ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Предавања 2021, Кристијанова скрипта, Ксенијине презентације, књига
Радишић
ПОЈАМ И ПРАВНЕ ОСОБИНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
I.
ПОЈАМ
Реч облигације потиче од именице obligatio (лат), изведене од глагола obligo. Он је значио
повезати (жито у сноп), завезати (рану), или везати (ограничити некога пресудом) или обавезати
некога законом, заложити или у залог дати. Именица obligatio ознавачала је у буквалном смислу
обавезаност тј. свезаност, стање онога ко је обавезан тј свезан. У римском праву реч obligatio није
означавала стање обавезаност тј свезаности већ правну везу која је нераскидива. У правничком
говору, израз је стекао преносно значење: прво је означавао залагање властите личности, ради
осигурања свог обећања да се нешто учини или не учини - мислило се на потчињавање
повериочевој власти за случај да се обавеза не испуни. Касније ће доћи до извесне промене смисла
речи и подразумеваће стварање сваке утуживе обавезе и сваку насталу правну обавезност. Уместо
физичке везаности, она почиње да подразумева правну везаност (iuris vindiculum). Садржину
чињења другоме додатно је расветљавала сентенца која казује о томе шта је суштина облигације.
Она потиче од Паулуца и гласи: Суштина облигације се не састоји у томе да нека ствар или
службеност постане наша, него да другога обавеже према нама на неко давање, чињење или
нечињење. Римске дефиниције истичу да је суштина правне везе коју су римски правници
називали оbligatio у томе што једно лице покорава и приморава на неко понашање, тј ове
дефиниције казују о томе да је облигација обавеза која нас тера да другоме предамо неку ствар, да
му нешто учинимо односно не учинимо и да нас на извршење обавезе присиљавају државни
закони. Требало је да прође много времена и да еволуција права пређе дугачак пут да би се дошло
до тога да се у појму облигација наглашеније изрази други елеменат правне везе- овлашћење тј.
потраживање. У теоријским дефиницијама које су се појавиле после доношења Аустријског
грађанског законика од 1811. године у први план је стављено право да се тражи давање,чињење
или уздржавање, а не обавеза. Зато је за означавање облигације био коришћен израз тражбине, а
облигација се дефинисала као овлашћење једног лица да од другог лица тражи, односно захтева
извршење неке радње.
У савременој правној теорији, облигација је заједнички термин за оба појма- обавезу и
потраживање. Облигација је правни однос између две стране у коме је једна страна
(поверилац) овлашћена да од друге стране (дужника) захтева одређено понашање,
чинидбу која се може састојати у давању,чињењу или нечињењу односно
уздржавању од нечега што би имала право да чини, а друга страна је обавезна то да
испуни:
Поверилац
Дужник
облигација = тражбина / потраживање
облигација = обавеза / дуг
Међусобно постојање је условљено – Право повериоца = Обавеза дужника
Најчешће настају истовремено али је могуће да некад тражбина настаје после обавезеЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ (награда за налазак несталог пса – тек када се пас нађе,
„рађа― се право на награду) Не може се десити да прво настане тражбина па дуг, јер је
такав редослед немогућ по самој природи ствари.
Корелативност тражбине и дуга значи и да повериочев захтев да му се испуни чинидба
прати дужникову дужност да чинидбу изврши. Чинидбом дужник извршава обавезу и
истовремено повериоцу извршава оно што он од дужника тражи.
-Субјективно облигационо право – обл. право у субјективном смислу - Облигација за
повериоца представља овлашћење да тражи чинидбу од дужника. Тако схваћено
потраживање.
- Објективно облигационо право - облигационо право у објективном смислу је назив за
опште правне норме које уређују облигације. Оне су заокружени систем норми који чини
један посебан део грађанског права.
Место облигационог права у систему грађанског права: У разгранатом систему
грађанског права, облигационо право има блиске везе са стварним и наследним правом.
Заједничка нит која их повезује у целину да норме које ова права садрже регулишу
економске робно-новчане односе. У тим односима појављује се роба као производ
људског рада или услуга који се размењују на тржишту за новац. Најближу функционалну
везу облигационо право има са стварним правом. Стварно право уређује производнопосредничку страну робноновчаних односа а облигационо право саму размену роба или
услуга за новац.
II.
ПРАВНЕ ОСОБИНЕ
1. Облигација је грађанскоправни имовински однос Дужник не може по својој вољи да
одлучи да ли ће чинидбу да изрши или не, јер из објективног права проистиче дужност
која му налаже да обавезу изврши, тако да је дужник потчињен објективној власти права.
Ако дужник не испуни дуг, поверилац има овлашћења према дужниковој имовини. У
случају да обавезу из облигације не изврши, дужник одговара. Ако извршење изостане,
своје право може остварити путем тужбе коју подноси суду – ЦИВИЛНЕ
ОБЛИГАЦИЈЕ КОЈЕ СУ УТУЖИВЕ! Тужба може да гласи само на оно што дужник
дугује у облигацији тј. на извршење дуга forma specifica (нпр. ако дужник дугује извршење
неке радње, поверилац не може да захтева од суда да обавеже дужника на предају суме
новца).Тај захтев је правно заштитни, и треба га разликовати од захтева повериоца
упућеног дужнику о доспелости да обавезу добровољно изврши. Присила у облигацији је
спољашња и долази од претње права да ће нас средствима државне присиле принудити да
обавезу извршимо ако то не учинимо добровољно. У том случају, суд ће наложити
дужнику да обавезу изврши добровољно у одређеном року (парциони рок). Уколико
дужник у том року не изврши обавезу, поверилац може да захтева принудно извршење,
које се остварује у извршном поступку према његовој имовини. Чак и ако је дуг личан, тј.
може да га испуни само дужник,принуда се не спроводи према личности дужника већ се
дужник обавезује на плаћање новчане казне. Повериочево потраживање у облигацији је
правно заштићено, а вредност може да се процени и изрази у новцу. Облигација има
имовинску природу.
Уколико се тражена ствар не налази у имовини дужника, орган који спроводи извршни
поступак има овлашћење да из имовине дужника одузме другу ствар која представља
еквивалент вредности дуговане ствари.
Такође, дуг и одговорност су одвојени. Дужник је дужан да изврши дуг онако како
његова обавеза гласи, али за неизвршење одговара својом имовином, пошто је његов дуг
имовински. Поверилац, чији правни интерес није задовољен, има право да заштити
потраживање захтевом суду да дужнику наложи извршење обавезе.
По изузетку, постоје обавезе у облигацијама које нису принудно извршиве- обавезе у
натуралним облигацијама – ПРИРОДНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ. Насупрот њима, стоје цивилне
облигације (горепоменуте). Међутим, то што натуралне облигације нису утуживе, не
значи да нису облигације. И оне су као и цивилне, правна веза тј. однос уређен правом.
Поверилац и у природним облигацијама има овлашћење на чинидбу и на захтев према
дужнику да чинидбу испуни. Испуњење зависи искључиво од воље дужника, јер ако
дужник неће да испуни чинидбу, поверилац нема правно средство да га натера да то
учини. Уколико чинидба изостане, поверилац се не може обратити суду са
правнозаштитним захтевом. Уколико пак, дужник својом вољом изврши оно што дугује,
не може тражити натраг то што је дао због тога што поверилац није могао да га принуди
на исплату. Треба напоменути да су у римском праву природне облигације производиле
још неке правне последице које су имале цивилне облигације. На пример, испуњење
природне обавезе је могло бити обезбеђено залогом или јемством.
У позитивном праву, природном обавезом сматра се обавеза дужника да испуни
застарело потраживање. Потраживање застарева када прође законом прописан рок у
коме је поверилац могао захтевати испуњење. Застарелошћу престаје овлашћење
повериоца да захтева извршење обавезе. Уколико поверилац ипак тужи дужника и тражи
од суда да дужнику наложи да изврши дуг, суд ће одбити тужбени захтев ако тужени
дужник истакне приговор застарелости и утврди да је застарелост заиста наступила. Али,
ако дужник испуни застарелу обавезу, он нема право да захтева да му се врати оно што је
дао чак и када би се утврдило да није знао да је потраживање застарело. У правној
теорији, поред застарелих обавеза истичу се још неки примери природних облигација.
Свака ЦИВИЛНА ОБЛИГАЦИЈА протеком рока прелази у ПРИРОДНУ ОБЛИГАЦИЈУ,
не гаси се застарелошћу, само постаје неутужива!!!
Супротно од правних односа налазе се ванправни, који немају правну, већ само
друштвену, моралну санкцију (нпр. презир или грижа савести). Морална обавеза је
дужност појединца која се не може принудно извршити, она се означава изразом дужност
а не обавеза, управо зато да би се истакло да моралне обавезе немају правну санкцију.
Иако моралне дужности не могу да се принудно изврше оне су као и обавезе у
облигацијама присилне, али присила је унутрашња.
Она потиче од савести и свести о томе да се понашамо исправно само ако извршимо оно
што нам је дужност. Моралне дужности разликују се од обавеза у облигацијама по
санкцијама. Санкције за неизвршење моралне дужности су другачије, оне нису судске већ
друштвене и крећу се у распону од презира и изолације до гриже савести. У моралне
дужности могле би се убројати тзв. грађанске дужности (нпр. дужност да се гласа за
политичке преставнике у народном представништву оних земаља у којима гласање није
законска обавеза).
2. Облигација је однос између две стране Страна означава улогу у грађанскоправном
односу. У облигацијама увек постоје две стране, једна је поверилац а друга дужник. Имати
улогу повериоца (creditor) значи имати овлашћење на одређено понашање друге стране
док имати улогу дужника (debitor) значи имати обавезу на одређено понашање. Каже се да
дужник има пасивни правни положај, а поверилац активни - облигација овлашћује
повериоца да тражи извршење чинидбе. Зато је облигација за повериоца тражење. То што
је облигација однос између две стране, не значи нужно да се на свакој страни налази по
једно лице. На страни повериоца/дужника може бити множина лица. Када се у једној
улози појављује више лица, поставља се питање како повериоци потражују или како
дужници дугују. Да ли свако лице на страни повериоца има овлашћење да захтева
извршење целе или дела обавезе, да ли свако лице на страни дужника треба да лицу на
страни повериоца испуни целу или део обавезе. Одговор дају правила о облигацијама са
више субјеката.
3. Облигација је правни однос између одређених лица, облигациони однос има
релативни карактер: Значи да облигација обавезује једно тачно одређено лице/лица да
изврше чинидбу на коју потраживање повериоца гласи. Поверилац је овлашћен да само
од дужника са којим је у правном односу тражи и захтева одређено понашање и само
дужник може да буде принуђен на такво понашање. Тако да поверилац своје право не
може да оствари према трећем лицу/лицима већ само према тачно одређеном дужнику.
Дужник је обавезан само према одређеном повериоцу/цима са којим/а је повезан
облигацијом, и није дужан да изврши обавезу неком трећем лицу. Ако би се десило да
продавац по други пут продаје ствар и предаје трећем, купац не би могао да тражи ствар
од другог купца јер његово потраживање за предају ствари постоји само према продавцу.
Другачија ситуација је код правних односа који настају поводом неког стварног права.
Она по природи имају особину супротстављивости где су права са следовањем, те могу
тражити од трећих лица. Потраживање није по закону право са следовањем и зато
поверилац не може да потраживање оствари према трећем лицу.
Међутим, у извесној мери постоје одступања од принципа да је облигација однос
између одређених лица. Та одступања прописао је ЗОО. Реч је о случајевима када треће
лице као сингуларни сукцесор једног права на основу закона постаје дужник или
поверилац у облигацији. ИЗУЗЕЦИ ОД РЕЛАТИВНОГ КАРАКТЕРА:
А) Уговор о закупу:
А1) Отуђење закупљене ствари пре предаје закупцу: у случају да закуподавац после
закључења уговора о закупу, а пре него што закупљену ствар преда закупцу , закључи још
један уговор којим отуђи закупљену ствар и предаје у државину прибавиоцу. Закуподавац
може закључити уговор о продаји ствари и на основу тог уговора предати ствар купцу у
државину. Сходно овом принципу, закупац не може да захтева предају ствари од купца јер
купац није дужник у облигацији. Међутим према ЗОО, ако је прибавилац у моменту
закључења уговора о продаји знао за постојање уговора о закупу, он ступа на место
закуподавца и преузима његове обавезе према закупцу. То значи да закупац као поверилац
потраживања на предају ствари из уговора о закупу може према прибавиоцу да истакне
чињеницу да има то потраживање и захтевати да призна ову чињеницу. Дакле,
потраживање закупца на основу изричите законске одредбе има дејство и према 3. лицу,
прибавиоцу закупљене ствари, под условом да је прибавилац знао за постојање раније
закљученог уговора о закупу.
А2) Отуђење после предаје у закуп (чл.591): Сада закупац има државину, а до отуђења
ствари долази касније. Према ЗОО:
У случају отуђења ствари која је пре тога предата неком другом у закуп прибавилац
ствари ступа на место закуподавца , те после тога права и обавезе из закупа настају између
њега и закупца. Прибавилац не може тражити од закупца да му преда ствар пре протека
времена за које је закуп уговорен, а ако то време није одређено, пре истека отказног рока.
За прибавиочеве обавезе из закупа према закупцу одговара преносилац као солидарни
јемац.
То значи да закупац може да тражи од прибавиоца ствари испуњење чинидби из уговора о
закупу, мада прибавилац није дужан у облигацији из уговора о закупу. Услови под којима
закупац може да захтева испуњење обавеза од прибавиоца су да је прибавилац у моменту
закључења уговора који је стекао ствар знао за постојање уговора о закуоу у да је закупац
у том моменту већ имао државину ствари.
А3) Закупац издао закупљену ствар у закуп трећем лицу, подзакупцу или да је ствар дао
на употребу по неком другом правном основу,нпр, послуге.
Начелно, закупац има право да изда ствар у подзакуп или да је да на послугу,али ово
право закупац нема ако је оно искључено или ограничено посебном уговорном одредбом
или законом. Такође, закпац нема ово право ако би се издавањем у закуп или давањем
ствари на послугу нанела штета закуподавцу као и у случају да је уговором о закупу или
законом предвиђено да је за издавање у закуп потребна дозвола закуподавца, па
законодавац одбије да је изда. Издавање закупљене ствари у закуп подзакупцу не дира у
облигациони однос између закуподавца и закупца. Потраживања која закуподавац имао
према закупцу пре тога остају, закупац је обавезан да ствар употребљава према употребу и
намени ствари, исплату закупнине и враћање ствари. Међутим, ЗОО прописао је једно
одступање: ‖Закуподавац може, ради наплате својих потраживања од закупца насталих из
закупа, захтевати непосредно од подзакупца исплату износа који овај дугује закупцу по
основу подзакупа.‖ Реч је о захтеву закуподавца за испуњење обавезе непосредно према
подзакупцу, лицу које није дужник у облигацији из уговора о закупу.
Б) Различити правни основи: Пре свега, може бити уписан у земљишне књиге, чиме
добија обележје апсолутног права, те закупац своје право може да истакне против свакога.
Уписом у земљишне књиге, и неки други уговори могу добити карактеристике erga omnes,
попут уговора о откупу или праву прече куповине, као и колективног уговора о раду
(уговор у корист трећег лица).
В) Правило о побијању дужникових правних радњи (Паулијанска тужба): Поверилац
који не може да наплати доспело потраживање из дужникове имовине зато што је дужник
уговором или неком другом правном радњом умањио имовину, тако да у њој нема
довољно средстава за намирење потраживања, има право да тужбом захтева од суда да
огласи да је одређени уговор или друга правна радња без дејства према њему и тако му
омогући да наплати потраживање. 1
4. Предмет облигације је чинидба- људска радња
Облигациони однос има тачно одређену садржину и предмет. Предмет сујективног
грађанског права је оно на шта је право усмерено. Као и друга сујективна права и
потраживање има предмет и по предмету се разликује од других грађанских права. Тако
на пример стварно право је усмерено на ствар, лично право на неко лично добро а
интелектуална права на интелектуална добра. Потраживање у облигацији је усмерено на
људску радњу тј. на понашање дужника. Грађанскоправни називи за људску радњу која је
предмет потраживања а тиме и предмет обавезе и предмет облигације је чинидба (
престација или облигациона радња).
Потраживање је право, а престација је чињење које произилази из тог субјективног права.

Чинидба се испољава у три могућа модалитета. Као давање, чињење и нечињење:
1. ДАВАЊЕ (dare) - подразумева предају неке ствари услед обавезе дужника да
повериоцу пренесе својину или неко друго стварно право (нпр. службеност или уручење
продате ствари купцу, уручење израђене ствари наручиоцу). Код давања постоји ствар и
то представља објект облигације.
2. Чињење (facere) - подразумева извршење било које друге радње која се не састоји у
предаји ствари.
1
Биће више речи касније п Actio Pauliana
То је сваки други рад, било интелектуални или физички, који се очекује од дужника. То је
стварање нове, прерађивање постојеће, одржавање у постојећем стању, обављање неког
посла итд..(оправка ствари, организовање путовања, чување ствари) Чинидба некад
подразумева радњу, а некад резултат радње (нпр. лекар дугује да лечи, али не и да излечи,
док кројач дугује да сашије одело)


И давање и чињење су позитивни чинови и зато се понекад у правној теорији
обухватају једним називом – чињење.
Нечињење је нерадња, односно пропуштање своје радње или трпљење радње другог.
3. Уздржавање од чињења / НЕЧИЊЕЊЕ (non facere) - уздржавање од понашања на
које би иначе постојало право.
4. ТРПЉЕЊЕ – обавеза је да се трпи а иначе постоји обавеза да се реагује.
Предмет треба разликовати од садржине облигације:
Предмет је понашање, оно на шта се правна дужност дужника односи и оно на шта је
усмерено овлашћење повериоца. Предмет је нешто што није одмах присутно, што ће
наступити при извршењу, уз могућност да никад не наступи.
Садржина су овлашћења повериоца и обавеза дужника2. На основу њих се утврђује
идентитет предмета облигације, односно врста облигације. Садржина једне облигације
постаје правно значајна када се доведе у везу са другим облигацијама у једном
облигационом односу и правима и обавезама у тим облигацијама. Повезивањем садржине
једне облигације са садржином осталих облигација могуће је утврдити ком типу
облигационих односа припада конкретни однос и на цео тај однос применити исти
законски оправни режим.
ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС
1. Облигација
-Облигација се може схватити у ужем (ОБАВЕЗА) и у ширем смислу (ОБЛИГАЦИОНИ
ОДНОС): Облигација у ужем смислу означава само тражбину односно потраживање или
само обавезу односно дуг. Облигација у ширем смислу је заједнички начин за тражбину
и дуг (обавеза + потраживање). У том ширем смислу, облигација је правни однос између
дужника и повериоца у коме је поверилац овлашћен да тражи од дужника одређено
давање ,чињење или нечињење ,односно уздржавање од нечега што би иначе имао право
да чини, а дужник је обавезан да то испуни.
2
Пбавезе мпгу бити примарне и секундарне, пд кпјих примарне пбавезнп настају – јемствп, залпга, хипптека
Секундарне мпгу и не мпрају настати – настају акп су примарне прекршене
Купац је дужан да ... (чл. 481 ст. 1 ЗОО). Да ли је овде реч о обавези купца? НЕ, ово није
обавеза, јер из обавезе мора произилазити право, што се овде не дешава
ОБЛИГАЦИЈА (ОБАВЕЗА)  ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС
Ретко једна тражбина (бескаматни зајам,
проузроковање штете). Представља извор
Увек једна чинидба
облигације, чињенично стање које је ствара,
такође осим тражбине, садржи и нека друга
права.
Ужи појам, обавеза припада облигационом Шири појам, један облигациони однос може
односу
да садржи више обавеза
Настаје из облигационог односа, али не
мора настати кад и облигациони однос већ
може и касније (нпр. право да се захтевају
појединачни износи закупнине), за време
трајања се десе и неке друге чињенице (нпр.
Настаје у моменту закључења уговора /
налогодавац
је
дужан
надокнадити
изјаве воље / проузроковања штете
налогопримцу штету коју је овај претрпео,
без своје кривице, при вршењу налога) или
по окончању облигационог односа (нпр.
захтев за повраћај ствари дате у закуп или
на послугу)..
Престаје испуњењем или на др. начин и то Престаје из разлога који су постојали у
опроштајем дуга, новацијом, сједињењем, тренутку његовог настанка (поништај) или
пребијањем
и
услед
немогућности су настали касније, било по сили закона или
испуњења. Обавеза не може престати на вољом странака.
други начин (numerus clausus принцип).
*** Када субјекти испуне своје обавезе,
*** НЕ ПРЕСТАЈЕ ЗАСТАРЕЛОШЋУ, облигациони
однос
не
престаје!
ПОСТАЈЕ НАТУРАЛНА ОБЛИГАЦИЈА Облигациони однос остаје и даље као
КОЈА ЈЕ НАПЛАТИВА И НЕУТУЖИВА
правни основ (iustus titulus) извршених
чинидби.
Може се уступити, а да обл однос остане и
даље између лица међу којима је настао.
2. Садржина облигационог односа: шира од садржине облигације. Поред облигације,
облигациони однос чине и споредна права, обавезе узајамне обазривости, преображајна
права и право на приговор.
1. Једна или више обавеза, које могу бити примарне и секундарне. Примарне су оне с
којима настаје и сам облигациони однос и које одређују његов тип. Секундардне су оне
које настају тек касније, уколико буду прекршене примарне;
2. Споредна права - служе обезбеђењу тражбине и трају само дотле док се тражбина не
намири; (јемство, залога, хипотека..)
3. Обавезе узајамне обзирности/посебне обавезе - ослањају се на начело савесности и
поштења (чл. 12). Субјекти облигационог односа дужни су да се један према другоме
односе онако како би се у датој ситуацији понашао савестан и поштен уговорник,
обзиром на циљ и врсту чинидбе која је предмет облигације, да не би био осујећен циљ
дуга, да би се предупредила штета и олакшало испуњење. Ове дужности нису унапред
обликоване. Оне нису претходно одређене јер није одређена њихова садржина, па се не
може тражити њихово принудно извршење. Међутим, повреда дужности обазривости
може да створи право на накнаду штете. У њих спадају нпр. обавеза да се предузму
одређене мере ради спречавања штете, да се разјасне постојеће опасности везане за
употребу ствари, да се друга страна обавести о чињеницама значајним за облигациони
однос (чл. 268) и сл.;
4. Права преображавања се састоје из овлашћења учесника да својом једностраном
вољом изазову жељено правно дејство. Некима од њих се може преиначити садржина
облигационог односа, попут права избора између више алтернативних обавеза. Другима се
облигациони однос може окончати - "негативна права". У таква овлашћења спадају: право
побијања, право опозивања датог налога, право пребијања и сл. Трећима се може
засновати облигациони однос (нпр. понуђени може прихватом понуде довести до настанка
уговора). У преображајна права, која могу да проузрокују престанак облигационог односа
улази право на давање отказа или право на одустанак од уговора.
5. Право на приговоре - право да се истакне нека чињеница која одбија или одлаже
захтев друге стране у облигационом односу. Слично негативним правима преображавања,
јер је уперено против захтева друге стране. Његова је сврха да се тај захтев одбије зато
што се постојање тражбине негира или да се макар одложи њено испуњење. Овде спадају
нпр. приговор преклузије или приговор застарелости, приговор неиспуњења обавезе у
двостраном уговору ...
ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА
Најважнији извори облигационог права су грађански законици и закони
Извори облигационог права су опште правне норме које уређују облигације. Општа
норма је она која се односи на неодређен број случајева и лица која се налазе у истој
ситуацији или могу доћи у ситуацију предвиђену нормом. Примена опште норме је
неограничена и не исцрпљује се једном применом, за разлику од појединачне правне
норме која се односи само на један случај и примењује се само у том случају. Опште
правне норме које уређују облигације су писане, односно прописане или неписане,
садржане у обичајном праву. Обичајне норме настају спонтано, дуготрајним понављањем
истог начина понашања субјеката који ступају у однос на који се обичај примењује. Да би
један модел или образац понашања постао опште правило, потребно је да се усталио у
једном временском периоду.
Осим тога, да би се формирало обичајно правило, неопходно је да постоји свест о правној
обавезности одређеног понашања и уверење да ће држава пружити заштиту свакоме ко се
понаша у складу са устаљеним обрасцем. Писане опште норме стварају се плански,
редовно путем државног законодавства. Тако доношење општих норми путем државног
законодавства обухвата доношење закона и законика.
Законици су обимна законодавна дела која садрже велики број норми, понекада и
неколико хиљада и која уређују целу једну област друштвених односа, на пример
грађанскоправне односе, кривична дела, радне односе, царине.. Аткивности на доношењу
великих законика као и сам законик понекад се у правној теорији назива кодификација.
Међутим, реч кодификација користи се и у ширем смислу: да означи целокупну
законодавну активност, не само доношење законика него и доношење закона. У том,
ширем смислу, кодификација означава целовито и систематично уређење једне сродне
правне материје већег обима која не мора да обухвати целу правну област него њене
поједине веће делове. Тако се термин кодификација користи и да означи рад на
припремању и доношењу ЗОО, премда овај закон уређује само један део грађанскоправне
области.
ИЗВОРИ:
1. СГЗ 1844. година
2. Законом о неважност правних прописа донетих пре 6. априла 1941. и за
време непријатељске окупације – 1946. Година
3. СКИЦА
4. ЗОО – 1978. година
АГЗ је имао врло значајну улогу у историји српског грађанског права јер је директно утицао на
СГЗ од 1844. године. За Грађански законик Кнежевине Србије сматрало се да је он био лош превод
Аустријског, и био је скраћен. 1864. и 1868. године извршене су измене и допуне српског
грађанског законика под утицајем француског грађанског законика. Тај утицај се објашњава
променом курса у спољној политици Србије коју су водили Кнез Михаило Обреновић и Совјет на
челу са Илијом Гарашанином (окренули се Француској уместо Аустрији). Другим допунама из
1864. – уведена Паулијанска тужба (инспирисано АГЗ) и ограничења слободе уговарања висине
уговорне каматне стопе биле су инспирисане решењима АГЗ. Утицај АГЗ на развој српског
грађанског права трајао је и после доношења доношења СГЗ од 1844. Он се наставио и током 20.
века. После уједињења и стварања прве Југославије (Краљевина СХС) донесе је закон о побијању
правних тела изнад стечаја који је потпуније регулисао Паулијанску тужбу. Тај закон као и СГЗ
био је превод једног аустријског текста. Међу члановима комисије која је припремала
Југословенски грађански законик преовладало је мишљење да основа за израду законика треба да
буде аустријски кодекс. То мишљење је дошло до изражаја у тексту преднацрта који је објављен
под називом Предоснова грађанског законика који је објављен 1934. После објављивања није
настављен рад на ГЗ. У тим условима није се помишљало о даљем раду на правном тескту,чији је
циљ био да се једниственим регулисањем грађанског права оличи јединство тадашње државе.
СГЗ није извор облигационог права у Србији, јер је СГЗ укинут као и сви правни
прописи који су били на снази пре 6. априла 1941. године.
Друга Југославија је 1946. године донела Закон којим је укинула вежење свим предратним
прописима који су били важећи у Краљевини СХС. Опште норме СГЗ тада су престале да
буду формални извор Облигационог права.
Међутим Законом о неважности било је прописано да правна правила садржана у
законима и другим прописима могу по том закону да се примењују све до доношења
нових прописа уколико нису у супротности са Уставом, важећим прописима и
начелима о уставном поретку. Правна правила из СГЗ могла су да се примењују на
односе који нису били регулисани новим прописима и након што је закон стављен ван
снаге. Судови нису могли да своје одлуке заснују непосредно на законитм одредбама
предратног закона али су могли да из њих изведу правно правило које су законичке норме
уобличиле и изражавале својим формулацијама и да то правило примењују. Формални
извор правних правила био је Закон о неважности правних прописа као важећи и
обавезујући општи правни акт.
ЗОО је уредио материју облигационих односа новим правилима тако да је
престала потреба за применом предратних. Ипак, закон је оставио неке облигационе
односе ван подручја које је регулисао. У закону нема норми о поклону, који је чест
уговор и представља основ за пренос својине, као ни послугу нити норме о штети
које проузрокује животиња. Узрок изостајања норми била је расподела надлежности
између савезне државе и република по уставу из 1974 - федерација уређује основе обл.
односа- општи део облигација и уговорне и друге облигационе односе у области промета
робе и услуга.
Промет робе и услуга тачније економски односи којима се роба или услуга замењују за
новац реализују се путем облигација из двострано обавезних и теретних уговора. То су
они уговори из којих настају реципрочне обавезе уговорних страна и свака страна дугује
накнаду другој за корист коју прима. Због тога што поклон и послуга нису средства
помоћу окојих се реалује размена уз накнаду, комисија за израду ЗОО је сматрала да ЗОО
не треба да садржи одредбе о овим уговорима.
Закон о облигационим односима је главни извор облигационог права у Србији. И други
закони се јављају као извори облигационог права - њима се регулишу поједини
облигациони односи или поједина питања која се тичу облигационих односа (нпр. Закон о
заштити потрошача, Закон о јавном бележништву, Закон о наслеђивању, Закон о
ауторском и сродним правима, итд.). Пре доношења ЗОО, судови су имали велику улогу,
они су увели појам објективне одговорности.
КОЈИ ЈЕ ИЗВОР НОРМИ О ПОКЛОНУ? ПРАВИЛА ИЗ СГЗ-А ПРИМЕЊЕНА НА
ОСНОВУ ЗАКОНА ИЗ 1946. ГОДИНЕ!!!
ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА (ЗОО)3
Главни извор облигационог права у Србији је ЗОО (1978). Донесен је 30. марта
1978. а ступио је на снагу 1. октобра исте године. Припреме за доношење законика су
започеле 1960. када је проф. Михајлу Константиновићу поверено да изради преднацрт
који би послужио као основ за израду нацрта и предлога закона. Радио је на преднацрту 9.
година и текст је објавио 1969. године под насловом- Облигације и уговори-скица за Закон
о облигацијама и уговорима. Написана је у облику законског текста. Скица је рађена са
идејом да постане популарни законик који ће се лако читати и разумети, па је избегнута
стручна правна терминологија. Стил писања је лак и брзо схавтљив.
Ова поткомисија израдила је два нацрта закон, 1973. и 1974. године. На основу другог
нацрта сачињен је у марту 1974. предлог закона о облигацијама и уговорима који су
усвојили надлежна већа тадашње савезне скупштине. Очекивало се да ће закон бити брзо
донет, то се није догодило јер је рад комисије привремено заустављен због трансфомације
у раду Скупштине на основу устава из 1974.
Због тих промена формирана је нова комисија за припрему закона у оквиру које је
поткомисија за израду закона о облигацијама и уговорима наставила да ради. Поткомисија
је припремила нови нацрт 1976. Након јавне дискусије, саставила је предлог закона али тај
предлог је носио другачији назив - ЗОО. Скупштина је изгласала закон 30. марта 1978.
године.
1. СТРУКТУРА ЗАКОНА
ЗОО је један од наших најобимнијих закона. Има 1109 чланова. Обим закона је
последица прихватања принципа јединственог регулисања као и специфична законодавна
техника (тежња аутора да се избегну упућивање чланова једних на друге). Облигациони
односи чије су стране правна лица другачије уређују од оних где су стране физичка лица,
тако што прописује да се одредбе закона односе на све врсте уговора, осим ако за уговоре
у привреди није нешто другачије одређено (чл. 25). Уговори у привреди су уговори које
између себе закључују предузећа и друга правна лица у делатности која је предмет
њиховог пословања. ЗОО не регулише доброчине уговоре: о поклону, послузи и
ортаклуку. На њих се примењује Закон о неважности. Такође, ЗОО не уређује ни штету од
животиња и грађевина, то је уређено Скицом ЗОО-а. Норме ЗОО – ДИСПОЗИТИВНЕ!!!
НЕМА РЕТРОАКТИВНОСТИ, ЗОО СЕ НЕ ПРИМЕЊУЈЕ НА УГОВОРЕ ЗАКЉУЧЕНЕ
ПРЕ 1978. ГОДИНЕ!!!
3
Пдавде креће материја за испит (све претхпднп мпжда евентуалнп за кплпквијум)
Састоји се из четири дела:
1. Општи део - састоји се се из шест глава:
а. Основна начела,
б. Настанак обавезa,
в. Дејства обавеза,
г. Престанак обавеза,
д. Разне врсте обавеза,
ђ. Промена субјеката у облигационом односу.
2.Уговори - свака глава у овом делу је посвећена једном именованом уговору;
3. Меродавно право у случају сукоба републичких закона – данас има само историјски
и теоријски значај;
4. Прелазне и завршне одредбе - регулишу однос ЗОО према општим и посебним
узансама.
Централни појам норми општег дела је облигација. Зато су у њему распоређена правила
која се односе на све облигације. Она су груписана око неколико тачака. Одредбе овог
дела
чине
логични
низ.
„Уговори―
су
одредбе
о
уговору
о
продаји,размени,зајму,закупу,уговору о делу, остави, пуномћству односно налогу. То су
класични грађанскоправни именовани уговори који потичу још од римског права. Поред
њих, регулисани су и други уговори који су настали у модерно доба (превоз, комисион,
посредовање, шпедиција, осигурање, кредит...) Појмови свих тих уговора су мање
апстрактни или конкретнији од појма облигације.
2. ПРИНЦИПИ РЕГУЛИСАЊА
а) Облигациони односи могу бити уређени на два начина. Према првом методу,
облигациони односи се уређују јединствено, без обзира која лица су стране у
облигационом односу (физичка лица, појединци, правна лица..) – МЕТОД
ЈЕДИНСТВЕНОГ РЕГЛУСАЊА. Он се заснива на принципу да се правила закона који
уређује облигације једнако применљиве на све субјекте, без обзира на њихове различите
правне статусе. Тај принцип усвојили су Ита и Шв ГЗ. Писци ЗОО су се определили за
принцип јединственог регулисања. Разлог је што је више је одговарао потребама нашег
правног промета у области облигационих односа. Овај принцип у ЗОО изражен је у члану
25. став 1. : ‖Одредбе овог закона које се односе на уговоре примењују се на све врсте
уговора, осим ако за уговоре у привреди није изричито друкчије одређено.‖
б) Према другом принципу, облигациони односу у којима су стране правна лица,
привредни субјекти уређују се одвојено од облигационих односа физичких лица због тога
што облигациони односи између правних лица имају специфичности – МЕТОД
ОДВОЈЕНОГ РЕГУЛИСАЊА (Фр, Нем)
Одступања од јединственог регулисања:
1. Дефиниција уговора о привреди дата је у ставу 2. (ЗОО). Закон није доследно спровео
овај принцип. Постоји мноштво одступања, код уговора о привреди прописана су посебна
правила када специфичности ових уговора то налажу. У правилима о цени код уговора о
продаји када цена уговором није одређена нити уговор садржи довољно података којима
би се она могла уредити онда уговор нема правно дејство. Међутим уговор о продаји у
привреди садржи одступање. Када у уговор о привреди цена није одређена или одредива
такав уговор ипак производи дејство и купац је тада дужан да плати продавцу цену коју је
овај редовно наплаћивао у време закључења уговора а у недостатку ове - разумну цену
(тржишна цена продате робе у тренутку закључења уговора). Ако се та цена не може
утврдити, онда је суд утврђује према околностима случаја.
2. Код правила о солидарности дужника. Када има више дужника у некој дељивој обавези
важи да се обавеза дели на једнаке делове ако није одређена другачија подела , а сваки
дужник одговара за свој део обавезе.
Међутим, када је у питању обавеза из уговора о привреди у којој на страни дужника има
више лица, онда важи претпоставка солидарности. То значи да сваки субјект одговара
повериоцу за целу обавезу и да поверилац може да захтева испуњење обавезе од свакога.
Претпоставка солидарности не важи само ако је отклоњена уговором. Поред ова два
примера, постоје и други примери. Након ступања на снагу, ЗОО је четири пута мењан и
допуњаван (1985., 1989., 1993.,2020.) Најкрупније су биле 1993. после доношења Устава из
1992. који је заменио Устав за 1974. 2020. унета је једна допуна и 2 измене. Допуна се
односи на форму сагласности која се даје за закључење уговора у форми јавнобележничке
(солемнизоване) исправе или записа. Измене се односе на члан 90. који уређује посебну
форму пуномоћја за закључење уговора и члан 455. који уређује форму за закључење
уговора о продаји непокретности (солемнизација) - последица измена у Закону о јавном
бележништву.
ДРУГИ ЗАКОНИ КАО ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА
То су: Закон о заштити потрошача, Закон о заштити корисника финансијских услуга,
Закон о заштити корисника финансијских услуга код уговарања на даљину, Закон о јавном
бележништву, Закон о наслеђивању, Закон о финансијском лизингу, Закон о ауторским и
сродним правима...
ОБИЧАЈНО ПРАВО
Обичајно право није извор облигационог права као ни обичај јер није општа правна
норма. Обичај је правно релевантан када на њега упућује нека општа норма облигационог
права садржаног у закону (нпр. суд водећи рачуна о обичајима уређује споредне тачке
уговора када су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима али су споредне тачке
оставиле за касније па о њима нису постигле споразум, такође и када треба да утврди да
ли предлог за закључење уговора упућеном неодређеном броју лица који садржи битне
састојке уговора важи као понуда …) ЗОО упућује на обичај и у промету (нпр. у одреди о
заблуди коју одређује општом клаузулом о којој се погрешна представа о некој чињеници
сматра битном заблудом ако је у питању околност која се према обичају у промету сматра
битном). ЗОО упућује и на добре пословне обичаје – основно начело странке дужне да се
понашају у складу са добрим пословним обичајима.
Упућивање законске норме на обичај не значи да је тиме обичај постао извор права тј да
суд треба да пронађе норму садржану у обичају и да је примени на решење спора. Овде
обичај служи као критеријум за утврђивање чињеница које суд мора да утврди да би
исправно применио садржину у одређеном извору права. Обичаје , обичаје у промету и
друге пословне обичаје треба разликовати од добрих обичаја. Тај појам садржан је у
законским нормама о недопуштеном предмету уговора, недопуштеном основу,
недозвољеном услови или ништавом уговору. Ту се не говори о обичају, него о моралу тј.
о МОРАЛНОЈ НОРМИ.
Узансе су трговачки обичаји који се примењују у решавању спорних питања о уговорним
облигационим односима између привредних субјеката. То су кодификовани обичаји.
Понекад, организације у којима су удружени трговци као што су привредне или трговачке
коморе, прикупљају и одабирају и јавно објављују зборнике трговачких обичаја да би
послужиле члановима тих организација и удружења као правила о међусобном понашању
о уговорима које закључују међу собом. У српском праву постоје две врсте ових зборника:
посебне и опште узансе за промет робом. Опште узансе за промет робом донела је
главна државна арбитража 1954. године. Она није била удружење ни друга организација
већ суд који је судио спорове између привредних субјеката. Овај суд је касније
трансформисан у Врховни привредни суд. Опште узансе за промет робом су морале да се
примене ако странке уговором нису искључиле њихову примену јер је важила таква
претпоставка (изричито отклањање). Посебне узансе донесене су за односе у
угоститељству, туризму, промету робе на мало , грађевинарство, трговини кромпиром,
пиринчем ,пасуљом и оне су регулисале обл. односе у тим делатностима. Узансе су
донете у очекивању да ће њихово важење бити краткотрајно и да ће убрзо бити донет
закон који ће уређивати односе које су регулисале. Међутим примена је готово трајала
четврт века. ЗОО прописује да одредбе општих и посебних узанси не важе након његовог
доношења, али дозвољава њихову примену ако је уговорена и ако није у супротности са
њим. ЗОО у свом четвртом делу- Прелазне и завршне одредбе садржи норме које одређују
његов однос према узансама (члан 1107. ЗОО.) Примена општих и посебних узанси је
могућа само ако се односе на питања која су уређена диспозитивним нормама ЗОО.

МЕСТО ЗОО-А У ХИЈЕРАРХИЈСКОЈ СКАЛИ ИЗВОРА:
1. Устав РС
2. Потврђени међународни уговор и Прихваћено међународно право
3. императивне норме ЗОО
4. Уговор
5. диспозитивне норме ЗОО
6. Поздаконски акти
7. Обичаји: А) кодификовани (узансе)
Б) некодификовани
ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА:
1. Уговори
2. Проузроковање штете
3. Стицање без основа
4. Пословање без надзора
5. Једнострана изјава воље
6. Остали начини регулисани законом, сродство, брак...
ОСНОВНА НАЧЕЛА ЗОО
Основна начела су правна правила високог степена уопштености. Она симболизују
особености ЗОО, његова опредељења, његов циљ и место које има у систему грађанског
права. Основна начела нису само симобили они су и опште правне норме. Судови могу да
их примене када за доношење одлуке у конкретном случају не постоји нека норма мањег
степена општости.
1. Слобода уговарања (члан 10. ЗОО-Аутономија воље) Свако је слободан да изабере да
ли ће закључивати неки уговор и тако са другим лицем уредити своје правне односе, да
изабере лице са којим ће га закључити и да у споразуму са другим лицем уреди садржину
говора. Произилази из правно филозофског начела – АУТОНОМИЈА ВОЉЕ. Али,
аутономија воље је шири појам, из овог принципа проистичу два друга принципа:
1. Принцип слободе личности
2. Слобода приватне својине
2а: слобода уговарања
2б: слобода тестирања
Начело није апсолутно, није ни неограничено. Граница су принудни прописи, јавни
поредак и добри обичаји. Основна идеја је да свако одлучује о свему за уговор, те да му
нико, па ни држава,к не може намећи обавезе.
2. Начело савесности и поштења (члан 12. ЗОО): ‖У заснивању облигационих односа и
остваривању права и обавеза из тих односа стране су дужне да се придржавају начела
савесности и поштења‖. Савесност и поштење НИСУ ПОДУДАРНИ ПОЈМОВИ АЛИ су
КОМПЛЕМЕНТАРНИ ПОЈМОВИ. Они се допуњују и чине један појмовни пар. Норма
која изражава начело није одредила њихову садржину.
Оно што је извесно то је да савесност и поштење упућују на неку вредност и повезују са
тежњом да се обезбеде правда и правичност у облигационим односима. Начело не даје
правило како треба поступати, не даје готово правило шта у конкретном случају одговара
савесности и поштењу. Мора се објективно конкретизовати према животном искуству и
правичности. На овнову тог ОБЈЕКТИВНОГ критеријума суд оцењује како неко врши
своја овлашћења односно како извршава своје обавезе. Дужности које произилазе из овог
члана, да се стране придржавају начела савесности и поштења морају се одредити у
сваком конкретном случају и у случају спора их прецизира суд.
Дужности које настају у занивању уговорног обл. односа падају на сваку страну и свака
страна је дужна да се уздржи од преваре и да без основаног разлога не мења став у који је
друга страна имала поверење и према њему одредила своје понашање у току преговора.
После заснивања уговорног односа, дужност која произилази из овог начела пада у
принципу на дужника.
3. Равноправност страна у облигационом односу (члан 11. ЗОО): Ово начело значи да
су стране у облигационом односу правно једнаке. Ниједна није потчињена ни подређена
другој, тј између страна не постоји однос потчињавања ни подређивања. Норме ЗОО
правно изједначавају стране и штите њихове правне позиције. Али, у фактичким
положајима стране у обл. односима се понекад врло разликују. Једна страна је према
економском положају и информисаности често јача од друге. Циљ начела је да обезбеди
да се тај ванправни неједнаки положај једне стране не пренесе у правни однос и да страна
слабија у стварности не буде слабија и у праву.
4. Забрана злоупотребе права (члан 13. ЗОО): ‖Забрањено је вршење права из
облигационих односа противно циљу због кога је оно законом установљено и признато ‖.
Начело полази од тога да је субјективно облигационо право признато његовом титулару да
би остварио неки циљ. Субјективно право је у функцији тог циља. По старијем гледишту,
тим правом остварује се приватни титуларев интерес али и интерес друштвене групе,
односно социјални интерес. Титулар треба да вршти право и у једном и у другом
интересу. У том смислу, субјективно право је једна социјална функција. Уколико долази
до сукоба између приватног интереса и интереса друштва, титулар врши право противно
циљу. У сукобу ова два интереса, друштвени има превагу. Зато се титулар не може
позвати на своје право јер оно не објавља своју социјалну функцију. Објективно право
зато треба да му ускрати подршку. По другој тези, није битно које је интересе имао
законодавац у својој представи када је признао једно субјективно право. Битно је да ли се
ти интереси остварују шкодећи неком другом. Ако неко шкоди другом остваривањем
интереса, то сигурно није циљ. У том случају интереси се остварују у неком другом циљу,
а не оном због којег су од стране законодавца признати.
5. Начело једнаке вредности узајамних давања (члан 15. ЗОО)
Начело се везује за двострано обавезне уговоре,тј. код којих обавезе настају за обе
уговорне стране као последица сагласности њихових изјављених воља. У двостраним
уговорима вредности давања тј. испуњења уговорних страна морају да буду једнаке и да
се законом одређује када повреда овог начела повлачи за собом правне последице.
Последице повреде уређене су нормама ЗОО које ово начело разрађују. Те норме одређују
правна средства којима се отклања повреда начела једнаке вредности узајамних давања.
То су норме о прекомерном оштећењу, забрани зеленашких уговора, раскидању и измени
уговора због промењених околности, раскидању уговора због неиспуњења, евикцији,
материјалним недостацима4.
1. Прекомерно оштећење (laesio enormis) постоји када у моменту закључења уговора између
обавеза уговорних страна постоји очигледна несразмера за коју оштећена страна није знала нити је
морала знати. Правно средство против оштећења је поништење уговора у року од годину дана од
дана закључења уговора.
Право да тражи поништење немају стране у:
а) уговорима на срећу
б) купац који је платио већу цену за ствар због особите наклоности
в) купац ствари на јавној продаји
г) стране у уговору о поравнању
2. Очигледна несразмера узајамних давања у моменту закључења уговора може бити последица
стања нужде или тешког материјалног стања, недовољносг искуства, лакомиследности или
зависности једне уговорне стране коју је друга страна искористила. Уговор закључен
искоришћавањем ових ствари је зеленашки. ЗОО одређује да се на зеленашки уговор примењују
одредбе закона о ништавости или делимичкој ништавости али оштећена страна може да захтева од
суда да се њена обавеза смањи на правичан износ. Уколико суд удовољи том захтеву, уговор
остаје на снази са одговарајућом изменом.
3. Раскидање или измена уговора због промењених околности - Несразмера у вредности
узајамних давања да се појави касније, у току извршења уговорних обавеза. Уколико је она
последица промењених околности, страна која је погођена њиховим деловањем има право да
тражи раскид. Раскид се може тражити уколико је промена околности отежала испуњење обавезе
једне стране, или се због њих не може остварити схвра уговора, у оба случаја у толикој мери да
уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу било
неправично да уговор остане на снази такав какав јесте. Међутим, раскид се не може тражити
уколико је страна која се позива на промењене околности била дужна да их узме у обзир у време
закључења уговора или их је могла избећи или савладати. Раскид се остварује судским путем,
изриче га суд осим ако друга страна не понуди или прихвати да се одговарајући услови уговора
правично измене. Ако изрекне раскид, суд ће на захтев друге стране обавезати страну која је
тражила раскид да другој страни надокнади правичан део штете.
4
П свим пвим правним средствима ће бити речи касније у дејствима теретних угпвпра
4. Норме о раскидању уговора због неиспуњења обавеза једне уговорне стране - вансудски и
остварује се једностраном изјавом воље повериоца. Према ЗОО уколико једна страна у двострано
обавезном уговору не испуни своју обавез, друга страна има право да захтева испуњење онако
како гласи али има право да уговор раскине. Ако поверилац жели да раскине уговор због
неиспуњења, мора после истека рока за испуњење да остави дужнику накнади примерени рок.
Поверилац може да раскине да раскине уговор и без остављања накнадног рока, ако из
дужниковог држања произилази да он своју обавезу неће испунити ни у накнадном року. Раскид
уговора могућ је и пре истека рока за испуњење, када је очигледно да дужник неће испунити своју
обавезу. Уколико је у питању уговор код кога је испуњење обавезе у року битан састојак (фиксни
уговор), онда се раскид уговора због неиспуњења остварује по другачији правилима. Он престаје
истеком рока по самом закону. Ако поверилац жели да фиксни уговор остане на снази и после
истека рока мора да без одлагања обаевсти дажника да захтева испуњење обавезе. Ако дужник ни
после пријема обавештења не испуни обавезу у разумном року, поверилац може да изјави да
раскида уговор.
5. Одговорност за материјалне недостатке испуњења - ако предмет обавезе нема својства који
тај предмет редовно има, или која су уговорена, онда страна којој је предат предмет има посебна
права која јој омогућавају да се неједнакост давања створена услед ових недостатака отклони;
6. Одговорност за евикцију - ако на предатој ствари постоји неко стварно право трећег које
онемогућава вршење права прибавиоца или сужава његова овлашћења, каже се да постоји правни
недостатак;
6. Начело дужности испуњења обавезе (члан 17. ЗОО)
‖Стране у облигационом односу дужне су да испуне обавезу и одговорне су за њено
неиспуњење. Обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом
односу или на основу закона.‖ Облигација је нераскидива правна веза. Од те правне везе
дужник може да се ослободи само ако изврши обавезу онако како она и гласи или на
основу изричитог споразума са повериоцем или на основу неког разлога који је утврђен
законом. Ово начело, онако како је формулисано у ЗОО, примењује се на све облигационе
односе без обзира из ког извора су настали. Када су у питању уговори, дужност испуњења
обавезе проистиче из једног другог правног начела-pacta sunt servanda. Oно је у скици
професора Константиновића било изражено формулацијом: Уговор везује стране
уговорнице као закон.
То начело је по неким схватањима друга консеквенца аутономије воље поред слободе
уговарања. У том смислу начело изражава да уговорне стране које су слободно одлучиле
да закључе уговор и слободно одредиле њеугову садржину морају да поштују обавезе које
су преузеле и морају да их изврше.
7. Начело консензуализма: Консензуализам значи да закључење уговора не подлеже
никаквој форми, већ је довољна усмена сагласност воља, осим ако је законом другачије
одређено. Као и принципи слободе уговарања и pacta sunt servanda начело консенсуализма
је секвенца аутономије воље. Оно није распоређено међу основним начелима у ЗОО, него
међу правила о форми уговора.
Уговор настаје простом сагласношћу воља и не мора бити изражена у некој од унапред
предвиђених форми. Воља се може изразити речима, поступцима, гестовима и на други
начин. Да би уговор створио облигациони однос, није неопходно да споразум између
уговорних страна буде изражен у некој од уговорних форми која би била унапред
предвиђена. Воља се може изразити речима, поступцима, гестовима итд. Ипак, ЗОО за
велики број именованих уговора прописао је да се морају закључити у одређеној форми формализам, који подразумева да сагласност воља нема правно дејство ако није испољена
у форми која је законом наређена.
Осим ЗОО, фирме за закључење појединих уговора уређене су и посебним законима, нпр.
Законом о наслеђивању, Законом о финанскијском лизингу.. У позитивном праву је форма
прописана за близу 100 уговора. На другој страни треба приметити да неки уговори који
су у прошлости закључивани као реални као што су нпр. зајам и залога, у ЗОО уређени
као консензуални. У Римском праву, ова два уговора настајала су у моменту када једна
страна преда другој страни ствар о којој је уговор. Предаја је значила да је уговор
закључен. Према ЗОО, зајам и залога закључују се када уговорне стране постигну
сагласност а предаја ствари зајмопримцу и залогопримац је радња којом зајмодавац и
залогодавац извршавају своје уговорне обавезе. Ти уговори нису реални већ консензуални.
Према ЗОО, реалан уговор је капара (уговор је закључен када је капара дата). Предаја
ствари је поред писменог облика,једна од форми у којој се може закључити уговор о
поклону покретне ствари према предратним правним правилима СГЗ- и па је онда и
поклон је реални уговор.
8. Забрана проузроковања штете другоме (члан 16. ЗОО): ‖Свако је дужан да се
уздржава од поступака којима се другима наноси штета‖. У супротном, уколико ову
дужност неко повреди и проузрокује штету другоме, настаје правна обавеза да штету
надокнади.
9. Начело понашања у складу са одговарајућим стандардом понашања (пажња
доброг домаћина,пажња доброг стручњака) при извршењу обавеза (члан 18. ЗОО)
10. Начело поступања у складу са добрим пословним обичајима (члан 21. ЗОО)
11. Начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја на тржишту
(члан 14. ЗОО): Забрањено је закључивање уговора или других споразума којима би се
једна страна ставила у привилегован положај на тржишту. Забрањено је и да се уговором
предвиди да једна страна може да искоришћава свој доминантан положај на тржишту, јер
се и на тај начин вређа начело равноправности страна.
12. Начело диспозитивности законских норми које уређују облигационе односе (члан
20. ЗОО) :‖Стране могу свој однос уредити другачије него што је уређено законом, осим
ако из поједине законске одредбе или њеног смисла не произлази шта друго.‖ Начело
значи да су норме ЗОО диспозитивне.
Уколико су однос уредиле другачије али нека питања нису регулисале, на решење тих
питања примениће се законске норме. Норме које не дају могућност избора уговорним
странама су принудне, конгентне тј. императивне. Њихову примену стране не могу
уговором искључити и свој однос уредити другачије. Принудност неке норме може бити
изречена у тексту или откривена из њеног смисла. У првом случају, реч је о формулацији
норме која изрично истиче њен принудни карактер. У неким зак. Одредбама је означено
да решења која садрже не могу уговорм искључити а у другим решењима принудност је
изрежена тако што проглашавају ништавост уговора или уговорне одредбе ако је у њима
уговорено супротно. Када принудност неке норме није изражена формулацијом, тј. када
није очигледна то не значи да је нужно диспозитивна. Наиме, ЗОО каже да императивност
може произилазити из смисла поједине одредбе. Когентност може да обитава унутар
норме, да постоји у потенцији у могућности да се испољи. Уколико ЗОО није одредио да
уговорне стране могу уговорити другачије или није експлицитно искључио могућност да
уговоре што супротно садржини уговорне норме, принудност може да буде откривена
анализом заповести садржане у норми. Расуђивање о карактеру норме остављено је суду.
Пред судом ће се то питање поставити погледом конкретном спора у коме треба да
примени норму из чије формулације није могуће утврдити да ли искључује или дозвољава
да се уговори супротно њеној садржини. Одговор онда зависи од испитивања смисла
норме и откривања да ли постоји општи интерес да се само таква каква јесте норма без
иакаве измене норма примени и спроведе у животу и да се тиме постигне једнобразност
решења у свим случајевима.
ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА
Облигација је правна веза на основу које једна страна – поверилац има право да од
друге стране – дужника захтева одређену чинидбу која се може састојати у предаји
неке ствари, чињењу, уздржавању од чињења или трпљењу. Друга страна је обавезна
да чинидбу изврши.
Свака облигација је правни однос ИМОВИНСКОГ КАРАКТЕРА. Постоји између две
стране. Има дејство између одређених лица. За предмет има чинидбу тј. људску радњу.
Све облигације у стварности нису исте. Због постојања разлика облигације се
разврставају, одвајају према сродним особинама и према тим особинама распоређују у
врсте. Дошло је до тога да у савременој теорији облигационог права поред подела према
извору настанка и прмедету имамо и поделе према другим основима.
Облигације циља, облигације средства
Предмет
Карактер санкције
Позитивне и негативне
Новчане и неновчане
Цивилне и натуралне
Начин испуњења и време трајања
Множина предмета
Множина субјеката и дељивост
предмета
Тренутне и трајне
Индивидуализоване и генеричне
Кумулативне, алтернативне, факултативне
Дељиве, недељиве, солидарне
1. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА ПРЕДМЕТУ
1.1. ПОЗИТИВНЕ И НЕГАТИВНЕ
1. Позитивне обавезе су оне у којима се обавеза дужника састоји у 1. предаји неке
ствари (као нпр. обавеза продавца да преда ствар купцу, обавеза купца да плати цену,
обавеза зајмодаваца да преда зајмопримцу одређену количину новца или којих других
замењивих ствари, обавеза зајмопримца да врати новац или друге заменљиве ствари,
обавеза закупдавца да преда ствар закупцу, обавеза закупца да плати закупнину итд).
Поред побројаних, у позитивне облигације спадају и оне у којима обавеза дужника гласи
на 2. извршење неког физичког или интелектуалног рада (као што је на пример
обавеза посленика код уговору о делу или обавеза која гласи на извршење неког правног
посла као што је нпр. обавеза налогопримца да обави одређени посао за рачун
налогодавца). У свим овим случајевима позитивних облигација, облигација присиљава
дужника на неко активно понашање које се састоји у предаји неке ствари или у
обављању неке радње.
2. Негативне облигације су облигације које могу састојати у пасивном држању – 1.
уздржавању од одређене сопствене радње или које се могу састојати у 2. трпљењу
радње неког другог лица. (облигација узрджавања - дужник на свом земљишту не
подиже грађевину или обавеза да одређено време не отуђује неко право или обавеза
дужника да не конкурише повериоцу продајом својих произвиода на одређеној
територији; У тим примерима обавеза се састоји у узджавању од неког чињења на које би
дужник иначе имао право). Негативна облигација није уздржавање од чињења на које неко
иначе нема право. Нпр. негативна облигација није уздржавање да се другом проузоркује
штета или да се изврши кривично дело.
Негативне облигације су малобројне. Имају понекад секундарни карактер и представљају
допуну главне која је позитивна (нпр. код права на откуп, кад се купац обавезује да у
одређеном року не прода купљену ствар да би је продавац могао откупити или обавеза
закуподавца да не омета закупца у коришћењу ствари). Пропуштене радње могу се, по
правилу, накнадно предузети и учињени пропуст исправити. Код негативних обавеза то
није могуће. Оне врло ретко постоје као главне обавезе у неком облигационом односу.
Пример за негативну облигацију која је главна у облигационом односу је обавеза дужника
да трпи да поверилац прелазаи преко његовог земљишта или да у одређеном периоду у
току дана дужник не обавља неку пословну делатност у својим пословним просторијама.
Најчешће негативна обавеза стоји уз неку позитивну обавезу која је главна нпр. из уговора
о продаји може настати обавеза купца да се уздржи од продаје односно оптерећења
купљене ствари за одређено време. Та негативна обавеза стоји уз позитивну обавезу која је
главна. Главна позитивна обавеза у уговору о продаји је обавеза купца да исплати цену.
Разлике које постоје између позитивних и негативних облигација имају двоструки значај
за право:
- Прво оне се разликују по моменту од кога почиње тећи рок застарелости повериочевог
потраживања. Када су у питању позитивне облигације застарелост почиње тећи првог дана
после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за
поједине случајеве није што дурго прописано. Ако је пак у питању негативна облигација
тј. ако се обавеза састоји у томе да се нешто не учини, пропусти или трпи застарелост
почиње тећи првог дана после дана када је дужник поступио противно обавези (чл. 361).
- Друга правно значајна разлика испољава се код повреде облигације. Из повреде
облигације настаје право повериоца да захтева наканаду штете по правилима о уговорној
одговорности. Повреда позитивне облигације чини се пропуштањем да се изврши обавеза
нпр. продавац повређује обавезу предаје ствари уколико ствар не преда или преда само
један део ствари ако је у питању дељива ствар или ако ствар не преда на начин, место или
време када и како је предвиђено уговормо или законом. Напротив негативна облигација се
повређује предузимањем одређене радње којом је дужник прекинуо уздржавање или
пропуштање.
1.2. ОБЛИГАЦИЈЕ ЦИЉА И ОБЛИГАЦИЈЕ СРЕДСТВА
Понекад је дужник обавезан да изврши једно тачно одређено чињење, његова обавеза је
прецизирана. Дужник мора да постигне један прецизан резултат нпр. фарбар се обавезује
да префарба кућу. Он се обавезује да постигне тачно одређени циљ – да кућа буде
префарбана. Ово је облигација циља. Облигације циља су такве обавезе код којих се
извршењем престације постиже резултат ради кога је облигација настала. До
повреде долази ако резултат изостане. Такве облигације су нпр. обавеза из продаје,
превоза ствари, уговора о делу, итд. Кривица дужника се претпоставља!
Понекад се дужник обавезује само да поступа са дужном пажњом и да се понаша обазриво
и разумно да би постигао неки повољан резлтат нпр. лекар се не обавезује да излечи
болест пацијента него да пацијента лечи разумно и пажљиво у складу са постојећим
сазњанима и правилима лекарске струке да би пацијент оздравио. Лекар се не обавезује да
лечењем оздрави пацијента већ да предузме све потребене мере лечења.
Таква облигација је облигација средства. Облигације средства су обавезе код којих се
извршењем престације не мора постићи и крајњи резултат за повериоца. Дужник се
обавезује да изврши одређену престацију, без обзира да ли се њеним предузимањем
остварује циљ ради кога је обавеза настала. Облигација се сматра испуњеном кад је
учињено све из уговора или је учињено све што налаже струка.
Ова подела значајна је за примену правила о грађанскоправној уговорној одговорнсти.
Уговорна одг. је одг за штету због неиспуњања обавезе у некој постојећој облигацији. За
постојање одговорности потребно је постојање штете, узрочне везе и кривице.
У случају спора, штету и узрочну везу дужан је да докаже поверилац као тужилац у спору.
Он не мора да доказује кривицу дужника јер се она претпоставља. Међутим, претпоставка
о кривици делује у корист повериоца само код облигације циља.
Положај дужника је неповољнији код облигација циља јер постоји претпоставка његове
кривице и довољно је да поверилац докаже да циљ није остварен. Нпр. да кућа није
префарбана. Неостварење циља показује да дужник није испунио обавезу. Да би се
дужник ослободио одг. потребно је да докаже да он није крив за неиспуњење.
Другачије је кад је у питању облигација средства. Код облигација средства, кривица
дужника је релевантна и поверилац је мора доказати. .
Да би се применила различита правила о доказивању неопходно је да у сваком конкретном
случају утврди да ли је у питању обл. циља или средства. То није једноставно ако стране
нису јасно означиле о којој облигацији је реч. Тада би требало претпоставити да је у
питању облигација циља, наиме, с обзиром да се резултат остварује у будућности он је у
приницупу неизвестан. Ако дужник није изричито преузео на себе да оствари неизвестан
циљ требало би претпоставити оно што је нормално тј. да је хтео лакшу обавезу – обавезу
средства. Пошто се дужници, нормално, не обавезују на нешто што је неизвесно.
1.3. НОВАЧАНЕ И НЕНОВЧАНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Неновчане облигације се одређују негативно. То су оне облигације чији
предмет није предаја суме новца. Прецизније, то су оне облигације које гласе на предају
неке друге ствари или чињење односно нечињење.
Облигација која извире из проузроковања штете другоме тј обавеза накнаде штете
је по правилу прихваћеном у ЗОО неновчана јер се штета надокнађује у облику
успостављана стања ствари које је било пре него што је штета настала. Раније стање
ствари успоставља се поправљањем оштећене ствари или давањем ствари друге врсте.
Међутим, од овог правила постоји низ одступања. Тако уместо успостављања ранијег
стања ствари дугује накдану дужнику у новчаном облику када успостављање ранијег
стања није могуће или када суд сматра да није нужно да дужник отклони штету у том
облику. Плаћање накнаде у новцу може захтевати сам оштећеник и суд редовно одеђује да
се штета отклони у том облику осим ако околности конкретног случаја оправадавају
успостављање ранијег стања.
Новчане облигације су оне у којима се од дужника тражи предаја неке одређене суме
новца. Огромна већина уговора генерише новчане облигације, а оне могу настати и из
других извора облигационих односа (проузроковање штете, стицање без основа,
пословодство без налога). Новчане обавезе су у практичном животу много чешће од
неновчаних. Ако су у питању облигациони односи који извиру из уговора онда је тешко
рећи да је могуће наћи уговор који не ствара новчану обавезу барем на једној страни.
Изузетак је уговор о размени, из кога за обе стране настају искључиво неновчане обавезе.
Обавеза да се ствар преда другом уговорнику и одговорност за материјалне недостатке.
Новац служи као мерило вредности правних добара свих врста - користи се као опште
средство размене. Под новцем у ужем смислу подразумевају се искључиво средства
размене утврђена прописима домаће државе, која поверилац мора примити као исплату
новчане обавезе, ако не пристаје да западне у поверилачку доцњу. То својство новца
назива се принудни курс.
Изузетно, новчана обавеза може бити испуњена и страним новцем у случају уговора о
продаји непокретности и уговора о закупу непокретности, под условом да се новац
преноси са банковног рачуна купца, односно закупца на банковни рачун продавца,
односно закуподавца. Вредност означена на новчаним знацима представља номиналну
вредност, док куповна моћ новца представља унутрашњу вредност. Вредност новца једне
земље у поређењу са новцем других земаља чини његову курсну вредност. Код нас,
законско средство плаћања је динар. Осим новчаница и кованог новца, у обзир долази и
пригодни ковани новац.
Правна и физичка лица која обављају привредну делатност могу своје међусобне новчане
обавезе измиривати и непосредним уступањем хартија од вредности. Платни промет са
иностранством обавља се у девизама и динарима преко банке. Поред облигација које
настају из уговора и проузроковања штете, међу обавезама страна код незваног вршења
туђих посолова постоји новачана обавеза господара посла да исплати награду пословођи
без налога ако је отклонио штету која је претила његовим добрима или ако му је прибавио
корсти која у свему одговара његовим намерама и потербама.
Предмет новчане обавезе је предаја суме новца: То може бити БИЛО КОЈИ НОВАЦ
КОЈИ ЈЕ У ОПТИЦАЈУ У ЈЕДНОЈ ДРЖАВИ.
У том смсилу предмет може бити било домаћи било страни новац. Међутим, новчана
обавеза се може испунити само у домаћем новцу. Изузетно, када закон прописује, новчана
обавеза може бити испуњена страним новцем. Такви изузеци прописани су за испуњење
новчаних обавеза у облигацијама из два именована уговора – о продаји и закупу
непокретности. Цена у уговору о продаји и закупнина у уговору о закупу могу бити
исплаћене страним новцем под условом да се исплата обавља преношењем страног новца
са банкараског рачуна купца/закупца на банакарски рачун продавца закуподавца.
Изван тих изузетака новачана обавеза не може бити испуњена страним новцем. Чак и када
је у питању неимовиска штета суд може досудити одгаварајућу новчану накданду ако се
штета састоји у одговарајућем душевном болу или страху.
Дужник се не може ослобити обавезе предајом страног новца. Међутим, често се
дешава да се дужник и поверилац споразумеју да новчана обавеза гласи на страни новац.
нпр. уговором о зајму – зајмодавац и зајмопримац се договоре да овај први да овом другом
неку суму новца а да зајмопримац после неког времена врати позајмицу у истом износу.
Новчане обавезе зајмодавца и зајмопримац гласе на страни новац тј. на еуре.
У овом примеру отварају се два питања – да ли је споразум о томе да позајмица гласи на
еуре ништав? Да ли зајмодавац има овлашћење да тражи од зајмопримца да му
позајмљени износ врати у еврима. тј. да ли може од суда да захтева да зајмопримац
обавеже на исплату у еурима уколико зајмопирмац неће добровољно да их преда.
Одговори су да споразум између зајмодаваца и зајмопримца није ништав, иако обавезе
гласе на страну валуту, али ни да зајмодавац неће моћи да тражи од зајмопримца нити да
захтева путем суда исплату у еурима. Уговор није неважећи већ он производи правна
дејства али поверилац може да тражи да му дужник исплати износ новчане обавезе само у
ДИНАРИМА обрачунат према курсу еура у односу на динар према моменту испуњења
обавезе.
З А Д А Т А К: Задатак: Ђорђе (закупац) студент Правног факултета закључи уговор о закупу
стана са Игором(закуподавац). У уговору стоји да је Ђорђе обавезан да плаћа закупнину у износу
од 120 евра месечно и остале трошкове сваког 1. у месецу.
1. Да ли је овај уговор пуноважан? — Јесте, пуноважан је.
2. Ако Ђорђе доспије у доцњу, шта Игор може захтевати? —Може захтевати принудно извршење
у динарској противврщедности.
З. Да ли би ситуација била другачија да Ђорђе не предаје новац Игору на руке, већ му уплаћује са
рачуна на рачун? —Била би, јер би то могло да се обави у еврима. То важи за 2 уговора: уговор о
закупу непокретности и уговор о продаји непокретности (Закон о девизном пословању)
Недостатак новца не представља немогућност чинидбе која доводи до гашења дуга,
јер дужник одговара целом својом имовином коју може претворити у новац. Начелно се
дугује онај износ новца на који је дуг гласио на почетку - принцип монетарног
номинализма (чл. 394). Супротно од принципа монетарног номинализма стоји принцип
монетарног валоризма:
НАЧЕЛО МОНЕТАРНОГ НОМИНАЛИЗМА: Кад обавеза има за предмет своту новца,
дужник је дужан исплатити онај број новчаних јединица на који обавеза гласи,
изузев када закон одређује што друго.
То значи да ако ја са вама закључим уговор којим се обавежем да ћу ја вама за 10 дана
исплатити 100.000 динара, ја ћу вама за 10 дана морати да исплатим тих 100.000 динара
без обзира на то шта се деси са динаром као валутом. Дакле, све и да сутрадан буде
највећа инфлација до сад, ја ћу вама морати да исплатим 100.000 динара за 10 дана
(испуњавам своју обавезу онако како она гласи).
НАЧЕЛО МОНЕТАРНОГ ВАЛОРИЗМА: Према њему, плаћање се врши не према
номиналној вредности новца, него према унутрашњој вредности новца (ја бих вама тад
према овом начелу била обавезна да исплатим не толико јединица динара него онолико
колико тих 100.000 динара вреди у односу на куповну моћ).
- Наш законодавац је прихватио принцип монетарног номинализма. Предности тога
су правна сигурност (у сваком тренутку се зна ко колико дугује, а ко колико потражује),
али је овим законодавац показао и да верује у домаћу валуту. Поверилац овлашћен да од
дужника захтева испуњење обавезе а дужник је дужан да је испуни савесно и у свему како
гласи. С обзиром на то правило у складу је и правило да је дужник у новчаној
облигацији дужан да своју обавезу изврши у оном бр новчаних јединица на који
обавеза гласи. Начело монетарног номинализма је и у духу правне сигурнсоти. Из правне
сигурности наиме произилази да дужник новчане обавезе у сваком тренутку треба да зна
колико дугује а поверилац колико потражује.
- ОДСУПАЊА ОД ПРИНЦИПА МОНЕТАРНОГ НОМИНАЛИЗМА- Негативне промене у
куповној моћи новца које се могу десити након настанка облигационог односа у току
извршења обавеза понекада могу озбиљно угрозити остваривање потраживања. Да би се
поверилац заштитио у пракси уговарања уобличена су средства у којима се отклања ризик
од тога да смањена куповна моћ новца угрози нормално вршење потраживања. Реч је о
клаузулама којима поверилац и дужник споразумно утврђују средства којима се висина
новчане обавезе адаптира променама у куповној моћи новца. Њихово уговарање је могуће
у оквиру начела слободе уговарања. Њихова сврха је ПРЕВЕНТИВНА ЗАШТИТА. Оне
треба да спрече да промена у вредности новца не буде одражена на остваривање
потраживања. Постоји неколико типова заштитних клаузула.
То су ИНДЕКСНА КЛАУЗУЛА, КЛИЗНА СКАЛА И ДЕВИЗНА КЛАУЗУЛА
ОДНОСНО ОНА КОЈА СЕ НАЗИВА ЈОШ И ВАЛУТНА КЛАУЗУЛА ИЛИ КЛАУЗУЛА
СТРАНЕ ВАЛУТЕ.
1. ИНДЕКСНА КЛАУЗУЛА је одреба у угвоору из које настаје новчана обавеза у којој
уговорне стране одређују да ће се њена висина обрачунати према одређеном параметру тј.
према неком елементу на основу којег се може изводити или упоређивати вредност (неко
треба да исплати 100х вредност млека „моја кравица―). Због тога што се као елементи за
обрачун висине новчане обавезе у уговорима у привреди као параметри најчешће користе
економски износи који у процентима изказују узастопне промене неких екомских појава и
ова каузула добила је у пракси овај назив. Изражава се најчешће у кг или т.
Нпр. уговорне стране могу у уговор о зајму углавити одредбу према којој ће се износ
зајмопримчевве новчане обавезе да врати позајмицу обрачунати према цени неке робе на
тржишту (нпр. Пољопривредник А позајми пољ. Б суму од 1.600.000 динара. Тај износ је
одговара цени која се у моменту закључена уговора плаћа за десет вагона жита5 на
продуктној берзи у Новом Саду. Позајмица је требало да буде враћена у две рате. Прва по
истеку три месеца у износу који одговара цени три вагона жита а друга по истеку шест
месеци у износу који одговара цени седам вагона жита на продуктној берзи на дан
исплате).
2. КЛИЗНА СКАЛА, уређена је у чл. 397. ЗОО . У уговорима у којима се једна страна
обавезује да изради и испоручи одређене предмете дозвољено је уговорити да ће цена
зависити од цена материјала и од рада, као и других елемената који утичу на висину
трошкова производње, у одређено време на одређеном тржишту. Уговор у коме једна
страна има обавезу да изради и преда одређене предмете које има у виду овај члан је
УГОВОР О ДЕЛУ ОДНОСНО УГОВОР О ГРАЂЕЊУ. Клизна скала је један сложенија
варијанта индексне клаузуле пошто је индекс састављен из три дела:
1. Индекса цена материјала
2. Индекса цене раде
3. Индекса трошкова живота
3. ВАЛУТНА КЛАУЗУЛА је уговорна одредба о томе да се износ новчане обавезе коју
дужник дугује обрачунава на основу курса динара према некој страној валути. Дужник
своју обавезу из уговора извршава у динарима с тим што се висина обавезе одређује према
курсу динара у односу на страни новац (нпр. зајмодавац и зајмопримац закључе зајам и
одреде висину позајмице на 117.000 динара с тим што утврде да тај динарски износ
одговара износу од 1000 евра обрачунато према курсу по коме НБС продаје један евро на
дан закључења уговора и споразумеју се да ће износ динара које зајмопримац треба да
врати по истеку рока од шест месеци од дана закључења уговра мора бити обрачунат
према продајном курсу НБС за један евро на дан исплате).
5
Пракса кпд нас.
Једну варијанту валутне клаузуле представља уговорна одредба према којој дужник дугује
одређени износ у страној валути и то је валута уговора с тим што ће дуг исплатити у
динарима у износу који ће бити обрачунат према односу вредности те стране валуте и
динара који буде утврђен тј. који ће бити утврђен према курсној листи НБС или неке
пословне банке на дан исплате.
У одступања од принципа монетарног номинализма може се урачунати и одступање на основу
правила о раскидању или измени уговора због промењених околности. Када говоримо о томе,
онда треба рећи да индексна и валутна клаузула и клизна скала представљају уговором утврђена
средства за усклађивање висине новчане обавезе променама у куповној моћи новца. Оне делују
превентивно тако што спречавају негативни утицај промена у куповној моћи на нормално
остваривање повериочевог потраживања које гласи на новац.
Њихово правно дејство омогућава да се у случају смањења или повећања куповне моћи новца
аутоматски без додатне интервенције страна у облигационом односу повећа или смањи број
новчаних јединца које дужник дугује и треба да исплати да би угасио обавезу. ЗОО уређује
раскидање или измену уговора због промењених околности као једно средство постериорне
реактивне заштите у случају када изненадне непредвиђене промене куповне моћи новца после
закључења уговора угрожавају нормално функционисање двостраних уговора и остваринвање
права која настају у облигационим односима из тих уговора. Заштита која се пружа правилима о
раскидању или ревизији уговора због промењених околности је судска. Њу пружа суд ако се
између уговорних страна појави спор. Она се састоји у томе што на захтев угуворне стране кпоја је
погођена променом или променама које су наступиле после закључења уговора суд може да
ревидира уговор да би обавезе и права прилагодио промени околности или ако то није могуће да
уговор раскине. Ревидирање односно измена уговора подразумева да суд својом одлуком мења
уговорне одребе да би их прилагодио околностима. Суд може да измени у оквиру ревизије и оне
одредбе уговора којим су уговорне стране уредиле износ новчане обавезе које један од њих дугује
другој уколико би се том изменом висина новчане обавезе могла ускладити са променом у
куповној моћи новца.
МЕСТО ИЗВРШЕЊА ОБАВЕЗЕ:
„Ако треба да ми исплате новац донеће ми га, а ако треба да ми „исплате― ауто, онда
ћу отићи по њега―
Под местом испуњења обавезе подразумева се место у коме дужник мора предузети све
радње које су потребне или последњу од тих радњи да би извршио своју обавезу
повериоцу тако да се она угаси. Прво, дужни смо да испунимо обавезу 1. у месту у ком
је то уговорено. Међутим, ако ништа није уговорено, онда гледамо да ли за тај уговор о
коме се ради у конкретном случају постоји 2. посебна законска одредба о месту испуњења
(такав случај је код уговора о продаји, тада гледамо пребивалиште, односно седиште
продавца). Ако место није одређено ни уговором ни законом оно се одеђује према
3.СВРСИ ПОСЛА, ПРИРОДИ ОБАВЕЗЕ ИЛИ ОСТАЛИМ ОКОЛНОСТИМА.
Ако се место испуњења не може одредити ни овако, за место испуњења неновчаних
обавеза важи правило да се оне извршавају у месту у коме је дужник у време
настанака обавезе имао своје седиште тј. пребивалиште а у недостастку
пребивалишта боравиште. Место исплате новчаних обавеза одређено је другачије – оне
се испуњавају у месту у коме поверилац има седиште тј пребивалиште, а у
недостатку пребивалишта боравиште. Практична последица примене овог правила о
месту испуњења новчаних обаеза је да су новчане обавезе доносиве. Наиме, поверилац
може чекати дужника и у свом месту да му донесе новац, па самим тим положај повериоца
је лакши и сигурнији. Све док новац не буде предат повериоцу у месту пребивалишта
сматра се да плаћање није извршено.Осим тога, трошкови исплате не падају на терет
повериоца већ на терете дужника. Плаћање ће се сматрати извршено тек када је поверилац
примио исплату!
ИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ ПРЕ РОКА: Прво гледамо правни посао (оно што је
уговорено), онда гледамо да ли постоји посебна законска норма, па ако не постоји, онда
примењујемо опште правило: Оно је исто за новчане и неновчане обавезе: Ако рок није
одређен, а сврха посла, природа обавезе и остале околности не захтевају известан рок за
испуњење, поверилац може захтевати одмах испуњење обавезе, а дужник са своје стране
може захтевати од повериоца да одмах прими испуњење.
З А Д А Т А К: Владан и Теодора су уговорили да Теодора наслика његов портрет, а он јој је за
узврат платио 50.000 динара. Договорили су се да ће му Теодора предати слику чим је наслика.
1. О ком уговору је реч? —О уговору о делу.
2.Да ли је овде рок испуњења одређен? Од чије воље он зависи? —Није одређен, а зависи од тога
када ће Теодора насликати портет.
З. Да ли је овакав уговор пуноважан? —Јесте (Овде је време испуњења уговора поверено једној
страни. Правити разлику између ове ситуације и ситуације када је одређивање предмета
поверено једној страни уговора).
4. У случају да се Владану Теодора не јави са готовом сликом за пар месеци, шта он може да
захтева? —Он може захтевати од суда да суд одреди Теодори примерен рок у коме ће она
испунити обавезу.
НОВЧАНЕ: УВЕК ПОСТОЈИ ПРАВО НА ИСПУЊЕЊЕ ПРЕ РОКА. Камата: нема
одбијања осим ако то произилази из обичаја или је тако уговорено, али и код уговора о
кредиту.
НЕНОВЧАНЕ: Зависи од интереса. Ако је рок уговорен у корист дужника он може да
испуни обавезу пре рока али мора да о томе обавести повериоца и да води рачуна о томе
да испуњење не буде у невреме. Ако рок није у искључивом интересу дужника, онда нема
право да испуни раније. Може само да понуди испуњење раније – поверилац или одбија
или прихвата уз право да тражи накнаду штете.
З А Д А Т А К: Невена је позајмила од Стефана 100.000 динара како би отпутовала у Москву.
Уговором од 1. фебруара се обавезала да ће Стефану 1. јуна вратити 120 000 динара (уговорена
камата је 5%). Међутим, због рата и поскупљења авионских карата, Невена је одустала од
путовања у Русију. Уместо тога је отишла на Малту, што ју је изашло јефтиније, те је новац
Стефану могла да врати већ 1. априла.
1. Да ли Стефан може да одбије да прими испуњење обавезе 1. Априла – пре уговореног рока? НЕ,
јер је новчана
2. Да ли ће Невенина обавеза 1. априла гласити на 120.000 динара или ће моћи да одбије камату за
период од 1. априла до 1. јуна? Обавеза је са каматом!!!
3. У каквој би ситуацији била Невена да је уместо позајмице од Стефана закључила уговор о
кредиту са банком под истим условима? Ако узме позајмицу од банке, не мора да врати камату.
Бојан (продавац) и Дарко (купац) су закључили уговор о продаји половне машине за веш.
Уговорили су да се испорука изврши 20. августа и да тада Дарко плати цену јер је обојици тако
одговарало. Међутим, Бојан одлучи да иде у Грчку од 20. до 30. августа, па позове Дарка да га
пита да му испоручи машину дан раније.
1. Да ли Дарко може да одбије испуњење пре рока? Може, јер се гледа обострани интерес.
Да ли поверилац може да тражи испуњење (и новчано и неновчано) пре рока?
НЕ, али: ИЗУЗЕЦИ:
1. Рок уговорен у интересу повериоца
2. Дужник није дао обећано обезбеђење (нпр. зајмодавац му је тражио да му остави ручни
сат у залогу, а он то није учинио а обећао је)
3. Дужник није на његов захтев допунио обезбеђење смањено без његове кривице
Камата
Камата је у економији цена за коришћење туђег новца, тј. зајмовног капитала. У
праву, камата је, пре свега, једна споредна правна обавеза, која се дугује уз неку главну.
Она се израчунава у процентима од дуговане суме за једну годину. Правно гледано,
камата се поима као грађански плод. По начину постанка, може бити:
1. УГОВОРНА КАМАТА појављује се у оним уговорима у којима се предвиђа одређени
рок, односно период између дана закључења уговора и момента када према уговору
доспева обавеза дужника. Утврђује се уговором између повериоца и дужника и
представља споредну и зависну обавезу која стоји уз главну новчану обавезу. Осим уз
новчану обавезу камата може бити и уговорена и уз другу обавезу која гласи на предају
генеричних ствари нпр. уз обавезу зајмопримца у неновчаном зајму да зајмодавцу врати
зајам. У том смислу, ЗОО је прописао да његове одребе о уговорној камати важе за остале
обавезе које имају за предмет предају ствари одређених по роду. Код ње, ви плаћате
камату зато што сте тако уговорили са повериоцем, ви њему плаћате камату јер он вама
даје новац кад вам је потребан. Уговорна камата не мора да се плаћа у новцу, већ у неким
другим стварима (ако нама неко даје на зајам тону пшенице, можемо да уговоримо да
камата буде нпр. 100 кг пшенице).
По својој правној природи уговорна камата је накадна која се дугује на основу сагласности
воља. То је наканада за корист коју дужник има од тога што му је одређено време,
стављена на располагање одређена количина новца или одређена количина ствари
одређених по роду. Висина уговорне камате одређује се уговором. Уговорне стране у
принципу имају слободу да одреде висину стопе по којој се камата обрачунава. Међутим,
слобода уговарања висине каматне стопе има крупна ограничења.
1. Физичка лица: ЗОО је прописао да стопа уговорне камате између физичких лица не
може бити већа од каматне стопе која се у месту испуњења плаћа на штедне улоге по
виђењу. Штедни улози по виђењу су они штедни улози који се остављају код банке на
основу уговора о улогу на штедњу. Појединици не могу уговором између себе утврдити да
дужник новчане обавезе плаћа камату по стопи која је виша од каматне стопе по којој
банка плаћа клијенту камату на новчани износ који је на основу уговора о улогу на
штедњу положио код банке. Ова одредба ЗОО је полупринудна односно полуконгентна.
Она одређује највећу дозвољену висину каматне стопе која се не сме прекорачити.
Уговорне стране могу да одреде само нижу каматну стопу. Уколико би пак појединици
уговорили да ће дужник платити камату по стопи која прекорачује дозвољену, примениће
се највиша дозвољена каматна стопа.
2. Правна лица: Када је реч о уговарању камате уз новчану обавезу из уговора
закљученог између правних лица, судови су у пресуђивању спорова из уговора о привреди
заузели становиште да се слобода уговарања каматне стопе простире до границе коју
поставља начело једанке вредности узајамних давања. Другим речима, уговорна одредба о
висини камате не може бити у супротности са законским начелом да узајамана давања
страна морају бити сразмерана. Судови одређују камату на исти начин, било да је
превисока, било да је нема. По том правилу, каматна стопа која се у месту испуњења
плаћа на штедне улоге по виђењу. Када је реч о каматној стопи у уговорима између
правних лица онда важи каматна стопа коју банка или друга банкарска организација плаћа
односно уговара за такву или сличну врсту посла и доспева по истеку једне године ако за
одређени случај није предвиђено шта друго.
Не може бити скупље сарађивати са другим лицем него са самом банком!!!
Када је поверилац новчане обавезе у облигацији овлашћен да захтева исплату камате?
Захтев настаје у моменту доспелости ове обавезе дужника. Тај час одређују поверилац и
дужник споразумом о камати. Ако су дужник и поверилац пропустили да утврде датум
доспелости онда се примењује правило по коме камата доспева по истеку од годину дана.
То значи да када је уговором или законом одређено да је дужник новчане обавезе дужан
да исплати дуг по протеку рока који је дужи од једне године, тј. уголико главница дуга
доспева на наплату у року који је дужи од једне године, камата доспева на наплату
истеком каленадарске године у којој је главна новчана обавеза настала. То све под
условом да уговорне стране нису уговором уредиле питање доспелости.
Ако обавеза доспева пре рока од год дана, онда и камата доспева раније – камата ће
доспети када и главна обавеза). Могуће је уговорити и да се плаћа унапред, приликом
започињања сваког каматног периода.
АНАТОЦИЗАМ: Анантоцизам у смислу правила о уговорној камати означава споразум
између повериоца и дужника по коме када уговорна камата доспе а дужник је не исплати
на неисплаћену своту камате почиње да тече камата („Камата на камату―). ЗОО
забрањује такав споразум. Уговорна одредба којом се предвиђа да ће на камату када доспе
на исплату почети да тече камата ако не буде исплаћена је ништава. Крутост правила
којим је забрањено уговарање камате на камату ублажена је на два начина:
1. Дозвољено је да се приликом закључења уговора у коме је уговорена обавеза на
плаћање камате поверилац и дужник постигну споразум о томе да ће се стопа камате
повећати ако дужник не исплати камату на време. Таква уговорна одредба је дозвољена
јер служи као средство притиска на дужника да камату плаћа у року.
2. Други изузетак од забране анатоцизма прописан је за уговоре које закључују банке у
обављању својих кредитних послова. Другим речима забрана анатоцизма не односи се на
уговоре које банке закључују у оквиру свог кредитног пословања.
2. ЗАТЕЗНА КАМАТА (МОРАТОРНИ ИНТЕРЕС)
У најопштијем смислу представља санкцију која погађа дужника који касни са плаћањем
новчане обавезе. Затезна(законска) камата —санкција према дужнику. Ако ви не испуните
своју обавезу по њеној доспелости, вама неминовно тече затезна камата. Ви нисте ништа
уговорили, чак напротив уговором не можете да се ослободите такве обавезе. Она је
прописана Законом о затезној камати (њим је одређена и висина). Сваки дужник новчане
обавезе, када доспе у доцњу, плаћа затезну камату за сваки дан доцње. Она се по много
чему разликује од уговорне камате.
РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ УГОВОРНЕ И ЗАТЕЗНЕ КАМАТЕ:
З А Д А Т А К: Андреј је позајмио 500.000 динара од Гордане 1. маја 2021. године. Обавезао се да
ће јој 1. октобра 2021. исплатити 600.000 динара (500.000 главница - 100.000 камата). Први
октобар је дошао, али Андреј своју обавезу није испунио. Петнаестог октобра Гордана подноси
тужбу против њега и захтјева од суда да обавеже Андреја да јој исплати 600.000 динара.
1.Када је доспела уговорна камата? -1. октобра, заједно са обавезом.
2.Од ког датума тече затезна камата? -2. октобра (првог октобра му је крајњи рок, значи он је 2.
октобра већ у дощьи).
З. Да ли је код законске камате дозвољен анатоцизам? —Није.
4. Да ли ће Гордана моћи да наплати и законску и уговорну камату за период од Андрејевог
падања у доцњу? —Моћи ће да наплати само једну, и то ону која је виша(нема кумулирања, плаћа
се она која је виша).
5. Гордана је претрпела штету која је већа од износа камате јер је рачунала на новац који јој
Андреј није вратио. Да ли постоји шанса да суд обавеже Андреја да јој исплати потпуну накнаду
штете? Да ли ће суд узети у обзир што је камата била уговорена? —Има право на потпуну
накнаду, ако докаже да је претпила штету и то због тога што јој Андреј није платио дуг на
време, и ако је искључен елемент више силе. Суд неће то узимати у обзир, ирелевантно је.
Одредба о плаћању затезне камате је принудна што значи да се мора применти.
Поверилац и дужник не могу споразумом искључити њену примену нпр. они се не могу
споразумети да дужник неће дуговати камату ако задоцни са испуњењем. Међутим када је
захтев повериоца за плаћање затезне камате настао јер је дужник задоцнио са испуњењем,
поверилац и дужник могу тада постићи споразум о опроштају дуга на основу затезне
камате. За такав опроштај потребна је и сагласност дужника, јер је код нас опроштај дуга
двострани правни посао. Висина обавезе на плаћање затезне камате подређује се по стопи
утврђеној посебним законом. По том посебном закону, Закону о затезној камати, каматна
стопа се састоји из два дела:
1. Варијабилни део који је једнак висини референте стопе НБС која је и сама променљива.
2. Стални непромењиви и износи 8%.
Дуговање обе камате: ПОВЕРИЛАЦ БИРА ЈЕДНУ; Међутим могућа је следећа
ситуација. Може се десити и да су стране уговориле уговорну камату, па да дужник
закасни са испуњењем и нађе се у доцњи, што повлачи затезну. Ове две камате се не могу
кумулирати, те поверилац може да бира коју ће узети (по правилу - већу).
Обавеза плаћања затезне камате: УСЛЕД ДОЦЊЕ, УСЛОВ ЗА ДОЦЊУ; Одредба
посебног закона којом је одређена каматна стопа по којој се обрачунава висина затезне
камате је принудна. Њену примену поверилац и дужник не могу искључити нити избећи.
Они не могу уговорити ни вишу ни нижу каматну стопу. Ако уговоре вишу/нижу од оне
одређене законом примениће се каматна стопа одређена законом. Претпоставка за
настанак обавезе за плаћање затезне камате је доцња, која представља повреду облигације
због неизвршења на време. Услови за доцњу су доспелост (моменат у времену када
поверилац стиче право да од дужника захтева испуњење) и опомена дужнику (позив који
му поверилац упућује и упозорава га да је наступила доспелост;
СМАТРА СЕ ДА ЈЕ ДУЖНИК У ДОЦЊИ ОПОМЕНОМ ИЛИ ПОКРЕТАЊЕМ
СУДСКОГ ПОСТУПКА-АКО НИЈЕ БИЛО ОПОМЕНЕ). Доспелост наступа истеком
рока за испуњење обавезе. Рок се одређује уговором, а ако њиме није одређен, онда према
неким општим прописима. Ако таквог прописа нема, одређује се према општим
правилима.
,,Ако је стопа уговорене камате виша од стопе затезне камате, она тече и после дужникове
доцње‖ (ЗОО, чл. 277 ст. 2)
АНАТОЦИЗАМ ЈЕ ЗАБРАЊЕН, осим: Изузетак је када поверилац тужио дужника суду
зато што НИЈЕ ИСПЛАТИО камату. Тада на утужени износ затезне камате тече
камата и то од дана подношења тужбе суду.
„На износ неиплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана када је у суду
поднесен захтев за њену исплату― (ЗОО, члан 279 став 2)
Камата као санкција: Затезна камата коју по закону дужник дугује у случају задоцњења и
испуњења новчане обавезе представља санкцију према дужнику. Њеном исплатом треба
да се повериоцу надокнади штета коју трпи зато што није могао да се користи својим
новцем и на тај начин оствари неку добит. Иако је затезна камата наканада штете,
поверилац не мора да доказује да је штету претрпео нити узрочну везу између задоцњења
и штете. Он не мора да доказује кривицу, довољно је да докаже да је дужник пао у доцњу.
Може се десити да је штета коју је поверилац претерпео услед задоцњења већа од
наканаде коју остварује затезном каматом. У том случају ЗОО предвиђа да поверилац има
право да захтева потпуну накнаду. Тад мора да докаже да је а) претрпео штету. Затим би
морао да докаже б) узрочну везу између штете и задоцњења у испуњењу. Осим тога,
потребно је да је в) дужник крив што је дошло до задоцњења и настанка штете. Кривица
се у нашем праву ПРЕТПОСТАВЉА што значи да терете доказивања да није крив за
закашњење сноси ДУЖНИК. Поверилац нема право да кумулира износ накнаде штете
затезну камату. Он према ЗОО има само право да захтева разлику између износа који је
добио исплатом затезне камате и величине штете коју је претрпео.
Што се тиче новчане обавезе која настаје из проузроковања штете, прави се разлика у
зависности од тога да ли је у питању надокнада материјалне или нематеријалне штете:
1. Материјална је она која се састоји у умањењу нечије имовине и спречавању њеног
увећања. Тада обавеза на плаћање накнаде доспева од тренутка проузроковања штете;
2. Нематеријална штета је она која се испољава у наношењу другом лицу физичких или
душевних болова који су последица умањења опште животне активности, наружености,
повреде угледа, части, слободе или права личности. Тада обавеза на накнаду штете
доспева од момента пресуђења.
Од камате ваља разликовати нека друга периодична потраживања, попут ренте, код које
недостаје потраживање главнице.
Камата се не подудара ни с поступним отплатама дуга (ратама), нити са отписаним сумама
на рачун вредности основних средстава (амортизација).
2. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА ОДРЕЂЕНОСТИ И МНОЖИНИ ПРЕДМЕТА
2.1. ИНДИВИДУАЛИЗОВАНЕ И ГЕНЕРИЧНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
ИНДИВИДУАЛИЗОВАНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ: Такве облигације код којих је акт предаје
чињења или нечињења тачно и потпуно одређен тако да се облигација испуњава управо
предајом тог акта и дужник се ослобађа обавезе. У том случају између предмета обавезе и
предмета испуњења не постоји никаква разлика. У индивидуализоване облигације у првом
реду спадају оне у којима обавеза дужника гласи на предају неке ИНДИДИВУАЛНО
ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ. Индивидуално одређена је она ствар која је одређена конкретно и
коју су баш стране имале у виду, било да она има обележје својствено само њој било да
има још ствари са сличним особинама. Пример за ове индивидуализоване облигације
могла би да буде предаја слике тачно одређеног аутора која има одређене димензије или
предаја аутомобила одређене марке и модела и одређених техничких карактеристика
мотора које су стране имале у виду или обавеза на предају тачно одређеног коња,
одређене расе из одређене ергеле. Индивидуализована облигација може гласити на
извршење тачно одређеног рада односно чињења нпр. када се неко обавеже да ископа
канал дужине 10м, ширине 80цм и дубине 1м.
ГЕНЕРИЧНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ: Насупрот овим облигацијама стоје генеричне облигације
а то су оне код којих је предмет, давање, чињење или уздржавање одређен само по роду
или врсти тако да се облигација испуњава предузимањем акта из оквира одређеног рода
или врсте. По правилу, предмет генеричке обавезе чине заменљиве ствари, које се у
промету одређују према броју, мери или тежини. Род може да буде одређен шире или уже.
Нпр. шире је одређен предемт ако се каже да дужник дугује 1000тона шећера или
1000тона кафе. Предмет је одређен уже ако се нпр. каже да дужник дугује 1000тона
шећера добијеног од филипинске шећерне трске или 100тона бразилске кафе сорте Минас
или да дужник дугује да преда 10тона грожђа одређене сорте из одређеног виноградарског
подручја. Међутим, одређивање рода не треба да иде до индивидуализовања предемета у
оквиру самог рода јер би се у том случају радило о индиивдуализованој а не о генеричној
облигацији. При испуњењу се и генеричка обавеза индивидуализира, јер и она захтева
количинско ограничење свог предмета, што чини њен предмет одредивим. Ствар је
одредива и у квалитативном смислу, јер дужник не може дати ствар испод средњег
квалитета. Ако му је позната њена намена, дужан је дати ствар одређеног квалитета (чл.
311).
Значај ове поделе огледа се на пољу престанка облигација услед немогућности
испуњења, услед случајне пропасти пре предаје повериоцу: Код индивидуализованих
облигација између предмета обавезе и предмета испуњења нема никакве разлике.
Другим речима, оно што је предемт облигације је и предмет испуњења. Отуда, ако
предмет обавеезе остане немогућ због догађаја за које дужник не одговара односно ако
наступи накнадна објективна дужност испуњења дужник се ослобађа обавезе.
Накнадна немогућност може да буде физичка и правна. Физичка немогућност десиће се
ако предмет дужникове обавезе пропадне а правна ако предмет обавезе буде забрањен
односно ако буде забрањен промет одређених ствари. Ако је до накнадне немогућности
испуњења индивидуализоване облигације дошло услед немогућности за коју одговара
дужник онда облигација не престаје и дужникова обавеза се не гаси. У том случају уместо
да обавезу испуни предметом који је дуговао дужник ће сносити накнаду штете.
Ако се ради о генеричној облигацији она не престаје чак и ако дође до накнадне
немогућности испуњења за коју дужник не одговара. Наиме сматра се да род никада не
пропада те да је дужник дуджан да изврши своју обавезу предаје ствари одређеног рода
чак и када све што дужник има од таквих ствари пропадне услед таквих околности за које
он не одговара. Једино ако су предмет генеричне обавезе биле ствари које је требало узети
из масе ствари која је била одређена и ако је та маса ствари пропала онда се пропашћу те
масе гаси дужникова обавеза.
2.2. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА НА АЛТЕРНАТИВНЕ, ФАКУЛТАТИВНЕ И
КУМУЛАТИВНЕ
Обично се све три врсте називају облигацијама са више предмета. То су оне облигације у
којима обавеза гласи на предају најмање два или више различитих предмета или на
извршење два или више различитих чињења. Оне се називају још и сложене облигације.

Да ли дужник мора испунити све престације да би се ослободио обавезе?
Кумулативне обл —да
Алтернативне обл —не
Факултативне обл —не
 Које од ових облигација су сложене? —Сложене су кумулативне и алтернативне,
факултативне су просте, не сложене.
Код облигација са више предмета тј. сложених облигација поставља се питање:
УКОЛИКО ДУЖНИК ДУГУЈЕ ПРЕДАЈУ ДВЕ ИЛИ ВИШЕ СТВАРИ ИЛИ ДВЕ
ИЛИ ВИШЕ РАДЊИ КАКО ИСПУЊАВА ОБАВЕЗУ? ДА ЛИ СЕ ОСЛОБАЂА
ОБАВЕЗЕ ПРЕДАЈОМ ЈЕДНЕ ИЛИ СВИХ СТВАРИ ТЈ. ИЗВРШЕЊЕМ СВИХ
РАДЊИ ИЛИ САМО ЈЕДНЕ. У зависности одговора на ово питање сложене облигације
се деле на три врсте:
2.2.1.АЛТЕРНАТИВНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Предмет обавезе
Све престације

Предмет испуњења
1 престација
Облигација у којој дужник дугује предају две или више ствари али их дугује тако што
се облигација гаси а дужник ослобађа обавезе када преда само једну. Дужникова
обавеза гласи на све ствари.
Све ствари су IN OBLIGATIONE али може да преда једну и ослободи се обавезе. Дакле
предаја само једне ствари је IN SOLUTIONE. Предајом једне ствари облигација се гаси.
Обавезом је обухваћено више могућих чинидби, али је неизвесно која ће од њих бити
извршена. Право избора може припадати дужнику, повериоцу или неком трећем (по
правилу, стручњаку у односној области). Алтернативна обавеза није условна, јер
неизвесност не постоји о томе да ли се нешто дугује, него која ће од дугованих чинидби
бити извршена- И сам законодавац признаје повериоцу извесна овлашћења у
алтернативном виду (нпр. да захтева испуњење обавезе или уговорну казну, да због
правних недостатака ствари уговор раскине или захтева сразмерно снижење цене).

Концентрација облигација: свођење сложене облигације на просту:
1. Право избора (Пр. моћ, наследно, неопозиво)
2. Накнадна немогућност испуњења
1.ПРАВО ИЗВОРА: НЕОПОЗИВА једнострана изјава воље којом се један сложена
облигација своди на једноставну. Сматра се да је избор извршен када страна којој припада
право избора обавести другу страну о томе шта је изабрало. Право избора је правна моћ а
правне моћи су конкретене правне могућности да се изјавом воље створи нова правна
ситуација (ПРЕОБРАЖАЈНО ПРАВО). Право избора може прећи и на наследнике, пошто
је, по природи, имовинско право. Може се учинити у било којој форми, изричито или
конклудентним радњама. И дужник и поверилац могу побијати претпоставку о избору,
уколико нису знали да имају право избора, и извршити другачији избор. .Право избора код
алтернативних облигација спада у оне правне моћи којима се модификују постојећа стања
или односи јер се његовим вршењем једна алтернативна облигација претвара у
једноставну. Правно дејство права избора је у томе што се један сложена облигација
претвара у једну просту једноставну облигацију.


