Ц е н т ра л н и
ба л к а н
од 7. до 11.
ве к а
Археолошка
сведочанства
Перица Шпехар
Перица Шпехар
И З Д А ВАЧ / P U B L I S H E D BY
IP BOOK A
ЗА И З Д А ВАЧ А / F O R T H E P U B L I S H E R
Иван Бевц / Ivan Bevc
Р Е Ц Е Н З Е Н Т И / R E V I E W E D BY
Смиља Марјановић–Душанић / Smilja Marjanović–Dušanić
Мирослав Вујовић / Miroslav Vujović
Дејан Радичевић / Dejan Radičević
Ц е н т ра л н и
ба л к а н
од 7. до 11.
ве к а
Археолошка
сведочанства
Л Е К ТО Р / L A N G UAG E E D I TO R
Наташа Миланов / Nataša Milanov
П Р Е В ОД И Л А Ц Р Е З И М Е А / S U M M A RY T R A N S L AT E D BY
Олга Шпехар / Olga Špehar
Г РАФ И Ч КО О Б Л И КО ВА Њ Е / G R A P H I C D ES I G N
Милена Савић / Milena Savić
И Л УС Т РА Ц И ЈА Н А КО Р И Ц А М А / C OV E R I L LU S T R AT I O N
Aлександар Савић / Aleksandar Savić
Ш ТА М П А / P R I N T E D BY
Пекограф, Земун / Pekograf, Zemun
Т И РА Ж / P R I N T E D I N
250 примерака / copies
Perica Špehar
c e n t r a l ba l k a n s f rom
t h e 7th t o t h e 11th
c e n t u ry
Archaeological
testimonies
I S B N 978-86-88335-82-9
Београд / Belgrade, 2017
Београд / Belgrade, 2017
с а д рж ај
007
увод
011
географски оквир
015
историјски оквир
039
историјат истраживања и стање истражености
045
касноантичко наслеђе
051
насеља и утврђења
101
некрополе и фунерарна пракса
131
црквена архитектура
149
покретни налази
149
Керамика
161
Функционални делови одеће
172
Накит
185
Предмети религијског карактера
197
Оружје и коњска опрема
202
Алат и прибор
207
Новац
213
Печати
225
закључна разматрања
237
summary
243
библиографија
у вод
римска власт на централном Балкану, успостављена још крајем
1. века пре нове ере, сломила се под налетом неримских народа почетком 7. века. Напори које је Византија, као настављач традиција
Римског царства, предузимала још од времена владавине цара Анастазија I (491–518) како би обновила своју некадашњу моћ на поменутом простору, нису довели до жељеног резултата. Идеја о renovatio
imperii, којој је најпосвећенији свакако био цар Јустинијан I (527–565),
неретко називан и последњим римским царем, на крају није заживела. Наиме, проглашење Фоке (602–610) од стране војске за цара, довело је до тога да он узурпира престо у Константинопољу, што је имало
далекосежне последице на некадашње северне пограничне области
Царства. Како би осигурао своју власт, Фока је војску повукао у престоницу, тако да је дунавски лимес напуштен, а административна,
војна и црквена управа над овим областима је престала да постоји.1
Напуштање дунавског лимеса почетком 7. века одразило се на читаво Царство које се наједном нашло на удару различитих племена и
народа, који су предузимали нападе на Византију са различитим намерама. Тако су се Авари првенствено оријентисани на пљачкашке
походе, док су Словени и Бугари тежили да се трајно населе на Балканско полуострво, те да ту формирају своје државе. Ратови које је
Царство на истоку водило са својим традиционалним непријатељем
Персијом, као и иконоборачка криза која је уздрмала све слојеве
1
Острогорски 1996, 101.
7
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
8
у в од
ромејског друштва,2 онемогућили су да се новопридошли народи
војно сузбију и покоре. Стога је двор у Константинопољу био принуђен да се за своје некадашње северне територије бори различитим политичким потезима који су, између осталог, подразумевали
и покрштавање новопридошлих народа, дакле њихово укључивање
у византијски комонвелт припадањем истој религији и Цркви.
Динамично раздобље раног средњег века на простору централног
Балкана било је предмет пажње бројних стручњака, пре свега историчара. На основу очуваних и до нас доспелих писаних извора, они
су успели да реконструишу ову веома бурну епоху, током које су се
одиграли догађаји од круцијалног значаја за наше просторе у потоње
време, као што су, на пример, трајно насељавање Словена, њихова
христијанизација и формирање првих словенских држава.3 Иако
драгоцен, след познатих историјских догађаја пружа само парцијалну слику засновану на ограниченој количини и незадовољавајућем
квалитету информација, које се пре свега односе на појединачне догађаје, по правилу готово искључиво везане за владаре и владајућу
класу локалне аристократије, о чему сведочи покрштавање Бугара.
Како би се макар у одређеној мери попуниле постојеће празнине у
нашем знању о раносредњовековном периоду на простору централног Балкана, неопходно је окренути се расположивој археолошкој
грађи, која обухвата како покретне налазе тако и архитектонске
остатке различитих структура.
Доступни остаци материјалне културе резултат су археолошких
истраживања разноликог карактера, која се спроводе већ више од
100 година. Нажалост, ископавања готово никад нису била усмерена на систематско истраживање једног раносредњовековног налазишта, већ се првенствено ради о ископавањима античких, касноантичких или средњовековних локалитета на којима су уочени
насеобински хоризонти или некрополе који се могу определити
у раздобље раног средњег века, а којима најчешће није поклањана
адекватна пажња. Резултати ископавања првенствено су објављивани у форми извештаја, док су резултати истраживања раносредњовековних хоризоната каткад публиковани сумарно, у оквиру монографија посвећених одређеним локалитетима из већ поменутих
раздобља. Треба ипак поменути да постоји известан број обимнијих
студија из пера стручњака из Србије, које су биле усмерене на област
Подунавља и Посавине, док су се у последње време појавили и радови у којима су проучавани поједини сегменти раносредњовековне
прошлости централног Балкана.4
Због свега наведеног наметнула се потреба за свеобухватним
прегледом до сада публикованих археолошких трагова из раздобља
од 7. до 11. века на простору централног Балкана. Географски оквир
монографије обухвата онај део Балкана који је био поприште бројних сукоба, пре свега између Византинаца и Бугара, али у којима
су неретко учествовали и Срби, а на коме, током раздобља дугог
више од четири стотине година, ниједна страна у сукобу није успела да успостави неоспорну превласт или трајну доминацију. Што се
хронолошког оквира тиче, он је омеђен сломом рановизантијског
Царства почетком 7. века, те поновним успостављањем трајне византијске власти над овим простором у 11. веку.
Идеја водиља књиге која је пред читаоцем јесте да се на једном
месту обједине сви расположиви археолошки подаци, како би се
пружио увид у тренутно стање истражености и публикованости,
а са циљем да се овом недовољно познатом периоду у историји
централног Балкана пружи заслужена пажња. Анализа покретних
налаза и архитектонских остатака, уз коришћење података расположивих у историјским изворима, омогућава сагледавање бројних
процеса који су се на простору централног Балкана одвијали током
раносредњовековног периода. Због скромне количине расположиве грађе, добијени резултати свакако неће моћи да одговоре на сва
питања, којих је међу истраживачима свих профила одиста много,
али ће указати на могуће правце будућих ископавања и научних истраживања. Стога је књига првенствено намењена студентима свих
нивоа студија археологије, како би се што боље упутили у сложену
проблематику проучавања раног средњег века на централном Балкану, али и подстакли на самостална размишљања о овом раздобљу.
Осим тога, будући да представља скуп најрелевантнијих расположивих података, сваком појединцу, био он стручњак или не, ова књига
ће омогућити да се упозна са материјалним остацима једног веома
битног сегмента наше прошлости који, због недовољно писаних података, веома често бива предмет псеудонаучних тумачења.
2
3
4
Brubaker 2012.
Ћирковић 1994a.
Погледати поглaвље Историјат истраживања и стање истражености у овој књизи.
9
Географски
оквир
приликом проучавања раносредњовековног раздобља на Балкану, неретко се као проблем јавља утврђивање географских граница унутар којих се одређени проблем истражује. Tурбулентни
период којим се бави ова књига обележен је доласком нових, пре
свега словенских народа, као и успостављањем њихових првих држава које ће у измењеном обиму преживети до данашњих дана.
Оскудност и фрагментарност расположивих писаних извора онемогућавају јасно исцртавање граница између држава или области које
су контролисали различити народи. Осим тога, какве год биле постојеће границе, оне су веома често, и то у кратком временском раздобљу, биле померане у корист једне или друге стране. Стога је веома
тешко ослонити се на тадашње линије разграничења, будући да из
свега познатог произилази да је власт над одређеним делом територије неретко била само привременог карактера. Из истих разлога
се као географска одредница не могу узимати ни данашње административне поделе, будући да се границе модерних држава не поклапају са територијама којима су господарили њихови средњовековни
преци. Како је период раног средњег века на Балкану повезан са процесом настанка нација, потребно је бити изузетно опрезан како се не
би зашло у опасне воде национализма и већ поменуте псеудонауке.5
Услед свих поменутих ограничења, окренули смо се ка једном
геополитичком термину, данас веома често коришћеном у науци,
5
О псеудонаучним тумачењима прошлости упоредити: Радић 2003; Радић 2015.
11
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
који нам се чини најмање погрешним. Наиме, после немилих догађаја с краја 20. века, за различите делове Балканског полуострва
чије је границе још у 19. веку јасно утврдио Јован Цвијић,6 користе се
термини попут западни, централни или источни Балкан. Употреба
ових кованица је постепено нашла свој пут и у српској археолошкој
заједници, па се неретко у насловима радова и монографија јављају
управо поменуте одреднице. Тако се, на пример, термин „централни
Балкан“ у стручној литератури углавном односи на територију данашње Србије без Војводине. Његова употреба главно упориште има у
чињеници да реке Сава и Дунав низводно од Београда чине линију
разграничења између Војводине и Карпатског басена са једне, и Балканског полуострва, са друге стране. Ова природна граница је кроз
историју представљала и линију разграничења између различитих
културних група, народа и држава, те је као таква прихваћена и у
овом истраживању. Као потврда исправности оваквог геополитичог
омеђења теме, можда најбоље може послужити историјска чињеница да се током касноантичког периода северни лимес Римског царства налазио управо на обали Дунава. Тада је, у оквиру спроведених
административних реформи, на Балканском полуострву формирана
префектура Илирик. Она се састојала од две мање административне
јединице, дијацезе: Дачке, која се највећим делом поклапала са територијом данашње Србије јужно од Саве и Дунава, и Македонске,
која се налазила јужно од Дачке.
У стручној литератури, која се бави касноантичким периодом,
неретко се среће и термин „северни Илирик“ који подразумева простор Дачке дијецезе, а коме се може прикључити и северни део дијецезе Македоније, тј. област око Стоба.7 Међутим, ни тај термин не
може се искористити за географско одређење теме која као хронолошки оквир има рани средњи век. Будући да се простор дефинисан
као централни Балкан одликује специфичностима које дозвољавају
да га кроз раносредњовековни период посматрамо као засебну целину, биће најпоузданије употребити термин „централни Балкан“.
То је територија на којој су се трајно населила новопридошла племена, сусрећући се са постојећим, и то веома богатим, касноантичким наслеђем, будући да је простор централног Балкана управо у
касној антици добио изузетно велики значај у Царству. Коначно,
6
7
12
г е о г раф с к и о к в и р
специфичност овог простора огледа се и у чињеници да од почетка
7. па све до последње четвртине 11. века ниједна од страна које су
ратовале за превласт над њим, није успела да оствари управо оно
због чега је ратовала – неоспорну и дуготрајну власт. Стога је управо
овај простор одабран за географску област на чијем примеру би се,
на основу археолошког материјала, показали сви они турбулентни процеси карактеристични за рани средњи век, који су коначно резултирали стварањем потпуно другачије геополитичке карте
„Старог континента“.
Цвијић 1966, 6.
Максимовић 1980, 19.
13
Историјски
оквир
политичка историја централног Балкана била је непосредно
везана за превирања на читавој територији Балканског полуострва.
Стога је неопходно дати преглед дешавања на читавом овом великом
простору како би се у одговарајућем контексту сагледали процеси
који су довели до коначног формирања раносредњовековних држава
новопридошлих народа.
Опоравак Византијског царства од хунског продора крајем прве
половине 5. века8 везује се првенствено за активности царева Анастазија I и Јустинијана I, при чему се улога и значај Анастазијевих
реформи неретко занемарују или, у најмању руку, недовољно наглашавају.9 Идеја renovatio imperii практично је била водиља готово свих
подухвата у време владавине Јустинијана I, а била је праћена одговарајућим реформама, пре свега правним, али и веома успешним војним походима који су за циљ имали поновно освајање некадашњих
територија Царства, пре свега ослобађање Апенинског полуострва од
Острогота и повратак старе престонице, Рима, под окриље римског
цара.10 Упоредо са тим вршено је и поновно утврђивање лимеса, обновом старих и подизањем нових утврђења. На простору централног Балкана јача и црквена организација, која је очигледно доживела крах управо у време хунских продора. О њеном снажењу сведоче
8
9
10
Prisci Fragmenta 1, 1b. 7–8. Lemerle 1954, 279–280.
Cameron 1993, 118.
Cameron 1993, 104, 113–115.
15
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
бројни остаци сакралне архитектуре.11 Ипак, овај поновни узлет Византије захтевао је велике финансијске издатке, али и упошљавање
великог броја људи, што Царство на дуже стазе није могло да поднесе,
будући да су и новац и људство били неопходни за одбрану граница.
Ту су прилику искористили народи који су желели да се настане на
територији Византије, те су нам познати бројни напади на дунавски
лимес још током Јустинијанове владавине, попут, на пример, продора словенских племена која зиму између 550. и 551. године проводе на
територији провинције Далмације.12 Управо се тај догађај у стручној
литератури најчешће наводи као почетак словенске колонизације
Балканског полуострва.
Проблеми на дунавском лимесу у северном Илирику временом
су се додатно умножавали, јер су германска племена покушавала да
запоседну провинцију Другу Панонију.13 У покушају да се томе одупре, Царство је распиривало и подржавало сукоб између Лангобарда
и Гепида, вековних непријатеља међу Германима. Тај сукоб окончан
је на помало неочекиван начин. Наиме, Лангобарди су под тешким
условима као савезнике ангажовали Аваре, уз чију су помоћ 567. године коначно покорили гепидску државу. Том приликом је град Сирмијум, као престоница Гепида, предат у руке Византије која је, осим
шире околине тог града, контролисала и источни и североисточни
део Друге Паноније уз десну обалу Дунава. Пораз Гепида, који је између осталог и последица тога што им је Византија ускратила војну
помоћ, вратио је Сирмијум под јурисдикцију цара Јустина II (565–578),
што је овај владар прославио свечано, измећу осталог, и тако што је
својој царској титули додао епитет Gepidicus.14 Уместо међусобно сукобљених Германа, на северним границама Царства су се појавили
Авари, нови и добро организовани противник, који се убрзо намећу
као апсолутни и неоспорни господари читаве Панонске низије. Године 568. Авари су послали 10.000 њима потчињених Кутригура да
опљачкају провинцију Далмацију, а од Царства су испословали данак
од 800 номизми, као гаранцију да неће нападати подунавске провинције. Снага Авара заплашила је и Лангобарде, који исте године са
припадницима различитих племена напуштају Панонију и одлазе
11
12
13
14
16
Шпехар, О. 2012.
Bellum Gothicum III 40, 475–477,10.
Mirkoví 2008, 99–103.
Rusu 1975, 124–126; Ковачевић 1977, 41–42; Pohl 1988, 48–57.
и с То р и Ј с к и о к в и р
на север Италије где ће се трајно населити у данашњој Ломбардији,
која је по њима и добила име.15
Сирмијум, који је од времена Јустина II био у рукама Византије,
представљао је „кост у грлу“ аварском кагану Бајану који је био
одлучан у намери да га освоји, сматрајући га делом аварске територије након победе над Гепидима. Упоредо са покушајима освајања
Сирмијума, са циљем коначног учвршћивања власти на простору
некадашње провинције Друге Паноније, Авари су од Царства, као
залог за ненападање подунавских провинција, добијали данак који
је достигао износ од 80.000 златника.16 Проћи ће готово две деценије пре него што Авари коначно освоје Сирмијум. О недаћама кроз
које су житељи некадашње царске престонице пролазили током
бројних сукоба и опсада, сведочи опека са молитвом урезаном грчким алфабетом, коју непознати становник града упућује Господу за
лични спас и спас Сирмијума. Помоћи, међутим, није било. Будући
да је становништво након трогодишње опсаде било изнурено глађу,
заповедник Сирмијума је 582. године био принуђен да град преда
Аварима, у замену за слободан одлазак преосталог становништва.17
Сукоб Авара и Византије настављен је и у наредним годинама, с
тим што су се борбе преселиле на простор Балкана, те су 584. године
освојени, између осталих, Сингидунум и Виминацијум,18 да би 586.
године аварске снаге, уз помоћ Словена, опседале чак и седиште префектуре, Солун.19 Из свега наведеног јасно је да је последња деценија
6. века била обележена интензивним сукобима Авара и Византије,
који су имали различит коначан исход. Назнаке окончања њиховог
рата започињу на самом крају века, то јест на Ускрс 599. године, када
је византијски војсковођа Приск кренуо у освајање Сингидунума,
док су Авари прешли у Мезију и код Ремесијане победили византијску војску. Међутим, због појаве куге закључили су примирје и
данак који је Византија морала да им плаћа повећали су на 120.000
златника.20 Наредне године, након читавог низа сукоба, византијска
војска је однела победу на аварској територији код Тителског брега,
и том приликом заробила 3.000 Авара, 8.000 Словена и још 6.200
15
16
17
18
19
20
Rusu 1975, 126; Ковачевић 1977, 41–42.
Ковачевић 1977, 47, 49; Pohl 1988, 61–62.
Menandros 220, 12–15; Theoph. Sim. I 2-4; Милинковић 2015, 113, сл. 70а–б.
Theoph. Sim. I 3–4.
Mir. I 13–15.
Theoph. Sim. VII 12, 15; Ковачевић 1977, 58–59.
17
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
припадника других варварских племена.21 Две године касније, Византија предузима превентивни напад на Словене на левој обали
Дунава. И поред успешних операција, византијска војска одбија да
презими на непријатељској територији, што доводи до побуне и
проглашења новог цара Фоке (602– 610)22 који је све своје активности усмерио на учвршћивање власти и на ратове са Персијом, те је
дунавска граница изгубила свој некадашњи значај.
Иако међу историчарима преовладава мишљење да је почетком 7. века дунавски лимес престао да постоји, због чега је простор
Балкана био изложен аварским и словенским освајањима и пустошењима, постоје и мишљења по којима је током Фокине владавине
на поменутим просторима владао мир.23 Чини се да смо још увек
далеко од коначног одговора на ово питање, мада ваља истаћи да
се последњих неколико година увећава количина покретних налаза који су препознати као рановизантијски и опредељени у прву
половину 7. века. Томе у прилог сведочи и чињеница да, судећи
према оскудним нумизматичким налазима, циркулација рановизантијског новца на простору централног Балкана престаје око 615.
године, када се највероватније десило неколико напада Авара и Словена. Можда присуство становника Наиса и Сердике, који су се као
избеглице нашли у Солуну у време аварске опсаде, управо потврђује
тезу о нападима Авара и њима потчињених племена на централни
Балкан.24 Ти напади нису престали, те тако долази и до похода на
Константинопољ 617. године.25
Аварски пљачкашки походи на југ доживели су своју кулминацију 626. године. Тада савез разнородних аварских племена ступа
у коалицију са Персијанцима предвођеним војсковођом Шахрбаразом. На тај начин се актуелни византијски цар Ираклије (610–641)
нашао у престоници окружен непријатељима са свих страна. Ипак,
шаренолики састав опсадника, као и непостојање јединствене војне
команде омогућили су Константинопољу да се одбрани и то пре
свега захваљујући премоћи на мору, где је византијска флота поразила словенска пловила. Стога су Словени означени као главни
кривци за пораз, те убрзо долази до раскола између њих и Авара,
21
22
23
24
25
18
Theoph. Sim. VIII 3.
Theoph. Sim. VIII 5–6.
Баришић 1956.
Баришић 1956; Milinkoví 2008, 554.
Острогорски 1996, 103, 110–112.
и с То р и Ј с к и о к в и р
као и до престанка опсаде византијске престонице. Током наредних
неколико година уследиле су крупне промене на политичкој сцени
раносредњовековне Европе. Тада се и Срби и Хрвати досељавају на
Балкан, док се у црноморским степама око 635. године формира
савез Бугарских племена под вођством Куврата.26
Иако су Авари претрпели велики пораз код Константинопоља,
који је озбиљно уздрмао њихов дотадашњи положај, и даље су на
располагању имали богате резерве које су им још извесно време
омогућавале опстанак. Наиме, укупан данак који им је Византија
исплатила до 626. године, према неким прорачунима, износио је око
6.000.000 солида, односно 27.000 кг злата.27 То велико богатство омогућило им је да се учврсте упркос сукобљавању са различитим побуњеним племенима, па чак и да освоје Салону у четвртој деценији
7. века. Ипак, овај поновни узлет Авара био је кратког даха, будући
да у то време долази до трајног насељавања различитих словенских
племена на Балкан. Такође, у периоду између 670. и 680. године,
крупне промене догодиле су се и у самом Каганату, досељавањем
нове популације Авара. Од тада, па све до аварске пропасти, њихове
активности су биле усмерене искључиво на западну Европу.28
Стварање могућности за трајно насељавање Словена на Балкан
био је један од резултата неуспеле опсаде Константинопоља. Тако су
се на простору касноантичке провинције Далмације населили Хрвати под вођством кнеза Порге,29 док су се на Балканско полуострво,
после краћег лутања и премишљања, населили Срби. Наиме, словенска племена су најпре била насељена у околини Солуна, у области која је називана Сервија.30 Према речима византијског цара
и историографа Константина VII Порфирогенита (945–959), Срби
одлучују да напусте територију Царства и да се врате у своје земље.
Након што су прешли реку Дунав, предомислили су се, и од цара
Ираклија, посредством стратега града Београда, затражили да им
додели земљу коју би населили.31 У науци још увек није постигнута сагласност око тога да ли је постојао стратег у тадашњем Сингидунуму, који се у време Порфирогенита већ назива Београд. Реч је
26
27
28
29
30
31
Острогорски 1996, 118–121.
Ковачевић 1965, 126.
Поповић, В. 1986, 107–110, 113–119; Ферјанчић 1996, 120; Pohl 1991, 47.
DAI: 31.
DAI: 32.
DAI: 32.
19
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
највероватније о титули војног заповедника, а не заповедника теме.
Уз сагласност Ираклија, како се чини, негде око 630. године, Срби
су насељени на Балкан. Том приликом је цар послао свештенике
из Рима да покрсте придошлице јер су, према тадашњој црквеној
организацији, поменуте области припадале јурисдикцији римског
папе. У Порфирогенитово време живели су југоисточно од Хрвата у
областима Србије, Паганије, Захумља, Травуније и Конавла.32
Неколико деценија касније на Балкан стиже нови народ, који ће у
каснијем раздобљу играти значајну улогу и на простору централног
Балкана. Реч је о једном од бугарских племена, које се под вођством
Аспаруха, а бежећи пред Хазарима, доселило у делту Дунава. Њихово
насељавање се највероватније одиграло 668/669. године. Користећи
чињеницу да су поменуте области биле лоше брањене због ратова
које је Византија водила на истоку, овога пута против све опаснијих
Арабљана, Бугари предузимају пљачкашке нападе и полако шире
своју територију. Деценију након досељења на територију Царства,
дакле између 679. и 680. године, Бугари су победили војску цара Константина IV Погоната (668– 685). Прешавши Дунав, спустили су се
до Варне и Одесе, где су покорили тамошње Словене. На тај начин су
ударени темељи будуће бугарске државе.33 Отприлике у исто време,
између 680. и 685. године, Кувер се са преосталим Ромејима хришћанима и припадницима других племена одметнуо од аварске власти
и, после борби, прешао на територију Царства, настанивши се на Керамесијском пољу34 које још увек није поуздано убицирано.
Користећи кризу у којој се налазила Византија, Бугари у наредном периоду додатно увећавају своје територије, ширећи се ка
истоку и југу. Тако кан Тервел (701–718), као награду због тога што
је помогао византијском цару Jустинијану II да поврати престо, добија област око данашње Загоре. Након периода под поновном доминацијом Византије, у време Константина V (741–755), Бугарска
почетком 9. века још једном прелази у офанзиву. То се догодило под
вођством кана Крума (803–814), а резултирало је освајањем Тракије
и Македоније (долина Струме), као и области око реке Тисе. Тако
Бугари залазе и на територију Паноније коју су вековима контролисали Авари, али који су од последње четвртине 7. века били заузети
32
33
34
20
DAI: 32; Баришић 1955, 12–13.
Theophanes I, 356; Поповић, В. 1986, 119; Pohl 2003, 579.
Mir. II 116.
и с То р и Ј с к и о к в и р
сукобима са својим западним суседима. Пет година након доласка
на власт, Крум осваја Сердику, а 811. године је у заседи потукао византијску војску у кланцима Старе планине. Наиме, те године је цар
Нићифор I (802–811) успео да заузме бугарску престоницу Плиску,
али се његов успех убрзо претворио у катастрофу, будући да је погинуо у поменутој бугарској заседи. Према легенди, Крум је наредио
да се од Нићифорове лобање направи пехар за вино. Понет војним
успесима, бугарски кан је желео да опседне и Константинопољ, али
га је у томе спречила неочекивана смрт.35
Крај 8. века коначно је донео и пораз Авара. Франачки владар
Карло Велики (768– 814) у више наврата је успео да потуче њихову
војску, те да 796. године спали и опљачка главни ринг, то јест аварску престоницу, након чега су се Авари повукли у Банат. Тада је извршено и покрштавање Авара, које се одвијало уз велике побуне.
Христијанизација је, како се чини, имала известан одзив само код
владајућег слоја, јер је аварски капкан Теодор, који се помиње 805.
године, био хришћанин. О томе сведочи и његово хришћанско име,
али и имена његових наследника Абрахама и Исака. Они, међутим,
нису самостални владари, већ су владали као вазали Карла Великог.
Исак је последњи именом познати каган, који се помиње 811. године.
Последњи помен Авара из 822. године сведочи о посланству које је
послато на франачки двор.36 И Бугари су били принуђени да своје
територије у Панонији бране од веома моћних Франака. У време
кана Омуртага (814–831), словенска племена Браничеваца и Абодрита желела су да се приклоне Лудвигу Побожном (814–840), због чега
их Бугари нападају у периоду између 826. и 829. године. Током тог
похода, дејствовала је и бугарска флота на Дунаву и Драви, док су се
главни сукоби одвијали дуж реке Тисе, у којој се, судећи према једном епиграфском споменику, удавио један од бугарских војсковођа,
чије је име било Онегавон или Негавон.37
Ипак, историјске околности нису дозволиле ни Бугарима ни
Францима да учврсте своју власт у Панонској котлини, будући да
према општеприхваћеним мишљењима крајем 9. века, највероватније 896. године, почињу мађарска освајања овог простора. Међутим,
према најновијим истраживањима, чини се да постоје и поуздани
35
36
37
Острогорски 1996, 200; Божилов 2008, 74–75.
Ковачевић 1977, 94–98.
Божилов 2008, 76–77.
21
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
докази који указују на њихово нешто раније присуство, током 60-их
и 70-их година истог века.38 У стручној литератури посвећеној мађарском насељавању Паноније, неретко се поставља питање да ли су, и
у којој мери Авари преживели пропаст каганата и да ли су успоставили директан контакт са придошлицама.39 Иако појединачни налази мађарског културног круга у касноаварским гробовима, као и
аварских у раномађарским, указују на такву могућност,40 досадашња
археолошка истраживања не омогућавају поуздану археолошку потврду да је до суживота ова два народа заиста дошло. Поређењем пописа касноаварских налазишта у Војводини са пописом локалитета
у Војводини на којима су неоспорно констатовани раномађарски
налази, уочава се да је само у неколико случајева забележено да су
Авари, током позне фазе, и Мађари, приликом освајања Паноније,
користили иста места за насељавање. Непоуздан контекст, пре свега
раномађарских налаза, не дозвољава да се донесу коначни и дефинитивни закључци, али се чини да у Војводини највероватније није
дошло до преклапања Авара и Мађара.41
Разлог због кога се Византија није могла активно укључити у догађања на Балкану и у Панонији лежи, између осталог, и у чињеници да је током 8. и 9. века Царство проживело тешке тренутке,
будући да се у то време одвијала жестока верска борба између иконобораца и иконофила, која се завршила победом иконобораца. Поменути сукоб онемогућио је политичку стабилност унутар озбиљно
уздрманог Царства, које је у исто време било изложено нападима
споља, пре свега Арабљана које је двор у Константинопољу доживљавао као главне непријатеље.42
Упоредо са сузбијањем Арабљана на истоку, Византија се сукобила
и са Русима, који су 860. године допрли до Константинопоља. Увидевши да употребом силе неће постићи жељене резултате, Византија
је приступила ширењу хришћанства међу Русима, али и међу другим, пре свега словенским народима, које је имало за циљ да ојача
њен културно-политички утицај. Тако је млади Константин (Ћирило)
из Солуна, син византијског друнгарија Леона, био послат у мисионарску мисију Хазарима. Убрзо потом, заједно са братом Методијем
38
39
40
41
42
22
DAI: 39–40; Fodor 1996, 16–17; Takács 2010, 51–53; L̋rinczy, Straub, Türk 2015.
Radǐeví, Špehar 2015.
Bálint 1991, 99.
Бугарски 2014а, карта 2; Шпехар, Стругар Бевц 2016, 104, сл. 3.3.
Острогорски 1996, 218–224; Карташов 2009, 495–584.
и с То р и Ј с к и о к в и р
упутио се у Моравску, на позив кнеза Растислава, како би ширењем
хришћанства из Византије био сузбијен франачки утицај. У циљу лакшег ширења нове вере и како би новопокрштеним народима било
што више приближено богослужење, Константин је створио прво словенско писмо (глагољицу) и превео Свето писмо на словенски језик.
Може се претпоставити да је из Моравске, преко Паноније, глагољица
стигла и на Балкан, и то највероватније у време Методијевог епископата над Панонијом у периоду између 869. и 885. године.43
Из приближно истог периода потиче нешто више података забележених о Србима на простору централног Балкана. Наиме, у
поменутом делу Константина Порфирогенита наводи се да су Србима након досељавања владали архонти који су потицали из исте
породице. Из скромних података који нам пружа поменути извор
може се закључити да је први српски архонт непознатог имена преминуо пре досељавања Бугара 679/680. године. После низа година
током којих су владали данас непознати наследници првог архонта,
на власт долази Вишеслав, кога наслеђује Радослав, њега Просигој,
а њега пак Властимир, који је остао забележен по томе да га је напао
бугарски архонт Пресијам.44 Ни за једно од поменутих имена није
могуће дати прецизнију хронологију, сем за последњег Властимира, за кога се зна да се сукобио са Пресијамом у неком тренутку између 836. и 852. године, вероватно око 840. године, да је сукоб трајао
три године, те да се завршио поразом Бугара. Након Властимирове
смрти, распарчаним деловима првобитних српских територија владала су његова три сина, Мутимир, Стројимир и Гојник. Против њих
је у поход кренуо бугарски кнез Борис-Михаило (852– 889), највероватније на почетку своје владавине, али су га Срби потукли и том
приликом заробили његовог сина Владимира и 12 великих бољара.
Бугарска страна је убрзо склопила мир са Србима, у оквиру кога је
предвиђено да се Владимир са властелом врати на бугарски двор. У
страху да Срби негде на путу не нападну и не убију његовог сина, Борис-Михаило је тражио да у пратњи буду и синови кнеза Мутимира,
Бран (негде у изворима Борен) и Стефан. Они су и спровели Владимира до границе српске територије, то јест до Раса, где су га предали
бугарском кнезу. Борис-Михаило је младиће богато даривао, на шта
43
44
Soulis 1965, 21–22, 27–29; Döpmann 1992; Острогорски 1996, 225–227; Максимовић 1996, 156.
DAI: 32.
23
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
су му они узвратили даром који се састојао од два роба, два сокола,
два пса и осамдесетак „крзнених хаљетака“.45
Негде у време када се одиграо описани српско-бугарски сукоб,
бугарски кнез Борис-Михаило позвао је франачке свештенике у
своју земљу, како би спровели покрштавање становништва. Не желећи да се понови неуспех мисионарске мисије у Моравској, Византија је под претњом оружја 864. године приморала Бугаре да
приме хришћанство од византијских свештеника. Том приликом
Борис-Михаило је добио своје друго, хришћанско име Михаило, по
византијском цару Михаилу III, који му је био кум на крштењу. Бугарска властела није радо прихватила покрштавање, тако да је убрзо
дошло до побуне бољара, коју је Борис-Михаило угушио, убивши 52
главна завереника и њихове породице.46
Иако су свештеници из Рима први пут покрстили Србе у 7. веку,
хришћанство по свему судећи није пустило корене, те долази до
поновног покрштавања, овога пута од стране свештеник̄ из Константинопоља. Иако се у писаним изворима не наводи тачан тренутак евангелизације Срба током 9. века, претпоставља се да је до
њега дошло недуго након покрштавања бугарског кнеза и племства,
највероватније на почетку владавине Василија I. Томе у прилог сведочи и чињеница да се хришћанска имена код чланова српске владарске породице јављају тек од Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра, који су по свој прилици рођени у исто време,
односно у неком тренутку између 870. и 874. године. У новије време
у научним круговима преовладава мишљење да покрштавање Срба
и суседних Хрвата није спроведено одједном, већ да се ради о дуготрајном процесу, на шта управо указује поновно покрштавање
Срба. У сваком случају, о постојању христијанизованих Словена у
9. веку сведочи и чињеница да се Београд 878. године помиње као
епископско седиште, на челу са епископом Сергијем који је био
словенског порекла.47 Борба за верски и политички примат између
Константинопоља и Рима водила се вековима, тако да је сукоб око
верске јурисдикције над новопридошлим племенима био само
45
46
47
24
DAI: 32; Живковић 2002, 387-388.
Responsa Nicolai I, cap. 17, 78: Извори за Бьлгарската история VII, 82–84, 112–113; Поповић, В.
1978а, 33– 34, са наведеном литературом; Гюзелев 1981, 215, 218; Снегаров 1995, 3; Острогорски 1996, 227–229; Оболенски 1996, 103–105.
DAI: 32; Theoph. Cont. 291–292; Поповић, В. 1978а, 33; Ћирковић 1994а, 151; Максимовић 1996,
156; Ферјанчић 1997, 11–12, 24.
и с То р и Ј с к и о к в и р
наставак ранијих борби. Константинопољ се позивао на стање успостављено 732. године, по коме је папи ускраћено да се духовно стара
о некадашњим илирским провинцијама, док је Рим упркос томе полагао право на Илирик, на основу успостављања солунског понтификалног викаријата у 5. веку. Стога не чуде писма папе Јована VIII
(872–882) упућена бугарском и српском кнезу, у којима је бугарског
кнеза Бориса-Михаила критиковао због окретања Константинопољу
и претио му да ће његова дела бити проглашена за „ђаволска“, док је
од српског кнеза Мутимира захтевао да се врати под окриље римске
курије.48 Сукоб Константинопоља и Рима око верске јурисдикције
прикривао је стварне разлоге неслагања, који су лежали у ширењу
политичког утицаја. Један од примера за то је однос према бугарској
цркви, која је желела да се осамостали. Будући да му Византија није
услишила молбу за осамостаљење већ формиране бугарске цркве,
кнез Борис-Михаило се обратио папи Николи I (858–867), те је он
866. године послао римске свештенике у Бугарску. Са друге стране, византијски патријарх Фотије се, уз подршку цара Михаила
III, супротставио Риму и одбио римску претензију на супрематију
над Бугарском, али се поставио и као судија по питању литургике
и црквене дисциплине, одбацивши и западнохришћанско учење о
происхођењу Светог духа од Оца и Сина. У лето 867. године, на тзв.
Фотијевом сабору којим је председавао цар лично, бачена је анатема
на папу Николу I, учење о происхођењу Светог духа проглашено је
за јерес, а мешање Рима у питање византијске цркве проглашено
незаконитим. Током тог сукоба дошло је до промене на престолу у
Константинопољу, будући да је Василије I (867–886) преузео власт и
засновао династију Македонаца.49
Како бугарска црква и даље није добијала своју аутономију од
папе, поново се окренула Византији 869/870. године. Као награда
за то, успостављена је аутокефална архиепископија која је, иако потчињена Константинопољу, ипак била у извесној мери аутономна
и поседовала виши ранг од других византијских архиепископија и
митрополија. Њеног архиепископа рукоположио је лично константинопољски патријарх Игњатије (847–858, 867–877). Тако је окончан сукоб Рима и Византије око Бугарске, која је у верском смислу
48
49
Johanis VIII, Fr. 7, p. 277/15–17, 23–39, Fr. 8, p. 282, 16–17, 24–30; Извори за Бьлгарската исто­
рия VII 1960, 137–139; Поповић, В. 1978а, 33.
Annales Fuldenses, 380/1–5; Извори за Бьлгарската история VII 1960, 45; Острогорски 1996,
229–230.
25
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
дефинитивно потпала под утицај Константинопоља. Ипак, треба
напоменути да је поменути папа Јован VIII 874. или 875. године послао још неколико писама Борису-Михаилу, саветујући га да одбаци
грчке свештенике, а 878. године је захтевао да београдски епископ
Сергије буде смењен. Наредне године папа је поново покушао да изврши притисак, шаљући још једно писмо у коме позива Бориса-Михаила да се врати под окриље Рима.50
Из аката VIII васељенског сабора, одржаног 879–880. године у
Константинопољу, познато је пет епископа потписника чије су се
епископије налазиле на територији Бугарске. Реч је о представницима Охридске епископије, у којој је кнез Борис-Михаило подигао
саборну цркву, Дарданске епископије са седиштем у Скопљу, Нишу
или Софији, као и о епископијама Тибериополиса (Струмица), Мораве-Браничева (Костолац) и Проватона (Овеч) у источној Бугарској. Поменути црквени центри би, уз Преслав, Дристру и Девол,
могли представљати места у којима је подигнуто седам првих бугарских саборних цркава за време владавине кнеза Бориса-Михаила.
Тој групи могли би припадати и Пловдив (Филипопољ) и Београд,
премда се то не може са сигурношћу тврдити. Грчки натпис из Червена у источној Бугарској, датован у 870. или 871. годину, можда сведочи о постојању још једне ране бугарске епископије, док је црква у
Брегалници била задужбина Бориса-Михаила из последњих година
његовог живота, тј. између 886. и 889. године, а након увођења словенског језика у богослужење.51
Судећи по подацима из писаних историјских извора, то је било
време када су Бугари и Ромеји водили велике борбе око превласти
над централним Балканом. У тај сукоб српска страна је ушла ослабљена, јер су се три Властимирова сина, Мутимир, Стројимир и
Гојник, три независна кнеза, убрзо међусобно сукобили, будући да
је сваки од њих желео да постане једини владар српске државе. Мутимир је задао први ударац, заробивши своју браћу и пославши их
у Бугарску кнезу Борису-Михаилу као заточенике, док је лично као
таоца задржао Гојниковог сина Петра који је потом успео да побегне
50
51
26
Johanis VIII, Fr. 37, p. 294/13–295/8, Еp. 66, p. 58/24–26, 30–60/31, Еp. 182, p. 146/9–10, 14–37, Ep.
183, p. 147/1–2, 6–18, Ep. 192, p. 153/30–32, 36–38 – 154/1–27, Ep. 198, p. 158/24–26, 30–37 – 159/1–
26: Извори за Бьлгарската история VII 1960, 144–145, 147–151, 160–161, 165–167; Поповић, В.
1978а, 33–34; Калић 1979, 29; Ћирковић 1994, 151–152; Снегаров 1995, 3; Острогорски 1996,
227–231; Оболенски 1996, 107, 113, 118–119.
Поповић, В. 1978а, 34 и напомене 12–19; Пириватрић 1997, 179–181.
и с То р и Ј с к и о к в и р
у Хрватску. Мутимир је владао Србијом све до 891/892. године. Имао
је три наследника, Прибислава, Брана и Стефана. Међутим, његов
брат Стројимир се у Бугарској оженио женом бугарског порекла и
из тог брака добио сина Клонимира, који је и сам претендовао на
српски престо.52
Након Бориса-Михаила на бугарски престо долази његов старији
син Владимир (889–893) који је убрзо свргнут, будући да је тежио
паганству. Наместо Владимира устоличен је његов млађи брат Симеон (893–927), који је ратујући против Византије успео да прошири
територију своје државе, те се 917. године, после битке код Анхијала,
прогласио за цара Бугара и Ромеја. Током наредне деценије, Симеон је безуспешно покушавао да заузме Константинопољ. Иако није
успео да до краја спроведе своје владарске претензије, пошло му је за
руком да успостави Бугарску патријаршију, коју је византијски цар
Роман Лакапин (920–944), неколико месеци пре Симеонове смрти,
признао за канонску.53
Упоредо са јачањем бугарске државе на Балкану, и Мађари учвршћују своју власт у Панонији. Нажалост, не постоји историјски
извор савремен досељавању Мађара. Стога као главни извор података служи нешто каснији спис анонимног нотара краља Беле, који
сведочи да убрзо по доласку Мађара у Панонију започињу њихови сукоби са Бугарима.54 Због оскудности података, хронологија бугарско-мађарских ратова није у потпуности јасна. Ипак, будући да је у
њима учествовао и мађарски вођа Арпад, који је умро 907. године,
сматра се да су се први сукоби одиграли у периоду између 896. и 907.
године, највероватније пред сам крај Арпадове владавине. Мађари су том приликом код Алпара потукли бугарског вођу Салана,
који је побегао у Београд. Будући да су га мађарске снаге пратиле,
до новог сукоба дошло је у близини Београда. Град том приликом
ипак није пао у руке Мађара, захваљујући пристиглом појачању.55
Судећи према расположивим подацима, до првог похода на бугарске и византијске територије дошло је 934. године, када су Мађари
преко Тракије стигли и до Цариграда. Ширење Мађара у правцу запада окончано је пак 955. године када им је немачки краљ Отон I
52
53
54
55
DAI: 32; Ћирковић 1994а, 149.
Снегаров 1995, 4–5, 8; Острогорски 1996, 248–257.
Gesta Hungarorum, chap. 11.
Gesta Hungarorum, capt. 11, 38–41, 44; Калић-Мијушковић́ 1967, 32–33; Димитров 1998, 5.
27
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
(936–973) нанео пораз на Леховом пољу.56 Након поменутих похода,
Мађари полако почињу да се као битан фактор укључују у дешавања
на простору централног Балкана будући да се њихова земља током
10. века, према наводима Константина Порфирогенита, простире од
моста цара Трајана (Костол), до Сирмијума (Сремскa Митровицa),
иза кога се пружа Велика Моравска. Како спис наводи, поједине области које контролишу Мађари називају се према рекама које кроз
њих протичу: Тимисус (Тамиш), Тутис (Бегеј?), Морисос (Мориш),
Крисос (Караш) и Тиса. На крају овог опсежног Порфирогенитовог
описа сазнајемо и да се граница Мађара (Турака) према Бугарима
налазила на реци Истар (Дунав), док су источно од мађарских области били смештени Печењези, западно Франци, а на југу Хрвати.57
Упоредо са јачањем Мађара, на простору централног Балкана
наставља се сукоб између Бугара и Византије, који се осећао и у Србији, у којој су и једни и други на власт доводили своје штићенике.
Након смрти кнеза Мутимира 891/892. године, власт преузима његов
најстарији син Прибислав (893/894), кога после свега годину дана
смењује Гојников син Петар (893/894–917). Прибислав са браћом спас
проналази у Хрватској. Прво искушење Петар доживљава у трећој
години своје владавине, 896/897. године, када је Мутимиров средњи
син Бран покушао да за своју породицу поврати престо. Овај покушај
се, међутим, завршио неславно, будући да је Бран у борби поражен
и ослепљен, чиме је искључен из даљих династичких борби. Две године потом, 898/899. године, Стројимиров син Клонимир долази из
Бугарске и покушава да узурпира престо, тако што је са војском ушао
у Достиникон, један од српских градова које помиње Константин
Порфирогенит.58
Неколико успешних битака и осигурана власт код Петра су пробудили жељу за додатним јачањем свог положаја. Наиме, око 913. године обновљени су византијско-бугарски сукоби, па је у склопу различитих политичких активности уговорен састанак између кнеза
Петра и стратега теме Драч, који се одиграо негде између Цетине
и Неретве. Кнез Захумљана, Михаило Вишевић, сазнао је за састанак, те обавестио бугарског краља Симеона да Византија покушава
да наговори Србе да, заједно са Мађарима, нападну Бугаре. Разлог
56
57
58
28
Moravcsik 1970, 55–56. За попис мађарских похода, као и разлоге због којих су подузимани, упоредити Bíró, Langó 2013.
DAI: 40; Ћирковић 1997, 27–37.
DAI: 32.
и с То р и Ј с к и о к в и р
за такав Михаилов поступак вероватно лежи у чињеници да је био
уплашен због могуће даље Петрове експанзије и могућег губитка
сопствених територија. Ови догађаји непосредно су претходили 917.
години и поменутој бици код Анхијала, после које се Симеон прогласио за цара. Бугарски владар је послао у Србију војску под вођством
Сигрице Теодора и Мармаја, који су са собом довели и Павла, сина
ослепљеног Брана. Обећавши Петру кумство са бугарским царем, а
уз гаранцију да му се никакво зло неће десити, Бугари су на превару
заробили српског кнеза и одвели га у Бугарску, где је и преминуо.
На престолу Србије се од 917. до 920/921. године налазио поменути
Павле као бугарски штићеник.59 Византија је пак покушала да врати
Србију под свој утицај преко Прибислављевог сина Захарија али га
је Павле заробио и предао Бугарима. Убрзо се и Павле окреће против
Бугара и прилази Византији. Као одговор на такав развој ситуације,
цар Симеон шаље у Србију поменутог Захарија, који уз помоћ Бугара успева да се докопа престола. Међутим, и он се убрзо окренуо
Византији, због чега је Симеон 920. или 921. године послао у Србију
војску коју су поново предводили Сигрица Теодор и Мармај. Неочекивано, Захарије је успео да их победи у директној борби. Након извојеване победе, као српски дарови Византији послати су заробљено оружије и главе бугарских војсковођа. Симеон је као одговор на
пораз, највероватније 923/924. године, у Србију послао нову војску,
која је са собом водила још једног члана српске владајуће породице,
Часлава Клонимировића, рођеног и одгајеног у Бугарској. Војска је
очигледно била велика, те се Захарије уплашио, па је и он побегао у
Хрватску.60 Часлав, међутим, није постављен на српски престо као
бугарски савезник, већ је послужио као мамац како би се похватали
сви они који су могли имати икаквог утицаја у Србији. Константин
Порфирогенит наводи да је тада велики број заробљеника одведен
у Бугарску, док су неки побегли у суседну Хрватску, тако да је земља
остала пуста. Убрзо је уследио и поход Бугара на Хрвате, који се окончао без успеха. Симеонова смрт 927. године и промена на бугарском
престолу омогућиле су Чаславу да се са четири пратиоца врати у Србију, где је затекао, како Порфирогенит обавештава, само 50 мушкараца самаца, без жена и деце, који су живели од лова. Уз помоћ
богатих дарова које је добио од византијског цара Романа Лакапина,
59
60
DAI: 32; Ћирковић 1994б, 157–158.
DAI: 32; Ћирковић 1994б, 158.
29
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Часлав је успео да приволи Србе расељене у Хрватску и Бугарску да
се врате. Покорност Србије Византији се више није доводила у питање. Судећи по сачуваним легендама, Часлав Клонимировић се у
Босни, која је чинила саставни део његове државе, сукобио са мађарским кнезом Кизом, поразио га и убио. Мађари су покренули нови
сукоб који се, како се чини, одвијао јужно од Саве. Тада је, у ноћном
препаду, Часлав заробљен, а потом, по наређењу Кизове удовице,
удављен у Сави заједно са својим рођацима. И даље остаје нејасно
тачно време када су се одиграли поменути сукоби. Извесно је једино
да је Часлав Клонимировић последњи именом познати владар из
најстарије српске владарске породице. Проћи ће око два века, пре
него што се у сачуваним историјским списима поново сретну имена
српских владара.61
Симеона је на челу бугарске државе сменио син Петар (927–969)
који је убрзо склопио мир са Византијом и потврдио га својим браком са унуком Романа Лакапина, ћерком његовог најстаријег сина.
Петар је признат за цара Бугара, а бугарска патријаршија је поново
потврђена. На дуже стазе, поменути политички потези су ипак значили победу Византије и снажење њеног културног и политичког
утицаја међу Бугарима. Током овог периода у Бугарској јача и црквена организација, али се истовремено јавља и веома снажна секта,
чији се припадници називају богумили, бабуни, патарени, катари или албигојци, а чије се деловање проширило и на Македонију,
Босну, Италију и јужну Француску.62
После неколико деценија честих смена на византијском престолу, у Константинопољу је за цара проглашен војсковођа Нићифор II
Фока (963–969). Он је 965. године грубо одбио бугарско посланство
које је дошло по данак, за који су сматрали да им припада још од
времена цара Симеона,63 а затим је и напао Бугарску. Ипак, како је
у то време Византија већ водила рат на истоку, као помоћ у борби
против Бугара позван је руски кнез Свјатослав (964–972) који је требало да их казни. За време трајања тог сукоба, из кога су као победници изашли Руси, Нићифор Фока је убијен у једној дворској завери,
а на престо у Константинопољу долази Јован Цимискије (969–976).64
Иако некадашњи византијски савезник, Свјатослав склапа нови
61
62
63
64
30
DAI: 32; Ћирковић 1994б, 158–167.
Острогорски 1996, 257–260.
Према писаним изворима, бугарско посланство је избичевано и протерано у Бугарску.
Ioannis Scylitzae p. 434/20–438/2; Острогорски 1996, 272–279.
и с То р и Ј с к и о к в и р
савез са Бугарима и супротставља се Византији. Априла 971. године
византијска војска на јуриш осваја Велики Преслав и прихвата Бориса II (969–972) као бугарског владара, премда постоји и мишљење
да су Византинци заправо заробили Бориса, те да је он владао Бугарском као византијски вазал. Услед промењених околности,
Бугари окрећу леђа Свјатославу и прикључују се Византији која је
971. године, у бици код Преслава, потукла Русе. Током поменутих
борби, бугарска патријаршија, чији се центар налазио у Дристри,
престала је да постоји и сведена је на ниво митрополије, потчињене
Константинопољу. Седиште бугарске цркве пребачено је том приликом најпре у Софију, потом у Воден, затим Моглен и на крају у
Охрид, иако постоје мишљења да је уместо Моглена за седиште била
изабрана Преспа. Током владавине Јована Цимискија, искористивши превирања у Бугарској, Византија је заузела тврђаву Рас у Србији, у којој је био смештен и катепан, заповедник вишег ранга од
стратега Мораве.65
Пет година касније Јован Цимискије умире, а наслеђује га легитимни члан македонске династије, Василије II (976–1025), који самостално влада од 985. године. Убрзо по доласку на власт, а услед
бугарског незадовољства изазваног понашањем византијских трговаца, Василије II се суочио са тзв. устанком кометопула, током кога
се као главни вођа на страни Бугара наметнуо Самуило (976–1014).
Устаници су за кратко време неколико пута победили Византију,
проширили своје територије и преместили престоницу из Водена у
Преспу. Самуило је поново успоставио бугарску патријаршију са 14
епископија, при чему је данас познат положај само њих седам. Реч
је о Видинској, Кефалонијској (Главенишкој), Веријској, Ираклијској
(Пелагонијској), Скопској, Сердикијској (Софијској) и Селасфорској (Деволској) епархији, док се 990. године помињу и епископије
Орејска, Чернишка, Химарска, Дринополска, Ботротска, Јанинска,
Козилска, Сервијска, Сташка и Петрска.66
У првом раздобљу Самуилове државе 976–996/997. године, тачније до битке на Спархеју, сукоби против Византинаца углавном су
вођени у области Тракије, Македоније и Грчке. Једна од кључних
битака одиграла се 981. године, када је Самуило започео поход на
65
66
Поповић, В. 1978а, 35–36 и напоменe 27–29; Снегаров 1995, 8–9; Острогорски 1996, 281–282;
Максимовић 1997, 35; Пириватрић 1998, 31, 50–51.
Снегаров 1995, 22–24, са наведеном литературом; Острогорски 1996, 283–288.
31
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Тесалију и Епир. Након заузимања града Ларисе 985. године, Самуило је у Преспу пренео мошти св. Ахилија, у катедралну цркву која
је њему и посвећена. Све до почетка 20. века на цркви је био сачуван
натпис са именима епископија: Видин, Кефалонија (Главиница),
Верија (Бера), Хераклеја код Битоља, Селасфора (Девола), Скопље и
Сердика (Софија), док се две епископије, протумачене као Присдиану и Петра, можда могу везати за Охрид и Едесу-Моглен. Уколико
се прихвати врло вероватно тумачење да натписи потичу из времена
Самуиловог боравка у Преспи, можемо их датовати у период између
989. и 991. године, односно 996. и 1002. године, дакле свакако пре
преноса црквеног седишта у Охрид. Иако имена четири епископије
са преспанског натписа нису протумачена, њихов географски распоред се поклапа са територијом Самуилове државе. На основу сачуваних извора, види се да 986. године Самуило као северну границу
чврсто држи струмичко подручје, Сердику и софијски басен све до
Видина. У том периоду, не зна се тачно када, освојена је и источна
Бугарска, будући да је између 999. и 1004. године Самуило са војском
нападао област Сердике, а 1000. године и територију између Дунава
и Балкана, тј. Велики и Мали Преслав, Плиску и Дристру.67
Нешто другачије тумачење организације бугарске цркве за време
Самуила нуди Иван Снегаров, по коме је око 995. године, на врхунцу
моћи Самуиловог царства, патријаршија била подељена на 23 епархије: Преспанску (обухвата и Охридску област), Деволску, Главенишку, Пелагонијску, Моровиздску, Магленску, Струмишку, Веријску, Лариску, Наупатску, Дирахијску (Драчку), Скопску, Липљанску,
Призренску, Рашку, Сремску, Београдску, Браничевску, Видинску,
Триадишку (Средашку), Нишку, Велбуждску и Преславску.68
Из свега наведеног види се да је успон Самуилове државе био
силовит. Управо стога је, убрзо по ступању на престо 986. године,
Василије II кренуо у поход на Балкан, али је у бици код Трајанових
врата претрпео тежак пораз. Наредне године у Византији је букнуо и
грађански рат. Василије II је успео да опстане на власти захваљујући
помоћи руских војника. У знак захвалности за пружену помоћ, руском кнезу Владимиру дао је своју сестру Ану за жену, што представља први случај да се принцеза рођена у пурпуру удаје за странца.
и с То р и Ј с к и о к в и р
На тај начин је успостављен јак политички и културни утицај Константинопоља на Русију.69
Током 991. године Василије поново креће у поход на Балкан,
али га прекида због немира на истоку, угушених тек 999. године.
У оквиру политичке акције којом би сузбио Самуила, византијски
цар је 992. године покушао да склопи савезништво са Јованом Владимиром из Зете. Тај потез није дао очекиване резултате, будући да
је током византијских ратова на истоку Самуило упао на територију Грчке, продирући све до Пелопонеза. Ту га је 996/997. године у
одлучујућој бици на реци Спархеј потукао византијски војсковођа
Нићифор Уран. Том приликом је Самуило био рањен. Иако није
успео да оствари своје намере везане за освајање Грчке, Самуило је
током овог похода успео да освоји Рашку и Зету и да склопи савез са
Јованом Владимиром, дојучерашњим византијским штићеником,
оженивши га својом кћерком. Недуго затим, највероватније после
997. године, Самуилу је пошло за руком да освоји Драч.70
Византијска војна офанзива на Самуилово царство започиње 1001.
године, односно тек по сређивању прилика на источним границама
Царства. Предводио ју је лично византијски цар. Војска најпре упада
у област Сердике, а потом осваја Плиску, Велики и Мали Преслав.
Убрзо потом, Василије II креће на Македонију, освојивши најпре Бер
и Сервију, а после тешких борби и Воден и Видин. Иако је изгубио
неколико упоришта, Самуило је успео да освоји и опљачка Једрене,
али не и да их задржи. До наредног већег сукоба долази 1004. године
у близини Скопља, где је византијска војска потукла Самуилове јединице и освојила град. Тада је, након готово непрекидних четворогодишњих борби, Василије II отишао у Константинопољ.71 Наредне,
1005. године, и Драч је прешао на страну Константинопоља. Уследила је готово читава деценија мањих сукоба између Бугара и Византије. Одлучујућа битка између Василија и Самуила одиграла се 1014.
године. Тада је у кланцима Беласице Самуилова војска опкољена и
уништена, док се Самуило једва спасао побегавши у Преспу. Током
сукоба, Византинци су заробили око 14000 хиљада непријатељских
69
70
71
67
68
32
Поповић, В. 1978а, 36 и напомене 30–37.
Снегаров 1995, 25.
Leonis Diaconi 171, 1–173, 13; Острогорски 1996, 286–290; Пириватрић 1998, 73–78.
Ферлуга 1964, 119; Поповић, В. 1978а, 36–37 и напомене 38–43; Острогорски 1996, 293; Пириватрић 1998, 103.
Поход Василија II карактеристичан је, између осталог, и по томe што император није с
јесени прекидао борбу и одлазио у Константинопољ на одмор, како је до тада био обичај,
већ је у близини непријатеља боравио све време.
33
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
војника, који су, како сведоче очувани извори, ослепљени, при чему
је тек сваком стотом остављено по једно око. Видевши своју уништену и унакажену војску, Самуило је, након два дана, умро.72
Након Самуилове смрти долази до унутрашњих борби у Бугарској. Самуиловог сина и наследника, Гаврила Радомира, убио је брат
од стрица Јован Владислав, син Самуиловог брата Арона, који је на
исти начин уклонио и Самуиловог зета Јована Владимира. Након
што и Јован Владислав гине у опсади Драча 1018. године, Василије
II свечано улази у Охрид, означавајући тако да је рат против Бугара
успешно завршен. И док је у рату био немилосрдан, у миру се показао као помирљив и тактичан цар. Охридску патријаршију, која је
у том тренутку бројала само 15 епископија (Охридску, Главенишку,
Деволску, Магленску, Пелагонијску, Струмишку, Морозвидску, Велбуждску, Средашку, Рашку, Нишку, Браничевску, Београдску, Призренску и Липљанску), претворио је у аутокефалну архиепископију,
са укупно 33 подређене епископије, која је, зарад лакше контроле
новоосвојених области, била потчињена лично цару.73
Истовремено, цар је пружио и руку помирења покрштеним Словенима који су чинили већину становништва на новоприпојеним
територијама, именујући Словене за архиепископа и епископе који
су вршили богослужење на словенском језику. Територију коју је заузимала Симеонова држава Василије је поделио на неколико тема:
тему Бугарска са центром у Скопљу, тему Паристрион или Парадунавон са седиштем у Силистрији, затим тему око ушћа Саве у Дунав
са седиштем у Сирмијуму и тему Далмација са седиштем у Задру.
Насупрот томе, Дукља, Рашка, Захумље и Босна су, попут Хрватске,
остале у власти локалних кнежева, као вазалне државе. За време
владавине Василија II, уместо Раса и Мораве, као управне области
помињу се Србија (Σερβ́ας) и Сирмијум, којима је највероватније
управљао Константин Диоген.74 После Василијеве смрти, византијско царство је почело да слаби. У склопу фискалне политике,
којом су желели да економски ојачају Царство, Василијеви наследници, уместо дотадашњег плаћања пореза у натури, уводе новчани
порез и за Словене. Ова је мера окарактерисана као антисловенска,
72
73
74
34
Ioannis Scylitzae p. 461/5–464/22; Острогорски 1996, 294–295; Пириватрић 1998, 122–124.
Грамоти на Василия II; Notitia 13, 822–838.
Ioannis Scylitzae p. 457/9–476/24; Gelzer 1893; Новаковић 1908; Поповић, В. 1978a, 35 и напомена 22; Максимовић 1997, 38–39; Снегаров 1995, 25–26, 55–59; Острогорски 1996, 295–298;
Живковић 2004, 173– 174, са наведеном литературом.
и с То р и Ј с к и о к в и р
као и постављање грчког архиепископа Лава на чело Охридске архиепископије 1037. године, наместо дотадашњег архиепископа, Словена Јована.
Непопуларност ових мера међу Словенима условила је неколико
устанака. Најпре се 1034. године побунио зетски кнез Стефан Војислав, али је његов устанак угушен 1036. године. Вођа је заробљен и
одведен у Константинопољ. Већ крајем наредне или почетком 1038.
године, Стефан Војислав је побегао из заточеништва и подигао нови,
по Византију опаснији устанак. Једна од успешнијих акција изведена је 1039/1040. године, када је Стефан Војислав опљачкао злато из
насуканог византијског брода. После неуспешних молби и претњи
да се украдени новац врати у Константинопољ, уследио је поход. На
челу Царства тада је био цар Михаило IV Пафлагонац (1034–1042),
који је у циљу враћања покраденог новца послао експедицију на
чијем челу се налазио евнух Георгије. Експедиција је завршена поразом византијске војске 1042. године, када је на византијском престолу био нови цар, Константин IX Мономонах (1042–1055), те губитком Травуније и Захумља које је прикључено Зети. Тако је Стефан
Војислав из Стона управљао територијом од Бојане до Неретве. Како
би двор у Константинопољу очувао макар привид власти на Балкану, области којима је Војислав владао укључене су у византијски комонвелт као вазална држава. Исте године устанак подиже и Петар
Дељан који је 1040. године у Београду проглашен за цара. Устанку се
убрзо прикључио Алусијан, наводни син Јована Владислава, предводећи неуспелу опсаду Солуна. Недуго затим је дошло до раскола у
побуњеничкој војсци, те је Алусијан ослепео Дељана, а затим побегао
у Константинопољ. Оставши без обојице вођа, устаници су се 1041.
године разишли.75
Период нестабилне власти на двору у Константинопољу резултирао је и, како се касније испоставило, коначним расколом цркве
1054. године, међусобним анатемисањем папе Лава IX (1049–1054) и
константинопољског патријарха Михаила Керуларија (1043– 1058).
Даље опадање моћи Византије настављено је за време цара Константина X Дуке (1059–1067), када Сицилију осваја Роберт Гвискард,
а Београд Угари. Исте године савез Печенега и Уза, под притиском
Кумана, врши упаде на Балкан, али их је страшна епидемија десетковала и спречила њихова даља надирања. Ни наредни владар,
75
Острогорски 1996, 304–309.
35
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Роман IV Диоген (1068–1071), није битно поправио ситуацију у Царству, будући да су га сарадници издали, те су га у бици код Манцикерта 1071. године заробили Селџуци, уништивши том приликом
и византијску војску. Невоље у које је запало византијско царство
искористили су и Мађари који су убрзо подузели походе на северне
границе Царства и привремено освојили и Београд, док Нормани
заузимају Бари. Користећи се насталом ситуацијом, син Михаила
Зетског, Константин Бодин, прогласио се за цара у Призрену, али
га је Византија убрзо поразила. Његове аспирације су ипак уродиле плодом, јер је 1077. године од папе из Рима добио титулу краља.
Хаос који је Византијским царством владао дуже од педесет година
окончан је доласком на власт Алексија I Комнина (1081–1118) и његове
династије.76 Управо у време ове династије консолидује се и политичка ситуација на централном Балкану, а на српски трон долази
династија Немањића.
76
36
Ioannis Scylitzae p. 527/5–533/18, 543/11–545/2; Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1978; Снегаров 1995,
63–65; Острогорски 1996, 309–330.
Историјат
истраживања и
стање истражености
проучавање средњовековне прошлости на простору централног Балкана започиње знатно пре археолошких ископавања, будући
да су драгоцени подаци добијени заправо ненаучним методама.
Тако је, на пример, гроф Л.Ф. Марсиљији, приликом израде војних мапа за потребе аустријске војске, направио попис постојећих
касноантичких и средњовековних утврђења на Дунаву и израдио
њихове скице.77 Иако том приликом није идентификовано ниједно раносредњовековно налазиште, каснија археолошка истраживања појединих тада уочених утврђења резултирала су и открићем
раносредњовековних остатака. Вредне податке о споменичком
наслеђу наших крајева оставили су нам у својим делима, између
осталих, и А.Ф. Гиљфердинг,78 А. Еванс79 и Ф. Каниц.80 У тим делима су поменута и нека раносредњовековна налазишта која ће тек
касније бити археолошки истраживана. Нужно је осврнути се и на
активности Е. Свободе и В.Ј.Фјукса који су непосредно пред почетак II светског рата направили пресек дотадашњих сазнања о видљивим остацима касноантичких утврђења на Дунаву.81 До даљег
помака у истраживању долази средином 20. века, када настаје
77
78
79
80
81
Marsigli 1726.
Giljferding 1972.
Evans 1972.
Каниц 1985.
Swoboda 1939; Fewkes 1939, 9–11.
39
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
двотомни попис археолошких споменика и налазишта на терито82
рији Србије.
