Филозофски факултет
Универзитет у Београду
Одељење за историју уметности
Историјски модели музеализације
Семинарски рад:
Кабинети чудеса кроз време:
Од ренесансе и барока до данас
Ментор:
Студент:
Др. Ненад Радић
Дијана Јокић ИУ 12-37
Јун 2015.
Београд.
Кабинети чудеса кроз време
(од Ренесансе и Барока до данас)
На својој површини има исклесану целу историју света
и човечанства. Његова чудесност произилази из
акумулираних ефеката различитих предмета и
детаља, и што сажима на једном месту тако
очигледно различите ствари.1
Овако Хомер описује штит легендарног грчког хероја Тројанског рата Ахила. Овај
штит може бити кључни предмет Kunst-und Wunderkammera. Његов опис сумира
теоријски концепт соба уметности и чудеса.
Након средњег века, крајем 14. и почетком 15. века следи период ренесансе или
препорода. У ренесанси, посебно у високим друштвеним слојевима, долази до повећаног
интересовања за науку, уметност, астрономију, математику, музику. Ово је доба великих
географских открића, које почиње са Кристофером Колумбом, где се шире ментални
хоризонти човека. У новооткривеном делу света постоје предмети који Европљанима нису
били познати, с обзиром на то, они изазивају велико дивљење и страхопоштовање. Неки
необични предмети завршавају у средњевековним црквама. У катедрали Св. Стефана у
Бечу и Св. Јована у Линебургу, кости џинова (фосила) висиле су на зидовима катедрале, а
једна катедрала у Севиљи је у једној капели чувала крокодилову и слонову сурлу. Ово је
дало могућност уметницима, попут Дирера, да своја дела испуне мотивима егзотичних
предмета и чак дођу у посед истих.
Такво окружење је створило погодно тле за стварање Кабинета реткости, тзв.
Wunderkammera. Кабинети чудеса у ствари представљају збирке различитих предмета
како по свом историјском значају, реткости и вредности, а неки окупирају пажњу само
због свог необичног изгледа. Ове збирке у ствари су покушај човека да себи створи
1
Koeppe, Wolfram. Collecting for the Kunstkammer, In Heilbrunn Timeline of Art History. New York: The
Metropolitan Museum of Art, 2000
представу света, свестан да се налази у микрокосмосу, у одређено време, да би себи
објаснио само постојање, а и оставио траг о себи будућим поколењима. Јер, сви смо део
истог макрокосмоса, а у својим микрокосмосима покушавамо дати своју представу онога
што нас окружује. Најбољи начин да се то прикаже је сакупљање различитих предмета из
наше ближе, даље и чак врло удаљене околине.
Међутим, иако су збирке стваране још од антике, тек у доба ренесансе оне
достижу свој врхунац и постају ренесансни феномен. Збирке прерастају у колекције које
садрже типове раритета: naturalie – продукти природе (животиње, биљке, фосили,
минерали, шкољке, корали, кљове разних животиња...(Слика 3)), artificialie – предмет који је
човек створио (оруђе, посуђе...) и scientifica – доказ човекових изума (научни
инструменти, разни апарати, машине, сатови, компаси...).
Надахнут идејама ренесансе, колекционар сакупља предмете како би пронашао
своје место у свету и симболизовао своју моћ и контролу. Знање које резултира из овог
превођења језика природе на језик човека заувек мења средњевековну слику света и
отвара пут ка савременим наукама.
Кабинети
У периоду ренесансе кабинети реткости су највише били сконцентрисани у
водећим европским земљама – Италији, Француској, Енглеској и Немачкој, а касније су се
кабинети оснивали широм Европе (Шведска, Данска, Русија..). Постојало је више врста
кабинета које су добијале називе по ономе што су њихове колекције садржале:
kunstkammer је сачињен од збирке уметничких дела, schatzkammer у буквалном преводу
значи ризница, односно кабинет у коме су чуване драгоцености и wunderkammer – кабинет
чудеса. Касније су сви кабинети који су садржали збирке ових врста сведене на исто
значење и препознатљиве су по универзалном називу - Wunderkammer.
Колекционари су углавном били владари, племићи, трговци и научници. Сви су
поседовали истраживачки дух и били су људи у складу са новим добом, са политичком,
интелектуалном или финансијском моћи.
Само неки од најзначајнијих кабинета реткости и чудеса од периода ренесансе су
студиоло Франческа де Медичија у Фиренци, вундеркамер Фердинанда II Тиролског у
замку Амбрас, колекција Рудолфа II Хабзбуршког, кабинет краља Шведске Густава
Адолфа, колекције енглеског краља Чарлса I, Фредерика III данског краља, Петра Великог
цара Русије...
