати мужеве своје”, го­
ворили су цару. По угледу на царицу, сматрали су мудраци, и друге
жене ће престати да покорно слушају и поштују своје мужеве „те ће
бити много пркоса и свађе.”
Да ли због незнања, страха, мушке сујете или љубоморе према
цару коме су, можда, смерали да науде управо преко вољене жене,
они му нису рекли да је поступак царице био у складу са законом и
обичајима,да Астина, смерна и поштена жена, није преко древних
обичаја преступила чак ни по царевом наређењу и жељи.
Али, без обзира на Астинино убеђење о сопственој невиности,
пресуда је изречена: „… да је непромјенито, да Астина не излази више
пред цара Асвира и да ће цар дати њезино царство другој бољој од ње.”
И пресуди тако цар по савету својих мудраца, а његова пресуда се
разасла „по свијем земљама царским” као опомена за жене да поштују
своје мужеве „од великог до малог” и „да би сваки муж био господар у
својој кући.”
Дичан на своју мушкост и силину својих заповести, наставио
је пијани цар да пирује и испија бокале вина… Астина је скинула са
281
Мирослава Пашић – Гаговић
себе царску одећу и отишла тамо где су обитавале иноче – дворске
слушкиње. Шта је осећала у тренутцима док је напуштала царске
одаје, само је она знала. За друге, уосталом, то и није било толико
важно. Жене ће, временом, разумети и осетити суштински смисао
заповести припитог цара, а судбина лепе Астине остаће вековима
њихов животни рефрен.
* * *
Само неколико дана потом, кад се једног јутра пробудио у својој
миришљавој постељи, цар Асвир пожеле да у наручје пригрли лепу
Астину. Обузет сладострасном жељом, он се мало протегну и благи
осмех пређе му преко усана. И само што помисли да дворанину за­
поведи да му позове царицу у постељу, сети се своје недавне запо­
вести… У том тренутку хтеде да заурла али, само зашкргута зубима,
уздахну дубоко и повуче покривач преко главе.
Све чешће је, потом, послуга улазила у царску собу и чудила се
зашто се цар не оглашава, зашто не устаје, не дотиче ни ону храну ни
пиће крај узглавља. Само се испод покривача чуло нешто као при­
гушен јецај и непрестано понављање једва разумљивих речи: „… да је
непромјенито… да је непромјенито…”
Момци, слуге цареве, убрзо су разумели узрок царевих јада и
понудише се „да потраже цару младијех дјевојака лијепијех.” Знали су
они да ће само уз другу жену – лепотицу њихов цар моћи да заборави
и преболи своју вољену и лепу Астину.
А онда, „одреди цар приставе по свијем земљама царства својега
да скупе све дјевојке младе и лијепе у Сусан град царски у женски двор…”
Проглас о конкурсу за избор царице – лепотице, брзо се прочуо
по читавом царству.
(Био је ово први избор за miss за који човечанство зна.)
У престоницу Сусан стизале су лепотице из свих крајева. Никад
ни на једном конкурсу није се појавило толико кандидаткиња. Биле су
потребне године да би свака од ових лепотица прошетала пистом. А
све оне имале су само једну жељу – да буду по вољи цару и да постану
царице „на Астинино мјесто.”
282
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
* * *
Међу девојкама заносне лепоте, а које су се већ данима гомилале
у царске харемске одаје, нашла се и млада Јеврејка по имену – Адаса.
Овде ју је, поносан на њену лепоту, довео Мардохеј, њен старији брат
од стрица, иначе из племена Венијаминовог. Он је много волео своју
лепу рођаку и братском љубављу бринуо о њој још од кад се беше ро­
дила. А како је Адаса рано остала без родитеља, Мардохеј је умиљату
сиротицу присвојио као своју кћер и васпитавао је по правилима вере
и традиције народа коме су рођењем обоје припадали.
