UNIVERZITET SINGIDUNUM
Prof. dr Miroljub Hadžić
BANK AR ST VO
Tree izmenjeno i dopunjeno izdanje
Beograd, 2009.
BANKARSTVO
Autor:
Prof. dr Miroljub Hadžić
Recenzenti:
Prof. dr Milovan Stanišić
Prof. dr Slobodan Barać
Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32
www.singidunum.ac.rs
Za izdavača:
Prof. dr Milovan Stanišić
Tehnička obrada:
Novak Njeguš
Dizajn korica:
Milan Nikolić
Godina izdanja:
2009.
Tiraž:
250 primeraka
Štampa:
ČUGURA print, Beograd
www.cugura.rs
ISBN: 978-86-7912-191-2
SADRŽAJ
PREDGOVOR
IX
OPŠTI DEO
UVOD U BANKARSTVO
1. UVOD U BANKARSTVO
1.1. Istorijat banke i bankarskih poslova
1.2. Predmet nauke o bankarstvu
1.3. Bankarski poslovi i organizacija banke
1.4. Banka kao novčano preduzeće
1.5. Finansijski sistem i institucije
1.6. Klasifikacija banaka
1.7. Bankarstvo u savremenoj privredi
1.8. Istorijat i struktura domaćeg bankarstva
3
3
5
7
10
12
15
18
21
PRVI DEO
MAKROASPEKT
2. SAVREMENE TENDENCIJE U BANKARSTVU
2.1. Transformacija bankarskog sistema
2.2. Savremene tendencije u bankarskom menadžmentu
2.3 Globalizacija i međunarodno bankarstvo
2.4. Transnacionalna banka
2.5. Deregulacija bankarskog poslovanja
2.6. Međunarodna standardizacija
2.6. Elektronsko bankarstvo
2.7. Investiciono bankastvo
2.8. Svetska ekonomska kriza
3. KOMPARATIVNI BANKARSKI SISTEMI
3.1.Modeli savremenog organizovanja banaka
3.2.Praksa i komparacija bankarskih sistema
3.3.Bankarstvo razvijenih zemalja
3.4. Bankarstvo zemalja u tranziciji
3.5.Islamsko bankarstvo
4. TRANZICIJA BANKARSKOG SEKTORA SRBIJE
4.1. Iskustva zemalja u tranziciji
27
27
32
36
42
45
48
51
55
58
64
64
68
70
75
79
84
84
Sadržaj
III
4.2. Dijagnoza stanja i pristup tranziciji
4.3. Mere za konsolidaciju bankarskog sistema
4.4. Re -privatizacija banaka
4.5. Rezultati tranzicije i dalji koraci
5. MEĐUNARODNE BANKE i FINANSIJSKE INSTITUCIJE
5.1. Međunarodni monetarni fond - MMF
5.2. Svetska banka – SB
5.3. Evropska monetarna unija i organizacija
Evropske centralne banke – ECB
6. CENTRALNA BANKA
6.1. Karakter i uloga centralne banke
6.2. Osnovne funkcije centralne banke
6.3. Organizacija centralne banke
6.4. Centralne banke razvijenih zemalja
6.5. Centralne banke zemalja u tranziciji
6.6. Koncept, status i delokrug Narodne banke Srbije
6.7. Organi i organizacija Narodne banke Srbije
6.8. Monetarna fukcija i intervencija Narodne banke
6.9. Vrste poslova Narodne banke
6.10. Kontrola Narodne banke
86
89
92
94
102
102
106
108
121
121
123
124
126
128
129
131
135
138
139
DRUGI DEO
BANKA – MIKRORASPEKT
7. OSNIVANJE BANKE I STATUSNA PITANJA
7.1. Propisi o bankama
7.2. Osnivanje banke i gubitak dozvole za rad
7.3. Spajanje i pripajanje banaka
7.4. Akcionarski kapital banke
7.5. Vrste i obim bankarskih poslova
7.6. Osiguranje depozita i revizija banke
7.7. Utvrđivanje prihoda, dobiti banke i likvidnost
7.8. Harmonizacija sa zakonodavstvom EU
8. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE BANKOM
8.1.Korporativno upravljanje bankom
8.2. Upravljačka struktura banke
8.3. Organizacija banke po funkcionalnom principu
8.4. Organizaovanje banke po teritorijalnom principu
8.5. Organizacija i poslovanje banke u skladu sa ISO standardima
IV
Bankarstvo
147
147
150
153
155
157
159
161
161
166
166
170
178
183
186
TREĆI DEO
FINANSIJSKI I INVESTICIONI POTENCIJAL BANKE
9. KAPITAL BANKE
9.1. Akcionarski kapital banke
9.2. Struktura kapitala banke
9.3. Funkcije kapitala banke
9.4. Adekvatnost kapitala banke
9.5. Fondovi i rezerve
10. DEPOZITNI POTENCIJAL BANKE
10.1. Pojam i vrste depozita
10.2. Depoziti po viđenju
10.3 Oročeni deopoziti
10.4. Štedni i specijalni depoziti
10.5. Depoziti HOV
10.6. Kreiranje depozitnog potencijala banaka
10.7. Poslovi štednje i namenske štednje
10.8. Zaštita depozita
11. FINANSIJSKI POTENCIJAL BANKE
11.1. Formiranje finansijkog potencijala
11.2. Struktura finansijskog potencijala
11.3. Investicioni potencijal
11.4. Nedepozitni izvori sredstava
11.5. Tranformacija ročne strukture
197
197
201
203
204
209
212
212
214
215
216
217
218
219
221
226
226
228
230
232
238
ČETVRTI DEO
POSLOVI NA UNUTRAŠNJEM TRŽIŠTU
12. UNUTRAŠNJI PLATNI PROMET
121. Pravna regulativa unutrašnjeg platnog prometa
12.2.Organizacija poslova unutrašnjeg platnog prometa
12.3. Računi za obavljanje platnog prometa i transakcija plaćanja
12.4. Agent i izvršavanje plaćanja
12.5. Jedinstveni instrumenti platnog prometa
12.6. Sistem velikih plaćanja
13. KREDITI I KAMATA
13.1. Bankarski kreditni posao, značaj i funkcije
13.2. Vrste bankarskih kredita
245
245
249
253
256
258
265
269
269
271
Sadržaj
V
13.3. Principi kreditнe politike
13.4. Uslovi odobravanja kredita
13.5. Procedure u postupku kreditiranja
13.6. Organizacija kreditnih poslova
13.7. Pojam, poreklo i opravdanost kamate
13.8. Faktori i vrste kamatnih stopa
13.9. Funkcije kamate i njen uticaj na privrednu aktivnost
13.10.Politika kamatnih stopa banke
14.SAVREMENI BANKARSKI POSLOVI – PROIZVODI
14.1. Plasmani u hartije od vrednosti
14.2. Poslovi forfetinga
14.3. Poslovi faktoringa
14.4. Poslovi lizinga
14.5. Poslovi akceptiranja i avaliranja
14.6. Konsalting poslovi
14.7. Franšizing poslovi
14.8. Hedžing i inovativni bankarski poslovi
15. SREDSTVA OBEZBEĐENJA
15.1. Bankarske garancije
15.2. Jemstvo
15.3. Stvarno pravna obezbeđenja
15.4. Zaloga
15.5. Hipoteka
277
279
280
285
286
288
289
292
297
297
303
305
307
309
309
310
312
319
319
328
330
331
336
PETI DEO
MEĐUNARODNI BANKARSKI POSLOVI
16. DEVIZNO POSLOVANJE
16.1. Tekuće devizno poslovanje
16.2. Kapitalni poslovi i poslovi sa HOV
16.3. Plaćanje, naplate i prenos
16.4. Kurs dinara, valutna klauzula
16.5. Fizički prenos sredstava plaćanja i sprečavanjе pranja novca
16.6. Obaveštavanje i kontrola deviznog poslovanja
16.7. Obavljanje menjačkih poslova
17. PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM
17.1. Elektronsko plaćanje – SWIFT
17.2. Međunarodni dokumentarni akreditiv
VI
Bankarstvo
343
343
346
347
348
349
350
352
358
358
362
17.3. Međunarodni dokumentarni inkaso
17.4. Instrumenti bezgotovinskog plaćanja
17.5. Jednoobrazna pravila za tumačenje trgovinskih termina
18. KAPITALNE TRANSAKCIJE SA INOSTRANSTVOM
18.1. Кreditni poslovi sa inostranstvom
18.2. Subjekti kreditnih poslova
18.3. Registrovanje i otplate kredita
18.4. Strana ulaganja
18.5.Obavljanje privrednih delatnosti u inostranstvu
366
368
370
374
374
376
377
378
382
ŠESTI DEO
BANKARSKI MENADŽMENT
19. PRINCIPI BANKARSKOG POSLOVANJA
19.1. Principi bankarskog poslovanja i upravljanje finansijskim potencijalom
19.2. Princip likvidnosti
19.3 Princip poslovnosti i efikasnosti
19.4.Princip sigurnosti
19.5. Pirncip rentabilnosti
19.6. Princip solventnosti
19.7. Princip ažurnosti
20. UPRAVLJANJE RIZICIMA
20.1. Pojam rizika
20.2. Vrste rizika
20.3. Upravljanje rizicima
20.4. Operacionalizacija upravljanja rizicima
21. ANALIZA USPEŠNOSTI POSLOVANJA
21.1. Pristup merenju prinosa banke
21.2. Ključni pokazatelji prinosa
21.3. Opcioni odnos između prinosa i rizika
21.4. Unutrašnja kontrola i usklađenost poslovanja
21.5. Unutrašnja i spoljna revizija
22. UPRAVLJANJE KAPITALOM BANKE
22.1. Merenje veličine kapitala
22.2. Regulatorni pristup potrebi za kapitalom
22.3. Planiranje kapitala u bankama
389
389
391
393
394
395
396
396
399
399
401
406
408
415
415
416
419
421
422
427
427
429
434
LITERATURA
SPISAK KORIŠĆENIH SKRAĆENICA
442
445
Sadržaj VII
PREDGOVOR
Udžbenik Bankarstvo namenjen je redovnim studentima i studentma dodiplomcima Univerziteta Singidunum i nastao je nakon spajanja predmeta Poslovno bankarstvo i Organizacija bankarstva izlazeći u susret izmenama osnovnog propisa u
bankarstvu, Zakona o bankama.
On pruža studentima osnovna znanja iz monetarne ekonomije, monetarne politike koja obuhvata i kreditnu, kamatnu i valutnu politiku i njihov uticaj na bankarski
i šire privredni sistem. Takođe proučava mesto bankarskog sistema u finansijskom
sistemu, kao i osnovne subjekte bankarskog sistema, nebankarske finansijske institucije i ostale učesnike u finansijskom sistemu. Studentima Udžbenik pruža osnovna
znanja o banci, njenoj organizaciji, funkcionisanju, poslovima koje obavlja i bankarskom menadžmentu. Studenti iz ovog predmeta stiču znanja koja im omogućavaju
da rade u komercijalnim bankama i drugim nebankarskim finansijskim institucijama,
investicionim bankama i investicionim kompanijama, centralnoj banci i drugim regulatornim telima, naučno – istraživačkim organizacijama, obrazovanju, državnoj
upravi i u kompanijama na poslovima vezanim za finansijsko poslovanje i finansiranje nihovog razvoja.
Izmenjeno i dopunjeno izdanje Udženika nastalo je iz potrebe usklađivanja sa
zahtevima Bolonjskog procesa, kao i iz potrebe da se obrade neka veoma aktuelna
pitanja, kao što je u prvom redu svetska finansijska kriza.
