Knjigoteka
1
Knjigoteka
2
Knjigoteka
Ova knjiga posvećena je nekim osobama koje su sazdale moju kuću:
Meri Šeli
Bremu Stokeru
H. F. Lavkraftu
Klarku Eštonu Smitu
Donaldu Vondreju
Fricu Lajberu
Ogastu Derlitu
Širli Džekson
Robertu Blohu
Piteru Straubu
I ARTURU MAKENU, čija me kratka priča
Veliki bog Pan proganja čitavog života.
3
Knjigoteka
Ni mrtvi ne mogu počivati večno.
Čak i smrt može umreti, sred neznanih eona.
H. F. Lavkraft
4
Knjigoteka
I
MIRODIJA U SVAKOJ ČORBI.
PLANINA LOBANJA. SPOKOJNO JEZERO
Životi su nam na neki način zaista nalik filmovima. Porodica i prijatelji čine glavnu
glumačku postavu. Sporedne uloge pripadaju susedima, kolegama, učiteljima i
svakodnevnim prolaznicima. Postoje i sitne uloge: blagajnica u samoposluzi s lepim
osmehom, prijateljski nastrojen barmen u lokalnom pojilištu, tipovi s kojima vežbamo tri
dana nedeljno u teretani. Tu su i hiljade statista - onih što teku kroz svačiji život, kao voda
niz slivnik. Vidimo ih jednom, i nikad više. Tinejdžer dok lista grafičke novele u knjižari,
onaj pored kog se moramo provući (mrmljajući: Oprostite) da bismo stigli do časopisa. Žena
u susednoj traci pred semaforom, što u nezgodnom trenutku osvežava ruž. Čovek koji vam
prodaje kesicu kikirikija na bejzbol utakmici.
Ponekad se u našem životu pojavi neko ko se ne može svrstati ni u jednu od ovih
kategorija, džoker što godinama iskače iz špila u nepredvidivim vremenskim razmacima,
često u kriznim trenucima. U filmovima se ovakav lik naziva mirodijom u svakoj čorbi ili
agentom promene. Kad se pojavi u filmu, jasno vam je da je tu zato što ga je scenarista
umetnuo. I ko je scenarista naših života? Sudbina ili splet okolnosti? Želim da verujem da je
u pitanju ono drugo, želim to svim srcem i dušom. Kad pomislim na Čarlsa Džejkobsa - mog
agenta promene, mog din-dušmanina - ne mogu da verujem da njegovo prisustvo u mom
životu ima ikakve veze sa sudbinom. To bi značilo da je sve ono grozno - oni užasi - bilo
predodređeno. Ako je to slučaj, ne postoji ništa slično svetlu i naše verovanje u njega samo
je budalasta iluzija. Ukoliko je tako, živimo u tami kao životinje u jazbini ili mravi duboko u
mravinjaku.
I nismo sami.
Kler mi je za šesti rođendan poklonila vojsku. Oktobra 1962. godine spremao sam se za
odsudnu bitku.
5
Knjigoteka
Potičem iz velike porodice. Bilo nas je petoro - četiri dečaka i jedna devojčica. Kao
najmlađi, uvek sam dobijao najviše poklona za rođendan. A najbolje od Kler. Ne znam da li
zbog toga što je bila najstarija ili zato što je bila jedina devojčica. Možda iz oba razloga.
Vojska je bila daleko najbolji od svih sestrinih čudesnih poklona. Dobio sam dve stotine
zelenih plastičnih vojnika. Jedni su imali puške, drugi automate. Desetak je bilo spojeno sa
cevastim stvarčicama. Rekla mi je da se zovu minobacači. U kompletu je bilo osam kamiona
i dvanaest džipova. Verovatno nešto najopakije u vezi s vojskom bila je kartonska kutija u
obliku vojničkog ormarića obojenog kamuflažnim zelenim i smeđim nijansama s utisnutim
natpisom na poklopcu VLASNIŠTVO VOJSKE SAD. Kler je ispod toga dopisala: ZAPOVEDNIK
DŽEJMI MORTON.
Moje ime i prezime.
„Videla sam reklamu na poslednjoj stranici Terijevog stripa“, rekla je kad su moji krici
oduševljenja napokon utihnuli. „Nije mi dozvolio da isečem porudžbenicu zato što je
bezveznjaković...“
„To je tačno“, oglasio se Teri. Imao je osam godina. „Ja sam tvoj stariji brat,
bezveznjaković.“ Napravio je viljušku od prva dva prsta. Nabio ih je u nozdrve.
„Prestani“, rekla je majka. „Neću dozvoliti svađe na rođendanu. Teri, vadi te prste iz
nosa.“
„Bilo kako bilo“, kazala je Kler, „iskopirala sam je i poslala narudžbenicu. Strahovala
sam da neće stići na vreme, ali došla je. Drago mi je što ti se dopada.“ Poljubila me je u
slepoočnicu. Uvek me je tu ljubila. I posle toliko godina još osećam njene nežne poljupce.
„Obožavam ga!“, rekao sam i pritisnuo kartonski ormarić na grudi. „Zauvek ću ga
obožavati!“
Ovo se dešavalo posle meni najdražeg doručka - slanine i palačinki s borovnicama. Za
rođendan su nam spremali najomiljenija jela. Poklone su nam delili posle doručka. Dobijali
smo ih u kuhinji opremljenoj peći na drva, dugim stolom i velikom mašinom za pranje,
večito u kvaru.
„Zauvek kod Džejmija traje najviše četiri dana“, reče Kon, vitki tinejdžer (mada se
kasnije ugojio). Još onda je naginjao nauci.
„Ta ti je valjala, Konrade!“, reče otac. Obukao se za posao, u čisto radno odelo s koncem
izvezenim imenom - RIČARD - na levom džepu. Na desnoj strani grudi pisalo je MORTON
ULJE ZA LOŽENJE. „Zadivljen sam.“
6
Knjigoteka
„Hvala, ćale.“
„Slatkorečivošću si zaslužio priliku da pomogneš majci da pospremi sto posle doručka.“
„Endijev je red za pospremanje!“
„Bio je Endijev red“, reče tata, dok je sipao sirup preko poslednje palačinke. „Hvataj se
prljavih sudova, slatkorečivi. Gledaj da ništa ne polomiš.“
„Pokvarićeš ga do srži“, zlovoljno će Kon. Ipak je počeo da kupi sudove.
Koni nije u potpunosti grešio, opisujući moje doživljavanje izraza zauvek. Endijev
poklon, komplet za malog hirurga, posle pet dana skupljao je prašinu ispod kreveta (neki
delovi tela nedostajali su od početka; Endi ga je pazario na dobrotvornoj priredbi u Jurika
Grandžu za četvrt dolara). Istu sudbinu doživela je slagalica koju sam dobio od Terija. Kon
mi je poklonio vju-master, kaleidoskop s kartonskim sličicama. I on je, posle nešto dužeg
vremena, završio u ormanu, da više nikad ne vidi belog dana.
Od mame i tate dobio sam odeću, zato što mi je rođendan padao krajem avgusta, a te
godine polazio sam u prvi razred. Kupili su mi nove pantalone i košulje, uzbudljive kao
televizijski test-signal. Pokušao sam da im se radosno zahvalim. Mislim da su me lako
prozreli. Šestogodišnjaci loše imitiraju radost... Tužna je činjenica da većina ljudi prilično
brzo ovlada tom veštinom. U svakom slučaju, nova odeća oprana je u mašini i obešena na
žicu u dvorištu, da bi na kraju završila ispeglana na policama mog ormana. Podrazumevalo
se da neće biti korišćena do prvog školskog zvona u septembru. Sećam se da sam dobio
prilično lep džemper - smeđ sa žutim prugama. Pretvarao sam se da sam superheroj zvani
Čovek-Osa kad bih ga obukao: Kvarnjaci, čuvajte se mog opakog žalca!
Kon se prevario u vezi sa kartonskim ormarićem s plastičnom vojskom. Od jutra do mraka
igrao sam se vojnicima, na pojasu gole zemlje između našeg travnjaka i Metodističkog puta,
u to doba neasfaltiranog. Svi drumovi u Harlouu u to vreme bili su od utabane zemlje,
izuzev Puta broj 9 i dve kolovozne trake do bogataškog odmarališta na Kozjoj planini.
Sećam se kako je majka stalno bogoradila zbog prašine koja se leti skupljala u kući.
Gotovo svakog popodneva igrao sam se vojnicima s dva najbolja druga, Bilijem Paketom
i Alom Noulsom. Ali sam bio sam, kad se Čarls Džejkobs prvi put pojavio u mom životu. Ne
sećam se zašto mi Bili i Al tog dana nisu pravili društvo, ali znam da sam bio srećan što
nisam morao da razdvajam vojsku u tri odreda. Još više mi je prijalo što se nisam prepirao s
7
Knjigoteka
njima o redosledu pobeđivanja. Iskreno, smatrao sam da nije pošteno da gubim zato što
smo se igrali mojim vojnicima, iz mog ormarića.
Majka me je pogledala u oči i položila ruke na ramena kad sam joj nedugo posle
rođendana predstavio ovo razmišljanje. To je bio siguran predznak da ću dobiti još jednu
životnu lekciju. „Takvo to je moje razmišljanje zaslužno je za polovinu zala koja pritiskaju
svet, Džejmi. Kad se igraš s prijateljima, vojnici pripadaju svima vama.“
„Čak i kad se borimo na različitim stranama?“
„Čak i tada. Kad Bili i Al krenu kući na večeru, a ti popakuješ vojnike u kutiju...“
„U ormarić!“
„Tako je, u ormarić. Kad ih složiš, ponovo su tvoji. Otkrićeš, kad porasteš, da ljudi na
mnogo načina mogu biti neprijatni jedni prema drugima. Uverena sam da svi loši postupci
proističu iz dobre stare sebičnosti. Obećaj mi da nikad nećeš biti sebičan, sinko.“
Obećao sam. I pored toga nisam voleo kad bi Bili ili Al pobedili u ratu.
Tog dana u oktobru 1962. godine sudbina sveta visila je o koncu iznad malenog tropskog
komada zemlje zvanog Kuba. Borio sam se na obe strane, što znači da sam bio sigurni
pobednik. Gradski ravnjač drumova nedavno je prošao Metodističkim putem („Samo
premešta kamenje s jednog na drugo mesto“, gunđao je tata). Ostavio je mnogo rastresite
zemlje za sobom. Iskoristio sam je da napravim brežuljak, brdo, a zatim i veoma veliko brdo
- sezalo mi je gotovo do kolena. Isprva sam hteo da ga nazovem Kozjom planinom. To mi je
zvučalo neoriginalno (prava Kozja planina je, naposletku, bila na osamnaest kilometara od
moje kuće) i kilavo. Nazvao sam ga planina Lobanja. Čak sam, s dva prsta, pokušao da
izbušim dve pećine nalik očima. Preterano suva zemlja nije mi dozvoljavala da ostvarim taj
naum. Stalno se obrušavala.
„Tako je to“, rekao sam plastičnim vojnicima koji su se kotrljali po ormariću. „Život je
težak, i ne može se sve dobiti.“ Bila je to jedna od očevih omiljenih rečenica. Siguran sam da
je čovek koji je izdržavao petoro dece imao mnogo razloga da veruje u nju. „Borićete se u ko
bajagi pećinama.“
Rasporedio sam polovinu vojske na vrhu planine Lobanje. Izgledali su veličanstveno.
Naročito sam voleo tipove s minobacačima. To su bile Švabe. Američku vojsku poredao sam
na ivici travnjaka. Dobili su sve džipove i kamione da bi izgledali opako dok budu jurišali
uza strmu planinsku padinu. Bio sam siguran da će se neki usput prevrnuti, ali će izvestan
8
Knjigoteka
broj stići do vrha. Pregaziće tipove s minobacačima, a ovi će vrišteći tražiti milost. Neće je
dobiti.
„Borićemo se do smrti“, rekao sam, redajući poslednje herojske Amerikance. „Hitsmeru,
nadrljao si!“
Pomerao sam ih napred, stroj po stroj, i imitirao zvuk automata u maniru iz stripova,
kad je senka pala preko bojnog polja. Podigao sam pogled i video čoveka koji je zaklonio
popodnevno sunce, siluetu obasjanu zlatnom svetlošću - pomračenje u ljudskom obliku.
Nešto se dešavalo. U našoj kući se u subotu po podne uvek nešto dešavalo. Endi i Kon
bili su u dugačkom zadnjem dvorištu. Igrali su se s gomilom drugara. Vikali su i smejali se.
Kler je bila u sobi s prijateljicama. Slušale su ploče na Imperijalovom parti-tajm gramofonu.
The Loco-Motion, Soldier Boy, Palisade Park. Iz garaže je dopiralo lupanje čekića. Teri i tata
radili su na starom fordu iz pedeset prve koji je tata zvao Drumska raketa. Ili Projekat.
Jednom ga je nazvao sranjem. Zapamtio sam taj izraz. I danas ga koristim. Nazovi nešto
sranjem kad želiš da popraviš raspoloženje. To obično daje dobre rezultate.
Svašta se dešavalo, ali je u tom trenutku sve zamrlo. Znam da je to varka prouzrokovana
manjkavim pamćenjem (da i ne pominjem pun kofer mračnih asocijacija), ali je ta
uspomena bila veoma snažna. Deca više nisu vikala u zadnjem dvorištu, ploče nisu svirale
na spratu, niti je čekićanje dopiralo iz garaže. I sve ptice su utihnule.
Nepoznati se nagnuo prema meni. Zapadno sunce sinulo je preko njegovih ramena.
Zaslepilo me je. Podigao sam ruku da bih zaklonio oči.
„Izvini, izvini“, rekao je. Pomerio se tako da ga osmotrim a da ne gledam u sunce. Nosio
je crni sako za crkvu, crnu košulju s neobičnim okovratnikom, plave farmerke i izgužvane
mokasine. Odevao se kao podeljena ličnost. Sa šest godina delio sam odrasle na tri grupe:
mlade odrasle, odrasle i starkelje. Ovaj tip pripadao je prvoj grupi. Spustio je ruke na kolena
da bi izbliza osmotrio suprotstavljene vojske.
„Ko si ti?“, pitao sam ga.
„Čarls Džejkobs.“ To ime sam negde čuo. Pružio mi je ruku. Odmah sam je prodrmao,
zato što sam i sa šest godina bio lepo vaspitan. Svi smo bili. Mama i tata postarali su se za
to.
„Zašto nosiš taj okovratnik s rupom?“
„Zato što sam sveštenik. Odsad ćeš me nedeljom viđati u crkvi. Sretaćemo se i četvrtkom
uveče na sastancima Udruženja metodističke mladeži, ako budeš dolazio na njih.“
9
Knjigoteka
„Gospodin Latur je bio naš sveštenik“, rekao sam, „ali on je umro.“
„Znam. Žao mi je zbog toga.“
„U redu je, zato što mama kaže da se nije mučio. Otišao je pravo u raj. I nije nosio takav
okovratnik.“
„Nije ga nosio zato što je bio laički propovednik. To znači da je bio neka vrsta
dobrovoljca. Starao se da crkva ostane otvorena, u odsustvu profesionalnog sveštenika.
Zaslužio je sve pohvale zbog svoje plemenitosti.“
„Mislim da moj tata zna za tebe“, rekao sam. „On je crkvenjak. Skuplja priloge u crkvi.
Smenjuje se s drugim crkvenjacima.“
„Deljenje je dobro“, reče Džejkobs. Spustio se na kolena pored mene.
„Da li ćeš se pomoliti bogu?“ Ta pomisao me je uznemirila. Molitva je bila za crkvu i
Udruženje metodističke mladeži, koje su moja braća i sestre zvali školom u četvrtak uveče.
Poći ću u nju kad je gospodin Džejkobs pokrene, istovremeno kad i u prvi osnovne. „Ako
hoćeš da razgovaraš s mojim tatom, on je u garaži s Terijem. Ugrađuju novo kvačilo u
Drumsku raketu. Bolje reći, tata ga ugrađuje. Teri mu dodaje alat i gleda šta radi. Ima osam
godina. Ja imam šest. Mislim da je mama na verandi iza kuće. Gleda kako se dečaci dobacuju
loptom.“
„Tu igru zvali smo tresni je kad sam ja bio mali“, rekao je. Osmehnuo se. To je bio lep
osmeh. Odmah mi se dopao.
„Stvarno?“
„Aha, zato što smo morali da udarimo loptu palicom čim je uhvatimo. Kako se ti zoveš,
sinko?“
„Džejmi Morton. Imam šest godina.“
„To si mi već rekao.“
„Mislim da se niko nikad nije molio u našem prednjem dvorištu.“
„Neću ni ja. Voleo bih da pobliže pogledam tvoju vojsku. Koji su Rusi, a koji
Amerikanci?“
„Pa, ovi na zemlji su Amerikanci, naravno. Na planini Lobanji su Švabe. Amerikanci
moraju da osvoje planinu.“
„Zato što im stoji na putu“, reče Džejkobs. „Iza planine Lobanje nalazi se put za
Nemačku.“
„Tako je! Tamo je glavni Švaba Hitsmer!“
10
Knjigoteka
„Počinilac nebrojenih zala“, rekao je.
„Uh?“
„Ništa. Nadam se da ti neće smetati ako loše momke budem zvao Nemcima? Izraz Švabe
mi ne zvuči lepo.“
„Neće mi smetati. To je sjajno. Švabe su Nemci, a Nemci su Švabe. Moj tata je bio u ratu.
Samo poslednje godine. Popravljao je kamione u Teksasu. Jesi li ti bio u ratu, gospodine
Džejkobse?“
„Nisam. Bio sam premlad, baš kao i za Koreju. Kako će Amerikanci osvojiti to brdo,
generale Mortone?“
„Na juriš!“, povikao sam. „Pucaće iz automata! Bam! Dum-dum-dum!“ Nastavio sam
nešto tiše iz grla: „Taka-taka-taka.“
„Frontalni juriš uzbrdo zvuči rizično, generale. Podelio bih trupe, da sam na tvom
mestu... evo ovako...“ Pomerio je polovinu Amerikanaca ulevo, a polovinu udesno. „Tako ćeš
ih obuhvatiti kao kleštima. Je l’ vidiš?“, spojio je palac i kažiprst. „Napašćeš cilj s obe strane.“
„Možda ću“, rekao sam. Dopadala mi se ideja o frontalnom jurišu. Obećavala je mnogo
krvi. Svideo mi se i predlog gospodina Džejkobsa.
Bio je lukav. Lukavstvo donosi rezultate, a oni zadovoljstvo. „Pokušao sam da napravim
pećine, ali zemlja je previše suva.“
„Vidim.“ Zabio je prst u planinu Lobanju. Gledao je kako se zemlja obrušava i zatrpava
rupu. Ustao je i otro prašinu s kolena. „Imam klinca koji će se za godinu ili dve rado igrati
tvojim vojnicima.“
„Može odmah da se igra, ako želi“, pokušavao sam da ne budem sebičan. „Gde je on?“
„Još je u Bostonu, s majkom. Ima mnogo toga da se spakuje. Mislim da će stići u sredu,
najkasnije u četvrtak. Mori je premlad za vojnike. Bacao bi ih okolo.“
„Koliko ima godina?“
„Samo dve.“
„Kladim se da još piški u gaće!“, povikao sam i počeo da se smejem. Nisam mogao da se
suzdržim, iako nije bilo pristojno. Klinci koji piške u gaće tako su smešni.
„Piški u gaće, kad smo već kod toga“, sa osmehom će Džejkobs, „ali sam siguran da će to
prerasti. Kažeš da ti je otac u garaži?“
„Da.“ Setio sam se gde sam čuo njegovo ime - mama i tata su za večerom razgovarali o
novom svešteniku koji stiže iz Bostona. Zar nije preterano mlad? Naglasila je majka. Jeste, ali
11
Knjigoteka
dobiće platu u skladu s tim, odvratio je otac sa osmehom. Još su razgovarali o njemu, ali
nisam obraćao pažnju. Endi je brčkao po krompir-pireu. Stalno je to radio.
„Hoćeš li pokušati da izvedeš obuhvatni manevar?“, rekao je kad je pružio korak.
„Ha?“
„Klešta“, rekao je i ponovo spojio palac i kažiprst.
„O. Nego šta ću. Biće sjajno.“
Podelio sam vojsku i napao. Dobro je ispalo. Sve Švabe su izginule, ali bitka nije bila
dovoljno spektakularna. Stoga sam krenuo u frontalni juriš kamionima i džipovima. Jurili su
uza strmu padinu planine Lobanje. Švabe su se strmoglavljivale u bezdan, s očajničkim
urlicima: „Aaaaaj!“ Mama, tata i gospodin Džejkobs sedeli su na verandi ispred kuće dok je
bitka besnela. Pili su ledeni čaj i razgovarali o crkvenim temama. Tata je bio crkvenjak, a
majka pripadnica Damskog sestrinstva. Nije bila šefica, ali je bila zamenica šefice. Eh, da ste
samo videli sve otmene šešire koje je nosila tih dana. Bilo ih je najmanje deset. To je bilo
srećno doba.
Majka je pozvala svoju decu i njihove prijatelje da upoznaju novog sveštenika. I ja sam
krenuo ka njima. Gospodin Džejkobs mi je mahnuo da se vratim. Rekao je mami da smo se
već upoznali. „Nastavi da se boriš, generale!“, doviknuo mi je s verande.
Nastavio sam da se borim. Kon, Endi i njihovi prijatelji vratili su se u zadnje dvorište i
nastavili da se igraju. Kler i njene prijateljice popele su se na sprat i produžile da se igraju
(iako im je majka rekla da utišaju muziku, molim vas i hvala). Gospodin i gospođa Morton
razgovarali su prilično dugo s prečasnim Džejkobsom. Nisam mogao da shvatim sklonost
odraslih ka dosadnom i zamornom brbljanju.
Zaboravio sam na njih zato što sam vojevao bitku za planinu Lobanju na nekoliko
različitih načina. U najzahvalnijem scenariju - koji je sadržao i obuhvatni manevar
gospodina Džejkobsa - deo američke vojske prikovao je Nemce na frontu, dok je ostatak
zaokolio i iznenadio neprijatelja otpozadi. „Vat is zis?“, kriknuo je jedan od njih, trenutak
pre no što je dobio hitac u glavu.
Počeo sam da se umaram od rata. Hteo sam da požurim po komad kolača (ako su Kon,
Endi i prijatelji ostavili neki), kad je ona senka ponovo pala preko mene i bojnog polja.
Podigao sam glavu i ugledao gospodina Džejkobsa. Nosio je čašu vode.
„Dobio sam je od tvoje majke. Mogu li nešto da ti pokažem?“
„Naravno.“
12
Knjigoteka
Ponovo je kleknuo i nasuo vodu preko planine Lobanje.
„To je oluja s grmljavinom!“ povikao sam. Imitirao sam udare groma.
„Hmm, ako ti tako kažeš. Oluja s grmljavinom. Pogledaj sad.“ Ispružio je dva prsta kao
đavolje rogove. Zario ih je u vlažno tle. Rupe su ovog puta opstale. „Očas posla“, rekao je.
„Pećine.“ Uzeo je dva Nemca. Stavio ih je unutra. „Teško ćeš ih isterati odatle, generale. Ali
siguran sam da su Amerikanci dorasli zadatku.“
„Hej! Hvala ti!“
„Dodaj vode kad zemlja počne da se obrušava.“
„Hoću.“
„Ne zaboravi da vratiš čašu u kuhinju posle bitke. Ne želim da se tvoja majka naljuti na
mene prvog dana u Harlouu.“
Obećao sam da ću tako učiniti. Pružio sam mu ruku. „Ruka ruci, gospodine Džejkobse.“
Sa osmehom je pružio ruku i krenuo niz Metodistički put ka parohijskom domu, u kom
će sledeće tri godine živeti s porodicom, dok ne bude otpušten. Ispratio sam ga pogledom.
Zatim sam se okrenuo planini Lobanji.
Još jedna sen pala je po bojištu pre no što sam se ponovo zaigrao. Pripadala je mom ocu.
Pažljivo se spustio na kolena da ne bi zgazio nijednog američkog vojnika. „Pa, Džejmi, šta
misliš o novom svešteniku?“
„Sviđa mi se.“
„I meni. Sviđa se i tvojoj majci. Veoma je mlad za taj posao. Bićemo njegova prva pastva,
ako bude dobar. Mislim da će se snaći. Pogotovo s UMM-om. Mladost traži mladost.“
„Vidi, tata, pokazao mi je kako da pravim pećine. Dovoljno je da ovlažim zemlju, toliko
da počne ličiti na blato.“
„Vidim.“ Prošao je rukom kroz kosu. „Moraš dobro da se opereš pre večere.“ Uzeo je
čašu. „Hoćeš li da je vratim u kuću umesto tebe?“
„Da, molim te, i hvala ti.“
Poneo je čašu. Okrenuo sam se planini Lobanji, samo da bih video da se zemlja osušila i
da su se pećine obrušile. Vojnici u njima bili su živi zakopani. To mi nije smetalo.
Naposletku, bili su loši momci.
13
Knjigoteka
U današnje vreme svi smo nepodnošljivo osetljivi na seks. Nijedan roditelj zdrave pameti
ne bi poverio šestogodišnjaka novom poznaniku koji živi sam (makar i samo nekoliko
dana). Moja mama upravo je to učinila sledećeg ponedeljka po podne, bez trunke oklevanja.
Prečasni Džejkobs - mama mi je rekla da bi trebalo da ga tako zovem, umesto svešteniče
- oko petnaest do tri dopešačio je uz Metodističko brdo. Pokucao je na spoljna vrata. Bojio
sam na podu dnevne sobe, dok je mama gledala kviz. Poslala je ime VKSH televiziji. Nadala
se da će dobiti veliku mesečnu nagradu, Elektroluksov usisivač, iako je znala da nema
velikih izgleda. Govorila je da nada umire poslednja. To je bila šala.
„Možete li da mi pozajmite najmlađe dete na pola sata?“, pitao je prečasni Džejkobs.
„Voleo bih da mu pokažem nešto u garaži.“
„Šta je to?“, pitao sam, dok sam ustajao s poda.
„Iznenađenje. Ispričaćeš majci šta si video.“
„Mama?“
„Naravno da možeš ići“, rekla je, „ali prvo skini odeću koju si nosio u školi, Džejmi.
Hoćete li da popijete čašu ledenog čaja, prečasni Džejkobse, dok se on preoblači?“
„Hoću“, rekao je. „Pitam se da li biste me mogli zvati Čarli.“
Odgovorila je posle kraćeg razmišljanja: „Ne bih, ali mogla bih da probam sa Čarlse.“
Obukao sam farmerke i majicu. Razgovarali su o temama za odrasle kad sam sišao niz
stepenice. Zbog toga sam izašao da sačekam školski autobus. Kon, Teri i ja išli smo u malu
školu s jednom učionicom na Devetki - petstotinak metara od kuće - ali je Edi išao u
srednju, a Kler pohađala prvu godinu u Gejts Fols Haju, na drugoj strani reke. („Idi ti u prvi
razred, samo pazi da ne budeš prva devojka“, govorila joj je mama - i to je bila šala.)
Autobus ih je dovozio do raskrsnice Devetke i Metodističkog puta, u podnožju
Metodističkog brda.
Video sam kako silaze iz autobusa i žure nizbrdo - koškajući se, kao i uvek. Slušao sam
ih dok sam stajao pored poštanskog sandučeta - prečasni Džejkobs izašao je iz kuće.
„Da li si spreman?“, pitao me je. Uhvatio me je za ruku. To je bio savršeno prirodan gest.
„Naravno“, rekao sam.
Mimoišli smo se s Endijem i Kler na putu nizbrdo. Endi me je pitao gde idem.
„Idem kod prečasnog Džejkobsa kući“, rekao sam. „Pokazaće mi iznenađenje.“
14
Knjigoteka
„Pa, nemoj dugo“, reče Kler. „Tvoj je red da namestiš sto.“ Pogledala je Džejkobsa i brzo
okrenula glavu. Starija sestra opako će se zaljubiti u njega, pre kraja godine, baš kao i njene
prijateljice.
„Brzo ću ga poslati kući“, obećao je Džejkobs.
Išli smo nizbrdo do Devetke, koja je vodila do Portlanda ukoliko bismo skrenuli levo, ili
do Gejts Folsa, Kasl Roka i Luistona ako bismo skrenuli desno. Zastali smo i pogledali levo
ili desno, što je bilo smešno zato što na Devetki gotovo i nije bilo automobila, izuzev leti.
Prolazili smo pored kukuruznih i pšeničnih polja. Osušene stabljike kukuruza šuškale su na
blagom jesenjem povetarcu. Posle deset minuta stigli smo do parohijskog doma, čiste bele
kuće s crnim kapcima. Iza nje je bila Prva metodistička crkva Harloua, što je bilo smešno
ime za jedinu metodističku crkvu u gradu.
U Harlouu je bila samo još jedna bogomolja - Silomska crkva. Moj otac je silomite
smatrao umerenim do ozbiljnim čudacima. Nisu jurcali okolo u čezama niti činili nešto
slično, ali svi muškarci i dečaci nosili su crne šešire kad god bi izašli iz kuće. Žene i devojke
nosile su haljine do članaka i bele kapice. Tata je govorio da silomiti tvrde da znaju kad će
biti kraj sveta i da je to zapisano u specijalnoj knjizi. Majka je rekla da je u Americi svako
slobodan da veruje u šta god hoće, dok god nikog ne povređuje... ali nije tvrdila da tata
nema pravo. Naša crkva bila je veća od silomske, ali veoma skromna. I bila je bez zvonika.
Imala ga je, ali ga je davnih dvadesetih godina srušio uragan.
Prečasni Džejkobs i ja zemljanim prilaznim putem stigli smo do parohijskog doma.
Video sam da ima plavi plimut belveder, divan automobil. „Je li mu menjač standardni ili
automatski s ručkom na upravljačkoj tabli?“, pitao sam.
Izgledao je iznenađeno. Osmehnuo se. „Automatski s ručicom na tabli“, kazao je. „To je
svadbeni poklon tazbine.“
„Da li tazbina živi u jazbini?“
„Moja ne živi“, rekao je. Nasmejao se. „Voliš li automobile?“
„Svi ih volimo“, odgovorio sam, misleći na čitavu porodicu... iako se to baš nije moglo
reći za mamu i Kler. Žene kao da nisu razumele lepotu automobila. „Kad dovrši Drumsku
raketu, tata će je provozati na trkalištu u Kasl Roku.“
„Stvarno?“
15
Knjigoteka
„Pa, neće je on provozati. Mama kaže da ne bi mogao zato što je previše opasno. Voziće
je neko drugi. Možda Dvejn Robišo. Radi u Braunijevoj radnji s tatom i mamom. Prošle
godine vozio je na trkalištu, ali mu se motor zapalio. Tata kaže da odonda traži druga kola.“
„Dolaze li Robišoovi u crkvu?“
„Hmm...“
„Shvatiću to kao ne. Uđi u garažu, Džejmi.“
Ušao sam u senovitu prostoriju što se osećala na buđ. Džejkobs po svoj prilici nije
primetio da sam se malo uplašio senki i neprijatnog mirisa. Poveo me je dublje u tamu.
Zastao je i pokazao na svojih ruku delo. Zinuo sam od čuda.
Prečasni je coknuo jezikom kao što čine ljudi što se nečim ponose. „Dobro došao na
Spokojno jezero, Džejmi.“
„Auh!“
„Napravio sam ga dok sam čekao da Petsi i Mori dođu ovamo. Trebalo je da sredim kuču
dok Petsi ne stigne s nameštajem. Uradio sam nešto. Popravio sam pumpu na bunaru, na
primer. Nije bilo mnogo posla za mene. Tvoja mama i pripadnice Damskog sestrinstva
temeljito su očistile i pripremile parohijski dom. To nije bio lak posao. Gospodin Latur je
dolazio sa Ors Ajlanda. Ovde niko nije živeo od Drugog svetskog rata. Zahvalio sam joj se, ali
bih voleo da joj se još jednom zahvališ u moje ime.“
„Naravno, budi siguran da ču joj reći“, odvratio sam, iako ne verujem da sam joj preneo
sveštenikove reči. Slušao sam ga jednim uvetom. Svu pažnju upravio sam na sto koji je
zauzimao gotovo polovinu garaže. Moja planina Lobanja izgledala je jadno u poređenju s
ovim zelenim brdovitim pejzažem. Odonda sam video mnogo sličnih maketa panorama,
većinom u izlozima prodavnica igračaka. Njima su obično jezdili dugi električni vozovi. Na
stolu koji je načinio prečasni Džejkobs nije bilo vozića. To i nije bio pravi sto, već table
šperploče na postoljima. Na njima je bio skoro četiri metra dug i oko metar i po širok seoski
krajolik. Četrdeset centimetara visoke bandere gospodarile su pejzažem. Pružale su se
dijagonalno preko makete panorame, čiji je najveći deo zauzimalo jezero s pravom vodom.
Blistalo se jarkoplavom bojom, čak i na oskudnom svetlu garaže.
„Uskoro ću morati da je sklonim“, rekao je, „da bih mogao da smestim automobil u
garažu. Petsi će tražiti da je uklonim.“
Savio se u struku i položio ruke na kolena. Upro je pogled u brdašca, igličaste bandere,
končaste žice i veliko jezero. Na maketi panorame stajale su plastične ovce i krave. Pasle su
16
Knjigoteka
pored vode (bile su prevelike; nisam to primetio, niti bih mario da jesam). Bilo je mnogo
uličnih svetiljki. Čudio sam se njihovom postojanju s obzirom na to da nije bilo grada i ulica
koje bi osvetljavale.
„Kladio bih se da bi mogao voditi bitku na njoj sa svojim vojnicima, zar ne?“
„Sigurno“, rekao sam. Mogao sam da vodim čitav rat na toj maketi panorame.
Klimnuo je. „To je neizvodljivo, zato što se na Spokojnom jezeru svi lepo slažu. Nikakve
borbe nisu dozvoljene na njemu. Po tome je slično raju. Planirao sam da ga prenesem u
podrum crkve kad počnem s UMM-om. Ti i tvoja braća mogli biste da mi pomognete u tom
poslu. Mislim da će se dopasti deci.“
„Siguran sam da će im se svideti!“ Zatim sam dodao nešto što sam čuo od oca.
„Unerediće se od sreće!“
Nasmejao se. Potapšao me je po ramenu. „Hoćeš li da vidiš čudo?“
„Što da ne“, rekao sam, iako nisam bio sasvim siguran. Slutio sam da će se desiti nešto
strašno. Najedanput sam postao svestan da smo sami u staroj garaži bez automobila, u
prašnjavom budžaku koji je zaudarao kao da je godinama bio zaključan. Vrata ka
spoljašnjem svetu bila su otvorena, ali mi se činilo da su kilometar daleko. Prečasni
Džejkobs mi se sviđao, ali sam poželeo da sam ostao kod kuće, bojio na podu dnevne sobe i
čekao da vidim hoće li mama osvojiti usisivač, koji će joj doneti pobedu u neprestanoj borbi
s letnjom prašinom.
Prečasni Džejkobs polako je mahnuo rukom iznad Spokojnog jezera. Zaboravio sam na
nervozu. Tiho zujanje razleglo se ispod improvizovanog stola. Ličilo je na zvuk kakav
ispušta naš televizor lampaš dok se zagreva. Sva sićušna ulična svetla su zasijala. Bila su
bleštavobela, zamalo pa previše snažna da bih gledao u njih. Bacala su magičan mesečinast
sjaj preko zelenih brda i plavih voda. I plastične krave i ovce izgledale su stvarnije,
verovatno zato što su bacale senke.
„Gospode, kako si to uradio?“
Osmehnuo se. „Prilično dobar trik, zar ne? Bog je rekao: Nek bude svetlost. I bi svetlost, i
svetlost beše dobra. Samo što ja nisam Bog, pa moram da se oslonim na elektricitet. A to je
divno, Džejmi. Zbog tog božjeg dara osećamo se odlično kad god pritisnemo prekidač za
svetlo, zar ne?“
„Pretpostavljam da je tako“, rekao sam. „Moj deda Ejmos pamti vreme bez električnog
osvetljenja.“
17
Knjigoteka
„Mnogo ljudi ga pamti“, rekao je, „uskoro će svi oni otići... i kad se to desi, niko neće
razmišljati o elektricitetu kao čudu. A on je čudo i misterija. Znamo kako funkcioniše.
Gubimo iz vida da nije isto znati kako nešto funkcioniše i šta je to.“
„Kako si uključio svetiljke?“, pitao sam.
Pokazao je na policu iza stola. „Vidiš li crvenu sijalicu?“
„Aha.“
„To je fotoelektrična ćelija. Mogu da se kupe. Napravio sam je. Projektuje nevidljiv zrak.
Svetla oko Spokojnog jezera su zasijala kad sam ga prekinuo. Ako to ponovo učinim... kao
sad...“ Prošao je rukom iznad pejzaža. Ulične svetiljke su se zatamnele, svele su se na
svetlosne iskre i zgasnule. „Vidiš li?“
„Super“, zadivljeno sam prozborio.
„Pokušaj.“
Podigao sam ruku. Isprva se ništa nije desilo. Prekinuo sam svetlosni zrak tek kad sam
se podigao na vrhove prstiju. Zujanje ispod stola ponovo se čulo. Svetlost je sinula.
„Uspeo sam!“
„Pazi da se ne unerediš od sreće“, rekao je prečasni, i prošao rukom kroz moju kosu.
„Kakvo je to zujanje? Zvuči kao naš televizor.“
„Pogledaj ispod stola. Evo ovde. Uključiću svetlo da bi bolje video.“ Pritisnuo je prekidač
na zidu. Nekoliko prašnjavih sijalica na tavanici je zasijalo. Nisu odagnale buđav miris
(namirisao sam još nešto vrelo i uljasto), ali su razvejale tamu.
Sagnuo sam se. U mom životnom dobu retko sam se saginjao. Video sam tri ili četiri
kutije zalepljene s donje strane stola. Bile su izvor zujanja i uljastog mirisa.
„To su baterije“, rekao je. „I njih sam napravio. Elektricitet je moj hobi. I ovakve
drangulije.“ Nacerio se kao dečak. „Volim spravice, iako izluđuju moju suprugu.“
„Moj hobi je borba protiv Švaba“, rekao sam. Setio sam se da mi je rekao da taj izraz ne
zvuči lepo: „Htedoh reći, Nemaca.“
„Hobi je svakom potreban“, rekao je. „I svakom je potrebno čudo ili dva da bi spoznao
kako je život više od dirinčenja od kolevke pa do groba. Hoćeš li da vidiš još jedno čudo,
Džejmi?“
„Naravno!“
U uglu je bio drugi sto, pokriven alatkama, komadićima žice, s tri ili četiri razmontirana
tranzistora, kakve su imali Kler i Endi, i baterijama iz radnje. Tu je bila i mala drvena kutija.
18
Knjigoteka
Džejkobs je uzeo kutiju, spustio se na koleno da bismo bili na istom nivou. Otvorio je i
izvadio majušnu figuricu u beloj odori. „Znaš li ko je ovo?“
Znao sam zato što je tip izgledao gotovo isto kao moja fluorescentna noćna svetiljka. „To
je Isus. Isus s rancem na leđima.“
„Nije to običan ranac, već onaj s baterijama. Pogledaj.“ Podigao je poklopac ranca.
Pokretao se na majušnoj šarki. Unutra sam video nešto što nije bilo veće od dva blistava
novčića od deset centi, pokrivena tankim slojem lema. „I njih sam napravio zato što se u
radnjama ne može kupiti nešto ovako malo i snažno. Mogao bih da ih patentiram. Možda
jednog dana, ali...“ Odmahnuo je glavom. „To sad nije važno.“
Zatvorio je ranac. Odneo je Isusa do Spokojnog jezera. „Nadam se da si zapazio koliko je
voda plava“, rekao je.
„Jesam! To je najplavlje jezero koje sam video!“
Klimnuo je. „I to je jedna vrsta čuda, moglo bi se reći... dok ga pobliže ne pogledaš.“
„Ozbiljno?“
„To je obična boja. Ponekad razmišljam o tome, kad ne mogu da spavam. Kako plitka
voda izgleda duboka zbog malo boje.“
Ćutao sam, iako mi se to činilo glupom temom za razmišljanje. Naglo je spustio Isusa
pored jezera.
„Planiram da ovo iskoristim na UMM-u - kao nastavno sredstvo - ali ću ti pokazati kao
radi. Važi?“
„Važi.“
„Evo šta piše u četrnaestom poglavlju Jevanđelja po Mateju. Hoćeš li da saslušaš svete
reći božje, Džejmi?“
„Naravno, pretpostavljam da hoću“, rekao sam. Ponovo sam osetio nemir.
„Znam da hoćeš“, rekao je, „zato što najduže pamtimo ono što naučimo u detinjstvu. U
redu, hajdemo. Dobro me slušaj. I odmah nagna Isus učenike - to znači da im je zapovedio -
da uđu u lađu i napred da idu na one strane dok on otpusti narod. I otpustivši narod, pope se
na goru sam da se moli Bogu. Moliš li se ti bogu, Džejmi?“
„Da, svake noći.“
„Ti si dobar dečak. Dobro, vratimo se na priču. Uveče je bio sam na gori. Brod je bio
nasred mora, opkoljen velikim valovima, gonjenim snažnim vetrom. Isus je u vreme četvrte
straže krenuo ka njima. Hodao je po moru. Kad su učenici videli kako hodi po moru,
19
Knjigoteka
uznemirili su se. Govorili su da je to duh. Urlali su od straha. Isus im se obratio, zboreći: Ne
bojte se, ja sam, ne plašite se. To je kraj priče i nek bog blagoslovi svetu reč. Dobra pripovest,
zar ne?“
„Pretpostavljam da jeste. Da li zboreći znači da im je govorio? Znači, jelda?“
„Tako je. Da li bi voleo da vidiš kako Isus hoda po Spokojnom jezeru?“
„Naravno! Obavezno!“
Posegnuo je ispod Isusove bele odore. Figurica se pomerila. Kad je stigla do Spokojnog
jezera, nije potonula, već je nastavila da uzvišeno klizi po vodi. Za dvadesetak sekundi stigla
je na drugu stranu. Na njoj je bilo brdo. Pokušala je da se popne uz njega. Video sam da će
se prevrnuti. Prečasni Džejkobs zgrabio ju je pre no što se to dogodilo. Posegnuo je ispod
Isusove odore da bi ga isključio.
„Uspeo je!“, rekao sam. „Hodao je po vodi!“
„Pa...“ Čudno se osmehivao. Usne su mu se najednom kraju savijale nadole. „Da i ne.“
„Kako to misliš?“
„Vidiš li mesto na kom je ušao u vodu?“
„Da...“
„Pruži ruku. Nešto ćeš opaziti. Pazi da ne dodirneš žice, zato što njima teče prava
električna struja. Protrešće te. Pogotovu ako su ti ruke vlažne.“
Oprezno sam posegnuo. Nisam verovao da izvodi praktičnu šalu na moj račun - kao što
su Teri i Kon ponekad činili - ali bio sam na nepoznatom mestu s nepoznatim čovekom i
nisam bio sasvim siguran šta radi. Činilo mi se da je voda duboka. To je bila iluzija, stvorena
plavom bojom rezervoara i svetlošću koja se odražavala od površine vode. Prst mi je
potonuo samo do prvog članka.
„Nisi na najboljem mestu“, reče prečasni Džejkobs. „Idi malo desno. Razlikuješ li levo od
desnog?“
Razlikovao sam. Mama me je naučila: Desna je ruka kojom pišeš. To, naravno, ne bi
pomoglo Kler i Konu. Bili su ono što je tata zvao levacima.
Pomerio sam ruku i napipao nešto u vodi. Bio je to metal, s udubljenjem. „Mislim da sam
ga našao“, rekao sam prečasnom Džejkobsu.
„I ja to mislim. Pronašao si šinu po kojoj Isus hoda.“
20
Knjigoteka
„To je magični trik!“ kazao sam. Viđao sam mađioničare u Šouu Eda Salivana. Kon je za
rođendan dobio kutiju s mađioničarskim trikovima. Izgubio je sve osim plovećih lopti i
nestajućeg jajeta.
„Tako je.“
„Kao Isus što hoda po vodi do onog broda!“
„Ponekad“, rekao je, „plašim se da je tako.“
Izgledao je tako tužno i daleko da sam se ponovo malčice uplašio. Bilo mi ga je žao. Nije
mi bilo jasno zbog čega bi bio tužan kad je imao tako divan ko bajagi svet poput Spokojnog
jezera u garaži.
„To je stvarno dobar trik“, rekao sam. Potapšao sam ga po ruci.
Vratio se s mesta gde je odlutao. Osmehnuo mi se. „Imaš pravo“, rekao je.
„Pretpostavljam da mi je teško bez supruge i klinca. Mislim da sam te zbog toga pozajmio,
Džejmi. Vreme je da te vratim mami.“
Uhvatio me je za ruku kad smo stigli do Devetke, iako na njoj nije bilo automobila. Tako
smo stigli do Metodističkog puta. Nije mi smetalo što ga držim za ruku. Prijalo mi je. Znao
sam da vodi računa o meni.
Gospođa Džejkobs i Moris stigli su posle nekoliko dana. Klinac je bio običan balavko u
pelenama, ali ona je bila lepa. U subotu, dan pre no što je prečasni Džejkobs prvi put stao za
propovedaonicu naše crkve, Teri, Kon i ja pomogli smo mu da preseli Spokojno jezero u
crkveni podrum. Tamo će se svakog četvrtka uveče sastajati Udruženje metodističke
mladeži. Koliko je jezero plitko, bilo je veoma vidljivo bez vode, kao što se jasno videla i
šina s udubljenjem.
Prečasni Džejkobs naveo je Terija i Kona da se zakunu da će čuvati tajnu. Objasnio je da
ne želi da pokvari doživljaj maloj deci (u tom trenutku osećao sam se kao veliki, što mi je
veoma prijalo). Pristali su. Mislim da su obojica održali reč, ali su svetla u podrumu crkve
bila mnogo snažnija od onih u garaži. Lepo se videlo da je Spokojno jezero samo široka
barica ako ste stajali blizu maketi panorame i pažljivo posmatrali. Videla se i šina s
udubljenjem. Do Božića su svi znali.
„To je obična prevara“, rekao mi je Bili Paket jednog četvrtka po podne. On i njegov brat
Roni mrzeli su veronauku, ali ih je mama terala da idu. „Povratiću ako nam još jednom
pokaže taj trik i ispriča priču o hodanju po vodi.“
21
Knjigoteka
Hteo sam da se potučem s njim zbog toga, ali nisam. Bio je veći od mene. Bio mi je
prijatelj i imao je pravo.
22
Knjigoteka
II
TRI GODINE. KONRADOV GLAS. ČUDO
Prečasni Džejkobs otpušten je zbog propovedi koju je održao u crkvi dvadeset prvog
novembra 1965. godine. Lako pronalazim taj datum na internetu, zato što sam ga stavio
među favorite. Održao je propoved u nedelju pre Dana zahvalnosti. Sedam dana kasnije
nestao je iz naših života. Otišao je sam. Petsi i Moris - kog su klinci iz UMM-a zvali Prilepak
Mori - već su otišli, baš kao i plimut belveder s automatskim menjačem s ručicom menjača
na komandnoj tabli.
Ispostavilo se da iznenađujuće dobro pamtim tri godine između prvog viđenja
Spokojnog jezera i dana Strašne propovedi, iako bih vam pre početka pisanja ovog
svedočanstva rekao da sam gotovo sve zaboravio. Šta mislite, koliko ljudi raspolaže
živopisnim uspomenama na događaje između šeste i devete godine života? Ali pisanje je
divno i strašno. Otvara duboke, dotad nedostupne, bunare uspomena.
Poželeo sam da dignem ruke od sastavljanja ovog svedočenja i da napišem - nimalo
tanku - knjigu o tim godinama i tom svetu što se toliko razlikuje od ovog u kom sad
obitavam. Sećam se majke, nepojmljivo lepe na jutarnjem suncu, kako stoji pored daske za
peglanje u letnjoj haljinici. Sećam se kako plivam u Harijevom jezercetu s braćom u
prevelikim kupaćim gaćama neugledne zelene boje. Govorili smo jedan drugom da je
glibavo dno jezerceta od balege, iako smo znali da gacamo po blatu (verovatno samo po
blatu). Sećam se sanjivih popodneva u školi u Vest Harlouu od jedne učionice. Sedeo sam na
zimskim kaputima u ćošku za pisanje i pokušavao da naučim sirotog glupog Dikija Ozguda
da napiše reč žirafa. Sećam se da mi je govorio: Z-z-zašto da je p-p-pišem, kad je nikad nisam
v-v-video?
Sećam se mreže zemljanih puteva koja je premrežavala grad, igranja klikera u školskom
dvorištu na odmoru jednog hladnog aprilskog dana i tužne molitve vetra među borovima
dok sam ležao u postelji nakon što sam se pomolio bogu, čekajući da zaspim. Sećam se oca
kako izlazi iz garaže s francuskim ključem u ruci, kapom s natpisom MORTON ULJE ZA
LOŽENJE natučenom na čelo i krvi koja curi po zamašćenim prstima. Sećam se kako Ken
23
Knjigoteka
Makenzi najavljuje crtaće s Popajem u Majti najnti šouu i kako sam morao da prepustim
televizor kad bi Kler došla s prijateljicama zato što su htele da gledaju Amerikan bendstend
da bi znale šta cure nose. I danas uzdrhtim kad se setim zalazaka sunca crvenih kao krv na
očevim šakama.
Sećam se još hiljadu sitnica, uglavnom dobrih, ali nisam seo za kompjuter da bih
nataknuo ružičaste naočare i prizivao slatku nostalgiju. Selektivno pamćenje je među
najvećim grehovima starosti. Nemam vremena za tako nešto. Prošlost nije bila uvek lepa.
Živeli smo na selu. Takav život bio je težak u to doba. Pretpostavljam da je još takav.
Moj prijatelj Al Nouls zaglavio je levu ruku u očevu mašinu za razvrstavanje krompira.
Izgubio je tri prsta pre nego što je gospodin Nouls stigao da isključi glomaznu opasnu
spravu. Zatekao sam se na licu mesta. Pamtim kako su se kaiševi zacrveneli i kako je Al
vrištao.
Moj otac je (zajedno s Terijem, odanim i neveštim pomoćnikom) osposobio Drumsku
raketu - bože, kako prekrasnu, razornu buku stvaraše taj oživljeni motor! Predao ju je,
sveže ofarbanu i s brojem 19 ispisanim na stranicama, Dvejnu Robišou da bi se s njom
takmičio na trkalištu u Kasl Roku. Idiot ju je prevrnuo i uništio u prvom krugu. Izvukao se
bez ogrebotine. „Pedala za gas sigurno se zaglavila“, rekao je s budalastim osmehom. Otac je
kazao da se tog dana samo Dvejn zaglavio na trkalištu.
„Nadam se da si shvatio da ne bi trebalo da poveravaš ništa vredno Robišoovima“, rekla
mu je majka. Otac je zavukao ruke u džepove tako duboko da sam video rub njegovog
donjeg veša. Verovatno je to uradio da bi bio siguran da neće pobeći i otići negde gde ne bi
trebalo.
Leni Makintoš, poštarov sin, izgubio je oko kad se sagnuo da vidi zašto petarda
dinamitara koju je gurnuo u konzervu ananasa nije eksplodirala.
Moj brat Konrad izgubio je glas.
Sad vam je jasno da ni u to doba nije sve bilo lepo i krasno.
Prečasni Džejkobs uspeo se prve nedelje na propovedaonicu. U crkvi je bilo više ljudi nego
ranijih godina, kad je u njoj propovedao zdepasti, sedokosi, dobroćudni gospodin Latur.
Stari propovednik isporučivao je dobronamerne ali neupečatljive propovedi i neizostavno
ronio suze na Dan majki, koji je zvao Majčina nedelja (ove podatke dugujem majci, koja mi
ih je saopštila godinama kasnije - slabo sam zapamtio gospodina Latura). U crkvi nije bilo
24
Knjigoteka
uobičajenih dvadesetak nego skoro četiri puta više vernika. Sećam se kako su uglas pojali
pohvalne pesme: Praise God from Whom all blessings flow, Praise Him the creatures here
below. Naježio sam se. Gospođa Džejkobs umela je s orguljama. Njena plava kosa - vezana
jednostavnom crnom trakom - blistala se u svim bojama na svetlosti s vitražnog prozora.
Vraćali smo se kući iz crkve en famille. Najboljim, nedeljnim cipelama podizali smo
oblačiće prašine. Išao sam odmah iza roditelja. Čuo sam kako mama s olakšanjem govori:
„Mislila sam da će nam zato što je tako mlad držati lekcije o građanskim pravima, zabrani
regrutacije ili o nečem sličnom. Umesto toga čuli smo veoma lepu propoved zasnovanu na
Bibliji. Mislim da će se ljudi vratiti u crkvu, a ti?“
„Vratiće se na neko vreme“, reče otac.
Ispostavilo se da su i mama i tata na svoj način bili u pravu. Broj vernika nikad nije pao
na nivo propovedništva gospodina Latura - što će reći desetak duša zimi, okupljenih oko
peći na drva u promajnoj crkvi - ali je neosetno opao na šezdeset, pa pedeset, da bi se
zadržao oko brojke od četrdeset, kao barometar nepredvidivog letnjeg dana. Niko nije tu
pojavu povezivao s uvek jasnim, prijatnim i na Bibliji zasnovanim (nikad nisu imale veze s
atomskim bombama ili marševima slobode) propovedima gospodina Džejkobsa. Poseta se
jednostavno proređivala.
„Ljudi se sve ređe okreću bogu“, rekla je majka, posle naročito slabo posećene
propovedi. „Jednog dana žaliće zbog toga.“
I Udruženje metodističke mladeži u te tri godine doživelo je skromnu renesansu. U
Laturovo doba četvrtkom uveče retko se okupljalo više od desetoro dece. Četvoro je nosilo
prezime Morton: Kler, Endi, Kon i Teri. U to doba smatran sam premladim da bih
prisustvovao veronauci. Endi mi je zbog toga ponekad lupao čvrge i zvao me srećnikom.
Kad sam jednom pitao Terija kako je tada bilo na okupljanjima, slegnuo je ramenima.
„Pevali smo pesme, čitali Bibliju i obećavali da nikad nećemo piti alkoholna pića ili pušiti
cigarete. Pričao nam je da volimo svoje majke, da katolici odlaze u pakao zato što poštuju
idole i da Jevreji vole pare. Rekao nam je da Isus sluša kad god neko od naših prijatelja
priča masne šale.“
Posećenost je pod novim režimom dostigla nivo od tridesetoro dece između šest i
sedamnaest godina. To je stvorilo potrebu za nabavkom novih stolica na rasklapanje. Deca
nisu dolazila u većem broju zbog mehaničkog Isusa prečasnog Džejkobsa koji je jezdio
25
Knjigoteka
preko Spokojnog jezera. Uzbuđenje izazvano tim čudom brzo je splasnulo, čak i kod mene.
Ne verujem da je poseta narasla ni zbog slika Svete zemlje na zidovima.
Povećanje posete imalo je veze sa sveštenikovom mladošću i poletom. Organizovao je
igre i zajedničke aktivnosti na otvorenom, naporedo s verskim podučavanjem. Objašnjavao
nam je da to čini zato što se većina Isusovog propovedanja odvijala na otvorenom prostoru,
što znači da hrišćanstvo nije ograničeno samo na crkvu. I dalje smo čitali Bibliju, ali smo to
radili igrajući se muzičkih stolica. Često bi neko pao na pod tragajući za četrnaestim
poglavljem i devetim stihom Ponovljenog zakona ili Timotejom 2:12. To je bilo prilično
smešno. Deca su dolazila i zbog igrališta za bejzbol, koje je uz Konovu i Edijevu pomoć
napravio iza crkve. Dečaci su pokatkad igrali bejzbol četvrtkom, dok su devojčice navijale.
Ponekad su devojke igrale, a dečaci (nadajući se da su devojčice zaboravile da je njihov red
za igru i da su došle u suknjama) navijali za njih.
Zanimanje prečasnog Džejkobsa za elektricitet često je igralo značajnu ulogu u
razgovorima s mladeži, četvrtkom uveče. Sećam se kad nas je jednog popodneva pozvao i
zamolio Endija da dođe u džemperu na veronauku. Pozvao je mog brata da stane u središte
prostorije kad smo se okupili. Rekao je da će nam pokazati teret greha. „Iako sam siguran
da nisi veliki grešnik, Endru“, dodao je.
Moj brat se nervozno osmehnuo, ali ništa nije rekao.
„Ne radim ovo da bih vas uplašio, deco“, rekao je. „Ima sveštenika koji veruju u takav
pristup, ali ja ne igram u tom kolu. Pokazaću vam kako to izgleda da biste znali.“ (Kasnije
sam naučio da ljudi uvek govore tako nešto pre no što vas nasmrt uplaše.)
Naduvao je nekoliko balona. Rekao nam je da zamislimo da svaki teži desetak
kilograma. Podigao je prvi i rekao: „Ovaj simbolizuje laganje.“ Protrljao ga je o košulju i
prislonio na Endijev džemper. Čvrsto se zalepio za njega.
„Ovaj simbolizuje krađu.“ Zalepio je još jedan balon na Endijev džemper.
„Ovaj simbolizuje bes.“
Nisam siguran, ali čini mi se da je zalepio sedam balona na Endijev džemper iz kućne
radinosti, po jedan za svaki od smrtnih grehova.
„To je više od sedamdeset kilograma grehova“, rekao je. „To je veliki teret! Ali ko
uklanja svetske grehe?“
„Isus!“, odvratio je poslušni hor glasova.
26
Knjigoteka
„Tako je. Evo šta se dešava kad zatražite oproštaj.“ Odnekud je izvukao iglu. Probušio je
sve balone, uključujući i onaj koji se oslobodio i poleteo uvis. Morao je da ga uhvati i
ponovo prilepi za Edija. Mislim da smo svi smatrali da je bušenje balona zanimljiviji deo
lekcije od svetog statičkog elektriciteta.
Najimpresivniju demonstraciju elektriciteta izvodio je pomoću sopstvenog izuma koji je
zvao Jakovljevim merdevinama. Bila je to metalna kutija veličine ormarića gde se nalazila
moja plastična vojska. Iz nje su štrčale dve žice, nalik na televizijsku antenu. Kad bi uključio
uređaj (radio je na struju iz mreže, umesto na baterije) i okrenuo prekidač sa strane, duge
iskre popele bi se uz žice. Bile su tako sjajne da smo ih jedva posmatrali. Sunule bi s vrha i
nestale. Menjale bi boju kad bi poprskao žice nekim praškom. Devojke su stenjale od
zadovoljstva.
I ta predstava imala je neki religiozni smisao - makar u umu Čarlsa Džejkobsa - ali sam
ga zaboravio. Možda je imala neke veze sa Svetim Trojstvom? Komplikovane, egzotične
ideje bledele su i nestajale kao prolazna groznica u odsustvu Jakovljevih merdevina,
razigranih šarenih iskri što su se oglašavale kao razgoropađene divlje mačke.
Ipak se veoma jasno sećam jednog mini-predavanja. Opkoračio je naopako okrenutu
stolicu. Posmatrao nas je preko naslona. Njegova supruga gledala nas je s klavirske
stoličice, smerno prekrštenih ruku na krilu i blago oborene glave. Molila se, ili dosađivala.
Znao sam da je ovo drugo bio slučaj s najvećim delom prisutnih. Većina metodističke
mladeži iz Harloua počela je da se umara od elektriciteta i pratećih čudesa.
„Deco, nauka nas uči da je elektricitet kretanje atomskih čestica, elektrona pod
naponom. Elektroni se kreću, stvarajući električnu struju. Što je kretanje brže, voltaža je
veća. To je nauka. Nauka je dobra, ali je ograničena. Znanje u jednom trenutku presušuje.
Šta elektroni uistinu predstavljaju? Nauka kaže da su to atomi pod naponom. U redu, to
lepo zvuči, ali šta su atomi?“
Nagnuo se napred, preko naslona stolice. Usmerio je plave oči (i one su izgledale
naelektrisano) na nas.
„To niko ne zna! To je prostor u kom se pojavljuje religija. Elektricitet su jedna od božjih
vrata ka beskonačnosti.“
„Voleo bih da donese električnu stolicu i sprži nekog belog mišića“, rekao je Bili Paket
jedne večeri posle blagoslova. „To bi bilo zanimljivo.“
27
Knjigoteka
Većina nas se, uprkos čestim (i sve dosadnijim) lekcijama o svetoj voltaži, radovala školi
četvrtkom uveče. Prečasni Džejkobs se, kad nije bio nadahnut hobijem, izražavao živo i
zanimljivo na predavanjima zasnovanim na Svetom pismu. Govorio je o problemima s
kojima smo se svakodnevno suočavali - od maltretiranja u školi, do iskušenja da
prepisujemo na proverama znanja. Uživali smo u igrama, u najvećem broju predavanja i u
pevanju zato što je gospođa Džejkobs bila umešna pijanistkinja koja nikad nije grešila ili
otezala u izvođenju.
I nije znala da svira samo crkvene pesme. Jedne nikad nezaboravljene noći odsvirala je
tri pesme Bitlsa. Pevali smo s njom uz From Me to You, She Loves You i I Want to Hold Your
Hand. Moja majka se klela da je Petsi Džejkobs sedamdeset puta bolja na klaviru od
gospođe Latur. Crkvenjaci su se jednodušno složili s predlogom mlade sveštenikove
supruge da se od dobrotvornih priloga kupi klavirsko pojačalo iz Portlanda.
„Možda ne bi bilo loše da ubuduće ne izvodite pesme“, rekao je gospodin Kelton,
crkvenjak s najdužim stažom u metodističkoj crkvi u Harlouu. „Deca mogu da ih čuju i na
radiju. Više bismo voleli da se držite... pa... hrišćanskih melodija.“
Gospođa Džejkobs je promrmljala da se slaže, smerno oborenih očiju.
U igri je bio još jedan činilac: Čarls i Petsi Džejkobs bili su veoma seksepilni. Pomenuo sam
da su se Kler i njene prijateljice zatreskale u njega. Ubrzo se i većina momaka zatreskala u
nju. To se desilo zato što je Petsi Džejkobs bila divna žena. Imala je plavu kosu, kremast ten,
pune usne i krupne zelene oči. Koni se kleo da ima veštičje moći, zato što bi mu kolena
klecnula kad god bi upravila zelene oči na njega. Zbog takvog izgleda pratilo bi je mnoštvo
glasina da je koristila više šminke od neupadljivog karmina. U dvadeset trećoj ništa više
nije joj bilo potrebno. Mladost je bila njena šminka.
Nedeljom je nosila savršeno pristojne haljine do kolena ili listova, iako su tih godina
rubovi ženskih haljina počeli da se nezaustavljivo penju uz noge. Na okupljanjima UMM-a
četvrtkom uveče nosila je savršeno pristojne pantalone i bluze (prikladne i totalno
odgovarajuće, kako je govorila moja majka). Majke i bake iz pastve i pored toga pažljivo su
je motrile, zato što je i ta savršeno pristojna odeća otkrivala stas zbog kog su prijatelji moje
braće ponekad kolutali očima ili trzali rukom kao da su dodirnuli ringlu koju je neko
zaboravio da isključi. Igrala je bejzbol na devojačkim večerima. Jednom sam čuo brata
28
Knjigoteka
Endija - u to vreme četrnaestogodišnjaka - kako govori da je posmatranje gospođe
Džejkobs kako trči po bazama istinsko religiozno iskustvo.
Uspevala je da svira klavir na okupljanjima četvrtkom uveče i da učestvuje u većini
aktivnosti UMM-a, zato što je svuda vodila dečačića sa sobom. Bio je poslušno dete, lako za
čuvanje. Svi su voleli Morija. Koliko se sećam, čak je i Bili Paket, taj mladi ateist u nastanku,
voleo Morija, koji gotovo nikad nije plakao. Jedva da bi zajecao kad bi pao i izgulio kolena.
Prestao bi da plače čim bi ga neka devojčica podigla i pomazila. Sledio nas je gde god je
mogao kad bismo izašli da se igramo. Krenuo bi za devojčicama kada ne bi mogao da drži
korak s dečacima. Pazile su ga na časovima veronauke. Ljuljale su ga u skladu s ritmom na
časovima pevanja. Tako je i dobio nadimak Prilepak Mori.
Kler ga je naročito volela. Dobro se sećam - iako sam siguran da je to višeslojna
uspomena - kako sede u ćošku s igračkama. On je na stoličici, a Kler na kolenima pored
njega. Pomaže mu da nešto oboji ili da napravi zmiju od domina. „Želela bih da imam
četvoro takvih kad se udam“, jednom se poverila majci. Tad je imala oko sedamnaest
godina. Bila je na pragu završetka UMM-a.
„Želim ti sreću u tom pogledu.“, reče majka. „Samo se nadam da će tvoji biti lepši od
Morija, Kler.“
Ovo je bila malo gruba, ali nimalo neistinita opaska. Iako je Čarls Džejkobs bio zgodan
muškarac, a Petsi Džejkobs veoma lepa mlada žena, Prilepak Mori bio je neupečatljiv kao
krompir-pire. Imao je savršeno okruglo lice koje me je podsećalo na lice Čarlija Brauna.
Kosa mu je bila neupadljivo smeđa. Očeve oči bile su plave, majčine čarobno zelene, a
Morijeve smeđe. Devojčice su ga odreda volele, govoreći da bi volele da imaju bepče poput
njega. Dečaci su se prema njemu odnosili kao prema mlađem bratu. Bio je naša maskota.
Bio je Prilepak Mori.
Jednog februarskog četvrtka uveče, s braćom i sestrom vraćao sam se iz parohijskog
doma, obraza crvenih od sankanja iza crkve (prečasni Džejkobs montirao je električno
osvetljenje na stazi). Pevali smo I’m Henry the Eight iz sveg glasa. Sećam se da su Endi i Kon
bili naročito dobro raspoloženi zato što su doneli sanke i posadili Morija ispred sebe.
Mališan se neustrašivo vozio. Ličio je na figuru na brodskom pramcu.
„Volite ta okupljanja, zar ne?“, pitao nas je otac. Mislim da je u njegovom glasu bilo
blagog čuđenja.
29
Knjigoteka
„Da!“, rekao sam. „Hiljadu puta iščitali smo Bibliju. Zatim smo izašli da se sankamo! I
gospođa Džejkobs se sankala s nama. Stalno je padala sa sanki!“
Smejao sam se. On se smejao sa mnom. „To je sjajno, ali jeste li išta naučili, Džejmi?“
„Ljudska volja trebalo bi da bude produžetak božje volje“, rekao sam. Ponavljao sam
navode s noćašnjeg predavanja. „Naučio sam i da će doći do kratkog spoja ako povežem
negativni i pozitivni pol baterije žicom.“
„To je istina“, rekao je. „Zbog toga moraš da paziš kad startuješ kola na kablove, ali ne
vidim ništa hrišćansko u tom saznanju.“
„Naravoučenije je hrišćansko. Onaj ko radi nešto pogrešno zato što misli da će tako
nešto popraviti, neće uspeti u svom naumu.“
„Uh.“ Dohvatio je poslednje izdanje Kar end drajvera, s prelepim jaguarom XK-E na
naslovnoj stranici. „Pa, znaš kako se kaže, Džejmi: Put u pakao popločan je dobrim
namerama.“ Dodao je posle kraćeg razmišljanja: „I osvetljen električnim svetiljkama.“
Nasmejao se. Smejao sam se s njim iako nisam shvatio šalu, ako se uopšte radilo o šali.
Endi i Kon drugovali su s braćom Ferguson, Normom i Halom. Bili su dođoši ili posetioci
izdaleka. Fergusonovi su živeli u Bostonu, što znači da su se družili na letnjim raspustima.
Imali su letnjikovac na jezeru Lukaut, na kilometar i po od naše kuće. Dva para braće srela
su se na letnjoj biblijskoj školi.
Porodica Ferguson imala je pristup odmaralištu na Kozjoj planini. Kon i Endi ponekad
su ga posećivali s njima. Vozili su se velikim kombijem Fergusonovih. Plivali su i ručali u
klubu. Rekli su da je bazen hiljadu puta bolji od Harijevog jezerceta. Ni Tedi ni ja nismo
mnogo marili za to - našoj bari ništa nije falilo, imali smo svoje društvo - ali je Kler pucala
od zavisti. Htela je da vidi kako žive bogataši.
„Žive kao mi, draga moja.“, reče mama. „Greše oni što tvrde da su bogataši drugačiji.“
Kler je provlačila odeću kroz valjke za ceđenje na našoj staroj mašini za pranje.
„Sumnjam u to“, rekla je napućenih usana.
„Endi kaže da cure koje plivaju u bazenu nose bikinije“, rekao sam.
Majka je zafrktala. „To je isto kao da plivaju u grudnjacima i gaćicama.“
„Volela bih da imam bikini“, napomenula je Kler. Pretpostavljam da je to bila
provokacija, kakve sedamnaestogodišnjakinje uživaju da priređuju roditeljima.
30
Knjigoteka
Majka joj je pripretila prstom. Sapun je kapao s kratko podrezanog nokta. „Tako cure
zatrudne, gospođice.“
Kler je mudro vratila servu. „U tom slučaju trebalo bi da zabraniš Konu i Endiju da idu
tamo. Neka cura mogla bi da zatrudni posle druženja s njima.“
„Zatvori gubicu“, reče majka. Upravila je pogled u mom pravcu. „Pazi šta pričaš pred
decom.“
Kao da nisam znao od čega devojke zatrudne: od seksa. Dečaci legnu preko njih. Muvaju
se dok ne dobiju osećaj. Kad se to desi, iz dečakovog miška poteče nešto misteriozno što se
zove sperma. Ona utone u devojčin stomak. Devet meseci kasnije vreme je za pelene i dečja
kolica.
Roditelji nisu zabranili Konu i Endiju da posećuju odmaralište jednom ili dva puta
nedeljno na letnjem raspustu, uprkos sestrinom oštrom protivljenju. Kad su Fergusonovi
došli na februarski raspust 1965. godine i pozvali moju braću na skijanje, roditelji su ih bez
oklevanja poslali na Kozju planinu. Pričvrstili su iskrzane stare skije na krov kombija, pored
sjajnih novih skija Fergusonovih.
Kon se sa skijanja vratio s ružnom crvenom modricom na grlu. „Da li si skrenuo sa staze
i naleteo na granu?“, pitao ga je tata kad je došao na večeru i video ozledu.
Kon, odličan skijaš, našao se uvređenim. „Bože, tata, otkud ti ta pomisao. Trkao sam se s
Normom. Spuštali smo se naporedo, đavolskom brzinom...“
Mama je mahnula viljuškom na njega.
„Izvini, mama, vrtoglavom brzinom. Norm je udario o snežnu grbinu i izgubio
ravnotežu. Zamlatarao je rukama, evo ovako“ - pokazao im je, i gotovo prosuo mleko iz čaše
- „udario me je u vrat skijaškim štapom. Bolelo je kao sam... znate, neopisivo me je bolelo.
Sad mi je bolje.“
Samo što nije bilo. Sutradan se crvena modrica istanjila, ali mu je glas bio promukao. Do
večeri se sveo na nivo slabašnog šapata. Dva dana kasnije potpuno je onemeo.
Dijagnoza doktora Renoa bila je istegnuće vrata koje je dovelo do istezanja nerva grkljana.
Rekao je da je viđao takve slučajeve i da će Konradov glas za nedelju-dve početi da se vraća.
Krajem marta biće zdrav kao dren. Nema razloga za brigu. Doktor nije imao zbog čega da
brine, njegov glas bio je dobar. To se nije moglo reći za mog brata. Kon je april dočekao
pišući poruke i gestikulirajući kad god bi hteo nešto da saopšti. Uporno je išao u školu iako
31
Knjigoteka
su dečaci počeli da mu se podsmevaju, pogotovo nakon što je rešio problem učešća na času
(do izvesne mere) tako što je na jednom dlanu napisao DA, a na drugom NE. Imao je gomilu
kartica za sadržajniju komunikaciju. Ispisao ih je štampanim slovima. Društvo iz škole
najviše je volelo onu s natpisom MOGU LI U TOALET?
Kon je sa osmehom primao zadirkivanje. Znao je da bi u protivnom prošao još gore.
Jedne noći ušao sam u sobu koju je delio s Terijem. Zatekao sam ga kako bezglasno plače na
svom krevetu. Prišao sam mu. Pitao sam ga šta nije u redu. To je bilo glupo pitanje, pošto
sam znao šta ga muči, ali u takvim prilikama morate nešto reći. Mogao sam to da kažem
pošto mene Skijaški štap sudbine nije udario po vratu.
Izlazi! Oblikovao je reč ustima. Obrazi i čelo, pokriveni svežim bubuljicama, goreli su.
Oči su mu se nadule od plača. Izlazi, izlazi! Zatim me je šokirao: Jebeno izlazi napolje, balavi
kurcožderu!
Tog proleća u majčinoj kosi pojavile su se prve sedine. Kad se tata jednog popodneva
vratio kući s posla umorniji no inače, mama mu je rekla da moraju odvesti Kona u Portland
kod specijaliste. „Dovoljno smo čekali“, rekla je. „Ona stara budala Džordž Reno može da
priča šta hoće, ali ja znam šta se desilo, baš kao i ti. Nepažljivi slinavi bogataš pocepao je
našem sinu glasne žice.“
Otac je umorno seo za sto. Nisu primetili da neobično dugo skidam patike. „Ne možemo
da priuštimo tako nešto, Lora“, rekao je.
„Mogao si da priuštiš hajram oil u Gejts Folsu!“, rekla je oštrim, gotovo režećim glasom,
kakav nikad ranije nisam čuo.
Sedeo je pogleda uperenog u sto, umesto u nju, iako na njemu nije bilo ničeg izuzev
stolnjaka s crveno-belim kvadratićima. „Upravo zbog toga ne možemo da priuštimo
specijalistički pregled. Klizamo se po veoma tankom ledu. Znaš kakva je bila zima.“
Svi smo znali: bila je topla. Kad porodični prihod zavisi od prodaje ulja za loženje,
pažljivo pratite termometar između Dana zahvalnosti i Uskrsa, sa nadom da će crvena linija
ostati na niskom nivou.
Mati je stajala za sudoperom. Zarila je ruke u oblak sapunice. Sudovi su negde ispod
oblaka zvečali, kao da želi da ih polomi umesto da ih opere. „Morao si da ga kupiš, zar ne?“
Još je pričala onim tonom. Mrzeo sam ga. Htela je da ga ponizi. „Veliki naftni magnatu!“
„Posao je dogovoren pre no što se Kon povredio“, rekao je, ne dižući pogled. Ponovo je
zario ruke duboko u džepove. „Sklopljen je u avgustu. Zajedno smo čitali Old farmers
32
Knjigoteka
almanah. Predviđao je hladnu i snežnu zimu, najhladniju od završetka Drugog svetskog
rata. Zaključili smo da će to biti pravi potez. Proverila si sve brojke na računskoj mašini.“
Sudovi su zvečali ispod sapunice. „Pozajmi!“
„Mogao bih, ali, Lora... slušaj me.“ Konačno je podigao pogled. „Moraću da pozajmim
samo da bismo pregurali leto.“
„On je tvoj sin!“
„Znam da jeste, prokletstvo!“, zaurlao je tata. Preplašio me je. Sigurno je preplašio i
majku, zato što sudovi ispod oblaka sapunice ovog puta nisu samo zazvečali. Razbili su se.
Podigla je ruke. Jedna je krvarila.
Pružila ju je prema njemu - kao moj onemeli brat koji pokazuje DA ili NE razredu - i
rekla: „Vidi šta si me naterao da u...“ U tom času ugledala me je kako sedim na gomili drva
za potpalu i piljim u kuhinju. „Beži odatle! Idi napolje da se igraš!“
„Lora, ne istresaj se na Džej...“
„Izlazi!“, povikala je. Kon bi tako vikao na mene, da je imao glasa. „Bog mrzi njuškala!“
Rasplakala se. Istrčao sam kroz vrata. I ja sam plakao. Sjurio sam se niz Metodističko
brdo i pretrčao Devetku, ne gledajući ni levo ni desno. Nisam ni znao da trčim u parohijski
dom. Bio sam previše potresen da bih pomislio da potražim pastirski savet. Trčao bih dok
ne padnem da se Petsi Džejkobs nije zatekla u prednjem dvorištu, u kom je proveravala je li
neki cvet posađen prošle jeseni iznikao. Bila je tamo i pozvala moje ime. Jedan deo mene
hteo je da nastavi da trči, ali - kao što sam već rekao - bio sam lepo vaspitan i kad sam bio
potresen. Stoga sam se zaustavio.
Prišla mi je. Dahtao sam, oborene glave. „Šta se desilo, Džejmi?“
Ništa nisam rekao. Obuhvatila mi je bradu prstima i podigla glavu. Video sam Morija.
Sedeo je na travi pored parohijskog doma, okružen kamionima igračkama. Osmehivao mi
se.
„Džejmi? Šta nije u redu?“
Učeni smo da budemo ljubazni i da ne pričamo o onom što se dešava u porodici. To je
bio jenkijevski običaj. Razvezala mi je jezik ljubaznošću. Sve sam joj rekao: za Konovu
nevolju (ubeđen sam da niko od roditelja, uprkos velikoj zabrinutosti, nije bio upoznat s
pravim razmerama problema), za majčin strah da su njegove glasne žice pokidane i da više
nikad neće progovoriti, za njen zahtev da se ide kod specijaliste i tatino mišljenje da to ne
33
Knjigoteka
možemo priuštiti. Vika me je najviše pogodila. Nisam joj rekao za neobični glas kojim je
majka govorila, ali samo zato što nisam znao kako da ga opišem.
Oglasila se, kad sam ućutao: „Idi u šupu, moraš da porazgovaraš sa Čarlijem.“
Šupa je postala Džejkobsova radionica otkako je belveder zauzeo svoje mesto u garaži
parohijskog doma. Petsi me je uvela u nju. Petljao je nešto oko televizora bez ekrana.
„Kad sastavim ovo luče“, rekao je prebacivši ruku preko mog ramena i izvadivši
maramicu iz zadnjeg džepa, „moći ću da hvatam televizijske stanice iz Majamija, Čikaga i
Los Anđelesa. Obriši oči, Džejmi. I tvoj nos zahteva izvesnu pažnju, kad smo već kod toga.“
Očarano sam posmatrao kutiju televizora dok sam se brisao. „Hoće li stvarno moći da
hvata stanice iz Čikaga i Los Anđelesa?“
„Ma kakvi, šalio sam se. Pokušavam da ugradim pojačivač signala, što će mi omogućiti
da uhvatim nešto pored Kanala 8.“
„Mi hvatamo 6 i 13“, rekao sam. „Iako Šestica ima nešto snega.“
„Imate krovnu antenu. Porodica Džejkobs oslanja se na sobnu.“
„Zašto je ne kupite? Prodaju ih u Vestern autu u Kasl Roku.“
Nacerio se. „Dobra ideja! Staću pred crkvenjake na tromesečnom sastanku. Reći ću im
da ću potrošiti nešto novca od dobrotvornih priloga za kupovinu televizijske antene, da bi
Mori mogao da gleda Majti najnti, a gospođa i ja Petikout džankšen1 utorkom uveče. To sad
nije važno, Džejmi. Reci mi zašto si tako tužan.“
Pogledom sam potražio gospođu Džejkobs. Nadao sam se da će me poštedeti
ponavljanja tužne priče, ali se ona tiho iskrala iz šupe. Uhvatio me je za ramena i poveo do
nogara za sečenje drva. Bio sam dovoljno visok da sednem na njih.
„Da li je Kon u pitanju?“
Naravno da je pogodio. Molba za povratak Konovog glasa bio je deo svake molitve tog
proleća na okupljanjima UMM-a. Molili smo se i za druge mlade ljude koji su proživljavali
teške trenutke (slomljene kosti bile su najzastupljenije, Bobi Andervud gadno se opekao,
Keri Doti morala je da se ošiša do glave i istrlja lobanju sirćetom kad je njena zaprepašćena
majka videla da joj vaške mile po kosi). Prečasni Džejkobs i njegova supruga nisu znali u
kako teškom stanju je Kon i kako se ta muka proširila na sve ukućane kao veoma opasan
virus.
34
Knjigoteka
„Tata je proletos kupio hajram oil“, rekao sam. Ponovo sam se rasplakao. Mrzeo sam to
zato što to rade samo klinci, ali nisam mogao da se zaustavim. „Rekao je da je cena
predobra da bi propustio takvu priliku. Imali smo toplu zimu. Cena ulja za loženje pala je na
pola dolara za četiri i po litre. Ne mogu da priušte lekara-specijalistu. Da ste je čuli, znali
biste da nije zvučala kao mama. Tata ponekad gura ruke u džepove, zato...“ Jenkijevska
suzdržanost ponovo se nametnula. Rekao sam samo: „Ne znam zašto to čini.“
Ponovo mi je pružio maramicu. Uzeo je metalnu kutiju s radnog stola dok sam se brisao.
Žice su štrčale na sve strane, kao loše podšišana kosa.
„Evo pojačala.“, rekao je. „Mog izuma. Kad ga priključim, biće dovoljno da izbacim žicu
kroz prozor i da je produžim do krova. Zatim ću je pričvrstiti na... ono.“ Pokazao je na
uspravljene zarđale vile u ćošku šupe. „One će biti Džejkobsova priručna antena.“
„Da li će hvatati signale?“, pitao sam.
„Ne znam. Mislim da hoće. Verujem da su, čak i ako budu funkcionisale, dani
televizijskih antena odbrojani. U sledećih deset godina televizijski signali putovaće
telefonskim kablovima. Biće mnogo više od tri televizijska kanala. Signali će do 1990.
godine stizati sa satelita. Znam da ovo zvuči kao naučna fantastika, ali ta tehnologija već
postoji.“
Pogled mu je bio snen. Pomislio sam: Sasvim je zaboravio na Kona. Sad znam da to nije
bila istina. Samo je meni davao vremena da se povratim i možda sebi, za razmišljanje.
„Ljudi će se isprva diviti novim izumima. Ubrzo će početi da ih uzimaju zdravo za
gotovo. Reći će: Baš fino, imamo telefonsku televiziju ili Imamo zemaljsku satelitsku
televiziju. U oba slučaja će grešiti. I jedno i drugo tehnološko čudo biće dar elektriciteta, koji
je toliko bitan i prisutan da ga više ne opažamo. Ljudi vole da kažu: To i to je slon u dnevnoj
sobi, misleći da je nešto suviše veliko da bi bilo zanemareno. Ali neće se opažati ni slon, ako
se provodi dovoljno vremena u dnevnoj sobi.“
„Izuzev kad budeš morao da počistiš kaku“, rekao sam.
Ta opaska nagnala ga je na grohotan smeh. Smejao sam se s njim, uprkos očima
nateklim od plakanja.
Prišao je prozoru i pogledao napolje. Dugo je ćutao, s rukama na leđima. Okrenuo se i
rekao: „Hoću da večeras dovedeš Kona u parohijski dom. Hoćeš li to učiniti?“
35
Knjigoteka
„Naravno“, rekao sam, bez mnogo poleta. Mislio sam da razmišlja o zajedničkoj molitvi.
To nije moglo da škodi, ali mnogo molitava izrečeno je za Konovo zdravlje bez ikakvog
uspeha.
Roditelji nisu imali ništa protiv našeg odlaska u parohijski dom (morao sam da ih pitam
odvojeno, zato što su te večeri jedva razmenili pokoju reč). Konija sam morao da
nagovaram, verovatno zato što ni sam nisam bio ubeđen u uspeh poduhvata. Nisam
odustao, zato što sam dao reč prečasnom. Zatražio sam pomoć od Kler. Njena vera u moć
molitve bila je mnogo snažnija od moje. Raspolagala je vlastitim moćima. Verujem da su
proisticale iz činjenice da je bila jedina devojka među muškarcima. Samo je Endi od četvoro
braće Morton - njoj najbliži po uzrastu - mogao da joj odoli kad bi ga trepćući za nešto
zamolila.
Trojka je prešla Devetku, bacajući duge senke u svetlosti punog meseca.
Trinaestogodišnji, vitki tamnokosi Kon nosio je Endijevu izbledelu platnenu jaknu. Stiskao
je beležnicu, od koje se nije razdvajao. Pisao je u hodu, pa su slova bila nepravilna. OVO JE
GLUPO.
„Možda je“, reče Kler, „ali dobićemo kolače. Gospođa Džejkobs uvek ima kolače.“
Dobili smo i Morija. Petogodišnjak je bio u pidžamici. Dotrčao je do Kona. Bacio mu se u
naručje. „Još ne možeš da pričaš?“, pitao ga je.
Kon je odmahnuo glavom.
„Moj tata će te srediti“, rekao je. „Radio je čitavo popodne.“ Pružio je ruke ka mojoj
sestri. „Nosi me, Kler, nosi me Kleri Beri, pa ću te poljubiti!“ Nasmejala se od srca kad ga je
uzela iz Konovog naručja.
Prečasni Džejkobs bio je u šupi, u izbledelim farmerkama i džemperu. U ćošku je bila
električna grejalica sa usijanim grejačima. U radionici je ipak bilo hladno. Pretpostavljam da
je bio previše zauzet raznovrsnim projektima da bi je izolovao i valjano zagrejao.
Privremeno oćoraveli televizor bio je pokriven platnom.
Džejkobs je zagrlio Kler. Poljubio ju je u obraz. Zatim se rukovao s Konom, koji je
pokazao beležnicu. Na njoj je pisalo: PRETPOSTAVLJAM DA ĆEMO SE JOŠ MOLITI.
Namrštio sam se, zato što mi se natpis učinio malčice nepristojnim. Džejkobs se samo
osmehnuo. „Možda ćemo se i time pozabaviti, ali ću prvo probati nešto drugo.“ Obratio se
meni. „Kome bog pomaže, Džejmi?“
36
Knjigoteka
„Oni što sebi pomažu“, rekao sam.
„Gramatički neprecizno, ali tačno.“
Prišao je radnom stolu i podigao nešto što je ličilo na debeli platneni pojas ili najtanje
električno ćebe na svetu. Kabl je visio s njega. Spajao ga je s malom belom plastičnom
kutijom s dugmetom na vrhu. Džejkobs je stajao s pojasem u rukama. Smrknuto je
posmatrao Kona. „Ovo je projekat kojim sam se bavio prošle godine. Nazvao sam ga
električni nervni stimulator.“
„Jedan od tvojih izuma“, rekao sam.
„Ne baš. Ideja o korišćenju elektriciteta za umanjenje bola i stimulisanje mišiča je
veoma, veoma stara. Rimski lekar Skribonije Largo šest godina pre Hristovog rođenja
otkrio je da se bol u stopalu i nozi smanjuje ako pacijent stane na električnu jegulju.“
„To ste izmislili!“, optužila ga je Kler kroz smeh. Kon se nije smejao. Zurio je u platneni
pojas.
„Ni u kom slučaju“, reče Džejkobs, „ali moj izum koristi male baterije - koje sam ja
izumeo - kao pogon. Električne jegulje retke su u centralnom Mejnu. Teško ih je omotati
oko dečjeg vrata. Nameravam da to učinim s ovom spravicom. Doktor Reno verovatno je
imao pravo u pogledu tvojih glasnih žica, Kone, možda nisu pokidane. Možda im je
potrebno električno paljenje na kablove. Voljan sam da izvedem eksperiment. Na tebi je da
odlučiš želiš li da učestvuješ u njemu. Šta kažeš?“
Kon je klimnuo. U njegovim očima uočio sam izraz koji neko vreme nije bio u njima -
nadu.
„Kako to da nam ovo niste pokazali na sastancima UMM-a?“, pitala je Kler gotovo
optužujućim tonom.
Džejkobsovo lice svedočilo je o iznenađenju i blagoj nelagodnosti. „Pretpostavljam da
nisam mogao smisliti način da ovo povežem s hrišćanskim podučavanjem. Mislio sam da je
isprobam na Alu Noulsu, dok me Džejmi nije danas obišao. Znate šta ga je zadesilo?“
Svi smo klimnuli. Izgubio je prste u mašini za razvrstavanje krompira.
„Još oseća prste koji nisu tu. Žali se da ga bole. Ostatak šake služi ga slabije zbog
oštećenja nerava. Već sam rekao da godinama znam da elektricitet može biti od pomoći u
takvim slučajevima. Izgleda da ćeš ti biti moj zamorac, Kone.“
„Znači da je sreća htela da završite ovu spravu baš kad nam je zatrebala?“, zanimala se
Kler. Nije mi bilo jasno zašto je to zanima, ali se videlo da to smatra bitnim.
37
Knjigoteka
Džejkobs ju je prekorno pogledao i rekao: „Podudarnosti i sreća samo su reči kojima
ljudi lišeni vere opisuju božju volju, Kler.“
Pocrvenela je i oborila pogled ka patikama. Kon je u međuvremenu pisao po beležnici.
Podigao ju je. HOĆE LI BOLETI?
„Mislim da neće“, reče Džejkobs. „Struja je veoma slaba. Uistinu je zanemarljiva. Probao
sam je na ruci - obmotao sam je pojasom kao spravom za merenje pritiska - i osetio samo
golicanje, slično onom što se javlja kad vam ruka ili noga utrnu. Ako te nešto zaboli, podigni
ruke. Odmah ću isključiti spravu. Staviću ti je oko vrata. Tesno će prionuti, ali te neće
stezati. Disaćeš bez problema. Kopče su najlonske. Na ovakvim spravama nema metala.“
Obmotao je pojas oko Konovog vrata. Ličio je na debeli zimski šal. Kon nas je uplašeno
posmatrao razrogačenim očima. Klimnuo je kad ga je prečasni pitao je li spreman. Kler mi
je poklopila šaku svojom. Imala je hladne prste. Mislio sam da će se Džejkobs pomoliti za
uspeh poduhvata. Verujem da je to na određeni način i učinio. Sagnuo se da bi pogledao
Kona pravo u oči i rekao: „Očekuj čudo.“
Kon je klimnuo. Video sam kako se platno oko njegovog vrata diže i spušta kad je
progutao knedlu.
„Dobro je. Idemo.“
Čuo sam tiho zujanje kad je prečasni Džejkobs okrenuo dugme na vrhu kontrolne kutije.
Kon je trznuo glavom. Usne su mu se trgle prvo na jednom, a zatim i na drugom uglu. Trzao
je rukama i mahao prstima.
„Boli li te?“, pitao je Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta, spreman da
reaguje. „Podigni ruke ako te boli.“
je.“
Kon je odmahnuo glavom. Progovorio je kao da ima usta puna šljunka: „Ne... boli. Toplo
Kler i ja razmenili smo začuđene poglede i snažnu, gotovo telepatsku, misao: Čuh li ja
nešto? Stiskala mi je ruku tako snažno da me je bolela, ali nisam mario. Pogledali smo
Džejkobsa, koji se smešio.
„Ne pokušavaj da pričaš. Ne još. Pojas će biti uključen dva minuta. Izuzev ako ne počne
da te boli. Podigni ruke ako se to desi. Odmah ću ga isključiti.“
Kon nije dizao ruke, iako su mu se prsti neprestano dizali i spuštali, kao da svira
nevidljivi klavir. Gornja usna razvukla mu se nekoliko puta u nevoljni osmeh. Oči su mu
treptale i kolutale. Jednom je prozborio, šljunkastim glasom: „Ponovo... govorim.“
38
Knjigoteka
„Ćuti!“, strogo će Džejkobs. Kažiprst mu je lebdeo iznad dugmeta, spreman da isključi
uređaj. Pogled mu je počivao na sekundari sata. Okrenuo je dugme posle čitave večnosti.
Tiho zujanje je utihnulo. Otkopčao je neobični pojas. Podigao ga je preko Konove glave. Ovaj
je odmah stisnuo vrat. Koža mu je bila malčice crvena. Mislim da nije bila takva zbog
električne struje, već zbog dodira s pojasom.
„Kone - reci: navrh brda, vrba mrda. Zaustavi se čim te grlo zaboli.“
„Navrh brda“ poče Kon neobičnim, šljunkastim glasom, „vrba mrda.“ A zatim: „Moram
da pljunem.“
„Boli li te grlo?“
„Ne, samo moram da pljunem.“
Kler je otvorila vrata šupe. Kon se nagnuo napolje, pročistio grlo (iz kog se čuo
neprijatan metalni zvuk sličan škripi zarđalih šarki) i ispljunuo najveću šlajmaru koju sam
ikad video. Okrenuo se prema nama. Masirao je grlo jednom rukom.
„Navrh brda.“ Još to nije bio nekadašnji Konov glas, ali zvučao je mnogo razgovetnije i
nalik ljudskom. Suze su mu se zakotrljale niz obraze. „Vrba mrda.“
„To je dovoljno“, reče Džejkobs. „Idemo u kuću. Popićeš čašu vode. Veliku čašu. Moraš
da piješ mnogo vode. Večeras i sutra. Sve dok ne progovoriš normalnim glasom. Hoćeš li to
učiniti?“
„Hoću.“
„Pozdravi oca i majku kad se vratiš kući. Zatim idi u sobu i klekni. Zahvali se bogu što ti
je vratio glas. Hoćeš li to učiniti?“
Kon je žustro klimnuo. Plakao je jače no ikad i nije bio jedini. Kler i ja smo plakali s njim.
Samo je prečasni Džejkobs bio suvih očiju. Mislim da je bio previše zaprepašćen da bi
plakao.
Samo Petsi nije bila iznenađena. Stisnula je Kona za ruku kad smo ušli u kuću i izjavila
staloženim glasom: „Evo dobrog dečaka.“
Mori je zagrlio mog brata i ovaj njega. Stisnuo ga je tako jako da je mališan iskolačio oči.
Petsi je donela čašu vode iz kuhinje. Kon ju je ispio. Zahvalio se gotovo normalnim glasom.
„Nema na čemu, Kone. Morijevo vreme za odlazak u krevet davno je prošlo. Vreme je i
da se vi vratite kući.“ Uhvatila je sinčića za ruku.
Povela ga je prema stepenicama. Dobacila nam je ne osvrćući se: „Mislim da će vaši
roditelji biti veoma srećni.“
39
Knjigoteka
Strahovito je potcenila njihovu radost.
Bili su u dnevnoj sobi i gledali Virdžinijanca.2 Nisu razgovarali. Osećao sam ledenu
atmosferu među njima, uprkos radosti i uzbuđenju. Endi i Teri rvali su se na spratu.
Prepirali su se oko nečeg. Drugim rečima, sve je bilo kao i obično. Mama je imala pletivo u
krilu. Nagnula se da rasplete klupko u korpi kad je Kon rekao: „Zdravo, mama. Zdravo, tata.“
Tata se zevajući zagledao u njega. Mama se ukočila, s jednom rukom u korpi i s iglama u
drugoj. Podigla je glavu, veoma polako. Kazala je: „Šta...“
„Zdravo“, ponovio je Kon.
Vrisnula je i skočila sa stolice. Prevrnula je korpu s pletivom. Zgrabila ga je kao što je
ponekad činila kad smo bili mali i kad je htela da nas izbubeca zbog nekog ogrešenja. Te
noći nije bilo bubotaka. Ridajući, zagrlila je Kona. Čuo sam kako Teri i Endi trče niz
stepenice da bi videli šta se dešava.
„Reci još nešto!“ povikala je. „Reci još nešto, da ne mislim kako sam sanjala!“
„Ne bi trebalo da...“, počela je Kler, ali ju je Kon prekinuo. Zato što je mogao da govori.
„Volim te, mama“, rekao je. „Volim te, tata.“
Tata je uhvatio Kona za ramena. Izbliza je pogledao njegovo grlo. Ništa nije video.
Crvena modrica je izbledela. „Hvala bogu“, rekao je. „Hvala bogu, sinko.“
Kler i ja smo razmenili poglede. Nismo morali glasno da izreknemo ono što nam je bilo
na umu: I prečasni Džejkobs zaslužuje zahvalnost.
Objasnili smo kako se od Kona očekuje da ispočetka oprezno koristi glas. Endi je otišao
u kuhinju kad smo im ispričali za vodu. Vratio se s tatinom velikom šoljom za kafu (na kojoj
je bila kanadska zastava i natpis IMPERIJALNI GALON KOFEINA), punom vode. Kon je pio
dok smo Kler i ja na smenu pričali šta se dogodilo. Kon se ubacio nekoliko puta. Rekao je
kako je osetio golicanje kad je pojas uključen. Kler bi ga prekorila kad god bi otvorio usta.
„Ne mogu da verujem“, ponavljala je mama. Nije mogla da skine pogled s Kona. Nekoliko
puta zgrabila ga je i zagrlila, kao da se boji da će mu izrasti krila, da će se preobraziti u
anđela i odleteti.
„Ako mu crkva nije platila ulje za loženje“, reče tata, kad smo završili priču, „prečasni
Džejkobs više nikad neće morati da plati nijedan litar.“
40
Knjigoteka
„Nešto ćemo smisliti“, odsutno će mama. „Sad ćemo proslaviti. Teri, donesi sladoled
spremljen za Klerin rođendan iz frižidera. Prijaće Konovom grlu. Ti i Endi postavite sto. Sve
ćemo pojesti. Iznesite velike činije. Ne ljutiš se zbog toga, Kler?“
Odmahnula je glavom. „Ovo je bolje od rođendanske zabave.“
„Moram u toalet“, reče Koni. „Zbog popijene vode. Zatim ću se pomoliti. Prečasni mi je to
rekao. Ne ulazite u sobu dok se molim.“
Popeo se na sprat. Endi i Teri otišli su u kuhinju da bi poslužili napolitanca (koji smo
zvali van-čok-jag... uspomene nezaustavljivo oživljavaju). Mama i tata vratili su se u fotelje.