„Избор је извршен када страна којој припада право избора обавести другу страну о
томе шта је изабрала и од тог часа избор се више не може мењати―(ЗОО, чл. 404. ст 1)
„Извршењем избора сматра се да је обавеза од почетка била јединствена и да њен
предмет од почетка била изабрана ствар― (ЗОО, чл. 404, ст. 2)
1. Дужник право избора мора да изврши у року који је утврђен уговором између њега и
повериоца. Ако пропусти да изврши избор – не губи аутоматски право избора. Поверилац
га може тужити и тражити од суда да дужника обавеже на предају једне или друге ствари.
Када предсуда буде донета она мора гласити алтернативно. Дужник ни после доношења
пресуде није лишен права избора.
Он задржава то право током додатног рока, све док у поступку принудног извршења једна
од дугованих ствари не буде потпуно или делимично предата по његовом избору.
2. Право избора припада повериоцу када је тако одређено споразумом између њега и
дужника нпр. ако једно лице закупи апартман на првом спрату неког хотела а уговором му
буде остављено да изабере који од два апартмана који се налазе на првом спрату ће се
сместити онда је реч о случају у којем право избора има поверилац. Ако повериоцу
припада право избора а он не учини избору у року који му је остављен онда дужник мора
да позове повериоца да изврши избор и да му одреди примерени рок, јер је избор
претпоставака да би он могао да изврши обавезу. Али, ако поверилац не изврши избор ни
у накнадном року онда по самом закону право избора прелази на дужника.
3. Избор може да припадне трећем лицу када је тако одређено споразумом између
дужника и повериоца. Треће лице је редовно стручњак у некој обавези нпр. купац купује
један од неколико храстова у повериочевој шуми а инжињеру шумарске струке продавац и
купац оставе да изврши избор једног стабла које је по њему најбоље. Ако трећи не изврши
избор онда се свака страна може обратити суду са захтевом да суд изврши избор.
2. ПОСЛЕДИЦА НАКНАДНЕ ОБЈЕКТИВНЕ НЕМОГУЋНОСТИ ЈЕДНОГ
ПРЕДМЕТА: Ако је обавеза у алтернативној облигацији гласила на два предмета па је
један предмет постао немогућ због разлога за које дужник не одговара нити одговара
поверилац онда се обавеза ограничава на преостали предмет (нпр. десио се земљотрес па
је пао плафон једног стана). И у овом случају као и у случају права избора долази до
концентрације облигације, односно свођења једне сложене облигације на једноставну.
1. З А Д А Т А К: Милан и Ана су закључили уговор о продаји. Уговорили су да Ана (дужник)
преда Милану (поверилац) аутомобил BMW х4 у белој или плавој боји по сопственом избору
(АНА ИМА ПРАВО ИЗБОРА):
а) Међутим, Ана је случајно слупала бијели ауто. Како ће се она ослободити обавезе? Она ће се
ослободити обавезе тако што ће предати плави аутомобил.
б) Милан је на пробној вожњи слупао бели ауто. На која 2 начина се Ана може ослободити
обавезе? 1. да јој престане обавеза, она не мора да уради ништа. Ако је она хтела да њему
преда бели ауто, који је он слупао, то је то, њена обавеза је престала. 2. ако је она њему хтела
да преда плави ауто, она њему може да преда плави, али да захтева накнаду штете за овај који
је он уништио.
2. З А Д А Т А К: Милан и Ана су закључили уговор о продаји. Уговорили су да Ана (дужник)
преда Милану (поверилац) аутомобил BMW х4 у белој или плавој боји по Милановом избору
(МИЛАН ИМА ПРАВО ИЗБОРА):
А) Ана је случајно слупала бели ауто. Како ће се она ослободити обавезе? —У зависности од
тога шта Милан хоће, можда је он баш хтео тај бели ауто, у том случају Ана ће се
ослободити обавезе ако плати штету Милану за то што је слупала бели ауто. Ако је он хтио
плави, у том случају Ана ће се ослободити обавезе предајом плавог аута.
Б) Милан је на пробној вожњи слупао бели ауто. —Ако Милан хоће плави ауто, Ана ће њему
предати плави ауго и тражити накнаду штете за овај бели што је слупао. Ако је Милан хтио
бели ауто, то је то, њена обавеза је немогућа и престаје.
ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕМОГУЋНОСТ (чл. 408 ЗОО):
А) Одговорност дужника:


Право избора припада дужнику обавеза се ограничава на преостали предмет.
Право избора припада повериоцу —он може по свом избору тражити преостали
предмет или накнаду штете.
Б) Одговорност повериоца:

Дужнику припада право избора, дужникова обавеза престаје или ће тражити накнаду
штете и извршити своју обавезу преосталим предметом
 Право избора има поверилац —он може дати накнаду штете или тражити преостали
предмет
*Право избора на III лицу? Свако има право да затражи да одреди суд.
2.2.2. ФАКУЛТАТИВНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ:
Мени дужник дугује лустер али се он може ослободити обавезе ако ми преда неку лампу.
Његова обавеза је предаја лустера, али од његове добре воље зависи да ли он хоће да ми
преда лампу уместо лустера. То је његово овлашћење, тј. могућност, али није и обавеза.
Предмет обавезе