Udžbenik je koncipiran u šest delova. U opštem delu koji studente uvodi u pojmove
i predmet bankarstva, dati su istorijat bankarskih poslova i institucija, definisani su
predmet nauke o bankarstvu, bankarski poslovi, organizacija banke i mesto bankarskog sistema u finansijskom i privrednom sistemu. Izvršena je klasifikacija banaka i
dat osvrt na istorijat bankarstva u Srbiji. U prvom delu, koji za predmet ima makroekonomski aspekt bankarstva, analizirane su savremene tendencije u bankarstvu,
komparativni bankarski sistemi, tranzicija bankarskog sistema Srbije, međunarodne
finansijske institucije i banke, centralna banka, njena uloga, funkcije i način vođenja
i instrumenti monetarne politike. U drugom delu, kojim počinje mikroekonomska
analiza banke, obrađena su pitanja osnivanja bake, statusna pitanja, organizacija i
upravljanje bankom. U trećem delu Udžbenika obrađeni su finansijski i investicioni
potencijal banke. Četvrti deo posvećen je bankarskim poslovima: unutrašnjem platnom prometu, kreditnom poslu, savremenim bankarskim poslovima i sredstvima
obezbeđenja. Peti deo se odnosi na međunarodne bankarske poslove. Šesti, zaključni
deo Udžbenika, analizira osnovna pitanja bankarskog menadžmenta: principe bankarskog poslovanja, upravljanje rizicima, analiza uspešnosti poslovanja banke i upravljanje kapitalom banke.
IX
OPŠTI DEO
UVOD U BANKARSTVO
1.
1. UVOD U BANKARSTVO
UVOD U BANKARSTVO
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna sa
začecima osnovnih bankarskih poslova u antičko vreme i
njihovim razvojem do danas, da objasni predmet nauke
o bankarstvu i karakteristikama bankarstva kao nauke,
da pruži definicije osnovnih i parabankarskih poslova,
ukaže na finansijski sistem i institucije kao šire okruženje
u kome banke funkcionišu, izvrši osnovnu klasifikaciju
banaka i pruži prikaz razvoja bankarstva u Srbiji.
Ključne reči: bankarstvo, poslovno bankarstvo, bankarski poslovi, nauka o bankarstvu, organizacija banaka, novčarsko preduzeće, bankarske institucije, kredit,
depozit, platni promet, finansijske institucije, finansijsko
tržište
1.1. ISTORIJAT BANKE I BANKARSKIH
POSLOVA
Lingvistika1 i etimologija2 ukazuju da je reč banka (italijanski banco, francuski
banque, nemački i engleski bank) korišćena tokom više od 2000 godina postojanja
u značenju «klupa» ili «pult za promenu novca», što samo potvrđuje da je menjački
posao među prvim poslovima karakterističnim za banku.
Istorija bankarstva usko je povezana sa istorijom novca. Geneza bankarstva
proistekla je iz razvoja bankarskih poslova, pre svih depozitnog i kreditnog posla,
koji određuju osnovnu instuticionalnu funkciju banke kao novčanog preduzeća3.
Kreditni, menjački i založni poslovi postojali su već u starom veku kod starih Sumera, Asiraca, u Vavilonu, na Kipru, kod Egipćana i starih Grka. Ove aktivnosti su bile vezane za religiozne hramove antičkog sveta, što je sa svoje strane
doprinosilo razvoju trgovine i poljoprivrede. U periodu od VII –V veka p.n.e.u Vavilonu su se pojavile prve privatne kuće Igibi i Murašu, koje su se bavile poslovima
skladištenja i čuvanja roba (žita, hrane, zlata i dragocenosti), kao i davanja u zajam
1
2
3
Nauka o jeziku.
Proučavanje porekla reči.
Bjelica V. – Bankarstvo, teorija i praksa, Ekonomski fakultet Novi Sad, Novi Sad, 2001.
Uvod u bankarstvo
3
robe drugim licima. Potvrde o deponovanim proizvodima služile su kao sredstvo
obračuna i plaćanja, a pozajmice su vršene uz visoku (zelenašku) kamatu. Ove kuće
su nazivane tezauri, pa otuda i potiče odomaćeni naziv za povlačenje, skladištenje i
čuvanje robe i novca (tezaurisanje).
U antičkoj Grčkoj došlo je do daljeg razvoja bankarskih poslova, u koje su bili
uključeni sveštenici i građani. Karaketristično je bilo postojanje velikog broja gradova - državica koje su kovale svoj sopstveni novac. Otuda su se razvili poslovi menjača
- sarafski poslovi, a ljudi koji su vršili zamenu novca – trapezari (od trapeza – sto
za kojim je zamena vršena). Oni se istovremeno javljaju i kao zajmodavci. Kasnije su
formirane velike menjačnice, koje su davale zaloge na založnice, primale novac na
štednju i obavljale poslove prenosa novca.
U starom Rimu je došlo do daljeg razvoja poslova koji predstavljaju preteču bankarskih, kao i do administrativnog regulisanja finansijskih institucija i prakse. Rimski
bankari imali su naziv argentarius – lice koje se bavi primanjem depozita i uloga,
davanjem zajmova i posredovanjem u novčanom prometu. Pri tom veći broj autora
ukazuje na veliki stepen razvijenosti ovih poslova, kao i na povezivanje, odnosno
uticaj argentariusa ne samo na privredne, već i na državne poslove.
U ranom srednjem veku, osim daljeg razvoja bankarskih poslova, karakterističan
je razvoj menjačkih poslova, jer je veliki broj lokalnih vladara kovao sopstveni novac, kao i pojava prvog «kvarenja» novca (odstupanjem bilo u težini, bilo u kvalitetu
metala od kojih je novac izrađen).1 Istovremeno, kreditni posao se javljao najčešće
u formi naturalnog kredita, da bi se tek kasnije razvio i novčani kreditni posao koji
prati trgovačke transakcije. U okviru ovih poslova širu primenu dobija menica, na
osnovu koje se kao instrumenta plaćanja uspešnije odvija trgovački i novčani promet. Veliku ulogu u razvoju bankarskih poslova između XI i XIII veka imali su Templari, koji su, između ostalog, uveli praksu izdavanja menica u lokalnoj valuti, što je
omogućavalo prenošenje novca bez rizika. Tada se šire javljaju, pored menjačkih i
kreditnih poslova i poslovi državnih zajmova i međunarodnih kredita.
U ranom srednjem veku došlo je do pojave prvih banaka modernog tipa kao
institucionalno organizovanih novčanih ustanova u italijanskim gradovima,
koje su bile komercijalne banke:
 Banca di Genova osnovana 1320. godine,
 Casa di Sant Georgio – 1407. godine.
U poznom srednjem veku došlo i do pojave prvih emisionih banaka:
 Sverigen Riksbank - emisiona banka Švedske - osnovana 1668. godine,
 Bank of England, takođe emisiona banka osnovana 1694. godine,
 Bank de France - osnovana 1800. godine,
1
4
Tako je napr. u Engleskoj srebrni peni 1300. godine težio 22 g, a 1364. godine samo 12 g., u Francuskoj su od iste količine srebra 1309. godine kovali 2 livre, a 1720. godine 98 livri.
Bankarstvo
Slika 1.1. Kovani novac - kroz istoriju
Novac rimskog imperatora Gordijana
iskovan u Viminaciumu (Kostolac) 243.g.
Novac srpskog cara Stefana Dušana iskovan
1346. godine povodom njegovog krunisanja
Nakon nacionalnog oslobođenja u Srbiji, paralelno sa razvojem trgovine i industrije,
u drugoj polovini XIX veka razvija se bankarstvo. U Srbiji se prvom bankom smatra
Uprava fondova, preteča Državne hipotekarne banke, kao državna ustanova za izdavanje dugoročnih hipotekarnih kredita, koja je osnovana 1862. godine. Centralna banka
- Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije - osnovana je 1883. godine.
Razvojem trgovine u XVI i XVII veku i snažnim industrijskim razvojem, otkrivanjem i razvojem niza novih država i razvojem međunarodne trgovine stvaraju
se valjane osnove za institucinalno organizovanje komercijalnog bankarstva u svetu.
Osnove savremenog bankarstva položene su u XIX veku kada su osnovane velike
banke akcionarskog tipa. Ove banke obezbeđene sopstvenim i pozajmljenim kapitalom postale su važan faktor za razvoj privrede i prometa u svetu.
1.2. PREDMET NAUKE O BANKARSTVU
Banka se može smatrati poslovnom jedinicom – preduzećem koja obezbeđuje
bankarske usluge u profitne svrhe. U zavisnosti od različitih uslova u kojima se bankarstvo razvijalo u pojedinim zemljama, javile su se i razne definicije banaka. U Engleskoj se smatra da je osnovna karakteristika banaka novčana emisija, u Francuskoj
posredovanje u odobravanju kredita, dok je u Nemačkoj njihovo učešće na berzama
i bavljenje novčanim špekulacijama.
Banka je novčano preduzeće i kreditna ustanova čija je osnovna aktivnost
depozitni posao, uzimanje i davanje kredita, posredovanje u oblasti kredita i
obavljanje drugih novčanih poslova za račun svojih klijenata.
Uvod u bankarstvo
5
Banka takođe može da se definiše u smislu:
1. Ekonomskih funkcija – banke u privredi obavljaju transfer sredstava od
štediša ka zajmoprimaocima (finansijsko posredovanje) i plaćanja za robe i
usluge koje su prometovane;
2. Usluga koje pruža klijentima – od nastanka banke pružaju veliki broj
usluga klijentima od odobravanja zajmova kompanijama, fizičkim licima i
državama, trgovanja hartijama od vrednosti, organizovanja i garantovanja
emisija hartija od vrednosti, zaštite osiguranja, planiranja finansija, upravljanja penzionim sistemima, do savetodavnih usluga kompanijama;
3. Pravne osnove postojanja – kako bi država mogla sprovoditi kontrolu
bankarskog poslovanja banka je krajem XIX veka u SAD definisana kao
bilo koja kompanija koja pruža usluge deponovanja sredstava koja podležu
povlačenju na zahtev ( na osnovu čeka ili elektronskog tranfera sredstava)
i odobrava zajmove komercijalne ili poslovne prirode. Vek kasnije da bi se
razgraničilo bankarstvo od drugih finansijskih institucija, koje su poslednjih decenija sve aktivnije Savezna Korporacija za osiguranje depozita SAD
(FDIC) banku je definisala kao bilo koju instituciju koja može da se prijavi
za osiguranje depozita koje je u njenoj nadležnosti1.
Nauka o bankarstvu se bavi bankama kao monetarnim ustanovama i novčanim
preduzećima, čija je osnovna posrednička funkcija da snabdevaju potrebnom
količinom novca i kredita različite ekonomske subjekte, odnosno bankarstvom kao
podsistemom u okviru finansijskog sistema, monetarnog i kreditnog sistema.
Nauka o bankarstvu spada u red primenjenih ekonomskih disciplina. Ona
se sastoji od teorijskih osnova i primenjenog dela istraživanja. Cilj bankarstva kao
naučne discipline je da se naučnim metodama opiše, objasni i prouči funkcija
banaka, kako unutrašnjih problema banke, tako i opšta ekonomska dejstva koja
potiču iz njenog funkcionisanja.