Бринуо је о Адаси и онда кад ју је одводио у царске женске
одаје и безброј пута јој успут понављао да се ни случајно не ода да
је Јеврејка. Знао је он добро колико су у то доба мрзели Јудејце у
Ксерксовом царству и какве су им све пакости чинили. Стрепео је за
своју љубимицу, стрепео је да и по имену могу открити коме народу
припада па јој је рекао да своје право име памти до краја живота, а
да ће се од сада за свакога звати – Јестира. Изабрао јој је име налик
имену прастаре богиње над богињама, односно звезде над звездама
– Иштар. (4) Његова Адаса, осећао је то Мардохеј, јесте била попут
најлепше звезде на небу – права Јестира.
И после, кад је стражарима на капији царског двора предао своју
кандидаткињу, није годинама престајао да брине о њој. „А Мардохеј
ходаше сваки дан испред тријема од женског дома да би дознао како је
Јестира и што ће бити од ње.”
Овамо, с друге стране тријема, Јестира је пленила својим шармом
и лепотом и „налажаше милост у сваког ко је виђаше.” Чак је и
окрутни стражар Игај гајио посебне симпатије према њој: „И дјевојка
му омиље и нађе милост у њега, те јој одмах даде потребе за љепоту…
и намјести је с њезинијем дјевојкама на најљепше мјесто у женском
дому…”
По читаву годину девојке би се припремале пре него што би изаш­
ле на писту пред цара. „Јер толико времена требаше да се уљепшавају,
шест мјесеца уљем од смирне а шест мјесеца мирисима и другим
стварима за љепоту женску.” А шта су тек чиниле уочи самог одласка
у одаје цара, немогуће је побројати. „… и што би год рекла дало би јој
се да с тијем иде из женске куће у дом царев.”
283
Мирослава Пашић – Гаговић
Али, ни уља ни мириси, ни накит ни свила, нису већ годинама
помогли ни једној од девојака да постане по вољи цару. „У вече би
ушла, а у јутру би се вратила у другу кућу женску”, ону за послугу.
А онда, после четири године парадирања безбројних лепотица
кроз царску постељу, дошао је ред и на Јестиру… Дражесна и љупка,
само је овлаш скупила своју бујну косу под мараму, припасала око
струка широку, шарену сикњу и онако, рекло би се нехотично, при­
дигла груди у помало тесној блузи. Девојке су је гледале с чуђењем и,
кад чуше да је стражар дозива пред вратима, почеше брзо да јој доносе
ђинђуве, мирисе и свакојаке потрепштине. Јестира им, уз широк
осмех, који откри њене бисерно беле зубе, само топло одмахну руком
и, помало журно, натаче нануле на своје босе, као снег беле ноге. И
после, док су збуњене девојке скупљале расуте ђинђуве и затварале
мирисне кутије, у муклој ноћној тишини одјекивали су милозвучни
клепети Јестириних папуча…
Мало касније, тамо у царској постељи, Асвир се дуго опијао ми­
рисом Јестирине пути. Говорио јој је најнежније речи овога света,
мрсио њену косу која је мирисала на бистре изворе и окретао њено
лице одблеску месечине не верујући да је стварна та лепота коју до
тада не беше видео. „И цару омиље Јестира мимо све друге жене, и
придоби милост и љубав његову мимо све дјевојке, те јој метну царски
вијенац на главу и учини је царицом на мјесто Астинино.”
Мардохејевој срећи није било краја што је његова звезда засијала
тако великим сјајем. Јестиру су хвалили и славили диљем царства и
зато што „учини цар велику гозбу свијем кнезовима својим и слугама
својим ради Јестире, и поклони земљама олакшице и раздаде дарове
како цар може.” Па ипак, није било потпуног мира у Мардохејевом
срцу. Знао је он да без мудрости и највећи сјај брзо затамни, а и да се
без поверења и велике љубави брзо гасе. Зато, без обзира што је био
сигуран да ће Јестира и као царица поступати по његовим саветима,
одлучи да и даље руководи њеном лепотом…
* * *
Највећи део свога времена, још одавно, проводио је Мардохеј шу­
њајући се око капија царског двора, тамо где су се сакупљале бројне
284
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
скитнице, просјаци и људи са најразличитијих страна. Зашто је то
чинио, нико није знао. А гледајући све и свашта, управо на том месту
где су се сучељавали сјај и беда, моћ и немоћ, он је најбоље учио школу
живота. И кад је Јестира постала царица он и даље, тајећи њихову
рођачку блискост, „сјеђаше на вратима царевијем.”