Предмет испуњења
1 предмет
2 престације
Факултативне облигације су облигације у којима дужник дугује предају једне тачно
одређене ствари али се може ослободити обавезом и предајом неке друге ствари ако је на
то овлашћен правним послом или законом – ПРОСТА ОБЛИГАЦИЈА.
Извори настанка факултативних облигација су правни посао и закон. ИЗУЗЕЦИ:
1. Прекомерно оштећење – Уговорник по одлуци суда треба да врати ствари (ПРЕДМЕТ
ОБАВЕЗЕ) , али ће се ослободити обавезе и ако понуди допуну до праве вредности
(ПРЕМДЕТ ИСПУЊЕЊА, као и враћање ствари).
2. Опозив поклона због осиромашења – Опозив је предмет обавезе, али поклонопримац се
може ослободити ако поклонодавцу даје средства за издржавање (одустаница).
- Факултативне облигације гласе на предају једне ствари али се дужник може ослободити
обавезе предајом неке друге. Дакле, код факултативних облигација само је ЈЕДАН
предмет обавезе а два предемета испуњења. Из тога следи да су факултативне облигације
у ствари једноставне. Поверилац је овлашћен да тражи предају само једног предмета.
Дужник дугује само један предмет али је законом или правним послом овлаћен да се
ослободи обавезе предајом неког другог предмета уместо оног који дугује.
- Овлашћење дужника да овавезу испуни другим предметом није исто што и право
избора код алтерантивних облигација. Овлашћење није по својој правној природи правна
моћ. Његовим вршењем не уноси се никаква промена у постојећи правни однос нити се
сложена облигација своди на једноставну. С обзиром на то, изјава дужника да ће се
користити овим овлашћењем је ОПОЗИВА.
- ТРАЈАЊЕ ОВЛАШЋЕЊА ДУЖНИКА: „Дужник чија обавеза има један предмет, али
му је допуштено да се ослободи своје обавезе дајући неки други предмет, може се
користити том могућношћу све док поверилац у поступку принудног извршења не добије
потпуно или делимично предмет обавезе― (ЗОО, чл. 409)
З А Д А Т А К: Иван се обавезао да преда Милици Ајфон 13, али су уговорили да се он може
ослободити обавезе ако јој преда Самсунг 21. Предају телефона су уговорили за 1. новембар. Али,
Иван је 25. октобра одлучио да сестрићу поклони Ајфон.
1. Шта Милица може захтевати? —Може да захтева само накнаду штете (предмет обавезе је
предаја Ајфона, али је он предао већ другом, тако да она може да захтева само накн. штете, не
може да тражи Самсунг- то је само Иванова могућност).
2. Како се Иван може ослободити обавезе? —Предајом Самсунга или накнадом штете за Ајфон.
- ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕМОГУЋНОСТ:
А) Ничија одговорност: ако немогућност предмета обавезе наступи због догађаја због
код не одговара ни једна страна обавеза дужника се гаси.
Б) Одговорност дужника: Пошто поверилац нема право избора па ако дуговани предмет
пропадне услед догађаја за који дужник одговара он може да само захтева накнаду штете
због неисупњења обавезе али дужник може да се ослободи дајући предмет који је
овлашћен да да уместо дугованог предмета (НАКНАДА ШТЕТЕ/ ДРУГИ ПРЕДМЕТ).
В) Одговорност повериоца: Ако предмет факултативне облигације постане немогућ
услед догађаја за који је одговоран поверилац обавеза дужника се гаси.
ФАКУЛТАТИВНО ПОТРАЖИВАЊЕ је овлашћење/могућност повериоца да уместо
дугованог предмета тражи од дужника да обавезу испуни неким другим предемтом. Ако
поверилац користи то овлашћење дужник је дужан да му преда други предмет и само се
његовом предајом ослобађа обавезе. Дакле дужникова обавеза гласи на један предмет али
је поверилац овлашћен да тражи да му се уместо тог предмета обавеза испуни неким
другим. Ако поверилац не захтева предају неког предмета дужник је дужан предати му
само онај предемет на који обавеза гласи и његовом предајом се ослобађа обавезе. Дејство
факултаивног потраживања: „Када је уговорм или законом предвиђено да поверилац може
уместо дугованог предмета захтевати од дужника неки други одређени предмет, дужник је
дужан предати му тај предмет ако поверилац то захтева―(ЗОО, чл. 411. ст.1)
2.2.3.КУМУЛАТИВНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Предмет обавезе = предмет испуњења
Облигације код којих дужник дугује предају два или више различитих предмета и да би се
ослободио обавезе дужник мора све да их преда!!! Чинидбе се извршавају у исти мах.
Обавезе у овим облигацијама извршавају се предајом свих предмета. При томе не морају
сви бити предати истовремено, једни актом. Могуђе је да се уговором предвиди да се
предемти могу извршити разни актима у различитом времену. Али у одсуству посебног
регулисања важи правило да поверилац истовремено дугује предају свих предемта. Ако
један од дугованих предмета пропадне услед узрока за који дужник не одговара, његова
обавеза се своди на преостале предмете. У случају накнадне немогућности свих дугованих
предмета, дужник се ослобађа своје обавезе.
- ОДГОВОРНОСТ ЗА НЕМОГУЋНОСТ:
Нпр. нама продавац од кога смо купили врата која хоћемо да променимо није испоручио
та врата, и самим тим мајстор не може да нам замени врата.
-ДУЖНИК НИЈЕ КРИВ: У том случају ће он своју обавезу пуноважно испунити тако
што нам замени само прозор. У тој ситуацији ако дужник не одговара за немогућност
испуњења једног предмета, он се пуноважно ослобађа обавезе тако што испуни овај
други, преостали.
*ОДГОВОРНОСТ ДУЖНИКА: Он дугује накнаду повериоцу за штету коју је претрпео
и дугује испуњење преосталим предметима ако поверилац има интерес за такво испуњење.
Ако поверилац нема интерес да му се обавеза испуни осталим предметима он може
тражити накнаду целокупне штете, а дужник ће задржати преостале предмете који нису
пропали.
3. ПОДЕЛА ПРЕМА ОДРЕЂЕНОСТИ ПРЕДМЕТА И МНОЖИНИ
СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИЈИ
Облигација је однос између две стране које имају улогу или повериоца или дужника. На
обе стране може бити и више лица односно више субјеката. Облигације у којој се на
поверилачкој или дужничкој страни налази више субјеката зову се ПЛУРАЛИСТИЧКЕ
ОБЛИГАЦИЈЕ (оне у којима се налази по једно лицe јесу ДУАЛИСТИЧКЕ
ОБЛИГАЦИЈЕ).
Како више поверилаца потражује односно како више дужника дугује? Зависи да ли је
предмет облигације дељив или недељив. На другом месту одговор зависи од тога да ли
постоји неки правни основ, правни посао или закон који уређује конкретну облигацију у
којој има више субјеката (нпр. сувласници продају кућу, два лица заједнички траже зајам
од трећег и сл.).. Према дељивости предмета и множини субјеката облигације се
разврставају на ДЕЉИВЕ, СОЛИДАРНЕ И НЕДЕЉИВЕ.
3.1 ДЕЉИВЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Облигације код којих имамо више лица, на поверилачкој или дужничкој страни, који
потражују/дугују само свој део називају се заједничке или подељене или здружене.
ЗАЈЕДНИЧКИ ИМ ЈЕ САМО ИЗВОР!!!
„Обавеза је дељива ако се оно што се дугује може поделити и испунити у деловима који
имају иста својства као и цео предмет и ако оно том поделом не губи ништа од своје
вредности, иначе је обавеза недељива― (ЗОО, чл. 412. ст.1)
У дељивим облигацијама дуг је дељив, што значи да се према вредности може поделити
на више делова без остатка. Најтипичнији пример је новчана облигација. Дељива је и
неновчана облигација у којој обавеза гласи на предају ствари одређених по роду нпр. 100
тона бензина које продавац дугује купцу може се поделити и предати у деловима у више
испорука а да том поделом нафта не изгуби ништа од својих својстава нити од своје
вредности – УСЛОВ!!! Дељивост предмета има одређени значај за примену правила о
раскидању двостраних уговора због неиспуњења јер према ЗОО поверилац не може да
раскине уговор из кога је настао неки дељив дуг уколико дужник није испунио његов
незантни део.
Подељеност се претпоставља. Ако желимо солидарну облигацију, морамо то изричито
да уговоримо. Изузезак су уговори у привреди(код њих важи претпоставка
солидарности). Извор подељених облигација је најчешће правни посао (уговор,
тестамент).
Дељиве облигације могу да буду: активне (више лица на страни повериоца)
пасивне (више лица на страни дужника)
Пасивне заједничке облигације: -ако 1 дужник падне у доцњу према повериоцу, та
доцња не производи дејство према другим дужницима; прекид и застој застарелости код
једног дужника не производе дејство према другим дужницима. Одрицање од
застарелости једног дужника нема дејства према осталим дужницима. Заједнички им је
извор настанка – 1 облигација. Ретко у пракси јер је неисплативо повериоцу.
Пасивне
Активне
Активне заједничке обигације: -ако дужник падне у доцњу према једном повериоцу,
та доцња нема никаквог утицаја на друге повериоце; прекид застарелости иде у корист
само оног повериоца који се на прекид позива, ако се само један поверилац наплати, он
нема обавезу да саповериоцима уступи њихове делове потраживања. Ако један
поверилац падне у поверилачку доцњу, остали повериоци неће бити у доцњи.
Поверилац може да захтева само свој део.
З А Д А Т А К: Четири дужника дугују 12.000 динара тројици повериоца. Величину појединачног
дуга свакога од дужника нису уредили уговором, нити се она може одредити према природи и
правилима односа. Исто важи и за повериоце. Колико ће сваки дужник дуговати, односно
поверилац потраживати? Сваки дужник дугује по 3.000 дин, сваки поверилац потражује 4.000дин
Заједничка облигација се дели, сваки одвојени део формира облигацију. Због тога се у
правној теорији заједничке облигације називају још и подељене облигације. Могло би се
фигуративно рећи да је заједничка облигација у ствари заједништво или заједница у којој
постоји онолико облигација колико има субјеката на поверилачкој односно на дужничкој
страни. Свака облигација је самостална и има независну правну судбину од судбине
других облигација.
НАСТАНАК ЗАЈЕДНИЧКЕ ОБЛИГАЦИЈЕ:
из уговора:
на основу тестамента:
Пример: два сувласника куће продају кућу Пример: завешталац оптерети своја три
једном купцу за 4 мил. динара. Продавци и наследника легатом према коме је сваки
купац су у дељивој облигацији. Она је наследник дужан да из свог дела наслеђене
дељива јер је новчана а заједничка јер на имовине исплати по 20.000 динара његовом
поверилачкој страни има 2 лица. Пошто је брату. Наследници се као онерати налазе у
заједничка она се дели. С обзиром да дељивој и заједничкој облигацији са
уговором
није
одређено
другачије, оставиочевим братом као легатаром.
потраживање се на основу закона дели на Облигација је заједничка јер на страни
једнаке делове. Сваки продавац овлашћен је дужника има три лица. Сваки дужник је
да тражи 2 милиона динара од купца. Ако одоговоран за свој дуг. Од сваког,
се један продавац наплати од купца а други поверилац може да захтева само оно што тај
не наплати, други продавац нема право да дужник дугује. Ако један падне у дужничку
тражи од првог да му уступи СВОЈ ДЕО. доцњу та доцња не утиче на однос других
Ако један продавац падне у поверилачку дужника према повериоцу. Када један
доцњу она не утиче на однос другог дужник исплати дуг он се ослобађа обавезе
продаваца са купцем. То је последица без обзира на то што други дужници нису
приниципа да у заједничкој облигацији има исплатили своје дугове.
онолико самосталних облигација колико
има лица на дужничкој или поверилачкој
страни и да је судбина сваке облигације
независна од судбине друге.
3.1. СОЛИДАРНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Пасивне
Активне
Представљају облигације са више субјеката на страни дужника или са више субјеката на
страни повериоца који подразумевају дељив предмет али се потражује/дугује цео.
То су облигације у којима, ако на страни повериоца имамо више лица. Сваки поверилац
може да тражи целу тражбину од дужника а када тражбина буде испуњења према једном
повериоцу гаси се потраживање свих поверилаца према дужнику. Ако на страни дужника
имамо више лица поверилац може да тражи од сваког дужника испату целог дуга. Када
дуг буде исплаћен у целини сви садужници се ослобађају обавезе. Солидарне облигације
деле се на две врсте у зависности од тога да ли постоји више лица на дужничкој или
поверилачкој страни:
3.1.1. ПАСИВНЕ СОЛИДАРНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ: То су оне облигације у којима на
страни ДУЖНИКА има више лица и у којима сваки дужник дугује једном повериоцу цео
дуг и поверилац може по својој вољи да захтева испуњење целог дуга од било ког
дужника али када макар један дужник испуни обавезу у целини облигација се гаси и сви
дужници се ослобађају обавезе. Кад се обавеза испуни, између садужника настаје
облигациони однос у којем дужник који је испунио обавезу постаје поверилац својих
садужника, а правни односи између њих уређују се по правилу о регресу. Солидарност се
може односити и само на део дуга, те ће за преостали део сваки дужник одговарати
самостално.
То значи да сваки од дужника дугује по 10.000, а уговорена је солидарност, поверилац може да
процени од ког Д жели да се наплати и да од њега захтева 30.000, и онда је тај Д дужан да
повериоцу исплати све. Поверилац може да захтева од свих њих по 10.000 али он ће по правилу да
процени од кога најлакше може да се наплати и да захтева од њега све. П може даље да захтева од
једног Д 10.000, од другог 20.000, од трећег ништа... избор је на повериоцу. у тренутку када Д
исплати свих 30.000, обавеза свих Д према П престаје. И онда нам је релевантан онај однос између
дужника. Онда овај Д што је исплатио саму обавезу има право регреса према осталим дужницима,
и онда ти дужници дугују њему своје делове обавезе.
Пример: три лица позајме од четвртог 3.000.000 дин и споразумеју се са зајмодавцем да ће
дуг вратити солидарно. Зајмодавац може да тражи од свког зајмопримца 3 милиона и он
има право да иабере зајмопримца од кога ће захтевати испуњење. Зајмопримац од кога је
тражено испуњење дужан је да исплати дуг у целини. Ако не испуни дуг зајмодавац се за
остатак дуга може обратити другим зајмопримцима. Тек када дуг буде исплаћен у целини
сви зајмопримици се ослобађају обавезе.
У пасивним солидарним облигацијама без обзира што има више дужника постоји само
један однос и сви дужници заједно сматрају се јединственим субјектом облигација и они
дугују „СВИ ЗА ЈЕДНОГ - ЈЕДАН ЗА СВЕ―. Сваки дужник је дужан да исплати цео дуг.
Не морају сви дужници да дугују на исти начин.
КОД СОЛИДАРНИХ ОБЛИГАЦИЈА ПОСТОЈИ САМО 1 ОДНОС, А КОД ДЕЉИВИХ
ПОСТОЈИ ОНОЛИКО ОДНОСА КОЛИКО ИМА ПОВЕРИОЦА/ДУЖНИКА
Према ЗОО од више солидарних дужника сваки може дуговати са другим роком
испуњења по другим условима и разним другим одступањима.
1. Пасивне солидарне облигације представљају средство обезбеђења -осигурање наплате
потраживања. Поверилац је, свакако, заштићен правом да судским путем захтева
испуњење и правом да захтева принудно извршење над имовином дужника, али се може
показати да су та права недовољна, ако орган који спроводи принудно извршење утврди
да дужник нема имовину или да је недовољна за намирење, те је повериоцу потребно да се
осигура више него што је обезбеђен општим правилима облигационог права. Поверилац се
може обезбедити на два начина:
а. Дужник/треће лице може у корист повериоца конституисати неко стварно право - залогу
или хипотеку, те ће поверилац моћи да се намири из вредности заложене/хипотековане
ствари;
б. Обезбеђење може бити везано и за неку личност, поверилац своје потраживање може
обезбедити још неким потраживањем према самом дужнику или трећем лицу.
Пасивна солидарност је једно од средстава личног обезбеђења, заједно са јемством и
уговорном казном. Обавеза пасивних солидарних дужника је примарна и главна, није
супсидијарна као јемчева.
Пасивна солидарност се НЕ ПРЕТПОСТАВЉА: Када има више дужника у неком
облигационом односу који има дељив предемет дужници дугују по правилима о
заједничким облигацијама то јест да поверилац има право да од сваког дужника захтева
само онај део дуга који пада на њега. Да би поверилац могао да захтева исплату
солидарног дуга од било ког дужника потребно је да пасивна солидарност буде уговорена
или законом наређена. До настанка пасивне солидарности на основу уговора долази на
иницијативу повериоца да се дужници обавежу солидарно.
Помоћу пасивне солидарности терет инсолвентности једног дужника преноси на
садужнике. Пасивна солидарност служи повериоцу као једна врста личног осигурањња
потраживања јер може рачунати да ће се намирити све док постоји један солидарни
дужник који је платежно способан.
Обавезна сагласност свих да би се остварила солидарност: Поверилац и поред тога што је
његов интерес правно заштићен и што може захтевати принудно извршење обавезе у
имовини дужника ипак може бити осујећен у намирењу због тога што у дужниковој
имовини нема довољно средстава из који би могао да се намири. Путем уговарања
пасивне солидарности солидарни дужници прихватају да поднесу терет инсолвентности
других садужника. Због тога је неопходно да се сви сагласе да прихатају тај терет.
Њихова воља у том погледу мора бити несумњива. Уколико воља солидарних дужника да
прихвате пасивну солидарност није несумњива сматра се да је облигација заједничка.
Где се појављује солидарност? ЗОО је прописао пасивну солидарност у извршењу
уговорних обавеза из грађанско правних именованих уговора у правилима о уговору о
налогу. Где је све законом предвиђена солидарност дужника?
У случају када је више налогодаваца поверило једном налогопримцу извршење налога, тада за
обавезу исплате надкнаде из уговора о налогу сви налогодавци одговарају налогопримцу
солидарно. У породичном закону је прописано да за обавезе преузете ради подмирења потреба
заједничког живота у браку као и за обавезе које по закону терете оба супружника одговарају
супружници солидарно својом заједничком имовиним и посебном имовином. У ЗОН прописано је
да нужном наследнику новчану противредност нужног дела СОЛИДАРНО ДУГУЈУ сви
завештајни наследници и испорукопримци сразмерно делу заоставштине који су добили, осим ако
из завештања не следи што друго. Такође ЗОН је прописано да сами наследници солидарно
одговарају за оставиочеве дугове сваки до висине вредности свог наследног дела без обзира на то
да ли је извршена деоба наследства.
ДЕЈСТВА ПАСИВНЕ СОЛИДАРНОСТИ: 1. У односу између повериоца и дужника
2. Дејства у односима између садужника
1. У односу између повериоца и дужника
Дејство пасивне солидарности је у томе што настаје солидарни дуг. Када се каже
да је дуг солидаран то значи да поверилац може да захтева наплату целог потраживања од
било ког дужника по свом избору. Ако тај дужник не изврши обавезу поверилац га може
тужити суду. Поверилац није дужан да се пре тога обрати другим дужницима и од њих да
тражио исто. Тужени дужник не би могао да пред судом истакне приговор да исплата није
тражена од других садужника. Испалта целог дуга коју је извршио један дужник ослобађа
све дужнике према повериоцу.
Ако је поверилац тражио испуњење обавезе од једног дужника то га не спречава да се
обрати другим дужницима ако изабрани дужник није испунио цео дуг.
ПРИГОВОР ЈЕ СРЕДСТВО КОЈИМ СЕ ОДЛАЖЕ ЗАХТЕВ ПОВЕРИОЦА.
Дужник од кога је поверилац тражио исплату солидарног дуга може да истакне све
приговоре који се тичу дуга - објективне приговоре. Објективни (стварни) приговори су
они које може да истакне сваки дужник нпр. приговор застарелости, да обавеза потиче из
уговора чији предмет или основ потиче из уговора који су супротни са јавним поретком,
принудним прописима и добрим обичајима, да уговор није закључен у прописаној форми
итд. Правне радње које предузме 1 солидарни дужник, производе дејства, односно важе и
за остале солидарне дужнике али само ако су корисни. Ако један Д истакне нпр.
приговор да је уговор ништав, као да су га истакли сви. Овај приговор ништавости је
пример објективног приговора што значи да је то приговор који се односи на сам правни
посао из кога је настала обавеза. Осим објективних приговора дужник од кога је тражено
испуњење може да повериоцу истакне и своје личне приоговоре нпр да је пословно
неспособан, да је уговор закључио у заблуди, под претњом, био преварен итд.
Лични приговори по природи ствари не могу да важе за друге дужнике —ако један
дужник истакне да је пословно неспособан, то важи само за њега. Али, радње које су
штетне за остале Д (нпр. један дужник падне у доцњу, један дужник призна дуг, један
дужник се одрекне од застарелости) —то важи само за њега, за остале дужнике то не важи.
У дејства пасивне солидарности у односима између повериоца и садужника улазе и
правне последице које проистичу из законских одредаба којима је уређена пасивна
солидарност. ЗОО је у одредбама о пасивној солидарности прописао да доцња једног
дужника и признање дуга које је извршио један солидарни дужник немају дејство према
осталим садужницима. Због тога што би повећала постојећу обавезу, доцња једног
дужника нема утицаја на садужнике, као ни признање дуга јер би признање дуга друге
дужнике лишило право да оспоравају постојање и висину дуга.
АЛИ дужник према коме обавеза није застарела и који је морао да је испуни, има право да
захтева од осталих да му надокнаде сваки свој део обавезе. Такође, ако би кривицом
једног солидарног дужника испуњење обавезе постало немогуће, обавеза надокнаде штете
настаје само за њега. Солидарни дужници у солидарној облигацији међусобно заступају
на основу заједничког налога које дају један другом и на основу њега сваки солидарни
дужник може да предузима радње у име других садужника у њиховом односу према
повериоцу и те радње делују према другима под условом да не повећавају висину дуга.,
односно, да су то само оне радње којима се постојећа облигација ОДРЖАВА.
Последица усвајања тероије о међусобном заступању садужника је и да поравнање
закључено између повериоца и једног солидарног дужника има дејство према осталим
садужницима ако ОНИ ПРИХВАТЕ УСЛОВЕ ПОРАВНАЊА.
Поравнање не може да има дејство према садужницима само ако је ограничено на
дужника са којим је поверилац закључио поравнање.
ПРЕСТАНАК ПАСИВНЕ СОЛИДАРНОСТИ У ОДНОСУ ПОВЕРИОЦА И
СОЛИДАРНИХ ДУЖНИКА : Дејства пасивне солидарности у односу повериоца и
солидарних дужника престају6:
1. испуњењем солидарног дуга од стране једног дужника. Када један садужник исплати дуг
повериоцу у свему како гласи, исплата делује према свим осталим дужницима. Сви дужници се
ослобађају обавезе.
2. Поравнање представља уговор који је закључен између лица код којих траје спор или постоји
нека неизвесност у њиховом правном односу. На основу поравнања, спор се прекида и уклања
неизвесност и одређују права и обавезе уговорних страна. До поравнања може доћи само ако обе
стране у спору у нечему попусте, ако се потпуно или делимично одрекну једног од својих захтева нема поравнања ако нема узајамности.
Кад је уговор о поравнању закључен између повериоца и једног солидарног дужника, онда
производи дејство само између њих. Међутим, остали солидарни дужници имају право да
прихвате то поравнање, ако оно није ограничено на дужника са којим је закључено.
ПРИМЕР: Спор реше тако што ће се наћи негде на средини —тако што ће и Д и П попустити у
својим захтевима (нпр. ако је спорно да ли Д дугује 5.000 или 4.000 дин, поравнањем они могу
рецимо да се договоре да Д дугује 4.500 дин). Код поравнања је ситуација другачија: у начелу, ако
један од дужника и П закључе поравнање, то не важи за остале Д, осим ако остали дужници не
приступе том поравнању (ту нам је обрнуто у односу на отпуштање дуга и пренов).
3. Отпуштање дуга (ОПРОСТ ДУГА)- један начин гашења облигација на основу споразума
повериоца и дужника да обавеза дужника престане без испуњења. Поверилац у пасивној
солидарној облигацији може да закључи споразум о отпуштању солидарног дуга са једним
солидарним дужником. Дејство овог споразума је да се сви солидарни дужници ослобађају
обавезе. Али, споразум повериоца и дужника може имати за сврху само да ослободи тог дужника
пасивне солидарности. У овом случају остали садужници се не ослобађају дуга него се дуг
смањује за део који према уговор или међусобним односима садужника пада на дужника
ослобођеног пасивне солидарности. Остали дужници солидарно одговарају за преостали део
обавезе.
4. Пренов (НОВАЦИЈА) - начин престанка облигације споразумом дужника и повериоца да
постојећу обавезу замене новом која има различит основ или различит предмет. Дејство споразума
о пренову - облигација се гаси и дужник ослобађа обавезе а између повериоца и дужника настаје
нова облигација која има различити предмет: нпр. уместо на предају новац сада гласи на предају
неке ствари нпр. аутомобила или има различит основ нпр. дужникова обавеза је потицала
из проузроковања штете а замењена је обавезом из зајма.
Уколико поверилац у пасивној солидарној облигацији закључи споразум о пренову са једним
солидарним дужником ослобађају се и сви остали садужници.
6
П свим пвим престанцима ће бити више речи касније
Међутим ако су поверилац и дужник ограничили дејство споразума о пренову само на дужника са
којим је поверилац закључио споразум обавеза осталих дужника се не гаси него се само смањује за
део који пада на тог дужника.
5. Сједињење (КОНФУЗИЈА) је начин гашења облигације, једно лице се нађе у улози повериоца
и улози дужника. У том случају облигација престаје јер подразумева најмање два лица у две
различите улога. Сједињење је последица универзалне сукцесије тј. следовања једног лица у
целину права и обавеза дугог лица. Типичан пример универзалне сукцесије је наслеђивање.
Уколико у току трајања пасивне солидарне облигације један солидарни дужник наследи повериоца
онда не долази до правог сједињења.
Солидарна облигација не престаје, него се само солидарни дуг смањује за износ који пада на
солидарног дужника који је наследио повериоца. Иста последица наступа и када поверилац
наследи једног солидарног дужника.
6. Компензација (ПРЕБИЈАЊЕ) је начин престанка узајамних, истородних,доспелих и утуживих
потраживања између два лица која су један према другом истовремено у положају дужника и
повериоца у две различите облигације. Ако су се стекли потебни услови потраживање се гаси.
ПРИМЕР: ако ви мени дугујете 15.000 динара и моје потраживање према вама је доспело, а ја
вама дугујем 10.000 динара и то ваше потраживање је такође доспело, ОБОЈЕ можемо да изјавимо
да пребијамо потраживања, и онда када се та 2 потраживања пребију, остаје само да ви мени
дугујете 5.000 динара. Да смо дуговали ви мени 10.000 и ја вама 10.000, то би било то,
потраживања би се пребила у потпуности.
УСЛОВИ ЗА ПРЕБИЈАЊЕ:
1. узајамност —значи да су лица једно другом и повјерилац и дужник, тј. да лица имају
међусобна потраживања једно према другом.
2. Потраживања истородна —рецимо, и ви мени, и ја вама новац, и ви мени, и ја вама —
жито, и ви мени, и ја вама —јабуке, само је битно да се ради о стварима истог рода. Ако ја
вама дугујем жито, а ви мени јабуке, нећемо моћи да извршимо пребијање.
3. Потраживања су доспела.
- Е сада, у контексту пасивних солидарних облигација, значи кад имамо више Д, се
поставља питање како се ту спроводи пребијање ако рецимо само Д1 има потраживање
према повериоцу:
Нпр. 1. Д1 има потраживање од такође 10.000 према повериоцу, и сада логично, ако се П обрати
њему за исплату дуга од 30.000, Д1 ће изјавити да пребија то своје потраживање и платиће 20.000
и тиме ће се сви ослободити од обавезе. Али, шта ако се поверилац обрати Д2 да плати дуг? Да ли
Д2 може да се позове на ово потраживање које има Д1 и да пребије туђе потраживање?
Сваки солидарни дужник може се позвати на пребијање које је извршио његов дужник. Али,
ту је закон имао у виду ситуацију да је Д1 већ извршио пребијање свог дуга и онда се Д2 позове на
то, каже повјериоцу али зар није Д 1 већ пребио своје потраживање од 10.000 динара са тобом, ја
теби треба да платим само 20.000 дин.
Други став нам говори о ситуацији када пребијање још није извршено. Ту овај Д1 који има своје
потраживање према П још увијек није изјавио да пребија то потраживање са П. Онда се ту
поставља питање да ли Д2 може уместо њега да изјави то. Наш законодавац у чл. 415 ст. 2 каже:
Солидарни дужник може потраживање свог садужника према повериоцу пребити са повериочевим
потраживањем, али само за онолико колико износи део дуга тог садужника у солидарној обавези.
Гледамо значи дуг онога који има потраживање, који може да пребије са повериоцем.
2. Дејства пасивне солидарне облигације у односима између садужника
Када један од солидарних дужника исплати дуг или исплати повериоцу више него што
износи његов део у солидарном дугу он има право да од садужника тражи да му надокнаде
део дуга који пада на њих. Дешава се један промена: солидарни дужник који је испунио
цео дуг остаје поверилац других садужника и има право да од ових захтева да му
надокнаде део обавезе који пада на њих.
Ова облигација међутим више није солидарна она се она основу самог закона дели и
постаје заједничка, наиме, дужник који је исплатио дуг има право да од сваког садужника
тражи део дуга који пада на њега. Ово правило је последица функције пасивне
солидарности да служи као обезбеђење повериоцу да ће намирити потраживање а та
функција се не остварује у односима међу садужницима.
Дуг се расподељује међу свим садужницима. Дуг се расподељује и на дужника кога је
поверилац ослободио солидарне обавезе: Наиме, отпуштање од пасивне солидарности не
значи и ослобођење од дуга. Отпуштање од пасивне солидарности које је учињено
споразумом између повериоца и једног солидарног дужника значи само то, да је дуг тог
дужника престао да буде солидаран и да је постао заједнички. Ако се не може добити
накнада од неког садужника зато што је инсолвентан онда се његов део расподељује на
солидарне солвентне садужнике. На тај начин солвентни садужници на заједнички начин
подносе још један терет који проистиче из потпуне или делимичне инсолвентности једног
од њих.
Део који пада на сваког садужника одређује се уговором. То је уговор којим је
установљена пасивна солидарност. Ако уговором није утврђено колики део дуга пада на
сваког дужника нити се тај део може утврдити према правним односима учесника у послу,
сваки садужник сноси једнак део дуга. Међутим - Ако је уговор којим је установљена
солидарност био закључен у искључивом интересу једног садужника онда је тај садужник
дужан да исплати цео износ дуга садужнику који је солидарни дуг исплатио. Ако је
поверилац у доњи за једног дужника, у доцњи је за све.
З А Д А Т А К: Дужници А, Б и В су дуговали по 15.000 повериоцу П, укупно 45.000. Уговорена је
солидарност. П је опростио дуг само В и од А је наплатио 30.000 дин. Тиме је потраживање
дужника према повериоцу престало. Сада А има право да захтева: по 10.000 од Б и В.
З А Д А Т А К: Потраживање износи 10.000 динара. Алекса, Бранко и Влада су солидарни
дужници повериоца Јанка. Алекса дугује 4.000, Бранко дугује 5.000 и Влада дугује 1.000. Алекса
према Јанку има потраживање по другом правном основу у износу од 7.000. Међутим, Јанко
захтева исплату од Бранка. Тада Бранко може да пребије Алексино потраживање, али само за
Алексин дуг – 4.000.
Право на регрес нема једино онај дужник који је својим радњама погоршао положај
осталих садужника
3.1.2. АКТИВНЕ СОЛИДАРНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ (ЗОО чл. 426-434)
Облигације у којој на страни повериоца има више лица која потражују тако да
је сваки поверилац овлашћен да захтева од дужника цео износ дуга, али када дужник
исплати дуг једном од њих онда се облигација гаси према свим осталим
саповериоцима.
Значај активне солидарности је далеко мањи од пасивне солидарности. Због тога се ова
врста јако ретко среће. Дејство активне солидарности - сваки повериолац може да тражи
исплату али када дужник исплати дуг једном повериоцу обавеза се гаси према свима.
Дужник је овлашћен да изабере повериоца којем ће платити дуг.
ИЗУЗЕТАК: ако је један поверилац тужио дужника за исплату онда дужник мора да
испуни дуг управо том повериоцу. Када повериоци наплате дуг, активна солидарна
облигација се гаси и тада настаје однос између самих поверилаца у коме поверилац који је
наплатио потраживање од дужника постаје дужник својих дотадашњих саповерилаца.
Сваки саповерилац може да од онога који је наплатио дуг захтевати да му преда део дуга
који њему припада. Део дуга који припада сваком повериоцу утврђује се на основу односа
између самих поверилаца а ако се на тај начин не може утврдити сваком повериоцу
припада једнак део. .
1. Отпуштањем дуга и преновом између дужника и једног повериоца смањује се солидарна обавеза
за онолико колико износи део тог потраживања повериоца.
2. Поравнање које је закључио један од солидарних поверилаца са дужником нема дејства према
осталим повериоцима, али ови имају право да прихвате то поравнање, изузев кад се оно односи
само на дело повериоца са којим је закључено.
3. Кад се у лицу једног солидарног повериоца сједини и својство дужника, сваки од осталих
солидарних поверилаца може од њега захтевати само свој део потраживања.
4. Доцња: Кад дужник дође у доцњу према једном солидарном повериоцу, он је у доцњи и према
осталим повериоцима. Доцња једног солидарног повериоца дејствује и према осталим
повериоцима.
5. Признање дуга учињено једном повериоцу користи свим повериоцима.
6. Ако један поверилац прекине застаревање, или ако према њему не тече застаревање, то не
користи осталим повериоцима и према њима застаревање тече и даље. Одрицање од застарелости
извршено према једном повериоцу користи и осталим повериоцима.
Односи између поверилаца после испуњења: Сваки солидарни поверилац има право захтевати од
повериоца који је примио испуњење од дужника да му преда део који му припада. Ако из односа
међу повериоцима не проистиче што друго, сваком солидарном повериоцу припада једнак део
3. НЕДЕЉИВЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
Недељиве облигације су облигације чији предмет не може да се подели на делове који
би заджали карактеристике целог предмета као и облигације чији се предмет не може
поделити а да се при том не смањи његова вредност.
Апсолутно недељиве облигације (Материјално) - оне чији је предмет по својој природи
недељив нпр. недељива је облигација која гласи на предају неке живе животиње или
драгог камена, неке слике итд. Облигације чији је предмет природно или материјално
недељив.
Уговорна или интелектуална недељивост (Релативна) - поред предмета који су
природно материјално недељиви, предемет облигација може да буде и нека ствар које је
природно дељива али је странке у конкретном случају сматрају недељивом. Тако нпр.
споразумом уговорних страна могуће је чак и једну облигацију која гласи на предају суме
новца, свести на недљиву.
Када једна облигација има један природно или уговорно недељив предмет, а постоји
множина лица на поверилачкој или дужничкој страни онда чињеница да је предмет
недељив спречава да се подели облигација на онолико делова колико има субјеката на
поверилачкој односно дужничкој страни и због тога на недељиве облигације не могу да се
примене правила о заједничким облигацијама. То значи да се на недељиве облигације са
више лица морају применти правила о солидарним облигацијама.
Нед. Обл. са више дужника – правила за пасивне солидарне облигације
Нед. Обл. са више поверилаца - правила о активниним солидарним облигацијама.
Постоји једно одступање. Један поверилац може да тражи да се њему испуни недељив
предмет само ако је овлашћен од свих осталих поверилаца. Ако ниједан поверилац нема
такво овлашћење сваки може да тражи од дужника само да потраживање испуни свим
повериоцима заједно или да дуговану ствар положи код суда.
Пошто је заједница поверилаца условљена недељивошћу обавезе, они постају независни
један од другог уколико обавеза накнадно постане дељива (нпр. ако уместо недељиве
ствари дужник дугује накнаду штете).
З А Д А Т А К: Урош је положио облигационо право и обавезао се да Вањи, Јовани и Бојани
преда своју свеску са белешкама из овог предмета. Није уговорено да је обавеза солидарна.
Како он може да се ослободи своје обавезе? —Да им заједно свима да; или на 2. начин да
положи суду свеску.
Под којим условом ће Јована моћи да захтева да њој преда свеску? —Само ако има овлашћење
за такво нешто од осталих.
Да ли се овде ради о апсолутној или релативној недељивости? — О апсолутној.
З А Д А Т А К: Уна се обавезала да Петру и Сањи преда кожну јакну. Да ли примењујемо
правила о солидарним или недељивим облигацијама? —О недељивим облигацијама. Рекли смо
да солидарност мора да се уговори. Овде није ништа уговорено, дакле примењују се правила о
недељивим облигацијама.
З А Д А Т А К: Трговци А и Б су се обавезали да добављачу исплате 200.000 динара. Да ли
примењујемо правила о дељивим, недељивим или солидарним облигацијама? —О солидарним
облигацијама (ово је уговор о привреди, имамо трговца и добављача, то нам аутоматски
сигнализира да се ради о уговору о привреди, а код њих важи претпоставка солидарности).
4. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА НАЧИНУ ИСПУЊЕЊА И ВРЕМЕНУ
ТРАЈАЊА: ТРЕНУТНЕ, ТРАЈНЕ И ПЕРИОДИЧНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
4.1 Тренутне облигације
Тренутне облигације су оне облигације у којима се обавеза извршава у једном тренутку.
Ако се испуњење облигације састоји из једног акта давања, чињења или уздржавања. Све
радње које претходе том тренутку су припремне и њима се облигација не испуњава. У њих
спадају нпр. оне у којима се обавеза састоји у предаји неке ствари, у исплати награде
посленику или налогопирмцу, накнади штете у новчаном облику итд.
4.2. Трајне облигације - Сукцесивне
Облигације у којима се обавеза дужника извршава једним континуираним актом у току
једног временског периода. Таква је нпр. обавеза дужника да се уздржава од одређеног
чињења у негативној облигацији, обавеза оставопримца да чува ствар, обавеза
закуподавца да одржава ствар у исправном стању итд..... Да ли ће обавеза бити тренутна
или трајна зависи од природе извора облигације и других околности случаја. Стране у
уговору могу то саме одредити, а некада сама природа облигације условљава да она буде
трајна (нпр. обавеза доживотног издржавања, послуга). Трајне облигације се, због ових
карактеристика, називају сукцесивне. Негативне облигације су у већини случајева трајне,
док позитивне могу бити и трајне и тренутне, зависно од природе односа/воље страна.
4.3. Периодичне облигације
У оквиру трајних облигација могу да се у посебну групу издвоје периодичне облигације.
То су нпр. обавеза закупца да плаћа закупнину сваког првог у месецу, обавеза купца да
плаћа поједине оброке цене из уговора о продаји за орочним отплатама цене, обавеза
корисника кредита да отплаћује кредит у месечним ануитетима итд...
Дакле периодичне облигације су оне облигације које се извршавају понављањем неке
радње или предаје ствари у одређеним периодима. На периодичне облигације примењују
нека посебна правила о застарелости. Наиме, потраживања перидоичних новчаних давања
која доспевају годишње или у краћим размацима времена па било да се ради о споредним
потраживањима као што је потраживање камата било да се ради о потраживањима у
којима се исцрпљује само право – застаревају у року од три године од доспелости сваког
појединог давања. Ово правило НЕ ВАЖИ ЗА ОБРОКЕ И ДРУГА ДЕЛИМИЧНА
ИСПУЊЕЊА. У истом року од три године застаревају и ануитети којима се у једнаким,
унапред одређеним интересима отплаћују главница и камата. Међутим, само право из кога
проистиче повремено давање не застарева у року од три већ од ПЕТ ГОДИНА рачунајући
од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања после кога дужник није вршио
давање.
Значај поделе огледа се у томе што се у току времена у којима се протеже извршење
трајних и периодичних облигација могу догодити промене околности које су постојале у
моменту настанка обавезе. Код ових облигација може се поставити питање ревизије прилагођавањеа промењним околностима.
Ако се промене околности које су постојале у време досуђивања новчане ренте суд може
на захтев оштећеника повећати ренту или на захтев штетника смањити. Треба имати у
виду и да промена околности може да утиче на извршење обавезе у тернутим
облигацијама али врло ретко и то само ако је дејство тренутне облигације модификовано
неким одложним роком или условом.
5. ПОДЕЛА ОБЛИГАЦИЈА ПРЕМА ТРАЈАЊУ САНКЦИЈЕ:
ЦИВИЛНЕ И НАТУРАЛНЕ
5.1. Цивилне облигације су оне које поседују моћ принудног судског остварења.
Поверилац овакве облигације може, као и сваки други титулар права, да подигне тужбу
код суда и захтева остварење права под претњом принудног извршења над имовином
дужника постоји непосредна правна санкција. УТУЖИВЕ
5.2. Натуралне облигације не поседују моћ принудног судског извршења, али ако
дужник изврши добровољно такву облигацију, не може се позивати на исплату
недугованог и тражити повраћај. НЕУТУЖИВЕ.
Данашњи правни системи познају три основне врсте неутуживих тражбина:
1. Застареле тражбине;
2. Тражбине из уговора о игри и опклади;
3. Тражбине из уговора који нису склопљени у одговарајућој доказној форми.
ЗОО нема опште одредбе о њима, али их спомиње на више места. Тако, застарелошћу се
гаси право да се тражи испуњење обавезе. Закон такође предвиђа да се не може тражити
назад оно што је дато или учињено на име извршења неке природне обавезе или неке
моралне или друштвене дужности. Ако дужник испуни застарелу обавезу, нема право
захтевати повраћај, чак и ако није знао за застарелост. Међутим, поверилац се може
намирити из застарелог потраживања које је обезбеђено залогом или хипотеком.
ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА
. Облигациони односи не настају самоникло, већ их узрокују одређене правне чињенице.
Правне чињенице су било које чињенице за које једна правна норма везује неко правно
дејство, односно правну последицу, а она може бити настанак, преиначење, пренос или
престанак неког субјективног права или обавезе. Правна чињеница може бити неки
догађај (смрт, рођење, душевна болест, и сл.), али и људске радње, које се деле на правно
пословне и непословне. Правно пословне радње су правни послови: уговори, хартије од
вредности, обећање награде, итд. Непословнe су, између осталог, употреба опасних
средстава, проузроковање штете, вршење туђих послова без правног овлашћења, итд.
-Према савременој правној теорији, облигације настају из7:
1. уговора,
2. проузроковања штете,
3. стицања без основа (правно неосновано обогаћење)
4. пословодства без налога (незвано вршење туђих послова)
5. једностране изјаве воље и
6. других чињеница које прописује закон (сродство, брак, суседски односи).
Уговор је сагласност изјављених воља два или више лица којом се постиже неко
правно дејство. Облигационоправно дејство уговора у обл. праву састоји се у заснивању,
измени, промени или гашењу облигације. Уговор је извор облигација јер заснива
облигације. Уговори из којих облигације могу да настану су многобројни (продаја,
поклон, размена, зајам, закуп, уговор о делу, налог, остава,послуга, дож. издржавање и
бројни други именовани уговори). У оквиру једног типа уговора чак су се развила и
различита правила
7
П извприма се прича крпз читаве пблигације
(нпр. уговор о продаји са оброчним отплатама цене, куповина на пробу или продајни
налог). У општем делу обл. права изучавају се општа правила о уговору која су заједничка
за све уговоре, а у посебном делу правила за конкретне уговоре.
У међународном јавном праву се јављају међународни уговори, споразуми између две
државе којима оне уређују своје међусобне односе - конвенције. Постоје у управном
праву, у виду управних уговора са јавноправном садржином, попут уговора о концесији. У
оквиру брачног права постоји брачни уговор. У наследном праву, јављају се уговор о
доживотном издржавању и уговор о расподели имовине за живота. Ваља споменути и
уговор о наслеђивању, иако је код нас забрањен. Грађанско процесно право такође има
споразуме и уговоре, попут пророгационог споразума између две странке, где се одређује
који ће суд бити месно надлежан или арбитражног споразума, где странке потврђују да ће
спор бити решен пред арбитражом, а не пред судом.
Чак и они односи који нису потекли уз уговора могу се, путем споразума између његових
страна, претворити у уговорне. Уговор је најчешћи и најважнији извор облигационих
односа.
Проузроковање штете је такође извор облигације. Облигација из проузроковања
штете настаје између штетника и оштећеника. Штетник има обавезу да надокнади
штету оштећенику у облику успостављања ранијег стања или у новцу, а оштећеник
има овлашћење да накнаду тражи. Обавеза накнаде не настаје само због штете која је
другоме проузрокована сопственом радњом штетника односно сопственим чином
штетника него и чином другог лица. У том случају, обавезно лице које треба да штету
надокнади је одговорно лице које се налази у неком правнорелевантном односу са
штетником (нпр. родитељ,послодавац,старатељ).
Обавеза накнаде настаје и из чињенице проузроковања штете која потиче од неке ствари
која ствара повећану опасност од штете за околину.
Правно неосновано обогаћење је још у Римском праву било извор облигација. У
савременом праву правно неосновано обогаћење је избор облигације у којој се обавеза
дужника састоји у томе да врати оно што је примио без правног основа или обзиром
на основ који је прастао да постоји или уопште није настао или да плати накнаду
због тога што је туђу ствар без правног основа употребио у своју корист или да плати
другоме накнаду за издатак коју је други учинио уместо њега.
Незвано вршење туђих послова је такође извор који потиче из Римског права, и био
је заједно са правно неоснованим обогаћењем сврстан у квазиконтракте. Пословодство без
налога је постојало када једно лице (negotiorum gestor) обавио неку правну или фактичку
радњу у корист господара посла без његовог овлашћења. И у савременом праву незвано
вршење туђих послова или пословодство без налога је извор облигација. Из тог извора
настају обавезе за незваног вршиоца туђег посла и за господара посла.
Обавезе господара посла су да незваном вршиоцу надокнади нужне и корисне
трошкове, да надокнади претрпљену штету, да му плати накнаду за труд и да га
ослободи свих обавеза које је због обављања посла преузео на себе. Обавезе незваног
вршиоца туђег посла према господару посла су да уредно и савесно води започети
посао, да положи рачун и да господару уступи све што је прибавио вршећи његов
посао као и да му надокнади штету.
Једнострана изјава воље је новији извор облигација. Главни проблем са
прихватањем овог извора било је владајуће схватање по коме је за стварање облигација
вољом потребна сагласност два или више лица. Некада је то био принцип без изузетка и
једна воља није могла да створи обл. Мислило се да то захтева суштина саме облигације у
којој учествују два лица. Ствари су се промениле и модерна права прихватају да једно
лице може да себе једностраном изјавом обавеже а да из његове изјаве може да настане
право за друго лице када буду испуњени одређени услови. Дакле, из једностране изјаве не
може да за другог настане никаква правна обавеза него само право да од изјавиоца захтева
испуњење чинидбе на коју се обавезао. Према ЗОО, једнострана изјава је извор облигације
из јавног обећања награде које је једно лице учинило јавним огласиом свим лицима која
изврше одређену радњу, постигну неки успех или се нађу у одређеној ситуацији.
Осим претходних, и друге чињенице или скупови чињеница могу да буду извори
облигација, на основу наређења закона. У теорији се наводе чињеница блиског сродства и
брачна веза из којих настају обавезе издржавања између супружника и сродника. Такође
као једна од чињеница наводе се и суседски односи. Облигације које потичу из тих
чињеница називају се законске облигације.
1. УГОВОР
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ
Уговор дефинишемо као сагласност воља 2 или више лица којом се постиже неко
облигационоправно дејство. То облигационоправно дејство се састоји у стварању,
промени или гашењу облигационог односа. Према томе у чему се састоји
облигационоправно дејство, можемо да поделимо уговоре на 1.уговор у ужем смислу
(то су они уговори из којих настаје облигациони однос); 2. уговоре којим се мења
постојећи уговор, и уговор чије се 3. дејство састоји у гашењу постојећег облигационог
односа (пример је отпушање дуга).Врло је важно запамтити да је отпуштање дуга
уговор. Ако сте повјерилац, ви не можете да отпустите некоме дуг, тј. да га ослободите
дуга без његове сагласности. И ту нам је неопходна сагласност друге стране, иако је
наравно у интересу дужника да га ослободите, тражи се и његова сагласност. - Израз
"уговор" се може односити на три ствари: на правни акт, на правни однос и на правни
документ или исправу:
1. Под уговором као правним актом треба разумети размену сагласних изјава воља
између два или више лица, којом се заснива, мења, преноси или укида одређени
правни однос. Уговори који стварају облигационе односе називају се још и облигациони
уговори у ужем смислу или само облигациони уговори. Уговори којима се облигације гасе
називају се либераторни (нпр. уговор о отпуштању дуга). Уговори којима се преносе
потраживања, преузимају обавезе или преносе облигациони односи у целини називају се
транслативни. По самој дефиницији, уговор је двострани правни посао, а с обзиром на
број страна, може бити билатерални и мултилатерални. Нема свака сагласност воља
карактер уговора, већ је потребна правна намера - воља обећаоца усмерена на наступање
правних последица.
Од уговора треба разликовати заједничке изјаве више лица којима се, нпр. отказује неки
правни однос или врши употреба права избора - такве изјаве су паралелне, не размењују
се међусобно. Од уговора ваља разликовати и закључке више лица, попут одређених
колективних тела. Они не захтевају сагласност свих учесника, већ сагласност већине.
2. Уговор у смислу правног односа резултат је уговора у смислу правног акта - један
наспрам другог се односе као узрок и последица. Реч "уговор" користи се и као ознака за
уговорну исправу, на којој су исписане сагласне изјаве воља. Уговори су најзначајнији у
области имовинског права, посебно облигационог и трговинског. У овим областима
друштвеног живота стално долази до размене роба и услуга, а уговор је посредник у тој
размени. Савремени живот се не може замислити без уговора као правног инструмента.
З А Д А Т А К:
а) Уговорник је био у битној заблуди.—Уговор јесте закључен, али је рушљив — нешто му
фали, постоји мана воље; такав уговор је рушљив и може се поништити.
б) Уговорник није изјавио вољу у правцу закључења уговора. — Није, јер нема сагласности. Код
уговора мора да постоји сагласност воља.
в) Само један уговорник се обавезао на давање, а други је прихватио да прими то давање, али се
није обавезао да било шта преда или учини. —Јесте, овде је закључен доброчин уговор, у
уговору се не морају обе стране обавезати, постоје једнострано обавезујући уговори где се само
једна страна обавезује.
г) Уговор је противан јавном поретку. —Није, ради се о апсолутно ништавом уговору. Такав
уговор не производи правна дејства.
д) Уговорник је изјавио вољу у правцу закључења уговора, али је то учинио из ината, а не зато
што је стварно желио. —Јесте, јер је начелно релевантна изјављена воља. Нпр. замислимо 18огодишњака који је добио новац за пунолетство, и мајка му каже сачувај те паре, а он из ината
оде и потроши све паре, купи неке игрице и сл. Такав уговор је пуноважан.
ђ) Уговорници су договорили продају стана усмено. —Није, јер нам недостаје обавезан елемент
—форма. Када нам недостаје један елемент, уговор је апсолутно ништав.
е) А позове Б да са њим иде на концерт и Б пристане. —То није уговор.
ж) Студент пита руководиоца вежби да се пријави на вежбе и руководилац пристане. —Није
уговор, ове ситуације под е) и ж) стварају само неку моралну обавезу, али не и правну.
НАЧЕЛА УГОВОРНОГ ПРАВА: УГОВОР ЈЕ сагласност изјављених воља два или
више лица којом се стварају, мењају, преносе или гасе облигације ----- Из ове деф.
произлазе 3 главна обележја уговора:
1. Уговор је сагласност изјављених воља
Да би уговор постојао потребно је да је воља непосредно испољена, манифестована
изјавом и да је упућена другом лицу уз једнаки такав поступак другог лица. Другим
речима потребно је да изјаве буду размењене. Међутим то не значи да унутрашња воља
остаје сасвим по страни и да се обл. право за њу не интересује. Напротив, поједина
правила о условима потребним за постојање и важење уговора воде рачуна о томе да ли
изјављене воље одговарају унутрашњим вољама сваког уговорника. За појам уговора
битно је да је једно лице упутило своју изјаву другом лицу и да је друго лице својом
изјавом позитивно одговорило првом лицу тј. да су изјаве размењене. Није битно да се
изјаве односе на размену чинидби. За сагласност изјављених воља која карактерише
уговор није битно шта је њена садржина, односно шта је садржина сагласности и да ли су
се уговорне стране узајамно обавезале. Наравно, облигационо право се интересује за
садржину сагласности када је она супротна принудним прописима, јавном поретку и
добрим обичајима. Али, уговор постоји и када је само једна страна изјавила намеру да
себе правно обавеже, а друга није. У том смислу и једнострано обавезујући уговор је
уговор нпр. уговор о поклону је уговор без обзира на то што не постоји реципроцитет
обавеза уговорних страна.
Начело слободе уговарања подразумева више ствари. Слобода уговарања обухвата 3
основне слободе:
1. слободу да закључимо уговор, или да тај уговор не закључимо
2. бирамо са ким ћемо да закључимо тај уговор
3. каква ће бити садржина тог уговора, каква ће бити наша права и обавезе из тог уговора.
4. у којој ћемо форми да закључимо тај уговор —да ли ћемо тај уговор да закључимо
усмено, писмено или некој јавнобиљежничкој форми —по правилу је то на нама.
Од сваког од ових сегмената начела слободе уговарања наш закон познаје
одступања:
1. Обавезно закључење неких уговора, када ми нисмо у могућности да бирамо да ли
ћемо да закључимо уговор, или нећемо. Нпр. уговор о осигурању за моторна возила.
Такође, ми не бирамо хоћемо ли да плаћамо струју или инфостан, то смо обавезни да
плаћамо, чим поседујемо стан, аутоматски морамо да закључимо уговор са тим
предузећима. Обавеза да се закључи уговор прописана је у области осигурања, за све
кориснике, односно сопственике превозних средстава која су регистрована за
обављање јавног превоза.
Та лица морају да закључе уговор о осигурању од штете коју, услед неког несрећног
случаја, претрпе путници у току превоза. Ова обавеза прописана је и за све власнике
моторних возила.
Појединим законима може бити прописана и обавеза одређених лица да закључе
уговор уколико им друго лице стави понуду за закључење. Ту обавезу имају:
1. правна лица која обављају јавни превоз путника - она морају да закључе уговор са
сваким ко испуњава услове предвиђене у општим условима превоза.
2. предузећа која врше јавне службе (попут ПТТ услуга, предузећа за снабдевање
водом, гасом, електричном енергијом и сл.)
3. јавне установе (попут позоришта, библиотека и сл.). Сви који ове делатности
обављају дужни су да одговарајући уговор закључе са сваким ко затражи услугу. Онај
ко одбије да то учини, дугује надокнаду штете заинтересованом лицу
2. кад нисмо у потпуности слободни да ми закључимо уговор, већ нам је потребна
нечија дозвола или одобрење. Та дозвола или одобрење може да буде дата било од неког
органа (нпр. орган старатељства у породичном праву се помиње код располагања
имовином веће вредности малолетника), било од стране родитеља (код старијих
малолетника неопходно је да родитељ да одређену сагласност да би правни посао био
пуноважан. У супротном, такав уговор је рушљив. Уговор закључен без дозволе правно не
постоји, док уговор без одобрења може стећи важност условно, уколико одобрење буде
дато (тзв. непотпуни или недовршени уговор). И дозвола и одобрење морају бити у форми
која је прописана за уговоре за чије се закључење дају (чл. 29, ст. 2). Међутим, ако се
сагласност даје за закључење уговора за који је прописан облик јавно потврђене
солемнизоване исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис даваоца
сагласности буде оверен (чл. 29, ст. 3). Од тих случајева, треба разликовати оне
сагласности које се дају зарад заштите јавног интереса. Такав карактер има сагласност
државног органа која је потребна кад се закључују поједине врсте уговора које за предмет
имају опасне ствари (нпр. код уговора о продаји ватреног оружја, потребна је посебна
сагласност МУП-а).
3. код избора сауговорника - законско право прече куповине. Ако право прече куповине
није поштовано, па власник ствари није учинио понуду имаоцу права прече куповине, већ
је ствар продао трећем лицу, право прече куповине се трансформише у право прекупа.
Тада ће ималац права прече куповине имати право да захтева да се уговор о продаји
трећем лицу огласи без дејства према њему и да захтева да му се прода ствар под истим
условима под којима је продата трећем лицу. Неопходно је да исту цену, коју је треће лице
платило, положи код суда. У нашем праву постоје два примера законског права прече
куповине, предвиђена Законом о промету непокретности:
1. Право прече куповине сувласника непокретности,
2. Право прече куповине власника пољопривредног земљишта које има најдужу
међну линију са пољопривредним земљиштем које његов власник продаје.
Од законског права прече куповине, треба разликовати уговорно, које се установљава
уговором о продаји у виду посебне одредбе;
4. Законом прописана садржина уговора (нпр. прошле године је држава одредила
највишу могућу цену хигијенских маски; и у супротном би апотека која би продавала
маске по вишој цени чинила прекршај; купац у таквом уговору је дужан да плати само
онолико колика је прописана цена).
5. формуларни уговори (уговори по приступу) —кад ми одемо у мтс, кажемо шта
желимо, они нам дају већ готов уговор који ми само потпишемо, немамо шта да
преговарамо са службеником. Формуларни уговор се најчешће закључује у облику
писменог формулара, али то не мора бити законом предвиђен облик, нити од његовог
постојања зависи постојање уговора. За разлику од првог ограничења које је правно, ово је
фактичко, јер је производ економске моћи једне стране, која јој даје позицију да другој
страни диктира услове. Појам "формуларни уговори" означава само једну врсту уговора
по приступу. У свакодневној пракси, све је већи број таквих уговора (нпр. уговор о
снабдевању електричном енергијом, о јавном/такси превозу и сл.).
6. законом прописана обавеза форма уговора. У начелу важи консенсуализам, али за
одређене уговоре је законодавац сматрао да су комплексни, или је сматрао да је у
интересу уговорне стране да она још једном размисли и тако је условио закључење
уговора писаном формом (то су по правилу доброчини уговори). Код таквих уговора, ако
форма није испоштована, уговор је апсолутно ништав. И саме уговорне стране могу да
уговоре да ће њихов уговор бити, под претњом ништавости, закључен у одређеној форми.
З А Д А Т А К: Да ли се ради о изузетку од начела слободе уговарања:
а) Влада је отишао до пословнице мобилног оператера у намери да закључи уговор којим ће
купити постпејд пакет који обухвата поруке, позиве и интернет. —Ради се о уговору по приступу,
јесте изузетак. (овде такође ако Влада испуњава све услове, службеница у мтс-у обавезна да са
њим закључи уговор. Ако она одбије да са њим закључи уговор, а он испуњава све услове за
закључење тог уговора, онда се примјењује члан 183 ЗОО —посебан случај одговорности за
штету; тада ће она бити дужна да му накнади штету што није закључила уговор с њим а била је
обавезна на то).
б) Коста и Урош су закључили уговор о продаји стана и уговорили да Коста (продавац) има право
прече куповине уколико у будућности Урош одлучи да стан који је купио прода. —Не ради се о
изузетку јер је овде реч о уговореном праву прече куповине —то је њихова слобода уговарања
(изузетак је законско право прече куповине)
в) Седамнаестогодишњи Андрија продаје златни ланац који му је кума поклонила. —Ради се о
изузетку јер је за пуноважност уговора потребна сагласност родитеља.
г) Тома је закључио уговор са будућим зетом којим се обавезао да ће му поклонити стан ако ожени
његову ћерку. —Овај уговор је ништав јер је противан добрим обичајима.
Општа ограничења су 1. принудни прописи, 2. јавни поредак и 3. добри обичаји. Посебна су
она која се постављају појединим слободама које представљају елементе слободе уговарања.
Поред ове одредбе, ограничења путем принудних прописа, добрих обичаја и јавног
поретка постављена су и у одредбама о неподуштеном предмету, о недопуштеном основу,
недопуштеном услову, и одредбама о апсолутно ништавом уговору и последицама
апсолутно ништавих уговора. Принудни прописи, добри обичаји и јавни поредак су општа
ограничења слободе уговарања. Поред њих, постоје и друга посебна ограничења.
Принудни прописи означавају опште правне норме које стоје насупрот диспозитивним.
Диспозитивне су оне норме које се примењују ако уговорне стране не уреде свој однос
другачије. Принудни прописи су оне опште правне норме које морају да се примене, чија
примена се не може избећи. Њихову примену уговорне стране својом вољом не могу
искључити. Да ли је једна норма принудна или не утврђује се из њеног текста или из
њеног смисла. Принудност норме произлази из текста када формулација изричито истиче
њен принудни карактер. Тако, нпр. међу нормама ЗОО постоје одредбе у којима је
назначено да се решење које садрже не може уговором искључити. Такве су одредбе нпр:
-Одговорност дужника за намеру или крајњу непажњу не може се унапред уговором
искључити, Одговорност извођача радова за недостатке земљишта на којем је подигнута
грађевина не може се уговором искључити, Правним послом се не може одредити дуже
или краће време потребно за застарелост, застарелост да не тече неко време. -Ништава је
одредба уговора којом се дужник обавезе одриче права да обавезу испуни пре рокаНиштава је одредба уговора којом се предвиђа камата на камату - АНАТОЦИЗАМ
Када принудност није изражена формулацијом, када није очигледна, она може да буде
откривена анализом заповести садржане у норми. Расуђивање о карактеру норме
остављено је суду , пред којим ће се то питање поставити поводом конкретног спора у
којем треба да примени норму из чије формулације није могуће утврдити да ли искључује
или дозвољава да се уговори супротно њеној садржини. Одговор зависи од испитивања
смисла норме и откривања смисла норме и од тога да ли постоји општи интерес да се само
таква каква јесте без измене примени и спроведе у животу и да се тиме постигне
једнобразост решења у свим случајевима.
Појам добри обичаји не означава обичај него морал и моралне норме. Добар обичај треба
схватити као норму о моралности, односно норму која налаже, заповеда шта је морално
понашање или забрањује неморално понашање.
Становиште домаће правне теорије о појму јавног поретка - јавни поредак је скуп
основних принципа на којима је засновано постојање и трајање једне правно огранизоване
заједнице, а који се испољавају преко одређених друштвених норми које странке у својим
односима морају поштовати. Принципи на којима је засновано постојање одређене
друштвене заједнице су еконосмки, филозофски и морални принципи.
Сви ти принципи утичу на изглед јавног поретка и они се испољавају преко принудних
правних прописа и моралних норми.
2. Уговор настаје између два или више лица
Потребно да воље изјаве најмање два лица која имају 2 различите улоге нпр. - продавца и
купца ... На једној или другој уговорној страни може се обавезати једно или множина
лица. Када има више лица на једној или другој страни а предмет обл. је дељив онда се
примењује правило да се потраживање дели на онолико делова колико има поверилаца,
односно да се дуг дели на онолико делова колико има дужника и сваки поверилац је
овлашћен да потражује само свој део потраживања односно сваки дужник је дужан да
испуни свој део дуга. Али ако је уговорена или законом наређена солидарност онда се
више лица на поверилачкој или дужничкој страни сматра једним субјектом тако да
потражују или дугују сви за једног један за све. Сваки поверилац је овлашћен да тражи од
дужника исплату целог дуга уколико је у питању активна солидарност. Уколико је у
питању пасивна солидарност, сваки дужник је дужан да испуни цео солидарни дуг. Ако је
предмет облигације недељив, природно или материјално, односно уговорно, онда се
примењују правила о пасивној солидарности.
3. Сврха уговора је стварање, мењање, преношење или гашење облигација.
Сагласношћу изјављених воља између два или више лица могу се постићи врло
разноврсна правна дејства у облигационом праву. Прво, уговором се стварају облигације.
Уговори из којих настају облигације називају се облигациони уговори или облигациони
уговори у ужем смислу
(то су: продаја, поклон, размена , зајам, закуп, уговор о делу, о пуномоћству, остава).
Друго, уговором се могу угасити облигације. У групу уговора којима се облигације гасе
спадају уговор о отпуштању дуга и уговор о пренову. Они се још називају и либераторни
уговори или уговори са либераторним дејством. Треће, уговором се могу преносити
потраживања у облигацијама, преузимати у обавезе у облигацијама или преносити
облигациони односи у целини. Такви уговори се називају транслативни уговори. Када се
говори о уговору у дискурсу о изворима облигација мисли се на облигационе уговоре.
Дакле на уговоре у ужем смислу, прецизније на оне сагласности изјављених воља чија
сврха је стварање облигација. За облигацију смо рекли да је правни однос, због тога, да би
постојао уговор сагласност изјављених воља мора имати за циљ настанак правног односа
између уговорних страна, уговорне стране морају имати намеру да закључе уговор и да
између себе установе правну везу што значи да прихватају да се извршење уговора може
захтевати од њих и тужбом суду у случају да не изврше своје обавезе.
Дакле, једна сагласност воља може бити уговор ако је код обе уговорне стране постојала
намера усмерена на закључење уговора и прихватање правног дејства које ће из уговора
настати. Уговорне стране морају јасно изразити своје намере у том погледу. Ако намера
није јасна сагласност воља, није уговор и не ствара правни однос.
Због тога односи који настају из намере да се понашамо у складу са конвенцијама о
понашању у друштву или породици нису уговорни односи. Нпр. ако отац обећа сину
студенту да ће му дати паре за путовање током распуста између два семестра уколико
добро искористи време за учење и полагање испита то није обећање које садржи намеру
оца да закључи уговор. Исто тако, позив једног пријатеља другом да заједно ручају и
прихватање тог позива од стране другог лица не садрже намере ни једног ни другог
управљене на закључење уговора и прихватање правних дејстава. Њихов однос није
правни однос јер постигнута сагласност није уговор и из такве сагласности не настаје
правна већ друштвена обавеза. Ако је неко од њих не изврши други не може тражити
извршење принудним путем.
ПОДЕЛА УГОВОРА
ИМЕНОВАНИ И НЕИМЕНОВАНИ
ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ
ЈЕДНОСТРАНО,ДВОСТРАНООБАВЕЗУЈУЋЕ
ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ
КОМУТАТИВНИ И АЛЕАТОРНИ
УГОВОРИ СА ТРЕНУТНИМ ИЗВРШЕЊЕМ
УГОВОРИ СА ТРАЈНИМ ИЗВРШЕЊЕМ
ЈЕДНОСТАВНИ И СЛОЖЕНИ
УГОВОРИ СА СПОРАЗУМНО ОДРЕЂЕНОМ
САДРЖИНОМ, УГОВОРИ О ПРИСТУПУ
КОЛЕКТИВНИ И ИНДИВИДУАЛНИ
ГЕНЕРАЛНИ И ПОСЕБНИ
САМОСТАЛНИ И ЗАВИСНИ (АКЦЕСОРНИ)
INTUITU PERSONAE И УГОВОРИ БЕЗ
ОБЗИРА НА СВОЈСТВА ЛИЧНОСТИ
КАУЗАЛНИ И АПСТРАКТНИ
да ли је један уг рег законом или није
према нужним условима за настанак
према односу права и обавеза
према дужини трајања престације
према карактеру престације
према техници и начину закључења
Према лицима обухваћеним уговором
према самосталности тј. зависности:
да ли се закључују с обзиром на личност:
према видљивости каузе
Какав је уговор о поклону? -формалан (мора бити закључен или у реалној форми, или у писаној
форми, прописује СГЗ; а ако се ради о поклону непокретности, онда имамо посебно правило ЗЈБ),
једнострано обавезујући, доброчин, комутативан, уговор са тренутним извршењем обавезе,
једноставан, са споразумно одређеном садржином, самосталан, intuitu personae, каузални.
1. ИМЕНОВАНИ И НЕИМЕНОВАНИ УГОВОРИ
А) Именовани уговори су они које је закон посебно уредио и чији је назив законом
одређен. То су класични уговори који постоје још од римског права- продаја размена зајам
закуп постава.. Поред тих уговора у категорију именованих улазе и они уговори тј. неки
уговори који су се појавили у новије доба- уговор о осигурању, уговор о лиценци.. За
именоване уговоре је карактеристично да је њихова садржина одређена и да се на њих
примењују јединствена правна правила односно јединствен pравни режим.
Б) Неименовани уговори су сви други уговори које закон посебно не уређује под неким
називом и на њих се примењују општа правна правила о уговору. Та категорија није
хомогена. Неименовани уговори имају појединачне особености које спречавају да буду
сврстани у неки од већ постојећих типова уговора. Фигуративно, то су уговори које
уговрници кроје по сопственој мери са садржином која одговара њиховим потребама.
Садржина може бити комбинација елемената више именованих уговора али и потпуно
специфичне. Честим комбиновањем елемената истих именованих уговора у једном
неименованом уговору, његова садржина се типизира и устаљује и може постати предмет
законског регулисања. Тако су настали данашњи именовани уговори- уговор о
финансијском лизинку, и др..
У савременом уговорном праву које се темељи на принципу слободе уговарања, подела
уговора на именоване и неименоване је изгубила ранији значај. Наиме, без обзира да ли су
именовани или неименовани сви уговори стварају облигације и утуживе правне обавезе. И
једни и други подвргнути су општим правилима уговорног права. Међутим то не значи да
је подела изгубила сваки значај. Обзиром да ЗОО у другом делу садржи правила за
поједине именоване уговоре, за њихову премену је врло битно да се изврши правно
квалификовање једног конкретног уговора и одреди да ли он припада неком типу односно
врсти уговора која је законом уређена. Нпр. судија треба да квалификовањем открије да ли
је уговор који има пред собом закуп или послуга. Од тога зависи да ли ће на решење неког
спорног питања бити прописана правила тј. да ли ће бити примењена правила за један
односно други уговор. Уколико у нпр. у правилима о уговори о закупу судија не пронађе
одговарајуће решење мораће да примени општа правила уговорног права. Али, ако
квалификовањем конкретног уговора утврди да је уговор неименовани суд ће у принципу
применити само општа правила о уговорима.
2. ФОРМАЛНИ И НЕФОРМАЛНИ УГОВОРИ
А) Неформални уговори су они за чије се закључење законом или вољом странака не
захтева испуњење форме. Ти уговори настају простом сагласношћу воља (уговор о
продаји робе, уговор о зајму, закупу, о делу, о остави итд..)
Б) Формални уговори су они за чије закључење закон прописује одређени облик као и
уговори за чије закључење вољом уговорних страна је одређено да буду закључени у
неком облику. Форма утврђена законом је прописана форма.
Наређење о форми произилази из опште норме те због тога се она примењује на све
уговоре истог типа односно врсте. Нпр. форма одређена Законом о промету непокретности
за уговоре о продаји непокретности примењује се на све уговоре који имају за предмет
пренос права својине на непокретности. Форма која је одређена вољом уговорних страна
је уговорена форма.
Овај назив означава да су се стране које уговарају сложиле да уговор буде закључен у
нарочитој форми. Уговорена форма за разлику од прописане форме важи само за један
конкретан уговор. Нпр. стране у уговору о делу могу се споразумети да овај по закону
неформални уговор закључе у писменој форми. Тада форма важи за наручиоца и
посленика у том конркетном уговору. Форма може бити уговорена или као битан услов за
постојање уговора или као доказ о уговорима.
Формални уговори могу бити: 1. двострано формални
2. једнострано формални
Критеријум поделе је да ли обе уговорне стране или само једна треба да изјави вољу у
одређеном облику. У питању је двострано формални уговор уколико форму морају
испунити обе стране.
Двострано обавезујући уговори који су по закону и двострано формални.
Једнострано обавезујући уговори могу бити двострано формални или једнострано
формални.
Нпр. уговор о поклону покретне ствари када се закључује у писменој форми је двострано
формални. Једнострано формални једнострано обавезујући уговор је јемство јер само
јемац мора дати своју изјаву о јемчењу у писаној форми. Уговор о доживотном издржавању
двострано формалан, јер се захтева да обе уговорне стране приликом закључења уговора испуне
законом предвиђену форму.
У формалне уговоре спадају и реални уговори. Предаја ствари није извршење уговорне
обавезе него чинидба којом се уговор дефинитивно закључује.
Реални уговори у римском праву били су зајам остава послуга залога и поклон. ЗОО
уредио је зајам и залону као консензуалне уговоре док се за оставу то не може са
сигурношћу речи. Према предратним правним правилима уговор о поклону је такође
реалан уговор. Што се тиче уговора о послузи он је био уређен као консенсзуални.
Значај поделе уговора на формалне и неформалне битан је за примену појединих правила
о закључењу уговора, измени уговора и престанку уговора. Када је законским прописом
одређено да је један уговор формалан, он мора бити закључен у одређеној форми, јер у
супротном нема правно дејство. Таква правна последица најчешће је одређена у самој
законској одредби која наређује форму. За формалне уговоре постоји неколико правила
која дају решења за поједина питања која се везују за форму и формалне уговоре и
наравно, та решења не важе за уговоре који се закључују неформално. У та правила нпр.
спада правило о томе да ли истовремене усмене погодбе уз уговор производе или не
правна дејства, затим правило које уређује питање форме доцнијих измена или допуна
формалних уговора, правило о томе да ли се формални уговор може раскинути
неформалним споразумом итд.
ДОКАЗНА, ЗАШТИТНА УЛОГА ФОРМЕ
НИШТАВНОСТ КАО ПОСЛЕДИЦА НЕПОШТОВАЊА ФОРМЕ
ПОДЕЛА ПРЕМА ОДНОСУ ПРАВА И ОБАВЕЗА
3. ЈЕДНОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ И ДВОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ УГОВОРИ
А) Двострано обавезујући уговори - Уговори код којих се из сагласности воља
уговорних страна појављују обавезе за обе уговорне стране. Код њих, обе стране имају
истовремено и улогу повериоца и улогу дужника. У двострано обавезујуће уговоре спада
продаја - Продавац се обавезује на предају ствари и пренос права својине а купац се
реципрочно везује да плати цену и прими ствар. Двострано обавезујући уговор је и закуп –
Закуподавац се обавезује да преда ствар закупцу на употребу а закупац се узајамно
обавезује да плаћа закупнину. Обзиром да су уговори средства којима се остварује
размена добара и услуга, највећи број уговора спада у категорију двострано обавезујућих.
Двострано обавезујући уговори имају и друге називе. Они се зови и узајамни, реципрочни
или синалагматични уговори. ЗОО их назива двострани уговори мада употребом тог
назива постоји опасност да се двострани уговори изједначе са двостраним правним
послом што је грешка. Двострани правни послови су шира категорија од двострано
обавезујућих уговора јер поред двострано обавезујућих уговора обухватају и још
једнострано обавезујуће уговоре.
Код двострано обавезујућих уговора, могућ је раскид уговора због неиспуњења обавезе 2.
уговорне стране. Ако нама друга уговорна страна не испуни обавезу, а ми вашу јесмо
испунили, тада имамо 2 могуће ситуације.
Једна ситуација је да је време испуњења обавезе битан елемент уговора. То ће бити случај
ако смо ми нагласили да је нама време испуњења битно.
Друга ситуација је да та битност рока произлази из саме природе посла. Нпр. наручили
смо костим за ноћ вештица, ништа нам не значи ако нам тај костим стигне после. Из
околности самог случаја ту следи да је рок битан елемент за испуњење обавезе. У случају
да је рок битан елемент, тада ако нам друга страна не испуни обавезу, уговор се раскида
по сили закона. Такви уговори су фиксни уговори. – ИЗУЗЕТАК:
Поверилац
може
одржати уговор ако по истеку уговора, без одступања, обавести дужника да захтева
испуњење обавезе. Ако га није добио у разумном року, може изјавити да раскида уговор.
Са друге стране, ако рок није битан елемент (ако то није уговорено или не следи из
природе посла), онда у том сл. нама дужник није испунио обавезу, он није пао у доцњу, ми
њему морамо да се обратимо и да му оставимо накнадни примерен рок за испуњење. и
онда тек ако он не испуни обавезу у том накнадно одређеном примереном року за
испуњење, онда ми можемо да раскинемо уговор.
Б) Једнострано обавезујући уговори - уговори код који сагласношћу воља настају
обавезе за само једну уговорну страну.
ЈЕДНОСТРАНИ ПРАВНИ
ПОСАО
ДВОСТРАНИ ПРАВНИ ПОСАО
ЈЕДНОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ
ДВОСТРАНО ОБАВЕЗУЈУЋИ
ВОЉА 1 СТРАНЕ (ТЕСТАМЕНТ)
ВОЉА 2 СТРАНЕ (УГОВОР О ПОКЛОНУ)
ОБАВЕЗА 1 СТРАНЕ (УГОВОР О ПОКЛОНУ)
ОБАВЕЗА 2 СТРАНЕ (ДВОСТРАНО НЕСВРШЕНИ)
У правној теорији се као једна посебна врста двострано обавезујућих уговора одвајају тзв.
двострано несвршени уговори. То су уговори у којима у моменту закључења настаје
обавеза само за једну уговорну страну али који могу у току извршења уговора да створе
обавезу и за другу уговорну страну. Тако нпр. из уговора о остави рађају се обавезе само
са оставопримца-да прими ствар,чува и врати ствар. Међутим ако је оставопримац имао
трошкове око чувања ствари он има право да тражи од оставодавца да му те трошкове
надокнади. На тај начин, уговор о остави може у току извршења постати двострано
обавезујући. Због тога се на извршење односа између оставодавца и оставопримца
примењују правила о двострано обавезујућим уговорима.
Значај ове поделе испољава се у примени различитих правних правила. У ЗОО, у
посебном одсеку систематизована су правила која носе наслов ‖Двострани
уговори‖(чл.121-147) и примењују се само на двострано обавезујуће уговоре.
1. Код двостраних уговора могућ је приговор неиспуњења. Наиме, у тим уговорима важи
правило истовременог испуњења- Ниједна страна није дужна испунити своју обавезу ако
друга не испуни или није спремна да истовремено испуни своју.
Уколико би се десило да једна страна у двостраном уговором тражи да испуни њену
обавезу а није испунила своју или није спремна да је испуни, друга страна може да
истакне приговор неиспуњења. Приговор је истицање једне чињенице која је подобна да
одбије или одложи захтев друге стране. Дилаторни одлаже захтев друге стране, а
перемпторни је онај који га дефинитивно одбија. Приговор неиспуњења спада у
дилаторне;
2. Код двостраних уговора могућ је једнострани раскид због неиспуњења. Наиме, када
једна страна у двострано обавезујућем уговору не испуни своју обавезу, друга има право
да захтева испуњење и то чак принудним путем. Међутим, уколико не жели да тражи
испуњење, она има право да простом једностраном изјавом воље раскине уговор под
условима који су предвиђени ЗОО. У сваком случају, без обзира да ли је једна страна
одлучила да захтева испуњење или да раскине уговор, она има право да захтева накнаду
штете. (НЕ МОЖЕ ДА РАСКИНЕ УСЛЕД НЕИСПУЊЕЊА НЕЗНАТНОГ ДЕЛА)
3. Код двостраних уговора једна страна има право да захтева од суда раскидање или
измену уговора због промењених околности. То су околности које могу да се појаве
после закључења уговора а које се у моменту закључења нису могле узети у обзир нити су
се могле избећи или савладати. То може да буде неки природни догађај као што је поплава
или сушна година, депресијација новца, правна мера- повећање пореске стопе. Ако због
тих околности испуњење обавезе једне стране постане претерано отежано или та страна не
може да оствари сврху уговора, она има право да од суда тражи да уговор раскине својом
одлуком. ЈЕДИНИ СУДСКИ РАСКИД УГОВОРА У НАШЕМ ПРАВУ. Суд ће донети
одлуку о раскиду уколико нађе да због отежаног испуњења обавезе или немогућности да
се оствари сврха, уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по
општем мишљењу било неправично да остане на снази такав какав јесте. Уговор се неће
раскинути већ ће остати на снази уколико друга страна понуди или пристане да се
одрговарајући услови уговора правично измене.
4. Двострани уговори могу бити поништени због прекомерног оштећења. Ако у
моменту закључења уговора постоји очигледна несразмера између давања уговорних
страна, а оштећених страна није знала за праву вредност свог давања. Рок је годину дана
да захтева поништај уговора.
5. На двостране уговоре примењује се правило зеленашког уговора. То је двострани
уговор у коме је једна страна искористила лакомисеност, зависност, тешко материјално
стање, неискуство друге уговорне стране; и на тај начин остварила корист за себе или З.
лице тим уговором. Такав уговор је апсолутно ништав и он се може поништити кад год.
6. Двострани уговори престају услед накнадне немогућности испуњења обавезе једне
уговорне стране која је наступила услед догађаја за који није одговорна ниједна страна.
Али, ако је уговор двострано обавезан, и дође до накнадне немогућности испуњења
обавезе само једне уговорне стране, онда можемо да се запитамо —ако ја нисам у
могућности да испуним своју обавезу, да ли ја могу и даље да потражујем ону обавезу
коју ми сауговорник дугује. Овде је одговор да се уговор раскида по сили закона, и када се
раскине, онда долази до реституције —свака страна враћа оно што је дала.Страна
овлашћена да тражи раскид мора да обавести другу страну чим сазна за околности, а ако
то не учини, одговара за накнаду штете коју трпи друга страна.
7. Уступање уговора могуће је само код двостраних уговора. Уступање уговора је правни
посао којим једна страна у двостраном уговору уступа свој положај у уговору неком
трећем лицу, уз обавезну сагласност сауговорника. Уступање се обавља на основу
уговора закљученог између уступиоца и пријемника. Дејство овог уговора је да на треће
лице прелазе сва права и обавезе које је уступилац имао у довстраном уговору. Уступилац
преноси на пријемника свој правни положај.
Да би се произвело такво правно дејство потребно је да се са уступањем уговора сагласи
друга уговорна страна. - не примењују се на једностранообавезујуће.
8. Тумачење уговора - двострано обавезни уговори се тумаче на начин којим се остварује
једнакост у узајамним давањима, док се једнострано обавезни тумаче на начин који је
мање тежак за дужника;
4. ТЕРЕТНИ И ДОБРОЧИНИ УГОВОРИ
А) Теретни уговори су они у којима једна уговорна страна дугује накнаду за корист коју
уговором прима од друге стране. Називају се још уговори са накнадом, онерозни,
наплатни. У ове уговоре спадају продаја, размена, закуп, зајам са каматом, доживотно
издржавање..
Б) Доброчини су они уговори у којима једна страна не дугује никакву накнаду за корист
коју прима од друге стране. Називају се још и уговори без накнаде, бесплатни и
бестеретни и лукративни. Најтипичнији доброчини уговор је поклон а поред њега и
послуга, бесплатна остава, бескаматни зајам, пуномоћство без накнаде, уступање и
расподела имовине за живота.
Ова подела има сличности са поделом уговора на једнострано и двострано обавезујуће
уговоре, али те две поделе се не поклапају, критеријуми поделе су различити. Код прве,
критеријум је правни, док је овде критеријум економски – води се рачуна о односу
користи и накнаде, односно, да ли свака страна прима од друге накнаду за корист коју је
дала или не. Наиме, двострано обавезујући уговори нису теретни. Нпр. бескаматни зајам је
двострано обавезујући уговор. То је доброчино. Зајмопримац не дугује зајмодавцу
накнаду за корист коју је имао зато што му је овај предао у својину одређену количину
новца или других ствари. Међутим, зајмопримац се може уговором обавезати да уз
главницу плати и камату. Уговорна камата је накнада зајмодавцу за корист коју је од њега
примио. Међутим, тада није више реч о уговору о бескаматном зајму већ о уговору о зајму
са каматом. Други пример је послуга. Послуга је уговор којим се послугодавац обавезује
да одређену непотрошну ствар преда на употребу послугопримцу а послугпримац се
обавезује да му по истеку одређеног времена врати ствар. Дакле, послуга је двострано
обавезујући уговор али није теретни јер му не дугује накнаду за употребу ствари. Уколико
би се послугопримац обавезао да плати накнаду, тај уговор не би био уговор о послузи
него уговор о закупу. У чему је правни значај поделе уговора на теретне и доброчине?
Ова подела је вишезначна односно има више аспеката:
1. Својства личности: Треба приметити да се доброчини уговори принципијелно
закључују обзиром на својства личности друге уговорне стране. То значи да су они
редовно уговори intuitu personae.
Нпр. поклонодавцу није свеједно коме поклања већ има у виду личност и људске особине
поклонопримца, као и држање поклонопримца према њему. Због тога што се доброчини
уговори закључују обзиром на личност и лична својства они могу бити поништени
приликом заблуде о личности. Насупрот томе, приликом закључења теретног уговора, не
води се рачуна о личним особина другог уговорника. Због тога поништење уговора услед
заблуде о личности другог уговорника само изузетно може бити разлог за поништење
теретног уговора из разлога релативне ништавости.
2. Погрешна представа о побуди - код доброчиних уговора сматра се битном заблудом ако
је одређена побуда била одлучна за преузимање обавезе. Нпр. нечије лоше имовинске
прилике могу мотивисати другога да му учини поклон. Ако је та побуда одлучујуће
утицала на законодавца па се покаже да је његова представа о имовинским приликама
била погрешна , поклонодавац може захтевати поништење поклона због заблуде.
Насупрот томе, оваква заблуда нема никаквог утицаја на важење теретних уговора.
3. Недопуштена побуда: Ако је побуда због које је једна страна одлучила да закључи
доброчини уговор била недопуштена, таква побуда је разлог за поништење уговора због
апсолутне ништавости без обзира да ли је уговорна страна знала за недопуштену побуду.
Насупрот томе, Недопуштена побуда која је одлучујуће утицала на једну страну је разлог
за поништрење само ако је друга страна знала за такву недопуштену побуду
4. Форма: За закључење неких доброчиних уговора, законом се прописује форма. Циљ
прописивања форме је да се спречи страна која другој даје корист без накнаде да донесе
непромишљену исхитрену и брзоплету одлуку да се обавеже. Због тога је форма одређена
нпр. за поклон. Насупрот томе, теретни уговори се по правилу закључују неформално,
простом сагласношћу воља.
5. Одговорност за материјалне и правне неодстатке испуњења: Код теретних уговора свака
страна одговара другој због постојања материјалних и правних недостатака испуњења.
Таква одговорност код доброчиних уговора не постоји. ‖Поклону се у зубе не гледа‖ Ако
ми купимо ауго од некога, и догоди се да је тај ауто био краден, или купимо плац од
некога, може да се догоди да неко З. лице има право пролаза, а ми за то нисмо знали. То су
правни недостаци —ствар коју смо прибавили има правни недостатак. Са друге стране,
материјални недостатак је неки физички недостатак, нпр. купимо ормар, фали му дио а ми
за то нисмо знали када смо плаћали цијену тог ормара. У овим случајевима наступају неке
додатне обавезе за продавца, тј. преносиоца.
6. Кривица: Кривица као услов уговорне одговорности за штету се блаже цени код
доброчиних него код теретних. То је уочљиво у ЗОО у уговору о остави. Ако
оставопримац бесплатно чува оставодавчеву ствар од њега се тражи да је чува као своју
сопствену. Према туђој ствари мора да се односи као према својим стварима. Зато ако се
деси да ствар пропадне или буде оштећена док се налази на чувању, оставопримац ће
одговарати само ако не успе да докаже да је чувао као што чува своје ствари.
Ако је остава уговорена уз накнаду од оставопримца се тражи да ствар чува са појачаним
степеном пажње, односно да се према њој односи као добар домаћин/привредник.
Кривица дужника код извјесних доброчиних уговора се цијени блаже —рецимо код
бесплатне оставе, оставопримац је дужан да се стара не као добар домаћин (што је
правило), него онако како се стара о сопственим стварима.
7. Побијање дужникових правних радњи (actio pauliana): Подела уговора на теретне и
доброчине је значајна код побијања дужникових правних радњи. За успешно побијање
дужникових бестеретних уговора потребно је да се испуне блажи услови. ЗОО је прописао
да се необориво претпоставља да је инсолвентни дужник знао да извршењем обавезе
наноси штету повериоцу као и да је трећем лицу било познато да дужник извршењем
обавезе наноси штету повериоцу ако је обавеза потекла из бестеретног уговора. Када је
законом прописана нека необорива претпоставка, оно што се претпоставља, не доказује се.
Лицу против кога претпоставка делује није дозвољено да доказује супротно. Насупрот
томе, услови за успешно побијање теретног уговора су тежи. Ту не постоји препоставка о
знању дужника и трећег. Поверилац мора да докаже да је дужник знао или морао знати да
му извршењем обавеза из уговора наноси штету као и то да је трећем лицу које је са
дужником закључило теретни уговор било познато или морало бити познато да дужник
извршењем уговора наноси штету повериоцу. На повериоцу лежи терет доказивања ових
чињеница и због тога је његов положај у парници тежи него у парници у којој побија неки
бесплатни уговор.
8. Тумачење нејасних одредаба: Значај се огледа и у примени различитих правила о
тумачењу нејасних уговорних одредаба. Опште правило о тумачењу уговора је да се у
случају спора између уговорних страна о смислу и домашају појединих одредаба мора
открити шта је била заједничка намера у моменту закључења уговора. Уколико суд не
успе да уз помоћ тог правила пронађе смисао, примењују се допунска правила. Правило
за теретне уговоре је различито од правила за доброчине. Допунско правило које важи за
тумачење теретног уговора јесте да нејасну одредбу суд треба да протумачи у смислу
којим се остварује правичан однос узајамних давања а допунско правило за тумачење
доброчиног уговора је да суд спорну одредбу треба да тумачи у смислу који је мање тежак
за дужника.
5. КОМУТАТИВНИ И АЛЕАТОРНИ УГОВОРИ
А) Комутативни уговор је такав уговор код кога се у тренутку закључења знају висина и
узајамни однос давања уговорних страна тако да је тачно познато шта ко по уговору
потражује и дугује.
Б) Алеаторни уговор је такав уговор код кога се у тренутку закључења није познато која
страна ће ити поверилац а која дужник или колика ће бити висина обавезе или какав ће
бити крајњи однос узајамних давања већ то зависи од неког неизвесног догађаја.
Назива се још и уговор на срећу. Ми сваки уговор можемо да учинимо алеаторним.
Уговор о продаји можемо да учинимо алеаторним, нпр. уговор о будућем улову рибе...
Опклада- уговор код кога стране трвде два супротна факта, с тим што утврђују да страна чије
тврђење не буде тачно дугује другој страни извесну суму новца/количину ствари. Тај факт може
бити садашњи, будући или прошли али мора бити непознат уговорних странама. Правила СГЗ
захтевала су још и да опкладна цена буде депонована код 3. лица док се неизвесност не разреши.
Уговор о осигурању. Овим уговором обавезује се уговарач осигурања да у виду премије плати
одређени износ осигуравајућем друштву-осигуравачу а осигуравач се обавезује да ако се деси
догађај који представља осигурани случај исплати осигуранику или трећем лицу надокнаду
односно уговорену своту или учини нешто друго. У тренутку закључења уговора настаје обавеза
уговарача осигурања да плати осигуравачу премију а од наступања догађаја који представља
осигурани случај зависи да ли ће настати обавеза осигуравача да плати накнаду.
Уговор о доживотном издржавању којим се давалац издржавања обавезује да издржава
примаоца издржавања до њег смрти а прималац се обавезује да даваоцу издржавања пренесе као
накнаду својину на некој ствари или неко друго имовинско право. Неизвесна околност код овог
уговора је дужина живота примаоца издржањава а од тога зависи и висина обавезе даваоца
издржавања.
Уговор о продаји - Продаја по својој природи није уговор на срећу али може постати у зависности
од уговорених услова. Ако обавеза продавца гласи на предају неке будуће ствари чија вредност је
неизвесна а цена за ствар је унапред одређена онда је у питању алеаторни уговор о продаји.
Купац мора да плати цену која је уговорена без обзира колика ће бити вредност предмета
продавчеве обавезе. (нпр. продаја будућих плодова - "куповина наде"). Нпр. продавац се обавезао
да прода купцу цео будући плод грожђа из свог винограда а купац да плати цену која је утврђена у
моменту закључења уговора, без обзира на количину грожђа.
Поменути различити примери алеаторних уговора показују да од неизвесног догађаја
може да зависи за коју страну ће настати обавеза а за коју потраживање или колика ће
бити висина обавезе једне стране или какав ће бити узајамни однос права и обавеза.
Свеједно је да ли је догађај опште неизвестан или само за уговорне стране, није битно ни
да ли се ради о будућем, садашњем догађају. Важно је да је за уговорне стране у
моменту закључења уговора неизвестан исход догађаја. Неизвесност мора постојати за
обе уговорне стране. Суштину алеаторних уговора заправо представља узајамна
могућност добитка односно губитка, али неизвесност у погледу губитка или добитка ако
постоји само за једну уговорну страну онда се не ради о алеаторном уговору.
Подела на комутативне и алеаторне уговоре је значајна за примену правила о
прекомерном оштећењу. Због прекомерног оштећења може се тражити поништење само
комутативног уговора. Ако је закључен комутативни уговор у коме је висина обавезе
једне стране у очигледној несразмери са висином обавезе друге стране, оштећена страна
има право да тражи поништење уговора ако за праву вредност свог давања није знала.
Алеаторни уговори не могу се поништити због прекомерног оштећења. Код уговора на
срећу, уговорне стране унапред пристају на неједнак однос престација и рачунају са
могућношћу да уговором не добију ништа од друге уговорне стране или да добију мање
од онога што су дале. Зног тога се каже да алеа исључује лезију.
Разлика између алеаторних уговора и уговора закључених под одређеним условом? —Код
алеаторних уговора ми не постављамо питање егзистенције уговора, права и обавезе су
настале за уговорне стране само што се можда не зна ко ће бити П, а ко Д, или ко шта
дугује, али уговор постоји, уговорници су обавезани тим уговором. Са друге стране, код
уговора закључених под условом ми уопште не знамо да ли ће било ко ту нешто дуговати
или неће, да ли ће се уопште тај услов остварити, то питање услова нам је питање
егистенција уговора. Ми ту практично не знамо да ли ће правне последице тог уговора
наступити или неће.
З А Д А Т А К: Другови А и Б су се договорили да гледају фудбалску утакмицу код А. Убрзо
након почетка утакмице, нестала је струја. Струја је дошла тек након завршетка првог
полувремена. Прије него што су укључили телевизор, кладили су се да је прво полувреме
завршено резултатом 0:0 (А), односно 0:2 (Б). Губитник опкладе је требало да плати ручак у
Мадери.
а) Да ли је ово алеаторан уговор, с обзиром да се ради о прошлом догађају? —Јесте, постоји
неизвесност код обе стране.
б) Да ли се ради о алеаторном уговору ако је В погледао резултат на телефону? —Не, јер је битно
да неизвесност постоји за обе уговорне стране
6. УГОВОРИ СА ТРЕНУТНИМ ИЗВРШЕЊЕМ ОБАВЕЗА И УГОВОРИ СА
ТРАЈНИМ ИЗВРШЕЊЕМ ОБАВЕЗА
А) Уговори са тренутним извршењем обавеза су они уговори који рађају облигације у
којима дужник може извршити обавезу одједном и само у једном моменту. Таква обавеза
је обавеза предаје неке ствари или обавеза налогопримца да закључи један правни посао. у
уговорима са тренутним извршењем обавеза везаност уговорних страна престаје тачно
одређеног датума у коме се обавеза извршава.
Б) Уговори са трајним извршењем обавеза су уговори који рађају облигације у којима
се извршење обавеза простире у једном временском периоду тако да се обавезе обично
састоје из више аката чињења или пропуштања. Нпр. закуп, осигурање, послуга ,уг. о
доживотном издржавању, ортаклуку. Обавезе у облигацијама из ових уговора могу се
извршавати периодичним давањима или једном континуираном радњом. Битно је да су
уговорне стране уговором везане у једном временском периоду који може бити унапред
одређен или неодређен.
Значај ове поделе проистиче из чињенице да се обавезе у облигацијама из трајних
уговора извршавају кроз време. Због тога се може поставити питање раскида или измене
уговора због промењених околности. Осим тога утицај протеклог времена не може се
занемарити приликом примене правила о дејству престанка уговора услед раскида.
Опште правило које се примењује на уређивање дејстава престанка уговора је да
престанак делује ретроактивно, временски уназад и да се бришу све последице које је
уговор произвео у имовинама уговорних страна од момента закључења. То правило није
могуће применити код раскида уговора са трајним извршењем јер није могуће отклонити
правне последице које је уговор произвео до момента престанка. Због тога раскид уговора
са трајним извршењем делује само у будућност тј. pro futuro - нпр. ако се обавеже нама да
нам држи часове француског месец дана, и ми следеће недеље из неког разлога раскинемо
уговор, наш професор не може да нам врати све оне часове које нам је дао, он може само
да нам надокнади штету, тј.само да нам да противнакнаду тих часова и зато се каже да
раскид делује само РГО futuro јер по правилу те обевезе не могу да се поврате у пређашње
стање. Са друге стране, ако раскинемо уговор о продаји, купац врати предмет, продавац
врати новац, и то је то, реституција је извршена.
Следећа разлика је у томе да се трајање уговора прећутно може продужити само код
уговора са трајним извршењем обавеза. Ако је закључен на одређено време а уговорне
стране наставе да извршавају своје обавезе сматра се да је закључен уговор неодређеног
трајања. *tacita reconductio. Осим тога, уговор са трајним извршењем обавеза закључен на
неодређено време може да престане отказом било које уговорне стране.
7. ЈЕДНОСТАВНИ И СЛОЖЕНИ УГОВОРИ
А)Прости (једноставни) уговори су они који се састоје од елемената само једног уговора.
Називају се још и једноставни. Такви су на пример продаја, размена зајам закуп итд..
Б) Сложени (мешовити) уговори су они чија је садржина састављена од елемената два
или више уговора. Такви су нпр. уговор о пансиону у ком постоје елементи уговора о
закупу, продаји, о делу, о остави, уговор о ангажовању угоститељских капацитета, уговор
о финансијском лизингу који у себи има елементе закупа продаје и кредита. Сложени
уговори могу бити и неки неименовани уговори нпр. сложен је уговор који закључујемо са
агенцијама за пресељење. Такав уговор садржи у себи елементе уговора о делу и елементе
уговора о превозу.
Који је значај ове поделе? Уколико се појаве спорна питања у односу између уговорних
страна у неком једноставном уговору а уговор не садржи одговор на то питање,
примењују се допунско диспозитивна законска правила која уређују ту врсту уговора којој
припада конкретни уговор. Међутим, уколико спор настане између страна у уговору
састављеном од елемената различитих именованих уговора онда се поставља питање која
правила треба применити. Кумулативна примена свих правила која важе за поједине
типове уговора неће бити могућа. Са друге стране није могуће ни цепање уговора на
поједине елементе и примена на сваки елеменат законским правила о именованом уговору
чији је то елеменат јер правила за сваки именовани уговор су различита и често једна
другима противречна. нпр. код уговора о путовању који закључимо са агенцијом, ту се
агенција обавеже и да нас превезе до дестинације, и да нам нађе смештај,
и да нам организује туристичког водича, и излете... То је сложен уговор, јер имамо
елементе више уговора. Код таквих уговора, која ми правила примењујемо? Да ли
примењујемо правила уговора о делу, или уговора о превозу...? Ту имамо више теорија: У
правној теорији постоји сагласност о томе да на односе из мешовитог уговора треба
применити јединствени правни режим. Међутим разлике настају поводом питања који је
то правни режим.
1. Према једној теорији, неопходно је утврдити онај елеменат у мешовитом уговору који
претеже тј. који је битнији од осталих а потом у закону пронаћи именовани уговор којем
припада очигледно битнији елеменат па применити правила која су одређена у закону за
тај тип уговора. Ова теорија се назива теорија апсорпције.
2. Теорија каузе - правни режим једног мешовитог уговора треба одредити према
карактеру његове каузе.
3. Теорија комбинације судија треба да узме у обзир правила свих именованих уговора
чије елементе је пронашао у уговору и да њиховим комбиновањем сам формира
заједничка правила која ће применити на мешовити уговор.
4. Теорија креације, треба препустити суду да независно од правила која су прописана
законом, према правичности, сам утврди правила која ће применити.
5. Теорија аналогије —аналогно се примењују правила неког другог уговора.
8. УГОВОРИ СА СПОРАЗУМНО ОДРЕЂЕНОМ САДРЖИНОМ И УГОВОРИ О
ПРИСТУПУ - ПРЕМА ТЕХНИЦИ И НАЧИНУ ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА
Уговор
са
споразумно
одређеном
садржином
(ПРЕГОВАРАЧКИ,
СУКЦЕСИВНИ) је такав уговор код кога стране споразумно одређују услове уговора
тако да се сагласност њихових воља јавља као резултат претходних преговора. То је
уговор који се закључује на класични начин који подразумева да стране које намеравају да
закључе уговор ступају најпре у преговор. Преговори претходе закључењу уговора са
споразумно одређеном садржином. Обухватају једно временско раздобље у коме пре
закључења уговора стране разматрају могућност да до закључења уговора дође и погађају
се о његовим условима. Стране полазе по правилу са удаљених позиција, настоје да
отклоне међусобне разлике и да постигну споразум.
У току преговора, стране наизменично подносе предлоге и противпредлоге, састављају
нацрте будућег уговора, подносе примебде на предлоге које је учинила друга страна.
У тренутку када стране довољно приближе своја гледишта и утаначе услове уговора које
једна страна формулише, онда она чини понуду. Тада преговори престају и почиње
закључење уговора. Закључење уговора које је започето понудом окончава се
прихватањем понуде.
Уговор по приступу означава начин закључења уговора ком не претходи
преговор. Карактеристика тог уговора је да једна страна унапред одређује услове будућег
уговора а друга страна једноставно приступа тако утврђеним условима. Ту са једне стране
имамо економски супериорну страну, а са друге стране, економски слабије —углавном
потрошаче, који нису у позицији да преговарају. Зато закон прописује посебна правила
којим штити економски слабију страну (Уговор о осигурању, авио-превоз).Код уговора по
приступу важи и посебно правило о тумачењу нејасних одредби —тумаче се у интересу
слабије стране. Страна која унапред одређује услове уговора, не орипрема их имајући у
виду једног конкретног сауговорника већ их формулише тако да могу да их прихвате и
приступе им лица чији број и карактеристике нису унапред одређени. Зато што су општег
карактера, ЗОО означава те услове појмом општи услови. Општи услови су одредбе
уговора које једна страна сама утврђује на општи и апстрактни начин без преговора са
другом страном. Друга страна приступа општим условима које одређуја прва. Она са
другом страном не преговара, нити може да преговара.
Нпр. неком лицу потребан је новац да би купио стан и намерава да закључи уговор о кредиту са
банком. Банка има унапред одређене услове под којима закључује уговор о кредиту у којима је све
дефинисано (висина каматне стопе, начин отплате, период отплате, средства обезбеђења..) Онај
који жели да узме кредит зна да са банком нема преговора о тим условима. У истој позицији се
налазимо сви у односу према оператеру мобилне телефоније када хоћемо да са њим закључиумо
уговор о пружању ових услуга.
Оператер је унапред приредио услове које ће службеник пред нама одштампати на формулару са
уговорним одредбаама на који ће дописати наше име и предати нам документ да га потпишемо.
Збор тога што се редовно закључују посредством писаног документа, формулара, са
унапред припремљеним општим условима и који документ друга страна потписује, ЗОО
назива такве уговоре формуларни уговори. Употреба формулара при закључењу уговора је
најчешће знак неравнотеже у економској снази уговорних страна у корист оне стране која
их саставља.
Међутим, формулари су израз практичне потребе да се убрза закључење уговора оној
страни која масовно закључује исти тип уговора у обављању своје делатности и којој није
могуће да преговара са сваким ко са њом хоће да са њом закључи уговор. Само ако
постоји потреба, овим општим условима, на формулару додају се и посебни услови који
могу да буду предмет преговора. У данашње време, сви уговори који банке, осигуравајућа
друштва, оператери телекомуникационих услуга закључују са потрошачима, закључују се
на овај начин-као уговори по приступу осносно формуларни уговори.
Значај поделе - у погледу тумачења уговора, уговор о приступу суд тумачи у корист
стране која приступа уговору. Али са друге стране, уговори по приступу стварају и једну
претпоставку у корист стране која је унапред одредила услове уговора.
Наиме, сматра се да су општи услови који чине садржину уговора били познати страни
која приступа, ако су јој пре закључења уговора били предати или су били објављени на
прописани или уобичајени начин. Претпоставка је оборива и страна која тврди да јој
општи услови нису били познати мора то и да докаже. Одредбе општих услова не смеју
бити противне добрим пословним обичајима, односно не смеју страну која им приступа да
стављају у неправичан и тежак положај. Такве одредбе биле би погођене санкцијом
ништавости, чак и ако су општи услови који их садрже одобрени од стране надлежног
органа. На формуларне уговоре примењује се и посебно правило чији циљ је да одредбе
које уводе у уговор несразмеру у правима и обавезама на штету стране која уговору
приступа лиши правног дејства. Према том правилу, суд може да одбије примену
појединих одредаба општих услова које страну која приступа уговору лишавају права да
стави приговоре или оних на основу којих губи право из уговора или губи рокове или
одредбе које су иначе неправичне или претерано строге према њој. Такве одредбе називају
се неправичне уговорне одредбе.
9. КОЛЕКТИВНИ И ИНДИВИДУАЛНИ УГОВОРИ
Колективни уговори су уговори који производе правна дејства за сва лица која припадају
одређеној групи која је уговор закључила, чак и на оне чланове који нису дали свој
пристанак и они који су касније постали чланови групе. Одлука да се уговор закључи
сматра се да је донета ако се већина чланова изјасни за закључење. Одлука већине
обавезује и мањину тако да ће уговор производити дејство и за оне чланове групе који су
остали у мањини.
Садржину колективног уговора чине општи услови којима се регулише одређени правни
однос и према којима сви чланови групе закључују индивидуалне уговоре. Колективни
уговори су нпр. колективни уговори о раду. Закључују их организације синдиката као
представници запослених и удружења послодаваца. Колективни уговор о раду садржи
норме о радном односу, о садржини радног односа, његовом заснивању и престанку,
заради итд.. На основу колективног уговора о раду закључује се индивидуални уговор о
раду којима се заснива радни однос између запосленог и послодавца.
Разлика између индивидуалних и колективних уговора је у правном дејству. Права и
обавезе из индивидуалног уговора настају само за уговорне стране које су учествовале у
његовом закључењу и не протежу се на друга лица. Насупрот томе, права и обевезе из
колективног уговора важе не само за лица која су се сагласила него и за друга лица. Норме
колективног уговора о раду важе за све запослене који су чланови синдиката који је
закључио уговор са удружењем послодаваца али и за оне запослене који нису чланови
синдиката у време закључења колективног уговора, као и за оне који се касније запосле.
Поред тога, одредбе индивидуалног уговора не смеју бити у супротности са одредбама
колективног уговора. У супротном, одредбе индивидуалног уговора не производе правно
дејство. Колективни уговор не мора увек бити праћен једним индивидуалним уговором.
Редовно, колективни уговор се конкретизује кроз индивидуални уговор али колективни
уговор може производити дејства сам за себе без икакве конкретизације индивидуалним
уговором.
10. ГЕНЕРАЛНИ И ПОСЕБНИ УГОВОРИ
Генерални и посебни уговори срећу се у регулисању односа у извршењу
грађевинских услуга чије испуњење траје више година (изградња аутопута, жел. пруге
итд). У том случају, генералним уговорм одређују се битни елементи (грађевинске
услуге које извођач радова треба да изврши наручиоцу ) као и услови уговора (услови
извођења радова за време трајања посла).
Посебни уговори се закључују за краће временске периоде, најчешће за сваку
календарску годину и њиме се прецизирају права и обавезе странака у том периоду.
нпр. ако је генералним уговором изградња неког објекта предвиђена на период од 5
година, посебним уговором ће бити утврђено који ће се радови обавити током
одређене календарске године
Генералним уговором заснива се уговорни однос и он је примарни извор права и обавеза,
а посебним уговором конкректизују се права и обавезе које из генералног уговора
произлазе. Зато што се извршење генералног уговора простире у дужем временском
периоду, тако да се при његовом закључењу не могу прецизно предвидети сви елементи
уговора, као ни све радње које су стране дужне да обаве већ се то препушта посебним
уговорима. Посебни уговор закључује се у оквиру генералног и у томе је сличност између
ове поделе и поделе на колективне и индивидуалне уговоре.
Разлика је у томе што код колективног уговора није потребна сагласност свих лица за
закључење уговора док је код генералног уговора потребна потупуна сагласност. Субјекти
генералног и посебног уговора су увек иста лица, док то није случај са колективним
уговорима.
Значај поделе испољава се у томе што се посебни уговор мора кретати у оквирима
генералног. Посебним уговором се не може уговорити нешто што би излазило изван
оквира генералног уговора. Према томе, значај посебних уговора огледа се и у томе што
се путем њих, с обзиром да се односе на краћи период, клаузуле генералног уговора могу
прилагођавати промењеним околностима које се нису могле предвидети у моменту
закључења уговора и на тај начин се избегава раскид због промењених околности (нпр.
ако генералним уговором цена није била одређена него одредива, конкретна висина цене
одређиваће се посебним уговором за сваку календарску годину).Осим тога, тумачење
одредби посебних уговора повезано је а и понекад подређено тумачењу одредби
генералног уговора.
Приликом тумачења неке одредбе посебног уговора суд је дужан да ту одредбу протумачи
узимајући у обзир остале уговорне одредбе и то не само одредбе посебног уговора већ и
одредбе генералног уговора.
11. ПОДЕЛА ПРЕМА ЗАВИСНОСТИ ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ
А) Самостални уговор је уговор који постоји и производи правна дејства независно од
другог уговора (нпр. уговор о закупу, о продаји, о остави, о поклону, итд.).
Б) Акцесорни уговор не може самостално да егзистира, већ зависи од постојања неког
другог уговора. Најчешће се јављају у материји стварних и личних обезбеђења облигација
(нпр. јемство, ручна залога, хипотека, уговорна казна). Акцесоран уговор се не може
закључити ако већ не постоји самосталан. Зависност је само једнострана, пошто
самостални уговори могу сами да егзистирају. Ако самосталан уговор престане да постоји
из било ког разлога, гаси се и акцесорни уговор (нпр. ако се угаси обавеза главног
дужника, престаје и обавеза јемца).
12. УГОВОРИ КОЈИ СЕ ЗАКЉУЧУЈУ С ОБЗИРОМ НА ЛИЧНОСТ И ОНИ КОЈИ
СЕ ЗАКЉУЧУЈУ БЕЗ ОБЗИРА НА ЛИЧНОСТ
А) Уговори закључени с обзиром на личност (INTUITU PERSONASE) су такви уговори
код којих је личност једног уговорника била одлучујућа, пресудна за сагласност
уговорних страна да се обавежу, тако да је лично извршење обавезе или стицања права
везано за оног уговоника због чије личности је уговор закључен
(нпр. уговори о пуномоћству, о поклону, о ортаклуку, итд.). Лична својства се могу тицати
једне уговорне стране (нпр. уговор о делу) или обе (нпр. уговор о доживотном
издржавању).Под појмом личност подразумевају се црте личности, али и вредности и
таленат. У ову категорију спадају нпр. Уг. о поклону, уг. о налогу, уг. о делу, доживотно
издржавање... Треба имати на уму да и уговор о продаји може бити закључен с обзиром на
личност - ако су добар углед или озбиљност продавца коју показује у својим пословима
пресудно утицали на купца да од њега купи неку ствар. Уговори intuitue personae се
закључују редовно с обзиром на личност дужника. Али, неретко је важна и личност
повериоца.
Б) Уговори закључени без обзира на својства личности су такви уговори код којих је
личност уговорника ирелевантна за закључење угвора и извршавње обавеза које из
уговора проистичу. Стране могу један уговор који није intuitu personae закључити баш с
обзиром на личност, па је дужност суда да приликом тумачења пронађе и оцени праву
вољу страна.
Значај поделе - услед смрти лица због чијих личних својства је уговор био закључен,
уговор престаје да производи правна дејства pro futuro (нпр. ако је одређени композитор
према уговору требало да компонује једну оперу и отпочео са радом, његови наследници
нису дужни да је заврше). Са смрћу се изједначава губитак пословне способности,
односно престанак правног лица. Уговор закључен intuitu personae може се поништити
због заблуде о личности уговорника поводом кога је уговор био закључен.
13. ПОДЕЛА ПРЕМА ВИДЉИВОСТИ КАУЗЕ
А) Каузалан уговор је уговор код кога је видно означен његов циљ (кауза), тако да се
тачно зна због чега се стране обавезују - видљива је сврха обавезивања. Кауза је основ
уговора. Она нам одговара на питање зашто се ви обавезујете. Наш закон код каузе
прописује да свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ, да је основ недопуштен
ако је противан принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, и да се
претпоставља да обавеза има основ иако није изражен. Овај последњи став нам је веома
битан, то су нам ти апстрактни уговори, када основ није изражен. Примери су нам
меница, чек, јемство, асигнација, преузимање дуга, цесија и сл.
Б) Апстрактан уговор је уговор код кога није назначен циљ (кауза). То не значи да ови
уговори немају каузу - она постоји, али је вољом страна апстрахована. Прототип ових
уговора је стипулација римског права. Ове уговоре најчешће прати нека писмена исправа,
обично меница, из које се не види зашто је издата. Апстрактни уговор се увек може свести
на каузалан: вољом страна, приговором једне стране у току спора или по службеној
дужности, ако је у питању апсолутно ништав уговор. За закључење ових уговора захтева
се испуњење одређене форме, најчешће писмене. Зашто се за апстрактне уговоре најчешће
захтева одређена форма?
Ако се већ не види циљ, онда да се макар виде обавезе које произлазе за уговорне стране.
Апстрактни уговори су често злоупотребљавани у пракси од стране уговорника —
настојали су да тако прикрију недозвољену каузу, зато се тражи форма.
Значај поделе - у случају спора, положај повериоца у апстрактном уговору је далеко
повољнији. Он је ослобођен терета доказивања постојања каузе. За подизање тужбе
довољно је поднети писмену исправу о уговору. Међутим, како се иза форме апстрактног
уговора могу крити недозвољни послови, посебно елементи зеленашког посла.
На суду је дужност да ex officio пази на разлоге апсолутне ништавости, па да у складу са
тим испитује каузу уговора, јер она даје одговор на питање зашто су се стране обавезале.
Значај апстрактних уговора се огледа у томе што се помоћу њих убрзава правни промет.
14. Подела према уговорној обавези закључивања другог уговора
Предуговор је уговор којим се преузима обевеза да се у одређеном року закључи други
уговор чији су битни састојци већ одређени. Тај други уговор назива се главни. Док
преговори не обавезују стране да закључе уговор, предуговор ствара обавезу за једну или
обе стране. Ако се предуговором обавезује само једна страна, онда је у питању
једнострано обавезни предуговор.
Тим предуговором се једна страна обавезује да одржи понуду једно извесно време на
снази, а друга страна усваја садржину будућег уговора, али се не обавезује, већ задржава
право да се изјасни у току периода утврђеног предуговором. Двострано обавезним
предуговором обе стране се узајамно обавезују, те свака од њих може, у одређеном року,
да захтева закључење главног уговора. ЗОО предвиђа да прописи о форми главног уговора
важе и за предуговор, уколико је та форма предвиђена као услов пуноважности. Пошто је
предуговор изузетак, а главни уговор правило, важи претпоставка у корист главних, у
случају спора. Рок за закључење главног уговора одређује се сагласношћу уговорних
страна. Уколико у том року обавеза из предуговора не буде извршена, друга страна има
право да захтева извршење у року од 6 месеци од дана истека уговореног рока. Тај рок је
преклузиван и након његовог истека престаје право да се тражи закључење главног
уговора. Ако у предуговору није одређен рок, онда се преклузивни рок од 6 месеци рачуна
од дана када је према природи посла и околностима уговор требало да буде закључен.
Овлашћена страна може судским путем захтевати испуњење обавезе из предуговора,
односно закључење главног. Суд ће наложити другој страни која одбија да приступи
закључењу главног уговора да то уради у року који јој одреди, па уколико она то не
учини, његову изјаву воље замењује судска пресуда. Сматра се, у том случају, да је изјава
дата у тренутку правоснажности судске одлуке. У случају неизвршења обавезе (нпр.
страна онемогући извршење тако што отуђи ствар која је незаменљива и која би била
предмет главног уговора), друга страна ће имати право на накнаду штете.
Права и обавезе из предуговора могу се, у принципу, преносити на друга лица, изузев ако
је уговор закључен intuitu personae.
За обезбеђење предуговора могу се употребити редовна средства обезбеђења (лична и
стварна). Предуговор се закључује са циљем да настане главни уговор, тне обавезује ако
су се околности толико измениле да не би ни био закључен да су те околности тада
постојале.
Предуговор треба разликовати од понуде за закључење уговора. Понуда је једнострана
изјава воље, док је предуговор израз сагласности више воља. Понуда се може опозвати док
понуђени за њу не сазна, док се обавеза заснована предуговором не може повући, ако нису
испуњени законом предвиђени услови. Пунктација је привремени споразум о битним
састојцима уговора, после којег треба да уследи потпуна писмена исправа. Разлика између
предуговора и пунктације је у томе што се предуговором стране обавезују на закључење
уговора, док пунктација допушта да захтев за испуњење одређене чинидбе настане одмах.
ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА
ОПШТИ УСЛОВИ ЗА НАСТАНАК УГОВОРА (КУМУЛАТИВНИ):
1) СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА
2) САГЛАСНОСТ ВОЉА
3) ПРЕДМЕТ
4) ОСНОВ - КАУЗА
5) ФОРМА
1. СПОСОБНОСТ УГОВАРАЊА
ЗОО је прописао способност за уговарање као услов за пуноважност уговора у члану 56
ст. 1: „За закључење пуноважног уговора потребно је да уговарач има пословну
способност која се тражи за закључење тог уговора―
Уговорна способност је елеменат пословне способности. Пословна способност је
способност да се предузимају правни послови односно да се изјавама своје воље стучу,
преиначују и преносе права и обавезе: конкретније говорећи с обзиром да је уговор
сагласност изајвљених воља којом се стварају облигације, уговорна способност би се
могла одредити као способност једног лица да својом вољом у сагласности са другим
створи облигацију – један правни однос у коме ће имати или положај повериоца- имаоца
тражбине, или положај дужника – имаоца обавезе. Уговорне стране могу бити и правна
лица, која своју пословну способност стичу у моменту настанка. Могу да закључе сваки
уговор којим стичу, преносе и гасе права и обавезе које иначе могу да имају по закону.
*Појединац може у погледу пословне спосбности може имати три статуса:
1. статус пословне способности
2. статус ограничене послобне способности
3. статус пословне неспособности.
НЕСПОСОБНОСТ ЗА УГОВАРАЊЕ: Означава чињницу да једно лице не може да
изјави довољно свесну вољу да би она била аутономна. У том смислу неспособност би
требало да се везује за постојање сагласности воља. Међутим, у праву неспособност није
услов за постојање сагалсности воља него за пуноважност сагласности нпр. једно
неспособно лице може да изјави понуду за закључење уговора или да прихвати понуду
коју му је други упутио и тада је сагласнот воље постигнута. Ипак, такав уговор је
неважећи и он може бити поништен одлуком суда ако суд установи да је један страна била
неспособна, али ни тада се не може оспорити да уговор на изглед постоји јер постоји
сагласност воља. Међутим уговор постоји само привидно, споља, у очима трећих али не
производи правно дејство јер не ствара права и обавезе између уговорних страна. ЗОО
није одредио лица која су неспособна за уговарање. Такође ни у одредбама о појединим
именованим угворима ЗОО нема ниједну норму која прописује да неки уговорник треба да
има одређену способност да би изјавом своје воље закључио неки облигациони уговор.
У одсуству правила ЗОО која одређују уговорно неспособна лица за одређивање лица која
нису уговорно способна примењују се прописи Породичног закона о пословној
способности детета тј. старијих и млађих малолетника као и прописи о пословној
способности пунолетних лица која су делимично или потпуно лишена пословне
способности. Породични закон у том смислу на једну страну одваја старије малолетнике и
пунолетна лица којима је судски делимично одузета пословна способност. Та лица су
ограничено пословно способна. На другој страни су млађи малолетници и пунолетна лица
којима је поптуно одузета пословна спосбност. Та лица су потпуно пословно неспособна.
1. ПОТПУНА ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ значи да лице које је има може да
самостално предузме сваки правни посао. То може да буде било једнострани/двострани,
теретни/доборочини, правни посао располагања/правни посао обвезивања. Пошто
пословно способно лице може да предузме било који правни посао оно има и способност
да закључи било који уговор (двострано или једнострано обавезујући, теретни ли
доброчини итд). Пословну спосбност у нашем праву имају лица са навршених 18. година
– дакле пунолетна лица. Такође, пословну способност имају малолетна лица која су
напунила 16. година живота и која су склопила брак на основу одлуке суда као и
малолетна лица старија од 16. година којима је одлуком суда призната пословна
способност због тога што су постала родитељи и имају телесну и душевну зрелост да се
самостално старају о сопственим правима и обавезама. Та лица имају и уговорну
способност.
2. АПСОЛУТНО УГОВОРНО НЕСПОСОБНА ЛИЦА су потпуно пословно неспособна
лица. Она могу да закључе само оне облигационе уговоре који улазе у оквире појмова
правних послова који су посебним законима дозвољени овима лицима. Према
Породичном закону малолетник који није навршио 14 година живота – млађи
маололетник и пунолетно поптуно пословно неспособно лице могу предузимати
правне послове којима прибављају искучиво права, правне послове којима не стичу
ни права ни обавезе и правне послове малог значаја.
З А Д А Т А К: Јован (15) је желио да има ПС5. Међутим, његови родитељи нису сматрали да му
је ПС5 неопходан. Како би сакупио новац, Јован је продао сат који је добио од кумова за рођендан
за 600 евра Александру.
а) На које све начине овај уговор може постати пуноважан? —Може постати пуноважан на више
начина, првенствено ако сами родитељи одобре такав уговор накнадно. Други начин је да
Александар пита родитеље да ли одобравају уговор и ако се они не изјасне у року од 30 дана,
сматраће се да не одобравају. Трећи начин је да нико не ради ништа, да прође З године, Јован
постане пунолетан, и онда ако Јован у року од З мјесеца од стицања потпуне пословне
способности не поништи тај уговор, тај уговор ће аутоматски, по сили закона конвалидирати.
б) Под којим условима ће Александар моћи да одустане од уговора? —био у заблуди да је Јован
пунолетан или ако га је Јован преварио да има сагласност законског заступника (рок од 30 дана).
А)ПРАВНИ ПОСЛОВИ КОЈИМА СЕ ПРИБАВЉА ИСКЉУЧИВО ПРАВО: Правни
послови којима се прибавља искључиво право су они који се супротстављају правним
пословима којима се стичу обавезе. Облигациони уговори су правни послови којима се
стичу обавезе, њима се стварају облигације односно правни односи у којима једна страна
има обавезу да изврши одређену чинидбу а друга страна право да од ње право да захтева
извршење чинидбе. Уговори су по својој правној приоди правни послови обвезивања.
Постоје двострано обавезујући и једнострано обавезујући уговори. Једнострано
обавезујући уговори су они уговори из којих сагласношћу воља настаје обавеза само на
једној уговорној страни а право на другој уговорној страни и такав је уговор поклон. Из
уговора о поклону настаје искључиво право на страни поколонопримца. Једино је дакле
уговор о поклону правни посао којим се стиче искључиво право и само тај уговор
може да закључи апсолутно уговорно неспособно лице.
Б) ПРАВНИ ПОСАО КОЈИ НЕ СТВАРА НИ ПРАВА НИ ОБАВЕЗЕ: Тај појам не
обухвата облигационе уговоре јер сваки облигациони уговор ствара облигацију. Под тај
појам не би могао да се подведе ни уговор о пуномоћству односно налогу. Налогом
,налогопримац предузима правни посао у име и за рачун налогодавца тако да права и
обавезе из тог предузетог посла настају између налогодавца и трећег лица. Из посла који
је налогодавац закључио у име и за рачун налогодавца не настају ни права ни обавезе за
налогопримца. Међутим из самог уговора по налогу за налогопримца настаје обавеза
према налогодавцу да предузме правни посао. У том смислу уговор о налогу не може да се
подведе под појам правног посла којим се не стварају ни права ни обавее.
В) ПОСЛОВИ МАЛОГ ЗНАЧАЈА: Може да обухвати све облигационе уговоре. Посао
малог значаја је дакле било који уговор (продаја, размена, зајам) који рађа потраживање
или дуг на предају ствари, нечињење или чињење али само уколико имају незнатну
вредност.
3. РЕЛАТИВНО НЕСПОСОБНА ЗА УГОВАРАЊЕ: Лица релативно неспособна за
уговарање су ограничено пословно способна лица. Та лица могу да закључе:
А) Самостално исте оне правне послове као и потпуно пословно неспособна лица. Дакле
правне послове којима стичу искључиво права, ни права ни обавезе и правне послове
мањег значаја.
Б) Старији малолетници могу самостално да закључе правне послове којим располажу
зарадом тј. накнадом коју су стекли по основу уговора о раду. Правни посао којим се
располаже зарадом може да буде било који двострано обавезујући или једнострано
обавезујући уговор, уговор са накнадом или уговор без накнаде итд. Међутим, требало би
водити рачуна да лица која су навршила 15 година и ако могу да самостално располажу
зарадом из радног односа не могу ипак самостално да закључе уговор о раду из кога
убирају зараду.
В) Пунолетна лица којима је судски делимично одузета пословна способност могу
самостално да закључе и оне уговоре које је суд одредио у својој одлуци.
Г) Све остале уговоре, релативно уговорно неспособна лица могу да закључе уз
сагласност заступника. Сагласност заступника родитеља старијег малолетника, односно
старатеља пунолетног лица може бити дата унапред односно у моменту закључења
уговора или накнадно, после закључења уговора. У првом случају ради се о дозволи а у
другом случају о одобрењу.
- ЗОО није одредио лица која немају способност за уговарање али је уредио правила о
уговорима која су та лица закључила. Уговор који је ограничено пословно спсообно
лице односно релативно уговорно неспособно лице закључило без сагласности законског
заступника је рушљив и то приозилази из чл. 56. ст. 3: „Остали уговори тих лица ако су
закључени без одобрења законског заступника рушљиви су, али могу бити оснажени
његовим накандним одобрењем.“ Уговор који је ово лице закључило производи правна
дејства, ствара права и обавезе за уговорне стране од момента када је закључен али и да
над судбином овог уговора лебди неизвесност - да ли ће уговор опстати или ће бити
поништен. ЗОО је порписао и правила чији је циљ заштита релативно уговорно
неспособног уговорника и правила чије је циљ заштита сауговорника таквог лица.
Заштита релативно уговорно неспособног уговорника: ЗОО је прописао да поништење
уговора за чије закључење није постојала сагласност законског заступника може да тражи
ограничено пословно способно лице. Рок за подношење тужбе је три месеца и рачуна се
од дана стицања пословне способности. Тај рок би по природи ствари могао да користи
старији малолетник пошто он нормално после статуса ограничене уговорне способности
пунолетством стиче статус поптпуне пословне способности. Међутим пунолетна лица
редовно задржавају статус ограничене пословне способности јер разлози због којих је тај
статус одређен временом не престају. Они би могли подићи тужбу за поништење уговора
у року који је одређен правилом о року у коме сва лица у чијем интересу је установљена
рушљивост имају право да захтевају поништење уговора. Тај рок у коме се може захтевати
поништење рушљивог уговора почиње да тече од дана сазнања за разлог рушљивости и
траје једну годину: Право за подношење тужбе престаје у сваком случлају поо истеку три
године од дана закључења уговора. Осим правилима о рушљивом уговору, релативно
уговорно неспособна лица су заштићена и посебним правилима којима је ЗОО уредио
последице поништења.
Општи принцип је да услед поништења рушљивог уговора настаје обавеза сваке стране да
врати оно што је примила а уговорник на чијој страни је узрок рушљивости је још дужан и
да другој страни надонкадни штету коју трпи због поништења уговора. Међутим у случају
поништења уговора због ограничене пословне способности, ограничено пословно
способно лице није дужно да врати све што је примило у испуњењу обавезе друге стране
него само део испуњења који се још налази у његовој имовини или је употребљен у
његову корист или је намерно уништен или отуђен. Осим тога огранично пословно
способно лице не одговара за штету у сваком случају него само онда када је штета настала
тежом његовом кривицом тј. само ако је лукавством уверило свог сауговорника да је
пословно способно.
Заштита сауговорника релативно неспособног лица: Сауговрник не може да захтева
поништење уговора по правилима о релативној ништавости односно рушљивости.
Међутим ЗОО прописује да савесни сауговорник односно сауговорник који није знао да
закључује уговор са ограничено пословно способним лицем или је био преварен у погледу
чињенице да је законски заступник дозволио закључење уговора може да одустане од
уговора у року од тридесет дана. Ако се законски заступник изјасни раније, пре истека тог
рока онда ово право престаје моментом изјашњења законског заступника о томе да ли
одобрава уговор или не. Осим тога, сауговорник који је знао да је пословна способност
друге стране ограничена и да је уговор закључен без знања и без дозволе законског
заступника може да отклони неизвесност тако што ће позвати заступника да се изјасни.
Уколико по позиву заступник одобри уговор у року од тридесет дана = неизвесност се
отклања и уговор дефинитвно производи дејства пуноважно закљученог уговора. Ако у
том року законски заступник одбије одобрење сматраће се да уговор не производи правна
дејства и то од момента закључења. Исти значај има и пропуштање законског заступника
да се изјасни поводом позива сауговорника
Заступање
Заступање је правни однос у коме једно лице обавља правне послове у име и за рачун
другог лица, тако да се правна дејства правног посла остварују према заступљеном.
1. Законско - пословно неспособна лица немају способност уговарања, али пошто су
субјекти права, могу се јавити као стране у уговору, под условом да у њихово име и за
њихов рачун уговор закључи законски заступник. Овлашћење за заступање произлази из
закона, а законски заступник према трећем лицу, са којим треба да се закључи уговор,
мора да се легитимише или својим родитељским својством или својством старатеља. За
родитеље је легитимација извод из матичне књиге рођених, а за старатеље решење органа
старатељства. Родитељ је заступник у свим уговорима поводом имовине којом малолетник
не може да самостално располаже уговором. Његово овлашћење за заступање проистиче
из закона. Старатељ је заступник у свим уговорима које оно не може да закљулује
самостално. Круг уговора који може да закључи старатељ одређен је у закону и у судској
одлуци о делимичном лишењу пословне способности а овлашћење за заступање заснива
се одлуци управног органа тј. органа старатељства;
2. Уговорно - и пословно способно лице може бити заступано, ако овласти пуномоћјем
друго пословно способно лице да га заступа. Реч је о вољном заступнику, пуномоћнику.
Правило је да се сви правни послови могу закључити преко пуномоћника, ако другачије
законом није одређено (нпр. код тестамента). Заступник је, у оба случаја, дужан да другу
страну обавести да иступа у својству заступника, како би уговор обавезивао треће лице и
заступаног. Додуше, уговор ће их обавезивати и ако он то не учини, ако је треће лице
знало или могло знати да заступник иступа у име заступаног.
Код заступника мора постојати намера за заступање, односно намера да уговор закључи у
име другог лица а не себе. Та намера - намера за заступање – не мора да буде позната
другој страни.- Примарно непреносиво! – Осим ако интереси захтевају хитну реакцију.
- Заступник се мора кретати у границама овлашћења код уговорног - заступани сам
одређује обим овлашћења. У случају прекорачења овлашћења, заступани може накнадно
дати своје одобрење и тада га уговор обавезује и у прекораченом делу. Ако не ратификује
прекорачено овлашћење или се уопште не изјасни у року (а рок траје онолико колико је
потребно да се размотри уговор односне врсте), сматра се да је одобрење није дато
(Ћутање није знак одобравања!!!). У том случају, заступник и заступани солидарно
одговарају за штету другој страни, али само ако она није знала нити је могла знати за
прекорачење.Уколико одобрење буде дато, делује ретроактивно. Међутим, ако друга
страна није знала нити је могла знати за прекорачење граница овлашћења, може да изјави
да се не сматра везаном уговором.
- ПУНОМОЋЈЕ: овлашћење за заступање које властодавац оравним послом даје
пуномоћје; ПАРАЛЕЛИЗАМ ФОРМИ! Опозиво/сужавајуће; Обухвата редовно пословање
– Опште пуномоћје; Остали послови – мора посебно пуномоћје за: меничну обавезу,
закључење уговора о јемству, поравнању, изабраном суду, одрицање права без накнаде!
Кад је уговор о пуномоћству ТЕРЕТАН УГОВОР; награда за труд је битан елемент
уговор. НАГРАДА је накнада коју властодавац даје пуномоћнику противвредност за
уложени труд око предузимања послова. Најчешће је у новцу али не мора. Невезана је за
циљ/средство.
Закључење уговора без овлашћења: Ако се неко лице неовлашћено представи као
заступник и закључи уговор у име и за рачун заступаног, заступани може одобрити
уговор. Ако одбије, уговор не обавезује њега и треће лице, а трећи може да тужи
неовлашћеног заступника за накнаду штете, ако није знао/могао знату за прекорачење.
Уговор са самим собом
Уговор са самим собом је случај у којем једно лице привидно не закључује уговор са
другим, него са самим собом. То се дешава јер понекад једно лице може да изјави вољу у
две различите улоге нпр. једно лице прибавља за себе или за некога другога неку ствар
коју је требало да прода на основу овлашћења за заступање које произлази из закона или
уговора о налогу. То су ситуације у којима једно лице може да изјави вољу у две
различите улоге.
Међутим, ова конструкција повлачи ризик - нпр. ако се налогопримац, као уговорни
заступник, одлучи да прибави ствар коју је, према овлашћењу из уговора, требало да
прода, може се појавити сумња да је ствар купио јер је цена била ниска. У том случају,
налогопримац се налази у опасности од конфликта интереса, јер се интерес налогодавца да
прода ствар по вишој цени сукобљава са његовим интересом.
Пример: Адвокат треба да прода ствар за клијента, истовремено жели да је купи. – да ли је
продао по вишој цени (интерес клијента, запоставља свој) или је купио ствар јер је ниска
цена (лични интерес, запоставља интерес клијента)?
Да ли ће овакав уговор производити правно дејство зависи од воље заступаног и процене
да ли су повређени његови интереси. Ако заступани одобри уговор, питање повреде
његовог интереса је решено. Али и када заступани не одобри уговор, он може бити
пуноважан, ако је закључен под прецизно дефинисаним условима одређеним у овлашћењу
за заступање и ако се не ради о уговору intuitu personae.
Дакле, уговор са самим собом је пуноважан у ситуацијама када:
1. искључено преговарање о условима уговора који су одређени у овлашћењу;
2. уговор није intuitue personae
2. Сагласност воља
Издваја се по свом значају и може се рећи да је најважнији услов. Сагласност воља
постоји кад се стране споразумеју. У том моменту настаје уговор. Изјаве не треба да буду
подударне по својој садржини, него по свом циљу. Сагласност је постигнута ако су се
уговорници тако изјаснили да се уистину различитим изјавама исказује истоветно
стремљење. Сагласност треба разумети као сједињење две воље, из кога се рађа нова воља
- да се заједнички оствари једна сврха.
Да би се воље сјединиле потребно је да две одвојене изјаве буду узајамне и подударне. У
нашем праву, неопходно је да изјаве буду подударне бар у обиму који обухвата битне
састојке уговора. Сагласност се увек састоји из две изјаве: понуде и прихватања, које
се могу сматрати двема фазама у настанку уговора. Понекад, овим фазама претходи још
једна у којој се закључење уговора припрема - преговори.
Једно лице - понудилац предлаже закључење уговора и тај предлог прихвата друго лице –
понуђени – коме је предлог упућен. Прихватањем понуде реализује се сагласност и настаје
уговор. То је редовни начин на који уговор настаје.
Редовни начин је тешко утврдити када постоји низ формалности као услов за закључење
уговора – писана форма, солемнизација... као и када се закључење уговора одвија путем
коресподенције коју води заступник једне уговорне стране или када уговор настаје у
једном дужем временском периоду у етапама и по завршетку сваке етапе се саставља
нацрт уговора који се потом надограђује следећим нацртом по завршетку наредне фазе
преговарања. Понуда и прихватање понуде не могу се видети ни код уговора који се
закључују по приступу. Не постоји понуда упућена одређеном лицу, зато се сматра да
нема редовног начина настанка уговора.
Казивање је најчешће у складу са вољом, али оно и не мора бити верна слика. Намеће се
питање шта друга лица као адресати изјаве могу сматрати вољом изјавиоца?: оно што је
изјавио или оно што је хтео да каже. Одговор нуде две опречне теорије: теорија изјаве и
теорија воље. Савремено право не прихвата искључиво ни једну ни другу. У начелу,
сматра се да је меродавна изјављена воља, али не занемарује се потпуно ни права
воља изјавиоца. Отуда се води рачуна не само о околностима које су онемогућиле
слободно образовање воље (претња и принуда), него и о околностима које су утицале да се
она образује погрешно (превара и заблуда). Притом, стварна воља је меродавна и у случају
кад није исказана правим речима, уколико обе стране схватају неадекватну изјаву у истом
смислу (falsa demonstratio non nocet).
С обзиром на начин, изјаве могу бити непосредне и посредне. Непосредна изјава се може
учинити не само речима, већ и опште усвојеним знацима, па и потписом писмене понуде.
Посредна је изјава која је учињена поступцима чија непосредна сврха није изјава воље,
али се из таквих поступака може извесно закључити да лице њима изражава своју вољу.
Посредна изјава не обухвата и ћутање. Међутим, има случајева у којима се и само ћутање
може схватити као изјава воље - потребно је да онај ко ћути зна или је могао знати да се
његово ћутање схвата или да може бити схваћено као изјава воље одређене садржине.
Правило је да се у сумњи ћутање сматра за несаглашавање.
Преговори
Преговори су процес у којем две стране настоје да отклоне међусобне разлике и
постигну споразум. За појам преговора није битно да до сагласности воља заиста и
дође, већ само да постоји настојање обе стране да се тај резултат постигне.
Преговори нису општи услов за настанак уговора, нити су услов за важност уговора.
Сагласност воља се не мора се формирати кроз преговоре већ може да настане и без њих.
Преговори нису обавезна фаза и не морају претходити закључењу уговора. Преговоре
карактерише противречна природа, неизвесност исхода и привременост. То су обележја,
особине преговора:
1. Противречна природа значи да између преговарача постоје, на једној страни, разлике
у погледима, схватањима и интересима, а на другој, заједнички интерес - конфликтни пол
насупрот пола сарадње;
2. Неизвесност исхода значи да на почетку, током трајања, па и на крају преговора није
извесно да ли ће доћи до закључења уговора;
3. Привременост значи да су преговори привремено, провизорно стање. Ако их било која
страна прекине, они нестају, као да их није ни било. Ако буду успешни, њихова садржина
се улива у уговор.
Правни значај преговора:
1. Они могу да послуже при тумачењу уговора (чл. 99. 300). Када се, после закључења
уговора, појави спор између страна о значењу неког израза или уговорне одредбе у
целини, суд, да би открио шта је била заједничка намера, утврђује која је страна у току
преговора предложила ту одредбу и како ју је друга страна разумела при тумачењу
спорних одредби.
2. Значајни су за судско употпуњавање уговора. Ако су стране одлучиле да споредне
тачке уговора оставе по страни, да би касније довршиле преговоре о њима, споредне тачке
могу да постану предмет судског разматрања - то ће се десити када ни накнадни
преговори о њима не успеју, па једна страна тужбом захтева да суд употпуни уговор;
3. Преговори су значајни за уговорно право и као предмет уговора о посредовању.
Посредовање је уговор којим се посредник обавезује да настоји да доведе у везу са
налогодавцем лице које би са њим преговарало о закључењу уговора, а налогодавац се
обавезује да му исплати одређену накнаду, ако уговор буде закључен. Посредникова
обавеза из уговора о посредовању је према правилима ЗОО облигација средства, јер се
посредик обавезује да настоји да до преговора дође довођењем у везу налогодавца и лице
које би са њим преговарало. Обавеза посредника може се конкретним уговором
проширити и на посредовање у преговорима и настојање да током преговора дође до
закључења уговора.
Из начела савесности и поштења проистичу четири главне дужности:
1. Учесници су дужни да у преговору поступају озбиљно. Ниједан од њих не сме
започети или продужити преговор ако нема намеру да са лицем са којим преговара уговор
закључи. Ако то чини, одговара другој страни за штету насталу вођењем преговора (чл.
30, ст. 2). Онај ко води преговор може одустати од намере за закључењем уговора,
уколико има за то неки основан разлог, али је дужан да о одустанку одмах обавести другу
страну. Ако одустане без основаног разлога, односно ако не обавести другу страну,
одговара за штету (чл.30,ст.3). Оба ова одступања повезује иста идеја - мора се одговарати
за штету, ако ју је један преговарач проузроковао другом својом кривицом. Ако до
одустанка од преговора дође из оправданих разлога, и ако се о томе обавести друга страна,
тада, уколико се другачије не споразумеју, сваки учесник сноси своје трошкове око
припрема за закључење уговора, док заједничке трошкове сносе подједнако (чл.30,ст. 4);
2. Свака страна је дужна да другог учесника у преговору обавести о свим чињеницама
меродавним за његову одлуку да уговор закључи, односно да га закључи под одређеним
условима, као и о чињеницама које стоје на путу да се склопи пуноважан уговор;
3. Сваки учесник у преговору који у вези са склапањем уговора даје извесне савете другој
страни, по властитом нахођењу или на тражење друге стране, дужан је да то чини према
најбољем сопственом уверењу. То нарочито важи ако је савет из области струке онога који
га даје;
4. Постоји и обавеза сваког учесника да у властитом подручју предузме све потребне мере
заштите, како би се избегло оштећење правних добара друге стране док преговори трају
(нпр. обавеза да се брижљиво чува туђа колекција узорака).
Осим ових општих дужности које проистичу из начела савесности и поштења, у
преговорима могу постојати и неке специфичне дужности које настају као резултат
споразума између преговарача, који обично постижу пре почетка преговора (нпр. могу
одредити дужност да чувају информације који један од другога сазнају у току преговора и
да их не одају другима).
ОБАВЕЗНОСТ ПРЕГОВОРА: Начелно, не постоји обавеза да се ступи у преговор нити
да се започети преговор настави. Свака страна може преговор прекинути кад год хоће (чл.
30, ст. 1). Ни у ЗОО, могућност прекида преговора није неограничена.
- ЗОО прихватио је и дужности које проистичу из начела савесности и поштења. Због тога
је ЗОО предвидео и два одступања од начела слободе преговарања.
Прво одступање: „Страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор
одговоара за штету насталу вођењем преговора―(ЗОО. чл.30 ст.2)
Друго одступање: „Одговара за штету и страна која је водила преговоре у намери да
закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога―( ЗОО. чл.30 ст.3)
Скривљено кршење неке од обавеза које имају учесници преговора назива се culpa in
contrahendo – непажњa током уговарања. . Иако сте ви слободни да преговарате и
одустајете начелно од тих преговора, ипак се ви током преговарања морате водити
начелом савесности и поштења, и начелом забране проузроковања штете другој страни. И
управо због тога је законодавац, као један компромис, прописао одговорност за
скривљени прекид преговора. Да би до те одговорности дошло, неопходно је да: (1) друга
страна докаже да је претрпила штету, (2) да је њен сауговорник крив због прекида
преговора, да је водио преговоре без намере да закључи уговор, или да је водио преговоре
у намери да закључи уговор, али је од те намере одустао без основаног разлога; (З) и да
постоји узрочна веза, тј. да је управо због тога што је његов сауговорник водио преговоре
без намере да закључи уговор/или је водио преговоре у намери, али је од те намере
одустао, да је управо због тога наступила та штета. Дакле, штета (1), кривица (2), и
узрочна веза (З).
ПРЕДУГОВОР
Преговорачи и по завршетку преговора могу да одлуче да још мало застану и да сачекају
са закључењем уговора док не сагледају даљи развој прилика. Они могу да се једним
претходним уговором обвавежу да ће доцније у једном релативно кратком року закључити
главни уговор када виде како су се односно како се прилике одвијају. Такав уговор којим
се преузима обавеза да се доцније закључи други, главни уговор, назива се
предуговор.
Предуговор може да буде једнострано обавезни и двострано обавезни. Наиме,
предуговором се могу обавезати обе стране да закључе главни уговор а може се обавезати
само једна и онда је у питању једнострано обавезујући предуговор. Тим предуговором се
једна страна обавезује да одржи понуду једно извесно време на снази. Друга страна
закључујући предугвор усваја садржину будућег уговора који је пројектован у
предуговору али се не обавезује већ задржава право да се изјасни у току периода
утрвђеног у предуговору. Ако се предуговор закључује као двострано обавезни уговор
онда он садржи двострано обећање страна да ће закључити главни уговор. Пошто се
таквим уговором обе стране узајамно обавезују свака од њих може у одређеном року
захтевати закључење главног уговора. Двострано обавезујући предуговор уговорне стране
закључују када желе да сачекају развој околности пре него што закључе коначни уговор.
Закључење предуговора може претходити било ког типа уговора нпр. продаје, закупа или
зајма. Права и обавезе из предуговора могу се у принципу преносити на друга лица изузев
ако је предуговор закључен intuitu personae.
Што се тиче форме предуговора, треба рећи да и ту важи принцип консензуализма
односно да закључење уговора не подлеже никаквој форми што значи да се предуговор
може закључити усмено, писмено или на било који други начин. Међутим ако је за
закључење уговора прописана одређена одређена форма она важи и за предуговор. Да би
предуговор обавезивао мора да садржи битне састојке главног уговора. Садржина
предуговора одређена је садржином коначног уговора. Ако битни састојци коначног
уговора нису одређени у садржини предуговора или ако нису бар одредиви- предуговор не
обавезује јер је предмет неодређен. Принудно извршење обавезе из таквог преговора не
би било могуће мора да садржи одређену ствар и одређену цену. Предуговор о продаји не
би могао да обавезује уговорне стране ако би у уговору стајало да продавац продаје свој
аутомобил за цену која се може кретати између милион и милион и двеста хиљада динара.
Извршење обавезе из једностраног преговора односно извршењем обавезе и двостраног
предуговора закључује се главни уговор што значи да предуговор ствара само једну
привремену правну везу између уговорних страна. Његов циљ је закључење главног
уговора – остваривањем тог циља предуговор престаје а настаје коначни односно главни
уговор.
Обавеза из предуговора је специфична и она гласи на изјаву воље. Уколико једна страна
одбије да изврши своју обавезу – да закључи уговор она се налази у истој ситуацији као и
сваки дужник који је повредио уговор. Друга страна у двостраном предуговору онда може
судским путем захтевати извршење обавезе односно закључење главног уговора. Уколико
суд нађе да је захтев основан он ће својом одлуком наложити дужнику да закључи главни
уговор и одредити му рок у коме то мора да учини. Према ставу изложеном у нашој
правној теорији уколико не закључи галвни уговор у остављеном року – судска пресуда ће
заменити његову изјаву воље. У том случају сматра се да је изјава дата у тренутку
правоснажности судске одлуке. Рок за закључење главног уговора одређује се
сагласношћу уговорних страна. Уколико у том року обавеза из предуговора не буде
извршена друга страна има право да захтева извршење у року од шест месеци од дана
истека уговореног рока. Тај рок је преклузиван и након његовог истека престаје право да
се тражи закључење главног уговора. Ако у предуговору није одређен рок за извршење
онда се преклузивни рок од шест месеци рачуна од дана када је према природи посла и
околностима уговор требало да буде закључен. Предуговор престаје закључењем главног
уговора међутим предуговор може престати и услед промене околности након његовог
искључења. Околности морају да буду измењене у толикој мери да уговорне стране не би
ни закључиле предуговор да су те околности постојале у време закључења.
Предуговор треба разликовати од пунктације – потписано писмено које су уговорне
стране саставиле да би у њему одредиле битне елементе уговора о којима су постигли
сагласност. То писмено стране састављају зато што се нису још сагласиле о неким
небитним тачкама будућег уговора или зато што свом споразуму нису дале потребну
писмену форму.
Разлика је у томе што се предуговором стране обавезују на закључење уговора док на
основу пунктације непосредно настају уговорне обавезе на давање, чињење или
уздржавање. Разлика између преговора и понуде је у томе што је предуговор сагласност
воља дакле уговор а понуда је једнострана изјава воље (основна разлика). Предуговор је
један од могућих успешних исхода дотадашњих преговора. Међутим предуговор није
коначни исход јер то није главни уговор који уговорне стране хоће. Рађање уговора се
може у последњи час закомпликовати ако обавезе из предуговора не буду извршене
сигурни знак да је рођење уговора започело је формулисање понуде.
Разлика између понуде и преговора
1. Преговори претходе настанку уговора док понудом закључење уговора започиње;
2. Однос према уговору – преговори су претходна фаза у којој се уговор припрема али се у
току преговора уговор не закључује. Да би уговор настао потребно је да након окончања
преговора једна страна упути понуду другој и да је она прихвати. Зато понуда означава
тренутак када престају преговори и почиње закључење уговора;
3. Понуда се разликује од преговора и по својим правним дејствима. Предуговори не
обавезују стране ни на шта – чак ни да их наставе. Свака страна може да прекине
преговоре кад год хоће. За преговарача може настати једино обавеза да другој страни
надокнади штету проузроковану својим скривљеним понашањем у току преговора.
Преговорач може подлећи само предуговорној одговорности за штету;
Насупрот преговорима понуда у нашем праву обавезује. Она ствара за понудиоца правну
обавезу да је одржи до истека рока за њено прихватање. Стога је разлика између
одговорности понудиоца и одговорности преговарача јасна. Свака страна може прекинути
преговоре кад год хоће, а понудилац не може да одступи од понуде за време док је њоме
везан.
ПОНУДА
Понуда је коначни предлог за закључење уговора упућен одређеном лицу који
садржи све битне састојке уговора - понуда је пуноважна једино ако је потпуна, ако
се из њене садржине може извесно закључити о суштини уговора који се хоће
склопити. Лице коме је она упућена може уговор склопити простим саглашавањем,
без икаквих преговора. Мора садржати animus contrahendi (намеру да се уговор
закључи).
-
animus contrahendi — намера да се закључи уговор, намера да се прихвате дејства
одређеног уговора
animus obligandi – намера обавезивања
Карактеристике понуде:
Од понуде треба разликовати позив да се понуда упути - он показује само властиту тежњу
ка закључењу одређеног уговора и очекивање да друга страна упути понуду у том смислу.
Пошиљалац позива није дужан да прихвати понуду која му је упућена, али будући да је
слањем позива испољио известан степен готовости да склопи уговор, дужан је одбити
понуду на коју не пристаје. Уколико пропусти да то учини, постаје везан за своју изјаву
као да је понудилац, јер се позив схвата као антиципирана изјава воље о прихватању
понуде. Пошиљалац позива одговара за штету коју претрпи понудилац, ако понуду
неосновано одбије (чл. 35, ст. 2).
-Понуда налчешће садржи и animus contrahendi и animus obligandi, али у одређеним
случајевима понуда може да садржи само animus contrahendi, али не и animus оbligandi.
Рецимо, ја вама кажем поклоните ми шољу. То је понуда за закључење уговора о поклону,
али се ја тим уговором не бих обавезала, већ бисте само ви имали обавезу да мени
поклоните ту шољу као поклонодавац. Дакле, код понуде за закључење једнострано
обавезујућег уговора, где ви као понудилац себе стављате у улогу оне стране која се не
обавезује, већ је поверилац у таквом уговору,
у том случају таква понуда садржи само animus contrahendi али не садржи и animus
obligandi. по правилу, понуда садржи обе, али у овој ситуацији, када се ради о понуди за
закључење једнострано обавезујућег уговора, где ми нудимо да будемо у позицији
повериоца, таква понуда садржи само animus contrahendi.
- Код једнострано обавезних уговора, ако понуду упућује страна која хоће да се обавеже,
нпр. поклонодавац, она садржи обе ове намере, али ако је чини поклонопримац, његова
понуда садржи само animus contrahendi, јер он не преузима никакву обавезу.
- Код двострано обавезних уговора, свака страна може да упути понуду за закључење и
свака таква понуда садржи и animus contrahendi и animus obligandi.Међутим, може се
десити да од момента када је понуда формулисана па до момента у коме треба да буде
прихваћена понудилац одступи од своје намере да закључи уговор и да више не жели да
себе правно обавеже;
једно лице упутило понуду за закуп једног локала у тржном центру 25. фебруара 2020. године за
месечну закупнину од од 80.000 дин. У понуди је одређен и рок у коме закуподавац треба да
одговори на понуду а то је 15. март 2020. У току рока може се десити да закупац од те намере
одустане. Наиме, у време када је формулисао понуду, он је имао претпост чврсту намеру да закљ
уговор под условима који су му у том моменту крајем фебруара изгледали прихватљиво и они су
се могли односити на прилике на тржишту робе коју он намерава да прода односно да продаје у
закупљеном локалу, а имао је у виду и однос понуде и потражње за локалима. Међутим прилике
су се одједном промениле – проглашена је епидемија корона вируса. Постало је сасвим неизвесно
како ће се одвијати прилике на тржишту у условима ширења епидемије. Закупнина од 80.000
динара коју је закупац навео у својој понуди 10. марта не мора ни изблиза изгледати тако добра
као што је била 25. фебруара. Закупац дакле може одлучити 10. марта да одступи од своје
првобитне намере да закључи уговор о закупу и да себе тим уговором правно обавеже.
Он може упутити закуподавцу нову изјаву у којој ће истаћи да више нема намеру да
изнајми у закуп његов локал. Када ствари начелно посматрамо, одступање од намере
да се закључи уговор, понудилац саопштава понуђеном у једној накнадној изјави
која изражава његову супротну намеру – да не закључи уговор. Када понуђени
прими ту накнадну изјаву он у рукама има две изјаве – прву у којој је понудилац
изразио намеру да хоће да закључи уговор и другу у којој понудилац изражава
сасвим супротну намеру да више не жели уговор. Обе изјаве не могу произвести
правно дејство јер се у њима изражавају супротне намере. Отуда се у праву поставља
питање – може ли понудилац својом каснијом изјавом обеснажити понуду и тако
спречити остваривање намере да закључи уговор или напротив, његова накнадна
изјава нема утицаја на првобитно изражену намеру те понуда остаје да производи
дејство? Одговор на ово питање зависи од редоследа достављања изјава понуђеном. Ако
је накнадна изјава достављена пре или у тренутку достављања понуде онда говоримо о
повлачењу понуде. Ако је накнанду изјаву понуђени примио после понуде онда можемо
говорити о опозивању понуде:
Повлачење понуде је изјава воље којом понудилац изражава намеру да одступи од
првобитне намере закључења уговора а то је заправо исто и опозив понуде. Њоме се
спречава да понуда произведе намеравано правно дејство. Да би се говорило о повлачењу
потребно је да изјава о повлачењу буде уручена понуђеном пре понуде или да му буде
достављена истовремено са понудом.
Када понуђени прими две изјаве од истог лица од којих раније упућена садржи намеру
понудиоца да закључи уговор, а друга намеру да од првобитног циља одступи, понуђени
треба да закључи да понуда више није подобна за прихватање. Повлачење понуде
обеснажује понуду и она више не производи правно дејство. Овакво дејство повлачење
понуде има у нашем праву.
Опозивање понуде је изјава воље понудиоца дата у циљу одузимања правних дејстава
понуде. Између повлачења и опозивања нема разлике у садржини. Обе изјаве су накнадне
изјаве којима понудилац одступа од првобитне намере да закључи уговор. Разлика постоји
у времену достављања понуђеном. Опозивање је изјава која је достављена понуђеном
после достављања понуде а повлачење је изјава је достављена понуђеном пре понуде или
најдоцније у исто време са понудом.
Повлачење понуде и опозив понуде су садржински исте изјаве: и у једној и у другој
ситуацији ми смо одустали од намере да закључимо такав уговор, али разлика је у
временском моменту,Осим те разилке у погледу достављања, односно времена
достављања постоје две много значајније:
1) Прва се огледа у различитим утицајима које ове две изјаве имају на понуду. Наиме
повлачење спречава да понуда отпочне да производи дејство – насупрот томе, опозивање
одузима понуди правна дејства која су већ започета.
2) Друга разлика је у томе што је повлачење могуће код сваке понуде. Насупрот томе
опозивање је могуће само ако је понуда опозива. Ако је понуда неопозива, опозивање није
могуће. Понуда је непозива ако је понудилац дужан да одржи понуду до истека рока
одређеног у самој понуди или у закону. У нашем праву понуда је неопозива. Такође
„Понудилац је везан понудом, изузев ако је своју обавезу да одржи понуду искључио или
ако то искључење произилази из околности случаја“.
Шта је у нашем праву дозвољено? —Повлачење понуде је дозвољено. Међутим, закон
каже: Понуда се може опозвати само ако је понуђени примио опозив пре пријема понуде
или истовременно са њом (члан 36 ст. 2 З00). Овде наш законодавац греши, говори о
опозиву, али суштински мисли на повлачење понуде. Ово није опозив понуде, ово је
повлачење понуде (иако у закону пише опозив —то је терминолошка грешка).
Накнадна изјава која има супротну садржину од понуде и која је достављена понуђеном
после достављања понуде, нема никавног утицаја на понуду. Она понуди не може да
одузме правно дејство.
Међутим правило о неопозивости понуде у нашем праву је диспозитивног карактера –
понудилац може у својој понуди за себе изричито резервисати право да понуду опозове
нпр. ако у понуди наведе да се не сматра везаним понудом. Осим тога искључење
везаности понудом може произлазити из околности случаја. Понуда је опозива ако
понудилац није дужан да одржи понуду. Другим речима опозива понуда је она коју
понудилац може увек опозвати накнадном изајавом.
- Понуђени може да прихвати понуду само онакву каква јесте или да је одбије у целини.
- Одсуство намере да се уговор закључи се утврђује помоћу објективних мерила, као што
су понашање страна, њихове речи и пропратне околности;
- Понуда треба да има одређену садржину - у њој морају бити означени сви битни
састојци уговора који се жели закључити (essentialia negotii). То су елементи који су
нужни за дату врсту уговора по природи ствари, јер чине његову суштину. Ипак, није
свака понуда у којој нису наведени сви битни елементи неважећа.
Пре свега, цена може бити прописана од стране државних органа. Осим тога, кад
уговором о продаји у привреди цена није одређена, нити у њему има довољно података