Zurili su u televizor, ne videći ga. Gledao sam kako mama pruža ruku i kako je tata prihvata,
ne gledajući u nju, kao da je znao gde će biti. Taj prizor ispunio me je srećom i olakšanjem.
Neko me je povukao za ruku. Bila je to Kler. Provela me je kroz kuhinju, gde su se Endi i
Teri prepirali oko veličine porcija. Uvela me je u predsoblje. Posmatrala me je
razrogačenim i blistavim očima.
„Jesi li ga video?“ Nije me pitala, već je zahtevala odgovor.
„Koga?“
„Prečasnog Džejkobsa, glupane! Da li si ga video kad sam ga pitala zašto nam nije
pokazao električni pojas na sastancima UMM-a?“
„Pa... da...“
„Rekao je da je godinu dana radio na njemu. Pokazao bi ga da je to istina. Pokazuje nam
sve što napravi!“
Setio sam se koliko je bio iznenađen kad ga je Kler razotkrila (i ja sam više nego jednom
imao isti izraz kad bi me u nečem otkrili), ali...
„Hoćeš li da kažeš da je lagao?“
Žustro je klimnula. „Da! Lagao je! A njegova supruga? Znala je za to! Znaš li šta mislim?
Počeo je da radi na pojasu čim si otišao. Verovatno je imao spremnu ideju - mislim da ima
hiljade ideja o električnim izumima; iskaču mu iz uma kao kokice - ali nije uradio ništa na
realizaciji ove dok se nisi pojavio.“
„Bože, Kler, ne mislim...“
Još me je držala za ruku. Nestrpljivo me je i snažno povukla prema sebi, kao da mi
pomaže da se izvučem iz gliba. „Zar nisi video njihov kuhinjski sto? Prazan tanjir i čaša bili
su još na njemu! Preskočio je večeru da bi završio posao na vreme. Radio je kao demon, ako
je suditi po njegovim šakama. Bile su crvene. Imao je plikove na dva prsta.“
41
Knjigoteka
„Uradio je sve to za Kona?“
„Ne bih rekla.“ Gledala me je pravo u oči.
„Kler! Džejmi!“ zvala je mama. „Dođite na sladoled!“
Kler nije ni pogledala ka kuhinji. „Tebe je prvog upoznao od sve dece u UMM-u. Tebe
najviše voli. Učinio je to zbog tebe, Džejmi. Učinio je to zbog tebe.“
Ušla je u kuhinju. Ostavila me je da stojim pored drva za ogrev. Bio sam zaprepašćen.
Nisam joj preneo moj intuitivni utisak: prečasni Džejkobs bio je iznenađen Konovim
izlečenjem koliko i mi.
Nije očekivao da će pojas funkcionisati.
42
Knjigoteka
III
NESREĆA. MAJČINA PRIČA.
STRAŠNA PROPOVED. RASTANAK
Patriša Džejkobs je 1965. godine, jednog oktobarskog dana, toplog i bez oblačka, smestila
Prilepka Morija na prednje sedište plimut belvedera, svadbenog poklona njenih roditelja, i
krenula u Crveno-beli market u Gejts Folsu - „Krenula je u bakaluk“, rekli bi Jenkiji u to doba.
Farmer Džordž Barton - neženja zvani Usamljeni Džordž - pet kilometara odatle pošao
je od kuće s kopačem krompira, pričvršćenim za zadnji deo Fordovog kamioneta. Planirao
je da se odveze kilometar-dva niz Devetku do južnog polja. S kopačem nije mogao da vozi
brže od šesnaest kilometara na sat. Vozio je pored druma, da bi oni što idu prema jugu
mogli da ga bezbedno zaobiđu. Usamljeni Džordž ponašao se uviđavno. Bio je dobar
poljoprivrednik, komšija, član školskog odbora i crkvenjak. Takođe je bio, kako je govorio s
primesom ponosa, pepileptičar. Hitro bi dodao da mu je doktor Reno prepisao pilule koje
skoro savršeno kontrolišu napade. Možda je imao pravo, ali je tog dana doživeo jedan za
volanom kamioneta.
„Verovatno nije trebalo da vozi, izuzev možda na poljima“, kasnije je govorio doktor
Reno, „ali kako reći čoveku njegovog zanimanja da mora da se odrekne vozačke dozvole?
Nije imao ženu ili odraslu decu koja bi mogla da sednu za volan umesto njega. Oduzimanje
vozačke dozvole primoralo bi ga da proda imanje na licitaciji.“
Gospođa Adel Parker se, nedugo nakon što su Petsi i Mori krenuli u Crveno-beli market,
spuštala niz brdo Seroj. Približavala se uskoj i opasnoj krivini, gde je zabeleženo mnogo
udesa. Vozila je veoma polako, tako da je imala vremena da stane - na jedvite jade - pre no
što obori ženu koja se teturala nasred puta. Žena je jednom rukom stiskala kapajući
zamotuljak na grudi. Petsi Džejkobs služila se samo jednom rukom, zato što je druga bila
otkinuta do lakta. Krv joj je tekla niz lice. Deo skalpa visio joj je pored ramena. Jesenji
povetarac nosio je krvave uvojke. Desno oko palo joj je na obraz. U sekundi je ostala bez sve
lepote. Lepota je krhka.
43
Knjigoteka
„Pomozite mojoj bebi!“, kriknula je kad je gospođa Parker zaustavila stari studebejker i
izašla. Videla je belveder, iza krvave žene s kapajućim zamotuljkom. Goreo je, prevrnut na
krov. Pored njega je bio ugnuti prednji deo kamioneta Usamljenog Džordža. Džordž je ležao
preko volana. Prevrnuti kopač krompira iza njega zaprečio je Devetku.
„Pomozite mojoj bebi!“ Petsi je pružala zavežljaj. Adel Parker pokrila je oči i zavrištala
kad je videla da to nije beba, već dečačić s otkinutim licem. Videla je kako Petsi kleči na
kolenima, kao da se moli, kad je skinula ruke s očiju.
Još jedan kamionet spustio se niz brdo Seroj. Zamalo što nije udario u zadnji deo
studebejkera Parkerove. Vozio ga je Fernald Devit, koji je tog dana obećao Džordžu da će
mu pomoći u vađenju krompira. Iskočio je iz kabine, pritrčao gospođi Parker i pogledao
ženu koja je klečala na putu. Potrčao je do mesta sudara.
„Gde ćeš?“, vrisnula je gospođa Parker. „Pomozi joj! Pomozi toj ženi!“
Fernald, koji se borio kao marinac na Pacifiku i tamo video neopisive užase, nije zastao,
ali joj je doviknuo preko ramena: „Ona i dete su gotovi. Džordž možda nije.“
Nije pogrešio. Petsi je umrla mnogo pre dolaska ambulantnih kola iz Kasl Roka.
Usamljeni Džordž Barton doživeo je osamdeset i neku. Nikad više nije seo za volan
motornog vozila.
Pitate se: „Kako je moguće da sve to znaš, Džejmi Mortone? U to doba imao si samo
devet godina.“
Ali znam.
Majka je 1976. godine, kao relativno mlada žena, obolela od raka jajnika. Bio sam na drugoj
godini Univerziteta Mejn. Tražio sam da me oslobode pohađanja drugog semestra, da bih
mogao da budem s njom do kraja. Iako deca Mortonovih više nisu bila deca (Kon je bio na
drugoj strani horizonta, na Havajima, proučavajući pulsare u Opservatoriji Mauna Kea),
vratila su se kući da bi bila s mamom i pomogla tati, previše potresenom da bi bio koristan.
Samo se muvao po kući ili dugo šetao po šumi.
Mama je želela da umre kod kuće. Bila je odlučna u tome. Hranili smo je na smenu.
Davali smo joj lekove i sedeli pored nje. U to doba bila je tek nešto više od skeleta. Uzimala
je morfijum zbog bolova. To je čudna supstanca. Slamala je prepreke - čuvenu jenkijevsku
uzdržanost - koje bi inače bile nesalomive. Februarskog popodneva, nedelju dana pre njene
smrti, došao je moj red za bdenje. Tog dana padao je sneg. Bilo je veoma hladno. Severni
44
Knjigoteka
vetar ljuljao je kuću i vrištao ispod streha. U kući je bilo toplo, čak vruće. Tata je radio s ložuljem, sećate se. Posle gadne godine sredinom šezdesetih, kad smo se suočili s
bankrotstvom, nije postao samo uspešan već i umereno imućan.
„Spusti ćebad, Terense“, reče majka. „Zašto ih ima tako mnogo? Gorim.“
„Džejmi je ovde, mama. Teri je napolju u garaži s tatom.“ Sklonio sam jedino ćebe s nje i
otkrio groznu sivoružičastu spavaćicu - činila se praznom. Njena kosa (posedela i pre no što
je dobila rak) proredila se i svela na nekoliko pramenova. Usne su se povukle sa zuba, koji
su zbog toga izgledali preveliki, nekako konjasti. Samo se oči nisu promenile. Bile su još
mlade i pune napaćene znatiželje: Šta mi se dešava?
„Džejmi, Džejmi, to sam i rekla. Mogu li dobiti pilulu? Bol je danas nepodnošljiv. Nikad
nisam ovoliko trpela.“
„Dobićeš je za petnaest minuta, mama.“ Trebalo je da je uzme za dva sata, ali nisam
video svrhu u strogom pridržavanju rasporeda. Kler je predložila da joj damo sve pilule
odjednom. Endi se prenerazio. Samo je on ostao veran strogom religioznom vaspitanju.
„Hoćeš li da je pošalješ u pakao?“ pitao je.
„Neće otići u pakao, ako joj mi damo lekove“, reče Kler - sasvim razumno, po mom
mišljenju. „Ne može odgovarati za ono što nije znala.“ Zamalo što mi nije slomila srce kad je
izrekla jednu od majci najdražih poštapalica. „Više ne zna da li gazi ili jaše. Ne više.“
„Uradila bi tako nešto“, reče Endi.
„Ne bih“, uzdahnula je Kler. Bližila se tridesetoj. Bila je lepša no ikad. Možda zato što se
konačno zaljubila? Ako jeste, radilo se o najjetkijoj životnoj ironiji. „Nemam tu vrstu
hrabrosti. Imam je dovoljno da je pustim da se muči.“
„Kad se nađe u raju, njene patnje biće samo sen“, reče Endi, kao da stavlja tačku na
raspravu. Pretpostavljam da je verovao da je ta tema iscrpljena.
Vetar je zavijao, a stari staklići na jedinom prozoru u spavaćoj sobi zlokobno zveckali. Mati
je rekla: „Sad sam tako, tako mršava. Svi su rekli da sam bila zgodna mlada. Lora Makenzi
sad je tako mršava.“ Usne su joj se obesile u klovnovskoj grimasi tuge i bola.
Provešću još tri sata u sobi s njom pre nego što me Teri bude smenio. Možda će neko
vreme spavati, ali sad je bila budna. Očajnički sam želeo da joj skrenem pažnju s njenog
tela, koje je proždiralo samo sebe. Uhvatio bih se za bilo šta da bih postigao taj cilj. Slučajno
je to bio Čarls Džejkobs. Pitao sam je ima li pojma gde je otišao posle Harloua.
45
Knjigoteka
„O, to je bilo odvratno doba“, rekla je. „Nešto grozno desilo se njegovoj ženi i mališanu.“
„Da“, rekao sam. „Sećam se.“
Umiruća majka nastavila je sjetkim prezirom. „Ne znaš. Ne razumeš. Bilo je grozno zato
što njihova pogibija nije bila ničija krivica. Sigurno nije Bartonova. Dobio je napad.“
Rekla mi je ono što sam vam ispričao. Sve je čula od Adel Parker, koja joj je saopštila da
će je slika umiruće žene doveka proganjati. „Ja nikad nisam zaboravila“, reče mama, „njegov
vrisak kod Pibodija. Nisam znala da muškarac može ispustiti takav zvuk iz sebe.“
Fernaldova supruga, Dorina Devit, pozvala je moju majku da joj saopšti novosti. Imala je
dobar razlog da prvo pozove Loru Morton. „Moraćeš da mu kažeš“, rekla je.
Majka se užasnula. „O, ne! Ne mogu!“
„Moraćeš“, strpljivo joj se objašnjavala Dorina. „Ovakve vesti ne saopštavaju se
telefonom. Vi ste mu najbliži susedi, ako izuzmemo onu kravetinu Majru Harington.“
Majka mi se obratila, nakon što je morfijum zbrisao preostalu suzdržanost, „Prikupila
sam svu hrabrost. Napustila me je dok sam prelazila preko praga. Morala sam da se
okrenem, otrčim do ve-cea i da se olakšam.“
Spustila se niz naše brdo, prešla Devetku i stigla do parohijskog doma. Znao sam da joj
je to bila najduža šetnja u životu, iako to nije rekla. Pokucala je. Nije otvarao, iako je čula
radio.
„Kako bi me čuo?“, zapitala je tavanicu kad sam seo pored nje, „kad sam prvi put jedva
dodirnula drvo.“
Drugi put je jače pokucala. Otvorio je vrata. Gledao je kroz mrežu na spoljnim vratima.
Držao je veliku knjigu u ruci. I posle toliko godina sećala se njenog naslova: Protoni i
neutroni: tajni svet elektriciteta.
„Zdravo, Lora“, rekao je. „Jeste li dobro? Mnogo ste bledi. Uđite, uđite.“
Ušla je. Pitao je šta nije u redu.
„Desila se jeziva nesreća“, rekla je.
Zvučao je još zabrinutije. „Da li je stradao Dik ili neko od dece? Hoćete li da pođem s
vama? Sedite, Lora. Plašim se da ćete se onesvestiti.“
„Svi moji su dobro“, rekla je. „Reč je... o Petsi i Moriju, Čarlse.“
46
Knjigoteka
Pažljivo je spustio veliku knjigu na sto u hodniku. Tada je verovatno pročitala naslov.
Nisam se iznenadio što ga nije zaboravila. U takvim trenucima čovek vidi i pamti sve. Znam
to iz ličnog iskustva. Voleo bih da ne znam.
„Koliko teško su povređeni?“ Nastavio je pre no što je stigla da odgovori: „Da li su u Sent
Stiviju? Moraju biti, ona je najbliža. Možemo li da idemo vašim kombijem?“
Bolnica Sent Stiven bila je u Kasl Roku, ali oni nisu tamo odvezeni. „Čarlse, pripremite se
za težak udarac.“
Uhvatio ju je za ramena - nežno, nikako čvrsto. Oči su mu plamtele kad se nagnuo prema
njoj. „Koliko su loše? Lora, koliko su povređeni?“
Majka se rasplakala. „Mrtvi su, Čarlse. Žao mi je.“
Pustio ju je. Ruke su mu se obesile pored tela. „Ne, nisu“, rekao je. To je bio glas čoveka
koji navodi prostu činjenicu.
„Trebalo je da se dovezem do vas“, reče majka. „Trebalo je da se dovezem kombijem.
Nisam razmišljala. Samo sam krenula.“
„Nisu“, ponovio je. Okrenuo joj je leđa i prislonio čelo na zid. „Nisu.“ Udarao je glavom o
zid dovoljno jako da se obližnja slika Isusa s jagnjetom zatresla. „Nisu.“ Udario je ponovo.
Slika je pala s eksera.
Uhvatila ga je za ruku. Bila je mlitava i meka. „Čarlse, ne činite to.“ Dodala je, kao da se
obraća nekom od svoje dece, a ne odraslom čoveku. „Nemojte, dušo.“
„Nisu.“ Ponovo je udario čelom o zid. „Nisu!“ I ponovo. „Nisu!“
Ovog puta uhvatila ga je obema rukama i odvojila od zida. „Prestanite! Prestanite iz ovih
stopa!“
Ošamućeno je pogledao u nju. Crvenilo mu se širilo po čelu.
„Kakav je to pogled bio“, rekla mi je posle toliko godina na samrtnoj postelji. „Morala
sam da ga gledam u oči, iako je taj prizor bio nepodnošljiv. Kad se počne tako nešto, mora
da se ide do kraja.“
„Pođite sa mnom do moje kuće“, rekla mu je. „Daću vam nešto Dikovog viskija, pošto
vam je alkohol neophodan. Znam da ovde nema ničeg sličnog...“
Nasmejao se. Bio je to poražavajući zvuk.
„... zatim ću vas odbaciti do Gejts Folsa. Oni su u Pibodijevom zavodu.“
„U Pibodijevom zavodu?“
47
Knjigoteka
Čekala je da se misao uvreži u njegovoj glavi. Znao je čime se bave u Pibodijevom
zavodu, baš kao i ona. Prečasni Džejkobs držao je opelo na desetinama pogreba.
„Petsi ne može da bude mrtva“, rekao je, strpljivim poučnim tonom. „Danas je sreda.
Sreda je princ špageti dan. Tako kaže Mori.“
„Pođite sa mnom, Čarlse.“ Uhvatila ga je za ruku i povukla ka vratima, a zatim na
predivno jesenje sunce. Tog jutra probudio se pored supruge i doručkovao preko puta sina.
Razgovarali su o koječemu, kao što svi ljudi rade. Nikad se ne zna. Svaki dan može biti dan
naše propasti. A nikad se ne zna koji dan će to biti.
Nakrenuo je glavu, kao pas, ka zvuku sirena i brdu Seroj kad su stigli do suncem
okupane tihe Devetke, bez saobraćaja, kao što je uvek bila. Dimna mrlja dizala se na obzoru.
Pogledao je moju majku.
„I Mori? Jesi li sigurna?“
„Hajdemo, Čarli.“ („To je bio jedini put da sam mu se tako obratila“, rekla mi je.)
„Hajdemo, stojimo nasred puta.“
Odvezli su se u Gejts Fols našim starim kombijem. Išli su preko Kasl Roka. Taj put bio je
najmanje trideset dva kilometra duži. Majka je uglavnom izašla iz šoka. Mogla je jasno da
razmišlja. Vozila bi preko polja i pašnjaka, ali se ne bi provezla pored mesta nesreće.
Pibodijev pogrebni zavod bio je na Velikoj ulici. Sivi kadilak već je bio na prilaznom
putu, a nekoliko vozila parkirano na ulici ispred njega. Jedan od njih bio je bjuik Redžija
Keltona, drumska krstarica. Pao joj je veliki kamen sa srca kad je među parkiranim vozilima
ugledala i kamion s natpisom MORTON ULJE ZA LOŽENJE.
Tata i gospodin Kelton izašli su iz zavoda kad je mama povela prečasnog Džejkobsa
stazom. Gledao je gore, rekla je mama, kao da pokušava da odredi koliko će lišće crveneti
dok ne dostigne najsnažniju nijansu.
Tata je zagrlio Džejkobsa, koji mu nije uzvratio zagrljaj. Stajao je obešenih ruku i
posmatrao lišće.
„Čarli, tako mi je žao zbog tvog gubitka“, grmnuo je Kelton. „Svima nam je žao.“
U zavodu ih je zapahnuo slatkasti miris cveća. Iz zvučnika je dopirao pomalo gnusni
šapat orgulja. Majra Harington - Mimo za sve iz Vest Harloua - već je stigla, verovatno zato
što je na telefonskoj liniji koju je delila s nama čula majčin razgovor s Dorin. Prisluškivanje
48
Knjigoteka
je bilo njen hobi. Podigla je pozamašno telo sa sofe u predvorju i privila prečasnog
Džejkobsa na golemo poprsje.
„Tvoja draga slatka žena i tvoj dragi slatki dečak!“ kriknula je piskavim, raspekmeženim
glasom. Mama je razmenila pogled s tatom. Trgli su se. „Pa, sad su u raju! Nek ti to bude
uteha! Spašeni su krvlju Jagnjetovom. Ljuljuškaju se u njegovom večitom zagrljaju!“, suze su
tekle niz Mimoine obraze. Probijale su se kroz debeli sloj ružičastog pudera.
Prečasni Džejkobs dozvoljavao je da bude grljen i dodirivan. Posle minut-dva („Otprilike
kad sam pomislila da neće prestati dok ga ne udavi onim sisurinama“, rekla mi je majka)
odgurnuo ju je od sebe. Nije to bio grub, već odlučan gest. Okrenuo se ka mom ocu i
gospodinu Keltonu i rekao: „Hoću da ih vidim.“
„Nemoj, Čarli, ne još“, reče gospodin Kelton. „Pokušaj da se bar malčice strpiš. Samo dok
ih gospodin Pibodi...“
Džejkobs je prošao kroz dvoranu, gde je uparađena starica u kovčegu od mahagonija
čekala na poslednje pojavljivanje u javnosti. Požurio je hodnikom što je vodio do zadnjeg
dela zgrade. Znao je kuda ide. Malo ljudi je bolje poznavalo zavod od njega.
Tata i gospodin Kelton požurili su za njim. Majka je sela. Mimo je sela preko puta nje.
Oči su joj plamtele ispod oblaka sede kose. Bila je stara. Imala je osamdeset i neku. Ništa
izuzev tragedija, skandala i poseta brojne unučadi i praunučadi nije moglo da oživi njen
duh.
„Kako je to podneo?“, prošaptala je starica. „Da li si se pomolila na kolenima s njim?“
„Nemoj sad, Majra“, reče mama. „Iscrpljena sam. Želim da sklopim oči i da se malo
odmorim.“
Odmor joj nije bio suđen zato što se baš u tom času iz soba za pripremu u zadnjem delu
zavoda prolomio vrisak.
„Zvučao je kao današnji vetar, Džejmi“, rekla je, „samo što je bio stotinu puta gori.“
Konačno je skrenula pogled s tavanice. Voleo bih da nije, zato što sam iza svetlosti u njenim
očima video primicanje smrtonosne tame. „Isprva nije bilo reči, samo luđačko zavijanje.
Poželela sam da je tako i ostalo, ali nije. „Gde mu je lice?“, kriknuo je. „Gde je lice mog
dečačića?“
Ko će propovedati na pogrebu? To je bilo pitanje (nalik onom ko šiša bricu) koje me je
mučilo. Kasnije sam čuo sve o pogrebu, ali mu nisam prisustvovao. Majka je rekla da će
49
Knjigoteka
samo ona, tata, Kler i Kon ići na sahranu. Procenila je da bi za ostale to moglo biti previše
potresno iskustvo (sigurno je mislila na jezive vriske iz sobe za pripremu Pibodijevog
zavoda). Endi je dobio zadatak da brine o Teriju i meni. To mi se nije dopadalo zato što je
znao da bude grozan, pogotovu u odsustvu roditelja. Za vatrenog hrišćanina bio je
preterano sklon indijanskoj vatri i čvrgama - onim jakim od kojih bismo videli sve zvezde.
U subotu na dan Petsinog i Morijevog pogreba nije palio indijanske vatre, niti čvrge.
Rekao je da će spremiti hranu iz konzerve ako se roditelji ne vrate do večere. U
međuvremenu se od nas očekivalo da gledamo televiziju i ćutimo. Otišao je na sprat i nije
silazio. Voleo je Prilepka Morija ništa manje od nas, koliko god džangrizav i diktatorski
nastrojen bio. I, naravno, ložio se na Petsi (baš kao i mi... izuzev Kona, koji ni tada niti ikada
nije mario za cure). Možda je otišao gore da se moli - Sveti Matej savetovao je da se
zavučete u orman i zaključate vrata - ili je možda želeo da sedne, porazmisli i pokuša da u
svemu nađe neki smisao. Dve pogibije nisu skršile njegovu veru - do smrti je ostao
tvrdokorni fundamentalistički hrišćanin - iako je sigurno bila ozbiljno uzdrmana. Tragične
smrti nisu slomile ni moju veru. Strašna propoved je to učinila.
Prečasni Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga držao je pogrebni govor za Petsi i Morija u
našoj crkvi. Niko se tome nije čudio, pošto je moj tata rekao „da između kongregacionista i
metodista nema nikakve razlike.“
Ljudi su se čudili kad je Džejkobs odlučio da službu na groblju Vilou gruv poveri Stivenu
Givensu, pastoru (nije se predstavljao kao prečasni) Silomske crkve, u kojoj su se vernici još
čvrsto pridržavali učenja Frenka Vestona Sendforda, propovednika apokalipse, što je
ohrabrivao roditelje da šibaju decu zbog sitnih grehova („Morate biti učitelji Hristovi“,
savetovao ih je) i zahtevao tridesetočasovne postove... čak i od odojčadi.
Ta crkva mnogo se promenila od Sendfordove smrti (danas se malo razlikuje od drugih
protestantskih grupa), ali je 1965. godine gomila starih glasina - ojačanih neobičnom
odećom članova i njihovim nedvosmisleno iskazivanim ubeđenjem da če se kraj sveta desiti
iduće nedelje - opstajala. Ispostavilo se da su se naš Čarls Džejkobs i njihov Stiven Givens
godinama sastajali u Kasl Roku na kafici i da su bili prijatelji. Neki žitelji Harloua posle
Strašne propovedi tvrdili su da je prečasni Džejkobs bio inficiran silomizmom. To je mogao
biti slučaj, ali su mama i tata (kao i Kon i Kler, čijem svedočenju više verujem), govorili da je
Givensovo izlaganje bilo odmereno, utešno i prikladno za pogrebnu ceremoniju.
50
Knjigoteka
„Nijedanput nije pomenuo kraj sveta“, reče Kler. Sećam se kako je divno izgledala te
večeri u tamnoplavoj haljini (najbližoj crnoj boji) i čarapama za odrasle. Sećam se da gotovo
ništa nije pojela za večeru. Samo je gurala hranu po tanjiru dok se nije pomešala i zaličila na
pseću povraćku.
„Koji deo Biblije je Givens čitao?“, zanimao se Endi.
„Prvo poglavlje iz Prve poslanice Korinćanima“, reče mama. „Ono o gledanju kroz
zatamnjeno staklo.“
„Dobar izbor“, mudro će moj stariji brat.
„Kako se on ponašao?“, pitao sam mamu. „Kako se ponašao prečasni Džejkobs?“
„Bio je... tih“, rekla je. Videlo se da je potresena. „Mislim da je bio meditativan.“
„Ne, nije“, reče Kler. Odgurnula je tanjir od sebe. „Bio je kontuzovan. Sedeo je na
preklopnoj stolici pri vrhu grobne jame. Nastavio je da sedi s rukama među kolenima i
oborene glave kad ga je gospodin Givens zamolio da baci prvi grumen zemlje i da mu se
pridruži u molitvi.“ Zaplakala je. „Meni je sve to ličilo na san, na noćnu moru.“
„Ali ustao je i bacio grumen zemlje“, reče tata. Spustio je ruku na njena ramena. „Učinio
je to posle izvesnog vremena. Bacio je šaku zemlje na kovčege. Je li tako bilo, Kler Ber?“
„Jeste“, rekla je, plačući jače no ikad. „Silomita ga je posle toga uhvatio za ruke i
praktično podigao sa stolice.“
Kon ništa nije rekao. Opazio sam da više nije za stolom. Video sam ga u zadnjem
dvorištu, kraj bresta na čijoj je grani visila guma na konopcu. Naslonio je glavu na koru
drveta i zagrlio stablo. Ramena su mu drhtala.
Za razliku od Kler, večerao je. Nisam to zaboravio. Pojeo je sve sa svog tanjira i zatražio
repete, snažnim, jasnim glasom.
Crkvenjaci su sledeće tri nedelje dovodili gostujuće propovednike. Pastor Givens nije bio
među njima. Pretpostavljam da nije pozvan, iako je bio odmeren, obziran i prikladan na
Vilou gruvu. Jenkiji su po prirodi i vaspitanju uzdržani ljudi. Takođe gaje izvesnu količinu
predrasuda povodom religije i rase. Tri godine kasnije čuo sam jednog učitelja u srednjoj
školi Gejts Folsa kako govori drugom ogorčenim, začuđenim tonom: „Zašto bi iko želeo da
upuca tog prečasnog Kinga? Pobogu, bio je dobar crnja!“
Sastanci UMM-a otkazani su posle nesreće. Mislim da je svima bilo lakše zbog toga - čak
i Endiju, vladaru biblijskih vežbi. Nismo bili spremni da se suočimo s prečasnim
51
Knjigoteka
Džejkobsom, kao ni on s nama. Svi bi izbegavali da pogledaju kutak za igračke, u kom su
Kler i druge cure zabavljale Morija (i same sebe). I ko bi svirao klavir kad bi došlo vreme za
pesmu? Pretpostavljao sam da bi neko iz grada mogao da svira, ali Čarls Džejkobs nije bio u
stanju da ikog zamoli za to. I sastanci ne bi bili isti bez Petsine razigrane plave kose koja se
lelujala u ritmu himni poput We Are Marching to Zion. Njena plava kosa sad je bila ispod
zemlje. Lomila se na satenskom jastuku u pomrčini.
Telefon je zazvrjao dugo i kratko jednog sivog novembarskog popodneva dok smo Teri i
ja sprejom i matricom iscrtavali ćurke i rogove izobilja po prozorima. Bio je to naš signal.
Majka je odgovorila na poziv. Spustila je slušalicu sa osmehom na licu, posle kratkog
razgovora.
„To je bio prečasni Džejkobs. Iduće nedelje održaće propoved za Dan zahvalnosti. Zar to
nije divno?“
Kler je godinama kasnije, dok sam bio u srednjoj školi, došla na raspust s Univerziteta Mejn.
Pitao sam je zašto ga niko nije sprečio. Bili smo iza kuće. Gurali smo staru gumu na
konopcu. Nije morala da pita šta sam imao na umu. Ta nedeljna propoved ostavila je dubok
ožiljak na svačijoj duši.
„Mislim da ga niko nije sprečio zato što je zvučao tako razumno. Tako normalno. Bilo je
prekasno kad su ljudi shvatili šta govori.“
Možda, ali sećam se da su ga Redži Kelton i Roj Isterbruk prekinuli pri kraju. Znao sam
da nešto nije u redu i pre početka propovedi zato što tog dana nije završio čitanje Biblije s
obaveznom rečenicom: Nek Bog blagoslovi svetu reč. Nikad to nije zaboravljao da kaže, čak
ni onog dana kad smo se upoznali i kad mi je pokazao malog električnog Isusa koji hoda po
Spokojnom jezeru.
Na dan Strašne propovedi odabrao je trinaesto poglavlje Prve poslanice Korinćanima,
isti pasus koji je pastor Givens pročitao iznad dvostrukog groba - velikog i malog - na Vilou
gruvu: „Jer nešto znamo i nešto prorokujemo; A kad dođe savršeno, onda će prestati šta je
nešto. Kad bejah malo dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kad
postadoh čovek, odbacih detinjstvo. Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda
ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.“
Zatvorio je veliku Bibliju na propovedaonici - ne jako, ali smo svi čuli udarac.
Metodistička crkva u Harlouu te nedelje bila je puna. Svaka klupa bila je zauzeta. Vladala je
52
Knjigoteka
mrtva tišina. Niko se nije ni zakašljao. Sećam se da sam se molio u sebi da sve bude kako
treba, da se ne slomi i zaplače usred propovedi.
Majra Harington - Mimo - bila je u prvom redu. Bila mi je okrenuta leđima. To mi nije
smetalo da zamislim njene od pohlepe blistave oči, opkoljene naslagama žućkastog mesa.
Moja porodica sedela je na uobičajenom mestu u trećem redu. Mama je izgledala spokojno.
Video sam da šakama u belim rukavicama stiska veliku Bibliju mekog poveza, dovoljno
snažno da je savije u obliku slova U. Kler je grickala ruž. Tišina između završetka čitanja
Biblije i početka onoga što će Harlou zauvek pamtiti kao Strašnu propoved nije trajala duže
od pet, najviše deset sekundi. Meni se činilo da je beskrajno trajala. Prečasni Džejkobs
sagnuo je glavu preko goleme Biblije zlatnih ivica na propovedaonici. Pastvi se oteo tihi
uzdah olakšanja kad je konačno podigao glavu i pokazao mirno, pribrano lice.
„Ovo su teška i nespokojna vremena za mene“, rekao je. „Ne moram da vam
objašnjavam zašto. Ovo je usko povezana zajednica. Svi se dobro poznajemo. Nastojali ste
da mi pomognete na svaki mogući način. Dugujem vam večitu zahvalnost zbog toga.
Naročito bih se zahvalio Lori Morton, zato što mi je saopštila vesti o gubitku s neizmernom
nežnošću i uviđavnošću.“
Klimnuo je u njenom pravcu. Uzvratila mu je istom merom. Podigla je ruku u beloj
rukavici da bi obrisala suzu.
„Najveći deo vremena između dana mog gubitka i ove nedelje ujutru proveo sam u
razmišljanju i učenju. Hteo bih da dodam i u molitvi, ali nisam osetio božje prisustvo, iako
sam često padao na kolena. Stoga sam morao da se zadovoljim razmišljanjem i učenjem.“
Pastva je ćutala. Sve oči počivale su na svešteniku.
„Otišao sam u biblioteku Gejts Folsa i zatražio Njujork tajms. Nisu ga imali. Ponudili su
mi Vikli enterprajz i uputili u Kasl Rok, gde su imali Tajms na mikrofilmovima - Tražite i
naći ćete, poručuje nam Sveti Matej. Koliko je samo u pravu.“
Tiho kikotanje pozdravilo je ovu misao, ali je brzo utihnulo.
„Išao sam tamo iz dana u dan. Pretraživao sam mikrofilmove dok me glava ne bi
zabolela. Želeo bih da podelim neke nalaze s vama.“
Izvadio je nekoliko kartica iz džepa crne odore.
„Juna prošle godine tri manja tornada prohujala su gradom Mej, u Oklahomi. Bilo je
materijalne štete, ali niko nije stradao. Žitelji su se sakupili u baptističkoj crkvi da bi pevali
pesme zahvalnice i molili se bogu zbog srećnog ishoda. Četvrti tornado - monstrum snage
53
Knjigoteka
F5 - napao je grad Mej dok su vernici bili u crkvi. Razorio je bogomolju. Četrdeset jedna
osoba je stradala. Trideset je ozbiljno povređeno. Među povređenima ima i dece koja su
ostala bez ruku ili nogu.“
Stavio je karticu na dno gomile i pogledao sledeću.
„Neki od vas se verovatno sećaju ovog događaja. Čovek s dva sina izvezao se u avgustu
prošle godine na jezero Vinipesoki u čamcu na vesla. Poveli su i porodičnog psa. Pas je pao
preko ograde. Oba dečaka su skočila u jezero da bi ga spasla. Otac je, kad je video da se
dečaci mogu udaviti, skočio za njima i nehotice prevrnuo čamac. Sve troje ljudi je stradalo.
Pas je isplivao na obalu.“ Podigao je glavu. Načas se osmehnuo. Posmatračima se učinilo da
je sunce provirilo kroz zavesu oblaka hladnog januarskog dana. „Pokušao sam da saznam
šta se desilo s tim psom - da li ga je žena koja je izgubila supruga i sinove zadržala ili ga je
uspavala - ali taj podatak nije bio dostupan.“
Krišom sam bacio pogled na braću i sestre. Teri i Kon izgledali su zbunjeno, ali je Endi
pobledeo od užasa, besa ili jednog i drugog. Stisnuo je šake u pesnice na krilu. Kler je tiho
ridala.
Sledeća kartica.
„Oktobar prošle godine. Uragan je opustošio kopno pored Vilmingtona, u Severnoj
Karolini. Pobio je sedamnaestoro ljudi. Šestoro su bila deca u crkvenom obdaništu. Sedmo
dete je nestalo. Njegovo telo pronađeno je nedelju dana kasnije, na drvetu.“
Sledeća.
„Ova se tiče misionarske porodice koja je delila hranu, lekove i jevanđelje siromašnim
žiteljima nekadašnjeg Belgijskog Konga, a današnjeg Zaira. Bilo ih je petoro. Ubijeni su. U
članku nije izričito pisalo - neke vesti nisu za list poput Njujork tajmsa, znate - ali je
nagovešteno da su ubice imale kanibalističke sklonosti.“
Digao se žamor neodobravanja. Stegonoša nezadovoljstva bio je Redži Kelton. Džejkobs
ga je čuo i podigao ruku u gestu nalik blagosiljanju.
„Možda nije potrebno da čitam dalje - požari, poplave, zemljotresi, pobune, ubistva -
iako bih mogao. Svet je prepun sličnih zala. Čitanje ovih priča pružalo mi je izvesnu utehu,
zato što su dokazivale da nisam sam u patnji. Uteha je majušna, jer smrti poput pogibije
moje žene i deteta izgledaju tako okrutno i kapriciozno. Rečeno nam je da se Hristos
telesno uzdigao u raj, a mi siroti smrtnici prečesto ostajemo na zemlji s ružnim gomilama
izmrcvarenog mesa i tim neprolaznim, neizbežnim pitanjem: Zašto? Zašto? Zašto?
54
Knjigoteka
„Celog života čitam svete spise - prvo na majčinom kolenu, zatim u Udruženju
metodističke mladeži, a potom u bogosloviji - i mogu da vam kažem, prijatelji moji, da se
oni nigde ne bave tim pitanjem. Biblija mu se najviše približila u odlomku iz Poslanice
Korinćanima, u kom Sveti Pavle kaže: Nema vajde od pitanja, verni, zato što ionako ne biste
razumeli. Jov je dobio još iskreniji odgovor kad je pitao Boga lično: Gde si ti bio, kad ja
osnivah zemlju? To bi u prevodu na jezik mlađih parohijana glasilo: O’ladi, brale.“
Ovog puta niko se nije zakikotao.
Proučavao nas je sa slabašnim osmehom u uglovima usana. Svetlost s vitražnog prozora
iscrtavala je plave i crvene figure na njegovom levom obrazu.
„Religija bi trebalo da nas uteši kad naiđu teška vremena. Bog je naša potpora i
uzdanica, objavljuje Veliki psalam; Da će on biti s nama i da će nam biti potpora kad
krenemo preko neizbežne staze dolinom sena smrtnoga. Drugi psalam nas uverava da je
Bog naše pribežište i izvor naše snage, iako bi stradalnici iz crkve u Oklahomi osporili tu
tvrdnju... da još imaju usta kojima bi govorili. Jesu li otac i dvoje dece nastradali pri
pokušaju da spasu porodičnog ljubimca pitali Boga da im objasni šta se dešava? Kakav
odgovor su dobili? I da li im je odgovorio: Uskoro ću vam reći momci dok im je voda
ispunjavala pluća, a smrt pomračivala umove?“
„Recimo otvoreno šta je Sveti Pavle mislio kad je govorio o tom zatamnjenom staklu.
Hteo je da kaže da je prihvatanje svega toga čin vere. Ako je ona jaka, ići ćemo u raj i
shvatiti sve kad se tamo nađemo. Kao da je život šala, a raj mesto gde će nam biti objašnjen
njen kosmički smisao.“
U crkvi se čulo tiho žensko jecanje i sve snažniji izrazi muškog nezadovoljstva. Još niko
nije izašao, niti je ustao da kaže prečasnom Džejkobsu da bi trebalo da sedne, da ne bi
zagazio u svetogrđe. Ljudi su bili previše zatečeni da bi reagovali.
„Okrenuo sam se raznim ograncima hrišćanstva kad sam pokušao da istražim naizgled
slučajne i često izuzetno bolne smrti nevinih. Bogo moj, iznenadio sam se kad sam video
koliko ih ima! Kakva je to kula od doktrine! Katolici, episkopalci, metodisti, baptisti (tvrdi i
meki), anglikanci, luterani, prezbiterijanci, unitarci, Jehovini svedoci, adventisti sedmog
dana, kvekeri, šejkeri, pravoslavci, orijentalni pravoslavci, silomiti - nemojmo ih zaboraviti
- i još najmanje pedeset drugih kongregacija.“
„Ovde u Harlouu svi imamo dvojnike na telefonskim linijama. Čini mi se da je religija
najveća od tih linija. Zamislite kako se komunikacione linije do neba zakrče u nedelju
55
Knjigoteka
ujutru! I znate li šta je osobito fascinantno? Svaka od navedenih i nenavedenih crkava
govori da je odana Hristovom učenju i da misli da ima privatnu liniju sa Svemogućim. I,
dobri bože, nisam ni pomenuo muslimane, Jevreje, teozofiste, budiste ili one što obožavaju
Ameriku kao što su Nemci osam-devet grozomornih godina obožavali Hitlera.“
Tad su počeli da izlaze. Prvo nekolicina iz poslednjih redova, pognute glave i ramena
(kao da su išibani), a zatim sve više i više ljudi. Prečasni Džejkobs nije obraćao pažnju na
njih.
„Neke od tih sekti i denominacija su miroljubive, ali najveća od njih - najuspešnija -
izgrađena je na krvi, kostima i kricima onih što su se usudili da se ne poklone njihovoj slici
Boga. Rimljani su bacali hrišćane lavovima, hrišćani su čupali udove onima koje su smatrali
jereticima, čarobnjacima ili vešticama; Hitler je žrtvovao milione Jevreja na oltaru lažnog
božanstva rasne čistote. Milioni su spaljeni, streljani, vešani, razapinjani, trovani, sprženi
strujom i bacani gladnim psima... u božje ime.“
Majka je jecala, ali nisam skrenuo pogled na nju. Nisam mogao. Bio sam kao zamrznut.
Od užasa, naravno. Imao sani samo devet godina. Ali osećao sam i divlje, dotad nepoznato
likovanje zato što mi je neko govorio pravu, nelakiranu istinu. Deo mene nadao se da će
prestati; a najveći deo je žarko želeo da nastavi. Uslišio je moju želju.
„Hrist nas uči da okrenemo drugi obraz i da volimo svoje neprijatelje. Na rečima ga
sledimo, ali većina nas uzvraća dvostrukom merom kad bude povređena. Hrist je izgnao
lihvare iz hrama, ali svi znamo da ovi prevaratni i lovci na korist nikad nisu daleko od nas.
Znate šta želim da kažem ako ste prisustvovali uzbudljivom crkvenom bingu, ili čuli radio-
propovednika koji traži novčane priloge. Isaija je prorekao da će svanuti dan u kom ćemo
prekovati mačeve u plugove, ali u današnjem mračnom dobu ne kujemo ništa izuzev
atomskih bombi i interkontinentalnih balističkih projektila.“
Redži Kelton je ustao. Bio je crven koliko je moj brat Endi bio bled. . „Morate da sednete
dole, prečasni. Ne vladate sobom.“
Prečasni Džejkobs nije ga poslušao.
„I šta dobijamo od naše vere? Šta dobijamo za vekove darivanja ove ili one crkve krvlju i
bogatstvom? Uverenje da nas raj čeka na kraju svega ovoga i da će nam, kad tamo stignemo,
šala biti objašnjena, i da ćemo reći: O, da! Sad mi je jasno. To je velika nagrada. Od najranijih
dana usađuje nam se u uši: raj, raj, raj! Srešćemo se s izgubljenom decom, voljene majke će
nas prigrliti! To je šargarepa. Štap kojim nas tuku je pakao, pakao, pakao! Pakao večitog
56
Knjigoteka
prokletstva i muka. Govorimo dečici, maloj poput mog dragog izgubljenog sina, da im preti
opasnost od večite vatre ako ukradu bombonicu ili ukoliko lažu kad objašnjavaju kako su
ovlažili novu obuću.
„Nema dokaza o postojanju ovih odredišta zagrobnog života. Nema naučnih podataka
koji potvrđuju njihovo postojanje. Nema ničeg izuzev drskog uverenja, potkrepljenog
našom snažnom potrebom da verujemo kako sve ima smisla. Doživeo sam otkrovenje dok
sam stajao u zadnjem delu pogrebnog zavoda i posmatrao izmrcvarene ostatke mog dečaka
koji bi radije otišao u Diznilend nego u raj. Religija je teološki ekvivalent prevarama sa
životnim osiguranjem. Iz godine u godinu plaćate premiju, a zatim, kad vam zatrebaju
usluge za koje ste - oprostite mi na izrazu - tako religiozno plaćali, otkrijete da je kompanija
protraćila vaš novac i da on više ne postoji.“
Roj Isterbruk u tom času ustao je u sve praznijoj crkvi. Bio je neobrijani grmalj koji je
živeo u zarđaloj prikoličici na istočnoj strani grada, nedaleko od friportske pruge. U crkvu
je dolazio samo na Božić. Te nedelje odstupio je od tog pravila.
„Prečasni“, kazao je. „Čuo sam da je u pretincu za rukavice vašeg automobila bila boca
cuge. Gospođa Pibodi rekla je da je vaša supruga zaudarala na bar kad se nagnula preko nje.
Eto vam vašeg razloga. Eto vam vašeg smisla. Nemate petlje da prihvatite božju volju? Fino.
Ali ostavite druge ljude na miru.“ Isterbruk se okrenuo i izgegao se iz crkve.
Ove reči pogodile su Džejkobsa. Stiskao je propovedaonicu, blistavih očiju na bledom
licu i spojenih usana, koje su gotovo u potpunosti nestale.
Moj tata je ustao. „Čarlse, siđi s propovedaonice.“
Prečasni Džejkobs zatresao je glavom, kao da nastoji da razbistri misli. „Da“, rekao je.
„Imaš pravo, Dik. Ništa što bih mogao reći ne bi imalo nikakvog uticaja.“
Ali jeste. Uticalo je na jednog dečačića.
Prečasni je uzmakao za korak. Osvrnuo se oko sebe kao da više ne zna gde je i ponovo
koraknuo napred, iako više nije bilo nikog ko bi ga čuo izuzev moje porodice, crkvenjaka i
Mimo, koja se još bečila u prvom redu.
„Još samo jedno. Dolazimo iz misterije i odlazimo u nju. Možda tamo nečeg ima, ali
kladim se da to nije bog u obliku u kom ga bilo koja crkva poima. Taj zaključak nameće se
svakom ko pogleda tu zbrku protivrečnih verovanja. Poništavaju se, ne ostavljajući ništa za
sobom. Ako želite istinu, silu veću od vas samih, pogledajte munje - milijardu volti u
svakom udaru, hiljade ampera struje i temperaturu od dvadeset osam hiljada stepeni
57
Knjigoteka
Celzijusa. Uveravam vas da se iza toga krije neka viša sila. Ali ovde, u ovoj zgradi? Nema je.
Verujte u šta hoćete, ali zapamtite šta sam vam rekao: iza zatamnjenog stakla Svetog Pavla
nema ničeg izuzev laži.“
Napustio je propovedaonicu i izašao na sporedna vrata. Porodica Morton sedela je u
tišini kakvu ljudi iskuse posle eksplozije bombe.
Mama je otišla u veliku spavaću sobu kad smo se vratili kući. Rekla je da ne želi da bude
uznemiravana i zatvorila vrata. Tog dana više nije izašla iz nje. Endi je u jednom trenutku
počeo da recituje navod iz Biblije u potpunosti nesaglasan s rečima prečasnog. Tata mu je
rekao da začepi gubicu. Endi je zamukao kad je video očeve ruke zavučene duboko u
džepove.
Tata je izašao u garažu posle večere. Petljao je oko Drumske rakete II. Teri - njegov verni
pomoćnik - ovog puta nije mu se pridružio, ali ja jesam... iako ne bez izvesnog oklevanja.
„Tata? Mogu li nešto da te pitam?“
Bio je ispod Rakete na platformi s točkićima, sa žicom zaštićenom svetiljkom u ruci.
Samo su mu noge u pantalonama virile ispod automobila. „Pretpostavljam da možeš,
Džejmi. Izuzev ako pitanje nema veze s prokletom jutrošnjom papazjanijom. Ako je to
slučaj, i ti bi mogao da začepiš gubicu. Večeras neću da se vraćam na to. Sutra ću imati
dovoljno vremena da se pozabavim time. Moraćemo da pišemo metodističkoj konferenciji
Nove Engleske i da zatražimo da mu daju otkaz. Oni će morati da izveste biskupa Metjuza u
Bostonu. To je jebena papazjanija. Ukoliko ikad budeš rekao majci da sam upotrebio reč na
J u tvom prisustvu, izbiće me kao riđokosog pastorka.“
Nisam znao da li moje pitanje ima veze sa Strašnom propovedi, ali sam znao da ga
moram postaviti. „Je li ono što je gospodin Isterbruk rekao tačno? Da li je pila?“
Pokretna svetlost ispod automobila se umirila. Iskotrljao se ispod vozila da bi mogao da
me vidi. Plašio sam se da će biti ljut, ali nije bio. Izgledao je nesrećno. „Ljudi su šaptali o
tome. Mislim da će se glasina mnogo brže širiti nakon onog što je onaj zevzek Isterbruk
izrekao u crkvi. Slušaj me, Džejmi: to nije važno. Džordž Barton imao je epileptični napad.
Bio je na pogrešnoj strani puta kad je izašla iz slepe krivine. To je sve. Nije važno da li je bila
trezna ili je popala po upravljačkoj tabli od pijanstva. Ni Mario Andreti ne bi mogao da
izbegne taj sudar. Prečasni je u nečem imao pravo: ljudi uvek traže objašnjenje za tragične
događaje. Ponekad ga jednostavno nema.“
58
Knjigoteka
Podigao je ruku u kojoj nije bila mrežom zaštićena svetiljka i pokazao prstom na mene.
„Sve ostalo bilo je baljezganje tugom skrhanog čoveka. Ne zaboravi to.“
Sreda pre Dana zahvalnosti je u našem školskom okrugu dan sa skraćenim časovima.
Obećao sam gospođi Moran da ću ostati da obrišem table i sredim malu biblioteku
pohabanih knjiga. Mama je samo odsutno mahnula rukom kad sam joj to rekao. Dobacila mi
je da dođem kući pre večere i gurnula ćurku u rernu. Znao sam da nije naša. Bila je premala
za sedmoro.
Ispostavilo se da je Keti Palmer (curica željna položaja nastavničkog ljubimca) takođe
ostala da pomogne. Obavili smo posao za pola sata. Mislio sam da odem do Alove ili Bilijeve
kuće da se igramo rata ili nečeg drugog, ali znao sam da će hteti da razgovaraju o Strašnoj
propovedi i kako je gospođa Džejkobs ubila sebe i Morija zato što je bila pijana kao letva -
glasina je naravno dobila status neoborive činjenice - i nisam hteo da učestvujem u tome.
Krenuo sam kući. Dan je bio neobično topao za ovo doba godine. Kroz otvoreni prozor čuo
sam prepirku između sestre i majke.
„Zašto ja ne mogu da pođem?“ pitala je Kler. „Volela bih da zna da su još neki ljudi u
ovom glupom gradu na njegovoj strani!“
„Zato što otac i ja mislimo da bi deca trebalo da se drže podalje od njega“, reče mama.
Bile su u kuhinji. Ja sam se muvao oko prozora.
„Više nisam dete, mama. Imam sedamnaest godina!“
„Žao mi je, ali si i u sedamnaestoj dete. Ne bi bilo prikladno da ga devojka posećuje.
Moraćeš da mi veruješ na reč.“
„A tvoja poseta je prikladna? Znaš da će te Mimo videti i da će za dvadeset minuta čitav
grad brujati o tome! Pusti me da pođem s tobom kad već ideš!“
„Rekla sam ne. O tom više nema zbora.“
„Vratio je glas Konu!“, navaljivala je Kler. „Kako možeš da budeš tako zla?“
Majka je progovorila posle duže pauze,: „Zbog toga ću ga posetiti. Ne idem da bih mu
odnela jelo za sutrašnji praznik, već da bih mu dala do znanja da sam zahvalna, uprkos
svemu strašnom što je rekao.“
„Znaš zašto je to izrekao! Upravo je izgubio ženu i sina. Bio je potresen! Polulud od
tuge!“
59
Knjigoteka
„To mi je poznato.“ Mama je govorila tišim glasom. Morao sam da se naprežem da bih je
čuo i zato što je Kler plakala. „Ali to ne umanjuje intenzitet reakcije okupljene pastve. Otišao
je predaleko. Zaista predaleko. Odlazi sledeće nedelje. Tako će biti najbolje za sve. Zna da će
biti otpušten, stoga je najbolje da sam ode. Na taj način sačuvaće nešto samopoštovanja.“
„Otpušten je zbog crkvenjaka“, Kler je gotovo režala. „Tata je jedan od njih.“
„Tvoj otac nije imao izbora. Shvatićeš to kad više ne budeš dete. Razumećeš ga. Dik je
duboko potresen zbog svega toga.“
„U tom slučaju idi“, reče Kler. „Vidi hoće li nekoliko komada ćuretine i nešto slatkih
krompira ublažiti bol što oseća zbog načina na koji se svi odnose prema njemu. Kladim se
da neće hteti da pojede ponuđenu hranu.“
„Kler... Kler Ber...“
„Ne zovi me tako!“, povikala je. Čuo sam kako trči prema stepenicama. Neko vreme
duriće se i plakati u spavaćoj sobi. Zatim će preboleti, kao što je uradila pre nekoliko godina
kad joj je mama rekla da je sa petnaest premlada da ide u auto-bisokop s Donijem
Kantvelom.
Odlučio sam da zbrišem u zadnje dvorište pre no što mama krene s ručkom. Seo sam u
gumu na konopcu. Nisam se krio, ali nikom nisam bio na vidiku. Deset minuta kasnije čuo
sam zatvaranje ulaznih vrata. Otišao sam do ćoška i video kako mama žuri stazom s
pokrivenim poslužavnikom u rukama. Folija se blistala na suncu. Ušao sam u kuću. Popeo
sam se uz stepenice i pokucao na sestrina vrata, ukrašena velikim posterom Boba Dilana.
„Kler?“
„Gubi se!“, povikala je. „Ne želim da razgovaram s tobom!“ Gramofon je svirao odvrnut
do daske. Jardberdsi prašili su svom snagom.
Majka se vratila sat kasnije. Prilično dugo je ostavljala hranu. Teri i ja smo bili u dnevnoj
sobi. Gledali smo televiziju. Gurali smo se da bismo zauzeli najbolje mesto na starom kauču
(u sredini, da nas federi ne bi bockali u zadnjice). Jedva da je obratila pažnju na nas. Kon je
bio na spratu. Svirao je gitaru, dobijenu za rođendan. I pevao.
Dejvid Tomas iz Gejts Fols Konga vratio se da drži propoved u nedelju posle Dana
zahvalnosti. Crkva je ponovo bila puna. Možda zato što su ljudi hteli da vide hoće li se
prečasni Džejkobs pojaviti i pokušati da kaže još nešto gnusno. Nije. Da jeste, siguran sam
60
Knjigoteka
da bi ga ućutkali pre no što bi stigao da progovori i da bi ga verovatno izneli iz bogomolje.
Jenkiji ozbiljno shvataju religiju.
Sutradan, u ponedeljak, pretrčao sam pola kilometra iz škole umesto da hodam. Sinula
mi je ideja. Hteo sam da stignem kući pre dolaska školskog autobusa. Kad je stigao, zgrabio
sam Kona. Odvukao sam ga u zadnje dvorište.
„Mariše te pundravac?“, pitao me je.
„Moraš da odeš u parohijski dom sa mnom“, rekao sam. „Prečasni Džejkobs uskoro će
otići iz grada. Možda sutra. Trebalo bi da ga vidimo pre no što ode. Trebalo bi da mu
kažemo da ga još volimo.“
Kon se odmakao od mene. Peglao je majicu s logom prestižnog koledža, kao da misli da
sam je oštetio. „Da li si lud? Neću to učiniti. Rekao je da nema Boga.“
„Naelektrisao ti je grlo i spasao glas.“
Kon je nervozno slegnuo ramenima. „Ionako bi se vratio. Doktor Reno je tako rekao.“
„Rekao je da će se vratiti za nedelju ili dve. To je bilo u februaru. Nisi progovorio ni u
aprilu. Dva meseca kasnije.“
„Pa šta? Oporavak je malo duže trajao, to je sve.“
Nisam mogao da verujem rođenim ušima. „Šta je bilo, jesi li se uplašio?“
„Kaži to još jednom, pa ću te patosirati.“
„Zar mu se nećeš zahvaliti?“
Zurio je u mene, rumenih obraza i zategnutih usana. „Mama i tata rekli su da ne bi
trebalo da se viđamo s njim. On je lud. Verovatno je i pijanac, kao njegova supruga.“
Zanemeo sam. Oči su mi se blistale od suza. Nisam plakao od tuge, već od besa.
„Sem toga“, nastavio je Kon, „moram da napunim sanduk s ogrevnim drvima pre nego
što se tata vrati kući ako neću da nadrljam. Zato umukni, Džejmi.“
Ostavio me je u zadnjem dvorištu. Moj brat, koji je postao jedan od najcenjenijih
astronoma na svetu - godine 2011. otkrio je četvrtu takozvanu planetu Zlatokose, na kojoj
bi moglo biti života - okrenuo mi je leđa. Nikad više nije pomenuo Čarlsa Džejkobsa.
Sutradan, u utorak, odmah posle škole potrčao sam Devetkom. Nisam otišao kući.
Ugledao sam nova kola na prilaznom putu parohijskog doma. Pa ne baš nova. Bio je to
ford iz 1958. godine s nešto rđe i pukotinom na staklu suvozačevih vrata. Poklopac
prtljažnika bio je otvoren. Gvirnuo sam unutra i ugledao dva kofera i veliku elektronsku
61
Knjigoteka
spravu koju je prečasni demonstrirao na sastanku UMM-a četvrtkom uveče: osciloskop.
Džejkobs je bio u radionici. Čuo sam metalni zveket.
Stajao sam pored njegovih novih-starih kola i pomislio na belveder, sad nagorelu
olupinu. Zamalo što nisam podvio rep i šmugnuo kući. Pitam se koliko bi moj život bio
drugačiji da sam to uradio. Da li bih pisao ovo svedočanstvo? Na to pitanje nema odgovora,
zar ne? Sveti Pavle je i te kako imao pravo kad je pisao o zatamnjenom staklu. Svakodnevno
gledamo kroz njega i ne vidimo ništa izuzev vlastitog odraza.
Nisam pobegao, već sam prikupio svu hrabrost i krenuo ka šupi. Pakovao je elektronsku
opremu u drvenu gajbu za pomorandže. Štitio ju je velikim komadima zgužvanog smeđeg
papira. Isprva me nije video. Nosio je farmerke i belu košulju. Skinuo je okovratnik. Deca
nisu naročito dobra u zapažanju promena kod odraslih. Čak i u devetoj godini video sam da
je omršaveo. Stajao je na zraku sunca. Podigao je glavu kad je čuo da dolazim. Na licu je
imao nove bore. Nestale su kad me je video i kada se osmehnuo. Prostrelio je moje srce
izuzetno tužnim osmehom.
Potrčao sam ka njemu bez razmišljanja. Raširio je ruke. Podigao me je da bi me poljubio
u obraz. „Džejmi!“, uskliknuo je. „Ti si Alfa i Omega!“
„Šta?“
„Otkrivenje, prvo poglavlje, osmi stih. Ja sam Alfa i Omega, početak i kraj. Bio si prvo
dete koje sam video po dolasku u Harlou i bićeš poslednje što ću videti. Toliko mi je drago
što si došao.“
Zaplakao sam. Nisam hteo, ali nisam mogao da zaustavim suze. „Žao mi je, prečasni
Džejkobse. Žao mi je zbog svega. Imao si pravo u crkvi, to nije pošteno.“
Poljubio me je u drugi obraz. Spustio me je na pod. „Mnogo toga sam rekao tog dana.
Vidim da si razumeo suštinu. Bio sam van sebe, pa ne bi trebalo da ozbiljno shvatiš moje
reči. Tvoja mama to zna. Rekla mi je to kad mi je donela onaj ukusni ručak za Dan
zahvalnosti. Poželela mi je sve najbolje u životu.“
Osetio sam se malo bolje kad sam to čuo.
„Dala mi je dobar savet - da bi trebalo da odem daleko od Harloua, Mejna, i da počnem iz
početka. Rekla je da ću na nekom novom mestu možda ponovo pronaći veru. Duboko
sumnjam u to, ali imala je pravo u vezi sa odlaskom odavde.“
„Nikad te neću videti.“
62
Knjigoteka
„Ne govori tako, Džejmi. Ljudske staze na ovom svetu često se ukrštaju, ponekad na
najčudnijim mestima.“ Obrisao je suze s mog lica maramicom izvađenom iz zadnjeg džepa.
„U svakom slučaju ću te zapamtiti. Nadam se da ćeš s vremena na vreme pomisliti na
mene.“
„Hoću.“ Setio sam se i dodao: „I svaki put ću se unerediti od sreće.“
Prišao je tužno praznom radnom stolu. Spakovao je poslednje predmete - nekoliko
velikih četvrtastih baterija koje je zvao suve ćelije. Zatvorio je poklopac sanduka. Vezao ga je
s dva čvrsta konopca.
„Koni je hteo da dođe sa mnom da bi ti se zahvalio, ali ima... hm... mislim da ima
fudbalski trening ili nešto slično.“
„U redu je, iako sumnjam da sam išta učinio za njega.“
Bio sam šokiran. „Vratio si mu glas, dođavola! Vratio si mu ga svojom spravicom!“
„O, da. Mojom spravicom.“ Vezao je drugi konopac. Zategao ga je i zavrnuo rukave.
Video sam da ima čudesne mišiće. Dotad ih nisam opazio. „Električnim nervnim
stimulatorom.“
„Trebalo bi da ga prodaješ, prečasni Džejkobse! Namlatio bi silne pare!“
Naslonio je lakat na sanduk, oslonio bradu na ruku i pogledao me. „Zaista tako misliš?“
„Da!“
„Duboko sumnjam u to. Sumnjam da moj ENS ima bilo kakve veze s oporavkom tvog
brata. Znaš, napravio sam ga tog dana.“ Nasmejao se. „Pogoni ga majušni japanski motor
izvađen iz Morijeve igračke robot Rosko.“
„Zaista?“
„Zaista. Siguran sam da je ideja ispravna, ali takvi prototipi - napravljeni na brzinu, bez
eksperimenata i neophodnih međukoraka - veoma retko prorade. Verovao sam da ima
šanse jer nikad nisam posumnjao u prvobitnu dijagnozu doktora Renoa. To je bio istegnuti
nerv, ništa više od toga.“
„Ali...“
Podigao je gajbu. Mišići na rukama su mu iskočili, zajedno s venama. „Hajde, sinko. Pođi
sa mnom.“
Sledio sam ga do automobila. Spustio je gajbu pored zadnjeg branika. Pregledao je
prtljažnik i rekao da mora da pomeri kofere na zadnje sedište. „Možeš li da poneseš ovaj
manji, Džejmi? Nije pretežak. Najbolje je putovati bez mnogo prtljaga kad putuješ daleko.“
63
Knjigoteka
„Gde ideš?“
„Ne znam. Mislim da ću znati kad stignem. Ako se ovo čudo ne pokvari, naravno. Troši
dovoljno goriva da isuši Teksas.“
Preneli smo kofere na fordovo zadnje sedište. Prečasni Džejkobs je stenjući podigao
veliku gajbu u prtljažnik. Snažno je zalupio zadnja vrata. Oslonio se o automobil
posmatrajući me.
„Imaš divnu porodicu, Džejmi, i divne roditelje koji stvarno vode računa o svima vama.
Ako bih ih pitao da vas opišu, kladim se da bi rekli da je Kler majčinska figura, da je Endi
sklon naređivanju...“
„Imaš pravo što se toga tiče.“
Nacerio se. „U svakoj porodici postoji po jedan takav. Rekli bi da Teri voli mehaniku i da
si ti sanjalica. Šta bi rekli o Konu?“
„Da je onaj koji uči. Ili onaj što peva folk otkad je dobio gitaru.“
„Možda, ali kladim se da im to ne bi prvo palo na pamet. Jesi li obratio pažnju na
Konijeve nokte?“
Nasmejao sam se. „Grize ih ko šašav! Tata mu je jednom ponudio dolar ako prestane na
nedelju dana, ali nije mogao!“
„Kon je nervčik, Džejmi - to bi rekli tvoji roditelji ukoliko bi bili potpuno iskreni. On je
jedan od onih što dobiju čir pre četrdesete. Kad je dobio udarac u vrat skijaškim štapom i
izgubio glas, počeo je da se brine da ga nikad neće povratiti. Ubedio je sebe da će tako i biti
kad se nije vratio.“
„Doktor Reno je rekao...“
„Reno je dobar lekar. Savestan je. Odmah se stvorio kad je Mori dobio boginje i kad je
Petsi imala... pa, ženski problem. Pobrinuo se i za jedno i za drugo kao profesionalac. Ali
nema samouverenost najboljih lekara opšte prakse. Onih što umeju da kažu: Ovo nije ništa,
začas ćeš se oporaviti.“
„Rekao je to!“
„Jeste. Ali nije ubedio Konrada, jer ni sam nije bio ubeđen u to. Sposoban je da leči telo,
ali um? Ne baš. Polovina ozdravljenja odvija se u umu. Možda i više. Kon je mislio: Laže me
da bih se navikao da živim bez glasa. Kasnije će mi reći istinu. Tako je tvoj brat sazdan,
Džejmi. Živi na nervnim završecima. Takvi ljudi okreću vlastiti um protiv sebe.“
„Nije hteo danas da dođe ovamo sa mnom“, rekao sam. „Lagao sam o tome.“
64
Knjigoteka
„Jesi li?“ Džejkobs nije izgledao iznenađeno.
„Jesam. Pitao sam ga da pođe sa mnom, ali se uplašio.“
„Nemoj da se ljutiš na njega zbog toga“, reče Džejkobs. „Uplašeni ljudi žive u svom
osobenom paklu. Moglo bi se reći da je njihovih ruku delo, kao što je Kon tvorac svoje
onemelosti. Takvi ljudi ne mogu drugačije da se ponašaju. Tako su sazdani. Zaslužuju
sažaljenje i saosećanje.“
Okrenuo se prema parohijskom domu, koji je već izgledao napušteno, i muklo
uzdahnuo. Nastavio je.
„Možda je ENS nešto uradio - imam sve razloge da verujem da je teorija ispravna - ali
zaista sumnjam u to. Verujem da sam prevario tvog brata. Nadam se da mi nećeš zameriti
ako kažem da sam ga namagarčio. Reč je o veštini koju pokušavaju da nam usade u
bogosloviji, samo što je nazivaju raspirivanje vere. Uvek sam bio dobar u tome. Podjednako
se stidim tih postupaka i uživam u njima. Rekao sam tvom bratu da očekuje čudo, pustio
struju i uključio blistavu zujeću spravu. Znao sam da će raditi čim sam video kako trza
usnama i trepće.“
„To je čudesno!“, rekao sam.
„Da, naravno. I prilično gnusno.“
„Kako?“
„Nije važno. Važno je da mu nikad ne smeš reči istinu. Verovatno ne bi izgubio glas, ali bi
se to moglo dogoditi.“ Pogledao je na sat. „Znaš šta? Mislim da više nemam vremena za
priču. Do večeras moram da stignem do Portsmuta. Vreme je da kreneš kuči. Tvoja poseta
ovog popodneva biće još jedna naša tajna, zar ne?“
„Tako je.“
„Nisi prošao pored Mimo, zar ne?“
Zakolutao sam očima, nemo poručujući da je pitanje veoma glupo. Džejkobs se ponovo
nasmejao. Bilo mi je drago što sam ga nasmejao, uprkos svemu što se dogodilo. „Preprečio
sam preko polja Marstelarovih.“
„Pametno.“
Nisam hteo da krenem, niti da on krene. „Mogu li da postavim još jedno pitanje?“
„Važi, ali brzo.“
65
Knjigoteka
„Kad si držao tvoju... hm...“ Nisam hteo da koristim reč propoved. Zbog nečeg mi je
izgledala opasno. „Kad si govorio u crkvi, pomenuo si da munja ima dvadeset osam hiljada
stepeni Celzijusa. Je li to istina?“
Lice mu se ozarilo, onako kako je uvek činilo kad bi se pomenuo elektricitet. Njegov
hobi, rekla bi Kler. Tata bi ga nazvao njegovom opsesijom.
„To je u potpunosti tačno! Munja je najsnažnija prirodna sila, ako se izuzmu zemljotresi i
plimski talasi. Snažnija je od tornada i mnogo moćnija od uragana. Jesi li video kako udara o
tle?“
Odmahnuo sam glavom. „Video sam je samo na nebu.“
„To je predivan prizor. Predivan i užasavajući.“ Podigao je glavu, kao da je traži. Nebo je
tog popodneva bilo plavo. Samo je nekoliko paperjastih oblačaka lenjo odmicalo ka
jugoistoku. „Ako ikad poželiš da vidiš neku izbliza... znaš za Longmedou, zar ne?“
Naravno da sam znao. Na pola puta do odmarališta Kozja planina bio je državni park.
Zvao se Longmedou. S njega se pružao pogled kilometrima unaokolo. Za bistrog dana
pogled se pružao do mejnske pustinje u Friportu. Ponekad i do Atlantika iza nje. Udruženje
metodističke mladeži svakog avgusta spremalo je hranu na otvorenom u Longmedouu.
Nastavio je: „Kad kreneš uzbrdo putem iz Logmedoua, nailaziš na kapiju odmarališta
Kozja planina...“
„... u koje ne puštaju nikoga izuzev članova i njihovih gostiju.“
„Tako je. To je klasni sistem na delu. Malo pre kapije šljunkom posuti put skreće levo.
Svako može da ga koristi pošto se nalazi na državnoj zemlji. Posle pet kilometara završava
se na vidikovcu Skajtop. Nikad vas nisam vodio tamo, zato što je opasno. To je granitna
litica visoka najmanje sedam stotina metara. Nema ograde, samo znak upozorenja da se ne
prilazi ivici ambisa. Na najvišoj tački Skajtopa nalazi se gvozdena šipka visoka sedam
metara. Duboko je zabijena u stenu. Ne znam ko ju je tamo postavio i zašto, ali je dugo
vremena gore. Trebalo bi da je zarđala, ali nije. Znaš li zašto nije?“
Odmahnuo sam glavom.
„Zato što je često šibana munjama. Skajtop je posebno mesto. Ono privlači munje.
Gvozdena šipka je fokusna tačka.“
Upro je snen pogled ka Kozjoj planini. Po veličini se nije mogla porediti sa Stenovitim
planinama (pa čak ni s Belim planinama u Nju Hempširu), ali je dominirala niskim pobrđem
zapadnog Mejna.
66
Knjigoteka
„Grmljavina je tamo glasnija, Džejmi. Oblaci su bliži. Čovek shvati koliko je sićušan, kad
gleda valjanje olujnih oblaka po nebu. Taj osećaj nije tako loš, kad te pritisnu brige... ili
sumnje. Znaš kad će munja udariti zbog napetosti u vazduhu. Osećaj je... ne znam... čini ti se
da goriš bez plamenova. Kosa ti se nakostreši, a grudi otežaju. Koža ti drhti. Čekaš. Razlegne
se grmljavina. To nije eksplozija već prasak, kao kad se grana opterećena ledom konačno
slomi, samo stotinu puta jači. Zatim zacari tišina... a onda čuješ škljocaj u vazduhu kakav
prave starovremenski prekidači za svetlo. Grmljavina se začuje i sevne munja. Moraš da
zažmuriš ili bi te sevanje zaslepelo, pa ne bi video kako gvozdena šipka menja boju od crne
do purpurnobele, a zatim prelazi u crvenu, kao potkovica u kovačnici.“
„Auh“, rekao sam.
Zatreptao je. Vratio se u stvarnost. Šutnuo je gumu novog-starog automobila. „Izvini,
sinko. Ponekad se zanesem.“
„Zvuči čudesno.“
„Veruj mi kad ti kažem da je doživljaj više nego čudesan. Otiđi tamo kad budeš stariji da
bi ga doživeo. Samo vodi računa kad si u blizini šipke. Munje su napravile mnogo šljunka.
Ako počneš da se klizaš, možda nećeš moći da se zaustaviš. Džejmi, krajnje je vreme da
krenem na put.“
„Voleo bih da ne moraš da ideš.“ Još mi se plakalo, ali sam se uzdržavao.
„Cenim to. Dirnut sam, ali znaš kako se kaže - da su želje konji, prosjaci ne bi pešačili.“
Raširio je ruke. „Zagrli me još jednom.“
Čvrsto sam ga zagrlio. Duboko sam disao, pokušavajući da uskladištim miris njegovog
sapuna i ulja za kosu - vitalisa, koji je koristio i moj tata, a odnedavno i Endi - u svom
pamćenju.
„Bio si moj ljubimac“, šapnuo mi je u uvo. „To je još jedna tajna koju bi trebalo da čuvaš.“
Samo sam klimnuo glavom. Nije bilo potrebe da mu kažem da je Kler to već znala.
„Ostavio sam ti nešto u podrumu parohijskog doma“, rekao je. „Ključevi su ispod
brisača, ako poželiš da to uzmeš.“
Spustio me je na tle, poljubio u čelo i otvorio vrata automobila. „Ova konzerva nije
bogzna šta, ortače“, rekao je jenkijevskim naglaskom. Nagnao me je da se osmehnem, iako
sam bio veoma tužan. „Računam da će me dovesti do odredišta u jednom komadu.“
„Volim te“, rekao sam.
67
Knjigoteka
„I ja tebe volim“, odvratio je. „Ali nemoj da zaplačeš, Džejmi. Srce mi je i bez toga
slomljeno.“
Nisam zaplakao dok nije otišao. Pogledom sam ispratio njegov automobil sve dok se nije
izgubio iz vida. Zatim sam otišao kući. U to vreme imali smo pumpu u zadnjem dvorištu.
Umio sam se ledeno hladnom vodom pre no što sam ušao u kuću. Nisam hteo da mama vidi
da sam plakao i da me pita zbog čega sam to radio.
Od članica Damskog sestrinstva očekivalo se da čestito očiste parohijski dom i otklone sve
tragove zlosrećne porodice Džejkobs da bi ga pripremile za dolazak novog propovednika.
Tata je govorio da nema potrebe za žurbom, zato što se točkovi metodističke biskupije
Nove Engleske sporo okreću i da ćemo imati sreće ako do sledećeg leta dobijemo novog
sveštenika.
„Pričekajte malo“, bio je tatin savet. Sestrinstvo ga je sa zadovoljstvom prihvatilo. Nisu
se bacile na posao s metlama, četkama i usisivačima do Božića (Endi je držao laičku
propoved te godine. Roditelji su zamalo pukli od ponosa). Parohijski dom zvrjao je prazan.
Neka deca iz škole govorila su da je posednut duhovima.
Neko ga je posetio. To je bila moja malenkost. Učinio sam to u subotu po podne. Ponovo
sam preprečio kroz kukuruzište Dorensa Marstelara ne bih li izbegao budnom oku Mimo
Harington. Ključ je bio ispod brisača. Stresao sam se od jeze. Mrštio sam se na pomen ideje
da je mesto zaposednuto duhovima. Nedugo po ulasku pomislio sam da ću, ukoliko se
budem naglo okrenuo, videti Petsi i Prilepka Morija iza sebe kako se drže za ruke izbečeni i
istruleli.
Ne budi glup, govorio sam sebi. Otišli su na neko drugo mesto ili u crno ništavilo o kom je
govorio prečasni Džejkobs. Prestani da se plašiš i da se ponašaš kao glupa kukavica.
Nisam mogao da prestanem da budem glupa kukavica, baš kao što nisam mogao da
zaustavim stomačne tegobe nakon prejedanja viršlama u subotu uveče. Nisam pobegao.
Hteo sam da vidim šta mi je ostavio. Morao sam da vidim. Otišao sam do vrata s posterom
(Isus se držao za ruke s decom koja su ličila na Dika i Džejn iz starog bukvara) i natpisom
NEKA MI DEČICA PRIÐU.
Uključio sam svetlo i sišao niz stepenice. Ugledao sam stolice na rasklapanje, poredane
uza zid, klavir sa spuštenim poklopcem preko klavijature, kutak za igračke s malim stolom
bez domina, bojanki i bojica. Spokojno jezero bilo je na svom mestu, baš kao i drvena
68
Knjigoteka
kutijica s električnim Isusom. To mi je ostavio. Bio sam neverovatno razočaran. Ipak sam
otvorio kutijicu i izvadio električnog Isusa. Posadio sam ga uz obalu jezera, pored šine, i
gurnuo ruku ispod odore da bih ga uključio. U tom času spopao me je dotad nepoznat gnev.
Ošinuo me je iznenada, kao munje koje, po rečima prečasnog Džejkobsa, udaraju po
Skajtopu. Zamahnuo sam rukom i zavitlao električnog Isusa, koji je udario u suprotni zid.
„Nisi stvaran?, povikao sam. „Nisi stvaran! To je gomila trikova! Proklet da si, Isuse!
Proklet da si, Isuse! Proklet da si, proklet da si, proklet da si, Isuse?
Ustrčao sam uz stepenice, pogleda zamućenog suzama.
Nikad nismo dobili novog sveštenika. Neki od lokalnih sveštenika pokušali su da popune
prazninu. Vernici se nisu odazvali. Crkva je zaključana kad sam pošao u završnu godinu
srednje. Nisam mario zbog toga. Prestao sam da verujem u Boga. Ne znam šta se desilo sa
Spokojnim jezerom i električnim Isusom. Kad sam - mnogo godina kasnije - sišao u podrum,
okupljalište UMM-a bilo je potpuno prazno. Prazno kao raj.
69
Knjigoteka
IV
DVE GITARE. HROMIRANE RUŽE.
MUNJA NA SKAJTOPU
Kad se osvrnemo za sobom, mislimo da nam život sledi obrasce. Svaki događaj počinje da
biva logičan, kao da je nešto - ili neko - unapred iscrtao sve naše korake (i posrtanja). Takav
je slučaj s penzionisanom starinom, dugog i prljavog jezika, što je, ne znajući da to čini,
odredio posao kojim sam se bavio sledećih dvadeset pet godina. Je li to bila sudbina ili splet
okolnosti? Ne znam. Kako bih mogao znati? Nisam ni bio tu kad je Hektoru Brici palo na
pamet da potraži staru silverton gitaru. Nekada davno rekao bih da nasumično biramo
svoje staze. Desilo se ovo, a zatim ono, a nakon toga i ovo. Sad znam bolje.
Postoje sile.
Amerika se 1963. godine, pre no što su Bitlsi nahrupili na muzičku scenu, upustila u kratku
ali strastvenu vezu s folk muzikom. Televizija je odgovorila na ovu pomamu emisijama
poput Hutenanija, gde su beli izvođači poput Čed Mičel trija ili Nju Kristi Minstrela nudili
prepakovana crna muzička iskustva. (Takozvani beli komunjarčići poput Pita Sigera i Džoan
Baez nisu nastupali u tim emisijama.) Moj brat Konrad bio je najbolji prijatelj starijeg brata
Bilija Paketa, Ronija. Gledali su Hut kako su je zvali, svake subote uveče u Paketovoj kući.
Roni i Bilijev deda u to doba živeli su kod Paketovih. Zvali su ga Hektor Brica zato što se
pedeset godina bavio tim poslom. Bilo mi je teško da ga zamislim u toj ulozi. Od brica se,
kao i od barmena, očekuje da budu prijatni, govorljivi ljudi. Hektor Brica govorio je retko.
Sedeo je u dnevnoj sobi, dosipao viski u kafu i pušio tiparilose. Njihov miris prožimao je
čitavu kuću. Kad bi progovorio, rečnik bi mu bio pun prostota.
Voleo je da gleda Hutenani. Uvek bi je gledao s Konom i Ronijem. Hektor Brica je jedne
noći, kad je neki beli dečak pevao nešto o ranjenom srcu zbog dragane što ga je ostavila,
zlovoljno zafrktao i rekao: „Ovo sranje nije bluz, deco.“
„Kako to misliš, dedice?“, pitao je Roni.
70
Knjigoteka
„Bluz je zajebana muzika. Taj momak je zvučao kao neko ko se upiškio u krevet i ko se
plaši da će mama doznati za to.“
Dečaci su se nasmejali od zadovoljstva i iznenađenja. Nisu znali da je deda Hektor
muzički kritičar.
„Odma’ ću ja“, rekao je i polako pošao uz stepenice. Pridržavao se za ogradu kvrgavom
šakom. Bio je tako dugo odsutan da su klinci gotovo zaboravili na njega. Sišao je u prizemlje
s razdrndanom silverton gitarom. Držao ju je za vrat. Izgrebana gitara, naherenih čivija, bila
je u jednom komadu zahvaljujući grubom konopcu. Zastenjao je i prdnuo kad se spustio u
stolicu. Položio je gitaru na koščata kolena.
„Ugasite to sranje“, rekao je.
Roni ga je poslušao. Emisija je ionako bila pri kraju. „Nisam znao da umeš da sviraš,
dedice“, rekao je.
„Godinama nisam sviro“, reče Hektor. „Manuo sam se svirke kad je artritis počeo da me
ujeda za prste. Ne znam hoću li moći da naštimujem kučku.“
„Pazi šta pričaš, tata“, oglasila se gospođa Paket iz kuhinje.
Hektor Brica nije obraćao pažnju na nju. Retko je to činio, izuzev kad bi tražio da mu
doda krompir-pire. Polako je štimovao gitaru. Psovao je tiho i odsvirao akord koji je
izdaleka ličio na muziku. „Bilo je jasno da je daleko od pravog zvuka“, kasnije mi je pričao
Kon, „ipak je bilo lepo.“
„Auh!“ reče Roni. „Koji je to akord, dedice?“
„E. Sva ta sranja počinju s E. Ali čekajte, ništa još niste čuli. Da vidim sećam li se kako
ova kurvetina ide.“
Iz kuhinje se čulo: „Pazi šta pričaš, tata.“
Ni ovog puta nije je udostojio pažnje. Zasvirao je na staroj gitari. Rožnati, od duvana
požuteli nokat zamenjivao je trzalicu. Isprva je bio spor. Psovao je sebi u bradu. Brzo je
zazvučao bolje. Isporučivao je ritam zbog kog su dečaci zbunjeno razmenili poglede. Prsti
su mu, isprva trapavo, klizali duž vrata instrumenta. Stare memorijske sinapse su se budile.
Pokreti su postali brži i precizniji. B do A, pa do G i nazad do E. Tu progresiju odsvirao sam
stotinu hiljada puta, iako 1963. godine o akordima nisam znao ništa.
Zapevao je visokim, žalobnim glasom potpuno različitim od uobičajenog (koji je tako
retko upotrebljavao): „Zašto se ne spustiš dole, lutkice, dozvoli tatici da vidi... imaš nešto,
lutkice, nešto što me brine...“
71
Knjigoteka
Gospođa Paket došla je iz kuhinje. Brisala je ruke krpom za sudove. Izgledala je kao
neko ko je upravo video egzotičnu pticu - noja ili emua, recimo - nasred Devetke. Bili i mala
Ronda Paket, koja nije imala više od pet godina, sišli su niz stepenice. Devojčica se nagnula
preko ograde i zabuljila u starca.
„Taj ritam“, kasnije mi je rekao Kon. „Sigurno nije ličio na ono što su svirali u
Hutenaniju.“
Hektor Brica trupkao je nogom, cereći se. Kon je rekao da nikad ranije nije video da se
starac smeši. Malo se uplašio. Ličio je na raspevanog vampira.
„Majka mi ne dozvoljava da se zezam po čitavu noć... boji se da će me neka žena... neka
žena...“ Izbacio je to iz sebe. „Da će me neka žena upropastiti!“
„Samo napred, dedice!“, prodrao se Roni. Smejao se i tapšao.
Hektor je započeo drugu strofu, gde je žandar karo tražio od kraljice pik da mu radi ono,
kad je žica pukla: TVANG.
„Prljava pičketino“, omaklo mu se. To je bio kraj nenajavljenog koncerta Hektora Brice.
Gospođa Paket zgrabila je gitaru (puknuta žica proletela joj je opasno blizu oka). Rekla mu
je da izađe napolje i sedne na verandu ako želi da koristi takve reči.
Hektor Brica nije izašao na verandu. Utonuo je u uobičajenu tišinu. Nikad više nije
zapevao ili zasvirao pred dečacima. Umro je sledećeg leta. Čarls Džejkobs - još popularan u
1964. godini, godini Bitlsa - držao je opelo na njegovoj sahrani.
Roni Paket pronašao je gitaru u bačvi iza kuće, dan nakon izvođenja skraćene verzije pesme
Artura Big Boja Krudapa My Mama Don’t Allow Me. Razljućena mama bacila ju je u đubre.
Odneo ju je u školu. Gospođa Kalhun, profesorka engleskog, zamenjivala je profesorku
muzičkog. Pokazala mu je kako da promeni žice i naštimuje instrument pevušeći prve tri
note pesme Taps. Dala mu je i primerak Sing auta!, folk časopisa sa stihovima i notama
pesama poput Barbry Allen.
Dva dečaka su sledećih nekoliko godina (s privremenim zatišjem kad je Skijaški štap
sudbine oduzeo Konu moć govora) učila folk pesme. Učili su jednu za drugom. Smenjivali su
se na staroj gitari, učeći osnovne akorde koje je Ledbeli nesumnjivo svirao u zatvoru.
Nijedan nije imao veze sa sviranjem, ali je Konov glas bio prilično dobar. Iako previše
sladak da bi uverljivo pevao omiljene bluz pesme. Nekoliko puta svirali su kao Kon i Ron.
(Bacili su novčić da bi odredili čije ime će biti prvo.)
72
Knjigoteka
Kon je dobio gitaru, gibson akustik boje trešnje, nemerljivo lepšu od silvertona Hektora
Brice. Na njoj su u Noći talenata izvodili standarde poput Seventh Son i Sugarland, u Jurika
Grandžu. Tata i mama su ih hrabrili, kao i Ronovi roditelji. Ali avaj, za kompjutere i gitare
važi isto pravilo: izbacuju đubre ako ubaciš đubre u njih.
Nisam obraćao veliku pažnju na Konove i Ronove napore da se kao folk duet domognu
lokalne slave. Nisam ni primećivao kako bratovljevo zanimanje za gibson gitaru jenjava.
Velika rupa otvorila se u mom životu nakon što je prečasni Džejkobs odvezao nova-stara
kola iz Harloua. Izgubio sam Boga i jedinog odraslog prijatelja. Tuga i neopipljivi strah dugo
su me pratili. Mama je pokušala da me odobrovolji, baš kao i Kler. Čak se i moj tata okušao
u tome. Pokušao sam da budem srećan i uspeo. Nisam ni primećivao niz loše obrađenih
pesama, kao Dont Thing Twice, koje su se čule sa sprata dok se 1965. godina premetala u
1966, a zatim u 1967. godinu.
Kon je u to doba bio u potpunosti posvećen srednjoškolskoj atletici (u kojoj je bio
mnogo uspešniji nego u sviranju gitare). Što se mene tiče... nova cura doselila se u grad,
Astrid Soderberg. Imala je svilenkastu plavu kosu, kao različak plave oči i slatke dugmiće
koji će možda izrasti u grudi. Nekoliko godina bili smo u istoj školi. Mislim da nijednom nije
pomislila na mene - izuzev kad bi joj zatrebao domaći za prepisivanje. Ja sam pak
neprestano razmišljao o njoj. Bio sam ubeđen da će me strefiti srčka ako mi dozvoli da je
pomilujem po kosi. Jednog dana skinuo sam Vebsterov rečnik s police. Odneo sam ga do
stola i pažljivo napisao ASTRID preko odrednice poljubac. Srce mi je divljački lupalo, a koža
je peckala. Zatelebanost je odgovarajuća reč za ono što sam osećao.
Nikad mi nije palo na pamet da se dohvatim Konovog gibsona. Uključio bih radio ako
bih se zaželeo muzike. Talent je nešto čudnovato. Ume da se tiho ali ubedljivo oglasi kad
kucne pravi čas. Kao izvesne droge, nametne se kao prijatelj, mnogo pre no što shvatite da
je tiranin.
Prvo ovo, pa ono, a zatim i ostalo.
Moj muzički talent nije bio veliki, ali je bio mnogo veći od Konovog... ili bilo čijeg u porodici,
kad smo već kod toga. Otkrio sam ga jedne dosadne sive subote u jesen 1969. godine. Svi
ukućani - čak i Kler, koja je došla kući na vikend s koledža - otišli su u Gejts Fols na
fudbalsku utakmicu. Kon je bio junior i startno krilo Gejts Fols Gejtora. Ostao sam kući zato
73
Knjigoteka
što me je boleo stomak, iako problem nije bio baš strašan. Jednostavno nisam ludeo za
fudbalom. Izgledalo je da će padati kiša.
Neko vreme gledao sam televiziju. Na dva kanala išao je fudbal, a na trećem golf - još
gora varijanta. Klerina spavaća soba sad je bila Konova. Nekoliko njenih knjiga ostalo je u
ormanima. Hteo sam da se okušam s Agatom Kristi. Rekla mi je da se njena dela lako čitaju i
da je zabavno odgonetati zločine s gospođicom Marpl ili Herkulom Poaroom. Ušao sam u
sobu i video Konov gibson u uglu, okružen gomilom starih primeraka Sing aut! časopisa.
Pogledao sam nahereni i davno zaboravljeni instrument i pomislio: Da li bih mogao da
odsviram Cherry, Cherry na njemu.
Tog trenutka sećam se kao prvog poljupca. Misao je bila egzotična i neobična, potpuno
nepovezana s onim što sam imao na umu kad sam ušao u Konovu sobu. Smeo bih se zakleti
na gomili Biblija da nije ličila na misao, već na glas.
Uzeo sam gitaru i seo na Konovu postelju. Isprva nisam dirao žice. Razmišljao sam o
pesmi. Znao sam da će zvučati dobro na Konovoj akustičnoj gitari, jer je Cherry; Cherry
sazdana oko akustičnog rifa (taj pojam mi tada nije bio poznat). Slušao sam pesmu u glavi.
Iznenadilo me je što sam video, a ne samo čuo promene akorda. Znao sam sve o njima,
izuzev gde im je mesto na vratu instrumenta.
Zgrabio sam jedan Sing aut! i potražio bluz, bilo koji bluz. Pronašao sam jednu bluz
pesmu - Turn Your Money Green - i video kako se pravi E (Sva ta sranja počinju s E, rekao je
Hektor Brica Konu i Roniju). Odsvirao sam je na gitari. Zvuk je bio prigušen, ali ispravan.
Gibson je bio dobar instrument. Ostao je naštimovan, iako je dugo zanemaren. Pritisnuo
sam jače s prva tri prsta leve ruke. Bolelo je, ali nisam mario. Zato što je E bilo dobro. E je
bilo božanstveno. Savršeno je odgovaralo zvuku u mojoj glavi.
Konu je trebalo šest meseci da nauči The House of the Rising Sun. Nikad nije mogao da
pređe sa D na F bez oklevanja dok je raspoređivao prste. Naučio sam Cherry; Cherry, rif od
tri akorda - od E do A i D i natrag na A - za deset minuta i shvatio da s ista tri akorda mogu
da sviram numeru Gloria Šedouz najta i Kingsmenovu Louie, Louie. Svirao sam dok mi
vrhovi prstiju nisu provrištali od bola i dok mi se leva šaka nije gotovo potpuno ukočila.
Kad sam konačno prestao, nisam to učinio zato što sam želeo, već zato što sam morao. I
jedva sam čekao da ponovo počnem. Nisam mario za Nju Kristi Minstrele, za Ijana i Silviju, ili
za bilo koga od gomile folk pevača. Cherry; Cherry sam mogao da sviram povazdan. Ta
pesma me je pokretala.
74
Knjigoteka
Nadao sam se da će Astrid Soderberg, ukoliko naučim da sviram dovoljno dobro, jednog
dana u meni videti nešto više od izvora za prepisivanje domaćih zadataka. Čak i to je bilo u
drugom planu, jer je sviranje ispunjavalo zastrašujuću prazninu u meni. Predstavljalo je
staromodnu emocionalnu istinu. Sviranje mi je pomoglo da opet postanem prava osoba.
Kon se, tri nedelje kasnije, u subotnje popodne vratio kući s fudbalske utakmice umesto da
ostane na tradicionalnom obruku koji su nakon utakmice pravili najvatreniji navijači. Sedeo
sam na odmorištu na vrhu stepeništa i svirao Wild Thing. Mislio sam da će poludeti, da će
mi oteti gitaru iz ruku i optužiti me za svetogrđe zato što sviram idiotski pesmičuljak od tri
akorda Trogsa na instrumentu namenjenom izvođenju krhkih protestnih pesama poput
Blowin in the Wind.
Kon je tog dana tri puta položio loptu iza linije protivničkog polja. Postavio je školski
rekord u pretrčanim metrima na igralištu i pomogao Gejtorima da se plasiraju u plej-of.
Rekao je samo: „To je najgluplja pesma koju sam čuo na radiju.“
„Nije“, rekao sam. „Mislim da Surfin Bird zaslužuje tu titulu. Znam da sviram i nju, ako
želiš da je čuješ.“
„Isuse, ne.“ Mogao je da psuje zato što su tata i Teri u garaži radili na Drumskoj raketi III,
mama bila u vrtu, a naš religiozno orijentisani stariji brat više nije živeo kod kuće. Endi je,
kao i Kler, pohađao Univerzitet Mejn (koji je, kako je tvrdio, bio pun beskorisnih hipika).
„Neće ti smetati ako je sviram, Kone?“
„Samo ti piči“, rekao je kad me je zaobišao na stepenicama. Imao je tamnu masnicu na
obrazu. Mirisao je na fudbalski znoj. „Platićeš je ako je slomiš.“
„Neću je polomiti.“
I nisam, ali sam pokidao silne žice. Rokenrol je opasniji po žice od folka.
Godine 1970. krenuo sam u srednju školu u Gejts Folsu, na drugoj obali reke Androskogin.
Kon je bio na završnoj godini. Bio je pravi glavni baja zahvaljujući atletskim sposobnostima
i najboljim ocenama, i kao takav nije obraćao pažnju na mene. To je bilo u redu. Ni najmanje
mi nije smetalo. Slično se, na svu žalost, ponašala i Astrid Soderberg, iako je sedela u redu
iza mene na domaćinstvu i pored mene na engleskom. Vezivala je kosu u konjski rep i
nosila haljine najmanje pet centimetara iznad kolena. Umirao sam kad god bi prekrstila
noge. Bio sam zatelebaniji no ikad. Prisluškivao sam njen razgovor s prijateljicama dok su
75
Knjigoteka
sedele na tribinama u gimnastičkoj sali na ručku. Shvatio sam da gledaju samo momke
starije od sebe i da sam običan statista u njihovoj velikoj srednjoškolskoj epopeji.
Neko me je ipak primećivao - suvonjavi dugokosi đak završnog razreda koji je izgledao
kao Endijev arhetipski beskorisni hipik. Potražio me je jednog dana dok sam ručao u
gimnastičkoj sali, dve klupe od Astrid i njene kikotave družine.
„Jesi li ti Džejmi Morton?“, pitao je.
Oprezno sam ga odmerio. Nosio je široke farmerke sa zakrpama na kolenima. Imao je
tamne kolutove ispod očiju, kao da spava najviše tri sata noću ili kao da mnogo drka.
„Dođi u sobu za orkestar“, rekao je.
„Zašto?“
„Zato što sam ti tako rekao, gušteru.“
Krenuo sam za njim. Vrludali smo kroz gomilu učenika koji vikali, smejali se, gurali i
treskali po ormarićima. Nadao sam se da neću dobiti batine. Ne bih se iznenadio ako bih
dobio batine od onih iz druge godine zbog nekog beznačajnog povoda - maltretiranje
prvaka bilo je zabranjeno, ali su ga oni iz druge godine i te kako upražnjavali - međutim, ne
i od nekog iz završne godine. Seniori su retko primećivali one iz prve. Moj brat savršeno se
uklapao u tu sliku.
Soba za orkestar bila je prazna. To je bilo olakšanje. Ako ovaj tip namerava da navali na
mene, neće uživati pomoć gomile ortaka. Nije me istukao, već mi je pružio ruku. Prodrmao
sam je. Stisak mu je bio opušten i lepljiv. „Norm Irving.“
„Drago mi je.“ Nisam znao da li je to istina.
„Čuo sam da sviraš gitaru, gušteru.“
„Ko ti je to rekao?“
„Tvoj brat. Gospodin Fudbaler.“ Norm Irving otvorio je orman s opremom pun gitara u
kutijama. Izvadio je jednu, otvorio bravice i otkrio predivnu crnu električnu jamahu.
„SA 30“, rekao mi je. „Kupio sam je pre dve godine. Krečio sam čitavo leto sa ćaletom da
bih skupio pare. Uključi pojačalo. Ne, ne to veliko, već ono ispred tebe.“
Prišao sam mini-pojačalu. Pogledom sam tragao za prekidačem ili dugmetom, ali nisam
ih našao.
„Pozadi je, gušteru.“
„Auh.“ Pronašao sam prekidač. Uključio sam ga. Zasijalo je crveno svetlo. Začuo sam tiho
zujanje. Odmah mi se dopalo. Predstavljalo je glas moći.
76
Knjigoteka
Norm je izvadio kabl iz ormana s gitarama. Povezao je instrument s pojačalom i prešao
prstima preko žica. Malo pojačalo ispustilo je kratko BRONK. Bilo je atonalno, nemuzikalno
i savršeno lepo. Pružio mi je gitaru.
„Šta da radim?“, bio sam uplašen i uzbuđen.