Студиоло Франческа I Медичија
Тоскански војвода Франческо I Медичи (1541-1587) је свој Studiolo замислио као
прототип кабинета света. Овај кабинет се развијао седамдесетих година 15. века.
Студиоло је у почетку био мала, тајна просторија, која је служила као канцеларија, делом
лабараторија, а делом као кабинет реткости. Сви предмети и њихов поредак требало је да
представе принца као симболичног владара тајни света. Зато су носили обележја алхемије,
митологије, књижевности и историје. У стварању концепта кабинета учествовали су поред
самог Франческа Медичија, његов саветник Винћенцо Боргини и дворски сликар Ђорђо
Вазари са својим ученицима. Предмети су чувани у орманима, на којима су постављене
слике са различитим алегоријама које представљају предмете који су садржај збирке у
орманима. Цео систем је представљао театар памћења у чијем се огледалу одражавао сам
Франческо Медичи. Након смрти великог војводе Франческа, колекција је потпуно
запуштена. Међутим, делом је реконструисана у 20. веку, ради очувања ренесансних
раритета који су били смештени у његовој палати. (Слика 1)
Колекција Фердинанда II
Колекција Фердинанда II2, била је смештена у четири међусобно повезане зграде. У
једној згради се се налазио Кunstkammer, а преостале три зграде су биле намењене његовој
збирци оружја и оклопа. У његовом кабинету су постављене слике од пода до плафона
које се налазе између прозора, а на средини просторије су смештени разни ковчези у
којима су се налазили портрети и графичка дела. Водило се рачуна и да се витрине
поставе тамо где има највише светла, биле су бојене изнутра како би истицале предмете.
Колекција је садржала биљке, минерале, корале, морске сунђере, рогове, разне кости.
2
Фердинанд II Тиролски (1529-1595) – надвојвода Предње Аустрије; син Фердинанда I, цара Светог Римског
Царства
Начин уређења зависио је од материјала од којег је предмет начињен. У исту витрину су
смештени предмети од истог материјала, злата, сребра, бронзе... Овакву структуру
уређења заступао је и Студиоло Франческа де Медичија. Постављање по овом распореду
тумачено је да се природа и уметност, односно материја, и дела формирана од те материје,
међусобно допуњују. Водећи се овом теоријом односа уметности и природе, у колекцији
постоји група предмета која се назива stile rustique. Направљени су одливци изричито
природних елемената и структура, као што су минијатурне планине, животиње и фигуре
изливене у сребру или бронзи. Овакав материјалистичи начин представљања делова
природе није ишао у корист идеји света као целине. У својој колекцији, Фердинанд II,
пропагира ренесансни однос према човеку, тачније, његову способност да управља
природом, с тога колекционира scientificе, односно апарате, научне инструменте, сатове. У
овој колекцији наилазимо и на део који се назива mirabiliа. Ова колекција се односи на све
што је необично на неки начин, претерано велико или претерано мало, изобличено
(портрети деформисаних и обогаљених). Такође су били интригантни и занимљиви
егзотични предмети који су довожени преко океана, из Новог света (перја, биљке..).
Фердинанд II није сакупљао античке уметнине за разлику од великог броја других
колекционара. Нешто касније, наследио је велики део колекције Максимилијана I, као што
су Максимилијанов и Диреров пехар. Кабинет је садржао и велики број предмета, као што
су књиге, алат, кинески порцелан, слике на свили итд. Ова збирка Фердинанда Тиролског
је данас делимично реконструисана и може се видети in situ у замку Амбрас. (Слика 2)
Кабинет Рудолфа II Хабзбуршког
Кабинет Рудолфа II3 није био међу првим кабинетима реткости, али је био међу
најбогатијим. Након што је крунисан за цара, Рудолф II се сели за Праг где је постао
патрон многим научницима и уметницима. Сакупљао је дела Албрехта Дирера и Питера
Бројгела Старијег и поручивао је слике од Паола Веронезеа. Био је заинтересован за
астрономију и алхемију. Његова колекција садржи све врсте предмета насталих у свету
које настањује човек, које је човек направио, као и оних које је створила природа. Он није
сакупљао само вредне слике, скулптуре и предмете са запада, већ и оне необичне. Његова
3
Рудолф II (1552-1612) је био владар из династије Хабзбурга, краљ Угарске, краљ Чешке, надвојвода
Аустрије и цар Светог римског царства
колекција садржи и велики број уметничких експоната као и предмета за свакодневну
употребу из Индије, Турске, Кине и Персије. У његовом кабинету реткости су се налазили
глобуси, компаси, телескопи, посуђе, огледала, рогови егзотичних животиња, опрема за
коње, пуњене птице, ракови итд. Колекција Рудолфа II је карактеристична по томе што је
била систематски сређена, инвентар је био пописан, записане су димензије и локација
предмета. Обиловала је најразличитијим предметима и уметничким делима који су
послужили као инспирација за уметнике чије је време тек долазило. Идеја о збирци као
врхунском изразу владарске надмоћи (representatio imperatoris) највећи је допринос
Рудолфа II развоју музеалне делатности. Концепт збирке као представе моћи у наредним
вековима преузеће држава и настаће велики светски музеји попут Лувра.