Ту је Мардохеј на онај прави, животни начин разумео улогу и моћ
жена, па су му и највеће задовољство представљали дани кад у царски
двор „скупљаху дјевојке”. Једном таквом приликом, док се радознала
светина тискала унаоколо, чуо је он како се два стражара договарају
да изврше атентат на цара. Одмах је, крадом, обавестио о томе Јестиру,
а она све рече цару, па и од кога је то чула. „И кад се ствар извиђе”,
утврди се да је истина, „бише објешена она обојица на дрво, и то се
записа у књигу дневника пред царем.”
Мардохеј је и после тога проводио дане по старом. Седео је „на
вратима царевијем” и пристојно устајао кад би наишао који од цар­
ских великодостојника. Али, догоди се да цар узвиси неког Ама­
на, „намјести му пријесто више свијех кнезова” и нареди да му се
на сваком кораку одају дужна поштовања. „И све слуге цареве што
бијаху на вратима царевијем клањаху се и падаху пред Аманом, јер
тако бјеше цар заповједио за њ.”
Међутим, мада је добро знао да се царска наредба мора поштова­ти,
Мардохеј никад није устао пред Аманом. Увек кад би овај наишао он је,
осећајући гађење и презир, само љутито окретао главу. Побуђивао је
у њему Аман неку необичну завист али, оно што га је посебно боле­ло,
будио му је и успомене из далеке прошлости. Био је, наиме, тај Аман
потомак Агага, омраженог амаличког цара коме је Саул, учинивши
велики грех, поштедео живот. А баш ти Амаличани (Сирци) одвајкада
су чинили зло његовом народу. Још тамо код Рафидина,онда кад
је његов напаћени народ бежао из Мисира, навалили су на њих
Амаличани…, присећао се Мардохеј давних прича. Јесте да их је тада
потукао Исус Навин, али је остала и обавеза за незаборав, за вечито
памћење: „Господ ће ратовати на Амалика од кољена до кољена.”
И док је Мардохеј листао успомене које су му побуђивале ужарене
емоције родољубља, Аман „видје да се Мардохеј не клања нити пада
пред њим”, разљути се и одлучи да га сурово казни. Али, како је сазнао
да је Мардохеј Јудејац, „мишљаше да није вриједно да дигне руку на
285
Мирослава Пашић – Гаговић
Мардохеја самога, него гледаше да истријеби све Јудејце што бијаху по
свему царству Асвирову, народ Мардохејев.”
Добивши потом цареву сагласност за свој наум, Аман ждријебом
(коцком) одреди дан сатирања и нареди те „разаслаше се књиге по
гласницима у све земље цареве да потру, побију и истријебе све Јудејце,
старо и младо, дјецу и жене у један дан, тринаестога дана дванаестога
мјесеца, које је мјесец Адар, и да разграбе имање њихово.” А кад за ово
чу Мардохеј, „раздрије хаљине своје и обуче се у костријет и посу се
пепелом и пође по граду и вичући иза гласа горко…”
О големој патњи свога рођака сазнала је убрзо и краљица Јестира.
Преко њених гласника, Мардохеј јој посла „пријепис од заповијести
која би проглашена у Сусану да се истријебе” и поручи јој „да отиде к
цару и да га умилостиви и да га моли за свој народ.”
Мада је већ пет година била царица, из године у годину све више
вољена и поштована, Јестира одговори да незвана не може отићи к
цару јер, „ко би год, човјек или жена, ушао к цару унутра у двор не бу­
дући позван, један је закон за њ, да се погуби, осим коме би цар пружио
златну палицу.”