помоћу којих би се могла одредити, купац је дужан да плати цену коју је продавац
редовно наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ове, разумну, тј. текућу
цену. Ако се ни она не може утврдити, меродавна је цена коју утврђује суд према
околностима случаја (чл. 462).
Понуда не мора обухватити и природне елементе, као што су време, место и рок
извршења, нити евентуалне, као што су капара, уговорна казна, одустаница и сл.
Ненавођење природних елемената значи да понудилац пристаје на онакво њихово значење
какво за дату врсту уговора одређују диспозитивне правне норме.
З А Д А Т А К: Игор (купац) и Јанко (продавац) преговарају о продаји 10 тона мандарина,
Постигли су споразум о количини и цени, али нису могли да се сагласе око начина превоза, па су о
томе наставили да преговарају, Међутим, цена мандарина на тржишту изненада порасте. Свестан
да ће бити на губитку ако прода договорену количину по тој цени, Јанко изјави да одустаје од
преговора. С друге стране, Игор каже да је уговор већ закључен јер је постигнут споразум о цени и
количини. Ставите се у позицију судије: Не може да одустане, јер су постигли сагласност о бипшм
елементима уговора (нису могли да се сагласе око превоза —можда је тај начин превоза био
субјективно битан елемент за Јанка — али, то се нигде не помиње у задатку). Код уговора, имамо
правило in favori negotii, где ће суд у случају сумње узети да је уговор закључен.
У нашем праву, пре доношења ЗОО, према Општим узансама, поред онога што је
објективно битно, у појам битних елемената улазиле су и споредне тачке од којих је једна
страна чинила зависним закључење уговора - субјективнo битни елементи. ЗОО је унео
преокрет - само објективно битни елементи морају бити садржани у понуди, а то су они
елементи који су одређени у дефиницији једног именованог уговора. Све остало о чему су
стране преговарале, а нису постигле сагласност, не мора бити садржано у понуди;
- ФОРМА: Понуда треба да има одређену форму ако се за уговор захтева одређена форма
по закону или вољом странака. За правно дејство понуде није потребна никаква форма.
Понуда се може изјавити речима или опште усвојеним знацима, али и конклудентним
радњама - то су они поступци чија сврха није непосредно саопштавање воље некој страни,
али се из њих може посредно закључити да је лице које их предузима хтело да изјави
вољу. Ово правило је израз општијег начела о неформалности уговора. Од тог правила
постоје бројни изузеци: ако се понуда односи на уговор за чије закључење закон захтева
посебну форму, она мора бити исказана у тој форми (чл. 38, ст. 1). Од те прописане форме
ваља разликовати уговорену форму, за коју су преговарачи сами утврдили да ће бити
услов за закључење њиховог уговора. Када је форма уговорена као услов пуноважности,
па преговарачи потом постигну сагласност о садржини уговора, та сагласност их не
обавезује, јер уговор још није закључен. Међутим, када је форма предвиђена као средство
за доказивање, уговор је закључен у моменту постизања сагласности воља и за стране
настају уговорне обавезе, а међу њима и обавеза да приступе обављању форме.
Ако један од уговорника избегава да ту обавезу испуни, суд ће му, на захтев друге стране,
одредити рок да то уради, а по протеку рока, судска одлука замењује недостајућу форму.
Без обзира на који је начин одређена форма, понуда мора бити учињена у истој таквој
форми. Осим тога, постоје и случајеви када понуда мора бити учињена формално, иако
закон не прописује форму као услов за настанак и пуноважност датог уговора (нпр. уговор
о осигурању је неформалан јер прихватање понуде не мора бити учињено у одређеној
форми, али за понуду самог уговора закон предвиђа форму);
Које су правне последице неформалне понуде за закључење формалног уговора? Не
производи правно дејство (ако ви некоме усмено понудите да му продате слан, уговор о
продаји непокретности се закључује у форми ЈБ потврђене —солемнизоване исправе, а ми
смо њему усмено понудили да му продамо стан, нас таква понуда не обавезује; исто је и
ако смо усмено понудили да купимо нечији стан или ако смо усмено понудили да
поклонимо некоме нешто —та понуда нас не обавезује). Понуда обавезује само ако је у
одређеној форми —ако се та форма захтева за закључење уговора.
Понуда мора потицати од будућег уговорника (једног или више лица), а трећа лица
могу иступати само као законски или уговорни заступници или гласоноше које преносе
његову изјаву воље. Понудилац мора да има уговорну способност за закључење уговора
на који је понуда управљена. Може се десити да понудилац изгуби ту уговорну
способност до тренутка када понуда почне да производи правно дејство. У том случају,
губитак пословне способности не омета закључење уговора. Иста је последица и ако
понудилац умре након што је изјавио понуду –
она ће везивати његове законске наследнике, сем уколико је понудилац желео да обавеже
искључиво себе или ако је реч о понуди intuitu personae (чл. 44). Може се десити да
понудилац, у време кад је упутио понуду, нема уговорну способност, али је стекне у
периоду након што је понуда упућена - тада стицање пословне способности конвалидира
ранији недостатак уговорне способности;
З А Д А Т А К: Тања се похвали својој другарици Ивани да планира да прода свој Ауди за 35.000
евра и купи нов ауто. Сутрадан, Ивана на послу чује како њена колегиница Сара планира да купи
половни ауто, па јој понуди ауто своје другарице Тање. Сара схвати да јој одговара цена и
пристане да купи Тањин Ауди.
а) да ли је уговор настао? —Уговор није настао (понуда не потиче од будућег уговорника а Ивана
јој није заступник). Може да постане пуноважан уз Тањино одобрење.
б) које правно правило ћемо овде применити? —Овде се ради о неовлашћеном заступању, тј. о
закључењу уговора од стране неовлашћеног лица
*члан 88 ЗОО —правило је да такав уговор који је закључен од стране неовлашћеног
лица не обавезује неовлашћено заступаног, осим ако се он накнадно не сагласи са
тим.*
КОМЕ СЕ УПУЋУЈЕ ПОНУДА?
Понуда треба да буде 1. упућена одређеном лицу. Понекад је упућена и неколицини, али
тако да она могу само заједно прихватити или одбити понуду.
Међутим, постоје неки предлози за закључење уговора који се чине неодређеним лицима
2. предлози упућени јавности. Саопштавају се објављивањем, када и почињу да производе
правна дејства. ЗОО уређује 3 случаја:
2а. Излагање робе са означењем цене подразумева да је један предмет истакнут за продају
и да је на њему или уз њега означена цена. Такав поступак представља конклудентну
радњу, односно посредан начин изражавања воље да се закључи уговор. ЗОО одређује да
ово представља понуду, што значи да лице које изјави вољу да купи изложени предмет
тиме прихвата понуду.
Правило ЗОО је, ипак, диспозитивног карактера, и лице које је робу изложило може свом
поступку одузети карактер понуде ако на изричити или уобичајени начин искључи
уобичајено значење које излагање робе има (нпр. стави се напомена да је то само узорак
или да је примерак резервисан).
2б.Општа понуда је, према законској норми, предлог за закључење уговора упућен
неодређеном броју лица који садржи битне елементе уговора. У практичном смислу, ове
предлоге који се сматрају понудом чине предузећа која обављају делатности јавних
служби, попут јавног превоза, комуналних делатности, поште, итд. Реч је, заправо, о
уговорима по приступу; (нека реклама за кредит, то је у ствари понуда банке —
стална и општа понуда банке свим лицима који желе да закључе такав кредит ако они
испуњавају услове; или јавни превоз. У принципу, пример за општу понуду су сви они
формуларни уговори, увек ту имамо општу и сталну понуду једне, односно економски
надмоћније уговорне стране — уговор са Теленором... ) ***када се проналазачу нуди
награда —то није понуда за закључење уговора, то је други извор облигације —
једнострана изјава воље.***
2в. Слање каталога, тарифа и ценовника, као и оглашавање путем штампе, радија и
телевизије (чл. 35, ст. 1). Према ЗОО, ово нису понуде, већ позиви на понуду.Понудом се
ствара могућност за понуђеног да закључи уговор који му је предложен (право
преображавања). Она обавезује понудиоца чим је понуђени благовремено прихвати.
ВЕЗА ПОНУДИОЦА СА ПОНУДОМ: Правни системи већине европских земаља
(укључујући и наш) стоје на становишту да понуда сама по себи обавезује понудиоца.
Понудилац постаје везан за понуду када понуђени сазна за њу – начело обавезности
изјављене воље. Ако је понудилац испуњење своје обавезе учинио немогућим, дугује
надокнаду штете.
Понудилац није везан за своју понуду до бесконачности - делиберациони рок може, пре
свега, одредити он сам. Ако је то учинио у писму или телеграму, сматра се да је рок почео
тећи од датума означеног у писму, односно часа кад је телеграм предат пошти. Уколико
писмо није датирано, рок тече од часа кад је предато пошти (чл. 37). Ако понудилац
пропусти да одреди рок у коме је везан понудом, примењују се допунско - диспозитивна
правила ЗОО:
1. Понуда присутном лицу обавезује понудиоца само за кратко време. Пошто је понуђени
у могућности да се изјасни истог тренутка, треба да је прихвати одмах, изузев ако из
околности проистиче да му припада одређен рок за размишљање (чл. 40, ст. 1);
2. Понуда одсутном лицу обавезује за један разуман рок - време које је редовно потребно
да понуда стигне, да је понуђени размотри, о њој одлучи, и да уредно послат одговор
стигне понудиоцу (чл. 37, ст. 4). Више од потребног времена понудилац би морао чекати
једино у случају кад му је познато да је понуђени у немогућности да одмах одговори.
У савременој правној теорији, понуда присутном и одсутном лицу не разликује се по
географском критеријуму, већ с обзиром на то да ли се они налазе у непосредној или
посредној вези (нпр. понуда преко телефона је понуда присутном лицу). Постоји понуда
присутном лицу и кад је она упућена непосредно заступнику понуђеног који је овлашћен
да уговор закључи, а ако се предлог износи гласоноши, ради се о понуди одсутном лицу.
Понуда је по својој правној природи једнострана изјава воље. Она није преображајно
право (преображајно право је прихват понуде). Коју обавезу понуда рађа за понудиоца? —
да је одржи одређено време, односно негативно дефинисано, да ту понуду не опозове
одређено време.
Правно дејство понуде састоји се у томе што је понудилац дужан да понуду одржи до
истека рока који је одређен у самој понуди или је одређен законом. Понудилац је везан
понудом од момента када је понуда саопштена другој страни. Понуђени у том тренутку
стиче право да прихвати понуду и да на тај начин доведе до закључења уговора. Понуда
упућена присутном лицу саопштава се непосредно што значи да производи правно дејство
од тренутка када понудилац предложи закључење уговора. Ако се понуда чини одсутном
лицу, обавеза понудиоца настаје у моменту када је понуда достављена на адресу
понуђеног. Понуда учињена јавности саопштава се обајвљивањем и од момента
објављивања почиње да производи правна дејства.
Каква је ситуација са телефонским позивом? —сматра се да је понуђени присутно лице. Битно је
да имамо могућност директне комуникације са тим лицем.
Да ли прецизнија мора да буде понуда за закључење именованог или неименованог уговора? —
Неименованог, јер ког именованог уговора имамо диспозитивна правила која уговор уређују, док
код неименованог немамо никаква правила која би се примјенила ако уговорници не уреде нешто.
*Потпуност понуде се цени с обзиром на сам уговор. Ми гледамо да ли је понуда имала
све битне елементе у односу на конкретан уговор; а не обрнуто, не ценимо уговор с
обзиром на понуду, већ понуду ценимо с обзиром на уговор.
Понудилац може искључити своју обавезу да одржи понуду. Правило ЗОО према коме је
понудилац везан понудом је диспозитивне природе. То значи да понудилац може да
искључи своју обавезу да искључи понуду, а то искључење може произлазити и из
околности посла. Дакле, понудилац може својом једностраном изјавом воље одступити од
законског правила и искључити обавезу да одржи понуду. Он то може учинити на два
начина:
1) У понуду може унети клаузулу без обавезе или неку другу изјаву из које се може
закључити да он жели да искључи обавезу да понуду одржи. Дејство ове клаузуле је што
понудилац може да опозове понуду и после достављања понуђеном.
2) Други начин је да понудилац искључи своју обавезу да понуду одржи у посебној изјави
а да би та посебна изјава произвела дејство она треба да стигне понуђеном пре или
најкасније у тренутку достављања понуде.
Да би уговор био закључен, потребно је да понуђени позитивно одговори на предлог да
уговор настане. Неопходно је да понуђени изјави да прихтава понуду. Та изјава мора да
има одређена обележја да би њеним сусретом са понудом уговор настао.
Прихватање понуде је изјава понуђеног којом он пристаје на понуду. Таква изјава
садржи намеру да се закључи уговор, а пошто је понудилац своју намеру већ изразио у
понуди, сусретом ове две намере настаје уговор.
Однос и разлике између понуде и прихватања:
1. Разликују се по редоследу по којем се појављују и учествују у настанку сагласности.
Понуда је изјава воље која претходи а прихватање је изјава воље која следи. Када се
посматра процес закључења уговора уочава се да воље не настају истовремено, већ
сукцестивно. У том низу прво настаје понуда а затим прихватање.
2. Понуда има своју самосталну егзистенцију. У том смислу понуда производи правно
дејство од момемнта када је саопштена другој страни. Она производи правна дејства и пре
него што је дошло до закључења уговора јер понудилац има обавезу да одржи понуду под
условима који су у понуди наведени. Прихватање нема самосталну егзистенцију, зато
понуда прихватања означава истовремено и настанак уговора.
3. Понуда самостално обавезује понудиоца да понуду одржи. Та обавеза да се понузда
одржи је правно дејство понуде.
Правно дејство изјаве о прихватању огледа се у настанку уговора. Понуђени има
могућност да понудом започето стварање уговора доврши својом изјавојм али исто тако
може да онемогући натсанак уговора. Има избор између две могућности. Од његовог
избора зависи судбинља понуде. Уколико изабере да прихвати понуду његова изјава
претвара понуду као једнострану изјаву воље у уговор као сагласност изјављених воља. У
том смислу, прихватање ствара једну нову правну ситуацију и по њсвом правном
карактеру представља преображајно право. Друга могућност је да понуђени својом
изјавом о одбијању онемогући да настане уговор.
Понуда је само једнострана изјава воље, она није правна моћ; прихват понуде је и
једнострана изјава воље и правна моћ (моћ прихвата понуде се састоји у томе што
прихватом понуде настаје уговор; претвара понуду у уговор)
4. Понуда и прихватање понуде разликују се и по начинима на које могу бити изјављени.
Понуда се по правилу изјављује непосредно изјавом понудиоца а само изузетно се може
изразити посредно. Понуда не може бити изражена ћутањем. Ћутањем, односно потпуно
пасивним држањем не може се учинити ниједна иницијатива па се ћутањем не може
учинити ни понуда за закључење уговора. Насупрот томе, прихватање може бити
изражено у сва 3 облика: непосредно- директном изјавом , посредно- конклудентном
радњом и ћутањем.
З А Д А Т А К: Понудилац је послао понуђеном понуду за закључење одређеног уговора. У
понуди је стајало да важи до суботе 6. новембра. Понуђени је у петак одговорио да прихвата
понуду, али је због викенда његова изјава о прихватању стигла понудиоцу у понедељак 8.
новембра.
а) под којим условом ће уговор бити закључен? —Ако је понудилац знао или морао знати да је
понуђени послао изјаву.
б) ако понудилац не жели да буде везан понудом након протека рока, када то најкасније мора
саопштити понуђеном? —Одмах или првог наредног радног дана након што му је приспео
задоцнили прихват. *важно, често се даје на испиту*
Прихватање понуде треба разликовати од пријема понуде и од одбијања понуде.
1. Прихватање понуде је позитиван одговор на понуду. Оно је потврдан одговор на питање
садржано у понуди. То је уједно и изјава којом се понуђени саглашава са условима
садржаним у понуди. У тој изјави он не може било шта мењати нити додавати
понудиочевом предлогу. Довољно је да се изјасни једном једином речју која значи
пристајање (да, прихватам,пристајем).
2. Пријем понуде треба разликовати од прихватања понуде. Прихватање понуде и пријем
понуде су изјаве које су сличне по томе што означавају позитивно изјашњавање
понуђеном поводом понуде. Међутим, разлика је врло битна. Прихватање понуде је изјава
воље која производи правно дејство, док је пријем понуде једна техничка радња.
Прихватање понуде означава пристанак на услове предложене у понуди, док је пријем
понуде просто потврда понуђеног да му је достављена понуда.
3. Одбијање је негативни одговор на понуду док је прихватање понуде позитиван одговор
на понуду. Одбијање понуде је изјава воље којом понуђени отклања понудиочев предлог о
закључењу уговора. Сличност изјаве о одбијању са изјавом о прихватању је што обе
почињу да производе дејства од момента када су достављене понудиоцу. Међутим, у
садржинском смислу то су две потпуно различите изјаве. Изјава о прихватању је
позитиван одговор и означава настанак уговорам док је одбијање негативни одговор на
понуду и спречава настанак уговора.
*ПРИХВАТАЊЕ ПОНУДЕ* Обележја изјаве о прихватању понуде су следећа:
1. Прихват мора потицати од понуђеног, односно од овлашћеног заступника. Могуће је да
понуда буде упућена неколицини одређених лица - у том случају, треба водити рачуна о
томе да ли је за правно дејство изјаве о прихватању потребно да свако од тих лица да
позитиван одговор или је довољно да једно прихвати понуду уместо свих.
Питање преносивости овлашћења за прихватање понуде није решено у законодавству.
Према владајућем ставу правне теорије, правило је да је овлашћење непреносиво, али је
оно супсидијарног карактера и примењује се у случају да се из садржине понуде и намере
понудиоца то не може утврдити. Уколико је понуда учињена intuitu personae, понуђени је
не може пренети на треће лице. Такође, ако је понудилац нагласио у понуди да је
намењена само понуђеном, овлашћење је непреносиво, чак и ако није реч о уговору intuitu
personae.
Насупрот томе, преносиво је, ако је тако изричито или прећутно одредио понудилац у
самој понуди.Изјава воље трећег лица да прихвата нечију туђу понуду важи као нова
понуда упућена понудиоцу;
2. Прихватање понуде мора бити подударно са понудом. Подударност значи да понуђени
треба у свему да се сагласи са садржином понуде. У понуди је наведена целокупна
садржина будућег уговора, уколико је реч о именованом уговору или само минимум
садржине који је потребан за настанак уговора. Ако су се стране споразумеле о битним
елементима, а неке споредне оставили за касније, тада се сматра да је уговор у погледу
битних елемената закључен. Ако се о тим споредним елементима касније не споразумеју,
уредиће их суд, водећи рачуна о претходним преговорима, о утврђеној пракси између
уговорника и о обичајима (чл. 32, ст. 2). Понуђени изјавом не може унети никакве измене
или допуне. Ако изјава о прихватању није садржински идентична понуди, сматра се
одбијањем понуде и формулисањем противпонуде (чл. 41).
Ипак, постоје неки додаци који не нарушавају подударност. Да би они имали такав
карактер, неопходно је да буду незнатни. На прихватање не утиче ни ако понуђени изјави
своју сагласност, али изрази незадовољство јер су услови уговора неповољнији него што
је могао да очекује, као и ако приликом прихватања изрази неке своје наде и жеље. Овакав
прихват назива се "гунђајући";
3. Прихватање мора да садржи намеру закључења уговора. Она означава да је изјава воље
управљена на закључење уговора и да је понуђени одлучио да прихвати правна дејства
која ће из уговора проистећи. Ако би понуђени у својој изјави поставио неки услов од ког
доводи у зависност своје прихватање, то представља нову понуду;
4. Прихватање мора бити благовремено - мора да буде учињено у року, тј. достављено на
адресу понудиоца пре истека рока који је понудилац одредио у понуди или који је
прописан законом. Ако је изјава стигла након истека рока, онда је понуђени задоцнио са
прихватањем и то се сматра новом понудом.Од задоцнелог прихватања треба разликовати
задоцнело достављање прихватања, када је изјава била учињена у року, али је стигла
понудиоцу после истека. У том случају, важи као прихватање, али понудилац може
изјавити да се, због кашњења, више не сматра везан понудом, одмах или првог наредног
радног дана (чл. 43).
5. Прихватање је, начелно, неформално - опште правило је да изјава о прихватању може
бити учињена у било ком облику. Међутим, она мора бити дата у нарочитој форми, када је
то предвиђено законом или споразумом страна.
Начин прихватања понуде: Прихватање понуде се, по правилу, чини активним
понашањем, непосредно или посредно. Непосредно, понуђени то обично чини вербално
или неким опште усвојеним знацима или гестовима (нпр. климање главом, потпис, итд.).
Посредно је прихватање конклудентним радњама - понашањем чија непосредна сврха није
да се изјави воља ради постизања правног дејства, али из кога се посредно може
закључити да понуђени њиме изражава одређену вољу (нпр. неко прими књигу коју није
наручио и почне да је чита и подвлачи). За оцену да ли је једно понашање пристанак на
понуду није пресудно само схватање понуђеног, већ схватање које о том понашању може
да има разумно лице, узимајући у обзир околности у којима је поступак предузет и на
основу животног искуства.
ЗОО наводи неке од најважнијих случајева конклудентних радњи, односно садржи
правило по коме је понуда прихваћена и када понуђени пошаље ствар или плати цену, као
и када учини неку другу радњу која се на основу понуде, праксе утврђене између страна
или обичаја може сматрати као изјава о прихватању. Слање ствари или плаћање цене
сматрају се најчешћим случајевима конклудентних радњи. Из тога се види да се често
преплићу акт прихватања понуде и акт извршења обавезе.
Лице које предузима конклудентну радњу може јој одузети значење саглашавања са
понудом, али то мора урадити изричитом изјавом, што се назива ментална резерва или
протест. Да би протест могао да произведе правно дејство, он мора бити учињен пре
предузимања конклудентне радње или истовремено са њом.
Трећи начин да се понуда прихвати је ћутањем. Понуда не може никад бити изражена
ћутањем, али прихватање долази у обзир. У свакодневном животу, ћути онај ко се
уздржава од говора, али он може предузимати активности из којих се, према околностима,
може закључити каква је садржина његове воље. Ћутање у праву је потпуно пасивно
стање, на основу кога се не може извести никакав закључак о намерама. Међутим, у
уговорном праву, постављено је опште правило да ћутање понуђеног НЕ значи
прихватање. ЗОО то изричито прописује. Вреди напоменути да се често дешава да у
понудама стоји клаузула да, уколико се понуда не одбије, сматраће се да је прихваћена "рекламни трикови". ЗОО забрањује овакве клаузуле, а према ЗЗП-у, ненаручена пошиљка
се сматра безусловним поклоном.
Ћутање као знак прихватања: Постоје изузеци од општег правила, када се понуда сматра
прихваћеном и ћутањем. Неки су предвиђени правилима о посебним именованим
уговорима, док се о једном од њих говори у општем делу ЗОО:
(1) ако између понудиоца и понуђеног постоји стална пословна веза поводом одређене
робе, сматраће се да је понуђени прихватио понуду, ако је није одмах или у остављеном
року одбио (Овај услов подразумева трајност и учесталост послова између њих. Трајност
подразумева да је понуђени једно извесно време испоручивао одоговарајућу робу на
основу поруџбина које му је наручивао понудилац. То време не мора бити нарочито дуго
ако су поруџбине биле честе. Сталност пословне везе мора постојати у погледу одређене а
не било које робе,
Постојање у конкретном случају поруџбине одређене количине робе коју понуђени
производи или којом тргује или постојање налога за извршење одређене услуге чијим
вршењем се иначе понуђени бави, производња/трговина робом/обављање услуга јесу
пословна делатност понуђеног). Исто тако, (2) лице које се понудило другом да извршава
његове налоге за обављање одређених послова, као и лице у чију пословну делатност
спада вршење таквих налога, дужно је да изврши добијени налог, ако га није одмах
одбило.
Што се тиче изузетака предвиђених у одредбама о именованим уговорима, ту спадају:
1. Изузетак код уговора о осигурању- уговор са алеаторним карактером. Осигурање се по
правилу закључује тако што уговорници потпишу полису осигурања или листу покрића.
Полиса осигурања је писани документ у коме се наводе уговорне стране, осигурана
ствар/лице, ризик обухваћен осигурањем, његово трајање, период покрића, свота
осигурања, итд. Листа покрића је исправа која се користи као доказ о склопљеном уговору
о осигурању. Садржи најосновније податке и служи као привремена замена за полису.
Други начин да се закључи уговор је да осигураник упути писмену понуду - ако она не
одступа од услова под којима осигуравајућа организација врши осигурање, сматраће се да
је осигуравач понуду прихватио, ако је није у одређеном року одбио. Тај рок је обично 8
дана, односно 30 дана, ако је неопходно извршити одређене прегледе (нпр. преглед
здравља);
2. Изузетак код уговора о налогу. Постоје опречни теоријски ставови о томе да ли и када
уговор о налогу може бити закључен ћутањем:
а. Према једном теоријском схватању, изузетак од правила прописан је и код уговора о
налогу. Код овог уговора се једно лице (налогопримац) обавезује да, за рачун другог лица
(налогодавца), предузме неки правни посао. Налогопримац може бити било које пословно
способно лице.
Међутим, најчешће се у тој улози појављује лице које се вршењем туђих послова бави као
својим занимањем. ЗОО је прописао да, уколико професионални налогопримац неће да
прихвати налог, дужан је да о свом одбијању обавести другу страну. Уколико то не чини,
одговараће за штету коју та страна претрпи.
Према присталицама овог теоријског схватања, правило које уређује дужност
професионалног налогопримца да обавести другу страну о одбијању налога треба
разумети као правило које уређује прећутно закључење уговора о налогу. Ако
налогопримац није без одлагања обавестио налогодавца да не прихвата налог, сматра се да
је уговор закључен. Обавеза надокнаде штете је само последица неиспуњења обавезе из
прећутно закљученог уговора;
б. Према другом теоријском схватању, поменуто правило не уводи изузетак од општег
правила.
Пропуштање професионалног налогопримца да, без одлагања, обавести другу страну да не
жели да прихвати понуду налога, не сматра се прихватањем и нема за последицу
закључење уговора.
Истиче се да је ситуација другачија ако се налогопримац и налогодавац већ налазе у
сталном пословном односу приликом извршавања налога, али у том случају је реч заправо
о изузетку предвиђеном у општем делу ЗОО.
3. Изузетак код уговора о закупу. Реч је о прећутном обнављању закупа - када по истеку
рока на који је уговор био закључен, закупац настави да употребљава ствар, а закуподавац
се не противи, сматра се да је закључен нови уговор неодређеног трајања, под истим
условима. Закуподавац га, ако хоће, може отказати увек. У погледу закуподавца, треба
разликовати две ситуације:
а. У првој, он прима закупнину или на други начин изјављује своју вољу да и даље буде у
уговору са закупцем. Ово представља конклудентну радњу и он тада, заправо, не ћути;
б. Друга ситуација је она у којој закуподавац не прима закупнину - једино у том случају
радило би се о изузетку од правила да ћутање не значи прихватање понуде.
4. Према Скици, и уговор о поклону је могао бити закључен ћутањем.
Осим ових изузетака, у теорији се наводе још неки:
1. Изузетак који је одређен обичајем - ако у одређеној области пословних односа постоји
обичај да се на понуду не мора одговорити;
2. Изузетак је који је утврђен уговором - када стране предвиде да ће ћутање једног
уговарача на понуду другог сматрати као прихватање. Ово је могуће јер је правило о
ћутању у ЗОО диспозитивне природе.
З А Д А Т А К: Сваке недеље, Јелени, власници кафетерије, добављач доставља 200
литара имлек крављег млека и 100 литара алпро бадемовог млека. Достава се обавља
сваког понедељка рано ујутру. Овог понедељка, уз фактуру достављач је оставио поруку:
На тржишту се тренутно не може наћи бадемово млеко, па сам ти уместо тога испоручио
сојино.
Ако
ти
не
одговара,
јави
ми
до
сутра
ујутру.
-Да ли се може сматрати да је понуда прихваћена ћутањем? Јелена се јавила после З дана и
рекла да не жели да плати за сојино млеко. Добављач је на то одговорио да јој је оставио
рок у коме је могла да одбије да прими то млијеко, што није урадила. —Не може се
сматрати да је понуда прихваћена ћутањем, овде постоји стална пословна веза, али не у
погледу сојиног, него бадемовог млека —није идентична роба. *ово је важно, често долази
на испиту
З А Д А Т А К: Свестан да му истиче регистрација за Порше, Богдан оде у агенцију која
се бави регистрацијом возила. Како је била велика гужва, а он је имао обавезе, реши да
једноставно остави потребну документацију, своје контакт податке и новац на сред стола
запосленог у агенцији и оде. Након недељу дана, Богдан схвати да му кола и даље нису
регистрована, па тужи агенцију. Да ли се овде може сматрати да је агенција прихватила
понуду, односно да је уговор закључен? —Овде је агенција лице које се понудило другом
да извршава налоге за обављање одр. послова; ако агенција није желела да обави посао за
њега, требало је да га позове и да каже да не може да закључи тај уговор. У овој ситуацији
се уговор може сматрати закљученим.
ВРЕМЕ ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА
Време закључења уговора је тренутак у времену у коме је постигнута сагласност
воља понудиоца и понуђеног. Тачно утврђивање тог момента има велики значај:
• Од часа закључења, уговор почиње да производи правна дејства. У том тренутку настају
обавеза дужника и право повериоца на чинидбу;
• Од часа закључења почињу да теку извесни рокови, нпр. рок од једне године за
подношење захтева за поништење због прекомерног оштећења или рок од 3 године за
поништење рушљивог уговора. Од тог часа почињу да теку и рокови које су саме стране
предвиделе, попут рока за извршење обавеза из уговора;
• Питање тачног момента закључења уговора од значаја је и у случају да дође до пропасти
предмета уговора. Нпр. ако је, у часу закључења уговора о продаји, ствар о којој је уговор
већ пропала, он не производи правно дејство;
• Ако дође до сукоба закона у времену, поставља се питање који је закон важио у време
закључења уговора. Правило је да се на правне односе примењују решења из закона који
је био на снази у време кад је правни однос настао, што потиче из уставног начела о
забрани ретроактивности;
• У трговинском праву, води се рачуна о моменту закључења уговора у случају кад је
отворен стечај над имовином дужника - понуде учињене дужнику или понуде које он
учини другима, које нису прихваћене до дана отварања стечајног поступка, престају да
важе даном његовог отварања.
О времену закључења уговора постоје различита становишта. Њих објашњавају неколико
теорија:
1. По теорији изјаве (емисије), уговор је закључен у моменту када понуђени прихвати
понуду, односно на било који начин изјави вољу да је прихвата. Ако се уговор закључује
посредством кореспонденције између одсутних лица, онда се за моменат закључења узима
тренутак када понуђени потпише писмено којим изражава свој пристанак на понуду.
Идеја је да се сагласност воља постиже оног тренутка када понуђени прихвати понуду, без
обзира на то да ли је понудилац сазнао за прихватање. Овој теорији се замера да изазива
знатне тешкоће у пракси. Компликације су повезане са одговором на питање како
утврдити да ли је понуђени заиста донео одлуку да прихвати понуду и како доказати када
је учинио такву изјаву;
2. По теорији отпослања (експедиције), уговор се сматра закљученим кад понуђени преда
изјаву о прихватању понуде пошти. Добра страна ове теорије је што отклања неизвесност
коју у себи носи претходна теорија, јер се једноставно може доказати датум закључења
Лоша страна је у томе што не отклања могућност да понуђени и даље утиче на садржину
своје изјаве. Он, и након предаје пошти, још има могућност да прихват лиши правног
дејства, тако што ће изјаву о повлачењу прихватања неким бржим средством
комуникације доставити понуђеном;
3. По теорији сазнања (информације), уговор је закључен у тренутку када понудилац сазна
да је понуђени прихватио понуду. Идеја на којој се заснива ова теорија је да за закључење
уговора није довољан прост сусрет воља, већ је потребно да и понудилац има свест о томе
да је до сагласности дошло. Приговор који се упућује овој теорији заснован је на
тешкоћама у доказивању момента у коме је понудилац сазнао да је понуђени прихватио
понуду;
4. По теорији пријема (рецепције), уговор је закључен у моменту кад понудилац прими
изјаву понуђеног да прихвата понуду. Ова теорија представља прецизирање ставова
теорије сазнања. Добра страна је у томе што моменат пријема писма или телеграма којим
је понуда прихваћена није тешко утврдити. Ово становиште прихваћено је у
законодавству и пракси највећег броја земаља, па и у нашем (чл. 39). Међутим, ако се
уговор закључује прихватањем налога, сматра се да је склопљен у тренутку кад је понуда,
односно налог стигао понуђеном (чл. 42, ст. 5);
5. Једна од теорија сматра да, при одређивању момента закључења уговора, треба да буде
меродавна заједничка намера страна. У истраживању заједничке намере треба применити
опште принципе тумачења и, узимајући у обзир природу уговора и околности под којима
је закључен, утврдити у ком моменту је постигнута сагласност воља. Ако се ни тако не
може прецизно утврдити моменат закључења, онда га треба одредити према обичају који
влада у одређеној средини или према правичности. Дакле, не треба установљавати
никакво законско правило, већ уколико се моменат закључења не може одмах утврдити,
суд то треба у сваком конкретном случају учинити, примењујући наведене критеријуме.
МЕСТО ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА
По ЗОО, местом закључења уговора сматра се место у коме је понудилац имао своје
пребивалиште, односно боравиште или седиште, у тренутку кад је учинио понуду
(чл. 31, ст. 2). Исти став имале су и Опште узансе. "Место одређује форму" (locus regit
actu) - по њему се одређује меродавно национално право, као и надлежност суда који
одлучује о спору између уговорника. Ово правило важи и у случају сукоба регионалних
закона унутар исте државе.
МАНЕ
ВОЉЕ
Сагласност трећег за закључење уговора:
За закључење уговора је потребно да две стране изјаве воље које су узајамне и подударне.
Међутим, у неким случајевима законом се захтева да уз изјаву воље једне стране још неко
лице изрази свој пристанак када је то потребно да би се заштитили њени интереси.
Пристанак трећег може бити потребан пре него што дође до сагласности, и у том случају
пистанак трећег је дозвола за закључење уговора. Понекад закон прописује да је
пристанак трећег потребан када је уговор већ закључен. У том случају пристанак је
одобрење.
За шта је потребан пристанак трећег? Најчешће се захтева за уговоре које релативно
уговорно неспособна лица не могу самостално да закључе. Њихова изјава треба да буде
допуњена изјавом родитеља или старатеља. Изјава родитеља или старатеља је према ЗОО
одобрење. Посматрана сама за себе, она је правни посао и на њу се примењују правила о
правним пословима. То значи да би родитењи или старатељи могли да траже поништење
услед заблуде или ако постоји неки други разлиг за ништавост уговора. Због одсуства
одобрења, релативно уговортно неспособно лице може после стицања пословне
способности да тражи поништење уговора. Међутим, сауговорник релативно уговорно
неспособног лица не може да тражи поништење. Он може да одустане од уговора ако није
знао да лице које му је упутило понуду или које треба да прихвати понуду нема потребну
пословну способност која се тражи за пуноважност уговора или је био преварен о томе да
су родитељи односно старатељ дали сагласност. Сауговорник може и да их позове да се
изјасне да ли одобравају уговор који је закључило релатвно уговорно неспособно лице.
Ако уговор одобре, одобрење има ретроактивно дејство тако да се сматра и производи
дејства од моммента када је постигнута сагласност воља. Уколико пак одбију да дају
одобрење или се поводом позива не изјасне у року од 30 дана сматра се да сагласност
воља није постигнута и да уговор није закључен.
Пристанак трећег се тражи и за уговоре којима родитељи као законски заступници детета
располажу покретном имовином детета велике вредности или његовом непокретном
имовином. За закључење тих уговора родитељима је потребна сагласност органа
старатељства. Та сагласност може бити претходна или накнадна. Родитељима се оставља
слобода да затраже дозволу пре него што закључе уговор или одобрење након што је
уговр већ закључен. Сагласност органа старатељства потребна је и старатељу када
закључује уговор који превазилази оквире редовног управљања штићениковом имовином
и уговоре којима располаће његовом имовином.
Према Породичном закону, сагласност органа старатељства мора бити претходна. Она има
карактер дозволе коју старатељ мора добити пре него што приступи закључењу. Ако
дозвола не буде дата уговор не настаје.
Сагласност органа старатељства је један управни акт и на њега се у погледу доношења и
услова за важење примењују правила управног права. ЗОО је у чл. 29 ст. 1 прописао да су
дозвола и одобрење у неким случајевима потребни за настанак уговора.
Форма сагласности трећег: ЗОО је увео правило о паралелизму форме уговора и форме
дозволе и одобрења. Дозвола, односно одобрење морају бити дати у облику прописаном за
уговоре за чије се закључење дају. Међутим, изменом ЗОО из марта 2020. увео је једно
одступање од правила о паралелизму форми.
‖Кад се сагласност даје за закључење уговора за који је прописан облик јавно потврђене
(солемнизоване) исправе или јавнобележничког записа, довољно је да потпис даваоца
сагласности буде оверен.‖ (чл. 29 ст.3)
Недостаци сагласности: До недостатака сагласности може доћи због тога што између
изјављене и унутрашње воље постоји одређени несклад, који може бити последица
различитих узрока. Заблуда показује да изјављена воља не одговара унутрашњој, те
представља унутрашњи разлог несагласности воља.
До несклада може доћи и на основу спољног фактора, који је утицао на изјаву једног
уговорника тако да он изјави нешто друго у односу на оно што је стварно желео. У
спољашње разлоге неусклађености воља спадају превара и претња.
- Мане воље постоје када постоји неки недостатак који се тиче сагласности воља.
Понуда и прихват понуде су нам те воље о којима причамо, али оне морају бит изјављене
на сходан и дозвољен начин, даље, једна има обележје предлога, а друга прихвата, и оне
не смеју имати недостатке, односно мане.
По правилу, унутрашња воља одговара изјављеној вољи. Речи служе да бисте изјавили оно
што сте желели, замислили. Али, у одређеним случајевима, унутрашња воља и изјављена
воља се не поклапају. Тада се поставља питање којој од њих дати предност.
Да ли наш закон прихвата теорију изјаве или теорију воље? —У начелу теорију изјаве, али
кориговану теоријом воле. У суштини ниједан правни поредак се изричито не изјашњава
или за теорију изјаве, или за теорију воље, већ увек имамо једну са примесама друге.
*члан 99 300 —законодавац каже да треба истраживати заједничку намеру уговарача, и
одредбу разумети како то одговара начелима облигационог права утврђено овим законом,
дакле закон ипак даје одређени значај воли странака и то видимо из те одредбе, и наравно
и код мана воље.
Мане воље у нашем праву су: 1. заблуда 2. превара 3. принуда
ЗАБЛУДА
Није дефинисана у ЗОО, а у науци се под заблудом сматра погрешна представа о
чињеницама релевантним за закључење уговора, која је формирана и одржавана у свести
једног уговорника, без утицаја другог уговорника или неког трећег лица.
Постоји неколико врста:
1. О природи уговора - погрешна представа о врсти уговора који се закључује (нпр. један
уговорник мисли да му други поклања ствар, а у ствари му је продаје);
2. О предмету уговора - погрешна представа о ствари, чињењу или нечињењу о коме је
уговор (нпр. када неко мисли да купује аутентично уметничко дело, а купује копију која
нема уметничку вредност);
3. О каузи (основу) - тиче се правног разлога због кога је неко закључио уговор (нпр.
осигурана ствар се поново осигура, у погрешном уверењу да је ранији уговор престао);
4. О супстанци - постоји онда када неко има погрешну представу о материји из које је
састављена нека ствар или о неком другом својству те ствари, које је на њега одлучујуће
утицало да закључи уговор;
5. О мотиву - постоји када неко стекне погрешну представу о чињеници која га је
побудила да закључи уговор (нпр. државни службеник, у очекивању премештаја у други
град, купи у том граду стан, а испостави се да премештаја нема);
6. О личности - представља погрешну представу о идентитету другог уговорника. Јавља
се код оних уговора који се закључују с обзиром на својства личности, попут уговора о
делу или пуномоћству;
7. О праву - реч је о погрешној представи о неком правном правилу, које је одлучујуће
утицало на једног уговорника да закључи уговор (нпр. лице закључи споразум са другим о
висини накнаде за штету коју му је проузроковало, верујући да је одговоран за штету,
премда његова одговорност не постоји);
8. О рачунском податку - то је погрешна представа о резултату неке математичке
операције (нпр. неко узме кредит од банке верујући да је месечни износ рате који
отплаћује нижи од оног који је уговорен).
С обзиром на њихов значај, заблуде се могу поделити на заблуде-препреке и битне
заблуде. Заблуде - препреке спречавају да до сагласности воља дође. Ту спадају заблуда о
природи уговора (нпр. верујете да сте закључили уговор о продаји, а заправо је уговор о
поклону), о предмету (нпр. мислите да купујете стан на 2. спрату а у ствари купујете стан
на З. спрату) и о каузи (нпр. осигуравамо кућу која је већ осигурана). Последица је
искључење настанка сагласности. ЗОО правило о заблудама-препрекама садржи под
насловом „Неспоразуми―.
Битне заблуде су оне које могу, али не морају да утичу на пуноважност уговора. Називају
се још и битне заблуде у ужем смислу. Оне уговор чине рушљивим. У присуству неке од
њих, сагласност воља постоји, макар и привидно, али уговор може бити поништен ако
страна у заблуди то захтева. Према ЗОО, у ову групу спадају:
1. Заблуда о битним својствима предмета - под овиме се некада подразумевала само
материја од које је предмет сачињен. Данас се појам битног својства схвата све
субјективније, те се узима да је релевантно свако својство предмета које је одлучујуће
утицало на једног уговорника да закључи уговор, тако да га он не би закључио да је знао
да се налази у заблуди;
2. Заблуда о личности, ако се уговор закључује са обзиром на лице и његова лична
својства - под овом заблудом треба подразумевати погрешну представу о идентитету
неког лица, као и заблуду о неком његовом особеном својству, попут племенитости,
привржености, доброте, оданости и сл. Управо та својства се најчешће узимају у обзир код
закључења доброчиних уговора;
3. Заблуда која се односи на било коју околност која се по обичају у промету или по
намери страна сматра битном, тако да страна која је закључила уговор не би то учинила
да је за праву садржину тих околности знала;
4. Заблуда о мотиву код доброчиних уговора (код теретних, мотив не улази у састав
каузе) - ако се односи на мотив који је био одлучујући за једну страну да закључи уговор.
Заблуда је битна ако се односи на 1. битна својства предмета (error in substantia), 2.
на лице са којим се закључује уговор (ако се закључује с обзиром на то лице) (error in
personae), као и 3. на околности које се по обичајима у промету или по намери
странака сматрају одлучним, а страна која је у заблуди не би иначе закључила
уговор такве садржине. (чл. 61. ЗОО) + Заблуда о мотиву код доброчиних уговора!
Када постоји битна заблуда, оштећена страна може да се на њу позове и захтева
поништење уговора. Међутим, ако се страна нашла у заблуди јер се није, приликом
закључења уговора, понашала са оном пажњом која се захтева у правном промету, она је
скривила сопствену заблуду и не може се на њу позивати. То је неизвињавајућа заблуда.
Осим тога, на заблуду се страна не може позвати ни када је друга страна спремна да
уговор изврши као да заблуде није ни било.
РОК ЗА ПОНИШТЕЊЕ: Поништење може да се захтева у року од 3 године од дана
закључења уговора (објективни рок), односно годину дана од дана сазнања за
заблуду/разлог рушљивости (субјективни рок). Ако суд изрекне поништење, наложиће
страни која се налазила у заблуди да другој страни надокнади штету која ова трпи услед
поништења, сем уколико је друга страна била несавесна. Овде се ради о врсти
предуговорне одговорности за штету. Накнада претрплене штете се састоји у накнади
негативног уговорног интереса, што значи да се накнадом штете сауговорник доводи у
ону позицију у којој би био да уговор уопште није закључен.
Дакле, код заблуде нам је битно:
1. да је заблуда битна
2. да је у законом прописаном року (З године —објективно, година-субјективно)
З . да је заблуда извињавајућа —да је странка морала да поступа са одређеним степеном
пажње у време закључења уговора (не можемо да се позивамо на заблуду ако купимо неки
парфем од уличног продавца за 500 динара, и онда дођемо кући и видимо да тај парфем
није оригинал, јер све је указивало на то да тај парфем није оригинал —таква заблуда није
извињавајућа).
*врло је важно запамтити да ако је заступник у заблуди, да се такође сматра да је и
заступани у заблуди.
ПРЕВАРА
То је квалификована заблуда и постоји када једна страна у уговору изазове заблуду,
односно погрешну представу код друге стране или је у постојећој заблуди одржава, у
намери да је наведе на закључење уговора. Превара представља или довођење у заблуду
или одржавање у заблуди, али од стране другог лица Да би превара постојала, потребно
је да буду испуњене две групе услова. Једна група тиче се сауговорника преварене стране,
а друга самог превареног уговорника.
1. На страни сауговорника преварене стране потребно је да постоје три елемента –
(А) материјални, који се односи на понашање те стране; материјално, превара може бити
учињена на три начина: (А1) радњом сауговорника, (А2) изјавом воље и (А3)
прећуткивањем. Затим (Б) субјективни – вољни и (В) Узрочна веза између преваре и
изјављене воље.
А. Материјални елементи - чињење или пропуштање које доводи до формирања или
одржавања заблуде - каже нам да нешто јесте, а у ствари није тако или пропусти да нам
каже нешто што је иначе битно.
А1. Превара се чини радњом сауговорника када је тај сауговорник предузео одређене
радње које су усмерене на то да код друге стране створе погрешну представу (нпр.
продавац аутомобила преудеси бројчаник за километражу, тако да показује мању од оне
коју је аутомобил стварно прешао – „Ма возила га баба само до пијаце недељом―).
А2. Превара се чини изјавом када сауговорник превареног износи неку тврдњу за коју зна
да је неистинита, у намери да другога наведе да са њим закључи уговор.
Међутим, постоје и неке тврдње које не одговарају истини, али се, ипак, не сматрају
преваром (нпр. дозвољено је да трговац хвали своју робу, и да у том хвалисању има
претеривања, али да оно не прелази одређену границу).
А3. Прећуткивање у смислу преваре значи сакрити од сауговорника неку чињеницу за
коју се зна да за њега може бити интересантна и да може утицати на његову одлуку да
закључи уговор (нпр. власник продаје земљиште и зна да на том земљишту није
дозвољена градња, а купац га купује не знајући за такву забрану, при чему га продавац о
томе не обавештава). Субјективни елемент на страни сауговорника је његова намера да
преварену страну наведе на закључење уговора.
Б. Друга група услова тиче се преварене стране. Превара мора да изазове заблуду или да
одржи заблуду у којој се преварена страна већ налази и то мора вити СВЕСНО И
НАМЕРНО. Заблуда се може односити на било коју околност која је од значаја за
закључење уговора. За разлику од заблуде, превара утиче на пуноважност уговора чак и
када заблуда није битна. То је последица начела fraus omnia corrumpit („превара све
квари―).
В. Узрочна веза: Значи да сте ви вашу вољу изјавили у правцу закључења уговора управо
због тога што сте преварени. Да сте знали за право стање ствари, ви не бисте закључили
уговор. Са друге стране, ако овај услов не постоји, ако немамо узрочну везу, имамо
случајну превару. То је превара без које сам уговорник би свакако закључио уговор. У
случају преваре, уговор остаје пуноважан. С тим што би овде постојало право на накнаду
штете, ако је преварено лице претрпило неку штету услед те случајне преваре. Али,
најбитније је запамтити да су правне последице случајне преваре такве да уговор остаје
пуноважан. *ово је често питање на испиту
ОД КОГА ПОТИЧЕ ПРЕВАРА? Превара може потицати од 1. сауговорника, 2. од трећег
лица. Ако потиче од 1. сауговорника, онда право преварене стране да захтева поништење
није ограничено. Када потиче од 2. трећег лица, онда се мора водити рачуна о савесности
сауговорника преварене стране као и о врсти уговора. Ако је уговор теретан, е тада
превара утиче на сам уговор само ако је ваш сауговорник знао или морао знати за превару.
Преварена страна ће имати право да захтева поништење теретног уговора само под
условом да је њен сауговорник знао или морао знати за превару. Овај услов се не
поставља код доброчиних уговора - Ако је уговор доброчин, ви ћете имати право да
захтевате поништење таквог уговора јер сте преварени, без обзира на то је ли ваш
сауговорник знао за превару, или не.
ПРАВНА ДЕЈСТВА ПРЕВАРЕ: Превара је разлог за релативну ништавост уговора.
Право да захтева поништење има преварена страна, а РОК је годину дана од сазнања за
превару, односно 3 године од закључења уговора (исто као и код заблуде).
Такође, преварена страна има право да захтева накнаду претрпљене штете. Накнада штете
се може захтевати независно од поништаја уговора.
ПРЕТЊА
Претња се разликује од преваре и заблуде по томе што уговорник који је жртва претње зна
да не жели да закључи уговор, али осећа присилу због које нема никакву слободу избора и
зато изјављује вољу за закључење. Претња (vis compulsiva) се дефинише као психичка
или морална принуда која се састоји у томе што се другоме ставља у изглед неко зло.
Таква претња разликује се од физичке принуде (vis absoluta), која се врши насиљем над
личношћу или имовином. Ове две ситуације, пак, треба разликовати од ситуације у којој
се не може рећи да воља за закључење уговора уопште постоји (нпр. кад неко туђом
руком, као средством, потпише уговор).
ПРЕТЊА ЈЕ САМО АКО УТИЧЕ НА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА, А НЕ НА ИЗВРШЕЊЕ
ОБАВЕЗА ВЕЋ ЗАКЉУЧЕНОГ УГОВОРА!!!
*често на испиту буде питање — уговор закључен услед физичке принуде се може
поништити у року од ... и онда треба да закључимо да је то нетачно, јер ово није питање за
психичку принуду, већ за физичку — уговор није ни настао.
ЕЛЕМЕНТИ ПРЕТЊЕ: Да би била правно релевантна, претња мора да буде:
1. усмерена или ка физичким лицима или ка имовинским добрима. Физичко лице према
коме се претња испољава може да буде сауговорник, али и неко треће лице, које притом
не мора да буде блиско сауговорнику.
2. претња треба да буде таква да изазове оправдани страх код друге стране. Страх је
оправдан ако се из околности види да је озбиљном опасношћу угрожен живот, тело или
друго значајно добро сауговорника или трећег лица. Оправданост страха цени се према
конкретним околностима.
3. Најзад, треба да буде недопуштена, односно противправна, или противно моралу (или
злоупотреба права!)! Не сматра се недопуштеном присила која произлази из тога што неко
врши своје право, осим ако није реч о злоупотреби. Злоупотреба постоји не само ако
постоји намера да се другом нанесе штета, већ и ако се неко право врши противно циљу
због којег је законом признато. Али такође и сам циљ радња може бити дозвољена и са
становишта јавног поретка, и са становишта принудних прописа, и са становишта морала,
али ако се у конкретном сл. таквом радњом постиже недозвољен циљ, сматра се такође да
је претња недопуштена - ради се о ситуацији када уговорник злоупотребњава своје право;
ПРИМЕР: имамо 2 комшије и један хоће да примора другог да му буде јемац приликом
закључења уговора о кредиту са банком. И сад он прети свом комшији да, ако он не
пристане да буде јемац, да ће позвати геометра да утврди да је овај својом оградом зашао
у његово двориште. Он би иначе имао право да покрене ванпарнични поступак за
утврђивање међа, али у конкретном сл. он то своје право злоупотребљава
4. претња мора одлучујуће да утиче на изјаву воље (исто као и код преваре, да се
уговорник коме је запрећено баш због те пријетње одлучио на закључење уговора)
За поништење уговора овде нам није важно да ли је сауговорник за претњу знао или не.
Али, код накнаде штете је важно, јер ако принуда потиче од З. лица, а принуђени жели да
поништи уговор, онда ie он дужан да накнади штету свом сауговорнику.
1. З А Д А Т А К; Урош потиче из патријахалне породице. Завршио је факултет и
испланирао је да се пресели у иностранство, где му је понуђен добро плаћен посао. Али,
деда изрази жељу да са Урошем закључи уговор о доживотном издржавању. Из
страхопоштовања према деди, Урош потпише уговор. Да ли је такав уговор пуноважан
или је реч о психичкој принунди? —Уговор је пуноважан, страхопоштовање није
оправдан разлог.
2. З А Д А Т А К: Растко и Вук закључе уговор о зајму са каматом. Вук не врати Растку
новац у договореном року. Растко му прети да ће, ако му овај не врати новац у најкраћем
року:
а) Тужити Вука суду за неиспуњење уговорне обавезе
б) Поднијети тужбу кривичном суду јер му је Вук недавно нанио лаку телесну повреду.
Да ли је овде реч о претњи? —Овде није реч о претњи у смислу о којем смо говорили, јер
је овде већ закључен пуноважни уговор, а то што му овај прети, то је већ на терену
извршења.
*водити рачуна да ли је уговор већ закључен или није. Претња у смислу 300 мора
утицати на формирање одлуке уговорника да уговор закључи.
Уговор је због претње рушљив, а поништење може тражити страна која је уговор
закључила под претњом. Рок за поништење је годину дана од момента престанка претње
(није од момента сазнања, већ од момента престанка!), односно 3 године од дана
закључења уговора. Код претње поништај уговора није услов за захтевање накнаде штете,
као ни код преваре!
ПРЕДМЕТ УГОВОРА
Предмет нам одговра на питање — на шта се дужник обавезује? Предмет уговора јесте
одређена чинидба или престација. Дужник се обавезује на одређену чинидбу или
престацију, и та чинидба се састоји у давању/чињењу/нечињењу/трпљењу.
Уговор може да има 1 или више предмета. Једнострано обавезујући уговори имају 1
предмет. Код двострано обавезних уговора, свака страна дугује најмање по једну чинидбу,
па зато и уговор има најмање два предмета (нпр. уговор о продаји има за предмете пренос
права својине на ствари и предају суме новца). Сама ствар на коју се чинидба односи у
пракси се назива, такође, предметом уговора, али она није предмет уговора у теоријском
смислу, већ предмет чинидбе.
Предмет уговора мора бити:
1.могућ
2. допуштен
З. одређен или одредив
4. да задовољи неки повериочев имовински или неимовински интерес
У супротном, уговор је ништав. Прецизније, теоријски посматрано такав уговор би био
непостојећи јер му недостаје 1 елемент, али наш ЗОО не прави разлику између ништавих и
непостојећих уговора. Кад се предмет уговора састоји из предаје ствари, захтеви који се
постављају предмету важе и за саму ту ствар.
1. ОДРЕЂЕН: Предмет је одређен ако се тачно зна шта дужник дугује. Ваљало би да
чинидба буде одређена у погледу врсте, количине, квалитета, места, времена и начина
извршења, али је довољно да се уговорне стране споразумеју о битним елементима
уговора. Стране могу предмет одредити А) посредно и Б) непосредно (индивидуално).
А) Непосредно одређивање предмета подразумева, када је у питању индивидуално
одређена ствар, да у уговору буду наведени сви подаци који индивидуализују предмет,
тако да се отклања свака неизвесност између страна. Ако је ствар индивидуално одређена,
да ли ће предмет бити одређен зависи од конкретног случаја (рецимо, ако се продаје стан,
мора бити наведено у уговору —адреса, квадратура, број из катастра и сл.). Ако је реч о
ствари одређеној по роду, предмет је непосредно одређен ако су стране одредиле врсту и
количину. Ако стране нису одредиле квалитет, важи правило да се мора предати ствар
средњег квалитета. Али, ако је дужнику била позната намена ствари, дужан је дати ствар
одговарајућег квалитета. Ово међутим не важи када цена није одређена, нити се може
одредити у уговору о привреди. Код класичних уговора, који нису уговори о привреди,
ако ту не одредимо цену, значи да је такав уговор ништав. Са друге стране, ако код
уговора о привреди не одредите цену, ту закон прописује одређена правила. Ако
уговорници код уговора о привреди нису одредили цену, онда се сматра да ће купац
исплатити цену коју је продавац редовно наплаћивао у време закључења уговора, а ако
такве цене нема, онда разумну цену, а то је забраво текућа цена у време закључења
уговора; а ако ни то није могуће, цену ће одредити суд према околностима случаја.
Б) Посредно одређивање предмета подразумева да уговорне стране утврде податке
посредством којих ће се у моменту доспелости обавезе одредити њен предмет (нпр. у
уговору о продаји жита, стране не утврде цену него кажу да ће се она накнадно одредити
према цени која буде важила на берзи житарица на дан предаје). У овом случају, сматра се
да је предмет одредив
Неки уговори су по својој природи такви да могу да имају само одредив предмет - нпр.
генерални уговори. У моменту њиховог закључења, није могуће одредити цену која ће
бити примењена за све време трајања уговора, већ се само одређује метод према којем ће
се утврдити цена за окончане фазе у изградњи неког објекта или за извршене појединачне
периодичне испоруке. О посредном одређивању предмета је реч и када стране одреде неко
треће лице коме оставе да утврди предмет - арбитражни вештак. Треће лице је тада дужно
да савесно и поштено одреди предмет, а ако га не одреди, уговор је ништав. Страна
оштећена одређењем трећег има право да га оспорава и да захтева да предмет уговора
одреди суд.
Поред ових општих, за уговор о продаји важе и нека посебна правила:
1. Када уговорне стране код уговора о продаји у привреди нису непосредно одредиле
предмет (цену), нити су означиле довољно података према којима се предмет може
одредити, купац је дужан да плати цену коју је продавац редовно наплаћивао у односима
са другим купцима, у време закључења тог уговора, а ако се та цена не може утврдити,
купац је дужан да плати разумну цену, односно текућу, тржишну цену, на тржишту у
месту продавца. Ако ни такве цене нема, одређује је суд;
2. Када су продавац и купац препустили одређивање цене неком трећем лицу, а оно неће
или не може да је одреди, стране могу, споразумно, накнадно утврдити цену. Ако се не
споразумеју, сматраће се да су уговорили разумну цену;
3. Када је самим уговором препуштено једном уговарачу да одреди предмет уговора, а
закључује се између појединаца, таква уговорна одредба је недозвољена и читав уговор је
ништав, јер се сматра да предмет није одређен, нити одредив. Међутим, ако се ради о
уговору о продаји у привреди, таква одредба је ништава, али неће бити ништав цео уговор.
Он остаје на снази, а на место ништаве клаузуле ступа диспозитивна норма ЗОО и купац
ће платити ону цену коју је продавац редовно наплаћивао у време закључења уговора, а у
недостатку ње, разумну цену (чл. 466).
Цена се као битан елемент уговора о продаји сматра одређеном и кад је прописана од
стране државних органа. Ако би била уговорена већа цена од прописане, уговор није у
целости неважећи, већ не важи само та одредба, а ако је већ исплаћена уговорена цена,
купац има право на повраћај разлике (чл. 463). Кад накнада за наручени рад уговором није
предвиђена нити законом прописана, исту одређује суд, према вредности рада те врсте,
времену потребном за такав посао и уобичајеној накнади за ту врсту рада.
У неким случајевима, сам закон прописује којим подацима треба да буде означен предмет,
да би се сматрало да је довољно одређен. Тако, према ЗОН-у, из уговора о доживотном
издржавању настаје обавеза примаоца издржавања да преда своју имовину даваоцу, а
имовина обухвата само непокретности. Ако стране желе да уговором буду обухваћене и
покретне ствари, морају их изричито навести у самом уговору.
Цене услуга или ствари одређују се данас једнострано и општим условима пословања.
Захтев да ствар буде одређена, у пракси се поима еластично - погрешно назначење ствари
не шкоди уговору, ако је њен идентитет међу уговорницима неспоран. Ако је уговорено да
једна уговорна страна буде та која ће одредити када ће обавеза бити испуњена, тада други
уговорник има право да затражи од суда да суд одреди примерен рок за тог уговорника да
он испуни своју обавезу.
*правити разлику између ситуација када је предмет, а не рок поверен некон трећем лицу.
1. З А Д А Т А К: Професионални ронилачки тим се обавеже да претражи дно Тихог океана у
потрази за дијамантском минђушом, која је изгубљена на Бора Бори 2011. године. Да ли је овај
уговор пуноважан? —Не, предмет уговора је објективно немогућ.
*имамо и такође практичку немогућност —таква немогућност да се обавеза изврши, која
је иначе могућа да се изврши, али би такво извршење било повезано са несразмерно
великим трошковима (да се извуче неки терет из Тихог океана, зна се где се тај терет
налази, али да би се то урадило, потребна нам је јако скупа опрема, обучени људи, дуго би
трајало, и несразмерно велика средства би била утрошена за такво нешто). Такву
практичку немогућност изједначавамо са објективном немогућношћу.
Такође, може да постоји и економска немогућност —немогућност код које би дужник,
након што изврши обавезу, био практично доведен до инсолвентности таква немогућност
нема правног значаја; иако је уговор такав да би дошло до економске девастације
дужника, такав уговор је пуноважан.
2. З А Д А Т А К: Издавачка кућа откупи од младог писца његов нови роман. У време закључења
уговора, роман још није био написан. Да ли је овакав уговор пуноважан? Шта ако он не напише
роман у уговореном року? —Јесте, ово је продаја будуће ствари. Ако не напише на време,
издавачка кућа ће имати право на накнаду штете по основу уговорне одговорности.
З. З А Д А Т А К: Уна одлучи да купи парфем Армани 75 мл и обрати се познанику Ђорђу који
препродаје парфеме из иностранства. Ђорђе одговори да нема тренутно тај парфем, али да ће
набавити сл. недеље и одредити цену. Уна пристане да купи парфем од њега. Да ли је уговор
закључен? —Није, јер није одређена цена. Одређивање цене се не може поверити једној уговорној
страни, такав уговор је ништав.
2. МОГУЋ: Предмет мора бити могућ, што се односи на фактичку, материјалну
могућност, која се дели на објективну (апсолутну) и субјективну (релативну) и на правну
(допуштеност). За настанак уговора значајна је једино објективна могућност, која
постоји када је реч о чинидби коју је у стању да изврши свако. О објективној
немогућности се говори кад остварење чинидбе не допуштају природни закони. С њом се
изједначавају случајеви у којима је чинидба теоријски могућа, али практично неостварива
(нпр. прстен лежи на дну мора, ако се обавежемо да препливамо Јадранско море, такав
предмет није могућ јер није могућ ни за кога —нико не може да преплива Јадранско
море). Уговор не настаје ако је предмет објективно немогућ. У нашем праву продаја туђе
ствари није уговор чији је предмет објективно немогућ.
Уговор, код нас, не преноси својину, већ је само правни основ стицања (iustus titulus), а за
прелазак права својине потребан је још један моменат (modus acquirendi), односно предаја
ствари на основу уговора, а код непокретности још и упис у регистар непокретности. Због
тога, могуће је да продавац, у моменту закључења уговора, не буде њен власник. Он је
може, до тренутка доспелости обавезе, прибавити и предати купцу. Уколико је не
прибави, то питање ће се расправљати према правилима која уређују неизвршење
уговорне обавезе. Предмет чинидбе продавца може бити и будућа ствар - она која у
моменту сагласности воља не постоји, али стране очекују да ће настати до момента
извршења обавезе (нпр. продаја будуће бербе).
Субјективна немогућност се тиче чинидбе која превазилази снаге и способности
конкретног дужника, па се зове неспособност или немоћ; ако се ми обавежемо да учинимо
нешто што је некоме другоме могуће, али нама није, такав уговор јесте пуноважан - он
настаје и производи правна дејства, али ће страна одговарати сауговорнику за штету (ако
се ја обавежем да некоме држим час из немачког, а не говорим немачки уопште, такав
уговор је пуноважан с тим што ја нећу моћи да извршим своју уговорну обавезу, и
одговараћу по основу уговорне одговорности за штету сауговорнику или лице се обавеже
да наслика портрет, али то не уме).
предмет не мора да постоји у тренутку закључења уговора, али је битно да постоји у
тренутку извршења уговора —код сликара, портрет још не постоји, али ће постојати у
моменту извршења.
Да би уговор настао, потребно је да предмет буде могућ у време закључења уговора. Ако
је предмет уговора постао немогућ после закључења уговора, реч је о накнадној
немогућности испуњења. Она не утиче на настанак уговора, али може утицати на његов
престанак.
Ако за немогућност не одговара ниједна страна, уговор престаје по сили закона, у
моменту наступања немогућности. (нпр. сликар се обавеже да некоме наслика портрет —
тај уговор је настао, пуноважан је; али касније сломи руку —пар дана након што је
закључио уговор; имамо пуноваажан уговор с тим што он није у могућности да га изврши,
али таква немогућност је настала накнадно. У том случају, уговор се раскида по сили
закона —овде се не ради о ништавости уговора, код ништавог уговора од самог старта
нешто није како треба; а овде је потешкоћа настала тек касније). Уколико је немогућ само
део, уговор се сматра пуноважним у погледу могућег дела, ако то одговара
претпостављеној вољи уговорних страна. Деси ли се да чинидба постане касније могућа,
уговор остаје ништав, али ако уговор није требало испунити одмах него у неком будућем
тренутку, тада је он пуноважан, ако је испуњење у том тренутку могуће. Иста је ситуација
кад је уговор склопљен под условом да немогућност која постоји касније отпадне (чл. 48).
Уговор може опстати и зато што уговорници тако желе, па се договоре да дужник преузме
гаранцију за свој дуг - тиме се не обећава чинидба, већ надокнада штете ако чинидба
изостане. Кад је у питању продаја непостојећег потраживања, гаранција се подразумева по
сили закона (чл. 442).
Ништавост уговора због објективне немогућности предмета обавезе повлачи дужност
надокнаде штете само изузетно - ако је дужник обећао чинидбу за коју је знао да је
немогућа или је уз потребну пажњу морао знати. Тада он одговора за штету због веровања
у важност уговора - culpa in contrahendo. Међутим, оштећени нема право на надокнаду ако
је и он, у време склапања уговора, за немогућност знао или морао знати (чл. 108).
У ком ће случају уговор бити пуноважан а предмет је био иницијално немогућ? —У
случају да је уговор закључен под одложним условом или роком.
З А Д А Т А К: Јована и Филип уговоре да она њему прода своју књигу из обл. права за
1000 дин. Филипу одговара цена и уплати јој новац, а договоре се да она њему преда
књигу 10.11.2021. јер тада долази у Београд. Али, Јована не дође у Београд и не преда му
књигу. Данас, 12.11. Јованин стан захвати пожар и књига изгори. Која правила овде важе?
—Јована ће одговарати, јер је у доцњи. У супротном, да она није у доцњи, да је рецимо
9.11. изгорила књига, она не би одговарала, предмет би пропао и самим тим и уговор би
престао. Али, пошто је она у доцњи, једна од последица које она као дужник у доцњи је
одговорност за случајну пропаст ствари.
3. ДОПУШТЕН: Предмет уговора мора бити и допуштен. Недопуштеност се назива још и
правна немогућност. Предмет је недопуштен кад је противан принудним прописима,
јавном поретку и добрим обичајима (чл. 49). Није нужно да сама радња буде недопуштена,
довољно је да се њеним извршењем постиже забрањени циљ. Супротан је принудним
прописима кад га забрањује неки јавни пропис (нпр. добра у општој употреби не могу
бити предмет уговора, изузев уговора о закупу или о концесији) или кад представља биће
неког кривичног дела (нпр. преузимање обавезе на израду лажног новца).
Може бити забрањен и грађанскоправним прописима, попут забране уговора о
наслеђивању, забране уговора о отуђењу будућег наследства или легата коме се неко нада,
забране уговарања дужег или краћег рока застаревања, итд. Према ПЗ, забрањен је уговор
којим се једно лице, које има право на законско издржавање, одриче тог права. Најзад,
предмет уговора може бити забрањен и ако је супротан некој норми уговорног права нпр. закон забрањује да право око кога се води спор буде предмет уговора о продаји
између адвоката и клијента који је том адвокату поверио вођење спора.Ако услови који се
тичу предмета нису испуњени у моменту постизања сагласности воља, такав уговор је
апсолутно ништав (чл. 103). Теоријски посматрано, он је непостојећи. Непостојећи
уговори не испуњавају неки од општих услова за закључење. Ништави, пак, постоје, али
не могу да произведу правно дејство, јер се супротстављају законској норми или јавном
поретку. ЗОО не прави ову разлику и третира их исто.
Правне последице ништавости уговора: *члан 103 и 104 ЗОО
Уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима је
ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у
одређеномслучају не прописује што друго.*врло је зажан став 2: Ако је закључење одр.
уговора забрањено само једној страни, уговор ће остати на снази ако у закону није што
друго предвиђено за одређени случај, а страна која је повредила законску забрану сносиће
одговарајуће последице.
Пример: ви дођете у ресторан после радног времена, након што је он затворен, и они нас
услуже и наплате нам то. Такав уговор је забрањен за ресторан који не може да ради ван
радног времена, али тај уговор остаје на снази с тим што ће ресторан сносити последице
које су прекршајноправне природе. Али са становишта обл. права, такав уговор ће
остати на снази.
Основна последица ништавости је реституција. Свака уговорна страна враћа оно што је
дала другој страни по основу ништавог уговора. Ово је једина санкција уговорима који су
ништави али истовремено и непостојећи са оног теоријског аспекта, дакле оним којима
нешто фали. Али, ако је уговор ништав јер је забрањен, односно јер је противан
принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, тада нам долазе у обзир
још 2 санкције: забрана реституције или давање у корист, односно предаја предмета
општини на чијој територији странка има седиште или пребивалиште (боравиште). Ако
натурална реституција није могућа (нпр. купац је потрошио ствар коју је купио), у том сл.
у обзир долази накнада у новцу —она се цени према ценама у време доношења судске
одлуке. Те две санкције нам долазе у обзир само ако јe проблем у садржини уговора и ако
јe такав уговор противан принудним прописима. јавном поретку или добрим обичајима.
Рецимо, то ће бити случај ако је реч о давању мита, ако је закључен уговор о поклону са
неким недозвољеним циљем, како би поклонопримац нешто учинио. Приликом
одлучивања о санкцији, суд ће водити рачуна о савесности једне, односно обе стране, о
значају угроженог добра или интереса, као и о моралним схватањима.
ОСНОВ УГОВОРА – К А У З А
За означење каузе, ЗОО користи назив "основ". Појам каузе обухваћен је одговором на питање:
"Зашто се једна уговорна страна обавезује?".
У вези с тим, настале су бројне теорије у грађанском праву: ОВЕ ТЕОРИЈЕНЕ БИ ТРЕБАЛО ДА
СЕ УЧЕ!!!
1. Прва теорија је класична, коју је у XVII веку изложио француски правник Жак Дома. Он полази
од тога да је кауза циљ који уговорне стране желе да постигну преузимањем уговорних обавеза.
Тај циљ је истоветан у уговорима које припадају истој врсти. У двострано обавезним уговорима,
кауза обавезе једне стране је обавеза друге - једна страна се обавезује према другој због тога што
се друга страна обавезује према њој. Кад је реч о једнострано обавезним уговорима, кауза изгледа
другачије.
Ако су у питању реални уговори, обавеза настаје само за једну страну и састоји се у враћању
ствари коју је примила. Кад је реч о доброчиним уговорима, односно о уговору о поклону, кауза се
налази у поклонодавчевој намери дарежљивости (intentio liberalis - намера да се другој страни
учини бесплатна корист, односно animus donandi - намера да се другој страни учини поклон).
Захваљујући његовој теорији, појам каузе је ушао у француско право, те је ФГЗ први законик који
ју је уврстио у услове за настанак уговора. Одатле се овај појам раширио у друга права, па и у
наше;
2. У XIX веку, као реакција на класичну теорију, јавља се теорија негације каузе или
антикаузалистичка. Настала је у Белгији и упутила је неколико оштрих критика на рачун класичне
теорије: а. Не може се рећи да је у двострано обавезном уговору обавеза једне стране основ
обавезе друге; Кауза представља елемент који се везује за настанак уговора, док је обавеза нешто
што се везује за дејство, за већ настали уговор. Код реалних уговора, појам каузе је нетачно
изведен - предаја ствари је услов закључења уговора, а не кауза. Код доброчиних уговора, као што
је уговор о поклону, кауза се меша са мотивима, односно побудама за закључење.
Према мишљењу антикаузалиста, код доброчиних уговора такве мотиве није могуће одвојити од
animus donandi;
б. Теорија о каузи је историјски нетачна, јер је у римском праву овај термин означавао сам уговор
из кога настају обавезе за уговорне стране;
в. Са становишта антикаузалистичке теорије, појам каузе је непотребан и може бити замењен
појмом предмета. Тако, код двострано обавезног уговора, ако недостаје кауза, уговор не настаје,
али не због тога што му недостаје основ, већ зато што му недостаје предмет. Исто тако, ако је
уговор ништав, због тога што је кауза забрањена, он је ништав због недозвољеног предмета.
Такође, код доброчиних уговора, појам каузе не објашњава ништа ново, јер све оно што се тим
појмом образлаже, већ је обухваћено појмом animus donandi. Антикаузалистичка теорија је имала
утицај у неким правима, поготово онима која не познају појам каузе, али у оним земљама које
припадају романским правним системима, није имала већег утицаја.
Новија схватања о каузи су врло различита по начину објашњавања разлога због којих се уговорна
страна обавезује. Могу се грубо поделити на:
1. Субјективна схватања, која каузу виде као један психолошки елемент:
а. По екстремном субјективном схватању, она је заправо мотив који опредељује и покреће
уговорника да закључи уговор. То је мотив због ког се једна страна одлучила да закључи уговор и
да на основу њега преузме обавезе. Лоша страна овог схватања је у томе што каузу поистовећује са
било којим мотивом, а у процесу формирања воље, учествује велики број мотива;
б. Друго мишљење у оквиру субјективних схватања је оно по којем је кауза само један, одлучујући
мотив. То је онај мотив који је условио да изјава воље буде управо таква каква је дата. Лоша
страна ове теорије је што се јавља проблем утврђивања који је то један једини одлучујући мотив.
2. Објективна схватања, код којих је кауза заправо економски еквивалент, економска
противвредност коју уговорне стране очекују од уговора и којим се у уговору успоставља
имовинска равнотежа. Код доброчиних уговора се одступило од овог схватања, те се сматрало да
се кауза састоји у одлуци поклонодавца да не тражи никакав економски еквивалент. Код другог,
сличног становишта, код доброчиних уговора, кауза се заправо састоји у негативном имовинском
ефекту за једну страну;
3. Мешовита, објективно-субјективна схватања теже да успоставе компромис:
а. Прва од важнијих мешовитих теорија је од Жака Морија, по којој, приликом одређивања појма
каузе, треба узети у обзир економски еквивалент који се уговором постиже, али и мотиве
уговорних страна. Код двострано обавезних уговора, кауза је жељени еквивалент. Објективни
елемент у том појму је идеја еквивалента, док се субјективни огледа у жељи да се тај еквивалент
оствари уговором. Код поклона, кауза се огледа у одсуству жељеног еквивалента. Заслуга ове
теорије је у томе што је истакла да кауза има двоструку функцију у праву: заштита
индивидуалних интереса уговорних страна, и заштита друштвених, социјалних интереса.
Ако кауза остварује заштиту друштвених интереса, ако штити друштвену заједницу од
недопуштених побуда због којих су уговорне стране закључиле неки уговор, онда у појам каузе
треба уврстити и мотиве. Насупрот томе, ако се појмом каузе остварује само индивидуална,
појединачна заштита, треба се задржати само на појму каузе као жељеног еквивалента;
ОВА ТЕОРИЈА СЕ УЧИ:
б. Творац друге значајне теорије у оквиру субјективно - објективних схватања је Анри
Капитан.
Назива се још и неокласична, јер полази од класичне Домине теорије. У томе што је кауза
циљ уговора препознаје се субјективан елемент појма каузе. Међутим, овај циљ има и
своју материјалну реализацију - циљ обвезивања једне уговорне стране јесте извршење
обавезе друге уговорне стране. То је објективни елемент у појму каузе. У њему
препознајемо и разлику у односу на класичну теорију - кауза није у томе што се друга
страна обавезује према нама, већ у томе што друга страна испуњава обавезу према нама.
Код доброчиних уговора, кауза се огледа у намери да се другоме учини бесплатна услуга
или бесплатна корист (intentio liberalis).
Разлике између класичне и неокласичне теорије имају врло значајне последице. Каузе
нема у уговору када обавеза друге стране није остварена (одсуство каузе), као ни онда
када је извршење постало немогуће (отпадање каузе).
По Капитановој теорији, мотив не представља саставни део изјаве воље, јер мотиви могу
бити врло различити, а њихова природа и број зависни су од личности уговорника. Побуде
и мотиви остају иза непосредног правног циља обвезивања, а тај циљ је заправо последњи
мотив у ланчаном низу мотива који су допринели формирању воље за закључење уговора.
Међутим, и ти остали мотиви могу ући у појам каузе, ако су били забрањени или
неморални. У теретним уговорима, забрањени и неморални мотив улази у свест страна,
ако се због њега једна уговорна страна одлучила на закључење уговора, а друга страна је
за то знала или морала знати. Када је реч о доброчиним уговорима, забрањени или
неморални мотив доводи до поништења уговора, без обзира да ли је друга страна за то
знала или морала знати. У овим ситуацијама говоримо о проширењу каузе мотивима.
Неокласична теорија прихваћена је у ЗОО. Свака уговорна обавеза мора имати допуштен
основ, а основ је недопуштен ако је противан принудним прописима, јавном поретку и
добрим обичајима (чл. 51). Основ мора бити и истинит - ако су уговорници у заблуди о
основу, постоји неспоразум и уговор остаје без дејства.
Претпоставља се да обавеза има основ чак и ако није изражен - такви уговори су
апстрактни. Они имају каузу иако она није видљива за нека трећа лица. Онај који тврди да
кауза не постоји, мора то и да докаже (чл. 53). У складу са неокласичном теоријом, ако је
недопуштен мотив битно утицао на одлуку једног уговарача да закључи уговор, и ако је
друга страна то знала или морала знати, уговор ће бити ништав. Уговор без накнаде нема
правно дејство ни кад други уговарач није знао за недозвољену побуду - мотиви су код
доброчиних уговора ближи самом основу него код теретних (чл. 53).
Одсуство основа је ретко у пракси. То се дешава када је нешто дато с обзиром на основ
који се није остварио, основ који више није могућ или с обзиром на основ који је касније
отпао (нпр. неко потпише признаницу другом на одређени износ новца у очекивању да ће
добити зајам, а тај зајам се не оствари). Ако нема основа, обавеза не настаје.
Недозвољени основ, рецимо, постојао је у нашој судској пракси ако је уговор био
закључен у циљу стварања или одржавања ванбрачне заједнице два лица или кад је у
уговору било предвиђено да се једна страна одриче права да побија уговор из било ког
основа, а нарочито због прекомерног оштећења, као и код уговора којим се зајмопримац
обавезује да ће позајмицу у одређеним стварима вратити у новцу чији је износ далеко већи
од вредности ствари које је примио.
Од недозвољеног основа и одсуства основа, треба разликовати привидни основ. О њему
говоримо када стране, знајући да ће због основа њихов уговор бити ништав, настоје да га
прикрију и да уместо њега истакну неки други основ и тако дају уговору другачији изглед
(нпр. у недавној прошлости, дешавало се да уговорне стране уговоре да се новац даје као
куповна цена за куповину стана или неке друге ствари, а то заправо није била цена, већ
износ који је био дат на зајам). Такав уговор је ништав.
Ако су уговорне стране закључиле један уговор, а представљају трећим лицима да су
закључиле неки други уговор, тада је реч о симулованом основу.
У том случају, постоје два уговора - један је привидан и садржи основ који уговорне
стране, у ствари, нису хтеле, а други је прикривен и садржи прави основ. Нпр. зајмодавац
и зајмопримац закључе два уговора - о зајму, који је истински, и о продаји, који се
представља јавности.
Зајмопримац би, у том случају, пренео право својине на зајмодавца, с тим што се уговара
да ће зајмодавац, ако зајмопримац врати зајам у року, пренети поново право својине на
зајмопримца. Уговор са симулованом каузом не производи правно дејство, али
прикривени уговор може, ако су испуњени услови за пуноважност.
Правна последица одсуства или недопуштености каузе је ништавост. Суд на њу пази по
службеној дужности, а на ништавост се може позвати и свако правно заинтересовано
лице. Право на истицање ништавости не застарева.
КАУЗА
*****КСЕНИЈИНЕ ВЕЖБЕ*****
Код нас је прихваћено мешовито схватање каузе које потиче из ХХ века. Његов творац је
Капитан, француски правник, и он каже да је кауза заправо циљ обвезивања. Код
двострано обавезујућих уговора, кауза је извршење обавезе друге уговорне стране. Ви се
овавезујете, како би вам сауговорник извршио своју обавезу. Извршење обавезе друге
уговорне стране је релевантно. Код једнострано обавезујућих уговора, кауза је animus
donandi или intensio Iiberalis; тј. намера давања или неког доброчиног чињења.
*****Кауза у нашем праву (члан 51, 52, 53 ЗОО)******
Свака уговорна обавеза мора имати допуштен основ. Основ је недопуштен ако је противан
принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима. Претпоставља се да обавеза
има основ иако није изражен. Уговор код којих кауза није видљива јесу апстрактни
уговори (мјеница, чек, јемство, асигнација...)
Када кажемо кауза (основ), битно је да разликујемо основ уговора од ПРАВНОГ
ОСНОВА (iustus titulus) —то је целокупан правни посао на основу ког се преноси својина.
Део теорије коју је осмислио Капитан се односи и на разграничење каузе од мотива. О
мотивима, тј. побудама закон каже: побуде из којих је уговор закључен не утичу на
његову пуноважност. Али, ако је недопуштена побуда битно утицала на одлуку једног
уговарача да закључи уговор, и ако је други уговарач то знао или морао знати, такав
уговор ће бити без дејства. То је код теретних уговора. Са друге стране, код доброчиних
уговора, ирелевантно је да ли је за недопуштену побуду уговарач знао или није. На
закључење уговора утичу разни мотиви. Али, Капитан је рекао да нам је само један крајњи
мотив одлучујући, пресудан, опредељујући тј. онај због кога смо ми пристали да
закључимо одр. уговор. И заправо тај коначни, главни, опредељујући мотив јесте кауза.
Одлучујући, односно последњи мотив у низу.
Мотиви у начелу не улазе у састав каузе, ови мотиви су нам небитни за пуноважност
уговора, битна нам је само кауза. А кауза је код двострано обавезујућих уговора извршење
обавезе другог уговорника, а код једнострано обавезујућих, animus donandi.
Ако је мотив забрањен, односно недопуштен, такав мотив улази у састав каузе. Е сада, то
се разликује код теретних и доброчиних уговора —код теретних уговора, да би такав
мотив утицао на пуноважност уговора, неопходно је да је сауговорник за такав мотив знао
или морао знати. А код доброчиних уговора, недопуштен мотив у сваком случају улази у
каузу. Доброчини уговори се могу поништити услед заблуде о мотиву.
Привидна кауза —код ње разликујемо З врсте. Путативна, фиктивна и симулована кауза.
Код путативне каузе, странке верују да кауза постоји, иако она не постоји (закључили сте
уговор о осигурању куће, а та кућа је већ осигурана од тог ризика. У тој ситуацији уговор
је ништав).
Код фиктивне каузе, странке лажно представљају трећима да су закључиле одр. уговор, с
одређеном каузом, а тог уговора нема. Тај фиктиван уговор са фиктивном каузом је
ништав (представљате трећима да сте закључили неки уговор о продаји, а нисмо продали
ту ствар). Симулована кауза —ту заправо имамо 2 уговора. Странке прикривају стварну
каузу, а према трећима истичу неку другу каузу коју заправо нису хтеле (закључили сте
уговор о поклону, а претварате сте да сте закључили уговор о продаји). Симулована кауза
и целокупан симуловани уговор не производи правно дејство, али онај прикривени, који
смо стварно желели, ако није недозвољен, он производи п. дејства, и такав уговор,
односно таква кауза јесте пуноважна.
Правне последице оваквог Капитановог схватања јесу приговор неиспуњења уговора и
раскид уговора због неиспуњења.
Код двострано обавезујућих уговора, ви се обавезујете да би вам друга страна извршила
обавезу. И због тога законодавац прописује да ниједна страна није дужна испунити своју
обавезу ако 2. стр. не испуни, или није спремна да истовремено испуни своју обавезу. Али,
ако на суду једна страна истакне да није дужна испунити своју обавезу док друга страна
не испуни своју (приговор неиспуњења), суд ће јој наложити да испуни своју обавезу кад
и 2. стр. испуни своју. *члан 122 300
Друга последица је раскид уговора због неиспуњења. Ако сте ви закључили двострано
обавезујући уговор да би вам 2. стр. извршила своју обавезу, па она то не учини, ви немате
више каузу, тј. немате више разлог да будете у таквом уговору, јер ви сте се обавезали да
би вама друга страна извршила своју обавезу. Па ако она неће вам да изврши обавезу, ви
немате шта да тражите у таквом уговору, и онда имате право на раскид уговора. *члан 124
300
1. З А Д А Т А К: Лена закључи уговор о путном осигурању са осигуравајућим друштвом
за путовање у Грчку. Али, Грчка Србији затвори границе, те Лена није у могућности да
отпутује. Да ли је овај уговор пуноважан? —Ништав је јер је кауза отпала, Лена више
нема разлог обвезивања, кауза не постоји.
2. З А Д А Т А К: Лука и Тадија закључе уговор о поклону којим Лука позајмљује Тадији
4000 евра. Како су добри другови, а Лука је богат, договоре се да другима представе да је
реч о уговору о зајму како се то не би прочуло и још људи тражило новац од Луке. Уговор
о зајму је: а) симулован б)дисимулован в)пуноважан г)фиктиван д)ништав
3. З А Д А Т А К: Константин прода ауто Милану како би стекао почетни капитал и ушао
у бизнис трговине наркотицинма. Под којим условом ће уговор о продаји бити
пуноважан? —Под условом да Милан није знао за мотив.
ФОРМА
УГОВОРА
Форма је спољни, унапред предвиђени облик кроз који се изражава садржина
сагласности изјављених воља. У нашем праву, важи принцип да закључење уговора не
подлеже никаквој форми, осим када је она законом предвиђена - принцип консенсуализма
(solus consensus obligat). Отуда је форма необавезан услов за настанак уговора, јер се
тражи само за оне уговоре за које је закон прописује или ако је споразумом уговорних
страна та одређена форма предвиђена као услов пуноважности уговора. Форма је само
изузетно услов за искључење уговора. Ти изузеци су када је то прописано законом, или
када су странке то уговориле, тј. када су закључиле споразум о форми.
Постоје три сврхе које се могу остварити формом:
1. Заштита приватних интереса - форма треба да спречи уговорнике да донесу
исхитрену одлуку о томе да ли ће се обавезати, јер када се једном уговором обавежу, та
обавеза за њих важи као законска, што значи да се могу ослободити једино накнадним
споразумом са другом страном или из разлога одређених законом. Типичан пример за
уговор код кога је писмена форма одређена зарад заштите интересa уговорника је уговор о
поклону - поклонодавац заузврат не добија никакву корист, а оно што да, нема право да
тражи назад. Код теретних уговора, ризик за доношење исхитрених одлука је много мањи,
јер на основу њих једна страна увек добија неку накнаду за корист коју даје. Поред тога
што штити приватне интересе уговорника, форма штити и приватне интересе трећих лица,
попут чланова породице или блиских сродника једне уговорне стране који могу бити
угрожени ако би један уговорник донео исхитрену одлуку да закључи уговор. И овде је
уговор о поклону типичан пример. Поклонодавац може поклоном да угрози лица према
којима има обавезу издржавања, пошто чињењем поклона може да умањи своју имовину у
толикој мери да у њој више нема средстава из којих може да плаћа издржавање. На тај
начин могу бити повређени и интереси нужних наследника;
2. У нашем праву, у време социјализма, јавни интереси су били стављани у први план
приликом прописивања форме. Поготово је тај разлог наглашаван код уговора о промету
непокретности. Пре свега, у питању је интерес остваривања буџетских прихода наплатом
пореза.
Порез је јавна дажбина у корист државе која, поред осталог, треба да буде плаћена након
обављања сваког акта промета. Такође, писменом формом се штитио и интерес државе да
нико не стиче непокретности преко максимума који је био прописан законом;
3. Трећа сврха форме је олакшано доказивање. Форма омогућава да о сваком уговору
остане писмена исправа. Писмена исправа је поуздано доказно средство у спору, много
снажније од усменог исказа сведока, јер се њихови искази базирају на сећањима, а она
бледе.
Законске норме у неким случајевима за сврху форме предвиђају одговарајућа решења. Та
решења захтевају да се у сваком конкретном случају утврди шта је била сврха због које је
закон прописао форму. Један пример је норма која регулише питање конвалидације
уговора који није закључен у прописаној форми (чл. 73). Дакле, суд треба да утврди шта је
у конкретном случају био циљ прописивања форме. *ове 2 форме које су присутне само
код јавних форми, тј. оних форми које везујемо за јавног бележника: аутентификациона
функција и упозоравајућа функција
1. Аутентификациона функција има 2 сегмента: први, тај што ЈБ проверава да ли је оно
лице које је потписано у исправи, уистину и оно лице које изјављује своју вољу.
Он то чини тако што ви донесете личну карту, или позовете 2 сведока, и он вам утврди
идентитет. Други сегмент ове функције јесте што ЈБ код одређених форми, проверава да
ли наша изјављена воља (оно што је на папиру), одговара садржини наше стварне воље
(онога што ми стварно желимо). Он има ту обавезу код форме јавне исправе и код
солемнизационе форме, да утврди да ли се те две воље поклапају.
2. Упозоравајућа функција: Јавни бележник је дужан, када саставља ЈБ исправу, или када
потврђује, тј. солемнизује исправу, да нас обавести о правним последицама правног посла
који предузимамо. Дакле, овде нас ЈБ упозорава на последице закључења таквог уговора,
на то које ће бити наше обавезе, на евентуалне правне сметње које могу да настану и сл.
Које правило важи за форму понуде и прихвата понуде? —Ту важи паралелизам форми.
Исто важи и за предуговор, сагласност трећег (одобрење и дозволу), и за форму
пуномоћја. Ту је 2018. године законодавац предвидео 2 изузетка којима је ублажио ово
правило: код дозволе и одобрења (односно сагласности трећег), и код пуномоћја.
Законодавац је прописао: када је за закључење уговора потребна сагласност трећег, ова
сагласност мора бити дата у облику прописаном за уговоре за чије се закључење даје.
Али. када се сагласност за закључење уговора за који ie порписан облик јавно потврђене
—солемнизоване исправе или ЈБ записа. тада ie довољно да потпис даваоца сагласности
буде оверен. Дакле, ако рецимо дајемо дозволу за закључење уговора о промету
непокретности, за који се захтева ЈБ запис, таква дозвола не мора бити дата у форми ЈБ
записа, већ може бити само оверена. Законодавац је на тај начин ублажио да не би стварао
беспотребне трошкове — нижи су трошкови када нам нотар само овери исправу него када
је саставља.
Други изузетак је код пуномоћја —довољно је да потпис властодавца буде оверен. Код
предуговора и понуде и прихвата понуде. у потпуности се примењује паралелизам форми
— ту изузетка нема.
Врсте форме:
1. Према правном дејству
2. Према начину испољавања
3. Према начину настанка;
1. ПРЕМА ПРАВНОМ ДЕЈСТВУ, ФОРМА СЕ ДЕЛИ НА БИТНУ И ДОКАЗНУ:
а. Битна форма (ad solemnitatem - "свечана форма", као и forma ad validitatem - "форма
ради пуноважности"). је она која представља конститутивни елемент за настанак и
пуноважност једног уговора. Уколико дође до спора о правима и обавезама које су
настале из тог уговора, он може пред судом бити доказан и било којим другим доказним
средствима; ако се уговор не закључи у таквој форми, уговор је ништав (непостојећи) .
Овде нам је форма конститутивни елемент за настанак уговора. Само у тим случајевима
нам је форма онај 5. елемент. Битна форма не мора бити прописана законом, већ је и
странке могу уговорити. Ако оне не испоштују свој договор и не закључе уговор у таквој
форми, такав уговор ће такође бити ништав.
б. Доказна форма, (ad probationem) је она форма која је законом одређена као једино
средство доказа о уговору. Уговор за који је предвиђена доказна форма може бити
закључен и усмено. Форма није услов за настанак уговора али је једино доказно средство ако дође до спора, уговорник ће своје потраживање моћи да докаже искључиво ако
поднесе писмену исправу.
У нашем праву, ниједан закон не предвиђа изричито доказну форму, али у теорији постоје
мишљења према којима је она предвиђена код арбитражног споразума, у случају
пророгационог споразума (споразаума о месној надлежности) и код регистроване залоге.
У другим правима постоји доказна форма (нпр. у француском праву је предвиђено да
потраживања која прелазе одређену вредност не могу бити доказана сведоцима).
Доказну форму треба разликовати од форме која је уговорена као прост доказ о постојању
уговора. Уговорне стране могу у усменом уговору да предвиде да ће бити потребно да
саставе и писмену исправу која ће им касније послужити као доказ да уговор постоји.
Међутим, тад се не ради о једином и искључивом доказу, већ је писмена исправа само
један од многих доказа (чл. 69, ст. 3). Увек је могуће уговор закључити у вишој,
обухватнијом форми – уместо писмене закључиво у форми ЈБ солемнизоване исправе;
2. ПРЕМА НАЧИНУ ИСПОЉАВАЊА, ФОРМА СЕ ДЕЛИ НА ОБИЧНУ
ПИСМЕНУ, ФОРМУ ЈАВНЕ ИСПРАВЕ И РЕАЛНУ:
а. Обична писмена форма представља писмену редакцију уговора на одређеној исправи
која садржи два елемента: текст уговора и потписе уговорника. Назива се још и приватна,
јер у њеном састављању учествују само уговорници. Таква форма је у нашем праву
предвиђена за већи број уговора (нпр. за уговор о јемству, о грађењу, кредиту, банкарском
текућем рачуну, лиценци, итд.). Према СГЗ, ова форма је предвиђена за уговор о поклону,
као конкурентска реалној.
Текст уговора састављају уговорне стране, али то може учинити и неко треће лице (нпр.
адвокат) на основу уговора са њима. Сачињава се руком или машином. По правилу се
уговор исписује на једној исправи, али може бити написан и на више њих. Према ЗОО,
захтев писмене форме се испуњава и ако је текст уговора садржан у писмима која су
уговорне стране упутиле једна другој или чак и ако је споразум постигнут неким другим
средствима којима се омогућава да се на поуздан начин утврде садржина и давалац изјаве.
Oпште прихваћено је да потписи уговорника треба да стоје на крају текста. Ако један
уговорник не зна да се потпише, његов потпис може заменити рукознак, оверен од стране
суда или другог државног органа, односно потпис два сведока. Ако је реч о двострано
обавезном уговору, треба да га потпишу обе стране, а код једнострано обавезног, довољан
је потпис стране која преузима обавезу. *Често на испиту
Ако постоји више примерака који су по својој садржини различити, који ће се сматрати
меродавним? —Прво ћемо видети да ли се слажу странке око тога који је меродаван, али
ако се оне не слажу, који уговор је меродаван одредиће суд.
ВАЖИ ПРЕТПОСТАВКА ПОТПУНОСТИ ИСПРАВЕ: чл. 68, 71 ЗОО; Нема обавезне
форме закључења уговора, али, ако је уговор закључен у одређеној форми, важи све
САМО изречено у тој форми. Ипак, пуноважне су и 1. усмене погодбе о споредним
тачкама о којима у писменом уговору није ништа речено, уколико нису у супротности са
његовом садржином или ако нису противне циљу форме. Закон признаје важност и 2.
усменим погодбама којима се смањују или олакшавају обавезе једне или друге стране, ако
је писмена форма прописана искључиво у интересу уговорника (чл. 67, ст. 3, 4; чл. 71, ст.
2, 3).
ИЗУЗЕТАК: Кад је реч о уговореној писменој форми, тада важи начело слободе
уговарања, па се такав уговор може и неформалним споразумом допуњавати и мењати (чл.
69, ст. 2). Међутим, усмени споразум који не важи може да упропасти и формално важећи
део, ако се из њега може закључити да је формално важећи део само привидан правни
посао или да га уговорници без усменог споразума нису хтели.
ИЗВРШЕЊЕ УГОВОРА КОМЕ НЕДОСТАЈЕ ФОРМА: Уговор за чије се закључење
захтева писмена форма сматра се пуноважним, иако није закључен у тој форми, ако су
уговорне стране извршиле, у целини или у претежном делу, обавезе које из њега настају,
осим ако из циља форме очигледно не произлази нешто друго (чл. 73).
Сваки писмени споразум сам по себи твори фактичку и правну претпоставку потпуности и
тачности. Може се оспоравити само ако је уговорник при његовом потписивању био у
неотклоњивој заблуди. Али, то не важи кад је једна уговорна страна довела другу у
заблуду о садржини уговора или кад садржина не одговара правој вољи уговорника због
обостране симулације. Међутим, пуноважан је писмени уговор чији је један битан састојак
случајно погрешно одређен, ако није споран међу уговорницима. Ако су, пак, стране
намерно нетачно означиле битан састојак, ни то није разлог за побијање, уколико је уговор
обострано извршен;
б. Форма јавне исправе разликује се од обичне писмене форме по томе што у њеном
настанку учествује орган јавне власти или лице којем су законом поверена јавна
овлашћења да саставља јавне исправе.; Тај орган, јавни бележник, може учествовати на
три начина (битно је који се уговор како закључује):
1. Најнижи степен форме у чијем обликовању може учествовати јавни бележник је
јавнобележничка овера (легализована). То је јавно потврђивање потписа на исправи о
уговору коју су саставиле уговорне стране (НЕ И САДРЖИНЕ УГОВОРА!!!); Доказну
снагу има само клаузула;
Овако се закључују:
1. уговор о преносу удела у ортачком друштву или ДОО
2. пуномоћје за заступање у брачном спору
3. пуномоћје за склапање брака...
*на испиту често буде питање попут у којој форми мора бити закључен споразум о
законском издржавању (па да ми знамо да је то јавнобележничи састављена исправа и сл.)
2. Потврђивање садржине исправе о уговору - солемнизација ("посвечањење").
Приватна исправа о уговору чија садржина се солемнизује добија јачу доказну снагу пред
судовима, а у извршном поступку постаје веродостојна исправа која је подобна за
принудно извршење. Овде код јавног бележника дођемо са већ састављеним уговором, али
који није потписан, и онда ЈБ провери да ли смо ми заиста желели то о чему сте написали
у уговору, односно да ли се садржина наше изјављене воље подудара са садржином наше
стварне воље, и ми потписујемо уговор пред ЈБ. У овој форми се закључују:
Овај начин предвиђен је код:
1. уговора о уступању и расподели имовине за живота
2.уговора о доживотном издржавању
3. уговора о продаји непокретности, о размени непокретности
4. уговора о поклону непокретности
5. брачни уговор
6. уговор којим супружници поверавају управљање и располагање заједничком имовином
или једним делом те имовине једном од њих
7. уговор о хипотеци и заложна изјава ако не садрже изричиту изјаву обвезаног лица да се
на основу уговора о хипотеци, односно заложне изјаве, може, ради остварења дуговане
чинидбе, по доспелости обавезе непосредно спровести принудно извршење;
8. уговор којим се заснивају стварне и личне службености
Солемнизација се састоји у томе што јавни бележник проверава садржину уговора да би
испитао да ли писмено изјављена воља одговара стварној вољи уговорних страна. Он
треба уговорницима да прочита садржину исправе и да их упозори на правне последице.
Поред тога, проверава да ли је садржина у сагласности са принудним прописима, јавним
поретком и добрим обичајима. Солемнизационом клаузулом јавни бележник потврђује да
је странама, у његовом присуству, прочитана исправа, да су изјавиле да исправа потпуно
одговара њиховој вољи и да су је ручно потписале; Овде доказну снагу јавне исправе има
цели уговор!
3. Састављање исправе о уговору - јавнобележничког записа. Овај начин подразумева
да јавни бележник сам сачињава исправу о уговору, након што прими изјаве страна. Ту
изјаву потом потписују јавни бележник и уговорне стране, па је он својим печатом
потврђује. Доказна снага јавне исправе – цео уговор! Предвиђен је Законом о јавном
бележништву за пуноважност уговора којим се:
1. располаже имовином пословно неспособног лица
2. за уговор о хипотеци у којем је садржана изричита изјава дужника да се на основу
исправе о уговору може, по доспелости његове обавезе, спровести принудно извршење на
његовој имовини
3. за споразум о законском издржавању.
в. Реална форма је она која се састоји у предаји ствари из руке једног уговорника у руке
другог. Предвиђена је у ЗОО код споразума о капари и, према СГЗ, за уговор о поклону,
где стоји у конкуренцији са писменом. Сама усмена сагласност, код ових уговора, није
довољна. Потребно је да прималац ствари буде доведен у положај да се према њој понаша
као својински држалац - да је предмет изашао из државине даваоца и да он више не може
да врши фактичку власт над њим.
Предаја може бити:
1. Стварна, материјална - реализује се уручењем поклопримцу;
2. Фиктивна - када су предмет поклона ствари које се налазе у државини трећег лица (нпр.
код банке), што представља институт cessio vindicationis. Такође, ствар се већ може
налазити у рукама поклонопримца - traditio brevi manu. Међутим, фиктивна предаја путем
constitutum possessorium, која подразумева да ствар остане код поклонодавца и након
постигнуте усмене сагласности, не сматра се правно ваљаном предајом у смислу реалног
поклона;
3. Симболична - ако се поклањају покретне ствари већих димензија (нпр. предаја
аутомобила се обавља предајом кључева и саобраћајне дозволе).
Такође, потребно је да предаја буде извршена за живота поклодавца, без обзира да ли ју је
извршио сам или преко пуномоћника, као и да је била извршена поклонопримцу или лицу
које је он одредио.
ЗОО је уговоре о залози, зајму и остави уредио као консенсуалне. Уговор о послузи није
уредио јер је доброчин, и као такав, није типичан за промет робе и услуга. За овај уговор и
даље важе правила СГЗ, у коме је он већ био уређен као консенсуални.Да ли се реални
уговор може закључити предајом constitutum possesorium? —Не може, то је ситуација када
ствар остаје код преносиоца (нпр. продавца). Ова предаја не долази у обзир, реални уговор
не може бити закључен у овој форми.
Г: Електронска форма;
1. З А Д А Т А К: Петар поклања Марији патике. Да ли ће уговор бити пуноважан:
а) ако сачине писмено, а потпише се само Петар? —Хоће, важно је да се потпише странка која се
обавезује.
б) ако сачине писменом а потпишу се обоје изнад текста? —Не, обавезује само потпис испод
текста.
б) не сачине никакво писмено, него јој само преда патике? —Да, јер уговор о поклону може бити
закључен и у реалној форми.
2. З А Д А Т А К: Иван купи нови мобилни телефон, па уговори са Максимом да ће му продати
телефон који више не користи али тако да Максим плаћа цену на рате. Они се о овоме споразумију
усмено. Нажалост, Максим погине у саобраћајној несрећи пре него што му је Иван предао
телефон. Да ли ће Максимови наследници моћи да захтевају предају телефона? — Не, овај уговор
је ништав (непостојећи), јер уговор о продаји са одложеном отплатом цене мора бити закључен у
писменој форми која је прописана законом.
3. Трећи основ поделе је НАЧИН НАСТАНКА ФОРМЕ:
а. Законска форма је она прописана законом. Из неких законских норми које прописују
форму, није сасвим јасно да ли је она по правном дејству битан услов, једини доказ или
прост доказ о постојању уговора (нпр. норма која прописује форму код уговора о грађењу
каже да он мора бити закључен у писменој форми, али не каже због чега). Када је форма
прописана законом, важи претпоставка у корист битне форме;
б. Уговорена је она форма која је одређена споразумом уговорних страна. Уговор који
није закључен у уговореној форми нема правно дејство, уколико су стране пуноважност
уговора условиле посебном формом (чл. 70).
Уговори који се склапају на темељу општих услова пословања: Стандардизација у
привреди условила је и стандардизацију уговора. Уместо уговора који имају своја
индивидуална обележја, јер су резултат погађања његових страна, појавили су се уговори
који се склапају на темељу општих услова пословања. Овако се данас закључује огромна
већина уговора. Опште услове пословања чини списак типичних или стандардизованих
уговорних клаузула које се састављају унапред. То су апстрактна правила за све будуће
појединачне уговоре одређене врсте. Нису увек ограничени на простор предвиђен за
уговор, него су штампани и у облику малих брошура. Тада су обично обимнији и чине
праве "кодексе права". Они се обично називају аутономно право привреде. Нормативну
снагу општи услови стичу само од случаја до случаја, вољом и друге стране уговорнице,
која се мора поуздано утврдити. Та страна треба да закључи споразум о њиховом важењу,
што представља својеврстан формуларни уговор. Онај ко користи опште услове
пословања дужан је да свог уговорног партнера упозори на њих и да му омогући да се
упозна са њиховом садржином. Но, и у том случају садржином уговора неће постати они
делови општих услова пословања који су тако необични да партнер са њима није могао ни
требало да рачуна ("изненађујуће клаузуле"). Друга страна је, макар у начелу, слободна да
измени клаузуле општих услова. У том случају су меродавне посебне погодбе, али ће
важити и одредбе из општих услова који те погодбе допуњују (чл. 142, ст. 1, 4). Посебне
погодбе могу бити на формулару, у облику додатка писаног руком или уговорене усмено.
Друга страна је ретко кад у прилици да промени одредбе општих услова, јер њихов
састављач на то, по правилу, не пристаје. Она је некад принуђена да прихвати чак и оне
њихове одредбе које су за њу неправичне. Због тога, општи услови се подвргавају
државној контроли, како би се заштитила слабија страна.
Контрола се спроводи на три начина:
1. Доношењем законских прописа који одређују границе слободе састављача општих
услова;
2. Налагањем обавезе састављачима да их, пре употребе, поднесу на сагласност
надлежном управном органу;
3. Давањем овлашћења судовима да накнадно, у случају спора, проверавају нису ли
општим условима неправично регулисана права и обавезе уговорника на штету друге
стране. Судској контроли подлежу и они општи услови са којима су се управни органи
претходно сагласили.
ЗОО прописује да су ништаве одредбе општих услова које су противне самом циљу
закљученог уговора или добрим пословним обичајима. Посебно наглашава да суд може
одбити примену појединих одредаба које другу страну лишавају права на приговоре, на
основу којих она губи право из уговора или рокове или које су иначе неправичне или
претерано строге према њој (чл. 143, ст. 12). Ако је ништава једна одредба, није ништав
цео уговор, већ се примењује диспозитивна законска норма. То је, међутим, немогуће кад
су општи услови у целости неправични за другу страну - тада је уговор ништав.
У случају кад обе уговорне стране имају своје опште услове пословања који се не
поклапају, поставља се питање чији су меродавни, а одговор дају три различите теорије:
1. Теорија последње речи - меродавни су општи услови оне стране која је, у својој потврди
налога, указала на своје услове, док се друга страна није благовремено успротивила тој
понуди. Већина писаца одбацује ову теорију;
2. Теорија делимичне несагласности - уколико се ниједан уговорник не одрекне изричито
властитих услова, примењују се диспозитивне законске норме;
3. Теорија чинидбе типичне за уговор - меродавни су општи услови пословања предузећа
које се обавезало на чинидбу која је типична за односни уговор.
Раскид формалних уговора:
Уговорена форма: Код уговорене форме ЗАПАМТИТИ да такав уговор увек може бити
раскинут неформално, и допуњен и такође неформално.
Законска форма: Код законске форме, дозвољен јесте неформални раскид. Дакле, правило
је да формални уговори могу бити раскинути неформалним споразумом. изузев ако је
законом предвиђено што друго, или ако циљ због кога је прописана форма за закључење
уговора захтева да раскидање уговора буде обављено у истој форми.
Дакле, и код законске и код уговорене форме, правило је да они могу бити раскинути
неформално. Али, код законске форме, то не важи за измене и допуне.
Законодавац прописује да ако закон захтева да уговор буде закључен у одређеној форми
важи и за све доцније измене или допуне, али, имамо одређене изузетке о допунама: *члан
67 ст. З 300 -ако се оне односе на споредне тачке; уколико у формалном уговору није
ништа речено и није противно циљу форме; оне могу бити закључене и неформално.
За измене законодавац каже: ако оне смањују или олакшавају обавезе једне или друге
стране; и ако је форма прописана само у интересу уговорних страна, оне могу бити
закључене неформално. *члан 67 ст. 4 ЗОО
Закон уређује и питање истовремених усмених погодби *члан 71 ЗОО: У начелу, ако ви
закључите писмени уговор и истовремено уговорите још нешто, то још нешто вас не
обавезује. Али, закон каже: биће пуноважне истовремене усмене погодбе о споредним
тачкама о којима у формалном уговору није ништа речено, уколико нису у супротности са
његовом садржином или ако нису противне циљу због кога је форма прописана. Дакле, да
би нас везивале и такве усмене погодбе, услови који морају бити испуњени су: да се ради
о споредним тачкама, да о њима није ништа речено у самом уговору, и да нису супротне
садржини уговора нити противне циљу због кога је форма прописана.
Такође, пуноважне су и истовремене усмене погодбе којима се смањују или олакшавају
обавезе једне или обе стране ако је посебна форма прописана само у интересу уговорних
страна.
ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА
Уговор садржи правну норму за будуће понашање лица која су га закључила. Ако је та
норма потпуно јасна и ако јој стране придају исти смисао, тада јој није потребно никакво
тумачење и одредбе треба применити онако како гласе (чл. 99, ст. 1). Тумачење је
утврђивање смисла и домашаја нејасних и двосмислених одредаба. Надовезује се на
претпоставку да уговор постоји и да треба одредити још само његов смисао.
Тумачење уговора може бити двојако:
1. Судско тумачење је оно које врши суд или други државни орган пред којим се води
спор о правима и обавезама страна уговорница;
2. Вансудско тумачење одвија се ван суда и то по вољи лица којих се уговор тиче.
Уколико споразумом о тумачењу није другачије утврђено, уговорници не могу покренути
спор пред судом или другим државним органом док претходно не прибаве тумачење
уговора дато од трећег лица, осим ако оно одбије да га протумачи (чл. 102).
Разлика између тумачења и правне квалификације уговора:
Правна квалификација уговора је утврђивање његове правне природе и сврставање у неку
категорију уговора која је унапред предвиђена и уређена законом. Потреба за правном
квалификацијом јавља се када је на тај конкретни уговор потребно применити законску
правну норму која уређује поједине типове уговора.
Правно квалификовање и тумачење уговора су слични по томе што служе истом циљу примени права. Тумачење претходи квалификацији. Да би утврдио природу конкретног
уговора и разврстао тај уговор под правне норме које уређују један одређени тип уговора,
суд мора претходно да отклони спор о значењу конкретних уговорних одредаба.
Тек када се тумачење оконча, судија има пред собом потпуну слику о конкретном уговору,
о његовом уређењу, као и међусобном односу права и обавеза које из њега настају. Тада се
може приступити откривању правне природе уговора и утврђивању законских правила
које на тај уговор треба применити.
Критеријум или метод тумачења
1. Субјективни метод - суд открива значење нејасне или неодређене уговорне одредбе
тако што истражује каква је била унутрашња воља уговорних страна у моменту закључења
уговора. Овај критеријум прихватили су ФГЗ и АГЗ (пре новела из 1916.).
Ипак, показало се да критеријум субјективног тумачења уговора често није довољан, јер
би се неограниченим тумачењем шта су стране замислиле угрозила правна сигурност;
2. Субјективно-објективни метод - утврђује се смисао сагласности изјављених воља, а не
унутрашња воља. Овај критеријум прихваћен је у НГЗ-у и у ИГЗ-у.
ЗОО, сходно овом методу, прописује да треба истраживати заједничку намеру уговорних
страна и уговор тако разумети како то одговара начелима облигационог права утврђених
законом (чл. 99, ст. 2). Полази се од принципа поверења, који захтева да се сваки уговор
тумачи онако како би изјаву воље у датим околностима појмили разумни и коректни
људи. За тумачење су посебно значајна начела савесности и поштења, поступања у складу
са добрим пословним обичајима, забране злоупотребе права, као и сва друга законска
ограничења слободе уговарања.
Правила тумачења
Поред критеријума, приликом утврђивања смисла и домашаја нејасне уговорне одредбе
примењују се и допунска правила. Нека је ЗОО изричито прописао, а друга су пренесена
правном традицијом, још из римског права.
Традиционална правила
1. При тумачењу ваља имати у виду целину уговора и поједине одредбе треба довести у
међусобну логичку везу. Требало би сматрати да су уговорници имали у виду баш оно
што су рекли, сем уколико из целе садржине уговора не буде установљен неки други,
шири смисао;
2. Тумач мора поћи од претпоставке да у уговору нема ничега противречног и да није
ништа сувишно речено. Не треба узимати да нејасне и двосмислене одредбе немају
дејство, већ им треба наћи правни смисао;
3. Уговор се тумачи тако да производи правна дејства - in favorem) negotii. Полази се од
тога да уговор уређује правне односе између појединаца и да су уговорници уредили своје
уговорне односе онако како најбоље одговара њиховим интересима;
4. Приликом тумачења, уговор треба допунити неким одредбама које су за ту врсту
уговора уобичајене, чак и онда када у уговору такве одредбе нису изражене.
Правила прописана у ЗОО-у:
1. Нејасне одредбе у доброчиним уговорима треба тумачити у смислу повољнијем за
дужника, а у теретним у смислу којим се остварује правичан однос узајамних давања (чл.
101);
2. Кад је уговор закључен према унапред одштампаном садржају или је на други начин
био припремљен и предложен од једне стране, нејасне одредбе ваља тумачити у корист
друге стране (чл. 100);
3. Када су, уз услове уговора које је унапред припремила једна страна, посебно уговорене
и неке друге одредбе, споразумом између уговорних страна, а постоји сукоб између
смисла посебних одредби и општих услова, предност треба дати оном смислу који
произлази из посебне одредбе.
Допуњујуће тумачење уговора
Дешава се да стране уговорнице неко спорно питање нису уговором регулисале. Сматрале
су да је његово регулисање непотребно, превиделе су га или је оно накнадно и
неочекивано искрсло. Попуњавање празнине често врши и сам законодавац (прописујући
нпр. диспозитивна правила за небитне елементе уговора).
Међутим, ако се празнина не може попунити тим нормама, то мора учинити суд, путем
допуњујућег или квалификованог тумачења. То није тумачење појединих одредба, већ
утврђивање смислене садржине уговора –
суд треба да утврди претпостављену вољу уговорника. Да би установио ту вољу, он мора
водити рачуна о преговорима који су претходили, утврђеној пракси међу уговорницима и
о обичајима (чл. 32, ст. 2).
ПРАВНА ДЕЈСТВА ПУНОВАЖНОГ УГОВОРА
Дејство уговора према уговорницима
Правна дејства су последице које у праву производи један уговор. Најважнији правни
учинак уговора је у томе што везује уговорне стране. У Скици стоји: "Уговор везује
уговорне стране као закон". Везаност уговором значи да су уговорне стране дужне да
изврше оно на шта их уговор обавезује и да су одговорне у случају неиспуњења. Значи и
то да се уговорне стране не могу више ослободити од уговора једностраном изјавом, већ
само новим споразумом између њих или из разлога које утврђује закон (чл. 17). Дејствима
се остварује сврха односно функција уговора. Функција уговора је у томе да створи
одређене правне консеквенце.
Говорити о дејствима уговора значи на почетку размотрити две ствари:
а) каква дејства има облигациони уговор
б) између којих лица уговор производи правна дејства
а) Када је у питању облигациони уговор у ужем смислу, његово правно дејство је још и
у томе што ствара облигацију са правом једне стране на чинидбу друге стране и
корелативном дужношћу друге стране да ту чинидбу испуни. Облигациони уговори имају,
по нашем праву, облигационоправно дејство. Представљају само правни основ (iustus
titulus), не и начин стицања (modus acquirendi). Да би се стекло стварно право, није
довољан уговор о његовом уступању, већ поред тога треба извршити и предају ствари на
коју се право односи.
Уговор о продаји, уговор о размени као и уговор о поклону не преносе својину самим
собом. Они рађају обавезу на предају ствари као главну обавезу, а тек њеним извршењем
на основу уговора долази до преноса својине.
Дејство уговора у српском праву је у томе да уговор ствара облигације. Међутим, сврха се
тиме још увек не остварује у потпуности. Да би уговор остварио своју функцију потребно
је да обавезе у облигацијама буду извршене. Извршење уговором преузетих обавеза не
може бити препуштено вољи дужника. ЗОО је прописао у виду општег начела да су
стране у облигационом односу дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено
испуњење. Та дужност прописана је у чл. 17 ЗОО. „Стране у облигационом односу дужне
су да изврше своју обавезу и одговорне су за њено испуњење―( чл. 17. ст 1. ЗОО)
б) Лица међу којима уговор производи правно дејство одређена су принципом
релативности - уговор ствара права и обавезе за уговорне стране (чл. 148). Не тиче се
трећих лица, она стоје изван уговора - за њих је уговор "туђа ствар" (alios acta).
Уговорне стране су лица чијом је сагласношћу уговор настао. Притом, за настанак уговора
није потребна физичка присутност уговорника. Они могу бити заступљени у закључењу
својим заступницима, што не значи да су они лица која уговор обавезује - уговорници
само преко њих изражавају своју вољу.
Поред уговорника, уговор обавезује и њихове универзалне сукцесоре. До универзалне
сукцесије долази наслеђивањем, те се законски и тестаментарни наследници сматрају
лицима која су везана уговором који је закључио оставилац. Уговорници могу бити и
правна лица. И ту се дејство уговора протеже на универзалне сукцесоре:
1. Спајање привредних друштава - када се два привредна субјекта споје, они формирају
нови правни субјект у којем губе свој правни идентитет. Новостворено правно лице
постаје обавезно свим оним уговорима које су пре спајања закључила правна лица од
којих је настало;
2. Припајање - једном лицу се припаја друго које, услед припајања, губи свој идентитет.
Сви уговори које је припојено лице закључило пре момента припајања обавезују и лице
којем је припојено.
Од правила да уговор везује и универзалне сукцесоре постоје два одступања:
1. Уговорници могу ограничити дејства уговора тако што ће уговорити да она престану у
случају смрти једне или било које уговорне стране. Ово се среће код уговора са трајним
извршењем обавеза, код којих се испуњење протеже у једном временском периоду након
закључења (нпр. код уговора о закупу стране могу уговорити да закуп престаје у моменту
смрти једне од страна);
2. Када из природе уговора следи да неће производити правна дејства за правне
следбенике - уговори intuitu personae. Престанак уговора делује ex nunc (за будућност).
- Типичан пример уговора који се закључује с обзиром на лична својства оба уговорника
је уговор о пуномоћству. Уколико после закључења уговора један од уговорника умре,
дејства се не протежу на његове универзалне сукцесоре.
- Пример уговора који се закључује с обзиром на лична својства једног уговорника
(посленика) је уговор о делу. Ако посленик умре, уговор не везује његове наследнике.
Са смрћу се изједначава губитак пословне способности, односно престанак правног лица.
Када је реч о сингуларним правним следбеницима (нпр. легатар), уговор за њих не
производи правна дејства. Уговори претходника за њих не стварају ни права а ни обавезе.
Они су, уопштено посматрано, трећа лица у односу на уговор.
Постоји изузетак - у погледу уговора који се односе на право које је сингуларни сукцесор
стекао од свог претходника, а које је претходник закључио раније, пре стицања права од
стране сингуларног сукцесора. Ако је право претходника било ограничено по дејствима
или је било под одређеним условом, они ће важити и за следбеника
нпр. Продавац пре предаје ствари, закључи се уговор о закупу на 3 године, уговор о
закупу и ограничења у праву својине које се преноси, везиваће и купца све док не истекне
уговор о закупу
Уговор у корист трећег
Треће лице може учествовати у испуњењу уговора са властитим тражбеним правом према
дужнику, што представља прави уговор у корист трећег лица. Њиме је учињен стварни
изузетак од правила да уговор не дејствује према трећима, већ само између уговорних
страна (принцип релативности). Уговором у корист трећег, једна уговорна страна се
обавезује другој да одређену чинидбу изврши неком трећем, с тим што се трећи овлашћује
да од дужника самостално и непосредно захтева испуњење уговора у своју корист.
Код овог уговора разликују се три лица:
1. Обећалац или промитент је лице које се обавезује стипуланту да ће испунити обавезу
неком трећем. ЗОО га назива „дужник―;
2. Стипулант или промисар је лице које уговара испуњење обавезе у корист трећег. ЗОО
га назива „уговарач―. Скица је предвиђала назив „уговаралац―. Стипулант је поверилац у
облигационом односу из уговора и за њега настаје право да од промитента захтева да
трећем изврши оно што је уговорено;
3. Корисник или бенефицијар је лице у чију корист се уговара. ЗОО га, просто, назива
„трећи―. То су она лица која нису стране уговорнице, нити њихови универзални правни
следбеници. За бенефицијара настаје потраживање које је усмерено непосредно ка
промитенту.
Прва два лица увек су одређена, а треће може бити и одредиво. За настанак права трећег
није потребна ни његова воља, ни његово знање, па ни пословна способност. То може
бити и лице које није још рођено, односно предузеће које није основано. У моменту
саопштавања изјаве прихватања користи од стране трећег, настаје и његово право да
захтева да се њему испуни обавеза.
Може се десити да бенефицијар одбије корист (и тада се сматра да право никада није ни
стекао) или да је стипулант опозове. У том случају, начелно, корист треба да припадне
стипуланту. Другачије решење може произићи једино из уговора (нпр. одређено је да ће
корист припасти опет неком трећем лицу) или из природе посла. С друге стране, изјави ли
да је прихвата, стипулант не може више, без његове сагласности, ни опозвати ни изменити
корист. После тога, опозивање, односно измена биће могућа само ако је тако утврђено
уговором. Међутим, ово ограничење не важи за уговоре којима се промитент обавезује да
ће учинити нешто у корист трећег тек после смрти стипуланта. Такву корист стипулант
може опозвати увек, па и тестаментом, ако из самог уговора или околности не произлази
нешто друго (чл. 150).
Ако трећи учествује у извршењу уговора без права да сам захтева чинидбу од дужника,
реч је о уговору о испуњењу трећем лицу или о неправом (несавршеном) уговору у
корист трећег. У случају нејасноће, важи претпоставка у прилог овог уговора, а на штету
правог уговора у корист трећег. Облигациони однос у овом случају не настаје између
дужника и трећег, већ искључиво између дужника и друге уговорне стране.
Уговор у корист трећег  заступање ->
ДЕЈСТВА УГОВОРА У КОРИСТ ТРЕЋЕГ
Односи између учесника:
1. Однос промитента и стипуланта/ уговарача и дужника (однос покрића) - може настати
из било ког уговора, потребно је само да у уговору стоји клаузула у корист трећег. У овом
односу, поверилац је стипулант, а дужник је промитент;
2. Однос стипуланта и бенефицијара/уговарача и трећег (валутни однос) - стипулантов
однос са корисником објашњава правно због чега он чинидбу не жели за себе, већ за
корисника. Стипулантови мотиви се, међутим, не тичу промитента и за њега уговор остаје
у важности без обзира на стипулантове побуде. Разлози могу бити: а. испуњење дуга
према бенефицијару из неког ранијег односа између стипуланта и бенефицијара; б. жеља
стипуланта да бенефицијару учини поклон или другу бесплатну услугу; в. намера
стипуланта да да кредит бенефицијару који ће овај касније вратити.
3. Однос промитента и бенефицијара/дужника и трећег je oблигациони однос у коме
бенефицијар има самостално, сопствено потраживање усмерено непосредно према
промитенту, а промитент има обавезу да чинидбу која се од њега тражи испуни.
Промитент има наспрам себе два повериоца: стипуланта, који има право да захтева
извршење обавезе за трећег, и бенефицијара, који има право да захтева да се управо њему,
непосредно, изврши обавеза.
Промитент, као дужник, може поводом захтева трећег да му се изврши корист, истаћи
одређене приговоре:
а. Објективни су они потичу из уговора између стипуланта и промитента, у којем стоји
клаузула у корист трећег. У ту врсту приговора спадају, нпр. приговор да је уговор
ништав, приговор да друга страна није извршила своју обавезу или да је није уредно
извршила. Ови приговори се могу истаћи и према стипуланту;
б. Лични су они које промитент може да истакне искључиво бенефицијару, попут
приговора компензације или приговора да је бенефицијар пословно неспособно лице, те да
се њему пуноважно не може испунити обавеза. Не може му истаћи личне приговоре који
проистичу из неког његовог ранијег односа према стипуланту.
Корисник располаже само правом потраживања од промитента, он није у положају друге
уговорне стране. Не може да тражи извршење целог уговора, већ само корист која је за
њега уговорена. Пошто уговор није његов, он га не може ни раскинути и захтевати
накнаду штете због неиспуњења.
МОГУЋЕ ЈЕ УГОВОРИТИ КОРИСТ ЗА ТРЕЋЕ ЛИЦЕ АЛИ НЕ И ОБАВЕЗУ!!!
З А Д А Т А К: Заокружи тачне тврдње:
а) промитент (дужник) може да опозове корист за трећег
б) ако трећи изјави да одбија корист, обавеза уговарача се гаси
ц) дужник може да према бенефицијару истакне приговор
стипуланту по основу неког ранијег уговора
компензације који има према
д) ако је уговорено да дужник после смрти стипуланта изврши обавезу из уговора у корист трећег,
стипулант може тестаментом да опозове корист уговорену за трећег
е) трећи (бенефицијар) није овлашћен да захтева испуњење чинидбе од уговарача (стипуланта)
ф) промитент може према бенефицијару да истакне све објективне приговоре
г) стипулант је овлашћен да од промитента захтева испуњење обавезе трећем
х) уговарач може само да опозове корист за трећег, али не и да је измени
и) ако стипулант опозове корист за трећег, онда промитент дугује испуњење стипулант
Уговор о обећању чинидбе трећег лица
Један уговорник може посебном уговорном клаузулом да обећа другом да ће се код трећег
лица заложити да оно са другим уговорником закључи неки уговор или чак да обећа да ће
треће лице извршити обавезу из тог уговора. У том случају говоримо о обећању радње
трећег лица. Овај уговор се закључује између два уговорника, где се онај који обећава
радњу трећег назива обећавалац, а други уговорник назива се корисник. Ако обећавалац
изврши своју обавезу и заложи се код трећег да он закључи уговор са корисником, а треће
лице изврши обавезу из тог уговора, онда се обећавалац ослобађа обавезе коју је предузео.
Ако обећавалац ту своју обавезу не изврши, биће дужан да надокнади штету која је за
корисника настала, услед неиспуњеног обећања (чл. 153). Он неће одговарати ако је
другом обећао да ће се само заузети код трећег да се овај обавеже да нешто учини. Таква
обавеза обећаваоца је облигација средства - одговараће само онда када није предузео све
што је потребно да би уговор заиста настао (нпр. обећавалац се заложи да да све од себе да
одређени уметник наслика портрет кориснику).
Правне последице обећања радње трећег су уређене правилима из члана 153. ЗОО:
Ако обећавалац изврши своју обавезу и заложи се код трећег да он закључи уговор са
корисником (другим уговорником) и трећи изврши обавезу из тог уговора, онда се
обећавалац ослобађа обавезе коју је преузео.
Ако трећи не испуни своју обавезу он ће бити дужан да кориснику надокнади штету која
је за њега настала услед неиспуњеног обећања. Обећавалац неће одговарати само у
случају да докаже да је учинио све што је било потребно да се треће лице обавеже па
упркос свом потребном залагању, није успео у томе.
ПОСЕБНА ДЕЈСТВА ТЕРЕТНИХ УГОВОРА
То су правне последице које производе уговори са накнадом, они код којих свака страна
дугује накнаду за корист коју прима од друге стране. У тим уговорима влада начело
једнаке вредности узајамних давања, које значи да између користи и накнаде мора да
постоји имовинска равнотежа, односно сразмера. Уколико равнотежа у конкретном
уговору буде нарушена, односно уколико дође до несразмере узајамних давања, ЗОО
предвиђа одређене правне последице, односно правна дејства која одступају од редовних
дејстава која уговор има.
Поједина посебна дејства су:
1.
Обавеза заштите у случају правних недостатака;
2.
Обавеза заштите у случају физичких недостатака;
3.
Прекомерно оштећење;
4.
Зеленашки уговор;
5.
Раскидање или измена уговора због промењених околности;
6.
Приговор неиспуњеног уговора.
1. Обавеза заштите у случају правних недостатака – ОДГОВОРНОСТ ЗА
ЕВИКЦИЈУ
Правни недостатак ствари подразумева чињеницу да трећа лица имају извесна права на
ствар, која искључују, умањују или ограничавају прибавиочево право. Евикција се састоји
у узнемиравању прибавиоца ствари на основу неког права које је постојало пре
прибавиочевог стицања те ствари а о коме он приликом закључења уговора није
знао. Право трећег може да буде такво да искључује, умањује или ограничава право
прибавиоца при чему он није био обавештен нити је пристао да узме ствар оптерећену тим
правом. Недостатак се може тицати и споредног права, које је требало да прати главно.
Овде спадају и ограничења јавноправне природе, која прибавиоцу нису била позната, ако
је преносилац за њих знао или је знао да се могу очекивати, а није му их саопштио (чл.
514). У свим овим ситуацијама, прибавилац или није уопште стекао право или га је стекао
у мањем опсегу него што је очекивао. Узнемиравање треба да буде правно тј. да се врши
истицањем неког правног основа који искључује државину прибавиоца или сужава обим
овлашћења које је имао на уму приликом закључења уговора. У појам евикције не улази
фактичко узнемиравање. Од фактичког узнемиравања прибавилац је заштићен
могућношћу да поднесе државинске тужбе.
Евикција може да буде потпуна или делимична:
а) Потпуна евикција подразумева да право трећег лица потпуно искључује државину
прибавиоца на целој ствари. (нпр. кад се утврди да је треће лице власник купљене ствари)
б) Делимична евикција постоји када је услед права трећег лица прибавилац изгубио
државину само на једном делу ствари или да прибавилац има државину на целој ствари
али поседује ужа овлашћења од оних које је имао у виду када је закључио уговор.
нпр. продавац је продао туђу ствар или ствар оптерећену правом службености или закупа;
забрана грађења на одређеном земљишту
О евикцији се говори и у случају кад прибавилац задржи ствар по неком другом правном
основу, мимо преносиочевог права (нпр. добије је на поклон од правог власника).
Постоји евикција и кад правна претензија трећег не доведе до одузимања државине, него
претендент има једино право службености или закупа, које је прибавилац дужан да трпи.
Евикција ће наступити тек ако се спор између трећег и прибавиоца о преимућству
сукобљеног права оконча на прибавиочеву штету. Међутим, постоји евикција и кад
прибавилац, без спора и без обавештења преносиоцу, призна основано право трећег и
уступи му ствар или му исплати извесну своту новца да би овај одустао од свог
очигледног права (чл. 512). Онај ко своје право преноси другом уз накнаду, дужан је да га
штити и од потпуне и од делимичне евикције, односно да му обезбеди мирну државину.
На обавезе преносиоца, у погледу одговорности за правне недостатке, сходно се
примењују законска правила о одговорности продавца која уређују уговор о продаји, осим
ако за одређени случај нису предвиђена посебна правила (као нпр. код уговора о закупу).
Исто важи и за одговорност за материјалне недостатке (чл. 121).
Услови за заштиту од евикције
1. Прибавилац мора бити узнемирен истицањем неког стварног права трећег (права
својине, службености, заложног права). Преносилац не дугује прибавиоцу заштиту и од
чисто физичких узнемиравања трећих, али он сам не сме узнемиравати ни правно ни
физички. Од физичких узнемиравања, прибавилац је заштићен могућношћу да поднесе
државинске тужбе.
*
Правно узнемиравање може бити учињено 1. судским путем - подношењем тужбе
против прибавиоца од стране трећег лица (нпр. подношењем неке својинске, конфесорне
или хипотекарне тужбе) или истицањем приговора, који трећи истиче против захтева
прибавиоца да му ствар буде предата (нпр. приговор да прибавилац није власник ствари,
јер то није постао на основу уговора са преносиоцем).
Узнемиравање може бити извршено и 2. вансудски, тако што треће лице својим изјавама
или поступцима исказује правну претензију према ствари која је предмет уговора. Тада,
прибавилац има могућност да против трећег лица подигне тужбу за утврђење свог права
на ствари - позитивна деклараторна тужба, односно да тражи да се утврди да треће лице
нема право на ствар - негативна;
2. Правни недостатак мора постојати у праву преносиоца у моменту предаје ствари.
Притом је небитно да ли је преносилац знао или није знао да постоји право трећег, док се
ствар налазила у његовој државини - савесност, односно несавесност преносиоца није
битна за настанак његове обавезе заштите од евикције. С друге стране, прибавилац има
право на заштиту без обзира да ли је знао или није знао за постојање права трећег.
Међутим, ако је несавестан, неће моћи да захтева накнаду штете уколико му ствар буде
одузета. Тада се његова несавесност цени према моменту предаје ствари;
3. Савесност – земљишне књиге, залога
4. Прибавилац треба да обавести преносиоца чим сазна да трећи полаже неко право на
ствари и да га позове да у разумном року ослободи ствар од правне претензије трећег или
да му преда другу ствар без недостатка, ако су предмет уговора ствари одређене по роду.
Преносилац је дужан да се одазове позиву и да се на страни прибавиоца упусти у спор са
трећим.
У току спора, он треба да поднесе доказе о праву које је пренео на прибавиоца, истицањем
неког правног основа за државину ствари или подношењем других средстава којима се
може одбити правна претензија трећег. Ипак, прибавилац неће изгубити право на заштиту
чак и ако пропусти да обавести преносиоца, ако је без обавештења и без спора признао
очигледно основано право трећег. Осим тога, ако је покренут спор од стране трећег, а
прибавилац се, без обавештења преносиоцу, упусти у тај спор, такође неће изгубити права
по основу евикције, осим ако преносилац не докаже да је располагао доказима којима је
захтев трећег могао бити одбијен;
5. Услов је и да се прибавилац није уговором одрекао права на заштиту од евикције.
Правна правила која регулишу ову материју су диспозитивне природе, те уговорне стране
могу својом сагласношћу да пооштре, ограниче или искључе одговорност преносиоца.
Међутим, ако је преносилац био несавестан, његова обавеза заштите остаје упркос
другачијем споразуму (чл. 513).
Правне последице евикције: Обавеза заштите састоји се у томе што је преносилац
дужан да се одазове позиву прибавиоца и да се упусти у спор који он води са трећим
лицем. У том спору преносилац треба да поднесе доказе о праву које је пренео на
прибавиоца истицање свог правног основа за државину ствари или другим дозвољеним
средствима којима се може одбити правна претензија трећег. Међутим чак и ако се
преносилац одазвао позиву и упустио се у спор са трећим лицима па прибавилац ипак
изгуби спор каже се да је претрпео евикцију. Тада се отвара питање правних последица
односно санкција које погађају уговор и преносиоца. Последице зависе од тога да ли је
евикција делимична или потпуна. Ако је прибавилац лишен државине ствари, уговор за
њега постаје беспредметан, те се раскида сам од себе, ipso iure. Међутим, ако је дошло до
делимичне евикције, прибавилац може бирати између две могућности: да захтева снижење
цене, односно неке друге накнаде коју на основу уговора даје преносиоцу, или да раскине
уговор, ако због делимичне евикције не може да оствари сврху уговора. У сваком случају,
прибавилац има право и на накнаду штете. Штета се јавља, најчешће, у облику начињених
издатака, као што су трошкови закључења и извршења уговора, трошкови саме ствари и
трошкови спора.
ЗАХТЕВИ ОШТЕЋЕНОГ КОЈИ УВЕК ПОСТОЈЕ:
1. право да се захтева повраћај датог
2. право на накнаду штете.
Обим повраћаја датог одређује се према томе да ли је у питању била потуна или
делимична евикција. Ако је у питању потпуна преносилац је дужан да врати све што је
примио,
а ако је у питању делимична евикција, а прибавилац је оптирао за снижење цене
преносилац враћа само одговарајући део онога што је примио што је у крајњем случају
фактичко питање. Право на повраћај датог има и прибавилац који је знао за правни
недостатак, док обавеза повраћаја примљеног терети и преносиоца који је уговором
искључио своју одговорност за евикцију, иначе би дошло до неоснованог обогаћења. Он
може задржати оно што је примио једино у случају кад је прибавилац пристао да уговор за
њега има алеаторан карактер. Ако се прибавилац због делимичне евикције одлучио за
сразмерно снижење цене, може захтевати повраћај само одговарајућег дела.
Долази у обзир и надокнада измакле добити. Међутим, право на надокнаду штете нема
прибавилац који у часу закључења уговора знао за могућност да дође до евикције (чл. 510,
ст. 4) или је пристао на искључење одговорности преносиоца.
Што се тиче накднаде штете она треба да обухвати:
1. Трошкове накнаде штете које је прибавилац имао у вези са закључењем или извршењем
уговора
2. Парничне трошкове
3. Накнаду за плодове које је мора да преда трећем лицу рачунајући од дана када је сазнао
за тужбу која је против њега подигнута
4. Да надокнади свако друго умањење имовине прибавиоца.
РОКОВИ У КОЈИМА ПРЕСТАЈЕ ПРАВО ПРИБАВИОЦА ПРЕМА ПРЕНОСИЦУ: У
случају евикције прибавилац може од преносиоца да захтева да ослободи ствар од права
или претензије трећег, да има право на раскид уговора, на повраћај датог и право на
накнаду штете. Ова права прибавилац може да оствари у законом одређеним роковима
након чијег истека његово право престаје. Законом су прописана два рока:
1. Када треће лице није поднело тужбу против прибавиоца, али је он ван суда сазнао за
постојање права трећег, прибавиочева права се гасе истеком годину дана од сазнања за
право трећег;
2. Када је треће лице пре истека рока од годину дана покренуло спор против прибавиоца
па је овај позвао преносица да се у спор умеша - тада права преносиоца на повраћај датог
и право на накнаду штете престају истеком рока од шест месеци пошто је судски спор
правноснажно окончан
1. З А Д А Т А К: Вељко је купио парцелу од Срђана. Срђан му је рекао да комшиница Весна има
право пролаза преко тог плаца, али да она живи и ради у Аустрији, па то право и не користи.
Недуго затим, Весна се врати из Аустрије и почне да користи своје право.
А) Да ли ће Срђан одговарати по основу евикције Вељку?
Б) Да ли Вељко уопште има неко право?
2. З А Д А Т А К: Душан купи кућу у Калуђерици од Мирослава. Кућа није уписана у катастар
непокретности. Након што је купио, крене да је реновира. Међутим, појави се Катарина која каже
да је она власница те куће. Испостави се да је Мирослав исту кућу продао два пута, прво
Катарини, па њему. Свестан да је Катаринино право заиста основано, Душан јој то право призна
без да претходно обавести Мирослава.
А) Да ли је Душан претрпео евикцију и какве правне последице ће наступити?
Б) Какве би правне последице наступиле да је Душан исплатио Катарини цену куће да од свог
права одустане?
2. ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ МАТЕРИЈАЛНИХ НЕДОСТАТАКА СТВАРИ
Под материјалним недостатком треба разумети свако одступање од нормалних физичкохемијских својстава које је за прибавиоца штетно. Појам недостатка одређује се и
објективно и субјективно. Њима се обухватају и особине које не утичу на употребну, већ
само на тржишну вредност. Што се тиче мањка у количини, може се поимати двојако: као
рђаво испуњење обавезе у смислу недостатка или као делимично испуњење - зависно од
тога да ли оно што недостаје представља једино мањак у количини или утиче и на сам
квалитет, односно употребљивост ствари. Не може се говорити о мани ако се, уместо
уговорене ствари, добије друга - тада се ради о неиспуњењу.
Према ЗОО, недостатак постоји:
1. Ако ствар нема својства и одлике које су уговорене, изричито или прећутно (нпр.
уговорена је испорука нафте одређеног квалитета, а испоручена нафта је слабијег
квалитета);
2. Ако својства и одлике нису уговорене, ствар има недостатке ако нема својства која су
потребна за њену редовну употребу (нпр. бојлер не греје воду). Реч је о својствима која
одређена ствар редовно има;
3. Ако нема потребна својства за нарочиту употребу за коју је прибавилац набавља, а која
је била позната преносиоцу или није могла остати непозната (нпр. неко купује пса за трке,
а продавац то зна);
4. Када ствар не одговара узорку или моделу, осим ако је модел показан само ради
обавештења. Овај недостатак је од значаја код уговора о продаји у привреди. Ти уговори
се, по правилу, закључују тако што продавац купцу покаже један узорак, па уследи
договор да се испоручи ствар или одређена количина ствари по том моделу.
Услови за одговорност преносиоца:
1. Недостатак ствари треба да је знатан, у мери која потпуно онемогућује употребу ствари
у одређене сврхе или је барем у великој мери отежава.
Да ли је тај услов испуњен, мора се ценити од случаја до случаја. Ако је ствар прибављена
само за одређену сврху, цениће се њена употребљивост само у ту сврху. Претпоставља се
да је сваки недостатак знатан, док се супротно не докаже;
2. Недостатак треба да буде непознат прибавиоцу, односно да га он није уочио нити га је
могао уочити при уобичајеном прегледу ствари. Сматра се да прибавиоцу није могао
остати непознат недостатак који би пажљиво лице са просечним знањем и искуством лица
истог занимања и струке могло лако опазити при уобичајеном прегледу.
Преносилац одговара и за недостатак који је прибавилац могао лако опазити, ако је
изјавио да ствар нема никакав недостатак или да има одређена својства или одлике (чл.
480). Одговараће и у случају кад је изјавио да уочени недостатак има другачији карактер
него што је прибавилац мислио.
ЗОО прописује безусловну одговорност уколико ствар нема потребна својства за нарочиту
употребу за коју је купац набавља, а која је продавцу била или морала бити позната, као и
у случају кад је продавац уручио ствар која није саобразна узорку или моделу (чл. 480,с 1);
3. Недостатак мора постојати у тренутку предаје ствари, односно у тренутку у коме ризик
прелази на прибавиоца. Међутим, довољно је да у тренутку предаје постоји зачетак из
кога се касније мана развила;
4. Прибавилац мора да благовремено и уредно обавести преносиоца о постојању
недостатка. Он је дужан да примљену ствар прегледа или је да на преглед, чим је то према
редовном току ствари могуће, и да о недостацима обавести преносиоца у року од 8 дана, а
код уговора у привреди без одлагања. Ако је преглед извршен у присуству обе стране,
прибавилац своје примедбе треба да саопшти одмах (чл. 481, ст. 1, 2). Обавештење је
уредно ако је у њему описан недостатак и ако садржи позив преносиоцу да прегледа ствар,
у случају да он није присуствовао прегледу.
Ако је недостатак био познат преносиоцу или му није могао остати непознат, прибавилац
има право да се на њега позове и кад није благовремено извршио преглед ствари нити
обавестио преносиоца (чл. 485). Кад се, после пријема ствари, покаже скривени
недостатак (онај који се није могао открити уобичајеним прегледом), прибавилац је дужан
да о томе обавести преносиоца у року од 8 дана.
Преносилац не одговара за недостатке који се покажу пошто протекне 6 месеци од предаје
ствари, осим ако је уговором одређен дужи рок (чл. 482). Ако је због недостатка извршена
оправка, испорука друге ствари или замена делова, рок за откривање почиње тећи од
предаје оправљене ствари, односно од замене целе ствари или њених делова (чл. 483).
Деси ли се да обавештење, које је прибавилац послао препорученим писмом, телеграмом
или на други поуздан начин, закасни или уопште не стигне, сматра се да је прибавилац
извршио своју обавезу обавештавања (чл. 484);
5. Услов је и да одговорност није уговором искључена или ограничена, али је споразум о
ограничењу или искључењу одговорности ништав ако је преносилац знао за недостатак, а
није о њему обавестио прибавиоца или кад му је наметнуо такав споразум користећи свој
монополски положај (чл. 486). Осим тога, нема места одговорности код ствари која је
продата "таква-каква" је, "ђутуре" (без вагања и бројања), или путем принудне јавне
продаје (чл. 487). Међутим, ако се прибавилац уговорном клаузулом одрекао само права
на раскид, та клаузула не делује на остала права која он има на основу ЗОО.
Правне последице: Наш ЗОО признаје прибавиоцу сва могућа овлашћења због
материјалних недостатака ствари. Пре свега, он може инсистирати на уредном
испуњењу уговора, захтевајући од преносиоца да недостатак отклони или да му преда
другу ствар без мане. Осим тога, он може тражити снижење цене или изјавити да уговор
раскида.
Снижење цене се врши према односу између вредности ствари без недостатка и
вредности ствари са недостатком, у моменту закључења уговора. Ако се прибавилац
одлучи да тражи снижење цене, а накнадно се открије неки други недостатак, има право
на ново снижење или раскид уговора, по сопственом избору.
Уз свако од тих овлашћења прибавилац има још и право на надокнаду штете, по
правилима о уговорној одговорности (чл. 488). Ако, услед недостатка, претрпи штету на
другим својим правно заштићеним добрима, за те губитке може тражити накнаду по
правилима о деликтној одговорности.
Ова овлашћења прибавилац може користити алтернативно. Сем тога, не може слободно
бирати између њих. Закон га обавезује да најпре захтева 1. испуњење уговора, па тек онда,
ако га не добије у разумном року, стиче право на 2а. раскид или 2б. снижење цене.
Ако се одлучи на раскидање, мора оставити преносиоцу накнадни разуман рок, осим ако
му је преносилац саопштио да уговор неће испунити или ако је очигледно да га не може
испунити ни у разумном року. Кад накнадни рок истекне, уговор се раскида по самом
закону, сем ако прибавилац без одлагања не изјави преносиоцу да уговор одржава на
снази. Међутим, ако само део ствари има недостатке, уговор се може раскинути једино у
погледу тог дела, осим ако цела уговорена количина ствари чини целину (чл. 429).
Прибавилац губи право да због недостатка уговор раскине кад није у стању да ствар
уопште врати или барем не у оном стању у којом ју је примио.
Међутим, ако је ствар потпуно или делимично пропала или оштећена услед недостатака
који оправдава раскидање уговора или услед неког догађаја који не потиче од прибавиоца
нити од лица за које је он одговоран, прибавилац може уговор раскинути. Такође,
прибавилац не губи право на раскид, ако је ствар, пре него што је недостатак открио,
потрошио или изменио њен део током редовне употребе, као ни ако је оштећење или
измена без значаја (чл. 495).
Последице раскида су исте као и код раскида уговора због неиспуњења - прибавилац има
право на реституцију, а ако је исплатио цену или другу новчану накнаду, има право да уз
враћање цене тражи и затезну камату, од дана кад је извршио исплату.
РОК: Право на раскидање уговора и сва друга права због материјалних недостатака гасе
се по истеку једне године од дана одашиљања обавештења преносиоцу, изузев ако је
преносиочевом преваром прибавилац био спречен да их употреби. Но, и после истека тог
рока, прибавилац који још није исплатио цену за ствар може против преносиочевог
захтева за плаћање истаћи свој захтев да се цена снизи или да му се накнади штета (чл.
500). Треба рећи да је купац заштићен и гаранцијом за исправно функционисање ствари,
по основу гарантног листа који издаје произвођач, односно увозник робе. Гаранција важи
само уз уговор о продаји.
Чл. 501. ст. 1: Кад је продавац неке машине, мотора, каквог апарата, или других сличних
ствари које спадају у такозвану техничку робу предао купцу гарантни лист којим
произвођач гарантује исправно функционисање ствари у току одређеног времена,
рачунајући од њене предаје купцу, купац може, ако ствар не функционише исправно,
захтевати како од продавца тако и од произвођача да ствар оправи у разумном року или
ако то не учини да му уместо ње преда ствар која функционише исправно.
Исправа о гаранцији садржи датум продаје и изјаву гаранта која је предлог за закључење
уговора о гаранцији. Права купца према произвођачу по основу гарантног листа гасе се
по истеку једне године рачунајући од дана кад је тражио од њега оправку или замену
ствари.
1. З А Д А Т А К: Оливера купи кофер од Иване. Када дође кући опази да рајсфершлус не ради
како треба. А) У ком року Оливера мора да обавести Ивану о томе?
Б) Оливера позове Ивану и захтева да јој замени кофер, али Ивана саопшти да таквих модела нема
више, те да је замена немогућа. Која права у том случају има Оливера?
Ц) Оливера позове Ивану и саопшти јој да кофер има недостатак. Ивана јој одговори да га донесе
и да ће јој она предати други. Оливера кофер склони у подрум с намером да га понесе кад иде у тај
крај града. Како дани пролазе, она у потпуности заборави на то . После 14 месеци се сети да
однесе кофер на замену . Да ли ће моћи да оствари своје право? Шта ако још увек није платила за
кофер?
Д) Каква би ситуација била да се рајсфершлус на малом унутрашњем џепу мало теже закопчава?
2. З А Д А Т А К: Ана купи померанца од Кристине. После недељу дана, она примети да пас
одбија да једе и одведе га код ветеринара. Испостави се да је пас заражен ретком бактеријом која
се преноси с мајке на младунце.
А) Која ће права имати Ана према Кристини?
Б) Ако је померанац истом бактеријом заразио и Аниног другог пса, да ли ће Ана моћи да захтева
дупле трошкове лечења? Која се правила о одговорности ту примењују?
Ц) Ако се испостави да јој је Кристина продала патуљастог шпица који су на тржишту јефтинији,
а који су као мали врло слични померанцима, да ли примењујемо правила о материјалним
недостацима? Шта ће Ана тада моћи да захтева?
3. ПРЕКОМЕРНО ОШТЕЋЕЊЕ
О прекомерном оштећењу говоримо када између обавеза уговорних страна у двострано
обавезном уговору постоји несразмера узајамних давања, при чему она прелази одређене
границе, које су утврђене законом.
У грађанским законицима, појам прекомерног оштећења је одређен на два начина:
1. Према објективном појму, за постојање прекомерног оштећења довољно је да постоји
несразмера у узајамним давањима;
2. Субјективни појам, поред несразмере, захтева и заблуду оштећене стране о правој
вредности своје престације.*ЈЕДИНИ ВАЖЕЋИ ПОЈАМ ПРЕКОМЕРНОГ ОШТЕЋЕЊА
У СРПСКОМ ПРАВУ*
Услови прекомерног оштећења:
1. Потребно је да постоји несразмера у вредности узајамних давања страна у двострано
обавезном уговору, у моменту закључења уговора;
2. Чинидбе треба по вредности да буду несразмерне у знатној мери. Раније се код нас
сматрало да оштећење постоји кад вредност једне чинидбе не достиже ни половину
вредности друге ("оштећење преко половине"). Међутим, ЗОО не одређује прецизно износ
несразмере - она треба да буде "очигледна" и да постоји у време закључења уговора (чл.
139, ст. 1). Утврђивање несразмере се препушта суду у сваком конкретном случају;
3. Страна уговорница која је прекомерно оштећена треба да буде у заблуди о правој
вредности узајамних чинидби, тј. да за њу није знала нити је морала знати (чл. 139, ст. 1).
ЗОО прави јасну разлику између зеленашких и обичних лезионарских уговора и регулише
их засебно.
4. За примену ових правила, поред тога што су двострано обавезни, мора бити реч о
теретним уговорима. Примена је искључена код алеаторних уговора, код принудне јавне
продаје, као и код поравнања - уговора између страна код којих постоји спор о неком
праву и којим се они споразумевају ради прекидања спора и отклањања неизвесности. На
ово се позива онај ко трпи прекомерно оштећење.
Правне последице
Уговор који је изазвао прекомерно оштећење једне стране је рушљив, те оштећени може
захтевати поништење, путем:
1. Тужбе
2. Истицањем приговора рушљивости у парници ради
његовог испуњења.
Уколико уговор буде поништен, долази до обостране реституције. РОК ЗА
ПОНИШТЕЊЕ: Право на поништење се гаси истеком годину дана од закључења уговора
(чл. 139, ст. 2, 3).
Страна којој несразмера користи може уговор одржати на снази нудећи допуну своје
чинидбе до праве вредности ствари, што представља факултативну облигацију (чл. 139, ст.
4). За разлику од предратних правила, ЗОО не допушта могућност одрицања унапред од
права да се захтева поништење због прекомерног оштећења. Одрицање је могуће тек
пошто то право настане.
4. ЗЕЛЕНАШКИ УГОВОР
Услови за примену правила о зеленашком уговору су слични условима који се траже за
примену правила о прекомерном оштећењу. И овде се тражи очигледна несразмера у
узајамним давањима. Међутим, несразмера треба да буде последица неког негативног
субјективног стања једне уговорне стране, а не последица заблуде. Зеленашки уговор
постоји када једна страна искоришћава стање нужде, тешко материјално стање,
недовољно искуство, лакомисленост или зависност друге стране, да би за себе
уговорила корист која је у очигледној несразмери са оним што је дала или се
обавезала да ће дати, односно учинити.
Оштећена страна често има истиниту представу о вредности коју на основу уговора
дугује, односно прима. Она зна да је њена накнада несразмерно већа од користи која јој се
даје, али ипак пристаје на такву несразмеру због субјективног стања у коме се налази.
Несразмера се може испољити на различите начине, најчешће кроз уговарање каматне
стопе многоструко веће од тржишне. Зеленашки уговор се може појавити и у виду
клаузуле о уговорној казни, где једна страна пристаје на несразмерно високу уговорну
казну у односу на вредност обавезе са чијим извршењем касни.
Правне последице
Зеленашким уговорима се не вређа само принцип једнаке вредности узајамних давања, већ
и други правни и морални принципи, попут начела савесности и поштења и принципа да
уговор мора бити у складу са добрим обичајима.
Због тога је ЗОО предвидео да је зеленашки уговор ништав, те се на њих примењују
прописи о последицама ништавости и о делимичној ништавости. Суд на постојање
зеленашког уговора пази ex officio, право на истицање ништавости се не гаси протеком
времена и долази до обостране реституције.
Изузетак од реституције: Прописано је и посебно правило за зеленашки уговор, које се
не примењује у другим случајевима делимичне ништавости. Имајући у виду да је,
најчешће, само једна одредба у уговору зеленашка (нпр. одредба о камати): оштећена
страна може тражити од суда да њену обавезу смањи на правичан износ. Ако суд удовољи
том захтеву, измењени уговор остаје на снази.
РОК ЗА ЗАХТЕВ ЗА СМАЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ: 5 година од дана закључења уговора.
ЗАХТЕВИ ОШТЕЋЕНОГ: 1. Поништење уговора – неограничен рок
2. Смањење обавезе – рок 5 година
5. РАСКИДАЊЕ ИЛИ ИЗМЕНА УГОВОРА ЗБОГ ПРОМЕЊЕНИХ ОКОЛНОСТИ
(CLAUSULA REBUS SIC STANTIBUS)
Сваки уговор се закључује с обзиром на извесне опште прилике, попут економског и
друштвеног поретка, тржишне вредности ствари/услуге и сл. Према тим приликама
уговорници подешавају своје узајамне обавезе и циљеве које уговором желе постићи.
Услед промене околности, испуњење обавезе једне стране може постати отежано или
онемогућено постизање циља уговора коме је она тежила (нпр. нови закон повиси порез
на промет непокретности, па купац мора да плати више него што је рачунао).
Институт промењених околности у ЗОО-у
Потребно је да се испуне две претпоставке:
1. Да су се после закључења уговора појавиле околности које се нису могле
предвидети, избећи или отклонити (чл. 133, ст. 2). О околностима са којима су
уговорници у време закључења уговора могли рачунати, не води се рачуна. Сви трајни
уговори скопчани су са извесним ризиком, попут могућности колебања цена, али је то
нормалан ризик који мора сносити свако ко такав уговор закључи.
Саме околности могу бити различите природе:
а. природни догађаји, попут земљотреса, суше или града
б. неке правне мере, као што су доношење државних прописа којима се повећава или
смањује порез на промет одређене робе или доношење прописа којима се уводи забрана
извоза или увоза одређене робе,
в. економске појаве, попут инфлације или девалвације.
Да ли су се те околности могле спречити, отклонити или избећи процењује се са једног
објективног становишта, из угла просечног човека, а не са становишта конкретне уговорне
стране;
2. Да су те околности наступиле пре истека рока за испуњење обавезе (чл. 133, ст. 3).
Ако се појаве после доспелости, немају правни значај, јер се у доцњи дужников положај
погоршава, те је дужан да трпи све последице које наступају од момента падања у доцњу,
па чак и негативне последице промењених околности које се у том периоду могу десити.
Правне последице: Ако су испуњене ове претпоставке, онда се раскидање или измена
може тражити у два случаја:
1. Када промењене околности отежавају извршење обавезе једне стране у толикој мери да
уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би по општем мишљењу
било неправично уговор одржати на снази такав какав јесте (чл. 133, ст. 1). Када је тај
услов испуњен, мора се процењивати у сваком конкретном случају.
У питању је 1. отежано испуњење, које треба разликовати од 2. немогућности испуњења.
У случају немогућности испуњења код двострано обавезног уговора, гашењем обавезе
једне стране, мора престати обавеза и друге - случај отпадања каузе. Код отежаног
испуњења, могуће је обавезу извршити, али такво извршење ствара повећане трошкове за
једну уговорну страну. 2. Када промењене околности онемогућавају остваривање сврхе
уговора у толикој мери да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би
по општем мишљењу било неправично уговор одржати на снази такав какав јесте.
Страна уговорница на чију штету се околности промене може захтевати раскид (чл. 133,
ст. 1). Она је дужна да о својој намери да раскине уговор обавести другу страну чим сазна
за промену околности. Ако то пропусти, неће изгубити право на раскид, али ће одговарати
за штету због неблаговременог обавештења (чл. 134). Смисао обавештења је да се друга
страна подстакне на преговоре у којима би се дошло до споразума о измени одговарајућих
уговорних одредби.
3. Уговор се раскида судским путем – ЗАХТЕВ СУДУ. Уместо раскида, друга страна може
понудити или пристати да се садржина уговора прилагоди новонасталим приликама (чл.
133, ст. 4). Чак и кад одлучи да уговор раскине, суд ће, на захтев друге стране, обавезати
уговорника који је захтевао раскид да јој надокнади правичан део штете коју она због тога
трпи (чл. 133, ст. 5). Ово право на накнаду не постоји ако је реч само о изменама.
Приликом одлучивања о раскиду, односно измени, суд се руководи начелима поштеног
промета. Он треба да води рачуна посебно о циљу уговора, о нормалном ризику код
уговора те врсте, о општем интересу и о интересима обе стране (чл. 135).
Најчешће се ради о двострано обавезним уговорима са трајним извршењем обавезе.
Уговори са тренутним извршењем могу бити раскинути или измењени само ако је њихово
дејство модификовано одложним условом, па у току пенденције услова наступе
промењене околности.
ЗОО је заузео становиште да се уговорне стране могу одрећи позивања на поједине ( али
не све) промењене околности, сем ако је то одрицање неспојиво са начелом савесности и
поштења (чл. 136).
БИТНО ЈЕ ДА НИЈЕ У ДОЦЊИ!!!
З А Д А Т А К: Никола се бави риболовом. Алекса 20.11. уговори да откупи Николин улов рибе за
22.11. за 5000 динара. Међутим, због велике количине падавина река се излије и Никола је
онемогућен да иде на пецање тог дана.
А) Какав је овај уговор?
Б) Да ли се може захтевати раскид таквог уговора услед промењених околности?
В) Да ли се овде ради о институту промењених околности?
ЗАХТЕВИ ОШТЕЋЕНОГ: РЕСТИТУЦИЈА
НАКНАДА ШТЕТЕ