Kao naučna disciplina bankarstvo se prvenstveno bavi:
1. Funkcijom, ulogom i oranizacijom banaka u bankarskom i kreditnom
sistemu;
2. Bankarskim poslovima, kao što su depozitni, kreditni i ostali poslovi, kao
i načelima bankarskog poslovanja;
3. Monetarnom, deviznom i kamatnom politikom koje opredeljujuće utiču
na poslovanje banaka;
4. Opštim privrednim i monetarno - finansijskim delovanjem banaka i
drugih finansijskih institucija.
1
6
Rose P., Hudgins S. – Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd 2005., s.7,8
Bankarstvo
Bankarstvo se kao naučna disciplina o organizaciji i poslovanju banaka razvilo u drugoj polovini XIX veka. Njen se sadržaj najpre sastojao u tome da (budućem)
bankaru pruži potrebna znanja kako da sa uspehom vodi bankarsko preduzeće,
polazeći od osnovnih principa bankarskog poslovanja, kao što su kreditno pokriće,
likvidnost, poverenje i sl. U novijem periodu došlo je do preokreta, pogotovo u anglosaksonskoj ekonomskoj teoriji sa jačanjem državne intervencije tokom 1930-tih
godina i nakon II svetskog rata. Bankarstvo u novijem periodu posmatra banke kao
novčana preduzeća i sa stanovišta njihovog uticaja na privredne, finansijske i monetarne tokove u celini.
Bankarski sistem je više determinisan konstantim činiocima, za razliku od monetarnog sistema. Pri tom, treba imati u vidu veliki značaj kako mikroekonomskog
aspekta istraživanja tj. interna pitanja funkcionisanja banaka, tako i makroekonomski aspekt tj. funkcionisanje bankarskog sistema kao celine.
Opšti pojam bankarstva najčešće podrazumeva uključivanje u proučavanje bankarskog sistema i bankarske prakse zajedno sa izučavanjem kreditnog sistema i
prakse.
Veoma važno je pitanje ograničenja proučavanja bankarske prakse na nacionalnu ekonomiju. Naime, pored opšte teorijskih zajedničkih osnova, faktora i načina
i principa funkcionisanja postoje značajne razlike po zemljama, koje se tiču: organizacije, ciljne funkcije poslovanja, društveno - ekonomskog i društveno - političkog
okruženja, uticaja na privredne tokove i povratnog uticaja privrede na banke. Veoma je značajno imati u vidu specifičnosti koje se tiču: stepena razvijenosti zemlje,
sklonost ekonomskih subjekata ka štednji i investicijama, istorijske uslove razvoja,
pravnu regulativu itd. Sa procesom globalizacije svetske privrede i pojave ekonomskih integracija šireg područja dolazi i do procesa harmonizacije finansijskih i bankarskih sistema na nadnacionalnom, odnosno međunarodnom nivou i stoga gubljenja specifičnosti nacionalnih finansijskih i bankarskih sistema.
1.3. BANKARSKI POSLOVI I ORGANIZACIJA BANKE
Bankarstvo je opredeljeno vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, što
zajedno čini sadržaj bankarskog sistema. Pri tom, njihov značaj i uloga su povezani
sa novcem i kreditom kao bitnim činiocima kontinuiteta reprodukcije, jer je njihova
uloga upravo da reprodukciju snabdevaju potrebnom količinom novca i kredita.
Razvoj banaka tokom istorije bio je opredeljen oblicima i specifičnostima proizvodnje i reprodukcije, čemu se funkcija i organizacija banaka prilagođavala, pri čemu
je svo vreme zadržan osnovni sadržaj banke kao posrednika u novčanim poslovima.
Uvod u bankarstvo
7
Ono što je bila konstanta, a za šta se vezuje i sama definicija banke, to je da se
banka kao ustanova bavi kreditnim i novčanim poslovima. Osnovna posrednička
funkcija banke je pribavljanje i usmeravanje sredstava sa svrhom uzimanja i davanja
kredita. Otuda su osnovni bankarski poslovi sledeći:
1. prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava,
2. kreiranje novca i odobravanje kredita,
3. obavljanje platnog prometa
Slika 1.2. Usluge koje pruža savremena banka
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske usluge,
Data status, Beograd, 2005, s. 12
1. Prikupljanje depozita – je osnovni bankarski posao, jer na taj način banka dolazi do prikupljenih i pribavljenih sredstava koja predstavljaju osnov
za kreiranje novca i za odobravanje kredita. Kreditni potencijal banaka u obimu i strukturi je pri tom najviše određen depozitima privrede i
stanovništva, čemu treba dodati i sredstva pribavljena od drugih banaka.
Zbog toga se u svakodnevnom poslovanju banaka ovim poslovima mora
posvetiti odgovarajuća pažnja, iako se, bankarskim rečnikom govoreći, ovi
poslovi označavaju pasivnim, jer je u njima banka dužnik.
2. Kreiranje novca i odobravanje kredita – Kreiranje novca predstavlja
osobenost bankarskog mehanizma kojim banka na osnovu finansijskog
potencijala kojim raspolaže umnožava svoj kreditni volumen pomoću
kreditno – monetarne multiplikacije. Kreiranje novca u bankama predstavlja sekundarnu emisiju, čiju osnovu čini primarni novac centralne
8
Bankarstvo
banke. Centralna banka primarnom emisijom vrši kreditiranje poslovnih
banaka. Na različite načine centralna banka može upravljati sekundarnom
emisijom banaka, između ostalog, kontroliše je nivoom obavezne rezerve,
sredstava koje su banke dužne da drže imobilisane na računima. U razvijenim zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem ta kontrola se ne obavlja direktno, već indirektno - emisijom i povlačenjem hartija od vrednosti
(HOV). Dakle, osnovni smisao postojanja banke jeste da prikuplja sredstva
od onih kojima ona trenutno nisu potreba i da ih plasira onima kojima su
ona potrebna. Posebno treba naglasiti mogućnost da kroz mehanizam kreiranja sredstava i kredita banka vrši promenu kvaliteta određenog dela sredstava postupkom ročne transformacije sredstava. Ona može deo sredstava
iz kratkoročnih izvora plasirati dugoročno, pri čemu mora voditi računa o
limitima likvidnosti banke tj. o mogućim rizicima da pravovremeno odgovori na dospele i preuzete finansijske obaveze.
3. Poslovi platnog prometa – poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu
se obično obavljaju u celosti preko bankarskogs sistema. Do 2003. godine u
Srbiji je, međutim, najveći deo platnog prometa obavljan kroz specijalizovanu ustanovu SDK (Služba društvenog knjigovodstva), SPP (Služba platnog prometa), odnosno ZOP (Zavod za obračun i plaćanja), a od početka
2003. godine platni promet je u celini prebačen u banke tj. omogućeno
je fizičkim i pravnim licima da poslove platnog prometa obavljaju preko
poslovnih banaka. Ovi poslovi imaju uticaj i na kreditni potencijal banaka i
njihovo poslovanje, zavisno od obima i relativnog odnosa prema obimu na
drugi način prikupljenih ukupnih sredstava kojima banka raspolaže.
Savremena banka je značajno povećala paletu proizvoda i usluga koje pruža, kao
što je prikazano na slici 1.2., u cilju osiguranja profitabilnog poslovanja kroz dopunske poslove i nastojeći da izađe u susret klijentima i objedini najrazličitije finansijske
usluge, istovremno parirajući sve većoj konkurenciji nebankarskih finansijskih institucija.
Sa stanovišta organizacije banaka treba razlikovati organizaciju poslovne
banke u funkcionalnom i teritorijalnom, odnosno hijerarhijskom smislu.
U funkcionalnom smislu pojedini bankarski poslovi u pravilu se organizuju i
odvijaju u posebnim organizacionim jedinicama banke – sektorima, direkcijama
odeljenjima. Pri tom je tokom razvoja bankarskog sistema i bankarske organizacije
dolazilo do pojave izmene načina organizovanja i upravljnja pojedinim organizacionim delovima zaduženim za pojedine bankarske poslove.
U teritorijalnom, odnosno hijerhijskom smislu poslovna banka raspolaže
različitim poslovnim jedinicama: centralom banke, glavnim filijalama, filijalama,
ekspoziturama, šalterima. Smisao ovakve organizacije je, s jedne strane, specijalizacija pojedinih poslovnih jedinica za pojedine vrste delatnosti, a s druge strane, nepUvod u bankarstvo
9
osredni kontakt sa klijentima na teritoriji koju pokriva. U centrali banke, koja je po
hijerarhiji na vrhu, najčešće su smešteni mandžment tim, centralni računar, sektori,
odnosno odeljenja pravnih i upravnih poslova, interna kontrola i revizija banke. Filijale predstavljaju organizacione delove koji su teritorijalno odvojene od centrale, a
poseduju određeni stepen samostalnosti u radu, pri čemu filijala ne predstavlja poseban pravni entitet, niti poseduje sopstveni račun. Ekspoziture su poslovne jedinice
banke koje se osnivaju u mestima za koje je banka zainteresovana zbog privrednog
potencijala da razvija bankarske usluge, a nema ekonomske opravdanosti formiranje
filijale.
1.4. BANKA KAO NOVČANO PREDUZEĆE
Banke - akcionarska društva, kakve su uobičajene u tržišnoj privredi, imaju cilj
umnožavanje novčanog kapitala i maksimiranje dobiti. U domaćim uslovima, kao i
drugim zemljama sa praksom planske privrede, banke su za ciljnu funkciju decenijama imale redistribuciju bankarskih sredstava, a ne maksimiranje profita i uvećanje
kapitala. Nakon akcionisanja banaka po osnovu odredbi Zakona o bankama i drugim
finansijskim organizacijama 1993. godine u Srbiji je u najvećem broju banaka došlo
samo do formalne promene u akcionarska društva, jer su preovlađujući akcionari
banaka postala društvena i državna preduzeća, pa otuda nije ni došlo do promene u
ponašanju banaka.
U razvijenim zemljama bankarski i šire finansijski sistem su veoma kontrolisani. Mere državne intervencije se svode na:
 nacionalizaciju centralne banke,
 stvaranje institucija za kontrolu bankarskih poslova,
 podržavljenje velikih poslovnih i komercijalnih banaka,
 stvaranje krupnih državnih finansijskih institucija,
 formiranje posebnih finansijskh institucija – fondova sa primarnim ciljem
podrške izvozu.
Navedene mere ograničavaju stihijnost privatne inicijative u ovoj oblasti. Međutim, njih treba posmatrati u kontekstu trenda globalizacije, gde bankarski poslovi nisu
izuzetak. To znači da banke u današnje vreme, naročito ukoliko su banke nastale pripajanjem više banaka iz različitih zemalja, nemaju ograničenja nacionalnih granica i
kontrole u prikupljanju sredstava, kao ni u plasmanu. Time se stvaraju internacionalne,
odnosno transnacionalne banke.
Kredit i dalje opstaje kao primarni bankarski posao i pored činjenice da globalizacija, a pre svega pojava elektronskog bankarstva, izuzetno proširuju ponudu bankarskih
usluga tj. bankarskih poslova. Kredit opstaje zbog prirode robno - novčanih odnosa i
nametnute potrebe za koncentracijom, centralizacijom i mobilizacijom raspoloživog finansijskog kapitala u cilju što bržeg privrednog razvoja.