На овакво царичино образложење, Мардохеј јој поручи: „Немој
мислити да ћеш се мимо све Јудејце избавити у дому цареву. Јер ако
ти узмучиш сада, доћи ће помоћ и избављење Јудејцима с друге стране,
а ти и дом оца твојега погинућете…”
Слушала је Јестира шта јој је поручивао њен рођак, скрушено
гледала у земљу, грчевито стезала прсте у шакама, уздисала… А онда,
понета сопственом одлуком, нагло подиже главу и рече гласнику да
ово поручи Мардохеју: „Иди, скупи све Јудејце што се налазе у Сусану,
и постите за ме, и не једите ни пијте за три дана ни дању ни ноћу; и
ја ћу са својим дјевојкама постити такођер, па ћу онда отићи к цару,
ако и није по закону, и ако погинем, нека погинем.”
Два је дана и две ноћи постила потом Јестира, а мисао о будућем
прекршају разједала јој је душу. Није се плашила смрти нити соп­
ствених мука. Бојала се само узалудности свога чина, односно да ће
се наредба о сатирању њеног народа спровести и после њене смрти.
А трећи дан, док је седела погнуте главе и бесомучно вукла дла­
новима по уморном лицу, наједном јој на ум дође – идеја. Она истог
тренутка скочи с јастука, збаци мараму с главе и позва девојке да јој
286
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
донесу воду за умивање и царске хаљине. На њихово изненађење,
царица поче грохотом да се смеје и, онако за себе, да понавља цвр­
кутавим гласом: „Јестира, па ти си жена… Будало, знаш ли да си
жена… Хајде, Јестира, буди жена…”
Мало касније, лепша него икад, стајала је прелепа царица „у три­
јему унутрашњег двора царскога према стану цареву…” У исто време,
цар је замишљено седео на свом царском престолу и изненада, као
магијом привучен, упути поглед тамо где је стајала Јестира. Кад је
угледа, осмех се разли на његовим уснама и он одмах „пружи златну
палицу која му бјеше у руци.” Заносно љуљајући своје витко тело,
Јестира му приђе и нежном руком „дотаче се краја од палице.” Цар
као да примети трагове умора на њеном лицу и, помало забринуто, је
упита: „Што ти је, царице Јестиро? и шта желиш? ако је и до половине
царства, даће ти се.”
На ове цареве речи заблисташе Јестирине очи и трагови непро­
спаваних ноћи нестадоше са њеног лица. „Ако је угодно цару, нека
дође с Аманом данас на објед који сам му зготовила”, одговори она на
све цареве дарежљиве понуде.
И, баш како је то она очекивала, „дође цар с Аманом на објед који
зготови Јестира…”
Гледајући своју дражесну царицу и пијући вино, цар јој је опет
ну­дио све што би пожелела. А она се само љупко осмехивала и за
сутра одлагала одговор на цареве понуде: „Желим и молим: Ако сам
нашла милост пред царем, и ако је угодно цару да ми да што желим и
учиним што молим, нека опет дође цар с Аманом на објед који ћу им
зготовити, и сјутра ћу учинити по ријечи царевој.”
А после обеда у царичиним одајама, кренуо је Аман, пресрећан и
важан, својој кући. Ишао је гордо подигнуте главе док су му се слуге
клањале. Расположење му се поквари кад угледа Мардохеја „а он не
уста нити се маче пред њим.” И после, кад је позвао своје пријатеље
и жену своју Сересу да се похвали својим угледом код царице и цара,
није могао да прећути гнев због „оног Јудејца.”
Жена Сереса и пријатељи су га саветовали да тај проблем јед­
ноставно реши тако што ће, уз цареву сагласност, још ујутро обесити
Мардохеја, и то на „вјешала висока педесет лаката”, па после да оде „с
царем весео на објед.” Аману се допаде овај предлог, одмах нареди да се
287
Мирослава Пашић – Гаговић
до јутра направе вешала и одлучи да пре зоре оде по царево одобрење
да обеси Мардохеја.