„Tvoj brat kaže da sviraš ritam gitaru. Sviraj ritam.“
Prihvatio sam ponuđenu gitaru. Onaj BRONK zvuk se ponovo razlegao iz malog pojačala
ispod mojih nogu. Bila je mnogo teža od bratovljeve akustične. „Nikad nisam svirao na
električnoj gitari“, rekao sam.
„Isto je.“
„Šta hoćeš da sviram?“
„Kako bi bilo da kreneš sa Green River. Umeš li da je sviraš?“ Izvadio je trzalicu iz
džepića za sat na širokim farmerkama.
Uspeo sam da je ne ispustim pri preuzimanju. „Da li krećem iz E?“ Kao da sam morao da
pitam. Sva ta sranja počinju s E.
„Odluči se, gušteru.“
Prebacio sam kaiš preko glave i nabacio jastučić na rame. Jami je visila nisko - Norman
Irving bio je mnogo viši od mene - bio sam previše nervozan da pomislim na podešavanje
kaiša. Odsvirao sam E akord i poskočio kad je glasno odjeknuo u sobi za orkestar. Norman
se nacerio, otkrivši zube koji će mu zadati mnogo problema u budućnosti ako odmah ne
počne da ih sređuje. Od tog keza bilo mi je lakše.
„Ne zevaj, gušteru. Odvali pojačalo do daske i piči.“
Jačina je bila na petom podeoku. Povećao sam na sedmi. Bio sam zadovoljan zvukom.
„Ne umem da pevam“, rekao sam.
„Ne moraš da pevaš. Ja ću pevati. Ti ćeš davati ritam.“
Green River imala je osnovni rokenrol ritam - ne baš kao Cherry; Cherry, ali sličan.
Ponovo sam odsvirao E. Odslušao sam prvu strofu pesme u glavi. Bio sam zadovoljan.
Norman je zapevao. Glas mu se gubio pod zvucima gitare, ali čuo sam dovoljno da ocenim
da ima dobra pluća. „Odvedi me do mesta na kom hladna voda teče, jeee...“
Zastao je kad sam se prebacio na A.
„Ostaje na E, zar ne?“, rekao sam. „Izvini, izvini.“
Prva tri stiha bila su u E. Kad sam se prebacio na A, u kom je većina osnovnog roka, i
dalje nije valjalo.
77
Knjigoteka
„Gde grešim?“ pitao sam Normana.
Ćutke me je gledao s rukama u zadnjim džepovima. Preslušao sam pesmu u glavi i počeo
iznova. Na četvrtom stihu prebacio sam se na C. To je štimalo. Morao sam da počnem iz
početka, ali je posle bila laća. Nedostajali su nam samo bubnjevi i bas... i nešto vodeće
gitare, naravno. Džon Fogerti iz Kridensa je prašio po vodećoj gitari bolje no što bih mogao
u najluđim snovima.
„Daj mi je“, reče Norman.
Vratio sam mu instrument. Bilo mi je žao što se rastajem s njim. „Hvala ti što si mi
dopustio da sviram na njemu“, rekao sam i požurio ka vratima.
„Sačekaj malo, Mortone.“ Promena nije bila velika, ali više nisam bio gušter. „Audicija
nije završena.“
Audicija?
Iz ormana je izvadio manju kutiju. Otvorio ju je i izvadio izgrebanu gitaru - kej 900G,
ako baš hoćete da znate.
„Udeni je u veliko pojačalo, ali smanji na četvorku. Kej pravi đavolsku galamu.“
Poslušao sam ga. Kej je više odgovarao mom telu od jamija. Nisam morao da se
naginjem preko nje da bih svirao. Opazio sam trzalicu upletenu među žice.
„Jesi li spreman?“
Klimnuo sam.
„Jedan... dva... jedan-dva-tri i...“
Nervoza me je izjedala dok sam izvodio jednostavnu ritam-progresiju Green River. Ne
bih ni svirao da sam znao koliko je Norman dobar. Jednostavno bih pobegao iz sobe. Svirao
je Fogertijeve vodeće deonice na pravi način. Ma zvučao je kao stari singl Fantazija.3
Povukao me je za sobom.
„Glasnije!“ razvikao se na mene. „Piči i zajebi fidbek!“
Odvrnuo sam veliko pojačalo do osmice i navalio. Normov glas se gubio u zvuku dve
gitare i fidbeku pojačala sličnom policijskoj zviždaljci. To mi nije smetalo. Zaorao sam
brazdu. Sledio sam vodeću gitaru. Činilo mi se da jašem glatki talas koji se neometano
valjao punih dva i po minuta.
Okončao se. Tišina je nahrupila u sobu za orkestar. Uši su mi odzvanjale. Norm je upro
pogled u tavanicu, kao da razmišlja, pre no što je klimnuo. „Nije sjajno, ali nije grozno. Uz
malo vežbe bićeš bolji od Snafija.“
78
Knjigoteka
„Ko je Snafi?“, pitao sam ga. Još mi je zvonilo u ušima.
„To je tip koji se seli u Asačusets“, rekao je. „Hajde da probamo Needles and Pins. Znaš
ono od Serčersa?“
„Ne, ova ide iz D, ali ne iz čistog D. Evo ovako.“ Pokazao mi je kako bi trebalo da lupam
po visokom E malim prstom. Ukapirao sam odmah. Nije zvučalo kao na ploči, ali je bilo
veoma blizu. Znoj je kapao s mene kad sam završio numeru.
„U redu“, rekao je skidajući gitaru. „Hajdemo do prostora za pušače. Moram da zapalim.“
Prostor za pušače bio je iza zbornice. Tamo su se skupljali duvači, hipici i devojke u uskim
suknjicama, sa širokim naušnicama i prevelikom količinom šminke. Dva tipa stajala su na
drugom kraju bravarske radionice. Viđao sam ih ranije, kao i Normana, ali nisam ih
poznavao. Jedan je imao plavu kosu boje peska i mnogo bubuljica. Drugom je neposlušna
crvena kosa štrčala u svim pravcima. Izgledali su kao gubitnici, ali to mi nije smetalo. I
Norman Irving je izgledao kao gubitnik, ali je bio najbolji gitarista kog sam čuo a da nije
svirao na ploči.
„Kakav je?“, pitao je tip s kao pesak plavom kosom. Ispostavilo se da se zove Keni
Lohlin.
„Bolji je od Snafija“, oglasio se Norman.
Onaj s ćubastom crvenom kosom se nacerio. „To jebeno ništa ne znači.“
„Imaš pravo. Neko nam je neophodan da bismo svirali u Grandžu u subotu uveče.“
Pružio mi je paklicu cigareta. „Hoćeš li dim?“
„Neću“, rekao sam. Osećao sam se apsurdno. Stoga sam dodao: „Izvini.“
Norman je prešao preko toga i kresnuo zipo sa zmijom i sloganom NEĆETE ME GAZITI.
„Ovo je Keni Lohlin. Svira bas. Crvenokosi je Pol Bušard. Bubnjar. Ovaj gušter je brat Konija
Mortona.“
„Džejmi“, rekao sam. Očajnički sam želeo da me ovi momci zavole - da me puste u svoj
krug - ali nisam hteo da započnem poznanstvo kao mlađi brat gospodina Fudbalera. „Ja sam
Džejmi.“ Pružio sam ruku.
Imali su mlitav, vlažan stisak kao Norman. Svirao sam sa stotinama svirača od Irvingove
audicije u srednjoškolskoj dvorani za orkestar. I gotovo svaki tip s kojim sam ikad radio
imao je stisak mrtvog puvala. Rokeri su se rukovali kao da smatraju da su obavezni da
čuvaju snagu za posao.
79
Knjigoteka
„Pa šta kažeš?“, pitao je Norman. „Hoćeš li da sviraš u bendu?“
Jesam li hteo? Da mi je rekao da moram pojesti pertle u obredu inicijacije, skinuo bih ih
s patika i zagrizao.
„Naravno, ali ne mogu da sviram ni na jednom mestu u kom se služi alkohol. Imam samo
četrnaest godina.“
Iznenađeno su se zgledali i nasmejali.
„O tome ćemo brinuti ako se probijemo do barova“, reče Norman. Izbacio je dim kroz
nozdrve. „Zasad imamo deset igranki, poput onih u Jurika Grandžu. Odande si, jelda? Iz
Harloua?“
„Iz Kako-niskog je“, rekao je Keni Lohlin, cereći se. „Tako ga mi zovemo. Često kažemo
Kako-nisko mogu ti šljakeri da padnu?“
„Slušaj, hoćeš da sviraš, zar ne?“, reče Norm. Ugasio je cigaretu petom iskrzane bitls
čizme. „Tvoj brat je rekao da sviraš njegov gibson, koji ima trzalicu, ali možeš da koristiš
kej.“
„Katedra za muzičko neće imati ništa protiv?“
„Katedra za muzičko neće ni znati. Dođi u Grandž u četvrtak posle podne. Doneću kej.
Samo nemoj da slomiš jebeni glupi magnet. Probaćemo. Ponesi svesku da bi zapisao
akorde.“
Zvono je zazvonilo. Klinci su pogasili pikavce i pošli ka ulazu. Jedna devojka je u prolazu
poljubila Normana u obraz. Potapšala ga je po zadnjici u širokim farmerkama. Nije
reagovao. Smatrao sam to izuzetno sofisticiranim ponašanjem. Posle toga poštovao sam ga
još više.
Nijedan od članova benda ničim nije pokazao da je čuo školsko zvono. Krenuo sam
jedino ja. Okrenuo sam se, kad mi je nešto palo na pamet.
„Kako se bend zove?“
Norm je rekao: „Zvali smo se Revolveraši, ali su ljudi mislili da je to previše, znaš,
militaristički. Sad smo Hromirane ruže. Keni je smislio to ime kad smo ustondirani obišli
baštensku izložbu u očevom mestu. Super je, zar ne?“
U narednih četvrt veka svirao sam sa Džej-tonsima, Robinom i Džejsima i s Hej-Džejsima
(sve te bendove predvodio je razmetljivi gitarista Džej Pederson). Svirao sam s Hitersima,
Stifsima, Andertejkersima, Last Kolima i Andersonvilskim rokerima. U pank epohi svirao sam
s Petsi Klajns lipstikom, Test tjub bejbisima, Afterbertima i bendom Vorld iz ful of briks.
80
Knjigoteka
Svirao sam i s rokabili sastavom zvanim Daz Daz Kol d Faz. Po mom mišljenju, nijedno ime
benda nije bilo bolje od Hromiranih ruža.
„Ne znam“, reče mama. Nije izgledala besno, već kao neko ko pati od glavobolje. „Imaš samo
četrnaest godina, Džejmi. Konrad kaže da su ti momci mnogo stariji.“ Sedeli smo za
trpezarijskim stolom koji je izgledao mnogo veći otkad su Kler i Edi otišli. „Puše li?“
„Ne puše“ rekao sam.
Majka se obratila Konu. „Da li puše?“
Kon je dodavao kukuruz Teriju. Odgovorio je bez trunke oklevanja: »Jok.“
Došlo mi je da ga zagrlim. Umeli smo da se posvađamo, kao i sva rođena braća, ali smo
se pomagali u nevolji.
„Nećemo nastupati u barovima ili nečem sličnom, mama“, rekao sam... znajući na
intuitivnom nivou da će biti barova, verovatno mnogo pre nego što najmlađi član
Hromiranih ruža napuni dvadeset jednu. „Samo u Grandžu. U četvrtak imamo probu.“
„Trebaće ti mnogo proba“, podmuklo će Teri. „Hoću još jednu krmenadlu.“
„Kaži molim, Terense“, odsutno će mama.
„Dajte mi još jednu krmenadlu, molim.“
Tata mu je dodao poslužavnik. Ništa nije rekao. To je moglo biti dobro ili loše.
„Kako ćeš otići na probu? Kad smo već kod toga, kako ćeš odlaziti... na te svirke?“
„Norm ima folksvagen mikrobus. Tačnije, pripada njegovom tati, ali je dozvolio Normu
da ispiše ime benda sa strane!“
„Taj Norm nema više od osamnaest“, reče mama. Prestala je da jede. „Kako da znam vozi
li bezbedno?“
„Mama, potreban sam im! Njihov ritam gitarista preselio se u Masačusets. Bez njega će
izgubiti svirku subotom uveče!“ Nova misao blesnula je mojim umom kao meteor: Astrid
Soderberg mogla bi biti na igranci. „Važno je! To je nešto veliko!“
„Ne sviđa mi se to.“ Trljala je slepoočnice.
Otac je konačno progovorio. „Pusti ga da svira, Lora. Znam da si zabrinuta, ali dobar je u
tome.“
Uzdahnula je. „Dobro. Pretpostavljam da jeste.“
„Hvala, mama! Hvala, tata!“
81
Knjigoteka
Mama je podigla, pa spustila viljušku. „Obećaj mi da nećeš pušiti cigarete ili marihuanu i
da nećeš piti.“
„Dajem reč“, rekao sam. Dve godine sam držao to obećanje.
Otprilike.
S te svirke u Jurika Grandžu najplastičnije se sećam zadaha sopstvenog znoja, koji sam
osetio kad smo istrčali na scenu. Kad je znoj u pitanju, niko ne može da se meri s
četrnaestogodišnjim adolescentom. Tuširao sam se dvadeset minuta pre prvog nastupa, sve
dok nije nestalo vruće vode. Zaudarao sam na strah kad sam se nagnuo da podignem
pozajmljenu gitaru. Činilo mi se da gitara teži najmanje sto kila kad sam je prebacio preko
ramena. Imao sam valjan razlog za strah. Norm Irving me je, uprkos suštinskoj
jednostavnosti rokenrola, opteretio nemogućim zadatkom da naučim trideset pesama od
četvrtka po podne do subote uveče. To sam mu i rekao.
Slegnuo je ramenima pre no što me je počastio najkorisnijim savetom koji sam ikad
dobio od nekog muzičara: Samo piči kad posumnjaš u sebe. „Sem toga“, rekao je, ogolivši
propale zube u vragolastom osmehu, „odvrnuću pojačalo tako jako da nećeš čuti šta radiš.“
Pol je izveo kratak rif na bubnjevima da bi privukao pažnju publike. Završio ga je
udarcem o činele. Publika je odgovorila kratkim nestrpljivim aplauzom dobrodošlice.
Toliko očiju (činilo mi se da ih ima nekoliko miliona) gledalo je na nas četvoricu, stisnute na
maloj sceni, pod reflektorima. Sećam se da sam se osećao vrlo glupo u jakni posutoj lažnim
dijamantima (zaostatkom iz kratke epohe u kojoj su se Hromirane ruže zvale Revolveraši).
Uplašio sam se da ću povratiti. To je bilo malo verovatno, pošto sam za ručak progutao
samo nekoliko zalogaja, a za večeru nijedan. Ali upravo tako sam se osećao. Pomislio sam:
Nećeš povratiti. Onesvestićeš se. Eto šta ćeš uraditi, onesvestićeš se na sceni.
Pol Bušard je počeo s tam-tam bubnjarskim ritmom koji otvara Hang On Sloopy.
Zasvirali smo. Norm je pevao, izuzev u nekoliko pesama kad je Keni preuzimao štafetu. Pol i
ja bili smo prateći vokali. Isprva sam bio strahovito stidljiv. Potisnuo sam stid kad sam čuo
koliko moj glas zvuči drugačije preko zvučnika. Zvučao sam kao odrastao čovek. Ubrzo sam
shvatio da niko ne obraća preteranu pažnju na prateće vokale... iako bi im nedostajali da
nisu bili tu.
Video sam kako parovi izlaze na podijum i počinju da igraju. Zbog toga su i došli.
Duboko u srcu nisam mogao da poverujem da se to dešava - ne na muziku u čijem nastanku
82
Knjigoteka
sam i ja učestvovao. Obuzela me je sve jača euforija, graničeći se s ekstazom, kad mi je
postalo jasno da nas publika neće zvižducima i uzvicima oterati s bine. Odonda sam
progutao više droga no što je potrebno da potopim bojni brod, ali ni najbolje od njih nisu
mogle da se mere s onim što sam osetio na prvoj svirci. Mi smo svirali. Oni su igrali.
Svirali smo od sedam do pola jedanaest, s dvadesetominutnom pauzom oko devet, kad
su Norm i Keni spustili instrumente, isključili pojačala i istrčali napolje da ispuše neki dim.
Meni su ti sati prošli kao san, stoga nisam bio iznenađen kad su, dok smo svirali laganić mislim da je to bio Who’ll Stop the Rain - mama i tata prošli ispod bine.
Mama je položila glavu na tatino rame. Zatvorila je oči, sa snenim smeškom na licu.
Tatine oči bile su otvorene. Namignuo mi je dok su klizili pored bine. Nisam se stideo
njihovog prisustva. Igranke u srednjoj školi i u luistonskoj sali za rolšue bili su samo za
mlađariju. U Jurika Grandžu, Elksu i Amvetsu u Gejtsu uvek je bilo mnogo odraslih. Jedini
problem na prvoj svirci bio je što Astrid nije bila tu, iako sam video nekoliko njenih
prijateljica.
Moji roditelji otišli su rano. Norm me je dovezao kući u starom mikrobusu. Bili smo
dobro raspoloženi posle uspešnog nastupa. Smejali smo se i prepričavali događaje sa
svirke. Nisam shvatio šta se dešava kad mi je Norm pružio novčanicu od deset dolara.
„To je tvoj deo“, rekao je. „Dobili smo pedeset zelembaća za svirku. Dvadeset uzimam ja
- zato što je vozilo moje i zato što sviram vodeću gitaru - a svako od vas po deset.“
Uzeo sam novčanicu. Još sam se osećao kao dečak u snu. Otvorio sam vrata bolnom
levicom.
„Proba je u četvrtak“, rekao je Norm. „Soba za orkestar posle škole. Ne mogu da te
odvezem kući. Moram da pomognem ocu u krečenju kuće u Kasl Roku.“
Rekao sam da je to u redu. Stopiraću ako Kon ne bude mogao da me poveze. Većina ljudi
koji koriste Devetku između Gejts Folsa i Harloua me poznaje. Neko će me pokupiti.
„Poradi na Brown-Eyed Girl. Mnogo si zaostajao.“
Rekao sam da hoću.
»I, Džejmi?“
Pogledao sam ga.
„Izuzev toga, bio si prilično dobar.“
„Bolji od Snafija“, reče Pol.
„Mnogo bolji od tog gubitnika“, dodao je Keni.
83
Knjigoteka
Zadovoljstvo zbog njihovih pohvala gotovo je nadoknadilo tugu zbog Astridinog
odsustva.
Tata je otišao u krevet, ali je mama sedela za kuhinjskim stolom sa šoljom čaja. Obukla
je flanelsku spavaćicu, ali još nije skinula šminku. Mislio sam da izgleda veoma lepo. Video
sam da plače kad se osmehnula.
„Mama? Jesi li dobro?“
„Jesam“, rekla je. „Zaista sam radosna zbog tebe, Džejmi. I malo uplašena.“
„Nemaš razloga za strah“, rekao sam. Zagrlio sam je.
„Nećeš početi da pušiš s tim dečacima, zar ne? Obećaj mi.“
„Već sam ti obećao, mama.“
„Obećaj mi ponovo.“
To sam i uradio. Četrnaestogodišnjaci lakše obećavaju no što se znoje.
Kon je na spratu ležao u krevetu i čitao neku naučnu knjigu. Bilo mi je teško da
poverujem da bi iko čitao takvu knjigu zadovoljstva radi (pogotovo veliki fudbaler poput
mog brata), ali Koni je to radio. Odložio ju je i rekao: „Bio si prilično dobar.“
„Otkud znaš?“
Osmehnuo se. „Gvirnuo sam. Samo na minut. Svirao si onu usranu pesmu.“
„Wild Thing,“ Nisam morao da pitam.
U petak uveče svirali smo u domu američkih veterana, a u nedelju na srednjoškolskoj
igranci. Norm je na drugoj svirci promenio tekst sa Više neću gristi svoje srce u Više neću
gristi moju curu. Vaspitači nisu primetili, nikad nisu obraćali pažnju na stihove, ali klinci
jesu. Promena im se dopala. Gimnastička sala bila je dovoljno velika da posluži kao
dopunsko pojačalo. Zvuk koji smo pravili, pogotovo na veoma glasnim pesmama poput
Good Lovin’ bio je veličanstven. Ako mogu da pogrešno citiram Slejd, mi momci pravili smo
veliku buku. Keni je tokom pauze izašao s Normom i Polom u deo za pušače, baš kao i ja.
Tamo sam zatekao nekoliko cura, uključujući i Hati Grir, onu što je potapšala Norma po
dupetu posle audicije. Zavukao je ruke u njene zadnje džepove i privukao je sebi. Pokušao
sam da ne zurim u njih.
Neko mi se obratio stidljivim glasićem iza leđa: „Džejmi?“
Okrenuo sam se. Bila je to Astrid. Nosila je belu suknju s plavom bluzom bez rukava.
Raspustila je kosu, koja joj je uokvirila lice.
84
Knjigoteka
„Zdravo“, rekao sam i dodao pošto mi se to nije činilo dovoljno dobrim: „Zdravo, Astrid.
Nisam te video unutra.“
„Zakasnila sam zato što sam morala da se vozim s Boni i njenim tatom. Bili ste stvarno
dobri.“
„Hvala ti.“
Norm i Hati ozbiljno su se ljubakali. Norm je bio bučan. Njihovo cmakanje malčice je
podsećalo na zvuk maminog usisivača. Bilo je i druge, tiše akcije. Astrid kao da je nije
opažala. Njene krupne sjajne oči nisu napuštale moje lice. Nosila je žablje naušnice. Plave, u
skladu s bluzom. U takvim trenucima ništa vam ne promiče.
Zaključio sam da čeka da nešto kažem. Pojačao sam prethodni iskaz: „Mnogo ti hvala.“
„Hoćeš li da zapališ?“
„Ja?“ Pomislio sam da špijunira za račun moje majke. „Ne pušim.“
„Hoćeš li da me otpratiš do sale?“
Otpratio sam je. Od mesta za pušače do zadnjih vrata gimnastičke dvorane bilo je četiri
stotine metara. Poželeo sam da nas od njih dele četiri kilometra.
„Jesi li s nekim došla?“, pitao sam je.
„Došla sam s Boni i Karlom“, rekla je. „Nisam došla s momkom ili tako nešto. Mama i tata
neće mi dozvoliti da izlazim s momcima dok ne napunim petnaest.“
Uhvatila me je za ruku, kao da želi da mi da do znanja kako misli da je to glupa ideja.
Pogledala me je kad smo stigli do zadnjih vrata. Zamalo što je nisam poljubio tad, na tom
mestu. Hrabrost me je izdala.
Momci znaju biti mamlazi.
Norm mi se obratio odlučnim, gotovo očinskim glasom dok smo pakovali Polove bubnjeve u
zadnji deo mikrobusa, posle igranke. „Nakon pauze si stalno ispadao iz ritma. Šta ti se
desilo?“
„Ne znam“, rekao sam. „Izvini. Sledeći put biću bolji.“
„Nadam se. Dobijaćemo svirke ako budemo dobri. I nećemo ukoliko ne budemo.“
Potapšao je zarđala klizna vrata mikrobusa. „Moja Betsi ne ide na vazduh, baš kao ni ja.“
„To je zbog one cure“, reče Keni, „zgodne plavušice u beloj haljini.“
Normu je sinulo. Uhvatio me je za ramena. Protresao me je pre no što mi se obratio
očinskim tonom: „Smotaj je, prijatelju. Što pre možeš. Bolje ćeš svirati.“
85
Knjigoteka
Zatim mi je dao petnaest dolara.
Svirali smo u Grandžu za Novu godinu. Padao je sneg. Astrid je bila tamo. Nosila je zimsku
jaknu s krznom obrubljenom kapuljačom. Odveo sam je ispod protivpožarnih stepenica i
poljubio. Imala je ruž s ukusom jagoda. Pogledala me je krupnim očima kad sam se
odmakao od nje.
„Mislila sam da to nikad nećeš učiniti“, rekla je, zatim se zakikotala.
„Da li je sve bilo kako treba?“
„Reći ću ti kad ponoviš.“
Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica dok me Norm nije udario po ramenu.
„Prekidajte, klinci. Vreme je za svirku.“
Astrid me je poljubila u obraz. „Sviraj Wild Thing. Ta mi se sviđa“, rekla je i potrčala ka
zadnjim vratima. Klizala se u cipelama za igru.
Norm i ja smo krenuli za njom. „Hod poplavelih muda?“, pitao je.
„Šta?“
„Nije važno. Prvo ćemo odsvirati njenu pesmu. Znaš kako to ide, zar ne?“
Znao sam, jer je bend svirao mnogo pesama po želji slušalaca. Bilo mi je drago što ćemo
to učiniti, zato što sam se osećao samouverenije s gitarom pred sobom, električnim štitom,
uključenim i spremnim za akciju.
Izašli smo na binu. Pol je isporučio uobičajeni bubnjarski rif, znak da se bend vratio i da
je spreman za svirku. Norm mi je klimnuo dok se pravio da podešava dobro podešen kaiš
gitare. Prišao sam središnjem mikrofonu i riknuo: „Ova je za Astrid, po njenoj želji, i zato...
Divlja stvarčice, mislim da te VOLIM!“ Najavio sam pesmu odbrojavanjem, iako je to bio
Normov posao, kao vođe benda: jedan, dva, znate gde sam ja. Astridine prijateljice su je
podvriskujući gurkale na podijumu. Obrazi su joj bili vatrenocrveni. Poslala mi je poljubac.
Astrid Soderberg mi je poslala poljubac.
Momci iz Hromiranih ruža imali su devojke. Moglo bi se reći da su bile uobičajene pratilje
rok muzičara. A možda su bile i jedno i drugo. Kad si u bendu, nije uvek lako reći gde je
granica. Norm je imao Hati, Pol Suzanu Furnijer, Keni Kerol Plamer, a ja Astrid.
86
Knjigoteka
Hati, Suzana i Kerol ponekad bi se nagurale u mikrobus s nama kad bismo išli na svirke.
Astrid to nije smela. Dozvoljavali su joj da se vozi s devojkama samo kad bi Suzana dobila
roditeljska kola.
Ponekad su igrale zajedno na podijumu. Uglavnom su s dobrog mesta u publici
posmatrale zbivanja na bini. Astrid i ja najčešće smo se ljubili na pauzama. Počeo sam da
osećam cigarete u njenom dahu. Nisu mi smetale. Krenula je da puši u mom prisustvu kad
je to opazila (devojke imaju načina da saznaju tako nešto). Nekoliko puta mi je udahnula
nešto dima u usta dok smo se ljubili. Tad bi mi se toliko digao i ukrutio da sam mogao da
razbijam beton njime.
Astrid je dozvoljeno da krene s nama mikrobusom na PAL igranku u Luistonu. Ljubili
smo se sve do kuće. Nije me odgurnula kao svaki put dotad kad sam gurnuo ruku u njen
kaput da bih je uhvatio za prilično raspupele grudi.
„To mi prija“, šapnula mi je u uvo. „Prija mi, iako znam da je pogrešno.“
„Možda ti zbog toga i prija“, rekao sam. Momci ponekad stvarno umeju da budu
mamlazi.
Prošlo je mesec dana dok mi nije dopustila da zavučem ruku u prsluče. Priznala je da joj
i to prija kad sam konačno stigao dotle. Dalje nisam mogao.
„Znam da bih iz prve zatrudnela“, šaptala mi je u uvo jedne noći kad se atmosfera u
parkiranom vozilu usijala.
„Mogu da nabavim nešto u prodavnici. Otići ću do Luistona, gde me niko ne poznaje.“
„Kerol kaže da takve stvarčice ponekad puknu. To joj se jednom desilo dok je bila s
Kenijem. Strepela je punih mesec dana. Kaže da je mislila da menstruacija nikad neće
nastupiti. Rekla mi je da bismo mogli da radimo i nešto drugo.“
To drugo bilo je veoma prijatno.
Dobio sam vozačku dozvolu čim sam navršio šesnaestu. Samo sam ja od sve dece položio
vožnju iz prve. To donekle dugujem auto-školi i najviše Siseru Irvingu. Norm je živeo s
majkom, dobrodušnom plavušom u kući u Gejts Folsu. Vikendom je najčešće bio kod oca, u
zapuštenoj prikolici preko pruge za Harlou, u Motonu.
Ako bismo svirali u subotu uveče, bend - s našim curama - često bi subotom po podne
otišao u Siserovu prikolicu na piće. Smotali bi i pušili džoint. Posle gotovo jednogodišnjeg
odbijanja, rešio sam da probam. Isprva mi je bilo teško da zadržim dim. Svaki sledeći put
87
Knjigoteka
bio je sve lakši, kao što veliki broj čitalaca zna iz ličnog iskustva. U to doba nisam pušio
mnogo gandže, već samo malo da bih se opustio pred nastup. Svirao sam bolje s nešto
čarobnog dima u sebi. U staroj prikolici uvek je bilo dosta smeha.
Kad sam rekao Siseru da sledeće nedelje polažem vožnju, pitao me je hoću li polagati u
Kasl Roku ili u Luiston-Obernu. Značajno je klimnuo kad sam mu rekao da ću polagati na
onom drugom mestu. „To znači da ćeš dobiti Džoa Kafertija. Dvadeset godina radi taj posao.
Pio sam s njim u Melon Tajgeru u Kasl Roku, kad sam bio pozornik. To je bilo pre nego što je
Rok dovoljno narastao da dobije stalnu policijsku službu.“
Bilo mi je teško da zamislim Sisera Irvinga - izboranog, crvenih očiju, mršavog, uvek u
štofanim pantalonama i starim majicama - kao pripadnika lokalnih policijskih snaga. Ljudi
se menjaju. Ponekad se penju, a nekad silaze društvenom lestvicom. Silasci su najčešće
potpomognuti kojekakvim supstancama, poput one koju je navikao da mota i deli s
tinejdžerskim ortacima svog sina.
„Stari Džoi retko daje dozvole iz prve“, reče Ciceron. „Ne veruje da je to dobro.“
To sam znao. Kler, Endi i Kon su padali kod Džoa Kafertija. Teri je dobio nekog drugog
(možda je policajac Kaferti tog dana bio bolestan). Bio je vrlo nervozan na polaganju, iako je
bio izvanredan vozač od prvog dana za volanom. Uspeo je da čukne hidrant zadnjim
branikom kad je pokušao da se parkira unazad.
„Moraš da uradiš troje ukoliko želiš da položiš“, reče Ciceron. Dodao je smotani džoint
Polu Bušardu. „Pod jedan, ne pipaj ovo sranje pre polaganja.“
„Važi.“ To sam primio s olakšanjem. Uživao sam u travi, ali bih se uvek setio prekršenog
obećanja datog majci... tešio sam se mišlju da još ne pušim cigarete i da ne pijem, što je bio
prilično dobar rezultat.
„Kao drugo, zovi ga gospodine. Reci hvala, gospodine kad uđeš u automobil i hvala,
gospodine kad izađeš iz njega. Voli to. Da li si ukapirao?“
„Ukapirao sam.“
„Treće, i najvažnije, skrati jebenu kosu. Džo Kaferti mrzi hipike.“
Ovo poslednje nije mi se ni najmanje dopalo. Iždžikljao sam osam centimetara otkad
sam se pridružio bendu, ali mi je kosa sporo rasla. Prošla je godina dana dok mi nije stigla
do ramena. Zbog nje sam se mnogo raspravljao s roditeljima, koji su mi rekli da izgledam
kao propalica. Endi je bio još direktniji: „Zašto ne obučeš haljinu, ako želiš da izgledaš kao
88
Knjigoteka
devojka, Džejmi?“ Bože, ništa ne može da se meri s dubokomislenim hrišćanskim
diskursom, zar ne?
„Čoveče, izgledaću kao bubalica ukoliko se podšišam!“
„Već izgledaš kao bubalica“, reče Keni. Svi su se nasmejali, čak i Astrid (zatim je spustila
ruku na moju butinu da bi mi dala do znanja da ne misli ništa loše).
„Nego šta“, reče Sisero Irving, „izgledaćeš kao bubalica s vozačkom dozvolom. Poli,
hoćeš li zapaliti taj džoint ili ćeš mu se diviti?“
Izbegavao sam travu. Govorio sam policajcu Kafertiju gospodine. Podšišao sam se po
vojnički, što mi je slomilo srce i obradovalo majku. Čuknuo sam kola iza mene kad sam se
parkirao unazad. Policajac Kaferti mi je i pored toga dao dozvolu.
„Imam poverenja u tebe, sinko“, rekao je.
„Hvala vam, gospodine“, rekao sam. „Neću vas izneveriti.“
Kad sam napunio sedamnaestu godinu, priređena mi je zabava u kući, koja je sad gledala na
asfaltni put - očigledan dokaz napretka. I Astrid je bila pozvana. Poklonila mi je džemper
koji je isplela. Odmah sam ga navukao, iako je bio avgust, a dan vreo.
Mama mi je poklonila komplet istorijskih romana Keneta Robertsa, u tvrdom povezu
(koje sam pročitao). Endi mi je darivao Bibliju u kožnom povezu (koju sam takođe pročitao,
uglavnom njemu u inat), s mojim imenom u zlatnom otisku na prednjoj korici. Posveta je
bila citat iz Otkrivenja 3: „Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata,
ući ću k njemu.“ Implikacija - da sam na ivici pada - nije bila sasvim neosnovana.
Od Kler - koja je napunila dvadeset pet godina i predavala u školi u Nju Hempširu -
dobio sam otmeni sako. Kon, uvek pomalo cicija, darovao mi je šest kompleta gitarskih žica.
Istina, kupio je skuplju marku.
Mama je unela rođendansku tortu. Otpevali smo tradicionalnu pesmu. Da je Norm bio
tu, verovatno bi ugasio svećice rokenrol glasom, ali nije. Ja sam ih ugasio. Palo mi je na
pamet da ništa nisam dobio od tate i Terija, dok je mama delila tanjire. Nisu mi kupili ni hipi
mašnu.
Opazio sam kako Teri gleda tatu posle torte i sladoleda (van-čok-jaga, naravno). Tata je
pogledao mamu, koja mu se nervozno osmehnula. Tek kasnije sam shvatio da sam često
viđao taj osmeh na majčinim usnama dok su joj deca odrastala i odlazila u svet.
89
Knjigoteka
„Hajdemo do ambara, Džejmi“, reče tata kad je ustao. „Terens i ja imamo mali poklon za
tebe.“
Ispostavilo se da je mali poklon ford galaksi iz 1966. godine. Bio je opran i voskiran.
Beleo se kao sneg na mesečini.
„O, bože“, rekao sam slabašnim glasom. Svi su se nasmejali.
„Karoserija je bila dobra. Malo smo poradili na motoru“, reče Teri. „Tata i ja smo sredili
ventile, promenili svećice i povezali nov akumulator. Što se ostalog tiče...“
„Dobre gume“, reče tata, pokazujući na njih. „Polovne su, ali nisu krpljene. Sviđa li ti se,
sinko?“
Zagrlio sam ga. Zagrlio sam obojicu.
„Samo obećaj majci i meni da nikad nećeš sedati za volan ako nešto popiješ. Ne teraj nas
da se jednog dana tužno gledamo znajući da smo ti poklonili nešto čime si povredio sebe ili
nekog drugog.“
„Obećavam“, rekao sam.
Astrid - s kojom ću podeliti poslednje centimetre džointa kad je odbacim kući u novim
kolima - stisnula me je za ruku. „Nateraću ga da se pridržava tog obećanja.“
Istorija se ponovila nakon što sam se dva puta odvezao do Harijevog jezera (morao sam
da se vozim dva puta da bih sve povezao). Neko me je cimnuo za ruku. Bila je to Kler.
Povela me je u predsoblje kao što je učinila kad je prečasni Džejkobs vratio Koniju glas
električnim nervnim stimulatorom.
„Mama želi da joj još nešto obećaš“, rekla je, „ali ju je bilo previše sramota da te pita.
Rekla sam da ću te pitati umesto nje.“
Čekao sam.
„Astrid je dobra devojka“, reče Kler. „Puši*. Osećam to u njenom dahu, ali je to ne čini
lošom. Cura ima dobar ukus. Zaključujem to na osnovu činjenice da se tri godine zabavlja s
tobom.“
Čekao sam.
„Ona je pametna devojka. Poći će na koledž. Stigli smo do obećanja. Nemoj da je
napumpaš na zadnjem sedištu ovog automobila. Možeš li da obećaš tako nešto?“
Zamalo što se nisam osmehnuo. Da jesam, taj osmeh bi se sastojao od pedeset procenata
tuge i veselosti. Astrid i ja smo poslednje dve godine imali šifrovanu reč: odušak.
Podrazumela je uzajamnu masturbaciju. Nekoliko puta sam joj pomenuo kondome posle
90
Knjigoteka
prvog iskustva te vrste. Pazario sam tri paketa (jedan sam čuvao u novčaniku, a preostala
dva iza uzglavlja u spavaćoj sobi). Bila je sigurna da će prvi koji budemo upotrebili pući ili
da će propuštati. Zbog toga... odušak.
„Ljut si na mene, zar ne?“, pitala je Kler.
„Nisam“, rekao sam. „Nikad ne bih mogao da se naljutim na tebe, Kler Ber.“ I nikad
nisam. Bes je bio usmeren na monstruma za kog se udala i nikad nije prošao.
Zagrlio sam je i obećao da Astrid neće sa mnom zatrudneti. Održao sam to obećanje,
iako smo se već zbližili u kolibi pored Skajtopa.
U tim godinama ponekad sam sanjao o Čarlsu Džejkobsu - viđao sam ga kako buši prstima
moju ko bajagi planinu da bi napravio pećine ili kako deklamuje Strašnu propoved dok mu
plava vatra kruži oko glave kao električna dijadema - ali je nestao iz svesnog dela mog uma.
Vratio se u njega jednog dana u junu 1974. godine. Imao sam osamnaest godina, baš kao i
Astrid.
Školska godina se završila. Hromirane ruže imale su ugovorene svirke za čitavo leto
(uključujući i nekoliko u barovima; roditelji su mi, oklevajući, dali pismenu dozvolu za
nastup u njima). Danju ću raditi na pijaci, kao i prošle godine. Mortonovo ulje za loženje
dobro se prodavalo. Roditelji su mogli da plate školarinu na Univerzitetu Mejn, ali se od
mene očekivalo da doprinesem. Od posla na pijaci delilo me je nedelju dana, pa smo Astrid i
ja imali dosta vremena jedno za drugo. Ponekad smo se sastajali u mojoj, a nekad u njenoj
kući. Popodneva smo najčešće provodili vozeći se sporednim putevima u mom galaksiju.
Pronašli bismo mesto za parkiranje, a zatim... odušak.
Tog popodneva svratili smo do napuštene šljunkare na Devetki. Razmenjivali smo
džoint od ne naročito dobre lokalne trave. Bilo je sparno, olujni oblaci skupljali su se na
zapadu. Grmljavina se kotrljala prema nama. Sigurno je sevalo. Nisam video munje, ali je
statički elektricitet pucketao iz zvučnika, kvareći Smokin’ in the Boys Room, pesmu koju su
Ruže te godine svirale na svakom nastupu.
Tada se prečasni Džejkobs vratio u moj um kao dugo odsutan gost. Startovao sam
motor. „Ugasi taj džoint“, rekao sam. „Idemo da se provozamo.“
„Gde?“
„Na mesto o kom mi je nekad davno neko pričao. Ako je još tamo.“
91
Knjigoteka
Stavila je ostatke džointa u kutiju za bombonice. Gurnula ju je pod sedište. Posle dva-tri
kilometra niz Devetku skrenuo sam na zapad, na put za Kozju planinu. Drveće je s obe
strane pritiskalo put. Olujni oblaci gutali su sunčevu svetlost.
„Ako misliš na odmaralište, neće nas pustiti unutra“, rekla je Astrid. „Moji roditelji
odustali su od članstva. Kažu da moraju da štede da bih otišla u Boston na koledž.“ Nabrala
je nos.
„Ne idemo u odmaralište“, kazao sam.
Prošli smo Longmedou, u kom je UMM jednom godišnje priređivao pečenje viršli.
Izletnici su bacali nervozne poglede ka nebu dok su pakovali ćebad i frižidere, i žurili ka
automobilima. Grmljavina je bila sve glasnija. Sticao se utisak da gigantske železničke
kompozicije tutnje nebom. Video sam kako munja pogađa nešto na drugoj strani Skajtopa.
Uzbudio sam se. Divno je, rekao mi je Čarls Džejkobs poslednjeg dana u Harlouu. Divno je i
zastrašujuće.
Prošli smo znak s natpisom KILOMETAR I PO DO KAPIJE ODMARALIŠTA KOZJA
PLANINA. MOLIMO VAS, POKAŽITE ČLANSKU KARTU.
„Džejmi...“
„Trebalo bi da naiđemo na sporedni put koji vodi do Skajtopa“, rekao sam. „Možda je
propao, ali...“
Nije propao, niti je zarastao. Bio je uredno pošljunčan. Skrenuo sam malčice prebrzo.
Zadnji deo automobila zaneo se na jednu, pa na drugu stranu.
„Nadam se da znaš šta radiš“, reče Astrid. Vozila se ka središtu letnje oluje s
grmljavinom, ali nije zvučala uplašeno, već zainteresovano i malčice uzbuđeno.
„I ja se nadam.“
Uspon je bivao sve strmiji. Zadnji deo galaksija povremeno je šetao po rastresitom
šljunku, ali se uglavnom dobro držao. Drveće se razdvojilo četiri kilometra posle skretanja.
Stigli smo do Skajtopa. Astrid je zinula od čuda. Uspravila se u sedištu. Nagazio sam
kočnice. Automobil se naglo zaustavio, uz škripu guma po šljunku.
Desno od nas bila je stara koliba, s mahovinom obraslim ugnutim krovom i razbijenim
prozorima. Na sivim, neobojenim zidovima preplitali su se grafiti, uglavnom previše
izbledeli da bi bili čitljivi. Ispred i iznad nas bila je velika granitna izbočina. Na njenom vrhu
nalazila se gvozdena šipka, baš kao što mi je Džejkobs rekao pre osam godina. Sezala je ka
crnim oblacima, dovoljno niskim da ih dotaknem. Astrid je gledala levo od nas, na brda,
92
Knjigoteka
njive i kilometre sivozelene šume, koja se pružala prema okeanu. Sunce je tamo još sijalo,
ulepšavajući svet.
„Bože, otkad znaš za ovo mesto? Zašto me ranije nisi doveo ovamo?“
„Prvi put sam ovde“, rekao sam. „Sveštenik mi je govorio o njemu u de...“
Nisam stigao da završim rečenicu. Sjajna munja sevnula je s nebesa. Astrid je vrisnula i
prebacila ruke preko glave. Na trenutak - neobičan, strašan, divan - izgledalo je da se
vazduh preobrazio u električno ulje. Sva kosa na telu, čak i dlačice u nosu i ušima ukrutile
su se. Čuo sam prasak, kao da je nevidljivi džin pucnuo prstima. Druga munja sevnula je i
udarila u gvozdenu šipku. Obojila ju je svetloplavom bojom koja je ponekad igrala oko glave
Čarlsa Džejkobsa u mojim snovima. Zažmurio sam da ne bih oslepeo. Kad sam otvorio oči,
šipka je blistala crvenom bojom. Kao potkovica u kovačnici, rekao je, i imao je pravo.
Usledila je zaglušujuća grmljavina, večiti pratilac munja.
„Hoćeš li da idemo?“, vikao sam. Morao sam, da bih čuo samog sebe od zvonjave u ušima.
„Neću!“, doviknula mi je. „Idemo unutra.“ Pokazala je na trošnu kolibu.
Mislio sam da joj kažem da bismo bili bezbedniji u automobilu - setio sam se podatka da
gume štite od munja - ali je stara koliba preživela hiljade oluja na Skajtopu. Shvatio sam da
postoji dobar razlog za to dok smo trčali ka njoj držeći se za ruke. Gvozdena šipka privlači
sve munje. Bolje reći: privlačila ih je sve do danas.
Udario je grad kad smo stigli do otvorenih vrata. Led veličine šljunka dobovao je po
granitu, proizvodeći zvuk čegrtaljke. „Jao, jao, jao!“, vikala je Astrid... kroz smeh. Uletela je u
kolibicu. Utrčao sam za njom baš kad je munja sevnula, kao artiljerija na nekom
apokaliptičnom bojištu. Ovog puta usledio je pucanj umesto praska.
Astrid me je uhvatila za rame. „Vidi!“
Nisam video drugi udarac munje u gvozdenu šipku, ali sam jasno video ono što se zatim
dogodilo. Vatre Svetog Elma zaigrale su i jurnule niz šljunkom pokriveni nagib. Bilo ih je
pet-šest. Nestale su jedna za drugom.
Astrid me je zagrlila, ali to nije bilo dovoljno. Obuhvatila me je oko vrata. Popela se uz
mene. Stisnula me je butinama oko bokova. „Ovo je fantastično!“, vrisnula je.
Grad se premetnuo u kišu. Padala je kao pravi potop. Skajtop se nije dobro video, ali
nismo gubili gvozdenu šipku iz vida zato što je bila stalno udarana munjama. Blesnula bi
plavom ili ljubičastom bojom, a zatim crvenom. Izbledela bi dok je nova munja ne bi
ošinula.
93
Knjigoteka
Takve kiše ne mogu da traju dugo. Videli smo da se granitni nagib ispod gvozdene šipke
preobrazio u reku kad se kiša proredila. Grmljavina je i dalje tutnjala, ali gubila je snagu,
svodeći se na zlovoljnu buku. Odasvud je dopirao zvuk tekuće vode, sličan šapatu zemlje.
Sunce je sijalo sa istoka, preko Bernzvika, Friporta i Džerusalems Lota. Videli smo ne jednu
ili dve nego pola tuceta duga, isprepletanih kao olimpijski prstenovi.
Astrid me je okrenula k sebi. „Moram nešto da ti kažem“, progovorila je tihim glasom.
„Šta?“ Bio sam siguran da će uništiti ovaj veličanstveni trenutak saopštenjem da je
vreme da raskinemo.
„Majka me je prošlog meseca odvela kod lekara. Rekla mi je da je htela da zna koliko
smo zabrazdili, da to nisu njena posla, ali da mora da zna umem li da se brinem o sebi. Tako
mi je to predstavila. „Reci doktoru da si htela da se pregledaš zbog bolnih i neredovnih
ciklusa“, poučila me je. „To će biti dovoljno kad vidi da sam te dovela.“
Munula me je u rebra kad je videla da ne shvatam o čemu govori.
„Išla sam po pilule protiv začeća, glupane. Ovral. Sad je sigurno zato što sam imala ciklus
otkad sam počela da ih uzimam. Čekala sam odgovarajući trenutak i mislim da sam ga
dočekala. Sad ili nikad.“
Usmerila je blistavi pogled na mene. Oborila je glavu. Ujela se za usnu.
„Samo nemoj... nemoj da preteraš, važi? Misli na mene i budi nežan. Zato što se bojim.
Kerol je rekla da prvi put đavolski boli.“
Konačno smo skinuli jedno drugo do kraja. Sunce se probijalo kroz sve ređe oblake.
Šapat tekuće vode bivao je sve tiši. Ruke i noge su joj potamnele od sunca. Ostatak je bio
beo kao sneg. Zlataste stidne dlačice naglašavale su njenu vaginu, umesto da ga zaklanjaju.
U ćošku, ispod nedirnutog dela krova bio je stari madrac. Bilo nam je jasno da nećemo biti
prvi par koji će razmenjivati nežnosti u kolibi.
Uvela me je u sebe i navela da stanem. Pitao sam je da li je sve u redu. Rekla je da jeste,
ali da želi da to sama uradi. „Budi miran, dušo. Samo budi miran.“
Nisam se mrdao. To je bila muka, ali i zadovoljstvo. Podigla je bokove. Kliznuo sam malo
dublje. Ponovila je to. Uklizao sam još malo. Sećam se da sam gledao madrac, izbledele šare,
prljavštinu i užurbanog mrava. Ponovo je podigla bokove i jeknula kad sam uklizao do
kraja.
„O, bože!“
„Boli li? Astrid, da li...“
94
Knjigoteka
„Ne, divno je. Mislim... da sad možeš.“ Mogao sam. Mogli smo.
To je bilo naše leto ljubavi. Voleli smo se na nekoliko mesta, jednom u Normovoj spavaćoj
sobi u prikolici Sisera Irvinga - polomili smo mu krevet, pa smo morali da ga sastavljamo -
ali većinom u kolibi na Skajtopu. To je bilo naše mesto. Ispisali smo imena na zidovima,
između pedesetak drugih. Nismo videli još neku oluju. Ne tog leta.
Na jesen sam otišao na Univerzitet Mejn, a Astrid na Safok u Bostonu. Pretpostavljao
sam da će to biti privremeno odvajanje, da ćemo se viđati na raspustima i venčati se u
nekom maglovitom trenutku u budućnosti, posle diplomiranja. Jedna od retkih činjenica
koje sam odonda naučio o razlikama između polova jeste sledeća: muškarci pretpostavljaju,
žene se retko ili nikako ne bave tim poslom.
Na dan oluje s grmljavinom, dok smo se vozili kući, Astrid je rekla: „Drago mi je što si mi
bio prvi.“ Odvratio sam da je i meni drago, ne razmišljajući o dubljem značenju njenih reći.
Nije bilo dramatične scene rastanka. Jednostavno smo se udaljili. Ako je postojao
arhitekta postepenog odumiranja naše veze, to je bila Delija Soderberg, njena lepa tiha
mati. Prema meni je uvek bila ljubazna, ali me je motrila kao prodavač sumnjivu krupnu
novčanicu. Možda je ispravna, pomislio bi, ali ima nečeg malo... čudnog u vezi s njom. Moje
pretpostavke o našoj budućnosti možda bi se obistinile da je Astrid zatrudnela. I da, možda
bismo bili veoma srećni s troje dece, velikom garažom, bazenom u zadnjem dvorištu i svim
ostalim. Danas ne mislim da bi se to desilo. Smatram da bi nas stalne svirke - i cure koje se
stalno muvaju oko rokbendova - razdvojile. Iz ove perspektive moram da kažem da su se
sumnje Delije Soderberg pokazale opravdanim. Bio sam falsifikovana krupna novčanica.
Dovoljno dobra da prođem na većini mesta, ali ne i u njenoj radnji.
I s Hromiranim ružama rastao sam se bez mnogo drame. Prvog petka uveče posle
početka školske godine svirao sam s bendom u Domu američkih ratnih veterana u Oronu. U
subotu smo svirali u Skuters pabu u Severnom Konveju. Zvučali smo bolje nego ikad.
Zarađivali smo sto pedeset dolara za veče. Sećam se da sam bio prvi glas na Shake Your
Moneymaker, i odsvirao prilično dobar solo na usnoj harmonici.
Kad sam se vratio kući na Dan zahvalnosti, otkrio sam da je Norm unajmio novog ritam
gitaristu i promenio ime benda u Normans najts. „Izvini, čoveče“, rekao je, uz sleganje
ramenima. „Ponude su se gomilale, a nismo mogli da radimo kao trio. Bubnjevi, bas, dve
gitare - to je rokenrol.“
95
Knjigoteka
„U redu je“, rekao sam. „Kapiram.“ I jesam, zato što je imao pravo. Bubnjevi, bas, dve
gitare i sve počinje s E.
„Sutra uveče sviraćemo u Čupavom poniju u Vintropu. Hoćeš da nam se pridružiš, kao
gostujući umetnik?“
„Propustiću tu priliku“, rekao sam. Čuo sam novog ritam gitaristu. Bio je godinu dana
mlađi od mene. Već je zvučao bolje. Svirao je kao šašav. Sem toga, to bi značilo da ne mogu
provesti subotu uveče sa Astrid. Što sam učinio. Sumnjao sam da već izlazi s drugim
momcima - bila je previše lepa da bi sedela kod kuće - ali je bila diskretna i željna ljubavi.
Bio je to lep Dan zahvalnosti. Hromirane ruže nisu mi (ili Normans najts, ime na koje neću
morati da se navikavam, što mi je odgovaralo) nimalo nedostajale.
Pa. Znate već.
Teško da mi nimalo nisu nedostajale.
Jednog dana, nedugo pre božičnog raspusta, svratio sam u Medveđu jazbinu u Memorijalnoj
sali Univerziteta Mejn, na pljeskavicu i koka-kolu. Na izlazu sam zastao da pogledam tablu s
oglasima. Između gomile poruka o prodaji polovnih knjiga, automobila i vožnji do
raznovrsnih odredišta, našao sam i ovaj oglas:
DOBRA VEST! Kamberlandsi se ponovo okupljaju! LOŠA VEST! Nedostaje nam ritam
gitarista! Mi smo BUČNI I KOČOPERNI KAVER BEND! Ako znate da svirate Bitlse, Stounse,
Bedfingere, Makojse, Barberijanse, Strandelse, Berdse itd., dođite u sobu 421, Kamberland
hol, i donesite sekiricu. Držite se j****o dalje od nas ako volite Emerson, Lejk i Palmer ili
Blad, Svet and Tirs.
Imao sam novu gibson SG gitaru. Tog popodneva, posle časova odgegao sam do
Kamberland hola, u kom sam sreo Džeja Pedersona. Probali smo nasuvo u njegovoj sobi
zbog zabrane pravljenja galame u periodu za učenje. Kasnije iste noći prešli smo u prostor
za odmor. Primljen sam posle polusatnog odvaljivanja. Bio je mnogo bolji od mene. Navikao
sam se na to. Naposletku, počeo sam karijeru s Normom Irvingom.
„Razmišljam da promenim ime benda u reče Džej. „Kako ti se sviđa?“
„Možeš da ga nazoveš i Pakleni čmarovi dok god budem imao vremena da učim od
ponedeljka do petka i dok pošteno delimo zarađene pare.“
96
Knjigoteka
„To je dobro ime, u rangu s Dagom i Vrelim mudima, ali ne verujem da bi nas zvali na
mnogo srednjoškolskih igranki.“ Pružio mi je ruku. Rukovali smo se kao mrtva puvala.
„Dobro došao, Džejmi. Probe su sredom uveče. Budi tačan i budi čist.“
Bio sam svašta, ali ne i čist. Bio sam tačan. Bio sam tačan gotovo dve decenije, s desetak
bendova, u stotinu gradova. Ritam gitarista uvek može da nađe posao, čak i kad je toliko
stondiran da jedva stoji na nogama. Sve se u osnovi svodi na dvoje: moraš da se pojaviš u
zakazano vreme i moraš da sviraš svoje E-durove.
Moji problemi počeli su kad sam prestao da se pojavljujem.
97
Knjigoteka
V
TEČNO PROLAŽENJE VREMENA.
MUNJEVITI PORTRETI. MOJ PROBLEM S DROGOM
Imao sam dvadeset dve godine kad sam diplomirao na Univerzitetu Mejn (s prosekom 2,9,
za dlaku mi je izmaklo pojavljivanje na rektorovom spisku najboljih studenata). Imao sam
trideset šest kad sam po drugi put sreo Čarlsa Džejkobsa. Izgledao je mlađe od krštenice,
možda zato što je, kad sam ga poslednji put video, bio mršav i izmožden od tuge. Ja sam
1992. godine izgledao mnogo starije u odnosu na svoje godine.
Uvek sam voleo filmove. Osamdesetih sam često išao u bioskop, uglavnom sam.
Ponekad bih zadremao (na Heders,4 na primer - taj film bio je kao stvoren za dremku), ali
većinu sam odgledao do kraja, ma koliko uduvan bio. Surfovao sam na galami, bojama i
neverovatno zgodnim curama u oskudnoj odeći. I knjige su bile dobre. Pročitao sam
priličan broj. I televizor je dobar ako ste zaglavljeni u hotelskoj sobi za vreme kišne oluje.
Što se Džejmija Mortona tiče, ništa se nije moglo porediti s filmom na bioskopskom platnu.
Samo ja, moje kokice i trska sa štanda, pregrizena napola, za ušmrkivanje praha sa zadnje
strane dlana. Do igle nisam došao pre 1990. ili 1991, ali sam stigao. Većina stigne. Znam o
čemu govorim.
Ono što mi se najviše dopada kod filmova jeste brz, gladak protok vremena. Počinje s
tinejdžerom bubalicom - bez prijatelja, novca, s kilavim roditeljima - koji se najedared
izmetne u Breda Pita na vrhuncu. Jedino što razdvaja bubalicu od božanstva jeste kratki
natpis 14 GODINA KASNIJE.
„Zlo je želeti da vreme što pre prođe“, govorila nam je mati - obično kad bismo usred
februara čeznuli za letnjim raspustom ili kad bismo glasno izražavali želju da Noć veštica
što pre dođe. Verovatno je imala pravo, ali ne mogu da ne pomislim da bi takvi skokovi u
vremenu bili blagoslov za one što žive loš život. Vodio sam veoma loš život od početka
Reganove vladavine 1980. godine do vašara u Talsi 1992. godine. Bilo je gubitka svesti, ali
ne i kratkog natpisa o protoku vremena. Morao sam da proživim svaki dan tih loših godina.
Oni u kojima nisam mogao da se ušlagiram bili su stotinu časova dugi.
98
Knjigoteka
Postepeno pojavljivanje iz mraka odvijalo se na sledeći način: Kamberlands su postali
Hitersi, a Hitersi Džej-tonsi. Poslednja svirka kao koledž benda bila je velika i urnebesna
apsolventska igranka 1978. godine u Memorijalnoj sali. Svirali smo od osam uveče do dva
ujutru. Džej Pederson je nedugo potom iznajmio popularnu lokalnu pevačicu koja je veoma
dobro svirala tenor i alt saksofon. Zvala se Robin Stors. Savršeno nam je legla. Džej-tonsi su
u avgustu promenili ime u Robin i Džejs. Postali smo jedan od najboljih bendova za zabave u
državi Mejn. Imali smo posla preko glave. Život je bio lep.
Kola su tada pošla nizbrdo.
Džejmi Morton se posle četrnaest godina probudio u Talsi. Ne u dobrom hotelu, niti u
podnošljivom motelu, već u raju za bubašvabe zvanom Fergraunds in. Takva konačišta
odgovarala su smislu za štednju Kelija van Dorna. Probudio sam se u jedanaest ujutru u
ovlaženom krevetu. Nisam se iznenadio. Pišanje u krevetu je gotovo neizbežno kad
devetnaest sati ležiš urađen, zahvaljujući madam H. Pretpostavljam da bi mi se to desilo čak
i da sam otegao papke u drogama izazvanom snu. Takav kraj imao bi i dobru stranu, više
nikad se ne bih probudio u upišanim gaćama.
Zombijevskim korakom otišao sam do kupatila. Šmrcao sam i plakao. Usput sam se
oslobodio donjeg veša. Prvo sam se mašio pribora za brijanje... ali ne da bih ostrugao
višednevnu strnjiku s obraza. Moj pribor je još bio tu, pored lepljivom trakom učvršćene
kese za sendviče s nekoliko grama supstance. Nije bilo razloga da pomislim da će se iko
ušunjati u sobu da bi maznuo mršavi štek, ali je provera stanja zaliha obavezni ritual za
narkomana.
Otišao sam do šolje da bih se oslobodio urina koji se nakupio od noćašnjeg incidenta,
kad sam se pobrinuo za to. Tu i tada mi je kroz glavu prošlo da sam zaboravio na nešto
važno. Svirao sam s kantri-rok sastavom. Trebalo je da sviramo na velikoj Oklahoma sceni,
na vašaru u Talsi kao predgrupa Sojer Braunu. To je bio prvoklasan nastup, pogotovo za nije
spreman za Nešvil sastav poput Vajt lajtninga.
„Tonska proba je u pet“, rekao mi je Keli van Dorn. „Bićeš tamo, zar ne?“
„Naravno“, rekao sam. „Ne brini za mene.“
Ups.
Izašao sam iz kupatila i ugledao savijeni papirić ispod vrata. Podigao sam ga i pročitao
poruku, iako sam dobro znao šta u njoj piše. Bila je kratka i nimalo slatka.
99
Knjigoteka
Pozvao sam Udruženje muzičara i imao sreće da pronađem klinca koji svira dovoljno dobro
ritam i slajd da se provučemo. Oduševio se kad je čuo da će za jedno veće strpati 600
zelembaća u džep. Kad budeš ovo čitao, bićemo na putu za Vajldvud Grin. I ne pokušavaj da
nas pratiš. Otpušten si. Ðavolski mi je teško što moram to da uradim, ali prevršio si svaku
meru.
Keli
P. S. Pretpostavljam da nećeš mariti za ovo, Džejmi, ali za godinu dana bićeš u ćorci ako se ne
upristojiš i očistiš. Bićeš tamo ukoliko budeš imao sreće. Umrećeš ako je ne budeš imao.
Pokušao sam da zavučem papirić u zadnji džep, ali sam ga samo ispustio na ozbiljno
oćelaveli zelenkasti tepih zato što sam zaboravio da ne nosim pantalone, niti išta drugo.
Podigao sam ga, bacio u kantu za smeće i provirio kroz prozor. Na parkiralištu nije bilo
nijednog automobila, izuzev starog forda i izdrndanog seljačkog kamioneta. Keli se nije
šalio. Neuštimovane jajare su me ostavile. Ko zna zašto je to dobro. Ponekad mi je padalo na
pamet da ću izgubiti i ovo malo pameti što mi je ostalo ako budem morao da odsviram još
jedan pesmičuljak o tužnim ljudima koji piju jer su ostavljeni.
Odlučio sam da se što pre rešim sobe. Nisam želeo da ostanem još jedno veče u Talsi,
pogotovo dok je vašar pičio punom brzinom, ali mi je trebalo nešto vremena da razmislim o
sledećem profesionalnom angažmanu. Morao sam i da se uradim. Na vašaru drogu ne može
da nađe samo onaj koji se ne trudi.
Šutnuo sam mokre gaće u ćošak - napojnica za sobaricu, kvarno sam se zakikotao - i
otkopčao torbu. U njoj nije bilo ničeg izuzev prljave odeće (juče sam hteo da pronađem
perionicu; još nešto na šta sam zaboravio), ali suve prljave odeće. Obukao sam se i prešao
preko dvorišta pokrivenog ispucalim asfaltom do motelske recepcije. Zombijevski hod je
lagano napredovao do zombijevskog geganja. Grlo bi me zabolelo kad god bih progutao
pljuvačku, čisto da bi sve bilo zanimljivije.
Na recepciji sam zatekao seljanku grubog lica od pedeset i nešto, koja je već neko vreme
prebivala ispod vulkana natapirane crvene kose. Televizijski voditelj je čavrljao s Nikol
Kidman na ekranu mini-televizora. Iznad televizora bila je uramljena slika Isusa kako
daruje kučence dečaku i devojčici. Nisam bio nimalo iznenađen kič ikonografijom. U ovom
kraju zemlje brkaju Hrista i Deda Mraza.
100
Knjigoteka
„Vaša grupa je već napustila sobe“, rekla je kad je pronašla moje ime u knjizi gostiju.
Govorila je lokalnim naglaskom, što znači da je zvučala kao loše naštimovan bendžo. „Otišli
su pre nekoliko sati. Rekli su da će se voziti sve do Severne Karoline.“
„Znam“ odvratio sam. „Napustio sam grupu.“
Podigla je obrvu.
„Zbog kreativnih razmimoilaženja“, dodao sam.
Obrva se još malo podigla.
„Ostaću još jednu noć.“
„Uh-huh, važi. Gotovina ili plastika?“
Imao sam dvestotinak dolara u gotovom. Većinu toga namenio sam za kupovinu droge,
koju ću potražiti na vašaru. Dao sam joj karticu Američke banke. Ubacila ju je u aparat i
čekala. Držala je telefon između uveta i mesnatog ramena i posmatrala oglas za ubruse što
tobož upijaju mrlje veličine jezera Mičigan. Posmatrao sam ga s njom. Emisija se nastavila.
Tom Selek je pravio društvo Nikol Kidman. Seljanka je još čekala odgovor. Izgledalo je da joj
to ne smeta, ali je meni smetalo. Svrab se vratio. Loša noga je počela da me boli. Podigla je
pogled kad je počela nova reklama. Okrenula se u stolici, pogledala kroz prozor na
zapanjujuće plavo nebo Oklahome i nešto procvrkutala u slušalicu. Prekinula je vezu.
Vratila mi je kreditnu karticu.
„Odbijena je. Gotovina je sad izglednija varijanta, pod uslovom da je imate.“
Počastio sam je najboljim osmehom, iako je poslednja primedba bila krajnje zlobna.
„Kartica je valjana. Pogrešili su. To se stalno dešava.“
„U tom slučaju biće najbolje da je validirate u nekom drugom motelu“, rekla je.
(Validirana! Krupna reč za seljanku!) „Ima ih četiri nešto niže niz ulicu, ali nisu bogzna
kakvi.“
Ne mogu se meriti s ovim Ric-Karlton svratištem, pomislio sam, iako sam rekao:
„Pokušajte ponovo.“
„Dušo“, rekla je, „dovoljno je da te pogledam, pa da shvatim da ne moram.“
Kinuo sam. Okrenuo sam glavu, da bih se istresao na kratki rukav moje Čarli Danijels
bend majice. To nije bio problem, pošto odavno nije prana. Prilično odavno. „Šta bi to
trebalo da znači?“
101
Knjigoteka
„To znači da sam ostavila muža kad je barabar s braćom navalio na krek. Nema
vređanja, ali znam šta mi je pred očima. Prošla noć je plaćena - kreditnom karticom benda -
sad si ono što se zove solo umetnik. Imaš fore do jedan da napustiš sobu.“
„Na vratima piše do tri.“
Uperila je okrnjenim noktom u znak levo od kalendara s Isusom koji daruje štenad: ZA
VREME VAŠARA, OD 25. SEPTEMBRA DO 4. OKTOBRA, SOBE SE NAPUŠTAJU DO JEDAN PO
PODNE.
„Pogrešno ste napisali napuštaju“, rekao sam. „Validirajte to.“
Pogledala je na znak. „Videla sam grešku, ali deo u kom piše da bi sobe trebalo da budu
napuštene do jedan po podne ne moramo da validiramo. Ne teraj me da zovem policiju,
dušice. Vašar je, ima ih više no muva na svežoj sraćki. Stvoriće se ovde dok udarim dlanom
o dlan.“
„Ovo je žešće sranje“, rekao sam.
U to doba mozak mi nije najbolje radio, ali se njenog odgovora sećam kao da mi ga je pre
dva minuta šapnula na uvce: „Uh,uh, dušice, ovo je stvarnost.“
Okrenula se ka televizoru, na kom je neka budala stepovala.
Nisam hteo da tražim drogu danju, čak ni na vašaru. Zbog toga sam ostao u Fergraunds inu
do pola dva (i da bih napakostio seljanki). Zgrabio sam platnenu torbu i kovčeg s gitarom i
krenuo pešice. Zaustavio sam se na benzinskoj pumpi, tamo gde Severna Detroit avenija
postaje Južna Detroit. Dotad sam ozbiljno hramao. Bol u kuku pulsirao mi je u ritmu srca. U
muškom toaletu zavrnuo sam rukav i ubrizgao polovinu zaliha ispod levog pazuha. Laknulo
mi je. Zaboravio sam na bolno grlo i nogu.
Dobra leva noga postala je loša leva noga jednog sunčanog letnjeg dana 1984. godine.
Jahao sam kavasaki. Postariji čmar iz suprotnog pravca upravljao je ševroletom veličine
jahte. Zalutao je u moju traku. Mogao sam da se sudarim s njim ili da skrenem na meko tle
pored puta. Izabrao sam ono što bi i svi drugi i prozviždao pored čmara. Pogrešio sam kad
sam probao da se vratim na drum pri brzini od sedamdeset na sat. Savet za neiskusne
motocikliste: skretanje na drum pri brzini od sedamdeset na sat loša je ideja. Sjebao sam
motor i nogu na pet mesta. Onako usput, smrskao sam kuk. Nedugo potom upoznao sam se
sa zadovoljstvom koje pruža morfijum.
102
Knjigoteka
Bol u nozi se povukao, a trzanje i grčenje minuli. Procenio sam da je vreme da krenem s
benzinske pumpe. Uskoro sam stigao do autobuske stanice. Nije mi bilo jasno zašto sam
toliko dugo ostao s Kelijem van Dornom i njegovom sjebanom kantri ekipom. Nisam bio
stvoren za izvođenje kukaj-plači balada (u akordu C, za boga miloga). Ja sam roker, a ne
zemljoradnik.
Kupio sam kartu za podnevni autobus do Čikaga i pravo da naguram torbu i gibsona SG
- sve što sam imao na svetu - u ormarić na garderobi. Karta me je koštala dvadeset devet
dolara. Prebrajao sam ostatak sedeći na klozetskoj šolji. Ostalo mi je sto pedeset devet
dolara, koliko sam i očekivao. Budućnost je izgledala svetlije. Kupiću dop na vašaru, pronaći
mesto za spavanje - možda u lokalnom svratištu za beskućnike ili napolju - i sutra zajahati
velikog sivog hrta, koji će me odvesti do Šajtauna. Tamo postoji muzička berza, kao i u
većini velikih gradova. Muzičari će sedeti, pričati viceve, razmenjivati tračeve i tražiti
svirke. Za neke to neće biti lako (na primer za harmonikaše), ali bendovi stalno traže
sposobne ritam gitariste. A ja sam bio prilično sposoban. Godine 1992. počeo sam da
sviram i glavne deonice kad bi mi ponudili i kad nisam bio previše urađen. Sad je najvažnije
da stignem do Čikaga i dobijem posao pre nego što Keli van Dorn pusti buvu da sam
nepouzdan, što bi seronja mogao učiniti.
Ostalo mi je još šest sati do mraka. Skuvao sam preostalo sranje i utisnuo tamo gde ću
od njega imati najviše koristi. Nakon toga kupio sam roto-roman na kiosku, seo na klupu i
otvorio knjižicu na sredini. Ubrzo sam zadremao. Probudio sam se i kinuo nekoliko puta.
Bilo je sedam uveče, vreme da nekadašnji ritam gitarsta Vajt lajtninga potraži ono bez čega
ne može.
Zalazak sunca pretvorio se u narandžastu liniju na zapadu kad sam stigao na vašar. Otvorio
sam se za taksi, iako sam hteo da prištedim što više novca za kupovinu. Bilo mi je loše. Nije
bio problem u spuštanju i bolovima. Ponovo me je bolelo grlo. Čuo sam piskavo, neprijatno
zujanje. Bila mi je vrućina. Rekao sam sebi da je ovo poslednje normalno, jer je noć bila
jebeno sparna. Što se ostalog tiče, bio sam siguran da ću se oporaviti posle šest-sedam sati
sna. Naspavaću se u autobusu. Hteo sam da se sredim pre no što ponovo stupim u rokenrol
armiju.
Zaobišao sam glavni ulaz vašara zato što bi samo idiot pokušao da kupi heroin na
smotri zanatskih rukotvorina i najkvalitetnijih grla. Pored njega je bio ulaz u luna-park. Taj
103
Knjigoteka
deo kompleksa više ne postoji, ali septembra 1992. godine pičio je punom parom. Oba
vašarska tobogana - drveni Zingo i savremeniji Vajldket - zujala su dok su mušterije
ushićeno vrištale posle vratolomnih zaokreta i pogibeljnih propadanja. Posetioci su čekali u
dugim redovima ispred vodenih tobogana Himalaja i mračne Fantazmagorije.
Prošao sam pored svih atrakcija i između improvizovanih restorana. Smučilo mi se od
obično zamamnih mirisa krofnica i kobasica. Ugledao sam tipa odgovarajućeg izgleda kako
se muva oko štanda za nabacivanje prstenova na motku. Spremao sam se da mu priđem, ali
sam namirisao narkomana. Majica koju je nosio (KOKAIN! DORUČAK ŠAMPIONA!) previše
je upućivala na šmrkatora. Nastavio sam dalje. Prošao sam pored streljane, štanda za
gađanje konzervi platnenom lopticom, gatare i tombole. Sve gore sam se osećao. Koža mi je
bila sve vrelija, a zujanje u ušima sve glasnije. Grlo me je toliko bolelo da sam se trzao posle
svakog gutanja pljuvačke.
Ispred mene je bilo veliko igralište za mini-golf, krcato razdraganim tinejdžerima.
Pomislio sam da sam stigao do nulte tačke. Gde god da su tinejdžeri u noćnom provodu,
postoje i dileri spremni da im pomognu da zabavu učine još interesantnijom. I da, primetio
sam nekoliko tipova odgovarajućeg izgleda. Poznaju se po zejtinjavim očima i neopranoj
kosi.
Glavna ulica vašarišta završavala se na raskrsnici u obliku slova T, iza igrališta za mini-
golf. Jedan krak se vraćao prema vašarištu, dok je drugi išao ka trkalištu. Nisam hteo da
idem ni na jedno ni na drugo mesto. Čuo sam neobično električno praskanje, a za njim
gromoglasan aplauz, smeh i začuđene krike. Približio sam se raskrsnici i video da je svaki
prasak praćen blistavim plavičastim svetlosnim pražnjenjem koje me je podsećalo na
blesak munje. Još preciznije, podsećalo me je na sevanje munja na Skajtopu. Godinama
nisam pomislio na njih. Kakva god da je predstava bila u pitanju, privukla je gomilu
gledalaca. Procenio sam da dileri oko golf igrališta mogu malo da pričekaju. Ti tipovi ionako
ne odlaze pre gašenja neonki. Hteo sam da vidim ko pravi munje ove vrele i bistre noći u
Oklahomi.
Razlegao se glas s pojačala: „Upravo ste se uverili u moć mog proizvođača munja -
jedinstvene sprave na svetu, uveravam vas. Spreman sam da vam demonstriram predivni
portret, koji ćete moći da kupite jednim portretom Aleksandra Hamiltona iz vaše torbice ili
novčanika. Podariću vam čudesnu demonstraciju pre no što otvorim Električni studio, gde
ćete dobiti priliku da sednete i doživite jedinstveno fotografsko iskustvo. Potreban mi je
104
Knjigoteka
dobrovoljac da biste tačno znali šta ćete dobiti za najpametnije uloženih deset dolara u
vašem životu! Ima li nekog dobrovoljca? Gde je? Uveravam vas da je sve savršeno sigurno!
Hajde, narode, uvek su mi pričali da su Sunersi5 čuveni po hrabrosti!“
Ispred uzdignute bine bilo je najmanje pedesetoro-šezdesetoro znatiželjnika. Platnena
pozadina bila je najmanje dva metra široka i sedam metara visoka. Na njoj je bila fotografija
divne devojke u balskoj dvorani, veličine bioskopskog platna. Oblikovala je crnu kosu u niz
složenih kovrdža. Priprema takve frizure sigurno je trajala satima. Nosila je usku i kratku
večernju haljinu s velikodušnim dekolteom. Dijamantske minđuše i krvavocrveni ruž
upotpunjavali su glamoruzni utisak.
Ispred džinovske dame u balskoj dvorani stajao je staromodni fotoaparat,
devetnaestovekovna sprava na tronošcu, s crnom zavesicom koju je fotograf prebacivao
preko glave. Reklo bi se da s mesta na kom je postavljena može da snimi devojku u plesnoj
dvorani samo od kolena naniže. Pored nje je bilo čanče s belim prahom na postolju. U crno
obučeni ceremonijar u cilindru položio je ruku na foto-aparat. Odmah sam ga prepoznao.
Toga se jasno sećam, ali priznajem da mi je slika o onom što se zatim dogodilo malčice
nejasna. Bio sam dugogodišnji narkoman koji je pre dva leta diplomirao iglu. Ispočetka sam
se samo bockao, ali sam sve češče gađao venu. Slabo sam jeo. Sveo sam se na kost i kožu.
Povrh svega dobio sam ozbiljnu temperaturu. Oboleo sam od gripa. Bolest je brzo osvajala
prostor u mom oslabelom telu. Kad sam se tog jutra probudio, mislio sam da imam
uobičajene simptome spuštanja s heroina ili u najgorem slučaju prehladu. Osećao sam se
kao da sam u snu kad sam video Čarlsa Džejkobsa kako stoji pored staromodnog tronožnog
foto-aparata, ispred velikog platna s natpisom MUNJEVITI PORTRETI, iznad džinovske
devojke. Nisam se iznenadio što vidim nekadašnjeg sveštenika s nešto sedina na
slepoočnicama i (sitnih) bora oko usta. Ne bi me iznenadilo kad bi mu se moja pokojna
mama i sestra pridružile na sceni, obučene kao Plejbojeve zečice.
Nekolicina muškaraca podigla je ruku u odgovor na Džejkobsov poziv za dobrovoljca.
On se nasmejao i pokazao na prekrasnu devojku na platnu, iza svojih leđa. „Siguran sam da
ste listom kuražni kao đavo subotom uveče, ali nijedan od vas ne bi izgledao lepo u haljini
bez naramenica.“
Publika je odgovorila dobronamernim smehom.
105
Knjigoteka
„Hoću neku curu“, rekao je tip koji mi je pokazao Spokojno jezero kad sam bio slinavko u
kratkim pantalonicama. „Hoću zgodnu curu! Zgodnu malu Sunerku! Šta je s vama narode!
Jesu li vam sve lađe potonule?“
Žustro su tapšali da bi pokazali da nije u pravu. Džejkobs je, ohrabren njihovom
reakcijom, pokazao bežičnim mikrofonom na nekog u prvim redovima gomile. „Da li ste vi
raspoloženi, gospođice? Vi ste zaista prekrasna devojka!“
Bio sam na obodu gomile koja se razdvajala preda mnom kao da raspolažem
nadljudskim moćima. Verovatno sam laktovima probio sebi put, iako se ne sećam da sam
ikog gurao ili bio guran. Činilo mi se da lebdim napred. Sve boje behu sjajnije, a zujanje
ringišpila, tutnjava i krici sa Zinga glasniji. Zujanje u ušima uzdiglo se do nivoa melodične
zvonjave. Mislim da je bilo u G-ključu. Kretao sam se kroz aromatičnu atmosferu parfema,
losiona i lakova za kosu s rasprodaje.
Lepa Sunerka je oklevala, ali su je prijateljice nagovarale da se popne na binu. Gurale su
je napred. Pela se stepenicama s leve strane bine. Preplanule butine sevale su joj ispod
kratke suknje od teksasa. Iznad nje je bila zelena bluza, koja se podizala visoko uz vrat, ali
je ostavljala ključne centimetre otkrivene. Devojka je imala dugu plavu kosu. Nekoliko
muškaraca bodrilo ju je zvižducima.
„Svaka lepa devojka nosi vlastito pozitivno naelektrisanje!“, obratio se Džejkobs gomili i
skinuo cilindar. Video sam da stiska ruku kojom ga je držao. Na trenutak sam osetio nešto
što nisam od davnih dana na Skajtopu. Koža na rukama mi se naježila. Svaka dlaka stajala je
mirno na potiljku. Vazduh mi je sve snažnije pritiskao pluća. Nešto u čančetu pored foto-
aparata je eksplodiralo. To nije bio blic-prašak. Zapanjujući plavi blesak sevnuo je po platnu
u pozadini. Lice devojke u večernjoj haljini se zamutilo. Kad je blesak izbledeo, video sam
na njegovom mestu - ili sam mislio da vidim - pedesetogodišnju seljanku koja me je pre
devet sati izbacila iz motela. Devojka u kratkoj uskoj haljini vratila se na svoje mesto.
Bio sam opčinjen, kao i svi u publici... ali ne preterano iznenađen. Prečasni Džejkobs
bavio se starim trikovima, to je bilo sve. Nisam se iznenadio ni kad je obgrlio devojku da bi
je okrenuo prema nama. Na trenutak sam pomislio da je to Astrid Soderberg,
šesnaestogodišnjakinja koja strahuje da ne zatrudni, Astrid koja je ponekad znala da mi
uduva dim cigarete u usta, od čega sam dobijao nezaboravne erekcije.
U sledećem trenutku na sceni ponovo je bila lepa mala sunerska cura s farme,
raspoložena za noćnu zabavu.
106
Knjigoteka
Džejkobsov pomoćnik, bubuljičavi klinac s lošom frizurom, dotrčao je s običnom
drvenom stolicom. Spustio ju je ispred foto-aparata. Komičnim pokretima čistio je
Džejkobsov staromodni frak. „Sedi, dušo“, reče Džejkobs. Dopratio je devojku do stolice.
„Obećavam ti šokantno dobru zabavu.“
Nabrao je obrve. Mladi asistent se zgrčio, kao da je oprljen strujom. Publika je
odgovorila grohotnim smehom. Džejkobs je prelazio pogledom preko lica u gomili. Stajao
sam u prvom redu. Prešao je preko mog lica. Vratio se i posle najkraćeg oklevanja nastavio.
„Hoće li boleti?“, pitala je devojka. Nije mnogo ličila na Astrid. Naravno da nije. Bila je
mnogo mlađa no što bi moja prva devojka sad bila... i gde god da je, njeno prezime gotovo
sigurno više nije bilo Soderberg.
„Ni najmanje“, uveravao je Džejkobs. „Tvoj portret će, za razliku od svih ostalih portreta
lepih devojaka, biti...“
Skrenuo je pogled s nje na gomilu. Ovog puta pogledao je pravo u mene.
„... apsolutno besplatan.“
Posadio ju je u stolicu. Predstava se odvijala po ustaljenom redosledu, ali je izvođač
malčice oklevao, kao da je izgubio sigurnost. Neprestano je pogledao na mene, dok je
njegov pomoćnik vezivao beli svileni povez preko devojčinih očiju. Ako mu je pažnja
popuštala, gomila to nije opažala. Sitna lepa devojka biće fotografisana pod nogama
džinovske lepotice, ni manje ni više no s povezom na očima. Sve to bilo je vrlo zanimljivo,
kao i to što je devojka na stolici pokazivala najveći deo nogu, a ona na platnu najveći deo
grudi.
„Ko želi“ - progovorila je lepotica. Džejkobs je hitro podmetnuo mikrofon ispred njenih
usta da bi gomila čula pitanje - „da se fotografiše s povezom preko očiju?“
„Mi nemamo povez preko očiju, dušice!“, viknuo je neko. Gomila je burno pozdravila
lascivnu opasku. Devojka u stolici je stisnula kolena. Ipak se osmehnula. To je bio
prepoznatljivi ja sam dobar drugar osmeh.
„Draga moja, mislim da ćete biti iznenađeni“, reče Džejkobs. Okrenuo se da bi se obratio
gomili. „Elektricitet! Najveće je čudo prirode, iako ga uzimamo zdravo za gotovo! On je
temelj savremene civilizacije! Velika piramida u Gizi običan je mravinjak u poređenju s
njim! Neki tvrde da ga razumeju, dame i gospodo, ali niko ne razume tajni elektricitet, silu
koja povezuje čitavu vasionu u skladnu celinu. Razumem li ga ja? Ne, ne razumem ga. Ne u
107
Knjigoteka
potpunosti. Ipak, poznajem njegovu moć da uništi, isceli i stvori magičnu lepotu! Kako se
zovete, gospođice?“
„Keti Mors.“
„Keti, stara poslovica kaže da je lepota u oku posmatrača. Vi, ja i svi prisutni uverićemo
se večeras u istinitost ove veličanstvene misli. Odavde ćete otići s portretom koji ćete
pokazivati unučićima. Oni će taj portret pokazivati svojim unučićima! I ne zvao se ja Den
Džejkobs ako mu se ti još nerođeni potomci ne budi divili.“
Ali to nije tvoje ime, pomislio sam.
Ljuljao sam se napred-nazad, kao po muzici kaliope i po onoj koju sam čuo u ušima.
Pokušao sam da se zaustavim, ali nisam mogao. Imao sam neobičan osećaj u nogama, kao
da su mi kosti odstranjene, centimetar po centimetar.
Ti si Čarls, a ne Den - misliš da ne prepoznajem čoveka koji je mom bratu vratio glas?
„Dame i gospodo, ne bi bilo loše da pokrijete oči!“
Pomoćnik je teatralno pokrio svoje. Džejkobs se okrenuo u mestu, podigao crno platno
na zadnjem delu foto-aparata i nestao ispod njega. „Zažmurite, Keti!“, povikao je. „Električni
blesak biće tako snažan da bi mogao da vas zaslepi i ispod poveza! Brojaču do tri! Jedan... i...
dva... i... tri!“
Ponovo sam osetio to neobično zgušnjavanje vazduha. Nisam bio jedini. Gomila je
uzmakla za korak-dva. Čulo sam oštro puc, kao da mi je neko pucnuo prstima pored desnog
uveta. Eksplozija plave svetlosti ispunila je svet.
Aaaahh! otelo se gomili. Ispustili su veliko AAAAHHHHH! videvši šta se desilo s
pozadinskim platnom.
Večernja haljina ostala je ista - kratka, uska i srebrnkasta. Zavodljiva krivina grudi i
složena frizura nisu se promenile. Dojke su bile manje, a kosa plava, a ne crna. Ni lice nije
bilo isto. Keti Mors stajala je u balskoj dvorani. Trepnuo sam. Slatka mala sunerska cura je
nestala. Ponovo sam video Astrid. Astrid kakva je bila u šesnaestoj, ljubav mojih dana i
neugasiva čežnja mojih noći.
Gomili se oteo tihi uzdah zaprepašćenja. Luda i nametljiva misao sevnula je mojim
umom: i oni vide ljude iz svojih uspomena, likove koji su nestali ili se promenili usled
tečnog protoka vremena.
Pred očima mi se pojavila Keti Mors. Izgledala je zapanjujuće. Sedam metara visoka
devojka na sebi je imala skupocenu haljinu kakvu nikad neće obući u stvarnom životu. S
108
Knjigoteka
ušiju su joj visile dijamantske minđuše. Iako je karmin devojke u stolici bio ružičast, onaj na
usnama džinovske Keti bio je jarkocrven.
I nigde nije bilo poveza.
Ovo je stari dobri prečasni Džejkobs, pomislio sam, samo što je smislio mnogo upečatljivije
trikove od električnog Isusa koji šeta po Spokojnom jezeru pokretan motorom iz dečje
igračke.
Pojavio se ispod crne tkanine. Zabacio ju je nazad i izvukao ploču iz zadnjeg dela sprave.
Pokazao ju je publici, i ova je ponovo ispustila AAAHHHH. Naklonio se i okrenuo Keti, koja je
izgledala krajnje zbunjeno. Pružio joj je ploču i rekao: „Možete skinuti povez, Keti. Sad je
bezbedno.“
Spustila je svileni povez i ugledala fotografiju na ploči: devojka iz Oklahome nekim
čudom preobrazila se u otmenu francusku kurtizanu s kraja prošlog stoleća. Prinela je ruke
licu. Džejkobs je stavio mikrofon na pravo mesto. Omogućio je svima da čuju blagi bože.
„Okrenite se!“, povikao je ceremonijar.
Ustala je, okrenula se i ustuknula kad je videla svoju sedam metara visoku fotografiju u
skupocenoj odeći. Džejkobs ju je obuhvatio oko struka da bi je umirio. Ruka s mikrofonom,
koja je krila neki kontrolni uređaj, ponovo se zgrčila. Gomila ovog puta nije samo zevnula.
Bilo je i nekoliko krikova.
Džinovska Keti Mors polako se okrenula kao iskusni model pred kamerama, otkrivajući
zadnji deo haljine, znatno kraći od prednjeg. Okrenula se preko ramena... i namignula.
Džejkobs nije zaboravio na mikrofon - bio je besprekorno uvežban - tako da je publika
čula uzvik prave Keti, jasno kao prvi: „Blagi jebeni bože!“
Smejali su se. Klicali su. Klicali su još jače kad su videli kako joj se obrazi rumene.
Džinovska Keti menjala se iznad Džejkobsa i cure. Plava kosa je potamnela. Crte su
izbledele, iako je crveni ruž ostao sjajan, kao osmeh Češirskog Mačka iz Alise.
Preobrazila se u prvobitnu devojku. Fotografija Keti Mors izbledela je i nastala.
„Ali ova verzija nikad neće izbledeti“, reče Džejkobs. Ponovo je podigao starovremensku
fotografsku ploču. „Moj pomoćnik će je odštampati i uramiti. Ponesite je kad večeras pođete
kući.“
„Pazi, slatkorečivi!“, povikao je neko u prednjem redu. „Devojka će se onesvestiti!“
Nije izgubila svest. Samo se malčice zaljuljala.
Ja sam se onesvestio.
109
Knjigoteka
Otvorio sam oči u bračnom krevetu, s čaršavom navučenim do brade. Pogledao sam
nadesno i video zid pokriven pločama od lažnog drveta. Levo od mene je bila kuhinjica s
frižiderom, sudoperom i mikrotalasnom pećnicom. Iza nje je bio kauč i stočić sa četiri
stolice. Video sam i fotelju u dnevnoj sobi okrenutu televizoru, pričvršćenom na zid. Nisam
mogao da iskrenem vrat da bih video volan i kontrolnu tablu. Znao sam gde sam, jer sam
kao putujući muzičar proputovao desetine hiljada kilometara u sličnim vozilima (iako je
malo njih po opremi moglo da se meri s ovim). Bio sam u velikom prilagođenom autobusu,
nečijoj kući na točkovima.
Goreo sam u groznici. Usta su mi bila suva kao prašina pored puta. Žudeo sam za
drogom. Počeo sam da se tresem čim sam spustio čaršav. Senka je pala po meni. Bio je to
Džejkobs. Nosio je nešto divno: sok od pomorandže u visokoj čaši, sa savijenom slamčicom.
Samo bi puna injekcija dopa bila bolja. Ići ćemo korak po korak. Pružio sam ruku za čašom.
Navukao je čaršav preko mene i kleknuo pored kreveta. „Polako, Džejmi. Bojim se da si
prilično bolestan Amerikanac.“
Počeo sam da pijem. Sok me je milovao po ustima. Udaljio je čašu od mene kad sam
pokušao da je oštrije nagnem. „Rekao sam polako.“
Spustio sam ruku. Dao mi je još jedan gutljaj. Pažljivo sam gutao. Stomak mi se zgrčio
posle trećeg. Drhtavica se vratila. Nisam se tresao zbog gripa.
„Moram da se uradim“, rekao sam. To nije bio najbolji način da se predstavim bivšem
svešteniku i prvom prijatelju među odraslima. Ali narkoman u krizi ne zna za obraz. Sem
toga, i on možda ima skelet ili dva u ormanu. Zašto bi se predstavljao kao Den Džejkobs,
umesto kao Čarls?
„Znam“, rekao je. „Video sam tragove. Podmirivaću te dok ne pobediš zlo koje kruži
tvojim sistemom. U protivnom ćeš početi da povraćaš kad god pokušam da te hranim, a to
ne možemo dozvoliti, zar ne? Nedostaje ti dvadeset pet kila do normalne težine.“
Iz džepa je izvadio smeđu bočicu s kašičicom na zatvaraču. Posegnuo sam za njom.
Odmahnuo je glavom. Odmakao ju je od mene.
„Moramo da se dogovorimo. Ja ću upravljati paradom.“
Otvorio je zatvarač i kašičicom izvadio nešto belog praška. Prineo ga je mom nosu.
Ušmrknuo sam ga u desnu nozdrvu. Izvadio je još malo praška, za levu. To nije bilo ono što
110
Knjigoteka
mi je potrebno - tačnije, nije bilo dovoljno onog što mi je potrebno - ali se drhtavica
smanjila, kao i opasnost da povratim lepi hladni sok od pomorandže.
„Sad možeš da odremaš“, rekao je. „Ili da otkinjavaš, kako se danas kaže. Spremiću ti
pileću supu. Neće biti kao mamina, već iz kesice, ali druge nemam.“
„Ne znam hoću li je zadržati u sebi“, rekao sam. Ispostavilo se da mogu. Tražio sam još
droge. Dao mi je samo za dva veoma skromna ušmrkivanja.
„Gde si ga nabavio?“, pitao sam ga dok je gurao bočicu u prednji džep farmerki.
Osmehnuo se. Osmeh ga je podmladio. Činilo mi se da ponovo ima dvadeset pet godina,
ženu koju voli i sinčića kog obožava. „Džejmi“, rekao je, „već dugo radim po zabavnim
parkovima i vašarima. Bio bih slepac ili idiot kad ne bih mogao da pronađem drogu.“
„Potrebne su mi veće količine. Injekcija.“
„Grešiš. Ti želiš injekciju, ali je od mene nećeš dobiti. Neću da ti pomažem u drogiranju,
ali ne želim da te spopadnu grčevi i da umreš u mojoj kući na točkovima. Spavaj. Ponoć se
bliži. Razgovaraćemo o načinima za oslobađanje od onog što te upropaštava ako ti ujutru
bude bolje. Odbaciću te do Sent Fransisa ili OSU medicinskog centra ukoliko ti se stanje ne
poboljša.“
„Trebaće ti mnogo sreće da me tamo ubaciš“, rekao sam. „Na dva koraka sam od
bankrotstva. Moje osiguranje ne pokriva ni aspirin iz apoteke.“
„Skarlet O’Hara rekla bi da ćemo se sutra brinuti zbog toga, jer sutra je novi dan.“
„Jakako“, zakrkljao sam.
„Kako ti kažeš.“
„Daj mi još malo.“ Ušmrkivanje mi je koristilo kao marlboro lajt strastvenom pušaču koji
je čitavog života dimio kamel. Bolje išta nego ništa.
Posle kraćeg oklevanja dozvolio mi je da još dva puta šmrknem. Dao mi je još manje
droge nego prvi put.
„Mora da sam lud kad dajem heroin čoveku koji ima težak grip“, rekao je, kroz kikot.
Gvirnuo sam ispod pokrivača i video da me je skinuo do gaćica. „Gde mi je odeća?“
„U ormanu. Bojim se da sam morao da je odvojim od moje. Malčice je smrdela.“
„Novčanik mi je u prednjem džepu pantalona. Tamo je i žeton s garderobe za torbu i
gitaru. Odeća nije važna, ali gitara jeste.“
„Je li to na autobuskoj ili železničkoj stanici?“
111
Knjigoteka
„Na autobuskoj.“ Dobijao sam drogu samo u obliku praška, u apotekarskim količinama.
Bila je veoma kvalitetna ili je izuzetno snažno delovala na moje propalo telo. Topla supa
zagrejala mi je stomak. Kapci su mi strahovito otežali.
„Spavaj, Džejmi.“ Stisnuo me je za rame. „Moraš da spavaš da bi izašao na kraj s tim
zlom.“
Opružio sam se po jastuku. Bio je mnogo mekši od onog u sobi iz Fergraunds ina. „Zašto
se predstavljaš kao Den?“
„Zato što se tako zovem. Čarls Danijel Džejkobs. Spavaj.“
Hteo sam, ali sam morao još nešto da ga pitam. Odrasli ljudi se menjaju. Mogu se
prepoznati ukoliko ih nije snašla neka opasna bolest ili ako im neka nesreća nije promenila
fizionomiju. Deca, pak...
„Prepoznao si me. Video sam to. Kako si uspeo?“
„Prepoznao sam te zato što tvoja mati živi na tvom licu, Džejmi. Nadam se da je Lora
dobro.“
„Mrtva je. I ona i Kler su mrtve.“
Ne znam kako je primio tu vest. Zažmurio sam. Deset minuta kasnije sam zaspao.
Osećao sam se bolje kad sam se probudio. Drhtavica se vratila na velika vrata. Džejkobs je
prislonio toplomer-traku na moje čelo. Posle jednog minuta je klimnuo. „Ima nade da ćeš
preživeti“, rekao je pre nego što mi je dao da ušmrknem najmanju moguću količinu droge iz
smeđe bočice. „Možeš li da ustaneš i pojedeš nešto kajgane?“
„Prvo moram u toalet.“
Pokazao mi je gde je. Uvukao sam se u sićušni toalet. Usput sam se oslanjao o nameštaj.
Piškilo mi se, ali sam bio preslab da obavim posao stojeći. Zbog toga sam seo na šolju kao
curica. Zviždućući, pekao je kajganu kad sam izašao iz toaleta. Stomak mi je zakrčao od
gladi. Pokušao sam da se setim kad sam poslednji put jeo nešto izdašnije od supe iz
konzerve. Pomislio sam na hladne krmenadle pojedene preksinoć, pre nastupa. Zaboravio
sam ako sam išta pojeo posle njih.
„Gutaj polako“, rekao je kad je postavio tanjir na sto. „Ne želiš da se odmah ispovraćaš,
zar ne?“
Polako sam počistio svu kajganu s tanjira. Sedeo je preko puta mene i pio kafu. Dao mi je
pola šolje s mnogo mleka kad sam je zatražio.
112
Knjigoteka
„Kako izvodiš trik s fotografijom?“
„Trik? Povredio si me, sinko. Slika na pozadinskom platnu pokrivena je
fosforescentnom supstancom. Kamera je ujedno i generator elektriciteta...“
„Toliko sam ukapirao.“
„Blic-prašak je veoma moćan i veoma... specijalan. Projektuje fotografiju subjekta na
telo devojke u večernjoj haljini. Efekat ne traje dugo; površina je prevelika. Fotografije koje
prodajem traju pak znatno duže.“
„Dovoljno dugo da ih mušterije pokažu unucima? Zaista?“
„Pa“, rekao je, „ne baš toliko dugo.“
„Koliko dugo traju?“
„Dve godine. Manje-više.“
„Ti ćeš tada biti daleko.“
„Naravno. A fotografije koje su važne...“ Kucnuo se po slepoočnici. „Ostaju ovde. To važi
za sve nas. Slažeš li se sa mnom?“
„Ali... prečasni Džejkobse...“
Na tren sam pred sobom ugledao čoveka koji je održao Strašnu propoved u vreme
Džonsonovog predsednikovanja. „Molim te, ne zovi me tako. Zovi me Den. To mi odgovara.