10
Bankarstvo
Sem razlika u obeležjima banaka zavisno od vlasničke strukture postoje zajedničke
karakteristike funkcionisanja koje su izražene u bankarskim načelima poslovanja,
a odnose se prvenstveno na smanjivanje stepena rizika i maksimiranje racionalnosti
poslovanja:
 Princip likvidnosti banke,
 princip poslovnosti i efikasnosti
 princip sigurnosti plasmana,
 Princip rentabiliteta poslovanja.
1. Princip likvidnosti se izražava kao princip poslovanja banke kao posrednika,
poverioca i dužnika da u svakom trenutku može svoje dospele obaveze izmiriti
likvidnom novčanom imovinom. Ovaj problem se može zaoštriti ukoliko banka
ne usklađuje adekvatno svoje obaveze sa finansijskim potencijalom, a banka je
dužna da preduzme odgovarajući redosled koraka u cilju prevazilaženja problema
koji treba da bude usklađen sa stepenom nelikvidnosti banke.
2. Princip poslovnosti i efikasnosti se izražava potrebom da se maksimalni rezultati poslovanja postignu uz minimalno korišćenje sredstava.
3. Princip sigurnosti plasmana je princip koji izražava potrebu banke da svoja
raspoloživa sredstva plasira sa najmanjim rizikom, za šta je neophodno da obezbedi odgovarajuće lično ili realno jemstvo, kao i da se plasirana sredstva kod klijenta
najbolje efektuiraju, što povratno pozitivno utiče na veličinu depozita banke.
4. Princip rentabilnosti poslovanja banke izražava celinu interesa banke da maksimira profit u odnosu na uloženi kapital, kao ciljnu funkciju poslovanja. Ovo je
vrhunsko načelo svakog privrednog subjekta koji posluje u tržišnim uslovima i
nije specifično za banku.
5. Princip solventnosti se tumači tako da poslovna banka treba da ima stalnu sposobnost da odgovori svojim obavezama u celini.
6. Princip ažurnosti je načelo po kojem je banka u obavezi da sve poslove obavlja u
određenom roku i da tačno i ažurno evidentira svoje poslovne promene.
Pri svemu treba voditi računa da postoji interaktivni odnos među navedenim principima.
Uvod u bankarstvo
11
1.5. FINANSIJSKI SISTEM I INSTITUCIJE
Finansijski sistem ili finansijski sektor, čiji su sastavni delovi monetarni i
fiskalni sistem, je skup institucija i instrumenata preko kojih se vrši prikupljanje,
koncentracija, transfer i alokacija finansijskih resursa1. Polazeći od ovako definisanog finansijskog sektora treba imati u vidu da postoji visoka pozitivna koreliranost
između stepena razvijenosti finansijskog sistema i stepena razvijenosti realnog sektora privrede, kao i povratno delovanje privrede na finansijski sistem.
U okviru monetarnog sistema relevantni su tokovi kreiranja i povlačenja novca,
za šta je odgovorna centralna banka i tokovi koji se obavljaju u okviru šire posmatranog bankarskog sistema:
1. tekuće finansiranje - finansijske transakcije po osnovu tekućeg poslovanja
privrednih subjekata i
2. razvojno finansiranje - finansijske transakcje kojima se vrši transfer od
sektora koji raspolažu viškovima štednje onim transaktorima kojima ta
sredstva nedostaju.
Razvoj se može finansirati na sledeće načine:
 samofinasiranjem – korišćenje sopstvenih izvora sredstava,
 direktnim finansiranjem – snabdevanje sredstvima za razvoj od strane
suficitarnih transaktora,
 indirektnim finansiranjem – finansiranje deficitarnih transaktora preko
posrednika (intermedijera) - finansijskih institucija.
Kod direktnog finansiranja ne pojavljuju se poslovne banke, odnosno finansijske institucije kao posrednici transfera sredstava, već u ulozi institucija koje realizuju emisiju hartija od vrednosti vrše distribuciju i promet finansijskih instrumenata. Finansiranje se vrši preko dugovnih ili vlasničkih hartija od vrednosti (HOV).
Kod dugovnih HOV reč je o uzimanju kredita, emitovanju obveznica, komerijalnih
zapisa, koja se vrši uz obavezu da se pozajmljena sredstva vrate u određenom roku i
da se plati i odgovarajuća kamata. Kod vlasničkih hartija od vrednosti prednost je
u tome što se pomenuta sredstva ne moraju vratiti, ali transaktor koji vrši plasman
sredstava u kupovinu odgovarajućih HOV, u ovom slučaju akcija, postaje srazmerni
vlasnik, što je manje primamljivo za postojećeg vlasnika.
Kod indirektnog finansiranja pojavljuju se finansijske institucije kao posrednici
u transferu sredstava i tu je važna uloga poslovnih banaka. Indirektno finansiranje
se pojavljuje, jer u pravilu teško dolazi do direktnog finansiranja iz više razloga, kao
što su: nepoklapanje iznosa sredstava koji je neophodan, odnosno na raspolaganju
transaktoru koji pozajmljuje, nepoklapanje rokova, rizik ulaganja za suficitarne transaktore.
1
12
Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003. s.15
Bankarstvo
Slika 1.3. Finansijski tokovi u finansijskom sistemu
Zavisno od toga kome pripada vodeća uloga u finansiranju kompanija razlikuju
se dva osnovna modela finansijskog sistema: nemačko – japanski i anglosaksonski.
Nemačko – japanski model je bankarsko - finansijski sistem kod kojeg dominantnu
ulogu u finansiranju kompanija imaju banke. U ovom sistemu banke su istovremeno
i veliki akcionari preduzeća, a karakteristično je ponašanje japanskih banaka prvenstveno kao akcionara, a ne kao finansijskih institucija kojima je u prvom planu zarada
od kamata. Dakle, japanske banke su sklone da prate kompanije na dugoročnoj osnovi. Anglosaksonski model finansijskog sistema karakteriše veoma razvijeno finansijsko tržište, kome pripada primarna uloga pri finansiranju kompanija, najčešće na
bazi plasmana akcija i obveznica. U ovom sistemu vizura koju finansijski posrednici
imaju je kratkoročna, više vezana za pojedinačni projekat, a manje za životni ciklus
kompanije. Na drugoj strani same kompanije ovde teže povećanju vrednosti imovine
kompanije.
Finansijske institucije se definišu kao posrednici u transferu sredstava između
deficitarnih i suficitarnih transaktora. Finansijski posrednici se svrstavaju u tri osnovna tipa:
 kreditne institucije,
 institucionalni investitori,
 berzanski posrednici.
Uvod u bankarstvo
13
Pri tom se razlikuje situacija kod zemalja sa razvijenim finansijskim tržištem,
gde pri finansiranju kompanija primat imaju institucionalni investitori i berzanski
posrednici, i kod zemalja sa nerazvijenim finansijskim tržištem, gde kao posrednic
dominiraju kreditne institucije. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištem se
takođe zapaža trend jačanja uloge institucionalnih investitora, s jedne strane, i slabljenja pozicije kreditnih institucija, i druge strane.
Osnovna karakteristika kreditnih institucija je da one na osnovu formiranog potencijala plasiraju sredstva pretežno u obliku kredita. Zavisno od toga kako formiraju
finansijski potencijal – na bazi depozita ili na neki drugi način, razlikuju se depozitne kreditne institucije i nedepozitne kreditne institucije. U depozitne kreditne
instucije spadaju banke i štedionice, koje svoj potencijal pretežno formiraju na osnovu depozita prikupljenih od svojih klijenata, a preovlađujuće ga plasiraju u obliku
kredita. Finansijske kompanije spadaju u nedepozitne finansijske institucije, jer
svoj potencijal formiraju na bazi plasmana sopstvenih HOV na finansijskom tržištu
i uzimanjem pozajmica od banaka, a ne na prikupljanju depozita. Kao finansijske institucije one plasiraju ovako formirana sredstva građanima (za potrošačke kredite) i
proizvodnim i trgovinskim kompanijama (za finansiranje proizvodnje i prodaje robe
na kredit).
Institucinalni investitori su finansijske institucije koje plasman sredstava ne vrše
u obliku kredita nego ulaganjem u HOV. Oni svoj finansijski potencijal formiraju
na bazi dugoročnih izvora sredstava, a ovako formirana sredstva plasiraju pretežno,
takođe, u dugoročne HOV. Raspolažući velikim finansijskim potencijalom insitucionalni investitori predstavljaju danas najvažnije «igrače» na finansijskim tržištima, jer
obimom svojih kupoprodaja dominatno utiču na kretanja na finansijskom tržištu u
celini. Oni pri tom mogu poslovati u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun klijenata. U ovu grupu finansijskih posrednika spadaju :
 penzioni fondovi,
 osiguravajuća društva i
 investicioni fondovi.
Penzioni fondovi su vrsta institucionalnih investitora koji obezbeđuju penziono
osiguranje građanima kako bi u starosti, nakon završetka radnog veka, dobijali naknadu – penziju. Na bazi ugovornog osiguranja osiguranik uplaćuje mesečni iznos
doprinosa za penziono osiguranje, da bi nakon penzionisanja primao penziju od fonda. Penzioni fondovi na bazi ugovorenog osiguranja imaju mesečne prilive sredstava,
koje koriste za isplatu penzija, a ostatak sredstava plasiraju prvenstveno u kvalitetne
HOV. Pri tom treba imati u vidu da penzioni fondovi raspolažu značajnim viškovima
sredstava. Penzioni fondovi se prema vrsti osnivača dele na privatne i javne penzione
fondove.
14
Bankarstvo
Osiguravajuća društva su vrsta institucionanih investitora koji za određeni iznos sredstava – premiju osiguranja – preuzimaju obavezu da osiguraniku, fizičkom
ili pravnom licu koje je nosilac premije osiguranja, pruže uslugu osiguranja od eventualnog dešavanja određenog događaja. Na bazi ugovorenog osiguranja ova društva
prikupljaju kontinuirano mesečne prilive sredstava. Višak sredstava u odnosu na
isplaćene premije osiguravajuća društva plasiraju na finansijskom tržištu. Ove kompanije obavljaju u pravilu dve vrste osiguranja: osiguranje života i osiguranje imovine, iako se u najnovijem periodu veoma razvila paleta usluga ovih kompanija.
Investicioni fondovi predstavljaju vrstu institucionalnih investitora koji svoj
finansijski potencijal formiraju prikupljajući sredstva manjih individualnih investitora kojima emituju vlasničke HOV ili ređe opredeljuju udele u finansijskoj aktivi
fonda. Poslednjih decenija ovi fondovi su imali izuzetno dinamičan razvoj. Iz tako
formiranog potencijala vrši se kupovina različitih HOV na finansijskom tržištu i time
diversifikuje investicioni potrfelj. Na taj način smanjuje se rizik za ulaganje malih
individualnih investitora. Ovi investitori su motivisani da ulažu u ovakve fondove
zbog ekonomije obima koja se na taj način ostvaruje, zbog korišćenja menadžerskih
znanja onih koji rukovode fondom, mogućnosti diversifikacije sopstvenog portfelja i
mogućnosti ostvarivanja velike stope prinosa na dugi rok.
1.6. KLASIFIKACIJA BANAKA
Banke se mogu klasifikovati na osnovu pretežnog sadržaja poslova kojim se
bave, prema ročnosti odobrenih kredita(kratkoročne, srednjoročne i dugoročne),
prema karakteru vlasništva(javno - pravne, zadružne i privatne), prema pravnoj
formi (inokosne, društva sa delimičnom odgovornošću, akcionarska društva, zadruge), prema regionalnom rasporedu (lokalne, oblasne i savezne).