Археолошко проучавање материјалних остатака раздобља раног
средњег века на простору централног Балкана повезано је са бројним
потешкоћама, које су пре свега последица начина живота тадашњег
човека. Наиме, камене фортификације су реткост, а за становање су
коришћени трошни стамбени објекти који су били подложни брзом
пропадању. Стога нема лако уочљивих остатака архитектуре, што
отежава уочавање раносредњовековних локалитета. Подједнако је
лоша и ситуација са покретним налазима, будући да постоји ограничен репертоар предмета које је могуће поуздано типолошки и
хронолошки определити. Осим тога, само у појединим случајевима
могуће је понудити нешто поузданију етничку атрибуцију одређене
врсте налаза, што додатно отежава јасно сагледавање периода раног
средњег века на простору централног Балкана. Стиче се утисак да
управо из наведених разлога српски археолози нису посвећивали
довољну пажњу овом раздобљу, будући да о касноантичком периоду, који му претходи, али и средњовизантијском периоду, који му
следи, постоји знатно више података. Научно интересовање за археологију раног средњег века готово по правилу произилазило је из
пројеката усмерених на проучавање неког другог раздобља, током
којих су уочени и остаци из овог периода. Стога је нужно систематизовати и на једно место окупити све расположиве податке добијене
током поменутих ископавања.
Прве археолошке податке о остацима средњовековних кућа на
простору централног Балкана оставио нам је М. Васић почетком 20.
века, што се у неку руку може сматрати и почетком изучавања националне археологије у Србији.83 Тек након више од пола века долази
до већег интересовања за проучавање раносредњовековног раздобља,
пре свега у оквиру два велика истраживачка пројекта. Први је био
усмерен на проучавање српског дела Подунавља, од Београда до ушћа
Тимока, и одвијао се у две фазе. Прва фаза, везана за изградњу ХЕ
Ђердап I, одвијала се током 60-их година 20. века. Том приликом
спроведено је рекогносцирање угроженог простора, као и заштитна
ископавања мањег обима.84 Тада је констатован локалитет Велики
82
83
84
40
Aрхеолошки споменици 1953; Aрхеолошки споменици 1956.
Васић 1906.
Špehar, P. 2010а, 13–14, са наведеном литературом.
и с То р и ЈаТ и с Т ра Ж и в а Њ а и с Та Њ е и с Т ра Ж еН о с Т и
Градац на коме су спроведена обимна ископавања.85 Други пројекат
се бавио проучавањем југозападног дела Србије, где прва истраживања, првенствено рекогносцирања, започињу средином 20. века под
руководством Ђ. Бошковића.86 Археолошка ископавања утврђења
Рас, али и области која га окружује, започела су 1965. године под руководством Ј. Нешковића. Наставком истраживања руководила је од
1972. године академик Ј. Калић, у склопу истраживачког програма
Византолошког института „Рас у средњем веку“. Од 1977. године руковођење истраживањем тврђаве Рас преузима М. Поповић у име Археолошког института у Београду. Током 1984. године формиран је и
Одбор за споменичку целину Старог Раса са Сопоћанима, преко кога
су била финансирана даља истраживања овог простора све до 1995.
године. Тада су спроведена рекогносцирања већег броја утврђења,
махом из рановизантијског периода, али су издвојена и утврђена
насеља са средњовековним хоризонтима, попут оног на локалитету Градина на Врсеницама.87 Отприлике у исто време истражују се
раносредњовековни слојеви Београдске тврђаве, у склопу истоименог пројекта.88 Паралелно са проучавањима у области Раса долази и
до спровођења друге фазе у проучавању српског Подунавља, у време
изградње ХЕ Ђердап II. У наредних неколико година, почев од 1979.
године, спроведена су знатно опсежнија ископавања,89 током којих
је на неколико локалитета, као што су Костол (Понтес), Ушће Слатинске реке, Љубичевац итд., осим античког и касноантичког слоја,
констатован и раносредњовековни хоризонт. Осим два велика поменута пројекта, истраживање раносредњовековног периода спроводи
се и на другим локалитетима. Такав је, на пример, локалитет Felix
Romuliana (Гамзиград), на коме су, осим богатих касноантичких остатака, уочени и остаци средњовековног насеља.
Током 90-их година 20. века интензитет археолошких истраживања у Србији опада, услед немилих догађаја који су задесили
просторе некадашње СФРЈ. Упркос томе, управо током ове кризне
деценије спровођена су ископавања на неколико раносредњовековних локалитета. Ископавање тврђаве Рас било је у завршној фази,90
85
86
87
88
89
90
Јанковић, М. 1981, 12.
Popoví, Bikí 2009, 9.
Popoví, M. 1999, 15–21; Popoví, Bikí 2009, 9–12, 21–22, са наведеном литературом.
Marjanoví-Vujoví 1973.
Špehar, P. 2010а, 13–14, са наведеном литературом.
Popoví, M. 1999, 15–21.
41
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
а отпочета су и систематска ископавања на поменутом локалитету
Градина на Врсеницама, где су истраживања спровођена сондажно
још од 1987. године. Систематска ископавања спроведена су 1995. и
1996. године, а потом и 2000–2001. године.91 У групу малобројних
налазишта из раносредњовековног раздобља, која се систематски
истражују, спада и локалитет Градина на Јелици. Истраживања на
њему спроводе се од 1984. године, а трају и данас. Осим доминантних рановизантијских слојева, на Градини су констатовани и остаци материјалне културе 9–10. века.92 Као значајна, треба издвојити
и археолошка ископавања већег обима, спроведена на локалитету
Маргум/Морава спроведена 2011. године,93 која су била праћена
и LiDAR снимањима на ширем простору око ушћа Велике Мораве
у Дунав.94
Из предоченог историјата археолошких истраживања налазишта
раносредњовековног раздобља на простору централног Балкана
може се уочити да она, готово по правилу, нису представљала почетни циљ истраживања. Изузетак представљају једино они локалитети
који су констатовани приликом проучавања области Раса. У складу
са чињеницом да су истраживања раносредњовековних налазишта
углавном проистекла из пројеката чији је циљ био неки други период, степен публикованости је изузетно низак. Најчешће се ради о
извештајима са ископавања локалитета из неког другог историјског
периода, који могу бити мањег или већег обима, при чему остаци
материјалне културе из периода раног средњег века представљају
само један њихов сегмент. Мора се истаћи да је ситуација са налазиштима истраженим на десној обали Дунава нешто боља, будући да
су обимнији извештаји објављени у оквиру серије Ђердапске свеске,
као и у часопису Старинар XXXIII–XXXIV, у потпуности посвећеном
резултатима поменутих ископавања, који због бројности овом приликом неће бити навођени појединачно.95
Малобројне монографске публикације посвећене овом раздобљу махом се односе на појединачне локалитете. Такав је случај
91
92
93
94
95
42
Popoví, Bikí 2009, 17–21.
Милинковић 2010, 18.
Bikí, Špehar, Bugarski, Brankoví 2012.
Иванишевић, Бугарски 2012, 249–251, сл. 6–8.
Ђердапске свеске I 1980; Ђердапске свеске II 1984; Ђердапске свеске III 1986; Ђердапске свеске
IV 1987; Старинар XXXIII–XXXIV 1984.
и с То р и ЈаТ и с Т ра Ж и в а Њ а и с Та Њ е и с Т ра Ж еН о с Т и
са налазиштима Велики Градац,96 Рас–Пазариште97 и Врсенице.98
Осим тога, раносредњовековни хоризонти су били и предмет једног
сегмента монографије о локалитету Градина на Јелици,99 као и зборника радова о Гамзиграду.100 Треба поменути и први рад о Словенима у некадашњем југословенском делу Подунавља.101 Осим тога,
неопходно је поменути и неколико монографија посвећених проучавању некропола на локалитетима Мачванска Митровица,102 Трњане,103 Хајдучка воденица и Бољетин,104 или Равна код Књажевца.105
И покретни налази из овог раздобља били су предмет проучавања у
чланцима и монографијама, и то пре свега накит,106 али кроз дужи
временски период, а не искључиво у раном средњем веку. Иако су
у последњих десет година археолошка ископавања раносредњовековних налазишта веома ретка, постоји неколико радова насталих
у новије време, у којима аутори покушавају да синтетишу и презентују сазнања о различитим аспектима живота током раносредњовековног периода на простору централног Балкана.107 То нам указује
на несмањено интересовање које период који је тема ове књиге константно побуђује.
96
97
98
99
100
101
102
103
104
105
106
107
Јанковић, М. 1981, 12.
Popoví, M. 1999.
Popoví, Bikí 2009.
Милинковић 2010.
Јанковић, Ђ. 1983.
Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990.
Ercegoví-Pavloví 1980.
Марјановић-Вујовић 1984.
Ерцеговић-Павловић 1986.
Jovanoví, Vuksan 2005.
Накит на тлу Србије 1982; Бајаловић-Хаџи-Пешић 1984; Bikí 2010.
Špehar, P. 2012б; Špehar, P. 2015а; Špehar, P. 2015б; Радичевић 2015; Bugarski, Radiší 2016.
43
Касноантичко
наслеђе
иако је почетком 7. века византијска власт на простору Балкана престала да постоји, трагови античке, а посебно касноантичке
цивилизације и те како су били видљиви словенским и бугарским
племенима која су га колонизовала. Постепено укључивање централног Балкана у састав Римског царства током 1. века н. е. било је
пропраћено подизањем великих легијских кампова у Сингидунуму108 и Виминацијуму,109 oко којих су се развила и насеља. Једна од
највидљивијих последица јачања римске власти било је формирање
градова, попут, на пример, Маргума, Аква, Ремесијане, Наисуса или
Сирмијума, који је једно време коришћен чак као тетрархијски sedes
imperii, а потом и као седиште префектуре Илирик. Осим легијских
кампова, подизана су и мања војна упоришта различитих димензија
и облика, која су имала задатак да спрече продор непријатеља. Посебно велики значај поменута територија добија у време тетрархије,
дакле на самом крају 3. и почетком 4. века. Управо из тог периода
потичу и нека од изузетно значајних налазишта, попут Феликс Ромулијане110 или царске палате у Сирмијуму.111 Монументална архитектура ових здања, иако више пута преправљаних током наредних
неколико векова, очувала се у довољној мери како би импресионирала придошлице вештином градитеља, уметника и клесара.
108
109
110
111
Popoví, М. 1997а; Popoví, M. 2006, 32–47.
Поповић, В. 1968; Спасић-Ђурић 2002; Спасић-Ђурић 2015.
Felix Romuliana 2010.
Поповић, В. 2003.
45
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Слом римске власти који су донела хунска разарања крајем прве
половине 5. века112 оставио је далекосежне последице. Иако се може
претпоставити да је одређени део популације наставио да живи на
простору централног Балкана и после хунских продора, велики број
људи се одселио на безбедније локације, на пример, у Солун.113 До
обнове живота у правом смислу те речи долази тек током 6. века.
Најпре у време владавине Анастазија I, a највећим делом током велике обнове под Јустинијаном I, административна и црквена управа
су на извесно време поново биле учвршћене. Да обнова живота може
одиста да се веже за поменути период, најречитије сведочи анализа
оптицаја новца на простору северног Илирика.114
Renovatio imperii, коме се најизразитије посветио Јустинијан I у
свим сферама свог политичког и културног деловања, резултирао је,
између осталог, и подизањем нових градова, утврђења и села, али и
обновом постојећих бедема. Ипак, структура насеља се знатно променила у односу на период који је претходио разарањима из средине 5.
века. Иако за то немамо поуздане доказе, од раније постојећих градова
се током 6. века највероватније одржао још само Наисус, док су остали
урбани центри претрпели знатна оштећења те је живот у њима, све
до Јустинијанове обнове, био замро. Таква је, на пример, била ситуација са Улпијаном, касније преименованом у Друга Јустинијана, у
којој је Јустинијанов дворски историчар Прокопије као најважнији
градитељски подухват забележио управо обнову порушених бедема
у запустелом граду.115 Иако Прокопије бележи бројне градове које Јустинијан обнавља, посебан значај придаје оснивању нових градова у
читавом Царству, а на централном Балкану посебно наглашава значај оснивања Прве Јустинијане, као царске задужбине подигнуте у
близини места царевог рођења.116 Велика већина поменутих градова
је већ током 6. века била изложена процесима, како их В. Поповић
назива, рурализације и дезинтеграције.117 У насеља са јасно препознатљивим траговима урбаног живота, може се уврстити и Градина
на Јелици, такође новоподигнуто утврђено насеље,118 које је имало
112
113
114
115
116
117
118
46
Prisci Fragmenta, 1–1b, 7–8; Lemerle 1954, 279–280.
Iust. Nov. XI.
Špehar, P. 2010a, 152, са наведеном литературом, Графикон 2.
De Aedif., 104,20–107,2.
De Aedif., 104,20; Кондић, Поповић 1977.
Поповић, В. 2003.
Милинковић 2010.
к ас Н оа Н Т и ч ко Н асл е Ђ е
функцију регионалног центра. Истој врсти насеља највероватније
припада и Ромулијана у којој се на слоју постојеће царске палате формирало насеље са бројним хришћанским црквама.119
У односу на релативно малобројне градове, знатно је већи број
рановизантијских утврђења, која су се првенствено налазила на десној обали Дунава, као природној граници Царства. Поглавито је реч
о обновљеним постојећим фортификацијама, мада је одређени број
утврда подигнут изнова. Треба, међутим, имати на уму чињеницу
да оне нису искључиво војне постаје, будући да се у њима јављају покретни налази који указују на присуство цивилног становништва,
међу којима је било и жена, и то у броју који превазилази број откривених налаза војног наоружања и опреме.120
Највећа промена у структури и положају насеља јавља се у унутрашњости Балканског полуострва. Услед опасности која се средином 5. века надвила над Царством и која је остала у сећању становништва, током 6. века насеља се више не подижу у равницама поред
речних токова, како је било најчешће у доба античког Рима, већ су
грађена у брдима, на теже доступним положајима. Ова појава окарактерисана је у науци као вертикална миграција, јер се насељавају
зоне које се налазе на већој надморској висини. Основано је више
стотина утврђених насеља, за која се сматрало да су имала функцију
рефугијума или висинских утврђења. Ипак, њихова бројност сведочи у прилог претпоставци да је реч о утврђеним селима.121
Касноантичко градитељство није било усмерено искључиво на
војну и стамбену архитектуру. Као посебан вид градитељске активности издваја се градитељство сакралних објеката намењених
обављању хришћанских богослужења, будући да је од едикта издатог 313. године у Милану хришћанима дозвољено слободно исповедање вере. Број хришћана растао је великом брзином, па је на самом
крају 4. века хришћанство проглашено за званичну религију Царства. Ширење хришћанства било је праћено успостављањем снажне
и хијерархијски устројене црквене организације, као и подизањем,
намењених различитим потребама све бројније хришћанске популације. Њихова изградња изменила је изглед античких градова,
119
120
121
Petkoví 2011; Шпехар, О. 2011, 29, са наведеном литературом; Милинковић 2015, 249–257,
са наведеном литературом.
Špehar, P. 2010а; Милинковић 2015, 46.
Milinkoví 2008; Милинковић 2012; Милинковић 2015, 258–263, са наведеном литературом.
47
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
будући да долази до формирања потпуно другачије сакралне топографије, зависне непосредно од потреба хришћанске заједнице.122
Привремени слом ромејске власти, па и црквене организације средином 5. века на централном Балкану, оставио је трага и у црквеном
градитељству које је неколико деценија било потпуно запостављено.
Обнова царства у време Јустинијанове владавине била је праћена,
између осталог, и јачањем Цркве и повећавањем броја хришћанских
храмова. О томе колико је број хришћана нарастао до времена Јустинијанове владавине најбоље сведочи пример Царичиног града, са
кога потиче једанаест до сада констатованих цркава, од којих је само
осам археолошки истражено.123 Преостале три хришћанске цркве
откривене су геофизичким методама на простору Доњег града. Још
један битан сведок значаја Цркве у 6. веку је локалитет Градина на
Јелици, где је археолошки истражено пет хришћанских богомоља.124
Хришћански храмови нису подизани само у урбаним центрима, већ
се могу наћи у готово сваком утврђеном селу, некада чак и по две
цркве, попут примера на локалитету Лишка Ћава,125 откривеном
недалеко од Градине на Јелици. Осим тога, сакралне грађевине су
подизане и на тешко доступним и за живот изазовним надморским
висинама од преко 1000 м. Најизразитији пример таквог градитељства представља локалитет Небеске столице на Копаонику, где је откривена црква са остацима подног мозаика саграђена на висини од
преко 1500 м изнад нивоа мора.126
Повлачење ромејске војске са ових простора резултирало је и опадањем утицаја Цркве. Међутим, некадашњи значај касноантичке
црквене организације неће бити у потпуности заборављен током
касније епохе, о чему, на пример, сведочи чињеница да је поглавар
Охридске архиепископије, основане након што је Василије II поразио Самуила, у склопу своје званичне титулатуре носио и титулу
архиепископа Прве Јустинијане.127
122
123
124
125
126
127
48
Шпехар, О. 2012.
Кондић, Поповић 1977; Ivaniševí 2016a, 118; Ivaniševí 2016б.
Милинковић 2010.
Шпехар, П. 2014, 70.
Тошић, Рашковић 2007.
Љубинковић Р. 1967.
Насеља
и утврђења
током касноантичког периода, стамбени објекти су грађени
од камена и опеке, са малтером као везивним материјалом. Ипак,
током овог раздобља било је и кућа грађених од материјала склоног
брзом пропадању, попут оних констатованих на локалитету Светиња. У случају тог локалитета ради се, додуше, о кућама припадника варварских племена, који су се на територију Царства населили
у својству федерата.128 Остаци сличних кућа уочени су и Сирмијуму,
на просотру некадашњег хиподрома.129 Придошлице се нису успешно прилагодиле животу у урбаним срединама, будући да је такав
живот подразумевао постојање добро организованог државног апарата и централне управе. Управо су стога најчешће и избегавали да
се насељавају у градовима. Најупечатљивији пример је Сирмијум,
који су Авари, после великих напора, коначно освојили 582. године.
С обзиром на то да нису били прилагођени урбаном начину живота,
напустили су га само годину дана касније, будући да нису били у
стању да угасе велики пожар који је избио у граду.130
Доселивши се на Балкан, словенска племена су почела да подижу
насеља, о чијем изгледу сведоче скромни али драгоцени подаци у
писаним изворима. Тако, на пример, на основу једног Прокопијевог
описа из друге четвртине 6. века сазнајемо како изгледају словенска
128
129
130
Поповић, М. 1988.
Ivaniševí 2016, 91, igs. 3–4.
Mirkoví 2008, 111.
51
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
насеља на левој обали доњег Подунавља. Реч је о мањим неутврђеним насељима, тј. насељима отвореног типа, у којима су раштркане колибе биле начињене од плетера и лепа. Из тог описа се може
закључити да су се Словени још увек држали одређених номадских
навика, будући да су често мењали положај својих насеља.131 С краја
6. или почетка 7. века, из сачуваног војног приручника потичу подаци о територијама на левој обали Дунава, тј. изван граница Царства. Описујући на који начин би византијска војска требало да се
сукоби са словенским племенима, непознати писац пружа податак да су племена Словена и Анта многољудна и да су по начину
живота ближа сточарском, него номадском народу. Своја насеља, и
даље неутврђена, подизали су углавном у близини река, мочвара и
шума. Села су била једна близу других, готово да није постојао простор између њих. У случају опасности, из сваког од ових села могло
се побећи кроз више излаза. Становници су живели у земуницама,
међусобно повезаним прокопима и наткривеним ходницима.132
Подаци који се односе на изглед словенских насеља почетком
7. века, после слома лимеса, такође су скромни. Тако, на пример, у
опису једног догађаја који се одиграо у периоду између 680. и 685.
године, а тиче се преласка извесног броја аварских отпадника под
вођством Кувера на територију Царства, налазимо податак да Словени живе у колибама, највероватније начињеним од плетера и
лепа.133 Наредни податак потиче тек с краја 9. века, из пера арапског
путописца Харуна бен Јахиба, који говори о свом путовању из Константинопоља у Рим. Путујући од Солуна до Сплита, око 880. године,
уочио је словенске куће начињене од дрвета.134 Неколико деценија
касније, почетком 10. века, Јован Егзарх, описујући изглед Преслава, јасно раздваја градску архитектуру од сеоске, у којој доминирају
куће са сламнатим крововима.135 Средином истог века, јеврејски
писац из Шпаније Ибрахим Ибн Јакуб, обавештава нас да Словени у западном делу Балкана живе у дрвеним кућама.136 Преглед
расположивих историјских података завршићемо наводима Ибн
Руста, арапског географа из 10. века. Он сведочи о начину становања
С
0
131
132
133
134
135
136
52
Bellum Gothicum III, 14.
Mauricii Strategicon, XI/4.
Mir. II 116.
Јиричек 1978, 22.
Милошевић 1997, са наведеном литературом.
Миятев 1965, 72.
150 км
Сл. 1 / Насеља и утврђења централног Балкана од 7. до 11. века поменута у тексту:
Fig. 1 / Settlements and fortiications on the central Balkans from the 7th to the 11th century mentioned in the text:
1. Београд; 2. Вајуга–Песак; 3. Велесница; 4. Велики Градац; 5. Гамзиград; 6. Грабовица; 7. Градина на Врсеницама;
8. Градина на Јелици; 9. Градиште у Гобељи; 10. Костол; 11. Љубичевац–Обала; 12. Мачванска Митровица;
13. Михајловац–Kула; 14. Морава; 15. Пањевачки рит; 16. Прилипац; 17. Рас–Пазариште; 18. Рас–Постење;
19. Ритопек; 20. Ушће Слатинске реке
53
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
источних Словена, који живе у полуземуницама чији сводови подсећају на хришћанске храмове. Према њему, становништво је у овим
кућама, које су га добро штитиле од хладноће, боравило до пролећа.
Према његовим речима, њихова унутрашњост грејала се тако што се
ужарено камење поливало водом.137
Писане податке о насељима на простору централног Балкана у
знатној мери потврђују и археолошки остаци датовани у период од
7. до 11. века. Јасно се уочава да од 7. до 9. века доминирају неутврђена
насеља сеоског карактера, која се формирају углавном на високим
терасама уз велике реке, или пак у брдима у близини шума. Стамбени објекти у тим селима били су збијени или расути, мада треба
истаћи да ни у једном случају није постојало планско подизање станишта. Број села се временом постепено повећавао. Од 9. века формирају се и протоурбани утврђени центри који су углавном смештени унутар постојећих рановизантијских утврда.
Излагање материје у оквиру овог поглавља следиће хронолошки принцип, односно представљаћемо насеља од најстаријих ка
најмлађим, и географски, од истока ка западу и од севера ка југу
(сл. 1). Такође, неће бити наведени сви познати локалитети са несеобинским хоризонтима 7–11. века, већ само они који су археолошки
истражени и добро документовани. Појединачни налази биће детаљно обрађени у поглављу посвећеном покретним налазима.138 Ово
поглавље биће подељено на два дела – Насеља и Утврђења. Разлог за
овакав поступак лежи у томе што сматрамо да се морају раздвојити
сеоска насеља отвореног типа од утврђених протоурбаних регионалних центара. Хронолошки посматрано, насеља претходе формирању утврђених центара, те се стога и њихов развој мора пратити
одвојено.
НАСЕЉА
Најранија раносредњовековна насеља констатована су на десној
обали Дунава, у близини тада још увек видљивих бедема касноантичких фортификација. Реч је о неутврђеним селима, у којима вероватно није постојало планско подизање стамбених објеката. Судећи
према археолошкој грађи која из њих потиче, могу се датовати у
137
138
54
Милошевић 1997, 15, са наведеном литературом.
Упоредити поглавље Покретни налази у овој књизи.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
период 7–8. века. Занимљиво је приметити да ова насеља по правилу
нису ницала унутар постојећих бедема који би им могли пружити
потребну заштиту, већ у њиховој непосредној близини. Таква појава
може се објаснити већ помињаном чињеницом да се новопридошли
народи очигледно нису добро сналазили унутар урбаних, дакле ни
утврђених средина. Други разлог би могао лежати у могућности да
је одређени део старије ромејске популације преживео пад лимеса,
те да су се унутар још увек очуваних бедема налазиле њихове мање
енклаве. За сада остаје непознаница да ли је између староседелаца
и придошлица успостављен суживот и каквог је он карактера био.
Насеља отвореног типа наставила су да живе током раздобља од 9.
до 11. века, чак су се постепено и ширила, мада је приметно да су
становници имали потребу да их утврде.
Ритопек–Река
Модерно насеље Ритопек смештено је на десној обали Дунава низводно од Београда, од кога је удаљено 15-ак км у правцу југозапада.
На његовом месту се, током античког периода, налазило насеље
Трикорнијум (Tricornium). Међутим, исти простор био је очигледно
настањен и у средњем веку, будући да је у самом Ритопеку, као и у
његовој околини, уочено неколико налазишта са остацима средњовековних насеља. На потесу Река, смештеном изнад ушћа Болечице
(Завојничка река) у Дунав, делимично су истражени остаци села отвореног типа (сл. 2/1). На благој падини констатовани су стамбени
објекти подигнути у низу, као и остаци керамичарске и металуршке
пећи. Трагови насеља датовани су у дуг временски период, од 6. до 11.
века, мада се највероватније ради о објектима из периода 7–9. века.
Куће 1 и 4 налазе се на међусобној удаљености од око 2 м, док је кућа
13 смештена на око 12 м од куће 1 у правцу запада. У источном делу
насеља налазио се део насеља у коме се одвијала занатска делатност
становништва, о чему сведоче остаци поменутих пећи.139
Откривене куће су полуукопане и имају готово квадратну основу.
Зидови тих објеката су у доњим деловима били начињени од камена
повезаног блатом, док су горње зоне биле начињене од дрвета. Објекат бр. 1 је кућа са једном просторијом, димензија 3,50 х 3,10 м, укопана на дубини од 0,70 м (сл. 2/2). Улаз се највероватније налазио у
139
Mirkoví 1968, 95; Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990, 82–84; Милошевић 1997, 28.
55
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
два калупа за ливење, који указују да је овај објекат имао и занатску
намену.140
С
Љубичевац–Обала
0
Сл. 2 / Ритопек:
1 – Кућа 1;
2 – План насеља
(према: Милошевић
1997, сл. 13–14)
Fig. 2 / Ritopek:
1 – House 1;
2 – Ground plan of
the settlement (after:
Милошевић 1997,
сл. 13–14)
56
10 м
0
5м
источном зиду, док је калотаста пећ откривена у западном углу куће.
У доњим деловима јужног зида су, осим камена везаног блатом, уочени и секундарно употребљени античка опека и камени жрвањ,
највероватније из истог периода. Откриће металних грађевинских
елемената указује на могући начин спајања дрвених делова куће
клиновима и кламфама. Друга кућа, означена као објекат 3, такође
је имала само једну одају. Била је укопана на дубини од 0,55 до 0,90 м,
али су њене димензије нешто веће и износе 3,90 х 3,70 м. У јужном
углу налазила се камена калотаста пећ, док се, по свему судећи, улаз
налазио у супротном, северном углу просторије. Кућа 4 била је укопана у земљу на дубини од 0,50 до 0,80 м, димензија 2,60 х 2,90 м. У
северном углу се налазила калотаста пећ потковичасте основе, под
куће био је поплочан каменом и античком опеком, док је улаз био
отворен у северозападном зиду. Oсим тога, у југозападном делу куће
откривени су остаци дрвених стубова, који су носили конструкцију
зидова и крова, док су уз југозападни зид откривени остаци конструкције од камена и опеке, чија намена није јасна. Најудаљенија
кућа у насељу има димензије 4,00 х 4,00 м и камену правоугаону пећ
димензија 1,10 х 0,90 м. Занимљиво је истаћи да су у њој пронађена
Село Љубичевац налази се око 8 км узводно од Брзе Паланке, а у његовом атару откривено је неколико вишеслојних налазишта. Једно
од њих је Обала, где су констатовани остаци праисторијског, али и
каснијег средњовековног насеља, опредељеног од 7/8. до почетка 11.
века. Истраживачи сматрају да се могу издвојити два хоризонта насељавања, који се датују у период од 7. до 8. века, односно од средине 9. до прве половине 11. века. Ипак, мора се истаћи да приликом
ископавања нису констатовани остаци кућа ни у једном хоризонту,
већ само хлебне пећи, укопане 0,20–0,40 м, које припадају старијем
насељу, а које се налазе око једне велике јаме неправилног облика (сл. 3/a). Пећи су калотасте, са кружном основом, начињене од
земље, ложиштем окренуте ка поменутој јами. Истражено је девет
пећи пречникâ од око 1,00 м, које су због своје величине опредељене
као пекарске. Само две су очуване у целини. На простору између
пећи откривени су уломци керамике и фрагменти животињских
костију.141
Михајловац–Кула
Око 12 км узводно од Кладова налази се савремено насеље Михајловац, у чијем је ширем ареалу констатовано неколико вишеслојних
археолошких налазишта. Једно од њих, названо Кула, налази се око 1
км узводно од модерног насеља. Ту су констатовани остаци праисторијског и раносредњовековног хоризонта. Према речима истраживача, раносредњовековном периоду припада насеље из периода 7–8.
века, које је делимично уништила река Дунав. Реч је о неутврђеном
насељу сеоског карактера, које се простирало на уској и заравњеној дунавској тераси димензија 400 х 15–40 м, мада површина самог насеља
није утврђена те се не мора нужно поклапати са димензијама терасе
(сл. 3/б/1). Приликом ископавања констатован је већи број полуукопаних кућа квадратне и правоугаоне основе, димензија од 2,00 x 2,50
140
141
Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990, 82–84; Милошевић 1997, 28–30
Popoví, Mrkobrad 1986, 310–311, Fig. 3; Милошевић 1997, 49, сл. 55.
57
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
С
С
С
С
0
0
0
Сл. 3 / А - Љубичевац
(према: Милошевић
1997, сл. 55);
Б – Михајловац:
1. План насеља;
2. Кућа VII
(према: Милошевић
1997, сл. 66–67)
Fig. 3 / A – Ljubičevac
(after: Милошевић
1997, сл. 55);
Б – Mihajlovac:
1: Ground plan of the
settlement;
2. House VII
(after: Милошевић
1997, сл. 66–67)
3м
0
откривени су различити стамбени објекти, по правилу озбиљно
девастирани, те немамо поуздане податке о самом изгледу насеља.
Најпотпуније сведочанство представља простор са пећима распоређеним у неправилни полукруг и датованим у 8. век (сл. 4/а).
Наиме, констатовано је пет кружних калотастих пећи, начињених
од земље и укопаних 0,30–0,40 м, од којих су неке имале и мали правоугаони додатак. Све пећи су биле ложиштима окренуте ка центру
истраженог простора.143
Сл. 4 / А – Велесница
(према: Милошевић
1997, сл. 54);
Б – Београд, кућа 4
(према: Милошевић
1997, сл. 9)
Fig. 3 / A – Velesnica
(after: Милошевић
1997, сл. 54);
Б – Belgrade, house 4
(after: Милошевић
1997, сл. 9)
Београд
Велесница
У близини села Велесница, на десној обали Дунава, око 10 км узводно од Брзе Паланке, налазе се остаци вишеслојног локалитета. На
благим дунавским терасама развило се велико средњовековно насеље, које је било у употреби од 7. до 15. века. Приликом ископавања
Због изузетног стратешког положаја на ушћу Саве у Дунав, још
током 1. века н. е. на месту модерног Београда подигнут је логор легије IV Flavia. Око њега се касније развило и насеље, које је, по свему
судећи, опустошено у продору Хуна средином 5. века. Уследила
143
142
58
3м
3м
до 3,50 x 3,50 м, које су најчешће у угловима имале земљане калотасте
пећи потковичасте или кружне основе. Овом приликом поменућемо
кућу VII (сл. 3/б/2), која је имала квадратну основу димензија 3,00 х
3,00 м, и у чијем се северном углу налазила земљана калотаста пећ
кружне основе. Осим стамбених објеката из поменутог периода, констатован је и један накнадни укоп са керамиком из периода 10–11.
века, за коју, нажалост, не постоје илустративни прилози.142
3м
Jankoví, Đ. 1986, 443–445, ig. 1–2; Милошевић 1997, 52–53, сл. 67.
Васић, Ерцеговић-Павловић, Минић 1984, 125–132; Ercegoví-Pavloví, Miní 1986б, 289–
301; Милошевић, 48, сл. 53–54.
59
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
је обнова утврђења у време Јустинијана I, а тада је, како се чини,
брањени ареал града редукован. Ни ова обнова није имала трајан
резултат, будући да су град 586. године освојили Авари.144 Није јасно
шта се потом дешавало са рановизантијском фортификацијом, мада
Константин Порфирогенит наводи да се током прве половине 7. века
у њој налазио војни заповедник.145 Других писаних извора о Београду током раносредњовековног периода нема, као ни поузданих података о постојању бедема. Упркос томе, М. Поповић претпоставља
да је Београд био важно погранично утврђење како у време Првог
бугарског царства тако и током постојања Самуилове државе.146
Судећи према досадашњим истраживањима такозване Београдске тврђаве, само су спорадично констатовани остаци насељавања
из раносредњовековног периода, датовани у 8, односно 9. век. Они
су углавном откривени у мањим зонама Доњег града, тј. у приобаљу,
одакле потичу и најстарији стамбени објекти. Насеље се шири и на
простор античког утврђења, о чему сведоче стамбени објекти констатовани на рушевинама северне капије античког утврђења. Подизање стамбених објеката над слојем рушења античке капије указује,
према речима М. Поповића, да између рановизантијског и средњовековног периода бедеми нису коришћени. Ипак, такав закључак се
мора узети са резервом, будући да се 878. године у Београду налазила
епископија. Стога се може претпоставити да је у близини постојало
и утврђење које је пружало одговарајућу заштиту црквеном великодостојнику.147 У прилог овој претпоставци говори и један податак
из средине 10. века. Он сведочи о постојању пирга светог Константина Великог.148 Будући да остаци грађевине која одговара опису
нису археолошки потврђени, остаје питање да ли је пирг био део
средњовековног утврђења или је пак реч о тада још увек видљивом
касноантичком тетрапилону, какви се срећу на лимесу.149 Нажалост,
ни даље не можемо са сигурношћу утврдити где се тачно налазило утврђење из 9. века, нити да ли су га, и у којој мери, користили
Словени, упркос томе што М. Поповић нуди могућу реконструкцију
144
145
146
147
148
149
60
Mirkoví, M. 1968, 37–49; Popoví, M. 1997, са наведеном литературом.
DAI: 32.
Поповић, М. 2006, 54.
Милошевић 1997, 113, 115–122; Marjanoví-Vujoví 1973, 30–39; Бајаловић–Хаџи–Пешић
1992, 30–39; Поповић, М. 2006, 49, 52.
DAI: 40.
Поповић, М. 2006, 52.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
изгледа и опсега претпостављеног раносредњовековног палисадног
Београдског утврђења.150
Неутврђено словенско насеље чиниле су раштркане куће, међусобно удаљене и до неколико десетина метара, које су биле укопане у антички слој на падини према реци Сави. Осим тога, констатовани су и остаци пећи које су стајале самостално. Куће су биле
квадратне и правоугаоне, полуукопане или надземне, димензија од
2,00 х 2,00 м до 3,00 х 3,00 м. Њихова величина сугерише да су биле
намењене за становање једне породице. Зидови су били начињени
од дрвета, док се у подовима од набијене земље уочавају јаме стубова који су носили кров. У углу куће се обично налазила камена
пећ са ложиштем окренутим према реци. Једно од ретких потпуно
истражених станишта је кућа 4, која је имала две фазе коришћења
(сл. 4/б). Најпре је подигнут објекат димензија 2,40 х 2,40 м, који је
у углу имао камену пећ у облику ћириличног слова П, и који је датован у 8. век. Потом је та кућа порушена, коришћени простор је нивелисан, а изнад њега је подигнута нова, већа кућа, димензија 4,20 х
3,10 м, дужим странама оријентисана у правцу С-Ј. Подница је била
од жуте глине, местимично поплочана секундарно употребљеним
античким опекама, а приликом ископавања откривени су и делови
унутрашње стране дрвеног зида. У источном углу куће налазила се
камена калотаста пећ. Објекат је датован у 10. век. На основу расположивих описа кућа и њиховог окружења може се закључити да су
куће коришћене за становање једне породице, док се занатска делатност одвијала изван кућа, о чему сведоче поменути остаци пећи,
огњишта и ватришта између стамбених објеката.151
Брзи Прун–Позајмиште
Током археолошких истраживања атара села Грабовице у околини
Кладова, на неколико потеса констатовани су трагови материјалне
културе, опредељени у рани средњи век. Један од њих је Брзи Прун–
Позајмиште, који се налази око 2,5 км низводно од Љубичевца и око
100 м од обале Дунава. На њему је откривено насеље, за које истраживачи претпостављају да се простирало на површини од око 350–
400 м2. Према репертоару покретних налаза откривених приликом
150
151
Поповић, М. 2006, сл. 19.
Marjanoví-Vujoví 1973; Марјановић-Вујовић 1978, 8, 10–13; Милошевић 1997, 26–28.
61
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ископавања, може се закључити да је насеље имало најмање две фазе
коришћења. Првој припада један делимично оштећен укоп, који је,
по свему судећи, био у облику правоугаоне јаме димензија 4,50 x
1,30 м, датован у период 8–9. века. Ипак, не треба искључити ни могућност да се можда ради о остацима полуукопаних кућа.152
Другој фази припада знатно већи број структура, будући да су
констатовани остаци седам полуукопаних кућа, огњиште, пећ и три
јаме, које се опредељују у период 9–10. века. Слаба очуваност стамбених објекта онемогућава утврђивање њихових димензија, као ни
реконструкцију изгледа самог насеља. Куће су биле укопане у земљу
до дубине од око 1,00 м и биле су квадратне или правоугаоне основе
малих димензија, које нису прелазиле 4,00 х 4,00 м. Камен и облуци
у укопаном делу кућа указују да су доњи делови били зидани, док
су горњи били од дрвета. У подницима од набијене црвене или запечене мрке земље уочени су трагови јама за стубове који су носили
кров. У једном од објеката, који није сачуван, налазила се калотаста
глинена пећ димензија 0,90 х 0,80 м, док су у структури 10, према
номенклатури истраживача, уочени остаци две пећи од мањих камених плоча, у којима су констатована три нивоа подница, што
сведочи о њиховој обнови. Такође треба истаћи да је у структури 7
истражена кружна калотаста глинена пећ пречника око 1,40 м, која
је мањим делом била унутар објекта, а већим изван њега. Хоризонту
насељавања припадају и јаме кружног облика, чији су пречници од
0,70 до 1,80 м, а дубина достиже и до 0,70 м.153
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
0
0
50 m
3м
С
Вајуга–Песак
У атару села Вајуга, које се налази да десној обали Дунава узводно од
Кладова, констатовано је неколико налазишта из различитих епоха.
На једном од њих, названом Песак, истражени су праисторијски
слојеви, али и остаци раносредњовековног насеља и средњовековне некрополе. На постојање насеља, које се датује у другу половину
8. или прву половину 9. века, указује полуукопана квадратна кућа
димензија 2,20 x 2,50 м (сл. 5/а), која је у југозападном углу имала
пећ озидану од римских опека и камена, док је као везивни елемент коришћен хидростатички малтер. Насељу припадају још две
152
153
62
Ерцеговић-Павловић, Минић 1984, 145–146, сл. 136/1–4, 137/3.
Ercegoví-Pavloví, Miní 1986a, 346–348; Dřa 1986а, 342.
0
5м
С
0
5м
Сл. 5 / A – Вајуга–Песак (према: Милошевић 1997, сл. 51); Б – Ушће Слатинске реке: 1. План насеља (према: Špehar
2012б, sl. 4/A/1); 2. Кућа 7 (према: Милошевић 1997, сл. 60); 3. Кућа 29 (према: Милошевић 1997, сл. 61)
Fig. 5 / A – Vajuga–Pesak (after: Милошевић 1997, сл. 51); Б – Ušće Slatinske reke: 1. Ground plan of the settlement (Špehar
2012б, sl. 4/A/1); 2. House 7 (after: Милошевић 1997, сл. 60); 3. House 29 (after: Милошевић 1997, сл. 61)
63
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
порушене камене пећи, које су се највероватније налазиле у кућама, као и две калотасте пећи за хлеб, које пружају податке о изгледу
занатског дела насеља. Од њих су остале сачуване поднице, као и
делови глинених калота.154
Ушће Слатинске реке
Око 4 км југоисточно од Брзе Паланке, на ушћу Слатинске реке у
Дунав, налазе се остаци античке и рановизантијске фортификације.155 У непосредној близини утврђења из 6. века, на потесу Дунав
чија површина износи око 600 x 250 м, истражено је, мада не у потпуности, средњовековно насеље (сл. 5/б/1). Том приликом археолошки
је испитано око 3500 м2, те констатовано велико неутврђено насеље
које се датује у период од 7/8. до 11. века. И у случају овог насеља издвајају се две фазе коришћења, од 7/8. до 9. века, односно од 9. до прве
половине 11. века. Током ископавања констатовано је око 40 стамбених објеката, од којих седам припада првој фази. Упркос великом
броју истражених кућа, структура самог насеља остала је недефинисана, будући да на доступном плану откривене куће нису раздвојене
према фазама коришћења. На основу расположивих података може
се претпоставити да се ради о насељу разбијеног типа, у коме су куће
груписане у оквиру мањих или већих, међусобно удаљених целина.
Према речима истраживача, насеље је могло да броји између 80 и 100
кућа. Откривене су и пећи, подизане као самосталне целине, као и
трапови. Остаци насеља су, осим у близини бедема, констатовани и
унутар утврђења. Судећи по истраживачима, куће нису биле подизане унутар постојећих бедема, већ су их негирале,156 што потврђује
већ изнету хипотезу да новопридошло становништво није било упознато са начином живота унутар фортифицираног простора.
Становници раносредњовековног насеља на локалитету Ушће
Слатинске реке подизали су полуукопане куће, које су, током друге
фазе коришћења могле имати камене или глинене пећи. Реч је о
мањим објектима укопаним 0,40–0,60 м у земљу, у највећем броју
случајева квадратне основе, и димензија од 2 x 2 до 4,50 x 4,50 м. Поједина станишта, попут објеката 9 и 12, имала су рампе у угловима,
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
како би се омогућио лакши прилаз. Добар пример изгледа кућа је
објекат 7, димензија око 3,50 х 3,50 м, који је имао камену калотасту
пећ у јужном углу (сл. 5/б/2). Нешто је специфичнији објекат 29,
димензија око 3,00 х 3,00 м, који је у северном углу имао камену
пећ, а са спољашње стране, уз југозападни зид, земљану пећ, чије
се ложиште налазило у самом зиду (сл. 5/б/3). Зидови су били начињени од сложених талпи или брвана, а кров је био покривен сламом или шибљем. Осим полуукопаних кућа, откривени су и знатно
плиће укопани објекти неправилног кружног или овалног облика,
са земљаним калотастим пећима, које су се налазиле изван њих.
Претпоставља се да је реч о стамбеним објектима, мада не треба искључити ни могућност да су у питању радионице или складишта за
храну, попут објеката 20 и 23.157
Приликом ископавања насеља констатоване су и пећи које су
стајале самостално, дакле нису биле везане за појединачне куће.
Откривено их је укупно 18, при чему је 10 било начињено од камена,
а осам од земље. Неопходно је поменути да су се три пећи налазиле
издвојене од самог насеља. Будући да су у њима откривени комади
згуре, може се претпоставити да су служиле за прераду метала, што
може послужити као доказ постојања занатског дела насеља.158
Костол
Костол се налази у ђердапској области, на десној обали Дунава, око 2
км низводно од Кладова. То је уједно и положај античког Понтеса, где
се налазило значајно утврђење које је, између осталог, чувало Трајанов мост који се налазио у његовој непосредној близини.159 Постор
је био настањен и током средњовековног периода, од 9. до 15. века,
о чему сведоче остаци насеља, некропола, као и неколико остава.160
Током ископавања, констатовано је да се најстарија фаза раносредњовековног насељавања везује за период од 9. до средине 10.
века, чему у прилог сведочи откриће кресива у облику лире у девастираној кући 9.161 Како се чини, истовремено су настала два насеља
157
154
155
156
64
Marjanoví-Vujoví 1986, 188–192.
Špehar, P. 2010, 41–42, са наведеном литературом.
Јанковић, Ђ. 1984, 197; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 384; Милошевић 1997, 51.
158
159
160
161
Јанковић, Ђ. 1984, 197–200; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 384–398; Милошевић 1997, 51–52,
сл. 60–61.
Јанковић, Ђ. 1984, 197; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 384–387, ig. 18.
Špehar, P. 2010, 31–32, са наведеном литературом.
Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 44.
Beloševí 1980, 119–120.
65
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
С
С
0
0
1м
0
1м
50 м
С
0
Сл. 6 / Костол:
1. Положај
средњовековних
насеља; 2. Пећи;
3. Кућа 3; 4. Кућа 5
(према: Милошевић
1997, сл. 38–41)
Fig. 6 / Kostol:
1. Positions of the
medieval settlements;
2. Kilns; 3. House 3;
4. House 5
(after: Милошевић
1997, сл. 38–41)
66
3м
С
0
3м
(сл. 6/1). Прво се налазило на северној падини испред утврђења,
где су куће подигнуте једна уз другу, док се друго насеље развијало истовремено уз унутрашње лице источног бедема, који је, како
се чини, том приликом био делимично и негиран. Нешто касније
изграђени су и стамбени објекти у средишњем делу утврђења. Простор испред фортификације коришћен је као насеље до периода 11–12.
века, а касније су се у њему одвијале занатске активности, о чему
сведоче откривене пећи. Тачно време престанка живота у насељу
тешко је утврдити. На основу налаза новца може се претпоставити
да куће нису биле напуштене истовремено. Наиме, непосредно
изнад поднице куће 7, у слоју којим је испуњена након што је напуштена, откривен је новац Василија II из прве половине 10. века,
који може указати на време када је извршено њено затрпавање, а
потом и нивелација. Насупрот томе, у кући 4, такође у слоју затрпавања изнад нивоа поднице, откривен је новац Манојла I Комнина
(1118–1180), тако да се престанак живота у овој кући везује за 12. век.
После дуже паузе, некадашње насеље било је поново коришћено
током 14. и 15. века.162
Што се самог изгледа станишта тиче, најстарије куће укопане су у
антички и касноантички слој који је био делимично нивелисан. Реч
је о полуукопаним кућама, чија се подница налазила на око 0,40 м
од тадашњег нивоа тла. Стамбени објекти су махом имали квадратне и правоугаоне основе мањих димензија, са дрвеним стубовима
побијеним у угловима, који су носили зидове начињене такође од
дрвета. Куће су имале подове од набијене земље, као и камене пећи,
углавном потковичастог облика, које су се налазиле у угловима. Нажалост, највећи број објеката је оштећен, будући да су раносредњовековни житељи неретко рушили раније објекте и подизали нове,
те смо остали ускраћени за бројне податке. Од истражених стамбених објеката издваја се у потпуности очувана и истражена кућа 3
(сл. 6/3), која представља најмлађе истражено станиште. Има трапезоидну основу, а њене димензије износе 3,00–3,25 x 2,90–3,90 м. У
поду, који је био премазан глином, уочавају се јаме за диреке који
су носили кровну конструкцију. У њој су констатоване две калотасте потковичасте камене пећи, од којих је једна била у централном
делу куће, а друга у њеном југоисточном делу. Ваља приметити да се
између поменутих пећи налазила мања дрвена преграда, од које је
остало свега шест малих кружних јама у основи. Током ископавања,
поред куће је откривена и јама из истог периода. Овом приликом
биће поменута и кућа 5 (сл. 6/4), која се налазила недалеко од куће 3.
Имала је правоугаону основу димензија 3,70 х 2,40 м. Дужом страном
оријентисана је у правцу И–З. У југозападном делу ове једнособне
куће пронађена је камена калотаста пећ правоугаоне основе.163
162
163
Гарашанин, Васић 1980, 23; Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 45; Милошевић
1997, 43, сл. 38.
Гарашанин, Васић 1980, 23, 44–45; Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 45;
Марјановић-Вујовић 1987б, 118; Милошевић 1997, 43, сл. 39–40.
67
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Као што је речено, насеље испред северне капије утврђења убрзо
је напуштено и премештено. Исти простор је потом био нивелисан и
на њему су подигнуте бројне калотасте пећи различитих димензија,
кружне или крушколике основе, које су биле начињене од камена
или опеке. Биле су издвојене или пак груписане у мање или веће
целине (сл. 6/2). На основу покретних налаза, пре свега керамике,
хоризонт са пећима опредељен је у 11. век.164 У насељу су откривени
и остаци неколико јама са костима различитих животиња, које су
имале извесну култну намену. У једној од њих је откривена лобања
овце и два керамичка лонца ограђена каменом. Осим тога, констатована је и јама у којој је откривен цео скелет овце. Посебно се истиче левкаста јама, која се налазила испод куће 4. У њој су откривени
скелети два пса оријентисани по оси ЈИ-СЗ, с тим што је једном псу
глава била на југоисточној, а другом на северозападној страни. Оба
пса су била положена на камену конструкцију начињену од два реда
камена, између којих су констатовани и уломци раносредњовековне
керамике, један тег и две кружне плочице начињене од керамике.
Јасни трагови горења уочени су на камењу , као и на шапи једног пса
и на једном астрагалу који је ту откривен. Пси су били покривени
још једним редом камења, у коме су такође откривени уломци керамике из периода раног средњег века, као и керамички тег.165
Мачванска Митровица–Зидине
На територији Мачванске Митровице, на агеру некадашњег Сирмијума, откривени су остаци средњовековног насеља и некрополе,
који су коришћени од 10. до 15. века, о чему, између осталог, сведоче
и налази новца.166 Како се изнад средњовековних остатака налази
савремено насеље, обим и след ископавања били су условљени расположивим простором. Истражено је 38 кућа, али и јаме и пећи, које
су стајале самостално. На основу археолошког материјала издвојена
су четири хоризонта насељавања, при чему се први оквирно везује
за другу половину 10. века, други за 11. и почетак 12. века, трећи за
12. и 13. век, а последњи за раздобље 13–15. века.167 Најстаријој фази
припадају полуукопане куће, углавном квадратне основе, чије
164
165
166
167
68
Гарашанин, Васић 1980, 74; Милошевић 1997, 44, сл. 41.
Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 45–46.
Miní 1980, 66–67.
Miní 1980, 7–14, 74–75.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
С
С
0
3м
0
3м
димензије износе од 3,50 x 3,50 м до 4,50 x 4,50 м. Имале су под од
набијене земље, укопан 0,30–0,40 м у односу на тадашњи ниво тла
и веома ретко поплочан уломцима опеке. Пећи су биле или у углу
објекта или прислоњене уза зид. Реч је о калотастим пећима кружне
или овалне основе, начињеним од земље. Дуж ивица кућа констатовани су трагови вертикално постављених облица, који сведоче да
су горње зоне зидова биле начињене од дрвета. Другом хоризонту,
опредељеном у 11. и почетак 12. века, припадају такође делимично
укопана станишта, истог облика и сличних димензија као и у претходној фази. Новину представља чињеница да су доње зоне зидова,
очуваних у просечној висини од око 0,40 м, биле озидане од камена и секундарно коришћених уломака античких опека. Током ове
фазе, унутрашњост кућа са једном одајом грејале су пећи начињене од опека везаних блатом. Остаје отворено питање да ли су горње
зоне зидова биле начињене од чврстог материјала или пак од дрвета.
Овом приликом нећемо говорити о изгледу објеката из преостале
две фазе коришћења поменутог насеља, будући да излазе из хронолошких оквира књиге.168
У циљу бољег разумевања изгледа најстаријег насеља на локалитету Мачванска Митровица–Зидине описаћемо неколико типичних
примера. Првој фази припада, на пример, објекат 16, који је имао
димензије 3,70 х 3,60 м и био оријентисан у правцу И-З (сл. 7/1). Уз
његов источни зид налазила се овална пећ димензија 1,00 х 0,80 м.
Истом периоду припадају и две делимично очуване куће, означене
као објекти 22 и 23 (сл. 7/2–3). Објекат 22 је имао очуване димензије
168
0
3м
Сл. 7 / Мачванска
Митровица:
1. Кућа 16; 2. Кућа 22;
3. Кућа 23
(према: ErcegovićPavlović 1980,
igs. 4b, 5)
Fig. 7 / Mačvanska
Mitrovica: 1. House 16;
2. House 22;
3. House 23
(after: ErcegovićPavlović 1980,
igs. 4b, 5)
Miní 1980, 9–11, 12–16, 76, igs. 4–7.
69
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
2,50 х 2,00 м и пећ димензија 0,90 х 0,80 м, која се налазила у северном углу. Објекат 23 је имао очуване димензије 3,70 х 3,50 м, као и
овалну пећ димензија 1,10 х 0,96 м, која се такође налазила у северном углу.169 Увид у изглед стамбених објеката друге фазе омогућавају нам остаци две куће. Објекат 25 је делимично уништен, тако
да његове очуване димензије износе 2,70 х 0,75 м. У једном његовом
углу налазе се остаци разрушене пећи. Приликом ископавања откривен је анонимни фолис кован између 976. и 1030–1035. године,
који нам олакшава датовање. Од објекта 26 очувани су северни зид
у дужини од 3,90 м, и источни зид у дужини од 0,40 м.170
УТВРЂЕЊА
Истовремено са покрштавањем Бугара и поновном христијанизацијом Срба средином 9. века,171 на простору централног Балкана почињу да се јављају и прва утврђена насеља, која представљају
неку врсту средњовековних протоурбаних центара. Чини се да
постоји неколико разлога који објашњавају њихову појаву. Најпре,
у Византији је окончана иконоборачка криза због чега је Царство
било у могућности да се активније укључи у дешавања на својим
некадашњим северним пограничним територијама. Осим војних
похода, предузимају се и бројни дипломатски потези, попут поменуте евангелизације, у циљу јачања културног и политичког утицаја.
Осим тога, и бугарска држава се територијално шири ка западу Балкана, те на простору централног Балкана покушава да се наметне
као водећа сила, или бар као незаобилазан фактор. Поменута политичка ситуација доводи и до интензивирања сукоба, што резултира појавом утврђених насеља која представљају регионалне центре
моћи. У појединим случајевима, из њих ће се касније развити прави
средњовековни градови.
Београд
Већ је поменуто да током 8/9. и 10. века на простору Београдске
тврђаве, тачније на Савској падини, настаје мало неутврђено насеље.
169
170
171
70
Miní 1980, 9–11, ig. 4а, 5а–b.
Miní 1980, 12, ig. 6а–b.
Јанковић, Ђ. 1983, 142–144; Милошевић 1997, 54; Јанковић, Ђ. 2010, 203–204, 206–207;
Petkoví 2011, 276.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
Оно наставља да се развија и током 11. века, ширећи се у правцу истока, а формира се и некропола са спољашње стране некадашњег античког северозападног бедема.172 На читавом простору Горњег града,
као и у Калемегданском парку, констатовани су археолошки остаци
другог насеља хронолошки савременог поменутом.173 О експанзији
живота на простору Београдске тврђаве током 11. века сведоче пре
свега налази византијског новца кованог у време владавине царева
Василија II и Манојла IV (1034–1041), као и новац мађарског краља
Андрије I (1046–1060).174 Осим тога, током ископавања, у слоју 11.
века, откривен је и драгоцени налаз буле византијског званичника
Стефана, коју је он упутио у Београд.175 Сви поменути налази указују
на постојање административне и војне власти у Београду у 11. веку,
што се може везати за Василија II, када је успостављена нова организација на територијама које је освојио од Бугара.176
Године 1071/1072. Мађари су, предвођени краљем Саломоном,
извршили успешну опсаду Београда. Нажалост, не постоји опис
борбе из тог времена, већ располажемо сведочанством које је настало знатно касније, у 14. веку.177 Стога се подаци о току битке не
могу сматрати потпуно поузданим. Ипак можемо издвојити детаљ
из описа који указује на то да је Београд имао јаке бедеме и бројну
војну посаду, са којом су Мађари водили тешку борбу. Како током
археолошких истраживања Београдске тврђаве нису констатовани
бедеми из 11. века, изнета је претпоставка да су коришћени остаци некадашње велике римске утврде,178 чему би у прилог могао
да говори и положај некрополе на Савској падини изван античких бедема.
Морава
На десној обали Велике Мораве, неколико километара узводно од
њеног ушћа у Дунав, у атару модерног села Дубравица, на потесу
Орашје, откривени су остаци античког Маргума (Margum). Изузетан
172
173
174
175
176
177
178
Поповић, Бикић 2004, 45–47; Поповић, М. 2006, 56.
Поповић, М. 2006, 56; Бикић, Иванишевић 1996, 262–264.
Иванишевић 1987, 93–94; Бајаловић-Хаџи Пешић 1992, 39–47; Бикић, Иванишевић 1996,
262–264.
Максимовић, Поповић 2008б, 475-476.
Калић-Мијушковић 1967, 35–36.
Динић 1951, 10–11.
Поповић, М. 2006, 56–58.
71
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
значај контролисања ушћа Велике Мораве, чијом се долином стиже
у унутрашњост Балкана, препознат је још током латенског периода,
те су Римљани током 1. века н. е. на том месту подигли значајно утврђење, око кога се потом развило и урбано насеље. Био је то један
у низу градова који су пострадали у хунским продорима средином
5. века.179 На који начин и у којој мери је град потом обновљен остаје
нејасно, премда се зна да је током средњег века прерастао у епископско седиште Морава,180 које је у једном тренутку пресељено у
Браничево.
Нажалост, простор на коме су се развијали антички Маргум и
средњовековна Морава у великој мери је уништен меандрирањем
Велике Мораве.181 Стога је за археолошка ископавања на располагању остало свега неколико локација које нису биле девастиране
плављењем.182 Оне су истражене у оквиру мањих кампања, чији резултати нису публиковани на адекватан начин. Тако, на пример, ископавања из средине 20. века указују на постојање средњовековних
насеобинских слојева, али нема ближих података о изгледу кућа
или некрополе.183 Током ископавања из 80-их година истог века
делимично је истражена некропола на којој је констатован новац
Јована Цимискија,184 док је 2004. године констатован и део некрополе на којој су откривене монете Константина VII Порфирогенита
и мађарског краља Андрије I (1046–1060).185
Током 2010. године на неколико локација на локалитету Маргум–
Морава спроведена су обимнија ископавања која су трајала шест
месеци. Најобимнији радови су изведени недалеко од места где су
средином прошлог века истражене велике терме. Том приликом откривени су остаци античког зида, као и низ средњовековних стамбених објеката са његове спољашње стране, који се датују од средине 10.
до 13. века, а који припадају различитим хоризонтима насељавања.
Констатовано је да су морала бити најмање четири таква хоризонта
(сл. 8/1). Како су резултати археолошких ископавања за сада објављени само сумарно, напоменућемо да из периода 10–11. века потиче
179
180
181
182
183
184
185
72
Prisci. Fragmentа 2.
Пириватрић 1997, 173–201.
Иванишевић, Бугарски 2012, сл. 7.
Иванишевић, Бугарски 2012, сл. 8.
Мано–Зиси, Марић, Гарашанин 1950, 162–163.
Јовановић, Цуњак 1994, 120–121.
Црнобрња 2007, 205.
Сл. 8 / Морава: 1. Сонда 1/2010 у току ископавања (према: Bikić, Špehar, Bugarski, Branković 2012, sl. 1);
2. Обрађени DTM ушћа Велике Мораве у Дунав; 3. Обрађени DTM ушћа Велике Мораве у Дунав, детаљ
(према: Иванишевић, Бугарски 2012, сл. 7–8)
Fig. 8 / Morava: 1. Probe 1/2010 during the excavations (after: Bikić, Špehar, Bugarski, Branković 2012, sl. 1); 2. Processed
DTM of the conluence of the Grear Morava and the Danube; 3. Processed DTM of the conluence of the Great Morava and
the Danube, detail (after: Иванишевић, Бугарски 2012, сл. 7–8)
73
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
неколико полуукопаних кућа квадратне основе са пећима начињеним од камена или земље, као и више отпадних јама, од којих је једна
датована новцем Василија II из прве четвртине 11. века.186
Упоредо са ископавањима извршено је и LiDAR снимање ширег
простора око ушћа Велике Мораве у Дунав, које је дало драгоцене
податке о локалитетима Маргум/Морава и Кулич. Добијени резултати су указали да се изнад плавне зоне налази површина од
око 7– 8 ха, на надморској висини изнад 72 м, при чему највиша
тачка достиже 74 м надморске висине. Неопходно је напоменути да
је ниво Дунава, а самим тим и висина зона подложних плављењу,
после изградњи ХЕ у области Ђердапа, знатно повишен. Приликом
обраде резултата добијених LiDAR снимањем уочено је да се у југоисточном делу простора који није био угрожен плављењем налазе
остаци зида, за који је накнадним сондажним истраживањем утврђено да представља антички бедем (сл. 8/2–3). Такође, констатовано је да је поменути простор подељен ровом на два неједнака
дела, при чему се ров може испратити у дужини од око 200 м по
приближном правцу И-З, а његова ширина на неким местима достиже и око 50 м. Археолошки трагови античке епохе јављају се са
обе стране рова, док су само у мањем, северном делу неплављене
зоне констатовани средњовековни остаци.187 На основу тога може се
претпоставити да је ров био део одбрамбене средњовековне структуре, те да је њим, као и већином других познатих средњовековних
утврђења из периода 9–11. века у Србији, редукован брањени ареал
некадашњег античког утврђења. О самој средњовековној линији одбране не може се рећи више, осим можда да се са унутрашње стране
овог рова налазио палисадни бедем.
Велики Градац
У близини данашњег Доњег Милановца, око 2 км узводно од ушћа
Поречке реке у Дунав, налази се локалитет Велики Градац, на месту
где се у античко време налазила Талиjата (Taliata). Погодан стратешки положај тог места довео је током 1. века до подизања великог
утврђења, које је имало димензије 115 x 125 м, а у које се улазило кроз
четири капије смештене у сваком од бедема (сл. 9/1). Током 3. и 4.
186
187
74
Bikí, Špehar, Bugarski, Brankoví 2012.
Иванишевић, Бугарски 2012, 249–251, сл. 6–8.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
С
0
50 м
0
века утврда је претрпела знатне грађевинске интервенције. Најпре,
увећана је ширина самих бедема који су првобитно имали дебљину од 0,75 м, а изграђене су и квадратне куле. Како се чини, услед
опасности, крајем 4. века зазидане су све капије осим северне. Није
познато какву је судбину утврда доживела током хунског продора
средином 5. века. Ипак, јасно је уочљива обнова у време Јустинијана
I, када су на угловима утврђења подигнуте кружне истурене куле и
када је саграђена једнобродна црква са нартексом. Кула, која је фланкирала западну капију, президана је и претворена у баптистеријум
са крстообразном писцином, на који се у правцу истока надовезивала црква. Упркос доданог ојачавања бедема и повећања броја војника
у посади, о чему сведоче знатно заступљенији рановизантијски налази у односу на оне из римског периода, утврда је освојена крајем 6.
века, највероватније око 596. године. Судећи по налазима из периода
7–8. века, утврђење наставља да живи и после аварског освајања.188
Расположиви археолошки подаци сугеришу да утврђење неко време
није коришћено, као и да је поново заживело током 9. и 10 века,
188
5м
Сл. 9 / Велики Градац:
1. Основа утврђења;
2. Кућа 9
(према: Јанковић,
М. 1981, сл. 7, 16)
Fig. 9 / Veliki Gradac:
1. Ground plan of the
fortiication 2. House 9
(after: Јанковић,
М. 1981, сл. 7, 16)
Popoví, V. 1975а, 483–485; Минић 1969, 240; Јанковић, M. 1981, 9–21, сл. 6–7.
75
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
76
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
судећи по налазима који потичу из средњовековних кућа откривених intra muros. Касноантички бедеми су, како се чини, још увек
били добро очувани, те је средњовековно становништво склониште
потражило унутар њих. Уочене су ипак и одређене интервенције
на фортификацији – подизање нове полукружне куле на југоисточном углу утврђења у 11. веку. Судећи према откривеним остацима 18
кућа, ту је била насељена бројна популација.189 Становници су, чини
се, били хришћани, будући да је била обновљена рановизантијска
црква са крстионицом, а подигнута је једна црква мањих димензија.190 Утврђено насеље престаје да постоји крајем 11. века, а унутар њега, на простору око веће цркве, формирана је некропола, која
је била у функцији до 13. века.191 М. Јанковић, која је публиковала
остатке средњовековне материјалне културе са локалитета Велики
Градац,192 претпоставља да би се то налазиште могло поистоветити
са Бродариском, насељем које се, према повељи Василија II,193 јавља
као парохија при Браничевској епископији, мада ову тврдњу треба
узети са резервом.
Код поменутих 18 стамбених објеката углавном су остале очуване само поднице, те можемо претпоставити да су зидови највероватније били начињени од дрвета и лепа. У појединим случајевима,
куће су се наслањале на постојеће античке зидове, попут, на пример, куће 18 која је била прислоњена уз северни бедем. На основу
покретних налаза, пре свега керамике, могуће је издвојити две фазе
насеља, при чему су за старију фазу биле карактеристичне посуде
рађене на ручном, а за млађу на ножном витлу. Што се тиче стамбене архитектуре старије фазе, реч је о полуукопаним кућама покривеним сламом или дрветом, које су имале по једну просторију. Куће
су имале квадратну и правоугаону основу различитих димензија, од
3,50 х 3,50 м (кућа 1), преко 4,00 х 3,00 м, до 5,50 х 3,50 м (кућа 3). Поднице кућа су могле бити разнолике, начињене од набијене земље,
премазане глином, или пак поплочане античким опекама. Као што
је речено, о изгледу зидова немамо довољно података, осим чињенице да су на појединим местима очуване доње зоне начињене од
крупних облутака сложених у сухозиду. Унутар кућа су се, обично у
углу, налазиле камене пећи правоугаоне основе, димензија око 1,20
х 1,00 м, чије су поднице биле поплочане античком опеком. Између
стамбених објеката откривене су отпадне јаме.