Како суд одлучује да ли ће изрећи раскид уговора?
Правна природа чл. 133 ст. 4 ЗОО? „Уговор се неће раскинути ако друга страна понуди
или пристане да се одговарајући услови уговора правично измене.― – факултативна
облигација?
Да ли се стране могу унапред одрећи позивања на промењене околности?
6. ПРИГОВОР НЕИСПУЊЕНОГ УГОВОРА (EXCEPTIO NON ADIMPLETI
CONTRATUS)
Свака страна код двострано обавезних уговора пристаје да испуни своју обавезу само под
условом да у истом маху добије противчинидбу од друге стране. Правило је да се обавезе
испуњавају истовремено. Приговором неиспуњеног уговора се један уговорник може
послужити у случају кад други захтева од њега да му испуни обавезу, а сам још није
испунио своју нити нуди испуњење. Међутим, постоје и изузеци од правила о
истовремености испуњења. Они могу бити одређени уговором, законом или произићи из
природе посла (нпр. закупац је дужан да станарину плаћа унапред).
Услови приговора неиспуњеног уговора
1. Да постоји пуноважан узајамни уговор. Ипак, промитент може приговор истаћи и
бенефицијару;
2. Потребно је да тужена страна није била дужна да прва испуни своју обавезу, али овај
услов није нужан увек. Ако су се имовинске прилике друге стране, после закључења
уговора, погоршале у толикој мери да је неизвесно хоће ли моћи испунити своју обавезу
или ако та неизвесност произлази из других озбиљних разлога, тада страна која је обећала
да прва испуни своју обавезу може одложити испуњење док и друга страна не испуни
своју или док не пружи довољно обезбеђење. То важи и када су имовинске прилике те
стране биле лоше и у време закључења уговора, али сауговорник то није знао нити морао
знати. Страна која се обавезала да прва испуни своју обавезу може тражити да јој се
обезбеђење пружи у разумном року, а ако тај рок протекне узалудно, може уговор
раскинути (чл. 123);
3. Обавеза тужиоца због чијег неиспуњења тужени приговара мора имати карактер
противчинидбе у односу на обавезу тужене стране, тј. мора представљати његову
главну обавезу из истог уговора;
4. Потребно је да тужени остаје при уговору и да признаје своју обавезу, али одбија да је
први испуни;
5. Тужени треба да има пуноважно противпотраживање од тужиоца због којег му
приговара. Опште је мишљење да тужени може истаћи приговор и ако тужилац без своје
кривице није испунио обавезу, као и онда кад је чинидба тужиоца садржински промењена
(нпр. извршење у натури постало је немогуће, али је остала обавеза на накнаду у новцу).
С друге стране, тужени не губи право на приговор ни у случају кад је тужилац своју
обавезу испунио само делимично, односно рђаво. Ово не треба допустити ако је
неиспуњени део обавезе незнатан, јер би истицање приговора у тим ситуацијама било
противно начелу савесности и поштења.
Правна природа приговора: Спада у ред дилаторних (одложних) приговора. По једном
становишту, које је прихваћено и у нашем праву, истицање овог приговора узрокује
судску пресуду која обавезује обе уговорне стране да своје обавезе испуне истовремено.
По другом, доводи до одбацивања тужбе због преурањености.
Деси се да тужени не истакне приговор, суд ће га осудити на безусловно извршење об.
Приговор неисп уг је правно средство одбране од несавесних поверилаца,не штити
несавесне дужнике. Тужени који се њиме користи није дужан доказати да тужилац није
испунио противчинидбу, тужени мора доказати да је то већ учинио или да је спреман да
учини - овде не важи уобичајено правило према коме свако треба да докаже своје тврдње.
ПРЕСТАНАК УГОВОРА
1. Поништење уговора;
2. Раскидање уговора;
3. Престанак уговора услед накнадне немогућности испуњења због догађаја за који
није одговорна ниједна страна;
4. Престанак уговора одустанком једне уговорне стране;
5. Престанак уговора услед смрти једне уговорне стране.
Престанак уговора који производи правна дејства могућ је само на основу узрока који се
појавио после закључења уговора. Тај узрок може бити воља уговорних страна да правна
дејства закљученог уговора престану или неки разлог прописан законом.
1. Поништење уговора
Разлика између раскидања и поништења: Раскинути се могу они уговори који су правно
ваљани. Узрок због којег се уговор раскида не постоји у тренутку закључења, него настаје
касније. Поништити се може само уговор који правно није ваљан, који има неку
„урођену ману― - стране уговорнице нису поштовале неки од законских захтева који
условљавају пуноважни настанак и опстанак уговора. Ти захтеви могу се тицати
пословне способности или сагласности воља, предмета, основа или форме уговора.
Правне последице поништења:
Неважећи уговори:То што се сматра да је уговор закључен, не значи још и да производи
правно дејство. Ако се уговор посматра са становишта уговорних страна, мора се
испитати да ли су оне заиста постигле споразум. Ако се утврди да се нису споразумеле,
онда нема ни уговора. Други ниво испитивања је спољашњи ниво - стајалиште правног
поретка.
На том нивоу, испитује се да ли правни поредак такву сагласност дозвољава или не.
Типичан пример је када је уговор изричито забрањен, попут уговора о продаји оружја или
промету опасних материја. Неке забране могу бити привременог карактера (нпр.
несташица на тржишту).
У вези са неважећим уговорима, постоји подела на три врсте:
1.
Ништаве;
2.
Рушљиве (релативно ништаве);
3.
Непостојеће - оне при чијем закључењу недостаје један од битних услова за
настанак уговора.
-> ЗОО НЕ ПРИХВАТА НЕПОСТОЈЕЋЕ КАО ВРСТУ!!! АЛИ, ПОСТОЈИ САМО 1
СЛУЧАЈ КАДА ЗАКОН КАЖЕ ДА УГОВОР НЕ ПОСТОЈИ - "када стране верују да су
сагласне, а међу њима постоји неспоразум о природи уговора, основу или о предмету,
уговор не настаје" (чл. 63). Притом, треба водити рачуна да се овај неспоразум може
односити само на битке састојке уговора, јер ако се ради о некој споредној тачки, уговор
постоји, а суд треба да уреди ту тачку. На непостојеће уговоре се примењују исте правне
последице које су законом предвиђене за апсолутно ништаве.
1. Ништави уговори
Ништави уговори су они код којих је сагласност воља постигнута, али им правни
поредак не признаје правно дејство - ништави су по самом закону, и то од почетка (ab
initio). Уговор који је апсолутно ништав постоји у друштву као фактичка чињеница, али он
не може да произведе правне последице - једна страна не би могла судским путем да
захтева испуњење обавезе из таквог уговора.
КО СЕ МОЖЕ ПОЗВАТИ? На ништавост се може позвати свако правно
заинтересовано лице. Поред уговорних страна, ту спада и свако треће лице које може
да докаже правни интерес да ништавост буде утврђена (нпр. повериоци онога ко
ништавим уговором располаже својом имовином). И јавни тужилац спада у лица која се
могу позвати на ништавост. Будући да је ништавост установљена претежно у јавном
интересу, суд на њу пази по службеној дужности.
ЗОО сматра ништавим, пре свега, забрањене уговоре, као и уговоре који су противни
принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима (чл. 103, ст. 1). Али, ни ти
уговори нису ништави ако циљ прекршеног правила упућује на неку другу санкцију и ако
закон у одређеним случајевима прописује нешто друго.
У ништаве уговоре спадају:
• уговор чији је предмет обавезе немогућ, недопуштен, неодређен или неодредив (чл. 47);
• уговор без основа или са недопуштеним основом (чл. 52);
• уговор правног лица који излази из оквира његове правне способности (чл. 54);
• уговор који није склопљен у прописаној форми, уколико из циља прописа којим је форма
одређена не произлази нешто друго (чл. 70, ст. 1);
• зеленашки уговор (чл. 141).