Osnovna klasifikacija banaka polazi od sadržine poslova kojima se banka
pretežno bavi, pa je moguća sledeća klasifikacija banaka:








centralna ili emisiona banka,
depozitne banke,
unverzalne banke,
specijalizovane i granske banke,
poslovne banke,
štedno – kreditne organizacije,
ostale bankarske i finansijske institucije i
međunarodne i regionalne banke i međunarodne finansijske organizacije.
Uvod u bankarstvo
15
Centralna ili emisiona banka – prema poslovnom obeležju to je emisiona
banka ili banka banaka. Država na nju kao monetarnu instituciju prenosi prava i
ovlašćenja u domenu vođenja emisione, kreditno – monetarne, devizne politike i
regulisanja novčane mase. Pored niza zajedničkih obeležja, ovlašćenja i način funkcionisanja mogu se razlikovati od zemlje do zemlje, a prvenstveno zavisi od stepena
razvijenosti finansijskog sistema i infrastrukture. Centralne banke se takođe razlikuju sa stanovišta odnosa i uticaja države na vođenje monetrane, kreditne, kamatne
i devizne politike.
Depozitne banke – primarni posao ovih banaka je pribavljanje sredstava iz depozita i uloga na štednju. Obzirom na kratkoročni kvalitet ovih sredstava, pa otuda i
karakter plasmana ove banke se nazivaju komercijalnim bankama. Zbog širine poslova i
razvijenosti interesa one se organizuju u šire bankarske organizacije. U ranijoj domaćoj
bankarskoj praksi depozitne banke su bile samostalne ili manje banke u sistemu većih
holding banaka.
Univerzalne banke – ovakve banke se bave najvećim brojem poslova iz bankarske
nomenklature, a obim i širina bavljenja određeni su veličnom i njenim potencijalom.
Osnovna potreba za formiranjem ovakvih banaka potiče od interesa klijenata - privrednih subjekata da sve bankarske usluge obavljaju kod jedne banke. Obzirom na univerzalan karakter kod ovih banaka su u prvom planu pitanja stručnosti u obavljanju svih
vrsta poslova i racionalnosti organizacije i funkcionisanja. Poslednjih decenija trend u
svetu je upravo univerzalizacija banaka.
Poslovne banke - One se bitno razlikuju od komercijalnih banaka, mada se u
domaćoj bankarskoj praksi pod ovim nazivom najčešće podrazumeva banka opšte
poslovnog tipa. U razvijenim zemljama se ove banke pretežno bave finansiranjem razvoja kompanija na osnovu depozita ili hartija od vrednosti (HOV) sa dugim rokom.
Specijalizovane i granske banke - Ove banke se bave pojedinim vrstama bankarskih poslova, pa se sa stanovišta stručne usmerenosti govori o uskoj specijalizaciji
i o podeli rada među bankama. Najčešće je reč o investicionim bankama, izvozno –
uvoznim bankama, bankama koje se bave deviznim poslovima, eskontnim poslovima,
poslovima sa hartijama od vrednosti ili grupi poslova. Posebnom vrstom banaka se
smatraju lombardne i hipotekarne banke. Granske banke se mogu smatrati specifičnim
specijalizovanim bankama koje se bave pojedinim bankarskim poslovim, a za potrebe
grane, grupacije ili veće asocijacije. U domaćoj praksi poslovale su Jugoslovenska izvozna i kreditna banka (JIK), Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES), Jugoslovenska poljoprivredna banka (Agrobanka), dok su u današnje
vreme one prevashodno zadržale gransko određenje samo u nazivu, a po karakteru su
univerzalne banke.
Štedno - kreditne organizacije – U odnosu na kriterijume kojima se definišu banke
ove ustanove ne ispunjavaju primarni uslov da kreiraju novčana sredstva. Njihova primarna uloga je prikupljanje i usmeravanje sredstava stanovništva. U zavisnosti od strukture poslova i ciljeva postoje posebni organizacioni oblici, kao što su štedionice, štedno
- kreditne zadruge i štedno - kreditne službe. Osnovni sadržaj poslova ovih institucija je,
16
Bankarstvo
s jedne strane, prikupljanje štednih uloga, depozita po tekućim i žiro računima i, s druge
strane, plasiranje kredita stanovništvu, ali kako se samo deo prikupljenih sredstava plasira, to su one značajan izvor sredstava koja se usmeravaju u privredu. Štedionice mogu
osnovati građani, štediše na određenoj teritoriji, kao i institucije ili jedinice teritorijalne
samouprave. Primer takve ustanove je Poštanska štedionica, koja je osnovana 1921. godine. Osim ovih postoji mogućnost organizovanja štedno - kreditnih zadruga i službi
pri zanatskim i zemljoradničkim zadrugama, koje služe unapređenju ovih delatnosti.
Zakon o bankama1 je obuhvat suzio samo na banke, tako da njime nisu obuhvaćene
nebankarske finansijske institucije, a štedionice, štedno – kreditne zadruge i službe su
bile u obavezi da svoje poslovanje usklade sa Zakonom o bankama.
Bankarski konzorcijum – Konzorcijum se može zasnivati na trajnoj ili projektnoj
osnovi i može obuhvatiti domaće banke i/ili inostrane banke. Na trajnoj osnovi formiraju se konzorcijumi za realizaciju kreditnih aranžmana u cilju plasmana pojedinih vrsta
roba, radi proizvodne kooperacije, zajedničkih ulaganja u inostranstvo, zajedničkih
nastupa na trećim tržištima. Prava i obaveze članica regulišu se posebnim ugovorom.
Pošto konzorcijum nema svojstvo pravnog lica njegovo delovanje usmerava upravni
odbor, sekretarijat i izabrana banka - gestor banka. U domaćoj bankarskoj praksi trajni
oblici konzorcujuma najčešće su sklapani sa istočnoevropskim, a projektni najčešće
radi povlačenja, odnosno realizacije kreditnih linija sa bankam iz razvijenih zemalja.
Ustanove za kreditnu podršku izvoza – U gotovo svim zemljama, u cilju unapređenja ekonomskih odnosa sa inostranstvom formirane su posebne kreditne ustanove
koje obezbeđuju finansijsku podršku refinansiranjem i osiguranjem izvoznih kredita.
Pri tom treba imati u vidu ograničenja koja postoje od strane Svetske trgovinske organizacije (STO), da se neposredno kreditira izvoz roba i usluga. Ovakva podrška
obezbeđuje subvencije, izvozne kredite, carinske i poreske olakšice i to zbog barijera i
drugih neekonomskih, kao i ekonomskih ograničenja u zemljama koje uvoze.
Među ostale nebankarske i druge finansijske institucije, koje poslednjih decenija
naročito u razvijenim zemljama zauzimaju sve značajnije mesto u finansijskom sistemu
izlažući banke sve jačoj konkurenciji, spadaju:
 Ustanove osiguranja i reosiguranja,
 Fondovi socijalnog i penzionog osiguranja i drugi fondovi,
 Poslovne korporacije za plasiranje novca i kredita,
 Trgovinske i druge organizacije za finansiranje potrošačkih kredita,
 Novčane i robne berze,
 Stambene i druge zadruge,
 Institucije koje se bave forfeting i faktoring poslovima,
 Ustanove koje se bave poslovima kliringa,
 Institucije koje se bave poslovima lizinga,
1
Službeni glasnik RS br.107/05. Priliku je iskoristila jedino Oportunity štedionica, koja je prerasla u
banku.
Uvod u bankarstvo
17





Finansijski posrednici – brokerske i dilerske kompanije i dr.
Hedžing kompanije,
Fondovi tržišta novca,
Finansijske holding kompanije i konglomerati,
Ostali – agencije, komisionari, menjači, posrednici, biroi.
1.7. BANKARSTVO U SAVREMENOJ PRIVREDI
Mada se banka definiše kao novčano preduzeće, ona je prvenstveno određena
posredničkom, monetarnom (depozitnom) funkcijom, kreditnom funkcijom i
funkcijom platnog prometa. Vekovima su banke bile ispred drugih finansijskih institucija u pružanju usluga štednje i investiranja, plaćanaj i zaštite od rizika, likvidnosti,
odobravanja zajmova. One su dominirale u nacionalnim finansijskim sistemima do
pre nekoliko decenija. Međutim, poslednjih deceniija došlo je do snažnog razvoja
nebankarskih finansijskih institucija koje ne samo da konkurišu bankama, već
zauzimaju sve veće učešće u ukupnim finansijskim poslovima.
U SAD do pre jednog veka banke su držale više od 2/3 sredstava i prihoda u
poređenju sa svim drugim finansijskim institucijama. U poslednje dve dencije to
učešće je opalo na samo 1/5 sredstava finansijskog tržišta. Istovremeno u Japanu
banke još uvek drže 2/3 svih sredstava koja cirkulišu u okviru domaćeg finansijskog
sistema.
U pogledu poslova finansijske institucije su počele da konkurišu bankama sa
uključivanjem u istovetne poslove kao i banke i disperzijom usluga na nove oblasti.
Takve su kompanije koje trguju hartijama od vrednosti (HOV), brokerske i dilerske
kompanije, kreditna udruženja, štedionice, investiconi fondovi i osiguravajuće kompanije, kakve su na pr. Merrill Lynch, Dreyfus Corporatuon i Prudential Insurance.
I ne samo to, poslednjih decenija su čak poslovne kompanije započele sa odobravanjem zajmova, izdavanjem kreditnih kartica, projektovanjem sistema planiranja
štednje i pružanjem ostalih tradicionalnih bankarskih usluga. Primeri takvih kompanija su General Motors, Acceptance Corporation (GMAC), General Electric Capital, Ford Motor Credit.
Banka se u odnosu na druge (nebankarske) finansijske institucije razlikuje u
pogledu sledećih karakteristika:
 bavi se uzimanjem i odobravanjem kredita, kao primarnim poslom;
 korišćenjem primarne emisije centralne banke i na osnovu sopstvenog potencijala vrši sekundarnu emisiju;
18
Bankarstvo
 pribavljajući i prikupljajući sredstva utiče na usmeravanje i raspored akumulacije i štednje;
 zavisno od obima i strukture kreditnog potencijala ona vrši ročnu transformaciju sredstava;
 osim ostvarivanja svoje ciljne funkcije, utiče i na ostvarivanje ciljeva razvojne i ekonomske politike;
 funkcijom platnog prometa utiče na brzinu novčane cirkulacije.
Ima autora koji banku definišu samo sa stanovišta kreditne funkcije, kao što su
Golijanin ili Somary («preduzeće koje se profesionalno bavi uzimanjem i davanjem
kredita»).1 Ove definicije ukazuju prvenstveno na funkcionalno određenje banke, a
ne na organizovanost ili pravnu formu. Bankarstvoi i kredit u savremenim uslovima
imaju veoma snažno povratno delovanje na privrednu i finansijsku sferu u celini.
Koje su mogućnosti banke da kreira novac? Za poslovnu banku ovo opredeljuje
kreditni potencijal banke, stopa obavezne rezerve i kreditna multiplikacija. Centralna
banka nema ova ograničenja, jer poseduje monopol na novčanu emisiju, što je definisano neophodnom količinom novca u opticaju, što opredeljuje društveni proizvod
(GDP), stopa inflacije, brzina novčanih transakcija.