Током млађе фазе долази до одређених промена у изгледу стамбених објеката. Осим полуукопаних, користиле су се и надземне
куће нешто већих димензија него у претходној фази. Поједине су
имале квадратну основу димензија око 4,00 х 4,00 м, док су друге
имале правоугаону основу димензија од 5,00 х 3,00 м (кућа 11) и 5,00
х 3,50 м (кућа 12) до 7,70 х 4,85 м (кућа 10). У овој фази све куће су
имале поднице поплочане античким опекама, испод којих се налазила подлога од малтера, глина или слој нивелације изведене
шутом. О изгледу зидова имамо нешто више података, будући да
су грађени од камена везаног блатом или малтером. Максимална
ширина зидова достизала је око 0,70 м, као што је констатовано у
случају куће 10. Кровна конструкција била је истоветна као и у првој
фази. Исти је био и начин загревања кућа, с тим што су коришћене
нешто мање пећи, димензија 1,10 х 0,50 м или 1,10 х 0,80 м. Судећи
према налазу калупа за израду крстоликих привезака, који је откривен у разрушеној кући 9 (сл. 9/2), у неким од објеката налазиле
су се и мале радионице. Из млађе фазе потиче и неколико отпадних
јама, констатованих на простору између кућа. Према запажањима
истраживача, насеље из млађе фазе пружало се и изван бедема, на
простору који гравитира према Дунаву.194
189
190
191
192
193
194
195
Jankoví, M. 1981, 17–23, сл. 9–10.
За податке о ове две цркве погледати поглавље Црквена архитектура у овој књизи.
Јанковић, М. 1981, 46.
Јанковић, М. 1981, 63–64.
Грамоти на Василия II; Gelzer 1893; Новаковић 1908.
Гамзиград
Око 5 км западно од Зајечара налази се модерно село Гамзиград, у чијем су атару откривени остаци Феликс Ромулијане (Felix
Romuliana), утврђене тетрархијске палате цара Галерија (293–312).195
Током касноантичког периода бедеми палате служили су највероватније као заштита становништву првобитно насељеном изван
њих. Поједини истраживачи сматрају да је касна антика време рурализације Ромулијане,196 међутим велики број хришћанских цркава саграђених унутар и изван бедема, као и помињање насеља у
196
Јанковић, M. 1981, 20–23, 26, 31, 37–39, 47–55, сл. 15–17.
За податке о касноримском утврђеном царском комплексу упоредити Срејовић 2010,
са наведеном литературом; Чанак-Медић, Стојковић-Павелка 2010, са наведеном
литературом.
Јанковић, Ђ. 1983, 128–130.
77
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
писаним изворима 6. века,197 пружају могућност да ипак није реч о
потпуној рурализацији насеља, већ о томе да је оно имало карактер
регионалног центра.198 Будући да су импозантни бедеми и бројне
куле из времена настанка утврђене царске палате Феликс Ромулијане остали очувани до данас, можемо претпоставити да су били јасно
уочљиви и током средњег века. Остаје, ипак, нејасно да ли је и када
ареал који је брањен у античко време био у средњем веку додатно
смањен неким бедемом, којим би се насеље одвојило од истовремене
некрополе, формиране такође унутар тетрархијских бедема.
О обнови живота у раном средњем веку сведочи поновни проток
новца, као и остаци кућа.199 Судећи према расположивим подацима,
унутар некадашњих бедема уочене су три зоне насељавања. Једна од
њих налази се изнад и око Малог храма, друга у југозападном углу
на простору Галеријевих терми, а трећа зона у југоисточном углу
на простору хореума. Изнад саме палате оформљена је некропола
(сл. 10).200 Остаци средњовековних кућа веома су скромни, тако да
је тешко рећи нешто више о самом насељу, осим да је коришћено
током 10. и 11. века. Истраживачи сматрају да се могу издвојити две
хронолошки блиске фазе, једна из 10. и почетка 11. века, а друга из 11.
века. Куће из прве фазе су углавном полуукопане, имају квадратну
основу и димензије између 3,00 х 3,00 м и 4,00 х 4,00 м. Углавном
су имале једну просторију коју је загревала камена пећ смештена
у углу. Подница им је била од набијене земље, мада је могла бити
поплочана и секундарно употребљеном античком опеком. Зидови
су били начињени од дрвета или плетера и лепа. У другој фази су
коришћени тада још увек очувани остаци античких грађевина, те
се јављају и објекти на спрат. Потребно је напоменути да су делови грађевине који су у другој фази наново подизани такође имали
дрвене зидове.201
Као нешто боље очуване и истражене примере раносредњовековних кућа навешћемо два објекта. Кућа 5, која потиче из друге
фазе, била је квадратне основе и имала је димензије 3,50 х 3,50 м.
У североисточном углу постојала је камена пећ, саграђена од мермерних плоча и тесаника од пешчара, који представљају сполије са
197
198
199
200
201
78
De Aedif., IV, 4.
Шпехар, О. 2011, 28–29.
Јанковић, Ђ. 1983, 142; Petkoví 2011, 276.
Милошевић 1997, 54, сл. 69.
Јанковић, Ђ. 1983, 142–146.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
неког од старијих античких зидова. Објекат 2 је такође кућа из друге
фазе, прислоњена уз постојећи западни зид атријума палате. И она
има квадратни облик, али је нешто већих димензија, 4,00 х 4,00 м.
Доње зоне зидова грађене су од секундарно употребљеног камена
и ломљене мермерне пластике, док су горње зоне биле начињене
од дрвета.202
202
Милошевић 1997, 54.
Сл. 10 / Гамзиград
– основа утврђења
са положајем
средњовековних
насеља и некрополе
(према: Милошевић
1997, 69)
Fig. 10 / Gamzigrad
– ground plan of the
fortiication with
the positions of the
medieval settlements
and necropolis
(after: Милошевић
1997, 69)
79
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Градина на Јелици
На планини Јелица, ваздушном линијом на 8 км југоисточно од
Чачка, налази се вишеслојно налазиште Градина. Не улазећи у
анализу праисторијских слојева констатованих на овом простору,
пажњу ћемо усмерити на материјалне остатке рановизантијског
периода, који су најважнији за сагледавање каснијег раносредњовековног слоја. Наиме, током касне антике ту се налазио велики
урбани регионални центар, на коме је до сада откривено више
од 10 стамбених објеката и пет цркава.203 Слом византијске власти почетком 7. века није мимоишао ни ово насеље. За сада остаје
нејасно да ли се током 7. века овде већ населила нека нова популација, или је прошао одређени временски размак пре него што је
обновљен живот.
Током досадашњих истраживања нису констатовани јасно издвојени средњовековни слојеви, као ни остаци стамбене архитектуре, који би се могли везати за овај период. Спорадично су уочени
једино уломци средњовековне керамике на готово читавом налазишту. Према појединим тумачењима, део керамичког материјала
могао би се датовати у 7. век, док би највећи број налаза припадао
раздобљу 8–9. века.204 Ипак, треба напоменути да постоје и другачија
мишљења205 која те налазе опредељују у нешто каснији период, тј. у
9. и 10. век.
Упркос непостојању раносредњовековних објеката, на простору
Горњег града уочени су бедеми начињени од камена везаног беличастим кречним малтером, који се разликује од малтера коришћеног
у рановизантојском периоду. Ова конструкција је била наслагана на
дрвене греде, што је карактеристика раносредњовековних фортификација. Његова очувана ширина варира и креће се од 0,80 до 2,20 м.
Иако није у потпуности истражен, може се претпоставити да прати
касноантички бедем Горњег града, али је у поређењу са њим бранио
знатно мању површину, мање-више ограничену на најдоминантнији плато насеља неправилног облика. Претпостављене димензије платоа износе око 55 х 95 м, што би значило да је брањени ареал
средњовековног насеља био око 0,50 ха.206 Будући да се поменути
203
204
205
206
80
Милинковић 2010, са наведеном литературом; Милинковић 2015, 143–190, са наведеном
литературом.
Булић 2004; Милинковић 2010, 203.
Милинковић 2014, 50.
Милинковић 2010, 205–206.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
фрагменти керамике, према одговарајућим аналогијама, везују за
период 9–10. века,207 и остатке бедема би требало определити у овај
период. Такво датовање је у складу са ситуацијом на другим локалитетима у Србији, попут локалитета Градина на Врсеницама или
Рас-Пазариште о којима ће речи бити у даљем тексту, а на којима се
средњовековни бедеми подижу управо у поменутом периоду.
Градина на Врсеницама
У унутрашњости централног Балкана, у југозападном делу данашње
Србије, око 15 км југоисточно од Сјенице, налази се локалитет Градина на Врсеницама. Смештен је на јужном ободу Сјеничког поља.
Заузима врх купастог брега, чија највиша кота достиже 1330 м надморске висине, и плато неправилног облика испод њега, који је са
северне стране готово неприступачан због вертикалне падине, те је
прилаз најлакши из правца југоистока. Током истраживања констатовани су антички слојеви из прве половине 4. века, као и трагови
насељавања из каснијег периода, који се, према речима истраживача,
могу поделити на две фазе. Старија фаза је опредељена у другу половину 5. века, а млађа у време обнове под Јустинијаном I, у 6. век.
Осим тога, констатован је и раносредњовековни хоризонт, датован
у период од 9. до 10. века.208
Најстарија је римска војна постаја, откривена у централном делу
налазишта. Реч је о трапезастом објекту чије су две стране биле дуге
12,50 м, а преостале две 10,50 и 11,30 м. Грађевина је имала више одаја,
а у оквиру ње се налазила и мања цистерна за воду. Око ове грађевине формирано је касноантичко утврђење, које, као што смо већ
рекли, има старију и млађу фазу. У старијој фази бедеми обухватају
површину од око 0,5 ха, тј. средишњи плато, док се кула квадратне основе и димензија 4,60 х 4,80 м налази на јужном бедему. Она
је имала најистакнутији положај и подигнута је како би бранила
најлакши прилаз фортификацији. Бедеми и зидови кула, чија се ширина кретала од 1,50–1,80 м, били су грађени од ломљеног камена повезаног беличастим малтером. Поред елемената војне архитектуре,
констатовани су и стамбени објекти, од којих су неки коришћени
током ове, али и током наредне фазе. Услед земљотреса, постојећи
207
208
Упоредити поглавље Покретни налази у овој књизи.
Popoví, Bikí 2009, 13–16, 20, са наведеном литературом.
81
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
С
0
50 м
С
0
0
5м
10 м
Сл. 11 / Градина на Врсеницама: 1. Основа средњовековног утврђења; 2. Основе средњовековних кућа;
3. Хипотетичка реконструкција јужног бедема (према: Popović, Bikić 2009, sl. 78, 83, 106)
Fig. 11 / Gradina on Vrsenice: 1. Ground plan of the medieval fortiication; 2. Ground plans of the medieval houses;
3. Hypothetical reconstruction of the southern rampart (after: Popović, Bikić 2009, sl. 78, 83, 106)
82
бедеми и грађевине су оштећени, те је уследила обнова, током које
су подигнути нови бедеми. Они су са североисточне, источне и југоисточне стране били истурени од 10 до 20 м у односу на бедеме из
претходне фазе, па је брањени ареал увећан. Нови бедеми су се спајали са постојећим бедемима западно од куле. На тај начин формирано је типично висинско рановизантијско утврђено насеље сеоског
карактера. Бедеми су грађени истом техником као и у претходној
фази, а њихова ширина износи око 1,40 м. Истој фази припадају и
стамбени објекти, као и једнобродна црква са нартексом димензија
15 х 7,60 м, делом подигнута изнад некадашње римске осматрачнице. Начињена је од камена везаног кречним малтером.209
Утврђење је, попут других фортификација из истог периода,
престало да живи почетком 7. века, највероватније стога што га је
становништво напустило. С обзиром на то да није било насилно
освојено, може се претпоставити да су рановизантијски бедеми,
макар делимично, и касније били функционални. После двовековне
паузе, утврђење је поново коришћено од 9. века (сл. 11/1). Обновљена
је постојећа кула чији је горњи део могао бити и од дрвета, а која је
и даље била главни носилац одбране, као и западни бедем, првобитно подигнут још у другој половини 5. века. Стиче се утисак да су
касноантички бедеми током средњовековног раздобља коришћени
као грађевински материјал. Уочено је да је делимично обновљен и
јужни бедем рановизантијске утврде, после чега се новоподигнути
раносредњовековни бедем пружао праволинијски ка истоку, чиме
је у брањени ареал укључена и источна блага падина. На терену га је
било могуће испратити у дужини од око 80 м, будући да се завршавао на једном истуреном гребену. Тако је обим брањеног простора
увећан на 0,85 ха. Истражена траса бедема на једном месту је пресечена модерним шумским путем ширине преко 2,00 м, какав је,
према мишљењу истраживача, постојао и током средњег века. Његов
положај могао би указати и на место где се налазила капија, чије постојање, нажалост, није потврђено археолошким ископавањима.210
Бедем је приликом изградње био фундиран директно на стену, без
додатног усецања, а првобитна ширина му је износила 3 м. Грађен је
од крупног камена, повезаног мркоцрвеном земљом. Очувана висина варира и креће се од 1,20 м, до максималних 2,50 м. Уз унутрашње
209
210
Popoví, Bikí 2009, 31–95.
Popoví, Bikí 2009, 95–99.
83
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
лице бедема, испод осутог материјала, на нивоу здравице, уочава се
слој црне земље са траговима гарежи, ситних комада горелог дрвета
и неколико уломака керамике. Тај слој указује на пожар који је претходио изградњи раносредњовековног бедема, мада он не мора сведочити о освајању, већ можда и о крчењу простора на коме је бедем
требало да буде изграђен. На основу количине осутог камења, истраживачи су претпоставили да је бедем изворно био висок између
3,50 и 4,00 м. Иако за тако нешто нема археолошке потврде, истраживачи сматрају да су се у основи бедема налазиле дрвене облице.
Остаје нејасно да ли је горњи део бедема имао дрвену галерију каква
се среће и код зиданих бедема, или је пак имао шетну стазу са палисадом (сл. 11/3).211
Осим остатака раносредњовековног бедема, на локалитету Градина на Врсеницама констатовани су и истовремени остаци стамбене архитектуре. У централном делу платоа откривени су објекти
чији се положај готово у потпуности поклапао са положајем старијих
грађевина (сл. 11/2). Западни део брањеног платоа био је знатно више
коришћен него у ранијим фазама. Кућа 1, која се налазила на падини
у западном делу утврђења, имала је подницу са три стране усечену
у стену. Реч је о објекту правоугаоне основе, димензија 5,00 х 3,00 м,
који је имао зидове од плетера облепљеног блатом. Кров је био двосливан, на шта указују откривене јаме за два дирека који су га носили. У кући су откривени алат за обраду дрвета и комади згуре, који
потичу из једне јаме унутар куће. Претпоставља се да је реч о радионици. Својим изгледом и димензијама истиче се кућа 4, квадратног
облика, откривена у централном делу платоа уз унутрашње лице
касноантичког бедема. Њене димензије износе 12,00 х 12,00 м. Реч је
заправо о очуваној супструкцији брвнаре, коју је камени зид ширине
око 1 м делио на два једнака дела. Некадашња рановизантијска кућа
2 у западном делу платоа обновљена је током раносредњовековног
раздобља. Такође је реч о брвнари готово квадратне основе, чије су
димензије знатно мање у односу на претходну и износе 3,50 х 3,30 м.
Очувана је супструкција начињена од камена везаног малтером, која
је достизала висину од 1,00 м, а која је носила дрвене зидове куће.
Чини се да је кућа, осим дела за становање, имала и покривене анексе са источне и северне стране. Током истраживања уочено је да је
можда обновљен још један рановизантијски стамбени објекат, кућа
211
84
Popoví, M. 1999, 162–163; Popoví, Bikí 2009, 99–100.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
3, док је откриће веће количине средњовековних покретних налаза
унутар рановизантијске цркве указивало на могуће постојање још
једног станишта, означеног као кућа 5. Постојање стамбеног објекта
унутар цркве значило би да она током раносредњовековног периода
није имала своју првобитну функцију.212
Рас–Постење
У групу средњовековних локалитета који су у области Раса уочени
приликом рекогносцирања спада и вишеслојни локалитет Постење,
који се налази у атару истоименог села недалеко од Новог Пазара,
на обронцима планине Рогозна.213 Због доброг стратешког положаја
тај простор је био насељен још у праисторији, да би у 3. веку н. е. на
источној страни платоа била подигнута бенефицијарна станица и
још један објекат. Током наредног века они су повезани бедемима,
при чему је бенефицијарна станица добила функцију истурене куле
у СИ углу утврђења. Том приликом су и на преосталим странама
платоа подигнути бедеми, који су делимично истражени. Трагови
обнове везују се и за Јустинијанову градитељску делатност, током
које су додатно ојачани источни бедеми, а на североисточном бедему подигнута је капија. Осим тога, према речима истраживача,
подигнуто је неколико стамбених објеката, као и две цркве, од којих
је мања имала спољашње димензије од свега 4,10 х 2,30 м, те се поставља питање да ли се заиста радило о хришћанској богомољи.
Већа црква је једноставна једнобродна грађевина са нартексом,
димензија 15,20 м х 6,40 м, начињена од камена везаног кречним
малтером.214
Утврђење у Постењу је, попут већине висинских утврђења на
простору централног Балкана, напуштено почетком 7. века. До новог
насељавања долази после дужег времена, током 9. века (сл. 12/1).
Тада су делимично обновљени касноантички бедеми, при чему је
постојећа капија зазидана, а нова постављена на споју куле и североисточног бедема. Такође су обновљени и стамбени објекти, као и
већа црква, о чему сведочи нова подница која лежи на слоју нивелације изнад поднице из 6. века. Унутар цркве, са унутрашње стране
212
213
214
Popoví, Bikí 2009, 101–107.
Мркобрад 1997, 204, са наведеном литературом.
Мркобрад 1997, 204–212, сл. 1–3.
85
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
Рас –Пазариште
С
0
Сл. 12 / Рас –
Постење: 1. Основа
утврђења током 9. и
10. века; 2. Основа
утврђења током 11.
и 12. века (према:
Мркобрад 1997,
сл. 4–5)
Fig. 12 / Ras - Postenje:
1. Ground plan of the
fortiication during
the 9th and the 10th
century; 2. Ground
plan of the fortiication
during the 11th and the
12th century
(after: Мркобрад 1997,
сл. 4–5)
100 м
0
100 м
јужног зида наоса, констатован је гроб озидан каменом, димензија
1,80 х 0,80 м, у коме су откривени остаци особе високе око 1,70 м,
старосне доби од око 40 година, чији пол није било могуће утврдити. Још један гроб откривен је изван цркве, уз јужно раме апсиде, а
у њему су били сахрањени остаци мушке особе високе око 1,55 м и
старости око 50 година. Антрополошка анализа је показала да ниједна јединка не припада аутохтоном, динарском становништву, већ
некој новопридошлој популацији. Датовање је извршено на основу
керамичких налаза бугарског порекла, опредељених у 9. и 10. век.215
Утврђење је имало још једну фазу обнове крајем 11. и током 12. века
(сл. 12/2), када је и добило свој коначни изглед, али тај период није
предмет наших проучавања.
215
86
С
Мркобрад 1997, 212–214, сл. 4.
Унутар области средњовековног Раса налази се знатан број средњовековних налазишта. Једно од њих је Пазариште, које обухвата неколико локација на којима се налазе остаци средњовековне тврђаве
и одговарајуће подграђе, манастир архангела Михаила, комплекси испосничких пећина, као и касноантичка и средњовековна
некропола.216
Остаци средњовековне тврђаве налазе се на месту које носи име
Градина. Реч је о вишеслојном локалитету на коме се срећу остаци
материјалне културе праисторијске, античке, касноантичке, као и
средњовековне епохе.217 Занемарујући овом приликом остатке праисторијског раздобља, напоменућемо да је највероватније током
3. века на овом месту подигнут римски спекулум (осматрачница).
Затим су изграђени касноантички бедеми, и то вероватно почетком
6. века, када су фортифицирани само приступачнији делови терена, док су они изнад стрмих литица остали неутврђени. Бедеми су
грађени од камења везаног кречним малтером и њихова ширина се
кретала између 1,20 и 1,30 м. На северном бедему је постојала правоугаона истурена кула VI, димензија 5,00 х 4,60 м, док се у источном
делу утврђења, које је и најбоље очувано, налазе правоугаона истурена кула VII, димензија око 6,00 х 3,00 м, и полукружна истурена кула
VIII, чији пречник износи 6,00 м. У утврђење се улазило са јужне
стране, кроз капију коју формирају смакнути краци бедема. Поред
остатака војне архитектуре, касноантичком периоду припадају и
остаци 22 куће откривене intra muros, као и црква и некропола, које
се налазе изван бедема, на ушћу Себечевске реке.218
Након, по свему судећи, добровољног напуштања утврђења почетком 7. века, оно није коришћено више од 200 година, а после дуге
паузе ти положаји су поново заузети. Остаци материјалне културе
истражени приликом археолошких ископавања опредељени су
као средњовековни хоризонт I и датовани у период од 9. до 11. века
(сл. 13/1). Чини се да је новопридошла популација затекла релативно добро очуване рановизантијске бедеме. У добром стању су биле
јужна и северозападна страна утврђења, као и полукружна кула
VII и бедеми око ње, док је источни бедем био оштећен. Управо је
216
217
218
Popoví, M. 1999, 34.
Popoví, M. 1999, 59–62.
Popoví, M. 1999, 63–138.
87
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
Сл. 13 / Рас–
Пазариште: 1. Основа
утврђења из 9. и
10. века; 2. Кућа 24
(према: Popović, M.
1999, sl. 85, 91)
Fig. 13 / Ras–Pazarište:
1. Ground plan of
the fortiication from
the 9th and the 10th
century; 2. House 24
(after: Popović, M.
1999, sl. 85, 91)
на источној страни утврђења откривен камени зид који је, према
речима истраживача, грађен техником сухозида, мада није искључена ни могућност да је као везивни материјал коришћена земља.
Истражен је у дужини од преко 7 м, а његова ширина износила је
између 0,90 и 1,00 м. Истој фази можда припада још један зид грађен
техником сухозида, који се налази у јужном делу утврђења и који
дели некадашњу тврђаву на два неједнака дела ила је пак редукује.
Уколико је заиста редукује, брањени ареал је имао површину од
око 200 х 200 м. Зид, који се пружа у дужини од око 30 м у правцу И-З, широк је 2,75 м у основи, док му је у горњим зонама ширина нешто мања и износи 2,10 м. Сматра се да је достизао висину
од око 2,50 м, а претпоставља се, мада за тако нешто нема археолошких доказа, да се у његовом горњем делу налазила палисадна
конструкција.219
Осим остатака бедема, током ископавања је откривено и неколико стамбених објеката. Издваја се кућа 23, смештена уз источни
бедем, која је била квадратног облика и димензија око 4,00 х 4,00 м
(сл. 13/2). Реч је о брвнари која је својом западном страном била наслоњена на бедем. Очувана је само супструкција за брвнару у висини
до два реда камења, која уоквирује под од набијене глине. У кући
је откривено и огњиште уз јужни зид, као и уломци од најмање 25
различитих посуда, које се датују у 9. век. Вредна је помена и кућа 24,
откривена уз јужни бедем, на месту касноантичке куће 15. То је правоугаона грађевина чије димензије износе око 4,20 х 3,50 м, а која се
дужом страном ослањала на унутрашње лице јужног бедема. Остаци
античког објекта који се налазио испод ње делили су је на два приближно једнака дела. У западном делу су констатовани остаци камене пећи полукружног облика, поред које је био и жрвањ. На основу
релативно бројних налаза, датована је у 10. век. Осим стамбених
објеката, на простору који је некада заузимала касноантичка кућа 20
откривени су и остаци великог ватришта, укопаног у касноантичку
подзидану супструкцију, које је брзо било затрпано и нивелисано.220
Осим кућа унутар бедема, откривени су и остаци кућа изван њега,
који се такође везују за средњовековни хоризонт I. Поменућемо и
кућу 30, која је обухватала површину од око 20 м2 и унутар које се
налазила камена пећ. Кућу 31 пресекли су млађи бедеми. Реч је о
0
100 м
С
0
88
5м
219
220
Popoví, M. 1999, 139–142.
Popoví, M. 1999, 142–150.
89
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
објекту правоугаоног облика, димензија 5,82 х 4,80 м, полуукопаном
на дубини од око 0,20 до 0,30 м. Будући да из њега потичу налази
жрвњева, могуће је да се ради о објекту занатске намене. Оба објекта
куће везују се за средину 11. века. Пошто се налазе ван брањеног ареала, указују или на постојање неке врсте подграђа, или на чињеницу
да су бедеми постепено губили свој значај.221
Тврђава је поново обновљена крајем 11. века, када се подиже
бедем са западне и јужне стране градине (сл. 14/1). Поред њега се
са унутрашње стране налазио пут, који је служио да браниоци брзо
стигну на положаје. Сам бедем није имао јединствену конструкцију,
већ се издвајају делови бедема начињени од сухозида са дрвеном
арматуром, од земљаних насипа обложених дрвеним оплатама, као
и палисадна ограда. Поменуте елементе било је тешко испратити
током ископавања јер су били уништени каснијим фортификационим радовима. Сухозидни бедем је констатован у западном делу утврђења, где се одвајао од касноантичких бедема и пружао у правцу
југа у дужини од преко 30 м, док се његова ширина кретала између
3,50 и 4,00 м. Како је камен којим је био грађен коришћен и за изградњу каснијих бедема, очуван је у висини од само два до три реда
камења. Између правилно озиданих лица зида налазила се испуна
од ситног камења, као и дрвена арматура. У испуни бедема откривен
је сребрни трахеј Алексија I Комнина (1081–1118), кован 1092. године,
датује време изградње бедема. На основу сачуваних елемената, извршена је могућа реконструкција бедема са подзидом од камена,
ојачаног дрвеним роштиљима. Како би се обезбедила боља статика,
на овај бедем се наслањао слој запеченог земљаног набоја дебљине
0,50–0,60 м, а на њега је налегао још један слој камена. Дрвену арматуру су чиниле храстове облице пречника 7–10 цм, али су откривени
и већи примерци пречника 15 цм. На подужно постављене облице
налегале су густо распоређене попречне облице, и то на растојању
не већем од 25 до 30 цм. Ти хоризонтални низови били су додатно
ојачани вертикалним дирецима, пречника између 10 и 15 цм. И док
је изглед носећег дела бедема јасно дефинисан, његови горњи делови
су нам непознаница. Упркос томе, може се претпоставити да се на
њима налазила дрвена галерија. Средишњи део бедема, дугачак око
60 м, веома је лоше очуван, али се претпоставља да је реч о земљаном
бедему који је имао оплату од по три међусобно ужлебљене облице.
С
0
0
221
90
Сл. 14 / Рас–
Пазариште: 1. Основа
утврђења с краја 11.
века; 2. Куће 32–33
(према: Popović, M.
1999, sl. 107, 116)
Fig. 14 / Ras–Pazarište:
1. Ground plan of the
fortiication from the
end of the 11th century;
2. Houses 32–33
(after: Popović, M.
1999, sl. 107, 116)
50 м
10 м
Popoví, M. 1999, 150–153.
91
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
У јужном делу бедема констатовани су остаци палисада, о чему
сведоче рупе међусобно удаљене 1,50–2,00 м, пречника око 0,40 м и
дубине 0,50–0,80 м. У њих су били постављени диреци који су носили платформу. На платформи су стајали браниоци, док се испред
те конструкције, на удаљености од око 2,00 до 2,50 м, налазио палисад од једног или два низа храстових облица пречника 0,20–0,25 м.
Палисад је био додатно утврђен валумом удаљеним 10–15 м, испред
кога се налазила фоса у облику латиничног слова V. Камени бедеми, саграђени у исто време техником сухозида, констатовани су и у
централном делу Подграђа, у дужини од око 70 м, као и у источном
сектору у зони око куће 29, која је својом задњом страном била прислоњена на касноантички бедем.222
Насупрот релативно бројним подацима о бедемима, подаци о
изгледу кућа знатно су скромнији (сл. 14/2), па тако на основу очуваних подница и камених подзида знамо за постојање брвнара у
Подграђу. Слична ситуација је и у унутрашњости утврђења, где су
констатовани остаци кућа, углавном њихових подница, површине
од око 20 м2.223 Локалитет Пазариште је свој највећи успон доживео
током 12. и 13. века, када је на том месту никла камена фортификација, која хронолошки излази из оквира нашег истраживања.
******
Имајући на уму предочене податке о локалитетима са археолошки
документованим траговима насељавања у раздобљу од 7. до 11. века
на централном Балкану, као и покретне налазе који потичу са њих,
насеља се могу разврстати у две основне фазе. Старија се датује у
период од 7. до 9. века, а млађа се везује за раздобље од 9. до 11. века.224
Поменута периодизација не представља само пуке оквире издвојене на основу хронолошки осетљивих налаза. Напротив, она одражава и промене у начину насељавања Словена који су најпре били
усмерени на формирање насеља отвореног типа, да би у другој фази
уследила реокупација некадашњих рановизантијских фортификација.225 Распоред средњовековних насеља пружа податке о просторима који су насељавани у раздобљу дугом више од четири века, те
се на централном Балкану јасно издвајају две зоне са већим бројем
222
223
224
225
92
Popoví, M. 1999, 162–168.
Popoví, M. 1999, 162–168.
Špehar, P. 2012б; Špehar, P. 2015а.
Bugarski, Radiší 2016.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
локалитета. Једна је област српског Подунавља, истражена углавном
приликом изградње ХЕ Ђердап I и II, док се друга налази на простору
југозападне Србије, који је проучен приликом истраживања области
Рашке.226 Тренутна ситуација указује да су, изван поменуте две зоне,
односно у долинама Западне и Велике Мораве, насеља констатована
само спорадично, попут, на пример, Прилипца код Пожеге227 или
Пањевачког рита код Јагодине.228
На простору који је предмет изучавања ове књиге, постојало је богато архитектонско наслеђе античке и касноантичке епохе, на које
су новопридошли народи наишли почетком 7. века. Суочили су се са
њима непознатом ситуацијом, будући да је простор на коме су се насељавали био изложен процесу романизације, што је подразумевало
постојање утврђених насеља и грађевина начињених од постојаних
материјала, попут камена и опеке. Иако се у научним круговима
сматра да се током прве четвртине 7. века, са нестанком административне и црквене управе у северним деловима Царства, становништво раселило, мора се нагласити да је известан број становника
сасвим сигурно остао крај својих огњишта. Будући да ће у каснијим
поглављима књиге бити више речи о византијским покретним налазима из прве половине 7. века,229 на овом месту ћемо поменути
само неке од примера који сведоче о претрајавању једног дела рановизантијског становништа. Такви су, на пример, покретни налази
откривени у ђердапским утврђењима,230 на другим подунавским
утврђењима изван Ђердапске клисуре, али и у унутрашњости Балкана,231 као што је случај са Гамзиградом,232 Царичиним градом,233
Градином на Јелици234 или Давидовцем код Врања.235 Осим тога,
неопходно је споменути и појединачне налазе новца из околине
Ниша, попут хексаграма Ираклија I 236 или пак солида Констанса II
226
227
228
229
230
231
232
233
234
235
236
Упоредити поглавље Историјат истраживања и стање истражености у овој књизи.
Манојловић-Николић 2001; Радичевић 2003.
Трифуновић 1997.
Упоредити поглавље Покретни налази у овој књизи.
Јанковић, М. 1981, 129–130, 194; Špehar, P. 2010а, 154, са наведеном литературом.
Bugarski 2012, 234–235, 240–243, са наведеном литературом.
Јанковић, Ђ. 1983, 120.
Ivaniševí 2012, 62.
Милинковић 2010, 203–204.
Петковић 2012, 26, сл. 9.
Црноглавац 2005.
93
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
(641–668), кованог између 661–663. године.237 Обе откривене монете
сведоче о постојању извесне циркулације новца и током 7. века.
Током прве фазе насељавања Словена, која oбухвата период 7–9.
века, новопридошла популација се углавном везивала за област
Подунавља, мада се остаци насеља срећу и у унутрашњости Балкана.238 Приликом запоседања десне обале Дунава, насеља су готово
по правилу подизана у близини постојећих касноантичких утврђења, мада су у неким случајевима куће констатоване и унутар
њих, уз негацију постојећих бедема. У унутрашњости централног
Балкана насеља су била отвореног типа, будући да није било рановизантијских утврђења, јер су се током 6. века Ромеји померили у
сигурније брдско-планинске зоне, те је простор у великим речним
котлинама запустео.
Откривена раносредњовековна словенска насеља на простору
централног Балкана највећим су делом била мала и раштркана, а
унутар њих су куће биле, или збијене у мање групе, или подизане у
правилним низовима.239 У једном словенском селу углавном је било
мање од 10 стамбених објеката. Од тог правила одудара насеље истражено на ушћу Слатинске реке, које је, према процени истраживача, могло имати између 80 и 100 кућа.240 Мора се ипак истаћи да
те куће нису коришћене истовремено. Насеља величине поменутог
ретко се срећу током раздобља од 7. до 9. века на простору Балканског полуострва. Изузетак су локалитети Батковићи код Бијељине у
источној Босни241 и Гарван код Силистре у Бугарској.242
Стамбени објекти су били квадратне или правоугаоне основе,
малих димензија, са једном просторијом. Имали су површину између 15 и 20 м2, што указује да су били намењени за становање једне
породице. Могли су бити надземни или полуукопани, до дубине од
око 0,5 м. Зидови су били грађени техником плетера и лепа или су
били начињени од дрвета, при чему су коришћене талпе или даске,
које су са спољашње стране такође биле облепљене лепом. Кровови су били на две воде, покривени сламом или дрветом. Поднице
237
238
239
240
241
242
94
Bugarski 2012, 234–238, са наведеном литературом, Fig. 1/3, Fig. 2/1–4.
Трифуновић 1997; Манојловић-Николић 2001; Берић, Рашковић 2002, 142, Т. I/2; Радичевић 2003.
Čremošnik 1977, 298–299, Plan 2; Милошевић 1997, 116–118.
Јанковић, Ђ. 1984, 197; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 384; Милошевић 1997, 51.
Čremošnik 1977, 231–251, 279–292.
Въжарова 1965, 9–114; Въжарова 1986. О изгледу насеља у бугарском Подунављу упоредити: Henning 2005, 45, Fig. 1.4.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
кућа су биле начињене од набијене земље, глине или пак поплочане секундарно употребљеним античким опекама, док се у углу или
уз један од зидова кућа налазила купаста пећ, израђена од камена
или земље. Пећи су имале функцију грејних тела, а биле су кружне,
потковичасте или правоугаоне основе. Осим кућа, из периода 7–9.
века потичу и занатски делови насеља, којима припадају, на пример, хлебне пећи откривене на локалитетима Велесница и Љубичевац–Обала, које су биле груписане на малом простору. Осим тога,
констатоване су и пећи са комадима згуре, које су можда служиле за
обраду метала, попут примера са налазишта у Батковићу, на коме су
пронађене пећи датоване у 8. и прву половини 9. века.243
Од средине 9, а посебно током 10. и 11. века, повећава се број насеља на централном Балкану. Она се више не формирају искључиво
на отвореном простору у долинама река, као што је, на пример, случај са Мачванском Митровицом, већ долази и до реокупације касноантичких фортификација. Према статистичким подацима које је
израдио Д. Булић, у средњем веку је обновљен живот на око 30% античких и касноантичких утврђених локација, мада је, према његовом мишљењу, тај проценат био и већи.244 Такав је случај, на пример,
са локалитетом Костол, премда је још увек нејасно да ли су стамбени
објекти откривени у источном делу утврђења прислоњени на бедем
или га негирају. Формирање насеља унутар касноантичких бедема
поуздано је потврђено у Подунављу и његовом ужем залеђу,245 о чему
најбоље сведочи Велики Градац, где је утврђено да су обновљени
бедеми и подигнута једна угаона кула. Уследила је обнова рановизантијске цркве са крстионицом, као и изградња још једног мањег
хришћанског храма. Нема примера који сведоче о подизању нових
утврђења на средњем и доњем делу Подунавља у 10. и 11. веку, уз изузетак локалитета Пакулуи луи Соаре (Pacului lui Soare), где је подигнуто потпуно ново утврђење.246 Управо је стога изградња нове куле
на локалитету Велики Градац изузетно вредно сведочанство о војним архитектонским решењима из тог периода. Иако је унутар утврђења констатовано око 20 стамбених објеката, њихов изглед нам
је непознат, будући да су остале очуване само поднице које су, као
и током претходног раздобља, биле од набијене земље, премазане
243
244
245
246
Čremošnik 1977, 293–298.
Bulí 2013, 191–208, 225.
Špehar, P. 2015б.
Diaconu, Popa, Vilceanu 1972.
95
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
глином или поплочане античким опекама. Истраживања унутар бедема на локалитету Гамзиград показала су да су каткад новоподигнути објекти једним својим делом били прислањани на постојеће
касноантичке зидове. Културно-историјске околности од средине 9.
до 11. века сугеришу да су поменуту реокупацију утврђења у српском
делу Подунавља, као и у његовом залеђу, спровела највероватније
бугарска држава, што потврђују и налази керамике.247
Поновно запоседање рановизантијских утврђења у западном и
југозападном делу Србије одвија се на нешто другачији начин него
што је то био случај у области Подунавља. На локалитетима Градина
на Јелици, Градина на Врсеницама и Рас–Пазариште обнављани су
постојећи касноантички бедеми, али су упоредо са тим подизани и
нови. Ти нови фортификациони елементи имали су у доњим зонама
језгро од камена, у коме су се налазили дрвени роштиљи, а изнад
њих је била дрвена шетна стаза или палисада. Њихов изглед се знатно разликује од бедема из истог периода у Мађарској, Пољској и Русији, где се у основи налазио земљани насип, или је, у најбољем случају, камено језгро, које носи конструкцију, било насуто земљом.248
Разлика у начину израде носећег дела бедема повезана је са расположивошћу камена као градитељског материјала, кога је знатно више
на простору Балкана него у поменутим областима. На локалитету
Рас–Постење није констатовано подизање нових бедема, већ само
обнова постојећих, премда је обновљена рановизантијска црква.
Што се тиче стамбених објеката, располажемо само подацима за
Рас–Пазариште и Врсенице, где су констатоване надземне куће, брвнаре, са каменом супструкцијом. Реч је о малим једнособним објектима који су се грејали помоћу пећи, уз изузетак велике квадратне
грађевине у средишњем делу платоа Градине на Врсеницама, која је
била знатно већа и подељена на два једнака дела. Готово је извесно
да је реч о објекту који је припадао најзначајнијим становницима
тог утврђења. Неопходно је истаћи да су током периода 9–11. века коришћене и касноантичке куле, унутар којих су констатовани остаци
огњишта, попут оних у Великом Градцу или на локалитету Градиште
у Гобељи код Бруса.249 Присуство огњишта унутар кула не мора нужно
значити да се у њима и живело, тј. да су куле имале функцију куће,
247
248
249
96
Погледати поглавље Покретни налази у овој књизи.
Раппапорт 1956, 66–105; Fügedi 1986, 26–31; Poleski 2004.
Богосављевић–Петровић, Рашковић 2001, 106–108, Цр. 5, Т. III, IV.
Н ас е Љ а и у Т в р Ђ еЊ а
већ може указивати и на њихово коришћење у војне сврхе. Управо
у прилог тој тврдњи сведочи и чињеница да је реч о времену када се
поново користе некадашње фортификације, те је мало вероватно да
би се унутар одбрамбених кула нашли стамбени објекти.
Поновно запоседање касноантичких утврда доводи и до формирања протоурбаних средњовековних центара. У контексту историјских података и расправа које се у научним круговима воде
око правца пружања бугарско-српске границе и граница пружања
средњовековне области Рас у овом раздобљу, од изузетне важности
су три археолошки истражена локалитета: Градина на Врсеницама,
Рас–Пазариште и Рас–Постење. Најмање контроверзи изазива први
локалитет, подигнут на ободу Пештерске висоравни, за који је изнета претпоставка да се може поистоветити са Дестиниконом који
је, према подацима Константина Порфирогенита, једна од шест
„насељених тврђава“ у покрштеној Србији. Употреба поменуте синтагме сведочи о томе да је аутор текста био свестан да постоји већи
број још увек добро очуваних касноантичких утврђења, од којих
су само нека била запоседнута током 10. и 11. века. Судећи према
расположивим историјским подацима, Дестиникон је очигледно
био кључан за успостављање и одржавање власти над тадашњом Србијом, будући да га је, уз помоћ бугарске војске, заузео Клонимир
приликом неуспелог покушаја узурпације српског престола. Чињеница да је Клонимир најпре кренуо на поменуто утврђење, може
сугерисати то да је оно било најближе бугарским територијама,
тј. да се налазило у источним пограничним областима покрштене Србије. Иако још увек нема поузданих доказа да се заиста ради
о Дестиникону, треба истаћи податак да на локалитету Врсенице
није констатован ниједан фрагмент керамике типичне за бугарску
популацију или неки други налаз који би припадао бугарском културном кругу.250 Пандан утврђењу на Врсеницама могла би бити
археолошки истражена тврђава на градини у Мартинићима недалеко од Подгорице у Црној Гори. За њу се сматра да је Лонтодокла,
коју Константин Порфирогенит наводи као једно од три насељена
утврђења у области Дукље. Треба ипак истаћи да је утврда у Мартинићима знатно веће површине од Врсеница, као и да су у њој
250
DAI: 32; Премовић-Алексић 1996, 306–308; Ћирковић 1998; Popoví, M. 1999, 298, са наведеном литературом; Popoví, Bikí 2009, 132–134, са наведеном литературом.
97
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
констатовани и остаци цркве богато опремљене архитектонском
пластиком.251
Имена два локалитета, Рас–Пазариште и Рас–Постење, указују на
њихову везу са средњовековном облашћу Рас, чије нам тачне границе ни данас нису познате. Порфирогенитов податак о Расу, у коме
је обављана размена заробљеника између Срба и Бугара средином
9. века, изазивао је велику полемику будући да није јасно да ли се
термин „Рас“ односи на област или на одређено утврђење. Уколико се подаци односе на утврђење, и локалитет Постење недалеко од
Новог Пазара, као и локалитет Пазариште, смештен нешто источније на ушћу Себечевске реке, могли би се са подједнаком поузданошћу поистоветити са тврђавом из које су Бугари предузимали
походе на Србију. Томе у прилог сведочи и чињеница да су оба утврђења обновљена средином 9. века, као и да се унутар оба срећу
налази бугарске провинијенције, пре свега керамика. Познато је да
је у време владавине бугарског цара Петра основана епископија Рас
како би се извршио снажан културно-политички утицај на Србију.
На основу Летописа Попа Дукљанина, М. Поповић изводи закључак
да је седиште новоуспостављене епископије морало бити Петрова
црква код Новог Пазара,252 коју је бранило утврђење на локалитету
Рас–Постење. Слом Бугарског царства 971. године резултирао је краткотрајном обновом византијске власти у области Раса, о чему сведочи и налаз печата са локалитета Пазариште. Међутим, Срби су убрзо
потисли Византинце.253 Успостављање поновне византијске власти
на Балкану, у време слома Самуиловог царства, морало се осетити и
у области Раса, премда о томе немамо поузданих археолошких сведочанстава, чак ни анонимних фолиса типичних за период владавине Василија II. Крајем 11. века цар Алексије I Комнин још једном
обнавља ромејску власт на Балкану, па и у области Раса. Стога М. Поповић сматра да би и обнова бедема на локалитету Рас–Пазариште,
која се датује управо у тај период, можда била последица чињенице
да је Византија у журби утврдила постојеће положаје најбоље што
је могла.254
251
252
253
254
98
DAI: 32; Кораћ 2001; Поповић, М. 2003; Stevoví 2014, 102–105.
Упоредити поглавље Црквена архитектура у овој књизи.
DAI: 32; Максимовић 1979; Максимовић 1982; Nesbitt, Oikonomides 1991, No. 33, 100–101;
Мркобрад 1997; Popoví, M. 1999, 298–299.
Максимовић 1997, 39–41; Поповић, М. 1997б, 129–131, са наведеном литературом; Popoví,
M. 1999, 299–301.
Некрополе и
фунерарна пракса
погребни обичаји се у свакој заједници мењају споро и тешко,
неретко уз велики отпор.255 Разлог за то је чињеница да они представљају једну од најконзервативнијих социо-културолошких одлика заједнице, дубоко усађену у њену колективну свест. Ипак, и
они су се мењали из различитих разлога. Тако је, на пример, појава
хришћанства у 1. веку н. е. резултирала тиме да инхумација постане
једини вид сахрањивања међу поштоваоцима ове нове религије. Такође, као још један од резултата све масовнијег хришћанства може
се издвојити и престанак полагања гробних прилога. Његово јачање
након Миланског едикта из 313. године утицало je на све слојеве становништва у Царству. До краја 4. века, број хришћана био је доминантан у односу на припаднике свих других религија, а хришћанство се чврсто укоренило и у царској породици. Стога је на самом
крају 4. века прихваћено за званичну религију. Један од најупечатљивијих резултата било је повећање броја цркава, унутар и око којих су
се вршила сахрањивања. Та пракса има своје порекло у најранијем
хришћанском depositio ad sanctos, што подразумева сахрањивање покојника што ближе телу мученика или светитеља верујући да ће им
њихова близина прибавити бољу интервенцију на Страшном суду.256
Престанак стављања прилога у гроб покојника, као једна
од најдрастичнијих промена у фунерарној пракси коју доноси
255
256
Brather 2008, 255.
Brоwn 1981, 33–34.
101
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
хришћанство, условио је потребу да се на другачији начин истакне
социјални статус преминулог. Значај и углед појединца од тада ће
се рефлектовати кроз изглед места на коме је сахрањен. За најниже
социјалне категорије било је уобичајено директно полагање покојника у земљу, уз повремену употребу дрвених сандука. Припадници
богатијих слојева практиковали су сахрањивање у гробовима са зиданом конструкцијом начињеном од опеке или црепа, док се камен
јављао знатно ређе. Најбогатији слој се сахрањивао у саркофазима
или зиданим гробницама, при чему су меморије економски најмоћнијих појединаца биле и богато украшене зидним сликама или
штуко-декорацијом.
Сеоба народа крајем 4. века довела је и до евангелизацијe припадника неримских, пре свега германских племена, која су хришћанство најчешће примила у аријанском облику.257 Прихватање нове
религије осликава се најречитије у промени изгледа гробног места
припадника германских племена, који су се на централном Балкану
сахрањивали у озиданим гробовима или, знатно ређе, у саркофазима.258 Осим тога, констатоване су и германске сахране које сведоче
о сахрањивању ad sanctos, чему у прилог говори, на пример, женски
германски гроб из Улпијане.259
У трећој четвртини 6. века на простор данашње Војводине стижу
Авари који убрзо постају господари Карпатске котлине. Долазак
нове, номадске и нехришћанске популације, хетерогене по свом
етничком саставу, која ће владати знатним делом Европе више од
два века,260 био је праћен и појавом нових погребних обреда. Захваљујући резултатима анализе преко 60.000 гробова са простора
Панонске низије,261 познато нам је да се првенствено практикује
скелетно сахрањивање директним полагањем у земљу, ређе у дрвеним сандуцима, при чему су гробови могли бити оријентисани
било у правцу С-Ј било у правцу И-З. Осим делова одеће и накита,
као гробни инвентар срећу се и обележја занимања преминулог,
на пример, оружје, коњска опрема, разне врсте алата. Такође, могу
се уочити и прилози у храни, о чему сведоче остаци различитих
257
258
259
260
261
102
Милинковић 2003, 172–173.
Милинковић 1998, 108–110, са наведеном литературом; Ivaniševí, Kazanski 2002, 112–113,
127–128, Fig. 2, Pl. I/1, II/6.
Милинковић 2003.
Pohl 1988.
ADAM 2002, maps 3–5.
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
животињских костију и љуски од јаја, односно прилози у пићу, на
шта упућују керамичке посуде у гробовима. Као најкарактеристичнији вид сахрањивања Авара јављају се коњанички гробови,
у којима се поред скелета покојника и његове ратне опреме могу
наћи и целокупни скелети коња.262 Хришћанство ће свој пут до дела
аварске популације, углавном до аристократије, наћи тек у завршној фази постојања аварске државе, тачније непосредно пред њену
пропаст.263 На то указују малобројни налази предмета личне побожности, углавном крстолики привесци, који се, судећи према целинама које су датоване налазима новца, на аварским некрополама не
јављају после владавине Константина IV (668–685).264 Њихово присуство, по правилу у женским гробовима, може се двојако објаснити:
или као показатељ социјалног статуса или као симбол вере у једног,
хришћанског Бога.265
Иако историјски подаци сведоче о нападима Авара на територију
Царства током прве половине 7. века, који су кулминирали опсадом
Константинопоља,266 као и о насељавању различитих словенских
племена,267 археолошка грађа која нам је на располагању скромна је
и ограничена. На присуство Авара указују првенствено случајни налази накита и делова одеће,268 док о присуству Словена на простору
централног Балкана сведоче насеобине.269 Насупрот томе, не постоје
подаци о некрополама, а самим тим ни о фунерарним обредима
Авара и Словена на поменутом простору током 7. века. О погребним обичајима Авара сведоче нам већ помињани примери са простора Панонске низије, где су констатоване и словенске некрополе
у Новом Сланкамену и у Челареву.270 На њој је откривено неколико
гробова са урнама у које су били положени спаљени остаци покојника, али подаци о томе нису адекватно публиковани. О постојању
словенских некропола на којима се практикује сахрањивање спаљених покојника сведочи и локалитет Дворови у околини Бијељине.271
262
263
264
265
266
267
268
269
270
271
Ковачевић 1977, 200–201; Трбуховић 1980; Бугарски 2014а, са наведеном литературом.
Ковачевић 1977, 98, 206–209; Трбуховић 1980, 128; Pohl 1988, 203–204.
Ковачевић 1977, 206–208; Трбуховић 1980, 126.
Bugarski 2009, са наведеном литературом.
Острогорски 1996, 118–121.
DAI: 31, 32.
Bugarski 2012.
Špehar, P. 2012; Špehar, P. 2015a; Радичевич 2015; Bugarski, Radiší 2016.
Јанковић, Ђ. 2003. Нови Сад – Стара варош 2008, 22.
Čremošnik 1970, 100–102, T. I/1–3, T. II/4–5.
103
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Будући да на централном Балкану нема података о некрополама са
кремираним покојницима, морамо се првенствено ослонити на
резултате истраживања спроведених у суседној Бугарској272 или у
Хрватској,273 где се најбоље може пратити и постепена промена у
фунерарном обреду. Она се огледа у преласку са кремације на инхумацију, као и у постепеном укидању праксе стављања гробних
прилога.
О томе да је пре прихватања хришћанства спаљивање било основни вид сахрањивања код Словена сведочи и један писани извор,
који описује опсаду Константинопоља 626. године. У њему се, између
осталог, говори и о томе како су Словени испод зидина престонице
спаљивали своје покојнике.274 Међутим, иако се инхумација јавља
касније од кремације, неопходно је поменути да је била спорадично
присутна у словенским заједницама и пре прихватања хришћанства,
углавном као резултат римског, аварског или франачког утицаја.275
Покрштавање новопридошлих племена на Балкану није представљало чин, већ дуготрајан процес који се није свуда равномерно
одвијао. Наиме, судећи према расположивим писаним подацима,
римски свештеници покрстили су Србе и Хрвате у време владавине цара Ираклија. Tешко је рећи у којој је мери хришћанство тада
пустило корене, нарочито код Срба, будући да је било неопходно
покрстити их још једном у трећој четвртини 9. века, недуго после
Бугара.276 О томе колико је процес прихватања хришћанства био дуготрајан најбоље сведоче археолошки истражене некрополе са територије Хрватске и Бугарске, на којима промене у фунерарној пракси
указују на поступно ширење и прихватање нове религије од стране
све већег броја верника.
Непосредно по насељавању Балканског полуострва, Словени су наставили да спаљују своје покојнике, а потом да их полажу у урне или
пак директно у гробне јаме. Такав вид сахрањивања констатован је у
бугарском делу Подунавља, у периоду од 6. до 9. века. У Хрватској се
идентичан начин сахрањивања може определити најраније у 8. век.
Након некропола са кремираним покојницима уследила је појава
биритуалних некропола. На њима се, осим остатака кремираних
272
273
274
275
276
104
Fiedler 1992.
Petrinec 2009.
Analecta avarica, p. 14/40–15/20; Филиповић 1959, 121.
Ниедерле 1954, 61–64; Филиповић 1959, 121; Petruhkin, Pushkina 1997, 249.
DAI: 31–32.
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
покојника, могу уочити и они који су инхумирани према паганским
обичајима. Реч је о сахранама код којих оријентација по правцу З-И
није била обавезујућа, а поред тела преминулог стављани су различити прилози. У Хрватској се такве некрополе датују од средине 8.
до средине 9. века, а у Бугарској од 8. до 10. века. Упоредо са биритуалним некрополама, јављају се и гробља на редове, са инхумираним покојницима, било према паганским, било према хришћанским обичајима. Појава таквих некропола у Хрватској везује се за
другу половину 9. века, док се на територији Бугарске оне срећу и
током 10. века. Током прве половине 10. века постепено се напушта
пракса полагања прилога у храни и пићу, и искључиво се практикује
сахрањивање по хришћанским обредима.277
Ипак, неопходно је истаћи да се, чак и у случајевима када је
сахрањивање обављано искључиво по хришћанским ритуалима, понекад и даље јављају реликти паганских обичаја. Тако се, на пример,
у оквиру истог гроба могу наћи предмети хришћанског карактера
(крст–привезак), али и гробни прилози (оружје, оруђе, керамика),
који су одлика паганства.278 Треба, међутим, имати на уму да археолошка сведочанства која потичу из одређене гробне целине не
указују искључиво на верско опредељење покојника, већ и оних који
спроводе сахрану, дакле чланова породице или припадника заједнице. Управо стога се пагански елементи могу јавити и унутар гроба
једног хришћанина, будући да су покрштени чланови једне породице и њихови рођаци паганских веровања често живели заједно.279
Иако су погребни обичаји хришћана зависили од прописаних
хришћанских канона, у раној фази покрштавања бројни су примери да та правила не само да нису била поштована, већ су очито и
кршена. Наиме, било је строго забрањено молити се за душе оних
који су сахрањени као пагани, као и покрштавати преминуле претке. Међутим, познато је неколико случајева постхумног пресељавања остатака покојника у цркву, иако су били сахрањени по паганским обичајима. Најранији такав поступак представља посмртно
крштење краља Редвалда у 7. веку и пренос његовог тела у цркву.
Наиме, за њега је, како поједини истраживачи помишљају, на локалитету Сатон Ху у Енглеској била организована сахрана у броду под
277
278
279
Вьжарова 1976, обр. 1, 435–437; Fiedler 1992; Vida, Völling 2000; Petrinec 2009, 271, 278–279.
Petrukhin, Pushkina 1997, 250–252.
Musin 1997, 277.
105
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
хумком, по паганским обичајима. Како у броду нису нађени његови
посмртни остаци, претпоставља се да је читав укоп заправо кенотаф
великих размера. У другој половини 10. века, дански краљ Харолд
Плавозуби примио је хришћанство и пребацио посмртне остатке
свог преминулог оца из паганског гроба у цркву у Јелингу. Слично је
урадио и принц Јарослав у Русији 1044. године, преселивши у цркву
у Кијеву земне остатке Олега и Јарополка, браће принца Владимира.
Такође се, а на основу извора, може уочити појава неканонских ритуала приликом сахрањивања хришћана. У самом Константинопољу је, према сведочењу Теодора Валсомона, у руке преминулог
епископа у тренутку сахрањивања стављен освећен хлеб, како би
отерао зле духове. Сличан случај забележен је и у Шведској, где је у
гроб епископа Адалварда спуштен евхаристијски пехар.280
******
У даљем тексту биће предочене археолошки истражене некрополе
и гробови, који сведоче о различитим фунерарним праксама примењиваним на простору централног Балкана од 7. до 11. века (сл. 15).
Неопходно је истаћи да се расположиви подаци само у једном случају односе на сахрањивање код Авара, док се највећи део откривених некропола може приписати Словенима. Сакупљена археолошка грађа углавном се односи на период након потпуног прихватања
хришћанства, на шта указују некрополе на редове са скелетним
сахрањивањем по хришћанским правилима, а које се јављају током
9/10. и 11. века. Изузетак представља налазиште Равна код Књажевца,
где је истражена некропола са инхумираним покојницима који су
сахрањивани и као пагани и као хришћани, датована у исти период.
Као посебна појава, која још увек није у потпуности и на задовољавајући начин истражена, издвојени су средњовековни тумули констатовани у југозападној Србији, тачније у околини Сјенице. Подаци
ће бити изложени хронолошки, уз посебан осврт на она налазишта
која пружају најрелевантније информације.281
Већ је наглашено да постоји могућност да су одређени делови
ромејске популације опстали и после слома византијске управе
280
281
106
Vierck 1972, 46–47; Krogh 1984, 214–216; Рапов 1987, 120; Tegnér 1992, 188, ig. 1; Ципин 1994,
235; Musin 1997, 287–288; Петрухин, Пушкина 2009, 165–166.
Покретни предмети откривени приликом археолошких истраживања биће детаљно
обрађени у поглављу Покретни налази у овој књизи, док ће у оквиру овог поглавља бити
поменути само најзначајнији предмети.
С
0
150 км
Сл. 15 / Некрополе централног Балкана од 7. до 11. века поменуте у тексту:
Fig. 15 / Necropolises from the central Balkans from the 7th to the 11th century mentioned in the text:
1. Београд; 2. Бољетин; 3. Вајуга–Песак; 4. Велекинце; 5. Велики Градац; 6. Гамзиград; 7. Грабовица; 8. Давидовац–
Градиште; 9. Звечка; 10. Кобиљка; 12. Корбово; 11. Костол; 13. Љубичевац; 14. Матичане; 14. Мачванска Митровица;
15. Миријево; 16. Морава; 17. Ниш–Гласија; 18. Песача; 19. Равна на Дунаву; 20. Равна–Слог; 21. Сугубине;
22. Стублине; 23. Трњане; 24. Хајдучка воденица; 25. Чезава
107
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
почетком 7. века. За сада нам нису познате археолошки документоване гробне целине у којима су били сахрањени, мада је постојање таквих гробова могуће очекивати на некрополи код Царичиног града,282 или пак на простору Јагодинмале у Нишу.283
Осим тога, треба напоменути да је приликом заштитних ископавања на деоници пута Коридор 10, на локалитету Давидовац–
Градиште код Врања, откривен усамљени ратнички гроб који је на
основу рановизантијских налаза опредељен у прву половину 7. века
(сл. 16/а).284
За сада не располажемо археолошким подацима о некрополама
из друге половине 7. века, нити из највећег дела 8. века. Прво сведочанство о сахрањивању у периоду раног средњег века на простору
централног Балкана везује се за крај 8. или почетак 9. века, и приписује се Аварима. Пре неколико година, током заштитних ископавања, на локалитету Црквине у атару села Стублине недалеко од
Обреновца, откривена је једноставна гробна рака, оријентисана у
правцу СЗ-ЈИ, чије димензије износе 1,85 х 0,55 м (сл. 16/б/1). У гробу
се налазио скелет положен на леђа, са рукама опруженим поред тела,
који је припадао мушкој јувенилној особи старости између 12 и 18 година. Поред десне тибије преминулог откривена је једна дуга животињска кост, а испод његових ногу хумерус одраслог сисара на коме
су уочени трагови комадања, што указује да је реч о прилогу у храни.
Осим тога, у пределу карлице су откривени бронзани делови појаса
карактеристични за Аваре: копча, оков у облику пропелера, појасна
петља и апликације (сл. 16/б/2–5). У углу раке, испод десне ноге покојника, констатовани су и кородирани гвоздени обручи од ведрице.
Пронађени делови појаса датовани су у раздобље између 750. и 780.
године.285 Предмети који су откривени у гробу указују на статус који
би покојник имао да је доживео своју зрелост, а не на његов социјални положај у тренутку смрти, с обзиром на то да је преминуо веома
млад. Откриће тог гроба на територији Балкана, тј. изван граница
аварског каганата, представља први налаз такве врсте и поново враћа
у жижу интересовања питање јужних граница аварске државе. Хронолошко опредељење у крај 8. или почетак 9. века може указати на
282
283
284
285
108
Јеремић, М. 1995.
Јеремић, Г. 2013.
Петковић 2012, 26, сл. 9; Петковић 2016, 343, сл. 29–30.
Попадић, Марјановић 2012; Bugarski, Miladinoví-Radmiloví, Popadí, Marjanoví, 2013,
288–294.
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
могућност да су, у завршној фази постојања Каганата, Авари поново своју пажњу усмерили на Балкан. Ипак, будући да располажемо
ограниченом количином информација, још увек је рано говорити о
њиховом покушају колонизације централног Балкана са циљем да се
спасу од Франака који су надирали са запада. Осим поменутог гроба,
за сада је откривен свега још један гроб у коме је покојник сахрањен
С
0
1м
0
0
5 цм
5 цм
Сл. 16 / А - Давидовац–Градиште: 1. Гроб XXXIII током ископавања; 2–5. Покретни налази (према: Петковић 2016,
29–30); Б – Стублине: 1. Основа гроба; 2–5. Покретни налази (према: Bugarski, Мiladinović-Radmilović, Popadić,
Marjanović 2013, igs. 3, 6)
Fig. 16 / A – Davidovac–Gradište: 1. Grave XXXIII during the excavations; 2–5. Small inds (after: Петковић 2016, 29–30); Б –
Stubline: 1. Ground plan of the grave; 2–5. Small inds (after: Bugarski, Мiladinović-Radmilović, Popadić, Marjanović 2013,
igs. 3, 6)
109
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
0
0
Сл. 17 / Кобиљка:
1. Основа Тумула I;
2. Избор покретних
налаза (према:
Šrehar, P. 2010б,
ig. 3)
Fig. 17 / Kobiljka:
1. Ground plan of the
Tumulus I; 2. Selection
of the small inds (after:
Šrehar, P. 2010б, ig. 3)
5 цм
према аварским обредима, који се налази на локалитету Ушће код
Обреновца.286
Неопходно је накратко се осврнути и на један феномен, који у
српској науци још увек није објашњен на адекватан начин. Наиме,
у југозападном делу Србије, на територији општине Сјеница,
286
110
5м
Симић, З., Јанковић, М., Михајловић, В. 2012. Касноантичка некропола у селу Ушћу код
Обреновца, Гласник Српског археолошког друштва 28, 179–199.
констатован је знатан број средњовековних тумула. На око 15 км
јужно од Сјенице, на падини планине Кобилице, налази се локалитет Кобиљка. Приликом његовог рекогносцирања констатовано је
више од 30 хумки, чији се пречник кретао између 4,00 и 10,00 м, а
очувана висина од 0,50 до 1,50 м. У потпуности је истражена само
Хумка I, која има пречник од 7,00 м и очувану висину од 0,70 м
(сл. 17). Том приликом утврђено је да се испод танког слоја хумуса
налази плашт од камена. Након његовог уклањања, у северној половини тумула констатован је остатак ломаче, оријентисане својом
дужом страном у правцу З-И, која заузима површину од 5,00 х 2,50 м.
Непосредно изнад основе тумула откривен је слој који се састоји од
ситног камена помешаног са већом количином гарежи и пепела,
уломцима керамике и фрагментима животињских костију. Неопходно је истаћи да је концентрација пепела била нарочито изражена
у југозападном углу ломаче, на површини од 1,50 х 0,50 м. Иако су
током ископавања откривени искључиво ситни уломци керамике,
ауторка је успела да утврди да се углавном ради о лонцима и зделама рађеним на спором витлу, које се датују у раздобље 9–11. века.
Осим тога, откривене су и једноставне бронзане каричице, стаклене
перле, као и фрагментоване стаклене наруквице, гвоздени ножеви,
камени пршљенци и сл. Током ископавања тумула нису констатовани остаци људских костију.287
Средњовековни тумули откривени су и у селу Сугубине, које се
налази северно од Сјенице, на падинама планине Јавор. Приликом
његовог обиласка констатовано је 26 тумула пречника 4,00 до 8,00
м и очуване висине између 0,40 и 0,50 м. Спроведена су и ископавања мањег обима, током којих су истражене четири хумке, које
су испод танког слоја хумуса такође имале камени плашт. Хумка I,
која се налази североисточно од видљивих остатака турског хана,
имала је пречник 6,00 м. На њеном западном ободу откривен је скелетни гроб оријентисан у правцу З-И. Покојник, чије је тело било
уоквирено комадима камена, био је положен на леђа, са скупљеним
ногама и рукама опруженим поред тела. Ситни уломци керамике,
пре свега лонаца, откривени су приликом ископавања у каменом
плашту и опредељени у 9. век. Око 20 м северозападно од поменуте
хумке истражена је Хумка II, такође насута каменом, чији пречник
износи 5,00 м. Ситни комади керамике откривени приликом њеног
287
Премовић-Алексић 1997, 337–346, T. I–VI.
111
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ископавања не пружају могућност хронолошког опредељења. Хумка
III је од Хумке I удаљена 33 м у правцу југозапада и има пречник 7,00
м. У њеном каменом плашту констатована је већа количина гарежи и комада горелог дрвета, помешаних са фрагментима керамике
и уломцима животињских костију, међу којима је и коњска вилица. Осим тога, откривени су и уломци жрвња и брусева, гвоздени
ножићи, као и комади згуре. У средишњем делу тумула нађене су,
према речима истраживача, кости мањих димензија које „личе на
кости бебе“. На око 5 м удаљености од Хумке III, у правцу југозапада, налази се Хумка IV, чији пречник износи 6,00 м. Њен плашт се
састојао од камена помешаног са земљом, у којој су се јасно видели
трагови горелог дрвета. Приликом уклањања камена констатовани
су фрагменти керамике, уломци жрвњева и брусева, закивци и врхови гвоздених стрелица. Поменуте хумке су опредељене у период 8–9.
века, мада се мора скренути пажња да су у њиховој испуни откривени и уломци турске керамике из периода 17–18. века, без прецизних
података о њиховој позицији, као и уломци рецентне керамике.288
Тумули констатовани на локалитетима Кобиљка и Сугубине
нису усамљена појава на простору централног и западног Балкана.