Sad sam Den. Den koji fotografiše Munjevite portrete. Ili Čarli, ako ti to više odgovara.“
„Ali okrenula se. Devojka na pozadinskom platnu načinila je okret od trista šezdeset
stepeni.“
„To je jednostavan trik, izveden pomoću filmskog projektora.“ Skrenuo je pogled kad je
to izgovorio. Ponovo se zagledao u mene. „Hoćeš li da ti bude bolje, Džejmi?“
„Bolje mi je. Zakačio sam neki dvadesetčetvoročasovni virus.“
„Nisi zakačio dvadesetčetvoročasovni virus, već grip. Bolest će se do podneva vratiti
punom snagom ako sad kreneš na autobusku stanicu. Ostani ovde. I da, mislim da će ti za
nekoliko dana biti bolje. Ne govorim o gripu.“
„Dobro sam.“ Sad je na mene došao red da skrenem pogled. Pažnju mi je privukla smeđa
bočica. Držao ju je za kašičicu i mahao njome na srebrnom lančiću, kao hipnotizerovom
amajlijom. Posegnuo sam za njom. Sklonio ju je van mog domašaja.
„Koliko dugo ga koristiš?“
„Heroin? Neke tri godine.“ Koristio sam ga šest godina. „Pao sam s motocikla. Smrskao
sam kuk i nogu. Dali su mi morfijum...“
113
Knjigoteka
„Naravno.“
„... a zatim kodein. On mi nije odgovarao. Počeo sam da obogaćujem sirup pilulama.
Terpin hidratom. Jesi li čuo za njega?“
„Da li se šališ? Na ulici taj napitak zovu vojničkim džinom.“
„Noga mi je zarasla, ali nikad neće biti kako valja. Svirao sam u bendu zvanom
Andersonvilski rokeri ili su možda već promenili ime u Džordžija Džajantse, kad me je neki
tip upoznao s hidrokodonom. Bio je to veliki korak u dobrom pravcu kad je reč o kontroli
bola. Stvarno želiš da čuješ ovu priču?“
„Naravno.“
Slegnuo sam ramenima, kao da mi to nije važno. Pokazalo se da ispovest ima
terapeutsko dejstvo. Nikome nisam govorio o svojim problemima s drogom pre tog dana u
Džejkobsovoj kući na točkovima. U bendovima gde sam svirao svi su slegali ramenima i
okretali glavu na drugu stranu. Tako je bilo dok god sam se pojavljivao u dogovoreno
vreme i dok god sam isporučivao akorde In the Midnight Hour - koji, verujete mi na reč, nisu
raketna fizika.
„To je još jedan sirup za kašalj. Jači je od terpin hidrata, ali samo ako znaš kako da
dopreš do onoga što je dobro. Moraš da vežeš kanap o grlić boce i da je zavrtiš kao što plešu
mevlevije. Centrifugalna sila odvaja sirup u tri sloja. Ono što valja - hidrokodon - u sredini
je. Isisaš ga slamčicom.“
„Fascinantno.“
Ne baš, pomislio sam. „Posle izvesnog vremena zbog bolova sam počeo da ubrizgavam
morfijum. Nedugo potom otkrio sam da upola jeftiniji heroin ima isti učinak.“ Osmehnuo
sam se. „Znaš, postoji berza droga. Heroinu je žešće opala cena kad su svi počeli da koriste
rok kokain.“
„Noga ti dobro izgleda“, rekao je brižnim tonom. „Imaš gadan ožiljak. Mišići su ti oslabili,
ali ne previše. Doktor te je valjano skrpio.“
„Mogu da hodam. Pokušaj da tri sata svake noći stojiš na nozi punoj metalnih kopči i
šrafova, pod vrelim reflektorima s pet kila teškom gitarom o ramenu. Pridikuj mi koliko god
hoćeš. Prihvatio si me kad sam posrnuo. Pretpostavljam da ti toliko dugujem, ali ne govori
mi o bolu. Niko ne može da zna kakav je ako ga ne doživi.“
114
Knjigoteka
Klimnuo je. „Mogu da shvatim tako nešto... kao neko ko je pretrpeo... gubitke. Reći ću ti
nešto što već znaš, duboko u sebi. Tvoj mozak te boli i svaljuje krivicu na nogu. Mozgovi su
vešti u tako nečemu.“
Vratio je bočicu u džep (s velikim žaljenjem sam gledao kako nestaje u njemu). Nagnuo
se napred, gledajući me u oči. „Ali verujem da mogu da se pobrinem za tebe električnim
tretmanom. Ništa ti ne garantujem. Tretman možda neće zauvek potisnuti mentalnu
žudnju, ali verujem da ti mogu ponuditi ono što igrači američkog fudbala zovu prostorom
za trčanje.“
„Pretpostavljam da nameravaš da me izlečiš, kao Konija. Kad ga je onaj klinac udario
štapom za skijanje.“
Izgledao je iznenađeno. Nasmejao se. „Nisi to zaboravio.“
„Naravno da nisam! Kako bih mogao?“ Nisam zaboravio kako je Kon odbio da krene sa
mnom da vidi Džejkobsa posle Strašne propovedi. To se nije moglo porediti s Petrovim
odricanjem od Isusa, ali je bilo prilično slično.
„To je u najboljem slučaju bilo sumnjivo izlečenje, Džejmi. Najverovatnije se radilo o
placebo efektu. Nudim ti pravo izlečenje, ono što će - kako verujem - bolni proces skidanja s
droga učiniti izlišnim.“
„Pa naravno da ćeš to reći, zar ne?“
„Sudiš me po mom scenskom liku. To što si video na vašaru samo je scenski lik.
Pokušavam da govorim istinu kad ne nosim odelo za nastup da bih zaradio za život. I na
poslu uglavnom govorim istinu. Ta fotografija oboriće s nogu prijateljice gospođice Keti
Mors.“
„Hoće“, rekao sam. „U sledeće dve godine. Manje-više.“
„Prestani da vrdaš i odgovori na moje pitanje. Želiš li da ti bude bolje?“
Setio sam se postskriptuma iz poruke Kelija van Dorna, pronađene ispod vrata. Za
godinu dana završićeš u zatvoru, ako se ne očistiš, napisao mi je. I to ako budem imao sreće.
„Očistio sam se pre tri godine.“ To je bila neka vrsta istine, iako sam uistinu bio na
marihuanskoj podršci. „Ozbiljno sam se trudio. Trpeo sam drhtavicu, znojenje, trzanje i
žitki proliv. Noga mi je pravila velike probleme. Teško sam hramao zbog oštećenih nerva.“
„Verujem da bih i to mogao da sredim.“
„Šta si ti, neki čudotvorac? Stvarno želiš da verujem u to?“
115
Knjigoteka
Ustao je s tepiha pored kreveta. „Zasad je dosta. Moraš da spavaš. Još si daleko od
oporavka.“
„U tom slučaju daj mi nešto što će mi pomoći da se oporavim.“
Dao mi je još malo čarobnog praha, bez roptanja. Pomogao mi je, ali nedovoljno. Te
godine samo mi je igla pomagala. Nije bilo drugog načina. To sranje ne može da nestane kao
odneto čarobnim štapićem.
Tako sam barem mislio.
Najveći deo nedelje proveo sam u kući na točkovima. Živeo sam od supe, sendviča i
nazalnih doza heroina, dovoljnih da spreče najgoru drhtavicu. Doneo je moju gitaru i torbu
iz garderobe na autobuskoj stanici. U njoj sam čuvao rezervni pribor. Nisam ga našao kad
sam ga potražio (druge noći, dok je zabavljao mase Munjevitim portretima). Molio sam ga
da mi ga vrati, zajedno s heroinom, da bih ga skuvao i propisno se uradio.
„Ne“, rekao je. „Ako želiš da gađaš venu...“
„Samo bih se bocnuo!“
Ošinuo me je nemoj, molim te pogledom. „Ukoliko to želiš, moraćeš sam da pronađeš
neophodan pribor. Ako se večeras još ne osećaš dovoljno dobro za takav poduhvat,
osećaćeš se sutra. Siguran sam da ćeš na vašaru brzo pronaći sve što ti je potrebno da
zadovoljiš svoje potrebe. Radi šta hoćeš, samo nemoj da se vraćaš ovamo.“
„Kada ćeš me podvrgnuti takozvanom čudotvornom izlečenju?“
„Kad se dovoljno oporaviš da podneseš malu dozu elektriciteta u čeonom režnju.“
Malčice me je zazeblo oko srca posle tih reči. Prebacio sam noge preko ivice postelje (on
je spavao na kauču) i gledao kako skida scensku odeću. Pažljivo ju je složio. Obukao je belu
pidžamu, sličnu nečem što bi nosili pacijenti-statisti u horor filmu čija se radnja odvija u
ludnici. Ponekad sam se pitao da li je i njemu mesto u sličnoj zdravstvenoj ustanovi. Nisam
to činio zato što je priređivao opsenarske predstave. Ponekad - pogotovo kad bi govorio o
isceliteljskoj moći elektriciteta - nije izgledao razumno. Tako je izgledao i kad je sebi
namestio otkaz za propovedaonicom u Harlouu.
„Čarli...“ Sad sam ga tako zvao. „Govoriš li o tretmanu elektrošokovima?“
Pribrano me je odmerio dok je zakopčavao gornji deo luđačke pidžame. „Da i ne.
Odlučno ne, u uobičajenom smislu te reči. Ne nameravam da te lečim poznatim
elektricitetom. Na sceni koješta govorim, zato što mušterije to žele. Ne dolaze na vašar da bi
116
Knjigoteka
dobile sledovanje stvarnosti, Džejmi. Gomila traži fantaziju. Tajni elektricitet zaista postoji.
Može se upotrebiti na mnogo načina. Još ih nisam sve otkrio, uključujući i onaj što me
najviše zanima.“
„Hoćeš li da podeliš to znanje sa mnom?“
„Neću. Upravo sam odradio nekoliko iscrpljujućih predstava. Moram da spavam. Nadam
se ćeš ujutru biti ovde. Ako ne budeš, otići ćeš sopstvenom voljom.“
„Nekada bi rekao da nema istinskih izbora, samo božje volje.“
„To je bio drugi čovek, mladić pun naivnih ubeđenja. Hoćeš li mi poželeti laku noć?“
Učinio sam to. Potom sam legao u pozajmljenu postelju. Možda više nije bio sveštenik,
ali je na mnogo načina nastavio da korača stazom dobrog Samarićanina. Možda nisam bio
obnažen, kao čovek kog su lopovi napali na putu za Jerihon, ali me je heroin na mnogo
načina razgolitio. A Čarli me je nahranio, obezbedio mi krov nad glavom i dovoljno droge da
ne izgubim jebeni razum. Postavljalo se pitanje želim li da mu pružim priliku da izravna
moje moždane talase ili da me ubije megavoltima specijalnog elektriciteta usmerenog u
moju glavu.
Pet, možda deset ili dvanaest puta hteo sam da ustanem i krenem glavnom ulicom
vašarišta dok ne nađem onog ko će mi prodati ono što mi je potrebno. Žudnja mi je bušila
mozak, prodirući sve dublje. Nazalne doze heroina nisu je suzbijale. Ništa nije moglo da
zameni veliku dozu ubačenu direktno u nervni sistem. Jednom sam prebacio noge preko
ivice kreveta i posegnuo za košuljom, odlučan da se uradim. Predomislio sam se i pružio po
postelji, drhteći, znojeći se i trzajući.
Konačno sam zalebdeo. Prepustio sam se misleći: Sutra, otići ću sutra. Ostao sam.
Džejkobs je petog jutra - mislim da je bilo peto - seo za volan kuće na točkovima, upalio
motor i rekao: „Idemo da se provozamo.“ Nisam imao izbora, izuzev da iskočim iz vozila u
pokretu.
117
Knjigoteka
VI
TRETMAN ELEKTRICITETOM. NOĆNA EKSKURZIJA. JEDAN
RAZGOROPAÐENI SELJOBER. KARTA ZA MAUNTIN EKSPRES
Džejkobsova električarska radionica bila je u Zapadnoj Talsi. Ne znam kako taj deo grada
danas izgleda, ali 1992. godine bio je tužna i ružna industrijska zona, gde je najveći deo
industrije umro ili bio na umoru. Zaustavio se na pustom parkiralištu na Olimpija aveniji i
parkirao ispred Vilson auto bodija.
„Agent za nekretnine rekao mi je da je mesto dugo zvrjalo prazno“, reče Džejkobs. Nosio
je izbledele farmerke i plavu košulju za golf. Oprao je i očešljao kosu. Oči su mu blistale od
uzbuđenja. Uznemiravao me je svojim izgledom „Morao sam da ga zakupim godinu dana
unapred, ali je cena bila bagatelna. Hajdemo unutra.“
„Trebalo bi da skineš staru firmu i okačiš svoju“, rekao sam i napravio pravougaonik
blago uzdrhtalim rukama, „gde bi pisalo: Munjeviti portreti, vlasnik Č. D. Džejkobs. Lepo bi
izgledala.“
„Neću dugo ostati u Talsi. Portreti su samo način da zaradim neki dolar dok izvodim
eksperimente. Mnogo sam napredovao od svešteničkih dana, ali je preda mnom još dug put.
I ne slutiš koliki. Ulazi, Džejmi. Ulazi.“
Otključao je vrata. Proveo me je kroz kancelariju bez nameštaja. Video sam čiste
pravougaonike na prljavom linoleumu, gde su nekad stajale noge stolova. Na zidu je bio
sparušeni kalendar s idiličnim snežnim prizorom iz aprila 1989. godine.
Metalni garažni krov bio je zarđao. Očekivao sam se da ćemo se kuvati pod
septembarskim suncem. Ali u garaži je bilo blagosloveno sveže. Čuo sam šapat rashladnih
uređaja. Uključio je niz prekidača - nedavno montiranih, ako je suditi po žicama što su
štrčale iz nepokrivenih rupa. Deset sjajnih svetiljki se uključilo. Pomislio bih da smo u sali
za operacije, da nije bilo prljavog betona i četvrtastih rupa po kojima su nekad putovali
liftovi.
„Rashlađivanje ovolikog prostora sigurno košta čitavo bogatstvo“, rekao sam. „Pogotovo
kad su sva svetla uključena.“
118
Knjigoteka
„Troškovi ventilacije su bezobrazno niski. Rashladni uređaji su mojih ruku delo. Koriste
veoma malo energije. Većinu proizvodim sam. Mogao bih da proizvedem sve što potrošim,
ali ne želim da privlačim pažnju lokalne elektrodistribucije, koja bi možda želela da proveri
kradem li struju. Što se svetiljki tiče... možeš da dodirneš sijalicu a da se ne opečeš.
Slobodno ih pipni, neće ti zagrejati kožu.“
Bat naših koraka tupo je odjekivao u praznom prostoru, baš kao i naši glasovi. Činilo mi
se da smo u društvu utvara. Imam taj utisak zato što sam zbunjen i uplašen, govorio sam
sebi.
„Slušaj, Čarli - ne petljaš se s nečim radioaktivnim, zar ne?“
Namrštio se i odmahnuo glavom. „Nuklearne sile ni najmanje me ne zanimaju. To je
energija za idiote. Čorsokak.“
„Pa, kako stvaraš energiju?“
„Elektricitet porađa elektricitet, ako znaš šta radiš. Nek ostane na tome. Dođi ovamo,
Džejmi.“
Na kraju prostorije bila su tri ili četiri stola s električnom opremom. Prepoznao sam
osciloskop, spektrometar i par aparata sličnih maršal pojačalima, koji su mogli biti baterije.
Video sam i očerupanu kontrolnu ploču i nekoliko konzola sa zatamnjenim brojčanicima.
Debeli električni kablovi pružali su se na sve strane. Neki su nestajali u zatvorenim
metalnim kontejnerima nalik kutijama za alat, dok su drugi vodili do tamne opreme.
Ovo bi mogla biti fantazija, pomislio sam. Oprema oživljena njegovom maštom. Munjeviti
portreti nisu bili maštarija. Nisam znao kako ih pravi. Njegova objašnjenja bila su krajnje
neodređena, ali su portreti postojali. Stajao sam odmah ispod blistavih svetiljki. Činilo mi se
da ne zrače nikakvu toplotu.
„Ovde nema mnogo toga“, sumnjičavo sam prozborio. „Očekivao sam više opreme.“
„Očekivao si blistava svetla! Hromirane prekidače koji štrče iz naučnofantastičnih
kontrolnih tabli! Tele ekrane iz Zvezdanih staza! Komore za teleportaciju ili hologram
Nojeve barke u maglenoj komori!“ Nasmejao se od srca.
„Nisam očekivao ništa slično“, rekao sam, iako je u priličnoj meri pogodio. „Mesto samo
izgleda malčice... prazno.“
„I jeste. Smanjio sam opseg aktivnosti i prodao nešto opreme. Druge - kontroverznije -
spravice razmontirao sam i uskladištio. U Talsi sam obavio veliki posao, pogotovo s
119
Knjigoteka
obzirom na malu količinu slobodnog vremena. Znaš kako je kad zarađuješ za život radeći
nešto što je dosadno.“
I te kako sam znao.
„Važno je da sam napravio izvestan napredak ka krajnjem cilju. Vreme je da razmislim o
daljim koracima. Ne verujem da to mogu da učinim s pola tuceta nastupa svake noći.“
„I koji je tvoj krajnji cilj?“
Oglušio se i o ovo pitanje. „Dođi ovamo, Džejmi. Šta kažeš za malo podizanje pre no što
počnemo?“
Nisam bio siguran da želim da počnemo, ali sam želeo podizanje. Nije mi to bio prvi put
da poželim da zgrabim smeđu bočicu i zbrišem. Samo što bi me verovatno stigao i preoteo
je. Bio je u boljoj formi od mene, iako sam bio mlađi i gotovo izlečen od gripa. Za početak,
nije skršio kuk i nogu kad je pao s motora.
Zgrabio je bojom poprskanu drvenu stolicu. Postavio ju je ispred crnih kutija nalik
maršal pojačalima. „Sedi ovde.“
Nisam ga poslušao, ne odmah. Na jednom stolu bila je fotografija s malim podupiračem
na zadnjem delu. Video je da posežem ka njoj. Pokrenuo se, kao da želi da me spreči.
Predomislio se i ustuknuo. Ćutke me je posmatrao.
Pesma na radiju može prokleto žestoko (iako blagotvorno kratkotrajno) oživeti sećanje
na prvi poljubac, dobar provod s prijateljima ili nesrećan događaj. Ne mogu da čujem Go
Your Own Way Flitvud Meka a da ne pomislim na majčine poslednje bolne nedelje života. Ta
pesma je tog proleća bila na radiju kad god bi ga uključio. I fotografija može imati isti
učinak. Pogledao sam je. U trenu sam ponovo imao osam godina. Moja sestra pomagala je
Moriju da naslaže domine u kutku s igračkama, dok je Petsi Džejkobs svirala gospel
standard, ljuljajući se na klavirskoj stolici. Glatka plava kosa elegantno je lepršala.
Bila je to fotografija snimljena u profesionalnom studiju. Petsi je nosila nabranu haljinu
do kolena, odavno izašlu iz mode. Njoj je dobro stajala. Klinac joj je bio na krilu. Nosio je
kratke pantalone i kaputić. Razdeljak se pružao po sredini glave.
„Zvali smo ga Prilepak Mori“, rekao sam milujući staklo.
„Jeste li?“
Nisam podigao glavu. Njegov nesigurni glas ispunio me je zebnjom od onog što bih
mogao videti u njegovim očima. „Jesmo. I svi dečaci bili su zaljubljeni u tvoju suprugu. I Kler
je bila. Mislim da se u svemu ugledala na gospođu Džejkobs.“
120
Knjigoteka
Oči su mi zasuzile na pomen moje sestre. Mogao bih da kažem da se to desilo zato što
sam bio u nokdaunu, pun žudnje za drogom. To bi bila istina, ali ne i čitava istina.
Prešao sam rukom preko lica i spustio fotografiju. Podigao sam glavu i video da
podešava regulator voltaže koji nije izgledao kao nešto što je trebalo podešavati. „Nisi se
ponovo oženio?“
„Nisam“, rekao je. „Nisam ni pomišljao na to. Petsi i Mori bili su sve što sam želeo, sve
što mi je bilo potrebno. Ne prođe dan a da ne pomislim na njih. Ne prođe mesec a da ne
sanjam kako su živi i zdravi i kako je saobraćajna nesreća bila san. Zatim se probudim. Reci
mi nešto, Džejmi. Tvoja majka i sestra. Zapitaš li se ikad gde su? Ako su negde?“
„Ne.“ Izdanci vere koji su preživeli Strašnu propoved sparušili su se u srednjoj i na
koledžu.
„Tako dakle. Shvatam.“ Pustio je regulator i usmerio pažnju na ono nalik na maršal
pojačalu, od vrste koju su bendovi s kojima sam svirao retko mogli da priušte. Zujalo je, ali
ne kao maršal. Zvuk je bio tiši, gotovo muzikalan. „Pa, pređimo na posao, hoćemo li?“
Posmatrao sam stolicu, ali nisam sedao na nju. „Rekao si da ćeš mi dati malo praška pre
toga.“
„Jesam.“ Potegao je smeđu bočicu. Dodao mi ju je posle kraćeg oklevanja. „Zašto se ne bi
sam poslužio, pošto se nadamo da će ti ovo biti poslednji put?“
Nije morao dvaput da mi ponudi. Ušmrkao sam bogatu količinu praha u obe nozdrve.
Ušmrkao bih dvostruko veću da mi nije oteo bočicu iz ruke. Prozor s pogledom na tropsku
plažu ipak se otvorio u mojoj glavi. Blagi povetarac nahrupio je u nju. Prestao sam da se
brinem za sudbinu moždanih talasa i seo na stolicu.
Otvorio je jedan od nekoliko ormana i izvadio par iskrzanih slušalica s metalnom
mrežom preko naušnica. Uključio ih je u spravu nalik pojačalu. Pružio mi ih je.
„Brišem, ako čujem In-A-Gadda-Da-Vida“, rekao sam.
Nasmejao se, ali ništa nije rekao.
Nataknuo sam slušalice. Osećao sam hladnu mrežu na uvetu. „Jesi li pokušao ovo na bilo
kome?“, pitao sam. „Hoće li boleti?“
„Neće boleti“, rekao je. Nije odgovorio na prvo pitanje. Dao mi je štitnik za zube kakav
ponekad nose košarkaši, kao da želi da porekne prethodnu izjavu. Nasmejao se kad je video
moj izraz lica.
„To je uobičajena mera predostrožnosti. Zagrizi.“
121
Knjigoteka
Poslušao sam ga.
Iz džepa je izvadio belu plastičnu kutiju, ne veću od zvona na vratima. „Mislim da ćeš...“
Nisam čuo ostatak rečenice, pošto je pritisnuo dugme na kutijici.
Nije bilo gubitka svesti, niti sam osetio da je proteklo ikakvo vreme, nije bilo nikakvog
prekida. Čuo sam samo veoma glasno puc, kao da je Džejkobs pucnuo prstima pored mojih
ušiju, iako je stajao skoro dva metra od mene. U sledećem trenutku naginjao se preko mene
umesto da stoji pored onog što nije bilo maršal pojačalo. Bele kontrolne kutijice nigde nije
bilo. Moj mozak se pogubio. Zaglavio se.
„Nešto“, rekao sam. „Nešto, nešto, nešto. Desilo se. Desilo se. Nešto se desilo. Nešto se
desilo, desilo se, nešto se desilo. Desilo se. Nešto.“
„Prestani. Ništa ti ne fali.“ Nije zvučao ubeđeno, već uplašeno. Slušalice su nestale.
Pokušao sam da ustanem i podignem ruku, kao đak prvak koji zna tačan odgovor i umire od
želje da se pokaže pred nastavnicom i drugovima.
„Nešto. Nešto. Nešto. Desilo se. Desilo se. Desilo se. Nešto se desilo.“
Ošamario me je, i to jako. Trgnuo sam se unazad. Pao bih da stolica nije bila postavljena
uz metalni zid radionice.
Spustio sam ruku i prestao da ponavljam. Ćutke sam ga posmatrao.
„Kako se zoveš?“
Hteo sam da kažem nešto se desilo, pomislio sam. Zovem se Nešto, a prezivam Desilo Se.
Ali nisam to rekao. „Zovem se Džejmi Morton.“
„Srednje ime?“
„Edvard.“
„Kako se ja zovem?“
„Čarls Džejkobs. Čarls Danijel Džejkobs.“
Pružio mi je bočicu heroina. Pogledao sam je i vratio. „Ne treba mi. Upravo si mi ga dao.“
„Jesam li?“ Pokazao mi je na sat. U radionicu smo stigli sredinom jutra, sad je bilo dva i
nešto po podne.
„Nemoguće!“
To ga je zainteresovalo. „Otkud ti to?“
„Zato što nimalo vremena nije prošlo. Izuzev... izgleda da jeste. Da li je?“
„Jeste. Dugo smo razgovarali.“
122
Knjigoteka
„O čemu?“
„O tvom ocu. Braći. Majčinoj i Klerinoj smrti.“
„Šta sam ti rekao o Kler?“
„Da se udala za nasilnika i da je tri godine ćutala o tome jer se stidela. Konačno je
otvorila dušu bratu Endiju i...“
„Zvao se Pol Overton“, rekao sam. „Predavao je engleski u prestižnoj pripremnoj školi u
Novoj Engleskoj. Endi se dovezao do nje. Čekao ga je na parkiralištu. Ubio je boga u njemu
kad se pojavio. Svi smo voleli Kler - mislim da ju je i Pol Overton voleo na svoj način - ali su
ona i Endi bili najstariji i naročito bliski. Jesam li ti to ispričao?“
„Gotovo od reči do reči. Endi mu je rekao: Ubiću te ako je samo još jednom pipneš.“
„Šta sam ti još ispričao?“
„Da se Kler iselila, obezbedila zabranu prilaska i podnela tužbu za razvod. Preselila se u
Severni Konvej i zaposlila kao predavač. Overton se, posle šest meseci, kad je razvod postao
pravosnažan, dovezao do njene škole. Upucao ju je u učionici, dok je pregledala zadatke
posle časova. Zatim se ubio.“
Da. Kler je mrtva. Njen pogreb bio je poslednje okupljanje moje mnogobrojne, bučne i
obično srećne porodice. Bio je to sunčan oktobarski dan. Odvezao sam se u Floridu posle
toga samo zato što je nikad nisam posetio. Tri meseca kasnije svirao sam s Petsi Klajns
lipstikom, u Džeksonvilu. Benzin je bio skup, a klima obično topla. Trampio sam automobil
za kavasaki. Pokazalo se da to nije bila mudra odluka.
U uglu sobe stajao je frižiderčić. Otvorio ga je. Dao mi je bocu soka od jabuka. Iskapio
sam je u pet dugih gutljaja.
„Da vidimo možeš li da ustaneš?“
Zateturao sam se kad sam ustao iz stolice. Džejkobs me je uhvatio za lakat i pridržao.
„Dobro je. Sad pruži korak preko sobe.“
Poslušao sam ga. Isprva sam se ljuljao kao pijanac. U povratku sam bio znatno sigurniji.
Noge su me mnogo bolje slušale.
„Dobro je“, rekao je. „Ni traga od hramanja. Idemo do vašarišta. Moraš da se odmaraš.“
„Nešto se desilo“, rekao sam. „Šta?“
„Verujem da je došlo do blagog preuređenja tvojih moždanih talasa.“
„Veruješ?“
„Da.“
123
Knjigoteka
„Ali nisi siguran?“
Činilo mi se da dugo razmišlja, iako se najverovatnije radilo o sekundama. Prošlo je
nedelju dana pre no što sam povratio pojam o vremenu. Konačno je progovorio: „Teško
dolazim do nekih veoma važnih knjiga. Zbog toga moja istraživanja znatno sporije
napreduju i ponekad zahtevaju preduzimanje manjih rizika, isključivo prihvatljivih. Dobro
ti je, zar ne?“
Mislio sam da je prerano za donošenje takvog suda, ali nisam to rekao. Čemu priča, kad
je nešto već gotovo.
„Hajde, Džejmi. Noćas sam mnogo radio. I ja moram da se odmorim.“
Pokušao sam da dohvatim vrata kad smo stigli do kuće na točkovima. Ruka mi je
ponovo sunula uvis. Lakat se ukočio, kao da je od gvožđa. U jednom jezivom trenutku
pomislio sam da se nikad neće spustiti, da ću ostatak života provesti s rukom podignutom u
gestu nastavnice, nastavnice, prozovite mene. Grč je popustio. Spustio sam ruku, otvorio
vrata i ušao.
„To će proći“, rekao je.
„Kako možeš da kažeš, kad ne znaš šta si zapravo uradio?“
„Znam iz iskustva.“
Pokazao mi je bočicu heroina kad se parkirao na svom mestu na vašarištu. „Uzmi je ako
hoćeš.“
Nisam je uzeo. Osećao sam se kao čovek koji gleda banana-split nekoliko minuta posle
večere od devet jela na Dan zahvalnosti. Znate da je šećerna bomba ukusna i da biste je pod
određenim okolnostima halapljivo proždrali, ali ne i posle gigantskog obroka. Banana-split
posle njega nije predmet želja, već samo predmet.
„Možda kasnije“, rekao sam, ali taj trenutak još nije nastupio. Znam da nikad neće
nastupiti dok kao postariji čovek bez naznake artritisa pišem o prošlim danima. Izlečio me
je opasnim lekom. Znao je da je opasan. Kad vam neko govori o prihvatljivim rizicima, valja
se zapitati kome su prihvatljivi? Čarls Džejkobs bio je dobri Samarićanin. Bio je i poluludi
naučnik. Tog dana u napuštenoj radionici za auto-limariju bio sam njegov najnoviji
zamorac. Mogao me je ubiti. Ponekad - često - požalim što nije.
124
Knjigoteka
Prespavao sam ostatak popodneva. Probudio sam se bistre glave i pun poleta, kao ranija
verzija Džejmija Mortona. Prebacio sam noge preko kreveta. Gledao sam kako navlači
odeću za nastup. „Reci mi nešto“, progovorio sam.
„Radije ne bih, ako se tiče naše male pustolovine u Zapadnoj Talsi. Predlažem da
sačekamo i vidimo hoće li se ovo stanje zadržati, ili ćeš zapasti u krizu... prokleta da je ova
mašna. Nikad nisam umeo da je vežem. Brisko je savršeno beskoristan u tome.“
Brisko je bio njegov pomoćnik, tip koji je obmanjivao i skretao pažnju publici kad je to
bilo potrebno.
„Pusti je“, rekao sam. „Zalud se trudiš. Dozvoli da ti je vežem.“
Stao sam iza njega. Pružio sam ruke preko njegovih ramena i vezao mašnu. Uradio sam
to s lakoćom, jer su ruke prestale da mi drhte. Smirile su se, naporedo s korakom, nakon
tretmana elektricitetom.
„Gde si to naučio?“
„Posle nesreće nisam mogao da stojim i da sviram duže od sat-dva. Svirao sam u grupi
Pogrebnici.“ To nije bila neka grupa. Nijedan bend u kom sam bio najbolji svirač nije to
mogao biti. „Nosili smo smokinge, cilindre i mašne. Grupa se raspala kad su se bubnjar i
basista potukli oko cure. Napustio sam posao s novom veštinom.“
„Pa... hvala ti. Šta si hteo da me pitaš?“
„Hteo sam da te pitam za Munjevite portrete. Slikaš samo žene. Rekao bih da se na taj
način odričeš pedeset procenata potencijalnih mušterija.“
Osmehnuo se dečačkim osmehom, s kojim je vodio slobodne aktivnosti u podrumu
ispod parohijskog doma. „Kad sam izumeo foto-aparat za portret - kombinaciju generatora
i projektora - snimao sam pripadnike oba pola. Počeo sam u malom zabavnom parku u
Severnoj Karolini. Zvao se Zemlja zadovoljstava. Više ne radi, ali je svojevremeno bio divno
mesto gde sam zaista uživao. Nastupao sam na šetalištu, aveniji Zemlje zadovoljstava. Moja
atrakcija bila je pored Galerije opakih faca i Misterijeve kuće ogledala. U galeriji su koristili
velike figure od kartona, s rupama za lice. Imali su pirata, gangstera s automatom, žestoku
curu u vojničkoj uniformi s automatskom puškom, Džokera i Ženu-Mačku iz stripova o
Betmenu. Mušterije bi gurnule glavu u rupu na odabranom liku. Zgodne devojke - zvale su
se holivudske cure - fotografisale bi ih.“
„To ti je dalo ideju za predstavu?“
125
Knjigoteka
„Tako je. U to doba nastupao sam pod imenom Gospodin Elektriko, u znak poštovanja
prema Reju Bredberiju, iako sumnjam da je iko iz gomile to znao. Izumeo sam
rudimentarnu verziju sadašnjeg projektora, ali mi nikad nije palo na pamet da ga uvrstim u
predstavu. Uglavnom sam se koristio Teslinim kalemom i generatorom iskri zvanim
Jakovljeve merdevine. Demonstrirao sam mali model Jakovljevih merdevina deci dok sam se
bavio svešteničkim pozivom. Koristio sam hemikalije da bi iskre menjale boju. Sećaš li se
toga, Džejmi?“
Sećao sam se.
„Galerija opakih faca skrenula mi je pažnju na mogućnosti mog projektora. Tako sam
stvorio Munjevite portrete. Reći ćeš da je to bila samo još jedna atrakcija... ali pomogla mi je
da znatno unapredim istraživanja, i još to čini. U početku sam u Zemlji zadovoljstava nudio
dve pozadine, muškarca u skupocenom crnom odelu i prekrasnu devojku u jednako skupoj
i velelepnoj balskoj haljini. Neki muškarci tražili su da budu fotografisani, ali bilo ih je
veoma malo. Verujem da su im se drugari smejali kad bi ih videli tako nalickane. Žene se
nikad nisu smejale, jer vole da se lickaju i udešavaju. Što ulickanije i uparađenije izgledaju -
to bolje. Stajale su u redu pred foto-aparatom, posle demonstracije.“
„Otkad nastupaš po vašarima?“
Zažmurio je na jedno oko, dok je računao. Iznenađeno me je pogledao, otvorio oba oka i
progovorio: „Gotovo petnaest godina.“
Sa osmehom sam odmahnuo glavom. „Sa svešteničkog poziva spao si na kičasto
opsenarstvo.“
Shvatio sam da sam neprilično postupio čim su mi te reči prešle preko usana. Šta mogu,
kad me je ideja o svešteniku koji je postao vašarski zabavljač zbunjivala. Nije se uvredio. Sa
zadovoljstvom je osmotrio uredno svezanu mašnu i namignuo.
„Nema tu nikakve razlike“, rekao je. „I jedni i drugi se trude da obmanu i opsene gomilu.
Izvini, moram da uvaljam neku munju.“
Ostavio je bočicu heroina na stočiću nasred kuće na točkovima. Nekoliko puta sam je
pogledao. Jednom sam je i podigao, ali nisam imao želju da je otvorim i upotrebim čarobni
prah. Istini za volju, nisam znao zašto sam protraćio pozamašni deo života zbog te
supstance. Luđačka želja za heroinom sad mi je ličila na izbledeli san. Pitao sam se da li se
svi ljudi tako osećaju kad ih opsesivna potreba napusti. Nisam znao odgovor.
I još ga ne znam.
126
Knjigoteka
Brisko je zbrisao bez najave, kao što otkačeni tipovi često rade. Džejkobs je pristao iz prve
kad sam ga zamolio za posao. Nisam radio bogzna šta, ali zbog mene nije morao da traži
lokalnog pomagača za nošenje foto-aparata na scenu i s nje, držanje cilindra i pretvaranje
da je ošinut strujom. Predložio mi je da odsviram neki akord na gibsonu za vreme
demonstracije. „Nešto napeto“, rekao je. „Nešto što će ih zaplašiti, što će ih naterati da
pomisle da će cura biti spržena.“
Zadatak nije bio težak. „Promena iz a-mola u E-dur (to su početni akordi House of the
Rising Sun i The Springhiil Mining Disaster, ako vas baš zanima) uvek nepogrešivo
nagoveštava neizbežnu katastrofu. Uživao sam u svirci, i te kako svestan da bi moćno sporo
dobovanje upotpunilo utisak.
„Ne vezuj se preterano za ovaj posao“, posavetovao me je Čarli Džejkobs. „Ne
nameravam da se zadržavam u Talsi. Gledanost naglo opada posle zatvaranja vašarišta.“
„Gde ćeš?“
„Nisam siguran. Navikao sam da putujem sam.“ Potapšao me je po ramenu. „Tek da
znaš.“
Znao sam. Čarli Džejkobs je posle smrti žene i deteta postao solo izvođač.
Sve manje vremena provodio je u radionici. Donosio je neku opremu na vašarište.
Skladištio ju je u prikolici koju će prikačiti za kuću na točkovima kad bude dao vatru
tabanima.
Nisam znao šta ću sa svojim životom. Oslobodio sam se droga (i hramanja, kad smo već
kod toga), ali skitanje s Kraljem Visoke Voltaže nije moglo biti moj životni cilj. Bio sam mu
zahvalan, ali ne toliko koliko bi se dalo zamisliti, pošto nisam mogao da se setim užasa
heroinske zavisnosti (kao što žena s bebicom ne može da se seti porođajnih bolova). Ulivao
mi je strah, baš kao i njegov tajni elektricitet. Govorio je o njemu ekstravagantnim izrazima
- tajna univerzuma, staza do konačnog saznanja - iako u suštini nije znao o čemu se radi,
baš kao što ni bebica ne zna šta je pištolj pronađen u tatinom ormanu.
Kad već govorimo o ormanima... njuškao sam malo po njima, znate? Pronašao sam
album pun fotografija Petsi, Morija i njih troje. Na stranicama je bilo tragova čestog
korišćenja. Izgledalo je da će omot svakog časa popustiti. Nisam morao biti Sem Spejd6 da
bih zaključio da je mnogo vremena provodio listajući album, ali ga nikad nisam video da to
čini. Bio je njegova tajna.
127
Knjigoteka
Baš kao elektricitet.
Trećeg oktobra, u ranim jutarnjim časovima, nedugo pre zatvaranja državnog vašara u
Talsi, suočio sam se s novom posledicom Džejkobsovog tretmana strujom. Plaćao me je za
moju službu (poprilično više no što sam zasluživao). Imao sam dovoljno para da unajmim
sobu na nedeljnoj bazi, četiri bloka od vašarišta. Bio sam mu drag (ako je to bio slučaj), ali
mi je bilo jasno da želi da bude sam i da je krajnje vreme da mu omogućim da se vrati u svoj
krevet.
U ponoć, jedan sat nakon poslednje predstave te večeri, vratio sam se u sobu. Odmah
sam zaspao. To mi se gotovo uvek dešavalo. Dobro sam spavao otkad sam izbacio drogu iz
sistema. Tog jutra probudio sam se dva časa kasnije, u zakorovljenom zadnjem dvorištu
kuće za izdavanje. Ledeni mesec visio je na nebesima. Ispod njega je stajao Džejmi Morton,
go, izuzev jedne čarape, s komadom gumenog creva opasanim oko bicepsa. Nisam znao gde
sam ga nabavio, ali su se krvni sudovi iznad nje - savršeno mesto za ubrizgavanje droge napeli. Podlaktica ispod nje bila je bela, hladna i utrnula.
„Nešto se desilo“, rekao sam. Držao sam viljušku u ruci (bog te pita gde li sam nju
pronašao) i besomučno bockao nadutu nadlakticu. Krv je tekla iz desetak ranica. „Nešto.
Desilo se. Nešto se desilo. Majko mila, nešto se desilo. Nešto, nešto.“
Naložio sam sebi da prestanem, ali isprva nisam mogao. Nisam bio van kontrole, ali to
nije bila moja kontrola. Pomislio sam na električnog Isusa koji jezdi preko Spokojnog jezera
po skrivenoj šini. Tako sam se osećao.
„Nešto.“
Ubod.
„Desilo se.“
Ubod-ubod.
„Nešto...“
Isplazio sam jezik. Zagrizao sam ga. Ponovo sam čuo ono oštro puc, ali ne pored ušiju,
već duboko u glavi. Imperativ da govorim i da se bodem nestao je u trenu. Viljuška mi je
ispala iz ruke. Skinuo sam improvizovanu podvesku. Podlaktica me je zapeckala kad je krv
navrla u nju.
Podigao sam pogled u pravcu Meseca. Zadrhtao sam pitajući se ko me je kontrolisao ili
šta me je kontrolisalo. Zato što me je neko kontrolisao. Opazio sam da sam stao na staklene
128
Knjigoteka
krhotine i gadno posekao nogu kad sam se vratio u sobu (zahvalan što niko nije video
njihanje moje piše na povetarcu). To je trebalo da me probudi, ali nije. Zašto? Zato što
nisam spavao. Bio sam siguran u to. Nešto je zagospodarilo mnome. Pokretalo me je mimo
moje volje. Vozilo je moje telo kao automobil.
Oprao sam povređenu nogu i legao u krevet. Nisam obavestio Džejkobsa o tom iskustvu.
Kakvog dobra bi to donelo? Rekao bi mi da je posekotina na tabanu posle male ponoćne
šetnje neznatna cena za čudesno izlečenje od kobne heroinske zavisnosti. I bio bi u pravu.
Ipak:
Nešto se desilo.
Državni vašar u Talsi te godine zatvarao se desetog oktobra. U pet i petnaest tog popodneva
stigao sam do Džejkobsove kuće na točkovima. Imao sam dovoljno vremena da naštimujem
gitaru i vežem šefu kravatu. Ovo poslednje je postala tradicija. Začuo sam kucanje na
vratima dok sam je vezivao. Čarli je namršteno krenuo ka njima. Te večeri čekalo ga je šest
predstava zaredom. Poslednja je počinjala oko ponoći. Nije voleo da ga iko uznemirava pre
nastupa.
Otvorio je vrata govoreći: „Ako nije važno, voleo bih da kasnije nav...“ kad ga je
domorodac u pantalonama na tregere i bejzbol kapom (otelotvorenje ozlojeđenog
seljobera) opaučio po labrnji. Džejkobs se zateturao unazad. Sapleo se o svoju nogu i pao.
Za dlaku je promašio stočić za ručavanje, koji bi ga sasvim sigurno onesvestio.
Nezvani gost upao je u kuću na točkovima. Sagnuo se i zgrabio Džejkobsa za revere. Bio
je njegovih godina, ali mnogo krupniji. Kipteo je od besa. Biće nevolja, pomislio sam. I ovako
ih je bilo, ali mislio sam na one što se završavaju dužim boravkom u bolnici.
„Zbog tebe je uhapšena!“, povikao je. „Proklet da si, imaće dosije koji će je pratiti do
kraja života ko konzerva vezana za kereći rep!“
Bez razmišljanja sam podigao praznu šerpu iz sudopere. Tresnuo sam ga postrance po
glavi. Nisam ga jako udario. Seljober je pustio Džejkobsa. Zapanjeno me je pogledao. Suze
su mu potekle s obe strane pozamašne njonje.
Čarli je uzmakao od uljeza. Podigao se na ruke i ustao. Krv mu je curkala s donje usne,
rasečene na par mesta.
„Zašto ne pronađeš nekog svoje veličine?“, pitao sam ga. To nije bila najpametnija
opaska, ali nas ovakvi sukobi vraćaju na duhovni nivo školskog dvorišta.
129
Knjigoteka
„Izveli su je na sud!“, povikao je naglaskom raštimovanog bendža. „Zbog ovog
hohštaplera! Zbog ovog hohštaplera, od zla oca i od gore majke!“
Rekao je od zla oca i od gore majke. Stvarno je to rekao.
Spustio sam saksiju na šporet. Pokazao sam mu prazne šake i progovorio najsmirenijim
glasom. „Ne znam o kome govoriš. Siguran sam da ni...“ - zamalo što nisam rekao Čarls „siguran sam da ni Den to ne zna.“
„Moja ćera! Moja ćera Keti! Keti Mors! Reko joj je da je slika džabe - zato što se popela
na binu - ali nije bila! Slika je mnogo koštala! Upropastila joj je život, eto šta je ta slika
uradila!“
Oprezno sam spustio ruke na njegova ramena. Mislio sam da će me tresnuti. Bio je tužan
i zbunjen kad se oslobodio gneva. „Hajdemo napolje“, rekao sam. „Pronaći ćemo klupu u
hladovini, pa ćeš mi ispričati šta se dogodilo.“
„Ko si ti?“
Hteo sam da se predstavim kao pomoćnik gospodina Džejkobsa, ali bi to zvučalo prilično
nevažno. Spasle su me godine na poslu putujućeg svirača. „Njegov agent.“
„Je li? Možeš li da mi isposluješ odštetu? Zato što mi treba. Advokati mi deru kožu s
leđa.“ Pokazao je prstom na Džejkobsa. „Zbog tebe! To je tvoja bogom prokleta krivica!“
„Ja... ne znam o čemu govorite...“ Čarli je obrisao dosta krvi s brade. „Uveravam vas da ne
znam o čemu govorite, gospodine Morse.“
Dopratio sam Morsa do vrata. Nisam hteo da izgubim osvojene položaje.
„Porazgovarajmo na svežem vazduhu.“
„Krenuo je za mnom. Na uglu parkirališta za zaposlene bila je tezga sa sokovima i
grickalicama, sa zarđalim stolovima zaklonjenim platnenim suncobranima. Kupio sam mu
veliku koka-kolu. Prosuo je prst-dva po stolu i iskapio polovinu papirne čaše velikim
gutljajima. Spustio ju je na sto i pritisnuo čelo dlanom.
„Nikako da naučim da ne pijem hladno piće na ovaj način“, rekao je. „Posle toga kao da ti
je neko zabio ekser u glavu, zar ne?“
„Tako je“, rekao sam, misleći kako nag stojim na oskudnoj mesečini i zabijam viljušku u
krvavu nadlakticu. Nešto se desilo. Meni i, po svoj prilici, Keti Mors.
„Reci mi u čemu je problem.“
„Slika koju joj je dao, ona je bogom prokleti problem. Svuda ide s njom. Prijateljice su
počele da zbijaju šale na njen račun, ali nju baš nije briga. Govori ljudima: E ovako zaista
130
Knjigoteka
izgledam. Jedne noći pokušao sam da joj izbijem te bubice iz glave, ali mi je žena rekla da
prestanem, da će to proći samo od sebe. I izgledalo je da prolazi. Dva ili tri dana ostavljala je
sliku u sobi. Otišla je i u frizersku školu bez nje. Mislili smo da je gotovo.“
Nije bilo. Sedmog oktobra, pre tri dana, ušla je u draguljarnicu u Broken Arouu, gradiću
jugoistočno od Talse. Nosila je torbu za kupovinu. Oba prodavca su je prepoznala, jer je
navraćala nekoliko puta nakon posete Džejkobsovoj atrakciji na vašaru. Jedan ju je pitao
može li da joj pomogne. Keti je žurno i bez reči prošla pored njega. Prišla je vitrini s
najskupljom robom. Izvadila je čekić iz torbe i slomila staklenu ploču. Nije se obazirala na
zavijanje alarma i dve posekotine dovoljno ozbiljne da zavrede ušivanje. („I ostaviće
ožiljke“, žalostivo je dodao njen otac). Uzela je par dijamantskih minđuša.
„Moje su“, rekla je. „Lepo se slažu s mojom haljinom.“
Mors je završio priču kad su se pojavila dvojica plećatih momaka s natpisima
OBEZBEÐENJE na crnim majicama. „Ima li ovde nekih problema?“ pitao je jedan od njih.
„Nema ih“, rekao sam i nije ih bilo. Ispričao je priču, oslobodivši se gneva, što je bilo
dobro. Nekako se smanjio, što nije bilo tako dobro. „Gospodin Mors je upravo krenuo kući.“
Ustao je, stiskajući čašu koka-kole. Krv Čarlija Džejkobsa sušila se na njegovim
zglobovima. Činilo se da nije svestan njenog porekla.
„Ne bi vredelo da ga prijavim policiji, a?“, pitao je. „Rekli bi da ju je on je samo sliko.
Dođavola, nije joj ni naplatio.“
„Hajdemo, gospodine“, reče jedan čuvar. „Rado ću vam udariti pečat na ruku ako hoćete
da posetite vašar.“
„Ne, gospodine“, rekao je. „Moja porodica je završila s ovim vašarom. Idem kući.“
Okrenuo se posle nekoliko koraka. „Da li je i ranije radio ovako nešto, gospodine? Je li još
nekog upropastio osim moje male Keti?“
Nešto se desilo, pomislio sam. Nešto, nešto, nešto se desilo.
„Ne“, rekao sam. „Ne koliko je meni poznato.“
„Kao da bi mi rekao, čak i da jeste. Ti si njegov agent.“
Otišao je, oborene glave, ne osvrćući se za sobom.
131
Knjigoteka
Džejkobs je zamenio okrvavljenu košulju u kući na točkovima. Pritisnuo je krpu punu leda
na naduvenu donju usnu. Prepričao sam mu ono što sam čuo od Morsa. Rekao mi je: „Veži
mi mašnu, molim te? Već kasnimo.“
„Auh“, rekao sam. „Auh, auh, auh. Moraš da je središ. Kao što si sredio mene,
slušalicama.“
Odmerio me je na način koji se graničio s prezirom. „Misliš da bi mi Najdraži Tata
dopustio da joj se približim na manje od kilometra? Sem toga, šta nije u redu s njom... njena
opsesija... s vremenom će izbledeti. Ništa joj neće faliti. Svaki iole sposoban advokat moći će
da ubedi sudiju da tog dana nije bila pri sebi. Provući će se s ukorom.“
„Ništa od ovog nije novo za tebe, zar ne?“
Slegnuo je ramenima. Nije skrenuo pogled s mene, ali me više nije gledao u oči. „Tu i
tamo bilo je propratnih efekata, iako se ništa nije moglo meriti s pokušajem pljačke usred
bela dana gospođice Mors.“
„Učiš se metodom pokušaja, zar ne? Sve mušterije Munjevitih portreta su
eksperimentalni zamorci. Samo što im to nije poznato. I ja sam bio eksperimentalni
zamorac.“
„Da li ti je bolje ili nije?“
„Jeste.“ Izuzev povremenih ranojutarnjih bockanja, naravno.
„U tom slučaju te molim da mi vežeš mašnu.“
Malo mi je falilo da ga ne poslušam. Naljutio sam se na njega - povrh svega, iskrao se iz
kuće na točkovima i pozvao obezbeđenje - ali sam mu dugovao. Spasao mi je život, što je
bilo dobro. Živeo sam bez droge, što je bilo još bolje.
Zbog toga sam mu vezao mašnu. Odradili smo predstavu, tačnije: svih šest. Gomila je
ispustila aaaahhhh kad je počeo vatromet povodom zatvaranja vašara. Nije bila tako glasna
kao kad je Den, izumitelj jedinstvenih Munjevitih portreta predstavljao svoju magiju. Prašio
sam zlokobne akorde na bini dok su devojke sneno posmatrale sebe na glamuroznoj
pozadini. Pitao sam se koja od njih će otkriti da je te večeri nepovratno izgubila delić svog
uma.
Pronašao sam kovertu ispod vrata. Već viđeno, po ko zna koji put, rekao bi Jogi. Samo što se
ovog puta nisam upiškio u krevetu, što me moja hirurški obrađena noga nije bolela, što
132
Knjigoteka
nisam oboleo od gripa, niti sam se znojio i trzao od potrebe za drogom. Savio sam se,
podigao je s poda i otvorio.
Moram priznati da moja mirodija nije volela cmizdrave oproštaje. Koverta je sadržala
manju kovertu s logom kompanije Amtrak i komad papira. Na njemu su bili ime i adresa u
gradu Nederlandu, u državi Kolorado. Džejkobs je ispod toga nažvrljao tri rečenice. Ovaj
čovek daće ti posao ako ga budeš hteo. Moj je dužnik. Hvala ti na vezivanju kravate. Č. D. Dž.
U manjoj koverti bila je jednosmerna karta za Mauntin ekspres od Talse do Denvera.
Dugo sam je posmatrao. Mogao sam da je vratim i dobijem novac na staničnoj biletarnici.
Mogao sam da odem do Denvera i svratim do ondašnje muzičke berze, prve stanice na
novom sviračkom putešestviju. Brzo bih ponovo zaronio u te vode. Prsti su mi omekšali, a
mišići zarđali. Tu je bio i problem u vezi sa drogom. Na turnejama je ima ko blata. Magični
Munjeviti portreti za dve godine izblede, rekao mi je Džejkobs. Ko zna važi li to i za magično
izlečenje od zavisnosti? Kako da znam da nije tako, ako ni on nije znao?
Tog popodneva odvezao sam se taksijem do radnje za auto-limariju koju je iznajmljivao
u industrijskoj zoni u Zapadnoj Talsi. Bila je napuštena. Na od ulja potamnelom podu nije
bilo nijednog komada žice.
Ovde mi se nešto desilo, pomislio sam. Zapitao sam se da li bih, kad bi mi se pružila
prilika, ponovo stavio one frizirane slušalice na glavu. Shvatio sam da bih ih stavio. To mi je
na izvestan, mada neshvatljiv način pomoglo da odlučim o karti. Iskoristio sam je. Iz
Denvera sam se autobusom odvezao do Nederlanda, visoko na zapadnim padinama
Stenovitih planina. Tamo sam upoznao Hjua Jejtsa, i po treći put započeo život.
133
Knjigoteka
VII
POVRATAK KUĆI. RANČ VUČJA ČELJUST. BOG ISCELJUJE KAO
MUNJOM. SMRT U DETROITU. PRIZMATIKA
Otac mi je umro 2003. godine. Nadživeo je ženu i dvoje od petoro dece. Kler Morton
Overton nije napunila ni tridesetu kad joj je poremećeni suprug oduzeo život. Moja majka i
najstariji brat umrli su u pedeset prvoj.
Pitanje: Smrti, gde ti je žalac?
Odgovor: Jebeno svuda.
Vratio sam se u Harlou da bih prisustvovao očevoj sahrani. Većina puteva je sad bila
popločana, a ne samo Devetka i onaj ispred naše kuće. Na mestu na kom smo se kupali
iznikla je poslovna četvrt. Na pola kilometra od Silomske crkve smeštena je velika trgovina.
Grad je na mnogo načina ostao u osnovi isti. Naša kuća je i dalje stajala nešto niže od doma
Majre Harington (iako je Mimo odavno pričala na velikoj dvojničkoj liniji na nebu). Guma se
još ljuljala s drveta u zadnjem dvorištu. Pretpostavljao sam da je Terijeva deca koriste, iako
su bila prestara za tako nešto. Konopac je bio načet i potamneo od starosti.
Mogao bih ga zameniti, pomislio sam... ali zašto? I za koga? Sigurno ne za moju decu,
pošto ih nisam imao, a ovo mesto više nije bilo moje.
Na prilaznom putu bio je samo jedan automobil, ulubljeni ford iz pedeset prve. Ličio je
na prvobitnu Drumsku raketu, ali to naravno nije bilo moguće - Dvejn Robišo slupao je
Drumsku raketu I na stazi u Kasl Roku, u prvom krugu svoje prve i poslednje trke. Ipak sam
video nalepnicu delko akumulatora na prtljažniku i broj 19 sa strane, ispisan
krvavocrvenom bojom. Vrana se spustila na haubu. Počela je da trebi perje. Setio sam se
kako nas je otac učio da savijemo prste u znak protiv uroka kad vidimo vranu (Nema tu
ničeg, ali od viška opreza ne boli glava, govorio bi). Pomislio sam: Ovo mi se ne sviđa. Nešto
ovde nije u redu.
Razumeo sam što Kon nije došao. Havaji su mnogo dalji od Kolorada, ali gde je Teri? On
i njegova žena, Anabel, još žive ovde. I gde su Bouijevi? Klakijevi? Paketovi? Devitovi? Šta je
s ekipom iz Morton ulja za loženje? Tata je dugo živeo, ali sigurno nije nadživeo sve kolege.
134
Knjigoteka
Parkirao sam se, izašao iz auta i video da to više nije ford fokus koji sam izvezao s
parkinga kompanije za iznajmljivanje automobila u Portlands već ford galaksi iz 1966.
godine, koji su mi otac i brat poklonili za sedamnaesti rođendan. Na putničkom sedištu bio
je komplet romana Keneta Robertsa u tvrdom povezu, majčin dar: Oliver Vajzvel, Arundel i
svi drugi.
Ovo je san, pomislio sam. Već sam ga sanjao.
To saznanje nije mi donelo olakšanje. Užas se samo pojačao.
Vrana je sletela na krov kuće gde sam odrastao. Druga je sletela na granu s koje je visila
guma, onu sa zguljenom korom, pa je štrčala iz stabla kao kost.
Nisam hteo da uđem u kuću, jer sam znao šta ću u njoj zateći. Noge su me i pored toga
nosile napred. Ista stara daska, druga odozgo, ispustila je isti stari zlovoljni škriput kad sam
stao na nju, iako mi je Teri poslao fotografiju obnovljene verande pre osam (ili možda
deset) godina.
Čekali su me u dnevnoj sobi. Ne čitava porodica, samo mrtvaci. Majka je bila tek nešto
više od mumije, onakva kakvu sam je zapamtio na samrtničkoj postelji onog hladnog
februara. Otac je bio bled i izboran, onakav kakav je bio na božičnoj fotografiji koju mi je
Teri poslao nešto pre poslednjeg srčanog udara. Endi je bio korpulentan - moj mršavi brat u
zrelom životnom dobu mnogo se ugojio - ali je napadno rumenilo izbledelo u grobu,
preobrazivši se u voštano bledilo. Kler je najgore izgledala. Poludeli bivši suprug nije se
zadovoljio ubistvom. Bio je toliko gnevan zato što se usudila da skupi hrabrost da ga
napusti da je samo potpuno uništenje moglo da ga zadovolji. Ispalio joj je tri hica u lice. Dva
puta je povukao obarač dok je ležala mrtva na podu učionice. Zatim je prostrelio vlastiti
mozak.
„Endi“, rekao sam. „Šta ti se desilo?“
„Prostata“, rekao je. „Trebalo je da te poslušam, braco.“
Na stolu je bila buđava rođendanska torta. Korica se, pred mojim očima, nabrala i pukla.
Iz nje je ispuzao crni mrav veličine slanika. Mileo je uz ruku mog mrtvog brata, preko
njegovog ramena i stigao do njegovog lica. Majka je okrenula glavu. Čuo sam kako joj suve
tetive pucketaju. Zvučale su kao zarđale opruge na starim kuhinjskim vratima.
„Srećan rođendan, Džejmi“, rekla je hrapavim bezličnim glasom.
„Srećan rođendan, sine.“ Moj tata.
„Srećan rođendan, brate.“ Endi.
135
Knjigoteka
Kler se okrenula prema meni, iako je imala samo jednu praznu duplju. Ne progovaraj,
pomislio sam. Poludeću ako progovoriš.
Progovorila je. Reči su izlazile iz rupe začepljene skorelom krvlju pune slomljenih zuba.
„Nemoj da je napumpaš na zadnjem sedištu ovog automobila.“
Majka je klimnula kao lutka trbuhozborca dok su ogromni mravi izlazili iz torte.
Pokušao sam da pokrijem oči, ali su mi ruke otežale. Mlitavo su visile na bokovima. Čuo
sam zlovoljni škriput daske na stepeništu. Nije škripnula jednom, već dva puta. Još dvoje.
Znao sam ko su.
„Ne“, rekao sam. „Ne više. Molim te, ne više.“
„Nešto se desilo“, šapnula mi je Petsi. Kosa mi je zagolicala obraz. Znao sam da visi s
njenog skalpa, otkinutog s glave u sudaru.
„Nešto se desilo“, složio se Mori. Čvršće me je zagrlio oko noge.
Zapevali su uglas. Melodija je bila Srećan rođendan. Stihovi su bili drugačiji.
„Nešto se desilo... TEBI! Nešto se desilo... TEBI! Nešto se desilo, dragi Džejmi, nešto se desilo
TEBI!“
Tada sam zavrištao.
Prvi put sam usnio ovaj san u vozu za Denver, iako je - na sreću po moje saputnike - moj
vrisak u stvarnom svetu dobio oblik prigušenog grlenog krkljanja, U poslednjih dvadeset
godina sanjao sam ga dvadesetak puta. Svaki put bih se probudio sa istom paničnom mišlju:
Nešto se desilo.
Endi je u to doba još bio živ i zdrav. Počeo sam da ga zovem i da ga molim da pregleda
prostatu. Isprva se samo smejao. Zatim se iznervirao, govoreći da je naš otac zdrav kao
dren i da će taljigati još najmanje dvadeset godina.
„Možda će“, rekao sam, „ali mama je rano umrla od raka. Baš kao i njena marna.“
„Ako si slučajno zaboravio, nijedna od njih nije imala prostatu.“
„Mislim da bogovi naslednih osobina ne drže do toga“, nastavio sam. „Samo pošalju
Veliki R tamo gde je najviše dobrodošao. Za boga miloga, u čemu je problem? Nabiće ti prst
u dupe, nekih deset sekundi. Nećeš morati da se brineš za svoju analnu nevinost dok ne
osetiš doktorske ruke na ramenima.“
„Uradiću to kad napunim pedesetu“, rekao je. „To se preporučuje u tim godinama. Tako
ću učiniti. Toliko o tome. Drago mi je da si se sredio, Džejmi, i što si dobio stalan posao u
136
Knjigoteka
muzičkom biznisu. Ništa od toga ne daje ti pravo da nadzireš moj život. Bog se stara o
tome.“
U pedesetoj će biti prekasno, pomislio sam. Ugnezdiće se u tebi pre no što napuniš
pedesetu.
Voleo sam brata (iako je po mom skromnom mišljenju izrastao u prilično iritantnog
bogomoljca). Stoga sam krenuo zaobilaznim putem, preko Fransin, njegove supruge. Njoj
sam mogao reći ono na šta bi se Endi samo gadljivo namrštio - imao sam predosećanje, i to
veoma snažno. Molim te, Fransi, molim te, nagovori ga da pregleda prostatu.
Popustio je („Samo da bih vam zapušio usta“) i pristao na pregled nedugo posle
četrdeset sedmog rođendana. Gunđao je kako je prokleti test nepouzdan. Možda je bio, ali
ni moj recitovanju Biblije sklon brat koji se plaši lekara nije mogao da osporava rezultat:
savršena Bo Derek desetka. Usledio je pregled kod urologa u Luistonu, a zatim operacija.
Tri godine kasnije rečeno mu je da je izlečen od raka. Godinu dana potom - u pedeset i prvoj
- strefio ga je šlog dok je zalivao travnjak. Našao se u Isusovom zagrljaju pre no što su ga
kola hitne pomoći dovezla do bolnice. Nije bilo pogrebne službe u Harlouu, zato što je
sahranjen u državi Njujork. Bilo mi je drago zbog toga. U snovima sam se prečesto vraćao
kući. Oni su bili dugoročni propratni efekat Džejkobovog tretmana protiv zavisnosti od
droge. Bio sam siguran u to.
Jednog sunčanog ponedeljka u junu 2008. godine ponovo sam se probudio iz takvog sna.
Deset minuta ležao sam u krevetu trudeći se da ovladam sobom. Mozak mi se konačno
smirio. Izborio sam se s idejom da ću, čim otvorim usta, početi da ponavljam unedogled:
Nešto se desilo. Podsetio sam sebe da sam čist i trezan, i da je to najvažnije u mom životu,
ono što ga je promenilo nabolje. San me je ređe pohodio. Prošle su četiri godine otkako sam
se probudio zatekavši sebe da bockam kožu (poslednji put sam to radio lopaticom, ne
pričinivši nikakvu štetu). Nije ništa gore od malog ožiljka posle kirurške intervencije, govorio
sam sebi. Obično mi je uspevalo da o tome mislim na taj način. Trenuci posle buđenja bili su
problematični, jer sam osećao da se nešto šunja iza sna, nešto zlo i žensko. Još onda sam bio
siguran u to.
San se rasplinuo u blagu izmaglicu kad sam se istuširao i obukao. Iz iskustva sam znao
da će uskoro sasvim nestati.
137
Knjigoteka
Imao sam stan na prvom spratu Bolder Kenjon drajva u Nederlandu. Dve hiljade osme
godine mogao sam priuštiti kuću, ali bi ona podrazumevala hipoteku. Takvu obavezu
smatrao sam nepotrebnom. Stan mi je odgovarao kao neženji. Spavao sam na bračnom
krevetu, uporedivom s onim u Džejkobsovoj kući na točkovima. U njemu je tokom godina
spavao ne baš mali broj princeza. U poslednje vreme bilo ih je sve manje. Ni to nije bilo
nikakvo čudo. Uskoro ću napuniti pedeset drugu. Negde u toj dobi počinje nezaustavljivi
preobražaj prevejanih zavodnika u stare jarce.
Imao sam još jedan motiv za ostanak u stanu - hteo sam da poboljšam stanje na žiro
računu. Nisam bio škrtica, ali novac nije bio beznačajna stavka u mom životu. Nikad nisam
zaboravio da sam se jednom probudio u Fergraund inu, bolestan i praznog džepa. Kao što
nisam zaboravio lice crvenokose seljanke koja mi je vratila blokiranu kreditnu karticu.
Pokušajte ponovo, rekao sam. Dušo, odvratila je, dovoljno je da te pogledam, pa da shvatim
da ne moram.
Tako dakle, a pogledaj me sad, prazilukovićko, pomislio sam dok sam vozio džip Karibu
roudom. Ugojio sam se dvadeset kilograma otkad sam sreo Čarlsa Džejkobsa u Talsi, ali sa
185 centimetara, osamdeset šest kilograma lepo je izgledalo na meni. Tačno je da mi
stomak nije bio ravan i da mi je na poslednjoj proveri holesterol bio sumnjiv, ali sam pre
toga izgledao kao oslobođeni logoraš iz Dahaua. Nikad neću svirati u Karnegi holu i po
stadionima sa I strit bendom, ali sam još svirao - i to mnogo - i radio omiljeni posao, u kom
sam bio dobar. Često sam govorio sebi da ljudi koji od života traže više od ovog drsko
izazivaju bogove. Nemoj ih izazivati, Džejmi. Ako vam se ikad desi da čujete kako Pegi Li
peva kukaj plači klasik Lejbera i Stolera - Is That All There Is? - promenite stanicu i
pronađite valjanu plesnu muziku.
Posle šest kilometara vožnje Karibu roudom, baš kad put počinje da se penje pod oštrijim
uglom na planine, naišao sam na tablu s natpisom RANČ VUČJA ČELJUST, TRI KILOMETRA.
Skrenuo sam, ukucao šifru na kapiji i parkirao automobil na pošljunčanom parkiralištu s
natpisom SAMO ZA RADNIKE I TALENTE. Video sam pun parking samo jednom - kad je
Rijana snimala longplejku u Vučjoj čeljusti. Tog dana je mnogo automobila bilo parkirano na
prilaznom putu, skoro do kapije. Cura je imala đavolski brojnu pratnju.
Pagan Staršajn (kršteno ime: Hilari Kac) pre dva sata nahranila je konje. Ipak sam
prošetao između dvostrukog reda štala. Svakom konju dao sam krišku jabuke ili šargarepe.
138
Knjigoteka
Većina behu veliki i divni - podsećali su na kadilak limuzine na četiri noge. Moj najdraži
konj bio je sličniji olupanom ševroletu. Bartlbi, pegavi sivac bez pedigrea, bio je tu kad sam
stigao u Vučju čeljust s gitarom, platnenom torbom i ogromnom nervozom. Ni onda nije bio
mlad. Odavno je ostao bez većine zuba. Grickao je svoj komad jabuke nekolicinom
preostalih. Lenjo je prebacivao hranu s jedne na drugu stranu. Posmatrao me je blagim
smeđim očima. Ni za trenutak me nije ispuštao iz vida.
„Ti si nešto posebno, Barte“, rekao sam, mazeći ga po gubici. „A ja volim posebno.**
Klimnuo je, kao da je želeo da kaže da mu je to poznato.
Pagan Staršajn - Pejdž, za prijatelje - hranila je kokoške opasana keceljom. Nije mogla da
mi mahne. Počastila me je glasnim, hrapavim zdravo, praćenim prvim strofama Mashed
Potato Time. Zajedno smo otpevali sledeće dve. Ovo su najnovije, najbolje i tako dalje.
Pagan je pevala prateći glas. Na vrhuncu je zvučala kao jedna od članica grupe Pointer
sisters. Pušila je kao čunak, pa je u četrdesetoj zvučala kao Džo Koker na Vudstoku.
Studio 1 bio je zatvoren i mračan. Uključio sam svetlo i proverio plan rada za danas.
Planirana su četiri snimanja: u deset, u dva, potom u šest i jedno u devet. Ovo poslednje
verovatno će se otegnuti do posle ponoći. Studio 2 bio je jednako popunjen. Nederland je
gradić na zapadnim padinama Stenovitih planina, u kom je vazduh redak. U njemu stalno
obitava manje od hiljadu i po ljudi. Predstavljao je značajan muzički centar, mnogo veći od
svoje veličine. Nalepnice za automobile s porukom NEDERLAND! MESTO NA KOM SE
NEŠVIL UDUVAVA! nisu bile puko preterivanje. Džo Volš snimio je prvi album u Vučjoj
čeljusti 1 kad je otac Hjua Jejtsa upravljao studiom. Džon Denver snimio je poslednji album
u Vučjoj čeljusti 2. Hju mi je jednom pustio njegove snimke kad je bendu govorio o upravo
kupljenom eksperimentalnom avionu, koji je nazvao Long-EZ. Naježio sam se slušajući ih.
Muzika uživo se svake večeri od ponedeljka do nedelje mogla čuti u najmanje devet
barova u Nederlandu. Još tri muzička studija radila su u gradu. Vučja čeljust bio je najveći i
najbolji. Kada sam zakoračio u Hjuovu kancelariju i rekao da me šalje Čarls Džejkobs, na
zidovima je bilo dvadesetak fotografija s Edijem van Hejlenom, Linard Skinardima, Ekslom
Rouzom (u najboljim danima) i U2. Najviše se ponosio - to je bila jedina gde se i sam nalazio
- onom sa Stejpls singersima. „Mejvis Stejpl je boginja“, rekao mi je. „To je najbolja pevačica
u Americi. Niko joj nije ni do kolena.“
Snimio sam veliki broj jeftinih singlica i loših nezavisnih albuma dok sam obilazio
zemlju s bendovima, ali nikad nisam čuo sebe kao velikog izdavača dok nisam zamenio
139
Knjigoteka
ritam gitaristu obolelog od mononukleoze na snimanju Nila Dajmonda. Bio sam usplahiren
tog dana - siguran da ću se presamititi i ispovraćati preko gitare - ali sam odonda svirao na
mnogo snimanja, najviše kao zamena, međutim, ponekad i po zahtevu izvođača. Honorari
nisu bili previsoki, ali nisu bili ni zanemarljivi. Vikendima sam svirao s bendom u lokalnom
baru Komstok loud i na manjim gažama u Denveru. Podučavao sam ambiciozne
srednjoškolce u letnjem programu koji je Hju smislio i pokrenuo nakon očeve smrti. Zvao
se Rok-atomik.
„Ne mogu ja to“, negodovao sam kad mi je Hju predložio dopunski posao. „Ne znam da
čitam muziku!“
„Hoćeš da kažeš da ne umeš da čitaš note“, rekao je. „Umeš da čitaš tablature. Klincima
je to dovoljno. Na svu sreću po nas i njih, to je najviše što će većini ikad trebati. Nećeš naći
Segoviju u ovim brdima, čoveče.“
I imao je pravo. Uživao sam u časovima gitare kad me je prošao strah. Podsećali su me
na vreme provedeno s Hromiranim ružama. Možda bi trebalo da me bude stid zbog ovog što
ću reći, ali zadovoljstvo koje sam osećao dok sam radio s Rok-atomik tinejdžerima bilo je
slično onom koje sam doživljavao kad sam ujutru hranio Bartlbija jabukama i milovao
njegovu njušku. Ti klinci su samo hteli da praše rok, i većina je otkrila da može... nakon što
bi ovladali E-lestvicom, naravno.
I u studiju dva vladala je pomrčina. Muki Makdonald zaboravio je da isključi miksetu.
Pogasio sam sve uređaje i odlučio da porazgovaram s njim o tom propustu. Bio je dobar
tehničar, ali postao je zaboravan posle četrdeset godina duvanja trave. Moj gibson bio je
uspravljen sa ostalim instrumentima, jer sam planirao da tog dana sviram s lokalnim
rokabili sastavom Gota vana. Seo sam na hoklicu i deset minuta svirao nasuvo numere
poput Hi-Heel Sneakers i Got My Mojo Working. Bio sam bolji nego kao putujući svirač,
mnogo bolji, ali nikad neću biti Klepton.
Telefon je zazvonio - iako u studijima nije uistinu zvonio. Samo bi zasvetleo plavom
bojom po ivicama. Spustio sam gitaru i odgovorio na poziv. „Studio 2, Kertis Mejfild.“
„Kako je u zagrobnom životu, Kertise?“, pitao je Hju Jejts.
„Mračno. Dobro je što više nisam paralizovan.“
„Drago mi je da to čujem. Dođi u glavnu zgradu. Hteo bih da ti nešto pokažem.“
„Čoveče, snimanje počinje za pola sata. Mislim da nam dolazi ona dugonoga kantri i
vestern riba.“
140
Knjigoteka
„Muki će joj pomoći da se raskomoti.“
„Ne, neće. Još nije stigao. Takođe, ostavio je miksetu uključenu. Tačnije dve. Opet.“
Hju je uzdahnuo. „Porazgovaraću s njim. Samo požuri.“
„Važi, ali Hju? Ja ću porazgovarati s Muksterom. To je moj posao, zar ne?“
Nasmejao se. „Ponekad se pitam kud se dede onaj ćutljivi tužni tip s dušom u nosu kog
sam unajmio“, rekao je. „Požuri. Ovo će te izuti iz cipela.“
Glavna zgrada bila je ogromna rančerska kuća. Hjuov stari kontinental bio je parkiran na
kružnom putu ispred nje. Čovek je bio lud za svim što je gutalo benzin. Mogao je da priušti
takav luksuz. Vučja čeljust radila je manje-više bez zarade, ali je porodica Jejts uložila dosta
novca u najkvalitetnije akcije. Hju - dvaput razveden, bez predbračnih ugovora, i bez dece u
oba braka - bio je poslednji izdanak Jejtsovog porodičnog stabla. Gajio je konje, piliće, ovce i
nešto svinja. To je bio tek malo ozbiljniji hobi. Isto se moglo reći za njegove zbirke
automobila i pikapova čudovišne kubikaže. Najviše je držao do muzike. Bio joj je duboko
posvećen. Tvrdio je da je nekad svirao, iako ga niko nije video s instrumentom u rukama.
„Muzika je važna“, jednom mi je rekao. „Književnost se zaboravlja, televizijske emisije se
zaboravljaju, i voleo bih da mi kažeš šta si pre dve godine gledao u bioskopu. Muzika traje,
čak i pop muzika. Pogotovo pop muzika. Možeš da se ceriš kad čuješ Raindrops Keep Fallin
on my Head, ali će ljudi i za pedeset godina slušati taj pesmičuljak.“
Nisam mogao da zaboravim dan u kom smo se upoznali, jer je ranč izgledao isto, sve do
ponoćnoplavog kontinentala s karakterističnim prozorima. Samo sam se ja promenio. Tog
dana u jesen 1992. godine Hju me je dočekao na vratima. Prodrmao mi je ruku i uveo me u
kancelariju. Zavalio se u fotelju s visokim naslonom iza stola koji je izgledao prostrano kao
pista za dvosed. Pratio sam ga nervoznim korakom. Ostao sam bez ono malo pljuvačke u
ustima kad sam video slavne face na zidovima.
Premerio me je od glave do pete - odrpanca s prljavom AC/DC majicom i još prljavijim
farmerkama - i rekao: „Zvao me je Čarli Džejkobs. Već nekoliko godina dugujem mu
neizmerno veliku uslugu. Toliko je velika da je nikad neću uzvratiti. Rekao mi je da ćemo
posle tebe biti kvit.“
Stajao sam ispred stola, vezanog jezika. Znao sam kako da se ponašam na audicijama za
bend, ali ovo je bilo nešto drugo.
141
Knjigoteka
„Rekao mi je da si se drogirao.“
„Jesam“, odvratio sam. Poricanje ne bi imalo smisla.
„Rekao mi je da si uzimao hors.“
„Jesam.“
„Ali sad si čist?“
„Jesam.“
Mislio sam da će me pitati otkad, ali nije. „Sedi, za boga miloga. Hoćeš li koka-kolu?
Pivo? Limunadu? Ledeni čaj, možda?“
Seo sam, ali nisam mogao da se opustim i zavalim na udobnoj stolici. „Ledeni čaj zvuči
obećavajuće.“
Pritisnuo je dugme na interfonu. „Džordžija? Dva ledena čaja, dušo.“ Zatim se obratio
meni: „Ovaj ranč funkcioniše kao poljoprivredno dobro, iako ja marim samo za stoku s
instrumentima.“
Pokušao sam da se nasmejem. Odustao sam, pošto sam se uplašio da ne ispadnem
budala.
Nastavio je kao da nije primetio moj pokušaj. „Rok bendovi, kantri bendovi, solo
umetnici. Od njih živimo. Snimamo i reklamne džinglove za denverske radio-stanice i
dvadeset ili trideset audio-knjiga svake godine. Majki Daglas je snimio Foknerov roman u
Vučjoj čeljusti. Džordžija se zamalo nije upiškila u gaćice. Čovek ima generalno opušten stav,
ali je perfekcionista u studiju.“
Nisam znao šta bih rekao. Ćutao sam i iščekivao ledeni čaj. Usta su mi bila suva kao
pustinja.
Nagnuo se napred. „Znaš li šta je svakom ranču potrebnije no bilo šta drugo?“
Odmahnuo sam glavom. Lepa mlada crnkinja ušetala je u kancelariju pre no što je
nastavio predavanje. Unela je srebrni poslužavnik s dve visoke čaše pune leda i ledenog
čaja. U svakoj je bila grančica nane. Iscedio sam dve kriške limuna u čaj, ali nisam pipao
šećer. Preterivao sam sa šećerom dok sam se drogirao. Posle seanse sa slušalicama u
limarskoj radionici sladak ukus postao mi je odvratan. Kupio sam čokoladicu nedugo po
napuštanju Talse, ali nisam mogao da je pojedem. Pripala mi je muka od njenog mirisa.
„Hvala ti, Džordžija“, reče Jejts.
„Nema na čemu. Ne zaboravi da posete počinju u dva. Lez će te očekivati.“
142
Knjigoteka
„Neću zaboraviti.“ Izašla je i tiho zatvorila vrata za sobom. Nastavio je. „Nadzornik je
ono što je potrebno svakom ranču. Rupert Hol je onaj ko vodi brigu o stoci i uzgajanju
useva u Vučjoj čeljusti. Živ je i zdrav, ali se moj muzički nadzornik oporavlja u Bolnici
Bolder. Lez Kalovej. To ime ti verovatno ništa ne znači.“
Odmahnuo sam glavom.
„A Ekselent bord bradersi?“
To je bila druga priča. „Instrumentalisti? Surf muzika, nešto nalik Diku Dejlu i
Deltonsima.“
„Da, to su oni. Neobično je kad čovek pomisli da su iz Kolorada, najdalje što se može biti
od oba okeana. Imali su jedan hit u prvih četrdeset - Aloona Ana Kaya, što na veoma lošem
havajskom znači Ajde da se prcamo.“
„Sečam ga se, naravno.“ Kako ga se ne bih sećao, sestra ga je puštala milion puta. „To je
onaj u kom se neka cura smeje od početka do kraja.“
Jejts se nacerio. „Taj smeh bio je njihova karta na putu do slave benda s jednim hitom na
top-listama. Ja sam tip koji ga je nasnimio. Ideja mi je slučajno pala na pamet. U to doba moj
otac upravljao je ovim mestom. Devojka koja se smejala i dan-danas ovde radi. Zvala se
Hilari Kac. Danas se predstavlja kao Pagan Sanšajn. Sad je trezna, ali je tog dana bila toliko
urađena da nije mogla da prestane da se smeje. Nije imala pojma da je snimam. Ta pesma se
zahvaljujući njoj probila na top-listu. Častili su je sa sedam hiljadarki.“
Klimnuo sam. Istorija roka puna je srećnih slučajnosti.
„Bilo kako bilo, Ekselent bord bradersi imali su jednu turneju, zatim su se razišli zbog
dva zla. Znaš li koja?“
Znao sam iz ličnog iskustva. „Ostali su bez para i bez želje da se druže.“
„Uh-uh. Lez se vratio kući. Hteo je da radi sa mnom. Bio je mnogo bolji producent nego
svirač. Već petnaest godina je moja leva i desna ruka kad je reč o muzici. Kad me je Čarli
Džejkobs pozvao, hteo sam da te dam Lesu na šegrtovanje. Mislio sam da ćeš učiti i
zarađivati, svirkati sa strane, uobičajena sranja. Još mi je to na pameti, ali ćeš morati da
prokleto brzo usvajaš znanje, sinko, zato što je Lez prošle sedmice doživeo srčani udar.
Rečeno mi je da će biti dobro, ali mora da izgubi silne kilograme, da guta silne pilule i
penzioniše se za najkasnije godinu dana. To će mi dati dovoljno vremena da vidim hoćeš li
se zapatiti.“
Osetio sam nešto slično panici. „Gospodine Jejts...“
143
Knjigoteka
„Hju.“
„Hju, ne znam gotovo ništa o pronalaženju i praćenju talenata. Jedini studiji gde sam bio
jesu oni koji su grupe u kojima sam svirao plaćale na sat.“
„I uglavnom su brižni roditelji glavnog gitariste plaćali račune“, rekao je. „Ili bubnjareva
žena koja je kelnerisala osam sati dnevno upropašćujući noge da bi došla do napojnica.“
Da, tako je bilo, sve dok se žena ne bi opametila i izbacila lenčugu na ulicu.
Nagnuo se prema meni, prepletenih prstiju. „Vidi ovako, naučićeš ili nećeš. Prečasni je
rekao da hoćeš. To mi je dovoljno. Mora biti. Njegov sam dužnik. Zasad ćeš osvetljavati
studije i voditi računa o UČ - znaš šta je to, zar ne?“
„Umetnički časovi.“
„Uh-uh. Noću ćeš zaključavati. Imam tipa koji će ti pomoći da se snađeš dok se Lez ne
vrati. Zove se Muki Makdonald. Mnogo ćeš naučiti od njega ako budeš pazio na njegove
prave i pogrešne poteze. Ma šta da se desi, ne daj mu da vodi evidenciju. I još nešto. Ako
duvaš travu, to je tvoj problem, sve dok dolaziš na vreme i ne izazoveš šumski požar. Ali,
ukoliko čujem da ponovo jašeš ružičastog konja...“
Nagnao sam sebe da ga pogledam u oči. „Neću se vraćati na to.“
„To je hrabra izjava. Čuo sam je mnogo puta. Nekoliko ljudi koji su je izrekli sad su
mrtvi. Ponekad se pokaže istinitom. Nadam se da će tako biti i u tvom slučaju. Hoću da
budemo načisto, ako ga budeš koristio, dobijaš pedalu, bez obzira na moje dugove. Jesmo li
se razumeli?“
Jesmo. Sasvim.
Džordžija Donlin bila je 2008. godine jednako lepa kao 1992. godine. U međuvremenu je
nabacila nekoliko kilograma. U njenoj tamnoj kosi bilo je nešto sedina. Nosila je naočare.
„Znaš li zašto je od jutros toliko naložen?“, pitala me je.
„Nemam blage veze.“
„Isprva je psovao. Zatim se smejao i nastavio da psuje. Rekao je da je jebeno znao da će
tako biti, rekao je kurvin sine i bacio nešto. Toliko sam čula. Htela bih da znam hoće li nekog
otpustiti. Otići ću na bolovanje ako to namerava. Ne podnosim sukobe.“
„Kaže žena koja je prošle zime loncem gađala momka koji isporučuje meso.“
„To je bilo nešto drugo. Taj kretenski kurvin sin je pokušao da me vaćari za dupe.“
144
Knjigoteka
„Kreten ima dobar ukus“, napomenuo sam. Popreko me je pogledala. „Samo kažem da
čovek zna šta valja.“
„Uh. Poslednjih nekoliko minuta je vladala tišina. Nadam se da mu nije otkazala srčka.“
„Možda je nešto video na televiziji. Ili čitao u novinama?“
„Ugasio je televizor petnaest minuta nakon što sam stigla. Što se Kamere i Posta tiče,
otkazao ih je pre dva meseca. Kaže da na internetu nalazi sve što mu je potrebno. Rekla sam
mu: Hju, te internet vesti pišu klinci koji se još ne briju i devojčice kojima brusthalteri još nisu
neophodni. Ne možeš im verovati. Misli da sam neobaveštena matorka. Nije mi to rekao, ali
ga čitam kao knjigu. Kao da je zaboravio da imam ćerku koja studira informatiku. Bri mi je
rekla da ne verujem tim blogerskim sranjima. Požuri kod njega. I ne zovi me da mu dajem
veštačko disanje ako sedi na stolici mrtav od preterano ljute hrane.“
Udaljila se, visoka i kraljevskog držanja. Ljuljala je bokovima kao devojka koja nas je pre
šesnaest godina poslužila ledenim čajem.
Pokucao sam na vrata Hjuove kancelarije. Nije bio mrtav, ali bio je nagnut preko
preterano velikog stola. Trljao je slepoočnice kao da ima migrenu. Otvorio je laptop.
„Da li se spremaš da nekog otpustiš?“, pitao sam.
Podigao je pogled. „A?“
„Džordžija mi je rekla da će tražiti bolovanje ukoliko se spremaš da nekog otpustiš.“
„Neću nikog otpustiti. To je smešno.“
„Kaže da si nešto bacio.“
„Sere.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Šutnuo sam kantu za đubre kad sam pročitao ono
sranje o svetim prstenovima.“
„Pričaj mi o svetim prstenovima. Nakon toga ritualno ću šutnuti kantu za đubre, pa ću se
vratiti na posao. Danas imam šesnaest milijardi obaveza. Moram da naučim dve melodije za
Gota vana sesiju. Šutiranje kante za đubre moglo bi da me pokrene.“
Hju je nastavio da trlja slepoočnice. „Mislio sam da bi se tako nešto moglo dogoditi. Znao
sam da ima to u sebi, ali nisam očekivao ovako nešto... nešto ovako veliko. Znaš kako se kaže
- idi na veliko ili idi kući.“
„Nemam blage veze o čemu govoriš.“
„Imaćeš, Džejmi, imaćeš.“
Parkirao sam zadnjicu na ugao stola.
145
Knjigoteka
„Svako jutro gledam vesti u šest, dok vežbam i okrećem pedale sobnog bicikla. Najviše
zato što je posmatranje spikerke vremenske prognoze blagotvoran doživljaj. Danas sam
video oglas za nešto što nisu magične kreme protiv bora i Tajm Vornerova kolekcija starih
dobrih hitova. Nisam mogao da verujem. Jebeno nisam mogao da verujem. A opet, mogao
sam.“ Nasmejao se. To nije bio ovo je smešno, već jebeno ne mogu da verujem smeh.
„Isključio sam idiotsku kutiju i počeo da istražujem po internetu.“
Hteo sam da zaobiđem sto. Podigao je ruku da bi me zaustavio. „Prvo ću da te pitam da li
bi pošao na kraći put sa mnom, Džejmi, da vidiš nekog ko je - posle nekoliko pogrešnih
pokušaja - konačno pronašao svoju sudbinu.“
„Naravno, pretpostavljam da hoću, samo ako nije u pitanju koncert Džastina Bibera.
Malo sam mator za Biba.“
„Ovo će biti mnogo bolje od Biba. Pogledaj. Samo pazi da ti ne pregori oči.“
Obišao sam oko stola i po treći put sreo svoju mirodiju. Najpre sam se susreo s
pogledom vašarskog hipnotizera. Raširio je prste oko lica. Na trećem prstu svake šake
nosio je debele zlatne burme.
Bio je to poster s veb-sajta ISCELJUJUĆA RIVAJVALISTIČKA TURNEJA PASTORA Č.
DENIJA DŽEJKOBSA 2008. GODINE.
STAROVREMENSKI ŠATORSKI RIVAJVAL!
OD 13. DO 15. JUNA
VAŠARIŠTE OKRUGA NORIS
Trideset kilometara istočno od Denvera
UČESTVUJE I NEKADAŠNJI SOUL PEVAČ AL STEMPER
TU SU I GOSPEL ROBINS SA DEVINOM ROBERTSON
*** I ***
JEVANĐELISTA Č. DENI DŽEJKOBS
KAKVOG STE VIDELI NA SATU JEVANĐEOSKE ISCELITELJSKE MOĆI DENIJA
DŽEJKOBSA.
OBNOVITE DUŠU PESMOM OSNAŽITE VERU ISCELJENJEM ZADRHTITE PRED PRIČOM O
SVETIM PRSTENOVIMA, ISPRIČANOJ ONAKO KAKO SAMO PASTOR DENI MOŽE!
„I dovedi amo siromahe, i kljaste, i bogalje, i slepe; te nateraj da dođu da mi se napuni
kuća.“ Jevanđelje po Luki, 14:21 i 23.
UVERITE SE U BOŽJU MOĆ DA PROMENI VAŠ ŽIVOT!
146
Knjigoteka
PETAK 13: U 19 SATI
SUBOTA 14: U 14 I 19 SATI
NEDELJA 15: U 14 I 19 SATI
GLAS BOŽJI JE TIH I TANAK (I CAREVIMA, 19:12)
BOG ISCELJUJE KAO MUNJA (MATEJ, 24:27)
DOĐITE!
DOĐITE SVI!
OBNOVITE SE!
U dnu postera bila je fotografija dečaka koji odbacuje štake, dok ga vernici posmatraju s
radošću i strahopoštovanjem. Ispod fotografije je pisalo Robert Rajvard, izlečen od MIŠIĆNE
DISTROFIJE 30. maja 2007, u Sent Luisu, u Misuriju.
Bio sam zapanjen, kao osoba koja je videla starog prijatelja kog je smatrala mrtvim ili
uhapšenim zbog ozbiljnog zločina. Jedan deo mene - promenjeni deo, isceljeni deo - nije bio.
Taj deo mene odavno je čekao ovako nešto.
Hju se nasmejao i rekao: „Čoveče, izgledaš kao da si progutao pticu koja ti je uletela u
usta.“ Glasno je izgovorio jedinu razumljivu misao koja mi se u tom trenutku javila u glavi.
„Izgleda da se prečasni vratio starim trikovima.“
„Jeste“, rekao sam. Pokazao sam na pozivanje na Jevanđelje po Mateju. „Ovaj citat ne
govori o isceljenju.“
Podigao je obrve. „Nisam znao da si poznavalac Biblije.“
„Mnogo toga ti ne znaš“, rekao sam, „zato što nikad nismo govorili o njemu. Upoznao
sam Čarlija Džejkobsa mnogo pre Talse. U mom detinjstvu bio je sveštenik u našoj crkvi. To
je bio njegov prvi posao kao pastora. Mislio sam da je bio i poslednji. Do danas.“
Osmeh mu je izbledeo. „Zavitlavaš me! Koliko je tada imao godina, osamnaest?“
„Mislim da je imao oko dvadeset pet. Ja sam imao šest ili sedam.“
„Je li i onda isceljivao ljude?“
„Nije.“ Izuzev mog brata Kona. „Tad je bio uzorni metodista - znaš, Velčov sok od grožđa
na pričešćima umesto vina. Svi su ga voleli.“ Sve do Strašne propovedi. „Dao je otkaz kad su
mu žena i sin nastradali u saobraćajnoj nesreći.“
„Prečasni je bio oženjen? Imao je dete?“
„Jeste.“
147
Knjigoteka
Hju je razmišljao. „Znači da ima pravo na najmanje jednu od onih burmi - ako je to
venčano prstenje. Sumnjam u to. Pogledaj ovo.“
Pokazao je traku na vrhu veb-sajt stranice. Stavio je kursor na SVEDOČANSTVA O
ČUDESIMA i kliknuo. Na ekranu se pojavio niz Jutjub snimaka. Bilo ih je desetak.
„Hju, rado ću poći s tobom ukoliko želiš da vidiš Čarlija Džejkobsa. Nemam vremena da
sad razgovaram o njemu.“
Pažljivo se zagledao u mene. „Ne izgledaš kao neko ko je progutao pticu, već kao neko
ko je dobio snažan udarac u stomak. Idi ako hoćeš, ali prvo pogledaj ovaj video-snimak.“
Prepoznao sam dečaka s postera. Hju je kliknuo na njega. Počeli smo da gledamo
snimak dužine jednog minuta. Pregledan je više od stotinu hiljada puta, što je značajan broj.
Fotografija je počela da se kreće. Neko je tutnuo mikrofon s oznakom KSDK pred
Roberta Rajvardsa. Nevidljiva žena je rekla: „Opišite nam šta se desilo za vreme takozvanog
isceljenja, Bobi.“
„Pa, gospođo“, reče Bobi, „kad me je uhvatio za glavu, osetio sam sveto venčano
prstenje, evo ovde.“ Pokazao je slepoočnice. „Čuo sam prasak, sličan udarcu štapa o štap.
Možda sam se onesvestio sekundu ili dve. A zatim mi je ta... ne znam kako bih je nazvao...
toplina pošla niz noge... i...“ Dečak se rasplakao. „I mogao sam da stanem na njih. Prohodao
sam! Bio sam izlečen! Bog nek blagoslovi pastora Denija!“
Hju se zavalio u fotelju. „Nisam odgledao sva ostala svedočenja, ali su ona koja sam
video bila manje-više ista. Podseća li te ovo na nešto?“
„Možda“, rekao sam. Bio sam oprezan. „A tebe?“
Nikad nismo razgovarali o usluzi koju je prečasni učinio Hjuu. Bila je dovoljno velika da
nagna šefa ranča Vučja čeljust da zaposli zavisnika tek skinutog s heroina posle jednog
telefonskog poziva.
„Ne mogu o tome kad imaš toliko obaveza. Šta radiš za ručak?“
„Naručio sam picu. Posle kantri i vestern ribe dolazi tip iz Longmonta... piše da je
bariton, interpretator popularne melodije...“
Hju je zastao usred rečenice. Udario se dlanom po čelu. „Blagi bože, je li to Džordž
Dejmon?“
„Da, tako se zove.“
„Hriste, mislio sam da je taj klipan otegao papke. To je bilo pre toliko godina - pre tvog
vremena. Prva ploča koju je uradio s nama bila je Dejmon obrađuje Geršvina. To je bilo
148
Knjigoteka
mnogo pre kompakt-diskova, iako smo imali osamnaestotrakaše. Svaka pesma, zaista svaka
jebena pesma, zvučala je kao Kejt Smit koja peva Bože, blagoslovi Ameriku. Prepusti ga
Mukiju. Znaju se. Ako Muki zajebe, sredićeš u obradi.“
„Jesi li siguran?“
„Jesam. Hoću da čujem sve što znaš o prečasnom, kad već idemo na njegov ispeglani,
sveti, usrani šou. Ma trebalo je da odavno popričamo o tome.“
Nisam žurio s odgovorom. „Važi... ali moraš da daješ, ako želiš da dobiješ. Želim punu i
poštenu razmenu podataka.“
Skupio je šake na nezanemarljivom ispupčenju na donjem delu svoje kaubojske košulje.
Ljuljao se u stolici. „Nemam čega da se stidim, ako si to imao na umu. Bilo je tako...
neverovatno.“
„Samo napred, poverovaću ti“, rekao sam.
„Možda i hoćeš. Pre nego što odeš, objasni mi značenje tog citata iz Jevanđelja po Mateju
i zašto si ga zapamtio.“
„Posle toliko godina ne mogu doslovce da ga citiram. Otprilike glasi: Kao što munja seva
sa istoka ka zapadu, takav će biti Isusov dolazak. Ne tiče se isceljenja već Apokalipse. Sećam
ga se zato što je taj citat bio jedan od najomiljenijih prečasnog Džejkobsa.“
Pogledao sam na sat. Dugonoga kantri i vestern riba - Mendi ovo ili ono - bila je
ranoranilac. Verovatno već sedi na stepenicama ispred studija jedan s gitarom pored sebe.
Ali morao sam nešto da znam. „Šta si mislio kad si rekao da sumnjaš da je to venčano
prstenje?“
„Nije ih koristio na tebi kad je sredio tvoj mali problem s drogom?“
Pomislio sam na napuštenu auto-limarsku radionicu. „Ne. Koristio je slušalice.“
„Kad je to bilo? Godine 1992?“
„Tako je.“
„Moje iskustvo s propovednikom datira iz 1983. godine. Verovatno je u međuvremenu
unapredio način rada. Sigurno se vratio prstenju zato što izgleda religioznije od slušalica.
Kladim se da je uznapredovao u svom poslu od mog vremena... i tvog. Tako ti je to s njim.