И док је Аман, с женом и пријатељима, ковао сутрашњи план,
цар „ону ноћ не могаше спавати, и заповједи, те му донесоше књигу
од знаменитијех догађаја, дневнике, те је читаше цару…” Међу
значајним догађајима било је забележено и оно како је Мардохеј спа­
сао цареву главу откривши намеру двојице стражара. Подсетивши
се на овај догађај, цар упита: „Кака је част и како је добро учињено
Мардохеју за то?”
У истом тренутку кад му одговорише да није учињено ништа,
обавестише цара да „Аман стоји у тријему.” Цар га пусти у своје одаје
и одмах га упита: „Шта треба учинити човјеку којега цар хоће да
прослави?” Мислећи да се царева намера односи на њега, Аман поче
да набраја: „Треба донијети царско одијело које цар носи, и довести
коња на ком цар јаше, и метнути му на главу вијенац царски… дати
коме између највећих кнезова царевијех да обуку човјека… па га поведу
на коњу по улицама градским…”
Кад Аман поброја све почасти, цар му нареди: „Брже узми одијело
и коња као што рече, и учини тако Мардохеју Јудејцу који сједи на
вратима царевијем; немој изоставити ништа што си рекао.”
* * *
Касније, пошто је најпре градским улицама прошетао Мардохеја, у
царском оделу и на царском коњу, Аман је стигао на заказани обед код
царице Јестире. И овога пута је цар Асвир био добре воље, задовољно
пијуцкао вино и није скидао погледа са своје лепе царице. Осећао је
он да његова Јестира мучи неку муку па се и трећи пут понуди да јој
испуни сваку жељу: „Шта желиш, царице Јестиро? даће ти се; и шта
молиш? ако је и до половине царства, биће.”
Ма колико да су јој годиле цареве дарежљиве понуде и ма колико
да је у његовим речима налазила љубав и сигурност, Јестира осети
како јој нека чудна језа задрма дамаре. Она чврсто, до бола, стисну
зубима доњу усну како би одагнала страх од признања ко је и коме
народу припада. Стрепела је само од цареве реакције на ту исповест и
била сигурна да ће, после, све бити лако. Одлучна у својој намери, она
288
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
овлаш погледа у Амана а онда усмери свој поглед право према цару.
Збуњен сјајем њених крупних очију, од кога му се засија читава соба,
цар се насмеши и климну јој главом.
А онда су се једино чуле Јестирине речи: „Ако сам нашла милост
пред тобом, царе, и ако је цару угодно, нека ми се поклони живот мој
на моју жељу и народ мој на моју молбу. Јер смо продани ја и мој народ
да нас потру, побију и истријебе…”
Цар Асвир, за кога су Јестирине жеље и молбе већ одавно постајале
заповести, мало се збуни и упита: „Ко је тај? и гдје је тај који се усудио
тако чинити?”
Кад му Јестира упери прстом на Амана називајући га зликовцем,
цар се присети Аманове приче о неком злом народу и обећањем
сребра за царску ризницу од уништења тог народа и узимања његове
имовине. „Тада цар гњеван уста од вина и отиде у врт код двора…”
И док је цар нервозно шеткао по врту размишљајући да ли може
бити лош народ коме су припадали Мардохеј и његова Јестира и шта
да чини у овој ситуацији, „Аман оста да моли за живот свој царицу
Јестиру…”
А кад се после неког времена, још неодлучан како да поступи,
цар вратио у царичине одаје, угледа Амана који „бјеше пао на одар
гдје сјеђаше Јестира.” И не помишљајући да то Аман вапи за милост,
несавладива љубомора овлада царем и он љутито рече: „Еда ли ће и
царицу осрамотити код мене у кући?”
Ово царево питање створи у Јестири осећај блаженог задовољства
и она се кришом осмехну. Била је сигурна да је победа у њеним рукама
и да су њени позиви на обедовања били добра тактика. Уздала се она у
цареву љубав, с правом, као у сопствено најубојитије оружје. Осећала
је она још одавно искрице цареве љубоморе и, очекујући да ће то бити
на њену корист, вешто их потпиривала у моћан пламен. Њена женска
интуиција није је овога пута изневерила.