Наиме, средњовековне хумке познате су са територије Босне и Херцеговине, где се датују у 8. век.289 Број тумула се у последње време
све више увећава, будући да су констатовани и приликом рекогносцирања Полимља.290 Сличан феномен забележен је и на територији
данашње Русије, у некадашњим Новгородским земљама, где су констатовани слични тумули који се везују за тзв. Сопка културу. Поменута културна група хронолошки се опредељује од 9. до 11. века,
мада се време њеног највећег успона везује за 9. и 10. век, тј. у прве
векове после покрштавања Руса.291 Треба истаћи да новија истраживања у околини Новгорода, која подразумевају употребу савремених
археолошких метода, јасно указују да се у површинским зонама тих
тумула срећу ситни фрагменти људских костију. Ипак, могућност
поређења тумула из југозападне Србије са тумулима Новгородских
земаља треба узети са великом резервом, будући да је реч о областима које су међусобно удаљене хиљадама километара.
Према расположивим писаним подацима знамо да су Словени
спаљивали своје покојнике на ломачи, која се налазила на месту будућег гроба или у његовој непосредној близини. Спаљени остаци су,
као што је већ речено, полагани у урну или директно у јаму, после
чега је погребни простор насипан. Понекад су остаци спаљеног покојника били посипани и по површини тумула, или су пак стављани у мале посуде постављене на диреке пободене у насип тумула.292
Погребни обред био је праћен и даћом која је подразумевала прилоге
у храни и пићу. Историјски подаци, које су нам пружили Ибн Фадлан и Масуди,293 указују на то да су заклане животиње стављане на
ломачу заједно са покојником, или полагане у гроб са кремираним
остацима преминулог.294
Иако за тако нешто немамо поуздане доказе, може се сматрати
оправданом претпоставка Д. Премовић-Алексић да поменути тумули сведоче о фунерарном обреду Словена, највероватније Срба,
пре њиховог покрштавања или из периода који је непосредно следио покрштавању, из треће четвртине 9. века. Што се тиче открића
скелета одрасле особе у Хумци I на локалитету Сугубине, он се може
двојако протумачити. Наиме, присуство скелетног сахрањивања у
тумулу могло би да сведочи о постепеном преласку са паганске на
хришћанску традицију, мада не треба искључити ни могућност да
је тај скелет и знатно касније укопан, будући да на покојнику и око
њега нису откривени покретни налази, те се не може извршити
прецизно хронолошко опредељење. Као потпору тврдње да тумули
представљају сведочанства паганског начина сахрањивања ауторка
наводи да је у широј околини локалитета Кобиљка откривена и камена основа објекта из периода 9–11. века, за који се помишља да је
могао бити словенско светилиште.295 Ипак, неопходно је истаћи да
тврдња о постојању светилишта и тумула из периода који претходи
покрштавању Словена на централном Балкану мора бити само полазна тачка за даља истраживања, али не и дефинитивно решење
ове крајње занимљиве појаве.
Отприлике истовремено са појавом тумула на локалитету
Кобиљка, јављају се и сигурно потврђене словенске сахране на
288
289
290
292
293
294
295
291
112
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
Премовић-Алексић 2008; Премовић-Алексић 2014, 534, 535–536.
Anđelí 1959, 203–209.
Податак изнет приликом завршне дискусије на скупу Од Романа до Словена. Археолошки
налази из Србије и њихов контекст, одржаном у Београду 2013. године.
Nosov 2001, 23–27.
Ћоровић-Љубинковић 1959, 127; Ниедерле 1954, 63, 65, 285; Премовић-Алексић 1997, 348.
Према: Ћоровић-Љубинковић 1959, 127.
Премовић-Алексић 1997, 348, са наведеном литературом.
Премовић-Алексић 1997; Премовић-Алексић 2003; Премовић-Алексић 2008; Премовић-Алексић 2013.
113
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
114
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
простору централног Балкана, које се могу определити у другу половину 9. века или на његов крај. У уводним разматрањима овог поглавља наведено је да је на простору данашње Хрватске и Бугарске
уочен постепени прелазак са кремације на инхумацију. На простору
централног Балкана за сада није откривен ниједан словенски гроб
са спаљивањем, већ се као најранија јављају скелетна сахрањивања,
која се врше и по паганским и по хришћанским обичајима, што је
забележено на неколико локалитета.
Најбоље истражена некропола налази се у источној Србији, недалеко од Књажевца. Реч је о локалитету Равна–Слог, који се налази око
300 м југозападно од античког утврђења Timacum Minus. У питању
је некропола на редове, на којој се вршило скелетно сахрањивање.
Документовано је 65 гробова, од којих је 12 било мушких, 20 женских, 29 дечјих, док за скелетне остатке из четири гроба није било
могуће добити прецизније податке. По свему судећи, гробови су
имали надземна обележја, будући да је до преклапања гробних јама
дошло само код гробова 136 и 138. Сахрањивање је најчешће обављано у једноставним правоугаоним ракама, оријентисаним у правцу
И-З, уз одређена одступања. Покојници су каткад бивали положени
у дрвени сандук, на чије постојање упућују остаци карбонизованог
дрвета, какви су констатовани у гробовима 36 и 39. У појединим случајевима, међутим, утврђено је и постојање камених конструкција.
Такав је био случај са гробом 61, код кога је за један зид искоришћен
источни део старије касноантичке гробнице, те дозидан још један
зид у сухозиду на дужој страни раке. Осим тога, уочена је и пракса
полагања у гроб једног камена или више њих. На подницама гробова 17 и 24 уочен је, на пример, по један камен положен испод ногу
покојника, док су у гробу 115 два камена била постављена код главе и
рамена преминуле жене. У гробу 106 је пак откривено пет каменова,
од којих су три била испод лобање и рамена, а два испод ногу. И гробови 98 и 127 су вредни помена, јер је њихова основа била изложена
дејству ватре, те прекривена пепелом и комадима карбонизованог
дрвета.296 Трагови горења указују на широко распрострањену праксу
присутну на словенским некрополама, која подразумева ритуално
прочишћавање гробног места помоћу ватре.297
Покојници су у гробове полагани појединачно, с тим што су, како
аутори наводе, забележене и могуће двојне сахране и то у гробовима
70–71 и 109–109 А, у којима су мајке биле сахрањене са својом децом.
Преминули су углавном били полагани на леђа у испруженом положају са спојеним ногама. Положај руку је донекле варирао, будући
да су могле бити испружене, савијене и положене на карлицу или
савијене и прекрштене на грудима. Изузетак представља скелет
женске особе у гробу 71, поред чијих ногу је било сахрањено дете, а
којој су руке и ноге биле раширене и савијене у лактовима и коленима. Други изузетак је дечји скелет у гробу 135, коме су ноге биле
савијене у коленима и окренуте налево, док су руке биле обавијене
око тела, те су се шаке налазиле испод рамена. Аутори сматрају да је
такав положај скелета последица болести детета,298 мада ту тврдњу
не можемо сматрати поузданом, све док се не спроведу одговарајуће
физичко-антрополошке анализе.
Увид у погребни ритуал на некрополи Равна–Слог пружају налази из гробова који су констатовани у мање од половине истражених
целина. Пажњу посебно привлаче налази који су имали функцију
гробног прилога (сл. 18). Тако су, на пример, у гробовима 14, 34, 46
73, 74, 83, 122, 127, 133 и 137 констатоване керамичке посуде. Унутар
гробова откривени су лонци који припадају подунавској групи керамике 9–11. века, мада се срећу и налази керамике карактеристичне
за бугарску популацију, тј. амфороидни крчази, који су истоветно
датовани. На некрополи у Равни, лонци се готово искључиво налазе
поред доњих екстремитета покојника, и то између стопала, испод
или поред стопала, или поред потколеница или колена. Неопходно
је истаћи да се таква пракса, премда спорадично, среће и на другим
словенским средњовековним некрополама у Србији, попут дечјег
гроба на локалитету Звечка,299 односно дечјег гроба 1 на локалитету
Вајуга–Песак, који је уз то био оријентисан у правцу С-Ј.300
Осим прилога дариваних преминулом како би му се олакшао загробни живот, срећемо се и са налазима који сведоче о даћи. Реч је о
животињским костима, констатованим у гробу 133. Ту су откривени
делимично очувани скелети прасета и пилета, и то око 10 цм изнад
сахрањене особе. О постојању даће можда сведочи и откриће љуске
296
297
298
299
300
Jovanoví, Vuksan 2005, 183–203, 233–234, Plan 7.
Dostal 1966, 29; Beloševí 1980, 79; Вьжарова 1976, 412; Марјановић-Вујовић 1984а.
Jovanoví, Vuksan 2005, 234–235.
Бајаловић-Хаџи-Пешић 1977, 82.
Премк, Поповић, Бјелајац 1984, 114–115, сл. 104.3, 106.6.
115
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
0
Сл. 18 / Равна-Слог,
гроб 46: А – Покретни
налази; Б – Oснова
гроба (према: Špehar
2010, ig. 4)
Fig. 18 / Ravna-Slog,
Grave 46: A – Small
inds; Б – Ground plan
of the grave (after:
Špehar 2010, ig. 4)
јајета у гробу 331, при чему се мора нагласити да се јаје као прилог
среће и на аварским некрополама. Сведочанства даће су и остаци
ритуално ломљене керамике у гробовима 1, 34, 46, 78, 83, 98, 136 и 137,
што се такође среће и на другим средњовековним некрополама.301
301
116
5 цм
Марјановић-Вујовић 1978; Манева 2000, 29; Jovanoví, Vuksan 2005, 133–134; Бугарски
2009, 82, са наведеном литературом.
Поменућемо, на пример, некрополу у Миријеву, где су ритуално разбијене керамичке посуде констатоване у гробовима 54 и 68.302
Осим налаза који сведоче о паганским ритуалима, у појединим гробовима срећу се налази оружја и алата, који највероватније
указују на занимање преминулих. Из гроба 46 потиче секира, из
гроба 120 будак, а нож и врх стрелице из гроба 133. Ножеви су констатовани и у гробовима 16, 39, 46, 61, 63, 118, 122 и 124. Ипак, будући
да су ножеви универзални алат, не може се одбацити могућност да
су били део свакодневне опреме припадник̄ оба пола.303 На некрополи у Равни забележена је још једна занимљива појава. Наиме, у
гробовима 11, 24, 37, 73 и 120 констатовани су скелетни остаци змија,
какви постоје и на римској некрополи откривеној на истом локалитету. Првобитно се сматрало да су змије користиле гробове као
своја станишта.304 Према најновијим анализама, положај змијских
скелета у гробовима на римској некрополи, опружених поред покојника паралелно са његовим телом, указује да је ипак реч о неком
погребном ритуалу.305 И даље остаје отворено питање да ли се и каснија појава змијских скелета у средњовековним гробовима може
сматрати делом погребног ритуала. У осталим гробовима или нема
гробног инвентара или се пак јавља накит карактеристичан за 10. и
11. век. Обе врсте сахрана се готово по правилу везују за хришћане,
мада непостојање налаза не мора нужно потврђивати верско опредељење преминулог, већ може указивати на његов социјални статус.
Треба имати на уму и поменуту чињеницу да је погребни ритуал
рефлексија веровања преминулих, али и оних који их сахрањују.306
Из свега наведеног може се закључити да некропола у Равни припада раздобљу када се процес христијанизације на простору централног Балкана налазио у зачетку. На то указује постојање гробова
у којима је вршено паганско сахрањивање, као и оних у којима су
покопани припадници локалне хришћанске заједнице. Такође, налази откривени на тој некрополи указују на сахрањивање припадника словенске и бугарске популације унутар истог простора, што
је констатовано и на бројним некрополама у Бугарској.307
302
303
304
305
306
307
Бајаловић-Бирташевић 1960, 10.
Jovanoví, Vuksan 2005, 183–203.
Jovanoví, Vuksan 2005, 236.
Петковић, Миладиновић-Радмиловић 2013, са наведеном литературом.
О томе ће бити више речи у завршним разматрањима овог поглавља.
Вьжарова 1976; Fiedler 1992.
117
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Највећи број некропола са простора централног Балкана може се
везати за завршну фазу у промени фунерарне праксе, када се практикује искључиво инхумација по хришћанском обреду, а гробови
су организовани у редове. Како је централни Балкан био поприште
великих и дуготрајних борби Ромеја, Бугара и Срба, немогуће је,
за сада, са сигурношћу етнички определити сахране. Упркос томе
што је њихов број велики, подаци којима располажемо углавном су
штури. Како је само мањи део откривених некропола публикован на
одговарајући начин, често смо ускраћени за најосновније податке,
попут површине некрополе, броја и положаја гробова, те постојања
различитих хоризоната сахрањивања. Осим тога, покретни налази
су неретко извађени из контекста и објављивани самостално, без
одговарајуће основе гроба, оријентације и положаја скелета, без илустрација, као и без пописа осталих предмета који су у њему откривени, било да се ради о гробним прилозима било о гробном инвентару.308 Стога се откривене некрополе углавном хронолошки опредељују у раздобље дуго по два или три века. Значајан помак у том
правцу начинио је Д. Радичевић, који је понудио могућност нешто
прецизнијих датовања за област Ђердапа. Наиме, ту су препознате
некрополе коришћене од последње трећине 9. до средине 10. века, и
то на локалитетима Грабовица–Брзи Прун и Михајловац, као и оне
из друге половине 10. и прве половине 11. века, попут некропола у
Чезави, Песачи, Костолу, Корбову и Љубичевцу.309 Упркос том помаку, и даље је веома тешко да се са готово 100 познатих некропола,
из периода од 9/10. до 13. века на простору централног Балкана,310
прецизно издвоје гробови који се датују од друге половине 9. до 11.
века. Стога ћемо се осврнути само на она налазишта и на оне гробне
целине, који нам пружају релевантне податке.
С обзиром на лоше стање проучености, непознат нам је број покојника сахрањених на свакој од истражених некропола. Углавном
је реч о гробљима мале или средње величине, тако да се на њима
број гробова креће између 10 и 50, док су некрополе на којима је истражено између 50 и 100, односно преко 100 гробних целина, знатно
ређе.311 Положај некропола зависио је пре свега од положаја насеља
у којима је живело становништво које је ту сахрањивано. Углавном
308
309
310
311
118
Накит на тлу Србије 1982.
Радичевић 2009; Radǐeví 2013.
Špehar, P. 2010, 205, Fig. 2.
Špehar, P. 2010, Fig. 2.
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
су биле формиране на отвореном простору, мада су понекад настајале и унутар античких и касноантичких бедема, као што је случај
са некрополама на локалитетима Бољетин (Smorna),312 Равна на
Дунаву313 или Гамзиград.314 Иако се то могло очекивати, на већини
некропола нису констатовани остаци цркава.315 Њихово постојање
потврђено је само у неколико случајева. Тако је у Мачванској Митровици откривена више пута обнављана црква,316 док су у Хајдучкој
воденици делимично истражени остаци једне мање цркве која се не
може поуздано датовати.317 Формирање средњовековне некрополе
око хришћанског храма забележено је и у Великом Градцу, и то око
веће цркве, као и изнад њених остатака након што је срушена.318 У
Гамзиграду је констатовано више средњовековних некропола. Једна
од њих налазила се унутар брањеног ареала, на простору око рановизантијске Базилике II, која је, према мишљењу аутора, коришћена
и у 10. века. Изван бедема Гамзиграда, на простору испред источне
капије, формирана је и једна некропола из 11. века, са преко 100 гробова (сл. 19/а).319
Током раздобља 9/10–11. века, сахрањивање покојника на простору централног Балкана вршило се најчешће у једноставним гробним
јамама, оријентисаним махом у правцу З-И, уз одређене девијације.
Забележено је и неуобичајено позиционирање гробова, по оси С-Ј,
попут гроба 115 са некрополе у Миријеву. Гробови су могли имати и
једноставну рустичну конструкцију (сл. 19/б), која се јавља у различитим варијантама, у зависности од тога како су камен или опека
постављани око тела преминулог. У Хајдучкој воденици, у гробу 70,
преминули је био окружен трапезастом конструкцијом димензија
2,00 х 0,60 м. Комади камена различитих величина констатовани
су, између осталог, на локалитетима Миријево, Велики Градац,
Равна на Дунаву, Чезава (Castrum Novae), Песача, Ниш–Гласија или
312
313
314
315
316
317
318
319
Ерцеговић-Павловић 1986, 9.
Ерцеговић-Павловић 1984, 227.
Јанковић, Ђ. 1983, 144–146; Joвановић, С. 1997, 501–509; Јанковић, Ђ. 2010, 208–209; Petkoví
2011, 277–278.
За изглед цркава и њихово датовање погледати поглавље Црквена архитектура у овој
књизи.
Поповић, В. 1980б, V–VI.
Јовановић, А. 1984, 320; Ерцеговић-Павловић 1986, 48.
Минић 1970, 235–236, 238–239.
Јанковић, Ђ. 1983, 144–146; Joвановић, С. 1997, 501–509; Јовановић, С. 2000; Јанковић, Ђ.
2010, 208–209; Petkoví 2011, 277–278.
119
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Велекинце. Опека се углавном налазила изнад главе и испод ногу
преминулог, о чему сведоче гроб 140 из Мачванске Митровице, гроб
50 из Хајдучке воденице, као и пет гробова са локалитета Песача. У
неким случајевима, опека је полагана и на преминулог, као, на пример, у гробу 1 са локалитета Вајуга–Песак, где су се опеке налазиле
на глави и на једној нози сахрањеног. Понекад је испод главе преминулог стављано и узглавље од камена или опеке, попут примера са
С
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
локалитета Равна на Дунаву и Бољетин. Осим директног полагања
преминулог у раку, практиковано је и полагање тела покојника на
дрвене даске, што је уочено у гробу 8 откривеном у Београду на Савској падини, или пак у дрвене сандуке. Од њих су остали очувани комади дрвета или клинови, попут примера са локалитета Миријево
(гробови 25 и 56), Морава, Бољетин (гроб 38), Хајдучка воденица,
Трњане или Ниш–Гласија.320
Као посебан вид гробних конструкција морамо поменути зидане гробове, за сада констатоване само на локалитету Мачванска
Митровица (гробови 18, 59–62). Најзначајнији је свакако гроб 18,
начињен од опека везаних малтером, који је имао кров на две воде
од истог материјала (сл. 20/а). Гроб је био смештен уз источни део
унутрашње стране јужног зида тробродне базилике и имао је димензије 2,00 х 0,50 м. У њему је откривен скелет мушкарца, поред
кога је био положен сребрни крст с натписом на грчком језику, који
се може прочитати као Господе спаси онога који ово носи.321 Откриће
крста од племенитог метала можда указује да је реч о свештеничкој
инсигнији.322 Изглед гроба и његов садржај подстакли су поједине
истраживаче да закључе како је у њему био сахрањен словенски просветитељ Методије (815–885).323 Такве тврдње аргументовано је побио
В. Поповић, будући да је време изградње цркве у којој се налазио
овај гроб датовао преко налаза фолиса класе А2, откривеног у њеној
подници. Реч је о ковању датованом у период 976–1030/1035. године,
тј. у време знатно касније од времена Методијеве смрти.324
Осим зиданих гробница, на средњовековним некрополама централног Балкана констатовани су и други облици гробних конструкција, различитих по начину градње, а који су по правилу служили
као кенотафи. Иако унутар таквих гробова нису констатовани скелети, на основу труда уложеног у њихову изградњу може се закључити
320
0
15 м
Сл. 19 / А – Гамзиград, план некрополе испред источне капије (према: Petković 2011, ig. 13); Б – Хајдучка воденица,
гробови са рустичним конструкцијама (према: Ерцеговић-Павловић 1986, сл. 13)
Fig. 19 / A – Gamzigrad, ground plan of the necropolis in front of the eastern gate (after: Petković 2011, ig. 13); Б – Hajdučka
vodenica, graves with the rustic constructions (after: Ерцеговић-Павловић 1986, сл. 13)
120
321
322
323
324
Мано-Зиси, Марић, Гарашанин 1950, 143–160; Бајаловић-Бирташевић 1960, 9–11; Минић
1969, 235–236, 238–239; Ерцеговић-Павловић 1977, 83–84; Ercegoví-Pavloví 1980, 65; Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 46, сл. 32–33; Ерцеговић-Павловић 1984, 227, 254–255;
Марјановић-Вујовић 1984а, 61–62, 68, са наведеном литературом, 123, сл. 1; Минић 1984,
171–173, сл. 1; Премк, Поповић, Бјелајац 1984, 114–115, сл. 104.3, 106.6; Ерцеговић-Павловић
1986, 26, 68–69, сл. 70; Марјановић-Вујовић 1989, 17–21, 42–43; Јовановић, Цуњак 1994,
120–121; Фидановски 2010, 35–37.
Ercegoví-Pavloví 1980, 18, 22, 64.
Шпехар, П. 2011, 84, са наведеном литературом.
Bobа 1973.
Поповић, В. 1975а, 267–268.
121
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
1м
0
10 цм
С
0
10 м
0
10 цм
Сл. 20 / А – Мачванска Митровица, гробница 18 (према: Ercegović-Pavlović 1980, ig. 3); Б – Бољетин, гроб 84
(према: Ерцеговић-Павловић 1986, сл. T. VI/3); В – Песача: 1. Основа некрополе; 2. Гроб 1; 3. Гроб 2 (према: Минић
1984, сл. 1–3)
Fig. 20 / A – Mačvanska Mitrovica, tomb 18 (after: Ercegović-Pavlović 1980, ig. 3); Б – Boljetin, grave 84 (after: ЕрцеговићПавловић 1986, сл. T. VI/3); В – Pesača: 1. Ground plan of the necropolis; 2. Grave 1; 3. Grave 2 (after: Минић 1984, сл. 1–3)
122
да су највероватније припадали истакнутим појединцима. Кенотафи су подизани стога што, из нама непознатих разлога, тела преминулих нису могла бити сахрањена у унапред припремљеним гробним местима. Тако је у Мачванској Митровици гроб 8 био уоквирен
невезаним опекама,325 док је у Великом Градцу био озидан комадима ломљеног камена везаног малтером.326 Гроб 84 на некрополи у
Бољетину, димензија 1,80 x 0,80 m, био је уоквирен каменим плочама, вертикално укопаним у основу раке (сл. 20/б). То је пример
који од претходно наведених одудара због чињенице да су у њему
констатовани део жрвња и птичије кости, који су, како се чини, остаци неког погребног ритуала.327 Последњи случај можда указује и на
то да изградња кенотафа није искључиво везана за богате појединце,
као и да је можда у питању реликт старије паганске праксе.
Приликом истраживања некропола 9/10–11. века, уочено је да
веома ретко долази до преклапања гробова, што указује на чињеницу да су гробови имали неку врсту надгробног обележја. На некрополи у Бољетину камене плоче усправљене изнад главе покојника указивале су на положај гробова, што је констатовано у девет
случајева.328 Нешто сложенија ситуација се може уочити на локалитету Песача, смештеном на ушћу истоимене речице у Дунав. Ту
је откривена средњовековна некропола формирана унутар и око
римске куле из 3. века (сл. 20/в/1). У појединим случајевима над
гробовима, изнад главе покојника, налазиле су се опеке са урезаним натписом, а изнад ногу покојника се налазила опека са урезаним крстом, окренутим ка глави преминулог. Натпис откривен
изнад гроба 1 (сл. 20/в/2), у коме је сахрањена мушка особа може се
двојако тумачити. Према неким мишљењима, натпис гласи До тебе,
а према некима је у питању име покојника Федор (сл. 20/в/3). На
другој опеци, која се налазила изнад гроба 2, могуће је растумачити
три ћирилична знака, која могу да се читају као Мара или Марија,
док по некима они представљају скраћеницу од Мајка Божија.329
Када се говори о положају преминулих у гробовима, може се
рећи да су они по правилу испружени на леђа, главе положене на
потиљак, са испруженим и спојеним ногама, док су руке углавном
325
326
327
328
329
Ercegoví-Pavloví 1980, 23, 65.
Минић 1969, 235–236, 238–239.
Ерцеговић-Павловић 1986, 26.
Ерцеговић-Павловић 1986, 26.
Минић 1984, 171–175, сл. 1–3, T. II/2.
123
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
биле опружене поред тела, прекрштене на карлици или на грудима.
На некрополи у Трњанима констатован је велики број комбинација
положаја руку, за које се не може утврдити да ли су били карактеристични за одређену фазу коришћења те некрополе, или током
читавог њеног постојања (сл. 21). У гробовима се по правилу налазио само по један покојник, док су у неколико изузетака забележене
двојне сахране, углавном мајке и бебе, као што је случај са гробом
234 на некрополи у Трњанима. Према положају скелета беба у односу
на мајку, може се претпоставити да су у питању труднице, које су
преминуле у трудноћи или, вероватније, на порођају. Понекад се у
гробовима јављају и остаци скелет̄ у згрченом положају, за који су
ранији истраживачи често тврдили да је последица неке болести,330
премда за тако шта нема доказа.
За сахране са покојницима инхумираним према хришћанским
обичајима карактеристично је одсуство прилога. Стога се као гробни инвентар јављају само делови одеће и накит, који је у тренутку
сахране преминули имао на себи.331 Као нова врста налаза, по свему
судећи после пораза Самуила и поновног успостаљања византијске
власти на Балкану, јављају се и предмети личне, тј. приватне побожности.332 О појави те врсте налаза сведоче открића крстоликих привезака у Мачванској Митровици,333 Београду,334 Бољетину,335 Трњанима,336 као и на некрополи Ниш–Гласија,337 док су енколпиони откривени на некрополама Равна на Дунаву338 и Чезава.339
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
Сл. 21 / Трњане,
положај покојника у
гробовима
(према: Špehar,
Zorova 2012, ig. 4)
Fig. 21 / Trnjane,
grave positions of the
deceased
(after: Špehar, Zorova
2012, ig. 4)
******
Проучавање погребних обичаја и њихових промена представља велики изазов, будући да се путем научне методологије и аргумената
покушава објаснити лични однос појединца према загробном животу који се суштински заснива на веровању. Транзиција погребног
330
331
332
333
334
335
336
337
338
339
124
Бајаловић-Бирташевић 1960, 9–11; Минић 1969, 235–236, 238–239; Ерцеговић-Павловић 1977,
83–84; Ерцеговић-Павловић 1986, 48, 68; Марјановић-Вујовић 1984, 64–65; Марјановић-Вујовић 1989, 17–21, 42–43.
Марјановић-Вујовић 1984а, 66–67.
Упоредити поглавље Покретни налази у овој књизи.
Ercegoví-Pavloví 1980, 22, tombe 226.
Марјановић-Вујовић 1989, 28–30, 33–34, сл. 28–30, 52–55.
Ерцеговић-Павловић 1986, 30–31, sl. 7/1, 10.
Марјановић-Вујовић 1984а, 66.
Ерцеговић-Павловић 1977, 89–90.
Ерцеговић-Павловић 1984, 255.
Марјановић-Вујовић 1984а, 123–125.
125
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ритуала у раздобљу 7–11. века на простору централног Балкана, па и
на територији читаве Европе, представља истовремено сукоб, али и
прожимање, хришћанских и паганских елемената. Хришћанство
инсистира на стварању униформног погребног обреда, у коме се
напушта пракса полагања прилога, а посебна пажња се посвећује
изгледу гробног места, односно његовом положају у односу на
оближњи сакрални објекат.
Присуство гробних прилога јасно се уочава у погребној пракси
Авара, који су тек пред слом Каганата прихватили хришћанство. До
слома властите државе почетком 9. века, Авари остају одани својим
веровањима у загробни живот и својим погребним ритуалима,
о чему сведочи за сада јединствено откриће позноаварског гроба
јужно од Саве и Дунава. Са доласком Словена на Балкан, приспео је и
нови начин сахрањивања који се заснивао на кремацији. То је, уз полагање прилога у виду хране и пића, био основни вид сахрањивања
у првим вековима словенске колонизације Балкана. Постепено, а
под утицајем хришћанства, долази до његове модификације, а потом
и до потпуног напуштања, што се интензивира након покрштавања
Срба и Бугара средином 9. века. Већ је поменуто да на централном
Балкану до сада нису констатовани раносредњовековни гробови са
спаљеним покојницима. Постоје одређене индиције да би тумули
откривени у околини Сјенице могли представљати сведочанство о
преласку са кремације на инхумацију након покрштавања. Ипак,
незадовољавајући степен њихове истражености и публикованости
за сада не дозвољавају доношење коначних закључака.
Знатно поузданији показатељ промене фунерарне праксе код
Словена представљају некрополе на којима су покојници инхумирани, али где се истовремено примењују и пагански и хришћански
погребни обреди. За сада је на централном Балкану откривено свега
неколико таквих некропола, међу којима се истичу оне констатоване на локалитетима Звечка, Вајуга–Песак и Равна–Слог. Паганским
сахранама припадају једноставни гробови најчешће оријентисани
у правцу И-З, у којима су откривени прилози у виду хране и пића,
који су се налазили у керамичким посудама, трагови даће о којима
сведоче уломци животињских костију, ритуално поломљене керамичке посуде или пак алат и оружје. Сви налази везују се за другу
половину 9. и прву половину 10. века. Неопходно је напоменути да
је само на некрополи Равна–Слог констатован и материјал карактеристичан за бугарски културни круг. На три поменуте некрополе уочене су и хришћанске сахране, такође махом у једноставним
126
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
гробним ракама оријентисаним у правцу И-З, уз спорадичну појаву
остатака дрвета, који сведоче о постојању дрвених сандука или дрвених дасака, на које су покојници полагани. Ти гробови, датовани у
период од 10. до средине 11. века, или уопште нису имали гробни
инвентар, или су у њима пронађени само делови одеће и накит, које
су преминули имали на себи у тренутку сахране. Иако је у стручној
литератури уобичајена претпоставка да гроб без инвентара припада
хришћанину, треба оставити отворену могућност да је ипак реч о
сиромашном паганину.340
На централном Балкану највећи је број некропола са скелетним
сахрањивањем по хришћанском обреду, које се јављају од средине 11.
века. Њих карактеришу гробови без налаз̄ или гробови у којима су
откривени делови одеће и накит. Преминули су сахрањивани у једноставне гробне раке у којима су понекад откривена узглавља за покојнике начињена од камена или опеке, а констатована је и употреба
дрвених сандука или дасака. Осим тога, повећава се и број гробних
конструкција рустичног изгледа, начињених од комада камена или
опека, који су на различите начине ређани око тела преминулог.
Сасвим изузетно се јављају озидани гробови са кровом на две воде,
попут оних из Мачванске Митровице, који су били начињени од
опеке везане малтером. Посебну појаву представљају гробови са
конструкцијом, у којима нису констатовани скелетни остаци. Они
су вероватно имали функцију кенотафа, а могли су бити начињени
од невезаних опека поређаних по ободу гробне раке, као што је констатовано у Мачванској Митровици, или озидани каменом везаним
малтером, као што је случај са гробом у Великом Градцу. Сложенији
облици гробног места имају своје порекло у античком и касноантичком периоду, када су зидани гробови или гробнице указивали на
висок социјални статус преминулог. Изузев поменутог гроба из Мачванске Митровице, који у потпуности опонаша античку традицију,
изградња скромних зиданих гробних конструкција у периоду 10–11.
века мотивисана је истом жељом за истицањем положаја и значаја
који је преминули имао за живота. У истом контексту се и кенотафи могу посматрати као гробна места истакнутих чланова заједнице, који због неочекиваних околности, као што је смрт приликом
војног похода, нису могли бити покопани на гробно место које је
за њих припремљено. Изузетак је кенотаф из Бољетина, где у гробу
340
Brather 2012, 334, 338, 341.
127
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
уоквиреном каменим плочама није било остатака људског скелета,
али су откривени гробни прилози, део жрвња и птичије кости. Ти
налази указују на практиковање нехришћанских погребних обреда, очуваних у колективној свести заједнице и након покрштавања.
Остаје отворено питање да ли су откривени прилози сведочанство
обреда спроведеног у част важног појединца, чији су земни остаци
остали негде далеко, или се пак ради о обреду подузетом како би се
уклониле претње мрачних сила које су се надвиле над заједницом.
Гробови са некропола 10–11. века на простору централног Балкана
су, по свој прилици, имали надгробна обележја, будући да ретко
долази до преклапање гробних рака. Она углавном нису очувана,
осим у Бољетину, где су констатоване вертикално пободене плоче,
или у Песачи, одакле потичу надгробна обележја од опека, на којима
се налазе натписи на словенском језику. Писана сведочанстава на
гробним обележјима повезана су са јачањем хришћанства и успостављањем црквене организације, баш као и појава предмета личне
побожности у гробовима, који могу да сведоче да је преминули био
хришћанин. Масовно присуство те врсте налаза на некрополама
централног Балкана највероватније је повезано са успостављањем
Охридске архиепископије почетком 11. века.341
На крају, као битан фактор тумачења симбиозе или синкретизма
паганских и хришћанских појава унутар једног гроба, треба узети у
обзир и склоност људи, чак и данас, да напуштају строго поштована
правила, те да се окрену свим „расположивим силама“ у време опасности.342 У прилог томе сведочи и гроб 234 из Мачванске Митровице,
где су у гробу преминуле жене откривени бронзани енколпион и
амулет од медвеђег зуба. Такви случајеви указују на непоузданост
идентификовања преминулог на основу налаза из гробова искључиво или као хришћанина или као паганина.343
На основу анализе некропола и појединачних гробова, чини се
да је интензитет христијанизације средњовековне популације на
централном Балкану био повезан са социјалном структуром становништва, те је хришћанство било најбоље прихваћено у градским срединама, из којих потиче веома мали број истражених
некропола. Стога се стиче утисак да процес христијанизације није
341
342
343
128
Н ек р о п ол е и фу Н ера р Н а п ра кс а
био спроведен до краја, посебно ако се има на уму да је Византија,
услед недовољног броја војника, била приморана да племенима на
Балкану дозволи задржавање одређених паганских обичаја, као и
нешто слободније тумачење хришћанских канона. Ипак, како за
сада располажемо само делимичним подацима о археолошки констатованим некрополама, изнесени закључци морају се сматрати
само смерницама за даља истраживања, која би, пре свега, подразумевала публиковање грађе са некропола о којима подаци досад
нису објављени.
Шпехар, П. 2011, 354–357, са наведеном литературом; Шпехар, П. 2012а, 214–220, са наведеном литературом; Špehar, Zorova 2012, 440–441, са наведеном литературом.
Daim 2003, 520–521.
Müller-Wille 1998.
129
Црквена
архитектура
најупечатљивије грађевине касноантичког раздобља на простору централног Балкана биле су хришћанске цркве, као одраз снажне
црквене организације засноване на епископијама.344 На челу епископија налазили су се епископи, који су, осим духовних, имали и
бројне профане функције.345 На основу података којима располажемо, седишта античких и касноантичких епископија налазила су
се у Сирмијуму, Сингидунуму, Виминацијуму, Маргуму, Aквама,
Наисусу, Ремесијани, Улпијани/Јустинијани Секунди, Јустинијани
Прими.346 Када је царска управа почетком 7. века доживела слом, на
овим просторима престаје да постоји и организована црква. Судећи
према писаним изворима, до њене обнове долази тек од друге половине 9. века, односно након покрштавања Срба и Бугара.347 Ширење
хришћанства и успостављање црквене организације брже се одвијало међу Бугарима, који су се 869/870. године изборили за самосталну
архиепископију, која је у време Симеона,348 а потом и Самуила,349
била уздигнута и на ниво патријаршије. Сматра се да су централнобалканска епископска седишта бугарске архиепископије у време
владавине Бориса-Михаила били Београд, Морава–Браничево и
344
345
346
347
348
349
Упоредити поглавље Касноантичко наслеђе у овој књизи.
Rapp 2005, 16, 288–289.
Iust. Nov. CXXXI; Zeiller 1967, 144–147, 150, 155, 159, 234, 261, 360–362, 382, 385–386, 391.
Упоредити поглавље Историјски оквир у овој књизи.
Снегаров 1995, 4–5, 8.
Снегаров 1995, 22–24.
131
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
можда Ниш,350 док се оснивање Рашке епископије везује највероватније за бугарског цара Петра.351 У време врхунца Самуилове државе,
око 995. године, у склопу тадашње бугарске патријаршије на централном Балкану помињу се Липљанска, Призренска, Рашка, Сремска, Београдска, Браничевска и Нишка епископија.352 Неколико година после Самуиловог пораза, 1014. године, Василије II је коначно
поново успоставио византијску власт над источним и централним
Балканом, али и нову црквену организацију. Неколико година пред
његову смрт, а после три издате повеље, коначно је формирана Охридска архиепископија, подређена лично цару, која је бројала 33
епископије.353 Судећи према првој повељи, на простору централног
Балкана постојале су епископије Видин, Ниш, Браничево, Београд,
Срем, Призрен и Липљан, док се у другој повељи помиње и Рас.
Трећа повеља тиче се епископија које не улазе у географске оквире
нашег истраживања.354
Већ и летимичан поглед на спискове касноантичких и каснијих
средњовековних епископија указује да се они на централном Балкану добрим делом преклапају. То значи да се, где год је то могуће,
тежило обнови некадашњих епископских седишта, попут Сирмијума, Сингидунума, Виминацијума, Маргума, Наисуса или Улпијане, при чему су, у највећем броју случајева, задржана и некадашња
имена. До промене назива епископија долази, на пример, у случају
Сирмијума, који је добио нови назив - Сремска епископија. Маргум
пак добија име Морава, а потом је седиште епископије из тог места
пресељено у Браничево. Осим тога, успостављају се и нове епископије, попут оних у Расу и Призрену. О њиховој величини, границама
и броју парохијских цркава постоје само оскудни историјски подаци. Највише информација потиче из времена након успостављања
Охридске архиепископије, те тако знамо да су Београдској и Нишкој
епископији припадала још по четири црквена центра, Браничевској
шест, а Призренској три.355
350
351
352
353
354
355
132
Поповић, В. 1978а, 34, са наведеном литературом; Пириватрић 1997, 179–181.
Popoví, M. 1999, 298–299, са наведеном литературом.
Снегаров 1995, 25.
Грамоти на Василия II; Notitia 13, 822–838.
Gelzer 1893; Новаковић 1908; Поповић, В. 1978а, са наведеном литературом; Снегаров
1995, 55–59; Пириватрић 1998, 98–99, са наведеном литературом; Живковић 2004, 173–174,
са наведеном литературом.
Gelzer 1893, 52–54; Новаковић 1908, 33–45, 48–51; Поповић, В. 1978а, 35 са наведеном литературом; Снегаров 1995, 180–182, 184.
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
Успостављање црквене организације на Балкану у средњем веку
праћено је и обновом црквеног градитељства, које је од 6. века било
готово у потпуности запостављено. Будући да је византијска црквена
архитектура била предмет изучавања у многим обимним студијама
из пера историчара архитектуре, у даљим разматрањима се нећемо
детаљно бавити одликама, новинама у архитектонским решењима,
нити њиховим пореклом, већ ће пажња бити усмерена на оне остатке црквене архтектуре који су археолошки истражени, односно на
чије могуће постојање указује археолошка грађа , иако је њихов број
свакако био већи.
После слома иконоклазма и завршетка верских сукоба, почетком 9. века, византијска црквена архитектура доживљава поновни
узлет. Прва обимнија градитељска активност везује се за владавину
Василија I (867–886), који је подигао преко 30 цркава у Константинопољу и околини. Од тада, па све до коначног пада у руке Османлија
1453. године, доминантан архитектонски тип биле су цркве уписаног крста са куполом. И док су у Византији подизане монументалне
грађевине као слика и прилика моћи Царства, дотле су цркве грађене у суседству биле одраз жеље локалних кнежева да подизањем цркава прикажу величину и сјај нове вере поданицима који још нису
у потпуности прихватили хришћанство.356
Упркос развоју новог архитектонског типа, у периоду од 9. до 11.
века, на територији данашње Бугарске и даље се најчешће граде тробродне базилике, које су реминисценција на рановизантијску црквену архитектуру. Одабир тог типа храма често се назива „ренесансом базилика“, али истовремено представља и својеврсни анахронизам, с обзиром на то да се у Византији још од 6. века граде цркве
са куполом. Највише података о бугарској црквеној архитектури
9–11. века пружају две престонице, Плиска и Преслав, при чему се
најречитијим примером те врсте архитектуре сматра Велика базилика у Плиски. Међутим, једна од последица укључивања Бугарске
у Константинопољску патријаршију био је и продор престоничких
утицаја у црквено градитељство. Новину представљају цркве са основом у облику уписаног крста са куполом. Прелазак на нови тип
цркава био је поступан. О томе сведочи податак да је у Плиски, првобитном центру Бугарске државе, констатовано око 30 базилика
356
Mango 1976, 11, 161, 194–198, 249; Krautheimer, Ćuří 1986, 331–332, 336, 343; Bouras 2002,
539–541.
133
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
и само две цркве са куполом, док је у Преславу, који је седиште
Царства постао нешто касније, откривено 25 куполних цркава и
5 базилика.357
Када је реч о простору централног Балкана, изразито је скроман
број цркава из периода 7–11. века. Располажемо са свега неколико делимично археолошки истражених цркава, које су углавном очуване
у висини од неколико редова камења. Осим тога, постоје и поједини
локалитети на којима би могле да се нађу средњовековне цркве, на
основу одређених индиција, али о којима нема података. Само су
црква у Горњем Матејевцу недалеко од Ниша и Црква Св. Петра код
Новог Пазара у мање или више измењеном виду остале до данашњег
дана. Локалитети на којима су откривени археолошки остаци црквене архитектуре поменутог раздобља биће наведени географски,
од истока ка западу и од севера ка југу (сл. 22).
Мачванска Митровица
0
150 км
У агеру античког Сирмијума, на локалитету Мачванска Митровица
–Зидине, откривени су остаци црквених грађевина из различитих периода , подигнутих једна над другом. Нажалост, археолошка
истраживања била су ограничена на источне делове сукцесивних
храмова, у оквиру ископне површине димензија око 16 х 10 м. Приликом ископавања констатована је сложена стратиграфија која сведочи о коришћењу овог простора још од 3. века, када је ту формирана
биритуална некропола (сл. 23/а). Током 4. века подигнута је црква
непознате основе, о којој има веома мало информација. Изнад рушевина античке цркве покривених стерилним слојем, подигнута је у
10. веку скромна једнобродна грађевина, чија је апсида, полукружна са спољашње и унутрашње стране, била подигнута уз спољашњу
ивицу апсиде из 4. века. Тој скромној цркви припада и рустично
израђена крстионица у наосу. Не постоје елементи који би могли
помоћи у њеном прецизнијем датовању, мада В. Поповић износи
претпоставку да је била подигнута након слома Бугарског царства
971. године, те да су у њој боравили мисионари са Запада. Црква
из 10. века, истовремена са најстаријим полуукопаним кућама
Сл. 22 / Цркве централног Балкана од 9. до 11. века поменуте у тексту:
Fig. 22 / Churches on the central Balkans from the 9th to the 11th century mentioned in the text:
1. Београд; 2. Велики Градац; 3. Горњи Матејевац; 4. Мачванска Митровица; 5. Нови Пазар; 6. Призрен; 7. Прокупље;
8. Рас–Постење; 9. Хајдучка воденица
357
134
Миятев 1965, 78–91, ig. 69; Чанева-Дечевска 1980, 11; Ваклинов 1981, 426–430; Krautheimer,
Ćuří 1986, 369; Ćuří 2010, 280–292.
135
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
0
0
10 м
10 цм
Сл. 23 / A – Мачванска Митровица, градитељске фазе цркве (према: Popović, V. 1980б, V); Б – Београд, делови
камене пластике (према: Бајаловић-Хаџи-Пешић 2001, сл. 3–4)
Fig. 23 / A – Mačvanska Mitrovica, construction phases of the church (after: Popović, V. 1980б, V); Б – Belgrade, fragments of
the architectural decoration (after: Бајаловић-Хаџи-Пешић 2001, сл. 3–4)
136
откривеним на истом локалитету, убрзо је изгорела,358 а на њеном
месту подигнута је нова црква са три апсиде на истоку, које су биле
полукружне и са унутрашње и са спољашње стране. Њено датовање
извршено је на основу налаза анонимног фолиса класе А2, кованог
између 976. и 1030–1035. године. Најпре је изнета претпоставка да су
цркву подигли Ромеји након победе над Самуилом, да би касније
то мишљење било ревидирано, те је подизање цркве повезано за период највећег успона Самуилове државе, нешто после 1000. године.
Обе претпоставке подједнако су могуће. Приликом изградње треће
цркве на локалитету Зидине, подигнут је и помињани зидани гроб
18, начињен од опека везаних малтером, који у потпуности опонаша
изглед касноантичких зиданих гробова.359 Начин на који је озидан,
његов положај у цркви и налаз сребрног крста са грчким натписом
Господе спаси онога који ово носи, указују на могућност да је ту био
сахрањен важан члан црквеног клира, можда и сам епископ. Трећа
црква на локалитету била је дуго у употреби, о чему сведоче и бројни
гробови. У 13. веку била је изграђена последња црква на локалитету,
намењена бенедиктинским монасима.360
Београд
Током досадашњих истраживања средњовековног Београда нису
констатовани остаци црквене архитектуре из раздобља 7–11. века.
Ипак, приликом ископавања Унутрашњег утврђења констатовано
је неколико камених фрагмената, који су можда представљали део
архитектонске пластике неке раносредњовековне црквене грађевине. Један од њих је био камени надвратник трапезоидног облика,
чији је доњи део био заобљен (сл. 23/б/1). Према речима истраживача, на њему је, у грубом рељефу, била исклесана композиција са
два конфронтирана лава извијених репова, између којих се налазио
латински крст са краковима чији су углови на крајевима били развучени. На пресеку кракова налази се још један равнокраки крст.
Налаз је опредељен у дужи временски распон, од 9. до 11. века. Сличан довратник, датован у период 10–11. века и украшен сличном
композицијом, с тим што се између лавова налази дрво кипариса
358
359
360
Упоредити поглавље Насеља и утврђења у овој књизи.
Упоредити поглавље Некрополе и фунерарна пракса у овој књизи.
Boba 1973; Поповић, В. 1975а; Попoвић, В. 1980а, VI–VII; Поповић, В. 1980б, V–VI; Ercegoví-Pavloví 1980, 23, tombe 18, 64–67.
137
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
које представља дрво живота, искоришћен је као сполија на цркви
св. Михаила у Бељини, око 30 км јужно од Београда.361 Откривен је
и део мермерног стубића олтарске преграде, украшен орнаментом
карактеристичним за византијску архитектонску пластику 11. века
(сл. 23/б/2), каква се, између осталог, среће и на олтарској прегради
Цркве Богородице Перивлепте у Охриду.362
Велики Градац
С
Унутар утврђења на Великом Градцу археолошки су истражени
остаци две средњовековне цркве. Старија црква подигнута када и
старији хоризонт насеља, била је једнобродна грађевина која је на
источној страни споља и изнутра имала полукружну апсиду (сл.
24/a/1). Црква је била дугачка 12,50, а широка 6,50 м. Дебљина зидова начињених од камена и малтера износила је између 0,60 и 0,70 м,
а максимална очувана висина 0,30 м. Улаз се налазио на западном
зиду и био је широк 1,50 м, а под је био поплочан секундарно употребљеним античким опекама. У унутрашњости цркве пронађена
су два новчића. На поду апсиде откривена је монета Василија II, која
указује или на време изградње или на време када је црква коришћена. У нивоу круне зида наоса откривено је ковање Манојла I Комнина, чији положај у тренутку открића указује на то да црква средином
12. века више није била у употреби.
Друга, млађа средњовековна црква представља заправо обнову
касноантичког хришћанског храма (сл. 24/a/2). У питању је једнобродна грађевина укупне дужине 19,00 м и ширине 8,00 м. Током
рановизантијског периода некадашња римска кула на западном
бедему адаптирана је и претворена у крстионицу, која се налазила
западно од нартекса цркве. Димензије крстионице биле су 10,50 м
х 6,60 м, што значи да је била шира од остатка цркве. У њеном јужном делу налазила се писцина неправилног кружног облика, у коју
се улазило степеницама са источне и западне стране. Писцина је
била уоквирена са четири ступца у облику ћириличног слова Г, начињених од опеке везане малтером. Крстионица је имала подницу
С
363
361
362
363
138
Вујовић 1973, 43, сл. 7; Симић 1983, 336, сл. 2; Бајаловић-Хаџи-Пешић 1992, 38–39, сл. 12/1–3;
Бајаловић-Хаџи-Пешић 2001, 243, сл. 2–3; Поповић, М. 2013, 467–471 са наведеном литературом, црт. 2–3.
Николајевић 1958, 180–181, сл. 20; Бајаловић-Хаџи-Пешић 2001, 243, сл. 4.
Упоредити поглавље Насеља и утврђења у овој књизи.
0
10 м
0
6м
Сл. 24 / A – Велики
Градац, основе
цркава (према:
Јанковић, М. 1981, сл.
18–19); Б – Прокупље,
основа цркве (према:
Милошевић, Ђурић
1988, 16)
Fig. 24 / A – Veliki
Gradac, ground
plans of the churches
(after: Јанковић, М.
1981, сл. 18–19); Б –
Prokuplje, ground plan
of the church (after:
Милошевић, Ђурић
1988, 16)
С
0
10 м
од опека, док је писцина била премазана хидрауличним малтером.
Кроз врата ширине 1,25 м у источном зиду крстионице, улазило се
у припрату димензија 4,50 x 8,00 м, која је у сва четири зида имала
пролазе, при чему је онај који је водио у наос био широк 1,60 м. Наос
се на истоку завршавао полукружном апсидом пречника 6,30 м.
Јужно од њега налазио се анекс квадратне основе, димензија 5,00
139
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
х 5,00 м, који има све одлике рановизантијске технике градње, али
није био подигнут истовремено са црквом, већ нешто касније. Сама
црква била је саграђена од камена и опеке везаних малтером, у техници opus mixtum, при чему је ширина зидова износила око 0,90 м,
изузимајући западни зид крстионице, који је био широк око 2,00 м.
Наос и припрата имали су подницу поплочану опеком. Црква је обновљена у средњем веку, на шта упућују делови зидова начињени
искључиво од камена и малтера, који се уочавају у јужном зиду припрате и у анексу. Знатно су уочљивије обнове подница, будући да је
у свим деловима цркве, на висини од 0,30 до 0,40 м изнад касноантичке, формирана нова средњовековна подница, такође поплочана
опекама. Интервенисано је и у писцини, која је добила нови премаз
од хидрауличног малтера, који се по својој структури разликује од
старијег. Налази керамике указују на то да црква припада млађој
фази постојања насеља, када је дошло до повећања популације, те
је у функцију стављен још један хришћански храм. На време коришћења те цркве указује и откриће новца угарског краља Ладислава I (1077–1095), који је пронађен у наосу, изнад поднице.364
Хајдучка воденица
У Хајдучкој воденици су констатовани остаци једне мање цркве око
које се формирала некропола. Очувана је само у темељним зонама.
Темељи су били начињени од камена везаног кречним малтером.
Реч је о једнобродној грађевини са нартексом на западу, и са споља
и изнутра полукружном апсидом на истоку. Будући да грађевина
није у целости истражена, једина поуздана димензија је дужина
унутрашњег лица наоса, која износи 5,00 м. Ширина спољашњих
зидова била је 0,90 м, преградног зида 0,70 м, док је сама апсида била
широка 1,00 м.365
Прокупље
Испод средњoвековног Хисара и североисточно од њега налазе се
остаци више црквених грађевина. Једна од њих, Црква Св. Прокопија, подигнута је изнад касноантичке гробнице. Данас тај храм
364
365
140
Јанковић, М. 1981, 41–46.
Јовановић, А. 1984, 320; Ерцеговић-Павловић 1986, 48.
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
има изглед петобродне грађевине са припратом широком 9,50 м,
која одговара ширини три брода (сл. 24/б). Међутим, првобитно је
црква била тробродна базилика, којој је са северне стране дозидан
још један брод, а са јужне низ анекса око гробнице светитеља, који
су створили изглед петог брода. Црква на истоку има три апсиде,
које су споља и изнутра полукружне. Унутрашње димензије читаве
грађевине износе 18,50 х 16,00 м, а висина средњег брода достиже
6,30 м. Црква је грађена неправилно слаганом опеком и комадима
камена, који су били везани малтером. Током археолошких истраживања у јужном броду и ђаконикону, откривени су трагови ранијих градитељских фаза. Најстаријој фази, опредељеној у крај 10.
века, припадају делови апсиде ђаконикона, западни зид главног, и
вероватно зидови јужног и северног брода. Иако је изнета могућност да је у тој фази црква имала облик уписаног крста са куполом,
за такву тврдњу нема довољно поузданих података. Такође, откривен је и сасвим мали део живописа. У наредној градитељској фази,
опредељеној у прву половину 11. века, уметнута су два низа стубаца
између апсиде и западног зида наоса, а измењен је и изглед њене
западне фасаде. Том приликом начињена је и нова подница, подигнута за око 0,20 м у односу на претходну. Осим тога, сачуван је и
део живописа на источној страни другог ступца, на коме се налази
стојећа фигура светог ратника. Наредна обнова цркве уследила је у
14. веку, и за њу се везује очувана фреска св. Пахомија.366
Горњи Матејевац
У селу Горњи Матејевац, на брду Метох, око 8 км североисточно од
Ниша, налази се средњовековни храм који мештани називају „Латинска црква“. Највећи део храма преживео је до средине 20. века, а
крајем 60-их и током прве половине 70-их година 20. века грађевина
је конзервирана и делимично рестаурирана, што се пре свега односи на њене горње зоне и куполу (сл. 25/а). Саграђена је од опеке, уз
спорадичну употребу камена, а има основу сажетог уписаног крста
са куполом и полукружном апсидом на истоку. Димензије цркве износе око 9,20 х 4,80 м. Са западне стране касније је додата припрата,
која је само делимично очувана. Унутрашњост храма је пиластрима
подељена на три травеја. Хронолошко опредељење цркве није лако
366
Милошевић, Ђурић 1988; Милошевић 1999, 161–165; Ćuří 2010, 397.
141
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
утврдити. Наиме, у њој се не налазе очувани натписи нити живопис, који би помогли у њеном датовању. Постоје мишљења да црква
никада није ни била осликана. Управо стога су многи аутори на различите начине покушавали да утврде време њеног настанка, смештајући је углавном у период између 11. и 13. века, да би тек В. Ђурић
изнео претпоставку да она представља једно од ретких сведочанстава црквеног градитељства 9–11. века на простору централног Балкана. У покушају да се ближе одреди њено датовање, пажња је посвећена изгледу фасаде типичном за архитектуру Константинопоља
с почетка 10. века, о чему, између осталог, сведочи Црква Мирелеон
(Бодрум џамија), коју је подигао византијски цар Роман I Лакапин.367
Призрен
У Призрену се и данас налази делимично очувана задужбина краља
Милутина (1282–1321), Црква Богородице Љевишке. Реч је о базилици
у коју је у време Милутинове обнове узидана црква основе развијеног уписаног крста са куполом. Приликом археолошких истраживања на том простору, констатовани су остаци старије цркве чије
се датовање више заснива на спекулацијама, него на поуздано аргументованим чињеницама. Ископавања су показала да се испод
Милутинове задужбине налазе остаци старије тробродне базилике,
чије спољашње димензије износе 26,10 х 21,00 м. Црква је са западне стране имала нартекс и егзонартекс, који су са северне и јужне
стране имали анексе. Констатовано је да је била зидана од облутака
и ломљеног камена везаног малтером, док су лукови били начињени од опека. Кров је био покривен црепом. У научним круговима
је прихваћена претпоставка да се остаци те цркве могу датовати
у 10. век и да они представљају обнову раније рановизантијске базилике. Претпоставка о постојању цркве из 6. века заснива се на
метричком односу између ширине централног и бочних бродова,
карактеристичном за касноантички период. Током теренских истраживања, у слоју рушења цркве која претходи Милутиновој задужбини, откривен је новац Романа I Лакапина, који би је могао
датовати у прву половину 10. века, мада С. Ћурчић сматра да је подигнута у првој половини 11. века, у време владавине Василија II,
367
142
Ракоција 1991, са наведеном литературом; Krautheimer, Ćuří 1986, 382–383, 385; Кораћ,
Шупут 1998, 144; Ćuří 2010, 402.
0
10 м
Сл. 25 / А – Горњи Матејевац, црква (фотографија у јавној употреби); Б – Нови Пазар,
Црква св. Петра: 1. Основа (Шупут, Кораћ 2010, сл. 310–311); 2. Спољашњи изглед
(према: Чанак-Медић, Тодић 2013, сл. 13)
Fig. 25 / A – Gornji Matejevac, church (photography in public use); Б – Novi Pazar, Church of
St. Peter: 1. Ground plan (after: Шупут, Кораћ 2010, сл. 310–311); 2. Exterior appearance
(after: Чанак-Медић, Тодић 2013, сл. 13)
143
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
када је у Призрену успостављена епископија потчињена Охридској
архиепископији.368
Нови Пазар
Као што смо већ рекли, очуване цркве из периода непосредно после
покрштавања Срба и Бугара на простору централног Балкана су
права реткост (сл. 25/б/1). Управо је таква Црква Св. Петра у непосредној близини Новог Пазара, саграђена над праисторијским
тумулом, датованим у крај 6, односно почетак 5. века пре н. е. На
основу ранијих тумачења, у касноантичком периоду, највероватније
током 6. века, најпре је подигнута кружна грађевина са четири пиластра, који су највероватније носили куполу (сл. 25/б/2). Касније
је на источној страни додата полукружна апсида. Поред југоисточног пиластра откривени су остаци писцине. Централни простор,
унутрашњег пречника 7,60 м, био је са спољашње стране окружен
потковичастим бродом/амбулаторијумом, чија је унутрашњост била
радијално подељена зидовима. Према поменутим тумачењима,
грађевина је престала да функционише крајем 6. или почетком 7.
века, а обновљена је поново крајем 9. или почетком 10. века. Црква је
задржала свој првобитни облик, али су између пиластара подигнуте
полукалоте на које је налегала купола. Њен тамбур је изнутра био
кружног облика, а са спољашње стране осмоугаон. Централни део
цркве је у горњем делу поткуполног простора имао галерију. Северни зид спољашњег брода је дограђиван, док јужни зид није сачуван.
У централном делу цркве, као и у тамбуру, очувани су остаци оригиналног живописа, датовани најраније на крај 9. века, односно на
почетак 10. века. Осим тога, констатоване су и касније фреске, на
којима се јавља и патрон цркве, а које се датују на крај 11. и почетак
12. века. Очуван је и слој сликарства из 13. века. Међутим, на основу
анализе архитектонски сличних цркава из рановизантијског периода, као и оних из раздобља од 9. до 10. века, С. Поповић је дошла до
закључка да црква није подигнута у 6. веку, јер њен облик не одговара оновременим ротондама. Насупрот томе, за архитектуру 9/10.
века постоје релативно бројне аналогије, пре свега на источној обали
Јадранског мора. Стога она нуди решење по коме је црква подигнута
крајем 9. века, да би убрзо уследила обнова почетком 10. века, током
368
144
Ненадовић 1963, 23–24, 55–65; Ненадовић 1980, 133, сл. 237; Ćuří 2010, 397–398.
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
које је настао и најстарији очуван живопис. Морамо додати да расположиви подаци не омогућавају дефинитиван одговор на питање
датовања ове грађевине, али да свакако пружају смернице за даља
истраживања.369
Иако најстарија фаза ове цркве још увек није поуздано опредељена, извесно је да је она функционисала током друге половине 9. века
и у 10. веку. Претпоставља се да је имала функцију катедралне цркве
чија је изградња била повезана са успостављањем епископије Рас,
коју је основао бугарски цар Петар. Могуће је да су подаци о њеном
подизању сачувани у Летопису попа Дукљанина, али у оквиру описа
догађаја који се везују за легендарну личност Белу-Павлимира, те се
морају прихватити са извесном резервом.370
Рас–Постење
Утврђење на локалитету Постење налази се недалеко од Цркве Св.
Петра. Унутар њега је констатована рановизантијска једнобродна
црква са нартексом, димензија 15,20 м х 6,40 м, која је била начињена од камена везаног кречним малтером. Током 9. и 10. века она је
обновљена, о чему сведочи подизање нове поднице, која належе на
слој нивелације изнад поднице из 6. века. Унутар цркве констатована су два каменом озидана гроба, један са унутрашње стране јужног
зида наоса, димензија 1,80 х 0,80 м, и други уз јужно раме апсиде.371
********
На простору централног Балкана постоје веома скромни остаци сакралне архитектуре из периода који следи непосредно после покрштавања Срба и Бугара. На основу расположивих података, сви су
датовани у период од краја 9. до прве половине 11. века. Ниво њихове
очуваности варира. Постоје цркве које су очуване, конзервиране и
делимично реконструисане, попут цркава у Горњем Матејевцу и код
Новог Пазара. Известан број констатованих хришћанских храмова
очуван је само у темељним зонама, као што је случај са Мачванском
369
370
371
Ћоровић-Љубинковић 1970, 38–44; Ђурић 1974, 25–26, 28; Ненадовић 1980, 19–22, сл. 27;
Ђурић 1981, 231–235; Нешковић, Николић 1987; Поповић, С. 2000, са наведеном литературом; Ćuří 2010, 342–343; Чанак-Медић, Тодић 2013, 30–38; Markoví 2016, 149, са наведеном литературом.
Шишић 1928, 318–319, 327, 331; Popoví, M. 1999, 298.
Мркобрад 1997, 204–214, сл. 1–4.
145
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Митровицом, Великим Градцем, Хајдучком воденицом, Прокупљем
или Постењем, које су археолошки истражене у различитом обиму.
За поједине црквене грађевине, попут Богородице Љевишке у Призрену, само је на основу претпоставки закључено да је била у функцији током поменутог раздобља, док у Београду на постојање цркве
указују само фрагментовани делови камене пластике. Ипак, и поред
оскудних података, могу се извести одређени закључци. Цркве су
углавном биле мањих димензија, претежно једнобродне или тробродне основе. Изузетак представљају Црква Св. Петра код Новог Пазара, која је била кружне основе, те црква у Горњем Матејевцу, која је
имала основу сажетог уписаног крста са куполом. Остале грађевине
биле су наткривене двосливним кровом. Само су у појединим случајевима очувани скромни остаци живописа (Прокупље, Црква Св.
Петра код Новог Пазара).
Мали број сакралних објеката може се објаснити слабим стањем
истражености, али и малим бројем верника на простору централног Балкана у поменутом периоду. Дуготрајни и жестоки сукоби
знатно су смањили популацију, на шта указује и Констатнтин Порфирогенит говорећи о доласку Часлава Клонимировића на власт у
Србији.372 На тaкав развој ситуације индиректно указује и списак
епархија потчињених Охридској архиепископији у време њеног
успостављања, из којег произилази да се само њих седам налазило
на централном Балкану. Такође, пада у очи и чињеница да су епархије обухватале и мањи број парохијских цркава, три или четири,
док је само Браничевска епископија имала шест парохија. Треба истаћи да се истовремено у јужном делу Охридске архиепископије, у
областима које су биле насељеније и под снажнијим византијским
утицајем, јавља знатно већи број епископија.373
Чини се да, осим броја верника, на обим црквене градитељске
делатности утиче и интензитет византијског утицаја. Управо стога у
јадранском приобаљу постоји знатно већи број сакралних грађевина
из истог периода.374 Бурни догађаји на централном Балкану, који су
обележили период 9–11. века, били су пре свега резултат сукоба Бугара и Византије. Будући да су се обе државе смењивале у доминацији
372
373
374
146
Ц р к в еН а а рХ и Т ек Т у ра
Балканом, немогуће је прецизније датовање откривених цркава, те
је стога нејасно да ли су их подизали Бугари или Византинци. Као
пример навешћемо Цркву Св. Петра код Новог Пазара, за коју се у
научној литератури углавном сматра да је представљала седиште
Рашке епископије. Претпоставља се да је епископију основао бугарски цар Петар I. Сходно томе, било би очекивано да су и саму цркву
подигли Бугари, мада анализе архитектуре те грађевине указују на
јак утицај Византије из јадранског приобаља, са којим у том периоду
Бугари ипак немају интензивне контакте.
DAI: 32.
Грамоти на Василия II; Notitia 13, 822–838; Gelzer 1893; Новаковић 1908; Поповић, В. 1978а,
са наведеном литературом; Снегаров 1995, 55–59; Пириватрић 1998, 98–99, са наведеном
литературом; Живковић 2004, 173–174, са наведеном литературом.
Markoví 2016, са наведном литературом.
147
Покретни
налази
најбројнија археолошка сведочанства сваке историјске епохе
свакако су покретни налази који пружају увид у различите аспекте
некадашњег живота. Према општеприхваћеним поделама, заснованим на њиховој намени, откривени предмети разврстани су у
неколико основних група. Стога су и у овој књизи одвојено обрађени налази керамике, делови одеће, накит, предмети религијског
карактера, оружје, алат, новац и печати. У даљем тексту, пажња
ће првенствено бити усмерена на материјал који потиче са археолошки добро истражених и документованих налазишта, као и
на случајне налазе који пружају најречитије податке о дешавањима током периода од 7. до 11. века на простору централног Балкана
(сл. 26). Сакупљени предмети само у ретким случајевима потичу
из целина поуздано датованих налазима новца, тако да је најчешће
веома тешко или чак немогуће понудити њихово прецизно хронолошко опредељење. Стога смо за поједине врсте налаза били принуђени да користимо датовања која обухватају раздобље и од по
два века.
