ПОЛОЖАЈ СРБА У ОСМАНСКОМ И АУСТРИЈСКОМ ЦАРСТВУ
До почетка XVI века Турци су, поред балканских држава, припојили своме царству
Месопотамију, Сирију, Египат, велики део Угарске. Турска је била апсолутистичка монархија
са феудалним друштвеним системом. Покорени хришћански народи имали су најнижи
друштвени положај- статус раје.
Раја је била оптерећена плаћањем бројних пореза и кулуком. Поред тога, велики
проблем за хришћане била је и исламизација.
Од пореза раја је плаћала:
*харач или главарина- порез у новцу који се плаћао по ''мушкој глави'' у домаћинству
*десетина- порез у земљорадничким или сточарским производима, десетина укупних
прихода
*филурија- порез који су уместо харача плаћали повлашћени слојеви покореног
становништва, порез у новцу по домаћинству
*данак у крви (девширма код муслимана)- одвођење дечака од њихових
породица,њихово превођење у ислам, смештај у војним камповима, где су пролазили
вишегодишњу обуку и постајали јањичари
Исламизација је превођење хришћана у исламску веру. У почетку су Турци покорене
хришћане силом преводили у ислам, али су од тога брзо одустали, јер се смањивао број
хришћана који су плаћали харач. Велики број хришћана добровољно прелази у исламску веру
због тешког економског положаја и данка у крви. Ова појава је нарочито била присутна у
Босни.
Повлашћени хришћански становници Османског царства били су власи, мартоласи
(ратници који су служили за плату), шајкаши (речна полиција на Дунаву), дербенџије
(одржавали путеве, мостове, били стража у утврђењима) и војнуци (коњушари) .
Кулук је феудална радна обавеза раје. Султан је својим феудалцима (спахије- аге, бегови,
паше) додељивао феудалне поседе-спахилуке, са људима који су га обрађивали.
У првим вековима своје власти Турци нису забрањивали рад хришћанских цркава под
својом влашћу. Иако је остала без државе на коју се ослањала, Српска православна црква је
наставила да постоји и функционише као организација и под Турцима. Због устанака и сеоба
које је предводила, српска црква је кажњена укидањем патријаршије и стављањем Српске
цркве под контролу Охридске архиепископије и Васељенског патријарха у цариграду.
Самосталност српске цркве обновљена је 1557.године под именом Пећка патријаршија, уз
помоћ везира српског порекла Мехмед паше Соколовића.Први патријарх обновљене српске
цркве са троном у Пећи био је Макарије Соколовић, близак рођак Мехмед паше Соколовића.
Пећка патријаршија је била једина институција коју су Срби имали и као таква, црква је
преузела на себе очување српског идентитета, вере, културе и језика. Врло често, свештеници
су предводили побуне и сеобе Срба.
Сеобе су почеле већ са првим доласком Турака, али су две биле веома масивне.
Велика сеоба Срба 1690.године догодила се за време Великог или Бечког рата (16831699) вођеног између Аустријског и Турског царства. Велику сеобу предводио је патријарх
Арсеније III Чарнојевић. Око 60.000 Срба преселило се у Аустријско царство.
Друга масовна сеоба предвођена патријархом Арсенијем IV Јовановић Шакабентом
догодила се 1739.године за време новог аустро-турског рата (1737-1739).
Срби су се селили на позив хабзбуршких владара. Аустријски цар Фердинанд II је
1630.године у документу ''Влашки статути'' доделио посебне привилегије српским војницима
у Војној крајини. Њихова обавеза је била да бране Хабзбуршко царство од турских напада.
Војна крајина образована је почетком XVI века дуж јужне границе Хабзбуршког царства. То је
била издвојена управна целина унутар Хабзбуршког царства, под непосредном командом
самог цара. Простор Војне крајине значајно је проширен после сеоба 1690.и1739.године.
Хабзбуршки цар Леополд I је у периоду од 1690-1695 издао неколико важних докумената са
заједничким називом ''Српске привилегије'', којима су повластице Срба у Војној крајини и у
целом Аустријском царству додатно проширене. Војна крајина је расформирана 1881.године
када је престала опасност од Турака.
Срби су имали следеће привилегије у Хабзбуршкој монархији:
*имали су слободу вере, право да бирају свог митрополита који управља црквом,
поставља епископе и наслеђује земљу оних верника који немају наследнике
*имали су право да граде цркве,школе и болнице и користе јулијански календар
*нису плаћали десетину католичкој цркви
*право да организују црквено-народне саборе на којима се одлучивало о важним
питањима за читаву српску заједницу
*Срби граничари (Крајишници) имали су статус слободних сељака
За разлику од Срба у Хабзбуршкој монархији који су уживали бројне привилегије, Срби у
Османском царству живели су веома тешко и често били изложени турском насиљу. Због тога
се јавила хајдучија.
Хајдучија је облик отпора турској власти. Хајдуци су били одметници од своје власти.
Крили су се по шумама од Ђурђевдана до Митровдана, а зиме су проводили скривени код
јатака. Вођа хајдучке дружине био је харамбаша, а његов помоћник барјактар. Хајдучке чете
обично су бројале 10-30 људи, ређе око 50. У почетку хајдуци се баве пљачком и осветничким
нападима на Турке. Временом хајдучија прераста у прави вид отпора према Турцима, па
хајдуци претстављају почетак организовања војних снага које ће касније повести српску
револуцију за ослобађање од Турске.
Ускоци су радили исто што и хајдуци, али они нису били одметници од своје власти, јер
су живели у Млетачкој и Угарској, где су поштовали власт. ''Ускакали'''су на територију
Османског царства, пљачкали и убијали Турке, а затим се враћали у своје државе. Ускочке
дружине су биле бројније од хајдучких чета.