А после свега, предвидљив је и даљи ток догађања. Аман је обешен
о вешала „што је начинио за Мардохеја”, обешени су и сви његови си­
нови. Захваљујући Јестириним сузама и молбама пред заљубљеним
царем, укинута је заповест о сатирању Јудејаца и издата нова која им је
пружила могућност да се освете свима онима који су их прогањали и
мучили. Аманов „Фур, то јест ждријеб” се преокренуо и, уместо дана
289
Мирослава Пашић – Гаговић
извученог за дан сатирања, тај дан, и њему наредан, а по Јестириној
заповести, постадоше дани јудејске освете и среће. „Зато прозваше те
дане Фурим од имена Фур… И да се ти дани спомињу и славе у сваком
нараштају, у свакој породици, у свакој земљи и у сваком граду…”
И тако, захваљујући жени која је умела да искористи своје дражи
и лепоту за добробит свога народа, „Јудејцима дође свјетлост и весеље
и радост и слава.” Цар Асвир ће, и после свега, пружати своју златну
палицу према Јестири кад год она то пожели а Мардохеј, као некада
Јосиф на фараоновом двору, добиће титулу – други до цара.
* * *
Легендом о Јестири завршавају се приче о старозаветним женама.
Лепотица која је умела сврсисходно да наплати праисконску воћку са
женског длана, винула се међу звезде, а њен Пурим је остао последње
чудо Старог завета.
Неке друге легенде, изван корица Библије, приповедају да је Ксе­
рксовог престолонаследника Артаксеркса родила царица Јестира. У
Библији, у Књизи Јездриној, помиње се само да су се и за владавине
овог Ксерксовог наследника Јудејци масовно враћали у Јерусалим: „А
ово су главари домова отачких и племе онијех што пођоше са мном из
Вавилона за владе цара Артаксеркса…” Да ли је оваквој благонаклоној
политици моћнога цара, својим науком, допринела и мајка – Јестира,
можемо једино да претпостављамо али, с разлогом, и да у то верујемо.
290
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
Едвин Лонг: Краљица Естер
291
Мирослава Пашић – Гаговић
НАПОМЕНЕ И ПОЈАШЊЕЊА
1. НА ВОДАМА ВАВИЛОНСКИМ – О тешком и мучном животу Јевреја
у време вавилонског ропства записано је много редова у Библији. Па ипак,
рекло би се, да о томе најлепше, најречитије и најтоплије говори псалм 137.
који је испеван дубоко емотивно и с великим лирским набојем. Нажалост, овај
псалм је само преведен, а није препеван, што донекле умањује његову лирску
изражајност. Ево како гласи неколико почетних стихова овога псалма:
„На водама вавилонским сјеђасмо и
плакасмо опомињући се Сиона…
О врбама сред њега вјешасмо харфе своје.
Ондје искаху који нас заробише да пјевамо,
и који нас оборише да се веселимо:
„Пјевајте нам пјесму Сионску!”
Како ћемо пјевати пјесму Господњу у земљи туђој?
Ако заборавим тебе, Јерусалиме,
нека ме заборави десница моја…”
2. КИР – Персијски краљ и оснивач Персијског Царства – велике робо­
власничке империје (око 600.–529. г. ст. е.). Уништио тзв. Ново Вавилонско
Царство освојивши Сирију, Феникију и Палестину. Погинуо на Кавказу у боју
против Масагета.
3. КСЕРКС – Персијски краљ, син Дарија I (485.–465. г. ст. е.) ; освојио
Египат и Хеладу и порушио Атину; потучен у боју код Саламине 480. г. ст. е.