Кабинет Густава Адолфа
Кабинет шведског краља Густава Адолфа4, по речима његовог идејног творца ,
аугзбуршког трговца, дипломате и колекционара Филипа Хајнхофера, представља осмо
светско чудо. У његовом стварању учествовало је тридесетак занатлија у периоду између
1625-1631. године. Са својом богатом декорацијом овај кабинет представља целину коју
чине три основна дела: постоље у коме су сакривени радни сто и мердевине, средину или
тзв. корпус смештен на четири кугле како би могао да се ротира, издељен са све четири
стране преградама, фиокама и тајним преградама које су испуњене са стотину
најразличитијих предмета; врх или тзв. брег природе у коме се крије сатни механизам,
музички инструмент и аутомат. Овај мини кабинет реткости (висина 240 центиметара)
представља сам врхунац и декаденцију о свету као тродимензионалној представи. (Слика 5)
Кунсткамера – колекција Петра Великог
Кунсткамера. Ова елегантна барокна грађевина у Санкт Петербургу у себи чува
колекцију која представља епицентар руског интелектуалног живота. Овде су смештене
различите етнолошке колекције које су руски антрополози донели из различитих крајева
света у периоду од 18. до 20. века. Једна од сала носи назив Прве природњачке колекције
4
Густав II Адолф (1594-1632) је био краљ Шведске из династије Васа
Кунсткамере која садржи најстарију збирку коју је сакупио лично Петар Велики 5. Ова
колекција садржи веома неочекиване и изненађујуће експонате. На старинским полицама
у стотинама стаклених тегли у раствору стоје делови људских тела и ембриона
украшених цвећем, морским створењима и малим чипканим прекривачима. У другим
теглама стоје препарирана новорођена деца и делови њихових тела са свим могућим
врстама деформитета. Међу витринама су распоређени мали костури сијамских
близанаца сраслих на најразличитије начине и препарирана наказна младунчад разних
животиња.6 Руски цар је уложио право богатство у ову колекцију, за чију је вредност
могло да се у то време направи и потпуно опреми велики ратни брод. Да би збирка била
још богатија Петар Велики је је донео указ О доношењу рођених наказа, као и пронађених
необичних ствари, како би људи дошли и учили се, а доносилац нечег необичног био је
награђен са 10 рубаља (у то време довољно новца да се купе три краве). Посматрач при
погледу на колекцију осећа необичну мешавину дубоког естетског доживљаја
разоткривених делова малих органа (безброј префињених жилица, цевчица и ткива
прелепих живих боја које мирно пливају у раствору), а то су стари анатоми и желели да
постигну – уважавање чудесности људског тела, сажаљења, неверице, можда тихе
одбојности, изазива разне идеје о животу и смрти. Тешко је не запитати се шта се
налазило у уму императора који је волео ова несвакидашња створења.
Ова збирка је, по речима цара, служила на корист држави. Деформитете је
скупљао како би људи дошли да се уче, јер се до тада веровало да деформитети нису
урођени, већ се добијају путем магија и клетви. Овим путем народу се научно доказало да
деформитети не настају ђавољим путем, већ настају због унутрене повреде.