КЕРАМИКА
Керамички материјал представља најчешћу, а често и једину врсту
материјала на налазиштима из периода 7–11. века на централном Балкану. И поред тога, за сада не постоји јединствена типологија керамичких посуда, већ је за сваки локалитет на коме је обрађена та врста
149
покреТНи На лази
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
С
0
150 км
Сл. 26 / Локалитети централног Балкана са којих потичу покретни налази од 7. до 11. века поменути у тексту:
Fig. 26 / Sites on the central Balkans with the small inds from the 7th to the 11th century mentioned in the text:
1. Ада Циганлија; 2. Акве; 3. Ариље; 4. Бела Црква; 5. Београд; 6. Богатић; 7. Богданци; 8. Бољетин; 9. Браничево;
10. Брестовик; 11. Брус; 12. Варна; 13. Велбужд; 14. Велесница; 15. Велика Дренова; 16. Велики Градац; 17. Велико
Градиште; 18. Веље брдо; 19. Винча; 20. Гамзиград; 21. Градац; 22. Градина на Врсеницама; 23. Градина на Јелици;
24. Гроцка; 25. Деспотовац; 26. Дијана; 27. Доње Буторке; 28. Зајечар; 29. Карабурма; 30. Кладово; 31. Корбово;
32. Костол; 33. Крушевац; 34. Љубичевац-Обала; 35. Мало Црниће; 36. Мачванска Митровица; 37. Мерошина;
39. Миријево; 40. Михајловац-Блато; 41. Морава; 42. Неготин; 43. Ниш; 44. Нишавац; 45. Пањевачки Рит; 46. Поповац;
47. Почековина; 48. Преваље; 49. Президијум Помпеји; 50. Призрен; 51. Прилипац; 52. Равна на Дунаву; 53. Равна
Слог; 54. Рам; 55. Рас–Пазариште; 56. Ритопек; 57. Рујковац; 58. Сврљиг; 59. Сталаћ; 60. Стари Костолац;
61. Стублине; 62. Трњане; 63. Уб; 64. Ужице; 65. Ушће Слатинске реке; 66. Хајдучка воденица; 67. Царичин град;
68. Чезава; 69. Чечане; 70. Читлук
150
материјала, попут Мачванске Митровице,375 Београдске тврђаве,376
Великог Градца,377 Раса,378 Врсеница,379 успостављена засебна класификација. Такав приступ последица је пре свега чињенице да је
највећи део откривеног керамичког материјала био локалне израде.
Ипак, и поред тога могуће је уочити одређене заједничке карактеристике које указују на начин на који долази до промена у технологији
израде те врсте налаза, као и до промена у типовима посуда које су
биле у употреби.
У научним круговима је општеприхваћено мишљење да су у тренутку доласка на Балкан Словени правили керамику без употребе
витла. Међутим, керамички налази са локалитета Царичин град
указују да је крајем 6, а можда и почетком 7. века и ромејско становништво производило керамику без употребе витла (сл. 27/а).380
Стога је јасно да керамика рађена на тај начин не мора бити a priori
приписана Словенима. Овом приликом поменућемо само неколико
локалитета са којих потичу налази керамике датоване у крај 6. и
прву половину 7. века, а која је опредељена као словенска. То су пре
свега налазишта на десној обали Дунава,381 као што су Ритопек–Река
(сл. 27/б),382 Доње Буторке383 или Велесница (сл. 27/в),384 мада су
такви налази констатовани и на локалитету Царичин град.385 Када
је у питању керамика са локалитета Градина на Јелици, иако је поједини истраживачи везују за рани период словенског досељавања,386
сматрамо да је она ипак млађа и да се може датовати у раздобље 9–10.
века. Откривени су фрагменти керамике рађене без употребе витла,
махом сиве боје, са дебљим зидовима и грубљом фактуром која
указује на присуство различитих примеса у глини. Најзаступљенији
типови посуда су биконични лонци, мањих или већих димензија, са
равно изведеним ободом који је извучен напоље. Посуде су најчешће
375
376
377
378
379
380
381
382
383
384
385
386
Miní 1980.
Бикић 1994.
Јанковић, М. 1981.
Popoví, M. 1999.
Popoví, Bikí 2009.
Bjelajac 1990, 164, 185; Бикић, Иванишевић 1997, 167–168; Ivaniševí 2012, 60–61; Bugarski,
Radiší 2016, 93–94.
Упоредити поглавље Насеља и утврђења у овој књизи.
Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990, 82–84; Радичевич 2015, 292–294, Рис. 8.
Јанковић, Ђ. 1997, 134; Радичевич 2015, 295.
Јанковић, Ђ. 1997, 142; Радичевич 2015, 295–298, Рис. 11.
Ivaniševí 2012, 60–61; Bugarski, Radiší 2016, 93–94.
Булић 2004, 165–166, IX/8, XXI/1, XXIII/10, XXVIII/4, Т. XXVII/1.
151
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
0
0
0
Сл. 28 / A – Ушће
Слатинске реке,
керамика (према:
Радичевич 2015, рис.
10); Б – Љубичевац,
керамика (према:
Радичевич 2015,
рис. 12)
Fig. 28 / A – Ušće
Slatinske reke, pottery
(after: Радичевич
2015, рис. 10);
Б – Ljubičevac, pottery
(after: Радичевич 2015,
рис. 12)
15 цм
10 цм
10 цм
0
0
0
15 цм
15 цм
10 цм
Сл. 27 / A – Царичин град, рановизантијска керамика рађена без употребе витла (према: Ivanišević 2012, ig. 4); Б –
Ритопек: 1–3. Словенска керамика рађена без употребе витла; 4–6. Керамика рађена на брзом витлу (према: Радичевич 2015, рис. 8); В – Велесница, словенска керамика рађена без употребе витла (према: Радичевич 2015, рис. 11)
Fig. 27 / A – Caričin grad, early Byzantine pottery made without the wheel (after: Ivanišević 2012, ig. 4); Б – Ritopek:
1–3. Slavic pottery made without the wheel; 4–6. Pottery made on the fast wheel (after: Радичевич 2015, рис. 8);
В – Velesnica, slavic pottery made without the wheel (after: Радичевич 2015, рис. 11)
неорнаментисане, премда каткад могу бити украшене хоризонталним равним или таласастим линијама или мотивима изведеним
утискивањем ноктију по ободу. Као посебан тип посуда, карактеристичан управо за Словене, јављају се црепуље.387 Реч је о плитким
правоугаоним посудама заобљених углова, израђеним без употребе
витла, од глине каква је коришћена и за већ помињане лонце. Знатно ређе су заступљени облици рађени на спором витлу, попут здела
или пехара, који су могли имати дршку.
0
152
Бабић 1972.
0
30 цм
0
15 цм
Број налазишта која се могу везати за раздобље од средине 7. до
краја 8. века, а самим тим и количина керамичког материјала из
истог периода, знатно су већи, мада су и у овом случају подаци ретко
адекватно публиковани. Налази којима располажемо потичу са
десне обале Дунава, са локалитета Ушће Слатинске реке (сл. 28/а),388
388
387
15 цм
Јанковић, Ђ. 1984, 196–198; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 387–388; Радичевич 2015, 295,
Рис. 10.
153
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Михајловац–Блато,389 Вајуга,390 Велесница,391 Љубичевац–Обала
(сл. 28/б),392 као и из долине Велике Мораве, са налазишта Пањевачки Рит код Јагодине.393 Још неколико локалитета са керамиком из
тог раздобља констатовано је дуж Западне Мораве, као што су Прилипац код Пожеге,394 Почековине код Трстеника,395 те Читлук код
Крушевца,396 док је у источној Србији она откривена на локалитету
Преваље.397 Неопходно је напоменути да се на налазиштима смештеним на обали Дунава, упоредо са словенском керамиком јављају и
византијске посуде рађене на брзом витлу, пре свега лонци и амфоре.
Репертоар словенских посуда није се битно променио у односу на
претходни период. И даље доминирају посуде сиве боје, израђене без
употребе витла или на спором витлу. Најзаступљенији облици посуда
су лонци различитих величина, међу којима доминирају они мањих
димензија, као и црепуље, док се зделе и пехари јављају знатно ређе.
Зидови посуда израђених без употребе витла су дебљи, а фактура
указује да је коришћена глина са примесама ситног камења. Када се
говори о орнаментици, приметно је да су посуде рађене без употребе витла по правилу неорнаментисане, или се спорадично јављају
водоравне праве линије или валовнице. Код керамике израђене на
спором витлу зидови посуда су нешто тањи, ободи су понекад косо
постављени, а чешће се јављају и орнаменти , који су могли бити изведени помоћу чешља, и то у виду вишеструких таласастих линија.
У раздобљу од 9. до 11. века на простору централног Балкана
јавља се керамички материјал који се може разврстати у две основне групе. Прву, знатно бројнију скупину чине посуде које се везују
за широко распрострањену балканско-подунавску културну групу.
Другу, малобројнију групу чине уломци керамике типичне за номадске народе, пре свега за Бугаре. У питању су првенствено амфороидни крчази. Керамички материјал прве групе констатован је на
бројним налазиштима, међу којима се количином и релевантношћу
података добијених приликом обраде керамике истичу Мачванска
389
390
391
392
393
394
395
396
397
154
Ercegoví, Pavloví, Miní 1986, 289; Јанковић, Ђ. 1997, 137–138; Радичевич 2015, 295, Рис. 10.
Marjanoví-Vujoví 1986a, 188–192.
Ercegoví-Pavloví, Miní 1986, 289–290.
Popoví, Mrkobrad 1986, 310–312; Јанковић, Ђ. 1997, 136; Радичевич 2015, 298, Рис. 12.
Трифуновић 1993, 207–211.
Радичевић 2005, 327–339.
Берић, Рашковић 2002, 139–141, Т. I/1.
Берић 2001, 114–115, Т. IV/25, 26; Берић, Рашковић 2002, 142, Т. I/2.
Вуксан 1990, 192–194, Т. I/1–3.
покреТНи На лази
Сл. 29 / Рас–Пазариште,
керамика (према:
Špehar, P. 2015a, ig. 14)
Fig. 29 / Ras–Pazarište,
pottery (after: Špehar, P.
2015a, ig. 14)
0
10 цм
Митровица,398 Београдска тврђава,399 Велики Градац,400 Градина на
Јелици,401 Гамзиград,402 Врсенице403 и Рас (сл. 29).404 Са последња три
локалитета потиче и одређена количина керамике друге групе, која
се везује за Бугаре, а која је констатована и на некрополи Равна–Слог
код Књажевца.405
398
399
400
401
402
403
404
405
Miní 1980.
Бикић 1994.
Јанковић, М. 1981.
Булић 2004; Милинковић 2010, 203–205.
Јанковић, Ђ. 1983; Јанковић, Ђ. 2012.
Popoví, Bikí 2009.
Popoví, M. 1999.
Jovanoví, Vuksan 2005.
155
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
У технологији балканско-подунавске керамичке производње
посуда током периода 9–11. века готово да нема промена, упркос постојању бројних локалних радионица. За израду посуда користила
се углавном нечиста речна глина са примесама ситног кварцног
песка, лискуна или кречњака. Керамика је обично прављена на спором ручном грнчарском колу техником плетења, која подразумева
спајање и издуживање обруча од глине. Услед тога, на унутрашњој
страни зидова могуће је уочити трагове прстију, настале приликом
прављења посуде. Као сведочанство употребе спорог витла јављају
се спуштене и задебљане ивице дна. На спољашњој страни дна присутни су различити рељефни знаци у виду крста, петокраке или
шестокраке звезде, ћириличног слова Н итд. Неки истраживачи их
смештају у 8/9. век, мада је вероватније да се јављају од 10/11. века.
Закључено је да ови симболи не представљају ознаке радионица,
иако се и на то помишљало. Најчешће се јавља рељефна представа
крста, за коју се верује да има магијски карактер, те да је повезана са
ватром, као битним елементом у производњи керамике. Треба напоменути да постоји и мишљење да је појава крстастог рељефа последица христијанизације. Неопходно је истаћи да се на керамичким
уломцима који се датују у 11. век чешће срећу такви рељефи, као и да
се број мотива на њима повећава. Премда на простору централног
Балкана не располажемо радионичарским центрима, претпоставља
се да се керамика углавном пекла у пећима на периферији насеља,
на температури која није прелазила 800–900° Целзијусових. Неуједначеност у печењу посуда која се често среће, указује да се керамика
није пекла само у пећима, већ и у приручним јамама.406
Када говоримо о врстама посуда, утврђено је да су најчешћи лонци
различитих димензија, док значајан део материјала чине и црепуље
и вршници. На основу димензија лонаца, изнета је претпоставка да
су највећи могли служити за складиштење, они средње величине
за кување, а најмањи и за конзумирање хране. Нажалост, на различитим локалитетима срећу се различити подаци о висини сваке од
поменутих врста лонаца, те у том погледу не постоји усаглашеност.
Из југозападне Србије,407 односно са локалитета Рас-Пазариште
и Врсенице (сл. 30), потичу најбоље обрађени керамички налази,
406
407
156
Јанковић, М. 1981, 47, 51–52; Бикић 1994, 40–42, са наведеном литературом. О балканско-подунавској керамици упоредити: Kozlov 1990.
Радичевић 2003, сл. 3/3
покреТНи На лази
0
датовани махом у 9. и 10. век. Керамика са ових локалитета указује
да су међу облицима посуда најзаступљеније црепуље и вршници,
који се јављају у готово истоветном односу, док су лонци нешто ређе
заступљени, а зделе само спорадично. Реч је о производима локалних радионица. Црепуље и вршници су рађени без употребе витла
или веома ретко на спором витлу, од глине обогаћене плевом или
ситним комадићима камена. Код посуда које су рађене без употребе
витла зидови су дебљи, у њиховом прелому се уочава већа количина
примеса, док су код оних рађених на спором витлу зидови тањи, а
фактура указује на знатно пречишћенију глину. Вршници су могли
бити коничног, калотастог или звоноликог облика, док су црепуље
коничне и имају коси раван зид, коси заобљен зид или управно
10 цм
Сл. 30 / Градина
на Врсеницама,
керамика (према:
Špehar, P. 2015a,
ig. 13)
Fig. 30 / Gradina na
Vrsenicama, pottery
(after: Špehar, P.
2015a, ig. 13)
157
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
0
покреТНи На лази
15 цм
15 цм
0
0
Сл. 31 / Београд,
керамика (према:
Špehar, P. 2015a,
ig. 16)
Fig. 31 / Belgrade,
pottery (after:
Špehar, P. 2015a,
ig. 16)
15 цм
постављен раван зид. Међу налазима се истиче и једна посуда у
облику ђувечаре, која је, према мишљењу аутора, могла служити
и за жар. Што се тиче лонаца и здела, они су углавном рађени на
спором ручном витлу, од глине помешане са песком и комадићима кречњака. Међу лонцима преовладавају јајасте посуде украшене
водоравним паралелним линијама, као и примерци са лоптастим
реципијентом, украшени урезима и убодима. Обе групе лонаца су
заступљене у готово истом броју. Спорадично се јављају лонци и
зделе рађени на брзом ножном витлу.408
408
158
15 цм
Popoví, M. 1999, 153–155, са наведеном литературом и аналогијама; Popoví, Bikí 2009,
110, 112–114, са наведеном литературом и аналогијама.
О изгледу керамичких посуда из периода 9–11. века у српском
делу Подунавља низводно од Београда, податке пружају лонци откривени на Београдској тврђави (сл. 31), који су разврстани у пет
основних група. Првој припадају широке посуде са равним ободом и
овално обликованим трбухом, док другу чине издужени лонци широког отвора са тракастим ободом и уским дном. У ту групу спадају
и лонци лоптастог, односно благо биконичног трбуха. Трећу групу
чине пак мали лонци са ниским трбухом и дебелим зидовима, код
којих су отвори уски и широки, а четврту широки лонци са вертикално издвојеним ободом и овалним, понекад лоптастим трбухом.
У пету групу спадају лоптасти лонци са разгрнутим и вертикално
засеченим ободом.409 Слични облици лонаца констатовани су у Великом Градцу410 и Мачванској Митровици,411 мада треба истаћи да
се на тим локалитетима спорадично јављају и зделе.
Што се тиче друге групе керамичког материјала, реч је о импортованој керамици, пре свега амфороидним црвенкастим крчазима,
карактеристичним за Бугаре, који су опредељени у 9. и 10. век.412
На локалитету Рас–Пазариште од таквих посуда остале су очуване
махом само дршке (сл. 32), док са некрополе у Равни потиче један
у потпуности очуван примерак.413 Та врста керамике рађена је од
добро пречишћене глине, која је после печења добијала црвену боју.
Површина посуда потом је могла бити углачана или превучена премазом црвенкасте или беличасте боје, који је затим био такође углачан.414 На појединим фрагментима срећу се урези у облику слов̄ А
и М, изведени након печења, али и целе речи. Осим тога, на појединим фрагментима среће се и урез у облику латинског крста, као и
симбол у облику латиничног слова Y, који се на тој врсти керамике
јавља веома рано.415 Посебно вредан натпис изведен је рунама IYI,
мада се и даље воде расправе око тога да ли се заиста ради о рунском запису. Реч је заправо о знаку у облику латиничног слова Y које
је углавном уоквиривано са две вертикалне црте, а каткад и са два
ромба.416 Тако урезани знаци јављају се на бројним налазиштима.
409
410
411
412
413
414
415
416
Бикић 1994, 31–37, 41–42, са наведеном литературом и аналогијама.
Јанковић, М. 1981, 48.
Miní 1980, 23–46, 78.
Дончева-Петкова 1977, 77–85; Рашев 1992, 96–101; Fiedler 1992, 267–268.
Popoví, M. 1999, 153; Jovanoví, Vuksan 2005, 228; Popoví, Bikí 2009, 113–114.
Дончева-Петкова 1977, 77–85, 89; Дончева-Петкова 1980, 104; Popoví 1999, 155–156.
Алаџов 1991; Дончева-Петкова 1980, 49–51; Popoví 1999, 155–157.
Попконстантинов 1993, 1.
159
покреТНи На лази
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
10 цм
0
10 цм
Срећемо их у Бугарској на каменим блоковима или опекама у Плиски или Преславу,417 на керамичким посудама,418 или пак на цевима
за воду.419 Значење и функција тог натписа и даље су нејасни. Наиме,
постоје различита тумачења – по једнима они представљају ознаку
врховног прабугарског божанства Тангре,420 док постоје и мишљења
да је реч о ознаци клана,421 или пак владајуће династије.422 Постоје
чак и претпоставке да тај знак представља заправо христограм, те да
сведочи о христијанизацији Бугара,423 мада нам се та претпоставка
чини најмање вероватном.
Керамичке посуде на простору централног Балкана украшаване су механички, алаткама у облику назубљених гребена, какве се
срећу на локалитету Гарван у Добруџи,424 или чешљева, мада су коришћени и дрвени штапићи, појединачно или у сноповима. Орнамент се углавном састојао од наизменично изведених хоризонталних равних и таласастих линија, док се понекад јавља и украшавање
утискивањем нокта или косим убодима, углавном на врату и ободу
посуде. Украс најчешће заузима читаву површину посуде, од рамена
до изнад дна, док је украшавање горње две трећине посуде нешто
ређе. Спорадично се јављају и посуде украшене само у горњој половини, док су неорнаментисани примерци веома ретки.425 Поменути
начини украшавања нису карактеристични само за област централног Балкана, већ се срећу на читавом Балканском полуострву.426
ФУНКЦИОНАЛНИ ДЕЛОВИ ОДЕЋЕ
Изглед одеће и начин одевања у одређеној епохи или код једног народа неретко остају изван наше спознаје. Наиме, тканина или кожа
услед осетљивости временом пропадају, те до нас углавном доспевају
само функционални делови одеће начињени од различитих врста
417
418
419
420
421
422
423
424
425
Сл. 32 / Рас–Пазариште, бугарска керамика (према: Špehar, P. 2015a, ig. 15/А)
Fig. 32 / Ras-Pazarište, bulgarian pottery (after: Špehar 2015a, ig. 13)
160
426
Алаџов 1991, 86–87.
Рашев 1992, 97.
Дончева-Петкова 1980, 34–44.
Бешевлиев 1979, 17–24; Москов 1987, 15–23.
Ваклинов 1977.
Атанасов 1993, 167–168.
Tryarski 1985, 57–78.
Barnea 1955, 107, 118–119, ig. 5/1–2.
Јанковић, М. 1981, 48; Бикић 1994, 42–44, са наведеном литературом; Popoví, М. 1999,
153–155; Popoví, Bikí 2009, 110–112.
Вжарова 1976; Чангова 1992, обр. 45, 56/1–2; Zgodni Slovane 2002, 43.
161
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
метала или животињских костију. Они нам могу у извесној мери
указати на тадашњу моду, мада у појединим случајевима пружају
и драгоцена сведочанства о изгледу ношње одређене популације, те
стога често служе за етничку атрибуцију онога ко их је носио. Тако
нешто могуће је само у специфичним ситуацијама, када се за одређену врсту налаза поуздано зна да је била првенствено коришћена
код једног народа. Ипак, и у том случају мора се бити опрезан, јер
увек постоји могућност да је и припадник неког другог народа користио одређене делове одеће, било зато што су му се допадали, било
зато што је и сам желео да се прикључи одређеној групацији.427 Осим
тога, материјал од кога су делови одеће били начињени указује и на
социјалну структуру једне заједнице, као и на њену економску моћ.
Током досадашњих археолошких проучавања спроведених на простору централног Балкана, откривена је одређена количина функционалних делова одеће, који се могу поделити на фибуле, копче,
разноврсне делове појаса и дугмад. У даљем тексту пажња ће бити
искључиво усмерена на оне налазе који су подложни прецизнијем
хронолошком опредељењу.
Наш преглед започињемо кратким освртом на функционалне
делове одеће који би могли сведочити о претрајавању ромејске популације на простору централног Балкана после слома лимеса. Међу
таквим предметима издвајају се бронзане, ливене копче типа Јаси
Ада,428 које се у стручној литератури опредељују у другу половину
6. и прву половину 7. века.429 Такви примерци потичу, између осталог, из Сингидунума (сл. 33/1),430 као и са локалитета Светиња,431
Царичин град432 и Градина на Јелици.433 Истоветно се датују и копче
типа Салона-Хистрија, које потичу са локалитета Царичин град
(сл. 33/2),434 из Дијане и Хајдучке воденице.435 Осим тога, откривене су и копче типа Коринт са локалитета Ритопек,436 као и копча
427
428
429
430
431
432
433
434
435
436
162
О разлици између моде и ношње, као и о могућностима етничке атрибуције делова
одеће и накита, упоредити: Милинковић 2004, са наведеном литературом.
Bugarski 2012.
Womer Katzev 1982, 277, MF 21, Fig. 12–5.MF 21; 12–6.MF 21; Fagerlie 1982, 145.
Bugarski 2012, 240, ig. 4.2.
Поповић, М. 1988, 31, сл. 19.4.
Кондић, Поповић 1977, 192–193, кат. бр. 19–22.
Милинковић 2010, 72, Т. XII/6; Градина на Јелици 2014, 105, кат. бр. 46.
Бавант, Иванишевић 2006, 100, кат. бр. 17, сл. 38.
Špehar, P. 2010, 54, kat. br. 45–47, Т. II/45.
Јанковић, М. 1997, 313, кат. бр. 601, сл. 6.4.
покреТНи На лази
Сл. 33 / 1. Сингидунум, копча типа Јаси Ада (према: Bugarski 2012, ig. 4); 2. Царичин град, копча типа Салона-Хистрија (према: Баван, Иванишевић 2006, кат. бр. 17); 3. Сингидунум, копча типа Печуј (према: Иванишевић,
Казански 2002, 157); 4. Царичин град, појасни језичак типа Мартиновка (према: Bugarski 2012, ig. 4); 5. Градина на
Јелици, појасни језичак (према: Градина на Јелици 2014, кат. бр. 105)
Fig. 33 / 1. Singidunum, buckle of the Yasi Ada type (after: Bugarski 2012, ig. 4); 2. Caričin grad, buckle of the Salona-Histrja
type (after: Баван, Иванишевић 2006, кат. бр. 17); 3. Singidunum, buckle of the Pecs type (after: Иванишевић, Казански
2002, 157); 4. Caričin grad, strapp end of the Martinovka type (after: Bugarski 2012, ig. 4); 5. Gradina on Jelica, strapp end
(after: Градина на Јелици 2014, кат. бр. 105)
типа Печуј, на некрополи у улици Тадеуша Кошћушка у Београду
(сл. 33/3).437 У исту групу налаза уврстили смо и бронзану ливену
копчу за торбицу, опредељену као тип Папа, пронађену на локалитету Дијана.438 Појава таквих копчи, које имају две конфронтиране
зооморфне представе, смешта се у сам крај 6. века, мада је највише
примерака опредељено у прву половину 7. века.439 Поред поменутих копчи, на присуство Ромеја током прве половине 7. века указује
и бронзани појасни језичак типа Мартиновка, који је откривен на
Царичином граду (сл. 33/4).440 Када је реч о налазу са Градине на
Јелици (сл. 33/5).441, сматрамо да се највероватније ради о језичку
украшеном тзв. тачка-зарез орнаментом.
Хронолошки посматрано, истовремено са претходном групом
предмета византијске провенијенције, у 6. и 7. век датују се и бронзане лучне фибуле са полукружном главом, на чију су спољашњу
437
438
439
440
441
Ivaniševí, Kazanski 2002, 127, Pl. VII.82; IX.2, Fig. 5.1–7.
Špehar, P. 2010, 74, kat. br. 191, sl. 40.
Schulze-Dörrlamm, 2002, 224–226.
Кондић, Поповић 1977, 194, кат. бр. 29, Т. X/3; Градина на Јелици 2014, 105, кат. бр. 48.
Градина на Јелици 2014, 105, кат. бр. 48.
163
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ивицу били управно постављени ваљкасти додаци, чији број варира, док се трапезоидна стопа завршавала антропоморфном маском.
Сматра се да су ове фибуле користили првенствено Словени, мада
постоје и мишљења која се томе противе, пре свега оно Ф. Курте. Новија проучавања, међутим, указују да се поменуте фибуле могу везати и за Германе, чији се утицај пре свега огледа у орнаментици, али
и за Турке (Кутригуре) и Сармате (Алане). Будући да се такве фибуле
јављају на широком простору који обухвата Карпатски басен, средње
и доње Подунавље, област Крима, као и простор руских степа, претпоставља се да је постојао велики број радионица за њихову израду.
Како нису археолошки потврђене, још увек остаје отворено питање
њиховог порекла.442 Иако постоји обимна литература посвећена овој
врсти налаза, јасно је да и даље остају отворена бројна питања која
се тичу њиховог датовања, етничког опредељења, као и места производње. Ипак, чини нам се да се оне са великом сигурношћу могу
везати управо за Словене и Анте, који их у својству федерата доносе
на територију Царства још током 30-их година 6. века.443 Податке о
томе имамо пре свега за доње Подунавље, где је насељавање Словена
вероватно уследило после аварских похода на утврђења на лимесу,
до којих је дошло током 80-их и 90-их година 6. века. Стога се примерци откривени на централном Балкану, на десној обали Дунава,
могу определити у крај 6. и почетак 7. века.444
У српском Подунављу поменуте фибуле махом су откривене на
потезу између Гвоздених врата и ушћа Тимока, док су налази исте
врсте констатовани и у унутрашњости централног Балкана на локалитету Царичин град. Када говоримо о налазиштима на десној
обали Дунава, један уломак потиче из Кладова.445 За њега не можемо
са сигурношћу тврдити да припада словенским фибулама, будући да
би се могао приписати и Германима. У Велесници су пак откривене
две фибуле (сл. 34/a),446 а у Корбову један фрагментовани налаз као
и један цео примерак, који још увек није публикован.447 Највише
налаза потиче из Аквиса, где је откривен један у потпуности очуван
442
443
444
445
446
447
164
Werner 1950; Айбабин 1990, 17–22; Гавритухин 1991, 127–137; Vagalinski 1994, 264–265, 293–
294; Vida, Völling 2000, 32, Abb. 9; Вагалински 2003, 336–361; Curta 2001, 247–275; Curta
2005, 101–146; Katsogiannoupoulou 2009, 219–231; Радичевич 2015, 303–304.
Ангелова, Колева 1995.
Јанковић, Ђ. 1981, 64–65.
Радичевич 2016, 303, Рис. 9/Б/6.
Vinski 1958, 31; Ercegoví-Pavloví, Miní 1986, 289, sl. 1/1–2.
Јанковић, Ђ. 1981, 194, Т. XVI/15.
покреТНи На лази
0
5 цм
0
примерак и три фрагментована.448 На крају, ваља споменути још
један фрагментовани налаз, за који се зна да потиче из српског дела
Подунавља, али без ближих података.449 Фибуле откривене на налазиштима дуж Дунава према својим карактеристикама припадају
типу IB класификације Ј. Вернера, уз изузетак фрагмента са непознатог налазишта, који припада типу IA исте класификације.450
Са Царичиног града потичу две бронзане фибуле (сл. 34/б)451 које
се разликују од горе наведених примерака, и које су сврстане у типове IG и IIC поменуте типологије Ј. Вернера. За први примерак поседујемо одговарајуће аналогије које потичу са локалитета на којима
су откривене и керамичке посуде типа Пењковка, карактеристичне за Анте.452 Стога би се можда и налаз са Царичиног града могао
приписати поменутом племену. Са другим примерком ситуација је
нешто другачија. Наиме, тип IIC првенствено се среће на територији
источно од реке Дњепар, у Молдавији, на Криму, у басену реке Тисе,
као и у Панонији, те је наш налаз за сада једини такве врсте на територији Царства јужно од Дунава.453
448
449
450
451
452
453
5 цм
Сл. 34 / Словенске
фибуле: А – Велесница (према:
Bugarski, Radišić
2016, ig. 46);
Б – Царичин град
(према: Ivanišević
2012, ig. 1)
Fig. 34 / Slavic ibulae:
A – Velesnica (after:
Bugarski, Radišić 2016,
ig. 46); Б – Caričin
grad (after: Ivanišević
2012, ig. 1)
Јанковић, Ђ. 1981, 194, Т. XVI/12–14, 16.
Радичевич 2015, 303, Рис. 9/Б/1.
Werner 1950.
Popoví 1975a, 455–457, ig. 2.3–3; Ivаniševí 2012, 60.
Curta 2001, 261–262, igs. 50–52; Curta 2006, 92–123; Приходнюк 2005, 35, сл. 31.11, 34.1.
Curta 2001, 266–268, igs. 55–57; Приходнюк 2005, 35, сл. 31.1.
165
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Откривени су и функционални делови одеће који се приписују
Аварима. Реч је о препознатљивим металним деловима појаса, одевног предмета који је играо важну улогу у аварском друштву. Наиме, на
њему се носио нож који је био ознака слободних људи. Не улазећи детаљно у расправу о могућем изгледу аварских појасева, напоменућемо само да су они означавали и социјални статус у аварском војном
друштву.454 На неколико налазишта, смештених углавном уз десну
обалу Дунава, али и у унутрашњости централног Балкана, констатовани су бронзани делови појаса, пре свега појасни језичци и украси,
док је у једном случају пронађен и део копче. Рађени су техником
ливења са проламањем. Готово увек је реч о случајним налазима без
јасног контекста, који су на основу поуздано успостављене серијације
аварских предмета Ј. Забојника455 опредељени као позноаварски, уз
изузетак једног налаза за који се сматра да је византијског порекла. Он
потиче са локалитета Praesidium Pompei, у алексиначком басену.456 Реч
је о матрици за отискивање појасних језичака, који су опредељени као
тип 65 и датовани у период између 675. и 700. године.457 Будући да је
ова матрица откривена унутар касноантичког утврђења, археолошки
контекст из кога потиче подупире теорију по којој је тај тип појасних
језичака представљао византијски производ.458
Делови појаса који се везују за позноаварски период констатовани су на локалитетима Стублине (сл. 16/б),459 Ритопек (сл. 35/3),
Брестовик (сл. 35/5-9), Велико Градиште (сл. 35/1–2), као и у Ћуприји
(сл. 35/4).460 Управо из последњег поменутог налазишта потиче
фрагментована копча која се опредељује у период између 725. и 750.
године. Остали налази су нешто млађи и везују се за раздобље 750–
780. године. Тој групи налаза припадају срцолика копча са оковом
(тип 149 или 151), украс за појас у облику пропелера (тип 320), једна
апликација и бронзана гајка, сви откривени приликом археолошких истраживања гроба на локалитету Стублине, као и два појасна језичка која потичу са локалитета Велико Градиште.461 У нешто
454
455
456
457
458
459
460
461
166
Ковачевић 1977, 102–104.
Zábojník 1991.
Рашковић 2007, 224, сл. 18.1; Bugarski 2012, 238, sl. 2.3.
Zábojník 1991, 234–235, 248, Taf. 20.65, Abb.1.
Garam 2001, 119–124, Taf. 88.6.
Упоредити поглавље Некрополе и фунерарна пракса у овој књизи.
Bugarski 2008.
О значају Великог Градишта (Pincum) током античког периода упоредити: Mirkoví, M.
1968, 101–103.
покреТНи На лази
0
5 цм
0
5 цм
дужи временски период датовани су појасни језичци и украси за
појас, откривени на локалитетима Ритопек и Брестовик (типови 113,
132, 170, 176 и 251), који се датују између 780. и 800/825. године.462
Функционалним деловима одеће припадају и бронзане срцолике
појасне апликације, понекад позлаћене, које украшавају појасеве номадских народа у степским областима источне Европе током 8. и 9.
века. Употреба појасева на којима се налазе поменуте апликације од
краја 9. века, а нарочито током 10. века, проширила се на читаву централну Европу, док је њихова појава забележена и у Скандинавији.
Осим тога, срцолике апликације срећемо и на простору ранобугарске државе, пре свега у доњем Подунављу, мада су у мањем броју
констатоване и у српском Подунављу и у унутрашњости централног Балкана. Њихова широка распрострањеност указује на одређену
моду коју су прихватиле различите етничке групације.463 У стручној
462
463
Сл. 35 / Делови
аварских појасева:
1–2. Велико Градиште;
3. Ритопек; 4. Ћуприја;
5-9. Брестовик (према:
Bugarski 2008,
igs. 3–7)
Fig. 35 / Parts of the
Avar belts: 1–2. Veliko
Gradište; 3. Ritopek; 4.
Ćuprja; 5-9. Brestovik
(after: Bugarski 2008,
igs. 3–7)
Zábojník 1991, 238–241, 248, Taf. 22/97, 24/113, 27/132, 29/6–7, 9, 31/11, 33/176, 39/11–13, 40/251;
Garam 1995, 248, Abb. 98/1, 3, 6, 7; Bugarski 2008, 87, igs. 2–6, са наведеном литературом.
Плетнева 1967, 166; Мажитов 1981, 80, Рис. 55; Bálint 1991, 106, Pl. XXXIII.a. 3–7, 12–16;
Schulze-Dörrlamm 1991, 405, Abb. 29; Станилов 1991; Плеттньов, Павлова 2002, 98–114;
Muraševa 2006; Révész 2006, 124; Tobias 2006, 5–7, Cat. Nos. 4–10, Farbtafel III; Daim 2006,
167
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
литератури се ова врста налаза првобитно везивала за Мађаре, мада
новија истраживања показују да су можда и бројнији на територији
Бугарске.464 Управо стога је веома осетљиво питање њихове етничке
атрибуције, које је повезано и са питањем њиховог радионичарског
порекла. То нарочито долази до изражаја у пограничним зонама
између тадашње мађарске и бугарске државе, што се првенствено
односи на српски део Подунавља, те се срцолике апликације са овог
простора могу везати подједнако и за Мађаре465 и за Бугаре.466
Подаци добијени током археолошких истраживања указују да су
појасеви украшени срцоликим апликацијама временом претрпели
одређене промене. Тако су они најранији, карактеристични за Салтово-Мајацка културу, били украшени великим бројем апликација
које су се међусобно разликовале и типолошки и стилски. Насупрот
томе, код Бугара и Мађара се јављају појасеви украшени типолошки
истоветним апликацијама које су биле готово истоветно орнаментисане. На раномађарским некрополама у Панонији уочено је да се
у једном гробу може наћи и 15 до 20 апликација. Када се узме у обзир
дужина појаса који су украшавале, може се закључити да се нису
налазиле једна до друге.467
Са територије централног Балкана потиче знатна количина срцоликих апликација начињених од бронзе, које највећим делом потичу са налазишта дуж десне обале Саве и Дунава, мада се срећу и
у унутрашњости. Могле су имати један полулоптасти додатак или
више њих, најчешће су биле неорнаментисане или украшене мотивом розете. Тако је на локалитету Мачванска Митровица откривено шест примерака датованих у период 10–11. века.468 Осим тога,
на налазиштима Винча, Гроцка, Брестовик и Маргум откривено је
чак 17 срцоликих апликација опредељених као раномађарске и датованих у 10. век.469 Исти је случај и са једним примерком из Великог
покреТНи На лази
Градишта.470 Будући да се ради о случајним налазима, чини нам се
да њихово датовање и етничку атрибуцију треба узети са резервом.
На локалитету Велики Градац откривена је једна апликација са флоралним орнаментом, која се може определити у 10. век.471 Једна таква
апликација откривена је и у Костолцу,472 мада за њу не располажемо
одговарајућим илустрацијама. Примерцима из Подунавља припада
и онај откривен у Костолу,473 као и три налаза из околине Прахова.474
Када говоримо о налазима из унутрашњости Србије, у Гамзиграду је
откривен један примерак датован у 10. век,475 а из околине Сврљига
потиче девет примерака такође из 10. века (сл. 36).476 Из Ћуприје је
апликација украшена тролисном палметом датована у 11. век,477 док
је један примерак откривен на локалитету Рас–Пазариште, где се
везује за 10. век.478
Откривени примерци се, за сада, не могу безрезервно везати
нити за Мађаре нити за Бугаре, будући да се слични облици апликација и орнамената јављају код оба народа. Ипак, неопходно је напоменути да се на раномађарским налазиштима такве апликације
јављају до средине 10. века, док су се код Бугара задржале у употреби
и до почетка 11. века. Та разлика би могла бити искоришћена као
смерница приликом етничке атрибуције поменуте врсте налаза.
Међутим, како располажемо изузетно малом количином примерака са јасним археолошким контекстом, ни тај приступ за сада не
даје очекиване резултате. Изучавање појаве палмете на срцоликим
апликацијама такође може представљати правац у ком треба ићи
приликом испитивања ове врсте налаза. Наиме, код Бугара се предмети најпре украшавају вегетабилним и животињским мотивима, под аварским утицајем, да би се потом под утицајем Византије
470
471
464
465
466
467
468
469
168
285–289; Inkova 2012, са наведеном литературом; Грудочко, Боталов 2013, 128–138; Рябцева
2013, 172–173; Langó 2014; Радишић 2015; Шпехар, Стругар Бевц 2016, 77–78; Langó, PatayHorváth 2016.
Langó 2014, 157.
Bálint 1991, 105.
Špehar, P. 2015б, 86.
Bálint 1991, 105; Muraševa 2006; Gomolka-Fuchs 2002; Révész, Nepper 1996, 48. За реконструкцију изгледа појаса са апликацијама упоредити: Révész 2003, Fig. 34; Дончева 2013,
Обр. 2–3.
Ercegoví-Pavloví 1980, 55–56, T. XVIII/5–7, 17, 18, 20, T. XXVIII/2–4.
Bálint 1991, Taf. XXIIIa/1–2.
472
473
474
475
476
477
478
Bugarski 2008, 92–93, ig. 7.
Јанковић, М. 1981, 61. Са овог налазишта потиче и мањи бронзани ливени језичак укршен стилизованим флоралним орнаментом, за који не располажемо квалитетном
илустрацијом. Датован је у 10. век, а етнички је везан или за Бугаре или за Мађаре.
Упоредити: Jанковић, М. 1981, 61, T. XI/19. Морамо ипак истаћи да постоји могућност да
је реч и о позноаварском налазу.
Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990, 98.
Balint 1991, 105, Taf. XXIIa/3–7, 9–18, 20–21.
Јанковић, Ђ. 1981, 108.
Јанковић, Ђ. 1983, 142, 159, кат. бр. 279.
Радишић 2015, 23–24.
Васић, Петковић, Манојловић-Николић, Крижанац, 2009, 141.
Popoví, М. 1999, 160, 297, kat. br. 224, sl. 99/3.
169
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
0
5 цм
0
0
Сл. 36 / Сврљиг,
срцолике појасне
апликације (према
Радишић 2015, сл. 1)
Fig. 36 / Svrljig,
hearthshaped belt
applications (after:
Радишић 2015, сл. 1)
развио посебан начин украшавања палметама.479 Ипак, будући да
се примерци украшени на овај начин уједно јављају и код Мађара,
етничко опредељење и даље остаје спорно.
Упркос свим наведеним проблемима и недоумицама, на основу
појединих морфолошких одлика појасних апликација, њиховог археолошког контекста, историјских података и информација о кретањима ова два народа током периода 9–11. века, можемо изнети одређене
479
170
3 цм
Zábojník 1991; Schulze-Dörrlamm 1991, 390–391; Révész, Nepper 1996, 48–49; Gomolka-Fuchs
2002; Плетньов, Павлова 2002, 110, 112; Révész 2003, 341; Inkova 2012, 278–279; Дончева 2013,
152; Langó 2014, 157, 160–161; Радишић 2016, 27, са наведеном литературом.
закључке. Најпре, морамо скренути пажњу на чињеницу да се на
територији тадашње мађарске државе поменути налази јављају искључиво у гробовима, док је код Бугара реч пре свега о насеобинским
налазима, што је у складу са теоријом да су у Бугарској појасеве украшене на тај начин носили представници администрације.480 Присуство полукружних додатака на тој врсти налаза карактеристично је,
првенствено, за територију бугарске државе.481 Сматрамо да налази
из Подунавља могу бити приписани и Бугарима и Мађарима, док налази који потичу из унутрашњости централног Балкана несумњиво
представљају траг бугарског присуства или утицаја.
У делове одеће спадају и налази једноставних копчи, које су
типолошки и хронолошки неосетљиве. Начињене су најчешће од
гвожђа, док се бронзани примерци ређе срећу. Налази те врсте констатовани су, између осталог, на локалитету Велики Градац,482 као
и на локалитету Трњане, где се везују за 11. и 12. век (сл. 37/a/1–3),483
затим у Бољетину,484 Костолу,485 те на локалитету Рас–Пазариште
(сл. 37/a/4).486
480
481
482
483
484
485
486
5 цм
Сл. 37 / А – Копче:
1–3. Трњане (према:
Марјановић-Вујовић
1984, сл. 154–156);
2. Рас–Пазариште
(према: Popović,
M. 1999, sl. 99/2);
Б – Дугмад (према:
Bikić 2010, sl. 87)
Fig. 37 / А – Buckles:
1–3. Trnjane (after:
Марјановић-Вујовић
1984, сл. 154–156); 2.
Ras–Pazarište (after:
Popović, M. 1999,
sl. 99/2); Б – Buttons
(after: Bikić 2010, sl. 87)
Дончева 2013, 160–161.
Плеттньов, Павлова 2002, 113–114.
Јанковић, М. 1981, 61.
Марјановић-Вујовић 1984а, 73–74.
Ерцеговић-Павловић 1986, 29.
Гарашанин, Васић 1987, 81, сл. 12–16.
Popoví, M. 1999, sl. 99/2.
171
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
Увид у изглед тадашње одеће пружају и примерци дугмади. Реч
је првенствено о лоптастим, шупље ливеним примерцима са полукружном петљом за качење, мада су констатовани и пуноливени
примерци (сл. 37/б). Овакви налази потичу, на пример, са локалитета Миријевo, где је у гробу 27 откривено 15 бронзаних дугмади,487
потом са налазишта Велики Градац,488 Трњане,489 Костол490 и Бољетин.491 Нажалост, ни они нису хронолошки осетљива врста налаза,
будући да се срећу на широкој територији почев од 8. века, па све до
новог доба.492
НАКИТ
Сматра се да накит пре свега сведочи о естетским поимањима женског дела популације. Међутим, попут делова одеће, и накит указује
на модне трендове једне епохе или одређеног простора, као и на изглед ношње, и то у случајевима када је сакупљене примерке могуће
етнички определити. Одабир материјала од кога је накит израђен
директно је повезан са куповном моћи власника, те он стога сведочи и о социјалној структури популације која га је носила. Према
општеприхваћеним поделама, накит се дели на више група: почелице, украсне игле за косу, наушнице, огрлице, привесци, наруквице и
прстење. У даљем тексту ћемо пажњу усмерити на најречитије примерке, оне који најбоље осликавају период од 7. до 11. века на простору централног Балкана, као и промене које се током тог дугог времена дешавају. Сакупљени примерци ће бити изложени хронолошки, те се мора указати на проблем њиховог непоузданог датовања.
Наиме, број прецизно датованих налаза је ограничен, тако да смо у
највећем броју случајева и даље приморани да се користимо хронолошким опредељењима која некада обухватају по неколико векова.
Преглед започињемо златном наушницом са гранулираним привеском у облику обрнуте пирамиде,493 која представља случајни
487
488
489
490
491
492
493
172
Бајаловић-Бирташевић 1960, 15, T. III/11.
Јанковић, М. 1981, 61.
Марјановић-Вујовић 1984а, 72–73.
Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 46, сл. 33.
Ерцеговић-Павловић 1986, 29.
Ерцеговић-Павловић 1986, 29–30, са наведеном литературом.
У стручној литератури се наводи да је у питању пирамидални привезак, мада његов
положај указује да је заправо реч о обрнутој пирамиди.
0
3 цм
0
3 цм
0
3 цм
налаз са локалитета Рам (сл. 38/а).494 Такве наушнице су се током
рановизантијског периода веома често употребљавале. Производиле
су се у ромејским радионицама, мада су их могли правити и аварски мајстори.495 Поменута врста наушница опредељује се као Сегвар
(Szegvár) тип и датује се у другу четвртину 7. века, тачније у период
од 620/630. до 650. године.496 Постепено поједностављивање привеска, тј. смањење величине гранула, доводи до појаве наушница типа
Јаношида (Jánoshida), које се често срећу на аварским некрополама, у
периоду између 670/680. и 700. године. Реч је о налазима који уместо
обрнуте пирамиде на алки имају лоптасти додатак од танког лима,
украшен техником гранулације. За сада је са простора централног
494
495
496
Сл. 38 / Наушнице:
А – Рам; Б – Ниш
(према: Bugarski
2012, igs. 1, 6);
В – Браничево
(према: Шпехар, П.
2007, сл. 2)
Fig. 38 / Earrings:
А – Ram; Б – Niš
(after: Bugarski 2012,
igs. 1, 6); В – Braničevo
(after: Шпехар, П.
2007, сл. 2)
Dimitrijeví, Kovǎeví, Vinski 1962, 121, kat. br. 107. О значају Рама (Lederata) током античког и касноантичког периода упоредити: Mirkoví 1968, 98–101.
Csallany 1933, 25, T. I.15; Vinski 1956, 65–67; Garam 2001, 28–29; Bugarski 2012, 233–234, са
наведеном литературом.
Ormándy 1995, 154–159.
173
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Балкана познат само један примерак, откривен у Нишу, по свему
судећи у гробници (сл. 38/б). Географски положај Ниша, дубоко у
унутрашњости Балкана, као и археолошки контекст у коме је наушница откривена, указују да је највероватније била у власништву
припаднице ромејске популације.497
Када говоримо о изгледу накита током 7. и 8. века на простору централног Балкана, морамо напоменути да располажемо скромном количином примерака који су као случајни налази откривени у широј
околини Браничева. Ту су констатоване бронзане ливене лунуласте
наушнице са привеском у виду трокраке или петокраке звезде, украшеним техником гранулације, које се у стручној литератури понекад означавају и као пастирски тип (сл. 38/в/7–8).498 Њихово порекло
треба тражити у византијском златарству. Налази те врсте јављају се
од 6. до 9. века на широком простору источне и југоисточне Европе,
као и у Карпатској котлини.499 У околини Браничева откривене су и
пуноливене наушнице са лоптастим привеском, чији је спој алке и
привеска украшен гранулама (сл. 38/в/1–5).500 Оне својим обликом
подсећају на већ помињане налазе типа Јаношида,501 али су знатно
једноставније израде. Осим њих, откривене су и наушнице које су
на доњој страни алке имале ваљкасти додатак који је био рељефно
обрађен или се завршавао лоптастим проширењем (сл. 38/в/6, 9).502
Од 9. века полако се увећава број налаза наушница, док њихови
облици постају сложенији и разноврснији. Будући да за сада још
увек не постоји поуздана типолошка и хронолошка подела те врсте
налаза, и даље остаје непознаница који се облици јављају раније, а
који касније. Стога се у стручној литератури углавном користи релативно дуго хронолошко опредељење у 10. и 11. век, при чему неки од
констатованих облика настављају да се користе и касније. Преглед
наушница овог раздобља започећемо једноставним и S каричицама
начињеним од бронзане или сребрне жице, која понекад може бити
тордирана или уплетена. Користили су их различити народи на великој територији и у дугом временском распону, од 7. до 12. века.
497
498
499
500
501
502
174
Оrmándy 1995, 161–162, 169, Abb. 2.8–10, 3.2, 4, 7–8; Поповић, И. 2001, 101, кат. бр. 55; Bugarski
2012, 233–235, са наведеном литературом.
Шпехар 2007, 366, 379, кат. бр. 1–2, сл. 2/7–8.
Vinski 1952; Vinski 1955, 234; Dymaczewski 1973: 19, Abb. 3; Бајаловић-Хаџи-Пешић 1984, 29;
Aтанасов, Григоров 2005, 333–334, Tab.1/1–7.
Шпехар, П. 2007, 366–367, 379–380, кат. бр. 3–7, сл. 2/1–5, са наведеном литературом.
Garam 1992, 148–150, 170; Ormándy 1995, 169–170, Taf. 7.
Шпехар, П. 2007, 366–367, 380, кат. бр. 8–9, сл. 2/6, 9.
покреТНи На лази
На простору централног Балкана углавном су опредељене у 11. и 12.
век.503 Срећу се, између осталог, на некрополи у Миријеву,504 у околини Браничева,505 као и на некрополи у Трњанима (сл. 39/а/1).506
Постоје и мишљења да ова врста налаза и нису наушнице, већ да
указују на изглед фризуре, тј. на број плетеница код покојнице/
покојника. Такви закључци изведени су на основу налаза са раномађарских некропола.507
Гроздолике наушнице се првенствено датују у раздобље 9–10.
века, иако се, премда ређе, јављају и касније. Могу бити начињене
од бронзе, сребра или злата, при чему се у прва два случаја за израду
користила техника ливења. Поред ливења, коришћене су и технике
гранулације и филиграна, уколико је реч о предметима начињеним
од племенитих метала. Имају глатку алку која је могла бити украшена филиграном или гранулирана. Не знамо тачно када алка почиње да се украшава, али међу наушницама из Триља, датованим у
9. век, јављају се и примерци са глатком и они са украшеном алком.
Што се тиче привезака на доњој страни алке, они могу бити ваљкасти, начињени од гранула, или купасти, израђени комбинацијом
гранулирања и технике филиграна. Налази те врсте накита јављају
се на широкој територији, тако да се срећу у Великој Моравској, Панонији, на Балкану, али и у области Средоземља. Разноврсност облика и различит квалитет израде, према мишљењу истраживача,
указују на то да су квалитетно израђени примерци импортовани из
византијских радионица, док су мање квалитетне наушнице могли
израђивати и локални мајстори. О томе, између осталог, сведочи и
откриће калупа на локалитету Велики Преслав. Иначе, сматра се да
гроздолике наушнице на простор централног Балкана стижу управо
из Бугарске.508 Констатоване су на простору Београдске тврђаве,509
на локалитету Михајловац–Блато,510 као и на некрополама у Равни
503
504
505
506
507
508
509
510
Dostál 1966: 31–32, Obr. 7; Бајаловић-Хаџи-Пешић 1984, 22–23; Марјановић-Вујовић 1984а,
40, 80.
Бајаловић-Бирташевић 1960, 30, T. VIII/3–4, XI/2, XII/6.
Шпехар 2007, 367–368, 380, кат. бр. 10, сл. 3/1.
Марјановић-Вујовић 1984, 78–80.
Gáll 2013, 882–883, са наведеном литературом; Шпехар, Стругар Бевц 2015, 80.
Ћоровић-Љубинковић 1951; Beloševí 1984, 47–48, T. VII; Манева 1992, 52; Михайлова 1993,
Т. III/4; Korošec 1995, 87–92; Zoll-Adamikowa, Dekówna, Nosek 1999, 103–106, 112–113; Bikí
2010, 39–44, са наведеном литературом, sl. 13–17.
Накит на тлу Србије 1982, кат. бр. 21; Марјановић-Вујовић 1989, 22, 39, Т. I/41.
Радичевић 2009, 353, са наведеном литературом, сл. 3/3.
175
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
5 цм
покреТНи На лази
код Књажевца,511 у Гамзиграду512 и Нишу.513 Пажњу посебно треба
скренути на гроздолике наушнице са локалитета Велико Градиште
(сл. 39/б). Наиме, оне су откривене као део оставе накита у мањем
лонцу црвенкасте боје, рађеном на спором витлу. Оставу су чинила
четири пара сребрних наушница, те по један сребрни и бронзани
прстен.514 Као посебна варијанта гроздоликих наушница јављају се
примерци Волињског типа, попут налаза са некрополе у Великом
Градцу (сл. 39а/2),515 или пак Поповцу, недалеко од Параћина.516 Реч
је о наушницама које на алкама имају по две петљице, четири или
пет петљица, као и привезак купастог облика. Иако се овај тип наушница на простору Кијевске Русије јавља током 10. или почетком
11. века, на простору централног Балкана карактеристичан је за 11.
и 12. век.517
Откривене су и наушнице са четири јагоде, које су најзаступљеније на налазиштима тзв. далматинско-хрватске културне групе, тј.
на простору западног Балкана, мада се срећу и у другим деловима
Балканског полуострва, као и на територији Велике Моравске. У
стручној литератури одавно се води расправа о томе да ли тај тип
наушница произилази из гроздоликих, или им пак претходи. Реч
је о примерцима махом начињеним од сребра, које је понекад позлаћено, док је употреба бронзе за њихову израду ретка. На гранулираној алки налазе се четири лоптасте или биконичне јагоде, које
могу бити веће или мање. Смештене су на крајевима алке, као и на
њеном средњем делу, како са горње, тако и са доње стране. Налази
ове врсте углавном се датују у 10. и 11. век.518 Наушнице са четири јагоде, које су сличне гранулираним наушницама, потичу из Мачванске Митровице.519 Примерци који по својим одликама несумњиво
припадају типу наушница са четири јагоде потичу и из околине
Браничева,520 из већ помињане оставе из Великог Градишта, где
511
512
513
514
515
516
517
Сл. 39 / А – Наушнице: 1. Трњане (према: Марјановић-Вујовић 1984а, сл. 164); 2. Велики Градац; 3. Костол; 4. Винча;
5. Карабурма; 6–7. Матичане (према: Bikić 2010, sl. 16, 18–19); Б – Велико Градиште, остава (према: Špehar, P. 2015a, ig. 19)
Fig. 39 / А – Earrings: 1. Trnjane (after: Марјановић-Вујовић 1984а, сл. 164); 2. Veliki Gradac; 3. Kostol; 4. Vinča; 5. Karaburma;
6–7. Matičane (after: Bikić 2010, sl. 16, 18–19); Б – Veliko Gradište, hoard (after: Špehar, P. 2015a, ig. 19)
176
518
519
520
Jovanoví, Vuksan 2005, 206, ig. 2/1.
Јовановић, С. 2000, 115; Живић 2003, кат. бр. 490.
Ерцеговић-Павловић 1977, 95, Т. III/гроб 17/7.
Минић, Томић 1974, 15, Т.I/1–3.
Минић 1969, 242, сл. 8.
Накит на тлу Србије 1982, кат. бр. 149.
Марјановић-Вујовић 1985, 10, сл. 13; Zoll-Adamikowa, Dekówna, Nosek 1999, 108, ig. 89/l–t;
Bikí 2010, 43–44, са наведеном литературом.
Váńa 1954, 78; Dostál 1966, obr. 7/29, 31; Jelovina 1976, 102, T. XXII, XL/10–11, LXXV/10;
Beloševí 1980, 154–155; Bikí 2010, 45, са наведеном литературом.
Ercegoví-Pavloví 1980, 44–45.
Шпехар, П. 2007, 369, 381, кат. бр. 16–17, сл. 3/7–8.
177
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
једна наушница са доње стране алке има четири калоте повезане
гранулом и јагоду,521 из Костола где је откривено неколико примерака (сл. 39а/3),522 из Корбова,523 као и са некрополе у Равни.524 Нешто
другачије израде је налаз из Винче, који карактеришу издужене
јагоде (сл. 39/а/4),525 или пак примерак са Карабурме, код кога су
јагоде украшене ситним гранулама (сл. 39/а/5).526 По свом изгледу
специфични су и налази са некрополе у Матичанима, који са горње
стране алке, на њеном средишњем делу, уместо јагоде имају лунулу
(сл. 39/а/6–7).527 Неопходно је напоменути да су такви налази карактеристични за јужни део централног Балкана, као и за простор
данашње БЈР Македоније.528
Наушнице у облику полумесеца, које се у стручној литератури
срећу под именом лунуласте наушнице, представљају византијски
производ. Од лунуластих наушница које се јављају током 7. и 8. века,
примерци опредељени у раздобље 10–11. века разликују се по изгледу.
Наиме, током каснијег периода горња ивица лунуластог дела могла
је бити изведена конкавно, праволинијски, али и таласасто. Осим
тога, врхови лунуле добили су и лоптасте завршетке. На доњој ивици
лунуле налазе се додаци који су у облику ваљка, шишарке, јагоде или
крста. Могле су бити израђене од позлаћеног бакра или бронзе, односно од сребра, док се украшавање радило техником гранулације и
филиграна.529 Наушнице овог типа констатоване су на Карабурми и
у Ритопеку,530 у области Браничева,531 као и на локалитету Љубичевац.532 Највећи број налаза потиче са локалитета Бољетин (сл. 40/а),
где је откривена остава од 12 лунуластих наушница које су имале
ваљкасте и крстолике привеске.533 Истој групи предмета приписали
смо и налаз из Врсеница, који само у најширем смислу речи припада лунуластим наушницама. Наиме, реч је о бронзаном лунуластом
521
522
523
524
525
526
527
528
529
530
531
532
533
178
Минић, Тoмић 1974, 125, Т. I/4.
Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 46, сл. 32.
Радичевић 2009, 354, сл. 4/1–2.
Jovanoví, Vuksan 2005, 211–212.
Bikí 2010, 47, сл. 19/2–3.
Bikí 2010, 47, сл. 18/10.
Jovanoví, Vuksanoví 1981, Y 245/1, Y 247/1.
Манева 1992, 52.
Ћоровић-Љубинковић 1951, 52, сл. 17; Bikí 2010, 49–50, са наведеном литературом, sl. 21.
Бајаловић-Хаџи-Пешић 1984, 67, кат. бр. 103–104, Т. III/5–6.
Миловић 2000, 103–104, T. I/3–6; Шпехар, П. 2007, 368, 380, кат. бр. 11–14, сл. 3/2–5.
Radosavljeví-Kruní 1986, 330–331, 335, Fig. 4/4.
Ерцеговић-Павловић 1986, str. 9, T. II–III.
покреТНи На лази
0
3 цм
0
3 цм
0
3 цм
0
3 цм
Сл. 40 / Бољетин, остава (према: Špehar, P. 2015a, ig. 18); Б – Врсенице, наушница (према: Popović, Bikić 2009,
sl. 96/1); В – Наушнице: 1. Миријево; 2. Браничево; 3. Брестовик; 4. Трњане (према: Bikić 2010, sl. 30–31); Г – Бољетин,
наушница (према: Bikić 2010, sl. 33); Д – Наушнице: 1. Ниш–Гласија; 2. Трњане (према: Bikić 2010, sl. 49)
Fig. 40 / А – Boljetin, hoard (after: према: Špehar, P. 2015a, ig. 18); Б – Vrsenice, earring (after: Popović, Bikić 2009, sl. 96/1);
В – Earrings: 1. Mirjevo; 2. Braničevo; 3. Brestovik; 4. Trnjane (after: Bikić 2010, sl. 30–31); Г – Boljetin, earring (after: Bikić 2010,
sl. 33); Д – Earrings: 1. Niš–Glasja; 2. Trnjane (after: Bikić 2010, sl. 49)
179
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
180
покреТНи На лази
примерку (сл. 40/б), који са доње стране има пет кружних петљи
постављених у једном реду534 и који се датује у 10. век.535
Наушнице са венчићима такође представљају врсту накита који
улази у оквир наших проучавања. Реч је о примерцима који имају
глатку алку, најчешће са једним венчићем, премда је у случајевима
када се јављају два или три венчића простор између њих украшен.
Иако се налази те врсте датују у раздобље од 11. до 13. века, најчешће
се срећу у слојевима 12. и 13. века.536 У сферу нашег интересовања
улазе примерци са једним или два венчића, при чему су налази прве
варијанте констатовани, између осталог у Миријеву (сл. 40/в/1),
Брестовику (сл. 40/в/3),537 и Браничеву (сл. 40/в/2),538 док другој
варијанти припада налаз из Трњана (сл. 40/в/4).
Наушнице са једном јагодом ретко се срећу на простору централног Балкана током периода од 9. до 11. века, а знатно су чешће током
12. и 13. века. Раним примерцима припада пет примерака откривених у гробу 39 на некрополи Равна код Књажевца,539 те сличан налаз
из Чечана.540 Нешто су млађи примерци из Бољетина (сл. 40/Г)541 и
са локалитета Бела црква код Крупња, који се датују у 10/11. век,542
док се примерак из Чезаве опредељује у 11/12. век.543
Типу наушница са једним нанизаним привеском, који може
бити купастог облика, припада примерак откривен на некрополи
Ниш–Гласија (сл. 40/д/1), опредељен у период 10–11. века544 или пак
два примерка са некрополе у Трњанима (сл. 40/д/2),545 који се могу
слично датовати. Истоветно је датован и налаз из Великог Градца,
код кога је каричица алке имала доњи део увијен у привезак цилиндричног облика.546
У накит карактеристичан за период од 9. до 11. века спадају и огрлице начињене од различитог материјала. У гробу 5 на локалитету
Чезава откривена је огрлица, највероватније у пару са наушницама, од посребреног бакра. Огрлицу чине шупље јагоде, нанизане
по три једна на другу у три реда, при чему је на најнижу јагоду
закачен привезак у виду висуљка-трепетљике бадемастог облика
(сл. 41/а). Наушнице су пак биле састављене од нанизаних привезака, састављених двоструком увијеном жицом која излази кроз калотасти додатак. Тај накит датован је у период 10–11. века, мада треба
истаћи да се у области Медитерана слични налази јављају и током
13. века.547
Осим бронзаних огрлица које се срећу спорадично, током 10–11.
века на простору централног Балкана јављају се и огрлице начињене
од стаклених перли различитог облика и боје. Оне су присутне на
великом броју локалитета, као што су Миријево,548 Велики Градац,549
Костол,550 Трњане,551 или Равна код Књажевца.552 Будући да ова врста
налаза до сада није била предмет синтетичког рада који би обухватио типолошко-хронолошку поделу перли и технологију њихове
израде, остали смо ускраћени за могућност прецизнијег датовања.
Иако се у стручној литератури могу срести мишљења да перле представљају импортовани материјал, још је Г. Марјановић-Вујовић
указала на могућност њихове локалне производње.553 На огрлицама од стаклених перли понекад се јављају и каури пужеви, премда
постоје и огрлице у потпуности израђене од пужева. Појава таквих
огрлица није везана само за Балкан,554 будући да се, између осталог,
јављају и на раномађарским некрополама, на простору Карпатске
котлине.555 Што се тиче централног Балкана, такве огрлице потичу,
између осталог, из Мачванске Митровице,556 Миријева557 и Трњана
(сл. 41/б).558
534
535
536
537
538
539
540
541
542
543
544
545
546
547
548
549
550
551
552
553
554
555
556
557
558
Popoví, Bikí 2009, 115, кат. бр. 144, сл. 96/1.
Teodor 1981, Fig. 11/4; Тотев 1993, 24–25.
Ерцеговић-Павловић 1986, 27, сл. 7/4.
Bikí 2010, 58, фуснота 225.
Поповић, Иванишевић 1989, сл. 10/9.
Jovanoví, Vuksan 2005, 210–211, ig. 7/2.
Јовановић, В. 1976, 137–139, T. III, sl. 2.
Bikí 2010, 64, сл. 33/12.
Ерцеговић-Павловић 1986, 27, сл. 7/4.
Марјановић-Вујовић 1984б, сл. 6.
Ерцеговић-Павловић 1977, 87, T. IX/38/5–6.
Марјановић-Вујовић 1984а, 86, сл. 183–184.
Јанковић, М. 1981, 58, T. VII/12.
Bikí 2010, 77–80 са наведеном литературом, sl. 50.
Бајаловић–Бирташевић 1960, 14–15, 17, 21–22, T. II/1, T. IV/6; T. VIII/1, 9.
Минић 1969, 245, сл. 17, 26.
Гарашанин, Васић, Марјановић–Вујовић 1984, 46, сл. 32–33.
Марјановић–Вујовић 1984a, 74–76, сл. 158.
Jovanoví, Vuksan 2005, 212–215, ig. 10.
Марјановић-Вујовић 1984a, 77.
Birtaševí 1973; Марјановић-Вујовић 1984, 74–75, са наведеном литературом.
Nepper 1996, 265–267; Révész 1996, 382; Kovács 2008.
Ercegoví-Pavloví 1980, 28, tombe 215, Pl. XXIII.
Бајаловић-Бирташевић 1960, 14–15, 17, 20, T. II/1, T. IV/6; T. VII/8.
Марјановић-Вујовић 1984, 20, 25–26, 44, 46, 49, Т. VI/гроб 80, T. IX/гроб 129, T. XVIII/гроб
273, T. XXI/гроб 278, Т. XXII/гроб 308.
181
покреТНи На лази
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
Осим перли и каури пужева, на огрлицама се често срећу и
привесци начињени од различитих материјала, који су по правилу опредељени у 11. век.559 Сребрни привесци могу бити коничног
облика, попут налаза из Костола (сл. 41/в/2),560 или пак од бронзе,
какви су лунуласти привесци из Великог Градца, где их је откривено
пет, како у насељу, тако и на некрополи (сл. 41/в/1).561 Камени привесци често имају функцију печатника, будући да им је доња страна била украшена урезаним флоралним и зооморфним мотивима,
мада се среће и представа крста.562 Такви примерци констатовани
су, између осталог, на некрополи у Трњанима563 и на локалитету
Рас–Пазариште (сл. 41/в/3–4).564
Иако се у стручној литератури прапорци углавном тумаче као део
коњске опреме, могли су, како се чини, имати и другачију функцију.