4. ЖЕНСКА ИМЕНА У БИБЛИЈИ – Ако је судити по познатим историјама
људске цивилизације, онда готово да можемо тврдити да су најстарија женска
имена забележена у Библији. Додуше, неке древне културе, старије и од би­
блијских записа, бележе имена само бесмртних жена, односно богиња. Обич­
не, смртне жене овде се, безмало, и не помињу. Ни древни Сумери, творци
нај­старије културе за коју човечанство зна, нису се много обазирали на овозе­
маљске жене. Они су нам оставили углавном имена својих богиња, махом
смештених у Иштарином храму.
Насупрот оним најстаријим цивилизацијама које су, уз богове, славиле и
своје богиње, јеврејска традиција је и у својим религиозним списима неговала
причу о свакодневним, смртним женама. Окренути свом једином Богу, стари
292
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
Јевреји, разумљиво је, нису ни прихватали култове богиња. У Старом завету
су испричане легенде о женама са овоземаљским особинама, способностима и
ћудима. Оне се рађају и умиру, пате и радују се, воле или варају… И, готово по
правилу, свака од њих има своје име.
У Библији има стотинак различитих женских имена. Нека од њих су била
изузетно популарна и у старозаветно доба, па се догађало да исто име носи више
жена – Ана, Сара, Тамара… Ова популарност женских библијских имена траје
већ хиљадама година и не јењава ни у наше доба. Многи народи су још одавно
прихватили нека библијска имена и, преносећи их с генерације на генерацију,
присвојили их као своја. Па тако, многе данашње жене, из различитих земаља
и са различитих континената, носе исто – библијско име.
Иначе, најстарије женско име у Библији је – Ева. То је овде име прве жене,
прамајке свих народа на свету. Како је у Библији ово име више термин за
женски род него ли властито име, то и не чуди што, осим прамајке Еве, ни једна
више старозаветна жена нема такво име.
Па, ако пођемо од констатације да су све жене – Еве (жене), онда би нај­
старије право женско име било – Ада. То је име носила препотопска жена, а
носиће га и жене после Потопа, попут једне од жена првог библијског близанца
– Исава. Како старозаветни писац прецизира да ова Ада није била Израеловог
рода, онда нам то, а и неки други примери, дају повод за тврдњу да је Библија
збирка женских имена многих народа.
Поред Еве и Аде, у препотопском делу Библије помињу се још само два
женска имена – Села и Ноема, а прво послепотопско име биће – Сара. Овим
славним именом су се китиле још неке старозаветне жене. Временски изузет­но
блиско имену израелске прамајке Саре је и име њене јетрве – Мелха (Милка).
Међу најстаријим библијским именима је и име –Тамара, што би у преводу
значило – палма, урма, а могуће и грозд. Ово име је далеко старије, готово пет
векова од, рецимо, имена – Јелисавета или Марија.
За разлику од имена Тамара, које ће носити три значајне старозаветне
жене, име Марија (Мирјам) носиће само једна жена – прва пророчица и Мој­
сијева сестра. Право значење овога имена није лако поуздано утврдити. Па
ипак, врло је вероватно да се у суштини Маријиног имена крије њена пророч­
ка делатност коју је она испољавала на женски начин – ударањем у бубњеве,
песмом и плесом, па би могући превод овог имена могао да буде – бубњарка,
она која удара у бубњеве.
Већ вековима популарно женско име – Ана јесте веома старо, али муш­
ко библијско име. Као женско име, мерено библијским аршином, то име
је новијег датума. Прва и једина жена у Старом завету која носи ово име је
мајка знаменитог пророка Самуила. Па, мада име Ана и данас носи по који
мушкарац, оно је једно од најраспрострањенијих женских имена у свету.
293
Мирослава Пашић – Гаговић
Имена жена у Библији имала су далеко већа смисаона значења од буквал­
ног имена. Самим именом испричано је још много што–шта, па би се преко
име­на могла прочитати, не само особеност неке жене, већ и њена улога, па и
цело­купна јој судбина.