Stalno pokušava da sve podigne na viši nivo, zar ne?“
„Zoveš ga propovednikom. Je li i u to vreme propovedao?“
„Jeste i nije. To je složena priča. Požuri, cura će te čekati. Možda će nositi minić. Taj
prizor nateraće te da zaboraviš na pastora Denija.“
149
Knjigoteka
Tek da se zna, nosila je minić. Imala je spektakularne noge. Jedva da sam ih primetio. Ne
bih ni znao o čemu je pevala da nisam pogledao beleške. Razmišljao sam o Čarlsu Danijelu
Džejkobsu, ili propovedniku. Sad se predstavljao kao pastor Deni.
Muki Makdonald ćutke bi podnosio grdnju zbog miksete. Klimao bi, oborene glave. Na kraju
bi obećao da će bolje raditi. I izvesno vreme držao bi reč. Posle nedelju ili dve došao bih na
posao i pronašao uključene uređaje u 1,2 ili u oba studija. Mislim da je ideja o zatvaranju
ljudi u zatvor zbog pušenja marihuane smešna, ali ne sumnjam da je dugoročna
svakodnevna upotreba recept za NMNJDSS: ne mogu ničeg jebeno da se setim.
Oraspoložio se kad sam mu rekao da će raditi sa Džordžom Dejmonom. „Uvek sam voleo
tog tipa!“ uskliknuo je Mukster. „Sve što peva zvuči kao...“
„... Kejt Smit kad peva Bože blagoslovi Ameriku. Znam. Dobro se provedi.“
U gaju jova iza glavne zgrade bio je prilično veliki prostor za piknik. Džordžija i nekoliko
cura iz kancelarije ručale su tamo. Hju me je odveo do stola najdaljeg od njihovog. Izvadio je
nekoliko sendviča i dve konzerve gaziranog pića iz velike torbe. „Imam pileću i tuna salatu
iz Tabija. Biraj.“
Izabrao sam tunu. Neko vreme jeli smo ćutke u senci velikih planina. Hju je prvi
progovorio: „I ja sam svirao ritam gitaru. Bio sam prilično bolji od tebe.“
„Ima mnogo boljih od mene.“
„Na kraju karijere svirao sam s bendom iz Mičigana, Džonson ketsima.“
„Sedamdesetih? Misliš na tipove koji su nosili vojničke košulje i zvučali kao Iglsi?“
„Probili smo se početkom osamdesetih, ali da, to smo bili mi. Imali smo četiri hit singla,
svi su bili s prvog albuma. Znaš li šta je uticalo da album bude primećen? Naslov i omot. I
jedno i drugo bili su moje ideje. Album se zvao Vaš ujka Džek svira sve monstruozne bitove.
Moj rođeni ujka Džek Jejts šepurio se na omotu. Sedeo je u dnevnoj sobi i potezao ukulele.
Unutra je bilo mnogo teškog roka i čudovišnih zvukova. Nije ni čudo što nije osvojio
nagradu za najbolji album na Gremiju. To je bilo doba benda Toto. Jebene Afrike. Ta pesma
je bila i ostala neopevano sranje.“
Natuštio se se.
„Kako god, bio sam u Ketsima. Svirao sam dve godine. Bio sam na prvoj ploči. Odsvirao
sam prva dva nastupa na turneji i otišao.“
150
Knjigoteka
„Zašto?“ Razmišljao sam: Sigurno su droge. U to vreme uvek se radilo o njima. Iznenadio
me je.
„Ogluveo sam.“
„Turneja Džonson ketsa počela je u Blumingtonu - u Okrugloj hali jedan - da bi se nastavila
u Kongresnom teatru u Ouk Parku. To su bile male dvorane, svirke za zagrevanje s lokalnim
prišipetljama kao predgrupama. Posle toga smo otputovali u Detroit da počnemo s velikim
ostvarenjima. Trideset gradova, Džonson ketsi kao predgrupa Bobu Sigeru i Silver bulit
bendu. Prangijanje po stadionima. Ono o čemu svi sanjaju.“
Hju je u Blumingtonu prvi put čuo zvonjavu u ušima. Isprva ju je zanemario. Mislio je da
je to deo cene koju mora da plati svako ko proda dušu rokenrolu. Koji poštovanja dostojan
svirač nije s vremena na vreme patio od zujanja u ušima? Pogledajte Pita Taunsenda, Erika
Kleptona, Nila Janga. U Ouk Parku javila se vrtoglavica praćena mučninom. Hju se na
polovini nastupa oteturao iza scene i povratio u kofu punu peska.
„Sećam se natpisa na tabli iznad nje“, rekao je. „KORISTITE GA SAMO ZA MANJE
POŽARE.“
Nekako je odsvirao koncert do kraja. Spakovao se i odgegao s bine.
„Šta ti fali?“, pitao ga je Feliks Grendbi, vodeći gitarista i pevač, što znači da je za publiku
- onaj ozbiljni deo - predstavljao Džonson ketse. „Da li si pijan?“
„Imam stomačni grip“, kazao je Hju. „Bolje mi je.“
Mislio je da govori istinu. Činilo mu se da se zujanje u ušima povlači posle isključenja
ozvučenja. Sutra ujutru se vratilo. Nije mogao da čuje gotovo ništa izuzev paklene zvonjave
u ušima.
Dva člana Džonson ketsa shvatila su razmere predstojeće katastrofe: Feliks Grendbi i
Hju. Za tri dana čekao ih je nastup na stadionu Silverdom, u Pontijaku, kapaciteta devedeset
hiljada gledalaca. Biće skoro pun zbog ljubimca Detroita Boba Sigera. Džonson ketsi stigli su
na korak do slave. Takve prilike se u rokenrolu retko pružaju dva puta. Feliks Grendbi
učinio je Hjuu isto što i Keli van Dorn iz Vajt lajtninga meni.
„Ne ljutim se na njega“, reče Hju. „Verovatno bih istovetno postupio da sam bio na
njegovom mestu. Unajmio je iskusnog svirača iz L’Amur studija u Detroitu. Taj tip je stajao
pored njega na sceni te večeri na koncertu.“
151
Knjigoteka
Grendbi ga je lično otpustio. Nije mu ništa rekao, već je pisao i pokazivao cedulje. Rekao
mu je da drugi članovi benda potiču iz porodica srednje klase. Hju je bio punišić. Mogao je
da odleti u Kolorado biznis-klasom, u prednjem delu aviona, i da potraži najbolje lekare za
svoju boljku. Na Grendbijevoj poslednjoj cedulji pisalo je: VRATIĆEŠ NAM SE DOK LUPIŠ
DLANOM O DLAN.
„Eh, da je tako bilo“, reče Hju dok je sedeo u hladovini, grickajući sendviče iz Tabija.
„Još ti je žao, zar ne?“, pitao sam ga.
„Nije.“ Nastavio je posle duže pauze. „Jeste.“
Nije se vratio u Kolorado.
„Letenje mi nije bilo ni nakraj pameti. Strahovao sam da će mi glava eksplodirati kad se
avion popne iznad sedam hiljada metara. Nisam ni hteo da idem kući, već da ližem rane,
koje su još krvarile. To sam mogao da radim i u Detroitu. Tu priču sam prodao sebi.“
Simptomi se nisu povlačili. Patio je od vrtoglavice, mučnine u rasponu od umerene do
ozbiljne, i paklene zvonjave, ponekad tihe, a ponekad tako glasne da je mislio da će mu
glava pući. Povremeno su se svi simptomi povlačili. Tada bi odspavao deset ili čak dvanaest
časova u cugu.
Živeo je u rupčagi od hotela na Grand aveniji, iako je mogao da priušti mnogo bolji
smeštaj. Dve nedelje je odlagao posetu lekaru. Užasavao se dijagnoze malignog moždanog
tumora koji se ne bi mogao ukloniti. Sedamdesetogodišnji indijski lekar saslušao ga je i
klimnuo glavom kad je konačno naterao sebe da ode doktoru. Posle nekoliko testova dao
mu je uput za bolnicu gde će obaviti još nekoliko provera zdravlja. Rekao mu je da će tamo
dobiti eksperimentalni lek protiv mučnine koji mu on ne može propisati.
Hju nije otišao u bolnicu. Umesto toga počeo je da izlazi na duge i besmislene safarije
(kad mu je vrtoglavica to dozvoljavala), duž čuvenog detroitskog druma poznatog kao
Osma milja. Jednog dana prošao je pored prašnjavog izloga s radio-aparatima, gitarama,
kasetofonima, magnetofonima, pojačalima i televizorima. Na znaku je pisalo Džejkobsova
nova i polovna elektronika... Hjuu Jejtsu je većina robe izgledala ofucano. Ništa nije izgledalo
novo.
„Ne mogu da ti kažem zašto sam ušao u tu radnju. Možda me je uhvatila nostalgija za
svim tim audio-poslasticama. Možda sam hteo da mučim samog sebe. Možda sam pomislio
152
Knjigoteka
da će unutra biti rashladni uređaj i da ću moći da se sklonim od vrućine - koliko sam se
prevario u tome. A opet, možda sam ušao zbog natpisa iznad ulaznih vrata.“
„Šta je pisalo na njemu?“ pitao sam ga.
Hju se osmehnuo. „Pisalo je: Verujte propovedniku.“
Bio je jedina mušterija u radnji. Police su bile pune opreme, mnogo egzotičnije od one u
izlogu. Prepoznao je neke izložene predmete: merače, osciloskope, voltmetre i regulatore
voltaže, regulature amplituda, pojačivače napona. Neke nije. Električni kablovi šunjali su se
po podu. Svuda je bilo razapetih žica.
Vlasnik se pojavio na vratima uokvirenim trepćućim božičnim svetlima („Verovatno je
zvono zazvonilo kad sam ušao, iako ga nisam čuo“, reče Hju). Moja stara mirodija u svakoj
čorbi nosila je izbledele farmerke i do grla zakopčanu belu košulju. Usnama je oblikovao reč
zdravo i nešto što je moglo biti: Mogu li da vam pomognem. Hju mu je mahnuo, odmahnuo
glavom i krenuo duž polica. Podigao je stratokaster i potegao žice, pitajući se da li je gitara
naštimovana.
Džejkobs ga je zainteresovano posmatrao. U njegovom pogledu nije bilo zabrinutosti,
iako je Hju izgledao kao propalica. Duga, neoprana kosa padala mu je do ramena. Ni odeća
nije bila ništa čistija. Vrtoglavica ga je spopala posle pet minuta, baš kad je izgubio
zanimanje za radnju i predmete u njoj i kad se spremao da se vrati u zapušteni hotel u kom
je boravio. Zateturao se, ispružio ruku i oborio očerupani stereo-zvučnik. Možda bi se i
povratio da tog dana nije slabo jeo. Svet je posiveo, pa pocrneo. Pao je na prljavi drveni pod
radnje. Taj deo ličio je na moju priču, samo što sam ja pao na drugom mestu.
Probudio se u Džejkobsovoj kancelariji, s hladnom krpom na čelu. Izvinio se i rekao da
će platiti svu štetu. Džejkobs je ustuknuo i iznenađeno zatreptao. Hju se poslednjih nedelja
često susretao s tom reakcijom.
„Izvinite, ako sam preglasno pričao“, kazao je Hju. „Ne čujem šta govorim. Gluv sam.“
Džejkobs je nešto tražio u najvišoj fioci pretrpanog radnog stola (mogu da ga zamislim,
punog komadića žice i baterija). Nažvrljao je nešto i podigao papir.
Odskora? Video sam vas s gitarom.
„Odskora“, rekao je Hju. „Imam nešto što se zove Menijerova bolest. Ja sam muzičar.“
Nasmejao se kad je razmislio o tome... nije čuo sebe, iako mu je Džejkobs odgovorio
osmehom. „Bolje reći: bio sam.“
153
Knjigoteka
Džejkobs je otvorio sledeću stranu beležnice. Podigao je: Možda ću moći da uradim nešto
za vas, ako je Menijerova.
„Očigledno da je uradio“, rekao sam.
Ručak je bio gotov. Devojke su se vratile u zgradu. Imao sam mnogo posla, ali nisam
hteo da idem dok ne čujem ostatak Hjuove priče.
„Dugo smo sedeli u njegovoj kancelariji. Razgovor sporo teče kad neko mora da piše ono
što želi da kaže. Napisao mi je da je odnedavno počeo da eksperimentiše s transdermalnim
električnim nervnim stimulacijama, skraćeno TENS. Rekao je da je ideja korišćenja
elektriciteta za stimulisanje oštećenih nerva stara hiljadama godina, da ju je izumeo
rimski...“
Prašnjava vrata su se otvorila u zapećku mog pamćenja. „Stari Rimljanin po imenu
Skribonije. Otkrio je da je čovek s bolnom nogom stao na električnu jegulju i da je bol
prestao. Tvrdnja da je odnedavno počeo bila je obično sranje, Hju. Tvoj propovednik se
igrao s TENS-om pre nego što je zvanično izumljen.“
Zurio je u mene podignutih obrva.
„Nastavi“, rekao sam.
„Važi, ali vratićemo se na taj deo priče, zar ne?“
Klimnuo sam glavom. „Tante za kukuriku. Tako smo se dogovorili. Daću ti nagoveštaj. I
u mojoj priči ima padanja u nesvest.“
„Pa... rekao sam mu da je Menijerova bolest zagonetna - da doktori ne znaju ima li veze s
nervima ili je u pitanju virus koji uzrokuje hronično nagomilavanje tečnosti u srednjem
uvetu. Neke teorije govore da je bakterijskog ili genetskog porekla. Napisao je: Sve bolesti su
električne prirode. Rekao sam da je to ludost. On se samo nasmejao i okrenuo drugu stranu.
Ovog puta je duže pisao. Pokazao mi je papir. Ne mogu doslovce da citiram ono što je na
njemu pisalo - to je bilo odavno - ali nikad neću zaboraviti prvu rečenicu: Elektricitet je
osnova sveg života.“
To je ličilo na Džejkobsa. Taj redak ga je identifikovao bolje od otiska prstiju.
„Napisao je nešto kao: Uzmite srce za primer. Pokreću ga mikrovolti. Struju stvara
kalijum, elektrolit. Vaše telo pretvara kalijum u jone - čestice s električnim nabojem - što
koristi ne samo za regulaciju vašeg srca već i mozga i SVEGA OSTALOG.“
154
Knjigoteka
„Poslednje reči ispisao je velikim slovima. Zaokružio ih je. Nacrtao je nešto u beležnici
veoma brzim potezima kad sam mu je vratio. Zatim je pokazao na moje oči, uši, grudi,
stomak i noge. Naposletku mi je pokazao crtež. Nacrtao je munju.“
Naravno.
„Pređi na konkretno, Hju.“
Hju je rekao da mora razmisliti o prodavčevom predlogu. Ono što nije rekao (ali je sigurno
mislio) bilo je da ne poznaje Džejkobsa i da bi tip lako mogao biti neko od luđaka kakvih
ima dosta u svakom velikom gradu.
Džejkobs je napisao da razume Hjuovo oklevanje i da je s njim isti slučaj. „Trebalo mi je
dosta vremena da se odlučim da vam ponudim pomoć. Naposletku, ne poznajem vas, baš
kao što vi ne poznajete mene.“
„Je li to opasno?“ pitao je Hju, glasom koji je gubio melodičnost i boju, postajući
robotski.
Prečasni je slegnuo ramenima i napisao.
Neću vas zavlačiti. Postoji izvestan rizik u propuštanju elektriciteta kroz uši. Koristiću
NISKU VOLTAŽU, U REDU? Pretpostavljam da je najgore što bi moglo da vam se dogodi
mokrenje u gaće.
„Ovo je ludost“, reče Hju. „Ludi smo kad možemo da vodimo ovaj razgovor.“
Propovednik je ponovo slegnuo ramenima, ali ovog puta nije ništa napisao. Samo ga je
posmatrao.
Hju je sedeo u kancelariji, stiskajući krpu (još vlažnu, ali toplu). Ozbiljno je razmišljao o
Džejkobsovom predlogu. Veliki deo njegovog uma smatrao je da zaslužuje temeljito
razmatranje. Bio je ogluveli muzičar.
Otpustila ga je grupa čijem je osnivanju pomogao baš kad se približila velikom uspehu.
Drugi muzičari i najmanje jedan veliki kompozitor - Betoven - živeli su sa gluvoćom. Hjuove
muke nisu se završavale s gubitkom sluha. Patio je od mučnine, povraćanja, dijareje i
galopirajućeg srčanog ritma. Najgora je bila gotovo neprestana zvonjava u ušima. Oduvek je
mislio da gluvoća podrazumeva tišinu. To nije bilo tačno, bar ne u njegovom slučaju. Alarm
protiv provalnika neprestano se oglašavao u glavi Hjua Jejtsa.
Postojao je još jedan činilac. Istina koju nije priznavao, već ju je povremeno uočavao
krajičkom oka. Ostao je u Detroitu zato što je skupljao hrabrost. Na Osmoj milji bilo je
155
Knjigoteka
mnogo zalagaonica. Da li je ono što je ovaj tip nudio bilo išta gore od cevi jeftinog pištolja
kalibra 38 između njegovih zuba uperene u gornji deo usne šupljine?
Hju je pripovedao ostatak priče zagledan u planine. Mislim da nije bio svestan da desnicom
miluje desno uvo.
„Stavio je znak ZATVORENO u izlog, zaključao vrata i spustio roletne. Posadio me je u
kuhinjsku stolicu pored kase i stavio čeličnu kutiju veličine vojničke kasete na šalter. U njoj
su bila dva metalna prstena umotana u nešto nalik na zlatnu mrežicu. Po veličini su
odgovarali velikim minđušama koje Džordžija nosi kad se udesi. Znaš na koje mislim?“
„Znam.“
„Na dnu svake bio je gumeni dodatak iz kog je virila žica. Žice su završavale u kontrolnoj
kutiji ne većoj od zvona na ulaznim vratima. Otvorio je donji deo kutije. Pokazao mi je nešto
što je ličilo na običnu bateriju. Opustio sam se i pomislio: Ovo ne može da napravi veliku
štetu. Nije mi bilo prijatno kad sam video da navlači gumene rukavice - znaš, kao one što ih
žene nose dok peru suđe - i podiže prstenje mašicama.“
„Mislim da su Čarlijeve baterije drugačije od onih u radnjama“, rekao sam. „Mnogo su
jače. Da li ti je pomenuo tajni elektricitet?“
„O bože, mnogo puta. Bio je njegov hobi. To je bilo kasnije. I nikad nisam ništa razumeo.
Nisam siguran ni da je on znao o čemu govori. Imao je taj pogled...“
„Zanesen“, rekao sam. „Istovremeno zanesen, zabrinut i uzbuđen.“
„Da, baš takav. Prislonio je prstenje na moje uši - mašicama - i zamolio da pritisnem
dugme na kontrolnoj jedinici, pošto su mu ruke bile zauzete. Zamalo što nisam odustao.
Učinio sam to kad sam pomislio na jeftine pištolje u izlozima zalagaonica.“
„Zatim si se onesvestio.“ To nije bilo pitanje, zato što sam bio siguran da je tako bilo.
Iznenadio me je.
„Bilo je onesvešćivanja i onog što zovem prizmatikom, ali kasnije. Tad sam čuo
strahovito snažan pucanj usred glave. Noge su mi poletele napred, a ruke iznad glave, kao
da sam dete koje očajnički želi da pokaže učitelju da zna tačan odgovor.“
To je oživelo moje uspomene.
„Imao sam taj ukus u ustima, kao da sisam novčiće. Pitao sam Džejkobsa mogu li da
popijem vode i čuo sebe kako govorim. Rasplakao sam se. Prilično dugo sam plakao. Zagrlio
156
Knjigoteka
me je.“ Hju je skrenuo pogled s planina na mene. „Nakon toga bio sam spreman da učinim
bilo šta za njega, Džejmi. Bilo šta.“
„Znam kako si se osećao.“
„Poveo me je u radnju, kad sam došao sebi. Stavio mi je kvalitetne slušalice na uši.
Uključio je radio i postepeno smanjivao jačinu zvuka. Posle svakog smanjivanja pitao bi me
da li čujem. Čuo sam sve dok nije stigao do nule. Mogao sam da se zakunem da sam i tad
nešto čuo. Ne samo da mi je vratio sluh već je bio osetljiv kao kad sam u četrnaestoj svirao s
prvim bendom.“
Hju je pitao kako može da se oduži Džejkobsu. Propovednik, mršavi tip koji je vapio za
kupanjem i šišanjem, nije žurio s odgovorom.
„Znate šta“, konačno je progovorio. „Ovde ima malo posla. Malo ljudi ulazi u radnju, a
oni što uđu teško se maše novčanika. Prebaciću sve ove predmete u skladište na Nort Sajdu
dok ne smislim sledeći potez. Mogli biste da mi pomognete u tom poslu.“
„Mogu da učinim više od toga“, reče Hju. Uživao je u zvuku svog glasa. „Iznajmiću
skladišni prostor i unajmiti ekipu za selidbu. Ne izgledam kao neko ko to može platiti, ali
imam para. Stvarno je tako.“
Džejkobs je izgledao užasnuto. „Ni u kom slučaju! Na prodaju nudim uglavnom đubre,
ali imam vrednu opremu. Većina toga je u zadnjem delu objekta, u mojoj laboratoriji. U
pitanju su krhki predmeti. Vaša pomoć biće sasvim dovoljna naknada. Prvo morate da se
malo odmorite. I da jedete. Nabacite neko kilo. Prošli ste kroz težak period. Da li biste hteli
da budete moj pomoćnik, gospodine Jejtse?“
„Želite li to“, pitao je Hju. „Gospodine Džejkobse, još ne mogu da verujem da čujem ono
što govorite.“
„Za nedelju dana ćete se naviknuti. Tako vam je to sa čudima. Nema smisla opirati im se.
Takva je ljudska priroda. Ne mogu da dopustim da mi se i dalje obraćate kao gosopodinu
Džejkobsu, pošto smo doživeli čudo u ovom neprivlačnom delu Motor Sitija. Za vas ću
odsad biti propovednik.“
„Kao sveštenik?“
„Upravo tako“, rekao je. Nacerio se. „Propovednik Čarls D. Džejkobs. Glavni prelat Prve
električne crkve. Dajem vam reč da vas neću terati da preterano radite. Nema potrebe za
žurbom. Radićemo polako.“
157
Knjigoteka
„Kladim se da je tako bilo“, rekao sam.
„Šta bi to trebalo da znači?“
„Nije hteo da mu platiš ekipu za selidbu i nije hteo tvoj novac. Hteo je tvoje vreme.
Mislim da te je proučavao. Tragao je za propratnim efektima. Šta si ti mislio?“
„Tada? Ništa. Plovio sam na golemom oblaku sreće. Da me je propovednik zamolio da
opljačkam banku, verovatno bih pokušao da to učinim. Možda si u pravu, kad malo
razmislim o tome. Nije bilo mnogo posla. Imao je malo robe za prodaju. U prostorijama iza
radnje bilo je više predmeta, ali bi s dovoljno velikim kamionom za selidbu sve to prevezli
za dva dana. Rastegao je posao na čitavu nedelju.“ Nastavio je posle kraće pauze. „Da,
slažem se. Posmatrao me je.“
„Proučavao te je. Tragao je za propratnim efektima.“ Pogledao sam na sat. Za petnaest
minuta treba da budem u studiju. Zakasniću ako se još zadržim u prostoru za piknik.
„Prošetaj sa mnom do Studija 1. Opiši mi ih usput.“
Krenuli smo prema studiju. Hju mi je pričao o nesvesticama koje su usledile posle
Džejkobsovog električnog tretmana gluvoće. Prvih nekoliko dana bile su kratke, ali česte.
Nije ih pratio osećaj gubitka svesti. Našao bi se na drugom mestu i shvatio da je prošlo pet
minuta. Ili deset. Dva puta mu se to desilo dok su utovarivali opremu i polovnu robu u stari
kamion koji je Džejkobs od nekog pozajmio (možda od još jednog na čudesan način
izlečenog pacijenta; Hju nikad nije saznao je li to istina - prečasni nije govorio o tim
stvarima).
„Pitao sam ga šta se desilo u periodima zamračenja. Rekao je ništa. Nastavili bismo da
nosimo predmete i razgovaramo kao da se ništa nije desilo.“
„Da li si mu verovao?“
„Jesam. Više mu ne verujem.“
Jedne noći - pet ili šest dana posle tretmana - sedeo je u zapuštenoj hotelskoj sobi i čitao
knjigu. Iznenada se našao u ćošku, okrenut zidu.
„Jesi li išta govorio?“ pitao sam razmišljajući; Nešto se desilo. Nešto, nešto, nešto.
„Ne“, rekao je. „Ali...“
„Šta ali?“
Odmahnuo je glavom, pritisnut sećanjem. „Skinuo sam pantalone i obukao patike. Stajao
sam tamo u gaćama i patikama. Blesavo, zar ne?“
158
Knjigoteka
„Veoma blesavo“, rekao sam. „Koliko dugo su te mini-nesvestice spopadale?“
„Druge nedelje javile su se nekoliko puta. Treće nedelje su sasvim nestale. Bilo je još
nečeg, što je duže trajalo. Nečeg s očima. Te... pojave. Prizmatike. Ne znam kako da ih
nazovem. Desile su se desetak puta u sledećih pet godina. Odonda se nisu ponovile.“
Stigli smo do studija. Muki nas je čekao. Okrenuo je bejzbol kapu Bronkosa naopako.
Zbog nje je ličio na najstarijeg skejtera na svetu. „Bend je unutra. Vežbaju.“ Spustio je glas.
„Narode, jebeno su grozni.“
„Reci im da ćemo malo zakasniti. Nadoknadićemo im kašnjenje dodatnim studijskim
vremenom.“
Muki je pogledao Hjua, pa mene, a zatim ponovo Hjua. Merio je emocionalnu
temperaturu. „Hej, niko neće biti otpušten, zar ne?“
„Neće, ako opet ne zaboraviš da isključiš uređaje u studiju“, reče Hju. „Ulazi unutra i
pusti odrasle da na miru razgovaraju.“
Muki je salutirao i ušao u studio.
Hju se okrenuo prema meni. „Prizmatike su bile mnogo iščašenije od nesvestica. Ne
znam kako da ih opišem. Morao bi da ih doživiš da bi shvatio o čemu se radi.“
„Pokušaj.“
„Uvek bih unapred znao kad će se dogoditi. Radio bih isto što i svakog dana, kad bi mi se
vid iznenada izoštrio.“
„Kao sluh posle tretmana?“
Odmahnuo je glavom. „Ne, to sa sluhom desilo se odistinski. I dan-danas bolje čujem
nego pre tretmana. Znam da bi svaka provera to potvrdila, iako nikad nisam preduzeo
neku. Ne, to sa vidom sličnija je... znaš li kako epileptičar zna da će dobiti napad po
golicanju u zglobovima ili fantomskom mirisu?“
„Prethodnica.“
„Upravo tako. Osećaj izoštravanja vida bio je prethodnica. Ono što bi se zatim desilo je...
boja.“
„Boja.“
„Svet bi se ispunio crvenom, plavom i zelenom bojom na obodima predmeta. Menjale su
se. To je podsećalo na gledanje kroz prizmu, koja povećava predmete, razbijajući ih na
komade.“ Potapšao se po čelu, izražavajući frustraciju. „Ne mogu tačnije da ti opišem tu
159
Knjigoteka
pojavu. U tih trideset do četrdeset sekundi činilo mi se da mogu da gledam kroz svet, i da je
iza njega još jedan, drugačiji, stvarniji svet.“
Zagledao se u mene.
„To su bile prizmatike. Do danas ih nikom nisam pomenuo. Strahovito su me plašile.“
„Nisi ih pomenuo prečasnom?“
„Učinio bih to, ali je on otišao pre no što se prva dogodila. Nije bilo upečatljivog
rastanka, samo poruka s obaveštenjem da mu se ukazala dobra poslovna prilika u Džoplinu.
To se desilo šest meseci posle čudesnog izlečenja. Vratio sam se u Nederland. Prizmatike...
bile su divne na neopisiv način. Nadam se da ih više nikad neću doživeti. Ako je taj drugi
svet stvarno tamo, ne bih želeo da ga vidim. Ukoliko je u mom umu, voleo bih da tamo i
ostane.“
Muki je izašao iz studija. „Naoštreni su da krenu, Džejmi. Pozabaviću se njima, ako želiš.
Ne mogu da zeznem, jer su Ded Milkmeni u poređenju s ovim tipovima pravi Bitlsi.“
To je moguće, ali tipovi su ti istresli gotovinu za snimanje. „Ne, ulazim. Reci im da
sačekaju još dva minuta.“
Nestao je.
„Pa“, reče Hju. „Rekao sam ti šta sam imao, ali nisam čuo tvoju priču. Još želim da je
čujem.“
„Večeras oko devet imaću sat vremena. Doći ću do glavne zgrade da ti ispričam moju
priču. Neće dugo trajati. U osnovi je ista kao tvoja: tretman, lek, propratni efekti koji su se s
vremenom proredili i sasvim nestali.“ Nisam govorio celu istinu. Žurio sam na snimanje.
„Nisi imao prizmatike?“
„Ne. Bilo je nečeg drugog. Turetov sindrom, bez psovanja.“ Odlučio sam da snove o
mrtvim članovima porodice zadržim za sebe, makar izvesno vreme. Možda su to bili moji
uvidi u Hjuov drugi svet.
„Moramo da ga vidimo.“ Hju me je uhvatio za ruku. „Zaista moramo.“
„Mislim da imaš pravo.“
„Ali bez svečane večere, važi? Ne želim da razgovaram s njim. Posmatraću ga, to je sve.“
„Fino“, rekao sam i pogledao na njegovu ruku. „Pusti me pre nego što mi ostane
masnica. Moram da snimam muziku.“
Pustio me je. Ušao sam u studio da bih se suočio sa zvukom nekog lokalnog pank benda
koji je svirao numere koje su Ramonsi u kožnim jaknama i nitnama mnogo bolje izvodili
160
Knjigoteka
sedamdesetih. Osvrnuo sam se preko ramena. Hju je još stajao na istom mestu, gledajući
planine.
Svet iza sveta, pomislio sam. Izgnao sam tu misao iz glave - bolje reći, pokušao sam - i
krenuo na posao.
Nisam lako popuštao pred zahtevima savremenog života. Godinu dana otezao sam s
kupovinom laptopa. U studiju jedan i dva 2008. godine bilo je dovoljno kompjutera. Većinu
numera snimali smo s Makovim programima. Na pauzi u pet izguglao sam Č. Denija
Džejkobsa i pronašao hiljade referenci. Po svoj prilici propustio sam dosta toga otkad se Č.
Deni pre deset godina prvi put pojavio na nacionalnoj sceni. Nisam krivio sebe zbog toga.
Retko sam gledao televiziju. Moje zanimanje za popularnu kulturu vrtelo se oko muzike.
Davno sam prestao da idem u crkvu. Stoga nije ni čudo što sam propustio pojavu
propovednika kog je Vikipedija krstila kao Oral Roberts dvadeset prvog veka.
Nije izgradio megacrkvu, ali je njegov nedeljni Sat jevanđeoske isceliteljske moći bio
prenošen od obale do obale na jeftinim kablovskim kanalima, što je verovatno donosilo
veliku zaradu od darova ljubavi. Emisije su snimane na Starovremenskim šatorskim
rivajvalima, koji su putovali po zemlji (držao se dalje od Istočne obale, gde su ljudi
verovatno malo manje lakoverni). Na internetu je bilo mnoštvo Džejkobsovih fotografija.
Na njima se videlo da stari, ali se fanatični i povređeni izraz u njegovim očima nikad nije
menjao.
Pozvao sam Džordžiju Donlin nedelju dana pre no što smo Hju i ja krenuli na put da vidimo
Džejkobsa u prirodnom okruženju. Zamolio sam je da mi da telefonski broj njene ćerke -
one koja je studirala informatiku na Univerzitetu Kolorado. Zvala se Brajana.
Bri i ja smo obavili vrlo zanimljiv razgovor.
161
Knjigoteka
VIII
PREDSTAVA U ŠATORU
Šatra je bila na sto deset kilometara od Nederlanda, na vašarištu Oblasti Noris, što je Hjuu i
meni davalo dovoljno vremena za priču. A opet, jedva da smo progovorili dok nismo stigli
istočno od Denvera. Sedeli smo i posmatrali okolinu. To je bio savršen letnji dan, ako se
izuzme večito prisutna linija smoga iznad Arvade.
Hju je uključio radio. KXKL je puštao stare hitove. Rekao je: „Da li je tvoj brat Konrad
imao problema nakon što mu je prečasni izlečio laringitis ili šta god da je to bilo?“
„Nije, ali me to ne iznenađuje. Džejkobs je rekao da je izlečenje bilo lažno, placebo.
Oduvek sam smatrao da je govorio istinu. Verovatno je tako bilo. Ne zaboravi da je bio na
samom početku istraživanja. U to vreme smatrao je bolji prijem televizijskog signala
pozamašnim zadatkom. Konov um tragao je za izgovorom da se oporavi.“
„Pouzdanje je moćno sredstvo“, složio se Hju, „baš kao i vera. Pomisli na sve te grupe i
solo izvođače koji se guraju da snime kompakt-diskove iako ih retko ko kupuje. Jesi li
istraživao Č. Denija Džejkobsa?“
„Prilično. Džordžijina ćerka pomaže mi u tome.“
„I ja sam nešto prčkao. Kladio bih se da je veliki broj čudotvorno izlečenih sličan tvom
bratu. Ljudi s psihosomatskim problema pomisle da su izlečeni kad ih pastor Deni dodirne
magičnim božjim prstenjem.“
To bi mogla biti istina. Radio sam s Džejkobsom na vašarištu u Talsi. Tamo je naučio
kako da upriliči uverljivu predstavu. Znao je da mora ponuditi i malo mesa, uz privlačne
mirise s roštilja. Žene koje objavljuju da su im migrene prestale i muškarci koji kliču da su
se rešili išijasa jesu odlični, ali nisu vizuelno spektakularni. Nisu mogli da se porede s
Munjevitim portretima.
Pronašao sam najmanje dvadeset veb-sajtova koji su se trudili da ga raskrinkaju. Jedan
se zvao Č. DENI DŽEJKOBS: VERNIK PREVARANT. Stotine ljudi javljalo se na ovim sajtovima
tvrdeći da su kancerozni tumori koje pastor otklanja samo svinjske džigerice i kozje
iznutrice. Bilo je mnogo fotografija uprkos zabrani unošenja foto-aparata na službe i
162
Knjigoteka
revnosnim redarima, koji su oduzimali aparate prekršiocima. Veliki broj je izgledao kao
materijal sa zvaničnog sajta Č. Denija. Na nekima je svetlucava masa u njegovim rukama
zaista podsećala na kozje iznutrice. Pretpostavljao sam da su tumori bili lažni - taj deo
predstave bio je suviše opsenarski da bi bio stvaran. Ali to nije značilo da je sve što je
Džejkobs radio bilo lažno. Dvojica u linkoln kontinentalu veličine manjeg broda mogla su da
posvedoče da su neka od njegovih izlečenja verodostojna.
„Hodao si u snu i izvodio nevoljne pokrete“, reče Hju. „Taj poremećaj se, prema VebMD7,
zove mioklonus. U tvom slučaju je bio privremen. Nagon da se ubadaš mogao bi značiti da si
duboko u sebi želeo da koristiš iglu.“
„To je sušta istina.“
„Imao sam gubitke svesti. Za to vreme pričao sam i hodao. To liči na posledice pijanstva,
samo bez pića.“
„I prizmatike“, rekao sam.
„Uh-hm. Tu je i devojka iz Talse koju si pomenuo. Ona što je ukrala minđuše u
juvelirnici. To je bila najdrskija i najgluplja pljačka na svetu.“
„Mislila je da joj pripadaju zato što su bile na njenoj fotografiji. Kladio bih se da je
obilazila butike u Talsi tragajući za haljinom.“
„Seća li se razbijanja vitrine?“
Odmahnuo sam glavom. Otišao sam iz Talse pre no što je Keti Mors izvedena na suđenje.
Brajana Donlin pronašla je kratak članak o njoj na internetu. Devojka je tvrdila da se ničeg
ne seća. Sudija joj je poverovao. Zatražio je veštačenje psihologa. Oslobodio ju je, pod
uslovom da se roditelji brinu o njoj. Odonda više nije privlačila pažnju javnosti.
Hju je zaćutao, baš kao i ja. Gledali smo put ispred sebe. Napustili smo planine. Pružao
se, prav kao strela, sve do horizonta. Konačno je rekao: „Zašto to radi, Džejmi? Zbog novca?
Misliš da je godinama radio na vašarima da bi jednog dana rekao sebi: Aha, ovo je sića, zašto
ne bih počeo da izigravam propovednika iscelitelja i zaradio velike pare?“
„Možda, ali nikad nisam imao utisak da je Čarliju Džejkobsu stalo do velikih para. Taj
više ne mari za boga, izuzev ako se nije okrenuo za trista šezdeset stepeni, nakon što je
upropastio svoju svešteničku karijeru u mom gradiću. U Talsi nije pokazivao nikakvu
sklonost prema religiji. Bilo mu je stalo do žene i sina - album s fotografijama koji sam
našao u njegovoj kući na točkovima bio je toliko često korišćen da se svakog časa mogao
163
Knjigoteka
raspasti. Siguran sam da mu je stalo do eksperimenata. Kad je reč o tajnom elektricitetu, on
je kao gospodin Tod sa svojim automobilom.“8
„Ne razumem.“
„Hteo sam da kažem da je opsednut njime. Ako bih morao da pogađam, rekao bih da mu
je novac potreban da bi unapredio rezultate istraživanja. Ovako zarađuje više nego na
vašaru.“
„Znači da isceljenje nije cilj, da nije najvažnije?“
Nisam bio siguran, ali sam mislio da nije. Organizovanje isceliteljske turneje s
religijskom potkom mogla je biti i cinična šala na račun vere koju je odbacio, kao i povratak
skupljanju lakih para u obliku darova od srca, ali me Džejkobs nije izlečio zarad novca.
Hrišćansku ruku pružio mi je tip koji je odbacio crkveno učenje, ali ne i dva osnovna
postulata Isusovog učenja: blagost i milosrđe.
„Ne znam gde je krenuo“, rekao sam.
„Misliš li da on zna?“
„Mislim da zna.“
„Pomenuo si tajni elektricitet. Pitam se zna li šta je to.“
Pitao sam se da li uopšte mari za njegovu suštinu. To je bila zastrašujuća misao.
Vašar u Norisu održavao se u drugoj polovini septembra. Pre nekoliko godina išao sam
tamo s prijateljicom. To je bila velika priredba. U junu smo zatekli gotovo pusto vašarište.
Na njemu je bila samo velika platnena šatra. Podignuta je na mestu rezervisanom za
najnemoralnije vašarske atrakcije - kockarske jazbine i one s golim curama. Velika
parkirališta bila su puna automobila i kamioneta. Na velikom broju starih branika behu
nalepnice s porukama poput ISUS JE UMRO ZA MENE, JA ŽIVIM ZA NJEGA. Iznad šatre,
verovatno na centralnoj motki, bio je golemi električni krst, okružen trakama crvene, bele i
plave boje. Iz šatre je dopiralo glasno muziciranje gospel orkestra praćeno ritmičkim
tapšanjem publike. Posetioci su još pristizali. Većina je imala sedine u kosi, ali bilo je dosta
mladog sveta.
„Reklo bi se da se dobro zabavljaju“, reče Hju.
„Da. Putujući šou bratske ljubavi i spasenja.“
Svež vetar duvao je s ravnica. Oko šatora je bilo prijatnih devetnaest stepeni, ali je u
njemu bilo dvadeset stepeni toplije. Video sam seljake u pantalonama na tregere i starije
164
Knjigoteka
žene rumenog srećnog lica. Video sam muškarce u odelima i žene u haljinama, koji kao da
su došli iz kancelarija u Denveru. Ugledao sam i kontingent pomoćnih radnika Čikana, u
farmerkama i košuljama. Kod nekih su se ispod podvrnutih rukava nazirale robijaške
tetovaže, među kojima je bilo i nekoliko suza od mastila. Prvi red zauzimala je brigada
invalidskih kolica. Šestočlani bend žestoko je obavljao svoj posao. Ispred njih se pola tuceta
bucmastih cura ljuljalo u širokim horskim haljinama boje burgunca: Devin Robinson i
Gospel Robins. Pljeskale su visoko podignutim rukama. Beli zubi sevali su sa smeđih lica.
Devin je plesala ispred njih s bežičnim mikrofonom u ruci. Ispustila je muzikalni krik
koji nije zaostajao za Aretinim u najboljim godinama i zapevala.
„Isus
mi
Da,
Podići
je
tako
ću
je,
se
Mogu
Zato
u
da
blaženstvu,
da
što
a
u
srcu,
tako
možeš
putujem
je
sprao
je,
i
ti!
danas
moje
grehe.
Isus mi je u srcu, da tako je!“
Pozivala je verne da joj se pridruže. Rado su se odazivali. Hju i ja smo stali pozadi, jer je
šator kapaciteta hiljadu osoba bio pun. Hju se nagnuo prema meni i povikao mi u uvo:
„Kakav glas! Veličanstvena je!“
Klimnuo sam i zatapšao. Otpevala je pet strofa s mnogo da, tako je. Oblio ju je znoj kad je
završila. Pokrenula je i ljude u invalidskim kolicima. Urlik u Aretinom stilu s visoko
podignutim mikrofonom označio je vrhunac numere. Klavijaturista i gitarista su unedogled
otezali poslednji akord.
Kad su konačno utihnuli, povikala je: „Dajte mi aleluja, vi divni ljudi!“
Poslušali su je.
„Pružite mi božju ljubav, iz sveg grla!“
Pružili su joj božju ljubav, iz sveg grla.
Zadovoljna učinkom, pitala ih je jesu li spremni za Ala Stempera. Dali su joj do znanja da
su više nego spremni.
Bend je prešao na nešto laganije i raspekmeženije tonove. Ljudi su sedali na stolice na
sklapanje. Ćelavi crnac izašao je na binu žustrim korakom. Nosio je svojih sto pedeset kila
otmeno lako.
165
Knjigoteka
Hju se nagnuo napred. Sad je mogao da govori tiše. „Sedamdesetih je pevao s Vo-
Lajtima. U to doba bio je mršav kao pritka za paradajz. Imao je afro dovoljno veliki da se u
njemu sakrije stočić za kafu. Mislio sam da je otego papke. Trebalo bi da je mrtav, kad se
uzme u obzir sav kokain koji je pošmrkao.“
Stemper je smesta potvrdio njegove reči. „Bio sam veliki grešnik“, priznao je pred
publikom. „Danas sam, nek je hvaljen Gospod, samo čovek velikog apetita.“
Nasmejao ih je. Smejao se s njima. Naglo se uozbiljio.
„Spašen sam Isusovom milošću. Pastor Deni Džejkobs izviđao me je od zavisnosti. Neki
od vas se možda sećaju sekularnih pesama koje sam pevao s Vo-Lajtsima, još manji broj se
seća onih što sam pevao dok sam samostalno nastupao. Danas pevam druge pesme, sve
bogom poslate melodije koje sam nekad zaobilazio...“
„Slava Isusu!“, povikao je neko iz publike.
„Tako je, brate, slavi njegovo ime. Ja ću ga slaviti pesmom.“
Upustio se u Let the Lower Lights Be Burning, himnu koju sam dobro zapamtio u
detinjstvu. Pevao je dubokim i iskrenim glasom od kog mi je srce zatreperilo. Većina
okupljenih pevala je s njim, blistavih očiju.
Otpevao je još dve pesme (melodija i prateći ritam druge opasno je podsećao na Let’s
Stay Together Ala Grina) i najavio Gospel Robinse. Pevali su; pevao je s njima; pravili su
divnu galamu zazivajući Gospoda. Poterali su vernike stazom ka dobrom Bogu i Isusu.
Gomila je ustala. Tapšala je zajapurenih lica. Svetla u šatoru su se pogasila, izuzev sjajne
bele tačke levo na sceni, gde je stupio Č. Deni Džejkobs. Bio je to moj Čarli i Hjuov
propovednik. Koliko se promenio od našeg poslednjeg susreta.
Široki crni kaput - sličan onom koji je Džoni Keš nosio na sceni - donekle je skrivao
njegovu mršavost. Skeletno lice otkrivalo je istinu. Bilo je tu i drugih istina. Mislim da
većina ljudi koji pretrpe strahovite gubitke u životu - velike tragedije - stigne do raskršća.
Možda ne odmah, već kad šok od gubitka izvetri. To se ponekad desi posle nekoliko meseci
ili godina. Prošire se zbog onog što su iskusili ili se suze. Neću se izvinjavati ako ova tvrdnja
nekom zvuči njuejdžerski. Pretpostavljam da je to moguće, ali znam o čemu govorim.
Čarls Džejkobs se suzio. Usta su mu se svela na bledu crtu. Crne oči su mu gorele, ali su
bile manje i okružene mrežom bora, nekako zatomljene. Srdačni mladić koji mi je pomogao
da napravim pećine na planini Lobanji kad sam imao šest godina, čovek koji me je brižno
166
Knjigoteka
saslušao kad sam mu rekao da je Kon onemeo... taj čovek sad je izgledao kao stari upravnik
škole u Novoj Engleskoj dok se sprema da išiba neposlušnog đaka.
Zatim se osmehnuo. Taj osmeh dao mi je nade da je mladić koji se sprijateljio sa mnom
još negde unutar ovog obmanjivača provincijskih lakovernika. Osmeh mu je obasjao čitavo
lice. Gomila je tapšala. Delom i od olakšanja, pomislio sam. Podigao je ruke, zatim ih je
spustio, s dlanovima nadole. „Sedite, braćo i sestre. Sedite, dečaci i devojčice. Zbližimo se
jedni s drugima.“
Seli su, uz neobičan šuštav zvuk. Tišina je zavladala u šatri. Svi pogledi počivali su na
njemu.
„Donosim vam dobre vesti, koje ste već čuli: Bog vas voli. Da, voli svakog od vas, one što
su živeli uzornim životom i one do guše u grehu. Toliko vas voli da je dao voljenog sina
jedinca - Jovan, 3:16. Uoči raspeća njegov sin molio je da budete sačuvani od zla - Jovan,
17:15. Kad nas Bog kori, kad nam šalje teret i tegobe, čini to s ljubavlju - Dela apostolska,
17:11. I zar ne može da otkloni te terete i tegobe u istom duhu ljubavi?“
„Da, slavite Boga!“, stigao je ushićeni urlik iz grla brigade u invalidskim kolicima.
„Stojim pred vama, lutalica po drumovima Amerike i posuda božje ljubavi. Hoćete li me
prihvatiti, kao što ja vas prihvatam?“
Povikali su da hoće. Znoj je curio niz moje i Hjuovo lice, kao i niz lica ljudi oko nas.
Džejkobsovo lice bilo je suvo i blistavo, iako je vazduh oko njega morao biti vreliji zbog
reflektorskog snopa. Dodajte crni kaput.
„Bejah oženjen i imadoh dečačića“, rekao je. „Došlo je do jezive nesreće. Podavili su se.“
Trgnuo sam se kao da me je neko polio hladnom vodom. Evo laži, iako nije bilo razloga
za nju. Bolje reći: nije bilo nijednog koji bi mi pao na pamet.
Publika je zažamorila - gotovo jeknula. Veliki broj žena i nekoliko muškaraca su
zaplakali.
„Okrenuo sam lice od Boga. Prokleo sam ga u srcu. Lutao sam po divljini. O, bio sam u
Njujorku, Čikagu, Talsi, Džoplinu, Dalasu, Tihuani, Portlandu u Mejnu i Portlandu u
Oregonu, i svuda beše isto. Svuda beše divljina. Odlutao sam od Boga, ali nikad nisam
odlutao od sećanja na ženu i dečačića. Prestao sam da propovedam Isusovo učenje, ali
nikad nisam odustao od ovog.“
Podigao je levicu, pokazujući zlatnu traku, preširoku i predebelu za običan venčani
prsten.
167
Knjigoteka
„Žene su me iskušavale, naravno da jesu. Muškarac sam, a Potifarova supruga je uvek
među nama.“
„Slava nek je Gospodu!“, povikala je neka žena, koja je verovatno mislila da bi poznala
Potifarovu suprugu, ako bi videla tu napaljenu kurvetinu u odeći matrone.
„I jednog dana, nakon što sam se odupro naročito opakom iskušenju... neobično
zavodljivom... primih otkrivenje božje poput Saula, na putu za Damask.“
„Božja reč!“, povika neki čovek. Podigao je ruke ka nebesima (tačnije ka krovu šatre).
„Bog mi je rekao da imam posla i da se on sastoji u uklanjanju tuđeg tereta i tegoba.
Došao mi je u snu i rekao da stavim još jedan prsten, koji će označavati moje venčanje s
učenjima božjim, preko njegove svete reči i učenjem njegovog sina, Isusa Hrista. Zatekoh se
u Feniksu. Radio sam u bezbožničkoj karnevalskoj predstavi. Bog mi je rekao da se zaputim
u pustinju, bez hrane i vode, kao starozavetni prorok. Kazao mi je da ću u pustinji naći
prsten mog drugog i konačnog venčanja, i da ću, ako ostanem veran tom zavetu, učiniti
mnoga dobra dela, da će me objediniti sa suprugom i sinom u raju i da će naše istinsko
venčanje biti nanovo osvećeno pored njegovog svetog trona i u njegovoj svetoj svetlosti.“
Sa svih strana čuli su se krici i usklici. Žena u strogom poslovnom kostimu, mrežastim
čarapama i otmenim cipelama s niskom petom kleknula je u prolazu između sedišta i
počela da govori rečnikom koji se sastojao isključivo od samoglasnika. Muškarac u njenom
društvu - suprug ili momak - kleknuo je kraj nje i obuhvatio joj glavu rukama, s nežnim
osmehom, pomažući joj da nastavi.
„Ne veruje ni u jednu reč“, rekao sam. Bio sam zaprepašćen. „Svaka njegova reč je laž. To
je tako očigledno.“
Ali nije bilo. Hju me nije čuo. Opčinjeno je zurio u govornika. Šatra je uzavrela od
radosti. Džejkobsov glas nadjačao je galamu. Tutnjao je preko hvalospeva zahvaljujući
elektricitetu (i bežičnom mikrofonu).
„Hodio sam čitav dan. Pronašao sam hranu koju je neko ostavio u kanti za smeće na
izletištu. Pojeo sam je. Pronašao sam pola boce koka-kole pored staze. Ispio sam je. Bog mi
reče da napustim stazu. Poslušao sam ga, iako se tada već smrklo i mada su i bolji
poznavaoci prirode i tog kraja ostavili kosti u toj pustinji.“
Sigurno si zašao duboko na gradsku periferiju, pomislio sam. Možda si stigao do
bogataškog Nort Skotsdejla.
168
Knjigoteka
„Noć je bila mračna i oblačna. Nijedna zvezda nije sijala. Oblaci su se, posle ponoći,
razdvojili. Mesečev zrak osvetlio je gomilu stenja. Prišao sam označenom mestu. Ispod
kamenja nađoh... ovo.“
Podigao je desnicu. Na trećem prstu bila je druga debela zlatna traka. Publika je taj gest
pozdravila aplauzima i alelujama. Zalud sam pokušavao da u tom nazrem neki smisao. Ovi
ljudi koristili su se redovno kompjuterima da bi kontaktirali sa prijateljima i pratili vesti,
meteorološke satelite i presađivanje pluća uzimali su zdravo za gotovo i očekivali da žive
trideset i četrdeset godina duže od svojih predaka. Ipak su nasedali na priču u odnosu na
koju su Deda Mraz i vila Zubićka bili suvi realizam. Alavo su gutali servirana govna. Pala mi
je na pamet uznemirujuća ideja da i on uživa u svemu ovom. Od nje sam se osećao još gore.
Ovo nije bio čovek kog sam upoznao u Harlou ili onaj što me je primio u svoju kuću na
točkovima one noći u Talsi. Morao sam da priznam da se ovo odavno kuvalo, kad sam se
setio kako se poneo prema nesrećnom, gnevnom, prostodušnom ocu Keti Mors.
Ne znam da li mrzi ove ljude, pomislio sam, ali ih sigurno prezire.
Možda sam se varao. Možda ga nije zanimalo ništa izuzev onog što će posle predstave
pokupiti iz pletenih korpi za skupljanje priloga.
U međuvremenu je nastavljao svoju ispovest. Bend je zasvirao kad je progovorio,
raspaljujući gomilu. Gospel Robins ljuljale su se i tapšale. Publika im se pridružila.
Džejkobs je govorio o prvim oklevajućim isceljenjima s prstenjem od dva venčanja -
sekularnog i svetog. Govorio je o saznanju da Bog želi da on prenese svoju poruku ljubavi i
isceljenja što široj publici. Bog je na njegove ponovljene tvrdnje - koje je izgovarao na
kolenima i u najcrnjoj duševnoj agoniji - da nije vredan odgovarao da ga nikad ne bi
obdario prstenjem da je to istina. Džejkobs kao da je tvrdio da je dugo razgovarao s Bogom
o tim i drugim pitanjima, duvaneći iz lula u nekoj nebeskoj sobi za pušenje, s pogledom na
rajska brda.
Mrzeo sam njegov sadašnji izgled - to usko lice školskog upravnika i plavičasti sjaj u
očima. Mrzeo sam i crni kaput. Vašarski opsenari taj kaput zovu sakoom za predstave. To
sam naučio još u Zabavnom parku Bel radeći na Džejkobsovim Munjevitim portretima.
„Hoćete li mi se pridružiti u molitvi?“, pitao je Džejkobs. Pao je na kolena s nečim što je
ličilo na kratkotrajnu grimasu bola. Reumatizam? Artritis? Isceli sebe, pastore Deni, pomislio
sam.
169
Knjigoteka
Vernici su pali na kolena, uz još jedan moćni šušanj odeće i uzbuđeno mrmljanje. Mi s
rubova šatre učinismo isto. Gotovo da sam se odupro nagonu - ovo je čak i odmetnutom
metodisti poput mene zaudaralo na cirkusko svetogrđe - ali nikako nisam želeo da
privučem njegovu pažnju, kao nekad u Talsi.
Spasao ti je život, pomislio sam. Ne želiš da to zaboraviš.
To je istina. I godine posle toga behu dobre. Zažmurio sam, ne u molitvi, već zbog
zbunjenosti. Požalio sam što sam došao, ali nisam imao izbora. Ne beše to prvi put da sam
poželeo da nisam zamolio Džordžiju Donlin da me spoji s njenom kompjuterski
osvešćenom ćerkom.
Sad je bilo prekasno.
Pastor Deni se molio za prisutne u šatri. Molio se i za one vezane za dom, koji su hteli da
budu u njoj, a nisu mogli da dođu. Molio se za sve muškarce i žene dobre volje. Molio se za
Sjedinjene Američke Države i da bog obdari njene vođe svojom mudrošću. Zatim se bacio
na posao.
Pomolio se bogu da obavi isceljenje preko njegovih ruku i svetih prstenova, ako to
odgovara njegovoj volji.
Bend je svirao.
„Ima li među vama onih koji bi želeli da budu isceljeni?“, pitao je dok je ustajao na noge
s novom bolnom grimasom. Al Stemper je zakoračio napred da mu pomogne, ali je
Džejkobs mahnuo rukom u pravcu nekadašnjeg soul pevača. „Ima li među vama onih s
teškim teretom koji bi želeli da ga skinu i tegobama kojih bi želeli da se oslobode?“
Kongregacija mu je glasno poručila da takvih ima. Ljudi u kolicima i hronični bolesnici iz
prva dva reda pomno su ga posmatrali, baš kao i svi ostali. Mnogo njih izgledalo je
namučeno i nasmrt bolesno. Bilo je onih u zavojima, unakaženih, s maskama za kiseonik,
svenulim udovima i protezama. Bilo je onih koji su se bespomoćno trzali i ljuljali zato što su
im cerebralnom paralizom napadnuti mozgovi igrali kolce u lobanjama.
Devin i Gospel Robins zapevale su Jesus Says Come Forth tiho kao prolećni povetarac u
pustinji. Redari u ispeglanim farmerkama, belim košuljama i zelenim jaknama pojavili su se
kao nekom magijom. Počeli su da u centralnom prolazu između sedišta organizuju red od
osoba koje su se nadale izlečenju. Njihove kolege - mnogo njih - kružile su po gomili s
pletenim korpama za sakupljanje priloga, tako velikim da su ličile na košare. Zveckanje
novčića se retko čulo. Većina ljudi ubacivala je presavijene zelembaće - ono što karnevalski
170
Knjigoteka
radnici zovu kolačićima. Ženu koja je klečeći nerazumljivo govorila njen suprug ili momak
vratio je u stolicu na rasklapanje. Kosa joj je visila oko porumenelog ushićenog lica. Sako joj
je bio prašnjav.
I ja sam se osećao prljavo, ali smo stigli do onoga što sam hteo da vidim. Iz džepa sam
izvukao beležnicu i hemijsku olovku. Već je sadržala nekoliko navoda. Neki su bili plod
mojih pretraživanja, a neki doprinos Brajane Donlin.
„Šta radiš?“, pitao je Hju tihim glasom.
Odmahnuo sam glavom. Očekivalo se da izlečenja počnu svakog časa. Video sam
dovoljno video-zapisa s veb-sajta pastora Denija da znam kako će se odvijati. Ovo je stara
škola, rekla je Bri, nakon što je odgledala nekoliko snimaka.
Žena u kolicima zakotrljala se napred. Džejkobs ju je pitao za ime. Prineo je mikrofon
njenim usnama. Drhtavim glasom predstavila se kao Rouina Mintur, nastavnica u školi
pristigla čak iz De Mojna. Spopao ju je nesnosan artritis, zbog kog više nije mogla da hoda.
Zapisao sam njeno ime u beležnici, pored Mejbel Džergens, koju je pre mesec dana u
Albukerkiju izlečio od povrede kičmene moždine.
Džejkobs je gurnuo mikrofon u spoljni džep crnog kaputa. Šakama je obuhvatio glavu
bolesnice. Pritisnuo je prstenje na njene slepoočnice i njeno lice na svoje grudi. Zatvorio je
oči. Usne su joj se pomakle u tihoj molitvi... ili ko zna već čemu. Žestoko se trznula. Ruke su
joj poletele uvis. Lepršale su kao bela krila. Zurila je u Džejkobsovo lice. Raširila je oči od
zaprepašćenja ili od posledica električnog udara.
Zatim je ustala.
Gomila je uskliknula aleluja. Zagrlila je Džejkobsa i pokrila njegove obraze poljupcima.
Nekoliko ljudi zavitlalo je šešire u vazduh. Tako nešto viđao sam samo u bioskopu.
Džejkobs ju je uhvatio za ramena i okrenuo prema publici - obuzetoj žudnim iščekivanjem,
ne isključujući ni mene - i posegnuo za mikrofonom, tečnim izvežbanim pokretom iskusnog
vašarskog zabavljača.
„Pođi ka svom suprugu, Rouina!“, zagrmeo je Džejkobs preko mikrofona. „Hodaj ka
njemu i slavi Isusa svakim korakom! Slavi Boga svakim korakom! Slavi njegovo sveto ime!“
Zateturala se ka mužu. Ridajući, ispružila je ruke da bi lakše održala ravnotežu. Redar u
zelenoj jakni gurao je kolica iza nje u slučaju da je noge izdaju... ali nisu.
Isceljenja su trajala čitav sat. Muzika nije prestajala da svira, baš kao što se nisu
zaustavljali ni redari koji su obilazili publiku s dubokim pletenim košarama. Džejkobs nije
171
Knjigoteka
izlečio sve, ali sam video da je ekipa za sakupljanje priloga dobrano ispraznila džepove
prisutnih, sve do kreditnih kartica. Veliki broj ljudi u kolicima nije uspeo da se digne nakon
što je bio dotaknut svetim prstenovima. Pola tuceta jeste. Zabeležio sam njihova imena i
precrtao sve koji su izgledali sjebano nakon Džejkobsovog isceliteljskog dodira.
Žena s kataraktom rekla je da je progledala. Pod bleštavom svetlošću činilo se da je
mlečna koprena nestala iz njenih očiju. Iskrivljena ruka se ispravila. Uplakana beba s
nekom vrstom srčane mane prestala je da plače, kao da je neko pritisnuo nevidljivo dugme.
Čovek koji je iscelitelju prišao na štakama, pognute glave strgnuo je udlagu s vrata i odbacio
štake. Žena koja je patila od uznapredovalog otkazivanja pluća odbacila je masku za
kiseonik. Objavila je da slobodno diše i da je težina koja joj je pritiskala grudi nestala.
Simptomi velikog broja bolesti nisu se mogli videti golim okom. U publici je moglo biti
podmetnutih prevaranata. Jedan od sumnjivih bio je čovek sa čirom koji je tvrdio da je
stomak prestao da ga boli prvi put posle tri godine ili žena s dijabetesom - i jednom nogom
odsečenom ispod kolena - koja je rekla da ponovo oseća ruke i preostale prste na nogama.
Nekoliko žrtava hroničnih migrena tvrdilo je da je njihov bol nestao, nek je hvaljen Gospod,
zauvek nestao.
Ispisao sam i njihova imena i - kad su ih izrekli - imena gradova i država iz kojih su
došli. Bri Donlin bila je sposobna cura. Zainteresovala se za projekat. Hteo sam da joj dam
što više materijala.
Džejkobs je te večeri uklonio samo jedan tumor. Nisam ni zapisao ime tog tipa, zato što
sam video kako opsenar gura ruku u crni kaput pre no što je upotrebio magične prstenove.
Ono što je pokazao zapanjenoj, opčinjenoj publici ličilo je na teleću džigericu kakva se
mogla pazariti u svakoj prodavnici. Predao je tobožnji tumor jednom redaru u zelenoj jakni,
da bi ga ovaj gurnuo u teglu i žurno odneo sa scene.
Džejkobs je u neko doba objavio da je sa isceljenjima za tu noć gotovo. Izgledao je
veoma iscrpljeno. Uistinu se činilo da mu je duša u nosu. Lice mu je bilo suvo, ali mu se
prednji deo košulje prilepio za grudi. Zateturao se kad je uzmakao za korak od vernih koji
nisu dobili priliku (veliki broj nesumnjivo će ga slediti do sledećeg grada u kom će podići
šatru) da budu isceljeni. Al Stemper ga je prihvatio. Džejkobs ovog puta nije odbio njegovu
pomoć.
„Pomolimo se“, rekao je. Bilo je jasno da ulaže veliki trud da bi povratio dah. Uplašio
sam se da će se onesvestiti ili pasti pokošen srčanim udarom. „Ponudimo zahvalnost Bogu,
172
Knjigoteka
kao što smo mu nudili terete naše. Posle toga će vas, braćo i sestre, Al i Devin s Gospel
Robins ispratiti pesmom.“
Ovog puta nije ni pokušao da klekne. Kongregacija je to učinila, uključujući i nekolicinu
koja je mislila da za zemaljskog života to nikad neće učiniti. Ponovo sam čuo šuštanje
odeće. Taj zvuk zamalo je pokrio krkljanje pored mene. Okrenuo sam se na vreme da vidim
kako zadnji deo Hjuove karirane košulje izlazi iz šatre.
Ugledao sam ga ispod svetiljke, osam metara od šatre, presavijenog u struku i s rukama na
kolenima. Noć je bila osetno hladnija. Barica između njegovih stopala blago se dimila.
Zgrčio se, dok sam prilazio. Barica se povećala. Trgnuo se i zateturao kad sam ga dodirnuo
po ruci. Zamalo što nije pao u povraćku, što bi nam zagorčalo vožnju do kuće.
Pogledao me je kao životinja u čeljustima šumskog požara. Pribrao se i uspravio. Izvadio
je staromodnu kaubojsku maramu iz zadnjeg džepa. Drhtavom rukom obrisao je usta. Lice
mu je bilo smrtno bledo. Nešto od bledila dugovao je nemilosrdnoj svetlosti sa stuba, ali ne
sve.
„Izvini, Džejmi. Uplašio si me.“
„Primetio sam.“
„Pretpostavljam da je to zbog vrućine. Hajdemo odavde. Šta kažeš na taj predlog? Tako
ćemo izbeći gužvu.“
Krenuo je ka linkolnu. Uhvatio sam ga za lakat. Oteo se. To nije prava reč. Stidljivo je
uzmakao od mene.
„Šta ti se desilo?“
Isprva mi nije odgovorio. Zaputio se ka svojoj drumskoj krstarici na drugoj strani
parkirališta. Išao sam pored njega. Stigao je do automobila i spustio ruku na rosom
pokrivenu haubu, kao da mu je oslonac neophodan.
„Prizmatika. Prva posle dugo, dugo vremena. Predosetio sam da će naići dok je
isceljivao poslednjeg tipa - koji je tvrdio da je posle automobilske nesreće paralizovan od
struka nadole. Sve se izoštrilo kad je ustao s invalidskih kolica. Sve je postalo jasnije.
Razumeš?“
„Nisam razumeo, ali sam klimnuo kao da jesam. Vernici su, iza nas, veselo tapšali i iz
sveg glasa pevali How I Love My Jesus.
173
Knjigoteka
„A zatim... kada je prečasni počeo da se moli... videh boje.“ Posmatrao me je drhtavih
usana. Izgledao je dvadeset godina starije. „Bile su mnogo sjajnije. Razbijale su sve.“
Stisnuo me je za košulju, dovoljno jako da iskida dva dugmeta. To je bio stisak
davljenika. Oči su mu bile ogromne i užasnute.
„Zatim... zatim su se svi delići ponovo okupili, ali boje nisu nestale. Igrale su se i uvijale
kao polarna svetlost u zimskoj noći. A ljudi... više nisu bili ljudi.“
„Šta su bili, Hju?“
„Bili su mravi“, prošaptao je. „Golemi mravi, kakvi postoje samo u tropskim šumama.
Smeđi, crni i crveni. Gledali su me mrtvim očima. Iz usta im je kapao otrov, mravlja
kiselina.“ Dugo je uvlačio vazduh. „Ubiču se ako ikad budem video tako nešto.“
„Taj prizor je nestao, zar ne?“
„Da. Nestao je. Hvala bogu.“
Izvukao je ključeve iz džepa. Pali su u prašinu. Podigao sam ih. „Ja ću voziti do kuće.“
„Naravno. Ti ćeš voziti.“ Krenuo je ka suvozačevom sedištu. Zastao je da bi mi se obratio.
„I ti, Džejmi. Okrenuo sam se ka tebi. Stajao sam pored golemog mrava. Okrenuo si se...
pogledao si me...“
„Nisam, Hju. U poslednji čas primetio sam da izlaziš iz šatre.“
Izgledalo je kao da me nije čuo. „Okrenuo si se... pogledao si me... mislim da si pokušao
da se osmehneš. Boje su se vrtele oko tebe, ali su ti oči bile mrtve, kao i kod ostalih. Usta su
ti bila puna otrova.“
Nije progovorio ni reč dok nismo stigli do velike drvene kapije na ulasku u Vučju čeljust.
Bila je zatvorena. Počeo sam da izlazim iz kola da bih je otvorio.
„Džejmi“, reče Hju.
Okrenuo sam se prema njemu. Povratio je nešto boje, ali samo malo.
„Da mi nisi pomenuo njegovo ime. Nikada. Ako ti se to desi, završio si svoje na ovom
mestu. Jesmo li se razumeli?“
Jesmo. Ali to nije značilo da ću odustati od istraživanja.
174
Knjigoteka
IX
ČITANJE ČITULJA U KREVETU. KETI MORS PONOVO. LAČIS
Brajana Donlin i ja prečešljavali smo čitulje u krevetu jednog nedeljnog jutra početkom
avgusta 2009. godine. Bri je, zahvaljujući kompjuterskom čarobnjaštvu dostupnom
isključivo istinskim zaluđenicima, upoređivala podatke o smrtnim slučajevima iz deset
najvećih američkih novina. Program je sastavljao spisak stradalih po abecednom redu.
Nije nam bio prvi put da to radimo u tako prijatnim okolnostima, ali nam je bilo jasno da
smo sve bliži poslednjem. U septembru će otići za Njujork na intervjue za posao u oblasti
informatike u kompanijama koje odmah po zaposlenju isplaćuju šestocifrene sume. Četiri
takva intervjua bila su u njenom kalendaru. Ja sam pak imao svojih planova. Vreme
provedeno zajedno prijalo mi je na mnogo načina. Nisam imao razloga da joj ne verujem
kad mi je rekla da je i ona po dobru pamtila naše susrete.
Nisam prvi muškarac koji je uživao u čarima žene više nego duplo mlađe od sebe. Neću
se raspravljati s vama ako mi kažete da su stare budale najveće budale i da je stari jarac
najveći jarac. Ponekad su takve veze prihvatljive, pogotovo na kratke staze. Nismo se
vezivali, niti smo se zavaravali mišlju da će naša veza potrajati. Jednostavno se dogodila.
Brajana je povukla prvi potez. To se desilo tri meseca nakon predstave u šatri na vašarištu
Oblasti Noris, četvrtog meseca našeg kompjuterskog uhođenja. Nisam se mnogo opirao,
pogotovo nakon što je jedne noći u mom stanu kliznula iz bluze i košulje.
„Jesi li sigurna da to želiš?“, pitao sam je.
„Sasvim.“ Počastila me je osmehom. „Uskoro ću zakoračiti u široki svet. Mislim da bi bilo
bolje da pre toga raskrstim sa svim psihološkim problemima u vezi s ocem.“
„Zar je tvoj tata bio belac, bivši gitarista?“
Uspeo sam da je nasmejem. „Sve mačke su sive u mraku, Džejmi. Hoćemo li da to
uradimo ili nećemo?“
Uradili smo to, i bilo je bajno. Lagao bih ukoliko bih rekao da me njena mladost nije
uzbuđivala - imala je dvadeset četiri godine. Kao što bih lagao ako bih rekao da sam uvek
175
Knjigoteka
mogao da držim korak s njom. Te prve noći ležao sam pored nje prilično iscrpljen posle
drugog puta. Pitao sam je šta će Džordžija reći ukoliko sazna za nas.
„Neće to saznati od mene. Hoće li od tebe?“
„Neće, ali Nederland je malo mesto.“
„To je istina. Diskrecija je deficitarna roba u palankama. Ako mi bude išta rekla,
podsetiću je da se svojevremeno njene obaveze prema Hjuu Jejtsu nisu zaustavljale samo
na vođenju poslovnih knjiga.“
„Ti to ozbiljno?“
Zakikotala se. „Beli momci su stvarno veoma glupi.“
Sedeli smo naslonjeni na jastuke. Pored nje je bila kafa, a pored mene čaj. Njen laptop bio je
između nas. Letnje sunce - jutarnje, uvek najbolje - iscrtalo je pravougaonik na podu. Njena
kratka kosa ličila je na kovrdžavu crnu kapu.
„Možeš da nastaviš pretragu i bez mene“, rekla je. „Mislim da se pretvaraš da si
kompjuterski nepismen - najviše da bih ti noću bila pri ruci. Upravljanje programom za
pretragu podataka nije bogzna kakva mudrolija. Mislim da si prikupio dovoljno informacija,
zar ne?“
Ako ćemo pošteno, jesam. Počeli smo s tri imena sa veb-sajta Č. Denija Džejkobsa, sa
stranice o video-zapisima čudesnih isceljenja. Robert Rajvard, dečak izlečen od mišićne
distrofije u Sent Luisu, bio je prvo ime na spisku. Bri je toj trojici dodala spisak sigurnih
isceljenja s predstave u Oblasti Noris - osobe poput Rouine Mintur, čiji je iznenadni
oporavak bio neosporan. Zaslužila je Oskara ukoliko je onaj teturavi uplakani hod ka
suprugu bio gluma.
Bri je pratila isceliteljsku rivajvalističku turneju pastora Denija Džejkobsa od Kolorada
do Kalifornije, od ukupno desetak stanica. Zajedno smo gledali nove snimke na Jutjubu,
dodate na stranicu o svedočanstvima o čudesnim isceljenjima. Činili smo to s poletom
morskih biologa koji proučavaju novootkrivenu vrstu riba. Raspravljali smo o
verodostojnosti svakog isceljenja (prvo u dnevnoj sobi, a kasnije u krevetu). Razvrstavali
smo ih u četiri kategorije: potpuna sranja, verovatna sranja, nemoguće da budemo sigurni i
teško da se ne poveruje.
Na taj način postepeno smo sastavili glavni spisak. Tog sunčanog avgustovskog jutra u
spavaćoj sobi u mom stanu na drugom spratu na njemu je bilo petnaest imena. Tu su bila
176
Knjigoteka
izlečenja s verovatnoćom od devedeset procenata. Spisak je dobijen procesom eliminacije
sa šireg spiska od sedam stotina pedeset mogućih izlečenja. Robert Rajvard bio je na tom
spisku, pored Mejbel Džergens iz Albukerkija; Rouina Mintur i Ben Hiks, čovek koji je u
šatri na vašarištu Oblasti Noris strgao vratnu protezu i odbacio štake.
Hiks je bio zanimljiv slučaj. I on i njegova supruga potvrdili su verodostojnost izlečenja
u članku Denver posta objavljenom nekoliko nedelja posle odlaska Džejkobsovog
isceliteljskog karavana. On je bio profesor istorije na Denver komjuniti koledžu. Čovek
besprekornog ugleda. Izjasnio se kao religiozni skeptik i opisao dolazak u vašarsku šatru
kao potez očajnika. Njegova supruga sve to je potvrdila. „Zapanjeni smo i izuzetno
zahvalni“, bio je njen komentar. Rekla je da su posle izlečenja opet počeli da idu u crkvu.
Rajvard, Džergens, Mintur, Hiks i svi drugi s glavnog spiska bili su dodirnuti
Džejkobsovim svetim prstenjem od maja 2007. do okončanja isceliteljske turneje u San
Dijegu, decembra 2008. godine.
Bri se poletno upustila u istraživanje. Oktobra 2008. raspoloženje joj se pokvarilo. Tad
je naletela na priču o Robertu Rajvardu - samo nagoveštaj - u Vikli telegramu iz Oblasti
Monro. Pisalo je da je čudesni dečak primljen u dečju bolnicu u Sent Luisu „iz razloga koji
nemaju veze s mišićnom distrofijom“
Istraživala je preko kompjutera i telefona. Rajvardovi roditelji odbili su da razgovaraju s
njom, ali je bolničarka s dečjeg odeljenja progovorila kad se Bri predstavila kao neko ko
pokušava da raskrinka Č. Denija Džejkobsa kao prevaranta. Nismo to radili, ali je
objašnjenje upalilo. Kad ju je Bri ubedila da neće biti navedena u članku ili knjizi, bolničarka
je rekla da je Bobi Rajvard primljen zbog onoga što je nazvala serijskom glavoboljom i da je
obavio niz testova da bi se ispitala verovatnoća moždanog tumora. Ta mogućnost bila je
isključena. Dečak je posle toga poslan u Gads Ridži u Oukvilu, u Misuriju.
„Kakva je to bolnica?“ pitala je Bri.
„Duševna“, reče bolničarka. Dodala je, dok je Bri procesuirala podatak: „Većina onih koji
u nju uđu ne izađu.“
Bri je pokušala da sazna nešto više, ali je u Gads Ridžiju naišla na kameni zid. Odleteo
sam u Sent Luis zato što sam Rajvarda smatrao nultim pacijentom. Unajmio sam automobil.
Odvezao sam se do Oukvila. Pronašao sam bolničara raspoloženog za priču posle nekoliko
popodneva provedenih u baru najbližem bolnici. Skromna suma od šezdeset dolara
177
Knjigoteka
osigurala mi je njegovu saradnju. Robert Rajvard hodao je bez problema, rekao je bolničar,
ali nije mogao da izađe iz svoje sobe.
„Pati li još od teških glavobolja?“, pitao sam ga.
Bolničar je slegnuo mesnatim ramenima. „Ko zna?“
Ko zna, naravno.
Devetoro ljudi s glavnog spiska bili su zdravi i pravi. Među njima je bila i Rouina Mintur,
koja se vratila na nastavnički posao, i Ben Hiks, kog sam lično intervjuisao novembra 2008.
godine, pet meseci posle isceljenja. Nisam mu sve rekao (nisam mu pomenuo elektricitet,
obične ili naročite vrste), ali sam otkrio dovoljno da se predstavim kao zanimljiv
sagovornik, heroinski zavisnik kog je Džejkobs izlečio početkom devedesetih, žrtva
propratnih efekata koji su se s vremenom proredili i sasvim nestali. Hteo sam da znam da li
je on imao neprijatnih iskustava - nesvestica, trepćućih svetala, hodanja u snu ili napada
nepovezanog govora sličnim Turetovom sindromu.
Rekao je da ništa slično nije doživeo, da je zdrav kao dren.
„Ne znam da li mi je Bog pomogao ili nije“, Hiks mi je rekao uz kafiću u svojoj kancelariji.
„Moja žena veruje da jeste. Meni to ne smeta. Nemam bolove i šetam tri kilometara dnevno.
Očekujem da će mi za dva meseca dozvoliti da igram tenis u dublovima, gde ne moram da
trčim. Do toga mi je stalo. Znate šta mislim, ako je za vas uradio ono što tvrdite da jeste.“
Znao sam, ali sam znao i više od toga.
Isceljeni Robert Rajvard bio je u duševnoj bolnici. Dobijao je glukozu intravenozno
umesto da pije koka-kolu s prijateljima.
Partiša Farmingdejl, izlečena od periferne neuropatije u Šajenu, u Vajomingu, sipala je
so u oči. Pokušala je da oslepi samu sebe. Nije se sećala da je to učinila, da i ne govorimo o
razlogu takvog čina.
Stefan Dru iz Solt Lejk Sitija išao je na nekontrolisane šetnje nakon što je bio izlečen od
navodnog moždanog tumora. Na šetnjama, od kojih su neke bile maratoni od dvadeset
četiri kilometra, nije bio bez svesti. Morao je da izađe iz kuće kad bi ga obuzela neodoljiva
želja za kretanjem.
Veronika Frimont iz Anehajma patila je od nečeg što je zvala prekidima vizije. Jedanput
se, pri manjoj brzini, sudarila s drugim vozačem. Testovi su pokazali da nije koristila droge
niti alkohol. Vratila je vozačku dozvolu iz straha da se nesreća ne ponovi.
178
Knjigoteka
Emil Klajn iz San Dijega na čudotvoran način izlečen je od povrede vrata. Nakon toga je
povremeno dobijao neodoljivu želju da ode u zadnje dvorište i jede zemlju.
Blejk Gilmor iz Las Vegasa tvrdio je da ga je Č. Deni Džejkobs izlečio od limfoma, krajem
leta 2008. godine. Mesec dana kasnije izgubio je posao krupijea u kazinu, kad je počeo da
sipa prostote pred mušterijama - rečenice poput: Povuci kartu, povuci kartu, smrdljivo
govance. Žena ga je izbacila iz kuće kad je počeo da zasipa decu sličnim prostotama.
Preselio se u motel na lošem glasu severno od Fešn šou drajva. Dve nedelje kasnije
pronađen je mrtav na podu kupatila, s bocom lepka u rukama. Lepkom je zapušio nozdrve i
usta. Njegova čitulja nije bila jedina koju je Bri iskopala preko pretraživača, ali jeste bila
jedina koju smo mogli povezati s Džejkobsom.
Tako je bilo do Keti Mors.
Ponovo mi se prispavalo, uprkos jutarnjoj infuziji crnim čajem. Za pospanost sam krivio
autoskrol funkciju na Brijinom kompjuteru. Bila je od koristi, rekao sam, ali imala je
hipnotičko dejstvo.
„Dušo, ako mi dozvoliš da pogrešno citiram Ala Džolsona, još ništa nisi video“, rekla je.
„Epl će sledeće godine izbaciti računar veličine beležnice koji će revolucionisati...“ Čuli smo
bing pre nego što je završila rečenicu. Autoskrol se zaustavio. Zagledala se u ekran, u liniju
označenu crvenom bojom. „Uh! Evo jednog imena koje si mi dao na samom početku
istraživanja.“
„Šta?“ Mislio sam ko. U početku sam imao samo nekoliko imena. Jedno je pripadalo mom
bratu Konu. Džejkobs je tvrdio da je to bio samo placebo, ali...
„Smiri se i sačekaj da kliknem na link.“
Nagnuo sam se da bih video šta radi. Prvo sam osetio olakšanje: nije bio Kon, naravno
da nije. Zatim sam okusio sirovi užas.
Čitulja iz Vorlda iz Talse ticala se izvesne tridesetosmogodišnjakinje Ketrin En Mors. U
čitulji je pisalo da je umrla iznenada. I još nešto: Ketini ucveljeni roditelji zamolili su
ožalošćene da, umesto cveća, pošalju priloge Akcionoj mreži za sprečavanje samoubistva.
Podsetili su potencijalne darodavce da se darovane sume odbijaju od poreza.
„Bri“, rekao sam. „Idi na prošlonedeljne...“
„Znam šta mi je činiti, samo me pusti da radim.“ Još jednom me je odmerila. „Jesi li
dobro?“
179
Knjigoteka
„Jesam“, rekao sam, iako nisam znao da li je to istina. Pred očima mi je bila Keti Mors,
koja se pela na scenu s Munjevitim portretima, pre toliko godina, zgodna mala Sunerka
potamnelih nogu u suknjici od teksasa. Svaka lepa devojka nosi vlastito pozitivno
naelektrisanje, rekao je Džejkobs. Ketino naelektrisanje negde usput preobrazilo se u
negativno. Nije bilo pomena o suprugu, iako je tako zgodna cura morala imati pregršt
prosaca. U čitulji nisu pomenuta ni deca.
Možda je volela devojke, pomislio sam, ali ne baš ubeđeno.
„Evo ga, šećeru“, reče Bri. Okrenula je laptop prema meni, da bih mogao da vidim ekran.
„Iz istih novina.“
ŽENA POGINULA POSLE SKOKA S MEMORIJALNOG MOSTA SAJRUS EJVERI, pisalo je u
naslovu. Keti Mors nije ostavila opoštajno pismo. Ožalošćeni roditelji bili su potreseni i
zbunjeni njenom smrću. „Pitam se da li ju je neko gurnuo“, izjavila je gospođa Mors... U
članku je pisalo da je prljava igra isključena, iako ne i zašto.
Da li je i ranije radio ovako nešto, gospodine? Pitao me je gospodin Mors daleke 1992.
godine. Učinio je to nakon što je opaučio moju staru mirodiju po licu, rascepivši joj usnu. Da
li je još nekog upropastio, pored moje male Keti?
Da, gospodine, pomislio sam. Da, gospodine, verujem da jeste.
„Džejmi, ne možeš biti siguran“, reče Bri. Pomilovala me je po ramenu. „Šesnaest godina
je dug period. To bi moglo biti nešto sasvim drugo. Možda je otkrila da boluje od teškog
oblika raka ili neke kobne bolesti. Kobne i bolne.“
„Ovo je njegovo maslo“, rekao sam. „Znam to. Mislim da si dosad i ti to shvatila. Većina
njegovih pacijenata posle tretmana se dobro oseća, ali neki završe s bombom s vremenskim
upaljačem u glavi. Keti Mors bila je jedna od njih. Njena bomba je eksplodirala. Koliko njih
će eksplodirati u sledećih deset ili dvadeset godina?“
I ja sam mogao biti jedan od tih zlosrećnika. Bri je sigurno o tome razmišljala. Nije znala
za Hjua, zato što nije bilo moje da joj to kažem. Prizmatika se nije ponovila od one noći
ispod šatre. I do nje je verovatno došlo zahvaljujući stresu. Ali mogla se dogoditi. Siguran
sam da je to znao jednako dobro kao ja, iako nije govorio o tome.
Bombe s vremenskim upaljačem.
„Znači da ćeš ga sad pronaći.“
„U to ne treba ni sumnjati.“ Čitulja Ketrin En Mors bila je poslednji potreban dokaz, onaj
koji me je naterao da stupim u akciju.
180
Knjigoteka
„I ubedićeš ga da prestane.“
„Ukoliko budem mogao.“
„A ako ne bude hteo?“
„Ne znam šta ću raditi u tom slučaju.“
„Poći ću s tobom, ukoliko budeš hteo.“
Ali nije htela. To se videlo na njenom licu. Prihvatila se čistog istraživanja s poletom
mlade inteligentne žene. Vođenje ljubavi učinilo je doživljaj još prijatnijim i uzbudljivijim.
Istraživanje je prestalo da bude čisto. Saznala je dovoljno da se poprilično uplaši.
„Nećeš mu se približiti“, rekao sam. „Već osam meseci nije na turneji. Njegove nedeljne
televizijske emisije se repriziraju. Potrebno mi je da pronađeš njegovo boravište.“
„Mogu ja to.“ Odložila je laptop u stranu i gurnula ruke pod prekrivač. „Ali pre toga
moram da se pozabavim nečim drugim, ako nemaš ništa protiv.“
Nisam imao.
Bri Donlin i ja oprostili smo se u istom krevetu nešto pre Dana rada. Opraštanje je bilo
veoma zahtevno na fizičkom planu. Zadovoljilo nas je, ali i rastužilo. Mene više nego nju.
Čekao ju je život lepe, slobodne, uspešne devojke u Njujorku. Mene je za manje od dve
godine čekala užasavajuća cifra od 55 leta. Pretpostavljao sam da više neću sretati mlade
žene. Ta pretpostavka se pokazala kao tačna.
Skliznula je iz kreveta, dugonoga i bajna u svojoj nagoti. „Našla sam ono što si tražio“,
rekla je i počela da pretura po tašni na ormariću. „Bilo je teže no što sam očekivala, pošto se
u poslednje vreme predstavlja kao Danijel Čarls.“
„To je moj momak. Nije baš drugačije ime, ali je blizu.“
„Mislim da je ovo samo mera predostrožnosti. Kao kad se slavna ličnost prijavi u hotelu
pod lažnim imenom - ili pod varijacijom pravog - da bi zavarala lovce na autograme.
Iznajmio je mesto na kom živi kao Danijel Čarls, što je zakonito dok god ima bankovni račun
i dok čekovi uredno prolaze. Problem je što tip ponekad jednostavno mora da koristi pravo
ime da bi ostao na pravoj strani zakona.“
„Šta je učinio?“
„Prošle godine kupio je automobil u Pokipsiju, u Njujorku - ništa specijalno, običan ford
taurus boje vanile. Registrovao ga je pod pravim imenom.“ Vratila se u postelju. Dala mi je
komad papira. „Evo, lepotane.“
181
Knjigoteka
Na njemu je pisalo Dejvid Čarls (ili Čarls Džejkobs, Č. Deni Džejkobs), Lačis, Lačmor,
Njujork 12561.
„Šta je Lačis, kad je kod kuće s nogama na tabureu?“
„To je kuća koju je unajmio. Bolje reći imanje. Rezidencijalni kompleks s kapijom.
Lačmor je nešto severnije od Nju Palca - imaju isti poštanski broj. To je u Ketskilu, gde je
Rip van Vinkl svojevremeno terevenčio s patuljcima. Izuzev što se igra u to vreme - hmmm,
tvoje ruke su tako prijatne i tople - zvala devet čunjeva.
Pripila se uz mene. Rekao sam ono što muškarci mojih godina sve češće govore: cenim
ponudu, ali se ne osećam sposobnim da je prihvatim u ovom trenutku. Kad sad razmislim o
tome, žao mi je što se nisam više trudio. Još jednom bi bilo baš lepo.
„U redu je, dušice. Samo me zagrli.“
Zagrlio sam je. Mislim da smo u tom položaju i zadremali, zato što su se sunčevi zraci
pomerili s poda na krevet kad sam se probudio. „Moram da zdimim. Čeka me hiljadu
obaveza.“ Vezala je prsluče pre nego što me je pogledala u ogledalu. „Kada ćeš ići kod
njega?“
„Verovatno ne pre oktobra. Hju je našao nekog tipa koji će doći iz Minesote da me
zameni. Ne može da stigne pre toga.“
„Javljaj mi se. Elektronskom poštom i telefonom. Zabrinuću se ako se ne budemo čuli
svakog dana dok budeš bio tamo. Mogla bih se odvesti do Lačmora da bih se uverila da je s
tobom sve u redu.“
„Ne čini to.“
„Samo se ti javljaj, beli momče. U tom slučaju neću imati potrebe da dolazim.“
Obukla se i sela na ivicu postelje.
„Jesi li pomislio da nije ni potrebno da ideš tamo? Nije najavio turneju. Veb-sajt mu je
zastareo, a televizija pušta samo reprize. Naišla sam ranije na blog s naslovom Kud se dade
pastor Deni? Izazvao je brojne komentare.“
„Šta hoćeš da kažeš?“
Uhvatila me je za ruku. Uplela je prste s mojim. „Znamo - pa nije baš da znamo, ali smo
prilično sigurni - da je naudio nekim ljudima i pomogao nekim drugim. Šta je bilo, bilo je i
ne može biti ispravljeno. Neće više nikom nauditi ako je prestao da isceljuje. Zašto bi se,
ukoliko je to tačno, suočavao s njim?“
182
Knjigoteka
„Ako je prestao da se bavi isceljenjem, učinio je to samo zato što je prikupio dovoljno
novca da nastavi dalje.“
„U kom pravcu?“
„Ne znam, ali to bi moglo biti nešto opasno, sudeći po njegovim prethodnim delima. I
Bri... slušaj.“ Seo sam. Uhvatio sam je za drugu ruku. „Ukoliko zanemarimo sve drugo, neko
mora da ga pozove na odgovornost zbog svega što je učinio.“
Prinela je moje ruke usnama. Poljubila je jednu, pa drugu. „Ali da li bi taj neko trebalo da
budeš ti, dušice? Naposletku, ti si jedan od njegovih uspeha.“
„Ne mislim da je to bitno. Takođe, Čarli i ja se... dugo znamo. Znamo se vrlo dugo.“
Nisam je ispratio na Međunarodni aerodrom u Denveru - to je bio posao njene majke - ali
me je pozvala čim je sletela. Zvučala je uzbuđeno i nervozno. Gledala je ispred, a ne iza sebe.
Bilo mi je drago zbog nje. Mislio sam da me zove kad mi je dvadeset minuta kasnije
zazvonio telefon. Prevario sam se. Zvala me je njena majka. Pitala me je da li bismo mogli da
porazgovaramo, možda na ručku.
Uh-oh, pomislio sam.
Sastali smo se u Makgiju. Počastili smo se dobrim obrokom. Ćeretali smo uglavnom o
muzičkom poslu. Džordžija se nagnula prema meni, kad smo se prihvatili kafe i odbili
desert. Bogatim poprsjem zamalo nije očešala sto. Prešla je na konkretno. „Pa, Džejmi, jeste
li vas dvoje završili?“
„Ja... hm... Džordžija...“
„Bože, nemoj da mrmljaš i muljaš. Savršeno dobro znaš šta mi je na umu. Neću ti
odgristi glavu. Da sam to htela, učinila bih to još prošle godine, kad se spetljala s tobom.“
Osmehnula se kad je videla moj izraz. „Ne, nije mi ništa rekla, niti sam je išta pitala. Nisam
morala. Čitam je kao knjigu. Kladim se da ti je rekla da sam se svojevremeno na sličan način
spetljala s Hjuom. Je li to istina?“
Prešao sam rukom preko usana, kao da zatvaram patent-zatvarač. Njen osmeh
prerastao je u smeh.
„To je dobro. To mi se dopada. I ti mi se dopadaš, Džejmi. Mislim da si mi se svideo
odmah, kad si bio suv kao pritka i kad si se oporavljao od ko zna kog sranja koje si
ubrizgavao u sebe. Izgledao si kao Bili Ajdol, samo provučen kroz kal. Nemam ništa protiv
183
Knjigoteka
međurasnih parova, niti velike razlike u godinama. Znaš li šta mi je otac dao kad sam
stasala za vozačku dozvolu?“
Odmahnuo sam glavom.
„Dobila sam plimut iz 1960. godine bez hladnjaka, sa ćelavim gumama, zarđalim
lajsnama i motorom koji je gutao reciklirano ulje. Zvao ga je teškim bombarderom. Rekao je
da bi svaki novi vozač trebao da dobije takvu krntiju na početku pre no što on ili ona sednu
u automobil vredan tehničkog pregleda. Razumeš li šta hoću da kažem?“
I te kako sam je razumeo. Bri nije bila kaluđerica. Imala je seksualnih partnera pre
mene, ali sam joj ja bio prva duža, sadržajnija veza. U Njujorku će napredovati - ako ne do
čoveka njene rase, sigurno do nekog bližeg njenim godinama.
„Htela sam da to raščistimo pre no što ti kažem ono što smatram hitnijim.“ Još više se
nagnula napred. Plima njenih grudi ugrožavala je šolju s kafom i čašu s vodom. „Nije mi
govorila mnogo o istraživanju koje je obavljala za tvoj račun, ali znam da ju je uplašilo. Hju
mi zamalo nije odgrizao glavu kad sam ga pitala o tome.“
Mravi, pomislio sam. Njemu je čitava kongregacija ličila na mrave.
„Tiče se propovednika. Toliko znam.“
Ćutao sam.
„Da ti maca nije pojela jezik?“
„Moglo bi se reći.“
Klimnula je. Zavalila se u stolicu. „U redu je. To je u redu. Želim da odsad ne mešaš
Brajanu u to. Hoćeš li me poslušati, ako ni zbog čega drugog, onda bar zato što ti nikad
nisam rekla da držiš taj matori kurac dalje od gaćica moje kćeri?“
„Prestala je da istražuje. Složili smo se oko toga.“
Odsečno je klimnula i dodala: „Hju kaže da ideš na odmor.“
„Tako je.“
„Ideš da vidiš propovednika?“
Ćutao sam. To je bilo isto kao da sam rekao da. Znala je to.
„Budi pažljiv.“ Pružila je ruke preko stola. Preplela je prste s mojim, kao što je njena
ćerka volela da radi. „Ne znam šta ste vas dvoje istraživali, ali znam da se strahovito
potresla.“
184
Knjigoteka
Početkom oktobra odleteo sam do Aerodroma Stjuart u Njubergu. Drveće je menjalo boju.
Vožnja do Lačmora bila je predivno iskustvo. Popodne je venulo kad sam stigao do
odredišta. Odseo sam u lokalnom Motelu Šest. U sobi nije bilo interneta, što znači da je moj
laptop bio odsečen od sveta. Pronašao sam Lačis i bez interneta. Bri je obavila taj posao za
mene. Bio je šest kilometara istočno od centra Lačmora, na Putu 27. Luksuzna rezidencija
na velikom posedu bila je vlasništvo bogate porodice Vander Zenden. Njihovo bogatstvo je
po svoj prilici presušilo početkom dvadesetog veka. Posed je prodat i preobražen u
skupoceni sanatorijum za debele dame i nacvrcanu gospodu. Sanatorijum je opstao do
početka dvadeset prvog veka. Imanje se odonda nudilo na prodaju i izdavanje.
Mislio sam da ću teško zaspati. Legao sam, pokušavajući da smislim šta da kažem
Džejkobsu kad ga vidim, ako ga vidim i odmah usnio. Odlučio sam da bi improvizacija
mogla biti najbolji pristup kad sam se probudio rano ujutru. Ništa me ne može izbaciti iz
koloseka, razmišljao sam (verovatno pogrešno), ako ne postavim šine.
U devet tog sunčanog jesenjeg dana seo sam za volan unajmljenog automobila. Provezao
sam se nekoliko kilometara. Ništa nisam našao. Kilometar i po posle verovatnog mesta
skretanja stao sam pored tezge s poslednjim sezonskim povrtarskim proizvodima. Krompir
je izgledao veoma jadno, a bundeve još jadnije. Dva tinejdžera prodavala su poslednji
jesenji espap. Po sličnosti se dalo zaključiti da su brat i sestra. Videlo se da se nasmrt
dosađuju. Pitao sam ih kako se stiže do Lačisa.
„Prošli ste ga“, reče devojka. Bila je starija.
„To sam shvatio. Nije mi jasno kako mi je to uspelo. Mislio sam da raspolažem preciznim
uputstvima. Rečeno mi je da je prilično veliki.“
„Nekad je tamo bio znak“, reče dečak. „Tip koji ga je iznajmio skinuo ga je. Ćale kaže da
ceni svoju privatnost, a keva da je verovatno težak snob.“
„Umukni, Vili. Hoćete li nešto kupiti, gospodine? Ćale kaže da ne smemo da idemo
odavde dok ne ostvarimo trideset dolara pazara.“
„Kupiću bundevu ako mi lepo kažete kako se stiže do tog mesta.“
Teatralno je uzdahnula. „Jedna bundeva. Dolar i po. Kao da je to nešto.“
„Šta ako vam dam pet dolara za nju?“
Vili i njegova sestra razmenili su poglede. Osmehnula se. „Tako može.“
185
Knjigoteka
Skupocena bundeva baškarila se na zadnjem sedištu kao narandžasti mesec, dok sam se
vraćao putem kojim sam došao. Devojka mi je rekla da pronađem veliki kamen sa sprejom
nažvrljanom porukom METALIKA VLADA. Ugledao sam ga i smanjio brzinu na šesnaest
kilometara na sat. Trista metara posle velikog kamena naišao sam na skretanje koje mi je
prvi put promaklo. Bilo je asfaltirano, ali se početak nije video od rastinja i napadalog lišća.
Meni je sve to ličilo na delotvornu kamuflažu. Klinci s farme samo su slegnuli ramenima,
kad sam ih pitao znaju li čime se novi zakupac bavi.