Право на истицање ништавости се не гаси, нема конвалидације протеком времена.
Пресуда има деклараторно дејство - суд само утврђује нешто што већ постоји.
Ништав уговор не постаје пуноважан чак ни када забрана или било који узрок
ништавости накнадно нестане, јер се гледа моменат закључења уговора (чл. 107, ст. 1).
Међутим, ако је забрана која чини уговор ништавим била мањег значаја, а уговор је
извршен, ништавост се не може истицати (чл. 107, ст. 2). И уговор за чије се
закључење захтева писмена форма, а закључен је усмено, може се оснажити тиме
што његове стране, у целости или претежном делу, испуне обавезе, осим ако из циља
прописане форме очигледно не произлази нешто друго (чл. 73) - такво оснажење
претпоставља знање обе стране за ништавост и важи само за будућност.
Страна која је крива за закључење ништавог уговора одговара другој страни за штету
коју је претрпела услед закључења таквог уговора, ако друга страна није знала, или према
околностима, није морала знати за постојање узрока ништавости (чл. 108). Ништавост
уговора не шкоди, начелно, правима трећих савесних лица стеченим на ствари која је
предмет уговора, под условом да је њихово стицање изворно. Кад је у питању ништав
уговор који је забрањен посебном законском нормом, може се десити да та забрана буде
упућена само једној уговорној страни (чл. 103, ст. 2). ЗОО предвиђа да такав уговор неће
бити поништен, а страна која је повредила законску забрану, сносиће одговарајуће правне
последице,
које произлазе из других грађанскоправних прописа или прописа других грана права (чл.
104). Нпр. продајом лекова се могу бавити само овлашћена лица у тачно одређеним
просторијама.
Проблем делимичне ништавости повезан је са односом једне ништаве одредбе према
целом уговору.
Ако је ништава једна одредба уговора, ситуације су следеће:
1. Остаје пуноважан, одредба се уклања/мења
2. Ништав у целини
ЗОО садржи три правила ако је одредба ништава (чл. 105):
Типичан пример када уговор остаје на снази је случај lex comissoria (чл. 973). То је
клаузула у уговору о зајму у којем је уговорена залога, с тим што је одређено да, ако
зајмопримац не врати позајмљене ствари или не исплати позајмљени новац по доспелости,
зајмодавац, односно залогопримац може да задржи заложену ствар или да је прода из
слободне руке (не мора се обраћати суду са захтевом према зајмопримцу да испуни дуг).
Према ЗОО, таква одредба је ништава, због бојазни законодавца да ће, у уговорима о
зајму, зајмодавац наметати овакву одредбу и да ће зајмопримац морати на њу да пристане
јер му је новац неопходан. По правилу, оваква одредба представља одлучујућу побуду
због које се уговор закључује и требало би га поништити. Ако би се то правило
применило, последица би била реституција, те би зајмопримац морао вратити новац и
нашао би се у истој оскудици и подложан новом притиску. Уговор ће зато, иако је
ништава одредба била одлучујућа побуда, остати на снази и важити у целини. Према
становишту наше праксе, ако је споразум о lex comissoria постигнут у току извршења
уговора, таква одредба ће бити важећа.
КОНВЕРЗИЈА
Уговор се може одржати и услед конверзије. Конверзија подразумева да је један уговор
ништав зато што има неких недостатака, али садржи елементе за постојање неког другог
уговора који тежи истом циљу. Полазећи од правила да шира намера обухвата ужу, ЗОО
одређује да ће међу уговорним странама важити тај други уговор (чл. 106).
Услови за конверзију су:
1. закључени уговор ништав,
2. испуњава услове за пуноважност неког другог уговора,
3. стране закључиле тај уговор да су знале за ништавост свог,
4. други уговор тежи истом циљу.
До конверзије долази:
1. У тренутку закључења уговора
2. аутоматски
Врсте конверзије:
1. Судска
2. Законска
3. Вољна
Типичан пример конверзије је претварање уговора о уступању и расподели имовине за
живота у уговор о поклону. Уговор о уступању и расподели имовине за живота има два
циља. Прва, ужа намера је да се изврши бесплатно уступање имовине. Друга намера је
шира - да се изврши расподела имовине међу потомцима за живота претка. За
пуноважност овог уговора потребно је испуњење формалних услова, али и један
материјални - да сви потомци дају своју сагласност. Ако макар један потомак не да своју
сагласност, уговор ће бити ништав и конвертовати се у уговор о поклону.
Случај конверзије постоји и код уговора о преузимању дуга. Ако поверилац не да свој
пристанак, он се конвертује у уговор о преузимању испуњења, који има ужа правна
дејства - треће лице не ступа на место дужника, већ само преузима обавезу према њему да
ће испунити његов дуг према повериоцу. Преузималац не одговара повериоцу, већ само
дужнику, за надокнаду штете уколико не испуни обавезу повериоцу.
- Када уговор буде поништен, односно, када буде утврђена његова ништавост
деклараторном пресудом, а уговорне стране су извршиле своје обавезе, долази до
обостране реституције. Ако једна страна не може да врати то што је примила у натури,
дужна је да плати одговарајућу накнаду у новцу, према ценама у време доношења судске
одлуке (чл. 104, ст. 1). Међутим, из разлога правичности, суд може одредити да једна
страна, поводом захтева друге за повраћај, задржи то што је примила. Тако ће суд
поступити када утврди да је тужилац несавестан, да је знао за постојање разлога
ништавости, док тужени није знао, нити је, према приликама, то могао знати - "нико се не
може позвати на сопствену несавесност"(nemo auditur propriam turpitudinem allegans).
Осим тога, суд може одредити да оно што су стране примиле по основу ништавог уговора
предају месно надлежној општини. Такву санкцију суд изриче кад утврди изражену
несавесност обе стране и теже огрешење о морална схватања друштва. При одлучивању,
суд води рачуна о савесности, значају угроженог добра или интереса и о друштвеним
схватањима морала (чл. 104)
1. З А Д А Т А К: Петар (продавац) и Стеван (купац) закључе уговор о продаји митраљеза м84. Да
ли овај уговор производи правно дејство? Зашто?
2. З А Д А Т А К: Дијана зна да је њен вереник једини наследник своје имућне прабабе. Због тога
га наговори да уреде имовинске односе на будућој брачној имовини уговором. У уговору, између
осталог, стоји одредба која каже да он своју будућу заоставштину поклања Дијани. Да ли је овај
уговор пуноважан?
3. З А Д А Т А К: Да ли поверилац једног од сауговарача може захтевати поништај уговора?
2. Рушљиви уговори
Рушљиви уговори су они код којих је ништавост установљена зато што постоји
недостатак воље једне уговорне стране. Сагласност воља овде постоји само привидно у очима трећих лица, али је уистину и нема, јер изјава воље једне стране не одговара
унутрашњој вољи. Њиховим закључењем оштећују се првенствено интереси уговорника
или других одређених лица. Будући да су правно несавршени, рушљиви уговори су
потенцијално неважећи, јер могу бити поништени. Од њих ваља разликовати уговоре који
су у почетку неважећи, али који могу постати важећи уколико се испуни услов који се
налази изван самог уговора, у правном смислу - уговори чија је неважност "лебдећа",
односно недовршени (нпр. уговор ограничено пословно способног лица).
Недостаци који уговор чине рушљивим тичу се најчешће сагласности воља:
• могуће је да воља једне стране не буде права њена воља због битне заблуде, претње или
преваре;
• рушљив је и двострано обавезни уговор којим је једна страна прекомерно оштећена (чл.
139);
• рушљивост постоји и онда када је вољу изјавило лице које није уговорно способно да је
изјави (ограничена пословна способност).
Будући да се њоме окончава правни однос, одлука о поништењу има конститутивни
карактер. Поништење може захтевати само уговорна страна у чијем је интересу
рушљивост установљена (нпр. страна која је преварена), али она може одлучити и да
остане при уговору. Друга уговорна страна не може захтевати поништење, нити суд по
службеној дужности пази на разлоге рушљивости - једини изузетак је случај преваре која
има обележја кривичног дела преваре, када кривични суд, утврђујући елементе кривичног
дела, мора да води рачуна и о уговорима који су закључени у његовом извршењу.
Да би се време неизвесности скратило, ЗОО овлашћује сауговорника да тражи од те стране
изјашњење у одређеном року, који не може бити краћи од 30 дана. Ако се позвана страна у
том року не изјасни или ако изјави да не остаје при уговору, сматра се да је уговор
поништен (чл. 112). Поништење могу тражити и наследници, као и трећа лица којима је то
право у неким случајевима признато (нпр. јавни правобранилац), односно која за то имају
правни интерес.
Право на поништење гаси се кад истекне годину дана од сазнања за разлог рушљивости,
односно од престанка принуде - субјективни рок. Ишчезава у сваком случају кад прођу
три године од дана закључења уговора - објективни рок (чл. 117).
Кад је разлог за поништење ограничена пословна способност, онда су рокови другачији.
Такво лице може, по стицању пословне способности, тражити да се поништи уговор који
је закључило у време трајања ограничене пословне способности и тај рок износи 3 месеца
од дана стицања потпуне пословне способности. Посебан рок постоји и код прекомерног
оштећења, где се поништење може тражити у року од годину дана од дана закључења
уговора.
КОНВАЛИДАЦИЈА
Накнадно оснажење неважећег правног посла. Овлашћена лица могу рушљив уговор
оснажити (конвалидирати), под условом да су свесна разлога рушљивости и свог права да
захтевају поништење, и тиме отклонити недостатак.
Да би до конвалидације дошло, неопходни су одређени услови:
1. Да се ради о рушљивом уговору;
2. Да се конвалидација предузима од стране лица која су законом овлашћена да захтевају
поништење;
3. Да та лица знају за постојање разлога због којег могу поништити уговор;
4. Да су, у моменту конвалидације, та лица способна да слободно изразе своју вољу.
Када су ови услови испуњени, конвалидација се може извршити на један од три начина:
1. Страна у чијем је интересу рушљивост установљена може изјавити да се одриче права
на поништење; ИЗЈАВА ДА СЕ ОДРИЧЕ ПОЗИВАЊА НА РУШЉИВОСТ
2. ПРОТЕКОМ РОКА ЗА ИСТИЦАЊЕ РУШЉИВОСТИ; Та страна може једноставно
пропустити рок, и тада уговор конвалидира истеком рока;
3. КОНКЛУДЕНТНО – ИЗВРШЕЊЕМ: Страна у чијем интересу је установљена
рушљивост може извршити уговор, као да разлог за поништење није ни постојао.
Када је реч о ограниченој пословној способности, начин конвалидације је специфичан. То
лице не може изричито изјавити да се одриче права на поништење, јер нема потребну
пословну способност. Не може ни да изврши уговор, јер се испуњење обавезе од стране
пословно неспособног лица не сматра пуноважним.
У овом случају, уговор може бити оснажен накнадним одобрењем законског заступника
или кад истекне рок од 3 месеца од дана стицања потпуне пословне способности, у коме
се може захтевати поништење уговора.
Поништењем се укида привремена важност уговора, ретроактивно - ex tunc. Међутим,
стране уговорнице се могу споразумети да важи само за будућност. Додуше, извесне
уговоре, због саме њихове природе, немогуће је сматрати неважећим од самог почетка
(нпр. закупац је већ користио закупљену ствар). Уговор се може поништити и само
делимично, ако се разлог који га чини рушљивим тиче искључиво једног дела и ако
остатак може опстати без њега. Поништени уговор, који се после поништења сматра
ништавим, не може се конверзијом одржати као неки други, јер би иначе овлашћено лице
могло преиначити садржину уговора.
Уколико је нешто већ испуњено, долази до реституције, али ако дато није могуће вратити
или се природа испуњеног противи враћању, дугује се одговарајућа накнада у новцу,
према ценама у време доношења судске одлуке (чл. 113). Реституција треба да обухвати
све оно што је примљено на основу уговора, без обзира да ли се примљена корист још
увек налази у имовини стране која треба да је врати или је отуђена, утрошена или
уништена. Од тога постоји изузетак кад је уговор рушљив због ограничене пословне
способности. Наиме, ограничено пословно способно лице дужно је да врати само оно што
се налази у његовој имовини у моменту подношења захтева за враћање или да плати
надокнаду за корист која је утрошена, а ако се ради о користи која је уништена или
отуђена, дужно је да плати накнаду само ако је корист уништена или отуђена намерно да
би се осујетило враћање. Поништењем се, у извесним случајевима, не дира у права трећег
савесног лица која је стекло на темељу рушљивог уговора.
Уговорник на чијој је страни разлог рушљивости (код заблуде је то страна која је била у
заблуди, а код преваре или претње - страна која их је учинила) дугује накнаду штете, ако
није знао нити морао знати за постојање разлога рушљивости (чл. 115). Страна која је
ограничено пословно способна биће дужна да надокнади штету свом сауговорнику само
ако је лукавством навела другу уговорну страну да са њом закључи уговор, односно, ако је
лукавством уверила другу страну да је пословно способна.
1. З А Д А Т А К: Ђина и Павле закључе уговор о продаји пса – ретривера за 100 000 динара (Ђина
није знала да је цена тог пса на тржишту троструко мања). Приликом закључења уговора, Ђина је
била у заблуди да је реч о белом ретриверу. Када види да крзно њеног пса постаје жуће из дана у
дан, она позове Павла и он јој саопшти о чему је реч. Она му каже да је била у заблуди, али да се
одриче позивања на исту јер жели да задржи пса. Који разлози рушљивости уговора овде постоје?
У ком тренутку је дошло, односно у ком тренутку ће доћи до конвалидације уговора?
2. З А Д А Т А К: Имућни господин пролази поред еминентног ресторана у Бетон хали око 9
увече. Ресторан је затворен за посетиоце уредбом владе РС која је донета у сврхе спречавања
ширења вируса. Господин покуца на стакло ресторана, а конобари га препознају, пусте унутра и
услуже. Да ли је овај уговор пуноважан?
3. З А Д А Т А К: Андрија (15) без знања својих родитеља купи 100г најскупље кафе на свету – Х
за 50 000 динара. Чим су сазнали за то, његови родитељи су захтевали поништај уговора.
Међутим, Андрија је већ потрошио 50г кафе.
Како ће се обавити реституција?
У ком случају ће Андрија одговарати за штету насталу поништењем уговора?
4. З А Д А Т А К: Радослав остане без посла и схвати да му је потребан новац за даље
издржавање. Како нема породицу, одлучи да прода стан у коме живи Наталији, али без једне собе,
како би у њој наставио да неометано живи.
а) Да ли је овакав уговор пуноважан?
б) Како ће поступити суд у датом случају?
2. Раскидање уговора
Раскид уговора је начин престанка правних дејстава пуноважних уговора.
2.1. Споразумно раскидање уговора
Споразумом да уговор раскину, стране уговорнице противрече својој ранијој сагласности
воља (contrarius consensus). Такав споразум представља уговор који има за предмет раскид
старог уговора. Да би раскид произвео своја правна дејства, потребно је да буду испуњени
исти услови који се траже за настанак уговора, а сваки од тих услова цени се независно од
првобитног уговора. Може се склопити у било којој форми, чак и у случају кад је уговор
који се раскида формалан (чл. 68), сем ако је законом прописано да је за раскид потребна
иста форма (нпр. уговор о јемству) или кад из циља форме произлази да уговор мора бити
раскинут у оној форми у којој је и закључен.
Правно дејство споразума о раскиду огледа се у томе што уговор престаје да производи
правна дејства, а стране се ослобађају уговорних обавеза које нису извршиле до момента
раскида. У принципу, за уговорне стране не настаје обавеза реституције, али оне о томе
могу постићи споразум. Међутим, споразум о реституцији неће бити могућ у сваком
случају - ако је раскинут трајни уговор, попут уговора о закупу, гашење нема
ретроактивно дејство због саме природе ствари, те раскидање делује само pro futuro.
Споразум о раскидању производи дејство само међу странама уговорницама, он не погађа
права трећих савесних лица стечених на основу раскинутог уговора
3. Једнострано раскидање уговора због неиспуњења
Једнострани раскид се противи самом појму уговора као сагласности воља, јер је
нелогично да оно што настаје изјавама две воље може да престане изјавом једне. Због тога
је могуће само изузетно, када је законом предвиђен или када је заснован на уговору. О
уговорном једностраном раскиду је реч када је у уговору предвиђена раскидна клаузула,
односно право једне стране да раскине уговор, ако наступи неки услов, односно разлог
који је том клаузулом предвиђен.
Поред тога, раскид уговора на основу изјаве воље једне стране могућ је само када то закон
допушта. ЗОО је предвидео само два разлога за раскид уговора:
1. због промењених околности,
2. услед неиспуњења обавезе једне уговорне стране.
У ЗОО је предвиђено да у двострано обавезним уговорима, када једна страна не испуни
своју обавезу, друга може, ако није нешто друго предвиђено, захтевати испуњење или
раскинути уговор простом изјавом воље, ако раскид не наступа по самом закону. У сваком
случају, има право на надокнаду штете (чл. 124). Ако се определи за раскид, потребно је
да буду испуњени одређени услови:
1. Само она страна која је верна уговору може уговор раскинути, онај уговорник који је
своју обавезу испунио или је спреман да је испуни. Та страна треба да упути дужнику
изјаву да раскида уговор. Закон за ту изјаву не везује никакве захтеве у погледу форме.
Међутим, у пракси се изјава о раскиду често даје препорученим писмом, јер оно
омогућава да се лакше докаже да је изјава о раскиду стигла дужнику, као и тачан датум
пријема;
2. Поверилац који жели да уговор раскине мора оставити дужнику примерен накнадни
рок. Ако он обавезу не испуни ни у накнадном року, уговор се раскида по самом закону
(чл. 126). Ипак, ради отклањања неизвесности, ЗОО обавезује повериоца да обавести
дужника (чл. 130). ЗОО каже да рок треба да буде „примерен―, прилагођен датим
околностима. Кад је у питању трајан уговор, рок је, по правилу, дужи, док код тренутних
некад може бити довољно и време од свега неколико часова. Ако поверилац накнадни рок
одреди сувише кратко, дужник може захтевати продужење.
Изузетно, поверилац може одустати од уговора и без остављања накнадног рока:
а. Кад из дужниковог држања произлази да он обавезу неће испунити ни у накнадном
року, нпр. кројач који се обавезао да сашије одело до суботе оде у иностранство јер је
добио исељеничку визу;
б. Ако и пре истека основног рока постане јасно да дужник обавезу неће испунити
в. Код фиксних уговора.
Претпоставка је да друга страна није испунила своју доспелу обавезу, тј. да је запала у
доцњу. Ако се ради о потпуном неиспуњењу обавезе, раскидање је могуће у сваком
случају. Уколико је неиспуњење само делимично, ситуација је сложенија. Код дељивих
обавеза, одустанак је могућ само у погледу неиспуњеног дела, осим ако би делимично
испуњење било противно циљу уговора. Уколико је обавеза недељива, због делимичног
неиспуњења уговор се може раскинути у целости. ЗОО посебно уређује раскидање
уговора са узастопним обавезама - ако изостане испуњење једне уговорне обавезе, уговор
се може раскинути не само у односу на њу, него и у односу на све будуће обавезе, ако је
очигледно да ни оне неће бити испуњене.
Штавише, раскидање може обухватити и већ испуњене обавезе, ако оне чине целину са
неиспуњеним или ако поверилац нема интереса за делимично испуњење. Давањем
одговарајућег обезбеђења, дужник може спречити раскидање уговора са узастопним
обавезама (чл. 129).
Неиспуњење се мора тицати главне обавезе, оне која се односи на битан састојак уговора.
Неиспуњење еквивалентних споредних обавеза могло би, такође, родити право да се
уговор раскине. Дејство тренутног уговора укида се, по правилу, ретроактивно (ex tu)nc), а
трајног - за будућност (ex nu)nc). ЗОО садржи правило о томе да се уговор не може
раскинути због неиспуњења незнатног дела обавезе. "Незнатни део обавезе" он не
дефинише, већ о томе одлучује суд, у конкретном случају, када дође до спора између
повериоца и дужника. То може бити споредна обавеза из уговора (нпр. обавеза плаћања
камете) или део главне.
Најважнија правна последица раскида је да се уговорне стране ослобађају својих обавеза.
Дејство раскида уговора према трећим лицима зависи од њихове савесности, односно
несавесности. Ако дође до раскида, дужник који није испунио своју обавезу биће дужан да
повериоцу надокнади штету коју овај због тога трпи (чл. 132, ст. 1; чл. 262, ст. 3). Такође,
страна која је обавезу већ испунила, има право на повраћај. Ако право на повраћај имају
обе стране, враћање се врши истовремено. Сем тога, свака страна дугује другој надокнаду
за користи које је у међувремену имала од онога што је дужна да врати. Уговорник који
враћа новац дужан је платити затезну камату, од дана кад је исплату примио (чл. 132).
По правилу, време доспелости тражбине спада у небитне састојке уговора. Изузетак су
фиксни уговори, код којих је рок испуњења за повериоца битан. Дужник мора своју
обавезу да испуни у тачно одређеном тренутку или краћем временском интервалу, јер се
испуњењем у неко друго време не постиже циљ којем је чинидба намењена. Фиксни
карактер мора бити видљив из самог уговора или из околности случаја. Фиксно обележје
се може означити изричито или одредбом да ће се уговор сматрати раскинутим ако не
буде испуњен у одређеном року - касаторна клаузула. Пошто се фиксна особина уговора
не претпоставља, терет доказивања пада на повериоца.
У теорији се прави разлика између фиксних уговора у апсолутном и релативном смислу:
1. Код неправих фиксних (апсолутних фиксних) уговора обавеза се мора испунити у тачно
одређеном тренутку, а ако до тога не дође, испуњење постаје немогуће (нпр. певач
уговори концерт, па не дође). Уколико такав уговор не буде извршен на време, раскида се
сам од себе, без обзира на кривицу дужника, али је он одговоран за штету због
неиспуњења, ако је крив;
2. И прави фиксни уговори се раскидају чим дужник прекорачи рок за испуњење. По
нашем праву до раскида долази по самом закону, али уговор је дефинитивно раскинут
само за дужника, а поверилац га може одржати на снази ако без одлагања обавести
дужника да захтева испуњење. Од тог тренутка уговор губи фиксни карактер, али дужник
своју чинидбу мора испунити у разумном року. Ако и тај рок протекне узалудно,
поверилац може изјавити да уговор раскида (чл. 125).
3.1. Престанак уговора услед накнадне немогућности испуњења
Ако дужник није никако у стању да учини оно што дугује, каже се да је наступила
немогућност испуњења. Може се поделити на физичку и правну, али су ту само узроци
различити, док је немогућност као последица јединствена. Ни разлучивање на објективну
и субјективну није правно релевантно, кад је реч о накнадној немогућности. Међутим,
трајна и привремена се разликују по врсти. Ипак, разлика је некад готово неухватљива
(нпр. привремена немогућност код фиксних уговора се може рачунати као трајна, ако
поверилац нема интерес за касније испуњење). Овај начин престанка се примењује само
код двострано обавезних уговора.
Да би се уговор раскинуо услед немогућности испуњења потребно је да буду испуњена
два услова: 1. Да је немогућност наступила услед догађаја за који није одговорна ниједна
страна, који има карактер више силе. То нису само природни догађаји, попут
елементарних непогода, већ и друштвени, попут штрајка, неки акти државне власти (нпр.
забрана извоза или увоза неке робе) или радња трећег (нпр. подметање пожара у фабрици
услед чега изгоре све машине и она не може да изврши испоруку). У случају када је
немогућност испуњења обавезе једне стране скривила друга страна, уговор не престаје.
Тада се страна, којој је постало немогуће да изврши обавезу из разлога због кога одговара
њен сауговорник, ослобађа своје обавезе, али задржава право према другој страни. Да ли
је једна страна одговорна за одређени догађај, одлучује суд у сваком конкретном случају,
ако дође до спора; 2. Да је немогућност потпуна. У случају да је једној страни постало
немогуће да изврши део обавезе, уговор не престаје, али друга страна има право да захтева
сразмерно смањење своје обавезе. Само у случају да делимично испуњење не одговара
потребама друге стране, она има право да раскине уговор (чл. 137, ст. 2). Када су услови
испуњени, уговор престаје по сили закона, ретроактивно. Због тога, ако је једна страна
извршила своју обавезу, она има право на реституцију (чл. 137, ст. 1).
4. Престанак уговора одустанком једне уговорне стране
Само изузетно, може бити уговорено или законом прописано да се после истека рока
облигациони однос продужава за неодређено време, ако не буде благовремено отказан (чл.
357). Трајни уговорни односи закључени на неодређено време могу престати само отказом
уговорника. Отказ је једнострана, неформална изјава воље, која треба да буде пренета
другој страни, али у њој не морају бити наведени разлози. Може се дати у свако доба, сем
у невреме.Последице отказа не наступају одмах, већ у неко касније време после давања,
које се назива отказни рок и одређено је уговором, законом или одговарајућим обичајем.
Ако рок није одређен ни на један начин, однос престаје истеком разумног рока. Међутим,
уговорници могу уговорити да ће он престати самим достављањем отказа, уколико закон
не наређује нешто друго. Поверилац има право да захтева оно што је доспело пре него што
је обавеза престала протеком рока или отказом (чл. 358).
5. Престанак уговора услед смрти једне уговорне стране
У принципу, смрт једне стране не утиче на постојање уговора - уговор и даље важи између
наследника умрлог и друге уговорне стране. Међутим, код уговорних односа који су
засновани с обзиром на личне особине, смрћу стране гаси се и облигациони однос (чл.
359). На овај начин могу се угасити и односи који немају лични карактер, ако је то
уговором унапред одређено. Овакав начин престанка уговора делује само pro futuro.
1. З А Д А Т А К: Иван се обавеже да изради Милану уградни плакар. Приликом закључења
уговора Милан нагласи да му је битно да то буде до 20. новембра јер се тада његова девојка сели
код њега. Иван није израдио ормар јер се разболео од короне.
Шта Милан треба да уради да би раскинуо уговор?
2. З А Д А Т А К: Лара закључи уговор о размени са Дуњом. Лара се обавеже да преда лаптоп, а
Дуња да преда мобилни телефон и доплати 20.000 динара. Лара своју обавезу изврши, док Дуња
само преда мобилни телефон, а не уплати новац. Која права има Лара?
ПРОУЗРОКОВАЊЕ ШТЕТЕ ДРУГОМЕ КАО ИЗВОР ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА
Постоји општа забрана наношења штете другоме у правнима земаља, али је забрањују и
моралне норме. Она је изречена, најчешће, посредно, тако што се лицу које другоме
проузрокује штету налаже обавеза да је надокнади. ЗОО ову забрану изриче и непосредно
(чл. 16). Ако се штета ипак нанесе, настаје обавеза надокнаде проузроковане штете.
Дакле, проузроковање штете другоме је извор облигационог односа, чији су субјекти
починилац штете и оштећени. Уобичајено је да се обавеза надокнаде штете назива
грађанском/имовинском/материјалном одговорношћу.
Под штетом подразумевамо губитак у најширем смислу – имовинској/моралној сфери.
Животни догађај из којег настаје штета назива се штетни догађај. Уопштено, штета остаје
на ономе кога је иницијално погодила. Само изузетно, постоје правом признати разлози
због којих ће правни поредак да се умеша у штетни догађај. Одговорност за причињену
штету је, дакле, интервенција правног поретка. Кад је у питању овај извор облигационог
односа, садржина обавезе је увек иста - надокнада штете. ОВО НИЈЕ ВОЉНА ОБЛ!!!
Поверилац = Оштећеник = Тужилац
Дужник = Штетник (Одг. лице) = Тужени
Зашто ће се правни поредак некада умешати у штетни догађај и штетне последице
пребацити на штетника? Одговор на то питање даје институт који се зове основ
одговорности - разлог због које коначне имовинскоправне последице једног штетног
догађаја сноси одговорно лице, а не оштећеник. За модерно грађанско право типичан је
плуралитет основа одговорности. За заснивање одговорности увек је довољан један основ.
У српском грађанском праву постоје три основа одговорности за штету:
1.
Кривица;
2.
Створени или одржавани повећани ризик од штете;
3.
Правичност.
Основи одговорности прописују се законом и представљају numerus clausus - судови, у
српском праву, немају овлашћење да шире овај круг.
8
Правни деликт као претпоставка правне одговорности: Одговорност – полагати рачуне
другима за своје поступке који нису у складу са друштвеним правилима понашања, и
трпети одређене последице друштвене осуде због непоштовања правила. Човек се позива
само за поступке који крше важећу друштвену норму, који чине деликте. Правни деликт
је друштвено штетно понашање недопуштено са становишта права. Они се разликују у
зависности од врсте правне норме, али сви имају заједничке особине:
1. учиниоци су само правни субјекти – деликвенти
2. видљиве радње људи а не мисли и осећања
3. противправна понашања људи. крше се правне норме.
4. скривљене противправне радње.
9
Заједничке особине правне одговорности:
1. То је санкција због кршења права, последица утврђена правном нормом за случај њеног
непоштовања. До изражаја долази „право државе на кажњавање―.
2. Друштвена осуда понашања деликвената. Државна принуда која није пропраћшена
друштвеном осудом није правна одговорност (мере безбедности неурачунљивим лицима,
признавање уговора закљученог у непрописној форми...)
3. Испољава се у негативним последицама за одговорно лице. У вези је са одређеним
лишавањима (имовинским/личним), које деликвент трпи због негативног односа према
правним нормама и друштвеним интересима који се тим нормама бране.
ГРАЂАНСКОПРАВНА (ИМОВИНСКА) ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ (55.)
Вид правне одговорности, за који се везује да има за последицу штету по некога. Али,
постоје и ситуације када се штета нанесе али не услед противправне радње нити
скривљене. То нису деликти, али свакако обавезују на надокнаду – зато што је неправично
да штету сноси сам оштећени (штета изазвана у крајњој нужди нпр).
8
9
Нема у скрипти
Истп
Грађанска одговорност  надокнада штете
Ужи појам
Шири појам
Подразумева надокнаду штете
Не подразумева одговорност
Подлеже друштвеној осуди
Не подлеже друштвеној осуди
Одговарају
Дугују надокнаду
Српско грађанско право прави разлику између три типа штетних догађаја:
1. Уговорна одговорност;
2. Вануговорна (деликтна) одговорност;
3. Предуговорна одговорност (culpa in contrahendo) - одговорност за штету
причињену у фази која претходи закључењу уговора (преговорима), скривљеним
поступањем (чл. 30). У српском праву, ова одговорност се квалификује као
вануговорна, заснована на доказаној кривици. По правилима за скривљени прекид
преговора, може се захтевати накнада како имовинске, тако и неимовинске штете.
Грађанскоправна одговорност за штету (вануговорна) може да буде:
1. Субјективна - по основу кривице (чл. 154);
2. Објективна (каузална) - не тражи се одсуство кривице, већ је ирелевантно да ли
она постоји, јер њено одсуство не ослобађа одговорности;
3. По основу правичности - корективни институт, који се тумачи уско (чл. 169).
Прави се подела и на:
1. Одговорност за сопствени чин;
2. Одговорност за другога - она је изузетак, те мора изричито бити прописана
законом. Препознаје се по томе што су се код ње раздвојили појмови одговорног
лица и штетника, док је код одговорности за сопствени чин реч о једном истом
лицу. Може бити разнолика по правном основу.
ЗОО познаје неколико врста одговорности за другога:
а. Одговорност за малолетнике;
б. Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног
развоја;
в. Одговорност послодавца за запослене;
г. Одговорност правног лица за своје органе (укључујући и одговорност
државе за њене органе).
УГОВОРНА И ВАНУГОВОРНА ОДГОВОРНОСТ
Постоји обавеза да се другоме не шкоди. Услед кршења ове обавезе настаје
имовинска/грађанска одговорност. Ова обавеза може бити општа (апсолутна) или посебна
(релативна).
1. Посебне обавезе су или одређене или одредиве, зна се ко је дужник а ко поверилац, и
ово су обавезе које само та лица имају једна према другима. Чине садржину посебног
односа.
2. Општу обавезу има свако према свакоме, суштински су неодређене обавезе а у
одређеним ситуацијама добијају садржину.
1. УГОВОРНА ОДГОВОРНОСТ
Договоре се таксиста и путник да таксиста дође по њега у 12:00 и да га одвезе на аеродром
у Београду. Међутим таксиста не дође, па путник мора да остане још један дан у Београду
и да плати другу авионску карту.
Уговорна одговорност је одговорност за штету причињену повредом постојећег
облигационог односа. Та повређена обавеза најчешће потиче из уговора, али не мора
бити тако (нпр. штета причињена повредом законске обавезе издржавања, прекршена
обавеза настала из правно неоснованог обогаћења...). У ЗОО-у не постоји посебан одељак
посвећен уговорној одговорности, већ се та правила налазе у одељку "Дејство обавеза"(чл.
262-269). Могуће је да се постојећа обавеза повреди на више начина:
1. Неиспуњењем;
2. Задоцњењем;
3. Неуредним испуњењем (обавеза испуњена, са мат/пр недостацима).
ОВО ЈЕ СЕКУНДАРНА САДРЖИНА ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА. По правилима о
уговорној одговорности, може се тражити само накнада предвидљиве материјалне
штете (стварне штете и измакле користи). Предвидљивост штете цени се објективно, суду
је релевантно да ли је у време закључења уговора разуман и пажљив човек на дужниковом
месту могао да предвиди да ће неизвршењем обавезе настати таква штета. Тужилац
(оштећеник) мора да докаже свој поверилачки статус, да је дошло до повреде обавезе, да
је претрпео штету и да постоји узрочно-последична веза између повреде и претрпљене
штете. Ако на страни уговорног дужника постоје квалификовани облици кривице,
уговорна одговорност се шири, те ће дужник дуговати накнаду за целокупну (и
непредвидљиву) материјалну штету. Ослобађајући разлог је само виша сила, те није
довољно да се докаже одсуство кривице (чл. 263).
2. ВАНУГОВОРНА (ДЕЛИКТНА) ОДГОВОРНОСТ
Поштовање телесног интегритета – потреба да се заустави ауто да не би прегазили пешака
Код вануговорне одговорности, тек из чињенице проузроковања штете између страна се
заснива посебан облигациони однос, чију садржину чини дужност надокнаде штете која
има примарни карактер.
Нека права, попут нашег, определила су се за генералну деликтну норму – свако ко
својом противправном радњом и својом кривицом узрокује штету другоме, дужан је
да је надокнади.
Практичне разлике између уговорне и вануговорне одговорности
1. ЗОО своје прописе о вануговорној одговорности, у извесном смислу, лоцира као опште,
а о уговорној као посебне. Отуда је прописано да, уколико није одређено другачије, за
накнаду штете из уговора важе сходно одредбе о накнади вануговорне штете (чл. 269);
2. Обавеза накнаде штете је код вануговорне одговорности једина и основна обавеза
штетника, док је код уговорне одговорности обавеза накнаде штете секундарна и настаје
тек ако дужник не испуни уопште уговорну обавезу или је не испуни онако како је
преузео;
3. За вануговорну одговорност довољан је сваки степен кривице, док је уговорна у неким
случајевима ограничена на тежи облик кривице (нпр. поклонодавац одговара само за
намеру и грубу непажњу, а бесплатни чувар стварри одговара само за пажњу коју поклања
властитим пословима);
4. Вануговорна одговорност је шира од уговорне у погледу субјеката. Може се односити и
на лица која немају пословну способност (нпр. душевно болесна лица могу одговарати по
основу правичности), на подстрекаче и помагаче, а долази у обзир и одговорност за
другога;
5. Вануговорна одговорност регулисана је императивним правним нормама (не може се
унапред искључити/ограничити, био би ништав такав споразум), док се уговорна може
унапред искључити, ограничити или проширити;
6. Рок застаревања потраживања надокнаде штете код вануговорне одговорности почиње
тећи од тренутка кад поверилац сазна за штету и починиоца, а код уговорне од тренутка
доспелости потраживања;
7. Потраживање накнаде штете по уговорној одговорности доспева за наплату у тренутку
у коме је испуњење обавезе требало да уследи, чак и кад је немогућност њеног испуњења
наступила раније. Насупрот томе, потраживање накнаде штете по основу вануговорне
одговорности доспева одмах чим је штета проузрокована;
8. Вануговорна одговорност подразумева потпуну накнаду (стварне штете и измакле
користи). Штавише, ако је ствар уништена или оштећена умишљајним кривичним делом,
суд може одредити висину накнаде према вредности коју је ствар имала за оштећеног –
афексциона вредност ствари (pretium affectionis). Код уговорне одговорности се, као што
је речено, ради само о надокнади предвидљиве штете, сем у случају преваре, намерног
неиспуњења или неиспуњења због крајње непажње (чл. 266).
10
МОГУЋНОСТ СТИЦАЈА И КОНКУРЕНЦИЈЕ ОДГОВОРНОСТИ
Могуће је да се негде стичу обе одговорности. Штета је тада резултат кршења и опште и
посебне обавезе (и законске и уговорне).
Пример: Закупац упропасти или оштети ствар узету у закуп
Шта се онда дешава? -> Наш правни систем више прихвата схватање немачког система,
где поверилац бира по ком основу ће упутити тужбу, а када тужи штетника, исцрпео је и
другу могућност. (друго схватање је да може искључиво тужизи по уговорној
одговорности јер је уговорна одговорност lex specialis у односу на норме вануговорне
одговорности)
ВРСТЕ ВАНУГОВОРНЕ ОДГОВОРНОСТИ:
1. СУБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ (ПО ОСНОВУ КРИВИЦЕ)
Принцип одговорности због кривице постао је суверен принцип имовинске одговорности
тек у првим годинама XIX века. То је одговорност која се заснива на властитој
кривици одговорног лица. Кривица се оснива на личном укору починиоца штете.
Упућује му се прекор што се у датој ситуацији није понашао онако како треба. Дужност
накнаде штете је морална дужност.
Туђа кривица не може да буде основ, већ се може појавити само као један од услова за
заснивање одговорности одговорног лица (нпр. одговорност послодавца за запосленог).
Ако одговорно лице одговара по основу сопствене кривице за штету коју је проузроковао
неко други, онда та његова кривица може да се испољи тројако, као:
1. Грешка у надзору (culpa in vigilando);
2. Грешка у избору штетника за одређени посао (culpa in eligendo);
3.Грешка у усмеравању, васпитавању или давању упутства (culpa in instruendo).
Да би се утврдило постојање субјективне одговорности, неопходна су три услова:
1. Да је дошло до штете, односно до неког губитка који се у нашем праву признаје
као штета;
2. Да постоји узрочно-последична веза између штетног понашања и претрпљене
штете;
3. Да постоји кривица, односно да је штетниково понашање, које је довело до
штете, било погрешно са становишта основаних друштвених очекивања. Овај услов
је истовремено и основ одговорности.
10
Нема у скрипти
У нашем праву постоји систем претпостављене кривице, што значи ако се докажу
штета и узрочна веза, кривица се претпоставља. Дакле, на оштећеном је да докаже штету и
узрочну везу, а кривица се претпоставља.
Са друге стране, штетник мора да доказује да његова кривица не постоји.
Кривица се схвата објективно, када гледамо да ли је неко крив или није, само поставимо питање
како би се у датој ситуацији понашао разуман и пажљив Па ако би се он у тој ситуацији понашао
исто као штетник, значи да штетник није крив. А ако би разуман и пажљив човек поступио
другачије у тој ситуацији, значи да штетник јесте крив. Наш закон нигде не прописује овај
стандард разуман и пажљив човек, а ипак у судској пракси то можемо наћи. То је потекло од проф.
Константиновића. Кривица се мери апстрактно, што значи да се мери понашање разумног и
пажљивог човека у датим околностима, а не понашање разумног и пажљивог конкретног штетника
у датим околностима. Од тог правила имамо 2 изузетка: Један изузетак јесте ако се ради о лицу
које је неспособно за расуђивање. Такво лице не може да буде криво. Способност за расуђивање је
способност лица да схвати значај својих поступака и последица. Лице може бити способно за
расуђивање а да није пословно способно и обрнуто. Други изузетак је професионални капацитет
штетника. Тада не гледамо како би се понашао разуман и пажљив човек, већ разуман и пажљив
стручњак. Обухвата све штете изазване властитим радњама, уколико се не користе опасне
ствари или не обављају опасне делатности. Али, запослени одговарају регресно своме
послодавцу по основу одговорности због кривице чак и уколико рукују опасном ствари
или обављају опасну делатност. Овде спада и одговорност родитеља/старатеља
малолетних лица старијих од седам година.
З А Д А Т А К: Алекса однесе нови телефон код Немање који продаје и намешта заштитне фолије
како би му залепио једну. Пре него што је залепио фолију, Немањи телефон испадне из руку и
поломи се екран. Немања се извини Алекси, каже да му је први дан на послу а уз то има и
Паркинсонову болест па му се тресу руке. Да ли ће Немања одг за штету насталу на телефону? Хоће, јер суд неће ценити како се понаша разуман и пажљив човек који има Паркинсонову болест
и ком је први дан на послу, него само како би се понашао разуман и пажљив човек.
све што важи о штети (и о узрочној вези) код субјективне, важи и код објективне
одговорности.
2. ОБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ
(ОДГ. ЗБОГ СТВОРЕНОГ/КОНТРОЛИСАНОГ РИЗИКА)
То су случајне штете/штете услед несрећних случајева. Овде је најпре реч о одговорности
по основу правичности, јер жртве препушта саме себи, да се туже на властиту судбину.
Ово је штета настала на основу објективних услова:
1. штете
2. узрочне везе
Одговарно лице (починилац) је онај ко контролише ризик од штете по околину, извлачи
економску корист из тога и по правилу је у одличној позицији да се осигура од
одговорности према трећима. Наиме, установа објективне одговорности развијала се
паралелно са институтом осигурања од одговорности, а и захваљујући њој. Ово је
индивидуална одговорност, где је одговорно лице оно које преузима ризик на себе. Он
ствара ризик – за исти треба да јемчи. Идеја је да починилац сноси ризик штете и да ће
одговарати независно од штете. Починилац ће се ослободити ако докаже да је штета
последица више силе, искључиве кривице оштећеног или неког трећег.
Ризик се ствара на правно допуштен начин, од тога корист имају сви – цело друштво, али
највећу корист има онај у чијем се интересу обавља/употребљава опасна делатност/ствар:
Важи начело: „Чија корист, тога и штета― – дистрибутивна правичност!
Власнику моторног возила је допуштено да управља истим, али му није дозвољено да наноси
штету другима
Објективна одговорност је везана за опасне ствари и опасне делатности, а особине се
утврђују у сваком појединачном случају (није numerus clausus) – отворена објективна
одговорност. Наш законодавац се определио за општу норму, али имамо и неке издвојене,
посебне случајеве. Суд пресуђује да ли је дошло до реализације повећаног ризика када
добије случај. Једна варијанта је да се ради о таквој ситуацији за коју законодавац
прописује изричито да се ради о објективној одговорности. Рецимо, код моторног возила у
покрету, или код ствари са недостатком.
Друга варијанта је да суд добије ситуацију када се радило о неком опасном оружју,
рецимо о бомби, е сад да ли је бомба опасна ствар, нигде не пише у нашем закону је ли
бомба опасна ствар.
Онда ће суд применити ову општу норму и класификоваће бомбу као опасну ствар. И
имамо посебан законски режим, то су чланови од 173-177. Који је заснован на овој општој
норми. Где бисмо сврстали штету од грађевине или животиње? -Ми их у теорији сврставамо у
посебне случајеве објективне одговорности. Свакако се ради о опасним стварима, међутим ово ми
немамо у ЗОО прописано као засебан извор опасности, тако да ће суд применити општу норму.
3. ОДГОВОРНОСТ ПО ОСНОВУ ПРАВИЧНОСТИ
ЗОО Чл. 169:
(1) У случају штете коју је проузроковало лице које за њу није одговорно, а накнада се не може
добити од лица које је било дужно да води надзор над њим, суд може, кад то правичност захтева, а
нарочито с обзиром на материјално стање штетника и оштећеника, осудити штетника да накнади
штету, потпуно или делимично.
(2) Ако је штету проузроковао малолетник способан за расуђивање који није у стању да је
накнади, суд може, кад то правичност захтева, а нарочито с обзиром на материјално стање
родитеља и оштећеника, обавезати родитеље да накнаде штету, потпуно или делимично, иако за
њу нису криви.
Случајеви надокнаде штете који нису обухваћени ни кривицом починиоца штете ни
ризиком. Разликујемо:
1. Одговорност по основу правичности у ужем смислу
2. Одговорност по основу правичности у ширем смислу
Одговорност по основу правичности у ужем смислу – претпоставља противправну радњу.
I Одговорност неурачунљивих лица за штету коју проузрокују другоме. Услови су
следећи: 1) да се надокнада не може добити од лица задуженог за надзор над њима и 2) да
је материјално стање починиоца знатно повољније од материјалног стања оштећеног. –
СУПСИДИЈАРНА ОДГОВОРНОСТ.
- Понашање неурачунљивих особа због којег би и лица способна за расуђивање била
дужна да надокнаде штету.
II Одговорност родитеља малолетних починилаца штете који су способни за
расуђивање. Услови: 1) да малолетник не може да плати накнаду и 2) да је материјално
стање родитеља знатно повољније од материјалног стања оштећениковог. И овде је
искључена примена начела интегралне накнаде.
Одговорност по основу правичности у ширем смислу – надокнада штете узроковане
допуштеним поступцима које оштећени мора да трпи јер нема право на одбрану. Ова
одговорност извире из захтева комутативне правичности која изискује примену правила:
Чија корист, тога и штета. Лица чија су добра жртвована да би се задовољио претежнији
интерес или јавни интерес
УСЛОВИ ОДГОВОРНОСТИ
То су сви они елементи који морају кумулативно да се стекну да би одговорност за
штету могла да се заснује на неком основу
нпр. један од услова да се заснује одговорност стараоца за штићеника је да је старалац био
по неком основу дужан да се стара за лице које је причинило штету.
Постоје два општа и стална услова за заснивање одговорности у грађанском праву,
независно од тога који је основ одговорности и о којој се врсти одговорности ради:
1. Штета
сва 4 треба
2. Узрочно-последична веза између штетникове радње и штете.
код
3. Кривица починиоца штете (одг за ризик и на осн правичности је не
деликтне
захтева)
одг!!!
4. противправност штетне радње (одг на осн правичности не захтева)
СВРХА ГРАЂАНСКОПРАВНЕ ОДГОВОРНОСТИ: У нашој правној теорији, прихваћено
је да је циљ грађанскоправне одговорности репарација, односно поправљање губитка
до којег је дошло у имовинској сфери оштећеника, с идејом да се он постави на оно
место у којем би се налазио да није било штетног догађаја.
Тај циљ може да се постигне и изван суда. Ово није једина, иако је доминатна сврха.
Присутни су још неки циљеви, попут спречавања будућих штета - превенција, а понекад и
посебног санкционисања намерног проузроковања штете - ретрибуција. Накнада
неимовинске штете има сопствену сврху - сатисфакцију, тј. морално задовољење.
Морални губитак је дефинитиван, али оштећенику може да се испуни правична новчана
накнада, да би тако лакше поднео морални губитак који му је непоправљиво нанет.
НАЧЕЛА ОДШТЕТНОГ ПРАВА
1. Начело потпуне (интегралне) накнаде штете (чл. 190)
Ово је једно од основних начела одговорности за причињену штету у српском праву.
Штетни догађај се, у тој конструкцији, посматра из угла оштећеника, а њему је
ирелевантан степен кривице. Оно што препознаје као свој интерес јесте да му се штета
поправи. Сходно томе, накнада штете не може и не треба да буде казна за штетника, нити
извор обогаћења за оштећеника. Циљ накнаде је да се оштећеник постави у
имовинскоправну позицију у којој би био да штете није било.
Сходно томе, он има право на накнаду све претрпљене штете и ничега преко ње. Обим
накнаде не зависи од степена штетникове кривице.
2. Начело забране проузроковања штете (чл. 16)
Свако је дужан да се уздржи од поступака којима се може другима проузроковати штета.
Ово начело има интерпретативну функцију и служи за разумевање и тумачење других,
посебнијих правила. Смисао начела је да укаже на основне вредности у нашем праву, међу
којима је и начело nem)inem) laedere ("другоме не шкодити").
3. Општи грађанскоправни деликт
Карактеристичан је за југословенско и српско одштетно право, као и за сва друга права
европског континента. Супротно од њега, налазе се посебни грађанскоправни деликти,
присутни у прецедентним правима која, у том погледу, показују велику сличност са
посебним делом кривичног права. Ови појмови описују начин на који се у неком правном
систему уређује установа вануговорне одговорности за причињену штету. Наш
законодавац, дакле, прописује веома апстрактно постављене услове за заснивање
одговорности, односно основе на којима грађанскоправна одговорност може да се заснује.
ОДНОС ГРАЂАНСКОПРАВНЕ И КРИВИЧНОПРАВНЕ ОДГОВОРНОСТИ
Кривична и грађанска одговорност имају заједничку историју. У прво време није се ни
правила разлика између грађанског и кривичног деликта. Починилац штете био је најпре
изложен мерама приватне освете, а потом је следио систем приватне компензације.
Касније је држава преузела на себе улогу одређивања висине компензације. Од тада се ове
две одговорности раздвајају постепено. У модерном праву, ово су две сасвим различите
врсте правне одговорности. Могу постојати паралелно, на темељу једног истог догађаја
(тзв. кумулирање деликата и кумулирање одговорности), али и одвојено једна од друге
(нпр. неуспео покушај крађе не повлачи и грађанску одговорност).
У случају крађе, лопов ће на основу кривичне одговорности бити у затвору, а на основу
грађанске одговорности ће бити дужан да врати власнику или да надокнади штету
ПИТАЊЕ ОСНОВА ОДГОВОРНОСТИ:
Кривична одговорност
Сингуларан
основ ОСНОВ
одговорности у кривичном ОДГОВОРНОСТИ
праву - кривица
под кривицом се мисли на
одређени психички однос
учиниоца кривичног дела КРИВИЦА
према сопственом делу и
последицама тог дела.
Сопствено
противправно
скривљено поступање
Могућа, под одређеним З
А
ШТА
условима, и одговорност за ОДГОВАРА?
покушај.
Грађанска одговорност
Плуралитет основа. Никада се не
захтевају кумулативно. Суд није
везан одређењем основа тужиоца.
Кривица је социјални факт - крив је
онај ко погрешно поступа, не понаша
се као разуман и пажљив човек. Грађ.
право се бави понашањем, а не
менталним статусом. Могуће је да
одговара онај ко није крив.
Могућа је и одговорност за другог +
лице буде објективно одговорно за
туђу радњу (нпр. одговорност
СЕ родитеља за дете млађе од 7 година).
Грађанска
одговорност
је
консеквенцијална - одговара се за
забрањену последицу људске радње.
Одговорност не може постојати ако
нема штете, без обзира на штетно
понашање.
Кривичноправни појмови за
степен кривице су умишљај СТЕПЕН КРИВИЦЕ
и нехат
грађанскоправни појмови за степен
кривице су намера и непажња, а
непажња се степенује на обичну и
грубу (крајњу)
За заснивање одг у крив
праву се тражи, у начелу, ЗАСНИВАЊЕ
умишљај, а само изузетно, ОДГОВОРНОСТИ
када је прописано, одговара
се за нехат.
у начелу се одговара за обичну
непажњу. Врло ретко законодавац
тражи неки квалификовани облик
кривице.
Претпоставља се невиност
У кривичном праву важи
принцип nullum crimen nulla
poena sine lege - ни
кривичног дела ни казне не
може бити ако то није било
претходно
прописано
у
Кривица се обориво претпост. Ако
оштећени докаже штету и узр везу,
суд ће претпоставити да постоји и
кривица штетника.
нема енумерације грађанскоправних
деликата, већ законодавац поставља
НАЧИН ОДРЕЂИВАЊА основе одговорности и услове за
ДЕЛИКАТА
сваки основ. Број потенцијалних
штетних радњи није ограничен.
КРИВИЦА/НЕВИНОСТ
закону. Постоји numerus
clausus
појединачних
кривичних дела.
заштита
друштвене
заједнице
од
опште ЦИЉ ЗАШТИТЕ
друштвене опасности, а тек
посредно, кривично право
штити и појединца као члана
те заједнице.
сврха
је
вишеструка:
специјална
и
генерална
превенција,
изражавање
друштвене
осуде
за
кривично дело, циљ јачања СИСТЕМИ
И
морала, итд. Та казна се САНКЦИЈА
извршава
како
на
имовинским, тако и на
личним добрима учиниоца.
Кад је реч о новч казни,може
се заменити за казну затвора.
грађанскоправна
одговорност
примарно штити појединца, његова
имовинска и лична добра, а тек
посредно, уносећи ред у правне
односе, штити друштво и правни
поредак у целини.
обавеза накнаде штете. Извршава се
на имовинским добрима и посредно
се може тицати личности дужника обавеза надокнаде штете се не може
ЦИЉ заменити затвором, а одг лице у
случају може бити замењено неким
другим. Циљ санкције је репарација
и,
код
неимов
штете,
сатисфакција.Накнада нема пенални
карактер и треба да буде онолико
колико износи штета.
1. ШТЕТА
као услов одговорности
ЗОО, члан 155.: Штета је умањење нечије имовине (обична штета), спречавање
њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког
бола или страха (нематеријална штета).
Штета се у теорији разуме на разне начине. Према једној дефиницији, она је уштрб у
оштећениковој имовинској или неимовинској сфери, тј. имовински или неимовински
губитак, који је оштећенику причињен повредом неког његовог субјективног права. Реч је
само о оном губитку који је правом признат као штета (нпр. душевни бол услед смрти
кућног љубимца није штета). Штета је увек нечија, подразумева постојање оштећеника.
Основна подела је на материјалну (имовинску) и на нематеријалну (неимовинску,
моралну) штету. – подела на основу правног добра које је штетин погођено.
А1) МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА (ИМОВИНСКА ШТЕТА)
Материјална штета је она која настаје на човековим имовинским добрима. Под
имовинским добрима подразумевају се сва добра чија вредност је мерљива у новцу тј која
се за новац могу отуђити или прибавити. Имају општу вредност (тржишну), а такође,
жеља за поседовањем је присутна код свих.
Појављује се у различитим облицима: одузимање, уништење или погоршање имовинског
добра, умањење имовине као целине или спречавање очекиваног увећања имовине.
А2) НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
(НЕИМОВИНСКА, МОРАЛНА, ИДЕАЛНА ШТЕТА)
Тиче се онога што оштећени јесте – његовог телесног интегритета. У питањи је штета на
личним/имовинским добрима – живот, здравље, интегритет, слобода, част, углед,
достојанство... Различити европски правни системи разумеју неимовинску штету на
субјективан или објективан начин. Код нас је усвојена потпуно субјективизована
концепција неимовинске штете и то на нивоу догме - судови од ње не одступају.
Српско право неимовинску штету разуме као физички бол, психички бол или страх,
довољног трајања и интензитета. Реч је о субјективном трпљењу које је пореметило
емоционалну равнотежу појединца. Пука повреда права личности или неког личног
добра као објекта тог права не признаје се, ако није довела до бола или до страха.
- Има индивидуалну вредност – за неимовинско добро је заинтересовано само оштећено
лице. Уједно, то добро је незаменљиво самим тим. Наше право прихвата да је овај губитак
дефинитиван, те да није могућа репарација. Зато се накнада досуђује у новцу, на име
сатисфакције - да би оштећеник, том накнадом, прибавио неко добро и тиме лакше поднео
трајан губитак у неимовинској сфери.
А такође, гледа се и емоција претпрљена услед штетног догађаја, као и време потребно да
се материјална штета санира – нематеријална штета присутна и код материјалне!
Афекциона вредност – вредност (у смислу психичког потреса услед оштећења/уништења)
ствари која за оштећеног представља драгу успомену.
Законодавац је прописао каталог психичких болова који се у нашем праву признају као
штета (чл. 200, 202):
1. Душевни бол услед умањења животне активности - у пракси се често изражава у
процентима;
2. Душевни бол услед наружености - разликује се од умањења животне активности, јер не
утиче на функционалност;
3. Душевни бол услед повреде угледа, части, слободе или права личности;
4. Душевни бол услед смрти или тешког инвалидитета блиског лица - у случају смрти, у
круг лица овлашћених да траже накнаду улазе брачни или ванбрачни друг, родитељи и
деца. На накнаду имају право и браћа и сестре, али само ако је између њих и умрлог
постојала трајнија заједница живота. Браћа и сестре немају право на накнаду у случају
тешког инвалидитета;
5. Сатисфакција у посебним случајевима - реч је о жртвама к.д против полних слобода.
Примедба на идеју о неимовинској штети, која се јавила после рата, под утицајем
совјетског права, била је да је то извор богаћења за оштећеника без рада, да се не може
новчано изразити бол и да је морално неприхватљиво исплаћивати новац за претрпљени
бол или страх. У нашем праву, правно лице нема право на накнаду неимовинске штете,
иако је неспорно да се његов углед може повредити. Постоје и физичка лица која нису у
стању да осете душевни бол, те им се не може досудити накнада у овом случају (нпр. лица
у трајној коми, бебе, седирана лица). Међутим, деци се може досудити будућа
неимовинска штета.
ЗОО, чл. 204 ст. 1: Потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследника
само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом.
ст. 2: Под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања,
пребијања и принудног извршења
Као последица субјективног схватања код нас, право на накнаду неимовинске штете је
ненаследиво (чл. 204). Сматра се да исплата правичне новчане накнаде може да постигне
своју сврху само ако се исплати оштећенику. Једини начин да се наследи је да буде
правоснажно утврђено право на накнаду неимовинске штете за живота повређеног лица
или да се то лице поравна вансудски са штетником, у писаној форми.
Иако се неимовинска штета првенствено накнађује у новцу, постоје и неке уже
могућности да се оствари сврха сатисфакције (нпр. да штетник повуче изјаву, да се објави
исправка или пресуда, извињење, итд.). За ово је довољно да је дошло до повреде права
личности, нису неопходни бол или страх (чл. 199). Право на овакву заштиту, у судској
пракси, имају и правна лица.
ВСС је 1999. издао тарифник у коме се налазе оријентациони износи накнаде за поједине
врсте неимовинске штете. Ти се износи валоризују с времена на време. То је
необавезујући документ, али судови га обично поштују, јер желе да им одлуке опстану у
другом степену.
З А Д А Т А К: Један наш таблоид објави да је познати политичар на клиници за одвикавање од
опојне дроге. Његов ПР тим то одмах демантује а убрзо се огласи и клиника са наводима да
политичар није њихов пацијент. Да ли ће политичар имати право на накнаду неимовинске штете? Хоће. Овде је повређена част и углед.
-Политичар премине пре него што је пресуда донета због срчаних проблема. Да ли ће право на
накнаду штете наследити његова жена и дјеца? -Неће, јер је право на накнаду неимовинске штете
ненаследиво.
-Шта би било да је пресуда донета прије него што је преминуо? -Онда би могли да имају право на
накнаду штете. Такође, и судско поравнање исто. Ако су закључили судско поравнање о томе,
такође би имали право.
З А Д А Т А К: Наш таблоид објави како је у једном приватном вртићу дошло до тровања деце
салмонелом. Вртић и родитељи деце то демантују.
Да ли ће вртић моћи да захтјева накнаду неимов. штете због објаве неистинитих налога? -Неће, јер
вртић је правно лице. Само физичка лица могу да захтевају накнаду нематеријалне штете.
А шта ће моћи да захтева вртић? - члан 199 300, објављивање пресуде, исправке, деманти и слично
Такође, у нашем праву, комирано лице- лице које је у коми не би могло да оствари
право на накнаду нематеријалне штете јер такво лице не може да осети бол или страх.
Дакле, само физичка лица која су у стању да осете физички и психички бол и страх. И
битно је да запамтите да правно лице има право да захтева тако нешто, али да то није
накнада неимовинске штете већ нека друга санкција
Б1) СТВАРНА ШТЕТА
(ОБИЧНА, ПРОСТА, ПОЗИТИВНА, DAMNUM EMERGENS)
Стварна штета представља сваку шкодљиву промену на нечему што већ постоји/ умањење
нечије имовине, права или личности. НПР: неко другоме сломи прозор, запали капут,
изгуби књигу... А овде спадају и трошкови који се начине у циљу одбране или осигурања
од штете која прети да наступи, уколико је опасност наступања изазвана од стране трећег.
Има два појавна облика:
1. Умањење активе - губитак, умањење, ограничење или оптерећење неког права;
2. Увећање пасиве - то су сви они случајеви у којима је у оштећеникову имовину ушла
нека обавеза због штетног догађаја (нпр. оштећеник је повређен у саобраћајној несрећи, па
ће имати трошкове лечења).
Б2) ИЗМАКЛА ДОБИТ
(ИЗГУБЉЕНА КОРИСТ, НЕГАТИВНА, LUCRUM CESSANS)
Законодавац је дефинише као спречавање повећања оштећеникове имовине. То је она
имовинска корист која се могла основано очекивати, с обзиром на редован ток ствари или
на неке посебне околности, па је њено остварење спречено штетниковим поступањем. Не
долази у обзир надокнада добити која би се постигла на противзаконит или неморалан
начин.
Обележја изгубљене добити су:
1. Имовинска корист се није остварила - изостало је увећање оштећеникове имовине;
2. Корист се могла основано очекивати - то је правни стандард који процењује суд;
3. Према редовном току ствари (нпр. редован приход од закупнине, што штетник осујети
тако што запали стан), или према посебним околностима (нпр. оштећеник уопште није
издавао стан у закуп, али непосредно пре него што му је штетник запалио стан, закључио
је уговор о закупу и било је планирано да се закупац усели у стан следећег месеца).
Накнада за измаклу корист се досуђује оштећенику за оно време које је разумно потребно
да се ствар доведе у оно стање у којем може да приходује, односно да ствара плодове, на
начин на који је добит пристизала до штетног догађаја (нпр. да се стан поправи и среди, да
би закуподавац поново могао да га изда). Будући да у нашем праву важи начело
интегралне накнаде, може се захтевати накнада и стварне штете и изгубљене добити,
независно од основа одговорности.
Оштећен је аутомобил који је служио за такси вожњу. Стварна штета јесу трошкови оправке
аутомобила, а измакла добит јесте изгубљена зарада за тих неколико дана колико оштећени није
могсо да обавља своју делатност
В) ПОСРЕДНА И НЕПОСРЕДНА ШТЕТА
ЗОО не прави ову разлику, али она постоји у нашој теорији: непосредна је она штета која
је директна последица штетне радње (неко другоме разбије прозор на кући), док је
посредна индиректна, удаљена последица, која се испољава на другим добрима (услед
сломљеног прозора се оштећеном смрзнуо кромпир у подруму) (нпр. чл. 488, ст. 3) У
посредну штету спадају и сахрана убијеног лица, трошкови црнине блиских, подизање
надгробног споменика, али и губитак зараде;
Г) ПОЗИТИВНИ И НЕГАТИВНИ УГОВОРНИ ИНТЕРЕС
Штета се може поделити и на позитиван и негативан уговорни интерес. ЗОО ни ову
поделу не познаје, она је само теоријска конструкција. Јеринг је пошао је од тога да је
наношењем штете настала повреда неког имовинског интереса. Штета се разуме као
разлика у имовини оштећеног пре и после штетног догађаја - накнада треба да износи
тачно онолико колико је потребно да се надокнади та разлика.
а. Негативни уговорни интерес обухвата имовинску штету коју оштећени трпи зато што
није дошло до закључења уговора - због скривљеног прекида преговора или због тога што
је уговор ништав или рушљив па поништен;
б. Позитивни уговорни интерес (интерес испуњења) је имовинска штета коју трпи
поверилац зато што дужник није испунио уговорну обавезу из пуноважног уговора, онако
како она гласи - ради се о неиспуњењу, неуредном испуњењу и испуњењу са задоцњењем.
У нашем праву се одговорност за прекид преговора, међутим, дефинише као деликтна, те
нам појам негативног уговорног интереса није потребан.
Д) ПРЕДВИДЉИВА И НЕПРЕДВИДЉИВА МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
Законодавац прави и разлику између предвидљиве и непредвидљиве материјалне штете.
Под предвидљивом материјалном штетом подразумева се она која се дала предвидети као
последица повреде уговорне обавезе, у тренутку закључења уговора.
Код уговорне одговорности, накнада непрепридљиве штете може се захтевати само када
је уговорни дужник повредио обавезу поступајући намерно, са грубом непажњом или
преварно. Сем тога, за опасна својства ствари, њен произвођач одговара само ако се ради о
предвидљивој штети (чл. 179, ст. 2). Исто важи и за одговорност због ускраћивања
неопходне помоћи (чл. 182, ст. 1);
11
Ђ) КОНКРЕТНА И РАЧУНСКА ШТЕТА
Конкретна (реална) штета – стварни негативан утицај штетног догађаја на одређено
правно добро. (Погоршање стање здравља, телесни инвалидитет, оштећење и уништење
ствари – губитак могућности да се она користи).
Рачунска (апстрактна) штета – умањење имовине или имовинског добра изражено у новцу
- Општа имовинска штета

Конкретно и апстрактно обрачуната штета – Конкретно обрачуната штета је она
утврђена према конкретним околностима и она представља стварни губитак. Апстрактно
обрачуната штета није израз стварно претрпљене штете већ апстрактно утврђеног износа,
независно од фактички насталог губитка.
2. УЗРОЧНА ВЕЗА
као услов одговорности
Представља други општи, стални услов за заснивање одговорности – ОДНОС
КАУЗАЛНОСТИ. Штета је проузрокована ако њен настанак може да се припише, у
одређеном смислу, радњи одређеног субјекта, а не случају или вишој сили. Узрочност
служи да заснује одговорност, али и да је ограничи. Циљ утврђивања узрочне везе, у
праву, је да се утврди да ли се и у ком обиму један субјект може сматрати одговорним за
своју радњу, којом је нарушио редован ток ствари. Правна теорија прави разлику између
узрока и услова. Узрок је нужан и довољан услов за настанак последице, док су услови све
оне околности које то омогућавају.
Штетнику се могу приписати:
1. Последице сопствене радње;
2. Последице радње неког другог лица (одговорност за
другога);
3. Последице других узрока, а не људских радњи (нпр.
последице функционисања опасне ствари).
Правна наука је развила читав низ теорија о узрочној вези:
1. Наши судови примењују ТЕОРИЈУ АДЕКВАТНЕ УЗРОЧНОСТИ, која је у праксу
стигла под утицајем наше теорије, инспирисане праксом швајцарских судова. Три су
услова да би се штетникова радња сматрала узроком штете према овој теорији:
а. Да штетникова радња претходи настанку штете;
б. Да је штетникова радња материјално учествовала у настанку штете и да без
материјалног учешћа штетникове радње не би ни дошло до штете;
11
Нема у скрипти
в. Да је штетников поступак нормалан, адекватан, типичан узрок баш те штете, према
редовном току ствари и према животном искуству - суд ће адекватност процењивати
објективно.
Овој теорији се замера да је сувише субјективистичка, јер тражи од суда да процењује да ли је
узрочна веза типична или нетипична. Осим тога, пребацује јој се да не води рачуна о околностима
конкретног случаја, него се ослања на некакве унапред одређене узроке који, наводно, увек и у
свим случајевима делују истом снагом;
2. ТЕОРИЈА УСЛОВА/ЕКВИВАЛЕНТНОСТИ (CONDITIO SINE QUA NON) специфичност ове теорије је у томе што она не прави разлику између услова и узрока. Сви
појединачни услови имају једнаку важност. Узроком ће се сматрати све оно што је
претходило штети и материјално учествовало у њеном настанку, односно све оно што није
могуће апстраховати, а да услед тога не изостане и последица. Теорија услова служи се
формалном логиком и зато не признаје случајан стицај околности, него их посматра све у
једном непрекидном ланцу.
3. ТЕОРИЈА ПРЕВАЛЕНТНОГ/ПРЕОВЛАЂУЈУЋЕГ УСЛОВА - она увиђа разлику
између услова и узрока штете и као узрок дефинише онај услов који је, приликом настанка
штете, одиграо претежну улогу. Њен недостатак је што не садржи формулу која би
помогла суду да препозна услов који је деловао пресудно. Судови су склони да, према овој
теорији, у низу услова, као пресудну препознају људску радњу, а ако има више људских
радњи, онда ону која је погрешна;
4. ТЕОРИЈА НЕПОСРЕДНЕ УЗРОЧНОСТИ (CAUSA PROXIMA NON REMOTA
SPECTATUM) - из низа догађаја који су претходили штети ваља издвојити оне који су јој
временски ближи. Ближи догађаји означавају се као непосредни, а даљи као посредни
узроци. Правно значајним сматрају се једино непосредни узроци. На терену грађанског
права, француско право је користи у области уговорне одговорности.
Задатак: Лекар је жену порађао природним путем иако је било неопходно урадити царски рез због
величине бебе. Током порођаја, беба је остала без кисеоника и умрла. Али испоставило се да је
беба имала ретки поремећај који доводи до немогућности рада срца, услед кога се умире одмах по
рођењу. Да ли ће лекар одговарати за грешку коју је учинио погрешним начином избора порођаја?
-Неће, овде је одговор на оно друго питање -да, тако да љекар неће одг. Јер не постоји узрочна
веза.
2. Родитељи су приметили да њихова једномесечна беба има епилептични напад па су је хитно
одвели код доктора. Доктори су закључили да је ствар озбиљна и да је најбоље да остане у
болници. Анализе су рађене свакодневно, нажалост безуспешно. Дијагноза је успостављена тек
кад је беба навршила 4 месеца и радило се о болести која се успешно могла санирати ако се
открије до З. месеца живота детета. Беба је умрла. Да ли ће родитељи имати право на накнаду
нематеријалне штете? -Не, јер нема кривице. Обавеза лечења је облигација средства, тако да овде
нема одговорности.
НЕЧИЊЕЊЕ КАО УЗРОК ШТЕТЕ
У правном смислу, узрочне могу бити и нерадње или пропуштања. Ипак, будући да не
постоји општа дужност да се друга лица одбране од штете, нечињење нема значај узрока у
сваком случају, већ су потребни одређени услови:
1. Да је лице о чијем је нечињењу реч било дужно да штету од другога отклони
одговарајућом мером. Извор обавезе на чињење може бити закон, обичајно право,
сталешка правила понашања, уговор или поверење, А ДОВОЉНА ЈЕ И МОРАЛНА
ОБАВЕЗА.
2. Да је дотичном лицу било могуће да одговарајућим чињењем штету спречи или
барем умањи.
КОНКУРЕНЦИЈА УЗРОКА: Наспрам једне штете могу стајати више самосталних
догађаја који су у стању да буду њени узроци. Тада је реч о конкуренцији узрока. Сви
случајеви конкуренције могу се сврстати у две групе: онe у којима је штета заиста
последица два или више догађаја и онe у којима је штета изазвана само једним догађајем,
док се дејство других, у целости или делимично, може појмити само хипотетички.
1. ЗБИРНИ КАУЗАЛИТЕТ: њему је реч кад је штета резултат деловања два или више
узрока, од којих ниједан самостално не би био у стању да изазове укупну штету. Више
лица заједно изазове штету
НПР: Више лица, независно једни од других украду робу из истог магацима; Два лица баце
истовремено у реку по мању количину отровних материја, оне се сједине и изазову тровање рибе.
По правилу, лица одговорна за штету од збирних узрока дугују накнаду према својим
уделима у штети. Али, ако се појединачни удели не могу утврдити, долази у обзир и
њихова солидарна одговорност (чл. 206, ст. 3). НЕ ВАЖИ ЗА саучеснике, помагаче и
подстрекаче.
2. АЛТЕРНАТИВНИ КАУЗАЛИТЕТ: Када више лица долазе у обзир као починиоци исте
штете, али није могуће утврдити које је од њих штету заиста проузроковало, реч је о
алтернативном каузалитету. Зна се да без деловања макар једног од њих штета не би
наступила. Сем тога, радња сваког од починилаца била је довољна да штету у целости
изазове.
НПР: три ловца пуцају у једног вука и један га погоди у лице и нанесе му физичку повреду; лице А
повери кључ од стана лицима Б и В и неко му украде нешто из стана.
Алтернативност и није проблем саме узрочне везе, већ њеног доказивања. Међутим, било
би неправично да оштећени остане без накнаде у случајевима кад се не може утврдити ко
је штету проузроковао, те је прихваћено становиште да лица чије радње имају значај
алтернативних узрока одговарају солидарно (чл. 206, ст. 4).
3. ПРЕСТИЖУЋИ КАУЗАЛИТЕТ (РЕЗЕРВНИ УЗРОК): О престижућем каузалитету
може се говорити у случају кад после догађаја који је штету нанео и за који је неко
одговаран, наступи убрзо други догађај који би исту или сличну штету проузроковао да
она није већ била узрокована првим догађајем. Први догађај је стварни узрок, а други
искључиво хипотетички или резервни.
НПР: домаће животиње једног лица делимично оштете поврће у башти другога, а сутрадан падне
град и уништи остатак поврћа; лице А оштети ауто лицу Б, а сутра (пре оправке) ауто изгори у
пожару.
Преовлађује став да генералног правила нема, него да разне случајеве престижућег
каузалитета треба решавати различито. О резервном узроку штете би требало водити
рачуна у овим ситуацијама:
1. Дужник у доцњи одговара и за случајну немогућност испуњења, осим ако докаже да би
ствар која је предмет његове обавезе случајно пропала и да ју је на време испунио;
2. Кад је реч о штети која у тренутку шкодљиве радње није дефинитивна, него с временом
настаје сукцесивно, као што је измакла добит. Пошто је за надокнаду меродавна корист
коja би се постигла по редовном току ствари, нормално је да се води рачуна о резервном
узроку који би тај ток ствари пореметио (нпр. ако би оштећени аутомобил наредне ноћи
изгорео у гаражи, починилац свакако мора надокнадити вредност аутомобила, али
надокнаду измакле користи дугује само до часа избијања пожара);
3. Ако је на ствари или личности оштећеног, још у тренутку извршења шкодљиве радње,
постојао зачетак штете (нпр. порушена кућа била је већ склона паду). Наравно, овде је
проблем да штетник докаже да би резервни узрок заиста деловао.
 Правоваљано алтернативно поступање: Запослени да отказ послодавцу и одмах
напусти радно место, без да сачека да прође отказни рок. Послодавац захтева да му овај
надокнади трошкове новинског огласа којим тражи другу радну снагу. Запослени
приговори да би до ових трошкова свакако дошло и без његовог огласка пре времена. – у
овом случају трошкови огласа се не могу тражити, али се могу тражити трошкови накнаде
штете због наглог прекида радног односа. Али, лекар се не може ослободити ако није дао
сва упозорења пацијенту пре операције.
4. КУМУЛАТИВНИ (ДУПЛИ) КАУЗАЛИТЕТ: О њему се говори у случају кад два
стварна узрока делују у исти мах, али би сваки од њих понаособ био довољан да изазове
исту толику штету (нпр. пуцајући истовремено из пиштоља, два лица нанесу смртне
повреде трећем). Тешкоћа ових случајева исходи из чињенице да се сваки извршилац
може бранити приговором да би штета настала и без његове радње. Околност да постоје
два починиоца не може оштећеног довести у гори положај него да је у питању само један.
Право на обештећење је неспорно, па оба извршиоца треба да одговарају солидарно (чл.
206, ст. 1).
5. МИНИМАЛНИ КАУЗАЛИТЕТ: Под минимални каузалитет подводе се случајеви у
којима је штета изазвана од стране већег броја лица, али са незнатним појединачним
уделима. Овде радња свакога не би била довољна да штету у целости изазове. Ради се о
колективном наношењу штете, у коме може учествовати и више хиљада људи (нпр.
недопуштене демонстрације). По нашем праву, могла би доћи у обзир солидарна
одговорност свих учесника. Али, кад је реч о демонстрацијама, важе посебна правила:
Одговорност услед терористичких аката, јавних демонстрација или манифестација, Члан 180: (1)
За штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине
физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и
манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече
такву штету.
(2) Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у актима насиља или терора, јавним
демонстрацијама и манифестацијама које су усмерене на подривање уставног уређења, немају
право на накнаду штете по овом основу.
(3) Држава има право и обавезу да захтева накнаду исплаћеног износа од лица које је штету
проузроковало.
(4) То право застарева у роковима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете.
3. КРИВИЦА
као основ одговорности
Кривица је основ и услов субјективне одговорности. Ако је лична кривица ирелевантна,
одговорност је објективна, чак и онда када се у условима за заснивање одговорности јавља
нечија туђа кривица (нпр. послодавац одговара објективно без обзира на своју кривицу,
али је један од услова за заснивање његове одговорности кривица запосленог).
Кривица, у начелу, може да се процењује субјективно (in concreto) и објективно (in
abstracto). Када се кривица процењује субјективно, на садржину основаних друштвених
очекивања утичу личне особине конкретних штетника. Насупрот томе, када се процењује
објективно, нема утицаја таквих особина на садржину основаних друштвених очекивања.
Ако неко има лична својства која му отежавају да испуни стандард очекивања (нпр. умор,
глувоћа, итд.), онда он треба да се уздржи од деловања.
У српском грађанском праву је прихваћено објективно схватање кривице. Кривица се резонује као
социјални факт - погрешно поступање штетника, а не његово стање свести и воље. Ову идеју је
први формулисао проф. Константиновић: при просуђивању да ли је лице које је проузроковало
штету криво или не, тј. да ли се понашало како је требало, суд треба да води рачуна о редовном
току ствари и о томе шта се од разумног и пажљивог човека могло основано очекивати у датим
околностима. Ово представља кодификацију схватања које су наши судови већ развили у
послератном периоду. Константиновићева дефиниција је изостављена из ЗОО, али је прихваћена у
нашој судској пракси.
Претпоставка кривице: Оборива претпоставка кривице је упечатљиво обележје нашег
облигационог права (чл. 154).
ЗОО, међутим, спада у системе претпостављене кривице: Претпоставка је законско
правило које садржи овлашћење за суд да, на основу чињеница које су му познате, изведе
закључак о чињеници која му није позната. Чињенице познате суду могу бити:
1. Ноторне - општепознате (нпр. који је данас дан);
2. Неспорне - ако међу странкама око њих не постоји спор;
3. Доказане - оне које је пред судом доказала странка на чијој је страни терет доказивања.
Тужилац треба да докаже да је претрпео штету и узрочно-последичну везу између
штетниковог понашања и штете. Та два елемента су база претпоставке, и тада ће суд
обориво претпоставити да постоји кривица. Сврха тог законског правила је да пребаци
терет доказивања на туженог - он ће доказивати одсуство своје кривице. Као основни
разлог за законско претпостављање кривице, у нашој теорији, наводи се управо
олакшавање процесне позиције оштећеника.
КРИВИЦА ПРЕТПОСТАВЉА ПРОТИВПРАВНОСТ, АЛИ НЕ И СВЕСТ О ТОМЕ.
Питање да ли је неко крив се поставља тек након што се установи да ли је поступио
противправно. Противправна радња и кривица као услови имовинскоправне одговорности
имају своја засебна бића. Кривица се тиче УМНОГ понашања лица – психички однос
извршиоца противправне радње према радњи и штети. Кривица претходи физичкој радњи
и управља њом. Кривица се испољава у противправној радњи али се не поистовећује са
њом.
Лице А је поцепало књигу. Оно није криво зато што је поцепало књигу, већ зато што је
ОДЛУЧИЛО да поцепа књигу и зато што је спровео ту одлуку, јер је требало да донесе
другачију одлуку. Ако га је лице Б наговорило да књигу исцепа, нема кривице лица А.
СПОСОБНОСТ ЗА КРИВИЦУ: Иако српски судови кривицу процењују објективно,
постоје две личне особине које ће увек узети у обзир:
1. Способност за расуђивање (за урачунљивост, разборитост) - предуслов је сваке кривице
физичког лица у српском праву. Способност за расуђивање је капацитет једног физичког
лица да разуме значај сопствених поступака и да предвиди потенцијалне последице
сопственог поступања. Али, није код свих радњи којима се наноси штета потребна једнака
мера разборитости, већ то зависи од околности; Изузетно, могу одговарати за штету (Чл.
169. ст. 1 ЗОО). Ако је у питању пролазна неспособност, ако је штетник скривио то стање,
он одговара за штету, а ако га је друго лице у то довело, одговара то друго лице;
2. Професионални капацитет - када штету проузрокује неко ко је поступао у стручњачком
капацитету, од њега се очекује више: понашање разумног и пажљивог стручњака
одговарајуће специјализације.
СТЕПЕНИ КРИВИЦЕ
Према ЗОО-у, постоје два основна степена кривице:
намера - умишљај (dolus)
непажња - нехат (culpa)
УМИШЉАЈ – НАМЕРА: Зла/рђава намера – тежа кривица; Постоји код лица која
СВЕСНО и ВОЉНО причињавају штету другоме. Извршилац треба да буде свестан да је
радња противправна и да ће из ње исходити штетна последица, а све то мора бити
обухваћено вољом. Ако погрешно мисли да је радња допуштена, он делује нехатно.
Намера је искључена услед правне заблуде. Починилац штете не мора да предвиди све
последице, довољна је да непосредна штета буде обухваћена намером.
Шта не утиче на намеру? – мотив противправне радње, претња трећег лица извршиоцу
радње (уз изузетак: уговорни дужник коме се прети у циљу спречавања испуњавања
обавезе је немогућност испуњења за коју не одговара). Степеновање умишљаја с обзиром
на интензитет воље: - ова подела нема практични значај у облигационом праву
1. Директан – воља починиоца штете непосредно усмерена на штетну последицу – штета
је искључити мотив радње!
2. Евентуални (индиректни) – починилац није морао да има штету као непосредни циљ,
довољно је да ју је прихватио као могућу последицу радње тј да је пристао на штету
НЕХАТ – НЕПАЖЊА: Лице не изврши обавезу јер не зна за њу; Наношење штете се овде
дешава без властитог хтења. Али, ово је скривљено понашање, онај ко се овако понаша је
занемарио пажњу која се захтева од људи. Овде изазивање штете мора бити предвидиво а
противправност радње сазнатљива. Нехат може бити свестан и несвестан, с обзиром да и
он садржи елементе као и умишљај. Свестан нехат је када починилац штету као могућу
последицу предвиди али олако држи да она неће наступити, па се не труди да је избегне.
Несвестан је ако починилац не предвиди да ће његова радња изазвати штету али је ипак то
морао и могао да предвиди. Кривица му је овде што није био довољно пажљив колико је
требало.
Мерило за нехат: које мерило важи за пажњу што је ваља употребити да би се избегла
кривица у облику нехата – субјективно или објективно?
Немачки и швајцарски законици (а и наше право): објективно и апстрактно мерило,
нехат се сматра типизираном кривицом. Не темељи се на личном укору, него на
објективном стандарду, једнако је за све људе.
Од свих се тражи иста пажња и то да ли су нечије способности стандардне није аргумент.
Кривица постоји и када неко преузме радњу која превазилази његове способности и снаге.
Идеја је да грађанска одговорност подразумева правичну расподелу штете, а не казну.
Објективно мерило се оправдава првенствено у уговорним односима, јер друга страна
мора бити сигурна да она друга страна поседује типичне способности људи своје
групе/позива. И у објективном мерилу се води рачуна о неким личним својствима:
узрасту, занимању... Онај ко се бави одређеним занимањем мора да јемчи барем за
просечне способности и знања људи свог занимања. Недостатак тих способности се може
уписати као нехат.
СТЕПЕНОВАЊЕ НЕПАЖЊЕ: Непажња се даље степенује на:
Обичну - проста (culpa levis) – лаки нехат подразумева грешку која се згодном приликом
може поткрасти и паживом човеку.
Грубу - крајња (culpa lata) – грешка која се уредном човеку у датој ситуацији не би ни у
ком случају поткрала. Лице које занемари најелементарније захтеве опрезности, не води
рачуна о ономе што би морало бити јасно свакоме.
Одсуство пажње која се поклања властитим пословима (culpa levis in concreto)
(од лица која другима чине неку бесплатну услугу, право захтева да се према добрима
примаоца услуге односе са пажњом коју поклањају властитим пословима То важи за оно
време док се бесплатна услуга обавља и у односу на добра која се чувају, оправљају или за
другог употребљ. (бесплатно чување туђе ствари - чл. 714, ст. 1 – Чувају туђег пса док је
власник на одмору – треба се понашати као да су они власници. Доброчинитељ је крив ако
туђим пословима/добрима, посвети мању пажњу него што посвећује властитим –
субјективно мерило за нехат (чл. 192. ст. 2 ЗОО).
Редовно, за заснивање грађанскоправне одговорности довољна је обична непажња. Само
изузетно је потребан неки од квалификованих степена кривице. Тада законодавац
прописује посебне правне последице намере или намере и грубе непажње (код
поклонодавац и послугодавац). У начелу, груба непажња се изједначава са намером - culpa
lata dolo equiparatur (нпр. чл. 171). Међутим, у неким случајевима, законодавац тражи
искључиво намеру. Онда када се одговорност заснива на кривици, степен кривице не
утиче на обим накнаде на коју оштећеник има право - она ће увек износити онолико
колико износи штета (начело интегралне накнаде).
4. ПРОТИВПРАВНОСТ ШТЕТНЕ РАДЊЕ
као основ одговорности
ЗОО, за разлику од грађанских законика многих земаља, одговорност за штету не
условљава изричитим захтевом да штетна радња буде противправна. Он истиче једино
кривицу као претпоставку одговорности, допуштајући у исти мах и одговорност без
обзира на кривицу у одређеним случајевима.
Одсуство захтева за противправношћу радње се објашњава утицајем француског права пошло се од схватања да противправност као услов деликта не треба посебно истицати,
јер је она обухваћена самим појмом кривице. Ипак, у теорији преовлађује став да је
раздвајање противправности од кривице и могуће, а и пожељно и то је став нашег права.
12
Шта је противправност? У облигационом праву има уже значење од саме чињенице да је
оно „негација права―. Реч је о кршењу норми које директно или индиректно треба да
спрече наношење штете другоме; норми које правним субјектима налажу понашања
којима се штета може избећи. Закон не садржи списак штетних радњи, те се при
одређивању противправности води рачуна о јавном поретку и добрим обичајима. На
противправност утиче и поштовање правила успешности одређеног позива (лекарска
струка...). Појединачне норме понашања допуњавају забране и заповести које проистичу
из признања апсолутних права, те за прикраћивање постоји противправност сама по себи.
Код релативних права је битно ко прикраћује, на који начин и којим средствима.
Противправну радњу у том случају могу учинити лица на која делују релативна права.
Ако трећи спречи дужника да испуни обавезу из облигационог односа (уништи ствар коју
овај дугује), чини противправну радњу према дужнику (власнику), а не према повериоцу.
Али, ако поверилац држи дужникову ствар (као закупац), па је трећи оштети, он може од
учиниоца штете захтевати накнаду, само не као поверилац, већ као држалац ствари.
За радњу којом се другоме проузрокује штета постоји претпоставка да је противправна
(чл. 16 ЗОО). Релативна претпоставка!