Здање Кунсткамере постало је срце руске науке. Средишња кула зграде осликава
визије Петра Великог: на врху се налази кугла као симбол Сунчевог система испод које се
налази колекција коју чине беконовска чудеса природе. На овај начин Кунсткамера
представља идеју макрокосмоса и микрокосмоса, баш као што је и првобитна ренесансна
идеја, а управо је руски император то остварио. Када посетилац дође на више спратове
тамо затиче праву ризницу чудеса која су људи створили: кабинете првих руских
5
6
Петар I Алексејевич Романов или Петар Велики (1672-1725) био је руски цар и император
Лечић, Никола (2014), Петар Велики и његова колекција у здању Кунсткамера (интернет)
научника, опсерваторија, књиге које су припадале Ломоносову7, велики Хоторпски
глобус, салу у којој су се састајали чланови ране академије наука. Кунсткамера је здање у
којем је створена Русија као научна велесила. (Слика 7)
Дрезденска збирка – колекција Августа II Јаког
Дрезденска колекција представља највећу збирку драгуља и вредних предмета у
Европи. Збирку је утемељио саксонски кнез и пољски краљ Август II Јаки8 1723. године.
Збирка се налази у западном делу кнежевског двора и садржи 4000 предмета. Збирку чине
драгуљи, накит и уметнички предмети који су припадали саксонској владарској кући
Ветин. У њој се налазе бројни вредни предмети из периода барока и класицизма. (Слика 6)
Колекционари се воде једним законом, само једним, да су у потрази за уникатним,
карактеристичним и јединственим.9
Нису само императори и чланови владарских породица подлегли страсти
колекционирања, већ и богати трговци и племство. Владари су користили Wunderkammere
да би демонстрирали своју империјалну величину, моћ и богатство. Ови кабинети нам
најбоље дочаравају какви предмети су били интересантни за колекционирање и какву су
функцију имали кабинети у којима су ти предмети чувани.
Свој врхунац и највећу популарност кабинети чудеса су доживели у 17. веку, и
њихова традиција је континуирана до данас. Међутим, већ у 18. веку из приватних и
империјалних Wunderkammerа почињу да се развијају музеји као државне институције.
Само један од кабинета чија је збирка постала основ музеја је кабинет реткости
Дане Оле Ворма10. Као професор медицине, Дане Оле Ворм је своју колекцију реткости
користио у својим научним подухватима и експериментима. Његова колекција је садржала
7
Михаил Васиљевич Ломоносов (1711-1765) је био руски писац и ерудита, који је дао доприносе на пољима
књижевности, образовања, физике, астрономије, хемије и геологије. Ломоносов је разрадио пројекат
Московског државног универзитета, који носи име по њему
8
Фридрих Август II (1694-1733) – саксонски кнез, краљ Пољске и велики кнез Литваније
9
Mauries Patrick, Cabinets and Curiosities, 2002, стр. 134
10
Olaus Wormius (1588-1654) професор медицина на Универзитету у Копенхагену
велики број природних раритета (naturalia). Једно од његових најзначајних открића до
којег је дошао користећи и испитивајући своју збирку био је закључак да једнорози не
постоје. Колекција Оле Ворма је формирала основу за Дански Национални музеј. (Слика 3)
Кабинет Џејмса Петивера (1665-1718), апотекара, истраживача из области ботанике
и члана Краљевског друштва Лондона за унапређивање природних знања послужио је као
основа колекције Британског музеја.
Савремени кабинети
Иако је од 18. века па све до данас већа пажња посвећена музејским збиркама,
наставља се традиција приватног колекционирања. Савремени кабинети чудеса имају
различите дефиниције и концепте. Предмети који стварају колекцију нису бирани према
естетским вредностима, већ према њиховом положају и улогама у животима корисника.
Сада оснивачи кабинета нису само имућни људи, већ и сами уметници који стварају
експонате.
Савремени кабинети чудеса су више одраз друштва које бира шта се памти, а шта
заборавља. Поставља се питање вредности, али не материјалне, већ емоционалне, па се
овим принципом води кад се бира шта је вредно баштинити. Овај задатак је препуштен
уметнику, као индивидуи који баштини оно што је он препознао као важно, тачније
предмет који је у његовим очима и више од предмета, цени његову сентиментално –
историјску вредност, а не материјалност.
Музеј детињства – Владимир Перић
Владимир Перић је уметник који своју визију личног простора претвара у потпуно
оригиналну колекцију. Музеј детињства је пројекат који нам открива потпуно промењен
угао гледања на предмете који нас окружују. Искоришћеним предметима даје шансу да
имају сврху и намену, а одбаченим предметима даје главну улогу у пројекту. У његовој
колекцији могу се видети предмети из свакодневнице којима је ''истекао рок'' или
предмети којима је Перић једноставно променио функцију, тако можемо видети играчке,
књиге, гардеробу, фотографије – предмете које је углавном налазио на бувљим пијацама.