Наиме, на раномађарским некрополама из Карпатске котлине ови
налази се уопште не јављају у богатим коњаничким гробовима, већ
у гробовима жена, око главе покојнице. Стога има основа да се они
сврстају у накит, мада треба истаћи да постоје мишљења по којима
су могли имати и функцију амулета, који су својим звуком терали
зле духове.565 Такву тврдњу треба за сада прихватити са одређеном
резервом. Прапорци се јављају и на средњовековним некрополама
на Балкану, понекад чак као једина врста гробног инвентара. Примерци у облику четворостране пирамиде биконичног пресека, са
квадратном петљом за качење на којој је кружни отвор, откривени
су, између осталог, на некрополи у Миријеву у гробу 100,566 као и на
некрополи у Трњанима, где је прапорац чинио саставни део огрлице
у гробу 273 (сл. 41/б/2).567
Што се тиче наруквица, оне се јављају тек од краја 10. или почетка 11. века, док су најкарактеристичније за раздобље 12. и 13. века.
Констатоване су бронзане наруквице отвореног типа, које могу бити
тракасте или пуноливене, док се код неких јавља и шарнир. Крајеви
5 цм
0
5 цм
Сл. 41 / А – Чезава, накит (према: Bikić 2010, sl. 50); Б – Трњане, огрлица (према: Марјановић-Вујовић 1984a, сл. 158);
В – Привесци: 1. Велики Градац; 2. Костол; 3–4. Рас–Пазариште (према: Bikić 2010, sl. 51–52); Г – Прстење: 1–2.
Рас–Пазариште (према: Popović, M. 1999, sl. 203); 3. Корбово (према: Радичевић 2007, сл. 4)
Fig. 41 / А – Čezava, jewellery (after: Bikić 2010, sl. 50); Б – Trnjane, necklace (after: Марјановић-Вујовић 1984a, сл. 158);
В – Pendants: 1. Veliki Gradac; 2. Kostol; 3–4. Ras–Pazarište (after: Bikić 2010, sl. 51–52); Г – Finger rings: 1–2. Ras–Pazarište
(after: Popović, M. 1999, sl. 203); 3. Korbovo (after: Радичевић 2007, сл. 4)
182
559
560
561
562
563
564
565
566
567
Mинић 2001; Bikí 2010, 77–81, са наведеном литературом, sl. 50.
Јовановић, В. 1978, 78–81; Bikí 2010, 89–112.
Јанковић, М. 1981, 35, сл. 14; Минић 1970, 245, сл. 8–14.
Bikí 2010, 77–80, са наведеном литературом, sl. 50.
Марјановић-Вујовић 1984а, сл. 157.
Popoví, M. 1999, kat. br. 406–409, sl. 206/1–4.
Јовановић 1996, 83–85, са наведеном литературом; Шпехар, Стругар Бевц 2015, 83, са
наведеном литературом.
Бајаловић-Бирташевић 1960, 20–21, T. VIII/2–4.
Марјановић-Вујовић 1984а, 44, T. XVIII/гроб 273, сл. 158.
183
покреТНи На лази
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
(сл. 41/Г/1– 2).569 Орнаменти којима је глава прстена украшена такође су разноврсни. Будући да ће о хришћанским мотивима на прстењу више речи бити у делу поглавља посвећеном предметима религијског карактера, овде ћемо се осврнути на свега неколико примерака. Са Савске падине у Београду потиче пуноливено прстење са
равном главом на којој се јавља представа пентаграма.570 Осим тога,
констатовано је и тракасто прстење са малим проширењем на рамену и ромбоидном главом, и то на локалитетима Костол571 и Корбово
(сл. 41/Г/3).572
Сл. 42 / Наруквице,
Трњане (према: Bikić
2010, sl. 54)
Fig. 42 / Bracelets,
Trnjane (after: Bikić
2010, sl. 54)
ПРЕДМЕТИ РЕЛИГИЈСКОГ КАРАКТЕРА
0
5 цм
наруквица, као и орнамент који се на њима среће, извођени су разноврсно (сл. 42).568
Попут наруквица, и прстење је тешко хронолошки прецизно датовати, будући да се јавља од 11. до 13. века, с тим што су најбројнији
примерци датовани у 12. век. Они су могли бити тракасти, пуноливени са равном главом, или пак пуноливени са издигнутом главом и
наглашеним раменима, што је карактеристичан облик за 10. и 11. век
568
184
Bikí 2010, 81–87, са наведеном литературом.
Поред историјских извора који се првенствено тичу успостављања
црквене организације, на присуство хришћана на простору централног Балкана у периоду од 7. до 11. века указују и остаци материјалне културе, који се могу разврстати у две основне групе. Прву
групу чине остаци црквене архитектуре,573 док другој припадају
предмети религијског карактера, који се на основу намене могу
даље разврстати на свештеничке инсигније, богослужбене предмете
и предмете личне побожности. Симболи црквене власти су, заједно
са одећом, од самих почетака успостављања црквене организације
служили да свештенике одвоје од верника. Свештеничке инсигније
су биле разноврсне, у зависности од положаја који је њихов власник
заузимао у црквеној хијерархији. Тако епископским инсигнијама
припадају крст, панагија, митра и епископски штап који је имао
функцију скиптра.574 Богослужбени предмети су пак коришћени у
цркви приликом религијских обреда, и у њих спадају процесијски,
престони и ручни крстови, кандила, кадионице, путири, дискоси,
звездице, рипиде, кашичице, копље, сунђер, чираци, кивоти, ставротеке, као и различите богослужбене књиге.575 Предмети личне
побожности представљају најбројнију групу предмета религијског
карактера и обухватају енколпионе (нагрудне крстове-реликвијаре),
569
570
571
572
573
574
575
Bikí 2010, 89–90, са наведеном литературом.
Марјановић-Вујовић 1989, 24, са наведеном литературом.
Гарашанин, Васић, Марјановић-Вујовић 1984, 46, сл. 32–33; Радичевић 2009, 354–355,
сл. 5/3–4.
Радичевић 2009, 354, сл. 4/3–4.
Погледати поглавље Црквена архитектура у овој књизи.
Мирковић, Л. 1982, 124–135.
Мирковић, Л. 1982, 115–121, 137–161.
185
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
крстове-привеске, нагрудне иконице, медаљоне, амулете, ампуле и
прстење.576 Насупрот инсигнијама, које указују на статус свештеника, или богослужбеним предметима, који су се употребљавали у
званичним верским обредима, предмети личне побожности сведоче
о личном поимању вере.577
Тешко је претпоставити шта се дешавало у вековима који су уследили након пропасти ромејске власти на централном Балкану
почетком 7. века, будући да су историјски извори, остаци црквене
архитектуре, али и налази предмета религијског карактера оскудни.
Управо стога је драгоцен налаз бронзане кадионице, откривене у
Пепељевцу у околини Куршумлије, која је као поклон непознатог дародавца доспела у локалну Цркву Св. Недеље (сл. 43/а). Реч је о примерку биконичног облика са стопом и три кружне петље на ободу
рецепијента, којима је кадионица била закачена за ланце. Трбух
кадионице био је рељефно украшен новозаветним сценама Благовести, Сусрета Марије и Јелисавете, Рођења Христовог, Крштења и
Распећа. Слични примерци констатовани су у области Средоземља,
али и у различитим деловима Европе. Како највећи број њих потиче
из данашњег Египта, изнета је претпоставка да управо ту треба тражити радионичарски центар у коме су такве кадионице израђиване
крајем 7. или почетком 8. века.578 Понуђено хронолошко опредељење
кадионице из Пепељевца отвара питање претрајавања црквене организације и после слома лимеса. Потпору за такву претпоставку
можемо тражити у чињеници да се овај локалитет налази око 50
км северозападно од Ниша, великог античког града, у коме је, како
је већ речено, можда опстао део ромејске популације. Такође, није
искључено ни да се ради о предмету који је доспео као плен после
неког од пљачкашких похода.
О постојању црквене организације сведочи и неколико бронзаних богослужбених предмета откривених на локалитету Костол.
Они су били смештени у три оставе, означене римским бројевима
I–III.579 У остави I откривене су различите гвоздене алатке (раоник,
две секире, тесла, будак, удица и оков за ашов) које су биле постављене око бронзаног бокала (сл. 43/в). Реч је о предмету високом око
576
577
578
579
186
Шпехар, П. 2011, 105.
Мусин 2006, 165–166.
Љубинковић-Ћоровић 1950; Bénazeth, 1992, No. 11270, 11709, 11710; Gonosová, Kondoleon,
1994, 275–276; Илић 2008, 128–130, сл. 2.
Бугарски, Иванишевић 2013, 143–145.
Сл. 43 / А – Пепељевац, кадионица (према: Bugarski 2012, ig. 2); Б – Костол, остава I;
В – Костол, остава II; Г – Костол, остава III (према: Бугарски, Иванишевић 2013, сл. 9–11)
Fig. 43 / А – Pepeljevac, incenser (after: Bugarski 2012, ig. 2); Б – Kostol, hoard I; В – Костол,
hoard II; Г – Костол, hoard III (after: Бугарски, Иванишевић 2013, сл. 9–11)
187
покреТНи На лази
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
20 цм, биконичног облика, који је стајао на шупљој нози (сл. 44/a).
Бокал има дршку која на горњем делу има главу леопарда са разјапљеном чељусти, а на доњем делу стилизовану представу главе
овна. На дршци, иза леопардове главе, налази се птица. Испод обода
је мотив две валовнице које се преплићу, а испод њих се на врату
налази натпис на грчком језику, који се преводи као Глас Господњи
над водама васкрснућа (Псалм 29:3). Испод натписа се налази још неколико фризова изведених стилизованим флоралним мотивом и
0
3 цм
0
3 цм
Сл. 44 / А – Костол, бокал из оставе I (према: Popović. I. 2015, ig. 2); Б – Варна, оков књиге
(према: Марјановић-Вујовић 1991, сл. 1а–б); В – Мачванска Митровица, крст (према:
Ercegović-Pavlović 1980, 18, tombe 18, Pl. XX, XXVIII/1–2)
Fig. 44 / А – Kostol, jug from the hoard I (after: Popović. I. 2015, ig. 2); Б – Varna, book mounts
(after: Марјановић-Вујовић 1991, сл. 1а–б); В – Mačvanska Mitrovica, cross (аfter: ErcegovićPavlović 1980, 18, tombe 18, Pl. XX, XXVIII/1–2)
188
испреплетаним валовницама. Остава је откривена у слоју насталом
од средине 9. до средине 11. века.580 Остава II састоји се од бронзане кадионице, четири гвоздена српа, узенгије и појасне копче начињене такође од гвожђа (сл. 43/Г). Кадионица има мањи, плићи
биконични реципијент, као и три петље кружног облика на ободу,
намењене за качење кадионице на ланце. Поменути налази су опредељени у период од 9. до 10. века.581 Oстава III откривена је недалеко
од претходне и истоветно је датована. Састојала се од бронзане кадионице и окова за књиге начињених од истог материјала, који су
били похрањени унутар питоса (сл. 43/б). Кадионица има нешто
дубљи конични реципијент са стопом, који је био начињен од лима.
По ободу су симетрично перфорирана три мања кружна отвора кроз
које су били провучени ланци. Ланци су се у свом горњем делу сустицали у куку којом се кадионица качила. Нажалост, не постоје
прецизнији подаци о оковима књига.582 Једино се може са извесном
сигурношћу претпоставити, с обзиром на време из кога потичу, да
је њима била окована богослужбена књига.583
Будући да кадионице по свом облику нису подложне прецизнијим датовањима, баш као ни окови књига, највише интересовања
је изазвао бронзани бокал који је могао служити за крштавање или
за чување освештане воде.584 С обзиром на то да се поменути псалм
чита за Богојављење, када се врши освештавање воде, друга претпоставка нам се чини вероватнијом. Иако јасан археолошки контекст упућује на датовање између средине 9. и краја 10, евентуално
почетка 11. века, јавиле су се различите теорије о времену настанка
овог изузетног предмета. Најраније датовање нуди И. Поповић, која
га опредељује у крај 6. или почетак 7. века, при чему га дефинише
као византијски производ,585 мада оставља отворену могућност да
је израђен под византијским утицајем у некој од балканских радионица.586 Разлог за такво датовање ауторка пре свега види у сличности овог налаза са бокалом са идентичним натписом, откривеном у
остави из Врапа, која је датована у крај 7. или сам почетак 8. века.587
580
581
582
583
584
585
586
587
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Гарашанин, Васић 1987, 81, сл. 14.
Гарашанин, Васић 1987, 81, сл. 16.
Јанковић, М., Јанковић, Ђ. 1990, 52.
Nikolajeví 1989, 2454.
Popoví, I. 2015, 122, са наведеном литературом, 127.
Bálint 2010, 276.
Werner 1986.
189
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
У новијој литератури, налаз из Костола је погрешно приписан кући
из средине 9. века,588 док најмлађе датовање нуди Е. Зечевић, која га
везује за 11. век.589
Иако смо и сами заступали идеју да је бокал из Костола представљао преживелу оставштину рановизантијског периода,590 мора
се узети у обзир да се бокал из Врапа сувише доследно сматра директном аналогијом. Наиме, треба најпре имати на уму да је примерак из Албаније начињен од сребра које је делимично позлаћено,
док је наш налаз израђен од бронзе. Ни облик посуда није истоветан,
будући да је примерак из Костола издуженији, ужег трбуха и да има
нешто вишу стопу. Такође, одликује га и комплексније израђена
дршка са зооморфним представама, које изостају на бокалу из оставе у Врапу. Пажњу такође треба скренути и на квалитет слова којима
је натпис изведен, будући да је, како нам се чини, мајстор који је
направио бокал из Костола лошије владао грчким алфабетом. Због
поменутих разлика не можемо бити сасвим сигурни да је у случају
Костола реч о рановизантијском производу, већ се мора оставити
могућност да је реч о предмету насталом касније, можда у периоду
када је остава похрањена, тј. крајем 10. века, у време освајања Јована
Цимискија.591 Без обзира на време производње бокала, реч je о изузетном налазу који, посматран заједно са два кандила и оковима за
књигу, јасно указује да је у Костолу постојао јак религијски центар,
будући да поменути предмети нису могли чинити део кућног инвентара. По свој прилици, реч је о богослужбеним предметима из
цркве која за сада није констатована, а која је највероватније била
део бугарске црквене организације.
Током 10. и 11. века на простору централног Балкана повећава се
број предмета религијског карактера. Њима припада, на пример,
сребрни крст из Мачванске Митровице (сл. 44/в).592 Наиме, у гробу
18, који је био озидан од опеке повезане малтером,593 откривен је
сребрни крст, који својим обликом подсећа на староруске енколпионе,594 будући да има заобљене крајеве кракова. На аверсу се налази
588
589
590
591
592
593
594
190
Bálint 2010, 276.
Зечевић 2013, 232–233.
Špehar, P. 2012б, 342; Špehar, P. 2015а, 77.
Марјановић-Вујовић 1987б, 118, 136.
Ercegoví-Pavloví 1980, 18, tombe 18, Pl. XX, XXVIII/1–2.
Упоредити поглавље Некрополе и фунерарна пракса у овој књизи.
Корзухина, Пескова 2003, 127–132; кат. бр. III.2.4/1–42; T. 72–75.
покреТНи На лази
представа Распећа са Христом одевеним у перозонијум, изнад чије
главе се налази tabula ansata са уписаним X. На реверсу је натпис на
грчком језику који на вертикалном караку гласи KE/B/O/I/Ξ/I/T/O, а
на хоризонталном ФОРОТАI, што се преводи каo Господе помози ономе
који ово носи. Будући да се ради о примерку начињеном од племенитог метала, овај крст је сасвим сигурно представљао свештеничку инсигнију. Када се у обзир узме и чињеница да је његов власник
сахрањен у брижљиво припремљеном гробном месту унутар цркве,
јасно је да је реч о припаднику високог свештенства, можда чак и о
епископу.
Осим свештеничких инсигнија, констатовани су и богослужбени предмети, попут окова књига или процесијских крстова. Из села
Варне код Шапца потиче део окова књиге (сл. 44/б). Реч је о златној
овалној плочици на коју је био причвршћен крст, једини који је до
данас остао очуван. На њему се налази представа Распећа. Овај примерак је опредељен у период 10–11. века.595
Процесијски крст се приликом великих хришћанских светковина носио на челу литије као основни симбол вере и обележје
њеног тријумфа. Такође, играо је битну улогу и приликом крунисања, преноса реликвија (translatio) и прослављања важних празника. Осим за верске ритуале, користио се и приликом војних похода,
понекад као симбол царске војске под окриљем Бога, а носио га је
signophoros окружен официрима. Такође, после успешно завршене
битке, ношен је и у тријумфалној поворци какве су организоване у
Константинопољу. Ови крстови се одликују великим димензијама,
будући да достижу висину и од преко 1,00 м. Били су израђени од
бронзе, сребра или злата, а понекад су могли бити украшени и драгуљима. Примерци начињени од племенитог материјала, пре свега
сребра, имали су и дуге натписе на грчком језику, одговарајућег
религијског садржаја.596 У селу Богданци, недалеко од Сврљига,
откривен је у потпуности очуван процесијски крст са квадратним
тулцем за насађивање, на чијим се угловима кракова налазе плочаста кружна проширења (сл. 45). Датован је у период 10–11. века.
На аверсу крста налази се пет медаљона са урезаним попрсјима.
У горњем делу вертикалног крака је урезан Христ са натписом на
595
596
Марјановић-Вујовић 1991, 449, сл. 1а–б.
De ceremoniis, 15–16; Three treatises, 124–125; Sandin 1992, 81, 117, 121–124; Cotsonis 1994, 10–14,
26–28, 40–57.
191
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
Сл. 45 / Богданци,
процесијски крст
(према: Николић 1961,
сл. 1–5)
Fig. 45 / Bogdanci,
processional cross
(after: Николић 1961,
сл. 1–5)
Током 10. и 11. века, међу покретним налазима се све чешће јављају
и предмети личне побожности, који се, као што је већ речено, могу
разврстати у више група. У енколпионима (́γκ́λπιον), тј. крстоликим
нагрудним реликвијарима, чувала се честица часног крста, делови
моштију неког светитеља, али и комадићи метеора.599 Енколпион је
представљало велику драгоценост, нарочито за световне и црквене
поглаваре. Управо стога је поклањање енколпиона представљало значајан сегмент спољне политике Византијског царства.600 Нагрудни
крстови-реликвијари, начињени од племенитих метала, могли су
имати и функцију свештеничких или владарских инсигнија.601
Од самих почетака проучавања нагрудних крстова реликвијара
у облику латинског крста, укоренили су се називи сиријски или сиријско-палестински крстови, или крстови Свете земље.602 У новијој
литератури такви енколпиони су окарактерисани као византијски,603
насупрот тзв. староруским енколпионима, чији су кракови крста
заобљени. На аверсу обе врсте енколпиона најчешће се среће сцена
Распећа, док се на реверсу најчешће налази представа Богородице
Оранте. Осим тога, могу се наћи и представе различитих светитеља и
светих ратника, затим нефигурални орнаменти, као и одговарајући
натписи, углавном на грчком језику. Поменуте представе су могле
бити ливене или урезане, при чему урезани примерци најчешће
подражавају ливене узоре.604 Енколпиони су произвођени у великим урбаним или ходочасничким центрима, где су и набављани.
На могућност локалне израде или локалног украшавања појединих
предмета указују малобројни налази на којима се срећу ортографски
неисправни натписи на грчком језику, што је последица чињенице
да мајстори који су их правили нису добро познавали грчки.605
Са простора централног Балкана потиче велики број бронзаних
енколпиона који се могу определити у 10. и 11. век. Могли су бити
неорнаментисани, или пак украшени неорганизованим урезима,
као што је случај са примерком из Чезаве.606 Осим тога, на њима су
се налазиле поменуте представе Распећа и Богородице Оранте, које
грчком IC XC, са обе стране главе. У централном делу је представа св.
Ђорђа, на левом крају хоризонталног крака је св. Геронтије, отац св.
Ђорђа, а на десном крају хоризонталног крака је св. Теодор Тирон.
У доњем делу вертикалног крака крста налази се представа св. Полихроније, мајке св. Ђорђа.597 На локалитету Сочаница откривен је
део процесијског крста који се првобитно налазио на споју кракова,
а на коме је представа Богородице Оранте.598
597
598
192
Николић 1961.
Чершков 1970, 41, 60, pl. XIX/2; Марјановић-Вујовић 1993, 166, сл. 3.
599
600
601
602
603
604
605
606
Пескова 2004, 161–162; Sacralia Ruthenica 2006, 25.
Cutler 2001, 247–248; Klein 2004, 288–289; Sacralia Ruthenica 2006, 15; Pitarakis 2006, 109–122.
Frolow 1961, br. 390, br. 530; Марјановић-Душанић 1991, 209–213.
Миятев 1922.
Пескова 2009, 285.
Pitarakis 2006, 152.
Пескова 2009, 302; Pitarakis 2006, 146–147; Špehar, P. 2016, 139.
Марјановић-Вујовић 1987б, 50–51, кат. бр. 49.
193
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
су могле бити изведене на различите начине. Тако постоје налази код
којих је на Распећу на аверсу изведен Христ у колобијуму са крстом
изнад главе, док је Богородица одевена у хитон, а глава јој је обмотана
мафарионом. Такви примерци потичу из Винче (сл. 46/1),607 Маргума,608 Великог Градишта609 и Гамзиграда.610 Енколпиони откривени у
Кладову (сл. 46/2)611 и Гамзиграду612 имају нешто сложенију реверсну
представу, будући да је Богородица уоквирена попрсјима јеванђелиста. Са локалитета Равна на Дунаву потиче налаз који на аверсу има
сцену Распећа, са Христом одевеним у колобијум са наборима и са
квадратним изрезом око врата. Изнад његове главе је табула ансата са
урезаним Х, а изнад ње су месец и сунце (сл. 46/3). На крајевима хоризонталног крака се налазе невешто изведене представе св. Јована
Крститеља, са Христове десне, и Богородице, са његове леве стране.
Испод Христових руку стоји натпис на грчком у два реда, IΔЕОYОСОY
IΔЕОYМТНРСОY,613 који се преводи као Ево твог сина, ево твоје матере.
На реверсу се налази Богородица Оранта одевена у хитон, док јој је
мафорион обавијен око главе. Окружена је попрсјима јеванђелиста у
медаљонима, у којима се налазе и почетна слова њихових имена.614
Занимљив је налаз из Велбужда (Ћустендила) код кога се на аверсу налази Христ Пантократор. У горњем делу вертикалног крака је
представа св. Теодора, на левој страни хоризонталног крака је представа Богородице са грчким натписом МРΞY испод леве руке, док је
на десном делу хоризонталног крака представа св. Јована Крститеља
са натписом IO изнад главе (сл. 46/4). На реверсу се налази натпис
на старословенском језику мощь стго климата и стго [г]еωрьгиа цьлаа
геωрьгиа а преломлена климата, који се чита као Реликвија св. Ђорђа и
св. Климента. Цела светог Ђорђа а поломљена Климента.615
На некрополи на локалитету Равна на Дунаву откривен је енколпион код кога се на аверсу налази представа светитеља са натписом
на грчком NНК/ОΛАОС ВΛА/СНОС, при чему је име Никола исписано у негативу. На реверсу је такође представа светитеља, коју прати
607
608
609
610
611
612
613
614
615
194
Tomǐí 1994, 58, кат. бр. 3–4.
Марјановић-Вујовић 1987, 38, кат. бр. 27.
Петровић, Р. 2001, 125, кат. бр. 61.
Лаловић 1996, 212–213, кат. бр. 9–11; Живић 2003, 189, кат. бр. 453–454, 456.
Марјановић-Вујовић 1987, 32, кат. бр. 15.
Лаловић 1996, 212, кат. бр. 8; Живић 2003, 189, кат. бр. 455.
Јеванђеље по Јовану 19:26, 27.
Марјановић-Вујовић 1987, 29–30, кат. бр. 11.
Петровић, Р. 2001, 227, кат. бр. 413; Pitarakis 2006, 241, Cat. No. 187.
покреТНи На лази
0
5 цм
Сл. 46 / Предмети личне побожности: 1. Винча, енколпион (према: Tomičić 1994, kat. br. 4);
2. Кладово, енколпион (према: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 15); 3. Равна на Дунаву,
енколпион (према: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 11); 4. Ћустендил, енколпион (према:
Pitarakis 2006, Cat. No. 187); 5. Равна на Дунаву, енколпион (према: Марјановић-Вујовић
1987а, кат. бр. 42); 6. Ритопек, крстолики привезак (према: Марјановић-Вујовић 1987а,
кат. бр. 55); 7. Кладово, крстолики привезак (према: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 53);
8. Миријево, прстен (према: Бајаловић-Бирташевић 1960, Т. X/7); 9. Велекинце, прстен
(према: Археолошко благо 1998, кат. бр. 419)
Fig. 46 / Items of personal piety: 1. Vinča, encolpion (after: Tomičić 1994, kat. br. 4); 2. Kladovo,
encolpion (after: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 15); 3. Ravna na Dunavu, encolpion (after:
Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 11); 4. Ćustendil, encolpion (after: Pitarakis 2006, Cat. No. 187);
5. Ravna na Dunavu, encolpion (after: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 42); 6. Ritopek,
cross pendant (after: Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 55); 7. Kladovo, cross pendant (after:
Марјановић-Вујовић 1987а, кат. бр. 53); 8. Mirjevo, inger ring (after: Бајаловић-Бирташевић
1960, Т. X/7); 9. Velekince, inger ring (after: Археолошко благо 1998, кат. бр. 419)
195
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
натпис ГЕОР/ГНОС ΔНМН/ТРНОС (сл. 46/5).616 Првобитно је протумачено да се натпис на аверсу односи на севастијске мученике Николу
и Власија,617 али је могуће и да се ради о епископима-светитељима
Николи и Василију, чија су имена могли лоше да напишу и локални
мајстори који нису добро познавали грчку ортографију.618 Будући да се
идентични енколпиони срећу у знатно већем броју у Бугарској,619 постоји могућност и да су израђивани негде на том подручју, али према
византијским узорима. Присуство св. Ђорђа и Димитрија на реверсу
може се објаснити тиме што обојица представљају свете ратнике, чији
је култ у Византији био јак, нарочито током средњовизантијског периода, када су представљали и заштитнике читавог Царства.620
Крстолики привесци се, попут енколпиона, најчешће носе самостално на грудима, мада су могли да чине и део огрлице. Означавали
су припадност хришћанској цркви, али су имали и улогу амулета.
Осим тога, чинили су и део накита. Не улазећи у анализу бројних
сведочанстава о употреби крстоликих привезака током рановизантијског и раносредњовековног периода,621 поменућемо само да је ова
врста налаза успела да се временом наметне као један од главних
предмета личне побожности. Израђивани су од бронзе, олова, ређе
од племенитих метала, као и од разних врста камена. Крстолики
привесци могли су се израђивати и у локалним радионицама.622 Будући да су, по свој прилици, постојале бројне радионице за израду
крстоликих привезака, постоји и велика разноврсност облика и орнамената, који су најчешће ограничени на аверсну страну. Углавном
се јављају представе Распећа, Богородице Оранте, различитих светитеља и светих ратника, мада су присутни и геометријски мотиви.
Треба напоменути и то да неки од налаза нису били украшени.
Овом приликом ћемо се осврнути само на неке од бројних примерака, пре свега на оне који су начињени од метала и који се опредељују у 10. и 11. век. Са простора Београдске тврђаве, на пример,
потиче привезак у облику плочасто обликованог латинског крста,
који на аверсу има удубљење крстоликог облика, док се дуж ивица
616
617
618
619
620
621
622
196
Марјановић-Вујовић 1987а, 45–46, кат. бр. 42.
Смядовски 1991, 19–21.
Špehar, P. 2016, 134.
Дончева-Петкова 2011, 375–376.
Залесская 2006, 111–112.
Staecker 1999, 55–57, 334–340, са наведеном литературом.
Špehar, P. 2016, 139.
покреТНи На лази
пружају мање лоптасте грануле. У централном делу се налази једна
већа лоптаста гранула.623 Највећи број примерака на себи има представу Распећа, на којој је Христ могао бити одевен у перизонијум, о
чему сведоче налази из Ритопека (сл. 46/6)624 и Бољетина.625 У Кладову је је откривен и налаз на коме је Христ је одевен у колобијум
(сл. 46/7),626 као и на примерку са локалитета Рас-Пазариште.627
Последњу врсту предмета личне побожности представља прстење, које је могло имати вишеструку намену. Наиме, оно може
представљати ознаку положаја у световној или духовној хијерархији, може имати улогу печата, а као посебна група издваја се прстење са хришћанским симболима. Због малог простора расположивог за украс, симболи су веома често сведени и схематски приказани, нарочито када се ради о фигуралним орнаментима. Реч је
о представама људских фигура са крстом, светих ратника или арханђела. Налази ове врсте исказивали су припадност хришћанској
заједници, али су имали и апотропејску намену. Неопходно је поменути да су налази ове врсте махом израђивани од бронзе и да су
могли бити тракасти или пуноливени.628
На некрополи у Миријеву629 откривен је тракасти прстен са равном правоугаоном главом (сл. 46/8), на коме се налази схематизована представа светог ратника, док се на прстену истоветног облика
из Брестовика, такође откривеном на некрополи, јавља схематично
изведен арханђел.630 Овом приликом поменућемо и налаз са некрополе у Велекинцима, на коме се налази схематизована представа
људске фигуре у ставу молитве (сл. 46/9).631
ОРУЖЈЕ И КОЊСКА ОПРЕМА
Иако је простор централног Балкана, судећи према писаним подацима,632 био поприште бројних сукоба, археолошки материјал који
623
624
625
626
627
628
629
630
631
632
Марјановић-Вујовић 1989, 33, сл. 53.
Марјановић-Вујовић 1992, 20, 25, кат. бр. 6, сл. 6, Т.III/3.
Ерцеговић-Павловић 1986, 30–31, сл. 7/1, 10.
Марјановић-Вујовић 1987, 52, кат. бр. 53.
Popoví, М. 1999, 248, 346–347, кат. бр. 417, сл. 208/4.
Шпехар, П. 2011, 300.
Бајаловић-Бирташевић 1960, 18, гроб 62, 34, Т. Х/7.
Накит на тлу Србије 1982, 60, кат. бр. 299.
Археолошко благо 1998, 726, кат. бр. 419.
Упоредити поглавље Историјски оквир у овој књизи.
197
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
би потврдио писана сведочанства, више је него скроман. Мала количина налаза оружја и коњске опреме би се, са једне стране, могла
образложити стањем истражености и степеном публикованости, будући да је само незнатан број налазишта археолошки истражен и на
задовољавајући начин публикован. Одсуство те врсте налаза такође
се може објаснити и чињеницом да се они предају са колена на колено унутар породице, тј. да се оружје и коњска опрема не остављају
тек тако на бојном пољу. Осим тога, војна опрема поражених сматрана је ратним пленом, те су је победници односили са собом после
борбе. Из свега наведеног може се закључити да поменути налази
из периода 7–11. века нису чести на простору централног Балкана,
при чему треба истаћи и то да се сви откривени предмети везују за
период 9–11. века.
До нас су доспела два вредна писана сведочанства византијске
војне доктрине, у којима налазимо драгоцене податке о изгледу византијске војске, наоружању, њеној структури, као и о препорученом
начину ратовања са различитим непријатељима. Захваљујући томе,
упознати смо, између осталог, и са наоружањем и начином ратовања
Словена и Бугара. Старији спис, Стратегикон,633 настао је крајем 6.
или почетком 7. века, док се млађи, назван Тактика, везује за крај 9.
или почетак 10. века.634 Оба списа настала су под директним надзором византијских царева. У првом случају реч је највероватније о
Маврикију, док се друго дело поуздано може везати за Лава VI.
О наоружању и начину ратовања, осим писаних извора, сведочи
и известан број откривених археолошких налаза. На основу општеприхваћених подела, примерци наоружања се деле на дефанзивно
и офанзивно оружје, које се према својој намени даље разврстава. Са
територије данашњег Београда потиче један примерак бронзаног
купастог шлема, шиљасто завршеног. Налаз је, према новијим истраживањима, приписан једној већој остави која се састојала од 27 налаза. Највећи део оставе чинио је разноврстан алат, а, осим шлема, у
њој се налазио и пар бронзаних узенгија. Међутим, поменути налази
нису откривени одједном, те се један део предмета данас чува у Музеју града Београда, а други у Народном музеју у Београду (сл. 47/1).
Не улазећи у расправу око аргумената на основу којих су, чини нам
се доста несигурно, поменути налази сврстани у јединствен скупни
633
634
198
Strategicon. 1981.
Taktika.
покреТНи На лази
0
5 цм
Сл. 47 / Наоружање и коњска опрема: 1. Ада Циганлија, шлем (према: Бугарски,
Иванишевић 2013, сл. 8); 2. Гамзиград, накрсница мача (према: Јанковић, Ђ. 1983,
сл. 126); 3. Градина на Врсеницама, копље (према: Popović, Bikić 2009, sl. 97);
4. Рас–Пазариште, копље (према: Popović, M. 1999, sl. 99); 5–8. Градина на Врсеницама,
врхови стрелица (према: Popović, Bikić 2009, sl. 97)
Fig. 47 / Weaponry and horse equipment: 1. Ada Ciganlja, helmet (after: Бугарски, Иванишевић
2013, сл. 8); 2. Gamzigrad, guard of the sword (after: Јанковић, Ђ. 1983, сл. 126); 3. Gradina
on Vrsenice, spear (after: Popović, Bikić 2009, sl. 97); 4. Ras–Pazarište, spear (after: Popović, M.
1999, sl. 99); 5–8. Gradina on Vrsenice, arrowheads (after: Popović, Bikić 2009, sl. 97)
налаз,635 напоменућемо само да су такви шлемови у великом броју
констатовани у областима под хазарском управом, те да се датују у
10. и 12. век.636 Осим шлема, дефанзивној војној опреми могао би да
припада и фрагмент панцир-кошуље из Великог Градца, начињене
од гвоздених пљоснатих алки пречника око 1 цм.637
Што се тиче офанзивног оружја, на располагању су нам налази
који се могу разврстати у три основне групе: мачеви, копља и врхови стрелица. Првој припада гвоздена повијена накрсница мача из
Гамзиграда, са куглама на крајевима украшеним крстоликим мотивом изведеним техником тауширања од бронзане жице (сл. 47/2).
635
636
637
Бугарски, Иванишевић 2013, 142–143, са наведеном литературом, сл. 8.
Gorelik 2002, 142, ig. XI–10/1, 14/8–17, 16/1.
Јанковић, М. 1981, 62, сл. 27–29.
199
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Налаз је опредељен у период 10–11. века, као и још два двосекла
мача,638 за које нам се чини да су погрешно датовани, те да је реч о
касноантичким двосеклим мачевима, спатама. Другу групу налаза чине копља у облику ловоровог листа са тулцем за насађивање,
попут примерка откривеног на локалитету Врсенице (сл. 47/3).639
Са налазишта Рас–Пазариште потиче врх копља делтоидног пресека, ојачан централним ребром, са тулцем за насађивање кружног
пресека (сл. 47/4).640 Осим тога, из оставе са Аде Циганлије у Београду потичу два копља, премда нема ближих података о њиховом
изгледу.641 Сви примерци копаља опредељени су у период 10–11. века.
Последњој групи припадају врхови стрелица, који су могли бити
разноврсног облика. Најстарији примерци су тробриде стрелице са
трном за насађивање, попут оних откривених на некрополи Равна
код Књажевца и датованих у период 9–10. века.642 Остали откривени
примерци врхова стрелица опредељени су у 10. и 11. век. Са локалитета Велики Градац потичу листолике стрелице делтоидног пресека
са трном за насађивање,643 какве се срећу и на Градини на Врсеницама (сл. 47/5–7),644 као и на локалитетима Рас–Пазариште645 и Гамзиград.646 На Гамзиграду се осим трна јавља и тулац за насађивање.
Осим тог најзаступљенијег типа стрелица, спорадично се јављају и
стрелице медитеранског типа са тулцем и телом које је тордирано,
о чему сведочи налаз из Великог Градца.647 На налазишту Рас–Пазариште се пак јавља четворобрида стрелица,648 а на Врсеницама и
стрелица ромбоидног пресека са кружним трном (сл. 47/8).649
Коњској опреми припадају жвале, узенгије и мамузе. Из оставе 2
из Гамзиграда потичу, између осталог, и три налаза гвоздених жвала,
која се могу сврстати у два типа. Првом типу припада примерак са
две кружне алке међусобно спојене алкама у виду броја 8 (сл. 48/1).
Други тип чине два примерка са алкама неправилног трапезоидног
638
639
640
641
642
643
644
645
646
647
648
649
200
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 315–317.
Popoví, Bikí 2009, 116, kat. br. 152, sl. 97/1.
Popoví, M. 1999, 159–160, kat. br. 228, sl. 99/5.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Jovanoví, Vuksan 2005, 201, Pl. XIII.
Јанковић, М. 1981, 62, сл. 17–29.
Popoví, Bikí 2009, 116, kat. br. 153–155, sl. 97/2–4.
Popoví, M. 1999, 160, kat. br. 230–231, sl. 93/1–2.
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 320, 322.
Јанковић, М. 1981, 62, сл. 17–29.
Popoví, M. 1999, 160, kat. br. 229, 99/6.
Popoví, Bikí 2009, 116, kat. br. 156, sl. 97/5.
покреТНи На лази
0
30 цм
Сл. 48 / 1–2. Гамзиград, жвале (према: Јанковић, Ђ. 1983, сл. 126); 3. Градац, жвале (према: Бугарски 2014б, сл. 2);
4–7. Рујковац, узенгије (према: Бугарски, Иванишевић 2013, сл. 1); 8. Градац, мамузе (према: Бугарски 2014б, сл. 2)
Fig. 48 / 1–2. Gamzigrad, curb bits (after: Јанковић, Ђ. 1983, сл. 126); 3. Gradac, curb bits (after: Бугарски 2014, сл. 2); 4–7.
Rujkovac, stirrups (after: Бугарски, Иванишевић 2013, сл. 1); 8. Gradac, spurs (after: Бугарски 2014, сл. 2)
облика, које су међусобно спојене издуженим плочастим карикама
(сл. 48/2).650 Сличне жвале потичу и са утврђења Градац код Горњих
Левића (сл. 48/3), као и из села Дупци.651 Први тип жвала подсећа на
налазе из раномађарских некропола, као што је случај са примерком
из Батајнице опредељеним у другу половину 10. и почетак 11. века,652
650
651
652
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 312–314.
Бугарски 2014б, 77–78, са наведеном литературом, сл. 2.
Шпехар, Стругар Бевц 2015, 92–93, сл. 7.12.
201
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
док је други тип карактеристичан за бугарска налазишта, где се сврстава у тип IB који се датује од 9. до краја 11. века.653
На налазиштима централног Балкана откривени су гвоздени
примерци узенгија крушколиког облика, карактеристичног за
мађарску популацију, а који су се, према неким тумачењима, производили и у византијским радионицама.654 На основу новијих истраживања, узенгија са раномађарских локалитета коришћене су
до прве четвртине или најкасније средине 11. века.655 Узенгије су
откривене као део већ помињане претпостављене оставе са Аде Циганлије,656 у остави II из Костола,657 као и у Гамзиграду, где је узенгија откривена у насеобинском слоју.658 Узенгије су откривене и у
близини Сврљига као случајни налаз,659 као и у остави из Рујковца
(сл. 48/4–7).660
Са локалитета Градац код Горњих Левића потиче пар мамуза,
које су откривене заједно са помињаним жвалама и једном копчом
(сл. 48/8).661 Истоветне мамузе срећу се на територији Бугарске, где
су опредељене као тип 4B и датоване у 10. и 11. век.662
АЛАТ И ПРИБОР
Археолошка сведочанства о привредној делатности која се одвијала
на простору централног Балкана такође су оскудна. Додатну потешкоћу у њиховом изучавању представља чињеница да се налази ове
врсте не могу прецизно датовати, пошто се одређени типови алата
нису мењали од краја гвозденог доба до данас. Ипак, упркос свим
препрекама, могуће је стећи одређени, премда ограничени увид у
економију и то за период од 9. до 11. века, будући да налази алата готово искључиво потичу из тог раздобља. Када је у питању контекст
у коме су откривени, у највећем броју случајева ради се о оставама.
Пре анализе расположиве грађе морамо истаћи да су се у новијој
653
654
655
656
657
658
659
660
661
662
202
Йотов, 2004, 135, T. LXVII/724–730.
Ivaniševí, Bugarski 2012, 138–140; Бугарски 2013.
Gáll 2015.
Бугарски 2013; Бугарски, Иванишевић 2013, 133–134.
Гарашанин, Васић 1987, 81, сл. 14.
Живић 2003, кат. бр. 309.
Бугарски 2014б, 75–77, сл. 1.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Бугарски 2014б, 77–78, са наведеном литературом, сл. 2.
Йотов, 2004, 164–169, Обр. 102.
Сл. 49 / Рујковац,
алат из оставе:
1. Раоник; 2–3.
Крампови; 4. Коса
(према: Бугарски,
Иванишевић 2013,
сл. 1)
Fig. 49 / Rujkovac,
tools from the hoard:
1. Plow; 2–3. Pickaxes; 4. Scythe (after:
Бугарски, Иванишевић
2013, сл. 1)
0
10 цм
литератури појавила тумачења по којима су неке оставе алата сврстане у хоризонт 10–11. века.663 Чини нам се, ипак, да су приликом
њиховог датовања пренебрегнути одређени налази који их опредељују у касноантичко раздобље,664 тако да неће бити укључене у
ову књигу.
Алат је разврстан према својој намени, при чему су пољопривредне алатке најбројније. За обраду земље коришћени су плугови, чији
су делови откривени у остави са Аде Циганлије,665 у остави I из
Костола (сл. 43/б/4),666 као и у расутој остави из Рујковца (сл. 49/1)667
По свом контексту издваја се налаз раоника, откривен као део гробног инвентара на некрополи Равна код Књажевца.668 Употреба плуга
указује на поновно интензивно обрађивање већих површина, које
је напуштено током 6. века.669 Обрада земље одвијала се и уз помоћ
других алатки, као што су крампови, какви су откривени у Рујковцу
663
664
665
666
667
668
669
Бугарски, Иванишевић 2013.
Шпехар, Јацновић 2014, 298, 301 и нап. 2–3.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Бугарски, Иванишевић 2013, 132–133, сл. 1.
Jovanoví, Vuksan 2005, 198, Pl. XI/G. 120.
Шпехар, Јацановић 2015, 312, са наведеном литературом.
203
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
(сл. 49/2–3),670 и будаци, откривени на локалитетима Велики Градац671 и Костол – остава I (сл. 43/б/2).672 Из исте оставе из Костола
потиче и гвоздени оков за ашов.673 На то да се становништво централног Балкана бавило узгојем житарица упућују налази српова.
Један примерак потиче са Аде Циганлије,674 четири из оставе II из
Костола (сл. 43/Г/5),675 док је чак пет налаза откривено у остави 2 из
Гамзиграда.676 Пронађене косе посредно указују на то да се становништво бавило сточарством, будући да се њима косила трава, која је
после сушења служила као храна за стоку у зимским месецима. Косе
су констатоване на Ади Циганлији, одакле потичу два примерка,677
као и у Гамзиграду678 и Рујковцу (сл. 49/4).679
Судећи према броју налаза, пољопривреда је представљала основну привредну делатност. Ипак, иако у знатно мањој мери, одвијале
су се и одређене занатске активности. На основу броја налаза, можемо рећи да је најзаступљенија је била обрада дрвета, на шта указују
налази секира. Са Аде Циганлије потиче чак 10 примерака,680 док
је велики број њих пронађен и у Великом Градцу.681 Из оставе I из
Костола потичу две секире (сл. 43/б/3),682 у Гамзиграду је откривена једна,683 а једна је откривена и у гробу 46 на локалитету Равна
код Књажевца (сл. 18/а/2).684 О даљим фазама обраде дрвета сведочи
стругач за уклањање коре, откривен на Ади Циганлији,685 тесла, која
потиче из оставе I из Костола,686 као и длето, откривено на Градини
на Врсеницама.687
670
671
672
673
674
675
676
677
678
679
680
681
682
683
684
685
686
687
204
Бугарски, Иванишевић 2013, 132–133, сл. 1.
Јанковић, М. 1981, 60–62, сл. 27–29.
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Гарашанин, Васић 1987, 81, сл. 14.
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 298–302.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 303.
Бугарски, Иванишевић 2013, 132–133, сл. 1.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Јанковић, М. 1981, 60–62, сл. 27–29.
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 318–319.
Jovanoví, Vuksan 2005, 199, Pl. IV/G. 46.
Бугарски, Иванишевић 2013, 141–143, сл. 8.
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Popoví, Bikí 2009, 119, kat. br. 195, sl. 102/4.
0
5 цм
Обрада камена за сада је потврђена само једним длетом са Врсеница,688 док су археолошки докази о обради метала знатно бројнији.
Тако је, на пример, кућа 9 на локалитету Велики Градац служила као
радионица за обраду метала,689 на шта упућују и калупи намењени
за израду накита, који су у њој откривени.690 Топљење руде, иако
мањег обима, потврђено је на локалитету Врсенице,691 где су пронађени трагови згуре. На постојање ковачког заната указује остава 1 из Гамзиграда, у којој су откривена деветора клешта и четири
чекића за обраду метала (сл. 50). Осим тога, са истог локалитета
688
689
690
691
Сл. 50 / Гамзиград,
остава ковачког алата
(према: Јанковић, Ђ.
1983, сл. 125)
Fig. 50 / Gamzigrad,
hoard of the blacksmith
tools (after: Јанковић, Ђ.
1983, сл. 125)
Popoví, Bikí 2009, 119, kat. br. 181, sl. 102/5.
Упоредити поглавље Насеља и утврђења у овој књизи.
Јанковић, М. 1981, 62.
Popoví, Bikí 2009, 121–122.
205
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
покреТНи На лази
Сл. 51 / Алат:
А – Градина на
Врсеницама:
1–3. Пршљенци;
4–6. Брусеви;
7. Тоцило; 8. Кресиво
(према: Popović, Bikić
2009, sl. 100–103);
Б - Рас–Пазариште,
жрвањ (према:
Popović 1999, sl. 100)
Fig. 51 / Tool:
А – Gradina on
Vrsenice: 1–3. Spindle
whorls; 4–6. Hones;
7. Wheatstone; 8. Flint
(after: Popović, Bikić
2009, sl. 100–103);
Б - Ras–Pazarište,
millstone (after:
Popović 1999, sl. 100)
Становници централног Балкана бавили су се и риболовом, првенствено на Дунаву, о чему сведоче удице са локалитета Костол –
остава I698 и Велики Градац.699 О начину на који се вршило млевење
житарица сведоче жрвњеви, који потичу са Градине у Врсеницама700
и са локалитета Рас–Пазариште (сл. 51/б).701
Међу налазима ове врсте издваја се и прибор коришћен за
оштрење алата. Реч је о брусевима са локалитета Градина на Врсеницама (сл. 51/а/4–6)702 и Равна код Књажевца, где је брус положен поред покојника.703 У опрему којом се оштрио алат спада и
кружно тоцило са квадратним отвором, откривено на Врсеницама
(сл. 51/а/7).704 Као део прибора јављају се и кресива у облику лире,
каква су констатована на локалитетима Велики Градац,705 Врсенице
(сл. 51/а/8)706 и Равна код Књажевца, где је кресиво заједно са кременом било положено у гроб.707
0
3 цм
НОВАЦ
0
15 цм
0
15 цм
потичу још једна клешта и један чекић.692 Овој врсти алата припада и мали чекић за фину обраду метала, откривен на Градини на
Врсеницама.693
О обради вуне сведоче налази керамичких пршљенака биконичног, ваљкастог или плочастог облика, који су констатовани на локалитетима Велики Градац,694 Градина на Врсеницама (сл. 51/а/1–3)695
и Рас–Пазариште,696 као и део разбоја са Врсеница.697 Поменути налази индиректно указују и на сточарство, прецизније на овчарство.
692
693
694
695
696
697
206
Јанковић, Ђ. 1983, 155, кат. бр. 284, 268–297.
Popoví, Bikí 2009, 119, kat. br. 179, sl. 102/17.
Јанковић, М. 1981, 57, сл. 27–29.
Popoví, Bikí 2009, 119–120, kat. br. 290–297, sl. 103.
Popoví, M. 1999, 119.
Popoví, Bikí 2009, 119.
Налази новца на централном Балкану који су опредељени у раздобље од 7. до 11. века, уз ретке изузетке, представљају византијска
ковања. Повећано присуство византијских монета указује на јачање
утицаја Царства или на поновно успостављање неког облика државне организације. Насупрот томе, смањена циркулација или пак одсуство новца, сведоче о периодима када је утицај Константинопоља
на дешавања на том простору био веома слаб. Како би се лакше презентовала расположива нумизматичка грађа, морамо се накратко
осврнути на општепознате податке о византијским ковањима.
Током 6. века углавном је кован златни новац, чији се највећи
номинал називао солид или номизма, и бронзани/бакарни новац,
чије је највредније ковање био фолис. Криза, у коју је Царство запало почетком 7. века, доводи до затварања појединих ковница,
698
699
700
701
702
703
704
705
706
707
Марјановић-Вујовић 1987б, 135–136.
Јанковић, М. 1981, 62, сл. 27–29.
Popoví, Bikí 2009, 121.
Popoví, M. 1999, 159, kat. br. 247–248, sl. 94/2.
Popoví, Bikí 2009, 118–119.
Jovanoví, Vuksan 2005, 199, Pl. XII/G. 122.
Popoví, Bikí 2009, 119, kat. br. 170, sl. 101/1
Јанковић, М. 1981, 61–62.
Popoví, Bikí 2009, 119, kat. br. 202.
Jovanoví, Vuksan 2005, 199, Pl. XII/G. 122.
207
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
као и до одређених промена у номиналима који су ковани. Тако
се 615. године уводи сребрно ковање или хексаграм, које је током
владавине Лава III (717–741) замењено милиаресионом. Златна ковања су задржала свој назив и облик све до последње четвртине 10.
века, када солид замењује хистаменон који се јавља и у конкавном
облику. Што се тиче представа на новцу, неопходно је напоменути
да се током 7. века осим владара јављају и представе његових легитимних наследника. Као новина током 8. и 9. века јавља се представа Христа на аверсу, док се представе владара у то време налазе
на реверсу.708
Престанак постојања византијске управе над централним Балканом почетком 7. века оставио је траг и у нумизматичком материјалу. Наиме, сматра се да циркулација новца престаје негде око
615. године, о чему сведоче налази солида (сл. 52/1), хексаграма
(сл. 52/2) и фолиса кованих на почетку владавине Ираклија I, између 610. и 616. године. Поменути примерци потичу из околине Пожаревца,709 са територије града Ниша и из његове околине,710 те из
Царичиног града.711 Иако располажемо различитим ковањима из
времена владавине Ираклија I и Констанса II (641–688), сматра се да
онa представљају имитације, док ковања Константина IV (668–685),
по свему судећи, потичу из области источног Јадрана.712 Изузетак
представљају солиди Констанса II, при чему је примерак откривен
недалеко од Мерошине код Ниша713 кован између 661. и 663. године
(сл. 52/3), док за налаз који потиче са територије Косова и Метохије
немамо прецизније податке.714 Могуће је да представљају сведочанство појачаног присуства Византије на Балкану, која је 658. године
подузела успешан поход против Словена, који су потом били делимично расељени у Малу Азију.715 Наредна ковања различитих номинала везују се за Јустинијана II (685–695, 705–711), Лава III (717–741),
Константина V (741–755), Лава IV (780–797), Константина VI (780–797)
и Ирину (797–802).716 Ипак, поменути примерци се јављају у малом
708
709
710
711
712
713
714
715
716
208
Hahn 1981, 14–15, 17; Grierson 1999, 8–10, 20, 36; Morrison 2002, 922–923, Table 4–5.
Иванишевић 1988, 94, бр. 59.
Црноглавац 2005, 109–110, бр. 161–166.
Bavant 2007, 337, n. 1.
Радић, Иванишевић 2006, 26–27, са наведеном литературом, 144–151.
Црноглавац 2005, 111, бр. 167.
Пеја 1998, Кат. 352, сл. 2/2.
Острогорски 1996, 131–132.
Радић, Иванишевић 2006, 152–153.
покреТНи На лази
броју, те је тешко говорити о обнови циркулације византијског новца
пре времена владавине Михаила II (820–829) и Теофила (829–842),717
при чему из Мачванске Митровице потиче фолис који су ова два владара издали заједно.718 Примерци златног новца које је ковао Теофил
(сл. 52/4) констатовани су у Богатићу, Гроцкој и Браничеву.719 Појава
знатно веће количине византијског новца повезана је са српско-бугарским борбама, до којих је дошло између 836. и 852. године. Тада
је Теофил, у склопу својих дипломатских акција, покренуо српског
кнеза Властимира против бугарског кнеза Пресијама.720
Од владавине Василија I (867–886) јавља се све више примерака
новца начињеног од злата (сл. 52/5), сребра и бронзе (сл. 52/6).721
За свега неколико примерака познато нам је место наласка, попут
солида откривених у Маргуму,722 Браничеву и Неготину.723 Новац
који је ковао његов наследник, Лав VI (886–912), среће се на бројним локалитетима, при чему је углавном реч о фолисима, који
су у већем броју откривени у Мачванској Митровици,724 на простору између Неготина, Прахова и Зајечара,725 у Нишу,726 Великој Дренови,727 Рујковцу,728 као и на Косову.729 Владавина Константина VII Порфирогенита (913–959) обележена је даљим повећањем циркулације новца, који је неретко кован у име царева
и њихових савладара. Осим тога, јавља се и већа разноврсност
номинала, будући да је новац кован од свих материјала.730 Познати су нам солиди откривени у Мачви,731 Мачванској Митровици,732 на локалитету Веље брдо код Уба,733 у Великом Градишту,734
717
718
719
720
721
722
723
724
725
726
727
728
729
730
731
732
733
734
Радић, Иванишевић 2006, 154–155.
Popoví, V. 1978б, 185, br. 50.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
DAI: 32; Komatina 2010.
Радић, Иванишевић 2006, 154–155.
Црнобрња 2007, 205.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
Popoví, V. 1978б, 185, br. 51.
Jankoví, M. 1983, 55, Pl. II/4–5; Радић, Иванишевић 2006, 31; Petkoví 2011, 276;
Црноглавац 2005, 111, бр. 168–169.
Рашковић 1998, 89–90.
Иванишевић, Стаменковић 2010, 60.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
Радић, Иванишевић 2006, 31; Radí 2010, 201–203.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
Радић, Иванишевић 2006, 158, кат. бр. 609.
Радић, Иванишевић 2006, 158, кат. бр. 623.
209
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
0
Сл. 52 / Новац од 7.
до 11. века (према:
Радић, Иванишевић
2006, кат. бр. 513,
521, 568, 578, 585,
630, 676, 856;
Bugarski 2012, ig. 2)
Fig. 52 / Coins from
the 7th to the 11th
century (after: Радић,
Иванишевић 2006,
кат. бр. 513, 521, 568,
578, 585, 630, 676, 856;
Bugarski 2012, ig. 2)
210
3 цм
Браничеву,735 Гамзиграду,736 као и у Деспотовцу.737 Миларесион Константина VII откривен је у Призрену,738 док знатна количина фолиса
потиче са неколико налазишта (сл. 52/7). Тако је, на пример, бронзани новац поменутог владара констатован у Београду,739 Маргуму,740
Браничеву741 и Зајечару.742 Истовремено са ковањима Константина
Порфирогенита, јављају се и примерци које кује Роман I Лакапин
735
736
737
738
739
740
741
742
Иванишевић 1988, 95, бр. 60.
Јанковић, Ђ. 1983, 142; Радић, Иванишевић 2006, 31; Petkoví 2011, 276.
Радић, Иванишевић 2006, 158, кат. бр. 611.
Радић, Иванишевић 2006, 158, кат. бр. 625.
Иванишевић 1987, 101, бр. 40.
Иванишевић 1991, 59, бр. 59.
Иванишевић 1988, 95, бр. 61.
Радић, Иванишевић 2006, 31.
покреТНи На лази
(914–944), попут солида из Уба и Деспотовца,743 као и из Сталаћа,744
или пак миларесиона из Призрена.745 У време владавине Нићифора
II Фоке (963–969) полако опада циркулација новца, премда се он и
даље кује од сва три коришћена материјала.746 Један од ретких примерака, за који знамо место открића, јесте номизма хистаменон
из Браничева.747 Слична ситуација прати и доба владавине Јована
Цимискија (969–976),748 чији је новац откривен у Маргуму.749
Дуготрајна владавина Василија II (976–1025) обележена је ковањима свих врста, при чему су златни примерци ковани у његово име
констатовани искључиво у области Подунавља (сл. 52/8).750 Ипак,
најбројнији су тзв. анонимни фолиси који су првенствено уочени
у бившим античким центрима, као што су Мачванска Митровица,
Сингидунум, Маргум, Виминацијум, Акве и Наисус.751 Бронзани
новац Василија II дели се у три емисије, при чему је прва кована
између 976. и 1001. године. Друга, малобројна, везује се за период
1001–1010/1015. године, док је трећа емисија настала током прве две
деценије 11. века, и она је најприсутнија на Балкану. Ковања групе
А2 анонимних фолиса представљају доказ обнове власти и поновног
присуства византијске војске.752 Бронзани фолиси срећу се углавном
на налазиштима уз Дунав, као и у источној Србији,753 о чему сведоче
налази из Мачванске Митровице,754 Београда,755 Браничева,756 али
и они откривени на територији између Ниша и Прахова,757 док се
спорадично јављају и у унутрашњости централног Балкана, о чему
сведочи, између осталог, налаз из области Раса.758
После смрти Василија II Византија поново запада у кризу, што
се огледа и у интензитету протока новца. Број расположивих
743
744
745
746
747
748
749
750
751
752
753
754
755
756
757
758
Радић, Иванишевић 2006, 158–159, бр. 609.
Радић, Иванишевић 2006, 158–159, бр. 611.
Станић 1980, 70.
Радић, Иванишевић 2006, 162–163.
Иванишевић 1988, 95, бр. 62–63.
Радић, Иванишевић 2006, 164–165.
Мано-Зиси, Марић, Гарашанин 1950, 143–160.
Ivaniševí 1993, 79–80.
Иванишевић 1988, 80.
Ivaniševí 1988, 87; Иванишевић 1989, 19–42; Ivaniševí 1993, 82–83.
Иванишевић 1993, 79–80.
Popoví, V. 1978б, 186, br. 52.
Радић, Иванишевић 2006, 32.
Иванишевић 1988, 95, бр. 64.
Јанковић, Ђ. 1983, 142; Иванишевић 1989, 19–42; Petkoví 2011, 276.
Иванишевић 1988, 95, бр. 64.
211
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
примерака се смањује. Тако сe бронзани новац Романa III Аргирa
(1028–1034) среће у Мачванској Митровици,759 Београду760 и у области Браничева.761 Хистаменон Константина IX (1042–1055) откривен
је у Нишу,762 а хистаменон Исака I Комнина (1057–1059) у Брусу.763 Из
времена владавине Константина Х Дуке (1059–1067) потичу златна
ковања откривена у Браничеву,764 Неготину765 и Ужицу,766 док један
фолис потиче из Мачванске Митровице.767 За Романa IV Диогенa
(1068–1071) везују се хистаменони из Неготина и Зајечара,768 као и
фолис из Мачванске Митровице.769 Из година које претходе владавини Алексија I Kомнина потиче свега неколико налаза. У питању
је златни новац Михаила VII (1067–1078) из Ниша и околине,770 као
и из Зајечара и Ариља,771 те два хистаменона (сл. 52/9) Нићифора III
Вотанијатa (1078–1081) из околине Крушевца.772
Осим византијског новца, од средине 11. века местимично се
јављају и мађарска ковања. Реч је о сребрним примерцима из времена Андрије I (1046–1061), откривеним у Београду773 и Маргуму,774 као
и о једном налазу из времена Ладислава I (1077–1095), откривеном у
Великом Градцу.775
На простору централног Балкана откривени су и скупни налази
новца – оставе, које сведоче о немирним догађајима који су потресали овај део полуострва. У Раму је откривена остава златног новца
са ковањима различитих владара, Василија I, Романа I, Константина VII и Јована I Цимискија. Похрањена је у време похода последњег поменутог владара на Бугарску.776 На локалитету Пиривој
759
760
761
762
763
764
765
766
767
768
769
770
771
772
773
774
775
776
212
Popoví, V. 1978б, 186–188, br. 53–78; Ercegoví-Pavloví 1980, str. 53.
Иванишевић 1987, 89–90, 93–94, 101–103, бр. 41–53.
Иванишевић 1989.
Црноглавац 2005, 118, бр. 190.
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Иванишевић 1989.
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Popoví, V. 1978б, 1978, 187, br. 79.
Jankoví, M. 1983a, 55, Pl. II/4–5; Радић, Иванишевић 2006, 33.
Popoví 1978, 188, br. 80.
Црноглавац 2005, 119, бр. 191–192.
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Рашковић 1998, 82, 90.
Иванишевић 1987, 93–94, са наведеном литературом.
Црнобрња 2007, 205.
Минић 1969, 247.
Иванишевић, Радић 1997, 123–125.
покреТНи На лази
код Старог Костолца откривена је остава која се везује за Михаила VI
(1056–1057).777 Нешто каснија је остава од осам златника откривена у
Великом Градишту, којој се нажалост у међувремену губи траг, тако
да немамо ближих података.778 У време владавине Константина Х
(1059–1067) похрањене су две оставе, једна у Малој Црнући, која је откривена растурена,779 а друга у Нишавцу, која је изгубљена.780 Осим
остава златног новца, располажемо и оставама фолиса, од којих су
две откривене у Мачванској Митровици,781 једна на локалитету Морава,782 а једна у Браничеву.783
ПЕЧАТИ
Повратак Византије на Балкан и поновно успостављање организоване администрације може се пратити и преко налаза оловних печата. Сакупљени примерци су констатовани у насељима на важним
стратешким положајима дуж десне обале Саве и Дунава, као што су
Мачванска Митровица, Београд, Маргум, Браничево, Велико Градиште. Судећи према распореду налазишта са којих печати потичу,
јасно се уочава да је потез од Мачванске Митровице до Браничева
био боље насељен.784 Из писаних извора знамо да се на територији
централног Балкана, у време Јована Цимискија, помињу управне области Рас и Морава, а у време Василија II Србија и Сирмијум. У Сирмијуму се налазио и центар из кога су византијски заповеднинци
руководили акцијама против Угара. За њих је, у периоду од 1057. до
1059. године, био одговоран будући цар Роман Диоген. Недуго затим,
од 70-их година 11. века, седиште византијске управе на овом делу
постаје Ниш.785
Налазе којима располажемо није могуће увек прецизно датовати.
Ипак, покушали смо да их презентујемо по хронолошким целинама,
колико код је то било могуће. Печати су у оквиру поменутих целина
наведени су географским редоследом, од севера ка југу и од запада
777
778
779
780
781
782
783
784
785
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Минић, Томић 1974, 15, Т.I/1–3.
Радић, Иванишевић 2006, str. 182, кат. бр. 801, 808, 810.
Радић, Иванишевић 2006, 33.
Popoví, V. 1978б, 194–195.
Иванишевић, Радић 1997, 133–134.
Иванишевић 1988, 88, 96, бр. 68–71, 73–74.
Иванишевић 1988, 81; Иванишевић 1993, 81.
Упоредити поглавље Историјски оквир у овој књизи.
213
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ка истоку. Међу примерцима датованим у 9. и 10. век издвајају се
они који потичу са локалитета Рас–Пазариште. Један од њих који је
припадао непознатом власнику имао је на аверсу представу Богородице (сл. 53/1). На аверсу другог примерка среће се иста представа, а на реверсу паун (сл. 53/2). Последњи примерак има попрсје св.
Николе на аверсу, а на реверсу је натпис на грчком, којим се Господ
позива да пружи заштиту (сл. 53/3).786
Налази опредељени у 10. и/или прву половину 11. века репрезентовани су са неколико примерака. Један од њих је печат протоспатора Лава, судије Анатолика, откривен на непознатом налазишту у
Срему, који на аверсу има допојасну представу Богородице са дететом (сл. 53/4).787 Из исте области потиче и печат царског протоспатора и стратега Хеладе, на чијем се аверсу налази патријаршијски
крст на огољеном тростепеном постаменту.788 У исти период датован
је и печат Христофора Мангана (сл. 53/5).789 Јужно од Саве и Дунава,
печати из поменутог раздобља потичу из средњовековних градова
Браничева и Мораве. У Браничеву је откривен печат Христофора,
царског протоспатара те области, на чијем се аверсу налази попрсје
св. Николе.790 Из Мораве, с краја 10. века, потиче печат Адралеста
Диогена, протоспатора и стратега Мораве.791 а за прву половину 11.
века везују се два примерка из Браничева, који су прецизније датовани у другу четвртину 11. века. Један од њих је печат са аверсном представом Богородице која држи дете, а припадао је власнику
непознатог имена са титулом спатарокандидата (сл. 53/6).792 Други
примерак припада Леону Апокафке, и на његовом аверсу се налази допојасна фигура арханђела Михаила.793 Првој половини 11. века
припада и један налаз из Срема. Реч је о печату Стефана оријарија,
управника складишта жита, на чијем се аверсу налази допојасна
представа св. Николе. На основу епиграфских и иконографских одлика, може се уочити јасна сличност са печатом оријарија Константина из Киоса.794 Истовремен је и оловни печат из Београда, датован
786
787
788
789
790
791
792
793
794
214
Maksimoví 1999, 437–438.