„Ćale kaže da je verovatno zaradio novac na berzi“, reče cura. „Sigurno ga ima mnogo
ako živi na takvom mestu. Keva kaže da ima pedeset soba.“
„Zašto hoćete da ga posetite?“ Bio je to dečak.
Sestra ga je munula laktom. „To je bilo nepristojno, Vili.“
Rekao sam: „Odavno ga znam, ukoliko je on onaj koji mislim da jeste. I, zahvaljujući
vama, predaću mu poklon.“ Podigao sam bundevu.
„Sigurno će napraviti mnogo pita s njom“, reče dečak.
Ili lampu za Noć veštica, pomislio sam dok sam skretao na prilazni put do Lačisa. Grane su
češale bokove automobila. Napraviće lampu sa sjajnom električnom svetlošću umesto svećom.
Montiraće je odmah iza očiju.
Put se peo u nizu oštrih krivina. Odmah posle raskrsnice postajao je širok i dobro
asfaltiran. Dva puta morao sam da stanem da bih propustio jelene koji su projezdili preko
asfalta. Bezbrižno su posmatrali moja kola. Pretpostavio sam da niko nije dugo lovio u ovim
šumama.
Posle šest kilometara naišao sam na zatvorenu kapiju od kovanog gvožđa, s natpisima
PRIVATNI POSED, levo, i ZABRANJEN PRISTUP, desno od nje. Ugledao sam kutiju interfona
na kamenom stubu, s video-kamerom iznad nje, nagnutom pod uglom koji joj je
omogućavao snimanje posetilaca. Pritisnuo sam dugme interfona. Srce mi je grozničavo
lupalo. Znojio sam se. „Zdravo? Ima li koga?“
Isprva ništa nisam čuo. Konačno: „Kako mogu da vam pomognem?“ Zvuk je bio mnogo
bolji od onog koji nude većina interfonskih sistema - bio je odličan. Nisam se iznenadio, s
obzirom na Džejkobsova interesovanja. Glas nije bio njegov, ali mi je zvučao poznato.
„Došao sam da bih se video s Danijelom Ćarlsom.“
„Gospodin Čarls ne prima posetioce s kojima sastanak nije unapred ugovoren“,
obavestila me je elektronska sprava.
186
Knjigoteka
Razmišljao sam o onom što sam upravo čuo. Opet sam pritisnuo dugme. „A šta radi Den
Džejkobs? Pod tim imenom se predstavljao u Talsi, gde je imao vašarsku predstavu,
Munjevite portrete.“
Glas iz kutije je rekao: „Ne znam o čemu govorite, siguran sam da ni gospodin Čarls ne
zna.“
Setio sam se ko je vlasnik kotrljajučeg tenora. „Recite mu da je Džejmi Morton ovde,
gospodine Stemper. Podsetite ga da sam prisustvovao njegovom prvom čudu.“
Usledila je duga, duga pauza. Pomislio sam da je razgovor završen. To bi pak značilo da
bih posle dugog putovanja ostao kratkih rukava, ukoliko ne bih pokušao da razbijem kapiju
jeftinim automobilom. Bilo je gotovo izvesno da bi teška kapija izašla kao pobednik iz tog
megdana.
Al Stemper se oglasio baš kad sam hteo da okrenem automobil: „O kakvom se čudu
radilo?“
„Prečasni Džejkobs vratio je izgubljeni glas mom bratu Konradu.“
„Pogledajte u kameru.“
Uradio sam kako mi je rečeno. Posle nekoliko sekundi novi glas razlegao se preko
interfona. „Upadaj, Džejmi“, reče Čarls Džejkobs. „Divno je videti te.“
Čuo sam predenje električnog motora. Kapija je kliznula po skrivenoj šini. Kao Isus koji
hoda Spokojnim jezerom, pomislio sam dok sam dodavao gas. Pedesetak metara dalje
naišao sam na oštru krivinu. Vrata su se zatvorila pre no što sam je savladao. Misao koja mi
se rodila u glavi - prvobitni žitelji raja bivaju izgnani zato što su zagrizli pogrešnu jabuku -
nije bila iznenađujuća; naposletku, odrastao sam uz Bibliju.
Lačis je bilo ogromno zdanje koje je verovatno započelo život kao rezidencija u
viktorijanskom stilu, da bi zatim postalo predmet raznolikih arhitektonskih eksperimenata.
Imalo je tri sprata, mnoštvo zabata i okrugli zastakljeni dodatak na zapadu s pogledom na
doline, šumovite udoline i jezerca doline Hadsona. Put 27 bio je tamna nit koja se pružala
krajolikom prepunim blistavih boja. Glavno zdanje bilo je od drveta, s belim obrubom.
Nekoliko susednih zgrada bilo je u istom stilu. Pitao sam se gde je Džejkobsova laboratorija.
Bio sam siguran da je u nekoj od njih. Šumovito zemljište oštro se uzdizalo iza zgrada.
Ispred portika, na mestu gde su portiri nekada preuzimali prtljag iz otmenih limuzina
koje su dovozile banjske goste i alkoholičare, bio je neupadljivi ford taurus koji je Džejkobs
187
Knjigoteka
registrovao na svoje ime. Parkirao sam se ispod njega i popeo uz stepenice do verande duge
kao fudbalsko igralište. Posegnuo sam za zvonom. Vrata su se otvorila pre no što sam stigao
da pozvonim. Al Stemper pojavio se na njima, s pantalonama zvoncarama i prugastom
košuljom s kondor-kragnom. Ugojio se još neko kilo od nastupa u šatri. Učinilo mi se da nije
mnogo manji od kombija za preseljenje.
„Dobar dan, gospodine Stemperu. Ja sam Džejmi Morton. Veliki sam poštovalac vaših
ranih radova.“ Pružio sam mu ruku.
Nije se rukovao sa mnom. „Ne znam šta želite, ali gospodinu Džejkobsu uznemiravanja
nisu potrebna. Ima mnogo posla. U poslednje vreme ne oseća se baš najbolje.“
„Zar ne mislite na pastora Denija?“ pitao sam. (Pa... malčice sam ga bocnuo.)
„Uđite u kuhinju.“ Obraćao mi se toplim i grlenim glasom Soul brata broj jedan, ali je
njegovo lice poručivalo: Kuhinja najviše odgovara takvoj sorti.
Nisam imao ništa protiv. Kuhinja je dobro mesto za meni slične. Nije stigao da me tamo
odvede. Razlegao se drugi, meni dobro poznati glas. Uskliknuo je: „Džejmi Mortone! Došao
si u najboljem mogućem trenutku!“
Približavao nam se hodnikom. Blago je hramao. Malčice se naginjao na jednu stranu.
Kosa, koja je u međuvremenu gotovo u potpunosti posedela, nastavila je da se povlači sa
slepoočnica, otkrivajući delove sjajne lobanje. Plave oči bile su oštrije no ikad. Razvukao je
usne u osmeh koji mi je izgledao prilično gramzivo. Prošao je pored Stempera kao da
krupni čovek nije bio tu. Pružio mi je desnicu. Danas na njoj nije bilo prstenja. Na levici je
imao tanku i iskrzanu burmu. Bio sam siguran da je njena družbenica sahranjena na groblju
u Harlouu, na prstu koji se dosad sveo na golu kost.
Prodrmao sam mu ruku. „Daleko smo od Talse, Čarli, zar ne?“
Klimnuo je. Drmao mi je ruku kao političar koji se nada mom glasu na izborima. „Daleko
smo, zaista smo daleko. Koliko imaš godina, Džejmi?“
„Pedeset tri.“
„A tvoja porodica? Kako su oni?“
„Ne viđam ih često. Teri je ostao u Harlouu. Vodi posao s lož-uljem. Ima troje dece, dva
dečaka i devojčicu. Prilično su porasli. Kon još zuri u zvezde na Havajima. Endi je izdahnuo
pre nekoliko godina od moždanog udara.“
„Veoma mi je žao zbog toga. Dobro izgledaš. Pucaš od zdravlja.“
188
Knjigoteka
„Kao i ti.“ Ovo je bila drska laž. Na tren sam pomislio na tri epohe velikog američkog
mužjaka - mladost, zrelo doba i izgledaš jebeno sjajno. „Koliko godina... imaš? Sedamdeset?“
„Prilično si blizu.“ Još mi je drmao ruku. Osećao sam blago podrhtavanje u pozadini
snažnog stiska. Šunjalo se ispod kože. „Šta je s Hjuom Jejtsom? Da li još radiš za njega?“
„Radim, i dobro je. Može da čuje pad igle na pod u susednoj sobi.“
„Divno. Divno.“ Konačno mi je pustio ruku. „Ale, Džejmi i ja imamo mnogo tema za
razgovor. Da li bi bio ljubazan da nam doneseš limunadu? Bićemo u biblioteci.“
„Nadam se da nećeš preterati, zar ne?“ Stemper me je posmatrao s nepoverenjem i
netrpeljivošću. Ljubomoran je, pomislio sam. Džejkobs mu je u potpunosti pripadao od
okončanja poslednje turneje. To mu se dopadalo. „Potrebna ti je snaga za rad.“
„Ništa mi neće faliti. Nema boljeg leka od starog prijatelja. Sledi me, Džejmi.“
Poveo me je glavnim hodnikom, između trpezarije duge kao Pulmanov vagon na levoj i
jedne od tri dnevne sobe na desnoj strani. Krasio ju je gigantski luster. Ličio je na
zaboravljeni rekvizit iz Kameronovog filma Titanik. Prošli smo kroz rotondu, u kojoj je
ispolirano drvo ustuknulo pred izglačanim mermerom. Naši koraci su odjekivali. Dan je bio
topao, ali je u kući bilo sveže. Čuo sam blago predenje rashladnih uređaja. Pitao sam se
koliko košta hlađenje ovog mesta u avgustu, kad je napolju znatno toplije. Setio sam se
limene radionice u Talsi i zaključio da ne košta mnogo.
Biblioteka je bila kružna prostorija na drugom kraju kuće. Na zakrivljenim policama bilo
je nekoliko hiljada knjiga. Nije mi bilo jasno kako iko može čitati na ovakvom mestu, zbog
veličanstvenog pogleda. Čitav zapadni zid bio je pokriven staklom. S panoramskog zida
pucao je spektakularan pogled na dolinu Hadsona, zajedno s kobaltnoplavom rekom u
daljini.
„Isceljenje je unosan posao.“ Ponovo sam pomislio na Kozju planinu, igralište bogataša,
kome sirotinja poput Mortonovih nije mogla da se približi. U ovakvom pogledu uživaju
samo oni s dubokim džepom.
„Na svaki način“, rekao je moj domaćin. „Ne moram da pitam jesi li na drogama.
Odgovor je u tvom tenu i očima.“ Zamolio me je da sednem kad me je podsetio na ono što
mu dugujem.
Nisam znao odakle da počnem kad sam se konačno našao u njegovom prisustvu. Nisam
ni želeo da započinjem razgovor dok nam Al Stemper - koji je igrao ulogu batlera - ne
donese limunadu. To nije bio problem. Bivši prvi glas Vo-Lajtsa ušao je pre nego što smo
189
Knjigoteka
započeli besmisleno ćeretanje. Izgledao je kiselije no ikad. Spustio je poslužavnik na sto od
trešnjevog drveta između nas.
„Hvala ti, Ale“, reče Džejkobs.
„Nema na čemu.“ Govorio je isključivo sa šefom, zanemarujući moje prisustvo.
„Imaš dobre pantalone“, rekao sam. „Podsećaju me na doba kad su Bi Džizi okončali
transcendentalnu fazu i prešli na disko. Uz takve pantalone potrebne su ti cipele s visokom
petom.“
Odmerio me je nimalo srdačnim (niti hrišćanskim), pogledom i izašao. Bez preterivanja
bih mogao reći da je Stemper odstepovao sa scene.
Džejkobs je podigao čašu i otpio gutljaj limunade. Na osnovu pulpe na površini zaključio
sam da je iz kućne radinosti, a po načinu na koji su ledene kocke zazveckale u čaši, kad ju je
spustio na sto, da se nisam prevario u pogledu drhtavice. Šerlok tog dana ne bi imao šta da
mi zameri.
„Grubo si se poneo, Džejmi“, prekorio me je Džejkobs. Zvučao je kao neko ko se dobro
zabavlja. „Pogotovo s obzirom na to da si gost, pritom nenajavljen. Lora bi se stidela.“
Nisam reagovao na - proračunat - pomen moje majke. „Nenajavljen ili ne, čini mi se da ti
je drago što me vidiš.“
„Naravno da mi je drago. Zašto ne bi bilo? Probaj limunadu. Izgleda da ti je vruće. Dodao
bih, ako mi dozvoljavaš da budem iskren, i malo neprijatno.“
Imao je pravo, osećao sam se neprijatno, ali više se nisam plašio. Bio sam besan. Sedeo
sam u gigantskoj kući, okružen još većim imanjem, s olimpijskim bazenom i terenom za golf
- verovatno previše zakorovljenim da bi se razlikovao od okoline, ali još delom imanja.
Čarls Džejkobs je u smiraj života provodio eksperimente u luksuznom okruženju, dok je
Robert Rajvard stajao u ćošku u duševnoj bolnici, verovatno s pelenom zato što je odavno
imao mnogo preča posla od odlaska u toalet. Veronika Frimont išla je autobusom na posao,
jer više nije smela da vozi, dok Emil Klajn možda još jede zemlju. Tu je i Keti Mors, zgodna
Sunerka koja leži u mrtvačkom sanduku.
Polako, beli dečače, čuo sam Brijin savet. To se radi polagano.
Probao sam limunadu. Spustio sam je na poslužavnik. Nisam hteo da oštetim skupoceno
trešnjevo drvo. Prokletinja je verovatno bila antikvitet. Možda se nisam u potpunosti
otresao straha, ali ledene kocke nisu zveckale u mojoj čaši. Džejkobs je u međuvremenu
190
Knjigoteka
prebacio desnu preko leve noge. Zapazio sam da je morao da se pomogne rukama da bi to
učinio.
„Artritis?“
„Da, ali nije strašan.“
„Čudi me što ga nisi izlečio svetim prstenjem. Ili bi to moglo da se kvalifikuje kao nasilje
nad samim sobom?“
Ćutke je posmatrao spektakularan krajolik. Čupave čeličnosive obrve skupile su se
iznad napadno plavih očiju.
„Ili si možda strahovao od propratnih efekata. Je li to u pitanju?“
Podigao je ruku da bi mi dao do znanja da ućutim. „Dosta insinuacija. Nisu ti potrebne,
Džejmi. Naše sudbine su isuviše isprepletane.“
„Ne verujem u sudbinu, baš kao što ti ne veruješ u Boga.“
Okrenuo se ka meni. Još jednom me je počastio osmehom punim zuba i lišenim topline.
„Ponavljam: dosta insinuacija. Reci mi zašto si došao, pa ću ti ja reći zašto mi je drago što te
vidim.“
Odlučio sam da nastupim bez okolišanja. „Došao sam da ti saopštim da moraš prestati
sa isceljenjima.“
Gucnuo je još limunade. „I zašto bih to učinio, Džejmi, kad sam pomogao tolikom broju
ljudi?“
Znao si zašto sam došao, pomislio sam. Javila mi se još neprijatnija misao: Čekao si me.
Odbacio sam tu ideju.
„Neki se ne osećaju tako dobro.“ Imao sam spisak u zadnjem džepu, ali nisam morao da
ga vadim. Napamet sam naučio imena i propratne efekte. Počeo sam s Hjuom i njegovim
prizmatičkim iskustvima. Poslednje od njih doživeo je u šatri u Oblasti Noris.
Džejkobs je nehajno odbacio tu optužbu. „Trenutak je bio preterano stresan. Da li je
odonda imao slične probleme?“
„Nije mi rekao.“
„Mislim da bi, pošto si bio tamo kad je imao poslednji. Siguran sam da je Hju dobro.
Kako si ti, Džejmi? Ima li propratnih efekata?“
„Imam ružne snove.“
191
Knjigoteka
Učtivo se nakašljao. „Svi ih imaju, s vremena na vreme. Ni ja nisam izuzetak. Ali
nesvestice koje si doživljavao su nestale, zar ne? Više nema opsesivnog govora,
miokloničnih pokreta ili bockanja po koži?“
„Nema ih.“
„Eto vidiš. Je li ti jasno? To nije gore od bola u ruci posle vakcinacije.“
„Uh, mislim da su propratni efekti koji su snašli neke od tvojih sledbenika mnogo
ozbiljniji. Robert Rajvard, na primer. Sećaš li ga se?“
„Ime mi zvuči poznato, ali izlečio sam toliko mnogo ljudi.“
„Dečak iz Misurija? Mišićna distrofija? Njegov video je na tvom veb-sajtu.“
„O, da, sad se sećam. Njegovi roditelji priložili su veoma velikodušnu sumu.“
„Ratosiljao se mišićne distrofije, ali je izgubio razum. Nalazi se u bolnici koju neki
opisuju kao leju za povrće.“
„Mnogo mi je žao“, reče Džejkobs. Upravio je pogled kroz panoramski prozor - na
plamteći jesenji šumski predeo u državi Njujork.
Nabrojao sam mu druge slučajeve, iako mi je bilo jasno da već zna najveći broj njih.
Iznenadio sam ga samo jednom, kad sam mu pomenuo Keti Mors.
„Hriste“, rekao je. „Devojka s razbesnelim ocem.“
„Mislim da se razbesneli otac ovog puta ne bi zadovoljio udarcem u usta. Ako bi mogao
da te pronađe, naravno.“
„Možda, ali Džejmi, ne sagledavaš ukupnu sliku.“ Nagnuo se napred. Skupio je šake
između koščatih kolena. Gledao me je u oči. „Izlečio sam mnogo namučenih ljudi. Poznato ti
je da su se neki - oni s psihosomatskim problemima - sami izlečili. Ali su neki izlečeni
zahvaljujući tajnom elektricitetu. Iako je bog preuzeo zasluge za sve to, naravno.“
Nakratko je pokazao zube u grčevitom osmehu, lišenom svake veselosti.
„Dopusti mi da ti postavim hipotetičko pitanje. Recimo da sam neurohirurg i da si došao
kod mene sa zloćudnim tumorom mozga. Svaka intervencija bila bi veoma rizična.
Pretpostavimo da ti kažem kako su ti izgledi da umreš na operacionom stolu... hmmm.... na
nivou od dvadeset pet procenata. Da li bi pristao na operaciju, znajući da joj je alternativa
kratko tegobno bivstvovanje? Naravno da bi. Molio bi me da te operišem.“
Ćutao sam. Zato što nisam imao šta da zamerim toj logici.
„Reci mi, koliko ljudi sam po tvom mišljenju izviđao električnim intervencijama?“
192
Knjigoteka
„Ne znam. Moja pomoćnica i ja sastavili smo spisak sigurnih izlečenja. Prilično je
kratak.“
Klimnuo je. „Poslužili ste se valjanom istraživačkom tehnikom.“
„Drago mi je da odobravaš taj napor.“
„Imam svoj spisak. Znatno je duži, zato što uvek znam kad se to desi, kad je bolesnik
izlečen. Nikad nemam ni najmanje sumnje. Pratio sam ih i mogu da kažem da je samo mali
broj patio od propratnih efekata. Tri, možda pet procenata. To nisu tako loši izgledi, kad se
uporede s primerom tumora na mozgu.“
Uzmakao sam kad je pomenuo praćenje. Imao sam samo jednog pomagača, Brajanu. On
je imao stotine, čak hiljade sledbenika, koji bi rado motrili izlečene. Učinili bi to ako bi ih
pastor zamolio. „Znao si za svaki slučaj koji sam ti naveo, izuzev Keti Mors, zar ne?“
Nije odgovorio. Samo me je posmatrao. Nikakva sumnja nije se mogla videti na
njegovom licu, ništa izuzev nepokolebljive sigurnosti.
„Naravno da si znao, zato što si beležio podatke. Za tebe su izlečeni bili samo
eksperimentalni pacovi. Koga je briga ako se nekoliko pacova razboli ili umre?“
„To je strahovito nepoštena ocena.“
„Ne verujem da jeste. Podigao si religiozne kulise zato što si znao da bi te vlasti uhapsile
zbog eksperimentisanja na ljudima da si se time bavio ovde, u Lačisu. Ne zaboravi da si ubio
nekoliko ljudi.“ Nagnuo sam se napred. Gledao sam ga u oči. „Novine bi te nazvale Jozefom
Mengeleom.“
„Da li bi iko nazvao neurohirurga Jozefom Mengeleom zato što je izgubio nekoliko
pacijenata?“
„Ti ljudi nisu došli kod tebe s tumorom na mozgu.“
„Neki su došli. I veliki broj njih uživa u životu umesto da gleda travicu odozdo. Jesam li
na turnejama ponekad pokazivao lažne tumore? Jesam, i ne ponosim se time. To je bilo
neophodno. Ne možeš pokazati nešto što je upravo nestalo.“ Nastavio je posle kraćeg
razmišljanja. „Istina je da najveći broj ljudi koji je posećivao moje predstave nije patio od
smrtonosnih bolesti, ali su brojni fizički problemi gori od njih. Mislim na one što nagone
ljude da dugo žive trpeći nesnosne bolove. U nekim slučajevima radi se o čistoj agoniji. A ti
olako sudiš sa svog visokog pijedestala.“ Tužno je odmahnuo glavom, ali u njegovim očima
nije bilo tuge. Bile su gnevne.
193
Knjigoteka
„Keti Mors nije trpela bolove, niti se dobrovoljno javila. Izdvojio si je iz gomile zato što
je bila zgodna, zato što je bila vizuelna poslastica.“
Džejkobs mi je skrenuo pažnju, baš kao i Bri, da je devojka mogla dići ruku na sebe iz
drugih razloga. Svašta se moglo dogoditi.
„Znaš ti šta se dogodilo“, rekao sam.
Otpio je limunadu. Spustio je čašu rukom koja je vidno drhtala. „Ovaj razgovor je
besmislen.“
„Zato što nećeš prestati?“
„Zato što sam prestao. Č. Deni Džejkobs više nikada neće razapeti šatru. U ovom času se
na internetu vode rasprave i iznose pretpostavke, ali ljudi kratko pamte. Ubrzo će
zaboraviti na mene.“
Ako je to istina, razvaljivao sam otključana vrata. Ta spoznaja nije me utešila, samo je
pojačala moje nezadovoljstvo.
„Za šest meseci ili godinu dana, na veb-sajtu će se pojaviti obaveštenje da se pastor
Džejkobs povlači zbog slabog zdravlja. Sajt će se nakon toga ugasiti.“
„Zašto? Zato što si dovršio istraživanje?“ Pitao sam ga, iako nisam verovao da će se
njegovo istraživanje ikada završiti.
Ponovo se okrenuo ka veličanstvenoj panorami. Konačno je raspleo noge i ustao. Morao
je da se osloni na naslone za ruke da bi to učino. „Pođi za mnom, Džejmi. Hoću da ti nešto
pokažem.“
Al Stemper sedeo je za kuhinjskim stolom. Planina masti u disko zvoncarama iz
sedamdesetih sređivala je poštu. Ispred njega je bila gomila kriški hleba namazanih
puterom i džemom i kartonska kutija žestokog pića. Na podu pored stolice bile su tri
plastične kutije pune pisama i paketa. Otvorio je žučkastosmeđi koverat pred mojim očima.
Istresao je pisamce, fotografiju dečaka u invalidskim kolicima i novčanicu od deset dolara.
Stavio je deseticu u kutiju džina i pogledao pismo. Marisao je krišku hleba dok je to radio.
Džejkobs je pored gojaznog saradnika izgledao mršavije no ikad. Ovog puta nisam pomislio
na Adama i Evu, već na Džeka Sprata i njegovu ženu.
„Šatra je možda razmontirana“, rekao sam, „ali prilozi još stižu.“
Stemper me je ošinuo pogledom punim zlovoljne ravnodušnosti - ako tako nešto postoji
- zatim se vratio otvaranju i razvrstavanju pošte i marisanju hleba sa džemom i puterom.
194
Knjigoteka
„Čitamo svako pismo“, reče Džejkobs. „Imam li pravo, Ale?“
„Imaš.“
„Odgovarate li na svako pismo?“, pitao sam.
„Tako bi trebalo da bude“, reče Stemper. „To je moje mišljenje. I mogli bismo kad bih
imao neophodnu pomoć. Jedna osoba bila bi dovoljna, zajedno s kompjuterom koji bi
zamenio onaj koji je pastor Deni prebacio u radionicu.“
„Razgovarali smo o tome, Ale“, reče Džejkobs. „Kad jednom počnemo prepisku s
korespondentima...“
„Nikad je nećemo završiti. To mi je poznato. Samo sam se pitao šta će biti s božjim
poslom.“
„Radiš ga“, reče Džejkobs, nežnim glasom. Pogled mu je otkrivao da se zabavlja, kao
čovek koji gleda kako verni pas izvodi trik.
Stemper nije odgovorio. Otvorio je sledeće pismo. U ovom nije bilo fotografije, samo
pismo i petak.
„Hajdemo, Džejmi“, reče Džejkobs. „Prepustimo ga njegovom poslu.“
Pomoćne zgrade su s prilaznog puta izgledale kao da su dobro održavane, ali sam izbliza
video kako su neke daske popucale i kako je obrub zahtevao obnovu. Skupocena
bermudska trava koju smo gazili vapila je za šišanjem. Hektar i po zadnjeg dvorišta uskoro
će se zalivaditi ako se to ne bude učinilo u skorije vreme.
Džejkobs se zaustavio. „Šta misliš, u kojoj zgradi je moja laboratorija?“
Pokazao sam na ambar. Bio je najveći. Po veličini je odgovarao iznajmljenoj limarskoj
radionici u Talsi.
Osmehnuo se. „Znaš li da se osoblje koje je učestvovalo na ostvarenju Projekta Menhetn
stalno smanjivalo kako se datum probne eksplozije atomske bombe u Vajt Sendsu
približavao?“
Odmahnuo sam glavom.
„Kad je bomba eksplodirala, nekoliko na brzinu izgrađenih spavaonica za smeštaj
radnika bilo je prazno. Predstaviću ti malo poznato pravilo naučnih istraživanja: potreba za
podrškom smanjuje se u skladu s napredovanjem istraživanja.“
Poveo me je ka nečemu što je ličilo na skromnu šupu za alat. Izvukao je svežanj ključeva
i otvorio vrata. Unutra je bilo sveže kao u glavnoj zgradi, iako sam očekivao da će biti toplo.
195
Knjigoteka
S leve strane bio je radni sto. Na njemu nije bilo ničeg izuzev nekoliko beležnica i makintoš
kompjutera, s konjima koji su neumorno galopirali po ekranu. Pored njega je bila
ergonomska i skupa stolica.
Na desnoj strani šupe behu police pune kutija nalik na srebrnkaste paklice cigareta...
samo što one nisu zujale kao pojačala. Na podu je bila još jedna zelena kutija, veličine
hotelskog mini-frižidera. Na njoj je bio televizijski monitor. Džejkobs je udario dlanom u
dlan. Ekran se osvetlio. Na njemu je bio niz stubića - crvenih, plavih i zelenih. Uzdizali su se
i spuštali u ritmu disanja. Takav program nije mogao da nadmaši Velikog brata po
zabavnom potencijalu.
„Ovde radiš?“
„Tako je.“
„Gde je oprema? Gde su instrumenti?“
Pokazao je na kompjuter, pa na monitor. „Tamo i tamo. Najvažniji deo je...“, pokazao je
na čelo, kao čovek koji oponaša samoubistvo, „ovde. Nalaziš se u najnaprednijem centru za
elektronska istraživanja na svetu. Edisonova otkrića u Menlo Parku bleda su prema mojim
naučnim probojima. Neka od njih mogu promeniti svet.“
Pitao sam se da li bi ga promenile nabolje. Nije mi se dopadao sneni posednički izraz na
njegovom licu kojim je posmatrao oskudni inventar. Uprkos svemu, nisam mogao da
odbacim njegove navode kao puko samozavaravanje. Srebrne kutije odisale su uspavanom
moći, baš kao i zelena kutija slična frižideru. U toj šupi osećao sam se kao u blizini elektrane
dok radi punim kapacitetom, pretresajući metalne plombe u ustima.
„Trenutno crpim elektricitet iz geotermalnih izvora.“ Potapšao je zelenu kutiju. „Ovo je
geosinhroni generator. Ispod njega je bunarska pumpa, ne veća od one koja bi mogla
napajati mlečnu farmu srednje veličine. Polovina energije koju generiše ova sprava može
stvoriti dovoljno supertople pare za funkcionisanje ne samo Lačisa već i svega u dolini
Hadsona. Pri punoj snazi mogla bi da zagreje sve podzemne vode do nivoa ključanja. Od tog
ne bi bilo velike koristi.“ Nasmejao se iz sveg srca.
„To nije moguće“, rekao sam. Isto se moglo reći i za lečenje moždanih tumora i
prekinute kičmene moždine svetim prstenovima.
„Znaj da jeste, Džejmi. S nešto većim generatorom, koji mogu sagraditi pomoću delova
što bi brzo stigli poštom, mogao bih da osvetlim čitavu Istočnu obalu.“ Nije se hvalio, već
navodio činjenice. „Ne radim to zato što me stvaranje energije ne zanima. Nek se svet davi u
196
Knjigoteka
sopstvenim izlučevinama. Ako se ja pitam, ništa bolje nije ni zaslužio. Bojim se da je
geotermalna energija ćorsokak, što se mojih potreba tiče. Jednostavno nije dovoljna.“
Zamišljeno je posmatrao konje koji su galopirali po kompjuterskom ekranu. „Očekivao sam
više od ovog mesta, pogotovo leti, kada... ali to sad nije bitno.“
„I ništa od ovoga ne radi na električnu energiju kakva je većini ljudi poznata?“
Pogledao me je sa zanimanjem i prezirom. „Naravno da ne.“
„Sve radi na tajnom elektricitetu.“
„Da. Tako ga zovem.“
„Na elektricitetu koji niko drugi nije otkrio, toliko godina posle Skribonija. Tako je bilo
dok ti nisi naišao. Sveštenik koji je imao hobi - pravljenje igračaka na baterije.“
„O, poznat je. Bolje reći: bio je. Ludvig Prin pominjao ga je u De Vermis Mysteriis,
napisanoj krajem petnaestog veka. Nazivao ga je potestas magnum universum, silom koja
pokreće vaseljenu. Prin citira Skribonija.
Otkad sam napustio Harlou, potestas universum - potraga za njom, nastojanje da se
zauzda - postala je svrha mog života.“
Želo sam da verujem da su njegove reči obično samozavaravanje, ali su izlečenja i
neobični trodimenzionalni portreti koje je stvarao u Talsi rečito govorili protiv toga. Možda
to i nije važno. Možda je jedino važno govori li istinu o penzionisanju Č. Denija Džejkobsa.
Moja misija je završena ako je prestao s čudotvornim izlečenjima. Da li je?
Nastavio je poučnim tonom. „Da bi shvatio kako sam toliko napredovao i toliko toga
otkrio samostalnim naporima, moraš razumeti da je nauka na mnogo načina povodljiva kao
svet mode. Eksplozija Trinitija u Vajt Sendsu dogodila se 1945. godine. Rusi su četiri godine
kasnije aktivirali svoju prvu atomsku bombu u Semipalatinsku. Električna energija iz fisije
prvi put stvorena je u Arku, u Ajdahu, 1951. godine. Elektricitet je pedeset godina nakon
toga bio ružna sobarica, a nuklearna energija predivna nevesta koju su svi želeli. Fisija će
uskoro biti svedena na ružnu deverušu, dok će fuzija postati divna nevesta. Novac i
stipendije za istraživanja na polju teorije elektriciteta su, shodno tome, presušili. Još važnije
je da je presušilo interesovanje za takve poduhvate. Elektricitet se smatra antikvitetom,
iako se svaki savremeni izvor energije mora preobraziti u volte i ampere.“
U njegovom glasu bilo je sve manje poučnog tona, a sve više gneva.
„Uprkos ogromnoj moći da ubije i izleći, uprkos načinu na koji je preoblikovala živote
svih ljudi na planeti, i uprkos činjenici da je još nespoznata, naučna istraživanja na tom polju
197
Knjigoteka
posmatraju se s dobronamernim prezirom! Neutroni su seksi! Elektricitet je dosadan, sličan
prašnjavom skladištu iz kog je sve vredno odneseno. Ali prostorija nije prazna, niti je puna
bezvrednog đubreta. U zadnjem delu su nepronađena vrata ka dvoranama koje je malo
ljudi videlo, punih predmeta nezemaljske lepote. Te dvorane pružaju se unedogled.“
„Činiš me nervoznim, Čarli.“ Hteo sam da se našalim, ali sam zvučao krajnje ozbiljno.
Nije obraćao pažnju na moje reči. Počeo je da hramlje gore-dole između radnog stola i
polica. Zurio je u pod. Svaki put bi dodirnuo zelenu kutiju, kao da želi da se uveri da je još
tu.
„Da, i drugi su posetili te odaje. Nisam prvi. Skribonije je bio među prvima. Prin je bio
sledeći. Većina je ćutala o svojim otkrićima, bao kao ja. Zato što je ta energija ogromna. U
osnovi je nesaznatljiva. Nuklearna energija? Tja! Obična tričarija!“ Dodirnuo je zelenu
kutiju. „Ono što je ovde, povezano s dovoljno moćnim izvorom, učinilo bi nuklearnu
energiju beznačajnom kao dečji pištolj na kapisle.“
Poželeo sam limunadu, zato što mi se grlo naprečac osušilo. Morao sam da ga
podmažem pre no što nastavim. „Čarli, recimo da je sve što si mi rekao istina. Shvataš li sa
čim imaš posla? Kako to radi?“
„To je pošteno pitanje. Dopusti mi da ti postavim jedno. Shvataš li šta se dešava kad
uključiš prekidač za svetlo na zidu? Možeš li precizno opisati događaje koji se završavaju
svetlošću što izgoni senke iz tamne sobe?“
„Ne mogu.“
„Znaš li makar da li pokret tvog prsta otvara ili zatvara strujno kolo?“
„Ne znam.“
„Ali te to ne sprečava da pališ svetlo, zar ne? Ili da uključiš električnu gitaru, kad dođe
vreme za svirku?“
„To je istina, ali nikad nisam uključio pojačalo dovoljno snažno da strujom napoji čitavu
Istočnu obalu.“
Odmerio me je s toliko sumnjičavosti da se graničila s paranojom. „Bojim se da nisam
shvatio šta želiš da kažeš.“
Najstrašnije od svega bilo je to što sam mu verovao da govori istinu.
„Nije važno.“ Uhvatio sam ga za ramena ne bih li zaustavio njegovo špartanje. Sačekao
sam da me pogleda. Imao sam osećaj da gleda kroz mene, kad je uperio razrogačene oči u
moje lice.
198
Knjigoteka
„Čarli - šta hoćeš ako si završio sa isceljenjem ljudi i ukoliko ne želiš da okončaš svetsku
energetsku krizu?“
Isprva nije odgovorio, kao da je u transu. Odmakao se od mene i nastavio da šparta.
Vratio se na poučan ton.
„Sprave za transfer - koje sam koristio na ljudskim bićima - prošle su kroz nekoliko
etapa razvoja. Kad sam izlečio Hjua Jejtsa od gluvoće, koristio sam velike prstenove
pokrivene zlatom i paladijumom. Sad mi izgledaju urnebesno staromodno, kao video-
kasete u doba kompjuterskog preuzimanja podataka. Zamenio sam paladijum osmijumom
kad si mi prišao s heroinskim problemom. Osmijum je jeftiniji, što mi je u to doba bilo
važno. Slušalice ne bi izgledale dobro ispod šatre, zar ne? Da li je Isus nosio slušalice?“
„Verovatno nije“, rekao sam, „ali sumnjam da je nosio venčano prstenje, pošto je bio
neženja.“
Nije obraćao pažnju na moje reći. Koračao je napred-nazad, kao osuđenici u ćeliji ili
paranoici kakvih ima u svakom većem gradu, oni koji govore o CIA, međunarodnoj
jevrejskoj zaveri i tajnama rozenkrojcera. „Stoga sam se vratio prstenju i izmislio priču koja
će ih učiniti... prihvatljivijim... mojoj kongregaciji.“
„Drugim rečima, podigao si religiozni paravan.“
Ta opaska vratila ga je u sadašnjost. Nacerio se. Na trenutak je ličio na prečasnog
Džejkobsa kog sam zapamtio u detinjstvu. „Pa dobro, paravan. Koristio sam leguru
rutenijuma i zlata, stoga su bili znatno manji. I moćniji. Hoćemo li da krenemo, Džejmi?
Izgledaš mi malo potreseno.“
„I jesam. Možda ne shvatam tvoju energiju, ali je osećam. Imam utisak da mi mehurići
ispunjavaju krvne sudove.“
Nasmejao se. „Da! Osećaš da je atmosfera u laboratoriji naelektrisana. Ha! Uživam u njoj.
Navikao sam. Hajdemo napolje da se nadišemo svežeg vazduha.“
Spoljašnji svet nikad nije slađe mirisao nego dok smo šetali ka glavnom zdanju.
„Imam još jedno pitanje, Čarli. Ako ti to ne smeta?“
Uzdahnuo je, ali nije izgledao nezadovoljno. Delovao je razumno kad smo izašli iz
klaustrofobične prostorijice. „Biće mi drago da ti odgovorim ako budem mogao.“
„Pred gomilom u šatri rekao si da su se tvoja žena i sin udavili. Zašto si lagao? Ne vidim
svrhu takvog postupka.“
199
Knjigoteka
Ućutao se i oborio glavu. Video sam da je normalnost otišla u šetnju, ako je ikada tu i
bila, kad ju je podigao. Na licu mu se ogledao tako dubok i mračan bes da sam nevoljno
uzmakao za korak. Povetarac mu je mrsio proređenu kosu iznad borama izbrazdanog čela.
Zabacio je i pritisnuo dlanove na slepoočnice, kao da pati od strahovite glavobolje.
Progovorio je tihim i slabašnim glasom. Pomislio bih da je razuman da nisam video izraz
njegovog lica.
„Ne zaslužuju istinu. Imao si pravo kad si ih nazvao gomilom. Odbacili su ono malo
pameti koju su imali - a neki su je imali u priličnim količinama - i uložili svu veru u
gigantsku prevarantsku osiguravajuću kompaniju zvanu religija. Obećala im je večitu
radost u sledećem životu ukoliko u ovom budu živeli na osnovu propisanih pravila. Mnogi
su pokušali, ali čak ni to nije dovoljno. Traže čuda kad se suoče s bolom. Za njih nisam bio
ništa do vrač koji ih dodiruje magičnim prstenjem umesto da poskakuje i zvecka suvim
kostima.“
„Da li je iko od njih pronašao istinu?“ Moje istraživanje sa Bri ubedilo me je da je Foks
Molder imao pravo kad je rekao da je istina tamo negde. U naše vreme, u kom gotovo svi
živimo u staklenoj kući, može biti spoznata kompjuterom i internetom.
„Jesi li me slušao? Oni ne zaslužuju istinu, i to je u redu, zato što je ne žele.“ Osmehnuo
se otkrivajući zube. Gornja i donja usna su se ukočile. „Ne žele ni blagodeti Pesme
Solomonove. Žele samo jedno, da budu izlečeni.“
Stemper nije podigao glavu kad smo prošli kuhinjom. Ispraznio je dve kutije pošte. Radio je
na trećoj. Kutija s pićem bila je dopola puna. U njoj je bilo i čekova, ali najviše novčanica.
Pomislio sam na ono što je Džejkobs rekao o vračevima. U Sijera Leoneu mušterije bi stale u
red ispred njegovih vrata. Nosile bi hranu i piliće tek zavrnute šije. U osnovi se radilo o istoj
pojavi. Samo je forma bila različita.
Vratili smo se u biblioteku. Džejkobs je seo s bolnom grimasom i ispio ostatak limunade.
„Pisaću čitavo popodne“, rekao je. „To je prokletstvo starosti. Bilo mi je drago što sam te
video, Džejmi, zato što sam želeo da ti ponudim posao.“
„Šta si hteo?“
„Dobro si me čuo. Al će uskoro otići. Nisam siguran da to zna, ali ja znam. Ne želi da
učestvuje u mom naučnom radu, iako zna da je on temelj mojih uspeha u izlečenju. Smatra
ga bogohulnim.“
200
Knjigoteka
Zamalo što nisam rekao: Šta ako je u pravu?
„Možeš da radiš njegov posao - da otvaraš poštu, da zapisuješ imena i pritužbe, skupljaš
priloge i da se jednom nedeljno odvezeš do Lačmora da bi unovčio čekove. Odgovaraćeš na
pozive s kapije. Nepozvanih posetilaca ima sve manje, ali ne manje od desetak nedeljno.
Tvoj zadatak biće da ih nateraš da odu.“
Okrenuo se prema meni.
„Radićeš i ono što Al odbija. Pomagaćeš mi u poslednjim koracima do cilja. Veoma sam
blizu, ali sam sve slabiji. Pomoćnik bi mi bio neprocenjivo koristan. Već smo radili zajedno.
Ne znam koliko te Hju plaća, ali sam spreman da ponudim dvostruko više - ne, trostruko.
Šta kažeš na moju ponudu?“
Isprva nisam mogao da progovorim. Bio sam zaprepašćen.
„Džejmi? Čekam tvoj odgovor.“
Podigao sam limunadu. Ovog puta istopljeni ostaci ledenih kocki zazveckali su u njoj.
Otpio sam gutljaj i spustio čašu.
„Govorio si o cilju tvojih istraživanja. Voleo bih da mi ga predstaviš.“
Razmišljao je. Ili se činilo da to radi. „Ne još. Dođi da radiš za mene. Možda ću ti ga
otkriti kad malo bolje shvatiš moć i lepotu tajnog elektriciteta.“
Ustao sam i pružio ruku. „Drago mi je što smo se sreli.“ Tako se govori u sličnim
prilikama. Podmazao sam točkove da bi se lakše okretali, iako je ova laž bila mnogo veća od
tvrdnje da dobro izgleda. „Vodi računa o sebi. I budi oprezan.“
Ustao je, ali nije prihvatio moju ruku. „Razočarao si me. I, moram priznati, naljutio.
Prešao si dug put da bi korio umornog starca, koji ti je jednom spasao život.“
„Čarli, šta ako se taj tvoj tajni elektricitet otme kontroli?“
„Neće.“
„Kladio bih se da su i odgovorni u Černobilju to govorili.“
„To je više nego nizak udarac. Pustio sam te u moj dom zato što sam očekivao
zahvalnost i razumevanje. Vidim da sam se prevario u oba slučaja. Al će te ispratiti. Moram
da legnem. Mnogo sam umoran.“
„Zahvalan sam ti, Čarli. Cenim ono što si učinio za mene. Ali...“
„Ali.“ Lice mu je bilo kameno i sivo. „Uvek ima neko ali.“
„Zanemarimo tajni elektricitet. Ne mogu raditi za čoveka koji se sveti izmrcvarenim
ljudima zato što ne može da se osveti bogu jer mu je ubio ženu i sina.“
201
Knjigoteka
Lice mu je promenilo boju od sive u belu. „Kako se usuđuješ? Kako se usuđuješ?“
„Možda si izlečio neke od njih“, rekao sam, „ali si se popišao na sve njih. Idem. Pronaći
ću izlaz i bez Stemperove pomoći.“
Pohitao sam ka ulaznim vratima. Prošao sam kroz rotondu. Pete su mi udarale po
mramoru kad je povikao za mnom. Prazan prostor pojačao mu je glas.
„Nismo završili, Džejmi. Dajem ti reč da nismo. Nismo ni blizu svršetka.“
Kapija se otvorila i bez Stempera. Automatski je kliznula kad su joj se moja kola približila.
Zaustavio sam se u podnožju prilaznog puta. Video sam da imam prijem na mobilnom i
pozvao Bri. Javila se posle prvog zvona. Pitala me je da li sam dobro pre nego što sam stigao
da otvorim usta. Rekao sam da jesam i da mi je Džejkobs ponudio posao.
„Jesi li ozbiljan?“
„Jesam. Odbio sam ponudu...“
„Prokletstvo, naravno da jesi!“
„To nije važno. Rekao mi je da je završio sa isceliteljskim turnejama. Verujem mu zbog
zlovoljnog ponašanja gospodina Ala Stempera, bivšeg Vo-Lajtsa, a današnjeg Čarlijevog
asistenta.“
„Znači da je gotovo?“
„Kao što je Usamljeni Rendžer govorio svom vernom indijanskom saradniku: Tonto, naš
posao ovde je završen.“ Samo ako ne digne svet u vazduh tajnim elektricitetom.
„Zovi me kad se vratiš u Kolorado.“
„Hoču, slatkišu. Kako je u Njujorku?“
„Sjajno je!“ Zbog poleta u njenom glasu osetio sam se mnogo starijim od pedeset tri
godine.
Neko vreme razgovarali smo o njenom novom životu u velikom gradu. Izvezao sam se
na put i krenuo ka aerodromu. Posle nekoliko kilometara pogledao sam u retrovizor i video
narandžastu loptu na zadnjem sedištu.
Zaboravio sam da dam bundevu Čarliju.
202
Knjigoteka
X
SVADBENA ZVONA. KAKO SKUVATI ŽABU. ZABAVA POVODOM
POVRATKA KUĆI. ŽELEĆEŠ DA PROČITAŠ OVO
Iako sam u poslednje dve godine često razgovarao s Bri, nisam je video sve do
devetnaestog juna 2011. godine, kad je u crkvi na Long Ajlandu postala Brajana Donlin
Hjuz. Veliki broj poziva ticao se Čarlsa Džejkobsa i njegovih problematičnih izlečenja pronašli smo još pola tuceta ljudi koji su verovatno patili od propratnih efekata. S
vremenom su se naši razgovori sve više ticali njenog posla i Džordža Hjuza, kog je upoznala
na zabavi i s kim je uskoro počela da deli krov nad glavom. Bio je uspešni korporativni
advokat, Afroamerikanac koji tek što je napunio tridesetu. Njena majka nesumnjivo je bila
zadovoljna po svim parametrima... ili onoliko zadovoljna koliko samohrana majka ćerke
jedinice može da bude.
Veb-sajt pastora Denija u međuvremenu se ugasio. Internet razgovori o njemu sveli su
se na nivo jedva čujnog šapata. Kružile su glasine da je mrtav ili hospitalizovan u privatnom
prihvatilištu, gde pod lažnim imenom skapava od Alchajmera. Do kraja 2010. godine skupio
sam samo dva zanimljiva, ali ne preterano korisna podatka. Al Stemper je objavio gospel
kompakt-disk Hvala ti, Isuse (među gostujućim umetnicima bila je i Mejvis Stejpl, idol Hjua
Jejtsa) i imanje Lačis ponovo je nuđeno u najam kvalifikovanim pojedincima ili
organizacijama.
Čarls Danijel Džejkobs nestao je s radara.
Hju Jejts iznajmio je avion u koji je ukrcao čitavu ekipu s Vučje čeljusti. Muki Makdonald je
na zadivljujući način predstavljao šezdesete na venčanju. Pojavio se u šarenoj košulji
širokih rukava, uskim pantalonama, antilop bitls čizmama i psihodeličnom šalu. Nevestina
majka privlačila je požudne poglede u an lou haljini iznajmljenoj za tu priliku. Ovlažila je
čipku s nekoliko suza dok su mladenci izmenjivali zavete. Visoki tamnoputi i zgodni
mladoženja kao da je iskoračio sa stranica romana Nore Roberts. Prijateljski smo
porazgovarali na prijemu pre no što je zabava krenula neizbežnim tokom od pripite
203
Knjigoteka
konverzacije do pijanog plesa. Nisam znao da li mu je Bri rekla da sam bio zarđala rokerska
krntija na koju se izvesno vreme oslanjala, iako sam bio siguran da će mu jednog dana reći u krevetu posle naročito dobrog seksa. Nisam imao ništa protiv, pošto neću biti tamo da
vidim neizbežno muško kolutanje očima.
Grupa iz Nederlanda vratila se u Kolorado Amerikan erlajnsom, zato što je Hju
iznajmljeni avion stavio na raspolaganje mladencima za put na medeni mesec na Havajima.
Bri je ciknula od sreće kao devetogodišnjakinja kad je to rekao u zdravici. Skočila je i
zagrlila ga. Siguran sam da u tom trenutku nije mislila na Čarlsa Džejkobsa. Tako je i trebalo
biti. Ja nikad nisam prestajao da mislim na njega, ne u potpunosti.
U kasni noćni sat video sam da Muki nešto šapuće vođi benda, pristojnog rok i bluz
sastava s dobrim pevačem i širokim repertoarom starih hitova. Vođa benda je klimnuo.
Zamolio me je da odsviram nešto sa sastavom. Odupro sam se iskušenju i odbio ponudu.
Možda čovek nikad nije prestar za rokenrol, ali veštine blede s godinama, što povećava
šanse da napravite budalu od sebe pred svatovima.
Još nisam bio u penziji, ali prošlo je godinu dana od poslednje svirke pred publikom.
Učestvovao sam u tri ili četiri snimanja, u krajnjoj nuždi. I ni najednom od njih nisam se
proslavio. Video sam da se bubnjar mršti, kao da je zagrizao nešto kiselo, kad smo
preslušavali jedno od njih. Primetio je da ga posmatram i rekao da je bas-gitara ispala iz
ritma. Obojica smo znali da nije. Smešno je da čovek od pedeset godina igra igre ispod
pokrivača sa ženom koja bi po godinama mogla da mu bude kći. Jednako je smešno kad
pokušava da praši opaki bluz. Gledao sam kako momci iz benda odvaljuju na bini s nešto
žudnje i mnogo nostalgije.
Neko me je uhvatio za ruku. Okrenuo sam se i ugledao Džordžiju Donlin. „Koliko ti
muziciranje nedostaje, Džejmi?“
„Ne toliko koliko ga poštujem“, rekao sam, „zbog toga i sedim ovde. Ovi momci su
dobri.“
„A ti više nisi?“
Setio sam se trenutka u kom sam ušao u spavaću sobu brata Kona i čuo šapat njegovog
akustičnog gibsona koji mi je mrmljao da mogu da sviram Cherry, Cherry.
„Džejmi?“ Pucnula je prstima ispred mojih očiju. „Vrati se, Džejmi.“
„Još sam dovoljno dobar da sviram za svoju dušu“, rekao sam, „ali su moji dani
muziciranja pred publikom odbrojani.“
204
Knjigoteka
Život me je uskoro demantovao.
Dve hiljade dvanaeste godine napunio sam pedeset šestu. Hju i njegova devojka izveli su me
na večeru. Na povratku sam se setio stare priče - verovatno ste je čuli - o najboljem načinu
da skuvate žabu. Stavite je u hladnu vodu i polako povećavate temperaturu. Žaba je previše
glupa da iskoči iz lonca, dok god to budete radili postepeno. Ne znam da li je istinita ili nije,
ali je sjajna metafora za starenje.
U tinejdžerskim danima gledao sam na pedesetogodišnjake sa sažaljenjem i
nelagodnošću. Presporo su hodali i govorili. Gledali su televiziju umesto da izađu u bioskop
ili na koncert. Idealna zabava za njih je bila roštilj s komšijama i odlazak na spavanje posle
vesti u jedanaest. Te godine mi nisu smetale, kao i većini ljudi obdarenih dobrim zdravljem
u šestoj, sedmoj i osmoj deceniji života, kad je na mene došao red da ih preživim. Slika
sveta je, istini za volju, postajala sve kruća, a želja da se govori o dobrim starim vremenima
sve jača, ali mozak nije stario. (Bio sam pošteđen priče o starim vremenima, jer je većina
mojih dobrih starih vremena bila obeležena zavisnošću od droge.) Mislim da većina ljudi
posle pedesete prestane da gaji iluzije o životu. Dani se ubrzaju, bolovi umnože, a ritam
uspori. Srećom, postoje kompenzacije. Mir donosi sposobnost da se nešto ceni i - u mom
slučaju - rešenost da se bude što bolji u preostalom vremenu. To je podrazumevalo deljenje
supe u skloništu za beskućnike u Bolderu jednom nedeljno i rad za tri ili četiri politička
kandidata, zagovornika radikalne ideje da Kolorado ne zaslužuje da bude asfaltiran.
Još sam izlazio s damama. Još sam dva puta nedeljno igrao tenis i vozio bicikl najmanje
deset kilometara dnevno. Stomak mi je zahvaljujući tome bio ravan, a endorfin kolao
venama. Izgledao sam isto kao i uvek, iako sam nailazio na više bora oko očiju i usana kad
bih se brijao. To je, naravno, još jedna iluzija kasnog životnog doba. Tek me je put u Harlou
u leto 2013. godine suočio s istinom: bio sam samo još jedna žaba u loncu. Dobra vest bila je
da je temperatura još bila na srednjem nivou, a loša da se proces zagrevanja neće
zaustaviti. Tri životna doba muškaraca su uistinu mladost, zrelo doba i kako sam pobogu
tako brzo ostario?
Dve godine posle Brijinog venčanja sa Drordžom Hjuzom devetnaestog juna 2013. godine, i
godinu dana nakon rođenja njihovog prvog deteta, stigao sam kući, s ne tako sjajnog
snimanja, i zatekao koverat ukrašen balonima u poštanskom sandučetu. Adresa pošiljaoca
205
Knjigoteka
zvučala je poznato: RFD #2, Metodistički put, Harlou, Mejn. Otvorio sam je i ugledao
fotografiju porodice mog brata Terija, sa sledećim natpisom: DVA SU BOLJA OD JEDNOG!
MOLIM TE, DOĐI NA NAŠU ZABAVU!
Oklevao sam da otvorim pismo. Gledao sam Terijevu sedu kosu, Anabelin sve veći
stomak i njihovu decu, troje mladih ljudi. Devojčica koja je nekad, kikoćući se, trčala između
prskalica na travnjaku u gaćicama sa Štrumpfetom sad je bila zgodna devojka s bebom mojom unučicom Karom Lin - u naručju. Jedan od bratanaca, onaj mršavi, ličio je na Kona.
Onaj krupniji jezivo je ličio na našeg oca... i pomalo na mene, sirotan.
Otvorio sam pozivnicu.
POMOZI NAM DA PROSLAVIMO DVA VELIKA DATUMA
TRIDESET PRVOG AVGUSTA 2013- GODINE!
TRIDESET PETA GODIŠNJICA BRAKA
VREME:
MESTO:
hrana:
NAŠA
OD
kol’ko
TERENSA I ANABEL!
KUĆA
PRVI ROĐENDAN KARE LIN!
’oćeš
TAČNO
ZA
POČETAK,
bend:
U
ol
ZATIM
DSB9: DA SE NISTE USUDILI! VINO I PIVO TEĆI ĆE POTOCIMA!
stars
PODNE
JURIKA
kasl
DO?
GRANDŽ
roka
Ispod toga je bila poruka mog brata. Teri je pisao istim školskim rukopisom zbog koga
ga je učitelj poslao kući sa porukom u svedočanstvu: Terens MORA da poboljša rukopis!, iako
ga je samo mesec dana delilo od šezdesetog rođendana.
Zdravo, Džejmi! Molim te da dođeš na zabavu, važi? Nećemo prihvatiti nikakve izgovore. Imaš
dva meseca da se organizuješ. Ako Koni može da dođe s Havaja, možeš i ti iz Kolorada!
Nedostaješ nam, braco!
Stavio sam pozivnicu u pletenu korpu na zadnjem delu kuhinjskih vrata. Zvao sam je
možda nekad korpa, zato što je bila puna prepiske na koju ću možda nekad odgovoriti... što
je, kao što verovatno znate, najverovatnije značilo nikada. Govorio sam sebi da nemam želje
da se vraćam u Harlou. To je možda bila istina, ali je krv još vukla. Springstin je verovatno
imao pravo kad je napisao onaj stih o tome kako ništa nije bolje od krvi pored krvi.
Imao sam čistačicu Darlin. Dolazila je jednom nedeljno da usisa, obriše prašinu i
razmesti krevet (zbog ovog poslednjeg grizla me je savest, zato što sam davno naučio da to
radim sam). Trudio sam se da ne budem kući kad bi mrzovoljna starica došla da radi. Na
206
Knjigoteka
kraju jednog od Darlininih dana vratio sam se i video da je izlovila pozivnicu iz možda
nekad korpe i da ju je otvorila na kuhinjskom stolu. Nikad nije učinila tako nešto.
Protumačio sam to kao znak. Te noći seo sam za kompjuter, uzdahnuo i Teriju poslao
poruku od tri reči: Računaj na mene.
Vikend za Dan rada bio je nezaboravan. Uživao sam u njemu. Nisam mogao da verujem da
sam zamalo odbio da dođem... ili da sam nameravao da ne odgovorim na pozivnicu i
pokidam ionako istanjene porodične veze.
U Novoj Engleskoj bilo je toplo. Sletanje na aerodroma u Portlandu u petak po podne
bilo je neprijatno iskustvo zbog nestabilnih vazdušnih strujanja. Vožnja severno od Oblasti
Kasl bila je spora, ali ne zbog saobraćaja. Zagledao sam svaku znamenitost - farme, kamene
zidove, Braunijevu radnju, sad mračnu i zatvorenu - čudeći im se. Činilo mi se da je moje
detinjstvo još tu, jedva vidljivo ispod sloja plastike, koja je s vremenom postala neprozirna,
izgrebana i prašnjava.
Stigao sam kući tek posle šest uveče. Bila je dograđena, tako da je sad bila gotovo
dvostruko veća. Ugledao sam crvenu mazdu na prilaznom putu, očigledno iznajmljenu
(poput mog forda eklipsa), i kamion Morton ulja za loženje na travnjaku. Kamion je bio
ukrašen s dovoljno krep-papira i cveća da je mogao da se izveze na paradu. Veliki znak
naslonjen na prednje točkove poručivao je: REZULTAT JE TERI I ANABEL 35, KARA LIN 1!
SVI SU POBEDNICI! OVDE SE ODRŽAVA ZABAVA! UPADAJ! Parkirao sam se, uspeo uz
stepenice i podigao ruku da pokucam. Pomislio sam, dođavola, odrastao sam u ovoj kući i
ušao unutra bez kucanja.
Načas mi se učinilo da sam se vratio nazad u doba kad sam godine izražavao
jednocifrenim brojem. Porodica je sedela za trpezarijskim stolom, kao u šezdesetim. Svi su
govorili u isti mah, smejali su se i koškali, dodajući svinjske kotlete, krompir-pire i
poslužavnik pokriven vlažnom krpom. U njemu je bio kuvani kukuruz, pokriven da se ne bi
ohladio, kao što nas je majka naučila.
Isprva nisam prepoznao dostojanstvenog sedokosog muškarca na kraju stola okrenutog
dnevnoj sobi i sigurno nisam poznavao tamnokosog zgodnog tipa pored njega. Ugledni
profesor me je ugledao i ustao. Lice mu se ozarilo. Shvatio sam da je to moj brat Kon.
„DŽEJMI!“, povikao je i potrčao oko stola. Zamalo što nije oborio Anabel sa stolice.
Zgrabio me je u medveđi zagrljaj i pokrio moje lice poljupcima. Nasmejao sam se i potapšao
207
Knjigoteka
brata po leđima. Teri se stvorio kraj nas. Zagrlio je obojicu. Tri rođena brata zaplesala su
neku vrstu trapavog micva plesa, od kog se pod opasno tresao. Video sam da Kon plače. I
meni se plakalo.
„Prestanite, momci!“, reče Teri, iako je još skakutao. „Završićemo u podrumu!“
Još neko vreme smo skakutali. Činilo mi se da moramo. I da to nije loše. Ma, bilo je
dobro.
Kon je predstavio zgodnog tipa, verovatno dvadeset godina mlađeg od sebe, kao dobrog
prijatelja iz botaničkog odeljenja Univerziteta Havaji. Rukovao sam se s njim, pitajući se da li
su se potrudili da uzmu dve sobe u Kasl Rok Inu. U ovo vreme verovatno nisu. Nisam mogao
da se setim kad sam shvatio da je Kon homoseksualac. Verovatno dok sam svirao Land of
1.000 Dances, s Kamberlandsima na Univerzitetu Mejn. Siguran sam da su roditelji znali
mnogo ranije. Nisu pravili veliku buku oko toga. Niko od nas nije. Čini mi se da deca mnogo
bolje slede nemi primer od glasno izrečenih pravila.
Samo jednom sredinom osamdesetih čuo sam da tata glasno pominje seksualnu
orijentaciju svog drugog sina. To je sigurno ostavilo veliki utisak na mene, pošto su to bile
moje izgubljene godine. Trudio sam se da što ređe zovem roditelje. Hteo sam da tata zna da
sam još živ, ali sam se plašio da bi u mom glasu mogao načuti nešto od sve bliže smrti, s
kojom sam se manje-više pomirio.
„Svake večeri molim se za Konija“, rekao je. „Zbog te proklete side. Kao da su je namerno
pustili da se širi.“
Kon je izbegao tu hrid. Izgledao je čudesno zdravo, ali nije mogao sakriti činjenicu da
stari, pogotovo dok je sedeo pored prijatelja iz botaničkog odeljenja. Setio sam se Kona i
Ronija Paketa kako sede na kauču u dnevnoj sobi i pevaju House of the Rising Sun,
pokušavajući da usklade glasove... što je bio beznadežno uzaludan poduhvat.
Nešto od toga videlo se na mom licu, zato što se Kon nacerio kad je obrisao oči. „Odavno
se nismo svađali oko toga čiji je red da unese veš sa žice u kuću, zar ne?“
„Odavno“, složio sam se i ponovo pomislio na žabu preterano glupu da bi shvatila da
voda u njenom jezercetu postaje sve toplija.
Terijeva i Anabelina ćerka Don pridružila nam se s Karom Lin u naručju. Bebine oči bile
su boje koju je majka zvala mortonovski plavom. „Zdravo, ujka Džejmi. Evo tvoje unučice.
Sutra puni godinu dana. Izbio joj je novi zub da bi to proslavila.“
208
Knjigoteka
„Divna je. Mogu li da je pridržim?“
Don se stidljivo osmehnula strancu kog je poslednji put videla dok je nosila protezu.
„Probaj, ali se obično raskuka kad je dam nepoznatoj osobi.“
Uzeo sam bebicu, spreman da je vratim čim zakmeči. Samo što nije. Kara Lin me je
posmatrala, pružila ruku i štipnula za nos. Zatim se nasmejala. Porodica je klicala i
aplaudirala. Bebica se iznenađeno okrenula, zatim me je pogledala očima koje su
neverovatno ličile na oči moje majke.
Ponovo se nasmejala.
Zabava koja je počela sutradan imala je istu glumačku podelu, samo s više sporednih likova.
Neke sam odmah prepoznao. Drugi su izgledali neodređeno poznato. Shvatio sam da je tu
nekoliko dece ljudi koji su nekad radili za mog oca, a sad rade za Terija, čije se carstvo u
međuvremenu proširilo. Postao je vlasnik lanca prodavnica u Novoj Engleskoj pod nazivom
Mortons fast-šops. Loš rukopis očigledno mu nije smetao da postane uspešan poslovan
čovek.
Ekipa iz Kasl Roka pripremala je hranu na četiri roštilja. Nudili su hamburgere i viršle sa
zapanjujućim izborom salata i kolača. Pivo je teklo iz čeličnih, a vino iz drvenih burića.
Jedan od Terijevih prodavača - pijan, razdragan i blagoglagoljiv - rekao mi je da moj brat
poseduje i Spleš Siti u Frajburgu i Litlton trkalište u Nju Hempširu, dok sam se davio
kaloričnom bombom od sendviča sa slaninom u zadnjem dvorištu. „To trkalište ne donosi
mu ni centa“, reče prodavač, „ali znate Terija - uvek je voleo moto-trke.“
Setio sam se kako je s ocem radio na raznovrsnim reinkarnacijama Drumske rakete u
garaži. Nosili su masne majice i prevelike pantalone na tregere. Puklo mi je pred očima da
je moj nepreduzimljivi brat koji je ostao u rodnom gradu sad imućan, možda i bogat čovek.
Bebica bi pružila ruke ka meni kad god bi je Don pronela kraj mene. Nosao sam je
najveći deo popodneva. Konačno mi je zaspala na ramenu. Njen otac rešio me je tereta kad
je to video. „Zabezeknut sam“, rekao je kad ju je položio na ćebe u hladovini najvećeg drveta
u zadnjem dvorištu. „Nikada nije ovako reagovala na ljude.“
„Uistinu sam polaskan“, rekao sam i poljubio usnulu bebu u bucmasti obraz.
Mnogo se pričalo o starim danima i vremenima. Takve priče neverovatno su zanimljive
onima koji su ih doživeli i jednako dosadne onima što nisu. Zazirao sam od piva i vina. Zbog
toga sam bio jedan od vozača kad se zabava preselila šest kilometara dalje u Jurika Grandž.
209
Knjigoteka
Pokušavao sam da se snađem s menjačem monstruoznog kamioneta, vlasništva naftne
kompanije. Trideset godina nisam vozio automobil s klasičnim menjačem. Moji putnici bilo ih je najmanje deset, ako brojim i sedmoro na platformi iza kabine - urlali su od smeha
kad god bih se dohvatio menjača, a kamionet trznuo. Pravo je čudo kako niko od njih nije
pao s platforme.
Ekipa za posluženje stigla je pre nas. Postavili su stolove s hranom duž podijuma za
igru, kog sam se dobro sećao. Stajao sam tamo, posmatrajući prostor pokriven izglačanim
drvetom. Kon me je stisnuo za rame.
„Prizor budi uspomene, braco?“
Pomislio sam na prvi izlazak na binu. Bio sam nasmrt preplašen. Zaudarao sam na znoj
koji mi je tekao niz leđa i ispod pazuha. Mama i tata su plesali pored mene dok sam svirao
Who’ll Stop the Rain?
„Više nego što ćeš ikad znati“, rekao sam.
„Mislim da znam“, odvratio je. Zagrlio me je. Šapnuo mi je u uvo: „Mislim da znam.“
Kod kuće je bilo sedamdesetak ljudi za ručkom. U Jurika Grandžu do sedam uveče skupilo
ih se najmanje dvostruko više. Tom mestu dobro bi došli magični rashladni uređaji Čarlija
Džejkobsa da pomognu lenjim ventilatorima na tavanici. Snabdeo sam se poslasticom koja
je bila i ostala lokalni specijalitet - salatom s bombonicama od limuna s komadićima
kompota. Izašao sam sa svojim plenom. Zašao sam iza ćoška, zahvatajući slatkiš plastičnom
kašikom. Stigao sam do protivpožarnih merdevina gde sam prvi put poljubio Astrid
Soderberg. Setio sam se kapuljače s krznenim obrubom koja je uokvirivala savršenu
kružnicu njenog lica i njenog ruža s ukusom jagode.
Da li je sve bilo kako treba? Pitao sam je. Odvratila je: Reći ću ti kad ponoviš.
„Hej, gušteru.“ Poskočio sam kad se neko oglasio iza mene. „Hoćeš li da sviraš večeras?“
Isprva ga nisam prepoznao. Suvonjavi dugokosi tinejdžer koji me je regrutovao za ritam
gitaristu Hromiranih ruža sad je oćelavio na vrhu lobanje. Preostala kosa mu je osedela.
Stomak mu se obesio preko tesnih pantalona. Zurio sam u njega s plastičnom činijom u
rukama.
„Norm? Norm Irving?“
Osmehnuo se dovoljno široko da otkrije zlatne zube u zadnjem delu vilice. Ispustio sam
desert da bih ga zagrlio. Nasmejao se i uzvratio zagrljaj. Rekli smo jedan drugom da divno
210
Knjigoteka
izgledamo i da je mnogo vremena prošlo. I, naravno, govorili smo o starim danima. Norm
mi je ispričao da je napravio dete Hati Grir i da se venčao s njom. Brak je trajao nekoliko
godina. Posle neprijatnog perioda nakon razvoda rešili su da zaborave na prošlost i budu
prijatelji. Njihova ćerka, Deniz, približavala se četrdesetoj. Posedovala je frizerski salon u
Vestbruku.
„Dug banci je otplaćen. Imam dva dečaka s drugom ženom, ali nek ovo ostane među
nama, Denis je moja ljubimica. Hati je dobila dete s drugim mužem.“ Nagnuo se bliže,
neveselo se smešeći. „Dosta vremena provodi u zatvoru. Klinac ne vredi užeta o koje će ga
obesiti.“
„Šta je bilo s Kenijem i Polom?“
Keni Laflin, naš basista, takođe se oženio dragom iz Hromiranih ruža. Njihov brak je
opstao. „Vlasnik je osiguravajuće kompanije u Luistonu. Dobro mu ide. Ovde je večeras. Nisi
ga video?“
„Nisam.“ Iako možda i jesam, samo ga nisam prepoznao, kao što on verovatno nije
prepoznao mene.
„Što se Pola Bušarda tiče...“ Norm je odmahnuo glavom. Peo se u državnom parku
Akadija i pao s litice. Umro je posle dva dana. To se desilo još 1990. godine. Verovatno je
imao sreće. Lekari kažu da bi ostao paralizovan od vrata nadole da je preživeo. To zovu
kvadriplegijom.“
Na trenutak sam zamislio našeg starog bubnjara kome život visi o koncu. Ležao je u
krevetu dok su mu mašine pomagale da diše i gledao pastora Denija na televiziji. Odbacio
sam tu pomisao. „Šta je bilo s Astrid? Znaš li gde je?“
„Dole je na istoku. Kastin? Rokland?“ Odmahnuo je glavom. „Zaboravio sam. Znam da je
napustila koledž da bi se udala i da su se njeni roditelji naljutili na nju zbog toga. Verovatno
su se još više naljutili kad se razvela. Mislim da upravlja restoranom, jednim od onih mesta
gde poslužuju jastoge, ali ne bih mogao da se zakunem. Bili ste zaljubljeni do ušiju, zar ne?“
„Da“, rekao sam. „Bili smo.“
Klimnuo je. „Ljubav iz mladosti. Ništa na svetu ne može da se poredi s njom. Nisam
siguran da želim da je vidim ovih dana, zato što je stara Soda Burger bila neviđena cura. Oči
su svima ispadale za njom, zar ne?“
„Da“, rekao sam, misleći na staru kolibu blizu Skajtopa. I na gvozdenu šipku. Kako bi se
zacrvenela kad bi je munja ošinula. „Da, bila je.“
211
Knjigoteka
Izvesno vreme smo ćutali. Potapšao me je po ramenu. „Bilo kako bilo, šta misliš? Hoćeš
li da sviraš s nama? Bolje reci da, zato što će bend zvučati jebeno mlako ako odbiješ.“
„Ti si u bendu? U Kasl Rok Ol starsima? I Keni?“
„Naravno. Retko sviramo - ne kao u starim danima - ali ovu gažu nismo mogli odbiti.“
„Da li te je moj brat Teri na ovo nagovorio?“
„Nije, iako je možda mislio da ćeš nam se pridružiti na bini da bi odsvirao pesmu ili dve.
Hteo je bend iz starih dana. Keni i ja smo otprilike jedini među živima, jedini što se muvaju
okolo i jedini koji sviraju iz tog doba. Naš ritam gitarista je drvodelja iz Lisbon Folsa. Prošle
srede pao je s krova i slomio obe noge.“
„Uh“, rekao sam.
„Njegovo uh je moj dobitak“, reče Norm Irving. „Spremali smo se da sviramo kao trio. I
sam znaš da je to veliko sranje. Tri od četiri člana Hromiranih ruža prilično je dobar
rezultat, s obzirom na to da smo zadnji put svirali u PAL hopu, u centru, pre trideset pet
godina. Pridruži nam se. Sledi povratna turneja i sve što ide uz nju.“
„Norme, nemam gitaru.“
„Imam tri komada u kamionetu“, rekao je. „Biraj. Samo ne zaboravi, još krećemo s Hang
On Sloopy.“
Izašli smo na scenu. Razdragana alkoholisana publika pozdravila nas je aplauzom. Keni
Laflin, mršaviji no ikad s nekoliko ne tako lepih mladeža na licu, podesio je kaiš fender Pbasa. Pozdravio me je na stari način. Nisam bio nervozan kao kad sam prvi put stajao na
ovoj sceni s gitarom u rukama, ali osećao sam se kao akter nepojmljivo uverljivog sna.
Norm je jednom rukom podesio mikrofon, kao što je uvek činio. Obratio se publici
željnoj da čuje nekoliko starih rokenrol standarda. „Narode, na bubnjevima piše Kasl Rok Ol
stars, ali večeras imamo specijalnog gosta na ritam gitari. Sledećih nekoliko sati bićemo
ponovo Hromirane ruže. Udri, Džejmi!“
Setio sam se poljupca s Astrid ispod protivpožarnih stepenica. Setio sam se Normovog
zarđalog kombija i njegovog oca, Sisera, kako sedi na razdrndanom kauču u staroj prikolici,
zavija travu i govori mi da podšišam jebenu kosu ako hoću da položim vozački iz prve. Setio
sam se kako smo svirali na tinejdžerskim igrankama u Obern rolodromu i kako nismo
prestajali kad bi izbile neizbežne tuče između dece iz Edvard Litla i Lisbon Haja ili između
212
Knjigoteka
Luiston Haja i Sent Doma. Samo bismo pojačali zvuk. Pomislio sam o životu kakav je nekad
bio i shvatio da sam žabac u loncu.
Povikao sam: „Jedan, dva, znate gde sam ja!“
Zaprangijali smo.
Iz E-dura.
Sva ta sranja počinju iz E.
Sedamdesetih bismo svirali do fajronta u jedan. Ali ovo nisu sedamdesete. Do jedanaest
smo bili gola voda. Načisto smo baldisali. To je bilo u redu. Pivo i vino su, po Terijevom
naređenju, povučeni u deset. Gomila se brzo proređivala kad je ostala bez vatrene vode.
Većina preostalih je posedala. Slušali su muziku, ali su bili previše umorni za dušku.
„Đavolski si bolji nego nekad, gušteru“, reče Norm, dok smo spremali instrumente.
„Baš kao i ti.“ To je bila laž koliko i stvarno dobro izgledaš. U četrnaestoj nikad ne bih
verovao da će doći dan kad ću postati bolji rok gitarista od Normana Irvinga. Taj dan je
došao. Osmehnuo se, kao da hoće da kaže da zna da nešto ne bi trebalo govoriti. Keni nam
se pridružio. Tri preostala člana Hromiranih ruža su se zagrlila. U srednjoj školi to bi bila
pederska fora.
Teri nam se pridružio, kao i Teri Džunior, njegov najstariji sin. Moj brat je izgledao
umorno, ali neopisivo srećno. „Slušaj, Kon i njegov prijatelj odvezli su gomilu presisalih
gostiju do Kasl Roka. Da li bi povezao nekoliko momaka iz Harloua, u kamionetu, ako ti
pozajmim Terija Džuniora kao kopilota?“
Rekao sam da ću rado to učiniti. Pokupio sam moj tovar alkosa i krenuo, posle konačnog
oproštaja s Normom i Kenijem (praćenim onim otkačenim mlakim rukovanjem,
karakterističnim za muzičare). Bratanac mi je izvesno vreme davao uputstva, ne preterano
potrebna čak i u mraku. Prestao je kad sam istovario poslednja dva ili tri para na Stakpol
roudu. Pogledao sam ga i video da se klinac naslonio na prozor i čvrsto zaspao. Probudio
sam ga kad sam ga dovezao do kuće na Metodističkom putu. Poljubio me je u obraz (što me
je dirnulo dublje no što će ikada znati) i uteturao se u kuću, gde će verovatno spavati do
podne u nedelju, kao što adolescenti vole da rade. Pitao sam se hoće li džonjati u mojoj
nekadašnjoj sobi i zaključio da verovatno neće. Spavaće u novoizgrađenom delu kuće.
Vreme sve menja. Možda je to u redu.
213
Knjigoteka
Okačio sam ključeve kamioneta na tablu u holu i krenuo napolje do mojih iznajmljenih
kola, kad sam ugledao svetla u ambaru. Odšetao sam do njega i virnuo unutra. Ugledao sam
Terija. Skinuo je svečano i obukao radno odelo. Zabavljao se novom igračkom, ševijem SS s
kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. Blistao je ispod svetiljki kao plavi dragulj.
Voskirao ga je.
Podigao je glavu kad sam ušao. „Ne mogu da spavam. Previše sam uzbuđen. Baviću se
ovim lepotanom još neko vreme, a zatim idem u krevet.“
Prešao sam rukom preko haube. „Divan je.“
„Sad jeste. Trebalo je da ga vidiš kad sam ga kupio na aukciji u Portsmutu. Većini kupaca
izgledao je kao gomila otpadnog metala. Mislio sam da mogu da ga povratim.“
„Da ga oživiš“, rekao sam, kao da ne govorim Teriju.
Zamišljeno me je pogledao i slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da se može i tako reći.
Biće skoro gotov, kad ubacim novi menjač. Ne liči na stare Drumske rakete, zar ne?“
Nasmejao sam se. „Sećaš li se kad kad se prva prevrnula na trkalištu?“
Teri je prevrnuo očima. „U prvom krugu. Jebeni Dvejn Robišo. Mislim da je kupio
dozvolu u Sirs i Robaku.“
„Da li je još tu?“
„Ma kakvi, umro je pre deset godina. Najmanje deset. Rak mozga. Kasno su ga otkrili.
Siroti kopilan nije imao ni najmanje šanse.“
Recimo da sam neurohirurg, rekao je Džejkobs onog dana u Lačisu. Pretpostavimo da ti
kažem da su ti izgledi da ćeš umreti na nivou od dvadeset pet procenata. Da li bi pristao na
operaciju?
„To je strašno.“
Klimnuo je. „Sećaš li se šta smo govorili kao klinci? Šta je strašno? Život. Šta je Život?10
Časopis. Koliko košta? Petnaest centi. Ja imam samo deset. To je strašno. Šta je strašno?
Život. I Jovo nanovo.“
„Sećam se. Tada smo mislili da je to šala.“ Oklevao sam. „Misliš li često na Kler, Teri?“
Bacio je krpu za glancanje u kofu i prišao sudoperi da opere ruke. Nekada je tu bila
samo jedna česma iz koje je tekla hladna voda. Sad je imao dve. Odvrnuo ih je, uzeo sapun i
počeo da se sapunja. Istrljao se do lakata, baš kao što nas je tata naučio.
214
Knjigoteka
„Mislim, svakog prokletog dana. Mislim i o Endiju, ali ređe. To je ono što bih nazvao
prirodnim sledom događaja. Živeo bi još malo da nije toliko voleo nož i viljušku. Ono što se
desilo Kler... to je bilo jebeno pogrešno. Znaš li to?“
„Znam.“
Naslonio se na haubu SS-a. Zagledao se ni u šta. „Sećaš li se koliko je bila lepa?“ Lagano
je odmahnuo glavom. „Naša predivna sestra. Taj kopilan - ta životinja - uskratio joj je tolike
godine, nakon čega se išunjao iz života kao kukavica.“ Prešao je rukom preko lica. „Ne bi
trebalo da govorimo o Kler. Raspekmezim se od toga.“
I ja sam se raspekmezio. Mislio sam na Kler, koja je bila dovoljno starija od mene da u
njoj vidim rezervnu mamu. Mislio sam na Kler, našu divnu sestru, koja nikome nikad nije
naudila.
Prošetali smo preko dvorišta. Slušali smo pesmu cvrčaka u visokoj travi. Uvek su najjače
pevali krajem avgusta i početkom septembra, kao da su znali da je leto na izmaku.
Zastali smo u podnožju stepenica. Video sam da su mu oči još vlažne. Imao je lep, ali dug
i stresan dan. Pogrešio sam kad sam na njegovom kraju pomenuo Kler.
„Prenoći kod nas, braco. Kauč se rasklapa.“
„Neću“, rekao sam. „Obećao sam Koniju da ću doručkovati s njim i s njegovim partnerom
u krčmi.“
„S partnerom“, rekao je i zakolutao očima. „Ma nemoj.“
„Hajde, hajde, Terense. Ne počinji s tom dvadesetovekovnom pričom. Danas mogu da se
venčaju u desetak država, ako bi hteli. Uključujući i ovu.“
„To mi ne smeta. Baš me briga ko se i s kim venčava, ali taj tip nije njegov partner, bez
obzira na Konijevo mišljenje o tome. Znam da prepoznam grebatora kad ga vidim. Hriste,
upola je mlađi od Kona.“
To me je podsetilo na Brajanu, koja je bila više nego duplo mlađa od mene.
Zagrlio sam brata. Poljubio sam ga u obraz. „Videćemo se sutra, na ručku, pre no što
krenem na aerodrom.“
„Važi. Džejmi? Otkidao si s gitarom na sceni.“
Zahvalio sam mu se i pošao ka kolima. Otvarao sam vrata kad me je pozvao po imenu.
Okrenuo sam se.
„Sećaš li se poslednjeg nedeljnog nastupa prečasnog Džejkobsa na propovedaonici? Kad
je održao ono što smo nazvali Strašnom propovedi?“
215
Knjigoteka
„Da“, rekao sam. „Vrlo dobro je se sećam.“
„U to vreme svi smo bili sablaznuti. Pripisali smo je bolu koji ga je izjedao posle gubitka
žene i sina. Ali znaš šta? Kad god pomislim na Kler, poželim da ga pronađem i da mu
stisnem ruku.“ Terijeve ruke - krupne i mišićave, kao očeve - behu prekrštene na grudima.
„Danas mislim da je bio hrabar kad nam je sve to rekao. Mislim da je svaka reč bila tačna.“
Teri se možda obogatio, ali je ostao cicija. Za nedeljni ručak poslužio je ostatke od
jučerašnje proslave. Kara Lin je najveći deo obroka presedela na mom krilu. Hranio sam je
zalogajčićima sa stola. Kad je došlo vreme da krenem, vratio sam je majci. Bebica je pružila
ruke ka meni.
„Ne mogu da te uzmem, dušo“, rekao sam i poljubio njeno neverovatno glatko čelo.
„Moram da idem.“
Znala je samo desetak reči. Jedna od njih bila je moje ime. Čitao sam da deca njenog
uzrasta razumeju mnogo više reči. Znala je šta joj govorim. Malecko lice se sneveselilo.
Ponovo je pružila ručice. Suze su potekle iz plavih očiju. Tu boju imale su majka i moja
mrtva sestra.
„Požuri“, reče Kon, „ili ćeš morati da je usvojiš.“
Krenuo sam do unajmljenog automobila. Odvezao sam se do aerodroma u Portlandu, pa
do vazdušne luke u Denveru, i Nederlanda. Neprestano sam razmišljao o raširenim
punačkim ručicama i suznim mortonovski plavim očima. Imala je samo godinu dana, ali je
želela da duže ostanem. Tako znaš da si kod kuće, bez obzira na to koliko dugo si izbivao iz
nje ili koliko dugo si bio na nekom drugom mestu.
Kuća je ono mesto gde žele da duže ostaneš.
U martu 2014. godine je, nakon što je većina skijaša napustila Vejl, Aspen, Stimbout Springs
i našu planinu Eldora, stigla vest o mećavi monstruoznih razmera. Naš deo čuvenog
polarnog vrtloga već je napadao preko metra na Griliju.
Najveći deo dana proveo sam muvajući se po Vučjoj čeljusti. Pomagao sam Hjuu i Mukiju
da zatarabe studije i glavno zdanje. Dočekao sam pojačani vetar i prve pahulje s olovnih
nebesa. Pojavila se Džordžija, obučena u debeli kaput, sa štitnicima za uši i bejzbol kapom s
imenom ranča na glavi. Bila je raspoložena za deljenje pridika.
216
Knjigoteka
„Šalji ove momke kući“, rekla je Hjuu. „Izuzev ako ne želiš da sačekaju jun zaglavljeni
pokraj puta.“
„Kao Donerova družina“, rekao sam, „da znate da nikad ne bih pojeo Mukija. Previše je
žilav.“
„Brišite kući, vas dvojica“, reče Hju. „Proverite vrata studija pre no što krenete.“
Proverili smo ih. Obišli smo i ambar. Našao sam vremena da podelim kriške jabuka
konjima, iako je meni najdraži Bartlbi uginuo pre tri godine. Sneg je gusto padao, kad sam
odbacio Mukija do kuće, a vetar duvao najmanje pedeset na sat. Centar Nederlanda bio je
pust. Semafori su se ljuljali, a smetovi skupljali na vratima odavno zatvorenih radnji.
„Požuri kući!“, povikao je Muki, da bi nadjačao vetar. Vezao je maramu preko usta i
nosa. Zbog nje je ličio na prestarelog odmetnika.
Poslušao sam ga. Vetar mi je čitavim putem šamarao kola kao razgoropađeni nasilnik.
Gurao me je još jače dok sam koračao pločnikom, privijajući kragnu uz moje glatko
izbrijano lice, nepripremljeno za zimu u Koloradu, koja je navalila punom snagom. Morao
sam da zatvorim vrata obema rukama, kad sam ušao u zgradu.
Proverio sam poštansko sanduče i u njemu našao samo jedno pismo. Znao sam od koga
je. Džejkobsov rukopis postao je drhtav i isprekidan, ali je i dalje bio prepoznatljiv. Jedino
iznenađenje predstavljala je adresa pošiljaoca: Post-restant, Moton, Mejn. Nije bio baš u
mom rodnom gradu, već odmah pored njega. Bio je previše blizu da bih se dobro osećao.
Tapkao sam kovertom po dlanu. Zamalo što nisam poslušao prvi impuls, koji mi je
nalagao da ga iscepam na komade, otvorim ulazna vrata i pustim da ga vetar razveje. Još
zamišljam kako to radim - svakoga dana, ponekad svakog sata - pitajući se šta bi se
promenilo da sam to učinio. Umesto toga sam ga okrenuo. Na poleđini je bila jedna
rečenica, napisana drhtavom rukom. Želećeš da pročitaš ovo.
Otvorio sam je, iako nisam želeo. Izvukao sam komad papira, zamotan oko manje
koverte. Na drugoj koverti je pisalo: Pročitaj moje pismo pre no što je otvoriš. Tako sam i
učinio.
Boga mi, tako sam učinio.
Četvrti mart, 2014. godine
Dragi Džejmi,
Nabavio sam obe tvoje elektronske adrese, poslovnu i privatnu (imam svoje metode, kao što
znaš), ali star sam čovek, sa staračkim navikama. Takođe verujem da se važni poslovi
217
Knjigoteka
obavljaju po mogućstvu svojeručno napisanim pismima. Kao što vidiš, još mogu da ih pišem
„svojeručno“ iako ne znam koliko dugo ću biti za to sposoban. Ujesen 2012. godine doživeo
sam manji moždani udar, i još jedan, ozbiljniji, prošlog leta. Nadam se da ćeš mi oprostiti zbog
jadnog rukopisa.
Postoji još jedan razlog što ti se obraćam pismenim putem. Elektronska pisma lako se brišu.
Malo teže je uništiti pismo napisano nalivperom i mastilom. Dodaću redak na poleđini koverte
da bih povećao šansu da ovo pročitaš. Poslaću glasnika ako ne dobijem odgovor. Ne želim da
to činim, pošto nemam mnogo vremena.
Glasnik. To mi se nije dopadalo.
Prilikom poslednjeg susreta zamolio sam te da stupiš u moju službu kao pomoćnik. Odbio si.
Ponovo te molim. Ovog puta siguran sam da ćeš se složiti. Moraš se složiti, pošto je moj posao
u poslednjoj etapi. Preostao je samo još jedan eksperiment. Siguran sam da će uspeti, ali se ne
usuđujem da nastavim sam. Potrebna mi je pomoć i, što je podjednako važno, svedok. Veruj mi
kad ti kažem da je tvoja uloga u tom eksperimentu gotovo ravna mojoj.
Misliš da ćeš reći ne, ali te ja prilično dobro poznajem, stari prijatelju, i verujem da ćeš se
predomisliti nakon što pročitaš priloženo pismo.
Sve najbolje,
Čarls D. Džejkobs
Vetar je urlao, a sneg udarao po staklenim površinama na ulaznim vratima kao fini
pesak. Put do Boldera uskoro će biti zatvoren, ako već nije. Držao sam manji koverat,
razmišljajući nešto se desilo. Nisam hteo da znam šta, ali sam osećao da je prekasno za
povratak. Sedeo sam na stepenicama koje su vodile do mog stana. Otvorio sam ga kad je
naročito snažan nalet vetra pogodio zgradu. Rukopis je bio drhtav poput Džejkobsovog.
Odmah sam znao kome pripada. Kako i ne bih, kad sam dobijao ljubavna pisma, od kojih su
neka bila veoma vrela, ispisana istom rukom. Stomak mi je omekšao. Na trenutak sam
pomislio da ću izgubiti svest. Spustio sam glavu, pokrio oči i stisnuo slepoočnice slobodnom
rukom. Bilo mi je pomalo žao kad je napad slabosti prošao.
Pročitao sam pismo.
Dvadeset peti februar, 2014. godine
Dragi pastore Džejkobse,
Vi ste mi poslednja nada.
218
Knjigoteka
Znajte da pomišljam da sam luda dok pišem ove redove. Pokušavam da doprem do vas zato
što me je prijateljica Dženi Noulton na to nagovorila. Ona je medicinska sestra. Kaže da ne
veruje u čudesna izlečenja (iako veruje u Boga). Pre nekoliko godina otišla je na jednu od
vaših isceliteljskih priredbi u Providensu. Izlečili ste njen artritis, koji je bio tako ozbiljan da je
jedva otvarala i zatvarala šake. Zbog njega se navukla na lekove protiv bolova. Rekla mi je:
„Govorila sam sebi da samo želim da čujem Ala Stempera kako peva, jer sam imala sve
njegove ploče s Vo-Lajtsima, ali duboko u sebi morala sam znati razlog zbog kog sam tamo
otišla, zbog kog sam stala u red, kad je pitao ima li onih koji žele da budu izlečeni.“ Rekla je da
se nakon što ste dodirnuli njene slepoočnice prstenjem nije rešila samo obogaljujućeg bola u
rukama i nogama već i potrebe za lekovima protiv bolova. Bilo mi je još teže da poverujem u
to od izlečenja artritisa, zato što u mojoj okolini ima ljudi koji koriste te pilule, i stoga znam
da je veoma teško „ratosiljati se te navike“.
Pastore Džejkobse, imam rak pluća. Izgubila sam kosu na zračenju. Neprestano sam
povraćala za vreme hemioterapije (izgubila sam 30 kilograma). Rak je opstao i posle tri
paklena tretmana. Doktor želi da me operiše i odstrani jedno plućno krilo. Moja prijateljica
Dženi posadila me je u stolicu i rekla: „Saopštiću ti tešku istinu, dušice. Toj operaciji
pribegavaju kad je suviše kasno. Odlučuju se za nju u nedostatku drugih rešenja.“
Okrenuo sam papir. Glava me je zabolela. Po prvi put u mnogo godina poželeo sam da se
uradim. U takvom stanju mogao bih da pogledam potpis koji me je čekao na dnu teksta a da
ne vrisnem.
Dženi kaže da je pogledala vaša izlečenja na internetu i da ima više onih koja se mogu
smatrati potvrđenim. Znam da više ne putujete po zemlji. Možda ste penzionisani, a možda i
niste među živima (iako se molim da nije tako, za vaše, kao i za moje dobro). Čak i ako ste živi
i zdravi, možda ne čitate elektronsku poštu. Znam da je ovaj potez sličan stavljaju poruke u
bocu i bacanju preko ograde plovila, ali nešto - ne samo Dženi - nagoni me da pokušam.
Naposletku, ponekad neka od tih boca ispliva na obalu i neko pročita poruku.
Odbila sam operaciju. Vi ste moja poslednja nada. Znam da je ona tanušna, i verovatno
budalasta, ali u Bibliji piše: „Sve je moguće pomoću vere“, Čekaću vaš odgovor... ili ga neću
dočekati. Neka vas Bog blagoslovi i poživi, ma šta se desilo.
Vaša, nade puna Astrid Soderberg
Morgan Pič roud 17
Mt. Desert Ajland, Mejn 04660
219
Knjigoteka
(207) 555-6454
Astrid. Blagi bože.
Ponovo Astrid, posle toliko godina. Zatvorio sam oči. Video sam je kako stoji ispod
protivpožarnog stepeništa, mladog i lepog lica, oivičenog kapuljačom zimske jakne.
Otvorio sam oči i pročitao poruku koju je Džejkobs ispisao ispod njene adrese.
Video sam njen karton i najnovije snimke sa skenera. U poslednjem pismu dao sam ti do
znanja da imam svojih metoda. Radijacija i hemioterapija smanjili su tumor na levom
plućnom krilu, ali ga nisu uklonili. Pojavile su se tačke na desnom plućnom krilu. U teškom je
stanju, ali mogu je spasti. Veruj mi kad ti kažem. Znaj da je taj oblik raka kao požar u suvom
šipražju - brzo se kreće. Nema mnogo vremena. Moraš doneti odluku bez otezanja.
Ako vremena zaista ima tako prokleto malo, pitao sam se, zašto me nisi pozvao telefonom
ili poslao ugovor s đavolom ekspresnom poštom?
Znao sam zašto nije tako postupio. Hteo je da budem u vremenskoj stisci, jer nije mario
za Astrid. Ona je bila samo pion u njegovoj partiji šaha. Ja sam, s druge strane, bio jedna
među figurama u drugom redu. Bio sam siguran u to, iako su mi razlozi bili nepoznati.
Pismo mi je podrhtavalo u ruci dok sam čitao poslednje retke.
Ukoliko se složiš da mi pomogneš da završim posao ovog leta, tvoja stara prijateljica (i
možda, ljubavnica) biće spasena, a rak uklonjen iz njenog tela. Pustiću je da umre ako odbiješ
da radiš za mene. Znam da ti ovo zvuči okrutno, čak monstruozno. Ne bi se tako osećao kad bi
bio upoznat s nemerljivom važnošću mog rada. Da, čak i ti bi se tako osećao! Ispod poslednjeg
reda naći ćeš moje brojeve telefona. Pored mene je, dok ovo pišem, broj gospođice Soderberg.
Ukoliko me pozoveš - s povoljnim odgovorom, naravno - ja ću pozvati nju.
Izbor je tvoj, Džejmi.
Dva minuta sedeo sam na stepenicama. Duboko sam disao, čekajući da mi srce uspori.
Neprestano sam mislio na njene bokove koji se trljaju o moje, na moj kurac, nabrekao i tvrd
kao armaturna žica, i na njenu ruku koja me miluje po zadnjem delu vrata dok mi uduvava
dim cigarete u usta.
Konačno sam ustao. Uspeo sam se stepenicama do stana. Dva pisma su mi se ljuljala u
ruci. Stepenice nisu bile duge, niti strme. Bio sam u dobroj kondiciji od vožnje biciklom.
Ipak sam morao dva puta da stanem i da se odmorim, da bih povratio dah, pre no što sam
se uspeo uz njih. Ruka mi je toliko drhtala da sam morao da je primirim drugom pre no što
sam gurnuo ključ u bravu.
220
Knjigoteka
Dan je bio mračan, a moj stan pun senki. Nisam se trudio da palim svetlo. Najbolje je da
ono što moram obavim što pre. Uzeo sam telefon, legao na kauč i pozvao Džejkobsov
mobilni. Pozvonio je samo jednom.
„Zdravo, Džejmi“, rekao je.
„Kopilanu“, rekao sam. „Jebeni kopilanu!“
„I meni je drago što te čujem. Šta si odlučio?“
Koliko toga je znao o nama? Jesam li mu ikad išta rekao? Da li mu je Astrid nešto rekla?
Ako nije, koliko toga je iskopao? Nisam znao, i nije bilo važno. Iz tona njegovog glasa bilo mi
je jasno da pita tek reda radi.
Rekao sam mu da sam spreman da dođem kod njega što pre.
„Dođi, ali samo pod uslovom da to želiš. Drago mi je što ćeš doći, iako mi nećeš biti
potreban do jula. Možda je bolje da je ne vidiš... mislim, u ovom izdanju...“
„Doći ću avionom čim se vremenske prilike poboljšaju. Samo napred... ako možeš da
izvedeš to tvoje pre nego što tamo dođem... da je središ... da je izlečiš. Ali nemoj da je pustiš
da ode s mesta na kom se nalaziš pre no što je vidim. Ni u kom slučaju.“
„Ne veruješ mi, zar ne?“ Zvučao je beskrajno tužno. Nisam obraćao pažnju na to. Bio je
majstor u projektovanju osećanja.
„Zašto bih, Čarli? Video sam te na delu.“
Uzdahnuo je. Vetar je duvao ljuljajući zgradu i zavijajući ispod streha.
„Gde si u Motonu?“, pitao sam... ali, kao Džejkobs, samo reda radi. Život je točak, uvek se
vraća u početni položaj.
221
Knjigoteka
XI
KOZJA PLANINA. ONA ČEKA. LOŠE VESTI IZ MISURIJA
Tako sam, nešto više od šest meseci nakon kratkog objedinjavanja Hromiranih ruža, opet
sleteo na portlandski aerodrom i ponovo krenuo put Oblasti Kasl na severu. Ovo puta
nisam otišao u Harlou. Na osam kilometara od rodnog mesta skrenuo sam s Devetke na put
ka Kozjoj planini. Dan je bio topao. Mejn je upravo prošao kroz svoju prolećnu mećavu.
Odasvud su dopirali muzikalni zvuci topljenja snega i žuborenja vode. Borovi i smrče sezali
su ka drumu. Grane su im se sagibale pod težinom snega. Put je bio očišćen. Vlažno se
blistao na popodnevnom suncu.