Slika 1.4. Nebankarski konkurenti savremene banke
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske usluge,
Data status, Beograd, 2005, s. 11
1
Somary F. – Bankopolitik, Tubingen, 1934., na osnovu Živković A., Komazec. S., Ristić Ž. – Berzanski i bankarski menadžment, Beogradska poslovna škola, Beograd, 2003. s. 250
Uvod u bankarstvo
19
Kreditnom funkcijom banka ne samo da kreira novac, već vrši posredničku ulogu
između sektora privrede i stanovništva preusmeravajući viškove finansijske štednje.
Funkcijom posredovanja banka obavlja sledeće aktivnosti:
 mobiliše i koncentriše raspoloživa novčana sredstva,
 na bazi kreditnog potencijala vrši ročnu transformaciju sredstava,
 doprinosi intergrisanosti novčanih tokova i prevazilaženju vremenskih,
teritorijalnih i drugih ograničenja.
Paralelno sa procesom sve snažnije konkurencije nebankarskih finansijskih institucija i preuzimanjem dobrog dela tržišta karakterističan je proces brze integracije
malog broja solidnih, velikih banaka i drugih finansijskih kompanija. Na primer
broj američkih komercijalnih banaka opao je sa oko 14.000 na manje od 8.000 u periodu između 1980. i 2002. godine. Efikasnost u korišćenju automatizacije i drugih
tehnoloških inovacija podrazumeva veliki obim poslovanja(ekonomija obima). Zato
banke nude svoje usluge na sve više tržišta nastojeći da prošire krug svojih klijenata.
Proces geografske ekspanzije i konsolidacije bankarskih i drugih finansijskih institucija je već zahvatio i prekogranične integracije poprimajući razmere globalizacije bankarskog i šire posmatrano finansijskog sektora. Na taj način se stvaraju internacionalne i transacionalne banke za čije poslovanje nema granica, što je
omogućila deregulacija finansijskog sektora poslednjih decenija.
Liberalizacija finansijskog sektora i ulazak najrazličitijih kompanija na ovo
područje je imala kako negativne, tako i značajne pozitivne strane, prvenstveno za
korisnike tih usluga. Sve veća konkurencija i širenje sprektra usluga posledica je slabljenja državne kontrole – deregulacije – u sektoru finansija. Ovaj proces započet
je u SAD uklanjanjem maksimiranja kamatnih stopa i proširenjem prostora za delovanje nebankarskih institucija. Međutim, to je dovelo i do značajnog povećanja rizika
poslovanja i povećanja opasnosti od bankrota.
Banke i njihovi finansijski konkurenti prolaze i kroz proces informatičke revolucije, koja snažno utiče na obogaćivanje palete proizvoda i usluga koje se pružaju
klijentima. Suočene sa porastom troškova poslovanja banke sve više pribegavaju procesu automatizacije i korišćenja elektronskih sistema. Najočigledniji primer ovakvih
promena je masovna upotreba bankomata(automated teller machine – ATM-s) i
prodajnih mesta koja su povezana sa bankarskim kompjuterskim sistemima (point
of sale terminals - POS) i home bankinga. Postavljanje automata omogućava klijentima 24-časovni pristup računima za povlačenje gotovine ili deponovanih sredstava,
kao i brojne druge usluge. Slična je situacija sa razvojem kućnog bankarstva (home
banking), koje omogućava obavljanje najrazličitijih bankarskih usluga korišćenjem
internet veze u toku 24 časa direktno iz kancelarije ili kuće i to na globalnom nivou.
Ovakve tendencije dale su za pravo ekonomistima da ustvrde da će klasičan lični kon20
Bankarstvo
takt bankara sa klijentima ustupiti mesto elektronskom komuniciranju. Međutim,
još uvek značajan broj klijenata je sklon direktnom kontaktu i ličnim konsultacijama,
pogotovo kod osetljivih i savetodavnih bankarskih usluga.
1.8. ISTORIJAT I STRUKTURA DOMAĆEG
BANKARSKOG SISTEMA
Nastanak i razvoj bankarstva u Srbiji umnogome je zavisio od društvenih promena tokom XIX veka do danas, od osnivanja većeg broja bankarskih i finansijskih
ustanova u to vreme i osnivanja Privilegovane banke Kraljevine Srbije, kao emisione
banke.
Periodizacija razvoja i prakse domaćeg bankarstva se može izvršiti na sledeći
način:
 Prvo, period od osnivanja prve emisione banke do 1945. godine;
 Drugo, period komunističke vladavine i izgradnje specifične plansko tržišne privrede i
 Treće, period tranzicije.
Navedena periodizacija razdvaja bankarsku praksu kako suštinski, tako i po teritorijalnom obuhvatu, tj. po njegovom ukupnom potencijalu. Ovi periodi razlikuju
se kako po geografskoj veličini, odnosno članovima državne zajednice, tako i po
uređenju ekonomskih i posebno svojinskih odnosa, kao i po značaju tržišnih elemenata sistema.
Analiza funkcionisanja bankarskog i šire finansijskog sistema pokazuje da je ovaj
sistem bio dominantno uslovljen promenama društveno – političkog i ekonomskog
ambijenta, a manje faktorima internog karaktera i zahtevima samog bankarskog
sistema. Za čitav posmatrani period jedinstveno je da su banke opstale kao nezamenjivi subjekat finansijskog i privrednog sistema.
Slika 1.5. Zgrade Narodne banke Srbije - ranija i sadašnja
Uvod u bankarstvo
21
Prvi period Prvi novčani zavod u Srbiji bila je Uprava fondova (preteča Državne
hipotekarne banke), osnovana 1862. godine, koja je poprimila karakter banke 1898.
godine. Institucija koja se smatra pretečom Narodne banke nastala je objedinjenjem
novca svih tadašnjih fondova, a pored toga ulagan je državni i privatni kapital. «Prva
srpska banka» osnovana je 1869. godine sa privatnim kapitalom i učešćem Francusko
– ugarske banke iz Pešte, ali je nekoliko godina nakon toga likvidirana. Istovremeno se u Srbiji osniva još pet kreditnih zavoda sa čisto domaćim kapitalom, a nakon
toga počinju da se osnivaju okružne štedionice. Do 1908. godine funkcionisalo je 154
novčana zavoda – 52 banke, 49 štedionica i 5 kreditnih zavoda, a neposredno pred
balkanske ratove 187 novčanih zavoda sa 51 milion dinara uplaćnog kapitala, 65 miliona uloga i 96 miliona izdatih zajmova. Između dva svetska rata domaće bankarstvo
karakteriše heterogenost sa velikim brojem sitnih, akcionarskih banaka univerzalnog
tipa, s jedne strane, i krupnih banaka koje su bile osnovane stranim kapitalom, s druge
strane. Godine 1938. postojale su u Jugoslaviji 2 državne banke (Državna hipotekarna
banka i Poštanska štedionica), 3 poludržavne (Narodna banka, Privilegovana agrarna
banka i Zanatska banka), 61 samoupravna štedionica, preko 600 privatnih banaka i 766
gradskih kreditih zadruga.
Narodna banka u vidu zavoda za emitovanje novca - Privilegovana banka
Kraljevine Srbije - je osnovana 1883. godine, sa isključivo domaćim kapitalom u vidu
privilegovane privatne instutucije akcionarskog tipa. Banka je organizovana po ugledu
na Belgijsku narodnu banku, koja je u to vreme važila kao obrazac savremenog organizovanja. Kao organi Banke formirani su Zbor akcionara, Glavni odbor, Upravni odbor,
Nadzorni odbor, Eskontni odbor i ustanovljene su funkcije guvernera i viceguvernera.
Narodna banka Kraljevine Srbije transformisana je 1920. godine u Narodnu banku
SHS, a 1931. godine dobila je naziv Narodne banke Kraljevine Jugoslavije.
Drugi period Nakon 1945. godine osnovna karakteristika bankarskog sistema je nacionalizacija svih bankarskih institucija. Pored državnih u početnom periodu postojale
su republičke banke, mesne i lokalne banke, zadružna i privatna bankarska preduzeća,
koja su ubrzo konfiskovana ili likvidirana. Nakon toga sa periodom administrativnog upravljanja došlo je do koncentracije bankarstva, koje je kulminiralo postojanjem sistema
jedinstvene banke (1952-54.). Nakon toga došlo je do postupne decentralizacije, tako
da su bankarsku strukturu sačinjavale osim Narodne banke, specijalizovane banke,
lokalne banke, kao što su komunalne, zadružne štedionice, gradske i mesne štedionice.
Sa tzv. privrednom reformom (od 1965. godine) stvorene su poslovne banke koje su
kao i domaća preduzeća relativno samostalno funkcionisale. U organizaciji Narodne
banke nakon 1972. godine došlo je organizacione promene, koja je umesto jedinstvene centralne banke podrazumevala organizovanje sistema centralne banke koju su
sačinjavali Narodna banka Jugoslavije i centralne banke republika i pokrajina.
Treći period Period tranzicije se vezuje za političke promene nastale krajem 2000.
godine i trasformaciju privrede iz plansko – tržišne u tržišnu, koja je, između ostalog,
obuhvatila i tranziciju finansijskog i uže posmatrano bankarskog sistema. Strukturu
bankarskog sistema u Srbiji na početku novog milenijuma sačinjavaju:
22
Bankarstvo
 Narodna banka Srbije (NBS) kao centralna monetarna ustanova, koja je
nakon 2003. godine preuzela u potpunosti ulogu i funkcije Narodne banke
Jugoslavije;
 Banke opšteg tipa ili univerzalne poslovne banke, specijalizovane i mešovite banke,
 Banke i posebni oblici sa posebnim delokrugom rada, ovlašćenjima i odgovornostima, kao što su JUBMES i bankarski konzorcijumi;
 Ostale finansijske organizacije.
Centralna banka ima za cilj očuvanje stabilnost i vrednosti valute. Funkcije NBS
su emisija, izdavanje novčanica i kovanog novca, obezbeđenje likvidnosti u domaćem
platnom prometu, obavljanje platnog prometa sa inostranstvom, rukovanje dela
deviznih rezervi, donošenje mera monetarnog regulisanja, monetarna kontrola
banaka, učestvovanje u radu međunarodnih finansijskih organizacija. Pitanje nezavisnosti rada NBS je ključno za njeno racionalno ponašanje.
Organizovanje i funkcionisanje banaka veoma je važno za racionalno i efikasno
funkcionisanje finansijskog sistema. Postoje problemi nedorečenosti domaćih zakonskih propisa, ali i realna činjenica nepovoljnih uslova poslovanja banaka u proteklom
periodu, što ograničavajuće deluje na racionalnost i efikasnost njihovog poslovanja.
Treba takođe imati u vidu da na poslovanje banaka utiču i mere monetarno - kreditne politike NBS. Jasnoća i adekvatno regulisanje uređivanja i funkcionisanja ostalih
finansijskih institucija je takođe bitno za celinu finansijskog mehanizma.
REZIME POGLAVLJA
Preteče bankarskih poslova – depozitnog i kreditnog - javile su se u starom veku,
a osnove savremenog bankarstva položene su u XIX veku. Bankarstvo spada u grupu primenjenih ekonomskih nauka koja se bavi funkcijom, ulogom i organizacijom
banaka, bankarskim poslovima i načelima poslovanja, monetarnom, deviznom i kamatnom politikom i privrednim i monetarnim uticajem koje banke imaju. Banka je
novčarsko preduzeće koje teži maksimiranju profita. Temelji domaćem bankarstvu
stvoreni su u drugoj polovini XIX veka, nakon sticanja nezavisnosti Srbije, paralelno
sa procesom industrijalizacije zemlje.
Uvod u bankarstvo
23
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Prednosti tržišne ekonomije.