Да ли се непридржавање форме прописане за један уговор сматра противправном
радњом? -> НЕ, јер правне норме траже да се пдређене врсте закључе у одређеној
форми, не забрањују да се оне склапају и мимо те форме, само што у том случају не
признају њихову правну важност.
13
СУБЈЕКТИВНА И ОБЈЕКТИВНА ТЕОРИЈА ПРОТИВПРАВНОСТИ
(однос противправности и кривице):
Субјективна теорија: противправност и кривица се међусобно условљавају. По овој
теорији, противправност је објективна страна кривице, а кривица је субјективна страна
противправности. Ослања се на то да су правне норме упућене лицима која су свесна
својих поступака. О противправности има смисла говорити само ако је реч о радњи лица
код ког постоји субјективна могућност повиновања заповестима норми понашања – радње
неурачунљивих лица и лица која одговарају без кривице немају обележја
противправности.
12
13
Нема у скрипти све дп чиоеница кпје искључују прптивправнпст.
Нема у скрипти
Објективна теорија: Противправно је свако понашање које је противно забранама или
заповестима правних норми. То је објективно противљење норми независно од кривице
лица које чини. Постојање противправности се гледа са становишта правног поретка
државе, а не са становишта личних својстава извршиоца радње – противправно може да
поступа и неурачунљиво лице.
Оцена да је нека радња противправна не садржи укор извршиоца у смислу кривице; оцена
о противправности и оцена о кривици су два различита суда; о радњи и о извршиоцу
радње.
ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ ИСКЉУЧУЈУ ПРОТИВПРАВНОСТ ШТЕТНЕ РАДЊЕ
Извесне радње немају противправност иако је проузрокована штета. У неким таквим
ситуацијама је спречен настанак обавезе накнаде штете, а негде мора да се надокнади због
правичности. Узроци искључења правичности морају бити стварни, објективни. Ако је
неко у заблуди да је штетна радња допуштена, па је изврши, противправности нема.
1. Вршење јавне дужности
Радња лица које врши јавну (службену дужност), уколико не излази из оквира његових
овлашћења, нема карактер противправне радње ни кад је њоме проузрокована штета
другоме (нпр. ватрогасац је овлашћен да гаси пожар и по цену штете другоме). Ово су,
дакле, лица која имају законско овлашћење на повреду других, односно на оштећење туђе
имовине.
2. Пристанак оштећеног (чл. 163)
О пристанку се може говорити у случају кад неко допусти другоме да предузме извесну
радњу која вређа његово правно добро или га угрожава више него што је иначе
допуштено. Неопходно је да пристанак потиче од стране пословно способног лица.
Представља одрицање унапред од права на накнаду.
Пристанак се може опозвати увек, осим кад се односи на ствар која је већ дата другој
страни. Накнадни пристанак нема ретроактивно дејство, он има само значај опроштаја
дуга починиоцу штете. Али, пристанак је ништав ако се односи на радњу која је законом
забрањена (пристанак на убиство, на значајну телесну повреду), ако је пристанак сам по
себи неморалан (неко да пристанак да му се спали кућа или поваде зуби без медицинске
индикације) и ако га је дао пословно неспособни човек.
У пракси су од посебног значаја пристанак на медицинску интервенцију и суделовање у
спортском такмичењу: Међутим, пристанак на медицински захват не важи ако он није био
индикован. Ипак, у изузетним случајевима утврђеним законом, медицинске мере могу се
предузети и противно вољи пацијента (нпр. обавезна вакцинација). Но, у том случају
грађани имају право на надокнаду штете коју претрпе услед те интервенције.
Пристанак је пуноважан ако је пацијенту објашњено на шта пристаје. Ако му није
објашњено лекар сноси ризик медицинског захвата. Пристанак нема карактер правног
посла, па га могу дати и лица која су напунила 15 година ако су способна за расуђивање.
Може се исказати изричито или конклудентно. Што се тиче спортских такмичења, према
југословенској судској пракси, учесник спортске игре коме други играч нанесе телесну
повреду има право на накнаду штете само у случају кад му је повреда нанета намерно или
грубим кршењем правила спортске игре.
3. Нужна одбрана и стање крајње нужде (чл. 161)
Нужна одбрана подразумева радњу која је неопходна да би неко од свог добра или добра
другога одбио истовремени противправни напад. Сматра се да је истовремен и напад који
непосредно предстоји. Није, међутим, неопходно да напад буде усмерен на правно добро
браниоца, јер је допуштена и одбрана туђих правних добара (тзв. нужна помоћ).
Нужна одбрана мора бити сразмерна нападу коме се супротставља. У супротном, биће
речи о прекорачењу и бранилац ће бити дужан да надокнади штету (забрањено је ударити
пушача ако се нађе у вагону за непушаче, али је дозвољено физички се бранити у
ситуацији тешке крађе). Ако бранилац својим поступком повреди неког трећег (било кога
осим нападача), биће дужан да му надокнади штету.
Стање крајње нужде је опасност из које се извесно правно добро не може другачије
избавити осим прикраћивањем правно заштићеног добра неког другог. Опасност може
претити добрима лица које предузима радњу спасавања или добрима неког другог (тзв.
помоћ у нужди). Овакво избављење је дозвољено само под условом да је вредност
спасеног добра несразмерно већа од вредности оног које се жртвује.
У случају радње спасавања (која је правно допуштена), лице за чији се рачун то ради има
обавезу трпљења. У нужди се може штитити свако добро, а добро које се прикрећује може
бити само имовинско. Прикраћивање туђих личних добара захтева пуноважан пристанак
оштећеног.
ЗОО предвиђа да оштећени може захтевати надокнаду од лица које је скривило опасност
штете или и од лица од кога је штета отклоњена, али не више од користи коју је оно од
тога имало. Поред тога, право на накнаду штете којој се разумно изложио признаје се и
лицу које претрпи штету отклањајући од другог опасност штете (чл. 161, ст. 3).
Нужна одбрана је увек дефанзивна, алу поступање у нужди може бити и агресивно и
дефанзивно. Агресиван карактер се испољава када лице које поступа у нужди посеже за
туђом неутралном имовином – кад је његова радња уперена против ствари од којих не
прети опасност. – одбрана од ствари, најчешћа одбрана напада животиње.
4. Дозвољена самопомоћ (чл. 162)
Дозвољена самопомоћ је право сваког лица да, под одређеним условима, задржи
дужниково добро да би отклонио повреду права које има према њему. Штета
проузрокована на тај начин не мора се надокнадити. Да би самопомоћ била допуштена,
потребно је да се испуне следећи услови:
1. Лице које себи помаже мора имати право потраживања надокнаде штете према лицу за
чијим правним добрима посеже. Сасвим је свеједно да ли је потраживање доспело, да ли
његов ималац зна колико оно износи и шта је правни основ из којег потиче;
2. Мора постојати стварна опасност да наплата потраживања буде осујећена или барем
знатно отежана. Није довољно ако се наплата само временски одлаже (идентитет
починиоца непознат оштећеном, и он што не зна кога треба да тужи за надокнаду);
3. Услов је да мере осигурања потраживања не могу благовремено да спроведу надлежни
државни органи;
4. Радњу самопомоћи може да предузме само поверилац и то само према дужнику. Трећа
лица не могу се појављивати ни у једној улози.
Уколико су испуњени ови услови, поверилац је овлашћен да своје тражбено право
привремено осигура посезањем за правним добрима дужника (нпр. да узме кључеве
његовог аутомобила или да задржи туђу животињу која му је проузроковала штету).
Самопомоћ не сме ићи даље него што је потребно за отклањање опасности. Такође, не сме
бити речи о наношењу теже телесне повреде или о проузроковању смрти. Међутим,
наношење лакше телесне повреде је допуштено, ако се није никако могло избећи (нпр.
неко насилно задржи лопова, док не стигне полиција).
5. Коришћење својим правом
Коришћење својим правом, у законским границама, није противправно ни када се њиме
проузрокује штета. Ако дође до прекорачења граница, то се сматра злоупотребом права и
то лице ће дуговати надокнаду штете. ЗОО прихвата објективну теорију злоупотребе
права. Суд не треба да се упушта у испитивање мотива због којег ималац своје право
користи, већ да утврди да ли је коришћење правом нормално, да ли се тежи постизању
законитог интереса (чл. 13).
Субјективна и објективна теорија о злоупотреби права:
1. Субјективна теорија је ужа, сматра се да злоупотреба постоји када неко користи своје
право у намери да другоме шкоди или то чини без обзира наспрам интереса осталих
субјеката.
2. Објективна теорија је шира. коришћење властитим правом може само по себи
представљати злоупотребу ако је противно економском и социјалном циљу права. Ако је
радња која се испољава коришћењем права неморална, то је злоупотреба права. Небитан је
мотив имаоца права. Ово поштује и ЗОО.
ЗАХТЕВ ДА СЕ УКЛОНИ ОПАСНОСТ ОД ШТЕТЕ: Свако може да захтева од другога да
уклони извор опасности од којег прети знатнија штета њему или неодређеном броју лица, као и да
се уздржи од делатности од којих произлази узнемиравање или опасност штете, ако се настанак
узнемиравања или штете не може спречити одговарајућим мерама (чл. 156). Ако држалац извора
опасности не спроведе неопходне мере сам, суд може да нареди да се то уради о његовом трошку.
Ово је један превентиван институт, који представља конкретизацију начела забране
проузроковања штете. Ова тужба представља actio popularis и може је поднети свако лице, али се у
нашој пракси, ипак, најчешће користи као средство за индивидуалну заштиту.
14
Околности које искључују или ограничавају одговорност за штету
1. Случај (casus)
Случај у облигационом праву означава одсуство кривице извршиоца радње којом је штета
изазвана. У питању је узрок штете који није скривио ни оштећени ни неко други - дакле,
нешто што је од циља независно. Случајни су они догађаји који не зависе од слободне
људске воље. Случај може бити неки природни догађај или људска радња за коју
извршилац није одговоран (пр. радња неразумног малолетника). Кад починилац није знао
нити је био дужан знати да његова радња може узроковати штетне последице, реч је о
случајној, не о скривљеној штети.
Уколико нема места објективној одговорности, штету од случаја сноси сам оштећени.
Међутим, ово правило није апсолутно. Наиме, уговором се може одредити и појачана
одговорност, тако да она обухвати и случајне штете, осим ако би то било противно начелу
савесности и поштења (чл. 264).
И сам закон прописује одговорност за случајне штете у извесним областима (нпр.
одговорност угоститеља за ствари свог госта и одговорност за штету од опасних ствари,
односно опасних делатности). Закон налаже одговорност и за тзв. "мешовити случај"
(casu)s m)ixtu)s), тј. случај чије је штетно деловање скривљено од некога (нпр. дужник у
доцњи одговара и за случајну пропаст дуговане ствари, ако не докаже да би она случајно
пропала и да је обавезу на време испунио).
2. Виша сила (vis maior)
Виша сила је ужи појам, то је квалификовани случај. Да би догађај био виша сила, он мора
бити:
1. Изванредан или непредвидљив - догађај са којим се није могло рачунати зато што није
учестао, што се нормално не дешава. Али, не представља сваки редак догађај вишу силу,
већ он мора бити веома изузетан, тако да га није могао предвидети ни веома пажљив
човек. Није меродавна могућност предвиђања просечног човека, већ доброг домаћина;
14
Нема у коизи
2. Неизбежан и неотклоњив - догађај који није могао бити спречен или учињен
нешкодљивим. Могућност избегавања, односно савлађивања те појаве цени се објективно,
као и предвидљивост. Реч је о највећој могућој пажњи човека, а не о просечној пажњи;
3. Спољни - догађај који није повезан са делатношћу лица од којег је штета потекла. У
вишу силу спадају прир. догађаји, под условом да имају катастрофа последице. И они
могу представљати само обичан случај, зато што нису непредвидљиви (киша).
С друге стране, поступци трећих лица такође могу имати карактер више силе (нпр. акт
саботаже или атентат).
Појам више силе је релативан, јер списак догађаја који се под њега подводе није могуће
унапред прецизно утврдити. Појаве које се у једној друштвеној средини сматрају
неотклоњивим, у другој могу бити отклоњиве. Извесно је да се са развитком науке и
технике смањује и круг појава које спадају у вишу силу. Разлика између више силе и
обичног случаја практично је значајна само код објективне одговорности (она је, по
правилу, одговорност за случај, али не и за вишу силу), док субјективној одговорности
нема места ни због једног ни због другог.
Док је случај граница субјективне одговорности, виша сила представља границу
објективнњ одговорности. Штету која је резултат више силе сноси сам оштећени, а само
изузетно неко други може и за њу бити одговоран (нпр. кад је у питању пропаст ствари
која је од имаоца одузета на недозвољен начин). До искључења одговорности долази само
у оној мери у којој је дотична штета заиста условљена вишом силом. Зато, одговорност
неће изостати ако би штетне последице наступиле и без догађаја који има карактер више
силе –
нпр. дужник који дугује испоруку кромпира, па не буде у могућности да га испоручи на време због
изненадне поплаве великих размера, не може да се позове на вишу силу ако није благовремено
припремио кромпир за испоруку. Ако је припремио само део, биће ослобођен одговорности само
за њега.
3. Појам кривице оштећеног (Радња оштећеника): Штета коју неко претрпи може бити
последица не само туђег него и властитог понашања оштећеног. Свако понашање
оштећеника које је узрочно повезано са његовом штетом нема карактер кривице (пр.
власник куће отпутује на одмор и бива опљачкан). Кривица претпоставља поступак који је
правно недопуштен или је бар у нескладу са правним нормама одређеног друштва (пр.
двојица возача возе непрописно па се сударе) - својим поступком оштећени крши обавезу
нижег степена која је установљена првенствено у његовом властитом интересу. Свако је,
начелно, дужан да покаже нормалну пажњу да би од себе штету отклонио. Сем тога, свако
треба да предузме уобичајене мере да штету заустави, да спречи њено увећање. Онај ко ту
дужност прекрши, губи или погоршава своју правну позицију и не може своју штету у
целости свалити на починиоца. Кривица оштећеног има дакле шире значење него кривица
починиоца штете другоме или права кривица. Док права кривица претпоставља
противправну радњу, кривиа оштећеног нема увек то својство.
Довољно је да постоји узрочна веза између одговарајућег поступка оштећеног и штете јер
ако према неурачунљивим лицима имамо право на нужну одбрану и право на надокнаду
штете по основу правичности, онда тим пре можемо од њих захтевати да сносе своју
штету у чијем су проузроковању суделовали (ЗОО говори о ―оштећениковој радњи‖ чл.
192). Већина савремених правних система оставља слободу суду да због радње самог
оштећеног надокнаду штете или умањи или је уопште не досуди - све зависи од тога
колики је удео једне и друге стране у проузроковању штете.
4. Споразумно искључење и ограничење одговорности
Користећи се начелом слободе уговарања, уговорне стране могу своју одговорност за
штету због кршења уговорне обавезе споразумом унапред искључити. Такви споразуми
називају се клаузулама о неодговорности. Њима се може искључити не само властита, већ
и туђа одговорност (уговор у корист трећег).
Пошто одрицање унапред од права на надокнаду штете крије у себи могућност
злоупотребе, законодавац је предвидео, да би заштитио интересе слабије стране у уговору,
да се одговорност може искључити само за штету изазвану обичном непажњом. Он је
ограничио могућност употребе клаузула неодговорности. Одговорност се може
искључити само за штету изазвану само обичном непажњом. (ЗОО чл. 265, ст. 1 - груба
непажња = намера).
Клаузуле о неодговорности допуштене су само под условом да представљају резултат
слободно изражене воље обеју страна, а не последицу економског или психичког
притиска. Није дозвољено да страна која је у јачој позицији намеће другој такву клаузулу.
На захтев заинтересоване стране, суд ће поништити такву клаузулу, ако је она исходила из
монополског положаја дужника или уопште из неравноправног односа уговорних страна
(ЗОО, чл. 265, ст. 2). Посебно треба истаћи да нису дозвољене клаузуле о искључењу
одговорности за телесне повреде и смрт лица, пошто норме којима се штити телесни
интегритет имају императиван карактер.
Поред споразума о искључењу, постоје и споразуми о ограничењу одговорности.
Ограничење се може тицати опсега одговорности, односно може се уговорити највиши
износ надокнаде који ће дуговати уговорник. Осим тога, могуће је одредити надокнаду
само за извесне штете (пр. директне). Такође, једна од могућих форми ограничења је и
преваљивање терета доказивања кривице на повериоца. Ни ове клаузуле нису допуштене
безусловно. Оне су пуноважне само уколико уговорени износ надокнаде није у очигледној
несразмери са штетом и ако за одређени случај ограничење законом није забрањено. Али,
и тада поверилац има право на потпуну надокнаду ако је немогућност испуњења обавезе
проузрокована намерно или грубом непажњом дужника.
ОДГОВОРНОСТ ЗА ДРУГОГА
1. Појам и опште карактеристике одговорности за другог
Одговорност за другог може бити у оквиру постојећег облигационог односа између
одговрног лица и повериоца (уговорна одговорност) или изван њега (неуговорна
одговорност). Међутим, могуће је да сам починилац штете буде одговоран за своје
понашање, поред лица које одговара за њега.
Овај правни институт карактерише зависност и подређеност починиоца штете према лицу
које је за њега одговорно. Сем тога, он ствара извесне обавезе одговорног лица према
починиоцу па штета може бити условљена и занемаривањем тих обавеза. У питању је,
кривица која се састоји у недовољном надзору над лицем које је штету проузроковало
(culpa in inspiciendo), у недовољном давању потребних инструкција (culpa in instruendo),
или у погрешном избору њега за сарадника (culpa in eligendo). Одговорност за другог
постоји у интересу оштећеног јер је починилац штете често платежно неспособан да
штету надокнади. Зашто ће одговорно лице одговарати за штетника? Или због тога што га
није надзирао како треба, или му није дао одговарајућа упутства односно није га добро
васпитао, или је изабрао погрешно лице да ради одређени посао.
Штетник и одговорно лице нису исто у овом случају. Каква је по свом основу одг родитеља за дете
које причини штету док је у вртићу? Субјективна. Родитељ је крив због cuIpa in instruendo -грешке
у васпитању. Ако дијете причини штету док је у вртићу, по правилу ће одг тај вртић. Јер је дијете
било под њиховим надзором.
Али постоји опција да за ту штету одг родитељ, и то ће бити када дијете није добро васпитано.
Таква одг је субјективна и то заснована на доказаној кривици. Ако је вртић вршио дужан надзор а
до штете је дошло, тада неће одговарати нико -ако дијете није лоше васпитано!
Друго питање, одговорност послодавца за запосленог. Ова одговорност је објективна. Одг школе
за штету коју причини ученик? -Субјективна, заснована на претпостављеној кривици. Одговорност
родитеља за 10-огодишње дијете? -Субјективна, на претпостављеној кривици.
У домену те одговроности нема јединствених правних правила која би важила за све њене
облике. Некад се одговорност починиоца штете појављује тек у регресном поступку тј. он
одговара само лицу које је за њега платио надокнаду.У другим случајевима, лице које је
исплатило надокнаду оштећеном нема права на регрес према починиоцу, већ је дужно да
штету сноси дефинисано.
Различито је решено и питање основа одговорности за поступке других лица – има
случајева у којима се она не темељи на кривици него на самом факту проузроковања
штете али и случајева у којима је кривица основ одговорности. Међутим, кривица
одговорног лица увек се претпоставља.
2. Одговорност за малолетна лица
Малолетна лица неспособна за расуђивање тј. она која нису у стању да схвате смисао и
значај својих поступака и да њима управљају, не могу бити крива због својег понашања.
Морални и правнополитички разлози не допуштају да ризик штете падне на оштећеног,
они говоре да оштећеном треба дати могућност да се за накнаду обрати неком другом. Тај
неко може бити само лице које је вршило надзор над малолетником и које је било у стању
да утиче на његово понашање, а га одврати од штетних поступака. Та лица су пре свега
родитељи, односно стараоци малолетника, затим друга лица под чијим надзором је био
малолетник кад је штету проузроковао (пр. школа).
3. Деликтна способност, односно неспособност малолетника
ЗОО, држећи се наше правне традиције, стриктно одређује старосне границе деликтне
неспособности малолетника. По њему:
0-7г - малолетник до седме године живота не одговара за штету коју узрокује другоме
(необорива претпоставка неспособности за расуђивање) Умјесто њега ће одговарати
родитељ, и то по правилима о објективној одговорности. Овде говоримо о дјетету које има
родитеље и које је било под надзором родитеља
7-14г - од седме до четрнаесте године је исти случај, с разликом што је претпоставка
његове деликтне неспособности релативна (може се доказивати да је био способан за
расуђивање) (оборива претпоставка неспособности за расуђивање)
Ту по правилу одг родитељ, али је његова одг субјективна која се заснива на
претпостављеној кривици, дакле одг за грешку у надзору. Малољетник у тој ситуацији
може одговарати ако се обори претпоставка неспособности за расуђивање.
14,14+ г - малолетник са четрнаест навршених година живота сматра се деликтно
способним и он одговара за штету према општим правилима одговорности (ЗОО чл. 160);
До 18г - оборива претпоставка способности за расуђивање. Родитељ ту може одг ако је
оборена претпоставка способности за расуђивање. Ако родитељ и дијете одговарају
заједно, одг је солидарна.
Међутим, и деликтно неспособан малолетник може изузетно, из разлога правичности,
бити осуђен да (потпуно или делимично) надокнади штету коју је проузроковао другоме.
За то су потребна два услова:
(1) да се надокнада не може добити од лица које је дужно да води надзор над њим
(2) да је материјално стање починиоца штете знатно повољније од материјалног
стања оштећениковог
3.1 Одговорност родитеља и других лица која врше надзор над малолетником
Одговорност родитеља за своје малолетно дете зависи од његовог узраста.
(0-7г) За штету коју проузрокује другоме малолетник до навршене седме године,
родитељи одговарају без обзира на своју кривицу. Они се могу ослободити одговорности
само у два случаја: (1) ако докажу да постоји неки од познатих разлога који искључују
одговорност без обзира на кривицу (радња оштећеника или радња трећег) и (2) ако је
штета настала док је дете било поверено другом лицу и ако за њу одговара то лице15.
Међутим уколико је малолетник навршио седам година родитељи одговарају по принципу
релативно претпостављене кривице тј уколико не докажу да је штета настала без њихове
кривице (ЗОО чл. 165). Ако поред родитеља одговара и дете које је штету проузроковало,
њихова одговорност је солидарна (ЗОО чл. 166). Ако родитељи живе одвојено,
одговорност погађа само оног код кога се налазило дете у време проузроковања.
Из истих разлога, ниједан од родитеља не одговара за штету коју проузрокује малолетник
под надзором трећег лица али је одговорност трећег лица унеколико блажа него
одговорност родитеља. Он се може ослободити одговорности ако докаже да је (1) надзор
вршио онако како је требало или (2) да би штета настала и при брижљивом вршењу
надзора (ЗОО чл. 167). Тада опет за штету одговарају родитељи (супсидијарно). Овде се
родитељ не може ослободити тако што би штета настала и при брижљивом вршењу
надзора. То може старатељ и вртић или школа, то родитељу није дозвољено!!!
Родитељи су одговорни и ако је штета настала због лошег васпитања детета, рђавих
примера или порочних навика које је стекло од родитеља или се и иначе штета може
уписати у кривицу родитеља (ОВО СЕ ДОКАЗУЈЕ, НЕ ПРЕТПОСТАВЉА СЕ). По својој
природи ово је субјективна одговорност заснована на доказаној кривици. Кад лице на
коме лежи дужност надзора исплати накнаду оштећенику, има право захтевати од
родитеља да му накнаде исплаћени износ (ЗОО чл. 168). Најпосле, и кад нису родитељи
криви, могу по основу правичности бити осуђени да (потпуно или делимично) надокнаде
штету коју је проузроковало њихово малолетно дете способно за расуђивање. За то су
потребна два услова: да починилац штете није у стању да штету надокнади и да је
материјално стање родитеља знатно повољније од стања оштећеног (ЗОО чл. 162, ст. 2).
Задатак: На великом одмору Реља (17) ножем убоде Уроша (17). Ко одговара? -Реља, односно
родитељи ако је он инсолвентан. (школа би се врло лако ослободила одговорности, радило се о
одмору). Реља и Урош се посвађају на часу географије и проф. их избаци са часа. Испред школе
дође до туче у којој Реља задобије лакше тјелесне повреде. Да ли ће школа одговарати? Неће,
може да се ослободи, да каже да је надзор пажљиво вршен. По правилу ако се ради о старијим
малољетницима школа се врло лако ослобађа одговорности.
15
На вежбама је Ксенија дпдала и вишу силу кап случај пслпбпђеоа пд пдг.
Лука у вртићу гурне Нору са клацкалице и она падне и поломи руку. Да ли ће вртић одговарати* Хоће јер васпитачице нису брижљиво вршиле надзор.
Новак (9) понесе татин пиштољ у школу. На одмору позове другове да им се похвали и случајно
погоди једног од њих у ногу. Да ли ће школа одговарати? -Неће. Одговараће родитељ (због лошег
васпитања).
*кад нам у задатку стоји да се дијете премјешта из школе у школу, због тога што је немирно, то
нам иницира да није проблем у учитељу већ у дјетету и ад је то до лошег васпитања Одговорност
по основу правичности
4. Одговорност за душевно болесна лица и лица заосталог умног развоја
За штету коју та лица начине другоме одговара онај који је на основу закона, одлуке
надлежног органа или уговора дужан да води надзор над њима. Међурим, одговорност
надзиратеља није објективна већ се заснива на релативно претпостављеној кривици – он
се може ослободити од одговорности ако докаже да је надзор вршио онако како је требало
или да би штета настала и при брижљивом вршењу надзора (ЗОО чл. 164).
Међутим и душевно болесно лице, тј. лице заосталог умног развоја може бити одговорно
у два случаја: (1) ако је штету проузроковало за време светлих тренутака и (2) по основу
правичности, кад се накнада не може добити од лица које је било дужно да води надзор
над њим а његово материјално
Задатак: Ана на сплаву после 6 џин тоника гурне садашњу дјевојку њеног бившег у базен. Девојка
је у џепу имала телефон који се покварио након што јее поквашен. да ли ће Ана одг за штету
упркос томе што није била у стању способности за расуђивање? -хоће јер се довела сама у то
стање
-А да је Ана попила само 1 џин тоник у који је Марко убацио таблету која доводи до привременог
стањ неурачунљивости? -онда ће одговарати Марко. стање је знатно повољније од оштећениковог
стања.
5. Одговорност за помоћнике
Право исказује да господар посла одговара за штету коју његов помоћник проузрокује
трећем док обавља посао. Једна је ситуација када је оштећени баш оно лице коме је
господар по неком основу дужан да посао обави а друга кад је иштећени неко трећи кога
се посао не тиче. Према томе, постоје две врсте помоћника: помоћници у испуњењу
одређене обавезе и остали помоћници.
а) Одговорност за помоћнике у испуњењу одређене обавезе
Ово је вид угворне одговорности за другог. Битно је да помоћник није у радном односу са
господаром посла већ посао обавља за њега на сонову посебног уговора (пр. неко уговори
са молером да му окречи стан а молер са собом доведе колегу да му помогне у кречењу).
Битан је вољни моменат: да се господар посла сагласи са тим да му други помаже у
испуњењу неке његове обавезе према повериоцу. Помоћницима ваља сматрати и лица која
је ангажовао сам помоћник али ако се са тим сагласио, макар и прећутно, господар.
Радње које изврши помоћник урачунавају се господару посла тј сатрају се као радње самог
господара. Да би господар посла био одговоран, помоћник треба да је проузроковао штету
испуњавајући обавезе господара према оштећеном или у вези са тиме. Узрок штете не
морају бити само оне радње помоћникове којима се непосредно испуњава обавеза већ су
довољне и припремне радње.
5.2 Основ одговорности
У правој теорији обично се сматра да је одговорност господара посла за помоћника у
испуњењу неке обавезе објективна, јер господар сноси ризик непрописног поступања
својих помоћника. Битно је да постоји кривица помоћникова док кривица господара није
нужна. Мерило за пажњу помоћника одређује се према личности господара јер је он
дужник оштећеном повериоцу – од помоћника се тражи ниво пажње који се тражи од
господара кад би он обављао ту обавезу. Господар се може ослободити одговорности само
уколико докаже да поступак којим је штета изазвана њему лично не би могао уписати у
кривицу.Али уколико неко постави себи заменика за извесно време, тада одговара само
уколико је погрешио у избору.
Одговорност господара не искључује потпуно ни могућност одговорности помоћника.
Помоћникова одговорност једино долази у обзир ако је прикратио неко апсолутно право
оштећеног (пр. нанео му телесну повреду). Ако господар исплати оштећеног стиче право
да захтева накнаду од помоћника који је штету починио, уколико је овај искључиво крив
за штету.
б) Одговорност за остале помоћнике
Помоћници којима се господар посла служи ради обављања ма које делатности.
Одговорност за њих не претпоставља ранији облигациони однос између господара посла и
оштећеног – такав однос се међу њима заснива тек што помоћник штету проузрокује (пр.
зидар и помоћник зидају кров, помоћник испусти чекић и погоди пролазника). Штета је
неуговорне природе и одговорност је за властиту кривицу која се релативно претпоставља.
Господар посла одговара уколико није показао потребну пажњу при избору и надзирању
помоћника или придавању њему одговарајућих упутстава и опреме. Меродавна је пажња
која је у саобраћају уобичајна и нужна. Господар посла може се ослободити одговорности
уколико докаже да би штета настала и да је он био пажљив колико је требало. Ако неко
користи помоћника за опасну делатност или му да опасну ствар одговара без обзира на
кривицу и кад ангажује другога да посао обави самостално за који је иначе он стручњак,
тада одговара само за погрешан избор.
7. Одговорност послодавца за запослене (170, 171. чл ЗОО)
радник у Меку нам да неки покварен сос и ми се отрујемо претрпимо тиме штету. У тој ситуацији
ће нама за штету одговарати Мек као послодавац. И одговорност послодавца је објективна он не
одговара зато што је крив, него Мек одговара одговара по објективним правилима, не може се ни
ослободити зато што није крив.
Због ове штете одговара оштећеног послодавац код којег је запослени радио у тренутку
проузроковања штете. Запослени који је штету проузроковао не одговара непосредно
оштећенику, него једино своме псолодавцу који је за њега платио накнаду. Само ако је
штету изазвао намерно, запослени је одговоран оштећеном и то солидарно са
послодавцем. Послодавац само одговара због штете коју запослени причини за време
радног времена, на радном месту, у делокругу послова који су му поверени – у функцији
рада. Радња којом је штета проузрокована мора бити противправна (неуговорна или
уговорна).
Послодавац се може ослободити одговорности само ако докаже да је запослени у датим
околностима поступао онако како је треба. Послодавац сноси ризик за поступке својих
запослених у функцији рада, па сде зато, обично каже да је његова одговорност
објективна. Међутим, за само наношење штете послодавац одговара субјективно. За то је
услов да запослени није поступао „онако како је требало― тј. да је крив. Кад ће то бити
случај, треба да каже суд ценећи конкретне околности.
Послодавац одговара и због своје и туђе кривице. Али ако је запослени проузроковао
штету опасном ствари послодавац одговара без обзира на кривицу.
Кад исплати надокнаду трећем оштећеном лицу, послодавац стиче право да захтева регрес
од запосленог који је штету узроковао само уколико је овај то учинио намерно или
крајњом непажњом (ЗР, чл. 163, ст. 7) – одговара субјективно, на доказаној кривици. Само
ако је више запослених проузроковало штету кривичним делом са умишљајем, они могу
одговарати солидарно.
*води рачуна, директно запослени може да одговара само ако је штету проузроковао
намјерно (дакле не грубом непажњом), али ће послодавац имати право на регрес према
запосленом ако је штету проузроковао било намјерно, било грубом непажњом. У ком року
он може да захтјева то своје право? -У року од б мјесеци и то од дана исплата накнаде.
Услови који су потребни да би послодавац одговарао су:
1. Да је дошло до штете на раду или у вези са радом
2. Да је радник био запослен код послодавца у вријеме предузимања штетне радње
3. Да је радник крив за причињену штету. Кривица радника је један од услова за
одговорност послодавца, али није основ одговорности: послодавац одговара
8. Одговорност правног лица за своје органе
Правно лице је одговорно за штету коју његови органи нанесу трећима „у вршењу или у
вези са вршењем својих функција“ (ЗОО чл. 172, ст. 1). Реч је о штети насталој услед
радњи којима се остварују циљеви правног лица. Није одлучујуће да ли је неко уписан у
статут као орган правног лица него да ту функцију фактички врши. Правно лице је криво
ако се оно понашало на незаконит или неправилан начин, односно ако се понашало
противно прописима, или противно правилима струке, злонамјерно, несавјесно и сл. То је
незаконит или неправилан рад.
За штету коју трећима проузрокује његов орган, правно лице одговара без обзира на
кривицу. Али, поступак органа којим је штета изазвана треба да има карактер деликта,
осим ако је у питању коришћење опасних ствари или обављање опасних делатности. Кад
правно лице исплати надокнаду оштећеноме, стиче право регреса према органу, уколико
је овај штету нанео намерно или крајњом непажњом (ЗОО чл. 172, ст. 2). Паралелна
одговорност органа побољшава вредност потраживања оштећеног, јер правно лице може
бити и платежно неспособно. Пошто правно лице и његов орган имају положај
саучесника, требало би да одговарају солидарно. Исто као и за своје органе, правна лица
одговарају и за своје овлашћене заступнике који немају својство органа. И овде нам важи
исто онај регресни поступак као и код послодавца и запосленог, ту нам је тужилац правно
лице, а ужени ie физичко лице које ie поступало као одговорно лице у том правног лица.
Рок је исти, б мјесеци од дана исплате накнаде, а услов је да је то физичко лице
проузроковало штету намјером или грубом непажњом.
ОДГОВОРНОСТ ЗА ОПАСНУ СТВАР ИЛИ ОПАСНУ ДЕЛАТНОСТ У СРПСКОМ
ПРАВУ
ЗОО не садржи дефиницију ни опасне ствари ни опасне делатности, познато је само да се
квалификују као извори повећане опасности од штете и да се за њих одговара објективно.
Међутим, у неким случајевима, судови одбијају да примене правила о објективној
одговорности јер сматрају да ствари или делатности нису довољно опасне.
Опасна ствар: У Скици је била предвиђена дефиниција опасне ствари и она се усталила у
нашој судској пракси - опасна ствар је покретна или непокретна ствар која својим
положајем (нпр. бетонски блок који виси на градилишту), употребом (нпр. моторно
возило у покрету) или самим својим постојањем (нпр. животиње или отрови) представља
повећану опасност од штете по околину. Неке ствари су опасне зато што стварају велики
ризик да од њих настане штета мањег обима (нпр. моторно возило). Међутим, као опасне
се квалификују и оне које генеришу мањи ризик, али када дође до штете она је великог
обима (нпр. нуклеарно постројење).
Када суд разматра да ли ствар постаје опасна својом употребом, релевантан је начин на
који би је употребљавао разуман и пажљив човек. Ствари које су намењене употреби само
од стране посебно обучених људи квалификују се као опасне ако генеришу повећани
ризик од штете и онда када их користи разуман и пажљив стручњак одговарајуће
специјализације (нпр. авион).
З А Д А Т А К: Да ли је опасна ствар?
-упаљач од тромблонске мине или аутоматског бацача граната који се активира трењемда
-мјешалица на електрични погон -да
(чим имате неке уређаје који су на електрични погон, када се ради о електроници, укључена
је струја и сл. то ће по правилу бити опасна ствар)
-електронска бандера која је пала на главу тужиоцу -да
-дрво висине ЗОм у шуми -није (јер се то дрво налази у шуми. Да се налази у граду, парку или
насељу, радило би се о опасној ствари. То вам је исто критеријум, на испиту често имате задатке
да ли је опасна ствар па рецимо дрво висине 30 м у разуђеном планинском селу, то тада не би била
опасна ствар зато што се ипак ради о природи, да се ради о неком равничарском селу или граду, то
би била опасна ствар. Увек гледајте контекст, окружење у којем се налази ствар. По правилу ако се
налази у природи, неће бити опасна ствар, а ако се налази у граду, хоће)
-рингишпил на вашару -да (често се дешавају незгоде и власници рингишпила одговарају по
правилима о објективној одг)
-орижје у музеју оружја -не (налази се у музеју, обезбеђено је како треба -да се налази у
кући на столу било би опасна ствар
Опасна делатност: Скица није предвиђала појам опасних делатности, већ је проф.
Константиновић сматрао да се свака опасна делатност своди на употребу опасне ствари.
Међутим, наши судови су, још пре доношења ЗОО-а, квалификовали одређене делатности
као опасне и за њих везивали објективну одговорност (нпр. падобранство, обарање
стабала, организовање утакмица, итд.). ЗОО, такође, познаје и опасну делатност.
Опасна делатност је људска активност која, када се обавља на начин како би то чинио
разуман и пажљив човек, представља повећани ризик од штете за околину. То не мора да
буде никаква делатност која је посебно правно уређена, нити одговорно лице мора да буде
регистровано за обављање те делатности. Мисли се на било коју, макар и једнократно
предузету људску активност која, кад се обавља на нормалан начин, генерише абнормалан
ризик од штете. Ако је делатност таква да се везује за стручњачки, професионални
контекст, онда се квалификује као опасна ако ствара повећани ризик од штете и кад је
предузме веома пажљив и разуман стручњак одговарајуће специјализације.
З А Д А Т А К: Да ли је опасна делатност: -војни задатак –да; истовар дрва за огрев из камиона -да
;заваривање лима –да; -обављање третмана коже ласером -да
ОПШТА ПРАВИЛА О ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ОПАСНИМ
СТВАРИМА И ДЕЛАТНОШЋУ:

ОБЈЕКТИВНА ОДГОВОРНОСТ (створени, одржавани ризик)
А) Штета - примењују се сва општа правила одштетног права, може захтевати накнада
сваке штете (имов. и неимов.). Терет доказивања да је до штете дошло лежи на тужиоцу;
Б) Узрочно-последична веза између штете као последице, и положаја, употребе или самог
постојања опасне ствари или обављања опасне делатности, као узрока. Штета настала
опасном ствари, одн. опасном делатношћу, сматра се да потиче од опасне ствари односно
делатности, изузев ако се докаже да нису биле узрок штете. Само нам је индиција довољна
и важи ова претпоставка узрочности. Српско право садржи обориву законску
претпоставку узрочности (чл. 173), чиме се расподељује терет доказивања. На основу тога,
кад оштећеник докаже да је претрпео штету у вези са опасном ствари/делатности, суд ће
обориво претпоставити да је та веза узрочно-последична. Пошто је та претпоставка
оборива, одговорно лице ће се ослободити одговорности ако докаже да, упркос томе што
је његова опасна ствар учествовала у настанку штете, она није деловала као узрок.
Пример- ако се коњ упрегнут у кола уплаши од аутомобила и нагло потрци великом брзином, па се
кола преврну и путници у њему буду повредјени не може се реци да је штета резултат аутомобила
као опасне ствари. Аутомобил у покрету је опасна ствар зато сто јури великом брзином и што се
не може тренутно зауставити, али он није опасан због деловања н психу људи или на инстинкт
животиња.
- ОДГОВОРНО ЛИЦЕ Може се одговарати примарно и секундарно. ЗОО ставља у први план тзв. имаоца ствари.
1.ДРЖАЛАЦ СТВАРИ - Држаоцем се сматра лице које ствар употребљава за свој рачун и
који има стварну власт располагања њоме. У највећем броју случајева то је њен власник,
али својина није одлучујућ појам за држаоца.Нпр послуга и закуп на дуже време говоре у
прилог да су послугопримац и закупац држаоци.Док се краткотрајним закупом/послугом
не губи својство држаоца, он мора имати прилику да целисходним мерама штету од
ствари предупреди, што онај ко ствар привремено употребљава нема.
2. ИМАЛАЦ СТВАРИ: онај ко у том тренутку има фактичку власт ну тренутку настанка
штете. Ако не знамо ко је ималац, одговара власник.
Ималац и држалац имају истоветно значење. Подразумевају лице које нешто држи. ималац
је онај ко је имао фактичку власт на ствари у тренутку кад не настала штета. Али не може
да буде детентор! Запослени се увек сматра детентором, тако да запослени неће
одговарати.Ако не знамо ко је имао фактичку власт, онда важи претпоставка да је то
власник.
За штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности
одговара лице које се њоме бави (чл. 174). Редовно, одговорно лице за штету начињену
опасном делатношћу није тешко идентификовати. Међутим, питање одговорног лица за
штету коју узрокује опасна ствар је сложеније. Код нас је, за одређивање имаоца опасне
ствари, доминантно субјективно мерило државине, а објективно мерило власништва има
само допунски карактер.
- За штету од опасне ствари као извора повећане опасности одговора онај ко је
контролисао ту опасност, ко има непосредну фактичку власт над ствари - својински или
употребни држалац. Ако ималац опасне ствари ту ствар користи преко притежаоца
(детентора), сматра се као да је користи лично. Детентор се не сматра трећим лицем (чл.
177, ст. 5).
- Положај имаоца могу имати, истовремено, више лица (нпр. супружници) и они
одговарају солидарно. Солидарна одговорност погађа и сувласнике опасне ствари, док
њихово право на међусобни регрес зависи од величине сувласничких удела.
- Уместо имаоца ствари и исто као он одговара лице коме је ималац поверио ствар да се
њоме служи или лице које је иначе дужно да је надгледа а није код њега на раду. Рецимо
ви позајмите комшији бушилицу. За штету коју комшија њоме проузрокује трећем
одговараће комшија. Ако смо ауто дали аутомеханичару на поправку, он ће одг за штету
коју проузрокује З. лицима
ЗАДАЦИ: Ко ће одговарати у начелу ако лопов украде опасну ствар и дође до штете? -Лопов. Када
може уз лопова да одговара и ималац? -Ако није добро обезбедио ствар, у тој ситуацији ће одг
солидарно и лопов и ималац ствари.
Власници рингишпила су поставили балерину за сутрашњи вашар и прекрили је најлоном. Али,
око поноћи дечаци од 14 година пролазе туда и одлуче да сами укључе балеринну. Део се откачи и
2 буду тешко повређена а један погине. Да ли ће власник одговарати? Да, није на адекватан начин
обезбедио балерину.
У неким случајевима, ималац остаје одговоран чак и ако је препустио власт над
ствари неком трећем:
1. Могуће је да је ималац предао ствар неком трећем лицу, али му није скренуо пажњу на
неке мане које та ствар има. Тада, ималац остаје одговоран и његова се одговорност
заснива на доказаној кривици, за грешку у давању упутстава (culpa in instruendo). У том
случају, солидарно су одговорни ималац и употребни држалац који није био упозорен на
опасна својства или скривене особине ствари. У регресном поступку, употребни држалац,
који је исплатио оштећеника, може да се регресира у пуном износу од имаоца који му није
скренуо пажњу на опасна својства, односно скривене недостатке ствари. Обрнуто, регрес
није дозвољен (чл. 176, ст. 2, 3);
2. Може бити да је ималац опасне ствари поверио своју опасну ствар лицу које није
оспособљено, односно овлашћено да њоме рукује. Ималац остаје одговоран и његова
одговорност се заснива на доказаној кривици, за грешку у избору (culpa in eligendo).
Солидарно су обојица одговорна оштећенику. О регресном захтеву не постоји законско
решење. У пракси, у регресном поступку, одговорност треба да буде сразмерна њиховим
кривицама;
3. Трећа ситуација је случај противправног одузимања (чл. 175). У неким случајевима,
са лицем које је противправно одузело ствар солидарно одговара и ималац. Његова
одговорност заснована је на доказаној кривици, за грешку у надзору (culpa in viligando). У
пракси наших судова, ималац мора да докаже да је учинио све што је могао да ствар
обезбеди од противправног одузимања, па је до тога ипак дошло. Стандард онога што се
од њега очекује је високо постављен. И овде у вези регресног захтева не постоји законско
решење. У судској пракси, ималац, који није ствар обезбедио колико је требало, има
регресни захтев према лицу које му је противправно одузело опасну ствар и учинило
штету.
З А Д А Т А К: Имамо закуподавца, то нам је власник багера. Са друге стране имамо закупца, то је
неко грађевинско предузеће. И имамо запосленог, детентора, радника који управља тим багером.
Лопова ћемо касније увести. Запослени, детентор проузрокује штету оштећеном. Ко ће
одговарати? -одговараће закупац, његова одговорност је објективна. Код њега се ствар налази, он
одговара за тај повећан ризик од опасне ствари.
Друга варијанта, закуподавац, власник је поверио ствар некоме а није му објаснио да тај багер има
неки недостатак. И запослени проузрокује штету оштећеном. Ко тада одговара? -Одговарају
солидарно закуподавац (субјективно) и закупац (објективно).
Лопов у току ноћи украде багер. Он није био обезбеђен. Проузрокована је штета оштећеном; ко
одговара и како? -Одговарају солидарно закупац (субјективно) и лопов (објективно).
Правило је да за штету од опасне делатности одговара лице које се њоме бави. Закон
не прописује никакве додатне критеријуме али их је установила судска пракса. Рецимо
Марко Марковић је видио у новинама да у неком забаченом селу живи нека сиромашна породица
која нема дрва за огрев, и сад он организује хуманитарну акцију, и доведе дрва тој породици и
приликом избацивања дрва из камиона дође до повређивања неког З. лица, да ли ће Марко
одговарати иако се ради о хуманитарној делатности? -Хоће. Да ли лице мора бити регистровано за
обављање те делатности да би одговарало? -Не мора.
Задатак: Иван ради згибове у теретани на справи. У једном тренутку справа пукне и он падне и
поломи руку. Да ли ће теретана одг за штету? -Хоће. Теретана је дужна да одржава своје справе.
Ради се о опасној ствари. Иван трчи на траци у теретани и Зоран, који је трчао на траци поред га
изненада гурне са траке и он падне и поломи руку. Испостави се да је Зоран психички обољело
лице делимично лишено п. с. Да ли ће теретана одговарати? - Не, јер се ради о искључивој радњи
трећег лица. Ове немамо узрочну везу, не ради се о понашању теретане.
ОСЛОБАЂАЈУЋИ РАЗЛОЗИ:
Ако хоће да буде ослобођен од одговорности, потенцијални дужник надокнаде треба да
обори законску претпоставку узрочности, тако што ће доказати да је стварни узрок
штете или виша сила или искључива радња самог оштећеника или искључива
радња трећег лица, а да је ствар при томе имала само пасивну улогу (чл. 177).
Ово су универзални ослобађајући разлози, те се на овај начин одговорно лице може
ослободити и од субјективне одговорности:
1. Виша сила - спољашњи узрок штете (деловао је изван опасне ствари) који је по својим
својствима непредвидљив, а и да се могао предвидети, не би се могао избећи нити
отклонити - све околности морају бити истовремено (чл. 177, ст. 1). Ако узрок потиче из
саме ствари, то је реализација повећаног ризика због кога ствар и јесте опасна, што је у
нашој судској пракси случај, а не виша сила, те не делује као ослобађајући разлог;
2. Искључива радња самог оштећеника и искључива радња трећег лица - ове људске
радње морају, такође, да имају својство више силе, да би се одговорно лице ослободило од
одговорности. Да би се ималац опасне ствари ПОТПУНО ослободио од одг, радња
оштећеног мора бити ИСКЉУЧИВИ узрок штете. Понашање трећег мора имати обележје
више силе за имаоца опасне ствари (није могао предвидети/избећи/отклонити последице).
Делимични допринос оштећеника штети која га је погодила ослобађа одговорно лице од
одговорности за онолико колико износи допринос (чл. 177, ст. 3). С друге стране, када је
треће лице својом радњом која има карактер више силе допринело настанку штете, онда се
одговорно лице не ослобађа одговорности, него треће лице и одговорно лице одговарају
солидарно за штету коју је претрпео оштећеник. Ослобађа се ако је треће лице
ИСКЉУЧИВО својом радњом изазвало штету. Чл. 177 ст. 2 У регресном поступку, треће
лице је дужно да сноси накнаду сразмерно тежини сопствене кривице. Ако није криво,
нема ни регресног захтева према њему. Допринос се, у пракси наших судова, обично
испољава кроз проценат. Запослени код одговорног лица се не квалификује као треће
лице, у овом смислу (чл. 177, ст. 5)!!!
ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ОБЈЕКТИВНЕ ОДГОВОРНОСТИ
-они случајеви за које законодавац прописује изричито режиме објективне одговорности.
1.
2.
3.
4.
Одговорност за штету од грађевине;
Одговорност за штету од животиње;
Одговорност за штету од производа са недостатком;
Одговорност за штету од моторног возила.
Пре Другог светског рата, одговорност за штету од животиње и од грађевине представљале су
случајеве субјективне одговорности засноване на претпостављеној кривици. После рата, у
условима правне празнине, југословенски судови су почели да квалификују и животиње и
грађевине као опасне ствари и да за њих везују објективну одговорност. У Скици су била
предвиђена посебна правила о одговорности за животињу и одговорности за грађевину, као
пооштрени видови објективне одговорности. Међутим, ова правила нису обухваћена ЗОО-ом, те
су судови наставили да суде као и до тада.
1. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД ГРАЂЕВИНЕ
ЗОО поседује дефиницију грађевине код уговора о грађењу (чл. 631). Грађевина је сваки
грађевински објекат чија израда захтева веће и сложеније радове. Наша правна теорија је
дефинише као свако постројење, објекат или структуру који су везани за земљу (било
изнад или испод земље), које је подигла или барем уобличила људска рука.То нису само
зграде већ и телевизијски торњеви, електрични стубови, фабрички димњаци, мостови,
гробља, трибине...
*ЗОО ту врсту одг. не регулише јер је у време његовог доношења била препуштена
законодавној надлежности бивших република и покрајина. Међутим, правна свест наших
правника и осталих грађана говори у прилог објективној одговорности за штету од
грађевине. И у скици за је било прописано да ималац грађевине не одговара само ако
докаже да је штета последица више силе или кривице оштећеника. Ако је за штету криво
треће л, ималац се не ослобађа од одговорности, али му припада право да се од трећег
регресира у целости. Наш законодавац је прописао правила о одг. у вези са зградом:
1. Код уговора о грађењу, постоје императивна правила за извођача радова и пројектанта.
Они су солидарно одговорни за солидност грађевине, према правилима о уговорној
одговорности. Одговорни су не само наручиоцу посла, него и сваком наредном стицаоцу
грађевине у наредних 10 година од предаје и пријема радова;
2. ЗОО предвиђа и одговорност за штету од градилишта. Ради се о ситуацији када су
грађевински радови још увек у току. Наручилац и извођач одговарају солидарно сваком
трећем лицу које претрпи штету услед извођења тих радова (чл. 207). Реч је о законом
уређеној вануговорној одговорности. У пракси наших судова, ова одговорност је
објективна. Постојање и степен кривице могу бити релевантни само у регресном односу;
3. Прописана је уговорна одговорност за повреду обавезе да се не гради. Поверилац те
облигације може да захтева да се о трошку дужника уклони оно што је изграђено, као и
накнаду претрпљене штете у вези са грађењем и уклањањем. Суд може, када нађе да је то
очигледно друштвено корисније, да нареди накнаду штете у новцу, уместо уклањања (чл.
292).
Међутим, класичних правила за штету од грађевине у ЗОО-у нема. Према правилима
предратног права, та одговорност је била заснована на претпостављеној кривици. После
рата, наши судови су почели да примењују правила о објективној одговорности и
квалификовали грађевину као опасну ствар.
Скицом је било предвиђено да ималац грађевине одговара за штету коју она изазове, по
правилима о објективној одговорности. Ималац се ослобађа одговорности ако докаже да је
штета настала вишом силом или искључивом кривицом самог оштећеника.
Искључива кривица трећег лица не би требало да га ослобађа од одговорности, али Скица
допушта регресни захтев имаоца зграде према трећем лицу које је скривило настанак
штете.Без обзира што не постоје посебна правила за одговорност, постоји законско
овлашћење за суд (чл. 154, ст. 2) да грађевину квалификује као опасну ствар. Одговорност
је, дакле, објективна. У пракси наших судова, за штету од зграде солидарно одговарају сви
етажни сопственици, за штету од лифта, уз њих, одговара и предузеће које одржава
лифтове, итд.
Задатак: Наталија пролази поред Сава центра и комад фасаде јој падне на главу. Кога ће Наталија
тужити? Ако се то догодило прије 9.11? -Државу, а после 9.11. приватног власника.
Јовану падне на ногу стабло у парку испред зграде. Кога он може да тужи? -Предузеће које
одржава стабла или град.
Ако нам падне леденица на главу док шетамо улицом а реч је о стамбеној згради, кога ћемо
тужити? -Све етажне сопственике односно власнике станова, или једног од њих (па ће се они
касније обрачунати у регресној парници).
2. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД ЖИВОТИЊЕ
Животиња може да учествује у штетном догађају на различите начине:
1. Може да буде средство за наношење штете другоме (нпр. непрописно одложено тело
угинуле животиње које преноси заразу);
2. Може сопственим покретом да проузрокује штету свом власнику или неком трећем
лицу;
3. За власника животиње може да настане штета на самој животињи, као објекту
његовог права својине. Поводом губитка животиње, власник може да претрпи штету и на
другим својим добрима, како у имовинској, тако и у моралној сфери.
У модерном грађанском праву, животиња нема деликтну способност - не може бити ни
штетник, ни оштећеник. У домаћој правној теорији, додуше, постоје писци који
разматрају правни субјективитет животиње.
ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ КОЈУ ПРИЧИНИ ЖИВОТИЊА
Одговорност за животињу је одговорност за сопствени чин, јер она не може да буде
штетник.
Ко одговара ако нам штету проузрокује животиња која има власника? -власник, он је ималац
опасне ствари
-Ако се ради о дивљој животињи, по правилу не одговара нико (ако је незаштићена), а ако је
заштићена, одговара држава
Када још одг неко други? -Код уједа пса луталице, одговарају солидарно град и комунално
предузеће које се тиме бави.
Када се нпр. ради о ловиштима, одговара то ловиште.
У нашем предратном праву, за штету коју причини животиња одговарао је њен држалац,
по основу претпостављене кривице. Могао је да се ослободи ако докаже да је вршио
надзор над њом како је требало, па је до штете ипак дошло.Одговара свеједно и када се у
време настанка штете животиња налазила код њега, или је залутала односно
побегла.Одговара и када узнемирена животиња причини штету лицу које је покушало да је
заустави или ухвати, такође и ако проузрокује штету на нечијем земљишту-тада власник
земљ. Има право да је ухвати и задржи као залогу али о томе мора обавестити држаоца,
ако му је он непознат онда скупштину општине.
Држалац не одг. за штету ако је животињу поверио на чување лицима која се баве
старањем о животињама (ветеринар) али одговара уколико им није скренуо пажњу на неку
ману или својство животиње. После рата, наши судови су показали склоност да
одговорност за штету од животиње квалификују као објективну и да животињу
квалификују као живу опасну ствар. Општи законски режим о одговорности за штету од
опасне ствари наставио је да се примењује и после доношења ЗОО. У пракси наших
судова, за штету од животиње која има власника, одговара њен власник, по
објективном принципу. Ако штету проузрокује животиња коју нико не поседује, онда
у начелу, за ту штету нико не одговара. Изузеци су предвиђени Законом о дивљачи и
ловству:
1. За штету од незаштићене животиње не одговара нико;
ИЗУЗЕЦИ: У неким случајевима, када незаштићена животиња причини штету, ипак ће
неко одговарати. То су случајеви одговорности за штету од пса луталице (или неке друге
животиње) у насељеним местима. Тада, у пракси наших судова, солидарно одговарају
општина или град и комунално предузеће (чл. 184).
2. Ако је животиња заштићена, трајно или ловостајем, за штету одговара
онај који ју је ставио под посебан протективни режим (редовно - држава),
односно организација која је корисник ловишта.
Посебност овог режима огледа се у томе да оштећеник има право на накнаду штете само
ако је сам предузео све мере које је био дужан да предузме да се заштити од штете. Ту је,
обично, реч о власницима земљишта уз ловиште.
Лице коме је дивљач нанела штету може захтев за обештећење да поднесе кориснику
ловишта, у року од 10 дана од настанка штете. Ако захтев за обештећење није усвојен у
целини или ако се по њему не закључи споразум, односно поравнање у року од 30 дана од
дана подношења захтева, оштећени може поднети тужбу надлежном суду.
ЖИВОТИЊА КАО СРЕДСТВО КОЈИМ ЈЕ ПРИЧИЊЕНА ШТЕТА
Животиња може да буде инструмент чињења штете. Најчешћи такви случајеви су
случајеви заразе од непрописно одложеног тела угинуле животиње. Тај тип одговорности
може да се заснује на два начина:
1. Суд би могао угинулу животињу да квалификује као опасну ствар, те да онај ко је
непрописно одложио тело одговара по основу објективне одговорности;
2. Друга могућност је да се одговорност заснује на претпостављеној кривици, на
очигледно скривљеном поступању које се исцрпљује у непрописном одлагању тела
животиње.
ШТЕТА НА ЖИВОТИЊИ И ШТЕТА ПОВОДОМ ЖИВОТИЊЕ
За грађанско право, животиња је ствар (рес). Индивидуално одређена животиња је део
материјалне природе који је подобан да буде у људској власти и над којом може да
постоји право својине или друго стварно право. У штетном догађају, животиња може да се
јави као оштећена или уништена ствар свог имаоца. Тада, ималац може да трпи стварну
штету (случајеви повређивања, усмрћења, итд.), али и измаклу корист (код радних или
изложбених животиња, итд.). Наше право прихвата као чињеницу да човек може да има
одређени неимовински интерес у вези са животињом, али се душевни бол услед повреде
или смрти животиње не признаје као облик неимовинске штете. Независно од тога, ако је
животиња (као и било која друга ствар) уништена приликом вршења умишљајног
кривичног дела, накнада стварне штете може да се досуди према вредности коју је ствар
имала за оштећеника – афекциона вредност (чл. 184, ст. 4).
Наш Закон о добробити животиња предвиђа начело универзалности бола, које полази од
тога да животиња може да осети бол, стрес, патњу, страх или панику. Чињеница да
животиња може да пати обавезује човека не само да се стара о очувању врсте, него да се
стара и о добробити сваке јединке. Неки тврде да је титулар тог неимовинског интереса
сваки појединац, други кажу да постоји општи друштвени интерес, а трећи да је титулар
сама животиња.
3. ОДГОВОРНОСТ ПРОИЗВОЂАЧА СТВАРИ СА НЕДОСТАТКОМ И
ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД ОПАСНИХ СВОЈСТАВА
А) ОДГОВОРНОСТ ПРОИЗВОЂАЧА СТВАРИ СА НЕДОСТАТКОМ
проф. Константиновић је радио на Скици и у њој предвидео објективну одговорност
произвођача. Законодавац је преузео то правило, те је ЗОО био први пропис у Европи у
којем је ова одговорност посебно уређена.
Произведена ствар није опасна сама по себи, не ради се о ствари која генерише повећани
ризик од штете када се употребљава на уобичајен начин. Оваква ствар постаје опасна
због чињенице да има неки дефект, због којег није безбедна у довољној мери, када се
користи на начин на који би је користио разуман и пажљив човек. Производ може
бити дефектан на више начина: дефект може постојати на појединачном комаду, на
читавој серији производа, а долази у обзир и недостатак у дизајну.
Када произвођач пусти у промет такву ствар, па од ње настане штета, он ће за ову штету
одговарати објективно. Објективна одговорност је логична, јер је произвођач најбоље
информисан о особинама ствари коју пушта у промет. Такође, он продајом том производа
убира економску корист, а и у одличној је позицији да расподели на своје потрошаче
ризик од масовних штета, тако што ће се осигурати од одговорности и цену тог осигурања
уградити у цену производа.
Штета од ствари са недостатком назива се пратећа или рефлексна. Она обухвата
уштрб на личним и имовинским добрима купца, корисника ствари са недостатком
или неког трећег ко се нађе у њеној близини. ЗОО ову одговорност предвиђа у чл.
179. ЗОО. У ст. 1 су предвиђена правила о објективној одговорности произвођача
који је на тржиште пустио производ са недостатком, а у ст. 2 строго постављену
субјективну одговорност произвођача опасних производа.
Први став -ко стави у промет неку ствар коју је произвео а која због неког недостатка
за који није знао представља опасност од штете за лице или ствари, одговара за
штету која би настала због тог недостатка. (самсунг пуњачи који су експлодирали) Шта
подразумевамо под недостатком? -Ствар није безбедна за редовну употребу!
Овде су нам услови да одговара финални произвођач, да је недостатак постојао у тренутку
пуштања у промет и да постоји узрочна веза. И та одг произвпођача је објективна. Дакле,
ако ствар има недостатак и небезбедна је, произвођач одговара објективно.
Ова одговорност произвођача је један вид вануговорне одговорности. Треба је
разликовати од одговорности продавца за материјалне недостатке испуњења, као и од
одговорности продавца и произвођача по основу гаранције за исправно функционисање
продате ствари. Одговорност за материјалне недостатке и одговорност по основу
гаранције су облици уговорне одговорности, који се заснивају на томе што продавац (а у
случају гаранције и произвођач) није поштовао уговором утврђена основана очекивања
купца. Насупрот томе, овде произвођач одговара сваком трећем лицу које трпи штету.
Рокови су различити- код одг преносиоца за мат недостатке нам важи општи рок
застарелости, а овде нам важи рок З године од сазнања за штету и учиниоца и 10 година
од пуштања производа у промет.
Произвођач је објективно одговоран за штету коју његов дефектни производ изазове
трећем лицу. Потребно је да је недостатак постојао у производу у тренутку кад је
произвођач вољно пустио ту ствар из своје власти (пуштањем у промет). Недостатак који
је настао након пуштања у промет може да се припише произвођачу само ако потиче из
узрока који је у ствари већ постојао док се налазила у његовој власти. У нашој судској
пракси, за штету одговара произвођач финалног производа, онај ко је на производу
означен као произвођач. Он одговара и за недостатке који су постојали још у сировини,
полупроизводу или саставном делу, које је направио неко други.
Финални произвођач може од тих лица да се регресира, али не може према оштећенику
истаћи да је недостатак постојао још раније. За штету од манљиве увозне робе одговара
увозник, а ако он није именован на производу, онда одговара продавац.
Произвођач одговара за све врсте штете (материјалну и нематеријалну). Према општим
правилима из ЗОО-а, право на накнаду штете застарева у року од 3 године од сазнања за
штету и учиниоца, односно 5 година од настанка штете.
Услови за заснивање одговорности су следећи:
1. Оштећеник треба да докаже да је претрпео штету;
2. Треба да докаже да у производу постоји недостатак и да постоји узрочно-последична
веза између тог недостатка и штете, и
3. Да је недостатак постојао у тренутку кад је производ пуштен у промет или макар да је
узрок из ког је дефект потекао постојао у време кад је производ пуштен у промет.
Ослобађајући разлози су виша сила, искључива радња оштећеника и искључива радња
трећег.
Србија је 2008. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању, што обавезује на
усклађивање националног права са правом ЕУ. То обухвата и област заштите потрошача. Што се
тиче директива ЕУ, оне се не примењују непосредно, већ обавезују државу чланицу да измени
национално право како би било у складу са њима. Директива из 1985. је максимална, те се од
државе очекује да усвоји тачно она решења која су њоме предвиђена. Националним правом не
може се прописати ни јача ни слабија заштита. Међутим, ЗОО и наша судска пракса нуде јачу
заштиту од режима прописаног у њој, што представља проблем при хармонизацији права. Посебан
режим из Директиве унет је у Закон о заштити потрошача (чл. 59-65).Србија, дакле, има два
паралелна режима. Пошто још увек нисмо чланица ЕУ, наши потрошачи се, по правилу, позивају
на ЗОО. Врло је мало праксе у којој судови одлучују по Закону о заштити потрошача.
Б) ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД ОПАСНИХ СВОЈСТАВА
Други став члана 179 ЗОО каже да произвођач одг и за опасна својства ствари ако није
предузео све што је потребно да штету спречи путем упозорења, безбедне амбалаже
или другом мером. Ту се не ради о томе да ствар има недостатак него се ради о томе да
ствар по својој природи је опасна. Дошло је до штете јер ствар није била добро упакована,
или нисте упозорени да такво нешто може да се деси. Тада ће произвођач одг за опасна
својства, али његова одговорност је субјективна, он је крив јер није спречио ту штету а
могао је то да учини путем упозорења, безбедне амбалаже или другом мером.
Одговорност је субјективна, произвођач одговара за претпостављену culpa in instruendo –
грешка у давању упутстава. Он ту може да се брани доказујући да није крив. За какву
штету ће тај произвођач одговарати? -За предвидиву штету.
Услови:
1. Да постоји штета (у обзир долазе све врсте штете);
2. Да она потиче од некаквих опасних својстава производа
3. Да је штета била предвидљива.
Произвођач одговара за пропуштање - пропустио је да учини нешто чиме би се
спречила предвидљива штета и зато је крив. Ова одговорност је постављена строго у
пракси наших судова, јер се од произвођача очекује да докаже да је учинио све што је
могао да спречи настанак штете.
Први став је преузет из Скице, док је други додатак. У позицијама штетника и оштећеника могу се
наћи и физичка и правна лица.Судови САД допуштају могућност да део сложене ствари са
недостатком изазове рефлексну штету на осталим њеним деловима.Нпр: штета коју је завртањ
уграђен у брод узроковао телу брода. То становиште прихватили су раније и неки наши судови, па
су сматрали да погрешно монтирани или изгрђени делови моторног возила могу узроковати
рефлексну штету на другим његовим деловима.
ЗЗП такође не искљуцује изричито могућност одговорности због штете на самој ствари са
недостатком.Али ограничава одговорност на штете настале уништењем или оштећењем неког дела
имовине којег оштећени обично користи за личну употребу и потрошњу. Чл. 5 тач. 25 Али је у
првом реду, реч о одговорности због штете узроковане смрћу или телесном повредом.
Режим у Закону о заштити потрошача: Правила из ЗЗП-а примењују се само
оштећенике који су физичка лица, а под условом да се произвођач квалификује као
трговац. ЗОО не прави разлику између покретних и непокретних ствари, али је овде
производ дефинисан уже - то је покретна ствар која је одвојена или уграђена у другу
покретну или непокретну ствар, укључујући и енергију која је произведена или сакупљена
за давање светлости, топлоте или кретања.
Према ЗЗП-у, произвођачем се сматрају сва лица која производе финалне производе,
сировине и саставне делове. Положај произвођача има и квази-произвођач, тј. лице које се
представља као произвођач, стављањем свог имена или обележавајућег знака на производ,
као и лице које увози производ намењен продаји. Ако на производу нема података о
произвођачу, тада ће продавац имати положај фиктивног произвођача, уколико у
разумном року не обавести оштећеног о идентитету стварног произвођача, односно лица
од кога је набавио производ. Када је у питању увозни производ на коме нема података о
увознику, продавац има положај произвођача иако производ садржи податке о стварном
произвођачу. Међутим, одговорност продавца не искључује одговорност и увозника,
односно идентификованог стварног произвођача, већ они одговарају солидарно.
Према ЗЗП-у, искључена је примена начела интегралне накнаде материјалне штете.
Оштећеник може да захтева накнаду само оне имовинске штете коју трпи услед смрти,
телесне повреде, или уништења или оштећења имовине за личну употребу. Када је реч о
нематеријалној штети, ЗЗП упућује на општа правила из ЗОО-а. Појам самог недостатка се
не разликује од наше досадашње судске праксе. Не сматра се да производ има недостатак
само зато што је касније стављен у промет квалитетнији производ.
Услови за заснивање одговорности су:
1. Постојање штете;
2. Постојање недостатка у часу кад је произвођач ставио производ у промет, и
3. Постојање узрочно-последичне везе између недостатка и штете.
Сматра се да је производ стављен у промет у оном часу кад је изашао из власти, односно
из сфере утицаја произвођача, а он је то знао или хтео. Обориво се претпоставља да је
недостатак постојао у часу кад је производ пуштен у промет, што значи да је на
произвођачу да докаже да је недостатак настао касније.
ЗЗП садржи посебна правила о застарелости. Право на накнаду штете застарева у року од
3 године од дана кад је оштећеник сазнао за штету, недостатак и идентитет произвођача,
односно 10 година од стављања производа у промет.
Постоје посебни ослобађајући разлози и они су побројани у ЗЗП. Произвођач се ослобађа
ако докаже: 1. Да производ није ставио у промет;
2. Да недостатак није постојао у време стављања производа у промет;
3. Да производ није произведен у оквиру његове редовне делатности и да
није био намењен продаји или другој врсти стављања у промет, или
4. Да је недостатак настао услед усаглашавања својстава производа са
прописаним нормама.
Сем тога, произвођач саставног дела производа неће одговарати ако докаже да се
недостатак може приписати дизајну производа или да је последица упутства датог од
стране произвођача. Произвођач се може делимично или потпуно ослободити
одговорности и ако је оштећени или лице за које је он одговоран својом кривицом
допринео настанку штете. Допринос трећег лица не извињава произвођача, од трећег може
само да се регресира. Одговорност произвођача за штету од производа са недостатком се
не може уговором ограничити или искључити.
4. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ОД МОТОРНОГ ВОЗИЛА
У нашој пракси, моторно возило у покрету квалификује се као опасна ствар и за штету од
њега одговара ималац возила, по општим правилима о објективној одговорности. ЗОО не
дефинише моторно возило, али према нашој теорији - то је свако возило које се креће
помоћу сопственог мотора, било које врсте, укључујући прикључке које оно носи или
вуче. Међутим, возило у мировању је опасно једино ако начин на који је остављено
повећава ризик да се то возило самостално покрене.
Када је у удесу повређено неко треће лице, имаоци моторних возила одговарају
солидарно, по правилима о објективној одговорности. Ниједан од учесника у удесу не
може према оштећенику да истакне туђу кривицу, ни одсуство сопствене кривице. Као
треће лице се могу квалификовати сувозач, пешак, бициклиста, итд. Са сваким од ималаца
солидарно је одговоран његов осигуравач.
Услов за заснивање одговорности осигуравача је постојање одговорности осигураника.
Одговорност осигуравача не може прећи осигурану суму.
У случају да постоји делимичан допринос оштећеника као трећег лица, одговорност
имаоца моторних возила се сразмерно смањује. Ако постоји делимичан допринос неког
трећег, онда трећи одговара солидарно са учесницима у удесу према оштећенику.
За питање доприноса оштећеника, не гледа се да ли је његово понашање скривљено, да ли
је и он сам повредио неку норму, већ се на терену узрочности разматра да ли је он својим
чињењем допринео настанку штете.
Посебна правила примењују се када у удесу учествују макар два моторна возила у покрету
(чл. 178). Тада је реч о одговорности по основу кривице:
1. Ако је до удеса дошло искључивом кривицом једног лица, примењиваће се општа
правила о субјективној одговорности, те ће он одговарати за укупну штету. Претпоставка
кривице не може се, међутим, применити, јер она делује и против једног и против другог
лица, те се кривица мора доказати. Ово су ретки случајеви, јер су редовно оба субјекта
крива у одређеном омеру;
2. Ако је до удеса дошло услед обостране кривице, субјекти ће одговарати за укупну
штету сразмерно степену своје кривице - овде не важи начело интегралне накнаде.
По правилу, ради се о обичној или грубој непажњи. Ретко се у саобраћају среће намера,
јер она подразумева известан степен аутодеструктивности. Међутим, када намера постоји,
искључена је примена начела да се она изједначава са грубом непажњом;
3. Могуће је да ниједан ималац није крив. Тада, ЗОО предвиђа да они одговарају за
укупну штету на једнаке делове, под условом да разлози правичности не налажу нешто
друго (нпр. возила су драстично различите вредности).
5. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ ПАДОМ, БАЦАЊЕМ ИЛИ ПРОСИПАЊЕМ
НЕЧЕГА ИЗ ПРОСТОРИЈЕ
16
Не регулише ЗОО, регулише Аустријски општи грађански законик. Одговара ималац просторије
из које је потекао узрок штете. Ако је из заједничке просторије онда одговарају солидарно. Овде
одговорност не зависи од кривице. Ималац просторије се може ослободити одговорности ако
докаже да је штету изазвала виша сила (нпр земљотрес). Исти значај има и кривица трећег лица
које је неовлашћено заузео просторију. Кривица оштећеног могућа али баш ретко.
ОБАВЕЗНО ОСИГУРАЊЕ ОД ШТЕТЕ ИЗАЗВАНЕ ОПАСНИМ СТВАРИМА
- Правила о одговорности за штету изазвану опасним стварима и опасим делатностима имају за
циљ да пруже максималну заштиту оштећенима. Међутим, показало се да жртве могу, ипак, остати
необештећење због тога што је одговорно лице непознато или платежно неспособно. То је
изазвало потребу да се одговорност за штету од опасних ствари допуни осигурањем.
16
нема у скрипти
Такво осигурање је у интересу и дужника надокнаде, јер га спасава од економске пропасти која би
могла настати исплатом великих обештећења.
- Четири су врсте обавезног осигурања од одговорности за штете изазване опасним
стварима: 1) Осигурање путника у јавном превозу од последица несрећног случаја
2) Осигурање власника моторних возила од одговорности за штету
причињену трећим лицима
3) Осигурање власника ваздухоплова од одговорности за штету причињену
трећим лицима и путницима
4) Осигурање власника чамаца од одговорности за штету причињену трећем
( Под „власником― подразумева се и корисник или дурго лице које је превозно средство
регистровано)
Власници, односно корисници превозних средстава којима се обавља јавни превоз
путника дужни су да са друштвом за осигурање закључе уговор о обавезном осигурању
још и прије него што се превозно средство стави у саобраћај. Пошто је регулисана и
обавеза друштва за осигурање да закључи уговор сходно условима и тарифи премија, оно
не може да одбије понуду за закључење уговора ако уговарач осигурања прихвати услове
осигурања и тарифу премија
1) ОСИГУРАЊЕ ПУТНИКА У ЈАВНОМ ПРЕВОЗУ ОД ПОСЛЕДИЦА НЕСРЕЋНОГ
СЛУЧАЈА: Власници, односно корисници превозних средстава којима се обавља јавни
превоз путника дужни су да са друштвом за осигурање закључе уговор о осигурању
путника од последица несрећног случаја. У та превозна средства спадају: 1) аутобуси
којима се обавља јавни превоз; 2) аутобуси којима се обавља превоз запослених на посао и
са посла; 3) аутобуси којима се обавља превоз деце и ученика; 4) аутобуси за превоз
туриста; 5) путнички аутомобили којима се обавља такси превоз и "рентакар возила"; 6)
шинска возила за превоз путника; 7) све врсте пловних објеката којима се на редовним
линијама или слободно превозе путници; 8) све врсте "рентакар" пловних објеката; 9)
ваздухоплови чија је намена јавни аутопревоз; 10) туристички ваздухоплови; 11) друга
превозна средства сваковрсног погона којима се, у виду регистроване делатности, врши
превоз путника уз наплату. (Дозвола за стављање у саобраћај свих ових превозних
средстава може се дати само ономе ко поднесе доказ да је закључио уговор о осигурању).
Путницима се сматрају: 1) лица која се налазе у превозном средству и која имају намеру
да путују; 2) лица која се налазе у кругу станице, пристаништа, луке, аеродрома или у
непосредној близини превозног средства, пре укрцавања, и која имају намеру да путују;
3) лица која су обавила путовање и напустила превозно средство, а налазе се у
непосредној близини превозног средства, у кругу станице, пристаништа, луке или
аеродрома.
Износ најниже осигуране суме на коју може бити уговорено осигурање путника у јавном
превозу од последица несрећног случаја, по једном путнику, утврђује Влада, на предлог
НБС, док Закон о обавезном осигурању у саобраћају (ЗООС) утврђује колике морају бити
најниже осигуране суме. Путник кога задеси несрећни случај, а ако је наступила смрт
путника - одређени корисник, има право да према условима осигурања, захтева од
друштва за осигурање са којим је уговор о осигурању закључен, да њему непосредно
испуни своју обавезу из уговора. Путник, односно корисник осигурања има право на
осигурану суму независно од тога да ли му припада право на накнаду штете по основу
одговорности превозиоца.
2) ОСИГУРАЊЕ ВЛАСНИКА МОТОРНИХ ВОЗИЛА ОД ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ
ПРИЧИЊЕНУ ТРЕЋИМ ЛИЦИМА:Власник моторног возила дужан је да закључи уговор
о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим
лицима услед смрти, повреде тела, нарушења здравља, уништења или оштећења ствари,
осим за штету на стварима које је примио напревоз (осигурање од аутоодговорности).
Само изузетно ово осигурање покрива и штете на стварима које су примљене на превоз,
уколико оне служе за личну употребу лица која су се налазила у возилу. Уговор о
осиугрању од аутоодговорности је типичан формулани уговор, који се склапа уплатом
премије и издавањем полисе осигурања, која је једнообразна за територију РС, и чију
садржину прописује и штампа НБС. Регистрација и продужење регистрације возила
могући су само ако се органу надлежном за регистрацију поднесе доказ о закљученом
уговору о осигурању од аутоодговорности.
Осигурани случај чине штете које моторно возило за време употребе причини трећим
лицима. Оштећеник нема статус трећег лица ако је он: 1) власник моторног возила; 2)
возач моторног возила; 3) лице које је својевољно ушло у моторно возило чијом је
употребом њему причињена штета, а које је знало да је возило противправно одузето; 4)
лице које је штету претрпело употребом моторног возила за време званично одобрених
мото и картинг такмичења; 5) лице које је претрпело штету током превоза нуклеарног
материјала; 6) лице које је претрпело штету услед војних операција, маневара, побуна или
терористичких акција, ако постоји узрочна веза између тих дејстава и настале штете.
Износ најниже суме осигурања на коју може бити уговорено осигурање од
аутоодговорности утврђује Влада, на предлог НБС.
Треће оштећено лице има право на надокнаду штете захтева непосредно од друштва за
осигурање, чији је положај сличан јемцу. Друштво за осигурање дугује надокнаду штете
уместо власника моторног возила као осигураника и зато је његова обавеза акцесорне
природе. Другим речима, ако осигураник није одговоран за штету у конкретном случају,
надокнаду није могуће захтевати ни од друштва за осигурање као осигураваоца. Међутим,
захтеву оштећеника друштво за осигурање не може истаћи приговоре које би, због
непридржавања закона или уговора, могао истаћи осигуранику. С друге стране, осигурање
од аутоодговорности не искључује одговорност и самог власника аутомобила.
Оштећени може тражити надокнаду штете и од осигураника, јер он одговара солидарно са
друштвом за осигурање као осигуравачем. Међутим постоји разлика између ова два
дужника: 1. осигураник, бар теоријски одговара неограничено, 2.осигуравач одговара
само до висине осигуране суме.
Осигурано лице губи права из осигурања у следећим случајевима: 1) ако возач није
користио моторно возило у складу са његовом наменом; 2) ако возач није имао возачку
дозволу за управљање моторним возилом одређене категорије, осим ако је возило
управљало лице које је кандидат за возача и у време обуке за управљање; 3) ако је возачу
одузета возачка дозвола или је искључен из саобраћаја или му је изречена мера
безбедности забране управљања моторним возилом; 4) ако је возач управљао моторним
возилом под утицајем алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци; 5)
ако је возач штету проузроковао намерно; 6) ако је штета настала због тога што је моторно
возило било технички неисправно; 7) ако је возач после саобраћајне незгоде напустио
место догађаја, а да није дао своје личне податке и податке о осиуграању. Губитак права
из осигурања нема утицаја на право оштећеног лица на накнаду штете.
Важност осигурања од аутоодговорности ЗООС не ограничава на територију РС, већ и на
територију земаља ЕУ. Одговорно друштво за осигурање је дужно да надокнади штету до
висине утврђене прописима државе у којој је штета настала.
3) ОСИГУРАЊЕ ВЛАСНИКА ВАЗДУХОПЛОВА ОД ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ
ПРИЧИЊЕНУ ТРЕЋИМ ЛИЦИМА И ПУТНИЦИМА:Власник ваздухоплова дужан је да
закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом ваздухоплова
причини трећим лицима и путницима. Трећим лицем у смислу овог правила сматра се
свако лице осим путника и чланова летачке и кабинске посаде ваздухоплова, који су на
дужности у току лета. Појам путника односи се на свако лице које се превози
ваздухопловом, уз сагласност власника ваздухоплова, осим чланова летачке и кабинске
посаде ваздухоплова, који су на дужности у току лета. Овај уговор о осигурању покрива
не само штете трећих лица и путника, него и штете причињене терету и пртљагу, али само
ако се ваздухоплов користи у комерцијалне сврхе, као и ризике рата и тероризма.
Износ најниже суме овог осигурања, по једном штетном догађају, утврђује влада, на
предлог НБС, али ЗООС је одредио и износе од којих најнижа сума осигурања не може
бити нижа.
4) ОСИГУРАЊЕ ВЛАСНИКА ЧАМАЦА ОД ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ
ПРИЧИЊЕНУ ТРЕЋИМ ЛИЦИМА: Власник чамца са сопственим погоном, који се
сагласно прописима о регистрацији чамаца уписује у одређени регистар, дужан је да
закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом чамца причини
трећим лицима услед смрти, повреде тела или нарушавања здравља. Под штетом коју
покрива ово осигурање подразумева се и штета која је причињена трећем лицу услед пада
или избацивања ствари из чамца.
Међутим, трећим лицем не сматра се лице које се преџвози чамцем. Износ најниже суме
осигурања, по једном штетном догађају, на које може бити уговорено ово осигурање
утврђује Влада, на предлог НБС.
ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ОДГОВОРНОСТИ
Ове врсте одговорности нису биле предвиђене Скицом. Немају ништа заједничко, то је
резидуална категорија, о ономе што се није могло сврстати нигде другде без великог
компромиса:
1. Одговорност услед терористичких аката, јавних демонстр. или манифест.(чл. 180);
2. Одговорност организатора приредбе (чл. 181);
3. Одговорност због ускраћивања неопходне помоћи (чл. 182);
4. Одговорност у вези са обавезом закључења уговора (чл. 183);
5. Одговорност у вези са вршењем послова од општег интереса (чл. 184).
1. ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ ПРИЧИЊЕНУ УСЛЕД ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА,
ЈАВНИХ ДЕМОНСТРАЦИЈА ИЛИ МАНИФЕСТАЦИЈА (ОДГОВОРНОСТ ЗА
АКТЕ ЈАВНОГ ПОЛИТИЧКИ МОТИВИСАНОГ НАСИЉА)
Држава одговара физичком лицу за штету које оно претрпи приликом јавног, насилног
испољавања политичких ставова. У питању је објективна одговорност и постоје само два
ослобађајућа разлога: виша сила и искључива радња самог оштећеника. Одговорност је
заснована на уставној обавези по којој је Република Србија дужна да уреди и осигура
одбрану и безбедност својих грађана.
У позицији оштећеника може да се нађе само физичко лице. Круг штета за које држава
дугује накнаду је ограничен на имовинску и неимовинску штету која је настала услед
смрти, телесне повреде или нарушавања здравља. Изменом ЗОО-a из 1985. овом кругу је
додата и штета настала оштећењем или уништењем имовине физичког лица. Имовинска
штета може да се састоји од стварне штете и изгубљене добити. Ако је ствар уништена
или оштећена умишљајним кривичним делом, што ће овде редовно бити случај, долази до
примене института pretium affectionis. Организатори, учесници, подстрекачи и помагачи у
овим актима немају право на накнаду штете од државе по овом основу. Ако је познат
идентитет ових лица, држава има и право и обавезу да се од њих регресира. То право
застарева у року од 3 године од сазнања за учиниоца штете, односно 5 година од исплате
Нпр, ако неко на демонстрацијама оштети мој аутомобил, ја имам, као физичко лице,
право на накнаду штете. А ако оштети аутомобил моје фирме (правно лице) , не бих имала
право на накнаду штете. *ово се често даје на испиту, дакле ако се ради о правном лицу
које је претрпило штету, тада оно не би имало право на накнаду.
Независно од одговорности државе, може да се заснује одговорност непосредног
починиоца штете, ако је познат његов идентитет.
То лице одговара за све облике штете - према њему важи начело интегралне накнаде. Од
њега накнаду могу захтевати како физичка, тако и правна лица. Одговорност државе није
није супсидијарна - када је познат идентитет учиниоца, држава одговара солидарно с њим,
свако по свом основу. Ово није одговорност за другога, јер држава одговара за повреду
сопствене дужности да спречи политички мотивисано насиље. Држава не може да се
ослободи одговорности тако што ће доказивати законитост поступања својих органа. Чак
и онда када је скуп одржан противно изричитој забрани, њена одговорност ће постојати.
Држава одговара не само онда када су акти јавног насиља били усмерени према њој, него
и када је такав акт био усмерен према страној држави, међународној организацији,
мултинационалној компанији, итд.
2. ОДГОВОРНОСТ ОРГАНИЗАТОРА ПРИРЕДБЕ
Ово је одговорност за штету која настаје реализацијом специфичног ризика који везујемо
за постојање гомиле људи на једном простору. Узрок штете треба да буду управо оне
ванредне околности које у таквим приликама могу наступити (нпр. гибање масе, општи
неред, паника). Реч је о имовинској и неимовинској штети насталој услед смрти, телесне
повреде или оштећења здравља. У позицији оштећеника може да се нађе само физичко
лице, које не мора нужно бити учесник догађаја, већ се може и случајно затећи близу
окупљене масе. Одговорно лице може бити како физичко, тако и правно лице. Оно
одговара за ризик које само генерише и од којег врло често има економску или другу
корист. Оштећеник може да тужи непосредно починиоца штете, ако му је познат његов
идентитет, и тада ће штетник одговарати по општим правилима.
Организатор приредбе може да се ослободи одговорности доказујући вишу силу и
искључиву радњу самог оштећеника (не и трећег лица!). Ако је идентитет штетника
познат, организатор има право на регрес.
Организатор одговара по правилима о
објективној одговорности. А само оштећено лице нема право на надокнаду једино уколико
је искључиво криво за претрпљену штету, јер је у питању објективна одговорност, по
правичности.
Ако нам неко на некој прослави поломи телефон, организатор не би одговарао за то. Али, са
друге стране, ако нас неко гурне па паднемо, поломимо руку и завршимо у болници, онда би
се одговарало за ту штету.
3. ОДГОВОРНОСТ ЗБОГ УСКРАЋИВАЊА НЕОПХОДНЕ ПОМОЋИ
Непружање помоћи је, у српском праву, кривичноправно санкционисано, при чему није
довољно да опасност прети по здравље, већ је неопходно да прети по живот. Не тражи се
наступање штетне последице. Насупрот томе, грађанскоправна одговорност може да се
заснује само ако је, услед омисије, изазвана штетна последица.
Из истог штетног догађаја могу, независно једна од друге, да настану и грађанскоправна и
кривичноправна одговорност за ускраћивање помоћи. Ово је најблаже постављена
грађанскоправна одговорност у нашем праву. То је субјективна вануговорна
одговорност. заснована на доказаној кривици. Одговоран је свако ко је другоме могао да
пружи неопходну помоћ, без опасности по себе, па је то пропустио. Одговорност је
ограничена на предвидљиву имовинску или неимовинску штету, насталу услед смрти,
телесне повреде или нарушавања здравља.
Услови за заснивање одговорности су следећи:
1. Постојање штете;
2. Да је штета последица омисије одговорног лица да оштећенику пружи неопходну
помоћ. Оштећеник треба да докаже да до штете не би дошло или да би она била мања да
му је пружена адекватна помоћ;
3. Да су, у време штетног догађаја, оштећеникови живот или здравље били очигледно
угрожени. Узрок угрожености је правно ирелевантан. Ако је неко други створио опасност,
а одговорно лице онда ускратило неопходну помоћ, они ће одговарати солидарно;
4. Да је одговорно лице могло да пружи помоћ, без опасности по себе или другога.
Постоје животне ситуације у којима се очекује да се одговорно лице и само изложи
одређеном ризику:
1. Случајеви у којима лице које треба да пружи помоћ поступа у професионалном
капацитету (нпр. хитна помоћ или ватрогасци);
2. Када посебна друштвена ситуација ствара специфичан реципрочан однос међу људима
(нпр. алпинисти који се заједно пењу или други опасни заједнички подухвати);
3. Када је реч о лицима која се старају о деци, заосталима у умном развоју и душевно
болесним особама.
Овде имамо З либераторна разлога, + као либераторни разлог може да се појави и разлог
правичности. ( правичност -покушао је да му помогне, али није успио, или је био превише
уплашен да би му помогао нпр.) *ово се често јавља на испиту; запамтити да је овде либераторни
разлог и правичност Постоји законска могућност да се одговорном лицу умањи одговорност
или да се оно потпуно ослободи одговорности, када то захтева правичност. Треба
разликовати одговорност за непружање помоћи и одговорност за грешку приликом
пружања помоћи. Када неко покуша да пружи помоћ, па то спроведе на неодговарајући
начин, одговараће по општим правилима о одговорности за штету. У таквим случајевима,
постоји специјална могућност снижења накнаде (чл. 191,ст. 2).
4. ОДГОВОРНОСТ У ВЕЗИ СА ОБАВЕЗОМ ЗАКЉУЧЕЊА УГОВОРА
Лице које је по закону дужно да закључи одређени уговор, одговараће за штету коју
проузрокује тако што одбије да, без одлагања, на захтев заинтересованог лица, приступи
закључењу тог уговора. Заинтересована страна не може судским путем да приволи другу
страну на склапање уговора, него само да захтева накнаду штете која је причињена
омисијом. Ово је један вид објективне, вануговорне одговорности.
У позицији одговорног лица је лице које је нечињењем повредило своју законску обавезу
и на тај начин проузроковало штету. У позицији оштећеника налази се лице које је
захтевало од одговорног лица да са њим закључи уговор, па му је пропуштањем
закључења уговора, одговорно лице проузроковало штету. Законска обавеза одређеног
лица да закључује уговоре прописује се, на првом месту, у општем интересу. Смисао ових
правила је да се обезбеди несметани промет робе и услуга.
Услови за заснивање одговорности су:
1. Да је одговорно лице по закону било у обавези да закључује уговоре те врсте;
2. Да је ту своју обавезу повредило, и
3. Да је том омисијом проузроковало штету другој страни.
Могуће је да одговорно лице има оправдане разлоге да не приступи закључењу уговора.
Дакле, да би се ослободило одговорности за штету, одговорно лице мора да докаже да
обавеза закључења није ни постојала, у време кад је оштећеник то тражио (нпр. да
оштећеник није испуњавао услове из општих услова осигурања).
5. ОДГОВОРНОСТ У ВЕЗИ СА ВРШЕЊЕМ ПОСЛОВА ОД ОПШТЕГ ИНТЕРЕСА
Реч је о одговорности правног лица које обавља комуналну или другу делатност од
општег интереса за штету коју проузрокује, ако без оправданог разлога обустави или
нередовно врши ту своју делатност. Оштећеник може бити и физичко и правно лице. Ова
одговорност је објективна и вануговорна17. Ради се о одговорности за нецелисходност посао није обављан или је нередовно обављан, па су изостали његови ефекти (нпр.
обустављање испоруке електричне енергије без најаве или пропуштање да се пут редовно
посипа сољу у зимским условима). Овај институт се често примењује код одговорности за
уједе паса луталица, где је предвиђена солидарна одговорност комуналног предузећа са
општином, односно градом. Највећи број правних писаца закључује да је једини
ослобађајући разлог виша сила. И ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА лежи на предузећима, тј. она
требају да докажу разлоге који њихове постпуке оправдавају.
ОДГОВОРНОСТ ВИШЕ ЛИЦА ЗА ИСТУ ШТЕТУ: Више лица могу бити одговорна за
исту штету. То се дешава онда кад је више њих, заједно или одвојено, учествовало у
изазивању штете. У ова лица спадају: непосредни извршиоци оштећујуће радње лица чије
је учешће било само посредно ( подстрекачи и помагачи). Све су они, гледајући ширу
слику, саучесници у проузроковању штете и зато судјелују у одговорности. Поред њих за
штету могу одговарати и трећа лица која су се на то својевољно обавезала (нпр.
осигуравалац) или их је обавезао закон (нпр. родитељ, послодавац...).
17
На вежбама је реченп да је субјективна, али са јакп ускп ппстављеним услпвима за пслпбађаое.
ЗОО, на питање какав је однос одговорности више лица за исту штету ( да ли одговарају
солидарно или подјељено), прописује солидарну одговорност свих лица која су штету
проузроковала радећи заједно. Поред тога, солидарно одговарају и лица која су штету
узроковала радећи независно једно од другог. И солидарна одговорност постоји и међу
лицима која су на неки начин повезана, ако је несумњиво да је неко од њих штету изазвао
а не може се утврдити ко је. Закон посебно прописује сол. одговорност наручиоца и
извођача радова на непокретности за штету трећем лицу, која му је нанета у вези са
извођењем тих радова, затим регресни поступак..
Посебно Закон о раду Србије садржи правила којима објашњава одговорност више
запослених који проузрокују штету своме послодавцу. Њихова одговорност је подељенасваки запослени је одговоран само за дио штете који је изазвао. А ако се не може утврдити
за сваког запосленог дио штете који је он изазвао, сматра се да су сви одговорни за штету
и сви је надокнађују у једнаким деловима. А ако више њих проузрокује штету
умишљајним кривичним дјелом онда им је одговорност солидарна.
У регресном односу, релевантан је степен кривице сваког од учесника у штетном догађају
и тежина последица које су проистекле из његовог деловања. Ако то није могуће
утврдити, на сваког пада једнак део, осим ако правичност, у конкретном случају, не
захтева другачије.
НАКНАДА ШТЕТЕ
1. МАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
I- Појам и циљ надокнаде
Накнада штете је садржина штетникове обавезе која је настала чињеницом
проузроковања штете. Надокнада штете је отклањање штетних последица по оштећеног,
на рачун неког трећег. Тиме се код оштећеног поново успоставља пређашње стање, по
цену да се материјална вредност која је за то потребна узме од трећег. Надокнадом се,
значи, врши само сваљивање штете са оштећеног на одговорног. Циљ надокнаде јесте да
се оштећеном поврати оно што је постојало прије самог настанка штете (реституција). То
што се даје или чини као надокнада мора, стварно или барем економски, бити замена за
оно што се надокнађује.
Оно чиме се надокнађује, мора бити у сразмери са оним што се надокнађује ( надокнада
треба да буде еквивалент претрпљеног губитка). Усљед ње оштећени не би требало ни да
остане осиромашенији ни да постане богатији него што би био да није претрпео штету.
Као циљеви имовинске одговорности највише се истичу компензација и превенција.
Штете настају на различите начине и под различитим условима, па од тога зависи и циљ
обавезивања на надокнаду. Међутим, данас се водећим сматра принцип поправљања или
уклањања штете.
II- Облици надокнаде
Сврха накнада имовинске штете је репарација. Сходно начелу интегралне накнаде у ЗООу, оштећеник има право на накнаду целокупне штете и ничега преко ње (чл. 190). У нашем
праву, основни начин накнаде имовинске штете је успостављање ранијег стања (натурална
реституција), а тек изузетно накнада у новцу.
1. Натурална ресистуција подразумева стварно успостављање оног стања оштећеног добра
које је постојало пре него што је штета настала ( давањем неке друге ствари- исте врсте и
исте вредности, уместо оне која је уништена. Поред тога, нат.ресистуција може се
извршити и повраћајем исте ствари која је била одузета, уз подмирење пропуштених
користи које би власник у међувремену имао од њене употребе, као и оправком оштећене
ствари.
2. Новчана надокнада представља надокнаду вредности оштећеног добра у новчаном
облику. Њоме се не успоставља стварно стање које би било да штета није почињена, већ
стање једнаких или барем приближно једнаких новчаних вредности.
Однос између ова два облика је такав: ЗОО даје предност натуралној ресистуцији у односу
на нов.накнаду, јер прописује да је одговорно лице дужно да успостави стање које је било
пре него што је штета настала. Међутим, он не тражи да се то стање успостави по сваку
цену, него допушта и новчану накнаду у два случаја(шест)18 :
1) Кад успостављање ранијег стања није могуће
2) Кад суд сматра да није нужно да одговорно лице успостави раније стање
3. Када успостављање ранијег стања не уклања штету у потпуности. Тада се остатак штете
надокнађује у новцу;
4. Када сам оштећеник захтева да му се штета накнади у новцу. Суд ће одбити овај захтев
само када то налажу околности конкретног случаја - ако је одговорном лицу теже да
штету надокнади у новцу, а при том се не дира у интерес оштећеника;
5. Код изгубљене добити;
6. Ако је оштећенику ствар одузета на недозв начин, и пропадне услед више силе (чл. 187).
Изузетак који зависи од оцене суда долази у обзир кад натурална реституција изискује
знатно већи издатак или труд него новчана надокнада (Ово је само преформулисано под
бројем 4 што је наведено горе). Повјерилац је начелно овлашћен да слободно изабере начин
надокнаде, али му треба ускратити могућност да то право злоупотреби- нпр. ако оправка
оштећене ствари спада у стално занимање починиоца штете, поверилац се мора
задовољити оправком.
18
НАУЧИТИ И ПВЕ ПСТАЛЕ ППДЈЕЛЕ (3,4,5..), КПЈЕ СУ НАВЕДЕ У КРИСТИЈАНУ ППД ИЗУЗЕТКЕ КАД ЈЕ
ДПЗВПЉЕНА НПВЧАНА НАКНАДА, ИАКП ГА РАДИШИЋ НЕ СППМИОЕ ИЗРИЧИТП
III- Утврђивање висине штете
Обим накнаде не зависи од основа одговорности, а када је одговорност субјективна, не
зависи од степена кривице.
Обавеза накнаде доспева у моменту настанка штете (чл. 186). По правилу, опсег штете
треба да докаже оштећени. Међутим, има штета чија се висина не може цифарски
доказати, јер оне нису, у ствари, ни настале него је само извесно да ће настати у
будућности (измакла добит)- колики је опсег тих будућих штета, суд мора да процени
према обичном току ствари и према мерама које је предузео оштећени. Суд то чини уз
помоћ вештака и странака.
А. – ТРЕНУТАК ПРЕМА КОМЕ СЕ ШТЕТА УТВРЂУЈЕ
За утврђивање висине штете долази у обзир три различита тренутка: тренутак у коме је
штета проузрокована, тренутак подизања тужбе и тренутак доношења судске пресуде.
Висина штете и надокнаде се одређују према тренутку доношења пресуде (чл.
189.)Ако је у питању будућа штета, , при њеној процени ваља водити рачуна о свим
околностима које би утицале на размере штете или на њену опстојност.
Б.—МЕРИЛО ЗА УТВРЂИВАЊЕ ШТЕТЕ
Новчана вредност уништене, оштећене или изгубљене ствари може се утврђивати на два
начина: према објективном и према субјективном мерилу.
По објективном ( апстрактном) утврђује се општа или прометна вредност ствари. То је
вредност коју ствар, исте врсте и истог квалитета, има за свакога, у датом тренутку на
тржишту. Предмет посматрања није имовина оштећеног у целости, него искључиво
правно добро које је погођено штетном радњом, независно од свих осталих добара
повериоца ( не води се рачуна о томе шта би оштећени са том ствари учинио и какве би
користи од њега имао да није било оштећења).
Процена штете по субјективном мерилу је усмерено- да установи губитак који је, услед
неке позитивне или негативне чињенице, настао у имовинским приликама самог
оштећеног. Ради се о утврђивању вредности коју је свар имала за оштећеног, тј. о њеној
индивидуалној вредности (pretium singulare). Та вредност назива се субјективна вредност
или интерес.
Интерес може бити раван објективној вредности ствари, али не и мањи од ње, јер је
објективна вредност она коју ствар има за сваког, па и за конкретног повериоца. Сматра се
да је интерес већи од објективне вредноси у случају кад је уништена или оштећена ствар
била од посебно велике користи за оштећеног, или кад је заједно са другим његовим
стварима чинила економску целину- па је услед губитка ње и вредност тих ствари сада
мања.
Објективна (тржишна-прометна) вредност чини срж захтева за надокнаду штете. Она је
минимум накнаде. Само у случају да оштећени тражи намирење веће штете ( у смислу
интереса), и ако је у стању да то оправда својим посебним приликама, онда се и та штета
може узети у обзир, под условом да је досуђивање надокнаде иначе немогуће.
/// Међутим, субјективна вредност или интерес не подудара се са тзв. Афекционом
вредношћу која и није имовинска, већ неимовинска вредност. Постоји само у представи
једног јединог субјекта и јавља се као резултат његове емотивне везаности за одређену
ствар. ЗОО, право на накнаду афекционе вредности ствари признаје само у случају кад је
она уништена или оштећена умишљајним кривичним делом.
В. – Проблем „ново за старо―
Кад је реч о штети насталој услед губитка употребљаване ствари,натурална ресистуција
изискује да се, уместо уништене дадне друга употребљавана ствар, исте врсте и једнаке
вредности. Таква реституција је често немогућа, јер се употребљавана ствар не може
прибавити или зато што се од оштећеника не може очекивати да прими туђу хабану ствар
која је служила за личну употребу. Ту је једино могуће да се, уместо уништене, прибави
оштећеном нова ствар исте врсте ("ново за старо"). Оштећени надокнадом постаје
богатији него што би био да се штета није ни догодила, стога би изгледало да натуралну
реституцију у таквим ситуацијама не треба допустити.
Уместо тога када би се оштећеном давала новчана вредност старе ствари која је уништена
тиме би се оштећени стављао у гору позицију од оне у којој је био пре штетног догађаја,
јер сад мора сам да доплати разлику до цене нове ствари- а уз то може да се деси да
оштећени и нема новчаних средстава којима би подмирио ту исту разлику.
Ту се јавља питање може ли то бити разлог да се њему ускрати право на реситуцију?
1. Једни сматрају да штету у овом случају не треба обрачунавати објективно, него
субјективно- на вредност пропале употребљаване ствари треба додати и штету, која је
настала услед превремених издатака за куповину нове ствари исте врсте ( нпр: камата на
кредит).
2. Други мисле- да оштећеноме који није у стању да властитим средствима подмири
разлику у цени између нове и старе ствари, треба признати право на надокнаду у висини
вредности нове ствари. (То се гледиште ослања на принцип правичности и дошло је до
изражаја и у пракси наших судова)
Г. Одузимање користи од штете
Ако је приликом штете настао за оштећеника и неки добитак, о њему се, приликом
одређивања висине накнаде, треба водити рачуна у разумној мери (чл. 266, ст. 3).
Проузроковање штете некад може донети и одређене користи оштећеном. Прије свега,
могуће је да ствар уништена туђом кривицом има још извесну вреднос. И на крају, могуће
је да оштећени, сходно претрпљеној штети, стекне неки добитак и од трећих лица- тај
добитак може бити израз или доброчинства или обавезе трећег према оштећенику ( нпр.
пензија, инвалиднина, сума осигурања...)
Овај институ своју сврху налази у утврђивању износа штете. Поставља се питање да ли
корист треба одузети од штете- урачунати је у надокнаду. Несумњиво је да корист у
облику сачуваног остатка уништене ствари умањује донекле штету, и сматра се да њу
ваља урачунати у надокнаду штете- иначе би се оштећени надокнадом неосновано
обогатио. Проблем настаје код осталих облика користи. Данас преовлађује схватање да
одузимање користи од штете је изузетак, а не правило ( сматра се да сви случајеви
користи нису једнаки и да се немогу третирати на исти начин). Питање које користитреба, а које- не треба урачунавати у надоканду штете зависи од оцјене суда, који су
служи начелом савесности и поштења ( води се рачуна „ у разумној мери―)
IV- ПРИНЦИП ПОТПУНЕ НАДОКНАДЕ
Оштећени има право на потпуну надокнаду претрпљене штете. ( нач. интегралне накнаде).
Зоо полази од овог начела прописујући да ће суд, узимајући у обзир и околности које су
наступиле после проузроковања штете, досудити надокнаду у износу који је потребан да
се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није
било штетне радње или пропуштања. Овај принцип подупире и одредба : да оштећеник
има право како на надокнаду обичне штете, тако и измакле користи.
Међутим, у области уговорне одговорности овај принцип ублажен је правилом по коме
дужник одговара само за ону штету коју је у време закључења уговора морао предвидети
као могућу последицу кршења уговора, а с обзиром на чињенице које су му тада биле или
морале бити познате. Само у случају преваре или намерног неиспуњења обавеза, и
неиспуњења због крајње непажње, дужник је обавезан да надокнади и непредвидљиву
штету.
V- РАЗЛОЗИ ЗА СНИЖЕЊЕ НАДОКНАДЕ
Институт подељене одговорности (чл. 192): Сразмерно ће се смањити накнада штете на
коју оштећеник има право, ако је допринео да штета настане, односно да буде већа него
што би иначе била. Ако није могуће одредити колики део штете потиче од оштећеника,
суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја.
Институт снижења накнаде (чл. 191): Висина утврђене штете не одређује увек и висину
надокнаде коју ће оштећени добити. Законодавац овлшћује суд да надокнаду може и
снизити. Разлози за снижење накнаде су: А) мањи степен кривице починиоца, Б) кривица
оштећеног, В) слабо имовно стање починиоца штете, Г) радња штетника у интересу
оштећеника , Д) несигурност узрочне везе и Ђ) други разлози
А.- Мањи степен кривице починиоца штете
ЗОО прописује да оштећеник по правилу, има право на надокнаду и обичне штете и
измакле добиити ( чл. 189, ст. 1). Ипак, кад се ради о уговорној штети, поверилац има
право на пуну надокнаду само ако дужник није испунио своју обавезу намерно или због
крајње непажње. Ако на страни дужника постоји обична непажња, он одговара само за
предвидљиву штету. О степену кривице починиоца штете води рачуна још више Закон о
раду Србије, који запосленог који је у раду или у вези са радом узрокује штету
послодавцу, обавезује на надокнаду само уколико је то учинио намерно или из крајње
непажње ( чл.163, ст.1)
Б. – Кривица оштећеног
На висину/умањење надокнаде штете утиче и кривица оштећеног. Ради се о понашању
оштећеног због којег је настала или због којег је већа него што би била иначе штета. У том
случају надокнада се сразмерно смањује. Али, ситуација је сложенија кад није могуће
утврдити који део штете потуче од оштећеникове радње. Наши судови су при становишту
да штету тад треба утврдити по слободној оцени тј. приближно стварном стању, и тога се
дрзи ЗОО.
В.- Слабо имовно стање одговорног лица
Када се одмерава надокнада треба да се води рачуна и о економским могућностима
одговорног лица. Обавеза која се њему налаже треба да буде сношљива, да га не доведе до
економске и физичке пропасти. Зато се сматра да је правичније смањити надокнаду
повериоцу који то неће знатније осетити, него имовински упропастити дужника. Другим
речима „суд може да снизи висину надокнаде у случају кад је дужник слабог имовног
стања и кад би исплатом пуног износа запао у оскудицу―. Снижење, не би било оправдано
када би то оштећеног исто тако довело у оскудицу. Тако да, суд мора да води рачуна о
имовинским приликаа и једне и друге стране.
Штавише, требало би, можда, повериоцу признати право да и доцније, у разумном року,
захтева надокнаду неисплаћене штете ако се имовно стање дужниково побољша. У
најмању руку, он би могао задржати право да доцније тражи исплату неподмирене штете,
уколико постоји вероватноћа да дужник постане платежно способан.**Међутим,
надокнада се може снизити једино у случају кад је штета нанесена обичном непажњом.
Уколико штета буде нанијета са намером или грубом непажњом, нема право да се позива
на слабо имовинско стање.
Г.- Радња штетника у интересу оштећеника
Постоји могућност смањења накнаде и онда кад је штетник проузроковао штету радећи
нешто у корист оштећеника
(нпр. пословодство без налога или уговор о бесплатној остави). Тада ће суд као мерило
кривице да примени пажњу коју такав штетник испољава у сопственим стварима.
Д.- Несигурност узрочне везе
Утврђивање узрочне везе између штетникове радње и штете у неким случајевима је и
немогуће. Поготово када се ради о штети лекарске грешке, јер се тада врши процена
хипотетичког, а не стварног развоја стања здравља одређеног пацијента. Нико не може са
сигурношћу рећи да би прописно лечење довело до оздрављења пацијента или да би
нежељене последице лечења изостале. Стога, суд се мора задовољити са великим
степеном вероватноће. Ако суд стекне претежно уверење да узрочна веза између лекарске
грешке и штете постоји, он пацијенту признаје право на накнаду укупне штете. Али, ако
се оствари сумња у узрочну везу, суд у целости одбија захтев за обештећење.
Ђ.- Остали разлози
У разлоге снижења надокнаде могу да се уброје и јос неке околности на страни оштећеног
и штетника. Ове ситуације нису општеприхваћене и њихов правни значај је споран и
несигуран. Ту спадају :
1) Конституционе предиспозиције усмрћеног или повређеног лица, тј. склоност организма
ка оштећењима или ка ненормално тешким реакцијама на оштећења. Поред тога овдје се
могу убројати и латентна обољења и болесна стања. Све у свему, овдје све околности
утичу да штета буде већа него што би иначе била. Ваља их сматрати случајним. Овдје
постоји сумња, да пристутво конституционих предиспозција доводи до сваљивања
цјелокупне штете са оштећеног на починиоца . Према логици иде, лице које је одговорно
само за један део узрока, треба и да одговара само за један део штете- штета која се своји
на конституционе предиспозиције оштећеног треба да падне на његов терет.
2) Стање нужде починиоца штете- под условом да га он сам није скривио, сматра се
разлогом за снижење надокнаде. ЗОО ограничава одговоност лица од којег је опасност
отклоњена до износа користи коју је оно од тога имало
2. НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
У српском праву, накнада неимовинске штете досуђује се независно од тога да ли је из
истог штетног догађаја настала и имовинска штета. Пошто је губитак у моралној сфери
дефинитиван, репарација није могућа, те се досуђује правична новчана накнада.
Када суд одлучује о основаности захтева за накнаду неимовинске штете, као и о висини
накнаде, он треба да води рачуна о значају повређеног добра, о циљу коме служи накнада,
али и о томе да се накнадом не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и
друштвеном сврхом (чл. 200).
Право на накнаду неимовинске штете је непреносиво и ненаследиво, изузев ако је за
живота преминулог признато правоснажном судском одлуком или писменим споразумом.
Под истим условима, то потраживање може бити предмет уступања, пребијања и
принудног извршења (чл. 204). У нашем праву, правно лице нема право на накнаду
нематеријалне штете; они имају право на објављивање пресуде, исправке, демантија из
члана 199, али то није накнада штете, већ грађанскоправна санкција.
Суд ће, на захтев оштећеника, досудити накнаду и за будућу нематеријалну штету, ако је
по редовном току извесно да ће она трајати и у будућности. Судови, користе овај концепт
да би досудили накнаду за душевни бол малом детету због губитка родитеља (чл. 203).
НОВЧАНА НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ
- У нашем праву прихваћена је субјективна (чиста) концепција моралне штете - ми
материјлану штету схватамо као интимно трпљење, које ремети психичку равнотежу
оштећеника.
- Врсте нематеријалне штету су:
1) Психички бол
2) Физички бол
3) Страх.
И бол и страх морају бити одређеног интензитета и трајати довољно дуго да би суд
признао оштећенику право на накнаду. Највећи број нематеријалних штета није могуће
поправити путем натуралне реституције - према томе, у обзир долази само новчано давање
ради задовољења, сатисфакције оштећеног.Циљ накнаде нематеријалне штете није
репарација, већ сатисфакција, али се и поред тога изузетно води рачуна да не дође до
обогаћења, као и то да је боље да се надокнади мање, него да се неосновано обогати
оштећени!
- Значи, облици нематеријалне штете за које се може досудити накнада су:
1) Физички бол
2) Страх
3) Психички/душевни бол19 1) Психички бол због умањења животне активности
2) Психички бол због наружености
3) Психички бол услед повреде угледа, части, слободе или другог права личности
4) Психички бол услед смрти блиског лица
5) Психички бол услед инвалидитета блиског лица20
6) Психички бол услед принуде, преваре или злоупотребе неког односа
подређености/зависности, наведено на кажњиву обљубу/блудну радњу и услед
других кривичних дела против достајнства и морала ( жртве сексуалних деликата)
19
20
numerus clausus у српскпм праву
Није наведен у коизи
*Концепт будуће штете (203) - суд може досудити накнаду штете ако је извесно да ће
оштећеник трпети штету у будућности (нпр. када nasciturus изгуби оца)!
ОГРАНИЧЕЊА ЗА НОВЧАНУ НАКНАДУ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ:
а) Ограничење надокнаде на штету изазвану кривицом – била раније, више не
б) Огрничавање надокнаде на неуговорну штету
в) Ограничавање надокнаде на знатну штету – И код нас постоје захтеви у погледу
величине штете – „интензивност, трајање―... Досудиће се накнада ако суд нађе да је
оправдано (чл. 200 ЗОО). Оправдава се страхом од користољубивости.
г) Ограничавање круга поверилаца надокнаде –Могуће је да неко трећи трпи моралну
штету услед повреде оштећениковог телесног интегритета (чл. 201):
1. Правичну накнаду за душевне болове поводом смрти блиског лица могу да остваре
брачни друг, деца, родитељи, као и браћа и сестре али и ванбрачни друг; УСЛОВ за
браћу/сестре/ванбрачног друга - преминули живео у трајној заједници живота;
2. У случају тешког инвалидитета блиског лица, овај круг обухвата брачног/ванбрачног
друга, децу и родитеље. Тада, право на накнаду немају браћа и сестре.
д) Ограничавање могућности наслеђивања и уступања потраживања накнаде –
СТРОГО ЛИЧНО ПРАВО, не може бити предмет уступања, пребијања или принудног
извршења, осим:. лични карактер губи када је допсело за наплату а признато је
праноснажном судском пресудом или писменим споразумом, после тога се њиме може
слободно располагати.
НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ ПРИКРАЋИВАЊА ПРАВА ЛИЧНОСТИ
1. Накнада штете изазване телесном повредом и оштећењем здравља лица
У позицији оштећеника ће се налазити сам оштећени. Штетом се сматра последица
повреде, а не сама повреда. У овом случају, оштећеник има право да од одговорног лица
захтева надокнаду:
1. Трошкова лечења; Овде, поред лекова чија је употреба медицински оправдана,
спадају и све друге врсте потребне лекарске помоћи (протезе, помагала, туђа нега...).
Наши судови признају члановима уже породице и право на надокнаду путних трошкова
начињених ради посете повређеном док је у болници.
2. Изгубљену зараду због трајне неспособности за рад; Губитак може бити потпун или
делимичан. Штета ће бити губитак или смањење зараде услед смањења или губитка радне
способности.
Ако је у питању дете, може захтевати надокнаду од починиоца тек од тренутка кад почиње
застаревање његовог права. А ако је лице имало радну способност а није стицало зараду,
имаће право на накнаду с тим да че доказивати да су постојале објективне и субјективне
претпоставке његовог запослења у блиској будућности. ИСПЛАЋУЈЕ СЕ У ВИДУ
МЕСЕЧНЕ РЕНТЕ, УНАПРЕД. Али може и одједном и то је ПАУШАЛИРАЊЕ РЕНТЕ –
може ако се тако обезбеђују бољи услови за његов живот у будућности, ако оштећеник од
лица одговорног за штету не може добити задовољавајуће обезбеђење свог потраживања,
или ако постоје други оправдани разлози.
право на новчану ренту:
1. Ако је остао трајно неспособан за рад (потпуно/делимично);
2. Ако су његове потребе остале трајно повећане (нпр. неопходан му је неговатељ);
3. Ако су му смањене или уништене могућности даљег развијања и напредовања (нпр.
не може више да се школује или да се бави послом којим се до тада бавио).
Суд може, на захтев оштећеника, повећати ренту, а може је и на захтев штетника смањити
или укинути, ако се знатније промене околности које је суд имао у виду приликом
доношења раније одлуке (чл. 196). Право на накнаду штете у виду новчане ренте је
непреносиво. Само доспели износи накнаде могу да се пренесу другоме, под условом да је
износ ренте био утврђен писменим споразумом између страна или правноснажном
судском одлуком.Ако треће лице плати лечење, стиче право на надокнаду према
починиоцу и то из разлога неоснованог обогаћења или по основу незваног вршења туђег
посла. Ако је трудница повређена и услед тога роди дете са физичком маном, има право на
обештећење у виду пренаталне штете.
3. Изгубљену зараду због привремене неспособности за рад; Изгубљена зарада током
трајања лечења, али пошто примају надокнаду на терет средстава фонда здравственог
осигурања, могу од починиоца захтевати само разлику између накнаде и зараде.
Исплатилац надокнаде има право регреса од починиоца, до висине плаћеног износа.
4. Неимовинска штета;
1. штета због физичких болова
2. претрпљеног страха
3. душевних болова
4. због унакажености
5. умањење животне активности
Право оштећеног и само оштећеног, уз изузетак када је повређено дете, па родитељи имају
право на болнину – ако је повреда таква да је могла изазвати велике и јаке душевне боли и
патње. (чл. 201 ст. 3 ЗОО). Укључује и брачног друга, децу и родитеље, али и ванбрачног
друга уз услов да је постојала трајнија заједница живота.
2. Накнада штете која потиче од смрти лица:
Са становишта облигационог права, смрт није сама по себи штета, већ природни догађај
који постаје узрок штете.
ОБЛИЦИ ШТЕТЕ:
1. Уобичајене (месне) трошкове његове сахране; Транспорт усмрћеног, трошкови
сахране, погребна музика, верски обред, послуживање лица на сахрани... У СКРОМНИМ
ГРАНИЦАМА. Не рачунају се трошкови помена.
2. Трошкове лечења, од тренутка повређивања до смрти.; Изгубљена зарада за време
лечења, од повређивања до смрти; Трошкови лечења не постоје ако смрт наступи одмах,
а уколико лечење траје, онда се јавља и изгубљена зарада зслед неспособности за рад (чл
193 ст 2 ЗОО), ако је то лице имало зараду. Ако је трошкове начинио убијени , право на
накнаду имају његови наследници, а ако су их начинила трећа лица то право припада
њима.
3.Штета због изгубљеног издржавања и помоћи21; Фактички критеријум – имају право
сви они које је усмрћени СТВАРНО издржавао, небитно да ли је био у законској обавези
или није. Правни критеријум – имају право и они који су имали законско право на
издржавање усмрћеног, али нису уживали. Накнада штете се признаје и онима којима је
„редовно помагао―. ОВО ПРАВО СЕ ПРИЗНАЈЕ У ОКВИРУ МЕСЕЧНЕ РЕНТЕ, која се
исплаћује унапред. Израчунава се на основу онога што је давао/што је требало да даје за
живота, а одбијају се примања по основу социјалног осигурања (породична пензија нпр) –
одмеравање будуће штете. Не одбијају се примања на основу уговореног осигурања код
осигуравајућег друштва. Може да се досуди доживотно или за неко одређено време, онолико
колико би трајало издржавање или помагање, чији губици се квалификују као штета. Обавеза
плаћањa новчане ренте не може да траје дуже него што би погинули вероватно живео да није
дошло до превремене смрти (то је чињенично питање, које утврђују вештаци). Поверилац накнаде
у виду новчане ренте може да захтева одговарајуће обезбеђење за њену исплату. Ако дужник не
пружи обезбеђење,оштећеник има право да захтева да му се исплати укупна свота уместо ренте,
тзв. капитализирана рента, уз одбитак одговарајућих камата. Ако постоје озбиљни разлози,
поверилац може и у другим случајевима да захтева једнократну накнаду уместо ренте.
4. Штета трећих лица због претрпљених душевних болова; БОЛНИНА, чл 201 ЗОО.22
Код детета које нема представу о болу, због стадијума развоја у ком је (пре пете, шесте
године), досуђује се накнада штете коју ће дете трпети током развоја.
21
22
Нема у скрипти, кап ни 4.
на некпј пд претхпдних страна су набрпјани пни кпји имају пр на бплнину
Објављивање пресуде или исправке као облик накнаде нематеријалне штете
Сама повреда права личности, у нашем праву, не представља штету. Међутим, предвиђен
је један институт који има за циљ санкционисање повреде права личности, било физичког,
било правног лица, независно од тога да ли је поводом повреде дошло до имовинске или
неимовинске штете (чл. 199). У случају такве повреде, повређена страна може да тражи
објављивање пресуде или исправке о трошку штетника, повлачење изјаве којом је
учињена повреда или нешто друго чиме се постиже сатисфакција (нпр. извињење).
- Облик накнаде нематеријалне штете.
- У нашем праву прихваћена је субјективна (чиста) концепција моралне штете - ми
сматрамо да је нематеријална штета интимно трпљење, које ремети психички равнотежу
оштећеника - као штета јавља се интимна повреда права личности. Као последица овако
схваћене нематеријалне штете јавља се немогућност да накнаду нематеријалне штете
захтева правно лице (управо због субјективног елемента - правно лице не може да трпи
бол).
- Али, правно лице има друга средства на располагању уместо новчане накнаде
нематеријалне штете; то су средства из члана 199. ЗОО. Суд, на захтев правног (и
физичког лица) може наредити: 1) Објављивање пресуде,
2) Објављивање исправке,
3) Повлачење изјаве (деманти)
У средствима јавног информисања, а на трошак самог штетника!
Накнада материјалне штете у случају повреде части и ширења неистинитих навода
1. ШТЕТА ИЗАЗВАНА ПОВРЕДОМ ЧАСТИ
Људска част се дефинише као скуп морално-етичких начела којима се руководи лице у
својим друштвеним и личним поступцима, а обухвата моралну исправност, углед, част,
репутацију... Право на част је лично право, које се штити путем грађанске и кривичне
одговорности. Повреда се може учинити усмено, писмено или путем одређених средстава
као што су радио, телевизија, штампа или на јавним скуповима или јавном месту, путем
изјава којима се омаловажава или не поштује и тиме доводи до умањења његовог угледа у
друштву. Лице чија је част повређена може захтевати накнаду и материјалне (нпр. губитак
посла због повреде угледа и сл.) и нематеријалне штете као последицу.
2. ШТЕТА ИЗАЗВАНА ШИРЕЊЕМ НЕИСТИНИТИХ НАВОДА
Штета се може нанети изношењем или преношењем неистинитих навода о другоме, при
чему онај ко то чини зна или би морао да знати да су ти наводи неистинити.
Изношење таквих навода у стању је да нанесе и материјалну (нпр. отказ зато што је неко о
оштећенику изнео неистините наводе) и нематеријалну штету.
Овај вид штете најчешће настаје као последица нелојалне конкуренције, која је сама по
себи супротна добрим обичајима и пословном моралу.
Изношење или преношење неистинитих навода значи учињену повреду, не своју оцену
или суд (мишљење), јер Устав гарантује право на сопствено мишљење и његово
испољавање. За грађанскоправну одговорност довољан је било који степен кривице.
*члан 198 300, повреда части и ширење неистинитих навода -ту се досуђује накнада
материјалне штете уколико је неко ширио неистините наводе за које је знао да су
неистинити, он ће имати обавезу да накнади материјалну штету услед повреде части лицу
о ком је ширио неистине. То не важи ако је неко ширио неистините наводе за које је
вјеровао да јесу истините.
ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВА НА НАКНАДУ:
Право на накнаду штете застарева у субјективном року од 3 године од када је оштећеник
сазнао за штету и за идентитет штетника, а у сваком случају, у објективном року од 5
година од када је штета настала.
Утужено потраживање накнаде штете застарева у општем року од 10 година.
Потраживање накнаде штете у области уговорне одговорности застарева за оно време које
је иначе предвиђено за застарелост те уговорне обавезе. Ако је штета проузрокована
кривичним делом, а рок у којем се учинилац може кривично гонити је дужи него што
износе стандардни рокови застаревања накнаде штете, рок застарелости ће истећи тек када
истекне време застарелости за кривично гоњење - привилеговани рок застарелости (чл.
377). Тај привилеговани рок важи и према одговорном лицу које одговара по правилима
одговорности за другога
Имамо 2 изузетка, то је у случају ако је проузроковање штете истовремено и кривично
дјело. Тада гледамо до када се може захтјевати кривично гоњење за то кривично дјело, па
нам ти рокови важе и за накнаду штете. Други изузетак нам важи за производ са
недостатком- ту имамо објективни рок од 10 година од пуштања производа у промет.
СТИЦАЊЕ БЕЗ ОСНОВА
(НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ)
Кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог
лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан
да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи. Обавеза
враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ
који се није остварио или који је касније отпао. Стање поремећене равнотеже између две
имовине које правни поредак не одобрава. Ако се то догоди, лице на чији је рачун
обогаћење уследило има право на тужбу против обогаћеног (condictio sine causa). Тужбом
се може тражити повраћај оног што је неосновано стечено или надокнада његове
вредности. Постоји неколико установа која се тичу трансфера имовине без правног
основа.
У тој области, на првом месту је стицање без основа и у оквиру њега различити облици
кондикције и верзије. Том институту треба придодати и гестије. Ту спадају и различити
регресни захтеви, али и побијање дужникових правних радњи. Иако засебан, по правилу је
супсидијаран извор облигационих односа, јер долази до изражаја само у случају кад се
потраживање не може извести из права својине, уговора, незваног вршења туђих послова
или из проузроковања штете другоме.
Шта је овде основ?
1. Субјективно схватање
2. Објективно схватање
Опште претпоставке неоснованог обогаћења:
1. Обогаћење једног лица,
2. Осиромашење другог лица,
3. Узајамна веза између обогаћења и осиромашења,
4. Недостатак основа за обогаћење, односно осиромашење.
1. ОБОГАЋЕЊЕ ЈЕДНОГ ЛИЦА као претпоставка неоснованог обогаћења
Обогаћење значи свако побољшање имовинског стања. Постоје два начина на које се може
десити:
1. Увећањем имовине - порастом активе или смањењем пасиве. Актива расте стицањем
имовинских права (стварних или тражбених) или задобијањем државине ствари. О
смањењу пасиве је реч када нпр. дође до неоснованог отпуста дуга или исплате туђег дуга;
2. Спречавањем да се имовина умањи - лице које је требало да начини извесне издатке и
тако умањи своју имовину то није урадило, а уместо њега, издатке је начинио неко други,
на рачун властите имовине (нпр. неко плати издржавање туђем детету или употребљава
бесплатно туђу ствар).
Неосновано обогаћење може бити и неимовинско (нпр. неко прими лекове намењене
другоме, па се обогаћење састоји у побољшању здравља). Претпоставка таквог обогаћења
јесте да прибављена корист буде проценљива у новцу и да њој одговара извесно
осиромашење другог лица, које се може надокнадити.
осиромашење и обогаћење не морају бити истоврсни нити једнаки по вредности!
?Ако су добитак и губитак различите новчане вредности, која вредност нам је полазиште за обим
реституције?
З А Д А Т А К: Пожар који се десио у близини хотела А има за последицу да се повећа потражња
гостију за нешто даљим хотелом Б.Да ли се хотел Б неосновано обогатио?
2. ОСИРОМАШЕЊЕ ДРУГОГ ЛИЦА као претпоставка неоснованог обогаћења
Потребно је да је обогаћење једног лица настало на рачун другог. Осиромашење је
најочигледније када осиромашени изгуби неко своје право или државину ствари или своју
имовину умањи исплатом одређене суме новца. Али, осиромашеним се сматра и лице чије
право користи неко други (нпр. неко неосновано употребљава његову ствар). У ову
категорију спада и лице које је неосновано обавило неки физички или интелектуални
посао за другог, а да за то није добило одговарајућу накнаду. Наравно, претпоставка је
увек да и осиромашење буде имовински мерљиво, као и обогаћење.
3. УЗАЈАМНА ВЕЗА ИЗМЕЂУ ОБОГАЋЕЊА
претпоставка неоснованог обогаћења
И
ОСИРОМАШЕЊА
као
Осиромашење и обогаћење морају бити међусобно условљени. Та међузависност
претпоставља да су обе промене последице истог узрока, али добитак и губитак не морају
бити истоветни нити једнаки по вредности (нпр. онај ко прода туђу ствар обогаћен је
новчаном накнадом, док је власников губитак другачије природе). Веза може бити и
посредна, па нпр. ко туђу ствар користи без дозволе власника, дужан је да плати
одговарајућу накнаду и кад власника није тиме лишио могућности да постигне зараду
давањем ствари у закуп. Посредно је и обогаћење које настаје прављењем издатака за
другог, ако је овај по закону био дужан да их сам начини (чл. 218).
4. НЕДОСТАТАК ОСНОВА ЗА ОБОГАЋЕЊЕ, ОДНОСНО ОСИРОМАШЕЊЕ као
претпоставка неоснованог обогаћења
Неосновано је само оно обогаћење које се правно не да објаснити, јер се не темељи на
правном правилу садржаном у ма ком извору права: закону, правном послу или одлуци
суда, односно другог државног органа. Основ у овом контексту, дакле, не значи исто што
и у уговорној теорији, већ се мисли на iustus titulus. Могуће је да основ никада није
постојао, као и да је постојао па је касније отпао.
Осиромашени не може да захтева више него што износи његово осиромашење, али
исто тако не може да захтева више од неоснованог обогаћења друге стране
Облици неоснованог обогаћења:
1. Услед радње осиромашеног;
2. Услед властите радње;
3. Услед радње трећег или спољног догађаја.
1. ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД РАДЊЕ ОСИРОМАШЕНОГ
Неосновано обогаћење настаје најчешће услед неке радње самог осиромашеног лица (он је
увек поверилац), зато што је оно извршило извесну чинидбу обогаћеном.
Чинидба се може састојати у преносу неког права на ствар или државине ствари или у
пружању услуга. Три су могућа случаја обогаћења услед радње осиромашеног:
1. Исплата недугованог – КОНДИКЦИЈА. Реч "исплата" овде подразумева не само давање
извесне своте новца, већ и извршење ма какве радње. Према томе, исплата се може
састојати како у предаји неке ствари, тако и у пружању услуге. Онај ко плати недуговано
има право да тужбом захтева повраћај плаћеног (condictio in debiti). Међутим, за то су
потребни извесни услови: а) Плаћање solvendi causa
б) Непостојање дуга
в) Заблуда осиромашеног
а. Да је плаћање учињено solvendi causa – осиромашени предузима чинидбу да би се
ослободио дуга. Сасвим је свеједно да ли је плаћено баш оно што је привидно дуговано
или нешто друго уместо тога (замена испуњења). ИЗУЗЕТАК: ако је исплатилац желео да
подмири стваран дуг, а прималац исплате мислио да му он чини поклон, нема места
condictio in debiti. Исти је случај кад исплатилац жели да угаси властити дуг, док прималац
исплате сматра да се подмирује дуг неког трећег лица;
б. Да је исплаћен привидни дуг/ НЕПОСТОЈАЊЕ ДУГА - овај појам подразумева не
само умишљене дугове који нису ни настали, него и стварне дугове који су у тренутку
исплате били угашени.
 Случајеви исплате недугованог су:
1. Туђи дугови које је исплатилац подмирио верујући да су његови;
2. Стварни, постојећи дугови, али исплаћени привидном повериоцу. Међутим, ако је
таквом исплатом угашен дуг и према правом повериоцу, није плаћено недуговано (нпр.
када дужник плати дуг повериоцу не знајући да је овај потраживање уступио другоме - чл.
438, ст. 2);
3. Извршење погрешне престације, на име исплате постојећег дуга;
4. Исплата дуга који је под одложним условом, пре него што је тај услов остварен.