Pauzirao sam nekoliko minuta u Longmedouu, na mestu brojnih piknika Udruženja
metodističke mladeži. Još duže sam se zadržao na odvajanju za Skajtop. Nisam imao
vremena da posetim ruševnu kolibu gde smo Astrid i ja izgubili nevinost. Ne bih mogao da
je posetim čak i da sam ga imao. Nekad pošljunčani put sad je bio asfaltiran, ali je na
njegovom početku bila robusna drvena kapija zabravljena debelim lancem. Pored nje je bio
veliki znak s natpisom: APSOLUTNO ZABRANJEN PROLAZ i PREKRŠIOCI ĆE BITI GONJENI
SUDSKIM PUTEM, za slučaj da poruka koju je upućivala kapija nije pravilno shvaćena.
Posle kilometar i po stigao sam do kapije odmarališta Kozja planina. Put nije bio
zaprečen, ali je kod stražarske kućice bio čuvar u smeđoj uniformi, i s tankom jaknom.
Otkopčao je jaknu, možda zato što je dan bio topao, a možda da bi svaki putnik namernik
mogao da vidi futrolu pištolja na boku. Izgleda da je voleo oružje velikog kalibra.
Spustio sam prozor. Vrata na stražarskoj kući otvorila su se pre nego što me je čuvar
zapitao za ime. Čarli Džejkobs pojavio se na njima. Ni široka zimska jakna nije mogla da
sakrije koliko malo je od njega ostalo. Kad smo se poslednji put sreli, bio je mršav. Moja
stara mirodija u svakoj čorbi hramala je ozbiljnije no ikad. Osmeh koji je nesumnjivo
smatrao toplim i srdačnim zbog ukočene leve strane lica više je ličio na kez. Šlog, pomislio
sam.
„Džejmi, drago mi je što te vidim!“ Pružio mi je ruku. Prodrmao sam je... iako ne bez
zazora. „Mislio sam da ćeš doći sutra.“
222
Knjigoteka
„U Koloradu se aerodromi brzo otvaraju posle oluje.“
„Siguran sam da je tako. Siguran sam. Mogu li da se povezem s tobom?“ Klimnuo je
čuvaru. „Sem me je dovezao u kolicima za golf. U stražarskoj kući je grejalica, ali se brzo
prehladim, čak i na ovako toplom prolećnom danu. Sećaš li se kako samo zvali prolećni
sneg, Džejmi?“
„Sirotinjsko đubrivo“, rekao sam. „Hajde, upadaj.“
Hramajući, obišao je oko automobila. Oštro je odgurnuo Sema kad je pokušao da ga
pridrži. Lice mu se ukočilo, teško je hramao, ali je i pored toga bio prilično hitar. Čovek s
misijom, pomislio sam.
Spustio se na sedište s uzdahom olakšanja. Pojačao je grejanje i protrljao kvrgave šake
na vazdušnoj struji iz otvora za ventilaciju ispred suvozačevog sedišta, kao čovek koji greje
ruke na vatri. „Nadam se da ti grejanje ne smeta.“
„Samo ti uživaj.“
„Zar te ovo ne podseća na prilaz Lačisu?“ pitao je. Trljao je ruke, proizvodeći neprijatan
papirnati zvuk. „Mene podseća.“
„Pa... tamo nema ovoga.“ Pokazao sam ulevo, na mesto gde je nekad bila srednje teška
skijaška staza zvana Smoki trejl ili Smoki tvist. Jedan kabl na žičari se prekinuo. Nekoliko
stolica ležalo je poluzatrpano u smetu. Verovatno će ostati u njemu još pet sedmica ako se
sneg ne istopi.
„Ružan prizor“, složio se, „ali popravka ne bi imala smisla. Ukloniću sve žičare kad se
sneg otopi. Moji skijaški dani su odbrojani, zar ne? Jesi li ikad bio ovde u detinjstvu,
Džejmi?“
Bio sam, pet-šet puta. Dolazio sam s Konom i Terijem, i njihovim imućnim prijateljima.
Nisam bio raspoložen za čavrljanje. „Da li je ovde?“
„Jeste. Stigla je oko podneva. Dovela ju je prijateljica, Dženi Noulton. Nadale su se da će
doći juče. Oluja je bila znatno gora dole na istoku. Reći ću ti, pre nego što me pitaš - ne,
nisam je lečio. Sirotica je iscrpljena. Sutra će biti dovoljno vremena za to i za viđenje s
tobom. Danas ćeš moći da je vidiš kad bude jela u trpezariji, ono malo što može da pojede.
Restoran je pokriven kamerama.“
Hteo sam da mu kažem šta mislim o tome, ali je on podigao ruku.
„Polako, prijatelju. Nisam ih ja postavio. Bile su ovde kad sam kupio odmaralište.
Verujem da ih je uprava koristila da bi bila sigurna da se osoblje ponaša u skladu s njenim
223
Knjigoteka
zahtevima.“ Njegov izvitopereni osmeh je više no ikad ličio na zlobno cerekanje. Ne
verujem da je to bio pogrešan utisak.
„Naslađuješ li se?“, pitao sam. „Jesi li me zato naterao da dođem ovamo?“
„Ni u kom slučaju.“ Pogledao je snežne nanose koji su se topili s obe strane druma.
Zatim se okrenuo prema meni i progovorio: „Pa... možda. Samo malo. Bio si tako odlučan i
samouveren prilikom našeg poslednjeg susreta. Tako ohol.“
Više nisam bio odlučan i samouveren, a ponajmanje ohol. Osećao sam se kao životinja u
zamci. Došao sam zbog devojke koju nisam video četrdeset godina, zbog žene što je
godinama kupovala vlastitu propast, paklicu po paklicu, u najbližoj prodavnici ili apoteci u
Kasl Roku, gde su se prodavale i cigarete. Morali ste da idete do zadnjeg dela radnje da biste
kupili lekove. Život zaista ume da bude ironičan, pomislio sam dok sam zamišljao kako
izbacujem Džejkobsa u sneg, okrećem automobil i odlazim bez osvrtanja. To je bila prokleto
privlačna ideja.
„Da li bi je pustio da umre?“
„Bih.“ Još je trljao ruke na toploj vazdušnoj struji iz klima-uređaja. Zamišljao sam kako
grabim jednu od njih i lomim te izobličene prste kao hlebne štapiće.
„Zašto? Šta me čini tako važnim u tvojim očima?“
„Važan si zato što si ti moja sudbina. Mislim da sam to znao čim sam te video kako klečiš
i prevrćeš suvu zemlju ispred kuće.“ Govorio je strpljivim tonom istinskog vernika. Ili
luđaka. Možda između te dve kategorije i nema razlike. „Bio sam potpuno siguran kad si se
pojavio u Talsi.“
„Šta radiš, Čarli? Zbog čega sam ti potreban ovog leta?“ Već sam mu postavio to pitanje.
Bilo je i drugih koje nisam smeo da postavim. Koliko je to opasno? Znaš li to? Mariš li za to?
Izgledalo mi je da odlučuje da li da mi odgovori... ali nikad nisam mogao da pogodim o
čemu razmišlja, stvarno nikada. Tad se pred nama ukazalo odmaralište na Kozjoj planini još veće od Lačisa. Ružna zgrada savremenih linija predstavljala je neuspelu arhitektonsku
kreaciju u stilu Frenka Lojda Rajta. Verovatno je imućnim posetiocima željnim odmora i
razonode šezdesetih godina izgledala moderno, čak futuristički. Danas je ličila na nakaznog
kubističkog dinosaurusa, staklenih očiju.
„Ah!“, rekao je. „Tu smo. Siguran sam da želiš da se osvežiš i odmoriš. Znam da će meni
odmor dobro doći. Tvoj dolazak predstavlja vrlo uzbudljivo i zamorno iskustvo. Smestiću te
u Apartman Snou na drugom spratu. Rudi će ti pokazati put do njega.“
224
Knjigoteka
Rudi Keli bio je planina od čoveka u izbledelim farmerkama, širokoj sivoj majici, i belim
platnenim cipelama karakterističnim za medicinske radnike. Predstavio se kao bolničar i
pomoćnik gospodina Džejkobsa. Ako je suditi po njegovom stasu, mogao je biti i njegov
telohranitelj. Njegov stisak ruke nije imao ničeg zajedničkog s mlitavim ribljim pozdravom
muzičara.
Kao klinac stizao sam najdalje do predvorja odmarališta. Jednom sam i ručao u njemu s
Konom i porodicom jednog od njegovih prijatelja (užasnut da ne upotrebim pogrešnu
viljušku ili da ne uprljam košulju), ali nikad nisam bio na spratovima. Lift je bio bučna stara
kanta, drevna sprava koja se u strašnim romanima uvek zaglavljuje između spratova.
Odlučio sam da ga zaobilazim i koristim stepenice.
Grejanje je bilo dobro (nesumnjivo zahvaljujući Džejkobsovom tajnom elektricitetu).
Video sam tragove nekoliko nevešto izvedenih popravki. Sva svetla su radila. Podne daske
nisu škripale, ali je zgrada delovala pusto. Apartman Snou bio je na kraju hodnika. Pogled iz
prostrane dnevne sobe mogao se meriti s onim sa Skajtopa. Tapete su na nekoliko mesta
bile vlažne. Blagi miris budi zamenio je aromu sveže boje i voska za podove iz predvorja.
„Gospodin Džejkobs voleo bi da mu se pridružite na večeri, u njegovom apartmanu u
šest časova“, rekao je Rudi tihim i bezbojnim glasom. Ličio je na robijaša u zatvorskom
filmu - ne na onog što planira bekstvo, već na rmpaliju iz reda za vešala koji će pobiti sve
stražare ako pokušaju da spreče begunce. „Odgovara li vam to?“
„Odgovara mi“, rekao sam. Zaključao sam vrata za njim.
Istuširao sam se - tople vode bilo je u izobilju i naišla je odmah - i obukao čistu odeću.
Ostalo mi je još dosta vremena. Legao sam preko pokrivača na ogromnom krevetu.
Prethodne noći nisam dobro spavao. Nikad nisam mogao da spavam u avionu. Dremka bi
mi dobro došla, ali nisam mogao da zaspim. Neprestano sam mislio o Astrid - kakva je
nekad bila, i kakva sad mora biti. Bila je u istoj zgradi sa mnom, dva sprata niže.
Bio sam budan i obučen kad je Rudi u dva minuta do šest tiho zakucao na vrata mog
apartmana. Na moj predlog da idemo stepenicama osmehnuo se, nemo poručujući da zna
da prepozna kukavicu. „Lift je potpuno bezbedan, gospodine. Popravio ga je gospodin
Džejkobs lično. Stara pokretna kutija bila je pri vrhu spiska popravki.“
225
Knjigoteka
Nisam negodovao. Zapazio sam da moj davnašnji poznanik više nije prečasni,
propovednik ili pastor. Pred kraj života postao je stari dobri gospodin. Krvni pritisak merio
mu je tip koji je ličio na Vina Dizela posle neuspele plastične operacije.
Džejkobsov apartman bio je u prizemlju zapadnog krila. Čekao me je u tamnom odelu s
belom košuljom, otkopčanog okovratnika. Ustao je da me pozdravi. Ponovo je na usnama
imao jednostrani izvitopereni osmeh. „Hvala, Rudi. Hoćeš li reći Normi da ćemo biti
spremni da jedemo za petnaest minuta?“
Rudi je klimnuo pre no što se udaljio. Džejkobs se okrenuo prema meni. Još se
osmehivao i trljao ruke, proizvodeći neprijatan suvi zvuk. Kroz prozor se videla staza za
skijanje pod prolećnim snegom, bez svetala i skijaša. Spuštala se u tamu, kao auto-put za
bestragiju. „Bojim se da za večeru imamo samo supu i salatu. Pre dve godine odrekao sam
se mesa. Stvara masne naslage u mozgu.“
„Supa i salata su dobar izbor.“
„Biće i domaćeg hleba. Norma ga mesi i peče. Odličan je.“
„Zvuči dobro. Voleo bih da vidim Astrid, Čarli.“
„Norma će oko sedam časova poslužiti nju i njenu prijateljicu Dženi Noulton. Gospođica
Noulton daće Astrid lekove protiv bolova nakon obroka. Pomoći će joj da ode u toalet pre
spavanja. Nije htela da čuje kad sam joj rekao da Rudi može da pomogne oko ovih poslova.
Avaj, Dženi Noulton više mi ne veruje.“
Pomislio sam na Astridino pismo. „Iako si je izlečio od artritisa?“
„Izlečio ju je pastor Deni. Gospođica Noulton postala je sumnjičava otkad sam se
odrekao religioznog instrumentarijuma. Nisam to krio od njih. Morao sam da im kažem
istinu. Izgleda da ona ima takvo dejstvo, Džejmi. Čini ljude sumnjičavim.“
„Pati li Dženi Noulton od propratnih efekata?“
„Ni u kom slučaju. Jednostavno se ne oseća sigurnom bez čudotvornih mambo-džambo
elemenata. Dođi u moju radnu sobu kad si već pomenuo propratne efekte. Hteo bih da ti
pokažem nešto. Prekratićemo vreme dok večera ne bude poslužena.“
Radna soba bila je omanja niša u predvorju apartmana. Uključio je kompjuter s veoma
velikim ekranom. Na njemu su se pojavili konji u galopu. Namrštio se dok je sedao i udario
po dirci na tastaturi. Konji su nestali pred plavom pozadinom s dva dosijea s oznakama A i
B.
226
Knjigoteka
Kliknuo je na dosije A, otkrivajući spisak imena i adresa poredanih po abecednom redu.
Spisak je počeo da se kreće umerenom brzinom kad je pritisnuo dugme. „Znaš li ko su ovi
ljudi?“
„Pretpostavljam da su to oni koje si izlečio.“
„To su potvrđena izlečenja. Svima je električna struja prošla kroz mozak - ali ne ona koju
bi električari prepoznali. Ima ih tri hiljade sto. Veruješ li mi na reč?“
„Verujem ti.“
Okrenuo se da bi me pogledao, iako ga je taj pokret skupo koštao. „Stvarno tako misliš?“
„Mislim.“
Izgledao je zahvalno kad je zatvorio dosije A i otvorio onaj s oznakom B. I u njemu su
bila imena i adrese, poredane po abecednom redu. Spisak se ovog puta kretao dovoljno
sporo da razaberem neka poznata imena. Stefan Dru, kompulzivni šetač; Emil Klajn, žderač
zemlje; Patriša Farmingdejl, žena koja je sipala so u oči. Ovaj spisak bio je mnogo kraći od
prvog. Pročitao sam ime Roberta Rajvarda pre nego što je stigao do kraja.
„Na ovom spisku su ljudi s ozbiljnim propratnim efektima posle izlečenja. Na njemu je
osamdeset sedam imena. Verujem da sam ti prilikom poslednjeg susreta rekao da takvi čine
manje od tri procenta ukupnog broja izlečenih. Nekada je u dosijeu B bilo više od sto
sedamdeset imena. Problemi su se u najvećem broju slučajeva s vremenom povukli. Ti si
jedan od takvih slučajeva. Pre osam meseci prestao sam da pratim izlečene. Siguran sam da
bi spisak bio još kraći da nisam to učinio. Ljudsko telo oporavlja se izuzetno dobro od
trauma. S pravilnom primenom novog elektriciteta na korteks i nervno stablo, ta
sposobnost postaje bezgranična.“
„Koga pokušavaš da ubediš svojom pričom? Mene ili sebe?“
Gadljivo je uzdahnuo. „Pokušavam da ti omogućim da shvatiš šta radim. Radije bih
sarađivao s poletnim umesto nevoljnim pomoćnikom.“
„Ovde sam. Učiniću ono što sam obećao... ako izlečiš Astrid. Zadovolji se time.“
Neko je tiho pokucao na vrata.
„Uđi“, reče Džejkobs.
U apartman je ušla punačka prilika, u jednostavnoj crnoj haljini, slična dobroj baki iz
dečjih priča. Imala je sitne budne oči detektiva u robnoj kući. Spustila je poslužavnik na sto
u predvorju i prekrstila ruke na grudima. Džejkobs je ustao s još jednom bolnom grimasom.
227
Knjigoteka
Zateturao se. Uhvatio sam ga za lakat i pridržao. To je bio moj prvi posao u ulozi njegovog
pomoćnika na početku nove etape naših života. Zahvalio mi se. Izašli smo iz radne sobe.
„Norma, sa zadovoljstvom ti predstavljam Džejmija Mortona. Praviće nam društvo i na
doručku sutra ujutru. Vratiće se ovog leta da bi proveo duže vreme s nama.“
„Veoma mi je drago“, rekla je. Pružila mi je ruku. Protresao sam je.
„Ne znaš kakvu pobedu ovo rukovanje predstavlja za Normu“, reče Džejkobs. „Od
detinjstva je gajila duboku averziju prema dodirivanju ljudi. Imam li pravo, draga moja?
Problem nije bio fizičke već psihološke prirode. Sad je izlečena. Mislim da je to zanimljivo,
zar ne?“
Rekao sam Normi da mi je zadovoljstvo što sam je upoznao. Držao sam je za ruku
trenutak duže no što je bilo neophodno. Pustio sam je kad sam video da se oseća sve
nelagodnije. Izlečena je, ali ne sasvim. I to je bilo zanimljivo.
„Moram da požurim, gospodine Džejkobse. Gospođica Noulton rekla mi je da će nešto
ranije dovesti pacijentkinju na večeru.“
„U redu, Norma. Hvala ti.“
Otišla je. Jeli smo. Teško sam vario laki obrok. Imao sam osećaj da su mi nervi ogoljeni i
da me peku po koži. Džejkobs je poletno ispraznio činiju supe, kao da me izaziva apetitom.
Spremao se da uzme novu krišku hleba kad je pogledao na sat i odmakao stolicu od stola.
„Pođi za mnom“, rekao je. „Mislim da je vreme da vidiš prijateljicu.“
Na vratima preko puta pisalo je SAMO ZA OSOBLJE ODMARALIŠTA. Džejkobs me je uveo u
veliku kancelariju s golim stolom i praznim policama. Vrata sledeće kancelarije bila su
zaključana.
Rekao je: „Moje osoblje se, ne računajući bezbednosnu kompaniju koja obezbeđuje
dvadesetčetvoročasovni nadzor na kapiji, sastoji isključivo od Rudija i Norme. Verujem
oboma, ali ne vidim nikakvu potrebu da ih stavim u iskušenje. Dobro znaš da je nagon za
nadziranjem nekog ko nadzora nije svestan prilično snažan?“
Nisam odgovorio. Nisam bio siguran da mogu. Usta su mi bila suva kao stari tepih. U
ovoj kancelariji bila su tri reda po četiri monitora. Džejkobs je pritisnuo dugme na
RESTORANSKOJ KAMERI 3. „Verujem da nam je ova potrebna.“ Zvučao je veselo, kao
mešavina pastora Denija i vašarskog najavljivača.
228
Knjigoteka
Činilo mi se da sam čitavu večnost čekao crnobelu sliku. Restoran je bio veliki, s
najmanje pedeset stolova. Samo je jedan bio zauzet. Dve žene su sedele za njim. Isprva sam
video samo Dženi Noulton, zato što je Norma telom zaklanjala drugu gošću dok je servirala
supu. Dženi je bila lepa tamnokosa žena od pedeset i nešto. Video sam kako joj se usta miču
u nemom hvala vam. Norma je klimnula glavom, uspravila se i uzmakla od stola. Nakon toga
mogao sam da vidim ono što je ostalo od prve devojke koju sam voleo.
Da je ovo ljubavni roman, napisao bih nešto poput: „Njena lepota je opstala. Samo se
promenila usled protoka vremena i napretka bolesti.“ Voleo bih da mogu da napišem tako
nešto, ali bi sve što sam dosad rekao izgubilo na verodostojnosti ukoliko bih sada lagao.
Astrid u invalidskim kolicima ličila je na staru vešticu, a njeno lice na kesu samrtno
bledog mesa, s kog su tamne oči ravnodušno posmatrale hranu koja je očigledno nije ni
najmanje zanimala. Njena družbenica natakla joj je veliku pletenu kapu na glavu. Kliznula je
na jednu stranu, otkrivajući ćelavu lobanju prekrivenu oskudnim belim pramenovima.
Podigla je kašiku mršavom rukom, koja se svela na kosti i tetive. Odmah zatim ju je
spustila. Tamnokosa žena ju je sokolila. Samrtnički bledo stvorenje je klimnulo. Kapa joj je
pala kad je to učinila, ali ona to nije opazila. Spustila je kašiku u supu. Polako ju je podigla
ka ustima. Najveći deo tereta prosuo se na putovanju. Posrkala je ostatak, napućivši usne
kao pokojni Bartlbi kad je uzimao komad jabuke iz moje ruke.
Kolena su mi popustila. Pao bih na pod da nije bilo stolice ispred gomile monitora.
Džejkobs je stajao pored mene s deformisanim rukama skrštenim na leđima. Ljuljao se
napred-nazad s blagim osmehom.
Osetio sam izvesno olakšanje. Moram to da priznam da bi ovo bilo istinito, a ne
romansirano svedočanstvo. Proisticalo je iz saznanja da nikad neću morati da odradim svoj
deo pogodbe sa đavolom zato što se žena u invalidskim kolicima nikad neće oporaviti. Rak,
taj pitbul među bolestima, zgrabio ju je svojim kandžama. Ujedao ju je i kidao. Neće se
zaustaviti sve dok je ne iskida u komadiće.
„Isključi“, prošaptao sam.
Džejkobs se nagnuo ka meni. „Šta si rekao? Moje uši u poslednje vreme nisu naročito
po...“
„Savršeno dobro si me čuo, Čarli. Isključi.“
Poslušao me je.
229
Knjigoteka
Ljubili smo se ispod protivpožarnih stepenica u Jurika Grandžu broj 7 dok je sneg padao.
Astrid mi je uduvala dim od cigarete u usta dok je vrhom jezika išla napred-nazad, prvo duž
gornje usne, a zatim iznutra. Nežno je milovala moje desni. Stiskao sam joj dojku, iako
nisam osećao bogzna šta zbog zimske jakne.
Ljubi me zauvek, pomislio sam. Ljubi me zauvek, da ne moram videti dokle su nas godine
dovele i šta si u međuvremenu postala.
Ali nijedan poljubac ne traje zauvek. Povukla se unazad. Ugledao sam pepeljasto lice
oivičeno krznom kapuljače, zamućene oči i otromboljene usne. Jezik koji je do malopre bio
u mojim ustima sad je bio crn i oljušten. Ljubio sam leš.
A možda i nisam, zato što su se usne razvukle u kez.
„Nešto se desilo“, reče Astrid. „Imam li pravo, Džejmi? Nešto se desilo, Majka će uskoro
biti ovde.“
Naglo sam se prenuo iz sna. Stajao sam u uglu sobe, potpuno nag, iako sam legao da spavam
u gaćicama. Desnicom sam stiskao olovku s noćnog stočića. Bockao sam levu podlakticu,
gde je bilo malo, ali rastuće sazvežđe plavih tačaka. Ispustio sam je na pod. Zateturao sam
se unazad.
To je stres, pomislio sam. Stres je prizvao Hjuove prizmatike, u šatri u Oblasti Noris. On je i
noćas odigrao glavnu ulogu. Takođe, nisi sipao so u oči, niti si otišao napolje da jedeš zemlju.
Bilo je četiri i petnaest ujutru. To je ono mrtvo doba kad je prekasno da se ponovo zaspi,
a prerano da se ustane i zablista. Izvadio sam knjigu iz manje od dve torbe. Seo sam pored
prozora i počeo da čitam. Oči su mi registrovale reči, baš kao što su mi usta registrovala
Norminu supu i salatu: bez svesti o ukusu. Posle izvesnog vremena prestao sam da
pokušavam. Zagledao sam se u tamu čekajući zoru.
Čekanje je trajalo dugo.
Doručkovao sam u Džejkobsovom apartmanu... ako kriška tosta i pola šolje čaja zaslužuju to
ime. Čarli je pak junački napredovao preko salate od voća, kajgane i gomile prženih
krompirića. Nije bilo jasno gde će mu sve to stati. Na stolu pored vrata bila je kutija od
mahagonija. Rekao mi je da je u njoj njegov isceliteljski alat.
„Više ne koristim prstenje. Nije mi potrebno, nakon prestanka isceliteljske karijere.“
„Kada ćeš početi? Hoću da što pre odem odavde.“
230
Knjigoteka
„Počeću vrlo brzo. Tvoja stara prijateljica drema preko dana, ali noću retko spava.
Prošla noć sigurno joj je bila naročito teška, jer sam naložio gospođici Noulton da joj uskrati
ponoćno sledovanje lekova protiv bolova. Morao sam, zato što smanjuju nivo moždanih
talasa. Obavićemo posao u istočnoj sobi. Najdraža mi je u ovo doba dana. Jutarnje svetlo
bilo bi dovoljno da nas ponovo učini vernicima kad ne bismo znali da je bog samo
profitabilna izmišljotina svetske zajednice crkava.“
Nagnuo se napred. Pažljivo me je posmatrao.
„Nema potrebe da učestvuješ u njenom izlečenju. Video sam koliko si se sinoć potresao.
Tvoja pomoć neće mi biti potrebna pre leta. Rudi ili gospođica Noulton mogu mi se naći
ovog jutra. Zašto ne bi skoknuo do Harloua da posetiš brata i njegovu porodicu? Vrati se
sutra. Po povratku ćeš videti sasvim drugačiju Astrid Soderberg ukoliko me poslušaš.“
Bojao sam se da odem. Čarli Džejkobs se, nakon napuštanja Harloua, posvetio
prevarantskoj karijeri. Kao pastor Deni, pokazivao je svinjske džigerice, tvrdeći da su
odstranjeni tumori. Takvi postupci ne ulivaju poverenje. Ko mi garantuje da je izmrcvarena
žena u invalidskim kolicima Astrid Soderberg?
Srce mi je poručivalo da jeste, ali mi je glava govorila da moram biti oprezan i da ne
smem nikom verovati. Noultonova bi mogla biti njegova saučesnica. Znao sam da će
sledećih pola sata biti mučni, ali nisam imao nameru da se povučem i dozvolim Džejkobsu
da inscenira lažno isceljenje. Ne bi mogao da ga izvede bez prave Astrid. Dugogodišnje
uspešno bavljenje izlečenjima po šatrama omogućavalo mu je takav poduhvat, pogotovo
ako je moja davnašnja ljubav pod stare dane zapala u finansijske teškoće.
To je, naravno, bio malo verovatan scenario. Sve se svodilo na to da sam se osećao
obaveznim da prisustvujem neizbežnom tužnom kraju žene koju sam u mladosti ludo
voleo.
„Ostaću.“
„Kako god hoćeš.“ Osmehnuo se. U tom osmehu nije bilo ničeg prezrivog, iako je
moždanim udarom pogođena strana lica odbijala da sarađuje. „Biće mi zadovoljstvo da
ponovo radimo zajedno. Kao u stara vremena u Talsi.“
Neko je tiho pokucao na vrata. Bio je to Rudi. „Žene su u istočnoj sobi, gospodine
Džejkobse. Gospođica Noulton kaže da će biti spremna kad i vi. Poručuje da nema mesta
odlaganju, jer gospođica Soderberg trpi strašne bolove.“
231
Knjigoteka
Išao sam pored Džejkobsa hodnikom, s kutijom od mahagonija ispod ruke. Stigli smo do
istočnog krila. Pustio sam Džejkobsa da uđe. Ostao sam na vratima zato što su me nervi
privremeno izneverili.
Nije to opazio. Usmerio je svu pažnju - i zamašnu harizmu - na žene. „Dženi i Astrid!“
obratio im se srdačnim glasom. „Moje najdraže dame!“
Dženi Noulton samo je ovlašno dodirnula njegovu pruženu ruku, što je bilo dovoljno da
uočim da su joj prsti pravi i nedirnuti artritisom. Astrid nije ni pokušala da podigne ruku.
Zgrbljeno je sedela u invalidskim kolicima. Zurila je u njega. Maska za kiseonik pokrivala joj
je donji deo lica. Na podu pored nje bio je rezervoar na točkićima.
Dženi je nešto rekla Džejkobsu, previše tiho da bih čuo. Žustro je klimnuo. „Slažem se,
nema vremena za gubljenje. Džejmi, hoćeš li...“ Okrenuo se i video da nisam tu. Nestrpljivo
me je prizvao sebi.
Dvanaest koraka delilo me je od središta sobe ispunjene blistavom jutarnjom svetlošću.
Dugo sam savlađivao to rastojanje. Imao sam osećaj da hodam pod vodom.
Astrid me je odmerila nezainteresovanim pogledom osobe koja troši svu energiju u
borbi s bolom. Nije me prepoznala. Spustila je pogled u krilo. Laknulo mi je. S trzajem je
podigla glavu. Otvorila je usta iza providne maske. Pokrila je lice rukama i skinula masku.
Samo delimično se radilo o neverici. Najviše je to bio užas što je vidim u ovom stanju.
Duže bi se krila iza svojih šaka da je snaga nije izdala. Zaplakala je kad su joj pale u krilo.
Suze su joj prale oči, podmlađujući ih. Sve sumnje u njen identitet su nestale. To je bila
Astrid. Mlada devojka koju sam voleo sad je živela unutar staračkog, bolešću upropašćenog
tela.
„Džejmi?“ Prozborila je promuklim glasom sličnim kreštanju čavke.
Spustio sam se na koleno, kao da se spremam da je zaprosim. „Da, dušice. To sam ja.“
Uhvatio sam je za ruku. Okrenuo sam je i poljubio u dlan. Koža je bila hladna.
„Trebalo bi da odeš. Ne želim da...“ Pluća su joj zviždala dok je uvlačila vazduh u sebe. „...
Da me gledaš ovakvu. Ne želim da me iko vidi u ovom izdanju.“
„U redu je.“ Zato što će ti Čarls pomoći da ozdraviš, želeo sam da dodam, ali nisam jer joj
više nije bilo pomoći.
Džejkobs je odveo Dženi u stranu da bi nam obezbedio privatnost. Prokletstvo
drugovanja s Čarlijem bilo je u tome što je ponekad znao biti nežan i uviđavan.
232
Knjigoteka
„Cigarete“, rekla je kreštavim glasom čavke. „Kako glup način da se ubiješ. Još je gluplji
kad pomislim da sam znala šta radim. Svi znaju šta rade. Hoćeš da čuješ nešto baš smešno?
Još ih želim.“ Nasmejala se. Smeh se preobrazio u oštro bolno kašljanje. „Prokrijumčarila
sam tri paklice u odmaralište. Dženi ih je našla i oduzela. Kao da će mi od toga biti bolje.“
„Pst“, rekao sam.
„Prestala sam. Sedam meseci nisam pušila. Prestala sam. Da je beba preživela, možda
bih zauvek prestala. Nešto...“ Zviždeći je udahnula vazduh. „Nešto nam podvaljuje. Čvrsto
verujem u to.“
„Divno je videti te opet.“
„Divan si lažov, Džejmi. Na osnovu čega te drži u šaci?“
Ćutao sam.
„Pa, nije važno.“ Položila je šaku na moj potiljak kao kad smo se mazili. U jednom
groznom trenutku pomislio sam da će pokušati da me poljubi tim umirućim usnama.
„Sačuvao si kosu. Lepa je i gusta. Ja sam je izgubila. Na hemioterapiji.“
„Izrašće ti.“
„Ne, neće. Ovo su...“ Osvrnula se oko sebe. Dah joj je zviždao kao dečja igračka. „... Ćorava
posla. Pravim budalu od sebe.“
Džejkobs nam je prišao sa Dženi. „Vreme je.“ Obratio se Astrid. „Neće dugo trajati, draga
moja, i neće boleti. Očekujem da ćeš se onesvestiti, ali većina se kasnije toga ne seća.“
„Jedva čekam da zauvek izgubim svest“, rekla je Astrid. Slabašno se osmehnula.
„Još nije vreme za to. Nikad ne pružam apsolutne garancije, ali verujem da će ti uskoro
biti mnogo bolje. Počnimo, Džejmi. Otvori kutiju.“
Poslušao sam ga. Ugledao sam dve zdepaste čelične šipke s crnom plastikom na vrhu i
belu kontrolnu kutiju s kliznim prekidačem na vrhu, u plišem obloženim udubljenjima.
Kutija je izgledala isto kao ona koju je Džejkobs koristio kad smo Kler i ja odveli Kona kod
njega. Palo mi je na pamet da su od četiri prisutne osobe u sobi tri idioti, a jedna luda.
Džejkobs je izvukao šipke iz udubljenja. Spojio je vrhove od crne plastike. „Džejmi, uzmi
kontrolnu kutiju i pomeri taj klizni prekidač najmanje što možeš, samo malčice. Čućeš
škljocaj.“
Razdvojio je vrhove šipki kad sam to učinio. Javila se sjajna plava iskra i kratak ali
moćan mmmm zvuk. Nije dopirao iz pravca šipki, već iz drugog kraja sobe, kao neka vrsta
iščašene elektične ventrilokvencije.
233
Knjigoteka
„Odlično“, reče Džejkobs. „Spremni smo za početak. Dženi, položi ruke na Astridina
ramena. Grčiće se. Ne želimo da padne na pod, zar ne?“
„Gde su sveti prstenovi?“ pitala je Dženi. Svake sekunde je izgledala i zvučala sve
kolebljivije.
„Šipke su bolje od prstenova. Mnogo su moćnije. Mnogo su svetije, ako baš hoćeš. Stavi
joj ruke na ramena, molim te.“
„Nemoj da je spržiš strujom.“
Astrid je progovorila grubim čavkastim glasom: „To je poslednja od mojih briga, Džen.“
„To se neće desiti“, reče Džejkobs svojim profesorskim glasom. „Ne može. U ECT terapiji
- u terapiji elektrošokovima, da se oslonim na laički jezik - lekari koriste struju jačine sto
pedeset volti. Ali ove...“, potapšao je šipke. „I pri punom opterećenju jedva bi pomerile iglu
merača energije. Snagu koju ću crpsti - energiju prisutnu u ovoj sobi i svuda oko nas obični instrumenti ne mogu izmeriti. U osnovi je nespoznatljiva.“
Nespoznatljiva nije bila reč koju sam hteo da čujem u ovom trenutku.
„Požuri, molim te“, reče Astrid. „Veoma sam umorna. Pacov mi se ugnezdio u grudima.
Podivljali pacov.“
Džejkobs je pogledao Dženi. Oklevala je. „Na religioznim okupljanjima nije bilo ovako.
Nimalo nije ličilo na ovo.“
„Možda nije“, reče Džejkobs, „ali ovo nije religiozno okupljanje. Videćete. Stavi ruke na
njena ramena, Dženi. Budi spremna da je snažno pritisneš nadole. Nećeš je povrediti.“
Poslušala ga je.
Džejkobs je upravio pažnju na mene. „Pomerićeš prekidač kad pritisnem vrhove šipki
na Astridine slepoočnice. Broji škljocaje dok budeš napredovao. Stani i čekaj instrukcije kad
izbrojiš četvrti. Jeste li spremni? Idemo.“
Prislonio je vrhove šipki na udubljenja na njenoj glavi, gde su pulsirale delikatne plave
vene. Astrid je progovorila ukočenim slabašnim glasom: „Tako je lepo videti te opet,
Džejmi.“ Zatim je zažmurila.
„Možda će se uzvrpoljiti. Budi spremna da je zadržiš na mestu“, reče Džejkobs Dženi. A
zatim: „U redu je, Džejmi.“
Gurnuo sam klizni prekidač. Škljoc... i škljoc... i škljoc... i škljoc.
Ništa se nije dogodilo.
234
Knjigoteka
Sve ovo je zabluda bolesnog starca, pomislio sam. Šta god da je radio u prošlosti, više ne...
„Još dva škljocaja, moliću lepo.“ Glas mu je bio suv i samouveren.
Poslušao sam ga. Još se ništa nije dogodilo. Astrid je bila pogurenija no ikad, s Dženinim
rukama na ramenima. S mukom sam slušao njeno zviždeće disanje.
„Još jedan“, reče Džejkobs.
„Čarli, još malo, pa ću stići do kraja...“
„Zar me nisi čuo? Još jedan!“
Gurnuo sam prekidač. Čuo sam još jedan škljocaj. Ovog puta brujanje na drugoj strani
sobe bilo je znatno glasnije - ne mmmm već MMMOUUU. Nisam video blesak svetlosti (ili ga
se nisam sećao). Ipak sam bio ošamućen, kao da je dubinska bomba eksplodirala u mom
mozgu. Mislim da je Dženi Noulton kriknula. Učinilo mi se da sam video kako se Astrid trza
u invalidskim kolicima. Grč je bio tako snažan da je odbacio Dženi - koja nije bila laka
kategorija - unazad. Zamalo što nije pala. Astridine svenule noge poletele su napred,
opustile se i ponovo poletele. Alarm je zakukao.
Rudi je utrčao u sobu. Norma ga je pratila u stopu.
„Rekao sam ti da ugasiš tu prokletinju pre nego što počnemo!“, zaurlao je Džejkobs na
Rudija.
Astrid je podigla ruke uvis, jedna je sunula ispred Dženinog lica kad se ova vratila da je
uhvati za ramena.
„Izvinite, gospodine Džejkobse...“
„Isključi ga, idiote.“
Čarli je istrgnuo kontrolnu kutiju iz mojih ruku i vratio prekidač na početnu poziciju.
Astrid je zloslutno krkljala.
„Pastore Deni, ona se guši!“, kriknula je Dženi.
„Ne budali!“, planuo je Džejkobs. Obrazi su mu pocrveneli, a oči se iskolačile. Izgledao je
dvadeset godina mlađe. „Norma! Zovi kapiju! Reci im da se alarm greškom uključio!“
„Da li da...“
„Požuri! Požuri, prokleta da si! POŽURI!“
Otišla je.
Astrid je otvorila oči, samo što očiju nije bilo, samo izbečenih beonjača. Još jednom se
snažno trznula i kliznula napred. Noge su joj se trzale i bacakale. Mahala je rukama kao
davljenik. Alarm je zavijao i zavijao. Uhvatio sam je za bokove i gurnuo natrag na stolicu pre
235
Knjigoteka
no što je pala na pod. Međunožje joj je potamnelo. Namirisao sam mokraću. Podigao sam
glavu i video da joj pena curka iz usta. Kapala je niz njenu bradu na okovratnik koji je
polako tamneo.
Alarm je zaćutao.
„Hvala bogu na sitnim blagoslovima“, reče Džejkobs. Nagnuo se napred s rukama na
bokovima. Posmatrao je Astridino grčenje sa zanimanjem, ali bez ikakve zabrinutosti.
„Potreban nam je doktor!“, zavapila je Dženi. „Ne mogu da je držim!“
„Koješta“, reče Džejkobs. Na licu je imao poluosmeh, jedini za koji je bio sposoban. „Jesi
li očekivala da će biti lako? To je rak, za boga miloga. Sačekaj neki minut, pa će se...“
„Vrata su na zidu“, reče Astrid.
Njen glas više nije bio promukao. Oči su se vratile u normalni položaj... ali ne zajedno,
već jedno po jedno. Posmatrale su Džejkobsa kad su se vratile na svoja mesta.
„Ne možeš da ih vidiš. Mala su i pokrivena bršljanom. Bršljan je mrtav. Ona čeka na
drugoj strani, iznad razrušenog grada. Iznad papirnog neba.“
Krv ne može da se sledi, ne uistinu. A opet, imao sam utisak da mi se upravo to dešava.
Nešto se desilo, pomislio sam. Nešto se desilo i Majka će uskoro biti ovde.
„Ko?“, pitao je Džejkobs. Uhvatio ju je za ruku. Poluosmeh je iščezao. „Ko čeka?“
„Da.“ Gledala ga je u oči. „Ona.“
„Ko? Astrid, ko?“
Isprva nije ništa rekla. Razvukla je usne u grozan osmeh koji je otkrio sve zube. „Ne ona
koju bi ti hteo.“
Ošamario ju je. Astridina glava se trznula u stranu, a pljuvačka poletela iz usta. Oteo mi
se uzvik iznenađenja. Uhvatio sam ga za zglob kad je podigao ruku da je ponovo udari.
Zaustavio sam ga, ali s krajnjim naporom. Bio je snažniji no što je imao pravo da bude.
Crpao je snagu iz histerije, iz nagomilanog besa.
„Ne smeš da je udaraš!“, povikala je Dženi. Pustila je Astridina ramena i zaobišla
invalidska kolica da bi mu se suprotstavila. „Luđače, ne smeš da je u...“
„Prestani“, reče Astrid. Glas joj je bio slabašan, ali lucidan. „Prestani, Dženi.“
Dženi se okrenula. Oči su joj se razrogačile zbog onog što je videla. Nežni ružičasti
tonovi počeli su da se rascvetavaju na Astridinim bledim obrazima.
„Zašto vičeš na njega? Da li se nešto desilo?“
Da, pomislio sam. Nešto se desilo. Nešto se zaista desilo.
236
Knjigoteka
Astrid se obratila Džejkobsu. „Kada ćeš to učiniti? Požuri, jer bol je veoma... veoma...“
Tri para očiju su je posmatrala. Ne, bilo nas je petoro. Rudi i Norma su se došunjali do
vrata istočne sobe.
„Čekajte“, reče Astrid. „Čekajte samo prokleti minut.“
Dodirnula je grudi. Obuhvatila je smežurane ostatke dojki. Pritisnula je stomak.
„Već si to uradio, zar ne? Znam da jesi, pošto nema bola!“ Udahnula je i izdahnula
vazduh. „I mogu da dišem! Dženi, ponovo mogu da dišem.“
Dženi Noulton je pala na kolena. Podigla je ruke, uhvativši se za glavu i počela da
recituje Očenaš tako brzo da je zvučala kao ploča od 45 na 78 obrtaja. Pridružio joj se još
jedan glas: Normin. I ona je pala na kolena.
Džejkobs mi je dobacio zbunjen pogled. Lako sam ga pročitao: Vidiš, Džejmi? Obavio sam
sav posao, a Veliki B dobija sva priznanja.
Astrid je pokušala da ustane s invalidskih kolica. Uvele noge odbijale su da je podrže.
Prihvatio sam je pre no što je pala licem na pod. Zagrlio sam je.
„Ne još, dušice“, rekao sam. „Preslaba si.“
Zurila je u mene dok sam je spuštao u kolica. Zaboravljena maska za kiseonik visila joj je
s vrata.
„Džejmi? Jesi li to ti? Otkud ti ovde?“
Pogledao sam Džejkobsa.
„Gubitak najsvežijih sećanja česta je pojava nakon tretmana“, rekao je. „Astrid, možeš li
mi reći ko je predsednik?“
Izgledala je zbunjeno, ali je odgovorila bez oklevanja. „Obama. Bajden je potpredsednik.
Da li mi je bolje? Hoće li ovo trajati?“
„Bolje ti je i trajaće. Pusti sad to. Reci mi...“
„Džejmi? Jesi li to ti? Kosa ti je tako seda!“
„Jesam“, rekao sam, „osedeo sam. Poslušaj Čarlija.“
„Ludo sam te volela“, rekla je, „znao si da sviraš, ali nisi mogao da plešeš ako nisi
naduvan. Večerali smo u Starlandu posle maturskog. Naručio si...“ Ućutala se i olizala usne.
„Džejmi?“
„Tu sam.“
„Mogu da dišem. Zaista ponovo dišem.“ Plakala je.
237
Knjigoteka
Džejkobs je pucnuo prstima pred njenim očima kao vašarski hipnotizer. „Usredsredi se,
Astrid. Ko te je doveo ovamo?“
„Dž-Dženi.“
„Šta si sinoć večerala?“
„Slupu. Slupu i salatu.“
Ponovo je pucnuo prstima pred njenim vlažnim očima. Trepnula je i ustuknula. Mišići
pod kožom bili su zategnuti i čvrsti. Prizor je bio istovremeno divan i gnusan.
„Supu. Supu i salatu.“
„Vrlo dobro. Šta je s vratima na zidu?“
„Vrata? Ne znam...“
„Rekla si da su pokrivena bršljanom. Rekla si da je s druge strane razrušen grad.“
„Ja... ne sećam se toga.“
„Rekla si da ona čeka. Rekla si...“ Uzdahnuo je, zagledan u njeno zbunjeno lice. „Nije
važno. Moraš da se odmoriš, draga moja.“
„Pretpostavljam da je tako“, reče Astrid. „Ali ono što bih zaista želela jeste da zaigram.
Zaigrala bih od radosti.“
„I hoćeš.“ Potapšao ju je po ruci. Osmehivao se dok je to radio. Znao sam da je duboko
razočaran zato što se ne seća vrata i grada. Ja nisam bio. Nisam hteo da znam šta je videla
kad je Čarlijev tajni elektricitet projurio najdubljim kucima njenog mozga. Nisam hteo da
znam šta čeka iza skrivenih vrata o kojima je govorila. Nisam, iako sam se plašio da znam.
Majka je čekala.
Iznad papirnog neba.
Astrid je prespavala čitavo jutro i dobar deo popodneva. Rekla je da umire od gladi kad se
probudila. To je oraspoložilo Džejkobsa, koji je Normi Goldston naložio da našem pacijentu
donese tost sa sirom i malo parče torte sa sastruganim šlagom. Šlag bi, po njegovim rečima,
mogao biti prejak za njen opustošeni stomak. Džejkobs, Dženi i ja gledali smo kako u slast
proždire čitav sendvič i pola kolača pre no što je spustila viljušku.
„Htela bih da pojedem i ostatak“, rekla je, „ali sam se najela.“
„Ne žuri“, reče Dženi, čapkajuči ubrus u krilu. Nije mogla dugo posmatrati Astrid.
Izbegavala je da pogleda Džejkobsa. Dolazak ovamo bila je njena ideja. Ono što je videla u
238
Knjigoteka
istočnoj sobi duboko ju je uzdrmalo, iako nisam sumnjao da je oduševljena čudesnim
poboljšanjem Astridinog zdravlja.
„Hoću da idem kući“, reče Astrid.
„O, ljubavi. Ne znam...“
„Osećam se dovoljno dobro. Stvarno je tako.“ Astrid se obratila Džejkobsu. „Nije da vam
nisam zahvalna - pominjaću vas u molitvama dok god sam živa - ali želim da budem kod
kuće. Izuzev ako ne osećate...“
„Ne, ne“, reče Džejkobs. Sumnjao sam da želi da je se što pre reši posle obavljenog posla.
„Nema boljeg leka od spavanja u vlastitoj postelji. Ako odmah krenete, bićete u njoj pre
mraka.“
Dženi se nije bunila. Samo je nastavila da čapka ubrus. Opazio sam izraz olakšanja na
njenom licu, pre no što je spustila glavu. Htela je da ode koliko i Astrid, iako iz nešto
drugačijih razloga.
Povratak boje u Astridine obraze bio je samo deo neverovatnog preobražaja. Sedela je
uspravno u invalidskim kolicima. Pogled joj je bio bistar i usredsređen. „Ne znam kako da
vam zahvalim, gospodine Džejkobse. Sigurna sam da vam se ne mogu odužiti. Slobodno mi
se obratite, ako vam ikad išta zatreba, a ja mogu da vam pomognem.“
„Zapravo, mogli biste da uradite nekoliko sitnica za mene.“ Nabrajao ih je pomoću
čvornovatih prstiju desne ruke. „Jedite. Spavajte. Radite marljivo na povratku snage.
Možete li to uraditi za mene?“
„Da. Mogu. I nikad neću dotaći cigarete.“
Odmahnuo je rukom. „Nećete ni želeti. Imam li pravo, Džejmi?“
„Verovatno neće“, rekao sam.
„Gospođice Noulton?“
Dženi se trgla kao da ju je uštinuo za zadnjicu.
„Astrid mora da unajmi fizikalnog terapeuta. Ona ili vi. Uz njegovu pomoć brže će se
rešiti prokletih invalidskih kolica. Imam li pravo? Napredujem li dobro, kao što se nekad
govorilo?“
„Da, pastore Deni.“
Namrštio se, ali je nije ispravio. „Možete da učinite još nešto za mene, moje divne dame,
nešto izuzetno važno. Ne pominjite moje ime. Sledećih meseci biću veoma zauzet. Poslednje
što mi je potrebno jeste horda bolesnika željnih izlečenja. Da li ste me razumele?“
239
Knjigoteka
„Jesmo“, reče Astrid.
Dženi je klimnula ne dižući pogled.
„Astrid, kad budete posetili lekara i kad vam bude rekao koliko je začuđen, što će
sigurno učiniti, reći ćete mu da ste se molili za ozdravljenje i da su vaše molitve uslišene.
Njegova vera - ili odsustvo vere - u delotvornost molitve neće biti važna. Moraće da prihvati
dokaz na snimcima s magnetne rezonance. Da i ne govorimo o vašem srećnom
nasmešenom licu. Vašem srećnom i zdravom nasmešenom licu.“
„Da, u redu je. Kako god vi kažete.“
„Dozvoli mi da te izguram do apartmana“, reče Dženi. „Trebalo bi da se spakujemo, ako
odlazimo.“ Što je zapravo značilo: Gubimo se odavde što pre. Mišljenje joj se povodom toga
podudaralo sa stavom Čarlija Džejkobsa.
„U redu.“ Astrid mi se stidljivo obratila. „Džejmi, hoćeš li da mi doneseš koka-kolu?
Volela bih da porazgovaram s tobom.“
„Naravno.“
Džejkobs je gledao kako Dženi gura Astrid preko praznog restorana ka dalekim vratima.
Obratio se meni kad su otišle: „Pa. Važi li pogodba?“
„Važi.“
„Nećeš dati vatru tabanima?“
„Ne, Čarli, neću dati vatru tabanima.“
„Fino, znači da nemam razloga za brigu.“ Gledao je vrata kuda su žene izašle. „Gospođica
Noulton me ne miriše mnogo otkad sam skinuo Isusov dres, zar ne?“
„Plaši te se.“
Slegnuo je ramenima. I taj gest je, baš kao i njegov osmeh, bio izrazito jednostran. „Pre
deset godina, ne bih mogao da izlečim gospođicu Soderberg. Možda ni pre pet. Sve brzo
napreduje. Ovog leta...“
„Šta će biti ovog leta?“
„Ko zna?“, rekao je. „Ko zna?“
Ti znaš, pomislio sam. Ti znaš, Čarli.
„Pogledaj ovo, Džejmi“, reče Astrid kad sam joj doneo gazirano piće.
Ustala je iz invalidskih kolica. Zateturala se tri koraka u pravcu stolice, pored prozora.
Uhvatila se za nju i polako okrenula. Sručila se u nju s uzdahom zadovoljstva i olakšanja.
240
Knjigoteka
„Znam da nije bogzna šta.“
„Da li se šališ? To je čudesno.“ Dodao sam joj ledeno hladnu čašu koka-kole. Natakao
sam krišku limuna na rub čaše, sreće radi. „Svakog dana sve više ćeš napredovati.“
Bili smo sami. Dženi je otišla da završi s pakovanjem, iako je meni izgledalo da je taj
posao već gotov. Astridin kaput ležao je na krevetu.
„Mislim da ti dugujem koliko i gospodinu Džejkobsu.“
„To nije istina.“
„Ne laži, Džejmi. Nos će ti porasti. Pčele će ti izujedati kolena. Sigurna sam da dobija
hiljade pisama s molbama za izlečenje. Ne mislim da je slučajno izdvojio moje iz gomile. Jesi
li ti zadužen za čitanje prepiske?“
„Nisam. To je radio Al Stemper, ljubimac tvoje prijateljice Dženi. Čarli je kasnije stupio u
vezu sa mnom.“
„Došao si“, rekla je. „Došao si, posle toliko godina. Zašto si to učinio?“
„Zato što sam morao. Ne mogu ti to bolje objasniti. U jednom trenutku bila si mi sve na
svetu.“
„Nisi mu ništa obećao? Nije bilo... kako se ono kaže tante za kukuriku?“
„Ni u kom slučaju.“ Slagao sam ne trepnuvši. Zavisničke godine načinile su me dobrim
lažovom. Istina je da se takve veštine nikad ne zaboravljaju.
„Dođi ovamo. Stani pored mene.“
Poslušao sam je. Bez stida i oklevanja položila je ruku na prednji deo mojih farmerki.
„Bio si nežan s ovim“, rekla je. „Veliki broj dečaka ne bi bio. Nisi imao iskustva, ali si našao
načina da budeš obziran. I ti si meni bio sve na svetu.“ Spustila je ruku. Pogledala me je
očima koje više nisu bile tupe, niti zamagljene bolom. Bile su pune života. I zabrinute.
„Obećao si. Znam da jesi. Neću te pitati šta, ali budi pažljiv s njim ako si me ikad voleo.
Dugujem mu život. Teško mi je što moram da kažem da verujem da je opasan. Mislim da i ti
veruješ u to.“
Izgleda da nisam bio tako vešt lažov. Ili je jasnije sagledavala svet otkad je izlečena.
„Astrid, zalud brineš.“
„Pitam se... mogu li dobiti poljubac, Džejmi? Dok smo sami? Znam da ne izgledam
bogzna kako, ali...“
Spustio sam se na koleno - ponovo sam se osećao kao prosac - da bih je poljubio. Ne, nije
izgledala bogzna kako, ali je obarala s nogu u poređenju s jutrošnjim izdanjem. Poljubac je
241
Knjigoteka
ipak bio samo trljanje kože uz kožu. U pepelu nije ostalo nimalo žara. Tako sam ga doživeo.
I dalje smo bili vezani jedno za drugo. Džejkobs nas je vezivao.
Pomilovala me je po potiljku. „Kosa ti je još divna, bez obzira na sedine. Život nam
ostavlja toliko malo. Tebi je poštedeo kosu. Zbogom, Džejmi. I hvala ti.“
Na izlasku iz apartmana zastao sam da bih popričao sa Dženi. Želeo sam da znam živi li
pored Astrid da bi pratila njen napredak.
Osmehnula se. „Astrid i ja smo se zbližile posle razvoda. Drugujemo otkad sam se iselila
iz Roklanda i počela da radim u tamošnjoj bolnici. Odonda je prošlo deset godina. Preselila
sam se kod nje kad se razbolela.“
Dao sam joj mobilni i broj u Vučjoj čeljusti. „Možda će biti propratnih efekata.“
Klimnula je. „Pastor Deni obavestio me je o tome. Htedoh reći, gospodin Džejkobs.
Teško mi je da ga tako zovem. Rekao je da bi mogla hodati u snu dok joj se moždani talasi
ne smire i da će to trajati četiri do šest meseci. Slične simptome imaju ljudi koji preteraju s
pilulama za spavanje.“
„Da, to je najverovatniji efekat.“ Nisam pomenuo jedenje zemlje, kompulzivni govor,
Turetov sindrom, kleptomaniju i Jejtsove prizmatike. Pilule za spavanje nisu imale takve
propratne efekte. „Pozovite... ukoliko se bilo šta desi.“
„Koliko ste zabrinuti?“, pitala je. „Recite mi šta očekujete.“
„Ne znam. Verovatno joj ništa neće faliti.“ Većini nije, ako je verovati Džejkobsu. Nisam
mu verovao, ali sam morao da se pouzdam u njegove reči, jer je bilo prekasno za bilo šta
drugo. Posao je bio gotov.
Dženi se podigla na prste da bi me poljubila u obraz. „Bolje joj je. To je božja milost,
Džejmi. Nije važno šta gospodin Džejkobs misli otkad se odmetnuo od vere. Bez nje - bez
njega - umrla bi za šest sedmica.“
Astrid se spustila invalidskim kolicima niz rampu za invalide. Sama je ušla u Dženin subaru.
Džejkobs je zatvorio njena vrata. Pružila je ruke kroz otvoreni prozor. Uhvatila ga je za
pruženu ruku s obe svoje. Još jednom mu se zahvalila.
„Bilo mi je zadovoljstvo“, rekao je. „Ne zaboravite na obećanje.“ Oslobodio je ruku da bi
mogao da prinese prst usnama. „Ni reći o ovome.“
242
Knjigoteka
Sagnuo sam se da bih je poljubio u čelo. „Jedi“, rekao sam. „Odmaraj se. Idi na terapiju. I
uživaj u životu.“
„Razumem, kapetane“, rekla je. Pogledala je mimo mene na Džejkobsa dok se sporo peo
stepenicama na verandu. Pogledala me je u oči i ponovila upozorenje: „Čuvaj se.“
„Ne brini.“
„Ali hoću.“ Posmatrala me je s najdubljom zabrinutošću. Starila je, baš kao i ja. Sve više
sam u njoj zapažao devojku koja je stajala ispred bine s Hati, Kerol i Suzanom, otkad se
bolest povukla iz njenog tela. Ljuljale su se dok su Hromirane ruže svirale Knock on Wood, ili
Nutbush City Limits. Sve više me je podsećala na devojku koju sam poljubio ispod
protivpožarnih stepenica. „Brinuću se.“
Pridružio sam se Čarliju Džejkobsu na verandi. Gledali smo kako gradski auto Dženi
Noulton odmiče niz put ka kapiji odmarališta. Bio je to lep dan za topljenje snega. Beli
prekrivač se povlačio, otkrivajući već zelenu travu. Sirotinjsko đubrivo, pomislio sam. Tako
su ga zvali.
„Da li će žene držati jezik za zubima?“, pitao je Džejkobs.
„Hoće.“ Možda neće zauvek, ali barem dok posao ne bude gotov, ako je bio u pravu kad
je rekao da je blizu cilja. „Obećale su.“
„A ti, Džejmi? Hoćeš li održati obećanje?“
„Hoću.“
To ga je zadovoljilo. „Ostani još jednu noć. Gde žuriš?“
Odmahnuo sam glavom. „Unajmio sam sobu u Embasi apartmanima. Imam let rano
ujutru.“
I jedva čekam da odem odavde, baš kao što sam jedva čekao da odem iz Lačisa.
Nisam to rekao, ali sam siguran da zna šta mislim.
„Fino. Samo budi spreman kad te pozovem.“
„Šta hoćeš, Čarli? Pismenu izjavu? Rekao sam da ću doći. Tako ću i učiniti.“
„Dobro. Najveći deo života sudaramo se kao bilijarske loptice. To sudaranje bliži se
kraju. Krajem jula - najkasnije sredinom avgusta - zauvek ćemo se razići.“
Imao je pravo. Bog nek mu je u pomoći, imao je pravo.
Pod pretpostavkom da Bog postoji, naravno.
243
Knjigoteka
Sutradan, nešto pre jedan po podne stigao sam u Denver, uprkos promeni aviona u
Sinsinatiju. Kad je putovanje kroz vreme u pitanju, ništa se ne može porediti s letenjem na
zapad, mlažnjakom. Uključio sam telefon i video da imam dve poruke. Prva je bila od Dženi.
Rekla je da je sinoć zaključala vrata Astridine spavaće sobe pre no što je otišla na spavanje i
da nije čula ništa sa sprave za nadziranje beba. Astrid je mirno spavala kad se Dženi
probudila u pola sedam.
„Pojela je meko kuvano jaje i dva tosta za doručak. Kako je izgledala... morala sam da
podsećam sebe da ne sanjam.“
To je bila dobra poruka. Loša je stigla od Brajane Donlin - sada Brajane Donlin Hjuz.
Ostavila ju je samo nekoliko minuta pre nego što je moj avion sleteo. „Robert Rajvard je
mrtav, Džejmi. Ne znam detalje.“ Dobavila ih je do večeri.
Bolničarka joj je rekla da većina ljudi koji uđu u Gads Ridži ne izlaze živi odande. To se
nesumnjivo odnosilo na dečaka koga je pastor Deni izlečio od mišićne distrofije. Pronašli su
ga u njegovoj sobi. Obesio se o farmerke. Ostavio je poruku: Neprestano vidim proklete. Red
se proteže unedogled.
244
Knjigoteka
XII
ZABRANJENE KNJIGE. MOJ ODMOR U MEJNU. TUŽNA PRIČA O
MERI FEJ. NAILAZAK OLUJE
Šest nedelja kasnije dobio sam elektronsku poruku od partnerke u istraživanju.
Za: Džejmija
Od: Bri
Tema: Samo da znaš
Nakon povratka iz Džejkobsovog uporišta u državi Njujork, u imejlu si naveo da je
pomenuo knjigu zvanu De Vermis Mysteriis. Zapamtila sam to ime zato što sam učila
dovoljno latinskog u srednjoj da bih znala da na engleskom znači Misterije crva. Izgleda da
se teško oslobađam navike da istražujem sve što ima veze s Džejkobsom. Pozabavila sam se
time. Valja reči da sam učinila to iza muževljevih leđa, pošto on veruje da sam se manula
svega što ima veze s Džejkobsom.
U svakom slučaju, ovo je prilično gadno. Katolička crkva tvrdi da je De Vermis Mysteriis
jedna od pola tuceta takozvanih zabranjenih knjiga. Imaju zajedničko ime grimoari. Ostalih
pet su Apolonijeva knjiga (bio je doktor u Hristovo vreme), Knjiga Albertusa Magnusa
(čarolije, talismani, razgovor s mrtvima), Lemegeton, Klavikula Salomonis (navodno delo
kralja Solomona) i Grimoar Pikatriks. Ovaj poslednji je, zajedno s De Vermis Mysteriis,
navodno poslužio kao osnov izmišljenog grimoara H. F. Lavkrafta, Nekronomikona.
Sve zabranjene knjige mogu se naći, IZUZEV dela De Vermis Mysteriis. Na Vikipediji piše
da su tajni izaslanici Katoličke crkve (vidi Dena Brauna) početkom dvadesetog veka spalili
sve izuzev šest ili sedam primeraka De Vermisa (papina vojska danas odbija da prizna
postojanje takve knjige). I oni su nestali. Pretpostavlja se da su uništeni ili da su u posedu
tajanstvenih kolekcionara.
Džejmi, sve zabranjene knjige bave se MOĆI i sticanjem nje na sve načine koji
podrazumevaju alhemiju (koju danas zovemo naukom), matematiku i gnusne okultne
rituale. Sve to je verovatno sranje, ali me onespokojava - rekao si mi da je Džejkobs proveo
život studirajući električne pojave. Na osnovu uspeha koji postiže u lečenju, pretpostavljam
245
Knjigoteka
da je stekao zapanjujuću moć. To me podseća na staru poslovicu: „Onaj ko je uhvatio tigra
za rep, ne bi trebalo da ga pušta.“
Još dva predloga za razmišljanje.
Prvo: Poznato je da su do sredine sedamnaestog stoleća svi katolici koji su izučavali
potestas magnum universum (silu koja upravlja vasionom) kažnjavani ekskomunikacijom.
Drugo: Na Vikipediji se tvrdi - iako bez proverljivih referenci - da je kuplet koji najviše
ljudi pamti iz Lavkraftovog izmišljenog Nekronomikona ukraden iz primerka De Vermisa.
Pisac je imao pristup toj knjizi, ali je sasvim sigurno nije posedovao. Bio je previše
siromašan za tako nešto. Kuplet glasi: „Ni mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt može
umreti, sred neznanih eona.“ Od tog citata dobijam noćne more. Ne šalim se.
Ponekad zoveš Čarlsa Danijela Džejkobsa mojom starom mirodijom u svakoj čorbi. Nadam
se da si konačno raskrstio s njim. Nekada bih se samo nasmejala na sve ovo, ali sam nekad
mislila da su čudesna izlečenja pod rivajvalističkim šatrama obična sranja.
Pozovi me jednom, hoćeš li? Volela bih da iz tvojih usta čujem da si u potpunosti završio s
Džejkobsom.
Srdačno, kao i uvek,
Bri
Oštampao sam i dva puta pročitao njeno pismo. Zatim sam guglao De Vermis Mysteriis i
pronašao sve što mi je Bri navela u imejlu, kao i nešto što nije. Neko je, na blogu
posvećenom starim knjigama Mračni tomovi o magiji i činima, nazvao grimoar Ludviga
Prina najopasnijom knjigom ikad napisanom.
Izašao sam iz stana, prošetao oko bloka i kupio paklicu cigareta prvi put od kratkog flerta s
duvanom na koledžu. U mojoj zgradi pušenje je zabranjeno. Seo sam na stepenice ispred
ulaza i zapalio. Zakašljao sam se kad sam povukao prvi dim. Zavrtelo mi se u glavi. Pomislio
sam: Ovo bi ubilo Astrid da Čarli nije intervenisao.
Da. Čarli i njegova čudesna izlečenja. Čarli koji je uhvatio tigra za rep i nije želeo da ga
pusti.
Nešto se desilo, rekla je Astrid u mom snu. Govorila je kroz cerekanje lišeno svake
veselosti. Nešto se desilo i Majka će uskoro biti ovde.
246
Knjigoteka
Kasnije, nakon što je Džejkobs propustio svoj tajni elektricitet kroz njenu glavu, kazala
je: Postoje vrata u zidu. Vrata pokrivena bršljanom. Bršljan je mrtav. Ona čeka. Kad ju je
Džejkobs pitao o kome govori, rekla mu je: Ne ona koju bi ti hteo.
Mogu da prekršim obećanje, pomislio sam, bacajući cigaretu. Ne bi bilo prvo.
To je istina, ali to nije važilo za ovo. Ovo obećanje nisam mogao da prekršim.
Ušao sam u zgradu. Zdrobio sam paklicu cigareta. Bacio sam je u kantu za smeće pored
poštanskih sandučića. Okrenuo sam broj Brijinog mobilnog kad sam se našao u stanu. Hteo
sam da ostavim poruku. Odgovorila je. Zahvalio sam se na imejlu. Rekao sam da ne
nameravam da ikad vidim Čarlsa Džejkobsa. Izrekao sam tu laž bez osećaja krivice ili
oklevanja. Njen suprug je imao pravo. Moraće da ostavi sve o Džejkobsu iza sebe. Iz istog
razloga lagaću i Hjua Jejtsa kad kucne čas da se vratim u Mejn i ispunim obećanje.
Dvoje tinejdžera zaljubili su se nekada davno, do ušiju, kako samo tinejdžeri mogu.
Nekoliko godina kasnije vodili su ljubav u polurazrušenoj kolibi dok se grmljavina valjala
po nebesima, a munje sevale - sve u stilu Viktorije Holt.11 Čarls Džejkobs spasao ih je od
plaćanja pune cene dugogodišnje zavisnosti. Bio sam njegov dvostruki dužnik. Siguran sam
da vam je to jasno. Mogao sam da prekinem sve veze s njim, ali bi tako nešto zahtevalo
prenebregavanje znatno krupnije istine: I mene je mučila radoznalost. Bog nek mi je u
pomoći. Hteo sam da vidim kako podiže poklopac Pandorine kutije i baca pogled unutra.
„Nadam se da ovo nije kilavi način da kažeš da hoćeš da se penzionišeš?“ Hju je pokušao da
zvuči kao neko ko se šali, ali je u njegovim očima bilo istinske strepnje.
„Ni u kom slučaju. Samo želim mesec-dva odsustva. Možda samo šest nedelja, ako mi
lenčarenje dosadi. Moram da se povežem sa mojom porodicom u Mejnu, dok još mogu. Ne
postajem ništa mlađi.“
Nisam nameravao da se približavam porodici u Mejnu. Ionako su bili preblizu Kozjoj
planini.
„Još si balav“, odvratio je turobnim glasom. „Dođi na jesen. Imaću godina koliko i
trombona koji vode veliku paradu.12 Muki je dao otkaz ovog proleća. To je bio težak udarac.
Moraću da zatvorim radnju ako i ti odeš.“
Duboko je uzdahnuo.
„Trebalo je da imam decu, koja bi preuzela posao kad mene ne bude bilo, ali da li se tako
nešto događa? Retko. Kad im kažete da se nadate da će preuzeti uzde porodičnog posla, oni
247
Knjigoteka
odvrate: Izvini, tata, ja i onaj klinac koji duva travu i koga nisi podnosio, a s kojim sam izlazila
u srednjoj, idemo u Kaliforniju da pravimo daske za surf opremljene vaj-fajem.“
„Sad, kad si izbacio to iz sebe...“
„Da, da, vrati se korenima, molim te. Pravi kolače s malom rođakom i pomaži bratu da
obnovi klasični automobil. Znaš kakva su leta ovde.“
Naravno da sam znao: sporija su od puža. Leti i najusraniji bendovi imaju pune ruke
posla. Bendovi koji sviraju muziku uživo po barovima i na pola tuceta letnjih festivala u
Koloradu i Juti nemaju mnogo vremena za snimanje.
„Džordž Dejmon će doći“, rekao sam. „Odlučio je da se na velika vrata vrati na scenu.“
„Da“, reče Hju. „On je jedini tip u Koloradu koji može da napravi da I’ll Be Seeing You
zvuči kao Bože, blagoslovi Ameriku.“
„Možda i na svetu. Hju, nisi imao nijednu od onih prizmatika, zar ne?“
Radoznalo me je odmerio. „Nisam. Otkud ti to?“
Slegnuo sam ramenima.
„Dobro sam. Budim se nekoliko puta svake noći da ispiškim šoljicu mokraće, ali
pretpostavljam da je to normalno u mojim godinama. Iako... hoćeš li da čuješ nešto smešno?
Mada to zaista smatram jezivim.“
Nisam bio siguran da hoću, ali sam mislio da mi nema druge. Bio je početak juna.
Džejkobs još nije zvao, ali će zvati. Znao sam da hoće.
„Stalno sanjam isti san. U njemu nisam ovde u Vučjoj čeljusti. U Arvadi sam, u kući gde
sam odrastao. Neko kuca na vrata. Samo što to nije kucanje, već lupanje. Ne želim da
odgovorim zato što znam da je to moja majka, a ona je mrtva. To je glupo, zato što je u
Arvadi bila živa i zdrava kao dren. Ipak, znam da je ona. Krenem niz hodnik. Ne želim, ali mi
se stopala pokreću - znaš kako je u snovima. Ona već treska po vratima. Ma, udara po njima
s obe pesnice. Setio sam se horor priče koju smo morali da čitamo na engleskom u srednjoj.
Mislim da se zvala Avgustovska omorina.“
Nije Avgustovska omorina, pomislio sam. Majmunska šapa.13 U njoj se treska po vratima.
„Probudim se, okupan znojem, kad posegnem za kvakom. Šta misliš o tome? Da li me
podsvest sprema za poslednju scenu?“
„Možda“, složio sam se, iako nisam razmišljao o njegovim rečima već o drugim vratima,
malim, pokrivenim mrtvim bršljanom.
248
Knjigoteka
Džejkobs me je pozvao prvog jula. Bio sam u studiju i apdejtovao Eplpro softver. Seo sam
ispred kontrolne table kad sam čuo njegov glas. Gledao sam kroz staklenu pregradu na
izolovanu sobu za probu, gde nije bilo ničeg izuzev rasklopljenog kompleta bubnjeva.
„Još malo, pa će doći vreme da održiš obećanje“, rekao je. Glas mu je bio sentimentalan,
kao da je pio, iako nikad nisam video da pije išta jače od crne kafe.
„Dobro.“ Moj glas bio je zadovoljavajuće miran. Zašto i ne bi bio? Očekivao sam njegov
poziv. „Kad želiš da dođem?“
„Sutra. Najkasnije prekosutra. Pretpostavio sam da nećeš hteti da odsedneš u
odmaralištu, bar ne u početku...“
„Pogodio si.“
„... ali nećeš moći da stanuješ daleko, najviše sat puta odavde. Doći ćeš kad te budem
pozvao.“
To me je podsetilo na drugu jezivu priču, s naslovom Zvizni, pa ću doći k tebi, moj
dečače.14
„U redu“, rekao sam. „Ali, Čarli?“
„Da?“
„Dobićeš dva meseca mog vremena i ništa više od toga. Završili smo, bez obzira na sve,
kad svane Dan rada.“
Usledila je još jedna pauza. Slušao sam njegovo disanje. Mučio se kao Astrid u
invalidskoj stolici. „To je... prihvatljivo.“
„Je li s tobom sve u redu?“
„Bojim se da sam imao još jedan šlog. Ne govorim preterano jasno, ali te uveravam da
mi je um bistriji no ikad.“
Izleći sebe, pastore Deni, pomislio sam, ne po prvi put.
„Imam vesti za tebe, Čarli. Robert Rajvard je mrtav. Dečak iz Misurija? Obesio se.“
„Žao mi je zbog toga.“ Nije tako zvučao i nije gubio vreme na raspitivanje o detaljima
dečakove smrti. „Zovi me kad stigneš. Zovi me da mi javiš gde si. I ne zaboravi, ne dalje od
jednog sata puta od odmarališta.“
„Važi“, rekao sam i prekinuo vezu.
Nekoliko minuta sedeo sam u neprirodno tihom studiju i posmatrao uramljene omote
albuma na zidovima. Zatim sam pozvao Dženi Noulton u Roklandu. Odgovorila mi je posle
prvog zvona.
249
Knjigoteka
„Kako je naša cura?“, pitao sam.
„Fino. Dobija na težini. Hoda kilometar i po dnevno. Izgleda dvadeset godina mlađe.“
„Nema propratnih efekata?“
„Ničega. Nema grčenja, hodanja u snu niti amnezije. Slabo se seća vremena provedenog
na Kozjoj planini. Mislim da je to neka vrsta blagoslova. Slažeš li se sa mnom?“
„Šta je s tobom, Dženi? Jesi li dobro?“
„Dobro sam, ali moram da požurim. Danas imamo prokleto mnogo posla u bolnici. Hvala
bogu što ću uskoro otići na odmor.“
„Nadam se da nećeš negde otići i ostaviti Astrid samu? Mislim da to ne bi bila najbolja
id...“
„Ne, ne, naravno da neću!“ U njenom glasu bilo je nečeg, izvesne nervoze. „Džejmi, zvoni
mi pejdžer. Moram da idem.“
Sedeo sam ispred zatamnjene kontrolne table. Gledao sam omote albuma - zapravo
omote kompakt-diskova, malih predmeta veličine razglednica. Mislio sam na trenutak
nedugo po dobijanju prvog automobila za rođendan, onog forda galaksija iz 1966. godine.
Vozio sam se s Normom Irvingom. Nagovarao me je da nagazim gas do daske na deonici od
tri kilometra na Dvadeset sedmici koju smo zvali Harlou pravaška. Da vidimo šta ovaj auto
može, rekao je. Prednji deo se zaljuljao pri brzini od sto dvadeset pet kilometara na čas.
Nisam hteo da ispadnem kukavica - u sedamnaestoj je to veoma važno - pa sam još jače
nagazio pedalu gasa. Ljuljanje je prestalo na sto trideset pet kilometara. Na sto četrdeset
galaksi je postao varljivo, opasno lak zbog sve slabijeg kontakta s asfaltom. Shvatio sam da
sam dosegao ivicu kontrole. Vodio sam računa da ne dodirnem kočnicu. Otac me je naučio
da bi to moglo biti kobno pri velikim brzinama. Sklonio sam nogu s pedale gasa. Auto je
počeo da usporava.
Eh, kad bih to mogao da učinim u ovom času.
Embasi apartmani blizu aerodroma ostavili su pristojan utisak kad sam prenoćio, nakon
Astridinog čudesnog oporavka. Odlučio sam da odsednem u njima. I Kasl Rok In bio je u
igri. Odustao sam od te varijante da ne bih nabasao na nekog poznanika, na primer na
Norma Irvinga. Male su šanse da vest ne bi doprla do mog brata Terija, ako bi se to desilo.
On bi me sigurno pitao zašto sam u Mejnu i zbog čega nisam odseo kod njega. Nisam hteo
da odgovaram na ta pitanja.
250
Knjigoteka
Vreme je prolazilo. Četvrtog jula gledao sam s nekoliko hiljada ljudi vatromet s
portlandskog šetališta. Svi smo uzdisali zbog svetlosnih skulptura koje su eksplodirale
iznad nas, ogledajući se u Kasko Beju, pre no što umru na talasima. Otišao sam u zoološki
vrt u Jorku, obišao Sišor Troli muzej u Kenebankportu i svetionik na Pemakvid Pointu.
Posetio sam i Muzej umetnosti u Portlandu i posmatrao dela tri generacije Vajetovih. Otišao
sam na jutarnju predstavu Priče o Badiju Holiju u Ogankvit plejhausu - vodeći pevač i
glumac bio je dobar, ali ne i Gari Bjusi. Jeo sam jastoga sve dok mi se nije smučio. Išao sam
na duge šetnje kamenitom obalom. Dva puta nedeljno posećivao sam prodavnicu knjiga u
trgovačkom centru. Kupovao sam džepna izdanja mekih korica, koja sam čitao u sobi dok
ne zaspim. Nisam se odvajao od mobilnog telefona. Čekao sam Džejkobsov poziv. On nije
stizao. Nekoliko puta pomišljao sam da ga zovem. Govorio sam sebi da sam poludeo kad
razmišljam o tako nečem. Zašto bih šutirao usnulog psa?
Vreme je bilo savršeno, kao na razglednicama. Vlažnost je bila niska, nebo nevino plavo,
a temperatura u donjem registru. I tako dan za danom. Kiša je padala, obično noću. Jedne
večeri čuo sam kako je televizijski meteorolog Džo Kupo naziva uviđavnom kišom. Dodao je
da je to najlepše leto koje je video za trideset pet godina profesionalnog praćenja
vremenskih prilika.
Ol star utakmica je igrana u Mineapolisu. Počela je sezona bejzbola. Približavao se
avgust. Počeo sam da se nadam da ću se vratiti u Kolorado pošteđen susreta sa Čarlijem.
Palo mi je na pamet da ga je zveknuo četvrti, kataklizmički šlog. Pratio sam čitulje u
Portland pres heraldu. Nisam se nadao, ali...
Jebi ga. Jesam. Nadao sam se.
Džo Kupo je na lokalnim vestima dvadeset petog jula, meni i ostalim gledaocima u
južnom Mejnu, sa žaljenjem saopštio da sve dobro ima kraj i da će toplotni talas koji je
pekao srednji zapad za vikend krenuti prema Novoj Engleskoj. Temperatura će čitave
poslednje nedelje jula biti oko 35 stepeni Celzijusa, a ni avgust bar na početku neće biti
mnogo bolji. „Proverite rashladne uređaje, narode“, posavetovao nas je televizijski
meteorolog. „Ne zove se ovo džabe pasjim vremenom.“
Džejkobs je pozvao te noći. „Nedelja“, rekao je. „Očekujem te najkasnije do devet ujutru.“
Rekao sam mu da ću doći.
251
Knjigoteka
Džo Kupo nije pogrešio kad je najavio vrućinu. Stigla je u subotu po podne. Vazduh je već
bio sparan kad sam u nedelju u pola osam seo u iznajmljeni automobil. Saobraćaj je bio
veoma slab. Brzo sam stigao do Kozje planine. Na putu do glavne kapije primetio sam da je
skretanje ka Skajtopu ponovo otvoreno i da je čvrsta drvena kapija gurnuta u stranu.
Čuvar Sem me je čekao, ali više nije bio u uniformi. Sedeo je na spuštenim zadnjim
vratima kamioneta u farmerkama i jeo đevrek. Pažljivo ga je spustio na ubrus kad sam se
zaustavio. Prišao je mom automobilu.
„Zdravo, gospodine Mortone. Poranili ste.“
„Nema gužve u saobraćaju“, rekao sam.
„Nego šta. Leti je ovo najbolje vreme za putovanje. Narod će pohrliti kasnije. Krenuće na
plaže.“ Pogledao je u nebo, gde je plavetnilo već bledelo, ustupajući pred maglovitom
belinom. „Nek se samo peku i nek se trude da dobiju rak kože. Biću kod kuće, gledaću
Sokse, u rashlađenoj sobi.“
„Smena vam se uskoro završava?“
„Ovde više neće biti smena za bilo koga od nas“, rekao je. „Moja će se završiti kad budem
pozvao gospodina Džejkobsa da bih ga obavestio o vašem dolasku. Posao će nakon toga biti
gotov.“
„Pa, uživajte u ostatku leta.“ Pružio sam mu ruku.
Prodrmao ju je. „Znate li šta smera? Znam da čuvam tajnu. Zaklet sam na diskreciju,
znate.“
„Znam koliko i vi.“
Namignuo mi je kao da hoće da kaže da nije tako naivan. Mahnuo mi je da prođem. U
retrovizoru sam video kako podiže đevrek, zatvara zadnja vrata kamioneta i seda za volan.
Zamakao sam za prvu krivinu.
Posao će biti gotov.
Eh da sam ja mogao to da kažem.
Džejkobs je polako i oprezno silazio stepenicama na verandi da bi me dočekao. U levoj ruci
držao je štap. Usta su mu se iskrivila. Video sam samo jedan automobil na parkingu.
Prepoznao sam gradski subaru. Na zadnjem kraju imao je nalepnicu s natpisom SPASITE
JEDAN ŽIVOT, VI STE HEROJ, SPASITE HILJADU, VI STE MEDICINSKA SESTRA. Smesta sam
se oneraspoložio.
252
Knjigoteka
„Džejmi! Lepo je videti te opet!“ Zaplitao je jezikom. Pružio mi je ruku kojom nije držao
štap. Uložio je dosta napora u taj pokret. Pravio sam se da je ne primećujem.
„Ako je Astrid ovde, otići će. Otići će smesta“, rekao sam. „Varaš se ukoliko misliš da
blefiram.“
„Smiri se, Džejmi. Astrid je dvesta kilometara odavde. Nastavlja da se oporavlja u svom
udobnom gnezdašcetu, severno od Roklanda. Njena prijateljica Dženi ljubazno se složila da
mi pomogne da završim posao do kraja.“
„Nekako sumnjam da ljubaznost ima bilo kakve veze s tim. Ispravi me ako grešim.“
„Uđi. Napolju je već vruće. Kasnije ćeš se preparkirati.“
Sporo se peo uz stepenice, čak i pomoću štapa. Morao sam da ga pridržim kad se
zateturao. Ruka koju sam uhvatio svela se na kost s tankim kožnim omotačem. Dahtao je
kad smo stigli do vrha stepeništa.
„Moram da se odmorim“, rekao je i utonuo u najbližu stolicu za ljuljanje na verandi.
Posmatrao sam ga naslonjen na ogradu.
„Gde je Rudi? Mislio sam da će on biti bolničar.“
Džejkobs me je počastio još više jednostranim osmehom. „Rudi i Norma dali su otkaz
nedugo posle isceliteljske sesije s gospođom Soderberg u istočnoj sobi. U poslednje vreme
teško je naći dobru poslugu. To se ne odnosi na ovde prisutne, naravno.“
„Unajmio si Noultonovu.“
„Jesam. Na dobitku sam. Zaboravila je više o medicini no što će Rudi Keli ikad znati.
Hoćeš li mi dati ruku?“
Pomogao sam mu da se uspravi na noge. Ušli smo u rashlađenu kuću.
„U kuhinji ćeš naći sok i pecivo. Posluži se. Pronaći ćeš me u glavnom predvorju.“
Nisam dirao pecivo, ali sam nasuo čašicu soka od pomorandže iz bokala u ogromnom
frižideru. Vratio sam ga na mesto i pregledao zalihe. Bilo je dovoljno hrane za desetak dana.
Dve nedelje, ako povedemo računa. Hoćemo li toliko vremena provesti ovde, ili će Dženi
Noulton ili moja malenkost otići u nabavku u Jarmut, verovatno najbliži grad sa
supermarketom?
Usluge bezbednosne kompanije su otkazane. Džejkobs je pronašao zamenu za bolničara
- što me nije sasvim iznenadilo, s obzirom na njegovo sve krhkije zdravlje - ali ne i za
kućepaziteljku, što me je (zajedno s drugim činiocima) upućivalo na zaključak da mu Dženi
253
Knjigoteka
sprema obroke i verovatno menja posteljinu. U odmaralištu nas je bilo samo troje. Tako
sam tad mislio.
Ispostavilo se da nas je četvoro.
Glavno predvorje je sa severne strane bilo u staklu. Iz njega se pružao pogled na
Longmedou i Skajtop. Nisam video kolibu, ali sam nazirao gvozdeni stub. Štrčao je ka
magličastom nebu. Posmatrao sam ga. Sve je konačno počelo da dolazi na svoje mesto u
mom umu... ali polako, čak i tada. Džejkobs mi je uskraćivao ključni komad slagalice, bez
kog nisam mogao dobiti kristalno jasnu sliku. Reći ćete da je trebalo da je vidim, da su svi
komadići bili tu. Ali ja nisam detektiv, već gitarista. Nikad nisam bio najbrži hrt na stazi kad
je reč o deduktivnom zaključivanju.
„Gde je Dženi?“, pitao sam. Džejkobs je seo na kauč. Utonuo sam u meku fotelju, preko
puta njega. Imao sam utisak da će me pojesti u jednom zalogaju.
„Zauzeta je.“
„Šta radi?“
„To te se ne tiče. Uskoro ćeš saznati.“ Nagnuo se napred, s rukama na vrhu štapa. Ličio je
na pticu grabljivicu, koja će uskoro biti prestara za letenje. „Imaš pitanja. Razumem to bolje
no što misliš, Džejmi - znam da je ljubopitljivost jedan od važnih razloga tvog prisustva na
Kozjoj planini. Dobićeš odgovore, ali verovatno ne danas.“
„Kada?“
„Teško je reći, ali uskoro. U međuvremenu ćeš pripremati hranu i dolaziti kad
pozvonim.“
Pokazao mi je belu kutiju - ne mnogo različitu od one što sam je nedavno koristio u
istočnoj sobi. Ova je imala dugme umesto kliznog prekidača i utisnuto ime proizvođača:
Notifleks. Zvona su se oglasila kad je pritisnuo dugme. Zvonila su u svim prostorijama u
prizemlju.
„Ne moraš da mi pomažeš da odem do toaleta - još to mogu sam. Bojim se da ćeš morati
da dežuraš dok se tuširam. Za slučaj da se okliznem. Tu je gel koji ćeš mi dva puta dnevno
utrljavati u leđa i kukove. Takođe ćeš mi donositi veliki broj obroka u apartman. Ne zato što
sam lenj ili zato što želim da te preobrazim u batlera, već zato što se brzo umaram. Moram
da prikupljam snagu. Imam još jedan zadatak, veliki i krajnje značajan poduhvat. Moram
imati dovoljno snage kad kucne čas.“
254
Knjigoteka
„Rado ću ti spremati i servirati hranu, ali, što se medicinskih usluga tiče, pretpostavljam
da će Dženi Noulton biti bolje...“
„Rekao sam ti da je zauzeta, stoga ti moraš preuzeti njen... zašto me tako gledaš?“
„Setio sam se dana u kom smo se sreli. Imao sam šest godina, ali sam ga dobro zapamtio.
Pravio sam planinu od zemlje...“
„Jesi. I ja se dobro sećam tog dana.“
„... Igrao sam se vojnicima. Senka je pala preko mene. Podigao sam glavu i ugledao tebe.
Pada mi na pamet da se tvoja sen nadvijala nada mnom čitavog života i da bi trebalo da se
odvezem odavde iz ovih stopa da bih se izmakao ispod nje.“
„Ali nećeš.“
„Ne. Neću. Ali nešto ću ti reći. Sećam se kakav si čovek bio - kako si kleknuo na kolena
pored mene i kako si se uključio u igru. Sećam se tvog osmeha. Kad se sad osmehneš, vidim
samo kez. Kad sad progovoriš, nižeš naređenja: uradi ovo, uradi ono, kasnije ću ti objasniti
zašto. Šta si napravio od sebe, Čarli?“
S mukom je ustao s kauča. Odmahnuo je rukom kad sam krenuo da mu pomognem.
„Tvoje pitanje pokazuje da je pametan dečak izrastao u glupog muškarca. Makar se nisam
okrenuo drogama kad sam izgubio suprugu i sina.“
„Imaš tajni elektricitet. To je tvoja droga.“
„Hvala ti na dragocenom uvidu. Završimo ovaj besmisleni razgovor. Nekoliko soba na
prvom spratu je namešteno. Siguran sam da ćeš naći neku da ti odgovara. Želim sendvič sa
salatom od jaja za ručak. Čašu obranog mleka i kolač od ovsa sa suvim grožđem. Rečeno mi
je da su cerealije dobre za creva.“
„Čarli...“
„Nemoj više“, rekao je. Šepao je ka liftu. „Uskoro ćeš sve znati. U međuvremenu, zadrži
svoje malograđansko mišljenje za sebe. Ručak je u podne. Donesi ga u Apartman Kuper.“
Ostavio me je previše zaprepašćenog da progovorim.
Prošla su tri dana.
Napolju je bilo nepodnošljivo vruće. Horizont je treperio od vlažne izmaglice. U zgradi je
bilo sveže i prijatno. Spremao sam obroke. Druge noći mi se pridružio na večeri. Inače je jeo
u apartmanu. Čuo bih televizor u hodniku kad god sam mu donosio hranu. Zvuk je bio tako
255
Knjigoteka
jak da sam zaključio da mu sluh popušta. Izgleda da je najčešće gledao kanal specijalizovan
za vremensku prognozu. Ugasio bi televizor kad god bih pokucao na vrata s poslužavnikom.
Tih dana upoznavao sam se sa osnovama bolničarskog posla. Mogao je da se skine i
pusti vodu ispod tuša. Koristio je invalidsku stolicu za tuširanje da bi se lakše nasapunjao i
isprao. Sedeo sam na krevetu, čekajući njegov poziv. Isključio bih vodu kad bi me pozvao.
Pomogao bih mu da izađe iz kade i da se osuši. Telo mu se svelo na opustošeni ostatak
onoga što je bilo kad je radio kao metodistički sveštenik i zabavljač na vašarima. Kukovi su
mu štrcali kao kosti na očerupanoj ćurki za Dan zahvalnosti. Svako rebro bacalo je senku.
Butine su se istopile. Zbog šlogova se naginjao udesno dok sam mu pomagao da se vrati u
krevet.
Trljao sam ga gelom protiv bolova. Zatim bih uzeo pilule iz plastične kese, gde je bilo
pregradaka koliko i klavirskih dirki. Gel bi počeo da deluje kada bi progutao sve pilule.
Lekarije su mu omogućavale da se obuče. Mogao je da odene sve izuzev čarape na levom
stopalu. Ja sam mu je navlačio, ali bih uvek sačekao da obuče bokserice. Nisam hteo da se
suočavam s njegovom matorom kitom.
„Dobro je“, rekao bi kad bih mu navukao čarapu na mršavi list. „Ostatak ću sam. Hvala ti,
Džejmi.“
Nikad nije propustio da mi zahvali. Uključio bi televizor čim bih izašao iz njegovog
apartmana.
To su bili dugi, dugi dani. Bazen odmarališta bio je suv. Bilo je prevruće za šetnju.
Postojala je teretana. Kad nisam čitao (u odmaralištu je bila biblioteka sa žalosnim izborom,
uglavnom Erlom Stenlijem Gardnerom, Luisom l’Amurom i sažetim knjigama u izdanju
Riders dajdžesta), vežbao sam u rashlađenoj raskoši teretane. Prelazio sam kilometre na
pokretnoj traci. Obrtao sam pedale na biciklu bez točkova. Peo sam se uz veštačke
stepenice i dizao tegove.
Televizor u mojim odajama imao je samo jedan program, Kanal 8 iz Poland Springa.
Prijem je bio slab, a slika negledljiva. Isto je važilo za veliki televizor na zidu predvorja.
Pretpostavljao sam da negde postoji satelitska antena. Samo je Čarli Džejkobs bio prikačen
za nju. Mislio sam da ga pitam za dodatne programe, ali sam odustao. Čarli nikad nije davao
ništa za džabe.
256
Knjigoteka
Veoma loše sam spavao, uprkos silnom vežbanju. Vratila mi se godinama odsutna noćna
mora: mrtvi članovi porodice koji kod kuće sede za trpezarijskim stolom i buđava
rođendanska torta koja porađa goleme insekte.
Ujutru tridesetog jula probudio sam se malo posle pet ujutru. Učinilo mi se da sam nešto
čuo u prizemlju. Procenio sam da je to ostatak mog sna i ponovo legao i zatvorio oči. Tonuo
sam u san kad sam ponovo čuo tihi zveket. Podsećao je na zveckanje kuhinjskog posuđa.
Ustao sam, obukao farmerke i požurio u prizemlje. Kuhinja je bila prazna. Ugledao sam
nekog kroz prozor. Silazio je zadnjim stepenicama pored rampe za utovar. Izašao sam na
vreme da ugledam kako Dženi Noulton seda za volan golf kolica s natpisom ODMARALIŠTE
KOZJA PLANINA. Na sedištu kraj nje bila je činija sa četiri jajeta.
„Dženi! Čekaj!“
Krenula je. Osmehnula se kad me je prepoznala. Zaslužila je peticu zbog tog napora, iako
osmeh nije ličio ni na šta. Izgledala je deset godina starije nego kad sam je poslednji put
video. Tamni podočnjaci poručivali su mi da nisam jedina osoba bez sna u odmaralištu.
Prestala je da boji kosu. Imala je pet centimetra sedina ispod sjajnocrne farbe.
„Probudila sam te, zar ne? Izvini, ali sam si kriv. Mašina za pranje sudova puna je lonaca
i šerpi. Zakačila sam ih laktom. Zar te majka nije naučila da je koristiš?“
Odgovor na to pitanje bio je nije, zato što je nismo imali. Majka me je naučila da je lakše
ostaviti da se sudovi sasvim osuše na vazduhu, sve dok ih nema previše. Ali nisam bio
raspoložen za raspravu o higijeni u kuhinji.
„Šta radiš ovde?“
„Došla sam po jaja.“
„Znaš da te nisam to pitao.“
Skrenula je pogled. „Ne mogu da ti kažem. Dala sam reč. Zapravo, potpisala sam
ugovor.“ Nasmejala se bez imalo veselja. „Ne verujem da bi se održao na sudu, ali
nameravam da ga poštujem. Dužna sam, baš kao i ti. Sem toga, uskoro ćeš saznati.“
„Hoću da znam sada.“
„Moram da idem, Džejmi. Ne želi da razgovaramo. Naljutiće se ako sazna za ovo. Htela
sam nekoliko jaja. Poludeću ako vidim još jednu činiju kukuruznih pahuljica.“
„Možeš da se odvezeš do Fud Sitija u Jarmutu i kupiš koliko god hoćeš jaja, ako tvoj auto
nema crknuti akumulator.“
257
Knjigoteka
„Ne idem nikud dok ne bude gotovo. Ni ti. Nemoj ništa da me pitaš. Moram da držim
reč.“
„Zbog Astrid.“
„Pa... plaća me mnogo za malo rada, dovoljno da se penzionišem. Ipak, uglavnom ovo
činim zbog Astrid.“
„Ko se brine o njoj, dok si ovde? Neko bi trebalo to da radi. Ne znam šta ti je Čarli rekao,
ali posle njegovih tretmana ponekad se javljaju propratni efekti, i oni mogu biti...“
„Dobro je zbrinuta, ne moraš da se brineš zbog toga. Imamo... dobre prijatelje u lokalnoj
zajednici.“
Osmeh joj je ovog puta bio jači, prirodniji. Konačno sam shvatio.
„Vi ste ljubavnice, zar ne? Ti i Astrid?“
„Partnerke. Zakazale smo venčanje nedugo nakon što su istopolni brakovi legalizovani u
Mejnu. Odmah zatim se razbolela. Samo to ti mogu reći. Idem. Ne mogu dugo da
odsustvujem. Ne brini, ostavila sam ti dovoljno jaja.“
„Zašto ne možeš dugo da odsustvuješ?“
Odmahnula je glavom. Izbegavala je moj pogled. „Moram da idem.“
„Da li si bila ovde kad smo razgovarali telefonom?“
„Nisam... ali znala sam da ću biti.“
Gledao sam kako se spušta nizbrdo. Točkovi kolica za golf ostavljali su tragove na
dijamantskoj rosi. Ti dragulji neće dugo opstati. Dan tek što je počeo, a već je bilo dovoljno
toplo da mi znoj izbije ispod pazuha i na čelu. Nestala je među drvećem. Znao sam da bih
našao stazu ukoliko bih krenuo za njom. I da bih, ako bih krenuo stazom, stigao do kolibe.
Onde gde sam u drugom životu ležao bok uz bok i grudi uz grudi sa Astrid Soderberg.
Prizemlje se, nedugo posle deset ujutru, dok sam čitao delo Tajanstveni događaji u Stajlsu
(jednu od najdražih knjiga pokojne sestre), ispunilo zvonjavom Džejkobsove spravice.
Popeo sam se do Apartmana Kuper. Nadao sam se da ga neću pronaći kako leži na podu sa
slomljenim kukom. Uzalud sam se brinuo. Bio je odeven i oslonjen na štap. Gledao je kroz
prozor. Okrenuo se prema meni. Osmotrio me je blistavim očima.
„Mislim da bi danas mogao biti naš dan“, rekao je. „Budi spreman.“
Ali nije bio. Kad sam mu doneo večeru - ječmenu supu i sendvič sa sirom - televizor se
nije čuo, a on nije hteo da otvori vrata. Povikao mi je kroz njih da odem, kao jogunasto dete.
258
Knjigoteka
„Moraš da jedeš, Čarli.“
„Potrebni su mi mir i tišina! Ostavi me na miru!“
Vratio sam se oko deset uveče, s namerom da oslušnem ispred vrata. Pitaću ga želi li
tost pre no što zaspi, ako budem čuo televizor. Televizor je bio isključen, ali je Džejkobs bio
budan. Razgovarao je s nekim telefonom. Govorio je preglasno, kao i svi ljudi koji slabije
čuju.