Максимовић, Поповић 2008б, 478–479, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 480–481, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 484–485, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 496, са наведеном литературом.
Nesbitt, Oikonomides 1991, 103, 195–196; Пириватрић 1997, 173.
Максимовић, Поповић 2008а, 467–468, са наведеном литературом.
Иванишевић 1992, 49, 51, бр. 33.
Максимовић, Поповић 2008а, 475–476, са наведеном литературом.
покреТНи На лази
0
5 цм
Сл. 53 / Печати од 9. до 11. века (према: Maksimović 1999, kat. br. 803–805; Максимовић, Поповић 2008а, 460, 465,
467, 472; Максимовић, Поповић 2008б, кат. бр. 5, 13–14)
Fig. 53 / Seals from the 9th to the 11th century (after: Maksimović 1999, kat. br. 803–805; Максимовић, Поповић 2008а, 460,
465, 467, 472; Максимовић, Поповић 2008б, кат. бр. 5, 13–14)
215
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
фолисима А2 класе, који се налазио у поседу особе која није имала
административну функцију. На аверсу тог примерка се налази допојасна представа св. Стефана (сл. 53/7).795 Печат Константина Диогена, патрика и стратега Србије, такође се датује у прву половину 11.
века.796 У средину 11. века датује се пак печат протоспатора и стратега
теме Тријадице, који на аверсу има допојасну представу св. Николе
(сл. 53/8).797
О постојању византијске власти на простору централног Балкана током друге половине 11. века сведочи неколико налаза. Из
Срема потиче печат Андроника Филокале, који је имао титулу вестарха и капетана. На његовом аверсу се налази Богородица Епискепсис.798 Слично је датован и налаз из Мачванске Митровице, где
је на локалитету Зидине откривен печат будућег цара Алексија I,
датован у период крај 1078/почетак 1079. године до његовог успона на царски престо у марту 1081. године. На авресу тог примерка
налази се стојећа фигура св. Димитрија.799 У Браничеву је откривен печат са аверсном представом св. Василија, а судећи по титули
вестарха која се среће на ревесу, налаз се датује у другу половину
11. века (сл. 53/9).800 Истоветно је опредељен и печат из Брестовика, који на аверсу има допојасну представу светог ратника, Ђорђа
или Димитрија.801 Истовремен је и печат севаста Евматије Филокала, откривен на Браничеву, са попрсјем Богородице на аверсу.802
У исти хронолошки оквир спада и налаз из Београда, откривен у
гробу детета, што сведочи да је печат био у секундарној употреби.
На аверсу је допојасна представа св. Теодора, па се претпоставља да
је припадао војном функционеру друге половине 11. или почетка
12. века.803
Откривени су и печати који су датовани у 11. век, без ближег хронолошког опредељења. Из Срема потичу четири таква налаза. Први
је печат Михаила Отоса, који на аверсу има представу власниковог
795
796
797
798
799
800
801
802
803
216
Марјановић-Вујовић 1989, 26, 38, сл. 23; Максимовић, Поповић 2008а, 459–460, са наведеном литературом.
Nesbitt, Oikonomides 1991, 102.
Максимовић, Поповић 2008а, 471–472, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 477–478, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008а, 457–458, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008а, 469, са наведеном литературом.
Максимовић, Попoвић 2008а, 461–462, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 499, са наведеном литературом.
Максимовић, Попивић 2008а, 460–461, са наведеном литературом.
покреТНи На лази
имењака, арханђела Михаила.804 Други је царски печат, највероватније Константина IX, код кога се на аверсу налази попрсје Христа.805
Трећи је печат извесног Германа, на чијем је аверсу попрсје св. Николе,806 а четврти печат Јована Илариона са титулом патрикија, на
чијем је аверсу приказан св. Ђорђе.807 Два примерка потичу из Маргума. То су печат Јована Ватаца, проедра и дукса Бугарске, са представом св. Димитрија на аверсу (сл. 53/10),808 као и печат непознатог
власника са титулом капетана Солуна и Бугарске. На аверсу другог
примерка налази се попрсје св. Михаила.809 Неколико примерака
откривено је у Браничеву. Први је печат Козме Сотириота, митрополита Лаодикеја, са аверсном представом Богородице која држи медаљон на коме се налази лик малог Христа.810 Печат царског бележника Јована Симпонопула има представу Богородице Агиосоритисе
на аверсу,811 а на аверсу печата Николе протоспатора представљена
је Богородица на престолу, која држи дете.812 Осим тога, откривени
су и печат непознатог стратега са светим ратником на аверсу,813 као
и један нечитљиви примерак.814
Овим кратким прегледом обухватили смо и неколико примерака
који су датовани у дужи временски распон, тј. у 11. и 12. век. Највећи
број њих потиче са Браничева. Међу пронађеним примерцима је и
печат Николе Петрусиса, који на аверсу има попрсје св. Николе,815
као и о печату Теодора Стипиота са аверсном представом истог светитеља.816 Поменутом раздобљу припада и печат вестарха Георгија
Кедрина,817 као и један примерак који на аверсу има попрсје Христа,
а на реверсу Богородицу Влахернитису.818 Последњи налаз потиче
804
805
806
807
808
809
810
811
812
813
814
815
816
817
818
Максимовић, Поповић 2008б, 480, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 482, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 483, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 483–484, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008a, 486–487, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 487–488, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 490, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 492, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 495, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 496, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008a, 497–498, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 491–492, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 494, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 497, са наведеном литературом.
Максимовић, Поповић 2008б, 498–499, са наведеном литературом.
217
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
са локалитета Рас–Пазариште, на чијем се аверсу налази фигура св.
Ђорђа, а на реверсу фигура св. Николе.819
******
Покретни налази откривени на простору централног Балкана, опредељени у период од 7. до 11. века, могу се разврстати у два главна
хоризонта. Први припада периоду од почетка 7. до средине 9. века,
односно до периода када су свештеници из Константинопоља покрстили Бугаре и Србе. Други хоризонт пак обухвата раздобље од
средине 9. до 11. века, при чему се као горња граница узима или
успостављање Охридске архиепископије или долазак Алексија I
Комнина на престо. Сматрамо да се овај други датум може узети као
вероватнији, будући да је убрзо после смрти Василија II дошло до
бројних побуна на простору централног Балкана,820 те је тек у време
династије Комнина на поменутом простору поново успостављена
византијска управа, која ће опстати читав век.
Налази из првог хоризонта констатовани су првенствено у области Подунавља, док се у унутрашњости централног Балкана јављају
спорадично, као што је случај са локалитетима Прилипац или Пањевачки рт. Од керамичког материјала током 7. века јављају се посуде
израђене у складу са рановизантијском традицијом производње,
али и нови облици посуда, рађени углавном без употребе витла, док
је изузетно коришћено споро витло. Као специфичан облик посуда
јављају се вршници и црепуље, који сведоче и о новом начину спремања хране, карактеристичном за Словене. Осим керамике, која
није констатована у великом броју, сакупљена је и мања количина
металних предмета, пре свега функционалних делова одеће, накита
и новца. Као и код керамичког материјала, и код функционалних делова одеће током прве половине 7. века јављају се налази византијске
провенијенције. Тако су откривени налази копчи типа Јаси Ада, Салона Хистрија, Печуј и Папа. Истовремено са њима јавља се и посебан
тип бронзаних фибула, које се углавном везују за Словене. Њихово
присуство у овом случају представља уједно и сведочанство етничке
припадности дела популације која је живела на простору централног Балкана. Осим делова одеће, познати су нам и примерци накита
опредељени у 7. век. Реч је о наушницама израђеним од злата, које се
819
820
218
Maksimoví 1999, 438.
Упоредити поглавље Историјски оквир у овој књизи.
покреТНи На лази
могу разврстати у тип Јаношида из прве половине овог века, и тип
Сентеш с краја 7. века. Оба типа представљају производ византијских
радионица, премда се та врста налаза најчешће среће на аварским
некрополама. Као драгоцен налаз овог раздобља издваја се и бронзана кадионица из Пепељевца, за коју се ипак може помишљати да
представља део плена из неког пљачкашког похода, а не непосредно
сведочанство претрајавања црквене организације на Балкану током
7. века. На присуство Авара указују бронзани делови аварског појаса с
краја 8. и почетка 9. века када, по свему судећи услед надирања Франака са запада, један део аварске популације прелази Саву и Дунав у
потрази за сигурношћу. Треба ипак напоменути да постоје и тумачења да аварски налази представљају сведочанство могућег модног
утицаја Авара на друге популације.821 Малобројни комади накита
који се датују у тај период начињени су од бронзе. Реч је пре свега о
примерцима лунуластих наушница са звездоликим привеском или
о веома поједностављеним облицима помињаног Сентеш типа. На
основу откривених примерака новца, уочава се да долази до прекида
у његовој циркулацији у време владавине Ираклија I, око 615. године.
Иако постоје налази монета из 7. и 8. века, они се сматрају само спорадичним појавама, које не указују на обнову протока новца.822 Ипак,
треба поменути ковања Констанса II, откривена на Косову и у Нишу,
која би могла представљати сведочанство јачања византијске власти
на Балкану у време тог владара који је 658. године поразио Словене и
део њих преселио у Малу Азију.823
Од средине 9. века долази до увећања броја насељених зона, на
шта указују налазишта из тог периода која се, осим у Подунављу и
у долинама великих река, јављају и у вишим зонама, на местима
некадашњих рановизантијских утврда. Самим тим, и број налаза
се знатно увећава, као и њихова разноврсност. Међу керамичким
материјалом доминирају локални производи, израђени махом на
спором витлу, док се од облика најчешће јављају лонци и зделе,
као и помињани вршници и црепуље, који су могли бити рађени
и руком. Упоредо се јавља и импортовани материјал, међу којим се
издвајају амфороидни крчази карактеристични за Бугаре. Осим керамике, као кућни инвентар јавља се и алат. Он је пре свега намењен
821
822
823
Bugarski 2008, 88.
Радић, Иванишевић 2006, 26–27, са наведеном литературом.
Острогорски 1996, 131–132.
219
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
пољопривреди, тачније обради земље. Занимљива је поновна појава плуга, који је током рановизантијског периода готово у потпуности нестао из употребе.824 Поред пољопривредног, откривен је и
алат намењен обради вуне, који индиректно сведочи о постојању
сточарства, али и онај намењен обради дрвета, метала и камена. О
привредним активностима, поред наведеног алата, сведочи и откриће радионице за обраду метала на Великом Градцу, из које потичу три калупа.
Када говоримо о изгледу одеће, поред једноставних гвоздених
копчи које се не могу прецизније датовати, јављају се и бронзане срцолике појасне апликације, које би на простору централног Балкана
првенствено требало везати за Бугаре, мада се истоветни и слични
примерци јављају и на територији коју контролишу Мађари. Примерци накита су знатно бројнији него у претходној фази и одликују се разноврсним предметима квалитетне израде. Неопходно је
скренути пажњу на чињеницу да је реч о примерцима израђеним
најчешће од сребра или посребрене бронзе. Као најзаступљенији типови јављају се гроздолике наушнице, наушнице са четири јагоде,
те лунуласте наушнице са вертикалним привеском. Као новитет у
односу на претходну фазу јављају се и огрлице начињене од стаклених перли или каури пужева. У накит спадају и металне наруквице и прстења различитог облика, који ће се знатно чешће јављати
током наредног, 12. века. И док накит сведочи о начину украшавања
женског дела популације, упркос томе што нису бројни, откривени
налази наоружања пружају информације о изгледу опреме ратника, што се пре свега односи на врхове копаља и стрелица. Нешто су
бројнији делови коњске опреме, коју чине жвале, узенгије и редак
налаз мамуза из Горњих Левића.
Од средине 9. века повећава се и број предмета религијског карактера, што је у директној вези са покрштавањем Бугара и Срба, те
са појачаним интензитетом евангелизације. Најстарији примерци,
опредељени у другу половину 10. века, јесу налази из три оставе из
Костола. Откриће две кадионице, бокала са натписом хришћанске
садржине, за који постоји и мишљење да потиче из рановизантијског периода,825 као и окова књиге, највероватније Светог писма,
указују на постојање веће хришћанске заједнице на овом простору.
824
825
220
Шпехар, Јацановић 2015, 312, са наведеном литературом.
Popoví, I. 2015, 122, са наведеном литературом, 127.
покреТНи На лази
Стога је разумно претпоставити да се у Костолу налазио и црквени
центар, највероватније као део бугарске црквене организације. Од
краја 10. и пре свега током прве половине 11. века број налаза религијског карактера се увећава, о чему сведоче свештеничка инсигнија
из Мачванске Митровице, златни оков за књигу из Варне код Шапца,
те процесијски крст из Богдановца недалеко од Сврљига. Осим тога,
јављају се и предмети личне побожности, пре свега енколпиони, крстолики привесци и прстење.
Нумизматичка грађа овог периода такође је знатно бројнија од
налаза ове врсте из претходног периода. Сматра се да је поновна
циркулација византијског новца на Балкану успостављена од времена владавине Михаила II и Теофила, када Византија почиње да посвећује знатно више пажње дешавањима на том простору. Оптицај
новца наставља да се повећава, те за време владавине Константина
VII и Василија II он доживљава свој максимум, након чега долази
до смањења његове количине. У другој половини 11. века се, осим
византијских, јављају и мађарска ковања. Упоредо са појединачним
примерцима новца, констатовани су и скупни налази – оставе златног и бронзаног новца кованог у Византији, као и једна необична
остава француског новца из Ниша.826 О поновном успостављању
византијске власти сведоче и оловни печати. Највећи део налаза је
званичног карактера и сведочи о структури управе. Најстарији примерци констатовани су на локалитету Рас–Пазариште, датовани у
9. и 10. век, док највећи број констатованих примерака потиче из
10. и 11. века и првенствено се среће у некадашњим касноантичким
центрима, попут Сирмијума, Сингидунума, Маргума итд.
Откриће новца и печата указује на начин на који је дошло до
обнове византијске власти, усмерене пре свега на контролу Саве и
Дунава, јер највећи део нумизматичке и сигилографске грађе потиче управо са простора између Мачванске Митровице и Великог
Градишта. Занимљиво је напоменути да, за сада, на подручју Ниша
нема налаза византијских печата, мада откривени новац сведочи
о присуству Царства на том простору. Насупрот бројним сведочанствима о успостављању византијске власти, не располажемо налазима материјалне културе који би говорили о формирању и устројству
српске и бугарске власти на централном Балкану. Изузетак представља случајни налаз златног печата, на коме се налази натпис на
826
Радић, Иванишевић 2006, 33.
221
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
грчком језику, који се преводи као Боже помози Стројимиру. На основу епиграфске анализе, као и на основу изгледа патријаршијског
крста који се такође налази на печату, изнета је претпоставка да је
припадао Стројимиру, брату српског архонта Мутимира.827 Ипак, будући да је контекст налаза непознат, те да се ради о откупу од аукцијске куће, та тврдња за сада мора бити прихваћена са резервом,
иако нема никакве сумње да је реч о словенском имену.
827
222
Živkoví 2007.
Закључна
разматрања
слом дунавског лимеса почетком 7. века убрзао је процес словенске колонизације Балкана, започет још средином претходног столећа.828 Стратегија насељавања територија некадашњег Царства, коју
су примењивали Словени, показала се коначно много ефикаснијом
од пљачкашких похода, којима су тежили Авари. У научним круговима углавном је прихваћено мишљење да је до слома дунавског
лимеса дошло 602. године, те да је тада престала да постоји административна и војна организација, што је довело до преласка бројних
словенских група на Балкан. Супротно мишљење изнео је Ф. Баришић, који је тврдио да до престанка функционисања византијске
државе долази тек по окончању владавине Фоке.829 Његово становиште је у последње време поново добило на актуелности, будући да
се повећао број откривених покретних налаза који би указивали на
присуство Византије на простору централног Балкана и током прве
половине 7. века.830 Реч је пре свега о копчама типа Јаси Ада, Салона-Хистрија или Папа, које су констатоване у области Подунавља,
али и на локалитетима у унутрашњости централног Балкана, као
што су Царичин град или Градина на Јелици. Ваља истаћи и луксузне примерке накита, попут наушнице типа Јаношида из Ниша,
који би могли указивати и на присуство припадника богатих слојева
828
829
830
Bellum Gothicum III 40, 475–477,10; Bariší 1969, 12–23.
Баришић 1956.
Špehar, P. 2010, 154; Bugarski 2008, 246; Bugarski 2012, 236–244. Упоредити поглавље По­
кретни налази у овој књизи.
225
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
ромејског становништва на овим просторима. Појава поменутих налаза не противуречи историјским изворима, према којима се Срби и
Хрвати насељавају на Балкан у време владавине Ираклија I.831 Помен
стратега Сингидунума у изворима сведочи да на лимесу још увек
функционише византијска војна управа, макар у извесној мери. У
прилог опстанка неке врсте ромејске власти сведочи и нумизматички материјал, који указује да до прекида циркулације византијског
новца долази тек током друге деценије 7. века,832 вероватно око
615. године.
Подаци које нам пружају историјски извори сведоче о великом
броју Словена који су се населили на територији Царства. О томе
можда најбоље говоре подаци о походима које су против њих предузимали византијски цареви и о мерама које су том приликом спроведене. Тако је Констанс II, после војне кампање која се највероватније одиграла на простору данашње БЈР Македоније, део Словена
658. године преселио у Малу Азију. Очигледно је реч о већој групи,
будући да је 665. године у склопу византијске војске дејствовао словенски одред од 5.000 ратника.833 Успех Констанса II био је, како се
чини, ипак кратког даха. Већ је Јустинијан II 687/688. године кренуо у нови поход на Бугаре и Словене. Након борби у Тракији, уследио је царев продор до Солуна, током кога је покорен велики број
Словена. Како би се пробио из Константинопоља у Солун, цару је
била неопходна велика и за ту прилику посебно оформљена војска.
Његов успех окарактерисан је као херојски подвиг, па је уприличен и тријумфални улазак у град. Попут његовог претходника, и Јустинијан II је преселио део поражених словенских племена у Малу
Азију, из чијих је редова наводно могао да регрутује 30.000 војника.834 Поменути византијски походи су, чини се, оставили трага у
нумизматичком материјалу на простору централног Балкана. О
томе сведочи мања количина новца из 7. века, за који само у појединачним случајевима располажемо подацима о месту проналаска.835
Налазишта на централном Балкану, на којима су археолошки
потврђени остаци словенске материјалне културе, пружају податке
831
832
833
834
835
226
DAI: 31–32.
Радић, Иванишевић 2006, 26–27.
Острогорски 1996, 131–132.
Острогорски 1996, 143–145; Komatina 2014.
Пеја 1998, кат. 352, сл. 2.2; Црноглавац 2005, 111, бр. 167; Радић, Иванишевић 2006, 26–27,
са наведеном литературом, 144–153.
з а к Љу ч Н а ра з м аТ ра Њ а
С
0
150 км
Сл. 54 / Локалитети са територије централног Балкана, поменути у тексту:
Fig. 54 / Sites on the central Balkans mentioned in the text:
1. Ада Циганлија; 2. Акве; 3. Ариље; 4. Бела Црква; 5. Београд; 6. Богатић; 7. Богданци; 8. Бољетин; 9. Браничево;
10. Брестовик; 11. Брус; 12. Вајуга–Песак; 13. Варна; 14. Велбужд; 15. Велекинце; 16. Велесница; 17. Велика
Дренова; 18. Велики Градац; 19. Велико Градиште; 20. Веље брдо; 21. Винча; 22. Гамзиград; 23. Горњи Матејевац;
24. Грабовица; 25. Градац; 26. Градина на Врсеницама; 27. Градина на Јелици; 28. Градиште у Гобељи; 29. Гроцка;
30. Давидовац–Градиште; 31. Деспотовац; 32. Дијана; 33. Доње Буторке; 34. Зајечар; 35. Звечка; 36. Карабурма;
37. Кладово; 38. Кобиљка; 39. Корбово; 40. Костол; 41. Крушевац; 42. Љубичевац-Обала; 43. Мало Црниће;
44. Матичане; 45. Мачванска Митровица; 46. Мерошина; 47. Миријево; 48. Михајловац-Блато; 49. Михајловац–Kула;
50. Морава; 51. Неготин; 52. Ниш; 53. Ниш–Гласија; 54. Нишавац; 55. Нови Пазар; 56. Пањевачки Рит; 57. Песача;
58. Поповац; 59. Почековина; 60. Преваље; 61. Президијум Помпеји; 62. Призрен; 63. Прилипац; 64. Прокупље;
65. Равна на Дунаву; 66. Равна Слог; 67. Рам; 68. Рас–Пазариште; 69. Рас–Постење; 70. Ритопек; 71. Рујковац;
72. Сврљиг; 73. Сталаћ; 74. Стари Костолац; 75. Стублине; 76. Сугубине; 77. Трњане; 78. Уб; 79. Ужице; 80. Ушће
Слатинске реке; 81. Хајдучка воденица; 82. Царичин град; 83. Чезава; 84. Чечане; 85. Читлук
227
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
који у знатној мери одударају од онога што нам преносе писани
историјски извори (сл. 54). Наиме, за сада је археолошки истражен
мали број словенских локалитета опредељених од 7. до средине 9.
века, мада је њихов број, како се чини, био већи.836 Реч је о насељима првенствено на десној обали Дунава, махом у близини касноантичких утврђења, док се у унутрашњости централног Балкана она
јављају спорадично, што је забележено на локалитетима Прилипац,
Пањевачки рит и Читлук. Насеља су мала, неутврђена и раштрканог типа, смештена у близини река, али и на позицијама које представљају контактне зоне између долина и узвишења.837 Једино за
сада познато веће насеље налазило се на ушћу Слатинске реке у Дунав,838 мада и у случају тог насеља треба истаћи да откривене куће
нису коришћене истовремено.
Стамбени објекти, који се датују у период од 7. до средине 9. века,
имали су једну просторију површине између 15 и 20 м2, и били су
намењени за живот једне породице. Реч је о полуукопаним или
надземним грађевинама од дрвета са кровом на две воде, чија је
унутрашњост грејана помоћу камених или земљаних пећи (сл. 55).
Осим стамбених објеката, констатоване су и груписане хлебне пећи,
попут оних са локалитета Велесница и Љубичевац–Обала, као и пећи
за обраду метала са Ушћа Слатинске реке. Изглед насеља, димензије
кућа, као и материјал од којих су биле начињене, указују да је реч
о популацији скромних економских могућности, о чему сведоче и
покретни налази. У питању су углавном керамичке посуде рађене
руком, пре свега лонци, вршници и црепуље, мада је констатована
и квалитетна керамика рађена на витлу, карктеристична за рановизантијску продукцију. Међу налазима од метала издвајају се пре
свега тзв. словенске фибуле, какве су констатоване у Кладову, Велесници, Корбову, на простору античких Акви, али и на локалитету
Царичин град.
Постојање словенских насеља у близини некадашњих утврђења
на простору централног Балкана отвара одређена питања. Наиме,
познато је да словенска племена у раној фази колонизације Балкана не користе утврђене положаје. Ипак, јасно се уочава да су она на
десној обали Дунава подигнута, по правилу, у непосредној близини
836
837
838
228
Špehar, P. 2012б; Špehar, P. 2015а; Bugarski, Radiší 2016.
Kovǎeví 1972, 71–72; Curta 2001, 276; Мргић 2008, 45–47.
Јанковић, Ђ. 1983, 197; Jovanoví, Korá, Jankoví 1986, 384; Милошевић 1997, 51.
з а к Љу ч Н а ра з м аТ ра Њ а
утврђења или пак недалеко од њих. Није искључено да се унутар
неких од фортификација задржао одређени део ромејске популације.
Будући да су посаде ових утврђења више подсећале на пољопривредну заједницу него на војну јединицу,839 сасвим је могуће да се нису
повукле са остатком војске, већ су остале да живе на својим огњиштима и после слома лимеса. У том случају постоји могућност да су те две
популације успоставиле и одређену врсту суживота, на који указује и
присуство рановизантијске керамике унутар словенских насеља, као
што је забележено, на пример, на локалитету Михајловац. Та претпоставка за сада нема неоспориву археолошку потврду, већ представља
правац у коме би се могла одвијати будућа истраживања.
Изван сваке сумње је да број насеља, изглед станишта и количина откривених словенских налаза за сада не говоре у прилог подацима из писаних извора о бројним словенским племенима која
су преплавила Балкан. Остаје отворено питање да ли њихова малобројност сведочи о не тако бројним словенским групама, или је она
последица стања истражености, будући да се остаци трошне архитектуре тешко уочавају. Њихово препознавање додатно отежава и
чињеница да се мали број покретних налаза са сигурношћу може
приписати Словенима. Мора се напоменути да није искључена ни
могућност да се главнина словенских племена упутила ка Солуну
и богатим византијским областима, те да су се на Дунаву населиле
мање заједнице.
839
Сл. 55 /
Реконструкције кућа
са локалитета Ушће
Слатинске реке
(према: Милошевић
1997, сл. 157)
Fig. 55 /
Reconstructions of the
houses from the site
Ušće Slatinske reke
(after: Милошевић
1997, сл. 157)
Špehar, P. 2010, 145–154.
229
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Расположиви археолошки подаци сведоче да се на простору
централног Балкана, у раздобљу које следи, тј. од средине 9. до 11.
века, увећава број локалитета и налаза, што јасно указује на повећање броја становника. Током тог периода, насеља су све бројнија
и у унутрашњости централног Балкана, а не само уз Дунав. Новину
представља постепено запоседање некадашњих рановизантијских
висинских тврђава, што је констатовано на локалитетима Градина
на Врсеницама и Рас–Пазариште. На тим местима дошло је до обнављања постојећих зидина, премда у редукованом обиму, али и до
изградње нових, земљаних и палисадних бедема. Обнављање касноантичких зидина забележено је и на локалитету Велики Градац у
области Подунавља, где је подигнута и нова камена кула. Фортифицирање насеља доводи до формирања неке врсте протоурбаних центара, који су имали функцију регионалних средишта. Иако насеља
мењају свој изглед у односу на ранији период, будући да постепено
постају утврђена, изглед кућа је готово истоветан. Осим станишта
идентичних онима из претходног раздобља, спорадично се јављају
и велике надземне грађевине са две просторије, површине од око
150 м2, попут примера констатованог на локалитету Градина на
Врсеницама.
За период од средине 9. до 11. века располажемо и археолошким
подацима о изгледу некропола и о фунерарној пракси. За сада немамо посведочене некрополе на којима се практикује спаљивање, које
је управо и карактеристично за Словене. Могуће је да на ту праксу,
или бар на неке њене реликте, указују тумули откривени у југозападној Србији, на локалитетима Кобиљка и Сугубине, мада за тако
нешто не располажемо поузданим доказима. Будући да су управо
на почетку поменутог раздобља свештеници из Константинопоља
покрстили Србе и Бугаре, на некрополама централног Балкана јавља
се искључиво пракса инхумације. За сада је на свега неколико локалитета уочен мањи број сахрана са паганским одликама, као што су
некрополе Равна код Књажевца, Вајуга-Песак и Звечка. Захваљујући
процесу евангелизације, становништво веома брзо у потпуности
прелази на сахрањивање према хришћанском обреду, па се у гробове не стављају прилози.
Упоредо са ширењем хришћанства долази и до успостављања
црквене организације, коју прати и градња цркава. У неким случајевима се обнављају рановизантијски сакрални објекти, попут
оних у Великом Градцу, Прокупљу или на локалитету Рас–Постење,
а каткад се подижу и нове грађевине, какви су примери цркава у
230
з а к Љу ч Н а ра з м аТ ра Њ а
Мачванској Митровици или у Великом Градцу. Највећи део објеката из тог периода данас није сачуван у већој мери, изузев цркве у
Горњем Матејевцу и храма посвећеног св. Петру у Новом Пазару.
Важно сведочанство јачања хришћанства је и појава предмета религијског карактера. Откривене су свештеничке инсигније, попут
сребрног крста из Мачванске Митровице са натписом на грчком језику Господе помози ономе који ово носи, или пак богослужбени предмети углавном начињени од бронзе. Богослужбеним предметима
припадају две кадионице, окови књига и бокал са натписом Глас
Господњи над водама васкрснућа, који су откривени у Костолу, а који
највероватније сведоче о постојању црквеног центра под јурисдикцијом бугарске цркве, иако сам храм за сада није откривен. Вредан
помена је и процесијски крст, који потиче из околине Сврљига, једне
од парохија тадашње Нишке епископије потчињене охридском архиепископу. Посебну врсту налаза чине предмети личне побожности, који се деле на енколпионе, крстолике привеске и прстење.
Бронзани енколпиони на којима се јављају сцене Распећа и представа Богородице Оранте представљају импорт, док су крстолики привесци начињени од метала и камена, као и прстење, могли бити и
локални производи.
Керамички материјал, датован од средине 9. до 11. века, углавном се везује за балканско-подунавски тип, рађен на спором витлу.
Доминирају лонци, зделе, вршници и црепуље. Јављају се и амфороидни крчази рађени на брзом витлу, који су карактеристични за
Бугаре. Осим керамике, унутар кућа су констатовани и примерци
алата, што указује да су становништво чинили ратари и сточари, док
се популација у Подунављу бавила и риболовом. Осим тога, становници централног Балкана су се у том периоду бавили и одређеним
занатима, обрадом дрвета, вуне, камена и метала. Врсте откривеног
алата указују на чињеницу да је реч о недовољно економски развијеном друштву, о чему сведочи и податак арапског историчара и географа Ал Масудија да се на простору централног Балкана током 10.
века вршила робна размена.840
Иако су током 10. и 11. века вођене бројне борбе на простору који
је тема ове књиге, располажемо малим бројем налаза војничке
опреме. Иако малобројни, они указују на то да су омиљено оружје
били копље и лук и стрела, док налази коњске опреме сугеришу и
840
Гаркави 1870, 126; Иванишевић 1988, 80.
231
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
232
з а к Љу ч Н а ра з м аТ ра Њ а
о постојању коњице. Ипак, како налази те врсте потичу углавном
из остава, не може се ништа рећи о томе који је народ, као учесник
поменутих сукоба, користио ове предмете.
Најбројнија врста налаза из раздобља од средине 9. до 11. века су
делови одеће и накит. Исказне вредности тих врста налаза пружају
могућност проучавања начина одевања одређене епохе или народа,
који је уско повезан са културном историјом и друштвеном структуром.841 Етнички најосетљивији примерци су свакако делови касноаварског појаса и бугарске појасне апликације, који у извесној мери
омогућавају и одређивање граница територије коју су у одређеном
тренутку запоседали ти народи. Накит којим располажемо потиче
углавном с краја поменутог раздобља, тј. из 10. и 11. века, када утицај Византије на простору централног Балкана поново јача. Будући
да су откривени примерци, пре свега наушнице, били углавном
начињени од сребра, може се говорити и о постојању богатијих
слојева друштва.
Из свега наведеног јасно се уочава да је структура становништва
централног Балкана била изразито хетерогена. На десној обали Дунава интензивира се присуство Авара крајем 8. века, највероватније
услед притисака Франака са запада. Иако се број налаза који им се
могу приписати у последње време увећао,842 и даље се не може са
сигурношћу говорити о аварској колонизацији десне обале Дунава.
Расположиви подаци нам показују да се током 9. и 10. века успостављање доминације над централним Балаканом вршило се из
два правца. Највећи део централног Балкана налазио се под влашћу
Бугара који су долазили са истока. Њиховом напредовању супростављала се Византија из правца југа, која је покушавала да поново успостави власт на Балкану. Срби су можда и најмање активан
учесник у поменутим сукобима, будући да су били територијално
ограничени на југозападни и у извесној мери западни део централног Балкана. Пошто се у то време политичка организација заснивала
на владавини над људима, а не на владавини над територијом,843
тешко је установити прецизну линију разграничења између поменутих страна, тим пре што се ситуација на терену често веома
брзо мењала.
Судећи према расположивим писаним подацима, након успостављања бугарске државе 680/681. године, седам покорених словенских племена премештено је на границу према Аварима. Није
поуздано утврђено где се налазила територија на коју су насељени,
али се са великом сигурношћу сматра да је у питању простор између
Дунава и Тимока. Задатак Словена био је да чувају западне границе
бугарске државе и да се боре са Аварима, али и да пружају помоћ
Бугарима у њиховим походима на Византију. Једно од тих племена
били су Тимочани, смештени у сливу Тимока, који су одлучили да
се склоне на територију Франака. Друго именом познато племе су
Абодрити, за које се јасно наводи да насељавају простор некадашње
Приобалне Дакије. Они нису желели да се одселе и супротстављали
су се Бугарима све до 824. године. Осим њих помињу се и Морављани, који живе негде у балканском Поморављу. Знамо да су 845. године још увек били самостални, а до 853. године помињу се као бугарски савезници. За време бугарско-српских ратова који су уследили,
вероватно су били потчињени, будући да се у изворима више не
спомињу као самостални.844 Може се претпоставити да су Тимочани насељавали некадашње Акве и Гамзиград, а да се под контролом
Аборгита налазио Костол. Нажалост, за тако нешто нема никаквих
археолошких доказа. Међутим, на основу присуства бугарске керамике можемо закључити да су сва три поменута локалитета од друге
половине 9. века била у склопу бугарске државе.
Средином 9. века Бугари су контролисали ток Велике Мораве и
наставили ширење своје државе ка територији коју су држали Срби.
Претпоставља се да је Византија, у жељи да спречи даље напредовање Бугара, у време владавине Теофила, наговорила српског жупана Властимира да зарати против бугарског кнеза Пресијама. Тај
сукоб узроковао је нови, који је такође окончан победом Срба, после
чега је склопљен мир.845 У списима који говоре о овом догађају, као
погранична област између Срба и Бугара помиње се Рас. Тачна линија разграничења није утврђена, али се може сматрати да су утврђења откривена на локалитетима Рас–Постење и Рас–Пазариште
тада била бугарске утврде. Насупрот томе, Градина на Врсеницама
била је српско упориште за које поједини истраживачи сматрају да
841
842
843
844
845
Ковачевић 1953, 3–6.
Bugarski 2008; Bugarski, Miladinoví-Radmiloví, Popadí, Marjanoví 2013.
Коматина 2015, 36.
Љубинковић 1978; Komatina 2010.
DAI: 32; Komatina 2010.
233
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
може бити идентификовано са Дестиниконом,846 који Константин
Порфирогенит наводи као једно од насељених утврђења у „покрштеној Србији“. Тој претпостављеној линији разграничења у прилог сведоче и археолошки налази, будући да се на прва два поменута локалитета среће керамика карактеристична за бугарски културни круг,
какве нема у археолошки истраженим слојевима локалитета Градина на Врсеницама. На даљи правац пружања српске територије ка
североистоку могла би указивати чињеница да на налазиштима око
данашњег Чачка није откривена бугарска керамика.847
После окончања бугарско-српских сукоба средином 9. века уследило је покрштавање оба народа, што је повећавало и културни и
политички утицај Византије на простору централног Балкана. Осим
тога, и владари новопридошлих народа су, кроз контакте са Византијом, тежили да успоставе систем државне организације према византијском узору. Управо су током владавине Василија I неким владарима у српским и хрватским земљама додељене титуле архоната
уместо жупана, чиме је Византија прихватила постојање одређеног
облика државости код та два народа. Такође, истовремено се и у
историјским изворима уместо синтагми земље Срба или земље Хрва­
та јављају термини Србија и Хрватска.848 Прихватање хришћанства
и успостављање државне структуре по узору на византијску много се
брже одвијало у Бугарској, која је успела да се избори за самосталну
архиепископију већ 869/870. године. Њој је временом прикључена
и новооснована Рашка епископија се седиштем у Цркви Св. Петра у
Новом Пазару, из које је требало да се врши верски, али и политички
утицај на суседну Србију. Недуго затим, у време Симеона, Бугари
успостављају државну организацију идентичну византијској,849 будући да се поменути бугарски владар прогласио за цара. Такав развој
ситуације интензивирао је сукоб између Византије и Бугарске, који
се делом одвијао и на простору централног Балкана, док је тадашња
Србија у њему имала епизодну улогу. На престо су наизменично довођени византијски или бугарски штићеници, да би 923/924. године
Бугари одвели у заробљеништво знатан део српске популације.850
846
847
848
849
850
234
з а к Љу ч Н а ра з м аТ ра Њ а
Сукоби Византије и Бугара вођени су са променљивим успехом.
На почетку владавине Јована Цимискија дошло је слома Првог бугарског царства. То су искористили и Срби, те су под Чаславом Клонимировићем у извесној мери обновили своју државу, али под византијским утицајем. У тренуцима када се чинило да је Византија
поново успоставила контролу над Балканом, уследио је устанак Самуила, под чијом се управом нашао и простор централног Балкана.
Из тог периода можда потиче и обнова рановизантијских бедема
на локалитету Велики Градац, подизање нове куле, као и обнова рановизантијске цркве и изградња новог хришћанског храма. После
Самуиловог пораза, уследила је реорганизација државне и црквене
управе под Василијем II. На поновно успостављање администрације
на овом делу Балкана указују налази печата, који потичу из Посавине и Подунавља, тачније са простора између Мачванске Митровице
и Великог Градишта. Нова црквена организација омогућила је да на
челу Охридске архиепископије буде Словен, као и да се богослужење
врши на словенском језику. Простор који је Василије II укључио у поменуту архиепископију, под чијом је јурисдикцијом био и централни Балкан, био је по свој прилици знатно осиромашен током поменутих бројних сукоба. На то указује и податак познат из писаних
извора да су становници порез могли плаћати и у натури. Археолошки материјал такође сведочи о променама које су уследиле после
поновног успостављања византијске власти. Подигнута је црква у
Мачванској Митровици, повећана је циркулација новца, а уједно се
јавља и већа количина сребрног накита током 10. и 11. века. Све то
указује на смиривање ситуације и јачање утицаја Византије. Осим
тога, услед успостављања јединствене црквене организације дошло
је и до јачања хришћанства, о чему сведочи све већи број предмета
личне побожности. Упркос привременом миру који је успоставио
Василије II, поново је уследио период сукоба, који су окончани тек у
последњој четвртини 11. века, доласком Алексија I Комнина на власт.
Управо је крајем једновековне владавине династије Комнина започело сасвим ново раздобље у историји централног Балкана, када су
успостављене моћна српска средњовековна владарска династија и
српска аутокефална црква.
DAI: 32; Премовић-Алексић 1996, 306–308; Popoví, M. 1999, 298, са наведеном литературом; Popoví, Bikí 2009, 132–134, са наведеном литературом.
Радичевић 2003.
Максимовић 2008, 277, са наведеном литературом.
Максимовић 2008, 278.
DAI: 32.
235
sum m a ry
roman rule on the central Balkans was established
at the end of the 1st century BC, but it crushed under
the pressure of non-Roman tribes at the beginning of
the 7th century AD. The abandonment of the Danubian
limes had, at that time, great impact on the entire Empire, which came suddenly under the attack of various
peoples and tribes. Avars aimed their forces primarily
at looting, while Slavs and Bulgarians wished to permanently settle in the Balkan Peninsula, and to found
their own states there. Because the Empire waged wars
with the Persians, their traditional enemies in the East,
and because of the iconoclastic crisis that inluenced all
strata of Byzantine society, it was impossible to suppress newly arrived peoples by military force. Therefore, the court in Constantinople was forced to ight for
its former territories by diverse political and diplomatic
moves, which, among the rest, imply the Christianizing and thereby including various tribes into Byzantine commonwealth by belonging to the same religion
and Christian Church. Scarceness and fragmentation
of available written sources considering this period
preclude from drawing clear borders between states
or regions controlled by diferent peoples. Besides,
whatever the existing borders were, they were oten
changed in a short period of time. Therefore, it was impossible to deine this book neither by early medieval
administrative divisions, nor by the modern ones, since
it doesn`t coincide with the territories ruled by their
medieval ancestors. Yet, since the area named central
Balkans is deined by its own speciicities that allow us
to perceive it as a distinctive whole during the early
Middle Ages, that term is used as the most conident.
It is a territory on which said peoples were inhabited
at the beginning of this period, but none of them, nor
the Empire itself, could manage to impose themselves
as the only master.
The dynamic period of the early Middle Ages on
the central Balkans was a subject of numerous researchers, mostly historians. Thanks to the preserved
written sources, they managed to reconstruct this turbulent epoch, during which some crucial events happened, for example the permanent settling of Slavs,
their Christianization and the founding of their states.
In order to, at least in certain degree, ill some inevitable gaps in our cognition about the early Middle Ages
on the said territory, it was necessary to turn toward
the archaeological material, consisting of small inds
and architectural remains of diferent structures.
Available material was gained mostly as a result of archaeological investigations, diverse in character, that
were conducted for more than a century. Unfortunately, excavations were almost never aimed into the
systematic research of a single site, but were mostly
performed on some Roman, Late Antique or Medieval sites, where Early Medieval horizon almost never
gained proper attention. For that reason there was a
necessity to present a publication, broad in character,
that will include all the most important archaeological traces dated from the 7th to the 11th century on the
central Balkans.
The goal of this publication is to present the state
of research of the archaeological material at this moment, so that it would gain a deserved attention. The
analysis of small inds and architectural remains,
alongside with the available historical sources, will
enable the insight into the numerous processes that
237
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
SU M MARY
happened on the territory of the central Balkans during
the early Middle Ages. Because the amount of available
archaeological material is small, gained results will not
answer all the potential questions, but will certainly
suggest the possible directions of future excavations
and scientiic researches.
The break of the Danubian limes at the beginning
of the 7th century accelerated the colonization of the
Balkans that was begun a century earlier. The strategy of inhabiting the former territories of the Empire
was much more eicient than the lootings undertaken
by Avars. In scientiic circles it is mostly accepted that
limes fell in 602, and that administrative and military
organization ceased to exist. It led to the entree of diverse tribes into the Balkans. Yet, F. Bariší brought a
diferent opinion, by claiming that Byzantine Empire
ceased to function only ater the rule of Phocas. This
statement begun to get more attention lately, because
of the enlarged amount of discovered small inds that
suggest that Byzantium was present in the Balkans
during the irst half of the 7th century. Those are the
buckles of Yassi Ada type, Salona-Histria type, as well
as of Papa type, that were discovered in the area around
the Danube River, as well as on some sites situated in
the inland of the Balkan Peninsula, like Carǐin grad
or Gradina on Jelica. It is worth emphasizing that some
luxurious jewellery was discovered, such as earrings of
the Jánoshida type from Niš, which could suggest the
presence of some rich members of Byzantine society.
All said discoveries are in accordance with the historical sources, which state that Serbs and Croatians inhabited Balkans in the time of the Emperor Heraclius
I. The mention of the strategos of Singidunum in those
sources testiies that at least some kind of Byzantine
military system still fuctioned. This is also suggested
by the fact that, according to the numismatic material, Byzantine monetary system ceased to exist during
the second decade of the 7th century, most probably
around 615.
Historical data testify about the large number of
Slavs that settled on the territory of the Empire. It is
also suggested by the information about the campaigns
undertaken by Byzantine emperors as well as about the
measures that were carried at the time. For example,
Constance II, ater a military campaign that took place
in modern FYR of Macedonia, moved one part of Slavs
to Asia Minor in 658. Their number was obviously
large, since in 665, within Byzantine military troops,
a Slavic detachment existed that numbered 5000 warriors. The triumph of Constance II was ephemeral. Already in 687/688 Justinian II started a new campaign
against Bulgarians and Slavs. Ater battles in Thrace,
emperor managed to ight his way toward Thessaloniki,
questions. Namely, it is known that Slavic tribes in
early stage of colonization didn`t use fortiied places.
Still, it can be noticed that on the right bank of the Danube settlements were oten built in the close vicinity
of forts or not far from them. It is possible that, within some of those walled structures, certain amount of
Byzantine inhabitants remained. Namely, since the
garrisons within the forts appeared more like agricultural communities than like military units, it is quite
possible that they didn`t retreat with the army, but remained in their homes even ater the limes fell. If that
is the case, it can be expected that those two populations established some kind of cohabitation, which is
also suggested by the early Byzantine pottery within
Slavic settlements, for example on the site Mihajlovac.
Such a hypothesis does not have an indisputable archaeological proof, but must be treated as a direction
toward which the future researches should be aimed.
It is beyond any doubt that the number of settlements, the appearance of houses and the amount of
the discovered Slavic inds does not support the written data that numerous Slavs overlow the Balkans. The
question remained open whether their small amount
testify about not so numerous Slavic groups or is it
only a consequence of the state of research, since the
remains of the fragile architecture are diicult to be
noticed. Their recognition is additionally aggravated by
the fact that only some of the small inds can with certainty be attributed to Slavs. It must be stressed that the
possibility must be taken into account that the larger
part of Slavic tribes set foot toward Thessaloniki and
rich Byzantine territories, so only small communities
settled on the Danube.
Available archaeological data testify that on the
central Balkans, in the period that follows, i.e. from
the middle of the 9th to the 11th century, number of sites
and inds enlarges, which clearly suggest the increase
of population. During the said period, settlements appear more oten in the inland of the central Balkans,
not only along the bank of the Danube. The novelty
is the occupation of former early Byzantine hill forts,
which is testiied, among the rest, on the sites Gradina
on Vrsenice and Ras – Pazarište. On those locations the
existing walls were restored, although reduced in size,
while new earth ramparts or palisade were also built.
The restoration of the late antique walls was recorded
on the site Veliki Gradac in the Danubian area, where
a new stone tower was also built. The fortiication of
settlements led to the founding of some kind of proto-urban centres that had the function of the regional
seats. Although settlements changed their appearance
in regard to the earlier period, since they gradually became fortiied, the appearance of the houses remained
238
when he subdued a large number of Slavs. In order to
arrive from Constantinople to Thessaloniki, the emperor needed large army, specially formed for that occasion. His success was treated as heroic, so a triumphal
adventus to the city was organized. Like his predecessor, Justinian II moved one part of the defeated Slavic tribes to Asia Minor, and could allegedly recruit as
much as 30000 warriors from those tribes. Mentioned
campaigns let, as it seems, a trace in numismatic material on the central Balkans. To this testify smaller
amount of coins dated to the 7th century, for which we
only sporadically have information about the places of
their discovery.
The sites on the central Balkans, where traces of
Slavic material culture were archaeologically testiied,
render data that mostly diferentiate from the data
available in the written historical sources. Namely, only
small number of Slavic sites, dated to the period from
the 7th to the 9th century, is archaeologically excavated
so far, although their number could have been larger,
as it seems. Those were primarily settlements on the
right bank of the Danube, mainly in the vicinity of the
late antique forts, while in the inland of the central
Balkans those can be found only sporadically, like for
example sites Prilipac, Panjevǎki rit or Čitluk. Settlements are small, unfortiied, founded near the rivers, as
well on spots that were contact zones between valleys
and hills. For now, the only known larger settlement
was located on the conluence of the Slatinska River
into the Danube, although in the case of that settlement
it should be stressed that discovered houses were not
used simultaneously.
Houses dated from the 7th to the middle of 9th century had single room and size between 15 and 20 m2. Those
were intended for one family. Houses were semi dug-in
or built above ground, had gable roofs and their interior
was heated by kilns made of stone or soil. Except for
houses, grouped bread kilns were also discovered, like
those from the sites Velesnica and Ljubǐevac–Obala, as
well as the kilns for metal processing. The appearance
of the settlement, dimensions of the houses, as well as
the material they were made of, suggest that the population that used them was of humble economic status,
which is also testiied by small inds. Those were mostly pottery inds made without the wheel, mostly pots,
"bread" casseroles and lids, although some good quality
pottery was discovered that was made on wheel, typical
for early Byzantine production. Among the metal inds,
the so called Slavic ibulae can be isolated, which were
discovered in Kladovo, Velesnica, Korbovo, ancient
Aquae, as well as in Carǐin grad.
The existence of Slavic settlements near the former fortresses in the central Balkans opens certain
almost unchanged. Except for the houses identical to
those from the previous period, large aboveground
structures sporadically appeared which had two rooms
and size of around 150 square meters, like the example
from the site Gradina on Vrsenice.
For the period from the middle of the 9th to the 11th
century, we also possess archaeological data about the
appearance of the necropolises and funerary practice.
We do not, for the time being, have attested necropolises with cremations, which were actually typical for the
Slavs. It is possible that to such practice, some relicts of
it, testify tumuli discovered in south-western Serbia,
on the sites Kobiljka and Sugubine, although we do not
have undoubtful testimonies for that. Since, at the very
beginning of the mentioned period, Serbs and Bulgarians were baptized by the priests from Constantinople,
on the necropolises of the central Balkans only the inhumation is visible. Only on several sites a small number of funerals with pagan characteristics are attested, like on the necropolises in Ravna near Knjaževac,
Vajuga-Pesak and Zvěka. Thanks to the process of the
Evangelisation, people very soon started to practice
exclusively inhumation according to Christian ritual,
so there are no goods in the graves. Alongside with
the spreading of Christianity, a church organization
was established, followed by the erection of churches. In some cases early Byzantine sacred buildings
were restored, like those in Veliki Gradac, Prokuplje
or Ras-Postenje, while sometimes new churches were
built, like those from Mǎvanska Mitrovica and Veliki
Gradac. The largest number of churches dated to the
mentioned period was not preserved until today, except
for the church in Gornji Matejevac and the one dedicated to St. Peter in Novi Pazar.
An important testimony of strengthening of Christianity is the appearance of small inds with religious
character. Priestly insignia were detected, like the silver cross from Mǎvanska Mitrovica with an inscription in Greek that says Lord help the one carrying this,
as well as liturgical objects mostly made of bronze. To
the liturgical objects we can ascribe two censers, book
mounts and a jug with an inscription The voice of the
Lord is over the waters, all of them discovered in Kostol, suggesting the existence of some religious centre
under the jurisdiction of Bulgarian church, although
the temple itself is still not found. Of particular interest
is also the processional cross, originating from the vicinity of Svrljig, one of the parishes of the bishopric of
Niš subdued to the Ohrid archbishopric. Special type of
inds are the objects of personal piety, to which belong
encolpia, cross-like pendants and rings. Bronze encolpia with the scenes of Cruciixion and Virgin Orans
were imported, while the cross like pendants made of
239
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
SU M MARY
metal and stone, as well as inger rings, could be local
products.
Pottery dated from the middle of the 10th to the
11th century was mostly tied to Balkan-Danubian type,
made on slow wheel. Most common are pots, bowls,
"bread" casseroles and lids. The last two could have also
been made without the wheel. Amphoroid jugs were
likewise found, made on fast wheel, which were typical
for Bulgarians. Besides the pottery, tools were also discovered within the houses, which suggest that the population mostly practiced agriculture and stock farming,
while the people living in the vicinity of the Danube
also practiced ishing. The inhabitants of the central
Balkans dealt with some crats, wood-, wool-, stoneand metal-working. The types of discovered tools suggest that it was economically poorly developed society,
which is testiied also by the words of Arabian historian
and geographer Al Mas’udi that barter was practiced on
the central Balkans during the 10th century.
During the 10th and the 11th centuries numerous battles were fought on the territory which is the topic of
this book, but we have small number of inds of military equipment. Although not so numerous, those still
suggest that the favourite weapons were spears and
bows and arrows, while the inds of horse equipment
testify to the existence of cavalry. Still, since that kind
of inds mostly originates from hoards, it is hard to tell
something more about which ethnicity, engaged in said
conlicts, used them.
The most numerous types of inds from the middle
of the 9th to the 11th century are parts of clothing and
jewellery. They enable an insight into the way people of
certain epoch or ethnicity dressed, that is closely tied
to the history of culture and social structure. The most
sensible specimens, when considering the ethnical attributions, are parts of the late Avar belt and Bulgarian
belt applications, which enable, to a certain extent, the
deinition of boundaries of the territories controlled by
those people at some period. The jewellery mostly originated from the end of the said period, i.e. from the 10th
and the 11th century, when the inluence of Byzantium
on the central Balkans increased once again. Since the
discovered inds, above all the earrings, were mostly
made of silver, it can be used as a testimony of the existence of some richer strata of society.
From all above said, it can clearly be recognized
that the structure of the inhabitants of the central Balkans is extremely heterogeneous. On the right bank
of the Danube Avars were more present at the end of
the 8th century, most probably because of the Frankish pressure from the west. Although the number of
inds attributed to them increased lately, we still cannot speak with certainty about their colonization of
written sources that consider this event, Ras is mentioned as a border area between Serbs and Bulgarians.
The exact borderline is not established, but it can be
assumed that fortiications discovered on sites Ras–
Postenje and Ras–Pazarište belonged to Bulgarians at
that time. On the other hand, Gradina on Vrsenice was
Serbian stronghold, for which some scholars think that
can be identiied with Destinicon, mentioned by Constantinus Porphyrogenitus as one of the settlements in
„baptized Serbia“. To such borderline testify archaeological inds, since on the irst two mentioned sites a
pottery typical for Bulgarians was discovered, which is
completely lacking from excavated horizons of Gradina on Vrsenice. Further direction to which the Serbian territory was spread toward the north-east could
be suggested by the fact that on sites around modern
Čǎak there is no trace of Bulgarian pottery.
Ater the conclusion of the conlicts between Bulgarians and Serbs, at the middle of the 9th century, the
baptism of both people followed, which increased cultural and political inluence of Byzantine Empire on
the central Balkans. Besides, through the contacts with
the Empire, the rulers of those newly settled peoples
wanted to establish the organization of their states
ater the Byzantine model. At the time of the emperor
Basil I title of archont was assigned to some rulers of
Croatian and Serbian lands instead the title of zhupan,
by which Byzantine Empire accepted the existence of
some form of state among those peoples. Likewise, at
the same time, instead of synthagma Lands of Serbs or
Lands of Croats, terms Serbia and Croatia started to appear in written sources. The acceptance of Christianity and establishing of government ater the Byzantine
model was much faster in Bulgaria, which managed
to ight for its independent archbishopric as early as
869/870. The bishopric of Raška, with the seat in the
church of St. Peter in Novi Pazar, was appended to that
archbishopric in due time. From that church, religious
as well as political inluence was spread on neighbouring Serbia. Not long ater, in the time of Simeon, Bulgarians established government identical to Byzantine,
since he took the title of emperor. Such development
of situation intensiied the conlicts between Byzantine
and Bulgarian empires, so war was partially fought on
the central Balkans as well. In that war, Serbia had only
episode role, since on its throne Byzantine or Bulgarian protégés were alternately brought. In 923/924 Bulgarians took to captivity a substantial part of Serbian
population.
Conlicts between Byzantine Empire and Bulgarians were conducted with various success. At the beginning of the rule of John Tzimiskes, the First Bulgarian Empire was crushed. The situation was used
240
the right bank of the Danube. Based on available inds,
during the 9th and the 10th century the control over the
central Balkans was assumed from two main directions.
The largest part was under the rule of Bulgarians that
came from the East. Byzantines opposed their advance
from the South, trying to re-establish their rule over
the Balkans. Serbs were the least active participant of
those struggles, since they were territorially restrained
to the south-western part of the central Balkans. Since
at that time the political organization was based on the
rule over people instead on the rule over the territory,
it is hard to establish the precise borderlines between
mentioned parties, even more because the situation
was quickly and oten changed.
According to the available written data, ater the
establishing of Bulgarian state in 680/681, seven defeated Slavic tribes were moved toward the border with
Avars. It is not certain where the territory on which
they were settled was situated, but it is assumed that it
was located between the rivers Danube and Timok. The
assignment of Slavs was to protect the western borders of the state and to ight against the Avars, as well
as to provide help to Bulgarians on their campaigns
against the Byzantine Empire. One of those tribes was
Timǒani, settled in the Timok valley, which decided
to evacuate themselves on the territory of Franks. The
second tribe known by their name was Aborgites, who
are known to have been settled in former Dacia Ripensis. They didn`t want to move so they withstand to
the Bulgarians until 824. Besides, Moravians were also
mentioned, who lived somewhere in the valley of the
river Morava on the Balkans. We know that in 845 they
still had their independency and that by 853 they were
mentioned as Bulgarian allies. In conlicts between Bulgarians and Serbs, that soon followed, they were most
probably subdued, since they were not mentioned anymore as independent by written sources. It can be
assumed that Timǒani inhabited former Aquae and
Gamzigrad, and that Kostol was under the control of
Aborgites. Unfortunately, there are no archaeological
evidences to prove it. However, based on the inds of
Bulgarian pottery it can be concluded that on all three
mentioned sites Bulgarians lived from the second half
of the 9th century.
In the middle of the 9th century Bulgarians controlled the low of the Great Morava River and continued to spread their state toward the territory held
by Serbs. It is assumed that the Byzantine Empire, in
wish to prevent further advance of Bulgarians during
the reign of the emperor Teophilos, persuaded Serbian
prince Vlastimir to ight against the Bulgarian prince
Presiam. That antagonism induced another, that resulted in Serbian victory, ater which a peace was made. In
by Serbs to renew to some extent their state under
Časlav Klonimiroví, and with the strong Byzantine
inluence. In the moments when it seemed that Byzantine Empire regained the control over the Balkans,
Samuel started a rebellion. The territory of the central
Balkans came under his rule. To that period, the restoration of the early Byzantine fort on the site Veliki
Gradac could be dated, along with the erection of a new
tower, a new church and the restoration of the old one.
Ater Samuel`s defeat and under Basil II, the reorganization of the administration happened. That is suggested by the seals, originating from the areas around the
rivers Sava and Danube, more precisely from the area
between Mǎvanska Mitrovica and Veliko Gradište.
New church organization enabled Slav to be the head
of the Ohrid archbishopric, as well as the liturgy to be
performed in Slavic language. The territory that Basil
II incorporated into mentioned archbishopric, under
the jurisdiction of which was the central Balkans, most
probably impoverished during all the conlicts and
wars. It is suggested by the written information that
inhabitants could pay their taxes in goods. Archaeological material also testiies that changes occurred ater
the re-establishing of Byzantine rule. The church in
Mǎvanska Mitrovica was erected, the money circulation increased, as well as the amount of silver jewellery during the 10th and the 11th centuries. All those
suggest the paciication and the intensifying of the Byzantine inluence. Besides, because of the establishing
of unique church organization, Christianity strengthened, which is testiied by a larger number of items of
personal piety. Notwithstanding the temporary peace
established by Basil II, another period of conlicts followed, that were ended only at the last quarter of the
11th century, with the arrival of the Alexios I Komnenos
to the throne. At the end of a century long rule of the
Komnenos dynasty, an entirely new era in the history
of the central Balkans started, when a strong Serbian
medieval state was formed and independent church
was established.
241
биб лиог рафи ја
извори
analecta avarica
Analecta avarica (Seorsum impressum ex tomo XXX
Dissertationes philologicarum Academiae litterarum
Cracoviensis), ed. L. Sternbach, Cracoviae 1900.
annales fuldenses
Annales Fuldenses, in: Monumenta Germaniae
historica Scriptores I, ed. G. Pertz, Berlin 1826,
337–415.
bellum Gothicum
Bellum Gothicum, in: Procopius. History of the Wars,
ed. H.B. Dewing, London 1962.
Gesta hungarorum
P. magistri, qui Anonymus dicitur, Gesta Hungarorum, in: Scriptores rerum Hungaricarum tempore
ducum regumque stirpis Arpadianae gestarum.
Edendo operi praefuit E. Szentpetery Vol. I, ed. A.
Jakubovich, Budapest 1937, 13–117.
Грамоти на василия II
Грамоти на Василия II за правата на Охридската архиепископия, у: Бьлгарски старини из
Македония, ур. Й. Иванов, София 1931, 547–562.
DaI
Constantine Porphyrogenitus, De Administrando
imperio, ed. Gy. Moravcisk, eng. transl. R.J.H. Jenkis,
Washington 1967.
De aedif.
Procopius, De Aediiciis, ed. J. Haury, Leipzig 1913.
De ceremoniis
Constantine Porohyrogenite, De ceremoniis aulae
byzantine, ed. J. Reiсke, Bonn 1829.
извори за бьлгарската история VII
Извори за Бьлгарската история VII, ур. И. Дуйчев
и др., София 1960.
Ioannis scylitzae
Georgius Cedrenus Ioannis Scylitzae ope ab I. Bekkero
suppletus et emandatus II, Bonnae 1839.
Iust. nov.
Novellae constitutiones, ed. Iul. Pacius, Genevae 1580.
Johannis VIII
Johannis VIII papae epistolae passim collectae, in:
Monumenta Germaniae historica. Epistolae, ed. E.
Caspar, Berlin 1928, 1–333.
leonis Diaconi
Leonis Diaconi Caloensis historiae libri decem,
ed. C.B. Hasii, Bonnae 1828.
mauricii strategicon
Maurici Strategicon, in: Das Strategikon des Mauri­
kios, Hrsg. G.T. Dennis, E. Gamillscheg, Wien 1981.
menandros
Menandros Protector. Historiae Fragmenta, in:
Excerpta historica iussu Imperatoris Constantini Por­
phyrogeniti confecta. Excerpta de legationibus, Hrsg.
K. De Boor, Berlin 1903.
mir. I
Miraculorum s. Demetrii martyris liber I, ed. C. Byes,
Lipsae 1891.
mir. II
Miraculorum s. Demetrii martyris liber II, ed. C. Byes,
Lipsae 1891.
notitiae
Notitiae Episcopatuum ecclesiae Constantinopolitanae,
ed. J. Darrouzés, Paris 1981.
243
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
би б л и о г раф и Ја
Prisci fragmenta
Prisci Fragmenta, in: Historici graeci minori I,
ed. L. Dindorf, Lipsae 1870, 275–352.
responsa nicolai I
Responsa Nicolai I papae ad consulta Bulgarorum,
ed. E. Perels, D. Detschew, Serdicae 1939.
taktika
The Taktika of Leo VI, text, translation and commen­
tary G. Dennis, Washington 2014.
theophanes
The Chronicle of Theophanes Confessor: Byzantine
and Near Eastern History AD 284­813, eds. C. Mango,
R. Scott, Oxford 1997.
theoph. cont.
Theophanes Continuatus, in: Corpus Scriptores
Historiae Byzantinae, ed. I. Bekker, Berlin 1838,
813–963.
theoph. sim.
The History of Theophylact Simocatta, eds. M. Whitby,
Oxford 1986.
three treatises
Constantine Porphyrogennetos, Three treatises on
Imperial Military Expeditions, ed. J. Haldon, Viena
1990.
Balkana, u: Predslovenski etnički elementi na Balkanu
u etnogenezi Južnih Slovena, ur. A. Benac, Sarajevo,
11–27.
barnea, I.
1955. Meşteşugurile in ăserazae feudala de la
Garvăn (sec. X–XVI), Studi şi cercetari de istorie
veche 1955/1–2, 99–121.
belošević, Ј.
1980. Materijalna kultura Hrvata od VII do IX veka,
Zagreb.
1984. Bizantinske naušnice grozdolikog tipa iz
starohrvatskih nekropola ranog horizonta na
podrǔju Dalmacije, Radovi Filozofskog fakulteta u
Zadru 23, 41–60.
bénazeth, D.
1992. L’art du métal au début de l’ère chrétienne, Paris.
берић, н.
2001. Средњовековна некропола на локалитету
Конопљара, у: Археолошка налазишта Крушевца и
околине, ур. Н. Тасић, Е. Радуловић, КрушевацБеоград, 109–116.
берић, н., рашковић, д.
2002. Резултати рекогносцирања античких
и средњовековних налазишта трстеничке
општине и суседних налазишта, Гласник
cрпског археолошког друштва 18, 137–156.
бешевлиев, в.
1979. Значението на пьрвобьлгарския знак IYI,
Известия на Народния музей Варна 23 (38), 17–24.
бикић, в. = bikić, V.
1994. Средњовековна керамика Београда, Београд.
2010. Vizantijski nakit u Srbiji. Modeli i nasleđe,
Beograd.
бикић, в., иванишевић, в.
1996. Простор око Јужне капије Горњег града
Београдске тврђаве, Старинар XLVII, 253–271.
1997. Словенска археологија у Србији, у: Труды
VI Международного конгреса археологов­слави­
стов, Том 3, yр. В.В. Седов, Москва, 166–172.
bikić, V., Špehar, P., bugarski, I., branković, t.
2012. Arheološka istraživanja Marguma/Morave u
2011. godini, u: Arheologija u Srbiji. Projekti Arheolo­
škog instituta u 2011. godini, ur. V. Bikí, S. Goluboví,
D. Antonoví, Beograd, 100–103.
bíró, G., langó P.
2013. „Deo odibilis gens Hungarorum“ oder „auxilium Domini“ – Die Ungarn und die christliche Welt
im 10. Jahrhundert, in: Rauben, Plündern, Morden.
Nachweis von Zerstörung und kriegerischer Gewalt im
archäologischen Befund, Hrsg. O. Heinrich-Tamaska,
N. Krohn, S. Ristov, Hamburg, 261–335.
birtašević, m.
1973. Emploi des coquillages cauris dans la parpure
литература
aDam
2002. Archäologische Denkmäler der Awarenzeit in
Mitteleuropa, ed. J. Szentpéteri, Budapest.
aйбабин, a. и.
1990. Хронология Mогильнков Kрима позднеримского и раннесредневекового времени,
Mатериалы по археологии, истории и этнографии
Tаврии, выпуск I, Симферополь 1990, 3−86.
алаџов, Ж.
1991. Проучувания вьрху старобьлгарските
знаци, Раскопки и проучувания XXII, 71–154.
ангелова С., колева, р.
1995. Археологически данни за ранното славянско заселвание в България, Годишник на
Софийския университет „Св. Климент Охридски“.
Исторически факултет–специалност архео­
логия 2, 159–185.
anđelić, P.
1959. Dva srednjovekovna nalaza iz Sultía kod
Konjica, Glasnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu XIV,
203–215.
aрхеолошки споменици
1953. Археолошки споменици I, ур. Ђ. Бошковић,
Београд.
1956. Археолошки споменици II, ур. Ђ. Бошковић,
Београд.
244
археолошко благо
1998. Археолошко благо Косова и Метохије од нео­
лита до раног средњег века, ур. Н. Тасић, Београд.
атанасов, Г.
1993. За датировка, распростанението и семантиката на медалоните с IYI и двоен кьрст, у:
Studia protobulgarica et mediaevalia europensia.