Није плаћено недуговано и нема места повраћају у овим случајевима:
1. Кад дужник плати дуг не знајући да има право да привремено одбије испуњење (путем
приговора неиспуњеног уговора, претходне тужбе или пребијања);
2. Кад је плаћен дуг који није доспео за исплату (таква исплата се сматра као одрицање
дужника од рока);
3. Кад неко исплати туђ дуг у погрешном уверењу да је на то обавезан према дужнику
(нпр. мисли да је његов јемац). Али, таквом исплатом се обогатило треће лице чији је дуг
угашен, те се од њега може тражити повраћај. Ако је уместо трећег исплаћен привидан
дуг, повраћај се може захтевати од примаоца исплате;
4. Кад је исплатилац знао да није дужан платити, сем ако је задржао право да тражи
враћање или ако је платио да би избегао принуду (чл. 211);
5. Када је исплаћен неутужив, морални или друштвени дуг, за који је исплатилац
погрешно веровао да има правни карактер (чл. 213). Али, ако је исплату тог дуга извршило
лице које је пословно неспособно, његов старалац може тражити повраћај (чл. 297);
6. Кад се исплатом желела надокнадити штета изазвана повредом тела, нарушењем
здравља или смрћу лица (чл. 216). Претпоставка је да је прималац исплате савестан, да
верује да исплатилац плаћа зато што је дужан. Исплатилац нема право на повраћај ни кад
је веровао да је дужан платити, јер би се повраћај противио захтеву хуманости. Но, ако је
неко трећи одговоран за штету, може од њега захтевати реституцију.
в. Да постоји заблуда - исплатилац треба да буде у заблуди о дугу, да верује да дуг
постоји и да се тиче њега и примаоца исплате. Ко изврши исплату знајући да није дужан
платити, нема право захтевати повраћај, осим ако је то учинио у очекивању
противчинидбе коју му је прималац исплате обећао, а коју иначе не дугује.
З А Д А Т А К: Да ли је реч о исплати недугованог?
А) Жељко плати дуговани износ Ивану 10. фебруара, а обавеза доспева тек 10. марта?
Б) Ивана закључи уговор о поклону са сестричином Мартом. Уговоре да ће јој Ивана када
дипломира поклонити 2000 евра. Марта изађе на последњи испит за који тврди да је добро
научила. Ивана уплати новац, али Марта падне испит.
Ц) Уна је наручила хаљину из Заре. Али, кад отвори пошиљку види да јој је уместо хаљине стигао
дукс који уопште није наручила.
Д) Горан плати дуг за струју након 2 године од настанка дуга.
Е) Лана тужи Петру јер јој није платила 30.000 динара по основу уговора о продаји фотоапарата.
Петра је могла да истакне приговор еxцептио адимплети цонтрацтус јер њој Лана није ни
испоручила апарат, међутим није се сетила и платила је Лани дуговани износ.
Будући да исплату чини, по правилу, само онај ко је заиста дужан, претпоставља се да
свака добровољна исплата значи признање дуга или поклон, али је та претпоставка
оборива и то доказом да је исплата учињена у заблуди. Таква заблуда постоји кад
исплатилац верује у неку чињеницу (нпр. да је на снази уговор који није ни закључен) или
кад не зна за неку чињеницу (нпр. да је дуг већ угашен). Сем тога, заблуда се може
темељити и на незнању или погрешном поимању правних начела. Она, међутим, нема
ничег заједничког са заблудом која правни посао чини рушљивим, јер је у овом случају
свака заблуда битна, па чак и она која је скривљена (али ће, ако је крив за њу, бити дужан
да надокнади штету другој страни коју она претрпи услед обавезе враћања).
Заблуда није потребна у следећим случајевима (чл 211, 212, 218):
1. Кад је исплатилац задржао право да тражи повраћај;
2. Кад је дуг исплаћен да би се избегла принуда државног органа или неког другог;
3. Кад је исти дуг плаћен два пута, па макар једном и по основу извршне исправе;
4. Кад је неко начинио за другог неки издатак или учинио нешто друго што је овај
по закону био дужан да учини.
2. Исплата с обзиром на основ који се није остварио (condictio causa data causa non secuta /
condictio ob causam futuram) - неосновано обогаћење може се збити и кад је исплата
извршена с обзиром на основ чији настанак се очекује тек у будућности, па се то
очекивање не обистини. У том случају, исплаћено се може повратити тужбом
У овом случају, исплатилац зна да плаћа недуговано, није у заблуди о томе да дуг у
тренутку исплате постоји, али је у заблуди да ће дуг касније настати (нпр. лице плати
закупнину 6 месеци унапред, па се уговор о закупу не закључи).
Право на повраћај настаје пошто се покаже да се правни основ више не може обистинити
или кад истекне уговорено време у коме је требало да се обистини. Повраћај је искључен
ако је исплатилац, противно начелу савесности и поштења, спречио касније остварење
услова. То важи и у случају кад је исплатилац знао да се основ не може испунити. Ако су
то обе стране знале, реч је о симулованом основу, па ће се исплата просуђивати према
стварном основу који су стране имале у виду;
1. З А Д А Т А К: Марко уплати закупнину за јануар 2023. на рачун лицу од кога намерава да
закупи стан следеће године. Ипак, до закључења уговора о закупу не дође јер је закуподавац дао
стан у закуп програмеру који је дошао из Русије. Да ли се овде ради о неоснованом обогаћењу
закуподавца?
2. З А Д А Т А К; Никола купује патике преко интернета и плати картицом, скину му новац са
рачуна. После пар дана га зову из продавнице да кажу да немају тај модел у његовој величини. Да
ли се овде ради о неоснованом обогаћењу
3. З А Д А Т А К: Филип купује блуетоотх звучник на лимунду. Мислио је да лицитација траје до
13.12. и да је он победник, па је уплатио новац на рачун продавца. Међутим, лицитација је трајала
до 13.1. и уговор још није ни био закључен. Победник лицитације је јануара била Анастасија.
А) Да ли је овде реч о стицању без основа?
Б) Филип схвати да ће победити на тој лицитацији и уплати новац, али се предомисилии и закључи
да му звучник уопште не треба. Због тога позове комшију Ацу хакера који успе да провали у налог
продавца, избрише му понуду и блокира приступ сајту. Да ли ће Филип моћи да захтева назад
новац који је уплатио по основу правила о стицању без основа
3. Исплата с обзиром на основ који је касније отпао - у тренутку исплате правни основ је
постојао, али је касније отпао (нпр. једна страна испуни своју обавезу према другој, па се
уговор поништи због рушљивости, или кад обавеза друге стране постане немогућа услед
догађаја за који није одговорна).
У свим тим случајевима, онај коме је исплата учињена држи примљено без основа, те
исплатилац има право на реституцију (condictio ab causam finitam).
2. ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД ВЛАСТИТЕ РАДЊЕ
То су, по правилу, недопуштене радње, којима извршилац не стиче никакво право него
неосновано присваја извесне вредности из туђе имовине. Најважнији случај састоји се у
неовлашћеном коришћењу или утрошку туђе ствар у своју корист.
Утрошак подразумева и прераду као и грађење туђим материјалом на свом земљишту, под
условом да је онај ко то чини стекао право својине на новој ствари. Са утрошком се
изједначује мешање или спајање туђих са својим стварима. Најзад, утрошак обухвата и
неовлашћено (пуноважно) располагање туђим правом и наплату туђег потраживања (код
вредносних папира који гласе на доносиоца).
ПРИМЕРИ: Стицалац употребљава возило које је већ продао, Стицалац не користи ствар
непсоредно, већ је даје другоме на употребу и наплаћује корист од те употребе (наплаћује
закуп), Лице угради ту ствар у своју ствар, помеша туђу луксузну робу са својом робом
У свим тим ситуацијама, осиромашени може захтевати и надокнаду штете, али независно
од права на надокнаду штете или у одсуству штете, осиромашени има право на надокнаду
користи коју је обогаћени стекао употребом његове ствари (чл. 219). Ако застари
право на накнаду штете, оштећеној страни преостаје захтев из правно неоснованог
обогаћења (чл. 209). Тада ће оштећеник добити накнаду само за део штете који
представља неосновано обогаћење, али ће уживати заштиту дуже, јер важи општи рок
застарелости од 10 година.
3. ОБОГАЋЕЊЕ УСЛЕД РАДЊЕ ТРЕЋЕГ ИЛИ СПОЉНОГ ДОГАЂАЈА
Дешава се и да се једно лице обогати услед радње трећег или извесног спољног догађаја.
Ту је реч о ситуацијама где неко употреби ствар једног лица у корист другога, а нема
услова за примену правила о пословодству без налога (чл. 217), или где неко помеша или
споји покретне ствари различитих сопственика. Мешање и спајање ствари могуће је и
услед спољног догађаја (нпр. поплаве). Лице коме оне припадну обогаћено је на туђи
рачун и дужно је да надокнади вредност свог обогаћења.
Дејство неоснованог обогаћења
Неоснованим обогаћењем се заснива облигациони однос између обогаћеног и
осиромашеног, у коме обогаћени има положај дужника, а осиромашени положај
повериоца. Садржина обавезе дужника зависи од природе обогаћења - он може дуговати
повраћај ствари, надокнаду вредности ствари, надокнаду користи од употребе ствари или
надокнаду за услугу коју му је учинио поверилац.
ОБАВЕЗЕ ДУЖНИКА/СТИЦАОЦА: Дужник је првенствено обавезан да врати:
А) оно што је стекао на његов рачун + плодове које је убрао од ствари
Б) Новац + затезна камата
У плодове у ширем смислу спадају и користи стечене употребом ствари. Уколико је
несавестан, плодове и затезну камату дугује од дана стицања, а не од дана кад је против
њега истакнут захтев (чл. 214).
ПРАВА ДУЖНИКА/СТИЦАОЦА:
1. право на накнаду нужних и корисних трошкова (нпр. за плаћену царину или порез)
2. право да узме оно чиме је ствар побољшао.
И несавесни обогаћени има право на надокнаду нужних трошкова, а корисних трошкова
само до износа увећања вредности у тренутку враћања (чл. 215).
ТУЖБА – КОНДИКЦИЈА:
Тужилац: осиромашени
Тужени: обогаћени и универзални сукцесори
Шта се тражи: враћање ствари у назад имовину или вредности за коју се тужени без
основа обогатио
Рок: 10 година од обогаћења
Шта ако је обогаћени ствар коју је стекао без основа отуђио трећем лицу?
З А Д А Т А К: Алекса по основу рушљивог уговора о закупу апарата за кокице продаје кокице на
улици, а сав приход даје својој девојци Катарини. По поништењу уговора, коју тужбу може
подићи „закуподавац― апарата:
а) против Алексе; б) против Катарине
Однос тужбе из неоснованог обогаћења према другим сличним тужбама
Према својинској тужби (actio rei vindicatio)
Према тужби због неиспуњења уговорне обавезе
И ове две тужбе искључују једна другу - ако има места тужби због неиспуњења уговорне
обавезе, кондикција мора изостати. На њу постоји право тек кад се правни основ уговора
сруши, када се уговор раскине.
Према тужби за надокнаду штете
У случају кад је до стицања без основа дошло извршењем грађанскоправног деликта,
оштећеник не може истовремено да наплати и накнаду штете и да остварује захтев из
правно неоснованог обогаћења. Ове две тужбе, дакле, могу да коегзистирају, али се не
могу кумулирати. Чим се испуни захтев по једном основу, гаси се и онај по другом. Ако
тужилац није у стању да докаже кривицу туженог или ако је тужени деликтно неспособан,
тужилац ће се одлучити за кондикцију. Сем тога, она се може једино употребити и у
случају кад је право на надокнаду штете застарело (чл. 209).
НЕЗВАНО ВРШЕЊЕ ТУЂИХ ПОСЛОВА (ПОСЛОВОДСТВО БЕЗ НАЛОГА)
Немања пролази својом улицом у Сомбору и види да је његова комшиница Данијела оставила
аутомобил на средини улице и кључеве у брави. Желећи да предупреди ситуацију да друго возило
не може да прође, Немања узме кључ и попне Данијелин аутомобил на тротоар. Том приликом,
међутим, Немања огребе ауто о ивичњак. Да ли је овде реч о незваном вршењу туђих послова у
смислу ЗОО?
Незвано вршење туђих послова је обављање туђих правних или материјалних
послова без налога или овлашћења, али за рачун онога чији су ти послови и у циљу
заштите његових интереса.
Када један облигациони однос произлази из незваног вршења туђих послова, на једној
страни се налази пословођа без налога, односно незвани вршилац (negotiorum gestor), а на
другој господар посла (dominus negotii). И један и други се истовремено налазе у позицији
и повериоца и дужника. За разлику од уговора и једностране изјаве воље, пословодство
без налога није правни посао, чак ни онда када су туђи послови који се незвано врше
правни послови, те се не тражи пословна способност ових лица.
Начелно, мешање у туђе послове је забрањено. Ако од мешања у туђи посао настане
штета, штетник ће одговарати по општим правилима о вануговорној одговорности.
Постоје, наравно, неке изузетне ситуације у којима постоји обавеза мешања (нпр. чл. 182).
Некада је мешање у туђе послове оправдано - онда када је туђи посао ургентан, када не
трпи одлагање.
Али, и када је посао ургентан, не постоји никаква обавеза мешања. Међутим, ако до њега
дође, настаје облигациони однос између пословође без налога и господара посла.
Сматра се да је посао ургентан у следећим ситуацијама:
1. Ако ће господар посла очигледно претрпети штету уколико се нико не умеша - нужно
пословодство без налога;
2. Ако ће изостати очигледна корист за господара посла, ако се нико не умеша - корисно
пословодство без налога.
Правни односи из незваног вршења туђих послова личе на правне односе из уговора о
налогу. Међутим, вршећи туђи фактички или правни посао, пословођа без налога поступа
неовлашћено, за разлику од налогопримца који поступа на основу овлашћења из уговора о
налогу.
УСЛОВИ:
1. Да је дошло до вршења неког правног или материјалног посла. Радња вршиоца посла
мора бити активна, јер само трпљење или уздржавање није довољно;
2. Да су послови који се врше претежно или суштински туђи (могуће је да предузета
радња буде корисна и незваном вршиоцу).
У правној теорији се прави разлика између објективно и субјективно туђих
послова: а. Објективно туђим се сматрају послови који по самој својој природи и
садржини припадају неком другом, а не вршиоцу посла (нпр. исплата туђег рачуна
за струју); б. Субјективно туђи послови су они који су по својој природи
неутрални, али спадају у туђе с обзиром на усмерену вољу пословође (нпр.
куповина за другога неке ствари која иначе може да задовољи одређене потребе и
других лица). Ако је посао по својој природи неутралан, не претпоставља се да га је
пословођа без налога предузео као туђи, већ то мора бити доказано; - МОРА ДА СЕ
ДОКАЖЕ ДА ЈЕ ПОСАО БЕЗ НАЛОГА!!!!
3. Да се посао обавља без налога, односно без овлашћења (пословођа без налога поступа
као да је налогопримац - у своје име, а за туђ рачун, или као да је пуномоћник - у туђе име
и за туђ рачун);
4. Да се ови послови врше у циљу заштите неодложних интереса господара посла;
5. Да пословођа без налога има намеру да захтева награду. Ова намера се претпоставља,
али се господару посла признаје право да ту претпоставку обара доказујући супротно.
Права и обавезе пословође без налога: ОБАВЕЗЕ ПОСЛОВОЂЕ:
1. Једном када се умеша, незвани вршилац има обавезу да настави започети посао, ако је
то разумно могуће
2. Да, што је пре могуће, обавести господара посла о свом мешању. Уколико господар
посла умре, дужан је да обавести његове наследнике. С друге стране, у случају смрти
пословође, његови наследници су дужни да што пре о томе обавесте господара посла, као
и да изврше оне радње чије би одлагање могло имати штетне последице по њега.
По окончању посла, незвани вршилац треба да положи рачун господару посла и да му
преда све што је прибавио вршећи његов посао. У свему осталом, има обавезе као да је
налогопримац.
3. ОДГОВОРНОСТ ПОСЛОВОЂЕ: Пословођа без налога је дужан да поступа као добар
домаћин, односно као добар привредник, и да се руководи стварним или вероватним
намерама и потребама господара посла.
4. По окончању посла, незвани вршилац мора предати све користи које је стекао
обављајући туђи посао и да положи рачун господару посла.
У свему осталом његов правни положај се уподобљава положају пуномоћника, односно
налогопримца.
Ситуација кад пословођа причини штету газди: Ако, приликом вршења туђег посла,
причини штету господару посла, одговараће по општим правилима о вануговорној
одговорности, уз одређене специфичности, које се тичу искључења правила о интегралној
накнади. Наиме, суд може, с обзиром на околности у којима се он незвано прихватио
туђег посла, смањити његову одговорност или га сасвим ослободити одговорности за
непажњу (чл. 222, ст. 3). Такође, на основу института снижења накнаде, ако је штетник
проузроковао штету радећи нешто ради користи оштећеника, суд може одредити мању
накнаду, водећи рачуна о брижљивости коју штетник показује у сопственим пословима
(чл. 191, ст. 2). За одговорност пословно неспособног пословође важе правила о уговорној
и вануговорној одговорности пословно неспособних лица.
ПРАВА ПОСЛОВОЂЕ:
1. По окончању посла, пословођа без налога има
а) право да га господар ослободи свих обавеза које је преузео на себе:
Нпр. једно лице позове водоинсталатера и са њим закључи уговор о делу за рачун
господара посла. То лице има право да га господар посла ослободи свих обавеза које
произлазе из тог уговора- било да плати, било да преузме дуг или да му то лице уступи
уговор.
б) да преузме све обавезе које је закључио у његово име;
Нпр. једно лице закључи уговор са водоинсталатером у име и за рачун господара посла
као да је његов пуномоћник, иако није био овлашћен.
2. Поред тога, има право да му господар посла надокнади све нужне и корисне издатке
које је имао обављајући његов посао (нема право на луксузне трошкове).
3. Право да му надокнади претрпљену штету по општим правилима о вануговорној
одговорности, чак и онда кад је очекивани резулат посла изостао.
4. Пословођа без налога има право на награду само онда када је био успешан. Код нужног
пословодства је то само ако је отклонио штету, а код корисног само ако је прибавио
корист за господара посла.
5. Право да однесе ствари којима је повећао имовину господара посла, ако оне могу да се
одвоје од ствари на коју су додате (ius tollendi). Ако господар посла оптира да задржи те
издатке, дужан је да пословођи без налога накнади њихову садашњу вредност, но највише
до износа учињених издатака.
- Ако лице врши туђи посао у намери да другоме помогне, а нису испуњени услови за
пословодство без налога, има право на надокнаду учињених трошкова, али највише до
висине користи коју је други стекао (чл. 224).
1. З А Д А Т А К: Зоран и Јован из Србије имају куће један поред другог у Њивицама преко пута
Херцег Новог које често изнајмљују туристима. Зоран је дошао са породицом већ 1. јуна, док је
Јован као отац деце од 7 и 10 година чекао 15. јун да почне распуст. Другог јуна Јован крене без
телефона у маркет Воли и чује млади брачни пар из Русије и како се распитује за закуп куће у
Њивицама на 3 дана за 3000 евра уз укључен доручак. Зоран им одмах понуди Јованову кућу и они
пристану. А) Да ли је овде реч о незваном вршењу туђих послова?
Б) Које су Зоранове обавезе?
Ц) Ако је Зоран куповао кавијар и тартуфе Русима за доручак, да ли ће добити накнаду трошкова?
Д) Ако Јован одобри посао, која се правна правила примењују?
Е) Каква ће бити ситуација ако је Јован унапред забранио Зорану да издаје његову кућу
2. З А Д А Т А К: Мирјана је као медицинска сестра нашла посао у Немачкој и преселила се тамо.
Комшиница Славица се понудила да јој плаћа рачуне док је у иностранству, али јој је Мирјана то
изричито забранила. Међутим, Славица види да је Мирјани стигла опомена од јавног извршитеља,
па узме и плати рачуне своје комшинице. Када јој је тражила да јој надокнади учињени издатак,
Мирјана је одбила позивајући се на то да је Славици изричито забранила да плаћа њене рачуне.
Славица је тужи.
Ко ће добити спор?
3. З А Д А Т А К; Славица се такође понудила да окопава Мирјанину башту и сређује јој
двориште, што је Мирјана такође одбила. Међутим, Славица је упркос забрани сваке недеље
куповала и стављала ђубриво, садила и пресађивала цвеће и косила траву у дворишту своје
комшинице. а) Да ли ће она имати право на накнаду трошкова?
б) Ако је Славица приликом сређивања Мирјаниног дворишта оставила укључену Мирјанину
косилицу, која је прегорела, да ли ће одговарати за штету?
Недопуштено пословодство без налога (ВРШЕЊЕ ПОСЛА УПРКОС ЗАБРАНИ)
Господар посла може да забрани да се конкретно лице или било ко други меша у његов
посао, чак и онда када је тај посао ургентан. Ако, упркос забрани, дође до вршења туђег
посла, а незвани вршилац је за ту забрану знао или морао знати, онда то представља
деликт и одговорно лице ће за евентуалну штету одговарати по правилима о
објективној одговорности (чл. 226). Претпоставиће се да је незвани вршилац знао за
забрану само када је она јасно изражена. Међутим, не мора бити изричито исказана, већ
може произићи и из саме природе ствари
(нпр. зато што вршење посла противречи интересу господара). Ако је забрана незаконита
или неморална, примењиваће се општа правила о пословодству без налога, као да забране
није ни било (нпр. допуштено је издржавати туђе дете, ако то не чији онај чија је то
законска дужност).
Неправо пословодство без налога
Ако неко лице врши туђи посао у намери да за себе задржи постигнуту корист, оно је по
закону дужно да, на захтев господара посла, положи рачун као да је било пословођа без
налога и да му преда све постигнуте користи. Поред тога, господар посла може да захтева
и повраћај у пређашње стање, као и накнаду штете коју је пословођа без налога успут
причинио. Претпоставка за то је да је пословођа без налога знао да је посао туђи или је то
морао знати. Уколико је био у опростивој заблуди, за његову обавезу према господару
посла важе правила о неоснованом обогаћењу (чл. 219). Ако господар посла накнадно
одобри извршени посао, пословођа без налога ће се сматрати налогопримцем, као да је од
почетка између њих постојао уговор о налогу (чл. 228).
ЈЕДНОСТРАНА ИЗЈАВА ВОЉЕ КАО ИЗВОР ОБЛИГАЦИОНОГ ОДНОСА
У римском праву се сматрало да из изјаве воље једног лица не може настати облигациони однос.
Тај став се до данас задржао у енглеском праву - да би из једностране изјаве воље настао
облигациони однос, друга страна мора да да нешто заузврат, макар и неку симболичну вредност.
Германски правни системи прихватају могућност да једнострана изјава воље буде извор
облигационог односа, али само онда када су такви случајеви изричито наведени у закону.
Међутим, ни у једном европском правном систему, као ни код уговора, једностраном
изјавом воље не може се створити обавеза за другога.
Наше право се, у овој области, развијало под утицајем германског права, те једнострана
изјава воље, по изузетку, ствара обавезу у правном смислу, онда када то законодавац
изричито предвиди
ЗОО познаје три случаја:
1. Неопозива понуда;
2. Јавно обећање награде, укљујући и случај конкурса;
3. Хартије од вредности на доносиоца.
1. НЕОПОЗИВА ПОНУДА
Понуда конституише једну правну моћ за понуђеног, тако да понуђени изјавом своје
правно релевантно воље може да доведе до закључења уговора. Та изјава правно
релевантне воље зове се изјава о прихватању. Њу треба разликовати од пријема - пријем је
нека фактичка радња. Неопозива понуда представља извор облигације само за понудиоца он има обавезу да понуду одржи одређено време (чл. 36). То правило је диспозитивне
природе и понудилац може искључити неопозивост своје понуде - клаузулом sine obligo.
Неопозивост је искључена и када опозивост понуде произлази из обичаја, односно из
природе одређеног правног посла, као и када законодавац искључи обавезност понуде.
Према ЗЗП-у, потрошачева понуда је увек опозива, а то правило је императивно.
Пример: Ја нудим Марку да купи моју ташну за 10е. Из тог будућег уговора о продаји настаће моја
обавеза да Марку предам ташну у својину и да га заштитим од материјалних и правних
недостатака. За Марка ће настати обавеза да прими ствар и да плати цену. Ниједна од тих обавеза
не може да настане из понуде. Ја као продавац могу да дугујем ствар и заштиту само ако уговор
буде закључен, тј. ове обавезе настају из тог уговора. Из понуде може да настане само једна
обавеза, а то је да понуду одржим подобном за прихват једно одређено време. У српском праву
понуде су начелно неопозиве.
У неопозиве понуде НЕ спада понуда потрошача – ИМПЕРАТИВНО ПРАВИЛО
- Понуда може да буде извор облигације само у једном смислу - да створи обавезу за
понудиоца да је одржи одређено време, односно да је не опозове. Из понуде не може да
настане обавеза, било понудиоца, било понудјеног да учине оно што је било предвиђено
самим уговором. Нпр. понудиоца да плати цену или понуђенога да испоручи ствар. Оне
могу да настану тек из самог уговора, не из понуде.
- ЗЗП од 2010. прописује да се ненаручена пошиљка сматра безусловним поклоном. Ово
правило је императивне природе.
2. ЈАВНО ОБЕЋАЊЕ НАГРАДЕ
Јавно обећање награде је једнострана изјава воље која је јавно учињена већем броју људи.
Том изјавом воље обећалац себе обавезује да исплати одређену награду лицу које изврши
радњу означену у изјави. Основно правило - обећање награде које је учињено јавним
огласом ономе ко изврши одређену радњу, оствари неки успех, надје се у некој ситуацији
ствара обавезу за обећаоца да то испуни.
По чему се јавно обећање награде разликује од понуде? За разлику од неопозиве
понуде, јавно обећање награде не ствара само обавезу да се обећање држи отвореним
одређено време, већ и да се то обећање испуни, односно да се исплати награда. Извршење
радње која је предвиђена у јавном обећању награде је материјални акт, а не правни посао и
њега може да предузме и пословно неспособно лице. Нпр. окачен је плакат са
обавештењем да ко пронађе пса добиће као награду 2000 динара. Могуће је да је неко већ
пронашао пса, дакле да је већ извршио радњу за коју је обећана награда. Тада, оно стиче
право на награду већ у тренутку обећања. Извршење радње из огласа може да се предузме
и без икаквог знања да је награда обећана или да ће бити обећана, обећавалац ће и тада
бити дужан да испуни своју обавезу.
Лице које изврши предвиђену радњу не мора да прихвати награду, то је само његово
право. Ако је више лица извршило радњу истовремено, сваком ће припасти једнак део
награде, ако правичност не налаже другачије.
Да би јавно обећање награде представљало извор облигационог односа, неопходно је да
буду испуњени одређени услови КУМУЛАТИВНО:
1. Да је неко физичко или правно лице обећало награду за одређену радњу. Ако је у
питању физичко лице, оно мора бити пословно способно;
2. Да је обећање учињено јавно (путем огласа, у медијима, путем летака и сл.);
3. Да је обећање учињено неодређеном броју лица;
4. У обећању треба да буде тачно наведена радња коју неко треба да изврши да би стекао
право на накнаду, а та радња не сме бити ни незаконита ни неморална. Ако је постављен
услов да та радња буде учињена боље него што су је други учинили, онда се ради о
конкурсу, односно јавном надметању;
5. Треба да буде тачно одређена садржина обавезе обећаоца, а она мора бити могућа,
дозвољена и одређена или одредива;
6. Ако се ради о конкурсу или о било ком другом облику јавног надметања, онда мора да
буде одређен рок у којем обећање важи.
Опште је правило да је јавно обећање награде опозиво, што обећавалац може учинити
својом једностраном изјавом воље, на начин на који је обећање учињено или саопштењем
појединим лицима (али тада важи само према њима). Ако је неко извршио радњу за коју је
обећана награда, а није знао нити је био дужан да зна за опозив, имаће право на обећану
награду, јер то налаже начело правне сигурности. Онај ко се, до опозива, изложио
трошковима у вези са обећањем, имаће право на накнаду тих трошкова, изузев ако
обећавалац докаже да су они учињени узалуд. Јавно обећање награде постаје неопозиво
ако је у огласу остављен рок (чл. 230). Ако рок за извршење радње није одређен, важи
законски рок од годину дана од давања огласа, али је током тог рока јавно обећање
награде опозиво (чл. 233).
З А Д А Т А К: Зорица, професорка математике, објави оглас на бандерама у насељу: „Држим
припремну наставу из математике за техничке факултете. Цена наставе је 1000 евра, а ко ми се
јави са тачним решењем задатка добија бесплатне припреме.―
А) На који начин она може да опозове оглас?
Б) Да ли би био могућ опозив да је стајало „ко ми се јави са тачним решењем задатка до
31.12.2022.―?
Ц) Ако она опозове оглас, а Коста је већ урадио задатак, од чега зависи да ли ће добити бесплатне
часове?
Д) Коста је платио другом приватном професору 3.000 динара да му уради тај задатак, а Зорица је
опозвала обећање награде. Да ли ће Коста имати право да захтева 3.000 од Зорице? А ако је
приватни професор погрешно урадио задатак?
СЛУЧАЈ КОНКУРСА (ЧЛ. 232)
Конкурс је једна врста јавног обећања награде где се награда обећава ономе ко
најбоље изврши одређени посао. Организатор конкурса је дужан да у јавном обећању
одреди рок, па ће, по природи ствари, његово обећање бити неопозиво. КОНКУРС ИМА
ОДРЕЂЕНИ РОК, НЕ МОЖЕ СЕ ОПОЗВАТИ. Траје или околико колико одреди
оргаизатор или годину дана од објављивања конкурса. Овде се ради о још два рока – о
року за пријаву на конкурс и о року у коме је организатор дужан да донесе одлуку по
конкурсу. Уколико их не одреди он, свако ко жели да учествује има право да тражи да их
суд одреди.
ИСТИ УСЛОВИ КАО ЗА ОБИЧАН СЛУЧАЈ + РОК
НАГРАДА И ЖАЛБА/ПОНИШТАЈ ОДЛУКЕ: О додељивању награде одлучује
организатор конкурса или онај кога организатор одреди. То су, редовно, више лица –
комисија или жири. Ако су у условима конкурса или неким општим правилима
постављени критеријуми по којима се одлучује на том конкурсу, сваки учесник може да
захтева поништај одлуке о додељивању награде, ако она није додељена саобразно тим
правилима. ОНАЈ КО НИЈЕ УЧЕСТВОВАО НЕМА ПРАВО ДА СЕ ЖАЛИ!
СВОЈИНА ОРГАНИЗАТОРА НА ДЕЛУ: Организатор конкурса стиче својину на делу које
је награђено на конкурсу, само ако је то наведено у огласу конкурса.
ПОСЕБНА ПРАВИЛА О ЗАКЉУЧЕЊУ УГОВОРА НАДМЕТАЊЕМ КОД
УГОВОРА О ДЕЛУ (ЧЛ. 604, 605)
Овде је реч о јавном обећању награде где се "награда" састоји у закљ. уговора. Изузетно,
ако наручилац посла искључи у свом јавном обећању властиту обавезу да приступи
закључењу уговора, онда ће се ова ситуација квалификовати као позив на понуду.
1. Позив упућен одређеном или неодређеном броју лица на надметање за извршење
одређених радова, под одређеним условима и уз одређене гаранције, обавезује позиваоца
да закључи уговор о тим радовима са оним ко понуди најнижу цену, изузев ако је ту
обавезу искључио у позиву на надметање;
2. Позив упућен одређеном или неодређеном броју лица на надметање за уметничко или
техничко решење намераваних радова обавезује позиваоца да, под условима садржаним у
позиву на надметање, закључи уговор са учесником чије решење прихвати комисија чији
је састав унапред објављен, изузев ако је ту обавезу искључио у позиву на надметање.
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ПОТРАЖИВАЊА
Испуњење обавезе из облигационог односа осигурано је правном санкцијом - ако дужник
добровољно не испуни своју обавезу, поверилац га на то може принудити преко суда.
Одговорност дужника подразумева и дужност да се надокнади штета изазвана
неиспуњењем или рђавим испуњењем. Међутим, ту штету поверилац није увек у стању да
докаже, а дешава се и да је дужникова имовина недовољна да обавезу подмири. Пошто
законска средства принуде некада нису довољна, прибегава се и другим, допунским
средствима осигурања испуњења обавезе.
ПОДЕЛА СРЕДСТВА ОБЕЗБЕЂЕЊА:
СТВАРНА/РЕАЛНА
Ствар унапред дата као гаранција
ЗАЛОГА
КАПАРА
КАУЦИЈА
ЛИЧНА/ПЕРСОНАЛНИ
Обав. да ће нешто дати ако се не испуни
ЈЕМСТВО
УГОВОРНА КАЗНА
ОДУСТАНИЦА
+ Бангарска гаранција
+ Пасивна солидарност
1. УГОВОРНА КАЗНА
Уговорна казна је одређена новчана сума или нека друга материјална корист коју дужник
обећа да ће дати повериоцу уколико своју обавезу уопште не испуни или је не испуни у
року. Уговорна казна је акцесорна, те претпоставља да постоји нека главна обавеза. Та
обавеза има, најчешће, уговорно порекло, мада може потицати и из осталих извора
облигационих односа. Споразум о уговорној казни може се закључити истовремено кад и
уговор из којег је настала главна обавеза или касније. Висина уговорне казне одређује се
на више начина: у једном укупном износу, у проценту, за сваки дан задоцњења или на који
други начин. У начелу, уговорна казна може да се уговори у било којој форми. Изузетак
постоји онда када је реч о обезбеђењу обавезе из формалног уговора - тада се тражи
паралелизам форми (чл. 271).
Међутим, уговорна казна се не може уговарати за новчане обавезе, јер су оне осигуране
правом на затезну камату (чл. 270, ст. 3). Уговорна казна је споредна обавеза, па зато дели
судбину главне обавезе чије испуњење осигурава. Из тога проистичу следеће последице:
1. Ако је уговор из којег извире главна обавеза ништав, биће ништав и споразум о
уговорној казни;
2. Ако се главна обавеза угаси на било који начин, гаси се и споразум о уговорној казни;
3. Ако је неиспуњење последица узрока за који дужник не одговара, споразум о уговорној
казни губи правно дејство;
4. Ако се главно потраживање уступи другоме, уступљено је и право на уговорну казну.
Уговорна казна, у нашем праву, истовремено остварује две, подједнако важне функције:
1. Функција средства обезбеђења постојеће обавезе;
2. Функција средства за накнаду штете.
Облици уговорне казне
С обзиром на услов плаћања, постоје два основна облика:
1. Уговорна казна због неиспуњења (алтернативна),
2. Уговорна казна због задоцњења са испуњењем (кумулативна).
Ако нешто друго не произлази из уговора, важи законска претпоставка у корист уговорне
казне због задоцњења (чл. 270, ст. 2).
Уговорна казна због неиспуњења обавезе има циљ да замени повериочев интерес за
испуњење главне обавезе. Стога, он може само да бира између ова два потраживања - ово
су алтернативни захтеви и не могу се кумулирати. Када поверилац оптира за казну и о
томе обавести дужника на поуздан начин, више не може да тражи испуњење обавезе. Исто
тако, ако је макар и делимично примио испуњење главне обавезе, губи право на уговорну
казну. Уговорна казна због неиспуњења, по правилу, нема карактер одустанице, осим ако
је то била намера уговорника (чл. 273, ст. 3).
Уговорна казна због задоцњења са испуњењем служи као покриће за штету коју је
поверилац претрпео услед дужниковог доцњења. Поверилац може, у овом случају,
захтевати и једно и друго, јер се ова потраживања допуњавају. Међутим, поверилац не
може захтевати уговорну казну због доцњења, ако је примио испуњење обавезе, а није без
одлагања саопштио дужнику да задржава право на уговорну казну (чл. 273, ст. 5).
Однос уговорне казне и штете
Поверилац може да захтева уговорну казну независно од тога да ли трпи икакву штету.
Међутим, ако је штета коју поверилац трпи већа од уговорне казне, он може да наплати
уговорну казну, а да за остатак претрпљене штете захтева накнаду, по општим правилима
о уговорној одговорности. У случају да закон предвиђа пенале, као обавезу дужника у
доцњи да плаћа одређени проценат од обавезе са чијим извршењем казни, поверилац их не
може захтевати кумулативно са уговорном казном (чл. 276).
Ако је уговорна казна несразмерно висока у односу на вредност и значај предмета
обезбеђене облигације, суд може да је смањи на захтев дужника, али не испод износа
штете коју је поверилац заиста претрпео (чл. 274). Дужник се не може унапред одрећи
права да тражи смањење уговорне казне.
1. З А Д А Т А К: Јована дугује Хани 10.000 динара по основу уговора о зајму. Уговор садржи
одредбу о уговорној казни за задоцњење. Да ли је овај уговор пуноважан?
Која се форма захтева за уговарање уговорне казне?
2. З А Д А Т А К: Столар Давид и Матија су закључили уговор о делу (израда радног стола и
полице) и уговорили уговорну казну. Давид је требало да испоручи сто и полицу 20. децембра, а
за сваки дан задоцњења плати по 500 динара. Матија је њему требало да плати 15.000 динара за
израђен намештај. Давид је 25. децембра ујутру њему довезао намештај, а Матија му платио
15.000.
А) Увече се Матија сети да му Давид дугује 2.000 динара по основу уговорне казне. Да ли ће моћи
да захтева тај новац?
Б) Да ли би могао да захтева 2.000 динара уколико је Давид задоцнио са испуњењем јер је био у
болници пошто су га ударила кола на пешачком прелазу?
ц) Да ли је могла да се уговори уговорна казна за Матијину обавезу?
3. З А Д А Т А К; Даница одлучи да унајми Иву, дизајнерку ентеријера да јој окити кућу за
новогодишње празнике 25. децембра за 50.000 динара. Уговориле су да ће Ива, у случају
неиспуњења обавезе, платити Даници 10.000 динара. Ива се 25. децембра није појавила код
Данице. Даница је унајмила Ољу која јој је кићење куће наплатила 70.000 динара. Шта може да
захтева Данице од Иве?
2. Одустаница
Одустаница је споразум између две уговорне стране којом се конституише овлашћење за
једну или обе стране да одустану од уговора давањем одустанице, у виду суме новца или
друге имовинске вредности. Одустаница може да буде уговорена као клаузула у главном
уговору или одвојено од њега. Страна која је плаћа дужна је да, заједно са изјавом о
одустанку, истовремено преда и одустаницу. Једном када страна изјави да одустаје од
уговора, она више нема право на извршење. Друга страна не може да захтева исплату
одустанице уместо извршења уговорне обавезе - одустаница је факултативна облигација
оне стране у чијем је интересу уговорена.
-
НЕОПОЗИВА, ЈЕДНОСТРАНИ РАСКИД УГОВОРА
Страна која има право да одустане од уговора своје право избора може да искористи до
рока који је назначен у уговору, а ако рок није назначен, онда до доспећа властите
уговорне обавезе. Право на одустаницу може да престане и раније, када уговорник почне
да извршава своју уговорну обавезу или прими испуњење (макар и делимично) од друге
стране (чл. 82).
Ако је право одустанка од уговора уговорено уз капару, сматра се да оно припада свакој
страни уговорници. Ако одустане страна која је дала капару, она је губи, а ако одустане
страна која је капару примила, она је мора вратити у двоструком износу (чл. 83). Страна
која на овај начин одустаје од уговора је дужна да плати одустаницу без обзира на своју
кривицу. Међутим, постоје неки случајеви када уговор престаје, а одустаница се не плаћа:
ако уговор престане споразумним раскидом, ако испуњење обавезе једне стране постане
немогуће из разлога за који нико није одговоран или ако страна која има право на
одустаницу раскида уговор из било ког другог законом прописаног разлога (нпр.
промењене околности).
Када страна одустане од уговора и плати одустаницу, она нема обавезу да другој страни
надокнади штету која она трпи због престанка уговора, сем у два случаја:
1. Ако је тако уговорено, или
2. Ако је одустанак малициозан - ако је страна одустала у искључивој намери да причини
штету другој страни. Таква намера мора да се докаже, што је, по правилу, тешко.
ЗОО не прописује изричито да суд може да снизи превисоко постављену одустаницу, иако
је то било предвиђено Општим узансама. Међутим, у нашој правној теорији се сматра да
то право произлази из општих начела уговорног права - пре свега, из начела једнакости
узајамних давања.
Право потрошача на одустанак од уговора у ЗЗП-у: постоји код уговора који су закључени
на нетрадиционалан начин - на даљину (путем интернета или изван пословних просторија
трговца). У таквим случајевима, потрошач има право да од уговора одустане у року од 14
дана, без навођења разлога и без обзира на то да ли је извршио своју уговорну обавезу.
Потрошач не може да се одрекне права на одустанак. Трговац је дужан да потрошача
обавести о овом његовом праву. Уколико он то не учини, рок се продужује за још 12
месеци. Право потрошача на одустанак је законско, а не уговорно као одустанице. Овакав
одустанак је бесплатан. Ово је последица хармонизације српског права са правом ЕУ.
3. ЈЕМСТВО
Јемство, као вид осигурања испуњења обавезе, настаје, најчешће, на основу уговора, мада
постоји и законско јемство. Уговором о јемству обавезује се једно лице према
повериоцу одређеног дужника да ће испунити пуноважну и доспелу дужникову
обавезу, ако дужник то сам не учини. То је један правни посао обвезивања на испуњење
туђе облигације. Та главна облигација потиче, најчешће, из уговора, али то не мора увек
бити случај.
Уговор о јемству је једнострано формалан - за изјаву о јемству потребна је писмена
форма (чл. 998). Изјава повериоца то не мора да буде – он може да прихвати усмено само,
а јемац мора да се обавеже у писменој форми и зато се каже да је „једнострано формалан―.
У позицији јемца може да се нађе само потпуно пословно способно лице, док код дужника
то не мора бити случај (чл. 1001). Може се јемчити како за новчану, тако и за неновчану
обавезу. Јемство се може дати и за будућу и условну обавезу, уколико је она одређена.
Јемство дато за будућу обавезу може се и опозвати пре него што обавеза настане, уколико
није утврђен рок њеног настанка (чл. 1001).
Може бити:
1. Законско – држава понекад закном прихвати да гарантује за штедне улоге грађана
-Често се јавља у трг. и банкарском праву: менично јемство и банкарске гараниције
2. Уговорно јемство – ми се на њега фокусирамо – средство обезбеђења које настаје
уговором о јемству. Уговор о јемству закључују ПОВЕРИЛАЦ и ТРЕЋЕ ЛИЦЕ – „Јемац―.
Јемац се обавезује повериоцу да ће он испунити пуноважну и доспелу обавезу дужника
ако то дужник сам не учини.
-Јемство је правни посао ОБВЕЗИВАЊА НА ИСПЛАТУ ТУЂЕГ ДУГА, поред уговора о
преузимању испуњења: они не кажу да преузимају дуг, него се обавезују да плате туђи
дуг! - Јемство је споредна обавеза. - Акцесорност као важна особина!
- ТРАЈАЊЕ ЈЕМСТВА: Јемство траје дотле док траје и обавеза главног дужника.
Ако она престане из било ког разлога, престаје и јемство;
ИЗУЗЕТАК: Некада се може догодити да јемчева обавеза престане пре него што је
престала обавеза главног дужника – у случају да дође до прмене дужника обезбеђене
облигације – јемство престане, осим ако јемац не пристане да јемчи и за новог дужника.
Ако се поништи уговор из кога потиче обезбеђена обавеза, престаје и јемчева обавеза. Ако
се раскине уг из кога потиче обавеза такође. У случају цесије, јемчева обавеза прати
обезбђено потржаивање у правном промету – ако дође до промене повериоца јемство
опстаје и не гаси се!
*ШТА МОЖЕ БИТИ ЈЕМЧЕВА ОБАВЕЗА? Јемчити се може за сваку пуноважну
обавезу : за сваку условну и будућу облигацију такође. Може се јемчити за неку другу
обавезу другог јемца – „јемчев јемац―
-ОБИМ ЈЕМЧЕВЕ ОБАВЕЗЕ: Јемчева обавеза не може бити већа од обавезе главног
дужника, чак и кад је уговорено да буде већа (чл. 1002, ст. 2). Ако је уговорено да јемац
јемчи за више од дозвољеног, његова обавеза се своди на меру дужникове обавезе.
Претпоставља се да јемац јемчи за целу дужникову обавезу, али се може уговорити
јемчење само за део облигације или се на други начин јемчева обавеза може подвргнути
лакшим условима.
- Обавеза јемца не може бити предмет самосталног уступања другоме, него само
заједно са обавезом главног дужника.
- ОСЛОБАЂАЊЕ ЈЕМЦА ОД ОБАВЕЗЕ: Због извесних повериочевих поступака, јемац
може бити потпуно ослобођен од одговорности. Пре свега, до тога може доћи због
повериочевог одуговлачења - кад он, на позив јемца, после доспелости потраживања, не
захтева испуњење обавезе од главног дужника ни у року од месец дана од тог позива. Ако
рок за испуњење није одређен, јемац може после годину дана од закључења уговора о
јемству позвати повериоца да му да потребну изјаву за одређивање датума испуњења, па
ако овај то не учини ни у року од месец дана, јемац се ослобађа одговорности (чл. 1011).
Осим тога, ако поверилац напусти залогу или које друго право којим је било обезбеђено
испуњење његовог потраживања или га изгуби својом непажњом и тако онемогући да то
право пређе на јемца, јемац се ослобађа обавезе према повериоцу за онолико колико би
могао добити коришћењем тог права (чл. 1012).
*ШТА БИВА КАДА ЈЕМАЦ ПЛАТИ? – долази до ЗАКОНСКЕ ПЕРСОНАЛНЕ
СУБРОГАЦИЈЕ (цесије) – јемац ступа на место повериоца и сада он може као поверилац
да захтева испуњење онога што је јемац платио повериоцу = чл 1003. Потраживање са
свим споредним правима и гаранцијама прелази на јемца. Он може тражити да му дужник
надокнади све што је исплатио за његов рачун, као и камату од дана исплате. Осим тога,
може захтевати од њега надокнаду трошкова насталих у спору са повериоцем од часа кад
је обавестио дужника о том спору, као и надокнаду штете, ако би је било (чл. 1013).
Јемац има одређене регресне захтеве према дужнику једном када јемац намири повериоца
– у та права се није суброгирао, већ поред тога стиче друга права/ још неке захтеве према
дужнику:
1. Има право на накнаду трошкова који су настали у спору са повериоцем од
тренутка када је обавестио дужника у том спору
2. Има право на камату од дана исплате
3. Накнаду штете
Чак и пре него што намири повериоца, јемац има право да захтева да му дужник пружи
потребно осигурање за његове евентуалне захтеве, ако дужник није испунио обавезу о
њеној доспелости или ако се дужниково имовно стање знатно погоршало после закључења
уговора о јемству (чл. 1015).
▪ Против јемца који је, без његовог знања, извршио исплату, дужник може употребити сва
правна средства којима је у часу те исплате могао одбити повериочев захтев (нпр.
приговор опроштаја или пребијања). Ако јемац исплати повериоца, а о томе не обавести
дужника, и онда дужник у незнању поново плати исто потраживање – у том случају
дужник има захтев из правно неоснованог обогаћења према ПОВЕРИОЦУ, а не према
јемцу. То право припада јемцу и када, без дужниковог знања, исплати повериочево
потраживање које касније, на дужников захтев, буде поништено или угашено пребијањем
(чл. 1012).Фикција је да је јемац платио недуговано – тиме се штити савестан дужник
(дужник који је био у заблуди).
ГАШЕЊЕ ЈЕМСТВА:Као споредна обавеза, јемство се гаси увек кад се угаси и главна.
С друге стране, јемство може престати и независно од главног дуга и пре њега. То се
догађа ако је оно дато само за одређено време па то време истекне, кад поверилац опрости
дуг јемцу, кад се сједине јемац и поверилац или јемац и главни дужник.
Ако је рок застаревања обавезе главног дужника дужи од две године, обавеза јемца
застарева по истеку две године од доспелости обавезе главног дужника (чл. 1010, ст. 2).
СУПСИДИЈЕРНОСТ ЈЕМСТВА: оно није универзално као акцесорност. Јемство је у
ГП-у по правилу супсидијерно али се може другачије уговорити. Свако јемство које није
супсидијарно јесте солидарно = то је исцрпна подела (нема трећег). За разлику од тога код
уговора у привреди је претпоставка да је јемство солидарно ако се другачије не уговори
(чл 1004. ст 4) Некада законодавац прописује изричито да је неко јемство солидарно, без
обзира да ли је то уговор у привреди или не – нпр отуђење закупљене ствари (чл 591 и
593): власник изда ствар у закуп а онда ту ствар прода – мора ли нови власник да трпи
затеченог закупца – ако је закупац био уведен у посед пре него што је ствар продата, нови
купац га мора трпети до истека времена уговора о закупу или ако је на неодређено да му
да отказни рок.
▪ СУПСИДИЈАРНИ ЈЕМАЦ ЈЕ ДУЖНИК ДРУГОГ РЕДА
он ужива привилегију реда: поверилац мора прво да проба да се наплати од дужника
првога реда, па тек ако не успе да тако наплати обавезу, онда може да се обрати јемцу.
Шта значи обратити се првобитном дужнику? – довољно је да га опомене у писаној форми
и да у остављеном року од њега не добије испуњење те одмах након тога може да се
обрати јемцу (не мора га тужити). Врло је ризично наћи се у позицији јемца јер је врло
лако стићи до тог другог реда, тј јемца. Ако се поверилац прво обрати јемцу, онда јемац
има једно правно средство – „приговор редоследа― тј може привремено одибити да
исплати повериоца који се није прво обратио главном дужнику, међутим ако незнајући да
то може – то није исплата недугованог јер дуг постоји!
У неким ретким случајевима поверилац ипак може прво да се обрати јемцу:
1. Ако је очигледно да се из средстава главног дужника не може остварити намирење
2. Ако је главни дужник пао у стечај
*Одговорност јемства за камату: за уговорену камату одговара само ако је доспела за
исплату после закљученог уговора о јемству (чл. 1002, ст. 5).
*Повећање обезбеђене обавезе: ако је то повећање обавезе настало дужниковом доцњом
или његовом кривицом, јемац одговара и за то повећање, осим ако је то проширење
његове одговорности искључено уговором. Али, обавеза јемца се не може повећати путем
правног посла између дужника и повериоца.
* Смањење обавезе главног дужника услед делим. опроштаја/околности за које не
одговара дужник: сразмерно се смањује и јемчева обавеза (чл. 1007, ст. 2; чл. 1008)
*Смањење обавезе главног дужника у стечајном поступку/поступку принудног
поравнања не смањује обавезу јемца! Јемац има право да буде обавештен да је дужник
упао у стечај. Поверилац и Дужник имају законску оабвезу да обавесте јемца да је дужник
упао у стечај или да дужник није испунио обавезу о року одговараће за штету ако га не
обавесте.
*Смањење обавезе главног дужника када дужник умре: у случају дужникове смрти
његова обавезе у начелу прелази на његове наследнике – вредносно ограничено. И у
случају кад дужников наследник одговара само до вредности наслеђене имовине, јемац ће
одговарати за цео износ дуга за који је јемчио
▪ СОЛИДАРНИ ЈЕМАЦ ЈЕ ДУЖНИК ПРВОГ РЕДА
Он је истог реда као и главни дужник: Поверилац не може да кумулира испуњење и од
једног и од другог. Солидарно јемство личи на приступање дугу, али се од њега
суштински разликује.
Код солидарног јемства, јемац се обавезује као јемац-саисплатилац и одговара солидарно
са дужником за целу обавезу. Поверилац може захтевати испуњење обавезе било од
главног дужника, било од јемца или од обојице у исто време (чл. 1004, ст. 3).
Претпоставља се да је јемство супсидијарно, те се солидарно јемство мора изричито
уговорити. Једино за јемца обавезе настале из уговора у привреди важи претпоставка да је
солидарни јемац, уколико није уговорено другачије (чл. 1004, ст. 4). Међутим, у неким
случајевима, законодавац изричито прописује солидарно јемство - нпр. за прибавиочеве
обавезе из закупа према закупцу одговара преносилац као солидарни јемац (чл. 591, ст. 3).
Као и код супсидијарног јемства, када солидарни јемац исплати главног дужника, долази
до персоналне суброгације (за разлику од обичних солидарних облигација, обавеза се не
гаси);
*ПРИГОВОРИ ЈЕМЦА ПРЕМА ПОВЕРИОЦУ: јемац има право да од повериоца захтева
накнаду штете коју је претрпео услед тога што га поверилац није обавестио да дужник
није на време испунио своју обавезу (чл. 1010).
1. Сви приговори главног дужника, укључујући компензациони приговор
*Једино што не може су чисто лични приговори главног дужника
*Дужниково одрицање права на приговор не делује према јемцу
*Дужниково признање повериочевог потраживања не делује према јемцу
2. Своје личне приговоре, нпр ништавост уговора о јемцу или компензациони
приговор
*ЗАСТАРЕЛОСТ ОБАВЕЗЕ: Застарелошћу обавезе главног дужника, застарева и
јемчева обавеза:
а) Који год да је рок застарелости обавезе галвног дужника, у том року застарева и јемчева
обавеза. Од тога за какву се обавезу јемчи зависи и рок застарелости.
б) Када је рок застарелости обавезе главног дужника дужи од 2 године – јемчева обавеза
застарева у року од 2 године од доспећа обавезе главног дужника.
Изузетак = Солидарно јемство – за њега не важи ово правило, већ опште правило да не
застарева обавеза јемца док не застари главна обавеза
-Застој застарелости обавезе главног дужника не делује према јемцу
-Прекид обавезе главног дужника делује према јемцу када је до прекида дошло само
неком радњом повериоца против дужнина пред судом (нпр тужбом)
Посебне врсте јемства
1. Јемчев јемац се обавезује повериоцу да ће да исплати јемчеву обавезу ако овај то не учини о
доспећу. У том случају, поверилац има два јемца, али су они дужници различитог реда. Обавеза
јемчевог јемца је супсидијарна у односу на јемчеву. Међутим, јемчев јемац се може регресирати и
од главног дужника чији је дуг платио, иако за њега није јемчио;
2. Сајемство је специфична врста јемства код којих више лица јемче повериоцу за обавезу главног
дужника. Сајемци су међусобно солидарни - они дугују у истом реду, али је њихова обавеза
супсидијарна у односу на обавезу главног дужника. Међутим, њихова солидарност може уговором
изричито да се искључи (чл. 1005);
3. Јемство за накнаду штете је уговор између јемца и трећег лица, које се обавезује да ће јемцу
накнадити штету коју претрпи, ако не успе да се наплати од главног дужника чији је дуг исплатио
4. КАПАРА
Капара је сума новца или одређена количина заменљивих ствари коју једна уговорна
страна даје другој у својину као знак да је закључен уговор, као осигурање његовог
извршења и као аконтацију исплате дуга који дугује на основу уговора.
Уговор се сматра закљученим тек кад је капара дата, уколико стране уговорнице нису
другачије уговориле (чл. 79, ст. 1). У ЗОО-у, споразум о капари је уређен као реалан
уговор – ЈЕДИНИ РЕАЛНИ УГОВОР У ЗОО. Он је акцесоран, а закључује се у облику
једне клаузуле у главном уговору или у облику засебног уговора.
Капара има улогу аконтације, јер се урачунава у испуњење главне обавезе. У овој својој
улози она је слична авансу. У вези с тим, ако капара није изричито уговорена, важи
претпоставка да оно што је једна страна дала другој у тренутку закључења уговора
представља аванс.Ако су обавезе из главног уговора испуњене, капара се урачунава у
вредност предмета испуњења, уколико је такво урачунавање могуће, по природи ствари.
До урачунавања обично долази онда када постоји једнородност предмета обезбеђене
обавезе и предмета саме капаре (нпр. капара је дата у новцу на име обезбеђења новчане
обавезе). Уколико је то немогуће, капара се враћа даваоцу.
Капара се враћа даваоцу уколико:
1. уговор није извршен због тога што је раскинут обостраном сагласношћу,
2. услед кривице обеју страна
3.услед околности за коју није одговорна ниједна страна.
Као средство осигурања, капара почиње да делује тек ако је за неиспуњење обавеза из
уговора одговорна само једна страна:
1. Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је ДАЛА КАПАРУ, друга
страна може:
а. Да захтева извршење уговора, ако је то још увек могуће. У том случају, она може
тражити и надокнаду штете због доцњења, али је дужна да капару урачуна у надокнаду
(чл. 80, ст. 1);
б. Да одустане од уговора и примљену капару задржи. Капара се може задржати и када
друга страна не трпи никакву штету зато што уговор није извршен;
в. Да одустане од уговора и тражи надокнаду штете због неизвршења. Тада, капару мора
урачунати у надокнаду или је вратити.
2. Ако је за неизвршење уговора одговорна страна која је ПРИМИЛА КАПАРУ, друга
страна може:
а) Да захтева извршење уговора, ако је то још увек могуће. Уз то, она може тражити и
надокнаду штете због доцњења (чл. 80, ст. 2, 3);
б) Да одустане од уговора и захтева враћање двоструког износа капаре;
в) Да одустане од уговора и тражи надокнаду штете због неизвршења, уз враћање капаре.
Суд може, на захтев заинтересоване стране, да смањи претерано велику капару.
Посебна правила важе у случају ДЕЛИМИЧНОГ ИЗВРШЕЊА ОБАВЕЗЕ. Поверилац
делимично испуњене обавезе не може да задржи капару, већ задржава само право да
захтева испуњење остатка обавезе и надокнаду штете због доцњења, односно због
непотпуног испуњења. Капара се урачунава у оба ова вида надокнаде штете (чл. 81, ст. 1).
Међутим, ако поверилац те делимично испуњене обавезе раскине уговор и врати оно што
је примио као делимично испуњење, онда он може:
1. Да задржи примљену капару, или
2. Да тражи накнаду штете због неиспуњења, дужан да капару урачуна у накнаду (чл. 81)
Када је, уз капару, уговорено право да се одустане од уговора, онда се капара сматра као
одустаница и свака страна има право на одустанак. У овом случају, ако одустане страна
која је дала капару, она је губи, а ако одустане страна која је капару примила, она је враћа
у двоструком износу (чл. 83).
5. АВАНС
Аванс (предујам) није средство обезбеђења, већ антиципирано испуњење новчане обавезе
која још увек није доспела. То је новчани износ који се обично даје у тренутку закључења
уговора, а служи томе да се другој страни олакша да она почне са извршењем своје
неновчане обавезе. Аванс се увек урачунава у испуњење и увек се може тражити назад,
чак и кад је давалац крив за раскид уговора.
6. КАУЦИЈА
Под кауцијом се подразумева одређени износ новца који једна страна даје другој у циљу
обезбеђења закључења неког уговора или у циљу обезбеђења испуњења обавезе из
уговора који је већ закључен. Редовно се ради о залагању новца као потрошне, заменљиве
ствари, аали може бити речи и о залагању хартија од вредности. Као и друга средства
обезбеђења, ово је акцесоран уговор. Назива се још и неправа залога - за разлику од праве
залоге, ако дужник не испуни обавезу која је обезбеђена кауцијом, поверилац може да
задржи заложени новац.
Кауција се обично среће код уговора у привреди који се закључују путем јавног
надметања. Полагањем кауције се спречава да у јавном надметању учествују лица која
немају стварну намеру да приступе закључењу уговора. Таква кауција представља
гаранцију да ће њен полагалац закључити уговор због којег је надметање организовано,
уколико се испуне одређени услови. Ако учесник у јавном надметању не победи, кауција
му се враћа. Међутим, ако давалац кауције не закључи тај уговор иако су очекивани
услови испуњени, кауција му пропада, без обзира на то да ли је крив и независно од тога
да ли је прималац кауције претрпео било какву штету. Ако дође до закључења уговора
због којег је дата, кауција се враћа даваоцу или се урачунава у испуњење обавезе из
уговора, ако је такво урачунавање могуће.
Кауцијом се може осигурати и испуњење обавезе из већ закљученог уговора - типичан
пример је обавеза враћања продавчеве амбалаже, флаша, корпи, сандука и сл. Ако се деси
да давалац кауције не испуни своју обавезу из уговора, кауција му пропада у корист
примаоца. Ови трговачки обичаји су кодификовани у Посебним узансама у промету робе
на мало из 1978. За разлику од капаре која представља обострано осигурање испуњења
уговора, кауција је једнострана јер се њоме осигурава само прималац.
РАЗЛИКОВАЊЕ КАУЦИЈЕ ОД КАПАРЕ
1. Капара је реалан уговор, кауција није.
2. Кауција се не урачунава у накнаду штете, капара се урачунава. Урачунавање кауције
мора да буде изричито уговорено.
3. Капара је увек двострано средство обезбеђења. Једна страна даје капару и ако повреди
обавезу изгубиће је, међутим ако друга страна изневери биће дужна да врати
удвостручену капару. Кауција је једнострано средство обезбеђења – обезбеђује обавезу
само даваоца кауције.
СЛИЧНОСТ је што обе представљају стварно средство обезбеђења и што обема може да
се обезбеди постојећа облигација, с тим што кауцијом може да се обезбеди и обавеза
закључења будућег уговора.
ДОЦЊА СТРАНА У ОБЛИГАЦИОНОМ ОДНОСУ
Стране крше свој облигациони однос и западањем у доцњу, тиме што радњу која се од
њих очекује не предузму благовремено. У доцњу може запасти свака страна у
облигационом односу.
ДОЦЊА ДУЖНИКА (MORA DEBITORIS)
Дужник запада у доцњу кад своју обавезу благовремено не испуни, нити понуди њено
испуњење. Ако је обавеза испуњена макар и са недостацима, не може се говорити о
доцњи. Осим тога, доцња претпоставља могућност да се обавеза накнадно испуни. Ако је
испуњење постало објективно немогуће, дужник не може запасти у доцњу, јер је његова
обавеза услед немогућности угашена. Са обавезама чије је испуњење објективно немогуће
изједначују се обавезе из фиксних уговора.
УСЛОВИ ДУЖНИКОВЕ ДОЦЊЕ:
1. Ако је његова обавеза доспела - дужник запада у доцњу само ако је његова обавеза
доспела, тј. ако поверилац може захтевати да је он испуни. Стога је доцња са испуњењем
неутуживих обавеза немогућа. Ни стечај дужника не чини његову обавезу доспелом у
смислу правила о доцњи. Дужниково право на приговор само по себи не спречава
доспевање тражбине, већ само ако он то право користи;
2. Ако га је поверилац опоменуо на исплату - опомена (interpellatio) је позив повериоца
дужнику да обавезу испуни. Она се може учинити усмено или писмено, судски или ван
суда. И извесне радње којима се започиње неки поступак чија је сврха да се постигне
испуњење имају, такође, значај опомене - подизање тужбе или противтужбе,
презентирање менице, признанице, обвезнице и сл. (чл. 324, ст. 2). Опомена је
непуноважна ако се њоме тражи испуњење обавезе која се уопште не дугује или испуњење
на неком другом месту - она се мора садржински подударати са тражбином. Али, ако
поверилац захтева више него што му припада, за онолико колико му се стварно дугује
опомена је ваљана, као и у случају кад је њоме захтевано мање од дугованог. Опомену
може упутити само поверилац или његов заступник и то дужнику или његовом
заступнику. Апел саопштен трећем не може се сматрати опоменом, уколико то лице не
пренесе поруку дужнику, односно његовом заступнику.
Доцња, међутим, не настаје одмах са опоменом, већ сутрадан или после неколико дана,
што зависи од природе дужникове обавезе и околности под којима се она испуњава.
Опомена је услов доцње само кад време испуњења обавезе није одређено. Ако је време у
коме обавезу треба извршити одређено, дужник запада у доцњу чим то време протекне.
Постоје и други случајеви у којима би, с обзиром на сврху опомене и начело савесности и
поштења, било неправично да се она сматра условом доцње:
а. Дужник не треба да очекује опомену у ситуацији у којој само он може знати кад треба
да испуни своју обавезу;
б. Није потребно опомињати дужника који се унапред одрекао права да буде опоменут,
као ни дужника који се скрива од повериоца, те га тако онемогућава да опомену упути;
в. Ако, после доспелости обавезе, дужник недвосмислено изјави да је неће испунити, ни
њега није потребно опомињати;
г. Дужника који је по основу недопуштене радње обавезан да врати ствар или надокнади
штету не треба опомињати. Његова обавеза сматра се доспелом од тренутка настанка
штете и он одговара и за случајну пропаст ствари (чл. 186, 187);
д. Није потребна опомена ни дужнику који је сам себе опоменуо на испуњење обавезе самоопомена (нпр. кад самоиницијативно обећа да ће обавезу испунити одређеног дана, па
то не учини).
ЗОО не захтева кривицу дужника као услов његове доцње, али за кривицу везује
одређене њене последице. Међутим, доцњу дужника спречава доцња повериоца - она је
искључена ако је дужник закаснио зато што је поверилац одбио да прими испуњење или је
непредузимањем одређених радњи онемогућио дужника да обавезу испуни. Осим тога,
она не може наступити ни у случају кад дужник против повериочевог захтева истакне
приговор неиспуњеног уговора.
ПОСЛЕДИЦЕ ДУЖНИКОВЕ ДОЦЊЕ:
Кад наступи доспелост обавезе, поверилац је овлашћен да од дужника захтева испуњење и
судским путем. Он то право не губи ни кад дужник западне у доцњу. У начелу, и дужник
може после тога испунити обавезу, сем кад су у питању фиксни послови, где је испуњење
после доцње могуће само за повериоца. Међутим, пошто задоцњење значи кршење
обавезе, оно повлачи и одређене санкције за дужника. Неке од њих настају без обзира на
то да ли је он крив за доцњу, а неке зависе од кривице.
Без обзира на кривицу дужника, његова доцња повлачи две последице:
1. Обавезу плаћања затезне камате - поверилац има право на затезну камату без обзира на
то да ли је претрпео штету због дужникове доцње (чл. 278). Његова се штета, у ствари,
претпоставља. Али, ако је уговорена камата по стопи вишој од затезне, она тече и после
дужникове доцње (чл. 277, ст. 2). Камата је минимум надокнаде, те ако је штета коју је
поверилац претрпео већа од износа затезне камате,
он има право да захтева разлику до потпуне надокнаде, под условом да докаже да штета
заиста постоји (чл. 278, ст. 2). Међутим, дужник се може ослободити обавезе да надокнади
већу штету ако докаже да није крив за доцњу;
2. Право повериоца да одустане од уговора - ако поверилац жели да одустане од уговора,
мора оставити дужнику накнадни разуман рок за испуњење. Ако дужник не испуни
обавезу ни у накнадном року, уговор се раскида по самом закону, уколико поверилац, без
одлагања, не обавести дужника да остаје при уговору и да захтева да он своју обавезу
испуни (чл. 125, 126). Изузетно, поверилац може одустати од уговора и без остављања
накнадног рока: а. Ако из дужниковог држања произлази да он своју обавезу неће
испунити ни у накнадном року (чл. 127); б. Ако је реч о фиксном уговору.
Ако је дужник скривио доцњу, она повлачи две допунске последице:
1. Обавезу надокнаде штете - дужник одговара, начелно, за сваку кривицу, изузев кад
законодавац прописује блажу одговорност (нпр. само за намеру или грубу непажњу или за
пажњу коју дужник поклања властитим пословима). Он ће одговарати и за своје
помоћнике чијом кривицом је запао у доцњу, односно за кривицу својих заступника.
Дужник се може ослободити одговорности једино ако докаже да је са испуњењем обавезе
задоцнио из разлога више силе (чл. 263). За штету одговара и дужник коме је поверилац
оставио разуман накнадни рок за испуњење (чл. 262).
Под ШТЕТУ ЗБОГ ДОЦЊЕ се могу подвести:
• Користи које би поверилац имао од предмета обавезе да је испуњење уследило
благовремено;
• Трошкови које је морао начинити због доцње. Кад се обавеза дужника састоји у предаји
ствари одређених по роду, поверилац је овлашћен да, уз обавештење дужнику, по свом
избору набави ствар истог рода и захтева од дужника надокнаду плаћене цене (чл. 290);
• Штета и уговорна казна коју је поверилац морао платити трећим лицима услед
дужникове доцње;
• Трошкови повериоца због узалудног одласка у место испуњења.
2. Одговорност за случајну немогућност испуњења обавезе - дужник се одговорности
може ослободити само ако докаже да би ствар која је предмет обавезе пропала услед
случаја и да је обавезу на време испунио (чл. 262, ст. 4, 5).
ПРЕСТАНАК ДУЖНИКОВЕ ДОЦЊЕ
У ствари, реч је о престанку последица доцње, pro futuro. Права која је поверилац већ
стекао по основу доцње остају и даље, уколико их се он не одрекне уговором о опроштају
дуга. Узроци престанка доцње могу бити различити, али су два најважнија:
1. Понуда испуњења обавезе - чим дужник накнадно понуди да испуни своју обавезу,
доцња престаје.
Уз примарну, треба да понуди и испуњење свих осталих секундардних обавеза, које су
настале као последица доцње. Ако поверилац понуду дужника неосновано одбије,
дужничка доцња се претвара у поверилачку. Такође, доцња престаје и кад поверилац
дужнику накнадно продужи рок за испуњење, али се сматра да ово правило важи само
условно - ако дужник у продуженом року обавезу испуни;
2. Гашење обавезе - доцња престаје и кад се дужникова обавеза угаси услед тога што је
њено испуњење постало немогуће или што је дуг опроштен. Међутим, на место обавезе
која је постала немогућа може ступити нова обавеза накнаде штете, а она опет може
повући и обавезу плаћања камате због доцње.
Осим тога, доцња може престати и кад дужник стекне право на приговор неиспуњеног
уговора (нпр. ако је купац требало да плати цену 1. јуна, а ствар да добије 1. јула, па
западне у доцњу са плаћањем, он 1. јула може истаћи продавцу приговор неиспуњеног
уговора и тиме окончати своју доцњу).
ДОЦЊА ПОВЕРИОЦА (MORA CREDITORIS)
Дужник има правом признат интерес да се испуњењем ослободи обавезе. Стога,
законодавац прописује да ће поверилац који, услед неприхватања испуњења, западне у
доцњу сносити одређене последице. Ипак, повериочева доцња се разликује од
дужникове, јер не представља кршење обавезе.
УСЛОВИ ПОВЕРИОЧЕВЕ ДОЦЊЕ
1. Да му је дужник упутио понуду да обавезу испуни (oblatio debiti) - понуда дужника да
испуни обавезу је уједно и апел повериоцу да прихвати испуњење. Понуда треба и
квантитативно и квалитативно да одговара садржини повериочеве тражбине. Ако је у
питању новчани дуг, а дужник је запао у доцњу, он треба, поред главнице, да понуди и
камату. Чак и понуду веће чинидбе него што је дугована поверилац може одбити ако му
она ствара тешкоће. Али, дужник може понудити делимично испуњење новчане обавезе,
осим ако поверилац има посебан интерес да га одбије (чл. 310, ст. 2).
Понуду треба да учини сам дужник или неко трећи у његово име (уколико дуг нема строго
лични карактер) и то повериоцу или лицу овлашћеном да прими предмет обавезе.
Испуњење пре рока доспелости може се понудити само у случају кад је рок искључиво у
интересу дужника, под условом да то не буде у невреме (чл. 315, ст. 1). Уз све то, дужник
треба да буде у стању да обавезу заиста испуни. Ако поверилац докаже да, у време понуде
испуњења или у време одређено за испуњење, дужник није био у стању да обавезу испуни,
он неће запасти у доцњу (чл. 253, ст. 3). По правилу, потребна је стварна, реална понуда.
Дужник треба да је предузео све што је било потребно за испуњење, тако да је повериоцу
преостало само да чинидбу прихвати. Само изузетно биће довољна и вербална понуда
(нпр. кад је поверилац требало да сам дође по дуговану ствар).
Слично дужнику, и поверилац може запасти у доцњу и у случају кад му испуњење није
понуђено, ако је време извршења његове радње било тачно одређено. Тада, доцња наступа
самим протеком рока;
2. Да поверилац одбија да прими испуњење - поверилац запада у доцњу кад не прими
испуњење обавезе које му дужник понуди. Овај услов треба тумачити широко, у смислу
да поверилац не извршава било коју радњау од које, физички или правно, зависи
дужниково испуњење. Међутим, поверилац пада у доцњу и кад је спреман да прихвати
испуњење дужникове обавезе, али не нуди истовремено испуњење своје доспеле обавезе
из узајамног уговора (чл. 325, ст. 2). Тада он долази не само у поверилачку, већ и у
дужничку доцњу.
Ни за поверилачку доцњу није услов кривица. Додуше, ЗОО прописује да поверилац
долази у доцњу само ако "без основаног разлога" одбије да прихвати испуњење или га
својим понашањем спречи (чл. 325, ст. 1). Реч је, у ствари, о немању објективних разлога
који би могли правдати повериочево одбијање да прими испуњење. Кад ће то бити случај,
зависи од околности конкретног случаја (нпр. у невреме).
ПОСЛЕДИЦЕ ПОВЕРИОЧЕВЕ ДОЦЊЕ
Услед повериочеве доцње облигација се, такође, не гаси. Дужник остаје и даље у обавези,
али се његов правни положај дужника донекле побољшава. Кад поверилац западне у
доцњу, престаје доцња дужника. Од тог тренутка престаје тећи камата на главницу коју
дужник дугује. Ако је дужник дуговао да преда индивидуално одређену ствар, ризик
случајне пропасти или оштећења прелази на повериоца. Такође, поверилац који је запао у
доцњу дужан је да надокнади дужнику штету насталу услед доцње за коју одговара, као и
трошкове око даљег чувања ствари (чл. 326).
Након што поверилац западне у доцњу, дужник може дуговану ствар депоновати код
суда и тако се ослободити обавезе (чл. 327, ст. 1). Ако је предмет обавезе ствар која се не
може чувати у судском депозиту, дужник може захтевати од суда да одреди лице коме ће
предати ствар да је чува о трошку и за рачун повериоца (чл. 329, ст. 1). Под одређеним
условима, дужник има право и да ствар прода, уместо да је депонује (чл. 333).
Кад се дужникова обавеза не састоји у предаји ствари него у вршењу услуге, он није у
стању да се ње ослободи ни депоновањем ни продајом. Стоји му на располагању једино
могућност да одустане од уговора и то под истим условима под којим се то право признаје
повериоцу због дужникове доцње.
ПРЕСТАНАК ПОВЕРИОЧЕВЕ ДОЦЊЕ
Доцња повериоца престаје, пре свега, гашењем тражбине. Исто се дешава и кад се
накнадно уговори нови рок за испуњење. Осим тога, доцња престаје и повлачењем
понуде за испуњење од стране дужника, као и накнадном изјавом повериоца да је
спреман да прими испуњење обавезе и да дужнику надокнади штету због доцње.
Уколико поверилац да такву изјаву, њу ваља схватити и као опомену дужнику. У сваком
случају, последице доцње престају само pro futuro. Оне које су већ наступиле остају и
даље, ако их дужник не опрости повериоцу.
МЕШАЊЕ ПОВЕРИОЦА У ДУЖНИКОВА ИМОВИНСКА ПРАВА
Поверилац је овлашћен да се, под одређеним условима, умеша у имовинскоправне односе
свог дужника. Ово мешање оправдавају извесни поступци дужникови који воде ка његовој
инсолвентности или га спречавају да постане солвентан. Циљ мешања јесте да се сачува,
односно достигне дужникова платежна способност, што значи да се заштите и интереси
самог повериоца. Ово повериочево право има карактер превентивних мера заштите, тј.
одбране од несавесних или, барем, немарних дужника.
1. ПОБИЈАЊЕ ДУЖНИКОВИХ ПРАВНИХ РАДЊИ (ACTIO PAULIANA)
Подизањем паулијанске тужбе иде се за тим да се побијана правна радња дужника учини
без дејства само према повериоцу тужиоцу, тј. да се туженом наложи обавеза да у
дужникову имовину врати ону вредност која је услед те радње изашла, односно у њу није
ушла, а која је потребна ради намирења повериоца. Сврха побијања није у томе да се
прогласи неважећом цела правна радња и за сва лица, већ само наспрам повериоца који је
побија и то само у оној мери у којој је то потребно за његово намирење. У свему осталом,
правна радња остаје и даље у важности.
Право на побијање има сваки поверилац чије је потраживање доспело за наплату, без
обзира када је настало: пре или после правне радње која се побија (чл. 280, ст. 1).
Услов је једино да докаже свој статус повериоца. Али, НЕМА ПРАВО ПОБИЈАЊА онај
поверилац чија је тражбина условна. С друге стране, право побијања имају и цесионар и
наследник повериоца. Побијање се може вршити у форми паулијанске тужбе или
приговора. Лица против којих се може подићи тужба, односно истаћи приговор називају
се противници побијања. То су трећа лица са којима је или у чију је корист предузета
правна радња која се побија, као и њихови универзални правни следбеници. Ако је треће
лице корист прибављену правним послом отуђило другоме, тужба се може истаћи против
прибавиоца. Сам дужник не спада међу евентуалне противнике побијања, јер се тужба не
подиже против њега.
ПРАВНЕ РАДЊЕ КОЈЕ СЕ МОГУ ПОБИЈАТИ: Предмет побијања чине све правне
радње дужника којима се његова имовина смањује. Појам правне радње шири је од
појма правног посла, јер обухвата не само каузалне изјаве воље, већ и пропуштања због
којих је дужник изгубио какво материјално право или којим је за њега настала каква
материјална обавеза (чл. 280, ст. 3).
Уопштено, свако смањење материјалних добара представља правну радњу, под
условом да је оно и користило некоме (нпр. пренос права својине, стварање заложних
права, преузимање материјалних обавеза путем уговора, одрицање од права, одбијање да
се стекне право и сл.). У пропуштања која се МОГУ ПОБИЈАТИ спадају, нпр. неистицање
приговора застарелости, непрекидање застаревања, некоришћење правним средствима и
сл.
Али, НЕ МОГУ СЕ ПОБИЈАТИ уобичајени пригодни дарови, наградни дарови, као ни
дарови учињени из захвалности, саобразни материјалним могућностима дужника (чл.
282). Не могу се побијати дужникова пропуштања да се обогати.
Тужба за побијање може се подићи у року од једне године за теретна располагања, а у
осталим случајевима у року од 3 године, од дана када је предузета правна радња која
се побија, односно од дана када је требало предузети пропуштену радњу (чл. 285).
ПОСЕБНИ УСЛОВИ ЗА УСПЕХ ПОБИЈАЊА:
1. Оштећење повериоца (eventus damnum) - сматра се да је правна радња предузета на
штету повериоца ако услед ње дужник не би имао довољно средстава за испуњење
повериочевих потраживања (чл. 280, ст. 2). Оштећење претпоставља стварну немогућност
намирења тражбине повериоца, што он треба и да докаже;
2. Дужникова кривица за оштећење (consilium) fraudis) - дужник, по правилу, треба бити
свестан штетних последица своје радње. Ако се радња састоји у пропуштању, потребна је
кривица у облику намере. Међутим, теретна располагања могу се побијати ако је дужник у
време њиховог предузимања знао или је могао знати да наноси штету својим повериоцима
(чл. 218, ст. 1). Дужникова се кривица не претпоставља, већ је поверилац дужан да је
докаже, али када су у питању бесплатна располагања и са њима изједначене правне радње
(нпр. одрицање од наследства), постоји законска претпоставка о дужниковој кривици (чл.
218, ст. 3). Ако дужник није радњу предузео лично, већ преко свог законског заступника,
тада заступник треба да буде крив за штету нанету повериоцу. Међутим ако је реч о
уговорном заступању (пуномоћју), потребна је кривица заступаног или заступника;
3. Кривица трећег лица - потребно је и да постоји кривица трећег лица са којим је или у
чију је корист предузета правна радња која се побија. То лице треба да је знало или могло
знати да дужник учињеним располагањем наноси штету повериоцу. Међутим, ни његова
се кривица не претпоставља. Само уколико треће лице спада у тзв. чланове сумњиве
породице (брачни/ванбрачни партнер, сродник по крви у правој линији, у побочној линији
до четвртог степена или по тазбини до истог степена), закон претпоставља да му је било
познато да дужник учињеним располагањем чини штету повериоцу (чл. 281, ст. 2). Осим
тога, за побијање бесплатних располагања и са њима изједначених правних радњи, не
захтева се кривица трећег лица (чл. 281, ст. 3).
Ако је трећи корист прибављену располагањем које се побија отуђио неким послом,
могућност подизања тужбе против прибавиоца зависи од тога да ли је располагање
теретно или доброчино. Ако је теретно, услов је да је прибавилац знао да се прибављање
његових претходника могло побијати, а ако је доброчино, тај се услов не захтева.
ДЕЈСТВО ПОБИЈАЊА
Ако је поверилац успео да докаже услове за побијање, побијана правна радња губи дејство
само према њему, у мери у којој је то потребно за намирење. Према свим осталим лицима,
њено дејство се не потире. То важи посебно за односе дужника и противника побијања,
као и за однос дужника и осталих његових поверилаца који нису учествовали у побијању.
Сва права која су трећа лица стекла на отуђеној ствари остају и даље на снази, с тим што
је дужник одговоран трећем за претрпљену штету.
Ако је противник побијања прибавио побијаном правном радњом неку дужникову ствар,
биће дужан да је врати да би се поверилац њоме намирио. Али, уместо тога, он може
испунити повериоцу дужникову обавезу, а прибављену ствар задржати.
Противник побијања сматра се несавесним држаоцем: он је дужан вратити не само
користи које је извукао из ствари, већ и оне које је могао извући. Осим тога, он одговара и
за случајну пропаст или оштећење ствари, сем ако не докаже да би до тога дошло и да је
ствар остала код дужника.
ПРАВО ЗАДРЖАВАЊА (IUS RETENTIONIS)
Поверилац у чијим се рукама налази нека дужникова ствар има право да је садржи
све док његово доспело потраживање не буде исплаћено. Поверилац потраживања које
није доспело има право задржавања само у случају кад је дужник постао неспособан за
плаћање (чл. 286).
ШТА СЕ НЕ МОЖЕ ЗАДРЖАТИ? Не може се задржати свака дужникова ствар. Ствар
која је изашла из његове државине против његове воље или је дата повериоцу на чување
или послугу, поверилац не може задржавати, већ је мора вратити дужнику, ако он то
захтева. Осим тога, не могу се задржати: пуномоћје добијено од дужника или друге
његове исправе, легитимације, преписке и сличне ствари, као и друге ствари које се не
могу изложити продаји (чл. 287). Чак и кад су у питању ствари чије је задржавање могуће,
поверилац их мора вратити дужнику пре испуњења обавезе, ако му овај да одговарајуће
осигурање његовог потраживања (чл. 288). Поверилац се из вредности задржане ствари
може намирити на исти начин као и из ствари коју има у залози. Пре него што приступи
наплати дужан је да о својој намери благовремено обавести дужника (чл. 289). Циљ
обавештења је да се дужнику пружи прилика да своју обавезу испуни и тако спречи
продају ствари.
ГАШЕЊЕ ОБЛИГАЦИОНИХ ОДНОСА
Сваки облигациони однос је срачунат на то да задовољи неки повериочев интерес.
Међутим, тај циљ се увек не постиже, а облигациони однос се, ипак, гаси. С обзиром на
то, сви начини гашења облигационих односа могу се сврстати у две групе:
1. Гашење услед намирења повериоца:
а. Испуњење
б. Депоновање дуговане ствари
в. Продаја дуговане ствари.
2. Гашење без намирења повериоца
а. Компензација (пребијање);
б. Опроштај;
в. Новација (пренов)
г. Конфузија (сједињење);
д. Немогућност испуњења обавезе;
ђ. Протек времена и отказ;
е. Смрт
1. ИСПУЊЕЊЕ ИЛИ ИСПЛАТА
Облигациони однос гаси се нормално испуњењем. Под испуњењем треба разумети
извршење дуговане чинидбе. Тиме се потпуно задовољава интерес повериоца који је био
циљ облигационог односа, а дужник се, уједно, ослобађа обавезе. Садржина испуњења
зависи од онога што се дугује.
1. ЛИЦЕ КОЈЕ ВРШИ ИСПЛАТУ (ИСПЛАТИЛАЦ): Пре свих, исплатилац може бити
дужник, јер је он и дужан и овлашћен да своју обавезу испуни. Пошто исплата значи
располагање имовином, захтева се његова пословна способност. Деси ли се да исплату
изврши дужник који нема пословну способност, његов старалац има право да је оспорава
и да захтева повраћај. Ипак, и пословно неспособан дужник може, изузетно, платити свој
дуг: под условом да он несумњиво постоји и да је доспео за исплату. Таква исплата се,
међутим, може оспоравати ако је реч о застарелом дугу или о дугу који потиче из игре или
опкладе (чл. 297).
Према ЗОО, обавезу, по правилу, може испунити свако лице. Само кад су у питању
обавезе intuitu personae, мора их испунити сам дужник. Лица која имају правни интерес да
обавеза буде испуњена, попут јемца, заложног повериоца или противника побијања, могу
извршити исплату чак и кад се дужник томе противи. Али, ЗОО допушта повериоцу да,
упркос дужниковом противљењу, може примити исплату и од трећег незаинтересованог
лица, сем ако дужник не понуди да одмах сам испуни своју обавезу (чл. 296). Али, ако
обавезу испуни неко трећи, уз сагласност дужника или са његовим знањем, дужник
одговара за њега као за свог помоћника у испуњењу. Он ће сносити и трошкове исплате,
уколико их није проузроковао поверилац (чл. 298). Дужник једино не одговара за трећег
који врши исплату дуга без његовог знања, односно сагласности. Тада ће повериоцу само
то треће лице одговарати, по правилима о вануговорној одговорности.
ИСПЛАТА СА СУБРОГАЦИЈОМ: Кад треће лице испуни обавезу, она је дефинитивно
угашена према повериоцу, али дужник не мора бити ослобођен обавезе. Треће лице може
заузети место исплаћеног повериоца, тако да дужник дугује њему оно што је дотле
дуговао повериоцу - исплата са суброгацијом.
Врсте суброгације:
1. Законска је прописана у корист лица које има неки правни интерес да обавеза буде
испуњена (нпр. јемац или залогодавац). Чим такво лице плати туђи дуг, на њега, по сили
закона, прелази повериочево потраживање са свим споредним правима (чл. 300);
2. Вољна настаје на основу уговора између исплатиоца и повериоца, којим се одређује да
ће испуњено потраживање прећи на исплатиоца са свим или само са неким споредним
правима. Исплатилац може такав уговор закључити и са дужником, и то пре испуњења. У
сваком случају, до суброгације долази у часу исплате (чл. 299).
Исплата са суброгацијом има двоструко дејство: дужник се ослобађа обавезе према
повериоцу, а исплатилац преузима повериочева права према дужнику. Са повериоца на
исплатиоца прелазе и споредна права којима је испуњење потраживања осигурано.
Претпоставка је да је повериочево потраживање у целини угашено. Ако је оно исплаћено
делимично, споредна права која осигуравају његово испуњење прелазе на исплатиоца
само уколико нису потребна за испуњење остатка повериочевог потраживања. Али,
поверилац и испунилац могу уговорити да ће осигурање користити сразмерно својим
потраживањима или да ће исплатилац имати право првенства наплате (чл. 301).
Поверилац је дужан да исплатиоцу преда средства којима се потраживање доказује или
осигурава. Међутим, он није дужан да му преда и ствар коју је примио у залогу од
дужника или неког трећег, осим ако залогодавац на то не пристане. Али, обавезан је да
ствар држи и да је чува за рачун исплатиоца (чл. 302). С друге стране, поверилац не
одговара исплатиоцу за постојање и наплативост потраживања у време исплате, али ако је
примио исплату привидног дуга, биће обавезан на повраћај по правилима стицању без
основа (чл. 304). Исплатилац на кога је прешло потраживање може захтевати од дужника
највише онолико колико је за њега исплатио повериоцу (чл. 303). Ако је обавеза
дужникова испуњена само делимично, дужник, после исплате, има два повериоца, којима
дугује одвојено.
2. ЛИЦЕ КОМЕ СЕ ВРШИ ИСПЛАТА: Дуг се мора исплатити, по правилу, повериоцу
или његовом заступнику. Исплата неком трећем не доводи до гашења потраживања.
Међутим, и поверилац мора бити пословно способан. Само изузетно, дозвољава се
исплата и пословно неспособном повериоцу: уколико је то за њега било корисно или
уколико се предмет исплате још налази код њега (чл. 306). Постојање ових услова треба да
докаже дужник.
Поред повериоца, дуг се може исплатити и трећем лицу, у следећим случајевима:
1. Кад су дужник и поверилац тако уговорили;
2. Ако је тако одређено законом;
3. Ако је тако одређено судском одлуком;
4. Ако је тако одредио сам поверилац (асигнација);
5. Кад је треће лице цедент, а дужник не зна за цесију;
6. Ако је поверилац накнадно одобрио исплату трећем или се њоме окористио (чл. 305).
Место исплате: Место одређује закон или правни посао који закључују дужник и
поверилац. Једнострано одређивање места исплате пуноважно је само уколико на њега
пристане и друга страна. Осим тога, оно се може још одредити по сврси посла, природи
обавезе или осталим околностима (нпр. обавезе које се односе на непокретности
испуњавају се у месту у коме се налазе). Ако место исплате није ни одређено ни одредиво,
исплата се врши у месту у коме је дужник у време настанка обавезе имао своје седиште,
односно пребивалиште/боравиште (чл. 319). Новчане обавезе се, међутим, испуњавају у
месту седишта, односно пребивалишта/боравишта повериоца. Ако је поверилац после
настанка обавезе променио своје седиште, односно пребивалиште, па су се услед тога
повећали трошкови испуњења, то повећање пада на његов терет (чл. 320).
Време исплате: Под овим појмом треба разумети тренутак од којег поверилац може
захтевати испуњење обавезе, односно тренутак од којег дужник може тражити од
повериоца да исплату прими. Време може бити одређено апсолутно или релативно.
Апсолутно је одређено кад је фиксирано календарски, а релативно кад се везује за неки
неизвесни догађај. Време исплате може бити одређено уговором, законом или
једностраном изјавом воље дужника/повериоца. Ако је одређивање остављено на вољу
једне од страна, па овлашћеник то не учини ни после опомене, друга страна може
захтевати од суда да одреди разуман рок за испуњење (чл. 317). Осим тога, рок испуњења
се може одредити и с обзиром на сврху посла, природу обавезе и остале околности.
Кад је рок одређен, пре њега нити поверилац може захтевати исплату, нити је дужник
може понудити. Закон, међутим, допушта и изузетке.
Дужник има право да обавезу испуни и пре рока ако је рок уговорен искључиво у
његовом интересу, под условом да о својој намери обавести повериоца и да пази да то не
буде у невреме. У том случају он, по правилу, нема право на тзв. међуинтерес, тј. на
одбитак користи које има поверилац јер му је дуг раније исплаћен. Али, поверилац може
примити исплату пре рока и у осталим случајевима и задржати право на надокнаду штете,
ако о томе без одлагања обавести дужника (чл. 315).
И поверилац има право да захтева испуњење пре рока у три случаја:
1. Кад му дужник није дао обећано осигурање;
2. Кад, на захтев повериоца, дужник није допунио осигурање смањено без
повериочеве кривице;
3. Кад је рок уговорен искључиво у повериочевом интересу (чл. 316).
За време исплате новчаних обавеза важе још извесна допунска правила. Ако се плаћање
врши преко банке или друге организације код које се води рачун повериоца, сматра се, ако
другачије није уговорено, да је дуг измирен кад банци, односно одговарајућој
организацији стигне новчана дознака у корист повериоца или вирман дужникове банке,
односно организације да одобри рачуну повериоца износ означен у вирману. Кад је
уговорено плаћање преко поште, сматра се да је дужник измирио своју обавезу уплатом
дужног износа пошти, а ако овакав начин плаћања није уговорен, дуг је измирен кад
поверилац прими новчану дознаку.
Предмет исплате: Предмет исплате може бити само она чинидба коју дужник дугује.
Мимо ње, поверилац не може захтевати ниједну другу, нити дужник може другу
испунити, осим ако је реч о факултативној обавези. Стога, ако дужник преда као исплату
неку ствар коју не дугује, поверилац, ако је био у заблуди, има право да је врати дужнику
и да од њега захтева дуговану ствар (чл. 307). Ако се дугује предаја ствари одређене по
роду, мора се дати ствар средњег квалитета, али ако је дужнику позната њихова намена,
обавезан је да да ствар одговарајућег квалитета (чл. 311).
Дужник је обавезан да дуг исплати одједном, а не у деловима. Али, у три случаја ће
поверилац бити дужан да прими делимичну исплату:
1. Кад природа обавезе тако налаже;
2. Кад је то уговорено;
3. Кад му се нуди исплата новчаног дуга, а нема посебан интерес да одбије (чл. 310).
Дужник и поверилац могу се накнадно споразумети да се уместо првобитне чинидбе
изврши нека друга, те да се тако обавеза угаси (нпр. да се уместо дуговане новчане суме
да ствар одговарајуће вредности) - замена испуњења (datio in solu)tu)m)). Пошто до ње
долази на основу уговора, потребна је и њихова пословна способност. Пристанак
повериоца на замену је, по правилу, дефинитиван и он нема право да после тога захтева
раније дуговану чинидбу.
ЗОО стоји на становишту да је замена испуњења теретан правни посао и да дужник
одговара за материјалне и правне недостатке ствари дате уместо онога што је првобитно
дуговао. Али, повериоцу се признаје право да, уместо захтева по овом основу, тражи од
дужника да му испуни првобитно потраживање и да му надокнади штету. Једино од
јемаца не може више захтевати намирење првобитног потраживања, јер су они
обавештени да је дуг измирен сурогатом (чл. 308). Од замене испуњења треба разликовати
давање ради испуњења (datio solvendi causa), које постоји кад дужник преда повериоцу
неку своју ствар или му уступи своје потраживање у циљу да поверилац ствар прода,
односно потраживање наплати, па да се из оног што добије намири за своје потраживање
од дужника, а евентуални вишак да му врати. Самим давањем ради испуњења, обавеза се
не гаси, већ тек пошто се поверилац намири (чл. 309).
Урачунавање (импутација) исплате: Дешава се да поверилац има више једнородних
потраживања од истог дужника, а оно што дужник плати није довољно да се она сва
подмире. Тада, настаје проблем урачунавања или импутације исплате, те се поставља се
питање која се обавеза сматра исплаћеном. Валидан је, најпре, споразум између дужника и
повериоца. Ако таквог споразума нема, меродавно је оно што је одредио дужник, пре или
приликом исплате.
Уколико не постоји ни споразум ни једнострана изјава дужника, законодавац прописује
следећа правила урачунавања:
1. Тражбине се намирују најпре по редоследу њихове доспелости;
2. Ако је више тражбина доспело истовремено, прво се намирују оне које су
најмање обезбеђене, а кад су све обезбеђене једнако, прво се намирују оне које су
дужнику на највећем терету;
3. Ако су обавезе у свему томе једнаке, намирују се редом како су настале, а ако су
настале истовремено, оно што је дато на име испуњења распоређује се на све
обавезе сразмерно величини њихових износа;
4. Ако се поред главнице дугују и камате и трошкови, урачунавање се врши тако
што се прво отплаћују трошкови, затим камате, па главница (чл. 312, 313).
ДОКАЗИВАЊЕ ИСПЛАТЕ:
Свако ко испуни обавезу (потпуно или делимично) има право да захтева да му поверилац,
о свом трошку, изда о томе признаницу, која има значај простог доказа. Ако поверилац
одбије да то учини, дужник може депоновати код суда предмет своје обавезе (чл. 322).
Међутим, ако се уплата врши преко банке или поште, признаницу може тражити само онај
ко за то има оправдани разлог, пошто он и иначе има писани траг о својој уплати.
Ако се изда признаница о томе да је у целости плаћена главница, а није учињена никаква
ограда, онда из тога настаје оборива претпоставка да су плаћене и камате, судски
трошкови и сви други трошкови у вези са исплатом. Исто тако, у случају повремених
давања (нпр. плаћање комуналних услуга), дужник који има признаницу да је платио
доцније доспело потраживање, користи се оборивом законском претпоставком да је
платио и све оно што је томе претходило (чл. 321).
Исплата се може доказивати и обвезницом коју је дужник издао повериоцу. Кад потпуно
испуни своју обавезу, дужник може, поред признанице, захтевати повраћај обвезнице. Ако
поверилац не може да је врати, мора, на захтев дужника, да му изда јавно оверену исправу
да је обавеза престала. За дужника коме је враћена обвезница важи претпоставка да је
обавезу потпуно испунио, те поверилац није дужан да је врати дужнику, ако је обавезу
испунио само делимично. Али, дужник има право да захтева да се делимично испуњење
упише на обвезници (чл. 323).
ДЕПОНОВАЊЕ ДУГОВАНЕ СТВАРИ
Дужник чија се обавеза састоји у предаји неке ствари, укључујући и новац, има могућност
да се обавезе ослободи и полагањем те ствари код суда. То право имају и трећа лица која
су правно заинтересована да обавеза буде испуњена (чл. 327). Ова могућност није
правило, већ изузетак, те се депоновање може извршити само у следећим случајевима:
1. Кад је поверилац у доцњи са пријемом испуњења;
2. Кад је поверилац непознат;
3. Кад је неизвесно ко је поверилац (нпр. зато што више лица тврде да је свако од
њих поверилац);
4. Кад је непознато повериочево место боравка;
5. Кад је поверилац пословно неспособан, а нема законског заступника.
За депоновање је довољно да постоји макар један од ових разлога, али су потребна и два
општа услова, која се тичу ствари која се депонује и суда код кога се депоновање врши.
Депоновати се могу само ствари које су за то подесне. То су мртве и покретне ствари које
не заузимају велики простор и које се могу лако чувати (нпр. новац, драгоцености и сл.).
Ако се дугује предаја ствари која није подесна за чување у судском депозиту, дужник
може захтевати од суда да одреди лице коме ће предати ствар да је чува о трошку и за
рачун повериоца (чл. 329). Депоновање се може извршити само код стварно надлежног
суда у месту исплате, осим ако разлози економичности или природа посла изискују да се
полагање изврши у месту где се ствар налази.
И сваки други стварно надлежан суд мора примити ствар у депозит, али је дужник
обавезан да исплати накнаду повериоцу, ако је он депоновањем код другог суда претрпео
штету (чл. 328).
Ако дужник зна ко му је поверилац и где је место његовог боравка, треба да га обавести о
извршеном депоновању, односно о предаји ствари на чување (чл. 327, ст. 3). Депоновањем
дуговане ствари, дужник се ослобађа обавезе, од часа кад је депоновање извршено. Ако је
био у доцњи, она престаје, а престаје и тећи камата. Осим тога, ризик случајне пропасти
или оштећења ствари прелази на повериоца (чл. 331). Поверилац сноси и трошкове
депоновања, ако они прелазе трошкове исплате које је дужник дужан да сноси (чл. 332).
Ипак, дужник може опозвати депоновање. Ако то учини, сматра се као да депоновања није
ни било, а његови садужници и јемци остају у обавези. О узимању ствари натраг треба да
обавести повериоца, уколико је он знао за депоновање. Али, дужник губи право да ствар
узме назад у три случаја: 1. Ако се изјавом суду одрекао тог права;
2. Ако је поверилац изјавио да узима положену ствар;
3. Ако је правоснажном одлуком утврђено да полагање
задовољава услове уредног испуњења (чл. 330, 331, ст. 5).
Суд може предати повериоцу положену ствар само под условима које је дужник одредио
(чл. 334). Ако дужник има право да захтева противчинидбу, накнаду штете због доцње или
накнаду трошкова депоновања, он може условити давање ствари повериоцу истовременим
намирењем овог свог права. Предајом ствари повериоцу не преноси се и право својине на
њој, јер је поверилац то право стекао већ у тренутку депоновања.
ПРОДАЈА ДУГОВАНЕ СТВАРИ
Дужник се може ослободити обавезе и продајом дуговане ствари, а добијени новчани
износ, по одбитку трошкова продаје, положити код суда. По правилу је реч о стварима
које припадају дужнику и на које је требало пренети право својине повериоцу. Међутим,
то могу бити и повериочеве ствари које је дужник имао само у државини (нпр. као
закупац).
Ипак, право на продају дуговане ствари, уместо депоновања, постоји само у два случаја:
1. Ако је ствар неподесна за чување, или
2. Ако су трошкови потребни за чување/одржавање ствари непримерени њеној вредности.
Продаја се врши јавним путем, у месту одређеном за исплату или неком другом месту, ако
је то у интересу повериоца. Али, ако ствар има текућу (тржишну) цену или ако је мале
вредности у поређењу са трошковима јавне продаје, дужник је може продати и сам.
Најзад, уколико је реч о таквој ствари која може брзо пропасти или се покварити, дужник
је обавезан продати је без одлагања на најпогоднији начин.
У сваком случају, обавезан је да, кад год је то могуће, обавести повериоца о намераваној
продаји, а по извршеној продаји, о добијеном износу и о полагању истог код суда (чл.
333). И лице коме је ствар дата на чување, зато што је неподесна за судски депозит, може
захтевати од суда да нареди продају ствари, ако му трошкови чувања не буду исплаћени у
разумном року. У том случају, најпре се од износа добијеног продајом одбијају трошкови
продаје и трошкови чувања, а остатак се полаже код суда за повериоца (чл. 335).
2. КОМПЕНЗАЦИЈА ИЛИ ПРЕБИЈАЊЕ
Компензација представља гашење узајамних потраживања између два лица, која су
једно другоме и поверилац и дужник по различитим основима. Када дође до гашења
тих потраживања, компензација се више не може опозвати нити поништити. Ако су
пребијена потраживања исте висине, оба се гасе. Ако су различите вредности, мање се
потраживање гаси, док се веће смањује за износ мањег. Заједно са пребијеним
потраживањем гасе се и споредна права. Пребијање не може бити на штету трећих лица
која су стекла право плодоуживања или залоге на једној од тражбина.
У нашем праву се може пребити застарело потраживање и не захтева се ликвидност!!!
У нашем праву постоје три начина компензације:
1. Законска;
2. Уговорна;
3. Судска.
1. ЗАКОНСКА КОМПЕНЗАЦИЈА
Законодавац прописује услове под којима може да дође до компензације, али пуким
стицањем тих услова не долази до пребијања, већ је потребно да једна страна другој да
компензациону изјаву. Компензациона изјава је једнострана изјава воље којом страна која
је даје врши преображајно право. То лице се назива компензант, док се адресат назива
компензат.Она производи правно дејство од часа кад је компензат прими и то
ретроактивно - једном кад је изјава дата, сматра се да је до пребијања дошло у оном
тренутку кад су испуњени законски услови.Ако између компензанта и компензата постоји
више потраживања која се могу угасити пребијањем, компензант треба да назначи која
жели да пребије. Ако он то не учини, пребијање се врши по правилима која важе за
урачунавање испуњења (чл. 343).
Услови: А) ПОЗИТИВНЕ: УЗАЈАМНОСТ; ИСТОРОДНОСТ;ДОСПЕЛОСТ
Б) НЕГАТИВНЕ: НИЈЕ ИСКЉУЧЕНО ВОЉОМ СТРАНА;НИЈЕ
ИСКЉУЧЕНО ЗАКОНОМ
1. Узајамност - потребно је да су два лица једно другоме и поверилац и дужник, по
различитим основима. Поред ове, најуже схваћене, узајамности, она постоји и у следећим
случајевима (чл. 338):
а. Цесус може према цесионару да истакне она своја потраживања која је, до обавештења
о извршеној цесији, могао да пребије цеденту;
б. Главни дужник се не може позвати на оно што поверилац дугује његовом јемцу, јер
између те две обавезе нема узајамности. Међутим, јемац може да изврши пребијање
дужникове обавезе према повериоцу са дужниковим потраживањем према повериоцу.
в. У случају кад је залогодавац дао своју ствар у залогу као обезбеђење за туђи дуг, па се
стекну услови да та обавеза престане пребијањем, он може ту своју ствар тражити назад.
То је могуће и онда када поверилац својом кривицом пропусти да изврши пребијање.
г. Ако један од солидарних дужника изврши компензацију са повериоцем, потраживање се
гаси и остаје само регресни однос међу самим дужницима. Међутим, треба напоменути да
један солидарни дужник може да истакне потраживање неког свог садужника према
повериоцу, али само до висине удела тог садужника у солидарном дуговању (чл. 415)
д. Аналогно томе, код активних солидарних облигација, дужник може свој дуг према
једном солидарном повериоцу да пребије са потраживањем које има према неком другом
солидарном повериоцу, до висине удела тог другог солидарног повериоца у солидарном
потраживању.
2. Истородност/Једнородност - потраживања морају да буду истородна, пошто
компензација замењује два испуњења. Потребно је да оба потраживања гласе на новац или
на неке друге заменљиве ствари истог рода и квалитета (чл. 337). Долази у обзир и
пребијање новчаних облигација које гласе на различите валуте;
3. Доспелост - опште је правило да се не могу пребијати потраживања која нису доспела,
будући да се не може захтевати ни испуњење таквог потраживања. Не могу се пребијати
ни будућа потраживања. У погледу условних потраживања, компензација је могућа све
док не наступи раскидни услов, односно ако још није наступио одложни услов. Сва
потраживања према дужнику који је пао у стечај сматрају се доспелим од часа падања у
стечај. Дуг се не може пребити са застарелим потраживањем. Изузетно, компензација ће
бити могућа ако дуг није био застарео у време кад су се стекли законски услови за њу;
4. Компензабилност - потраживање је компензабилно ако је подобно да престане путем
компензације. Стране могу саме уговорити забрану пребијања, али и законодавац
изричито наводи случајеве где је компензација искључена (чл. 341). Не може престати
пребијањем: а. Потраживање које се не може запленити (не може бити предмет
принудног извршења);
б. Потраживање ствари или вредности ствари које су дужнику биле дате на
чување или на посуду, или које је дужник бесправно узео или задржао;
в. Потраживање настало намерним проузроковањем штете (без обзира на то
да ли је штета имовинска или неимовинска);
г. Потраживање накнаде штете причињене оштећењем здравља или
проузроковањем смрти (без обзира на то да ли је штета имовинска или
неимовинска);
д. Потраживање које проистиче из законске обавезе издржавања
2. УГОВОРНА КОМПЕНЗАЦИЈА
Уговорна компензација претпоставља споразум заинтересованих страна да пребију своја
узајамна потраживања (pactum) de compensando). У овом случају, захтева се само
узајамност. Наравно, уговор о компензацији мора бити у складу са принудним прописима,
јавним поретком и добрим обичајима.
3. СУДСКА КОМПЕНЗАЦИЈА
Судска компензација наступа када тужени у парници, не оспоравајући да постоји
тужиочево потраживање, истакне да и он има према тужиоцу неко потраживање, те
приговором или противтужбом захтева да суд својом одлуком:
1. Утврди постојање потраживања туженог,
2. Изврши пребијање неспорног тужиочевог потраживања и утврђеног
потраживања туженог
3. Одбије, у том случају, тужбени захтев.
У оним правним системима где до компензације долази аутоматски када се стекну услови
за њу, судска одлука о томе има само декларативно дејство. Што се нашег права тиче, у
теорији су се јавила два схватања:
1. Компензациона изјава, и када је дата пред судом, има материјалноправно дејство
и изазива законску компензацију;
2. Компензациона изјава дата пред судом представља парничну радњу, те до
компензације долази тек на основу судске одлуке - она има конститутивно дејство.
Ово схватање је у складу са правилима нашег парничног поступка.
3. ОПРОШТАЈ ДУГА
Поверилац може и да се одрекне свог потраживања, те тако угаси облигациони однос.
Међутим, док је за одрицање од стварних права довољна једнострана изјава њиховог
имаоца, опроштај дуга може уследити само на основу постигнуте сагласности дужника и
повериоца, тј. закључењем уговора о опроштају. За њега НИЈЕ ПОТРЕБНА НАРОЧИТА
ФОРМА, чак ни када је посао из којег је обавеза настала формалан (чл. 344, ст. 2).
Опроштај дуга може учинити само онај поверилац који је у стању да слободно и
пуноважно располаже својим потраживањем. Уколико је овај услов испуњен и уколико се
дужник сагласи са опроштајем, тражбина се гаси у целости. Опроштај не може бити на
штету стечених права трећег лица. За њих, опроштај остаје без дејства
Опроштај може бити дат и условно, када се дуг гаси тек са наступањем услова. С друге
стране, постоји и општи опроштај, којим се гасе сва повериочева потраживања према
дужнику, изузев оних за која није знао да постоје, у часу кад је опроштај учинио (чл. 347).
Опроштај дуга једном солидарном дужнику доводи, по правилу, до гашења тражбине једино
према њему лично, док се обавеза осталих само смањује сразмерно том његовом делу. Али,
ако је опроштај учињен in rem), гаси се обавеза свих солидарних дужника (чл. 416). Опроштај
дуга јемцу не ослобађа главног дужника, док опроштај главном дужнику ослобађа јемца.
Када има више јемаца па поверилац ослободи једног од њих, остали остају у обавези, али се
њихова обавеза смањује за део који отпада на ослобођеног јемца.
Оно што се постиже опроштајем може се постићи и негативним признањем, кад поверилац
призна да дуг не постоји или да не постоји облигациони однос из којег би дуг могао
исходити. Могућ је и опроштај са слабијим дејством, у виду установе pactu)m) de non petendo.
Он постоји у случају кад поверилац једнострано обећа дужнику да неће од њега тражити
наплату потраживања. Ако је обећање дато за одређено време, оно представља продужење
рока плаћања, а ако је за неодређено, такво стање је блиско опроштају. Ипак, за разлику од
опроштаја, pactu)m) de non petendo не укида повериочева споредна права нити право на
пребијање. Ова законска забрана је уведена у корист повериоца, те се они не могу наћи у
позицији компензата, али могу, ако желе, да сами иницирају компензацију. У старијим
правима, па и у Скици, захтевало се и да потраживања буду ликвидна - неспорна и одређена
по садржини и износу. Ликвидност није услов у модерним правним системима.
4. ПРЕНОВ ИЛИ НОВАЦИЈА
Новација се састоји у споразуму дужника и повериоца да свој облигациони однос угасе
и замене га новим. То је правни институт који потиче још из римског права, где је имао
велики значај. Наиме, римски правници нису знали за могућност промене субјеката
облигационог односа без промене његове садржине. Да би се постигао такав циљ, између
заинтересованих лица засниван је нов облигациони однос са новом садржином. Потребе за
новацијом данас више нису тако велике, али она ипак постоји као општепризнат начин
гашења облигација. Примењује се нарочито у случају када стране неки нејасан или
неизвестан однос желе да замене новим или кад се, нпр. апстрактном и доспелом дугу жели
продужити рок важења.
УСЛОВИ НОВАЦИЈЕ
1. Да постоји намера страна да изврше новацију (animus novandi) - у супротном, ранија
обавеза не престаје, већ постоји и даље, поред нове (чл. 340). Намера се не претпоставља, већ
мора бити недвосмислено изражена. Наравно, лица која врше новацију морају поседовати и
пословну способност. Нема новације у случају кад поверилац прими од дужника потписану
меницу или чек на име постојећег дуга, осим ако је другачије уговорено (чл. 348, ст. 3);
2. Да постоји стари облигациони однос - уколико њега нема или је ништав, новација остаје
без дејства, Али, кад је ранија обавеза била само рушљива, новација је пуноважна ако је
дужник знао за недостатак обавезе (чл. 351). Новација може бити извршена баш зато да би се
дужник одрекао приговора рушљивости. Стара тражбина може бити и неутужива (нпр.
застарела);
3. Да се заснива нови облигациони однос - он долази на место старог и зато су они један
другоме условљени. Стога, ако нови облигациони однос није заснован или је ништав, стари
остаје. Ако је стари ништав, ништав ће бити и нови. Новација, дакле, не изискује
предузимање два засебна и наизменична правна акта - и гашење старог и стварање новог
облигационог односа су резултат једног јединог чина;
4. Да постоји разлика између старог и новог облигационог односа - потребно је да се
разликују према предмету или према основу обавезе. Промена правног основа постоји, нпр. у
случају кад се стране споразумеју да ће дужник новац који је дотле дуговао као накнаду за
проузроковану штету, дуговати убудуће као обавезу из уговора о зајму. Новација путем
замене предмета обавезе постоји кад се стране договоре да дужник, уместо чинидбе коју је
дотле дуговао, дугује убудуће неку другу. Разуме се, могуће је да се новација изврши
променом и предмета и основа обавезе.
НЕМА НОВАЦИЈЕ ако се споразумом повериоца и дужника мења одредба о року, о месту
или начину испуњења, ако се накнадно уговара камата, уговорна казна или друго осигурање,
ако се уговара давање нове исправе о дугу и сл. (чл. 348, ст. 2).
ДЕЈСТВО НОВАЦИЈЕ:
Новација доводи до гашења једног облигационог односа и његове замене другим. Са
ранијом обавезом престаје и залога и јемство ако их је било, изузев ако је са јемцем или
залогодавцем другачије уговорено. То исто важи и за остала споредна права која су била
везана за ранију обавезу (чл. 350).
Од тренутка новације, међусобни положај страна одређује се према новом облигационом
односу. Приговори против старог не могу се истицати и против новог односа. Ако је дужник
био у доцњи, није у доцњи и са новом обавезом. За нову обавезу тече и нови рок
застарелости (чл. 393). Деси ли се, међутим, да уговор о новацији буде поништен, сматраће
се да га није ни било и да ранија обавеза није престала постојати (чл. 352).
5. СЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ КОНФУЗИЈА
Ако се тражбина и дуг стекну у истом лицу, тј. ако оно постане и дужник и поверилац исте
тражбине, настаје сједињење. Услед тога, облигациони однос се гаси. То је условљено самом
природом ствари, јер нико самом себи не може бити дужник ни поверилац. До сједињења
долази, најчешће, услед универзалне сукцесије. Међутим, могуће је и преко сингуларне (нпр.
уступањем тражбине дужнику). Осим тога, оно настаје и у случају спајања два правна лица,
која су била у односу дужника и повериоца, као и онда када се једно од њих припоји другоме.
Од сједињења треба разликовати случајеве стицаја више права или више обавеза у истом
лицу - неправо сједињење (нпр. кад један солидарни дужник наследи другог солидарног
дужника). Није реч о конфузији ни кад јемац постане поверилац, јер обавеза главног дужника
тиме не престаје (чл. 353, ст. 2). Али, ако дође до сједињења између главног дужника и јемца,
јемство престаје, пошто оно претпоставља и туђи дуг. Сједињење не постоји ни кад дужник
не стекне потраживање, него само право плодоуживања или право залоге у односу на њега.
ДЕЈСТВО СЈЕДИЊЕЊА
Сједињење, по правилу, доводи до коначног гашења облигационог односа. Тражбина је
угашена за сваког, па и за лица која имају интерес да она и даље постоји. Једино трећа лица
која у односу на тражбину имају право плодоуживања или залоге не могу бити оштећена
сједињењем. Али, сједињење не доводи до гашења обавезе уписане у јавне књиге, осим ако је
уписано и брисање (чл. 353, ст. 2). Такође, ЗОО прописује да потраживање из хартије од
вредности престаје кад она припадне издаваоцу, уколико посебним законом није другачије
одређено (чл. 253, ст. 2).
Гашење облигационог односа услед сједињења не мора бити дефинитивно у сваком
појединачном случају, већ може "оживети" ако се сједињење поништи (нпр. ако дужник
одбије да наследи повериочеву заоставштину или ако је уступање тражбине дужнику
учињено под раскидним условом, па он наступи).
Када престаје сједињењем обавеза уписана у јавној књизи?
6. НЕМОГУЋНОСТ ИСПУЊЕЊА ОБАВЕЗЕ
Обавеза престаје кад њено испуњење постане немогуће услед околности због којих дужник
не одговара, при чему је терет доказивања на њему (чл. 354). Ако у томе не успе, сматра се да
је немогућност скривио, па ће, уместо првобитне обавезе, дуговати накнаду штете. Ако су
предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак и кад све што дужник има
од таквих ствари пропадне услед околности за које он не одговара (genera non pereu)nt). Али,
ако се ствари одређене по роду имају узети из одређене масе, обавеза престаје кад пропадне
цела та маса (чл. 355).
Дужник одређене ствари, који је ослобођен своје обавезе услед немогућности испуњења,
дужан је уступити повериоцу право потраживања према трећем лицу које има на основу
настале немогућности (нпр. право накнаде штете). Ако је то право већ искористио, дугује оно
што је добио (чл. 356).
ЗАСТАРЕВАЊЕ ТРАЖБИНА
Могућност да се захтева испуњење тражбине временски је ограничена установом
застарелости. Услед застарелости, тражбина се обеснажује, јер постаје утужива само
условно: уколико тужени дужник не истакне приговор застарелости. Сматра се да је
застарелост у јавном интересу јер обезбеђује правну сигурност и правни мир.
Ако дужник плати дуг не знајући да је он застарео, нема право да захтева повраћај (чл. 367).
И кад од дужника буде тужбом захтевано да испуни застарелу обавезу, суд неће тужбу
одбацити, уколико се дужник не позове на застарелост, јер се суд не обазире на застарелост
по службеној дужности (чл. 360, ст. 3). С друге стране, дужник не може да се одрекне права
на истицање приговора застарелости пре него што застарелост наступи (чл. 356). Али, ако је
застарелост већ наступила, одрицање је могуће. Застаревају, начелно, сва потраживања, за
разлику од стварних права, која су незастарива. Са главним застаревају и споредна
потраживања (чл. 369).
ВРЕМЕ ПОТРЕБНО ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ: Застарелост наступа кад протекне законом
одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (чл. 360, ст. 2).
Застаревање почиње тећи првог дана после доспелости обавезе, осим ако законом за поједине
случајеве није нешто друго прописано. Обавезе које се састоје у пропуштању или трпљењу
почињу застаревати првог дана после дана кад је дужник поступио противно обавези (чл.
361). Свака застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (чл.
362). У време застарелости рачуна се и време које је протекло у корист дужникових
претходника (чл. 363). Законом одређено време застарелости не може се мењати правним
послом (чл. 364, ст. 1).
РОКОВИ ЗА ЗАСТАРЕЛОСТ
ЗОО предвиђа општи рок застарелости од 10 година. У њему застаревају сва потраживања,
уколико законом није одређен неки други рок.
1. У РОКУ ОД 10 ГОДИНА застаревају и сва потраживања која су утврђена правоснажном
судском одлуком или одлуком другог надлежног органа, или поравнањем пред судом или
другим надлежним органом, па и она за која закон иначе утврђује краћи рок застарелости.
Међутим, сва повремена потраживања која проистичу из таквих одлука или поравнања и
доспевају за убудуће, застаревају у року предвиђеном за застарелост повремених
потраживања (чл. 379). Осим тога, и потраживања по основу осигурања живота застаревају у
сваком случају за 10 година (чл. 380, ст. 2);
2. У РОКУ ОД 5 ГОДИНА застаревају потраживања уговарача осигурања, односно трећег
лица из уговора о осигурању живота (чл. 380, ст. 2);
3. У РОКУ ОД 3 ГОДИНЕ ЗАСТАРЕВАЈУ:
а. Повремена потраживања која доспевају годишње или у краћим размацима, рачунајући од
доспелости сваког појединог давања (чл. 372). Само право из којег проистичу застарева за 5
година од доспелости најстаријег неиспуњеног потраживања, после кога дужник није вршио
давања. Кад застари право из којег проистичу повремена потраживања, поверилац губи право
не само да захтева будућа давања, већ и она доспела пре застарелости. Доказ о исплати
последњег повременог давања ствара обориву претпоставку о исплати ранијих;
б. Међусобна потраживања правних лица из уговора о промету робе и услуга, као и
потраживања надокнаде за издатке учињене у вези са тим уговорима (чл. 374);
в. Потраживања надокнаде штете, рачунајући од кад је оштећеник сазнао за штету и за
идентитет оштећеника, с тим што у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од
кад је штета настала (чл. 376). Међутим, ако је штета проузрокована кривичним делом,
захтев за надокнаду застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења
(чл. 377);
г. Потраживање закупнине, било да је одређено да се плаћа повремено, било у укупном
износу; д. Потраживања осигураваоца из уговора о осигурању (чл. 380, ст. 3).
4. У РОКУ ОД ЈЕДНЕ ГОДИНЕ ЗАСТАРЕВАЈУ:
а. Потраживања надокнаде за испоручену електричну или топлотну енергију, плин, воду, за
димничарске услуге и за одржавање чистоће, кад је испорука, односно услуга извршена за
потребе домаћинства;
б. Потраживање радио-станице и радиотелевизијске станице за употребу радиопријемника и
телевизијског пријемника;
в. Потраживање поште и телефона за употребу телефона и поштанских преградака, као и
друга њихова потраживања која се наплаћују у тромесечним или краћим роковима;
г. Потраживање претплате за повремене публикације, рачунајући од истека времена за које је
публикација наручена (чл. 378).
Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено
за застарелост те обавезе (чл. 376. ст. 3).
ЗАСТОЈ ЗАСТАРЕВАЊА:Одређени разлози узрокују застој застаревања. Време које истекне
док они постоје не урачунава се у рок застарелости, а чим престану постојати, рок за
застарелост почиње, односно наставља да тече (чл. 384).
ЗАСТАРЕВАЊЕ НЕ ТЕЧЕ:
1. Између одређених лица због њихове блискости:
а. Између брачних или ванбрачних партнера;
б. Између родитеља и деце, док траје родитељско право;
в. Између штићеника и његовог стараоца, као и органа старатељства, за време трајања
старатељства и док не буду положени рачуни (чл. 381).
2. За време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата, у погледу
потраживања лица на војној дужности;
3. У погледу потраживања која имају лица запослена у туђем домаћинству од послодавца или
чланова његове породице који заједно са њим живе, све док запослење траје (чл. 382);
4. За време за које повериоцу није било могуће, због неотклоњивих препрека, да судским
путем захтева испуњење обавезе (чл. 383).
Застаревање тече и према малолетнику и другом пословно неспособном лицу, без обзира на
то да ли имају заступника, те се они у овом погледу изједначавају са пословно способним
лицима. Међутим, застарелост потраживања малолетника и другог пословно неспособног
лица без заступника не може наступити док не протекне две године од када су постала
потпуно пословно способна или од кад су добила заступника. Ако је за застарелост
потраживања, у оваквом случају, одређено време краће од две године, застаревање почиње
тећи од кад је поверилац постао пословно способан или од кад је добио заступника (чл. 385).
Исто тако, ни застарелост према лицу које се налази на одслужењу војног рока или на војној
вежби не може наступити док не протекну 3 месеца од одслужења (чл. 386). У овим
случајевима не долази до застоја застарелости, већ до застоја истека рока застарелости, код
којег рок застарелости тече, али застарелост не може да наступи док не протекне још једно
законом одређено време. Прекид застаревања
Застаревање које је почело да тече може бити прекинуто одређеним чињеницама. На првом
месту, застаревање се прекида када дужник призна дуг, давањем отплате, плаћањем камате
или давањем повериоцу нечег ради осигурања потраживања (чл. 387). Прекид наступа и
подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника, пред
судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, осигурања или остварења
потраживања (чл. 388). Али, ако поверилац одустане од тужбе или друге радње, сматра се да
прекид није наступио. Прекид не настаје ни у случају кад повериочева тужба или захтев буде
одбачен или одбијен, или ако издејствована или предузета мера извршења или осигурања
тражбине буде поништена (чл. 389). Међутим, ако је тужба против дужника одбачена због
ненадлежности суда или због неког другог разлога који се не тиче суштине ствари, па
поверилац подигне поново тужбу у року од 3 месеца од дана правоснажности одлуке о
одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Исто то важи и за
позивање у правну заштиту, за истицање пребијања у спору, као и у случају кад је суд или
други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном
поступку (чл. 390). За прекид застаревања није довољно да поверилац позове дужника да
обавезу испуни (чл. 391).
После прекида, застаревање почиње тећи изнова и то од тренутка признања дуга, односно од
дана кад је спор окончан на било који начин (чл. 392). Уколико је прекид застаревања настао
пријавом потраживања у стечајном поступку, застаревање почиње тећи изнова од дана
окончања овог поступка. Исто важи и кад је прекид настао захтевом за принудно извршење
или осигурање тражбине. Ако је прекид настао признањем дуга, а поверилац и дужник су се
споразумели да изврше новацију, ново потраживање застарева за време које је одређено за
његову застарелост (чл. 393).
ПОСЛЕДИЦЕ ЗАСТАРЕЛОСТИ: Застарелост не укида тражбину, већ једино њену
утуживост, и то само под условом да дужник истакне приговор застарелости. Међутим,
поверилац може да се користи и застарелим потраживањем на неки други начин:
1. Он може њиме пребити дужниково потраживање, ако још није било застарело у часу кад су
се стекли услови за пребијање (чл. 339);
2. И поверилац застарелог потраживања може истаћи приговор неиспуњеног уговора;
3. Поверилац потраживања надокнаде штете може после застарелости захтевати од
одговорног лица да му уступи оно што је добио услед штетне радње, по правилима о
неоснованом обогаћењу (чл. 209);
4. Поверилац застарелог потраживања које је осигурано залогом или хипотеком може се
намирити из оптерећене ствари, ако је држи у рукама или ако је његово право уписано у
јавној књизи (чл. 368).
ПРЕКЛУЗИЈА
Од застарелости треба разликовати преклузију. Преклузија представља губитак неког
субјективног права услед протека одређеног рока. Реч је о праву на тужбу или на неку другу
правну радњу која је потребна да би се одређено субјективно право могло употребити (нпр.
продавац не одговара за скривене недостатке о којима није обавештен у року од 8 дана од
дана њиховог откривања). Протеком преклузивног рока, право се гаси. Одређује их закон или
суд, а могу бити одређени и правним послом. Код преклузивних рокова нема ни обуставе ни
прекида, а суд о њима води рачуна и по службеној дужности.
ПРОМЕНА СУБЈЕКАТА У ОБЛИГАЦИОНОМ ОДНОСУ
Институт уступања потраживања настао је из друштвене потребе да се облигација стави у
промет, да би могла да се експлоатише као имовинска вредност. Ови институти ангажују три
имовине: имовину повериоца, имовину дужника у постојећој облигацији и имовину неког
трећег лица. Код нас је прихваћена модерна идеја да у једном облигационом односу може
да се промени субјекат (поверилац или дужник), а да облигациони однос задржи свој
идентитет. Субјекти, дакле, не одређују идентитет облигационог односа, он је одређен
искључиво својим предметом и основом.
У српском праву, промена како дужника, тако и повериоца може да се постигне:
1. Универзалном сукцесијом;
2. Уступањем уговора.
У специфичне институте којима се остварује само промена повериоца спадају:
1. Уступање потраживања уговором (цесија);
2. Посебни случајеви уговорног уступања потраживања:
а. цесија уместо испуњења,
б. цесија ради наплаћивања, случајеви фидуцијарног уступања (pactum fiduciae)
в. цесија ради обезбеђења;
г. уступање потраживања из хартија од вредности на име; д. бланко цесија.
3. Цесија по сили закона (персонална суброгација);
4. Цесија одлуком суда.
Што се тиче промене дужника у облигационом односу, српско право ту предвиђа:
1. Преузимање дуга;
2. Приступање дугу;
3. Преузимање испуњења.
1. УСТУПАЊЕ УГОВОРА
Некада законодавац изричито прописује уступање уговора по сили закона (нпр. у случају
смрти закупца или закуподавца, закуп се наставља са његовим наследницима ако није
друкчије уговорено - чл. 599). Међутим, кад се говори о овом институту, мисли се на
уступање уговора уговором.
Замислите да сте закључили уговор о закупу стана са закуподавцем у једном делу града. Али,
вама тај део града више не одговара, селите се у други део града, али ето долази ваша млађа
сестра да студира, и њој одговара тај стан; и онда ви желите да вашој сестри уступите тај
уговор о закупу. Односно, да она уместо вас ступи у позицију закупца. Овде је битно да
уочимо да постоје З правна посла и да су нам ангажоване имовине З лица. Имамо уступиоца
(у конкретном случају ви), имамо другу страну (то је закуподавац), и имамо пријемника( то је
ваша сестра).
Наиме, свака страна у двострано обавезном уговору може, ако на то пристане друга страна,
да уступи уговор неком трећем лицу, које тиме постаје носилац свих њених права и обавеза
из уступљеног уговора. У промету се налази уговорни статус, односно позиција уговорника.
Уговорна страна која жели да напусти уговор и да своју уговорну позицију уступи неком
другом назива се уступилац.
Уступиочев сауговорник из уговора који се уступа назива се, просто, друга страна.
Пријемник је треће лице, онај који ступа у уговор који је предмет уступања. Ова операција
подразумева три пуноважна правна посла:
1. Уговор који се уступа;
2. Уговор о уступању тог уговора;
3. Пристанак друге стране на уговор о уступању уговора.
Уговор о уступању уговора закључују уступилац и пријемник и он производи правно дејство
у оном часу када друга страна (уступиочев сауговорник из уговора који се уступа) пристане
на уступање. Тај пристанак је једнострани правни посао и мора бити дат у форми коју закон
тражи за пуноважност уступљеног уговора. Ако је друга страна дала свој пристанак унапред,
онда он произ. пр дејств. у тренутку кад је друга страна обавештена о извршеном уступању.
Уговор о уступању уговора може да се закључи у слободној форми. То је један правни
посао располагања, а не обвезивања. Такав уговор има транслативно дејство и из њега не
настају никакве обавезе. Сва споредна права која су дотле постојала опстају. Изузетак су
јемства и залоге које су дала трећа лица, осим ако јемци/залогодавци изричито не пристану
да одговарају за новог дужника. Која два правна посла од ова три морају бити у истој форми?
-Уговор који се уступа и пристанак друге стране на уступање уговора. Пристанак мора бити
дат у истој форми као и уговор који се уступа (важи паралелизам форми)
Уступилац гарантује пријемнику само да је уступљени уговор пуноважан. Он не јемчи ни
пријемнику, нити другој страни да ће један, односно други бити савесни и извршавати своје
уговорне обавезе. На такву гаранцију, уступилац мора посебно да се обавеже.
ПРИГОВОРИ: Друга страна може пријемнику да истакне све приговоре из уступљеног
уговора (нпр. приговор застарелости, приговор неиспуњеног уговора, итд.). Може му истаћи
и своје личне приговоре из својих других односа са њим (нпр. приговор компензације, ако
друга страна има неко своје потраживање) и оне објективне приговоре који се односе на
уступљени уговор. Међутим, не може му истаћи личне приговоре које има према уступиоцу
2. УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА УГОВОРОМ (ЦЕСИЈА)
Лица која учествују у цесији су:
1. Уступилац (цедент) – стари поверилац;
2. Пријемник (цесионар) – нови поверилац;
3. Дужник (цесус).
Имамо дужника и повериоца. Дужник нешто дугује повериоцу, односно поверилац има
потраживање према дужнику.
Даље, поверилац са пријемником, односно са цесионаром закључи уговор о цесији. Онда нам
стари поверилац (уступилац, цедент) испада из игре, и дужник дугује само новом повериоцу.
ПРЕДМЕТ ЦЕСИЈЕ: Предмет уступања је потраживање, а не цео уговорни статус.
Уступљено потраживање ни не мора да потиче из уговора, долазе у обзир сви извори
облигационих односа. Предмет уступања може да буде и будућа одређена или одредива
тражбина, као и она тражбена која је стављена под неки услов. Такође, предмет уступања
може бити и само део потраживања.
ШТА НЕ МОЖЕ БИТИ ПРЕДМЕТ ЦЕСИЈЕ?
-први изузетак је када су поверилац и дужник уговорили да потраживање повериоца не може
да буде предмет уступања. Они могу да уговоре да је било какво уступање забрањено, а могу
да уговоре и да је уступање само одређеној особи забрањено; или да је уступање дозвољено
само ако дужник да сагласност. То је у домену аутономије воље.
-не могу бити предмет уступања потраживања чији је предмет забрањен законом. То су
накнада штете у виду новчане ренте и накнада нематеријалне штете. Када су ова
потраживања ипак преносива? -Ако је донета правноснажна судска пресуда или постоји
судско или вансудско поравнање. То важи не само за преносивост, него и за наследивост.
-не могу бити предмет уступања потраживања која се по својој природи противе преношењу
на другога. Ту могу да дођу у обзир нека intuitu personae потраживања. Ако имамо нека
акцесорна потраживања, њих такође не можемо пренети без главног потраживања.
УСЛОВ ЗА ПУНОВАЖНОСТ И ПРАВНА ДЕЈСТВА:
НИЈЕ ПОТРЕБНА САГЛАСНОСТ ДУЖНИКА - Дужнику није битно коме дугује, он дугује
па дугује. Овде нам се сагласност дужника не захтева ни за пуноважност, ни за правно
дејство уговора о цесији. У српском праву, цесија је допуштена, али је повериоцу за то
ПОТРЕБНА САГЛАСНОСТ ОНОГ ЛИЦА КОМЕ СЕ ПОТРАЖИВАЊЕ УСТУПА.
ФОРМА: Уговор о цесији је неформалан, осим када уступљено потраживање потиче из
формалног уговора.
КАДА ЦЕДИРАЊЕ НИЈЕ МОГУЋЕ?
1. Када је цедирање забрањено законом (нпр. право на накнаду штете у виду новчане ренте
услед смрти блиског лица или услед повреде тела или оштећења здравља, или потраживање
накнаде нематеријалне штете које није признато правоснажном одлуком или писменим
споразумом);
2. Када се потраживања по својој природи противе цедирању (потраживања везана за
личност повериоца, потраживања из предуговора, потраживања из права прече куповине,
итд.);
3. Ако између повериоца и дужника постоји pactum de non cedendo - уговор којим се
поверилац обавезао дужнику да своје потраживање према њему неће уступати трећем лицу
(тачно одређеном лицу или било коме) или да га неће уступати без његовог пристанка. Ако
поверилац ипак цедира потраживање, цесија не производи правно дејство према дужнику.
Тада, дужник може и према савесном цесионару да истакне приговор да је цесија забрањена
уговором.
ПР. ДЕЈСТВА ЦЕСИЈЕ: Цесија има транслативно правно дејство, (правни посао
располагања) које се огледа у томе што потраживање прелази са цедента на цесионара, док
облигација задржава свој идентитет. Пренос потраживања се одвија у часу кад је уговор о
уступању потраживања закључен.
ШТА ПРЕЛАЗИ НА ЦЕСИОНАРА? самим закључењем уговора потраживање прелази
на цесионара. Са потраживањем прелазе на пријемника и споредна права, као например
хипотека, залога, права из уговора са јемцем... Али нам је специфично право залоге.
Специфичност постоји онда ако је залогодавац неко трећи. Цедент може ту заложену ствар да
преда цесионару само ако залогодавац пристане на то. У супротном, она остаје код цедента
да је чува за рачун цесионара. Претпоставља се да су доспеле, а неисплаћене камате
уступљене са главним потраживањем.
*пази на испиту да не кажеш да на основу уговора о цесији потраживање прелази на
цесионара, то је погрешно (кад кажемо на основу, то подразумева да имамо неки modus
aquirendi, а да је уговор iustus titulus). Дакле самим закључењем уговора потраживање
прелази на цесионара.
Ако је исто потраживање уступљено више пута, цесионар постаје онај коме је најпре
уступљено, јер већ при закључењу прве цесије у низу, цедент престаје да буде поверилац.
Међутим, да дужник не би био у недоумици коме треба да плати, закон му омогућава да се
ослободи обавезе исплатом лицу о коме га је цедент прво обавестио, односно који му се први
јавио. Ако се од дужника наплати неки потоњи цесионар, према њему ће први цесионар
имати захтев из правно неоснованог обогаћења (чл. 439).
Однос цесионара и цесуса (нови поверилац/пријемник и дужник)
Потраживање прелази на цесионара у оном стању у коме се налазило код цедента. Цесионар
има према дужнику иста она права која је до уступања имао цедент. Према цесионару, цесус
може да истакне све приговоре коме има лично према њему (нпр. компензациони приговор),
као и оне објективне које је могао да истакне цеденту до часа када је сазнао за уступање.
Када се изврши цесија, дужник дугује исплату само свом новом повериоцу.
*** Цесус не мора ни да зна за цесију пре него што тражбина доспе на наплату. Међутим, ако
је необавештен, уговор о уступању нема дејство према њему. Ако такав дужник испуни своје
потраживање према старом повериоцу, он се ослобађа дуга (САМО АКО НИЈЕ ЗНАО ЗА
УСТУПАЊЕ). Тада ће цесионар имати захтев из правно неоснованог обогаћења према
цеденту. Дакле јасно је да дужник, након што буде обавештен, треба да испуни обавезу
цесионару, односно новом повериоцу. Ако он није био обавештен и не зна уопште да је
дошло до цесије, тада ће се он пуноважно ослободити обавезе и ако испуни своју обавезу
старом повериоцу, цеденту. Али, занимљиво је питање шта ако дужник није био обавештен,
а сазнао је то на неки други начин? -Радишић каже да је ирелевантно то што је дужник сазнао
за то на неки други начин, ослободио се обавезе, а професори кажу да се није ослободио
обавезе јер је несавесан.
Однос цедента и цесионара
(стари поверилац/уступилац и пријемник/нови поверилац)
Постоји обавеза цедента да цесионару преда обвезницу или исправу о дугу, као и све друге
доказе о уступљеном потраживању и споредним правима. Ако је уступљен само део
потраживања, цедент не мора да лиши себе признаница и других исправа о дугу, али мора да
цесионару преда оверене преписе истих. У случају да је цесија извршена усмено, што је
могуће када уступљено потраживање не потиче из формалног уговора, цесионар може да
захтева од цедента да му изда оверену потврду о цесији. Ово је пример форме као простог
доказа/форма јавне исправе, те долазе у обзир и остала доказна средства.
за шта уступилац одговара пријемнику?: Правимо разлику у зависности од тога да ли се ради
о цесији са накнадом или о цесији без накнаде:
1. Ако се ради о цесији без накнаде, уступилац не гарантује ни за шта- ни да потраживање
постоји, ни да је пуноважно, ни за наплативост.
2. Ако се ради о цесији са накнадом, дакле ако сте ви некоме уступили потраживање које
имате према дужнику али је он за то вама платио, онда је ситуација другачија. Онда ви
гарантујете да 1. потраживање постоји, да је 2. потраживање пуноважно у тренутку
закључења уговора, али НЕ гарантујете да ће он моћи да се наплати од вашег дужника. У
случају рецимо да потраживање постоји, али је дужник инсолвентан, он неће моћи да се
наплати. И ви за то нисте одговорни. То правило је дисппозитивно, може да се уговори
другачије.
Ако уговорите другачије, ако уговорите гаранција за наплативост уступљеног
потраживања/одговорност за наплативост, та одговорност ће бити вредносно ограничена и то
само до тренутка оне цене, накнаде коју вам је он платио за потраживање. Насупрот томе,
код бестеретне цесије, цедент не одговара цесионару ни за постојање ни за наплативост
потраживања.
Посебни облици уговорног уступања потраживања
ВИШЕСТРУКА ЦЕСИЈА
Ако је поверилац уступио исто потраживање разним лицима, потраживање припада
пријемнику о коме је уступилац прво обавијестио дужника, односно који се први јавио
дужнику. Циљ ове одредбе је да се заштити савесни дужник. Дужник нема појма коме је
извршена цесија, он зна да је цесија извршена ономе ко му се први јави. И он ће се
пуноважно ослободити своје обавезе ако испуни своју обавезу њему.
Ако му се прво јави лице Ц, иако он није прави цесионар, дужник ће се ослободити обавезе
уколико испуни ту обавезу лицу Ц, није његов проблем што Ц уопште нема то потраживање.
Овде је дакле законодавац написао члан како би заштитио савесног дужника.
Овај став нам не говори да је лице које се прво јавило дужнику постало ималац потраживања.
Овај став нам само каже да ће се дужник пуноважно ослободити обавезе ако испуни обавезу
таквом лицу. Али, и законодавац је имао у виду да такво лице није постало ималац
потраживања јер њему није могло шта да буде пренето. Законодавац је дакле овај члан
прописао само у интересу дужника. Ако се Ц први јавио дужнику и дужник испуни обавезу
њему, Ц држи тај износ који му је исплаћен без основа. Самим тим лице А, односно прави
цесионар ће моћи да захтева од лица Ц да му исплати то што држи без основа. Са друге
стране, лица Б и Ц ће моћи захтевати од самог уступиоца да и он накнади штету коју су
претрпили тим тзв. лажним уступањем.
ФИДУЦИЈАРНА УСТУПАЊА
Код фидуцијарних цесија, специфичност је да постоји неки старији облигациони однос
између цедента и цесионара, у коме је цесионар цедентов поверилац. На основу тог дуга,
цедент преноси неко своје потраживање да би испунио старију обавезу, да би му омогућио да
се наплати или да му пружи средство обезбеђења за старију обавезу. У фидуцијарне цесије
спадају:
1. Уступање уместо испуњења - овде цедент преноси на цесионара своје потраживање
према трећем лицу и на тај начин отплаћује, делимично или потпуно, свој старији дуг према
цесионару. Уступање уместо испуњења је заправо случај замене испуњења (datio in solutum)
- чл. 308).
Ако ви рецимо некоме дугујете да му предате свој мобилни телефон, онда ви можете да се
договорите: е чекај, ја теби могу да предам и парфем, он каже е супер, може парфем, што да
не, и ви му предате свој парфем, и тако обавеза престаје. То је замена испуњења, односно
datio in soluto. Е сад имамо исти овај случај, само ви њему не предајете парфем, него му
уместо телефона пренесете неко своје потраживање које имате према дужнику. Рецимо, Сара
је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 дин.
Али, уместо да јој плати цену, Сара Анђели уступи своје потраживање од 70.000 динара које
она има према Урошу по основу уговора о закупу стана у БГХ2О. Сарина обавеза је престала
у тренутку закључења уговора о цесији. Дакле, она је испунила нешто друго и тиме је њена
обавеза престала. То друго је овде била предаја потраживања. И овде је битно да запамтите
да цедент одговара и за постојање, и за наплативост потраживања. Дакле, не мора да
буде уговорено, али свакако ће цедент одговарати и за наплативост потраживања. То је
специфично за цесију уместо испуњења.
Када се закључи овај уговор, онда се цедентова обавеза према цесионару гаси до висине
уступљеног потраживања, а цесионар ступа на цедентово место у облигацији (чл. 444). Код
овог облика цесије, цедент увек гарантује и за постојање и за наплативост уступљеног
потраживања. Ако је уступљено потраживање веће од старијег дуга који се њиме намирује,
цесионар је дужан да све што наплати преко износа свог потраживања пренесе цеденту;
2. Уступање ради наплаћивања - у овом случају, цедент уступа цесионару неко своје
потраживање према цесусу само ради наплаћивања. То значи да ће се старија обавеза угасити
не у часу уступања, него тек када цесионар наплати цедирано потраживање. Цесионар је
дужан да цеденту преда све што је наплатио од цесуса преко износа свог потраживања (чл.
444).
Дакле, ако имамо исто дужника који дугује мобилни телефон, али тада дужник преда
повериоцу парфем и каже повериоцу ти овај прафем продај па се наплати. И у тој ситуацији
дакле поверилац ће парфем продати и онда наплатити износ свог потраживања. Пример, Сара
је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 дин. Али, како би се Анђела
наплатила, Сара јој уступи своје потраживање од 70.000 динара које има према Урошу по
основу закупа стана у БгХ2О. Е овде, Сарина обавеза престаје тек након што се Анђела
наплати од Уроша. Дакле. код ради испуњења обавеза престаје већ у тренутку закључења
уговора о цесији. Код цесије ради наплаћивања обавеза престаје тек када се цесионар наплати
од дужника. За ову цесију је специфично да дужник уступљеног потраживања може
испунити обавезу и према старом, и према новом повериоцу иако зна ко је нови поверилац.
Дакле, то је специфичност ове цесије.
Исто тако, ако је цесионар наплатио мање него што износи његово старије потраживање,
цедент је као дужник и даље у обавези да надокнади разлику. Када је цесија извршена ради
наплаћивања, цесус, чак и када је обавештен, може да бира према коме ће да изврши свој дуг.
Ово је један вид предаје ради продаје (чл. 309);
3. Уступање ради обезбеђења потраживања - ово уступање се врши ради обезбеђења неког
цесионаровог потраживања према цеденту. Цесионар је дужан да се о наплати цедираног
потраживања стара са пажњом доброг привредника, односно доброг домаћина. Он сме да
наплати уступљено потраживање само ако осигурана тражбина не може да се наплати у року.
Ако она буде извршена у року, дужан је да уступљено потраживање врати - повратна цесија.
Рецимо, Сара је од Анђеле купила мобилни телефон по цени од 50.000 динара на рате. Ради
обезбеђења, Сара јој уступи своје потраживање од 70.000 дин које има према Урошу по
основу закупа стана у БгХ2О. Ако Сара уредно исплаћује рате за телефон, Анђела неће имати
право да се наплати од Уроша. Тек ако Анђела по доспелости не исплати неку рату за
телефон, е тад тек ће она моћи да се наплати од Уроша.
Дакле, овде се потраживање преноси у сврхе обезбеђења неког свог претходног
потраживања. То је смисао цесије ради обезбеђења.
Ако цесионар не успе да се наплати од цедента, него се наплати од цесуса, од наплаћеног
износа може да задржи само онолико колико је потребно да намири своје потраживање према
цеденту. Сав вишак је дужан да врати цеденту (чл. 445).
Ово уступање личи на залагање потраживања, али међу њима постоје разлике. Код цесије
ради осигурања потраживања, цесионар постаје нови цесусов поверилац. За разлику од тога,
залогопримац није поверилац, већ само ималац заложног права на туђем потраживању.
БЛАНКО УСТУПАЊЕ
Овакво уступање се врши путем писане исправе, у којој је тачно одређено које потраживање
је предмет уступања, који је износ потраживања, од кога се потражује, дакле подаци о самом
потраживању односно о предмету уступања. Дакле зна се ко је цедент, односно уступилац, и
шта је предмет уступања. али се не види коме се врши уступање. Лице коме цедент преда
исправу може да одлучи да ли ће као цесионара да упише себе или неко треће лице цесионар је само одредив. А пошто се не зна ко је цесионар, то поље се оставља празно и зато
се ова цесија зове бланко цесија.
УСТУПАЊЕ ПО СИЛИ ЗАКОНА (CESSIO LEGIS)
Правном следовању у туђе потраживање по сили закона. У српском праву, овај институт се
зове персонална суброгација. Пример јесте прелаз повериочевих права на јемца. Нпр. када
јемац намири повериочево потраживање, оно прелази на њега, са свим споредним правима и
гаранцијама његовог испуњења (чл. 1003). Уколико сте ви јемчили за туђу обавезу, па
дужник није платио обавезу, онда је поверилац дохватио вас, ви сте морали да испуните ту
обавезу, у тренутку испуњења обавезе ви постајете поверилац, а сада вам главни дужник за
кога сте јемчили постаје дужник.
Кад обавезу испуни лице које има пр. инт. у томе, на њега по закону, у часу испуњења,
прелази повериочево потраж. са свим споредним правима. И када лице које испуни пр. инт.
испуни обавезу, тада на њега прелази потраживање по самом закону у часу испуњења.
Залогодавац да залогу за обезбеђење туђег зајма. И како му ствар не би била продата и
одузета јер дужник није вратио зајам,он ускочи и плати зајам.Он има правни интерес да
обавеза буде испуњена како би му се вратила заложена ствар.
У том тренутку он постаје поверилац а тај зајмодавац за ког је дао залогу му је постао
дужник. То је законска суброгација.
УСТУПАЊЕ ОДЛУКОМ СУДА
Ни код овог уступања се не тражи пристанак повериоца. Нарочито је често у парницама о
деоби имовине или у извршном поступку.
ЗАМЕНА
СУБЈЕКАТА
Код промене субјеката у обл. односу, могуће су нам З ситуације:
1. Долази до промене субјеката на активној страни- долази до промене повериоца, тј. да
поверилац уступи своје потраживање неком другом. То нам је заправо цесија. Дакле, цесија
је уступање потраживања. Могућа је цесија уговором, цесија по сили закона и цесија
одлуком суда. Уговорна је најважнија. У оквиру ње, имамо неке посебне случајеве цесије:
уступање умјесто испуњења, уступање ради наплаћивања, уступање ради обезбјеђења,
бланко цесија, уступање потраживања из ХОВ (она се не учи). Ове три цесије (фидуцијарне
цесије) су такве цесије код којих између уступиоца и пријемника већ постоји неки
облигациони однос.
2. Долази до промене на пасивној страни -долази до промене дужника. Наше право
предвиђа три варијанте: преузимање дуга, приступање дугу и преузимање испуњења. Права
замена дужника јесте само преузимање дуга.
З. Уступање уговора. Ту ви некоме не уступате само потраживање или само дуг, него му
уступате целокупну уговорну позицију у двостраном уговору.
ЗАМЕНА ДУЖНИКА
Под променом дужника подразумева се промена личности на пасивној страни у облигацији.
Уместо старог дужника, на дужничку позицију ступа неко треће лице, а облигација задржава
свој идентитет. Ова могућност почива на идеји да идентитет дужника није одређујуће
својство облигације. Промена дужника у ширем смислу обухвата сваку персоналну промену
на дужничкој страни. Та персонална промена је, поред замене личности, и повећање броја
субјеката на дужничкој страни - приступање дугу.
Ако уговор о промени дужника закључују поверилац и треће лице, таква промена дужника се
зове екстерна. Ако, пак, дужник закључује уговор са трећим лицем које ће ступити на његово
место, онда је реч о интерној промени дужника. Ако се стари дужник ослобађа, а нови ступа
на његово место, таква промена дужника се зове права, транслативна или ослобађајућа.
Насупрот томе стоји неправа или кумулативна промена дужника. На тај начин поверилац
стиче још једног дужника, поред оног којег већ има.
Ни у једном европском правном систему нису посебно законом уређене све четири ове
комбинације. ЗОО изричито уређује само две:
1. Интерну ослобађајућу промену дужника - преузимање дуга,
2. Екстерну кумулативну промену дужника - приступање дугу.
Преостале две комбинације код нас нису уређене законом, али могу да се уговоре, у складу са
начелом слободе уговарања.
1. ПРЕУЗИМАЊЕ ДУГА
ИНТЕРНА, ОСЛОБАЂАЈУЋА ПРОМЕНА
Реч је о уговору између дужника и преузимаоца. Уговор о преузимању дуга је један правни
посао располагања, а не обвезивања. Он има транслативно дејство, те је преузимање дуга
непосредна правна последица закључења уговора. Тај уговор је непосредно управљен на
сингуларну сукцесију у туђи дуг.
Повериочев пристанак није неопходан за пуноважност овог уговора. Међутим, изостанак
пристанка модификује правна дејства овог уговора - долази до законске конверзије у уговор о
преузимању испуњења. ИПАК ЈЕ НЕОПХОДАН ПРИСТАНАК ПОВЕРИОЦА ЗА ПРАВНО
ДЕЈСТВО УГОВОРА. Ово није формалан уговор, али ако је за основни посао поводом кога
се овај уговор закључује неопходна форма, преузимање мора бити у истој форми
(паралелизам форми). КАКО ПОВЕРИЛАЦ ДАЈЕ ПРИСТАНАК? ИЗРИЧИТО И
ПРЕЋУТНО (конклудентном радњом), АЛИ НЕ МОЖЕ ЋУТАЊЕМ!!!
Ако се накнадно испостави да је нови дужник инсолвентан, а поверилац то није знао нити
могао да зна у часу када је дао пристанак, долази до законске конверзије уговора о
преузимању дуга у уговор о приступању дуга. Тада ће, уместо да буде ослобађајућа, промена
дужника бити кумулативна. Када преузималац исплати повериоца не долази до персоналне
суброгације, јер он тада испуњава сопствену обавезу, а не обавезу пређашњег дужника. Ако
би се, пак, уговорила персонална суброгација, у функционалном смислу би се овај уговор
претворио у јемство. Да ли на новог дужника прелазе и споредна права? -Прелазе, осим
јемства и залоге- осим ако се поверилац и залогодавац салгасе са тим. Дакле, видимо да овде
јемство не прелази, осим ако се јемац изричито не сагласи са тим. Ако се сећате код цесије
вам је било подвучено на слајду да и јемство прелази на новог повјериоца. Дакле. код цесије
рмство прелази. овде не осим ако се јемац сагласи.
Ово је апстрактан правни посао - правно су ирелевантни разлози за преузимање туђег дуга,
иако они, несумњиво, постоје (нпр. преузималац хоће да учини поклон, да учини зајам или да
се ослободи неке своје старе обавезе према старом дужнику). Истицање разлога за
преузимање туђег дуга спада у приговоре на које преузималац нема право.
ПРИГОВОРИ: Преузималац може према повериоцу да истакне све оне приговоре који
проистичу из правног односа између пређашњег дужника и повериоца
(нпр. приговор да је дуг био делимично или у целости измирен у тренутку преузимања или
приговор да је уговор који представља основ преузете обавезе ништав), као и своје личне
приговоре према повериоцу (нпр. компензациони приговор). Међутим, не може према
повериоцу да истакне оне приговоре који потичу из његовог сопственог правног односа са
пређашњим дужником, а који је био основ преузимања (чл. 450).
Споредна права која су до тада постојала уз потраживање опстају. Престају само јемства и
залоге које су дала трећа лица, сем ако јемци/залогодавци не пристану да одговарају и за
новог дужника (чл. 449). Преузимање већ доспелих камата мора посебно да се уговори.
ДУГ ОБЕЗБЕЂЕН ХИПОТЕКОМ: Када дође до продаје хипотековане непокретности,
продавац и купац могу да обавесте хипотекарног повериоца о извршеној продаји и да га
питају да ли је он сагласан да, заједно са хипотекованом непокретношћу, на купца пређе и
дуг који је обезбеђен хипотеком на тој ствари. Сматраће се да је дао свој пристанак, ако га на
писмени позив продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема позива. У писменом
позиву му се мора скренути пажња на ову последицу његовог ћутања (чл. 447). Међутим,
Закон о хипотеци из 2005. предвиђа да уговор о преузимању дуга обезбеђеног хипотеком
производи дејство само ако хипотекарни поверилац да свој пристанак у писменом облику,
чиме ово правило губи на значају.
2. ПРИСТУПАЊЕ ДУГУ
ЕКСТЕРНА, КУМУЛАТИВНА ПРОМЕНА
Ту нам је ситуација таква да имамо повериоца и дужника, да поверилац закључи уговор о
приступању дугу са још неким дужником и сада му дугују обојица. Ту нам је дужникова
воља, тј. воља овог првог дужника ирелевантна. Њега се не тиче да ли осим њега за тај исти
дуг одговара још неки дужник или не. Још боље је ако одговара још неко. Е сада, које су
разлике између приступања дугу и јемства? -Јемац одговара супсидијарно, док овде имамо
два дужника истог ранга; јемац плаћа туђ дуг и након исплате дуга долази до персоналне
суброгације, јемац ступа на мјесто повјериоца. Овде нема персоналне суброгације, овде ако
овај други дужник исплати дуг, он такође плаћа свој дуг. Јемство је формално, а приступање
дугу је неформални правни посао.
Према ЗОО-у, до екстерне кумулативне промене дужника може да дође на три начина:
1. Уговором о приступању дугу, који закључују поверилац и неко треће лице (приступилац),
које стаје на пасивну страну у обавези првобитног дужника. Првобитни дужник се не
ослобађа и његов пристанак није потребан, јер се његов правни положај не мења.
Приступање дугу има за циљ да се потраживање додатно осигура. Поверилац може да се
наплати од било којег од њих, изабраним редоследом, и то за цео износ дуга.
Када се поверилац наплати, обавеза се гаси и оба дужника се ослобађају (чл. 451). Исто важи
и ако неко треће лице исплати дуг, по правилима о испуњењу од стране трећег.
Приступилац нема право да се за плаћени износ регресира, зато што је и сам дуговао целу
чинидбу. Ако би се персонална суброгација уговорила, ова установа би се у функционалном
смислу претворила у јемство;
2. Законском конверзијом из преузимања дуга (чл. 448, ст. 2), ако је преузималац презадужен
3. Примањем неке имовинске целине - под имовинском целином мисли се на скуп
имовинских права у општој имовини једног лица. За та права важи јединствени
имовинскоправни режим и ималац их је, као целину, наменио за обављање одређене
делатности (нпр. пољопривредно газдинство). Оваква имовинска целина није правни субјект,
те не може бити носилац ни права ни обавеза, већ то може бити само њен ималац.
Када целина пређе на другога, те обавезе остају у његовој имовини. Правни основ
приступања може бити било који правни посао (нпр. уговор или завештање). Тим затеченим
дуговима приступа прималац имовинске целине и одговара солидарно са дотадашњим
имаоцем, али вредносно ограничено - до висине активе коју је примио. Ово правило је
императивне природе, те се одговорност не може уговором искључити или ограничити (чл.
452).
Пример ако ви рецимо купите аутомеханичарску радњу, та радња је имовинска целина. Ако
је та радња прије него што сте је купили закључила неки уговор, узела да поправља нечија
кола, па није добро поправила и наступила је нека штета, или има неко друго потраживање
према неком петом лицу. Тада ћете ви као купац те имовинске целине одговарати за дугове
које је та иммовинска целина односно аутомеханичарска радња имала према трећима. И то
заједно са дотадашњим имаоцем и солидарно са њим. Дакле, солидарно одговарате са
претходним власником те радње. Али ви одговарате само до вредности активе те имовине, не
преко тога. Члан 452 300
3. ПРЕУЗИМАЊЕ ИСПУЊЕЊА
Ту се преузималац обавезује дужнику да ће испунити његову обавезу о доспећу. Поверилац
са тим другим дужником нема ништа. Он може да ни не зна ко је то. Поверилац ће и даље
моћи да захтева испуњење само од свог првог дужника.
Преузимање испуњења може да настане на два начина:
1. Законском конверзијом из преузимања дуга (чл. 446, ст. 5);
2. Уговором о преузимању испуњења између дужника и трећег лица, којим се преузималац
обавезује дужнику да испуни његову обавезу према повериоцу. Повериоца се овај уговор не
тиче, он из њега не стиче ни права ни обавезе - када обавеза доспе, он испуњење може
захтевати само од свог дужника.
За разлику од приступања дугу и од преузимања дуга, из уговора о преузимању испуњења
настаје сасвим нова обавеза. Ако преузималац повреди своју обавезу и не намири
дужниковог повериоца, излаже се уговорној одговорности за тако причињену штету према
свом сауговорнику (чл. 453).
Ако се рецимо вама ваш друг Марко обавеже да ће вашем повериоцу испунити вашу обавезу
уместо вас, па он то не уради, о каквој се ту одговорности ради? - О уговорној одговорности.
Он дакле, овај дужник 2 ако не изврши своју обавезу, одговара не повериоцу него дужнику 1
и то по правилима о уговорној одговорности.
АСИГНАЦИЈА (УПУЋИВАЊЕ)
Упут или асигнација је изјава једног лица којом оно упућује и овлашћује друго лице да за
његов рачун изврши одређену чинидбу неком трећем лицу, кога упућује и овлашћује да
чинидбу у своје име прихвати (чл. 1020).
Оба упута гласе на чињење, а не на обвезивање. У овом правном послу учествују три лица:
1. Асигнант (упутилац);
2. Асигнат (упућеник);
3. Асигнатар (прималац упута).
Асигнација може служити различитим циљевима. Пре свега, она је средство индиректног
плаћања, јер се једном исплатом могу угасити два облигациона односа. Ако је асигнант
поверилац асигната и истовремено дужник асигнатара, он своју обавезу може испунити тако
што ће овластити асигнатара да исплату добије од асигната, чиме се и тражбина асигнанта
према асигнату гаси. Осим тога, асигнација може бити и средство кредита. Путем ње,
асигнант може обезбедити зајам асигнатару или самом себи на терет асигната. Коме од ових
циљева треба да послужи асигнација се из ње, по правилу, не види, јер је апстрактна. Будући
да ЗОО не тражи никакву форму за асигнацију, може бити спорно да ли је асигнат платио
асигнатару за рачун асигнанта или за сопствени рачун. Пошто, у случају спора, важи оборива
претпоставка да је исплата извршена за сопствени рачун, у пракси се асигнација готово
редовно чини у писменом облику.
Однос између асигнанта и асигната (однос покрића)
Овај однос објашњава зашто асигнант захтева од асигната да за његов рачун учини нешто
асигнатару. Он то чини, редовно, зато што је асигнат његов дужник, што код њега има
покриће за оно што овај треба да учини асигнатару. Ако асигнант нема покриће код асигната,
асигнат ни у ком случају није дужан да прихвати упут, иако то свакако може учинити. Ако
асигнант има покриће, асигнат ни тада неће бити дужан да прихвати упут, осим у два случаја:
1. Ако је обећао да ће га прихватити;
2. Ако му ни по чему није теже да се своје обавезе према асигнанту ослободи извршењем
упута, уместо извршења обавезе онако како она гласи (чл. 1030).
Асигнант може опозвати овлашћење дато асигнату, све док овај не изјави асигнатару да
прихвата упут или док га не изврши.
Упут се сматра опозваним и по сили закона ако је над имовином асигнанта отворен стечај,
изузев ако је асигнат прихватио упут пре отварања стечаја или кад у часу прихватања није
знао нити могао знати за стечај (чл. 1031). С друге стране, смрт било којег од ова три лица,
као и лишење пословне способности неког од њих, нема утицаја на упут (чл. 1032).
Однос између асигнанта и асигнатара (валутни однос)
Овај однос пружа објашњење зашто асигнант жели да асигнат учини нешто асигнатару.
Најчешће се ради о томе да је асигнант, по неком старијем основу, дужник асигнатара.
Асигнатар није дужан да прихвати упут, али ако га одбије, дужан је да о свом одбијању
одмах обавести асигнанта, иначе ће му одговарати за штету причињену повредом дужности
обавештавања (чл. 268). Ако пристане на упут, дужан је да позове асигната да га изврши (чл.
1025). Уколико асигнат не пристане на упут или одбије испуњење које од њега захтева
асигнатар или изјави унапред да неће да га изврши, асигнатар је дужан да о томе одмах
обавести асигнанта, иначе му одговара за штету (чл. 1027). Асигнација није исплата - све док
асигнат не изврши упут, асигнатарово потраживање према асигнанту се не гаси. Асигнатар
који није поверилац асигнанта не мора се користити упутом чак ни кад је изјавио да га прима.
Он може од њега да одустане, али је дужан да без одлагања о томе обавести асигнанта (чл.
1028). С друге стране, и асигнант може опозвати овлашћење дато асигнатару, изузев ако је
упут издао у циљу исплате свог дуга према њему и уопште ако је упут издао у његовом
интересу (чл. 1029).
Однос између асигната и асигнатара
Тек кад асигнат изјави да прихвата упут, асигнатар може од њега захтевати исплату.
Прихватање упута не може се опозвати (чл. 1029). Пошто је однос између асигната и
асигнатара нов и самосталан, у њему се не могу истицати приговори из односа покрића и
валутног односа. Асигнат може асигнатару истаћи само приговоре који се тичу
пуноважности прихвата упута, приговоре који се заснивају на садржини прихватања или на
садржини самог упута, као и приговоре које има лично према њему (чл. 1022).
Упут представља овлашћење које се може пренети на другога, чак и пре прихвата од стране
асигната, изузев кад из самог упута или из посебних околности не произлази да је он
непреносив. Изјава о прихватању дата асигнатару има дејства према свим лицима на која би
упут био узастопно пренесен. Међутим, ако асигнат изјави прибавиоцу који је упут стекао од
асигнатара да упут прихвата, не може му истаћи приговоре које има лично према асигнатару
(чл. 1023). Право асигнатара да захтева исплату од асигната застарева у року од једне године
по протеку рока одређеног за испуњење. Ако тај рок није одређен, застаревање почиње тећи
кад асигнат прихвати упут, а ако га је он прихватио пре него што је дат асигнатару, онда кад
буде дат њему (чл. 1024).