; Naziv i vek osnivanja prve poslovne banke u svetu.
; Definicija banke.
; Osnovni bankarski poslovi.
; Klasifikacija banaka sa stanovišta poslova.
; Šta je „kvarenje“ novca?
; Čime se bavi bankarstvo kao naučna disciplina?
; Razlika banaka kao akcionarskih društava i banaka osnovanih društvenim
kapitalom?
; Načela bankarskog poslovanja.
; Naziv i vreme formiranja domaće centralne banke.
LITERATURA
1. Bjelica V. – Bankarstvo, teorija i praksa, Ekonomski fakultet Novi Sad, Novi
Sad, 2001.
2. Ćirović M. – Bankarski menadžment, Beograd, 1995.
3. Rothbard N.M. – The Mistery of Banking, Richardson & Snyder, 1983.
Linkovi:
www.Investopedia.com
www.nbs.rs
24
Bankarstvo
PRVI DEO
BANKARSTVO – MAKROASPEKT
2.
SAVREMENE TENDENCIJE
U BANKARSTVU
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da ukaže na najvažnije
tendencije koje se odvijaju u savremenom bankarstvu. Reč je
o transformaciji bankarskog sistema, savremenim tendencijama koje se odvijaju sa stanovišta upravljanja bankama,
posebno važnoj tendenciji globalizacije bankarskog poslovanja koja neposredno vodi formiranju banaka koje posluju
bez prostornog ograničenja. Ono što je najviše promenilo
bankarstvo poslednjih decenija je prodor informatičkih
tehnologija. Tema ovog poglavlja je proces deregulacije
bankarskog zakonodavstva, koja se odvijala u anglosaksonskim državama i proces uvođenja međunarodnih standarda bankarskog poslovanja kroz sporazume Bazel I i II.
Obrađena su i pitanja elektronskog bankarstva i njegovog
uticaja na ukupno bankarsko poslovanje. Analizirano je
investiciono bankarstvo koje je poslednjih decenija dostiglo
neslućene razmere. Na kraju, obrađena je svetska ekonomska kriza, njeni pojavni oblici, mogući uzroci, mere vlada i
centralnih banaka u cilju ublažavanja njenih posledica.
Ključne reči: globalizacija, transancionalizacija, standardizacija, elektronsko bankarstvo, univerzalizacija, deregulacija, investiono bankarstvo i svetska ekonomska kriza.
2.1. TRANSFORMACIJA BANKARSKOG SISTEMA
Transformacija bankarskog sistema, tokom poslednje dve decenije, u procesu stvaranja efikasnog i sigurnog bankarstva usmerena je na1:
1. povećanje kapitalske snage banaka,
2. poboljšanje efikasnosti bankarskih institucija,
3. fokusiranje na likvidnost banaka, strukturu izvora i strukturu plasmana,
4. gubljenje stroge podele na investiciono i komercijalno bankarstvo,
5. jačanje mera za poboljšanje solventnosti banaka,
6. čišćenje aktive i pasive banaka od neprofitonosnih oblika,
1
Živković A., Komazec S., Ristić Ž. – Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna škola,
Beograd, 2002., s. 517 - 530
Bankarstvo - makroaspekt
27
7. sužavanje prava po osnovu osiguranja depozita banaka,
8. pojačanu kontrolu od strane centralnih banaka, odnosno regulatornih/kontrolnih institucija,
9. sređivanje i čišćenje bankarskog sistema od nasleđenih i nagomilanih gubitaka i dubioza, pogotovo u tranzicionim privredama.
U razvijenim privredama transformacija bankarskog sistema se odvija više decenija. Od najvećeg značaja su pri tom promene koje se dešavaju u bankarstvu SAD, V.
Britanije, Nemačke i Japana, kao ekonomija sa najvećim učešćem u svetskoj privredi,
odnosno svetskom finansijskom sistemu. U ovim zemljama poslednjih decenija došlo
je do snažne konkurencije bankama od strane nebankarskih finansijskih institucija,
koje nude proizvode vrlo slične bankarskim. Banke su zbog toga izgubile značajan deo
učešća na finansijskom tržištu, pogotovo u SAD. Stoga banke počinju snažnu disperziju proizvoda i usluga koje pružaju i sve se više uključuju kao značajni učesnici na
finansijskom tržištu, kako bi parirale konkurenciji nebankarskih institucija u potrazi
za većim stopama profita. To je, međutim, skopčano sa većom stopom rizika plasmana
u odnosu na klasične bankarske poslove. Uz to, same kompanije iz realnog sektora
nastoje, sa svoje strane, da emitujući hartije od vrednosti i time minimiziraju značajnu
ulogu banaka kao finansijskih intermedijera. Finansijski najsnažnije kompanije ulaze
samostalno u oblast bankarstva i finansija. Građani, sa svoje strane oslanjajući se na
rastuće znanje, nastoje da ulože svoj kapital u što unosnije poslove, pa se umesto za
klasične depozite opredeljuju za ulaganje u hartije od vrednosti.
Dva najprepoznatljivija modela banaka u SAD su banka usmerena na korporativno
finansiranje i banka okrenuta finansijskim tržištima. Za preduzeće koje je predmet
finansiranja najvažnije je da se banka ponaša ne samo kao poverilac, već i kao vlasnik
i finansijski menadžer. U tom pogledu anglosaksonske banke su se u poslednje vreme
transformisale i približile načinu ponašanja koji je bio ranije karakterističan samo za
japanske i nemačke banke, a koji potencira brigu za sudbinu kompanije - klijenta.
Koncentracija banaka se odvijala naročito tokom 1990-tih godina. Reč je o procesu
koji je omogućen snažnom deregulacijom bankarskog sistema i globalizacijom svetske
privrede, koja se proširila i na finansijski sektor. U takvim uslovima došlo je do procesa
fuzije banaka i smanjenja broja “igrača” na svetskom bankarskom tržištu.
Globalizacija svetskog bankarskog tržišta i pojava internacionalnih, multinacionalnih banaka nametnula je potrebu za razuđenom bankarskom mrežom radi što
većeg približavanja banaka svojim klijentima. Stoga se, s pravom, govori o bankarskoj industriji koja svojim disperziranim uslugama nastoji da pronađe interes svakog
pojedinačnog klijenta i nastoji da zadovolji svaku njegovu finansijsku potrebu.
U organizacionom pogledu takođe veoma važna je tendencija stvaranja bankarskih holding kompanija, odnosno finansijskih konglomerata. Naime, investicione
banke proširile su svoje aktivnosti kupovinom građevinskih kompanija, dok su komercijalne banke proširile svoju aktivinost direktno nastupajući na finansijskim tržištima
ili osnivajući, odnosno kupujući odgovarajuće finansijske institucije.
28
Bankarstvo
Slika 2.1. Model finansijske holding kompanije
Slika 2.2. Model supsidijarne banke
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske
usluge, Data status, Beograd, 2005, s. 91
Paralelno sa procesom deregulacije i internacionalizacije finansija došlo je do
neviđenog porasta stepena konkurencije na globalnom nivou među bankama, a
naročito između banaka i drugih finansijskih institucija. Pri tom je enormno porastao
značaj marketing funkcije u bankama i pojave tzv. marketing strategije u poslovnoj
politici banaka.
Ovaj proces je praćen univerzalizacijom banaka, eskpanzijom bankarske aktivnosti i postupnom evolucijom državne intervencije u bankarskom sektoru. Univerzalizacija znači da je došlo do gubitka specijalizovanih funkcija banaka u nastojanju da pariraju konkurenciji kojom se povećava broj poslova kojim se banka bavi u
cilju disperzije rizika i traženja dopunskih mogućnosti za ostvarivanje profita. Kao
usluge, odnosno proizvodi koji su karakteristični za noviji period razvoja bankarskog
sektora mogu se označiti1:
1
Rose P., Hudgins S. – Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd 2005., s. 16 -18
Bankarstvo - makroaspekt
29
 odobravanje potrošačkih kredita – ova vrsta usluga počela je da se razvija
početkom XX veka, a veliki ekspanziju doživela je 1950-tih i 1960-tih godina;
 finansijske savetodavne – konsalting usluge – klijenti – fizička lica se već dugo
obraćaju bankama u cilju dobijanja savetodavnih usluga u oblasti kreditiranja,
štednje ili investiranja;
 upravljanje gotovinom – banke su sledeći brokerske kuće započele sa poslovima pružanja usluga kratkoročng investiranja viškova sredstava kojima
raspolažu fizička lica i kompanije;
 usluge lizinga opreme – usluge lizinga, gde se kreditna institucija javlja kao kupac opreme i rentiranja klijentu, imaju u novijem periodu snažnu ekspanziju;
 usluge odobravanja zajmova za započinajnje poslova (start – up) – naročito
u oblasti novih tehnologija su predmet praćenja od strane bankarskih supsidijara, koji su spremni da preuzmu visok rizik u očekivanju visokih prinosa
(venture capital);
 prodaja usluga osiguranja – banke su dugo prodavale osiguranje klijentima na
kredit, sve do krize 1930-tih, kada im je to zabranjeno, od kada su se na razne
načine dovijale i bile indirektno prisutne, da bi od 1999. godine uklanjanjem
zakonskih ograničenja u SAD ponovo bilo omogućeno bankama da se bave i
ovim uslugama;
 širenje na oblast penzionog sistema – preko svojih službi za garantovanje
emisija HOV banke su aktivne u upravljanju penzionim sistemima.
U pogledu državne intervencije došlo je do deregulacije finansijskog sektora na
nacionalnom nivou, uz standardizaciju okvira za poslovanje na međunarodnom
nivou i kontrole banaka zbog internacionalizacije bankarskog tržišta.
Pomenuti procesi uslovljeni su brojnim činiocima među kojima su najvažniji:
 političkim procesima i odnosima u svetu – gde je karakteristično stvaranje
Evropske unije, odnosno Monetarne unije evropskih zemalja, kao i proces globalizacije uslovljen opstankom samo jedne supersile – SAD;
 ekonomsko – finansijskim faktorima – ubrzanje procesa megafuzija i internacionalizacije bankarskog tržišta, kao i snaženje nebankarskih institucija kao
snažnog konkurenta banaka;
 pravni faktori – stvaranje sve sigurnijih uslova za poslovanje banaka, kao i
liberalizacije transfera kapitala i poslova banaka u drugim zemljama,
 promene ponašanja klijenata banaka – nivo znanja građana u oblasti bankarstva i finansija sve više raste, pri čemu je prisutna sklonost ka diversifikaciji
depozita i na više rizične plasmane i HOV, kao i promene ponašanja kompanija koje nastoje da izaberu što povoljnije mogućnosti na finansijskim tržištima,
ne vezujući se striktno za određenu finansijsku instituciju;
 tehnološke inovacije – inovacije utiču na usavršavanje menadžmenta banaka
i istovremeno na diversifikaciju bankarskih poslova na nove, do tada nepoznate proizvode i usluge.
30
Bankarstvo
Zemlje u tranziciji prolaze kroz proces transformacije bankarskog sistema zbog
godinama nagomilavanih gubitaka i dubioza bankarstva nastalih kao posledica tzv.
mekog budžetskog ograničenja1 sprovođenog na nivou države (budžetski deficit)
i na nivou preduzeća (anuliranje dugovanja kroz inflaciju i preferencijalno kreditiranje preko bankarskog mehanizma, forsirano od strane države). U uslovima transformacije u tržišnu privredu u ovim privredma neophodno je višestruko delovanje u
cilju izgradnje zdravog bankarskog sistema i to:
1. vođenje restriktivne monetarne politike od strane centralne banke,
2. povećanje stepena samostalnosti centralne banke,
3. uvođenje čvrstog budžetskog ograničenja u trošenju države,
4. sanacija bankarskog sistema i (re)privatizacija banaka,
5. otvaranje za ulazak inostranih banaka i drugih finansijskih institucija i
6. uvođenje črstog budžetskog ograničenja kod kompanija.