В чест на професор Веселин Бешлевиев, ур. В. И.
Бешевлиев, В. Т. Гјузелев, Великo Тьрново,
141–462.
атанасов, Г., Григоров, в.
2005. Метални накит от ранносредновековни
крепости в Южна Добрџа, Известия на Народния
Музей Варна 38-39 (53-54), 331–390.
бабић, Г.
1972. Црепуља, црепна, подница – посебно
значајан ослонац за атрибуцију средњовековних археолошких налазишта Балканског
полуострва Словенима пореклом са истока,
Материјали IX, 101–113.
bavant, b.
2007. Carǐin Grad and the Changes in the Nature
of Urbanism in the Central Balkans in the Sixth
Century, in: The Transition to Late Antiquity on
the Danube and Beyond, ed. A.G. Poulter, Oxford,
337–374.
бавант, б. иванишевић, в.
2006. Ivstiniana Prima ­ Царичин град, Лесковац.
бајаловић-бирташевић, М.
1960. Средњевековна некропола у Миријеву,
Београд.
бајаловић-Хаџи Пешић, М.
1977. Средњовековном Београду у походе, Београд.
1984. Накит VIII–XVIII века у Музеју града
Београда, Београд.
1992. Унутрашње утврђење Београдског града
II, Годишњак града Београда XXXIX, 29–56.
2001. Налази хришћанске камене пластике
из времена између IV и XVII века на подручју
Београда, Зборник Народног музеја у Београду
XVII-1, 241–259.
bálint, cs.
1991. Südungarn im 10. Jahrhundert, Budapest.
2010. Der Shatz von Nagyszentmiklós. Archäologische
Studien zur frühmittelalterlichen Mettalgefässkunst
des Orients, Byzans und der Steppe, Budapest.
баришић, б. = barišić, f.
1955. Византиски Сингидунум, Зборник радова
Византолошког института 3, 1–14.
1956. Цар Фока (602–610) и подунавски АвароСловени, Зборник радова Византолошког инсти­
тутa 4, 73–88.
1969. Proces slovenske kolonizacije istǒnog
médiévale et contempporaine sur le territorie de
la Yougoslavie, in: Berichte über II. Internationalen
Kongreβ für Slawische Archäologie, Band III, eds.
J. Herrmann, K-H. Otto, Berlin, 183–187.
bjelajac, lj.
1990. La ceramique et les lampes, in: Caričin Grad. II.
Le quartier sud­ouest de la ville haute, eds. B. Bavant,
V. Kondí, J.-M. Spieser, Belgrad-Rome, 161–190.
boba, I.
1973. The Catedral church of Sirmium and the
Grave of St. Methodius, in: Berichte über den II.
Internationalen Kongress für Slawische Archäologie,
Band III, eds. J. Herrmann, K-H. Otto Berlin,
393–397.
богосављевић-Петровић, в., рашковић, д.
2001. Рановизантијско утврђење на брду Гобеља
код Бруса. Саопштења XXXII/XXXIII, 99–122.
божилов, и.
2008. Бугарска у средњем веку, у: Историја
Бугарске, приредио С. Пириватрић, Београд,
67–121.
bouras, l.
1979. The Cross of Adrianople, Athens.
brather, s.
2008. Kleidung, Bestattung, Identität. Die Präsentation socialer Rollen im frühen MIttelalter, in:
Zwischen Spätantike und Frühmittelalter. Archäologie
des 4. bis 7. Jahrhunderts im Western, Hrsg. H. Beck,
D. Geuenich, H. Steuer, Berlin-New York, 237–274.
2012. Pagan or Christian? Early medieval grave
furnishings in Central Europe, in: Rome, Constan­
tinople and Newly­Converted Europe. Archaeological
and Historical Evidence I, eds. Maciej Salamon et
al., Leipzig-Warszawa-Rzeszów, 333–349.
brawn, P.
1981. The cult of the Saints: its rise and functio in
Latin Christianity, Chicago.
brubaker, l.
2012. Inventing Byzantine Iconoclasm, London.
булић, д. = bulić, D.
2004. Трагови средњовековне материјалне
културе са локалитета Градина на Јелици,
Историјски часопис L, 153–174.
2013. The Fortiications of the Late Antiquity and
the Early Byzantine period on the later territory
of the South-Slavic principalities, and their reoccupation, in: The World of the Slavs ­ Studies
on the Eastern, Western and South Slavs: Civitas,
Oppidas, Villas and Archeological Evidence (7th to 11th
Centuries A.D.), ed. S. Rudí, Belgrade, 137–233.
бугарски, и. = bugarski, I.
2008. Early Medieval Finds from Veliko Gradište
and the Apperance of Late Avar Belt Elements
245
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
along the Southern Bank of the Middle Danube,
Archaeologia Bulgarica 12/1, 87–96.
2009a. Некрополе из доба антике и раног средњег
века на локалитету Чик, Београд.
2009б. The meaning o the Crosses in Early Avar
Female Graves: Three Case Studies from Vojvodina,
Acta Archaeologica Carpathica XLIV, 219–232.
2012. On the Jánoshida Type Earrings and the
Seventh Century Byzantine Finds from the Western Balkans, with a Retrospective View of the
Vajska (Vajszka) Cemetery, in: Thesaurus avaro­
rum. Régészeti tanulmányok Garam Éva tiszteletére
­ Archaeological Studies in Honour of Eva Garam,
ed. T. Vida, Budapest, 233–254.
2013. Нов налаз византијске узенгије из Рујковца,
Лесковачки зборник LII, 33–48.
2014а. Археологија Авара у Србији, Универзитет
у Београду, Филозофски факултет, Одељење за
археологију, Београд (необјављена докторска
дисертација).
2014б. Узенгија из Сврљиг-Града и осврт на
налазе раносредњовековне коњаничке опреме
из Горњих Левића, Етно­културолошки зборник
за проучавање културе источне Србије и суседних
области XVIII, 75–82.
бугарски, и., иванишевић, в.
2013. Раносредњовековна остава гвоздених предмета из Рујковца и слични налази са подручја
централног Балкана, Старинар LXIII, 131–152.
bugarski, I., radišić, m.
2016. The Central Balkans in the Early Middle
Ages: archaeological testimonies to change, in:
Byzantine Heritage and Serbian art I. Process of Byz­
antinisation and Serbian archaeology, ed. V. Bikí,
Belgrade, 91–99.
bugarski, I., miladinović-radmilović, n.,
Popadić, I., marjanović, m.
2013. Early Mediaeval Burial at Stubline near
Obrenovac: Spatial, Anthropological and Archaeological Analyses of the Southernmost Avar Grave,
Acta Archaeologica Carphatica XLVIII, 285–305.
вагалински, л. = Vagalinski, l.
1994. Zur Frage der ethnischen Herkunt der
späten Strahlebibeln (Finger- oder Bügelibeln)
aus dem Donau−Karpaten−Becken (M. 6. −7. Jh.),
Zeitschrit für Archäologie 28, 261−305.
2003. За така наречените славянски лъчеви
фибули в карпато-дунавския басейн (втора
половина на VI—VII в.), у: Studia archaeologica,
Supplementum I, Сборник в памет на д­р Петър
Горбанов, отв. ред. С. Ангелова, София, 336−331.
ваклинов, С.
1977. Формиране на старобьлгарската култура
246
VI−XI век, София.
1981. Архитектура, у: История на Бьлгария II, ур.
Д. Ангелов, София, 422−430.
Váńa, Z.
1954. Madaři a Slované ve svĕtle archeologických
nálezů X-XII století, Slovenska archaeologia II, 51−93.
васић, М.
1906. Старосрпска налазишта у Србији. Прилози
за познавање старе српске културе, Старинар I,
39−88.
васић, М., Петковић, С., Манојловић-николић, в.,
крижанац, М.
2009. Резултати истраживања вишеслојног налазишта Horreum Margi –Равно-Ћуприја у 1989.
години, Весник Војног музеја 39, 133−143.
васић, р., ерцеговић-Павловић, С., Минић, д.
1984. Велесница, у: Ђердапске свеске II, ур. В.
Кондић, Београд, 125−132.
вжарова, Ж.
1965. Славянски и славенобьлгарски селища в
Бьлгарските земи от края на VI−XI в, София.
1976. Славяни и прабьлгари (по данни на некропо­
лите от VI−IX в. на териториьята на Бьлгария),
София.
1986. Средновековното селище с. Гарван, силистрен­
ски округ, VI−XI век, София.
Vida, t., Völling, t.
2000. Das slawische Brandgräberfeld von Olympia,
Rahden/Westf 2000.
Vierck, h.
1972. Redwalds Asche. Zum Grabbrauch in Suton
Hoo, Ofa 29, 20–49.
Vinski. Z.
1952. Naušnice zvjezdolikog tipa s posebnim
obzirom na nosioce srebrnog nakita Čađavica,
Starohrvatska prosvijeta 3/2, 29–56.
1955. Ponovo o naušnicama zvjezdolikog tipa,
Glasnik Zemaljskog muzeja 10, 227–259.
1956. Nalaz iz Velike Kladuše i problem naušnica
tipa okrenute piramide, Glasnik Zemaljskog muzeja
11, 63–95.
1958. O nalazima 6. i 7. stoljéa u Jugoslaviji sa posebnim osvrtom na ostavštinu iz vremena prvog
avarskog kaganata, Oposcula Archaeologica 3, 3−57.
вујовић, б.
1973. Црквени споменици на подручју града Београда,
Београд.
вуксан, М.
1990. Средњовековни локалитети у околини
Бора. Гласник Српског археолошког друштва 6,
191–196.
Гавритухин, и. о.
1991. Пальчатые фибулы пражских памятников
би б л и о г раф и Ја
Поднестровья, у: Древности Северного Кавказа и
Причерноморья, ур. А.П. Абрамов, Москва, 127–142.
Gáll, e.
2013. Az Erdélyi­Medence, a Partium és a Bánság
10­11. századi temet̋i szórvány­ és kincsleletei 1–2,
Szeged.
2015. An attempt to classify the stirrups dating
from the 10th century and the irst quarter of
the 11th century in the Transylvanian Basin, the
Crișana/Partium and the Banat with an outlook to
the Carpathian Basin, in: Warriors, weapons, and
harness from the 5th–10th centuries in the Carpathian
Basin, ed. C. Cosma, Cluj-Napoca, 355–406.
Garam, É.
1992. Die Münzedatierten Gräber der Awarenzeit,
in: Awarenforschungen I, Hrsg. F. Daim, Wien,
135–250.
1995. Das awarenzeitliche Gräberfeld von Tiszafüred,
Budapest.
2001. Funde byzantinischer Herkunt in der Awaren­
zeit vom Ende des 6. bis zum Ende des 7. Jahrhunderts,
Budapest.
Гарашанин, М., васић, М.
1980. Трајанов мост – кастел Понтес. Претходни
извештај 1979. године, у: Ђердапске свеске I, ур.
В. Кондић, Београд, 7–25.
1987. Извештај о ископавањима у 1981. и 1982.
години, у: Ђердапске свеске IV, ур. В. Кондић,
Београд, 71–116.
Гарашанин, М., васић, М., Марјановић-вујовић, Г.
1984. Трајанов мост – Castrum Pontes. Извештај о
археолошким истраживањима у 1980. години, у:
Ђердапске свеске II, ур. В. Кондић, Београд, 25–54.
Гаркави, а.Я.
1870. Сказания мусльманских писателей о славянах
и русских, Санкт-Петербург.
Gelzer, h.
1893. Ungedruckte und wenig bekannte Bistümerverzeichnisse der orientalische Kirche II, Byzanti­
nische Zeitschrit II, 22–72.
Giljferding, a.f.
1972. Putovanje po Hercegovini Bosni i Staroj Srbiji,
Sarajevo.
Gomolka-fuchs, G.
2002. Eine Gürtelgarnitur vom ungarischen Typ
aus der frühmittelalterlichen Siedlung von Krivina,
Bezirk Ruse, Bulgarien, Eurasia Antiqua 8, 493–514.
Gnosová, a., kondoleon, ch.
1994. Art of Late Rome and Byzantium, Richmond.
Gorelik, m.
2002. Arms and Armour in South-Eastern Europe
in the Second Half of the First Millennium AD, in:
A Companion to Medieval Arms and Armour, ed. D.C.
Nicolle, Woodbridge, 127–147.
Градина на Јелици
2014. Градина на Јелици. Тридесет година
археолошких истраживања (1984–2014), ур.
М. Милинковић, П. Шпехар, Чачак.
Grierson, c.
1999. Byzantine coinage, Washington.
Грудочко, и.в., боталов, С.Г.
2013. Этнокультурная ситуация в Южном
Зауралье в VIII-X вв. (в свете новых данных
исследований погребального комплекса
Уелги), у: II­й Mеждународый Мадьярский
симпозиум, ред. С. Боталов, Н. Иванова,
Челябинск, 110–138.
Daim, f.
2003. Avars and Avar archaeology. An introduction,
In: Regna et Gentes. The Relationship between Late
Antique and Early Medieval Peoples and Kingdoms,
The Transformation of the Roman World 13, eds.
H.W.Goetz, J. Jarnut, W. Pohl, Leiden-Boston-Köln, 463–570.
2006. Der frühungarische Jüngling von Gnadendorf
und die Folgen – Der Blickwinkel der Archäologie,
in: Das frühungarische Reitergrab von Gnadendorf
(Niederösterreich), Hrsg. F. Daim, E. Lauermann,
Mainz, 281–294.
Diaconu, P., Popa, r., Vilceanu, D.
1972. Pacuiul lui Soare I, Bucureşti.
динић, М.
1951. Грађа за историју Београда у средњем веку,
Београд.
Dimitrijević, D., kovačević, J., Vinski, Z.
1962. Seoba naroda. Arheološki nalazi jugoslovenskog
Podunavlja, Zemun.
димитров, Хр.
1998. Б`лгаро­унгарски отношения през средно­
вековието, София.
дончева, С.
2013. Реконструкция на коланни гарнитури
по материали от ранносредновекония центьр
за металопластика при с. Златар, Преславско,
Преслав 7, 152–170.
дончева-Петкова, л.
1977. Бьлгарска бытова керамика през ранното
средновековие, София.
1980. Знаци вьрху археологически памятници от
средновековна Бьлгария, София.
2011. Средновековни крьстове­енколпиони от
Бьлгария (IX­XIV в.), София.
Döpmann, h.-D.
1992. Kyrillos und Methodios in ihrer bedeutung
für die Bulgaren, in: Methodios und Kyrillos in
247
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
би б л и о г раф и Ја
ihreh Europäischen Dimension, ed. E. Konstantinou,
Frankfurt am Main, 313–325.
Dostál, b.
1966. Slovanská pohřebište ze střední doby hradištnína
Morave, Praha.
Drča, s.
1986. Grabovica–Selište – un site prehistorique
et du moyen-âge. Compte-rendu de l’exploration
de 1981, у: Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић,
Београд, 342–345.
Dymaczewski, a.
1973. Die frühmittelalterliche Siedlung von Starmen in Nordostbulgarien, Balcanoslavica 2, 17–31.
Ђердапске свеске
1980. Ђердапске свеске I, ур. В. Кондић, Београд.
1984. Ђердапске свеске II, ур. В. Кондић, Београд.
1986. Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић, Београд.
1987. Ђердапске свеске IV, ур. В. Кондић, Београд.
Ђурић, в.
1974. Византијске фреске у Југославији, Београд.
1981. Почеци уметности код Срба, у: Историја
српског народа I, ур. С. Ђирковић, Београд, 239–248.
evans, a.
1973. Pješke kroz Bosnu i Hercegovinu tokom ustanka
avgusta i septembra 1975, Sarajevo.
eрцеговић-Павловић, С. = ercegović-Pavlović, s.
1977. Средњовјековна некропола у Нишу,
Старинар XXVI, Београд, 83–100.
1980. Les nécropoles romaines et médiévales de
Mǎvanska Mitrovica, in: Sirmium XII. Recherches
archéologiques en Syrmie, ed. V. Popoví, Beograd.
1984. Равна, средњовековно насеље и
некропола, Старинар XXXIII–XXXIV, 253–258.
1986. Средњовековна насеља и некрополе у
Бољетину и Хајдучкој воденици, Београд.
ерцеговић-Павловић, С., Минић, д. =
ercegović-Pavlović, s., minić, D.
1984. Грабовица. Раносредњовековно насеље:
извештај о археолошким истраживањима у
1980. години, у: Ђердапске свеске II, ур.
В. Кондић, Београд, 145–149.
1986а. Site d'habitation médiéval à Velesnica,
Fouilles de 1981, у: Ђердапске свеске III, ур.
В. Кондић, Београд, 289–301.
1986б. Le site d’habitation et la necropole de
Pozajmište, у: Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић,
Београд, 346–361.
Живић, М.
2003. Felix Romuliana – 50 година одгонетања,
Зајечар.
Живковић, т. = Živković, t.
2002. Јужни Словени под византијском влашћу
(600-1025), Београд.
2016a. Carǐin Grad (Iustiniana Prima): A New-Discovered City for a 'New' Society, in: Proceed­
ings of the 23rd International Congress of Byzantine
Studies. Belgrade 22­27 August. Plenary Papers,
ed. S. Marjanoví-Dušaní, Belgrade, 107–126.
2016б. Late Antique cities and their envirovment
in Northern Illyricum, in: Hintern den Mauern und
auf dem Ofenen Land. Leben in Byzantischen Reich,
Hrsg. F. Daim, J. Drauschke, Mainz, 89–99.
иванишевић, в., бугарски, и. =
Ivanišević, V., bugarski, I.
2012. Примена Lidar технологије у анализи
топографије Маргума/Мораве и Кулича,
Старинар LXII, 239–255.
2012. Les étriers byzantins : la documentation
du Balkan central, in: Le cheval dans les sociétés
antiques et médiévales, ed. S. Lazaris, Turnhout,
135–142, 272–277.
Ivanišević, V., kazanski, М.
2002. La nécropole de l époque des Grandes
Migrations á Singidunum, Singidunum 3, 101–157.
иванишевић, в., радић, в.
1997. Четири оставе византијског новца из
збирке Народног музеја у Београду, Нумизма­
тичар 20, 131–144.
иванишевић, в., Стаменковић, С.
2010. Налази новца 5. века из Рујковца, Леско­
вачки зборник 50, 60–84.
илић, о.
2008. Палеохришћански литургијски предмети
и делови црквене опреме на територији Јужне
Србије, у: Ниш и Византија VI, ур. М. Ракоција,
125–136.
Inkova, m.
2012. A contribution to the problem of producing
the оld Bulgarian belt ittings from the 10th century, in: Die Archäologie der frühen Ungarn. Chrono­
logie, Technologie und Methodik, Hrsg. B. Tobias,
Mainz, 277–293.
Йотов, в.
2004. Вьорьyжението и снаряжението от бьлгар­
ското средновековие, Варна.
Јанковић, Ђ. = Janković, Đ.
1981. Подунавски део области Аквиса у VI и почет­
ком VII века, Београд.
1983. Словенски град, у: Гамзиград – касноанти­
чки царски дворац, ур. С. Ћелић, Београд, 142–160.
1984. Средњовековно насеље код Ушћа Слатинске реке. Извештај о археолошким истраживањима у 1980. години, у: Ђердапске свеске II, ур.
В. Кондић, Београд, 197–200.
1986. Le site d`inhabitation medieval. Kula pres
du village Mihajlovac, у: Ђердапске свеске III, ур.
248
2004. Црквена организација у српским земљама
(рани средњи век), Београд.
2007. The golden Seal of Strojimir, Историјски
часопис LV, 23–39.
Zábojník, J.
1991. Seriation von Gürtelbeschlaggarnituren aus
dem Gebiet der Slowakei und Österreichs (Beitrag
zur Chronologie der Zeit des Awarischen Kaganats). in: K Problematike osĺdlenia Stredodunaskej
oblasti vo včasnom Stredoveku, ed. Z. Čilinská, Nitra,
219–323.
Залесская, в.н.
2006. Византийские евлогии Св. Николая, у:
Християнская иконография востока и запада на
памятниках материальной културы древней
Руси и Византии. Памяти Татьяны Чуковой,
ур. Е.И. Носов, Санкт-Петербург, 108–114.
Zgodni slovani
2002. Zgodni Slovane. Zgodnjesrednjeveška lončenina
na obrobju vzhodnih Alp, ur. M. Guštin, Ljubljana.
Зечевић, е.
2013. Србија и Византија. „Глас Господњи над
водама васкрснуће“, у: Народни музеј. Златни
пресек, ур. Б. Борић-Брешковић, Т. Цвјетићанин,
Е. Зечевић, Београд, 232–233.
Zieler, J.
1967. Les origines chrétiennes dans les provinces
danubiennes de l`empire Romain, Roma.
Zoll-adamikova, h., Dekówna, m., nosek, e.m.
1999. The Early Medieval Hoard from Zawada
Lanckoronska (Upper Vistula River), Warszawa.
иванишевић, в. = Ivanišević, V.
1987. Византијски новац са Београдске тврђаве,
Нумизматичар 10, 88–110.
1988. Византијски новац (491-1092) из збирке
Народног музеја у Пожаревцу, Нумизматичар 11,
87–104.
1989. Interpretation and dating of the Folles of Basile II and Constantine VII – the class A2, Зборник
радова Византолошког института 37–38, 19–42.
1991. Римски и византијски новац из збирке
музеја Рас из Новог Пазара, Новопазарски
зборник 15, 49–65.
1992. Римски и византијски печати и медаљони
из зборке Народног музеја у Пожаревцу, Нуми­
зматичар 15, 47–52.
1993. Оптицај византијских фолиса XI века на
протору централног Балкана, Нумизматичар 16,
79–92.
2012. Barbarian Settlements in the Interior of
Illyricum: The Case of Carǐin Grad, in: The Pontic­
­Danubian Realm in the Period of the Great Migration,
eds. V. Ivaniševí, M. Kazanski, Paris-Beograd, 57–69.
В. Кондић, Београд, 443–446.
1997. Ђ. Јанковић, Словени у источној Србији у VI
и VII столећу, у: Археологија источне Србије, ур.
Д. Срејовић, Београд, 133–149.
2003. Чаревци, Нови Сланкамен, гробље IX
столећа, у: Споменица Јована Ковачевћа, ур.
Р. Бунарџић, Ж. Лазовић, Београд, 97–110.
2010. Гамзиград у средњем веку, у: Felix Romuliana
­ Гамзиград, ур. И. Поповић, Београд, 201–212.
Јанковић, М.
1981. Средњовековно насеље на Великом Градцу у
X-XI веку, Београд.
Јанковић М., Јанковић Ђ.
1979. Подунавски градови поменути као
пострадали 1072. године, Годишњак града
Београда XXV, 41–58.
1990. Словени у југословенском делу Подунавља,
Београд.
Jelovina, D.
1976. Starohrvatske nekropole na područijima između
rijeka Zrmanje i Cetine, Split.
Јеремић, Г.
2013. Сахрањивање у касној антици у Наису
- пример некрополе у Јагодин Мали, у:
Константин Велики и Милански едикт 313.
Рађање хришћанства у римским провинцијама
на тлу Србије, ур. И. Поповић, Б. Борић
Брешковић, Београд, 126–135.
Jeremić, m.
1995. The Carǐin grad Necropolis, Старинар
XLV-XLVI, 181–195.
Јиричек, к.
1978. Историја Срба I, Београд.
Јовановић, а.
1984. Хајдучка воденица касноантичко и
рановизантијско утврђење, Старинар XXXIII−
XXXIV, 319−331.
Јовановић, а., Цуњак, М.
1994. Археолошка истраживања у Дубравици
током 1989. и 1990, Саопштења XXVI, 107–122.
Jovanović, a., korać, m., Janković, Đ.
1986. L`embouchure de la riviére Slatinska reka,
у: Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић, Београд,
378–400.
Јовановић, в. = Jovаnović, V.
1976. Über frümittelalterlichen Schmuck von
Čěan auf Kosovo, Balcanoslavica 5, 123–145.
1978. Прилог проучавању средњовековног прстења у СР Србији и СР Македонији, Годишњак
града Београда XXV, 67–85.
1996. Прапорци у јужнословенским некрополама. Прилог проучавању амулета, Рад музеја
Војводине 37–38, 83–112.
249
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Jovanović, V., Vuksanović, lј.
1981. Matǐane, Nécropole sud-slave de xe et XIe
siècle, Inventaria Archaeologica 25.
Јовановић, С.
1997. Средњовековна некропола на Гамзиграду,
у: Уздарје Драгославу Срерјовићу, ур. М. Лазић,
Београд, 501–509.
2000. Ромулијана – средњовековна некропола
испред Источне капије, Развитак XL, 203–204.
Jovanović, s., Vuksan, m.
2005. Medieval necropolis, in: Roman and Medieval
necropolis in Ravna near Knjaževac, ed. M. Vasí,
Belgrade, 175–275.
калић, Ј.
1979. Црквене прилике у српским земљама до
стварања архиепископије 1219. године, у: Сава
Немањић–Свети Сава, ур. В. Ђурић, Београд, 27–53.
калић-Мијушковић, Ј.
1967. Београд у средњем веку, Београд.
карташов, а.в.
2009. Васељенски сабори, Београд.
katsogiannopoulou, c.
2009. The Slavic bow brooches in Greece Revisited,
in: Foreigners in Early Medieval Europe, ed. D. Quast,
Mainz, 219–231.
klein, h.a.
2004. Eastern Objects and Western Desires: Relics
and Reliquaries between Byzantium and the West,
Dumbarton Oaks Papers 58, 283–314.
kovács, l.
2008. Vulvae, Eyes, Snake Heads. Archaeological
Finds of Cowrie Amulets. With malacological identi­
ications by Gyula Radócz, Oxford.
koвачевић, Ј. = kovačević, Ј.
1953. Средњовековна ношња балканских Словена.
Студија из историје средњовековне културе,
Београд.
1965. Авари и злато, Старинар XIII-XIV, 125–135.
1972. Sloveni i staro balkansko stanovništvo,
Materijali XI, 63–80.
1977. Аварски каганат, Београд.
kozlov, V.
1990. Die Keramik der Siedlungen der Balkan-Donau-Kultur im 8-10. Jh. An der Meereeskuste
des Flussbinnen Landes Dneper-Dnester Donau,
in: Die Keramik der Saltovo­Majacki Kultur und ihrer
Varianten, ed. C. Balint, Budapest, 171–191.
коматина, П. = komatina, P.
2010. The Slavs of the Mid-Danube Basin and
the Bulgarian expansion in the irst half of the
9th Century, Зборник радова Византолошког
института 47, 55–80.
2014. Setlement of the Slavs in Asia Minor during
250
the Rule of Justinian II and the Bishopric ΤΩΝ
ΓΟΡΔΟΣΕΡΒΩΝ, Београдски историјски гласник V,
33–42.
2015. О српско-бугарској граници у IX и X веку,
Зборник радова Византолошког института 52,
31–42.
кондић, в., Поповић, в.
1977. Царичин град. Утврђено насеље у византиј­
ском Илирику, Београд.
кораћ, в.
2001. Мартинићи – остаци раносредњоековног
града, Београд.
кораћ, в., Шупут, М.
1998. Архитектура византијског света, Београд.
корзухина, Г.Ф., Пескова, а.а.
2003. Древнерусские энколпионы. Нагрудные
кресты­реликвиарии XI–XII вв, Санкт Петерсбург.
korošec, P.
1995. Kronološka i kulturna ocjena triljskog nalaza, Starohrvatska prosvjeta III–21, 87–96.
krautheimer, r., Ćurčić, s.
1986. Early Christian and Byzantine Architecture,
New Haven-London.
krogh, k.J.
1983. The Royal Viking Age Monuments at Jelling
in the light of the recent archaeological excavations. A preliminary report, Acta Archeologica 53,
183–216.
лаловић, а.
1996. Крстови у збирци Гамзиграда – Ромулијане,
Гласник Српског археолошког друштва 12, 207–213.
langó, P.
2014. Bulgarian Connections of the Find-horizon
of the 10th century in the Carpathian Basin: a case
stady, in: Avars, Bulgars and Magyars on the Middle
and Lower Danube, eds. L. Doncheva-Petkova,
C. Balogh, A. Türk, Soiya-Piliscsaba, 157–164.
langó, P., Patay-horváth, a.
2016. Hungarian Belt – Bulgarian Belt? Some Notes
on the Distribution of Ribbed Belt Mounts, in:
Between Byzantium and the Steppe. Archaeological
and Historical Studies in Honour of Csanád Bálint
on the Occasion of his 70th Birthday, eds. Á. Bollók,
G. Csiky, T. Vida, Budapest, 567–589.
lemerle, P.
1954. Invasions et migrations dans les Balkans
depuis la in de l`époque romaine jusqu`au VIIe
siècle, Revue historique 211, 265–308.
lőrinczy, G, straub, P., türk, a.
2015. Die Umstrukturierung der Herrschatsverhältnisse an der Marosmündung zu Beginn des 10.
Jahrhunderts anhand der archäologischen Quellen, in: „Castelum, civitas, urbs“. Zentren und Elliten
би б л и о г раф и Ја
in frühmittelalterlichen Ostmitteleuropa, Hrsg.
O. Heinrich-Tamáska et al., Mainz, 381–396.
Љубинковић, М.
1978. Ка проблему словенизације Београда и северне Србије, Годишњак града Београда XXV, 17–24.
Љубинковић-Ћоровић, М.
1950. Стара кадионица из околине Куршумлије,
Музеји 5, 70-86.
Љубинковић, р.
1967. Традиције Приме Јустинијане у титулатури
охридских архиепископа, Старинар XVII, 61–76.
Мажитов, н.а.
1981. Южний Урал в IX-начале X в., у: Степи
Евразии в эпоху средневекобья, ур. С.А. Плетнева,
Москва, 80–82.
Максимовић, Љ. = maksimović, lj.
1979. О времену похода бугарског кнеза Бориса
на Србију, Зборник Филозофског факултета XIV,
69–75.
1980. Северни Илирик у VI веку, Зборник радова
Византолошког института 19, 17–57.
1982. Структура 32. главе списа De administrando
imperio, Зборник радова Византолошког инсти­
тута 21, 25–32.
1996. Покрштавање Срба и Хрвата, Зборник
радова Византолошког института 35, 155–173.
1997. Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018. године, Зборник
радова Византолошког института 36, 31–42.
1999. Оlovni pěati vizantijskog porekla, u: Tvrđava
Ras, Beograd, 437–438.
2008. Структура државне управе у Византији
и Балканским земљама, у: Византијски свет и
Срби, ур. Т. Живковић, Београд, 273–287.
Максимовић, Љ., Поповић, М.
2008а. Византијски печати подунавске регије
у Србији I, у: Византијски свет и Срби, ур.
Т. Живковић, Београд, 455–472.
2008б. Византијски печати подунавске регије
у Србији II, у: Византијски свет и Срби, ур.
Т. Живковић, Београд, 473–501.
mango, c.
1976. Byzantine architecture, New York.
Манева, е.
1992. Средновековен накит от Македонија, Скопје.
2000. Средновековна некропола Пепелиште, Скопје.
Мано-Зиси, Ђ., Марић, р., Гарашанин, д.
1950. Ископавања на Орашју. Претходни извештај о радовима у 1947. години, Старинар I,
143–164.
Манојловић-николић, в.
2001. Локалитети IX–XIII века у средњем Поморављу, Зборник Народног музеја 17/1, 377–394.
Марјановић-вујовић, Г. = marjanović-Vujović, G.
1973. Slavic Belgrade, Balcanoslavica 2, 1–15.
1978. Најстарије словенско насеље у Београду,
Годишњак града Београда XXV, 7–14.
1984a. Трњане. Српска некропола (крај XI – почетак
XIII века), Београд.
1984б, Чезава, средњовековна некропола, Стари­
нар XXXIII-XXXIV, 123–126.
1985. Врсте и типови накита XI–XII века из
некропола у Србији, Зборник Народног музеја у
Чачку XV, 5–20.
1986. Vajuga-Pesak, у: Ђердапске свеске III, ур.
В. Кондић, Београд, 184–222.
1987а. Крстови од VI до XII века из збирке Народног
музеја, Београд.
1987б. Прилог проучавању стратиграфије раносредњовековних слојева унутар античког
Понтеса, у: Ђердапске свеске IV, ур. В. Кондић,
Београд, 117-119.
1989. Раносредњовековна некропола на Доњем
граду Београдске тврђаве, Годишњак града Бео­
града XXXVI, 17–44.
1991. Златни крст из села Варне код Шапца,
Зборник Народног музеја XIV/1, 449–454.
1992. Крстови из збирке Музеја града Београда,
Годишњак града Београда XXXIX, 19–27.
1993. Liturgical Cross from Sǒanica, Старинар
XLII, 165–168.
Марјановић-душанић, С.
1991. Немањин напрсни крст. Из наше старе
инсигнологије, Зборник Филозофског факултета
XVII, 203–214.
Мarković, m.
2016. Beginninigs of artistic activity in the Serbian
lands (9th-11th century), in: Sacral art of the Serbian
lands in the middle ages, eds. D. Vojvodí, D. Popoví,
Belgrade, 147–163.
marsigli, l.f.
1726. Danubius Pannonico­Mysicus Observationibus
Geographicis, Oastronomicis, Hydrographicis, Phisicis
Perlustratus I–II, Hagae.
Миятев, к.
1922. Палестински крьстове в Бьлгария, Годишник
на Народния музей за 1921. год., 59–87.
1965. Кратка история на бьлгарската архитек­
тура, София.
Милинковић, М. = milinković, m.
1998. Германска племена на Балкану. Археолошки
налази из времена сеобе народа, Универзитет у
Београду, Филозофски факултет – Одељење за
археологију (необјављена докторска дисертација).
2003. О тзв. женском гробу из Улпијане, у:
Споменица Јована Ковачевића, ур. Р. Бунарџић,
251
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
би б л и о г раф и Ја
Ж. Микић, Београд, 143–177.
2004. Археологија моде као археологија
идентитета. Неколико примера, у: Ниш и
Византија II, ур. М. Ракоција, Ниш, 185–196.
2008. Die spätantik-frühbyzantinischen befestigten Höhenanlagen in Serbien, Höhensiedlungen
zwischen Antike und Mittelalter von den Ardennen bis
zur Adria, eds. H. Steuer, V. Bierbrauer, BerlinNew York, 533–557.
2010. Градина на Јелици. Рановизантијски град и
средњовековно насеље, Београд.
2012. Мрежа насеља и њихова структура на северу Илирика у 6. веку – археолошки подаци, у:
Византијски свет на Балкану II, ур. Б. Крсмановић,
Љ. Максимовић, Р. Радић, Београд, 299-311.
2014. Градина на Јелици, регионални центар
на северу Источног римског царства, у:
Градина на Јелици. Тридесет година археолошких
истраживања (1984–2014), ур. М. Милинковић,
П. Шпехар, Чачак 2014, 17–51.
2015. Рановизантијска насеља у Србији и њеном
окружењу, Београд.
Миловић, о.
2000. Наушнице лунуластог типа из средњовековне збирке Народног музеја у Пожаревцу,
Viminacium 11, 101–109.
Милошевић, Г.
1997. Становање у средњовековној Србији, Београд.
1999. Цркве у подножју Хисара у Прокупљу,
у: Прокупље у праисторији, антици и средњем
веку, ур. М. Васић, Д. Маринковић, БеоградПрокупље, 161–171.
Милошевић, Г., Ђурић, С.
1988. Црква св. Прокопија у Прокупљу,
Старинар XXXVIII, 83–109.
Минић, д. = minić, D.
1969. Средњовековна некропола на Великом
Градцу код Доњег Милановца, Старинар XX,
233–247.
1980. Le site d`habitation de Mǎvanska Mitrovica, in: Sirmium XI. Recherches archéologiques en
Syrmie, ed. V. Popoví, Beograd.
1984. Песача, античко утврђење и средњовековна некропола, Старинар XXXIII–XXXIV, 171–179.
2001. Осврт на средњовековну некрополу
у Чезави, Зборник радова Народног музеја у
Београду 17/1, 341–347.
Минић, д., томић, М.
1974. Остава средњовековног накита из Великог
Градишта, Старинар XXIII, 163–168.
Мирковић, л.
1982. Православна литургика. Први општи део,
Београд.
ненадовић, С.М.
1963. Богородица Љевишка. Њен постанак и њено
место у архитектури Милутиновог времена,
Београд.
1980. Архитектура у Југославији од IX до XVIII
века, Београд.
nepper, I.
1996. Sárrétudvari-Hízíföld, in: The Ancient Hun­
garians. Exhibition Catalogue, ed. I. Fodor, Budapest, 257–277.
nesbitt, J., oikonomides, n.
1991. Catalogue of Byzantine seals at Dumbarton
Oaks and in the Fogg museum of art I, eds. J. Nesbitt,
N. Oikonomides, Washington.
нешковић, Ј., николић, р.
1987. Петрова црква код Новог Пазара, Београд.
ниедерле, л.
1954. Словенске старине, Нови Сад.
николајевич, и. = nikolajevič, I.
1958. Прилог проучавању византијске скулптуре,
Зборник радова Византолошког института 4,
158–186.
1989. Recherches nouvelles sur les monuments
chrétiens de Serbie et du Montenégro, Actes du XIe
congrés intérnational d`archéologie chretienne III,
Rome, 2441–2462.
николић, р.
1961. Један раносредњовековни бронзани крст,
Саопштења IV, 220–222.
новаковић, С.
1908. Охридска архиепископија у почетку XI
века, Гласник Срске краљевске академије 76, 1–62.
нови Сад-Стара варош.
2008. Нови Сад – Стара варош 7000 година.
Каталог изложбе, Нови Сад.
nosov, e.a.
2001. Ein Herrschatsgebiet entsteht: Die Vorgeschichte der nördlischen Rus` und Novgorods,
in: Novgorod: Das mittelalterliche Zentrum und sein
Umland im Norden Rußlands, eds. M. Mülleer-Wille
et al., Neumünster, 13–74.
оболенски, д.
1996. Византијски комонвелт, Београд.
ormándy, J.
1995. Granulacios diszites avar kori targyakon:
Gula- es lemezgombcsung̋s arany fulbevalok.
Móra Ferenc Múzeum Évkönyve 1995/1, 151–181.
острогорски, Г.
1996. Историја Византије, Београд.
Пеја, Ф.
1998. Нумизматика, у: Археолошко благо Косова
и Метохије од неолита до раног средњег века, ур.
Н. Тасић, Београд, 360–371.
252
mirković, m.
1968. Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji,
Beograd.
20082. Sirmium. Istorija grada od I do kraja VI veka,
Sremska Mitrovica.
Михайлова, т.
1993. Обеци и наушници от Велики Преслав
(края на X-XIV в.), Преслав 4, 180–206.
moravcsik, Gy.
1970. Byzantium and the Magyars, Amsterdam.
morrisson, c.
2002, Byzantine Money: Its Production and
Circulation, in: The Economic History of Byzantium
from the Seventh through Fiteenth Century, ed. A.E.
Laiou, Washington, 909–966.
Москов, М.
1987. Прабьлгарския рунически знак IYI: за
теонима Тангра, Старобьлгаристика 1, 15–23.
Мргић, Ј.
2008. Северна Босна 13–16. век, Београд.
Мркобрад, д.
1997. Рас Постење: фазе развоја утврђења,
Зборник радова Византолошког института 36,
203–219.
muraševa, V.V.
2006. Kompositgürtel altrussischer Krieger aus
dem 10. und dem Beginn des 11. Jahrhunderts,
Eurasia Antiqua 12, 353–368.
Мусин, а. = musin, a.
1997. Two churches or two Traditions: Common
Traits and Peculiarities in Northern and Russian
Christianity before and ater 1054 AD through
the Archaeological Evidence. A view from the
East, in: Rom und Byzanz im Norden. Mission und
Glaubenswechsel im Ostseeraum während des 8.­14.
Jahrhunderts II, ed. M. Müller-Wille, MainzStuttgart, 275–295.
2006. Археология "личного благочестия" в
христианской традиции востока и запада, у:
Християнская иконография востока и запада на
памятниках материальной културы древней
Руси и Византии. Памяти Татьяны Чуковой,
ур. Е.И. Носов, Санкт-Петербург, 163–222.
müller-Wille, m.
1998. The Cross as a Symbol of Personal Christian
Belief in a Changing Religious World. Examples
from Selected Areas in Merovingian and Carolingian Europe, in: The World­View of Prehistoric
Man, eds. L. Larsson, B. Stjernquist, Stockholm,
179–200.
накит на тлу Србије
1982. Накит на тлу Србије, ур. Ј. Јевтовић,
Београд.
Пескова, а.а.
2004. О древнейшей на Руси Христианской
реликвии, у: Ладога и Глеб Лебедев: Восмые
чтения памяти Анны Мачинской, ур.
Е.А. Мелникова, Санкт-Петербург, 157–183.
2009. Изображения святых на византийских
крестах-реликвариях, in: Archaeologia Abraha­
mica, ed. L. Beliaev, Moscow, 285–309.
Петковић, С. = Petković, s.
2011. Late Roman Romuliana and medieval Gamzigrad from the end of 4th to the 11th centuries AD,
in: Keszthely­Fenékpuszta im Kontext spätantiker
Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moe­
sia, Hrsg. O. Heinrich-Tamáska et al., Budapest,
267–283.
2012. Римски пут Via Militaris у Давидовцу код
Врања, Весник Војног музеја 39, 21–28.
2016. Заштитна археолошка истраживања на
локалитету Давидовац-Градиште. Прелиминарни резултати, у: Археолошка истраживања
на аутопуту Е­75 (2011-2014), ур. С. Перић,
А. Булатовић, Београд, 301–349.
Петковић, С., Миладиновић-радмиловић, н.
2013. Неки примери погребног култа на касноантичкој некрополи у Равни (Timacum Minus)
код Књажевца, Етно­културолошки зборник
XVII, 47–60.
Petrinec, m.
2009. Groblja od 8. do 11. stoljeća na području rano­
srednjovjekovne hrvatske države, Split.
Петровић, р.
2001. Речник византијских крстова, Београд.
Petrukhin, ya., Pushkina, t.
1997. Old Russia: the Earliest Stages of Christianization, in: Rom und Byzanz im Norden. Mission und
Glaubenswechsel im Ostseeraum während des 8.­14.
Jahrhunderts II, ed. M. Müller-Wille, Mainz-Stuttgart, 247–258.
Петрухин, Я., Пушкина, т.а.
2009. Новые данные о процессе христианизации Древнерусского государства, in: Archaeo­
logia Abrahamica, ed. L. Beliaev, Moscow, 157–166.
Пириватрић, С.
1997. Византијска тема Морава и "Моравије"
Константина VII Порфирогенита, Зборник
радова византолошког института 36, 173–199.
1998. Самуилова држава, Београд.
Pitarakis, b.
2006. Les Croix­reliquaires pectorales byzantines en
bronze, Paris.
Плетнева, С.а
1967. От кочевий к городам. Салотово­маяацкая
культура, Москва.
253
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Плетьнов, в., Павлова, в.
2002. Ранносредновековни ремьчни апликации
вьв варненския археологически музей, Известия
на Народния музей Варна 30–31 (45–46), 24–118.
Poleski, J.
2004. Wczesnośrdniowieczne grody w Darczu Dunaj­
ca, Kraków.
Попадић, и. Марјановић, М.З.
2012. Извештај о налазу гроба из периода Сеобе
народа на локалитету Црквине-Стублине код
Обреновца, у: Српско археолошко друштво, XXXV
скупштина и годишњи скуп, Ваљево 24–26. мај
2012. године. Програм, извештаји и апстракти,
Ваљево, 38.
Попконстантинов, к.
1993. Рунически натписи од средновековна
Бьлгария, у: Studia protobulgarica et mediaevalia
europensia. В чест на професор Веселин Бешлевиев,
ур. В. Гюзелев, Велико Тьрново, 141–162.
Поповић, в. = Popović, V.
1968. Увод у топографију Виминацијума,
Старинар XVIII, 29–49.
1975а. Les témoinages archéologiques des invasions
avaro-slaves dans l`Illyricum Byzantin, Melanges
de l`école française de Rome 87, 445–504.
1975б. "Mетодијев" гроб и епископска црква у
Мачванској Митровици, Старинар XXIV–XXV,
265–270.
1978а. Епископска седишта у Србији од IX до XI
века, Годишњак града Београда XXV, 33–40.
1978б. V. Popoví, Cataloque des monnaies byzantines du Musée de Srem, in: Sirmium VIII, Recherches
archéologiques en Syrmie, ed. V. Popoví, Beograd,
181–195.
1980а. Сирмијска епископија и средњовековна
црква на Балкану, in: Sirmium XI. Recherches archéo­
logiques en Syrmie, ed. V. Popoví, Beograd, VI–IX.
1980б. Култни континуитет и литерарна традиција у цркви средњовековног Сирмијума, in:
Sirmium XII. Recherches archéologiques en Syrmie,
ed. V. Popoví, Beograd, V–VI.
1986. Куврат, Кувер и Аспарух, Старинар
XXXVII, 103–133.
2003а. Дезинтеграција и рурализација града
у источном Илирику од 5. до 7. века н.е, у:
Sirmium, град царева и мученика (сабрани
радови о археологији и историји Сирмијума), ур.
Д. Познановић, Сремска Митровица, 239–258.
Поповић, и. = Popović, I.
2001. Касноантички и рановизантијски накит од
злата у Народном музеју у Београду, Београд.
2015. Bronze Flagon from Pontes with an Inscription
from the 29th Psalm of David, Старинар LXV, 121–129.
254
Popović, m. = Popović, m.
1988. Светиња, нови подаци о рановизантијском Виминацијуму, Старинар XXXVIII, 1–37.
1997а. Antǐki Singidunum. Dosadašnja otkría i
mogúnost daljih istraživanja, Singidunum 1, 1–20.
1997б. Земљано-палисадне и сухозидне фортификације у српско-византијским сукобима
крајем 11. века, Зборник радова Византлошког
института 36, 119–138.
1999. Tvrđava Ras, Beograd.
2003. Мартинићи – остаци раносредњовековног
града (приказ), Зоограф 29, 226–229.
20062. Београдска тврђава, Београд.
2013. Прилог проучавању топографије византијског Београдад у XI и XII веку, Зборник
радова Византолошког института L/1, 461–478.
Поповић, М. бикић, в. = Popović, m., bikić, V.
2004. Комплекс средњовековне митрополије у
Београду, Београд.
2009. Vrsenice. Kasnoantičko i srpsko ranosrednjove­
kovno utvrđenje, Beograd.
Поповић, М., иванишевић, в.
1989. Град Браничево у средњем веку, Старинар
XXIX, 125–179.
Popović, P., mrkobrad, D.
1986. Prospection par sondage de la localite
Ljubǐevac-Obala, у: Ђердапске свеске III, ур.
В. Кондић, Београд, 308–328.
Поповић, С.
2000. Преиспитивања цркве светог Петра у Расу,
у: Међународни научни скуп Стефан Немања –
Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање,
ур. Ј. Калић, Београд, 209–229.
Pohl, W.
1988. Die Awaren. Ein Steppenwolk in Mitteleuropa
567–822 n. Chr., München.
1991. Conceptions of ethnicity in the Early Medieval Studies, Archaeologia Polona 29, 39–49.
2003. A Non-Roman Empire in Central Europe:
the Avars, in: Regna and Gentes – The Relationship
between Late Antique and Early Medieval Peoples and
Kingdoms in the Transformation of the Roman World,
ed. H.-W. Goetz, J. Jarnut, W. Pohl, Leiden-Boston,
571–595.
Премк, а., Поповић, П., бјелајац, Љ.
1984. Вајуга–Песак. Извештај о сондажним
ископавањима у 1980. години, у: Ђердапске
свеске II, ур. В. Кондић, Београд, 111–117.
Премовић-алексић, д.
1995. Настанак града Сјенице, Новопазарски
зборник 19, 89–102.
1997. Средњовековна хумка на локалитету
Кобиљка код Сјенице, у: Споменица Јована
би б л и о г раф и Ја
Ковачевића, ур. Р. Бунарџић, Ж. Микић, Београд,
337–351.
2008. Извештаји са археолошких истраживања
средњовековних хумки у Сугубинама код
Сјенице, Новопазарски зборник 31, 235–240.
2013. Остаци паганства на сјеничко-пештерској
висоравни, у: Од Романа до Словена. Археолошки
налази из Србије и њихов контекст, књига ап­
стракта, ур. М. Милинковић, Београд, 17–18.
2014. Археолошка карта Новог Пазара, Тутина и
Сјенице, Нови Пазар.
Приходнюк, о.М.
2005. Пастирське городище, Киïв - Чернiвцi.
radić, V.
2010. The circulation of Byzantine gold and silver
coinage in the central Balkans at the end of the
10th and during the 11th Century, Нумизматичар
28, 201–213.
радић, в., иванишевић, в.
2006. Византијски новац из Народног музеја у
Београду, Београд.
радић, р.
2003. Срби пре Адама и после њега. Историја једне
злоупотребе: слово против „новоромантичара“,
Београд.
2015. Клио се стиди. Против злостављања
историјске науке, Београд.
радичевић, д. = radičević, D.
2003. Археолошка налазишта X-XI века у Чачку и
околини, Гласник српског археолошког друштва 19,
223–247.
2005. Раносредњовековни налази из Прилипца
код Пожеге, Гласник српског археолошког дру­
штва 21, 327–342.
2009. Периодизација некропола IX-XI века у
доњем српском Подунављу, Старинар LVII,
349–362.
2013. Necropole medievaĺe din secolele al-IX-lea
al-XI-le în bazinul inferior al Dunării (Porţuneă
Sărbească), Istros XIX, 469–514.
radičević, D., Špehar, P.
2015. Some remarks on Hungarian Conquest Period Finds in Vojvodina, Acta Archaeologica Carpath­
ica XLIX, 137–162.
радичевич, д.
2015. К изучению раннеславянских памятников
Сербского Подунавья (вопросы хронологии и
этнокультурной принадлежности), у: Славяне
на Дунае. Обретение родины, ур. И.О. Гавритухин,
Р.А. Рабинович, Санкт Петербург итд., 285–308.
радишић, М.
2015. Раносредњовековне апликације из Сврљиг-Града и осврт на сличне налазе на нашем тлу:
О функцији, хронологији и културној припадности, Етно­културолошки зборник за проуча­
вање културе источне Србије и суседних области
XIX, 21–34.
radosavljević-krunić, s.
1986. Une nécropole médiévale à Ljubǐevac, Ђер­
дапске свеске III, ур. В. Кондић, Београд, 329–341.
ракоција, М.
1991. Црква у Горњем Матејевцу код Ниша,
Саопштења XXII–XXIII, 7–24.
рапов, o.m.
1987. Русская церковь в IX–XII веках, Москва.
rapp, c.
2005. Holly Bishops in Late Antiquity: the nature of
Christian liedership in an age of transition, Berkeley-Los Angeles.
раппопорт, П.а.
1956. Очерки по истории русского военного зодчества
X–XIII вв, Москва–Ленинград.
рашев, р.
1992. За хронологията и произхода на знака
"ipsilon с две hasti", Приноси кьм бьлгарската
археология I, 96–102.
рашковић, д.
1998. Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја Крушевац, Нуми­
зматичар 21, 63–116.
2007. Римско насеље Praesidium Pompei –
Римљани у Алексиначкој котлини, у: Ниш и
Византија V, ур. М. Ракоција, 205–226.
révész, l.
1996. Aldebr̋­Mocsáros, in: The Ancient Hungarians.
Exhibition Catalogue, ed. I. Fodor, Budapest, 381–383.
2003. The Cemeteries of the Conquest Period, in:
Hungarian Archaeology at the turn of the Millennium,
ed. Z. Visy, Budapest, 338–343.
2006. Auswertung der Funde, in: Das frühungar­
ische Reitergrab von Gnadendorf (Niederösterreich),
Hrsg. F. Daim, E. Lauermann, Mainz, 119–158.
révész, l., nepper, m.I.
1996. The archaeological heritage of the ancient
Hungarians, The Ancient Hungarians. Exhibition
Catalogue, ed. I. Fodor, Budapest, 37–56.
rusu, m.
1975. Avars, Slavs, Romanic Populations in the
6th–8th Centuries, in: Relations between the Autocht­
onous Population and the Migratory Populations, eds.
M. Constantinescu et al., Bucureşti, 123–153.
рябцева, С.
2013. О балканских связах населения Пруто–
Днестровского региона. По материалам находок предметов цветной металлобработки,
Преслав 7, 172–184.
255
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
sandin, k.
1992. Middle Byzantine Bronze Crosses of Intermedi­
ate Size, Form, use and Meaning, Аnn Arbor.
sacralia ruthenica
2006. Sacralia Ruthenica, eds. M. P. Kruk,
A. Sulikowska-Gaşka, M. Wołoszyn, Warsaw.
Симић, З.
1983. Црква св. Арханђела Михаила у селу
Бељини, Саопштења XV, 333–341.
Симић, З., Јанковић, М., Михајловић,
в. Смядовски, С.
1991. За енколпионите с надписи Nηκολαοσ,
Βλασεοσ, Гεωργεοσ, Δημητρηοσ, Археология
1991/1, 19–22.
Снегаров, и.
1995. История на Охридската архиепископия I.
От основаването до завладяването на Балканския
полуостров од турците, София.
soulis, G.c.
1965. The legacy of Cyril and Methodius to the
Southern Slavs, Dumbarton Oaks Papers 19, 19–43.
Спасић-Ђурић, д.
2002. Виминацијум – главни град римске провин­
ције Горња Мезија, Пожаревац.
2015. Град Виминацијум, Пожаревац.
Срејовић, д.
2010. Архитектура и просторна структура
царске палате, у: Felix Romuliana-Гамзиград,
ур. И. Поповић, Београд, 43–48.
staecker, J.
1999. Rex regnum et Dominum dominorum. Die
wikingerzeitlichen Kreuz­ und Kruziixanhänger als
Ausdruck der Mission in Altdänemark und Schweden,
Stockholm.
Станилов, Ст.
1991. Старобльгарски ремьчни украси от Националний арцхеологически музей, Раскопки и
проучвания XXII, 5–70.
Станић, р.
1980. Средњовековне цркве у Сталаћу и околини, у: Археолошка истраживања Крушевца
и Моравске Србије, ур. Ђ. Бошковић, Београд,
65–73.
Старинар XXXIII–XXXIV
1984. Старинар XXXIII–XXXIV.
stevović, I.
2014. Praevalis. Obrazovanje kulturnog prostora
kasnoantičke provincije, Podgorica.
schulze-Dörrlamm, m.
1991. Untersuchungen zur Herkunt der Ungarn
und zum Beginn ihrer Landhahme, Jahrbuch der
Römisch­germanischen Zentralmuseums mainz 35,
373–466.
256
2002. Byzantinische Gürtelschnallen und Gürtelbe­
schläge im Römisch­Germanischen Zentralmuseum I,
Mainz.
swoboda, e.
1939. Forschungen am Obermösischen Limes, Schriten
der Balkankommission, Wien.
takács, m.
2010. De administrando imperio kao izvor za ranu
povijest Mađara, kao i o vezama Mađara sa narodima u 10. stoljéu, Radovi Zavoda za hrvatsku
povijest 42, 49–64.
teodor, D.Gh.
1981. Romanitatea carpato­dunareana si bizantul in
veacurile V-XI e.n., Iasi.
tobias, b.
2006. Katalog der Fundgegenstände, in: Das frü­
hungarische Reitergrab von Gnadendorf (Niederöster­
reich), Hrsg. F. Daim, E. Lauermann, Mainz, 5–28.
tomićić, Ј.
1994. Križevi iz fundusa Hrvatskoga Povijesnoga
muzeja, Zagreb.
тотев, т.
1993. Преславско ськровище, Шумен.
тошић, Г., рашковић, д.
2007. Ранохришћански споменици на источним
падинама Копаоника, Зборник радова Византо­
лошког института 44/1, 27–45.
трифуновић, С.
1997. Јагодина, Пањевачки рит, словенско насеље VII-X века, Гласник српског археолошког
друштва 9, 207–210.
трбуховић, л.
1980. Прилог проучавању страних етничких
елемената у аварским некрополама, Старинар
XXX, 123–128.
tryarski, e.
1985. Alter un neue Probleme der runnenartigen
Inschrit Europas, in: Runen, Tamgas und Graf­
iti aus Asien und Osteuropa, eds. K. Röhrborn,
W. Veenker, Wiesbaden, 57–78.
Ћирковић, С.
1994а. Образовање српске државе, у: Историја
српског народа I, ур. С. Ћирковић, Београд 1994,
141–155.
1994б. Србија између Византијског царства
и Бугарске, у: Историја српског народа I, ур.
С. Ћирковић, Београд, 156–169.
1997. Међаши дуж Истра. О јужној граници
Мађара у X веку, у: 1100 година досељења Мађара
у Војводину/A honfoglalás 1100 éve és a Vajdasaág,
ур. Ђ. Бордаш и др., Нови Сад, 27–37.
1998. „Насељени градови“ Константина
Порфирогенита и најстарија територијална
би б л и о г раф и Ја
организација, Зборник радова Византолошког
института 37, 9–32.
Ћоровић-Љубинковић
1951. Метални накит белобрдског типа,
Старинар II, 21–55.
1959. Проблем празних тумула, Старинар X, 117–118.
1970. Живопис цркве св. Петра код Новог Пазара,
Старинар XX, 35–51.
Ćurčić, s.
2010. Architecture in the Balkans. From Diokletian to
Süleyman the Magniicent, Yale-New Haven-London.
fagerlie, J. m.
1982. The Coins, in: Yassi Ada. Vol. I. A Seventh­Cen­
tury Byzantine Shipwreck, eds. G.F. Bass, F.H. van
Doorninck, Jr., Texas, 145–155.
felix romuiliana
2010. Felix Romuliana – Гамзиград, ур. И. Поповић,
Београд.
Ферјанчић, б.
1996. Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво (осврт на нова тумачења), Зборник радова
Византолошког института 35, 117–154.
1997. Василије I и обнова византијске власти у
IX веку, Зборник радова Византолошког инсти­
тута 36, 9–30.
Ферлуга, Ј.
1964. Драч и драчка област пред крај X и почетком XI века, Зборник радова Византолошког
института 8/2, 117–130.
fewkes, V.J.
1939. Report on the 1938 Summer Term of the School,
Bulletin American School of Prehistoric research 15, 6–12.
Фидановски, С.
2010. Велекинце. Римска и средњовековна некропола,
Београд.
fiedler, u.
1992. Studien zu Gräberfeldern des 6. bis 9. Jahrhun­
derts an der unteren Donau 1-2, Bonn.
Филиповић, М.
1959. Спаљивање мртвих код Јужних Словена,
Рад војвођанских музеја 8, 119–133.
fodor, I.
1996. The Hungarian Conquest, in: The Ancient Hun­
garians, Exhibition Catalogue, ed. I. Fodor, Budapest,
15–18.
frolow, a.
1961. La Relique de la vraie Croix, Paris.
fügedi, e.
1986. Castle and Society in Medieval Hungary
(1000–1437), Budapest.
hahn, W.
1981. Moneta Imperi Byzantini III. Von Heraclius` bis
Leo III./alainregirungs (610–720), Wien.
henning, J.
2005. Ways of Life in Eastern and Western Europe
during the Early Middle Ages: Which Way Was
“Normal”?, in: East Central and Eastern Europe in
the Early Middle Ages, ed. Florin Curta, Ann Arbor,
41–59.
cameron, a.
1993. The Mediterranean World in Late Antiquity AD
395–600, London.
Цвијић, Ј.
1966. Балканско полуострво и јужнословенске
земље: основи антропогеографије, Београд.
Ципин, в.
1994. Церковное право, Москва.
cotsonis, J.a.
1994. Byzantine Figural Processional Crosses,
Washington.
Црнобрња, а.
2007. Налази новца са истраживања локалитета
Орашје (Маргум) 2004. године, Архаика 1, 197–206.
Црноглавац, в.
2005. Византијски новац (491–1078) из збирке
Народног музеја у Нишу, Зборник Народног
музеја у Нишу 13–14, 61–162.
csallany, D.
1933. A Kunszentmartoni avarkori otvossir, Szentes.
curta f.
2001. The Making of Slavs. Histrory and archaeology
of the Lower Danube Region, c. 500­700, Cambridge.
2005. Female dress and „Slavic“ bow ibulae in
Greece, Hesperia 74, 101—146.
2006. Slavic bow ibulae? Werner’s class ID revisited, Acta Archaeologica Academiae Scientiarum
Hungaricae LVII, 423–474.
cutler, a.
2001. Gits and Git exchange as Aspects of the
Byzantine, Arab and Related Economies, Dumbar­
ton Oaks Papers 55, 247-248.
Чанак-Медић, М., Стојковић-Павелка, б.
2010. Архитектура и просторна структура
царске палате, у: Felix Romuliana-Гамзиград,
ур. И. Поповић, Београд 2010, 49–106.
Чанак-Медић, М., тодић, б.
2013. Стари Раса са Сопоћанима, Нови Сад.
Чангова, Й.
1992. Крепостта Перник VIII–XIV в., София.
Чанева-дечевска, н.
1980. Цьркви и манастири от Велики Преслав,
София.
Čerškov, e.
1970. Municipium DD, Beograd.
Čremošnik. I.
1970. Die Chronologie der ältensten slawischen
257
Ц еН Т ра л Н и б а л к а Н од 7. до 1 1 . в ек а — а рХ е ол о Ш к а с в е до ч а Н с Т в а
Funde in Bosnien und der Herzegowina, Archaeo­
logia Iugoslavica XI, 99–103.
1977. Ranoslovensko naselje Jazbine u Batkovíu
kod Bijeljine, Godišnjak 15, 227–308.
Шишић, Ф.
1928. Летопис попа Дукљанина, Београд–Загреб.
Шпехар, о.
2011. Хришћанска сакрална архитектура касноантичке Ромулијане (IV-VII век). Десакрализација царске меморијалне палате, Зоограф 35,
27–38.
2012. Настанак хришћанске сакралне топографије
урбаних простора централног Балкана: од милан­
ског едикта до почетка 7. века, Универзитет у
Београду, Филозофски факултет – Одељење за
историју уметности, Београд (необјављена
докторска дисертација).
Шпехар, П. = Špehar, P.
2007. Средњовековни налази из области Браничева, Гласник српског археолошког друштва 23,
363–389.
2010а. Materijalna kultura iz ranovizantijskih utvr­
đenja u Đerdapu, Beograd.
2010б. By their fruit you will recognize them Christianization of the Serbia in Middle Ages,
in: Ledničke sveske 12, eds. W. Dzieduszycki,
J. Wrzesiński, Poznań, 203–220.
2011. Археолошка истраживања предмета религиј­
ског карактера са подручја Охридске архиеписко­
пије од њеног оснивања до почетка 13. века, Универзитет у Београду, филозофски факултет –
Одељење за археологију, Београд (необјављена
докторска дисертација).
2012а. Лична побожност на простору Охридске
архиепископије у светлу археолошких налаза
од XI до XIII века, у: Византијски свет на Балкану I,
ур. Б. Крсмановић, Љ. Мксимовић, Р. Радић,
Београд, 205–220.
2012б. Srpsko Podunavlje u ranom srednjem vijeku,
u: Dani Stjepana Gunjače 2, ur. T. Šeparoví, Split,
335–358.
2015а. Remarks to Christianisation and realms in
the central Balkans in the light of archaeological
inds (7th–11th c.), in: „Caestelum, civitas, urbs“.
Zentren und Eliten in frühmittelalterlichen Ost­
mitteleuropa, Hrsg. O. Heinrich-Tamáska et al.,
Budapest-Leipzig-Keszthely, 71–93.
2015б. (Dis)continuity of the life in Late Antiquue
Fortresses in Early Middle Ages: from Belgrade to
the conluence of Timok River, in: Arheologia Mi­
leniului I p. chr. IV. Nomazi şi autohtoni în mileniul I
p. Chr., еd. N. Ciupercă, Bucureşti, 329–350.
2016. Objects for Private Worship and Relics of the
258
Christian East, in: Byzantine Heritage and Serbian
art I. Process of Byzantinisation and Serbian archae­
ology, ed. V. Bikí, Belgrade, 133–139.
Špehar, P., Zorova, o.
2012. Christianity on the territory of the Archbishopric of Ohrid, 11th to the 13th century: archaeological evidence from burial sites, in: Rome, Constan­
tinople and Newly­Converted Europe. Archaeological
and Historical Evidence I, eds. Maciej Salamon et
al., Leipzig-Warszawa-Rzeszów, 429–446.
Шпехар, П., Јацановић, д.
2015. Касноантичка остава алата из села Пољане
код Пожаревца, Зборник Народног музеја. Архео­
логија XXII/1, 289–317.
Шпехар, П., Стругар бевц, н.
2015. Батајница­Велика хумка. Раномађарска
некропола, Београд.
Шупут, М., кораћ, в.
2010. Архитектура византијског света, Београд.
Werner, Ј.
1950. Slawische Bügelibeln des 7. Jahrhunderts,
in: Reinecke Festschrit, eds. G. Behrens, J. Werner,
Mainz 1950, 150−172.
1986. Der Shatzfund von Vrap in Albanien, Wien.
Womer katzev, s.
1982. Miscellaneous Finds, in: Yassi Ada, Vol. I.
A Seventh­Century Byzantine Shipwreck, eds.
G.F. Bass, F.H. van Doorninck, Jr., Texas, 266–295.
CIP - каталогизација у публикацији
Народна библиотека србије, београд
903/904(497)"6/10"
902.2(497)"6/10"
ШпеХар, перица, 1974Централни балкан од 7. до 11. века : археолошка сведочанства /
перица Шпехар = Central Balkans From the 7th To the 11th Century :
аrchaeological testimonies / Perica Špehar. - београд = Belgrade :
Booka, 2017 (земун : пекограф = Zemun : Pekograf). - 259 стр. : илустр. ; 28 цм
Тираж 250. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Summary. библиографија: стр. 243-259.
ISBN 978-86-88335-82-9
a) археолошка налазишта - балканске државе - 7в-11в b)
археолошки налази - балканске државе - 7в-11в
COBISS.SR-ID 229254924