„Neće otići dok ne budem spreman! Postaraj se za to! Zbog toga te plaćam, stoga se
postaraj za to\“
Problemi - po svoj prilici sa Dženi. Bila je blizu odluke da digne ruke. Htela je da ode
negde. Povratak dole na istok, u dom koji je delila sa Astrid, bio je najverovatnije odredište,
sve dok mi nije palo na pamet da je razgovarao s njom. Šta bi to značilo? Jedino što mi je
palo na pamet bilo je da glagol otići obično ima posebno značenje za ljude Džejkobsovog
godišta.
Otišao sam a da nisam zakucao na vrata njegovog apartmana.
Ono što je čekao - što smo svi čekali - stiglo je sutradan.
Zvonjava se razlegla oko jedan, nedugo posle ručka. Vrata njegovog apartmana bila su
otvorena. Približavao sam im se, slušajući spikera koji je govorio kako je toplo iznad
Meksičkog zaliva i šta to znači za predstojeću sezonu uragana. Spikerov glas utihnuo je
zbog niza neprijatnih zvukova sličnih zujanju. Ušao sam i ugledao crvenu traku s
obaveštenjem u dnu ekrana. Nestala je pre no što sam stigao da je pročitam. Umeo sam da
prepoznam meteorološko upozorenje kad ga vidim.
Nepogoda usred dugog vrelog perioda podrazumevala je grmljavinu, ona je
podrazumevala munje, a one Skajtop. Kladio bih se da i Džejkobs deli to mišljenje.
Još jednom bio je potpuno obučen. „Danas neće biti lažnih uzbuna, Džejmi. Oluja je u
državi Njujork, ide na istok i jača usput.“
Zujanje je ponovo počelo. Ovog puta pročitao sam tekst na traci: METEOROLOŠKA
UZBUNA ZA OBLASTI JORK, KAMBERLAND, ANDROSKOGIN, OKSFORD I KASL SVE DO DVA
SATA UJUTRU PRVOG AVGUSTA. MOGUĆNOST OLUJE S GRMLJAVINOM 90%. TAKVE OLUJE
PROIZVODE JAKU KIŠU, SNAŽNE VETROVE I GRAD VELIČINE LOPTICA ZA GOLF. NE
PREPORUČUJEMO AKTIVNOSTI VAN ZATVORENOG PROSTORA.
Ne seri, Šerloče, pomislio sam.
259
Knjigoteka
„Ovakve oluje se ne rasipaju, niti menjaju pravac“, reče Čarli. Govorio je sa smirenošću
koju je dugovao ludilu ili apsolutnoj sigurnosti. „Ne mogu. Ona neće još dugo izdržati.
Prestar sam i previše bolestan da počnem iz početka s nekim drugim. Hoću da dovezeš
kolica za golf ispred utovarne rampe kod kuhinje. Budi spreman za polazak, na moj poziv.“
„Do Skajtopa“, rekao sam.
Osmehnuo se jednostranim osmehom. „Idi. Moram da pratim ove oluje. Proizvode preko
stotinu munja na sat, u Oblasti Olbani. Zar to nije divno?“
To nije reč koju bih odabrao. Ne sećam se koliko volti je rekao da ima jedna munja, ali
sam znao da ih ima mnogo.
Da se mere milionima.
Čarlsovo zvono se oglasio nešto posle pet po podne. Požurio sam uz stepenice. Jedan deo
mene nadao se da ću ga zateći obeshrabrenog i gnevnog, dok je drugi deo bio prokleto
radoznao, radoznaliji no ikad. Pomislio sam da će taj deo biti zadovoljan zato što je mrak
sve brže nastupao sa zapada. Čuo sam odjeke daleke grmljavine. Bili su sve bliži. Vojska je
marširala nebesima.
Džejkobs se još naginjao udesno, ali ga je uzbuđenje - vrcalo je iz njega - vidno
podmladilo. Kutija od mahagonija bila je na stolu. Ugasio je televizor i uključio laptop.
„Pogledaj ovo, Džejmi! Zar nije divno!“
Na ekranu je bila projekcija vremenskih prilika za tu noć. Pokazivala je usku kupu
narandžaste i crvene boje koja je prelazila preko Oblasti Kasl. Prognoza je predviđala
najveću verovatnoću lošeg vremena između sedam i osam. Pogledao sam na sat i video da
je pet i petnaest.
„Zar nije? Zar nije divna?“
„Ako ti tako kažeš, Čarli.“
„Sedi, ali mi prvo donesi čašu vode, molim te. Moram nešto da ti objasnim. Mislim da ću
imati dovoljno vremena, iako ćemo brzo krenuti. Vašarski prevaranti rekli bi da ćemo dati
vatru tabanima.“ Zacerekao se.
Izvadio sam bocu vode iz frižidera za barom. Nasuo sam je u skupu kristalnu čašu. Gosti
Apartmana Kuper bili su pretplaćeni na najbolju uslugu. Gucnuo je i zadovoljno mljacnuo
usnama. Mogao je da me poštedi tog rituala. Grmljavina je tutnjala. Pogledao je u pravcu
zvuka sa osmehom čoveka koji čeka dolazak starog prijatelja. Usmerio je pažnju na mene.
260
Knjigoteka
„Poznato ti je da sam namlatio grdne pare izigravajući pastora Denija. Uložio sam ih u
dve stvari, umesto da ih potrošim na mlažnjake, štenare s grejanjem i pozlaćene slavine.
Jedna je bila privatnost - naslušao sam se pagana koji kliču Isusu za čitav život. Drugi deo
imetka otišao je firmama za privatne istrage. Tačno dvanaest njih. Birao sam najbolje od
najboljih, u deset najvećih američkih gradova. Zadužio sam ih da pronađu određene ljude i
da ih prate, osobe koje pate od izvesnih bolesti. Prilično retkih. Pratili su osam bolesti.“
„Bolesne ljude? Ne one koje si ti izlečio? Zato što si mi to rekao.“
„Pratili su i reprezentativni uzorak izlečenih - nisi se samo ti zanimao za propratne
efekte, Džejmi - ali to nije bio njihov glavni posao. Pre deset godina pronašli su nekoliko
stotina ljudi koji su patili od osam ciljanih bolesti. Slali su mi izveštaje. Al Stemper se bavio
dosijeima, dok nije napustio moju službu. Otada se ja time bavim. Veliki broj tih nesrećnika
je u međuvremenu umro. Drugi su ih zamenili. Dobro znaš da su ljudi rođeni za bolest i
tugu.“
Grmljavina je odgovorila umesto mene. Nebo na zapadu sad je bilo natušteno i
zlovoljno.
„Kako je moje proučavanje napredovalo...“
„Da li je knjiga De Vermis Mysteriis bila deo tvojih proučavanja, Čarli?“
Zaprepašćeno se trgao i opustio. „Svaka čast. De Vermis nije bila samo deo mojih
proučavanja već njihov temelj. Znaš, Prin je poludeo. Skončao je u nemačkom zamku. Bavio
se apstraktnom matematikom i jeo bube. Pustio je nokte i jedne noći razrezao sebi grkljan.
Umro je u trideset sedmoj, ispisujući jednačine na podu svoje sobe.“
„Stvarno?“
Slegnuo je jednim ramenom. Taj gest propratio je jednostranim osmehom. „Ko bi ga
znao? To je opominjuća priča, ali valja imati na umu da slična svedočanstva o vizionarima
ostavljaju tipovi koji žele da niko ne krene stopama preminulih velikana. Uglavnom
religiozni tipovi, nadzornici Nebeskog osiguravajućeg društva. To sad nije bitno. Drugi put
ćemo o Prinu.“
Sumnjam u to, pomislio sam.
„Moje proučavanje je napredovalo, istražitelji su, paralelno s njim, započeli proces
eliminacije. Stotine su postale desetine. Početkom ove godine desetine su se svele na deset
imena, a ona na tri.“ Nagnuo se napred. „Tragao sam za onim što sam oduvek nazivao
Omega Pacijentom.“
261
Knjigoteka
„Poslednjim izlečenjem.“
To ga je po svoj prilici zabavilo. „Moglo bi se reći. Da, zašto da ne? To nas dovodi do
tužne priče o Meri Fej. Imaću dovoljno vremena da ti je ispričam pre no što stignemo do
radionice.“ Promuklo se nasmejao. Taj smeh podsetio me je na Astridin kreštavi glas pre
izlečenja. „Pretpostavljam da bih je mogao nazvati Radionica Omega. Samo što je ona i
dobro opremljena bolnička soba.“
„Kojom upravlja bolničarka Dženi.“
„Bila je prvoklasno otkriće, Džejmi! Rudi Keli bi zanemeo... ili bi urlajući odjurio niz put,
kao štene sa osom u uvetu.“
„Ispričaj mi priču“, rekao sam. „Hoću da znam u šta se upuštam.“
Oslonio se na naslon. „Nekada davno, sedamdesetih, venčali su se Frenklin Fej i Dženis
Seli. Diplomirali su na engleskom odeljenju Univerziteta Kolambija. Zajedno su predavali.
Frenklin je bio pesnik, sa odštampanim zbirkama. Čitao sam ih, prilično su dobre. Postao bi
velikan pisane reči da je imao nešto više vremena. Njegova supruga je napisala disertaciju o
Džejmsu Džojsu i predavala englesku i irsku književnost. Dobili su ćerku 1980. godine.“
„Meri.“
„Da. Ponudili su im mesta predavača u Američkom koledžu u Dablinu, godine 1983, u
okviru dvogodišnjeg programa razmene. Pratiš li me?“
„Da.“
„Fejovi su, u leto 1985. godine, dok si ti svirao muziku, a ja radio na vašaru s Munjevitim
portretima, odlučili da obiđu Irsku, pre povratka u Sjedinjene Američke Države. „Jednog
dana zaustavili su se na ručku u pabu u Oblasti Ofali. Nedugo posle ručka sudarili su se s
kamionom. Gospodin i gospođa Fej poginuli su na mestu. Dete se vozilo na zadnjem sedištu,
vezano. Preživelo je s teškim povredama.“
To je veoma ličilo na nesreću u kojoj su poginuli njegova supruga i sin. Tada sam
pomislio da je svestan toga, ali više nisam siguran.
„Vozili su se pogrešnom stranom puta, u tome je bio štos. Moja teorija je da je Frenklin
popio jednu čašu piva ili vina više no što je trebalo i da je zaboravio da je u Irskoj, vrativši
se staroj navici - vožnji na desnoj strani. Isto se desilo onom američkom glumcu. Ne mogu
da se setim njegovog imena.“
Setio sam se, ali nisam video razloga da ga pominjem.
262
Knjigoteka
„Mala Meri Fej je u bolnici dobila niz transfuzija krvi. Naslućuješ li epilog?“ Nastavio je
kad sam odmahnuo glavom: „Krv je bila zaražena, Džejmi. Inficirala se prionom koji
prouzrokuje Krojcfeld-Jakobovu bolest, opštepoznatu kao bolest ludih krava.“
Ponovo je zagrmelo. Sad je to bila eksplozija umesto mrmora.
„Ujak i ujna preuzeli su brigu o Meri. Dobro je prolazila u školi. Postala je sekretarica u
advokatskoj kancelariji. Vratila se na koledž da bi diplomirala pravo. Napustila ga je posle
dva semestra i nastavila da radi kao sekretarica u pravničkoj firmi. To je bilo 2007. godine.
Bolest je vrebala u njoj sve do prošlog leta. Počela je da dobija simptome koji se
poistovećuju s uzimanjem droga, nervnim slomom ili s oba poremećaja. Dala je otkaz.
Ponestalo joj je novca. Oktobra 2013. godine dobila je fizičke simptome: mioklonus,
ataksiju, grčeve. Prion se potpuno razbudio. Bacio se na posao, bušeći rupe u njenom
mozgu. Ispitivanje kičmene moždine i magnetna rezonanca konačno su ukazali na krivca.“
„Isuse“, rekao sam. U glavi je počelo da mi se vrti sećanje na televizijski prilog koji sam
video na turneji: krava u blatnjavoj staji, raširenih nogu, zabačene glave, prevrnutih očiju,
bezumno muče dok pokušava da ustane.
„Isus nije mogao da pomogne Meri Fej“, rekao je.
„Ali ti možeš.“
Odvratio mi je nejasnim pogledom. Okrenuo je glavu ka sve tamnijem nebu.
„Pomozi mi. Ne nameravam da propustim sastanak s munjama. Čekam ga čitavog
života.“ Pokazao je na kutiju od mahagonija na kraju stola. „I ponesi to. Potrebno mi je ono
što je unutra.“
„Magične šipke umesto magičnog prstenja.“
Odmahnuo je glavom. „Ne za ovo.“
Spustili smo se liftom. Stigao je do predvorja i pao u stolicu pored mrtvog kamina. „Idi u
skladište na kraju hodnika u istočnom krilu. Tamo ćeš naći komad opreme koji sam dosad
izbegavao.“
Ispostavilo se da je reč o staromodnim invalidskim kolicima s pletenim sedištem i
gvozdenim točkovima koji su škripali kao sam pakao. Dokotrljao sam ih do predvorja.
Pomogao sam mu da se premesti u njih. Pružio je ruke ka kutiji od mahagonija. Predao sam
mu je - ne bez zebnje. Privio ju je na grudi kao bebicu. Nastavio je priču s pitanjem dok sam
ga gurao kroz restoran i pustu kuhinju.
263
Knjigoteka
„Možeš li da pogodiš zašto je gospođica Fej napustila studije prava?“
„Zato što se razbolela.“
Ljutito je odmahnuo glavom. „Da li si me slušao? Prion je u to doba još bio uspavan.“
„Shvatila je da joj se pravo ne dopada? Nije imala dovoljno dobre ocene?“
„Ni jedno ni drugo.“ Okrenuo se prema meni i nabrao obrve. „Meri Fej je heroina
savremenog doba, samohrana majka. Njeno dete, dečak po imenu Viktor, sad ima sedam
godina. Nikad ga nisam video. Meri nije htela da mi to dopusti, ali mi je pokazala dečakove
fotografije dok smo razgovarali o njegovoj budućnosti. Podseća me na mog dečačića.“
Stigli smo do vrata utovarne rampe, ali ih nisam otvorio. „Da li klinac ima isto što i ona?“
„Ne. Zasad nema.“
„Hoće li dobiti?“
„Nemoguće je tvrditi s potpunom sigurnošću, ali bio je negativan na K-J prion. Do sada,
naravno.“ Ponovo je zagrmelo. Vetar je bivao sve jači. Treskao je vratima i potmulo zavijao
ispod streha. „Hajde, Džejmi. Moramo da krenemo.“
Stepenice na tovarnoj rampi bile su previše strme da bi se Džejkobs spustio pomoću štapa.
Stoga sam ga preneo na rukama. Bio je zapanjujuće lak. Spustio sam ga na suvozačevo
sedište kolica za golf i seo za volan. Ponovo je zagrmelo dok smo se vozili pošljunčanom
stazom po prostranom travnjaku. Oblaci zapadno od nas behu purpurnocrni dimnjaci.
Munje su se pred mojim očima račvale s njihovih nadutih trbuha na tri različite strane.
Oluja nas sigurno neće mimoići. Kad udari, potrešće naš svet.
Čarli je rekao: „Pre mnogo godina ispričao sam ti kako gvozdena šipka na Skajtopu
privlači munje, mnogo češće od običnog gromobrana. Sećaš li se toga?“
„Da.“
„Jesi li ikad došao ovamo da vidiš kako to izgleda?“
„Nisam.“ Slagao sam bez oklevanja. Ono što se desilo na Skajtopu leta 1974. godine
ticalo se mene i Astrid. Pretpostavljam da sam mogao reći Bri, da me je ikad pitala za prvi
put, ali ne i Čarliju Džejkobsu. Nikad njemu.
„U De Vermis Mysteriis Prin govori o gigantskoj mašineriji koja pokreće točkove vasione i
reci moći koja je pokreće. Zove tu reku...“
„Potestas magnum universum“, rekao sam.
264
Knjigoteka
Zurio je u mene. Žbunaste obrve izvile su se do nekadašnje linije kose. „Pogrešio sam u
vezi s tobom. Nisi ti glup.“
Vetar je snažno duvao. Talasao je nedeljama nepokošenu travu. Brza vazdušna struja još
je bila topla. Kiša će doći kad zahladni.
„To su munje, zar ne?“, rekao sam. „One su potestas magnum universum.“
„Nisu, Džejmi.“ Obraćao mi se gotovo nežno. „Uprkos svoj voltaži, munje su samo
potočići moći, jedni od mnogih koji hrane ono što zovem tajnim elektricitetom. I tajni
elektricitet, ma kako čudesan bio, predstavlja samo pritoku. Hrani nešto mnogo veće, moć
nepojmljivu ljudskim bićima. To je potestas magnum universum o kom Prin piše. To je ono
što ću danas crpsti. Munje... i ovo“ - podigao je kutiju koščatim rukama - „samo su sredstvo
za postizanje cilja.“
Zašli smo među drveće. Sledili smo stazu kojom je Dženi odvezla jaja. Grane su se
njihale iznad nas. Lišće što će uskoro vetar otkinuti i odneti bilo je zauzeto nespokojnim
razgovorom. Naglo sam skinuo nogu s papučice za gas. Kolica za golf zaustavila su se u
mestu, kao što čine sva vozila na električni pogon.
„Možda bi trebalo da me izostaviš iz ove priče, ako planiraš da crpiš tajne vasione.
Izlečenja su već dovoljno zastrašujuća. Sad govoriš o... ne znam... o otvaranju vrata.“
Malih, pomislio sam. Pokrivenih mrtvim bršljanom.
„Smiri se“, rekao je. „Da, postoje vrata - Prin govori o njima. Verujem da je Astrid o njima
pričala - ali ne želim da ih otvorim. Želim samo da virnem kroz ključaonicu.“
„Zašto, za boga miloga?“
Pogledao me je s neobuzdanim prezrenjem. „Da li si ti ipak budala? Kako bi nazvao
vrata koja su zatvorena pred čitavim čovečanstvom?“
„Zašto mi ne kažeš?“
Uzdahnuo je, kao da želi da mi da do znanja da sam beznadežan. „Samo nastavi da voziš,
Džejmi.“
„A ukoliko ne budem hteo?“
„U tom slučaju nastaviću peške. Puzaću kad noge odbiju da me nose.“
Blefirao je, naravno. Nije mogao da nastavi bez mene. Tada to nisam znao. Nastavio sam
da vozim.
265
Knjigoteka
Koliba u kojoj sam vodio ljubav sa Astrid je nestala. Na mestu naherenog, urušenog,
grafitima išaranog zdanja uzdizala se bela čvrsta kolibica. Tu je bio i četvrtast travnjak i
nešto letnjeg cveća koje će nestati do kraja dana, zbrisano olujom. Istočno od kolibice
pružao se asfaltirani, a ne pošljunčani put kakav sam pamtio s putovanja do Skajtopa sa
Astrid. Završavao se pred granitnom izbočinom s koje je gvozdena šipka štrcala ka crnom
nebu.
Dženi je stajala na pragu, s rukama prekrštenim ispod grudi. Nosila je bluzu s cvetnim
motivima i najlon pantalone. Obuhvatila je laktove, kao da joj je hladno. Stetoskop joj je
visio oko vrata. Zaustavio sam se pred stepenicama i obišao golf kolica. Stigao sam do
Džejkobsa, koji se upinjao da siđe. Dženi je sišla niz stepenice. Pomogla mi je da ga
uspravim.
„Hvala bogu što si ovde!“ Morala je da viče da bih je čuo zbog sve jačeg vetra. Borovi i
smreke savijali su se i klanjali pred njim. „Mislila sam da posle svega nećeš doći!“
Grmljavina se prolomila. Uplašeno se trgnula kad je sevnula munja.
„Ulazi unutra!“ povikao sam na nju. „Odmah!“ Ledeni vetar se vratio. Moja znojava koža
beležila je promenu u vazduhu kao termometar. Oluja je bila na samo nekoliko minuta od
nas.
Izneli smo Džejkobsa uz stepenice. Nosili smo ga između sebe. Oskudni ostaci njegove
kose zavijorili su se na mahnitom vetru. Čuo sam neobičan zvuk iz pravca Skajtopa.
Pogledao sam u tom pravcu i video kamenčiće, koje su munje iz prethodnih oluja okrunile s
granitne stene. Vetar ih je terao niz padinu, preko ivice u ambis.
Ušli smo, ali Dženi nije mogla da zatvori vrata. Uspeo sam da ih zatvorim, ali tek po cenu
ozbiljnih napora. Zavijanje vetra bilo je nakon toga nešto tiše. Čuo sam krckanje drvenih
kostiju kolibice. Delovala je dovoljno čvrsto. Nećemo biti oduvani. Gvozdena šipka privući
će sve udare munja. Nadao sam se da će tako biti.
„U kuhinji je pola boce viskija.“ Džejkobsu ništa nije falilo, osim što je ostao bez daha.
„Izuzev ako je nisi ispraznila, gospođice Noulton?“
Odmahnula je glavom. Bila je bleda, raširenih, blistavih očiju - ne od suza, već od užasa.
Trzala se posle svakog naleta grmljavine.
„Donesi mi malo viskija“, rekao mi je Džejkobs. „Ne više od jednog prsta. Naspi nešto
viskija sebi i gospođici Noulton. Nazdravićemo uspehu našeg poduhvata.“
266
Knjigoteka
„Ne želim piće i ne želim da ičemu nazdravljam“, reče Dženi. „Hoću samo jedno - da se
ovo što pre završi. Bila sam luda kad sam pristala da dođem ovamo.“
„Hajde, Džejmi“, reče Džejkobs. „Donesi tri čaše. I požuri. Tempus fugit.“
Boca je bila na radnoj površini, pored sudopere. Poredao sam tri čaše za sok i nasuo po
prst viskija u svaku. Retko sam pio, iz straha da me alkohol ne odvede do droge. Ovo piče
bilo mi je potrebno.
Dženi nije bila u dnevnoj sobi kad sam doneo piće. Plava munja sevnula je kroz prozore,
lampe su zatreptale i ponovo zasvetlele.
„Morala je da se pobrine za našu pacijentkinju“, reče Džejkobs. „Popiću njen viski ako ga
ti ne želiš.“
„Da li si me poslao u kuhinju da bi porazgovarao s njom, Čarli?“
„Govoriš gluposti.“ Osmehnuo se zdravim delom lica. Druga polovina je ostala ozbiljna i
oprezna. Znaš da lažem, poručivala je, ali je prekasno, zar ne?
Dodao sam mu čašu za sok i spustio onu namenjenu Dženi na sto do kauča, pored
ukusno poslaganih časopisa u obliku lepeze. Palo mi je na pamet da sam prvi put ušao u
Astridino telo na mestu na kom je bio taj sto. Budi miran, dušo, rekla mi je, a zatim: Divno je.
Džejkobs je podigao čašu. „Nazdravljam u...“
Ispraznio sam svoju pre no što je stigao da završi rečenicu.
Prekorno me je pogledao i progutao svoj viski - izuzev jedne kapi koja je skliznula niza
zamrznuti deo usta. „Gnušaš me se, zar ne? Žao mi je što se tako osećaš, više nego što će ti
ikad biti jasno.“
„Ne smatram te gnusnim, već zastrašujućim. Takav je svako ko se poigrava sa silama
koje prevazilaze njegovu moć poimanja.“
Uzeo je piće namenjeno Dženi. Staklo je uveličavalo zamrznuti deo njegovog lica.
„Mogao bih da se raspravljam na tu temu, ali čemu to? Oluja zamalo što nije stigla. Naš
odnos okončaće se kad se nebesa ponovo razbistre. Budi čovek makar toliko da priznaš da
si radoznao. Toj osobini u velikoj meri duguješ svoje prisustvo na ovom mestu. Želiš da
znaš. Baš kao i ja. I Prim je hteo to isto. Sirota Dženi je jedina koja se ovde nalazi mimo svoje
volje. Došla je da plati dug ljubavi. To je čini plemenitom. Mi se ne možemo pozvati na tako
nešto.“
Vrata iza njega su se otvorila. Zapahnuli su me mirisi bolesničke sobe - mokraće, kreme
za kožu, sredstva za dezinfekciju. Dženi je zatvorila vrata za sobom. Videla je čašu u
267
Knjigoteka
Džejkobsovim rukama. Uzela ju je i iskapila s grimasom zbog koje su joj žile na vratu
iskočile.
Džejkobs se nagnuo preko štapa. Proučavao ju je izbliza. „Mogu li da pretpostavim...“
„Možeš.“ Grmljavina je eksplodirala. Tiho je kriknula i ispustila praznu čašu za sok na
tepih. Otkotrljala se.
„Vrati joj se“, reče Džejkobs. „Džejmi i ja pridružićemo ti se ubrzo.“
Dženi je bez reči ušla u bolesničku sobu. Džejkobs mi se obratio:
„Dobro me slušaj. Kad uđemo unutra, videćeš orman s leve strane. U gornjoj fioci je
revolver. Dobio sam ga od čuvara Sema. Ne očekujem da će ti biti potreban, ali, ako bude,
Džejmi... ne oklevaj.“
„Zašto bih, za ime božje...“
„Razgovarali smo o izvesnim vratima. Ona vode u smrt. Pre ili kasnije svako od nas
svešće se na um i duh. U tom redukovanom stanju bićemo dovoljno sitni da prođemo kroz
njih. Ostavićemo tela iza nas kao prazne ljušture. Smrt ponekad dolazi kao milost koja
okončava patnje. Prečesto nam stiže kao ubica, puna besmislene okrutnosti i bez trunke
samilosti. Moja supruga i sin stradali su u glupoj i besmislenoj nesreći. Predstavljaju
savršen primer, baš kao i tvoja sestra. Oni su troje među milionima sličnih. Najveći deo
života ustajao sam protiv onih što su pokušavali da objasne tu glupost i besmislicu
brbljarijama o veri i dečjim bajkama o raju. Takve gluposti nisu mogle da me uteše. Siguran
sam da nisu utešile ni tebe. A ipak... postoji nešto.“
Da, pomislio sam kad je grmljavina odjeknula dovoljno snažno i blizu da prodrma
prozorska stakla. Nešto je tamo, iza vrata, i nešto će se desiti. Nešto veoma strašno. Ako to ne
sprečim.
„U mojim eksperimentima nazreo sam nagoveštaje tog nečeg. Video sam njegov oblik u
svakom izlečenju pomoću tajnog elektriciteta. Spoznavao sam ga i preko propratnih
efekata, od kojih su neki i tebi poznati. To su delići neke nepoznate egzistencije s one strane
naših života. Svako se makar jednom zapitao šta leži s druge strane zida smrti. Danas ćemo,
Džejmi, videti taj predeo. Želim da znam šta se desilo mojoj ženi i sinu. Želim da znam šta je
vasiona spremila za nas kad napustimo ovaj život. Nameran sam da to saznam.“
„Nije nam suđeno da to vidimo.“ Umalo što nisam zanemeo od zaprepašćenja. Nisam bio
siguran da me je čuo od zavijanja vetra. Čuo me je.
268
Knjigoteka
„Možeš li mi reći da svakodnevno ne razmišljaš o sestri Kler? Da se ne pitaš da li negde
postoji?“
Ćutao sam. Klimnuo je kao da sam mu odgovorio.
„Naravno da misliš. Uskoro ćemo dobiti odgovore. Meri Fej će nam ih pružiti.“
„Kako?“ Usne su mi utrnule, ali ne od alkohola. „Kako će ti pružiti te odgovore ako je
izlečiš?“
Pogledao me je, kao da se čudi mojoj neupućenosti. „Ne mogu da je izlečim. Osam
bolesti koje sam pomenuo odabrane su na osnovu činjenice da se ne mogu izlečiti tajnim
elektricitetom.“
Vetar je zaurlikao. Prvi mahniti naleti kiše zadobovali su po zapadnoj strani kuće. Kišne
kapi udarale su po prozorskim oknima kao kamenčići.
„Gospođica Noulton isključila je veštačka pluća Meri Fej, dok smo se vozili ovamo. Mrtva
je gotovo petnaest minuta. Krv joj se hladi. Kompjuter u njenoj lobanji, čudesan uprkos
bolesti koja ga je izranjavila, ugasio se.“
„Misliš... stvarno misliš...“ Nisam mogao da završim rečenicu. Bio sam zabezeknut.
„Da. Trebale su mi godine izučavanja i eksperimentisanja da bih dostigao ovaj nivo, ali
da. Nameravam da vratim Meri Fej u neku vrstu života, korišćenjem munja kao puta do
tajnog elektriciteta i njega kao auto-puta do potestas magnum universum-a. Nameravam da
saznam istinu o onom što leži s druge strane vrata koja vode u carstvo smrti. Sići će sa
usana nekog ko je tamo bio.“
„Poludeo si.“ Krenuo sam prema vratima. „Ne želim da imam ikakve veze s ovim.“
„Ne mogu da te zaustavim, ako zaista želiš da odeš“, rekao je, „iako bi izlazak na ovakvu
oluju bio vrhunska ludost. Hoće li ti pomoći ukoliko ti kažem da ću produžiti bez tebe i da bi
to moglo ugroziti život gospođice Noulton, kao i moj? Bilo bi vrlo ironično ako bi umrla tako
brzo nakon Astridinog spasenja.“
Okrenuo sam se, s rukom na kvaci. Kiša je tukla po vratima s druge strane. Munja je
iscrtala kratkoveki plavi pravougaonik na tepihu.
„Saznaćeš šta se dogodilo s Kler.“ Glas mu je bio tih i mek kao svila. Zvučao je kao
najubedljivija verzija pastora Denija.
Bio je to glas slatkorečivog đavola.
„Možda ćeš moći da razgovaraš s njom... da čuješ kako ti kaže da te voli. Zar to ne bi bilo
divno? Pod uslovom da je još tamo, kao svesni entitet, naravno... zar ne želiš da znaš?“
269
Knjigoteka
Munja je ponovo sevnula. Otrovno zelenkastopurpurna iskra probila se kroz procep na
rezi kutije od mahagonija. U trenu se rodila i umrla.
„Gospođica Fej je, ako će te to utešiti, dobrovoljno pristala na ovaj eksperiment. Papiri
su besprekorni. Među njima je i potpisana izjava kojom mi daje ovlašćenje da prekinem
ovaj herojski eksperiment kad god budem hteo. Njen sin biće zbrinut pomoću velikodušnog
fonda koji će ga finansirati do punoletstva, u zamenu za dozvolu da se nakratko i s punim
poštovanjem poslužim njenim ostacima. Kao što vidiš, ovde nema žrtava, Džejmi.“
To ti kažeš, pomislio sam. To ti kažeš.
Grmljavina se ponovo prolomila. Ovog puta sam, trenutak pre sevanja munje, čuo slab
škljocaj. I Džejkobs ga je čuo.
„Kucnuo je čas. Uđi u sobu sa mnom, ili odlazi.“
„Ući ću“, rekao sam. „I moliti da se ništa ne desi. Zato što ovo nije eksperiment, Čarli.
Ovo su đavolska posla.“
„Misli šta hoćeš i moli se koliko hoćeš. Možda ćeš imati više sreće no što sam je ja ikad
imao... iako iskreno sumnjam u to.“
Otvorio je vrata. Krenuo sam za njim i ušao u sobu gde je Meri Fej umrla.
270
Knjigoteka
XIII
OŽIVLJAVANJE MERI FEJ
U sobi gde je Meri Fej umrla postojao je jedan prozor okrenut istoku. Oluja je nastala
gotovo punom snagom. Nisam video ništa izuzev iscepane srebrne kišne zavese. Soba je
bila gnezdo seni, uprkos stonoj lampi. Levim ramenom očešao sam se o orman koji je
Džejkobs pomenuo, ali nisam pomislio na revolver u najvišoj fioci. Svu pažnju usmerio sam
na nepomičnu priliku poleglu po bolničkom krevetu. Video sam je u celini, zato što su
brojni monitori bili isključeni, a postolje s intravenoznim rastvorom gurnuto u ćošak.
Bila je divna. Smrt je zbrisala sve tragove bolesti koja joj je napala mozak. Njeno nagore
okrenuto lice - alabasterska koža obrubljena bogatom kestenjastom kosom - izgledalo je
savršeno. Sklopila je oči. Guste trepavice polegle su po obrazima. Usne su joj bile blago
rastvorene. Prekrivač je bio navučen do njenih ramena. Prekrštene ruke ležale su na njemu,
iznad grudi. Setio sam se poezije, sa srednjoškolskih časova engleskog: Klasični lik tvoj,
divne vlasi... Od statue sad stojiš nemlje...15
Dženi Noulton kršila je ruke pored odskora besposlenih veštačkih pluća.
Munja je sevnula. U njenoj svetlosti video sam gvozdenu šipku na Skajtopu. Uzdizala se
kao i pre bogzna koliko godina. Izazivala je svaku oluju da se okomi na nju punom snagom.
Džejkobs mi je pružio kutiju. „Pomozi mi, Džejmi. Moramo biti brzi. Uzmi je i otvori. Ja
ću učiniti ostalo.“
„Nemoj“, reče Dženi iz svog ugla. „Za ljubav božju, pusti je da počiva u miru.“
Džejkobs je možda nije čuo od dobujuće kiše i vrištećeg vetra. Ja jesam, ali sam odlučio
da prenebregnem njene reći. Eto kako zazivamo propast na sebe - zanemarujući glas koji
nas preklinje da stanemo. Da stanemo dok još ima vremena.
Otvorio sam kutiju. U njoj nije bilo šipki, niti kontrolne jedinice. Njihovo mesto zauzela
je metalna traka, tanka kao pantljika na devojačkim cipelama. Džejkobs ju je pažljivo
izvadio - i nežno povukao. Video sam da se rasteže. Zelena svetlost zaigrala je oko nje kad je
sledeća munja sevnula, ponovo najavljena tihim škljocanjem. Zbog nje je traka izgledala kao
nešto više od mrtvog metala. Podsećala je na zmiju.
271
Knjigoteka
Džejkobs je rekao: „Gospođice Noulton, podignite joj glavu.“
Odmahnula je glavom tako snažno da joj se kosa razletela oko lica.
Uzdahnuo je. „Džejmi. Učini to.“
Prišao sam krevetu korakom mesečara. Setio sam se Patriše Farmingdejl, koja sipa so u
oči, Emila Klajna, koji jede zemlju, i Hjua Jejtsa, koji je video kako gigantski mravi zamenjuju
vernike u šatri pastora Denija. Pomislio sam: Svako izlečenje ima svoju cenu.
Čuo sam još jedno škljoc i ugledao novu munju. Grmljavina se razlegla, potresajući kuću.
Lampa pored uzglavlja se ugasila. Senke su na trenutak osvojile sobu. Uključio se generator.
„Brzo!“, prostenjao je Džejkobs. Video sam opekotine na njegovim dlanovima. Nije
ispustio traku, njegov poslednji provodnik, put do potestas magnum universum-a. Verovao
sam (i još verujem) da ga ni smrt od električnog udara ne bi nagnala da je pusti. „Brzo, pre
nego što munja udari u šipku!“
Podigao sam glavu Meri Fej. Kestenjasta kosa pala je s tog savršenog (i savršeno
mirnog) lica. Prosula se po jastuku kao tamna plima. Čarli se našao pored mene. Sagnuo se.
Disao je teško i isprekidano. Dah mu je zaudarao na starost i bolest. Palo mi je na pamet da
je mogao sačekati nekoliko meseci i iz prve ruke saznati šta je iza vrata. Ali nije to hteo. U
srcu svake religije je sveta tajna koja pothranjuje verovanje i podstiče odanost, čak i do
tačke mučeništva. Da li je želeo da zna šta leži iza vrata smrti? Jeste. Ali je pre svega težio -
verujem to iz sveg srca - da odgonetne tu tajnu. Da je izvuče na svetlost, podigne i vrisne:
Evo je! Zbog nje su započeti toliki krstaški ratovi i počinjena tolika ubistva u ime božje! Evo je,
i kako vam se sviđa?
„Njena kosa... podigni joj kosu.“ Obratio se ženi šćućurenoj u uglu optužujućim glasom:
„Prokleta da si, rekao sam ti da je skratiš!“
Dženi je ćutala.
Podigao sam kosu Meri Fej, meku i tešku kao bala svile. Znao sam zašto je Dženi nije
skratila. Nije imala srca za tako nešto.
Džejkobs je prebacio tanku metalnu traku preko Merinog čela. Čvrsto je nalegla u
udubljenja na slepoočnicama.
„Dobro je“, rekao je kad se uspravio.
Nežno sam položio glavu mrtve žene na jastuk. Utešna misao javila mi se dok sam
gledao tamne trepavice koje su milovale obraze: neće uspeti. Isceljenja su jedno, a
oživljavanje žene koja je mrtva petnaest minuta - ne, pre će biti pola sata - sasvim nešto
272
Knjigoteka
drugo. Tako nešto jednostavno nije moguće. Ako udar munje nabijene milionima volti i
učini nešto - ukoliko prouzrokuje trzanje prsta ili okretanje glave - to će biti samo
besmisleni pokret uporediv s trzajem noge mrtve žabe, pokrenute elektricitetom iz
baterije. Čemu se nadao? I da je njen um bio savršeno zdrav, sad bi propadao u njenoj
lobanji. Smrt mozga je nepovratna. Čak i ja sam to znao.
Ustuknuo sam za korak. „I šta sad, Čarli?“
„Čekaćemo“, rekao je. „Nećemo dugo.“
Lampa pored kreveta se, tridesetak sekundi kasnije, ugasila po drugi put. Više nisam mogao
da čujem urlik generatora ispod urlanja vetra. Lampa više nije zasijala. Džejkobs je izgubio
zanimanje za Meri Fej otkad joj je namakao metalnu traku oko glave. Zurio je kroz prozor, s
rukama prekrštenim na leđima, kao brodski kapetan na komandnom mostu. Gvozdena
šipka nije se videla od razgoropađene kiše - ni u obliku senke - ali videćemo je čim munja
udari u nju. Ako udari. Dosad nije. Možda ima boga, pomislio sam. Možda je rešio da omete
planove Čarlsa Džejkobsa.
„Šta je kontrolna kutija?“, pitao sam. „Gde je veza sa šipkom na grebenu?“
Pogledao me je kao imbecila. „Sila koja počiva u pozadini munje ne može se kontrolisati.
Pretvorila bi čak i titanijumsku kutiju u gomilicu pepela. Što se veze tiče... to si ti, Džejmi.
Zar još nisi pogodio zašto si ovde? Jesi li pomislio da sam te doveo ovamo da bi mi
pripremao obroke?“
Nisam mogao da shvatim zašto nisam ranije dokučio istinu koju je upravo prevalio
preko usana. Tajni elektricitet nikada nije napustio ni mene, niti bilo koga od ljudi koje je
pastor Deni izlečio. Ponekad je spavao, kao bolest koja se dugo krila u mozgu Meri Fej.
Ponekad bi se budio, terajući vas da jedete zemlju, sipate so u oči ili da se obesite
nogavicom pantalona. Mala vrata otvarala su se s dva ključa. Meri Fej je bio jedan.
Ja sam bio drugi.
„Čarli, moraš da prestaneš s ovim!“
„Da prestanem? Jesi li poludeo!?“
Ne, pomislio sam, ti si poludeo. Ja sam se dozvao pameti.
Nadao sam se da nije prekasno.
„Nešto vreba s druge strane. Astrid je to nešto nazvala Majkom. Mislim da ne želiš da je
vidiš i znam da ja ne želim.“
273
Knjigoteka
Sagnuo sam se da bih skinuo metalnu traku s čela Meri Fej. Zgrabio me je u medveđi
zagrljaj i odvukao od nje. Imao je tanušne ruke. Očekivalo bi se da se lako oslobodim, ali
nisam mogao. Ne iz prve. Držao me je snagom crpljenom iz bolesne opsesije.
Vetar je najedanput izgubio snagu dok smo se borili u sumornoj, senkama ispunjenoj
sobi. Kiša se proredila. Ponovo sam ugledao šipku kroz prozor i rečice koje su tekle
naborima granitne izbočine zvane Skajtop.
Hvala bogu, pomislio sam. Oluja prolazi.
Prestao sam da se borim baš kad je trebalo da se oslobodim. Tako sam izgubio priliku
da sprečim grozno skrnavljenje pre no što je počelo. Oluja se nije okončala. Samo je uzela
vazduh pre početka najgoreg napada. Vetar je ponovo nahrupio, ovog puta uraganskom
silinom. U deliću sekunde pre sevanja munje osetio sam isto što i onog dana kad sam ovde
došao sa Astrid. Sve dlake na telu su mi se nakostrešile. Imao sam utisak da se vazduh u
sobi preobrazio u ulje. Ovog puta nisam čuo škljoc, već glasno PUC, slično hicu iz
malokalibarke. Dženi je užasnuto vrisnula.
Izlomljena vatrena grana sinula je iz oblaka i pogodila gvozdenu šipku na Skajtopu.
Poplavela je. Mnogobrojni hor vrištećih glasova ispunio mi je glavu. Shvatio sam da čujem
sve koje je Čarls Džejkobs ikada izlečio, uza sve što je ikad uslikao Munjevitim portretima.
Nisam čuo samo one koji su podlegli od propratnih efekata, već sve, hiljade njih. Poludeo
bih da se vriska produžila makar deset sekundi. Agonični glasovi su bledeli, naporedo s
električnom vatrom oko šipke, koja je sijala tupim crvenim sjajem, kao gvožđe za žigosanje
izvađeno iz vatre.
Grmljavina se valjala, a kiša padala u zastorima, praćena dobovanjem grada.
„O, bože!“, vrisnula je Dženi. „O bože, pogledajte to!“
Traka oko glave Meri Fej isijavala je sjajnom pulsirajućom zelenom bojom. Video sam je
ne samo očima. Bila je duboko u mom umu, zato što sam bio veza. Bio sam provodnik. Sjaj
je počeo da bledi. Nova munja udarila je u šipku. Hor je ponovo vrisnuo. Traka je ovog puta
prešla put od zelene do blistavobele, previše zaslepljujuće da bi se gledalo u nju. Zažmurio
sam i pokrio uši rukama. Otisak trake opstao je u tami. Sad je bio eteričnoplav.
Unutrašnji vrisci su utihnuli. Otvorio sam oči i video da i sjaj iz trake bledi. Džejkobs je
zurio u leš Meri Fej raširenim, fasciniranim očima. Bale su mu kapale niza zamrznutu
stranu usta.
274
Knjigoteka
Grad na izdisaju mahnito je zadobovao pre no što se utišao. Kiša je počela da jenjava.
Video sam kako se munja račva u drveću iza Skajtopa, ali se oluja kretala prema istoku.
Dženi je izletela iz sobe. Ostavila je otvorena vrata. Čuo sam kako udara u nešto, u
prolazu kroz dnevni boravak i zaglušni udarac kad su se ulazna vrata - ona koja sam jedva
zatvorio - otvorila i tresnula o zid. Otišla je.
Džejkobs nije obraćao pažnju na tu buku. Presamitio se preko mrtve žene, koja je ležala
zatvorenih očiju, dok su joj duge trepavice milovale obraz. Traka je sad bila samo komad
mrtvog metala. U senovitoj sobi nije ni sijala. Ako ju je opekla po čelu, trag je bio ispod nje.
Mislio sam da nije. Namirisao bih izgorelo meso.
„Probudi se“, reče Džejkobs. Povikao je kad je odgovor izostao. „Probudi se!“ Prodrmao
joj je ruku - isprva nežno, a zatim snažnije. „Probudi se! Probudi se, prokletstvo, probudi
se!“
Glava joj se ljuljala s jedne na drugu stranu, kao da upućuje odrečan odgovor dok ju je
drmusao.
„PROBUDI SE, KUČKO! PROBUDI SE!“
Izvući će je iz kreveta i baciti na pod ako ga ne zaustavim. Više nisam mogao da
podnesem skrnavljenje. Uhvatio sam ga za desno rame i odgurnuo od leša. Zateturali smo
se unazad u grotesknom plesu i tresnuli o orman.
Okrenuo se prema meni. Lice mu je bilo puno besa i ozlojeđenosti. „Pusti me! Pusti me!
Spasao sam tvoj bedni beskorisni život i zahtevam da...“ Nešto se desilo.
Iz kreveta je doprlo tiho zujanje. Olabavio sam stisak. Leš je ležao kao i pre, samo raširenih
ruku, zahvaljujući Čarlijevom drmusanju.
To je samo vetar, pomislio sam. Siguran sam da bih s vremenom ubedio sebe u to.
Začulo se opet, pre no što sam mogao pokušati. Žena na krevetu je tiho zujala.
„Vraća se“, reče Čarli. Izbečio je i raširio oči, kao žaba u rukama okrutnog deteta.
„Oživljava. Živa je.“
„Nije“, rekao sam.
Možda me je čuo, ali nije mario za moje reči. Svu pažnju usmerio je na ženu u krevetu,
na bledi oval njenog lica duboko zaronjenog u plivajuće seni koje su ispunile sobu. Teturao
se prema njoj kao Ahab na palubi Pikvoda, vukući povređenu nogu. Isplazio je jezik na
zdravoj strani usta. Stenjao je, boreći se za vazduh.
275
Knjigoteka
„Meri“, rekao je. „Meri Fej!“
Ponovo se čulo tiho i neskladno zujanje. Oči su joj ostale zatvorene, ali sam na sopstveni
hladni užas shvatio da vidim kako se miču ispod kapaka, kao da je snevala u smrti.
„Čuješ li me?“ Glas mu je bio suv od gotovo lascivne ljubopitljivosti. „Daj mi znak ako me
čuješ!“
Zujanje se nastavljalo. Džejkobs je spustio dlan na njenu levu dojku. Okrenuo se prema
meni. Nisam mogao da verujem da se osmehivao. U pomrčini je ličio na iscerenu lobanju.
„Srce joj ne kuca“, rekao je. „A ipak živi. Ona živi.“
Ne, pomislio sam. Ona čeka. I čekanju če uskoro doći kraj.
Džejkobs se okrenuo prema njoj. Spustio je poluzamrznuto lice dok nije stiglo na
desetak centimetara od lica mrtve žene - Romeo sa svojom Julijom. „Meri! Meri Fej! Vrati
nam se! Vrati se i reci gde si bila!“
Teško mi je da razmišljam o onom što se zatim dogodilo, a još teže da pišem o tome.
Obavezan sam da to učinim, ako ni zbog čega drugog, a ono bar da bih upozorio svakog ko
razmišlja o izvođenju sličnog eksperimenta. Nadam se da će se predomisliti kad pročita ovo
svedočanstvo.
Otvorila je oči.
Meri Fej je otvorila oči, ali one više nisu bile ljudske. Munja je zdrobila bravu na vratima
koja nisu smela biti otvorena. Majka je prošla kroz njih.
Njene oči isprva su bile plave. Jarkoplave. U njima nije bilo ničeg. Bile su potpuno prazne.
Gledale su u tavanicu kroz Džejkobsovo ljubopitljivo lice, kroz tavanicu i oblačno nebo.
Zatim su se vratile. Opazile su ga. Neko razumevanje - neko poimanje - pojavilo se u njima.
Ponovo je zazujala, iako nisam video da udiše. Zašto bi? Bila je mrtva... izuzev tih neljudskih
prodornih očiju.
„Gde si bila, Meri Fej?“ Glas mu je drhtao. Pljuvačka je nastavila da curi s ukočene strane
njegovih usta, praveći mrlje na posteljini. „Gde si bila, šta si tamo videla? Šta čeka iza smrti?
Šta je na drugoj strani? Reci mi!“
Glava je počela da joj pulsira, kao da je mrtvi mozak u njoj postao suviše veliki za svoje
kućište. Oči su joj potamnele, prvo do nijanse lavande, a zatim do purpura i indiga.
Rastvorila je usne u osmeh koji se proširio u kez. Pokazala nam je sve zube. Jedna ruka
pohrlila joj je preko pokrivača kao pauk i zgrabila Džejkobsa za zglob. Zastenjao je od
276
Knjigoteka
hladnog stiska i zamahnuo slobodnom rukom da bi uspostavio ravnotežu. Prihvatio sam je.
Nas troje - dvoje živih, jedan mrtav - spojili smo se. Glava joj je pulsirala na jastuku. Rasla je.
Naduvavala se. Više nije bila lepa, niti ljudska.
Soba nije izbledela. Još je bila tu, ali sam video da se radi o iluziji. Kolibica je bila iluzija
kao i Skajtop i odmaralište. Čitav živi svet bio je iluzija. Ono što sam smatrao stvarnošću
bilo je obično platno, tanko kao stara najlonska čarapa.
Iza njega je bio pravi svet.
Bazaltni blokovi uzdizali su se ka crnom nebu punom urlajućih zvezda. Pomislio sam da
su blokovi ostaci ogromnog uništenog grada. Uzdizao se u golom krajoliku. Golom, ali ne i
praznom. Široka i naizgled beskrajna kolona nagih ljudskih bića vukla se po njemu, oborene
glave i drhtavih nogu. Jeziva parada protezala se sve do dalekog horizonta. Ljude su gonila
mravolika stvorenja, gotovo crna, tačnije tamnocrvena kao venska krv. Kad bi neko od ljudi
pao, mravoliko stvorenje bacilo bi se na njega. Grizlo bi ga i udaralo dok se ne bi pridigao na
noge. Video sam mladiće i starice. Video sam tinejdžerke s bebicama u naručju. Video sam
decu koja su pokušavala da pomognu jedno drugom. I na svakom licu beše isti izraz tupog
užasa.
Marširali su ispod urlajućih zvezda i padali. Kažnjavali su ih i mučili dok se ne bi digli sa
velikim, ali beskrvnim ranama od ujeda na nogama i stomacima. Nisu krvarile, jer su bili
mrtvi. Varljiva fatamorgana zemaljskog života beše pocepana. Umesto raja koji su obećavali
propovednici svih religioznih zajednica čekao ih je mrtvi grad od kiklopskih kamenih
blokova ispod neba što je bilo samo još jedno platno. Urlajuće zvezde nisu bile zvezde, već
rupe. Urlici koji su se čuli iz njih poticahu od istinske potestas magnum universum. Iza neba
su prebivali entiteti. Bili su živi, svemoćni i potpuno bezumni.
Propratni efekti su delići neke nepoznate egzistencije s one strane naših života, rekao je
Čarli. Ta egzistencija vrebala je iz blizine na ovom sterilnom mostu, prizmatičnom svetu
bezumne istine koja bi svakog muškarca ili ženu oterala u ludilo, ako bi je ma i načas videli.
Mravolika stvorenja služila su velikim entitetima, baš kao što su marširajući, goli mrtvaci
služili njima.
Možda grad uopšte nije bio grad, već mravinjak u kom su svi mrtvaci na svetu
porobljavani i proždirani. Da li su konačno i zauvek umirali, kad bi se to dogodilo? Možda
nisu. Nisam hteo, ali nisam mogao da se ne setim kupleta koji je Bri citirala u imejlu. Ni
mrtvi ne mogu počivati večno. Čak i smrt može umreti, usred neznanih eona.
277
Knjigoteka
Negde u toj marširajućoj hordi behu Petsi Džejkobs i Prilepak Mori. Tamo negde je i
Kler koja zaslužuje raj, umesto kog je dobila sterilni svet ispod šupljih zvezda, carstvo
mrtvaca gde su mravlja stvorenja ponekad puzala, a nekad stajala uspravno, lica
nepodnošljivo sličnih ljudskim. Ovaj užas je zagrobni život, i ne čeka samo zle ljude, već sve
nas.
Zateturao sam se ka ludilu. Nudilo je olakšanje. Zamalo što mu se nisam prepustio.
Jedna ideja sačuvala mi je razum. Još se držim nje: postojala je mogućnost da je prizor iz
noćne more samo još jedna fatamorgana.
„Ne!“, povikao sam.
Mrtvaci u maršu okrenuli su se u pravcu mog glasa. Mravolika stvorenja učinila su isto.
Streljali su me gnusobnim (gnusobnim ali inteligentnim) očima i škrgutali vilicama. Nebo
iznad njih počelo je da se cepa s titanskim parajućim zvukom. Kroz procep se probila
ogromna crna noga pokrivena pramičcima retkog krzna. Završavala se golemom kandžom
od ljudskih lica. Njen vlasnik je hteo jedno i samo jedno: da ućutka drski, odrečni glas.
Bila je to Majka.
„Ne!“, ponovo sam povikao. „Ne, ne, ne, ne!“
Naša veza s oživljenom mrtvom ženom uzrokovala je ovu viziju. Znao sam to, iako sam
bio u kandžama najdubljeg užasa. Džejkobs me je stiskao kao mengelama. Ne bih se
oslobodio na vreme da me je držao desnom - zdravom - rukom. Stiskao me je oslabljenom
levicom. Cimnuo sam svom snagom dok se ta opscena noga pružala ka meni, a kandža od
vrištećih lica grabila, nameravajući da me povuče nagore, u nespoznatljivu vasionu užasa
koji čekaju iza crnog papirnatog neba. Kroz pukotinu u nebeskom svodu nazirao sam
luđačko svetlo i boje nenamenjene smrtnom oku. Boje behu žive. Osećao sam kako pužu po
meni.
Cimnuo sam još jednom, poslednji put. Oslobodio sam se Čarlijevog stiska. Zakotrljao
sam se unazad. Prazna ravnica, golemi razrušeni grad, grabežljiva kandža - nestali su.
Ponovo sam se našao u spavaćoj sobi kolibice, opružen na podu. Moja stara mirodija u
svakoj čorbi stajala je pored kreveta. Meri Fej - ili koje god mračno stvorenje da je Džejkobs
prizvao tajnim elektricitetom u njen leš i mrtvi mozak - držalo ga je za ruku. Glava joj se
preobrazila u pulsirajuću meduzu s grubo nacrtanim ljudskim licem. Oči su joj bile
beživotno crne. Njen kez... rekli biste da niko ne može da se kezi od uha do uha, da je to
278
Knjigoteka
samo poslovica, ali je mrtva žena, koja više nije bila mrtva, baš to činila. Donji deo njenog
lica preobrazio se u drhtavu i migoljeću crnu jamu.
Džejkobs je zurio u nju iskolačenim očima. Lice joj je bilo žućkasto-belo. „Patriša? Petsi?
Gde si? Gde je Mori?“
Ono je progovorilo po prvi i poslednji put.
„Otišli su da služe Velikim, u Ništavilo. Bez smrti, bez svetlosti, bez odmora.“
„Ne.“ Grudi su mu se trznule. Vrisnuo je. „Ne!“
Pokušao je da se otme. Ona, ono - čvrsto ga je držalo.
Iz razjapljenih usta mrtve žene pomolila se crna noga s pokretnom kandžom na kraju.
Kandža je bila živa - bila je lice. Poznato. To je bio Prilepak Mori. Vrištao je. Čuo sam
zloslutni šušketavi zvuk dok je noga prolazila između njenih usana; još ga čujem u noćnim
morama. Posegnula je, protegla se i dodirnula posteljinu. Migoljila se na njoj kao odrani
prst. Ostavljala je poderotine iz kojih su se dizali pramičci dima. Crne oči onoga što je bila
Meri Fej bečile su se i širile. Prelile su preko korena nosa. Spojile su se u jedinstveno
ogromno oko koje je zurilo s tupom alavošću.
Čarli je trznuo glavom unazad. Krkljao je. Stajao je na prstima, kao da hoće načiniti
poslednji grčeviti napor da se iščupa iz stiska onoga što je pokušavalo da se probije iz
bezumnog nesveta, tako bliskog našem. Pao je na kolena i napred, udarivši čelom o krevet.
Izgledalo je kao da se moli.
Ono ga je pustilo i okrenulo neopisivu pažnju ka meni. Zbacilo je pokrivač. Upinjalo se
da se podigne. Crna insektolika noga još je virila iz razjapljene gubice. Petsino lice
pridružilo se Morijevom. Pretapala su se i migoljila.
Ustao sam oslanjajući se leđima na zid. Odgurivao sam se nogama. Naduto, pulsirajuće
lice Meri Fej je tamnelo, kao da je entitet u njoj davi. Jedinstveno glatko crno oko je zurilo.
Učinilo mi se da u njemu vidim odraz kiklopskog grada i beskrajnu kolonu marširajućih
mrtvaca.
Ne sećam se otvaranja najviše fioke ormana. Znam da mi se pištolj našao u ruci.
Verujem da bih stajao tamo i povlačio zaleđeni obarač da je pištolj bio automatik s
kočnicom. Stajao bih dok se ono ne bi podiglo i dogegalo preko sobe da me zgrabi. Kandža
bi me uvukla u razjapljena usta i u onaj drugi svet, gde bih se suočio s neopisivom kaznom
zbog hrabrosti da kažem jednu reč: Ne.
279
Knjigoteka
Ali nije bio automatik, već revolver. Ispalio sam pet metaka. Četiri metka su pogodila
ono što se podiglo sa samrtne postelje Meri Fej. Imam razlog da znam koliko sam hitaca
tačno ispalio. Čuo sam urlik oružja, video sevanje iz cevi u tami i osetio kako mi poskakuje u
rukama, ali mi se činilo da se sve to dešava nekom drugom. Ono se zanjihalo i palo unazad.
Stopljena lica vrištala su spojenim ustima. Sećam se da sam pomislio: Ne možeš ubiti majku
mecima, Džejmi. Ne, ne nju.
Prestalo je da se miče. Užas koji je izašao iz usta mlitavo je ležao na jastuku. Lica
Džejkobsove žene i sina su bledela. Pokrio sam oči i vrištao, ponovo i iznova. Vrištao sam
dok nisam promukao. Kad sam spustio ruke, kandža je bila iščezla. I Majka je bila otišla.
Ako je ikada bila tu, reći ćete. Ne krivim vas zbog toga. I ja bih u to verovao da nisam bio
tamo. Ali bio sam. Mrtvaci su - bili tu. I ona je.
Sad je tu bila samo Meri Fej, žena čiji su večiti spokoj narušila četiri metka ispaljena u
njen leš. Ležala je rasute kose i razjapljenih usta. Video sam dve rupe od metaka na njenoj
spavaćici i još dva ispod nje, na pokrivaču, nabranom oko bedara. Video sam i ogrebotine
koje je ostavila ona jeziva kandža, iako od nje nije bilo ni traga.
Džejkobs je lagano klizao ulevo. Sporo i sneno pružio sam ruku ka njemu. Debelo sam
zakasnio. Pao je na pod, postrance, savijenih kolena. Oči su mu bile širom otvorene, ali već
staklaste. Neizreciv užas bio je urezan na njegovom licu.
Čarli, izgledaš kao čovek koji je dobio snažan elektrošok, pomislio sam. Nasmejao sam se.
O, koliko sam se smejao. Nagnuo sam se napred i obgrlio kolena da ne bih pao. Taj smeh bio
je gotovo nečujan - izgubio sam glas od vrištanja - ali bio je iskren. Zato što je to bilo
smešno; shvatate to, zar ne? Jak elektrošok! Šokantno! Urnebesno!
Nisam skidao pogled s Meri Fej dok sam se tresao i grčio od smeha. Čekao sam da se
maljava crna noga opet pomoli iz njenih usta, da porodi ona vrišteća lica.
Konačno sam se isteturao iz sobe smrti i prošao kroz dnevni boravak. Na tepihu je bilo
nekoliko slomljenih grana, koje je vetar naneo kroz vrata koja je Dženi Noulton ostavila
otvorena. Lomile su se kao krte kosti pod mojim nogama. Hteo sam da ponovo vrisnem, ali
sam bio previše umoran. Uh, bio sam neizmerno umoran.
Nagomilani olujni oblaci udaljavali su se ka istoku, izbacujući sporadične račvaste
munje. Ulice Bernzvika i Friporta uskoro će biti poplavljene, a odvodi privremeno zapušeni
gradom. Šarena duga pružala se preko Androskogina, između tamnih oblaka i mesta na
kom sam stajao. Da li je bilo duga, onog davnog dana, kad smo Astrid i ja došli ovamo?
280
Knjigoteka
Bog posla Noju znak u obliku duge, pevali smo četvrtkom uveče na sastancima UMM-a,
dok se Petsi Džejkobs ljuljala na klavirskoj stolici, s kosom vezanom u rep. Duga je bila
dobar znak. Poručivala je da je oluja prošla. Pogled na ovu ispunio me je dubokim užasom i
gađenjem zato što me je podsećala na Hjua Jejtsa. Hjua i njegove prizmatike. Hjua koji je
video mravolika stvorenja.
Svet se smračio. Shvatio sam da sam na rubu nesvestice. I to je bilo dobro. Možda će moj
um izbrisati sve ovo kad se probudim. To bi bilo još bolje. Čak bi i ludilo bilo bolje... dok god
bi bilo bez Majke.
Smrt bi bila najbolja. Robert Rajvard je to znao; baš kao i Keti Mors. Setih se revolvera. U
burencetu je ostalo tane za mene, ali ni ono nije bilo rešenje. Možda bi bilo da nisam čuo
ono što je Majka rekla Džejkobsu: Bez smrti, bez svetlosti, bez odmora.
Samo Veliki, rekla je.
U Ništavilu.
Kolena su mi popustila. Pao sam. Naslonio sam se na vrata. Tada sam se onesvestio.
281
Knjigoteka
XIV
PROPRATNI EFEKTI
To se desilo pre tri godine. Živim u Kailui, nedaleko od brata Konrada. Lep je to obalski grad
na Velikom ostrvu. Moj stan je u Ulici Onijava, prilično daleko od plaže, i još dalje od svakog
prestiža. Prostran je i - za Havaje - jeftin. Takođe je blizu Kuulej rouda, što je veoma važno.
Psihijatrijski centar Brendon L. Martin je na Kuulej roudu. Tamo je moj psihijatar otvorio
radnju.
Edvard Brejtvejt kaže da ima četrdeset jednu, ali meni liči na tridesetogodišnjaka.
Izgleda da vam, kad napunite šezdeset jednu - što će mi se desiti u avgustu, svaki muškarac
ili žena između dvadeset pete i četrdeset pete liči na tridesetogodišnjaka. Teško je uzeti ih
za ozbiljno, ako su tek napustili Strašne Dvadesete (takav vam je slučaj sa mnom), ali se
stvarno trudim s Brejtvejtom jer mi je dosta pomogao... iako su antidepresivi još zaslužniji.
Znam da ih neki ljudi ne vole. Tvrde da im pilule razvodnjavaju misli i osećanja. Mogao bih
da posvedočim da je to tačno.
Hvala bogu što je tačno.
S Edom sam se upoznao zahvaljujući Konu, koji je digao ruke od gitare za ljubav atletike
i od atletike za ljubav astronomije... iako je ostao monstrum u odbojci i nije nimalo loš na
teniskom terenu.
Doktoru Brejtvejtu ispričao sam sve o čemu ste dosad čitali. Naravno da mi mnogo ne
veruje. Ko bi mi pri zdravoj pameti poverovao? Sam čin ispovedanja pružio mi je ogromno
olakšanje! Pojedini delovi priče naterali su ga da se zamisli, jer su bili proverljivi. Pastor
Deni, na primer. Pretraga na Guglu za tim imenom daće vam čak i danas gotovo milion
rezultata. Proverite sami, ako mi ne verujete. Postoje sumnje u verodostojnost nekih od
njegovih izlečenja, ali se to može reći čak i za papu Jovana Pavla, koji je navodno za života
izlečio francusku kaluđericu od Parkinsonove bolesti i Kostarikanku od aneurizme šest
nedelja nakon upokojavanja. (Opasan trik!) Ono što se desilo velikom broju izlečenih
Čarlijevom rukom - ono što su učinili sebi i drugima - takođe je činjenica. Ed Brejtvejt
veruje da sam utkao te činjenice u svoju pripovest da bih joj dao prizvuk istinitosti. To mi je
282
Knjigoteka
na prilično nedvosmislen način saopštio prošle godine kad mi je citirao Junga: „U duševnim
bolnicama sede najveći svetski pripovedači.“
Ne sedim u ludnici. Posle seansi u Martinu mogu slobodno da se vratim u moj tihi
sunčani stan. Zahvalan sam zbog toga i činjenice da sam živ, zato što veliki broj ljudi
izlečenih rukom pastora Denija nije. Na desetine, možda i stotine njih počinili su
samoubistvo od leta 2014. do jeseni 2015. godine. Teško je odrediti tačan broj. Ne mogu da
ne zamišljam kako se bude u drugom svetu, marširaju nagi ispod urlajućih zvezda, okruženi
nemilosrdnim i strašnim mravima-vojnicima. Izuzetno mi je drago što nisam među njima.
Mislim da je zahvalnost na životu, nezavisno od motiva, pouzdan pokazatelj da je neko
uspeo da sačuva zdrav razum. Nešto od mog zdravog razuma zauvek je nestalo.
Amputirano je, kao ruka ili noga, zbog onoga što sam video u sobi gde je Meri Fej umrla.
Naučio sam da živim s tom činjenicom.
Govorim pedeset minuta svakog utorka i četvrtka između dva i dva i pedeset.
Još kako govorim.
Ujutru nakon oluje probudio sam se na kauču u predvorju odmarališta Kozja planina. Lice
me je bolelo, a bešika bila na rubu pucanja, međutim, nisam imao želju da se olakšam u
muškom toaletu preko puta restorana. Bio je pun ogledala. Nisam želeo da vidim svoj
odraz, ni slučajno.
Otišao sam napolje da mokrim i video slupana kolica za golf u podnožju stepenica. Na
sedištu i oskudnoj komandnoj tabli bilo je krvi. Spustio sam pogled na košulju i video još
krvi. Obrisao sam otečen nos i skinuo prljavosmeđu krastu s prsta. Znači da sam vozio
kolica za golf i da sam ih slupao i ozledio lice, iako se ne sećam da sam to radio.
Nisam imao ni najmanju želju da se vratim u kolibicu pored Skajtopa. Takva tvrdnja bila
bi laž stoleća. Morao sam. Povratak u kolica za golf bio je lakši deo posla. Vožnja niza stazu
kroz šumu bila je znatno teži. Često sam se zaustavljao da uklonim granje s puta. Svaki put
mi je bilo sve teže da nastavim. Nos me je boleo, a glava pucala.
Zatekao sam otvorena vrata na kolibici. Parkirao sam se. Stajao sam pored kolica i trljao
otečeni nos dok nije ponovo prokrvario. Dan je bio sunčan i divan - oluja je sprala svu
vrućinu i vlažnost - ali je soba iza otvorenih vrata bila pećina senki.
Zalud se brineš, govorio sam sebi. Ništa se neće dogoditi. Gotovo je.
Samo, šta ako nije? Šta kao se nešto još događa?
283
Knjigoteka
Šta ako me ona čeka, spremna da posegne kandžom sastavljenom od lica?
Naterao sam sebe da se popnem uz stepenice. Savlađivao sam jednu po jednu. Vrana je
oštro zagraktala iz šume iza mene. Trgnuo sam se, vrisnuo i pokrio glavu rukama. Samo me
je izvesnost da će me soba u kojoj je Meri Fej umrla progoniti do kraja života, ako je sad ne
vidim, sprečila da pobegnem.
Nije bilo pulsirajuće gnusobe s jednim crnim okom. Čarlijev Omega Pacijent ležao je
tamo gde sam ga poslednji put video, s dve rupe od metka na spavaćici i još dve na
pokrivaču oko bokova. Usta su joj bila otvorena, ali od groznog crnog izbačenog oblika nije
bilo ni traga ni glasa. Nisam ni pokušao da kažem sebi da je sve to bio samo plod moje
mašte. Znao sam istinu.
Tamna i neupadljiva metalna traka okruživala joj je čelo.
Džejkobsov položaj se promenio. Više nije ležao postrance pored kreveta s podignutim
kolenima. Sedeo je, na drugoj strani sobe, naslonjen na orman. Prva misao mi je bila da nije
umro, već da je proživljeni užas izazvao još jedan šlog, koji ga nije odmah usmrtio. Došao je
sebi, dopuzao do ormana i umro.
Tako je moglo biti da nije držao revolver u ruci.
Dugo sam ga, mršteći se, posmatrao. Pokušavao sam da se setim. Nisam mogao. Odbio
sam ponudu Eda Brejtvejta da me hipnotiše kako bi mi pomogao da oslobodim blokirana
sećanja. Odbio sam delimično iz straha da će hipnoza osloboditi tamne oblasti mog uma, ali
uglavnom zato što sam znao šta se dogodilo.
Okrenuo sam leđa Čarlijevom lešu (s izrazom najcrnjeg užasa zauvek okamenjenom na
licu) i pogledao Meri Fej. Ispalio sam pet hitaca iz revolvera. Bio sam siguran u to. Samo
četiri metka su je pogodila. Jedan je promašio, što nije iznenađujuće kad se uzme u obzir
moje duševno stanje u tom trenutku. Podigao sam pogled ka zidu i ugledao dve rupe od
metka.
Da li sam prošle večeri otišao u odmaralište da bih se odmah zatim vratio ovamo?
Moguće je, ali ne verujem da bih došao ovamo, čak i ako nisam u potpunosti vladao sobom.
Ne, namestio sam ovu scenu, pre polaska. Tek tada sam se vratio, slupao kolica za golf,
oteturao se uz stepenice i zaspao u predvorju.
Čarli nije otpuzao na drugi kraj prostorije; ja sam ga tamo odvukao. Ja sam ga uspravio
uz orman, gurnuo pištolj u desnicu i ispalio hitac u zid. Panduri koji budu otkrili ovu
284
Knjigoteka
bizarnu scenu možda neće ni tražiti tragove barutnih gasova na Čarlijevoj ruci. Pronaći će
ih, ukoliko ih potraže.
Hteo sam da pokrijem lice Meri Fej. Nisam to učinio zato što je sve moralo biti
ostavljeno u zatečenom stanju. Zadržao sam se još malo, iako sam više od svega želeo da
pobegnem iz sobe pune senki. Kleknuo sam pored moje stare mirodije i pomilovao tanušni
zglob.
„Trebalo je da se zaustaviš, Čarli“, rekao sam. „Odavno je trebalo da se zaustaviš.“
Ali da li je to mogao učiniti? Voleo bih da sam mogao reći da jeste jer bi mi to omogućilo
da prebacim krivicu na njega. Iskrenost je zahtevala da krivim sebe, zato što se ni ja nisam
zaustavio. Radoznalost je grozna, ali je ljudska.
Tako je ljudska.
„Nisam bio na tom mestu“, rekao sam doktoru Brejtvejtu. „Tako sam odlučio. Samo jedna
osoba mogla je tvrditi suprotno.“
„Bolničarka“, reče Ed. „Dženi Noulton.“
„Mislio sam da neće imati izbora osim da mi pomogne. Morali smo da pomognemo
jedno drugom. Najbolji način za to bio je da kažemo da smo zajedno otišli s Kozje planine
kad je Džejkobs počeo da bunca o isključenju sistema za održavanje života Meri Fej. Bio
sam siguran da će Dženi podržati moju priču da bi osigurala moje ćutanje o njenoj ulozi u
tragičnom događaju. Nisam imao njen broj mobilnog, ali znao sam da će ga Džejkobs imati.
Našao sam njegov adresar u Apartmanu Kuper. Njen broj je bio u njemu. Pozvao sam ga i
dobio govornu poštu. Rekao sam joj da me nazove. I Astridin broj bio je u imeniku. Pozvao
sam je.“
„I ponovo dobio govornu poštu.“
„Da.“ Pokrio sam lice rukama. Astridini dani odgovaranja na telefonske pozive bili su
odbrojani. „Da, tako je bilo.“
Evo šta se dogodilo. Dženi se kolicima za golf dovezla do odmarališta. Prebacila se u Subaru
i odvezla do Maunt Dezert Ajlanda. Htela je samo jedno, da što pre nađe mir u svom domu,
pored Astrid. Ova ju je čekala. Njihovi leševi pronađeni su pored ulaznih vrata. Astrid je
zarila mesarski nož u partnerkino grlo, čim je Dženi prešla preko praga. Zatim je istim
nožem presekla vene. Zasekla ih je ukoso, što nije najbolja tehnika... ali je oštrica doprla sve
285
Knjigoteka
do kostiju. Zamišljam kako prvo Dženin telefon zvoni u tašni, a zatim Astridin na kuhinjskoj
radnoj površini, ispod stalka s noževima, dok one leže u baricama osušene krvi. Zamišljam
ih, iako to ne želim.
Nisu svi ljudi koje je Džejkobs izlečio podigli ruku na sebe, u sledeće dve godine, ali veliki
broj jeste. Nisu svi poveli voljene sa sobom, ali preko pedeset njih jeste. Saznao sam to
zahvaljujući istraživanjima obavljenim uz pomoć Eda Brejtvejta. Psihijatar se trudio da
neobične rezultate pripiše slučajnom spletu okolnosti. Nije bio u potpunosti uspešan. To
mu nije smetalo da žustro opovrgava moj zaključak donet na osnovu ove parade ludila,
samoubistava i ubistava: Majka traži žrtve.
Patriša Farmingdejl, dama koja je sipala so u svoje oči, povratila je dovoljno vida da
udavi starog oca u postelji pre nego što je prosula sebi mozak muževljevim rugerom.
Zemljožder, Emil Klajn, upucao je suprugu i sina, posuo se gorivom za kosilicu u garaži i
kresnuo šibicu. Alis Adams - izlečena od raka pod šatrom u Klivlandu - ušla je u bakalnicu s
dečkovom automatskom puškom. Pokosila je troje ljudi koji su se u njoj zatekli. Kad je
ispraznila šaržer, potegla je tridesetosmicu skraćene cevi i ispalila hitac u gornji deo usne
duplje. Margaret Tremejn, jedna od izlečenih u San Dijegu (Kronova bolest), bacila je
sinčića s balkona stana na devetom spratu i skočila za njim. Svedoci tvrde da nije ni pisnula
pre no što je tresnula o pločnik.
U tom društvu je i Al Stemper. Verovatno znate njegovu sudbinu; kako ste mogli da
propustite vrišteće naslove u tabloidima? Pozvao je obe bivše supruge na večeru. Jedna od
njih - čini mi se druga - zaglavila se u saobraćaju i zakasnila. Pokazalo se da je imala sreće.
Ušla je na otvorena vrata Stemperove kuće u Vestčesteru i otkrila Ženu Broj Jedan vezanu
za stolicu u trpezariji, s razmrskanim temenom. Bivši prvi glas Vo-Lajtsa izjurio je iz
kuhinje, mašući bejzbol palicom s tragovima krvi i kose. Žena Broj Dva je vrišteći pobegla iz
kuće. Stemper je potrčao za njom. Pao je nasred ulice. Umro je od srčanog udara. Ovo
poslednje nikog nije iznenadilo. Bio je veoma debeo.
Siguran sam da nisam pronašao sve slučajeve, razbacane po čitavoj zemlji i sahranjene
u poplavi besmislenog nasilja koje se sve snažnije nametalo kao sastavni deo američke
svakodnevice. Bri je mogla da pronađe još sličnih slučajeva, ali mi ne bi pomogla i da je
neudata živela u Koloradu. Bri Donlin Hjuz nije htela da ima nikakve veze sa mnom. U
potpunosti je razumem.
286
Knjigoteka
Hju je, uoči prošlogodišnjeg Božića, telefonirao Brijinoj majci. Zamolio ju je da svrati do
njegove kancelarije u glavnoj kući. Rekao je da ima iznenađenje za nju. I imao ga je. Udavio
je staru ljubav kablom stone lampe. Odneo je njeno telo u garažu i posadio na suvozačevo
sedište starog linkoln kontinentala. Seo je za volan i startovao motor. Našao je dobar rok na
radiju. Ugušio se izduvnim gasovima.
Bri je znala da sam je slagao... kad sam obećao da ću se držati podalje od Džejkobsa.
„Pretpostavimo da je sve to istina“, rekao je Ed Brejtvejt, na jednoj od skorašnjih seansi.
„Stvarno hrabro od tebe.“
Osmehnuo se, ali nije skrenuo s teme. „To još ne znači da je vizija paklenog zagrobnog
života koja ti se ukazala istinita. Znam da te još progoni, Džejmi, ali razmisli o svim ljudima -
ne zaboravi Jovana sa Patmosa, pisca Otkrivenja - koji su imali vizije raja i pakla. Starci...
starice... čak i deca su tvrdili da su zavirili iza vela. Raj je stvaran - osnovna je poruka vizija
zagrobnog života deteta koje je zamalo umrlo u četvrtoj...“
„Koltona Berpa“, rekao sam. „Pročitao sam je. Klinac pominje konjića kog samo Isus sme
da jaše.“
„Šali se ti, koliko god hoćeš“, reče Brejtvejt, sležući ramenima. „Lako je zbijati šalu na
račun toga... ali Berpo je sreo i pobačenu sestru o kojoj ništa nije znao. I to je provereni
podatak. Kao i sva ubistva koja se završe samoubistvom počinioca.“
„Takvih slučajeva ima mnogo, ali je Kolton upoznao samo jednu pobačenu sestru“, rekao
sam. „Razlika je u kvantitetu. To mi je poznato, iako nikad nisam učio statistiku.“
„Sa zadovoljstvom ću pretpostaviti da je dečakova vizija zagrobnog života netačna, zato
što to osnažuje moju tezu da je tvoja vizija - sterilni grad, mravolika stvorenja, nebo od
crnog papira - jednako netačna. Shvataš na šta ciljam, zar ne?“
„Shvatam. I voleo bih da kupim tu priču.“
Naravno da bih je kupio. Svako bi. Zato što smrt čeka svakog muškarca i ženu, a
pomisao na odlazak na mesto koje sam video ne samo da baca duboku sen preko mog
života već ga čini i krhkim i bezvrednim. To se ne odnosi samo na moj već i na svačiji život.
Stoga sam se čvrsto držao jedne misli. Postala je moja mantra, prvo što sam govorio sebi
ujutru, i poslednje uveče.
Majka je lagala.
Majka je lagala.
287
Knjigoteka
Majka je lagala.
Ponekad sam bio na pragu verovanja u nju... ali mi zbog nekih razloga to nije uspevalo.
Bilo je znakova.
Pre povratka u Nederland - gde ću otkriti da je Hju oduzeo sebi život, nakon što je ubio
Brijinu majku - odvezao sam se do rodne kuće u Harlouu. Učinio sam to iz dva razloga.
Policija je posle otkrića Džejkobsovog tela mogla da me potraži da bi me pitala šta sam
radio u Mejnu. To je moglo biti važno (iako nisu kontaktirali sa mnom), ali je nešto drugo
bilo još važnije. Tragao sam za utehom na poznatom mestu i među ljudima koje volim.
Nisam je dobio.
Sećate li se Kare Lin, zar ne? Moje praunučice? One koju sam nosio na zabavi na Dan
rada 2013. godine sve dok mi nije zaspala na ramenu? One što mi je pružala ručice kad god
bih joj se približio? Kad sam ušao u rodnu kuću, Kara Lin je bila između majke i oca. Sedela
je na staromodnoj visokoj stolici, gde sam verovatno i ja nekada sedeo. Zavrištala je kad me
je videla. Bacala se s jedne na drugu stranu tako snažno da bi pala na pod da je otac nije
uhvatio. Zaronila je lice u njegove grudi, vrišteći iz sveg glasa. Prestala je tek kad me je njen
deda Teri izveo na verandu.
„Šta se dešava, dođavola?“, pitao je u pokušaju da okrene sve na šalu. „Prošli put nije se
odvajala od tebe.“
„Ne znam“, rekao sam, iako sam znao. Nadao sam da ću ostati jednu-dve noći, da ću upiti
normalnost kao što vampir sisa krv, ali to nije bilo moguće. Nisam znao šta je Kara Lin
osetila u meni, ali nisam hteo da gledam njeno majušno prestrašeno lice.
Rekao sam Teriju da sam svratio samo da bih ih pozdravio i da ne mogu ostati na večeri
zato što žurim na avion u Portlandu. Bio sam u Luistonu da bih čuo bend na koji mi je Norm
Irving skrenuo pažnju. Rekao je da misli da imaju potencijala za nacionalnu scenu.
„I imaju li ga?“, pitao je.
„Ne. Biće i ostaće lokalna atrakcija.“ Bacio sam zabrinut pogled na sat.
„Pusti avion“, reče Teri. „Biće drugih. Uđi i jedi s porodicom, braco. Kara će se smiriti.“
Nisam verovao u to.
Rekao sam Teriju da imam snimanje u Vučjoj čeljusti koje ne smem da propustim i da ću
svratiti drugi put. Čvrsto sam ga zagrlio kad je raširio ruke. Znao sam da ga neću ponovo
videti. Tad još nisam čuo za ubistva i samoubistva, ali sam znao da nosim nešto otrovno u
288
Knjigoteka
sebi i da se toga neću otresti do kraja života. Poslednje što sam hteo bilo je da inficiram tim
zlom ljude koje volim.
Na putu do iznajmljenih kola zaustavio sam se i pogledao na zemljani pojas između
travnjaka i Metodističkog puta. Kolovoz je bio odavno asfaltiran, ali je traka zemlje
izgledala isto kao kad sam se na njoj igrao plastičnim vojnicima koje mi je sestra poklonila
za šesti rođendan.
Klečao sam tamo igrajući se njima u jesen 1962. godine, kad je senka popala po meni.
Odonda me nije napuštala.
„Jesi li nekog ubio?“
Ed Brejtvejt postavio mi je to pitanje nekoliko puta. Ta tehnika se, ako se ne varam, zove
periodično ponavljanje. Uvek bih se osmehnuo i rekao ne. Istina je da sam ispalio četiri
metka u sirotu Meri Fej, ali ona je već bila mrtva. Čarls Džejkobs umro je od poslednjeg,
kataklizmičkog šloga. Da se nije desio tog dana, dogodio bi se nekog drugog, verovatno pre
kraja godine.
„Očigledno je da nisi počinio samoubistvo“, nastavio je Ed, smeškajući se. „Izuzev ako
nisi plod moje mašte, zar ne.“
„Nisam.“
„Nemaš taj impuls!“
„Nemam.“
„Nema ni teoretske mogućnosti da učiniš tako nešto? One koja ti se prikrada u noćnim
časovima, kad ne možeš da zaspiš?“
„Nema.“
Moj život je daleko od srećnog, ali hodam po čvrstom tlu, zahvaljujući antidepresivima.
Samoubistvo nije na vidiku. Kad pomislim na ono šta me možda čeka nakon smrti, želim da
živim što je duže moguće. Verujem - s pravom ili bez njega - da imam dosta toga da okajem.
Zbog toga još pokušavam da budem dobročinitelj. Kuvam u Harbor hausu, narodnoj kuhinji
u Ulici Aupupu. Dva dana nedeljno pomažem u Gudvilu na Keolu drajvu, pored pekare Nen
Gos. Mrtvac ne može da okajava grehe.
„Reci mi, Džejmi - zašto ne osećaš želju da skočiš preko litice, poput ostalih leminga?
Zašto si imun na samoubilački poriv?“
289
Knjigoteka
Samo sam se osmehnuo i slegnuo ramenima. Mogao sam da mu kažem, ali ne mi bi
verovao. Meri Fej je predstavljala Majčina vrata u naš svet, ali sam ja bio njihov ključ.
Ubijanjem leša nisam ništa ubio - niti besmrtni entitet poput Majke može biti ubijen - ali
sam zatvorio vrata kad sam ispalio tanad. Rekao sam ne, ne samo ustima. Ako bih rekao
psihijatru da me neki entitet s onog sveta, jedan od Velikih, zbog tog ne čuva za neki
konačni i apokaliptični čin osvete, pomenuti doktor nesumnjivo bi razmislio o mojoj trajnoj
i prisilnoj hospitalizaciji. Nisam to hteo, jer sam imao drugu, mnogo važniju dužnost od
pomaganja u Harbor hausu ili sortiranja odeće u Gudvilu.
Na kraju svakog razgovora s Edom plaćao sam čekom na šalteru. Bio sam u mogućnosti da
to priuštim, zato što je samouki rok gitarista, koji je uznapredovao do položaja inženjera
zvuka, postao bogat čovek. Ironično, zar ne? Hju Jejts je umro bez potomaka i ostavio
priličnu sumu (imetak svog oca, dede i pradede) za sobom. Bilo je i manjih zaveštanja,
uključujući darove u gotovom Malkomu Mukiju Makdonaldu i Hilari Kac (iliti Pagan
Staršajn). Veliki deo imetka pripao je meni i Džordžiji Donlin.
Zbog Džordžijine smrti od Hjuove ruke, to zaveštanje moglo je veštim advokatima
podariti dvadeset godina masnih honorara. Otimačina je izostala zato što niko nije bio
raspoložen za nju (ja svakako nisam bio). Hjuovi advokati stupili su u kontakt sa Bri. Rekli
su joj da ima pravni osnov na nasledstvo, pošto je preminula naslednica bila njena majka.
Smo što Bri nije htela novac. Advokat zadužen za moj deo nasledstva rekao mi je da je
Bri tvrdila da je Hjuov imetak prljav. Možda i jeste, ali ja nisam imao problema da prihvatim
moj deo. Delimično zato što nisam igrao nikakvu ulogu u Hjuovom izlečenju, a najviše zato
što sam se smatrao prljavim i mislio da je bolje biti prljav i zbrinut nego siromašan. Ne
znam šta se desilo s nekoliko miliona namenjenih Džordžiji i nisam želeo da saznam.
Previše znanja nije dobro za čoveka. Sad to znam.
Dva puta nedeljno završio bih razgovor, platio račun i izašao iz ordinacije Eda Brejtvejta.
Našao bih se na širokom, tepisima zastrtom hodniku opkoljenom kancelarijama. Skretanje
desno vratilo bi me u predvorje, a odatle na Kuulej roud. Nisam skrenuo desno, već levo.
Eda sam pronašao pukom srećom. U Psihijatrijski centar Brendon L. Martin prvi put sam
došao zbog drugog posla.
290
Knjigoteka
Prošao sam hodnikom i mirišljavim, divno održavanim vrtom, zelenim srcem velike
ustanove. U njemu su sedeli pacijenti, uživajući u blagotvornom havajskom suncu. Veliki
broj ih je bio lepo odeven. Neki su bili u pidžamama i spavaćicama, dok je nekolicina
(verovatno novodošlih) nosila bolničke haljine. Neki su pričali s drugim pacijentima ili
nevidljivim sagovornicima. Drugi su samo sedeli i posmatrali drveće i cveće tupim
drogiranim pogledima. Dvoje ili troje pratili su čuvari da ne bi povredili sebe ili druge.
Čuvari su me obično pozdravljali i oslovljavali po imenu u prolazu. Dobro su me poznavali.
Na drugoj strani atrijuma pod vedrim nebom nalazio se Kozgrouv hol, jedna od tri
zgrade za smeštaj pacijenata. Druge dve ugošćavale su one koji neće dugo ostati, većinom
ljude s problemima zavisnosti. Oni su se obično zadržavali dvadeset jedan dan. U
Kozgrouvu su boravili oni čiji problemi su se duže rešavali, ako bi se ikad i rešili.
Hodnik u Kozgrouvu, baš kao i onaj u glavnoj zgradi, bio je širok i zastrt tepisima. Na
zidovima nije bilo slika. Niti se u njemu mogla čuti neupadljiva muzička kulisa. Ukinuta je
zato što su se neki pacijenti žalili da iz razglasa čuju glasove kako mrmljaju opscenosti ili
izdaju zlokobna naređenja. Vrata nekih apartmana u hodniku glavne zgrade bila su
otvorena. Ovde su sva vrata bila zatvorena. Moj brat Konrad boravio je već tri godine u
Kozgrouvholu. Uprava ustanove i psihijatar zadužen za njegov slučaj hteli su da ga
premeste u ustanovu za stalni nadzor. Preporučili su mi Aloha Vilidž na Mauiju. Nisam to
dozvolio. U Kailuu sam ga posećivao posle seansi s Edom. Hjuova velikodušnost mi je
omogućila da uredno izmirujem bolničke troškove.
Moram priznati da hodanje hodnikom Kozgrouva predstavlja ozbiljno iskušenje.
Pokušavam da hodam pogleda uprtog u stopala. Mogu to, zato što znam da od vrata
atrijuma do Konovog apartmana imaju tačno sto četrdeset dve stepenice. Ne uspevam uvek
- ponekad čujem glas koji šapuće moje ime - ali uglavnom istrajavam.
Sećate li se Konovog partnera, zar ne? Zgodnog daše iz botaničkog odeljenja
Univerziteta Havaji? Nisam ga imenovao tada, a neću ni sada, iako bih to učinio da je ikad
posetio Konija. Nije. Siguran sam da će vam, ako ga pitate, reći: Zašto bih, za ime božje, hteo
da posetim tipa koji je hteo da me ubije?
Iz dva razloga.
Prvi je što Kon nije bio pri sebi... nije vladao sobom. Moj brat je, nakon što je udario
partnera po glavi lampom, utrčao u kupatilo, zaključao vrata i progutao šaku tableta
valijuma - manju šaku. Kad je Botanički Dečko došao sebi (s krvavim skalpom koji je valjalo
291
Knjigoteka
zašiti, ali inače bez težih posledica), pozvao je 911. Policija je stigla i provalila vrata
kupatila. Obeznanjeni Kon hrkao je u kadi. Bolničari iz hitne pomoći su ga pregledali. Nisu
ni pokušali da mu ispumpaju stomak.
Drugi razlog bio je taj da se Kon nije mnogo potrudio da ubije Botaničkog Dečka ili sebe.
To je logično. Džejkobs je njega izlečio među prvima, ako ne i prvog. Čarli mi je, kad je
napustio Harlou, rekao da je Kon gotovo sigurno izlečio samog sebe. Ostatak je bio trik,
obmana. Reč je o veštini koju pokušavaju da nam usade u bogosloviji, rekao mi je. Uvek sam
bio dobar u tome.
Samo što je lagao. Izlečenje je bilo stvarno, kao i Konovo sadašnje stanje polukatatonije.
Sad to znam. Čarli je mene nasankao, ne jednom, već mnogo puta. A opet - broj svoje
blagoslove, zar ne? Konrad Morton imao je mnogo lepih godina posmatranja zvezda pre no
što sam probudio Majku. Za njega ima nade. Naposletku, igra tenis (iako nikad ne
progovara). Već sam napomenuo da je pravi monstrum u odbojci. Doktor kaže da pokazuje
sve izraženije spoljne odgovore (ma šta to bilo kad je kod kuće). Bolničarke i bolničari sve
ređe ga zatiču kako stoji u ćošku i nežno udara glavom o zid. Ed Brejtvejt kaže da bi Konrad
s vremenom mogao da se u potpunosti oporavi, da bi mogao da oživi. Dopada mi se da
verujem da hoće. Ljudi kažu da, gde ima života, ima i nade. Ne sporim to, ali verujem i u
suprotno.
Ima nade, zbog toga živim.
Dva puta nedeljno, nakon razgovora s Edom, sedim u dnevnoj sobi bratovljevog
apartmana i nastavljam da govorim. Nešto od onog što sam mu rekao jeste stvarno - tuča u
Harbor hausu koja je izazvala dolazak policije, velika pošiljka skoro nove odeće u Gudvilu,
moja odluka da konačno odgledam svih pet sezona Doušnika16 - dok je nešto izmišljeno, kao
ženska s kojom se navodno viđam, kelnerica u pekari Nen Gos, i dugi razgovori Skajpom s
Terijem. Pomažem se maštom zato što su naši razgovori monolozi, umesto dijaloga. Moj
stvarni život jednostavno nije dovoljan zato što je ovih dana oskudno namešten, kao jeftina
hotelska soba.
Na kraju mu uvek kažem da je previše mršav, da bi morao da jede više i da ga volim.
Svaki put ga pitam: „Voliš li me, Kone?“
Dosad mi nije odgovorio, ali se ponekad slabašno osmehne. I to je neki odgovor, zar ne?
292
Knjigoteka
Poseta se zaršava u četiri. Vraćam se istim putem. Silazim do atrijuma, u kom senke - palmi,
avokada i velikog kvrgavog banjana u centru - bivaju sve duže.
Brojim korake i merkam vrata ispred sebe. Pogled mi je čvrsto uprt u tepih. Izuzev ako
ne čujem glas koji šapuće moje ime.
Ponekad uspevam da ga zanemarim.
Ponekad ne mogu.
Ponekad podignem pogled, uprkos svemu, i vidim kako bolnički zid, obojen
pastelnožutom bojom, biva zamenjen sivim kamenjem spojenim drevnim malterom i
pokrivenim bršljanom. Bršljan je mrtav, a grane liče na raširene skeletne šake. Vratanca u
zidu su skrivena. Astrid je imala pravo povodom toga. Iza njih dopire glas. Provlači se kroz
drevnu zarđalu ključaonicu.
Odlučno koračam. Kako i ne bih. Nezamislivi užasi čekaju na drugoj strani tih vrata. Ne
samo zemlja smrti već i zemlja iza smrti, mesto puno luđačkih boja, mahnite geometrije i
bezdanih ponora gde Veliki žive svoje beskrajne tuđinske živote i misle svoje beskrajne zle
misli.
Ništavilo je iza tih vrata.
Nastavljam da hodam misleći o kupletu iz Brijinog poslednjeg imejla: Ni mrtvi ne mogu
počivati večno. Čak i smrt može umreti, usred neznanih eona.
Džejmi, glas starice mi šapće kroz ključaonicu vrata koja samo ja vidim. Hodi. Hodi k
meni i živi večno.
Ne, govorim joj, baš kao što sam joj rekao u mojoj viziji. Ne.
I... zasad, sve je u redu. Ali nešto će se desiti. Nešto se uvek desi. I kad se desi...
Doći ću k Majci.
Šesti april 2013. godine - dvadeset sedmi decembar 2013. godine
293
Knjigoteka
BELEŠKA AUTORA
ČAK VERIL je moj agent. Prodao je ovu knjigu i obezbedio pomoć i utehu na putu njenog
nastanka.
NEN GREJAM je uređivala knjigu oštrim okom i još oštrijom plavom olovkom.
RAS DOR, moj neumorni istraživač, pravovremeno me je snabdeo neophodnim
podacima. Ako sam nešto zajebao, učinio sam to zato što nešto nisam razumeo. U takvim
slučajevima krivite mene, a ne njega.
SUZAN MOLDAU prihvatala je sve pozive, čak i kad sam bio neviđen davež. Neprestano
me je hrabrila.
MARŠA DEFILIPO i DŽULI JUDŽLI vodile su računa o mom stvarnom svetu da bih mogao
živeti u izmaštanom.
TABITA KING, moja supruga i najbolji kritičar, ukazivala je na slabija mesta, nagoneći
me da ih osnažim. To sam i činio. Najbolje što sam mogao. Neviđeno je volim.
Zahvaljujem se svima vama, a naročito ROK BOTOM RIMAJNDERIMA, koji su me 1992.
godine naučili da nikad nisi prestar za rokenrol i nagnali me da treskam nogom uz In the
Midnight Hour. U E-duru. Sva ta sranja počinju iz E.
Bangor, Mejn
294
Knjigoteka
1 Petticoat Junction - američka humoristička serija prikazivana na CBS-u od 1963. do 1970.
godine. (Prim, prev.)
2 The Virginian - američka vestern serija emitovana od 1962. do 1971. godine. (Prim, prev.)
3 Fantasy Records - američka muzička kompanija osnovana u San Francisku 1949. godine.
(Prim, prev.)
4 Heathers - film iz 1988. godine, kod nas poznat i kao Smrtonosna privlačnost. (Prim, prev.)
5 Sooners - nadimak naseljenika s juga Sjedinjenih Američkih Država koji su zaposeli
neraspoređenu zemlju u današnjoj državi Oklahomi pre no što ju je predsednik Gruver
Klivland proglasio otvorenom za naseljavanje drugog marta 1889. godine. Suners je postao
nadimak fudbalskog tima Univerziteta Oklahoma i čitave države Oklahoma. (Prim, prev.)
6 Sam Spade je izmišljeni privatni detektiv, junak romana Dašijela Hameta Malteški soko
(objavljenog 1930. godine). (Prim, prev.)
7 WebMD - sajt sa medicinskim informacijama. (Prim, prev.)
8 Mr. Toad ili Toad Hall jedan je od glavnih likova romana Vetar u vrbaku (Wind in the
Willows) Keneta Grejama. (Prim, prev.)
9 U originalu BYOB - što je skraćenica za donesi svoju bocu/pivo. (Prim, prev.)
10 U originalu Life magazine, preveden na srpski da bi se postigao efekat igre rečima.
(Prim, prev.)
11 Eleanor Hibbert (1906-1993): Victoria Holt je jedan od pseudonima ove engleske
spisateljice. Napisala je više od 200 romana različitih žanrova. Knjige iz svakog žanra
potpisivala je različitim pseudonimom. Viktorija Holt bila je zadužena za pisanje gotskih
ljubavnih romana. (Prim, prev.)
12 Sedamdeset šest trombona je noseća pesma u muzičkom komadu The Music Men iz 1957.
godine. Hju poručuje svom dugogodišnjem (mlađem) saradniku da puni sedamdeset šest
godina. (Prim, prev.)
13 U originalu The Monkey’s Paw, kratka priča pisca V. V. Džejkobsa, prvi put objavljena u
Engleskoj 1902. godine. (Prim, prev.)
14 U originalu Whistle and I’ll Come to You, My Lad, priča pisca M. R. Džejmsa iz 1904.
godine. (Prim, prev)
15 Iz pesme Edgara Alana Poa Heleni, u prevodu Kolje Mićevića. (Prim, prev.)
16 U originalu The Wire - HBO serija koja se emitovala 2002-2008. godine. (Prim, prev.)
295