Међу бројним именима жена које срећемо у библијским записима, има
оних која асоцирају на свет биљака и животиња који је окруживао старозаветне
људе – Олива, Оливема (маслина), Хазвија (јасмин), Мара (зец), Ребека (коза),
Рахела (овца), Дебора (пчела). Некад су својим именима жене означавале на­
рочите вредности – Дина (богатство), Витсавеја (ћерка обиља) или неке друге
особености: Ависага (мудрица), Рута (путница), Агара (сиротица, похлепуша),
Агита (дрхтава) .
Много лепоте, осећајности и бујне маште старозаветних људи очитава се
и у именима која су надевана ондашњим женама. А ако би се маштовитост
неког народа мерила по различитости и бројности њихових властитих имена,
онда бисмо са сигурношћу, барем кад су у питању жене, могли да тврдимо да су
стари Јевреји били изузетно маштовит народ. Из њиховог богатог библијског
арсенала женских имена готово да су сви народи света црпли по које име.
Данас, рецимо, скоро и да нема народа који међу собом немају по неку Ану,
Марију, Сару, Машу, Тамару… Имена жена из Библије нису доцније надевана
само женама, већ и многим другим стварима, појавама, појмовима. Тако, на
пример, стара и лепа лука на Црном мору носи женско библијско име – Одеса.
294
О писцу
Мирослава Пашић – Гаговић је рођена у Чајетини, на Златибору,
где је завршила осмогодишње школовање. Гимназију је завршила у XI
београдској као носилац дипломе „Вук Караџић”, а потом дипломира­
ла на Филолошком факултету у Београду и стекла звање професора
опште књижевности и теорије књижевности. Послове професора
обављала је у неколико београдских основних и средњих школа, а
најдуже се бавила професионалним новинарским радом, најпре у
Политици и Радио Београду, а потом у Беобанци обављајући дужност
главног и одговорног уредника и директора Службе за информисање
и пропаганду. Објављивла је велики број песама и других књижевних
текстова.
295
САДРЖАЈ САДРЖАЈ
7
ЖЕНА У ВРЕМЕНУ
9
НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ ЕВА
16
19
22
28
Тамо, далеко од Раја
Жене Ламехове
Жене и Велики потоп
Напомене и појашњења
35
ЊЕНО ВИСОЧАНСТВО – САРА
38
40
44
51
Љубав до божанских висина
На Сарином крилу
Прамајка израелских поколења
Напомене и појашњења
55
ЧУВАРКЕ ПЛЕМЕНСКЕ ЧИСТОКРВНОСТИ
57
60
69
73
81
85
90
92
96
Лотове кћери
Ребека – невеста из постојбине
Две сестре – жене једног мужа
Такмичење у рађању
Дина – једина Израелова кћи
Тамара – прва библијска удовица
Освета одбачене жене
Кћи египатског свештеника
Напомене и појашњења
101
ЖЕНЕ МОЈСИЈЕВОГ ДОБА
103
106
112
115
121
127
Мојсијева мајка
Мојсијева жена
Мојсијева сестра
Жене у Мојсијевим законима
Прељуба – највећи женски грех
Зборник брачних и медицинских прописа
297
298
131
135
Благослов и проклетство
Напомене и појашњења
139
ЖЕНЕ ИЗ ВРЕМЕНА СУДИЈА
142
147
151
157
162
166
174
Сексуалне настраности
Кћери и очеви
Пророчица Дебора
Заточенице мушких грехова
Самсон и Далида
Књига о Рути
Напомене и појашњења
179
ЖЕНЕ ЦАРСКОГ ДОБА
182
184
191
196
203
207
214
219
226
233
242
244
248
253
257
264
Ресфина туга
Прва љубав цара Давида
Више од лепоте
Соломонова мајка
Принцеза Тамара
Мудра Витсавеја
Ах, те жене
Краљица од Сабе
Соломон о женама
Песма над песмама
Жене у раздељеном царству
Царица Маша
Царица Језавеља
Царица Готолија
Царице–мајке
Напомене и појашњења
269
НА НОВОМ ПОЧЕТКУ
271
276
279
292
295
Пророци о женама
Повратак
Књига о Јестири
Напомене и појашњења
О писцу