У примеру Владимира Перића видимо да његов рад нема блиских веза са
ренесансим и барокним кабинетима. Перић сакупља предмете до којих је лако доћи, нису
уникатни и материјално драгоцени (мада се може препознати драгоценост и вредност у
функцији semiofore – ми бирамо шта нам је битно да запамтимо, да се сећамо и зато га
преносимо у будућност). И овде колекционар/уметник ствара свој микрокосмос, свестан и
макрокосмоса, те тако ствара свет који жели да види и памти. (Слика 9)
Музеј детињства – Орхан Памук
Музеј детињства турског писца Орхана Памука представља осликавање
имагинарног књижевног света у реални простор са свим описаним и карактеристичним
предметима и просторијама. Писац у свом музеју приказује последња поглавља романа
Музеј невиности. Тачније, он својом поставком приказује последње тренутке које садрже
своју историју, који се налазе на претходним страницама књиге, те тако приказује цео
роман у једном тренутку и простору. Роман нам говори о неузвраћеној љубави и
невиности ствари. Музеј се налази у Истанбулу и на његовим експонатима је рађено
пуних 13 година, како је аутор стварао причу речима, тако је креирао визуелни доживљај
предметима.
Јунак романа Кемал сакупљао је све што је додирнула Фусун, његова велика
љубав, а Памук је упоредо са својим јунаком ишао по бувљим пијацама како би
материјализовао сваку ствар коју помиње у делу. Да бисмо потпуно доживели роман
аутор је потпуно опредметио његово дело и у стакленим витринама смештени су предмети
који ''причају'' ову необичну љубавну причу. Аутор је предмете постављао онако како би
посматрача усмерио на ток радње. У витринама и просторијама можемо наићи на старе
фотографије, амбалаже, упаљаче, трицикл, писаћу машину, кашичицу за кафу, рачуна,
играчке, кључеве, и чак 4213 опушака које је попушила Фусун, јунакиња овог романа.
Како би што реалније дочарао и подсетио посматрача на свакодневне навике, на столу је
поставио прљаве шољице од кафе, полупоједене кришке диње... Лако је пронаћи и
сведочанства о животу средње класе у великом граду крајем прошлог века: гардероба,
кућне ситнице, играчке, бочице парфема, накит, улазнице за биоскоп, плакате који нам
говоре о филмовима који су се тада приказивали, слаткише који се више не праве... На
последњем спрату куће у улици Чукурџума налази се кревет у ком је у периоду од 2000.
до 2007. године Кемал причао своју животну причу писцу романа, а Памук је седео на
столици, која је постављена у близини. Ту се налазе и оригинални Памукови рукописи,
писане стране Музеја невиности и описи онога шта је у то време писац радио.
Аутор се потрудио да читаоца и посматрача потпуно проведе кроз време и простор
турске метрополе у 20. веку, као и да дочара емоције и љубавну патњу главног јунака.
(Слика 8)
Као закључак можемо слободно истаћи да су Wunderkammeri представљали праве
ризнице енциклопедијских знања из ранијих епоха и својим необичним, импресивним,
научним, медицинским садржајем, као креативни импулс у времену, послужили су као
основа за настанак савремених музеја. Ту се огледа човекова тежња да објасни свет око
себе и баштинећи сакупљења знања за будућа поколења сачува иста од заборава.
.
Прилог:
Слика 1
Слика 3
Слика 2
Слика 4
Слика 5
Слика 6
Слика 7
Слика 8
Слика 9
Литература:

Jan C. Westerhoff, A World of Signs: Baroque Pansemioticism, the Polyhistor and the
Early Modern Wunderkammer, University of Pennsylvania Press, 2001

Patrick Mauries, Cabinets and Curiosities, London: Thames and Hudson Ltd, 2002

Pomian, K. The Collection: between the Visible and the Invisible, in: Collectors and
Curiosities, Paris and Venice 1500-1800, Cambridge: Polity Press, 1990

Pearce, M. Susan, Museums, Objects and Collections: A Cultural Study, Leicester and
London: Leicester University Press, 1992

Лечић, Никола (2014), Петар Велики и његова колекција у здању Кунсткамера
http://www.bastabalkana.com/2014/11/petar-veliki-njegova-kolekcija-u-zdanju-kunstkamera/

Dion, Mark (2003), History of the Wunderkammern (cabinet of curiosities)
http://www.tate.org.uk/learn/online-resources/mark-dion-tate-thames-dig/wunderkammen