Na nivou banaka (mikro nivo) neophodno je poboljšanje menadžment funkcije,
koja bi doprinela adekvatnoj analizi plasmana i rizika, uvođenju kvalitetne interne
kontrole, adekvatnom vođenju i praćenju aktive i pasive banaka. Ovaj proces teče
paralelno sa procesom razvoja finansijskih tržišta ovih zemalja.
U tranzitornim privredama bankarski sistem zahteva duboku transformaciju koja
uključuje a) njegovu sanaciju, b) ulazak inostranih banaka i c) razvoj finansijskih
tržišta. Sanacija banaka podrazumeva:
 poništavanje dugova, pri čemu država preuzima od banaka loše plasmane
kroz instutut javnog duga i njegovo servisiranje,
 transfer duga, pri čemu dužnička obaveza ostaje u preduzeću, preuzimanje
obaveza od strane odgovarajuće državne institucije, uz emitovanje HOV za
preuzeti dug,
 otplatu dugova bankama, gde se dugovi refinansiraju i naplaćuju, uključujući
i proces bankrotstva preduzeća.
U restrukturiranju bankarskog sistema dominira pristup koji uključuje sledeće
mere:





1
istovremeno restrukturiranje banaka i kompanija,
čišćenje bankarskih bilansa uz rekapitalizaciju bilansa,
privatizacija banaka preko dokapitalizacija i prodaje akcija,
restruktuiriranje i rekapitalizacija banaka,
formiranje novih finansijskih institucija,
Meko budžetsko ograničenje predstavlja široko korišćenu praksu deficitnog finansiranja na nivou
države i na nivou preduzeća u periodu postojanja planske, odnosno tržišno - planske privrede.
Bankarstvo - makroaspekt
31
2.2. SAVREMENE TENDENCIJE U BANKARSKOM
MENADŽMENTU
Poslednjih decenija došlo je do ozbiljnih promena u ekonomskom, tehnološkom i
društvenom razvoju koje su našle odraza i na profile, oblike i načine rada finansijskih
institucija i njihovu organizaciju. Ove promene se odnose prvenstveno na:
1. Deregulaciju bankarskog poslovanja – pod ovim terminom se podrazumeva liberalizacija uslova poslovanja unutar zemlje i na međunarodnom
tržištu. Uklanjanje finansijskih barijera omogućava fleksibilnije poslovanje
i tržišno ponašanje banaka tj. njihovu veću konkurenciju;
Slika 2.3. Bankarski sistem, kompjuterske mreže i Web bankarstvo
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske
usluge, Data status, Beograd, 2005, s. 83
2. Razvoj informacione tehnologije – napredak na polju informatike
omogućio je prilagođavanje bankarskih poslova potrebama klijenta, bolje
i lakše upravljanje bankama i pojavu novih servisa, odnosno bankarskih
proizvoda. Kao posledica tehnološkog napretka troškovi vođenja evidencije
su značajno opali, kao i troškovi komunikacije i platnog prometa, a organizacija banaka značajno je izmenjena;
32
Bankarstvo
3. Globalizaciju finansijskog tržišta – podrazumeva širenje poslovne aktivnosti banaka na svetsko tržište. Na proces globalizacije uticali su liberalizacija nacionalnih bankarskih propisa, razvoj informacionih tehnologija, rast
potreba za bankarskim uslugama i rast potreba preduzeća za servisiranjem
na globalnom nivou. Banke se organizaciono ovom procesu prilagođavaju
otvaranjem svojih predstavništava, filijala i subsidijara u drugim zemljama;
4. Rast vrednosti pojedinačnih finansijskih transakcija i ukupnog obima
poslova – do ovog procesa došlo je paralelno sa rastom globalne privrede,
procesom globalizacije, rastom spoljnotrgovinske razmene, rastom zaduženosti zemalja, transfera informacija. S jedne strane, ovakav razvoj
donosi i porast rizika bankarskih poslova, a s druge strane, pruža poslovne
šanse vezano za međunarodno finansijsko tržište, nebankarske institucije,
regulatorna tela i multinacionalne kompanije;
5. Nestabilnost i rizik – nestabilnost pojedinačnih privreda i nacionalnih
finansijskih sistema i rast međupovezanosti privreda na globalnom nivou
uslovljava i povećanu neizvesnost i nestabilnost kojem bankarske institucije
moraju da se prilagođavaju, jer nijedna bankarska institucija, ma koliko velika bila, ne može da pretenduje na uticaj na globalne tokove, već su ovi
tokovi za svaku pojedinačnu banku dati. Stoga je u osnovi uspeha, pogotovo
međunarodno orijentisanih banaka, što brže i bolje prilagođavanje na nestabilnost i promene u okruženju;
6. Porast zahteva klijenata – kompanije i građanstvo su vremenom postali
opremljeniji i obučeniji za evaluaciju pojednih bankarskih usluga i poređenje
onoga što različite banke nude, uključujući i mogućnost procene doprinosa
poslovnoj aktivnost banke koja prati neki projekat ili preduzeće u ukupnom
poslovanju. Najbolje su, stoga, one banke koje se bolje i adekvatnije prilagode zahtevima korisnika tj. koje imaju bolju marketing strategiju.
Paralelno sa promenam u okruženju banaka došlo je i do promene u bankarskom
menadžmentu, tj. poslovnoj orijentaciji banaka. To se u prvom redu odnosi na:
1. Primenu bankarskog marketinga – prihvatanje bankarskog marketinga
omogućava banci da izađe u susret najrazličitijim zahtevima klijenata.
Polazeći od brzih promena u okruženju banka se mora prilagođavati upravo
tim promenama, što omogućava strateški marketing koncept;
2. Kreditiranje sa promenljivom kamatnom stopom – u uslovima neprestanih i brzih promena u okruženju poslovanje sa promenljivim kamatnim stopama predstavlja način pariranja neizvesnosti i promeni zahteva tržišta;
3. Projektno i korporacijsko finansiranje privrede – u uslovima visokog
stepena neizvesnosti banka se usmerava na procenu pojedinačnih poslova
kompanije i isplativost finansiranja takvih poslova, a ne finansiranje ukupnog poslovanja kompanije;
Bankarstvo - makroaspekt
33
4. Pojavu sekjuritizacije – reč je o preusmeravanju banke na izdavanje,
kupovinu i transfer HOV na teret klasičnih bankarskih depozitno – kreditnih operacija. Dakle, reč je o objedinjavanju i «prepakivanju» kredita u
vrednosne hartije. To je način da se poboljša bilansna struktura i uspostavi
adekvatan odnos između prihoda, troškova i rizika;
5. Korišćenje elektronskog bankarstva – forma bankarskog posla gde se
sredstva transferišu preko razmene elektronskih signala između finansijskih
institucija i između tih institucija i klijenata umesto poslovanja sa gotovinom, odnosno obračunskim novcem;
6. Superviziju – monitoring bankarstva – nadzor nad poslovanjem banaka naročito postaje važno u uslovima maksimalne liberalizacije, koji vrši,
s jedne strane, sama banka jačajući funkcije revizije i interne kontrole i, s
druge strane, centralna banka ili drugo nadležno telo, gde je svrha postizanje ravnoteže između pojedinačnih ciljeva banaka i opštih društveno ekonomskih ciljeva.
U savremenim poslovnim bankama jedan od osnovnih problema je njihovo
efikasno upravljanje. U uslovima deregulacije, s jedne strane i globalizacije, s druge
strane, kao i sve veće prisutnosti brzih i sve bržih promena u poslovnom okruženju
sve više dolazi do izražaja značaj sposobnosti, odnosno nesposobnosti banke kao
organizacionog entiteta da ostvari ciljeve svog razvoja. U takvim okolnostima, kada
su za svaku pojedinačnu banku okruženje i uslovi poslovanja na tržištu dati, kvalitetan i sposoban menadžment tim predstavlja prvi preduslov da banka ima efikasno
upravljanje. U savremenim i bitno izmenjenim uslovima u odnosu na raniji period
menadžment timu kao kolektivnom organu i pojedinačno članovima tima neophodna su kako univerzalna, tako i specifična znanja i sposobnosti da bi u ovom poslu bili
uspešni.
Menadžment predstavlja pojedinca ili tim koji je odgovoran za analizu, pripremu
i donošenje odluka, kao i njihovu realizaciju u korist organizacije koju predstavljaju.
Osim menadžerskih kvaliteta i sposobnoti veoma je važno naglasiti da u savremenim
uslovima poslovanja banaka menadžer, odnosno menadžment tim, mora da poseduje i liderske kvalitete, znanja i sposobnosti. Liderstvo se ogleda u:
1. stalnom unapređivanju performansi zaposlenih,
2. razvijanju proizvoda i usluga koji idu u susret tražnji na tržištu,
3. razvijanju fleksibilne i odgovorne organizacione strukture,
4. unapređenju produktivnosti,
5. unapređenju kvaliteta usluga i
6. razvoju prodajne kulture.
Liderstvo u savremenim uslovima je neophodno i ono predstavlja viši kvalitet
u odnosu na menadžere i njihove sposobnosti. Naime, menadžerska znanja i sposobnosti u savremenim uslovima nisu dovoljni za efikasno upravljanje bankom, već
34
Bankarstvo
liderstvo. Osnovna odlika lidera je da ima razvojnu viziju organizacije koju predstavlja, u ovom slučaju poslovne banke, kao i način da se kroz mobilizaciju organizacije
i ljudskih resursa zadati ciljevi realizuju. U pogledu poslovanja i upravljanja banaka
liderstvo uključuje set sledećih osobina:
 posedovanje jasne vizije razvoja i poslovanja,
 jasno ekspliciranje razvojne i poslovne vizije zaposlenima i javnosti,
 preduzetnički duh,
 sklonost perfekcionizmu.
Dakle, može se reći da menadžeri predstavljaju više rukovodioce koji upravljaju
onim što egzistira u postojećoj organizaciji i više su upućeni na nastavljanje započitih
projekata i razvoja, dok su lideri ljudi koji postojeću organizaciju i način delovanje
menjaju prilagođavajući je brzim promenama uslova poslovanja. Pri tom treba naglasiti da je liderstvo neophodno ne samo na najvišem hijerarhijskom vrhu organizacione piramide, već na svim ključnim tačkama organizacione strukture.
Jedan od bitnih elemenata neophodnih za savremeno vođenje banke je poznavanje procesa bankarske tehnike i tehnologije. Od najvišeg do najnižeg nivoa
menadžment odluke moraju biti brze, odlučne i odgovarajuće, što pretpostavlja potpuno poznavanje načina na koji će se pojedina odluka realizovati, ko će je realizovati, u kom periodu i kakve će posledice, odnosno rezultate doneti banci, odnosno
njenim pojedinačnim delovima, kao i na kakav način će se sprovođenje pojedinih
odluka odraziti na bilanse banke. Osim potpunog poznavanja bankarske tehnike i
tehnologije menadžeri savremenih banaka moraju imati dodatna znanja iz oblasti
menadžmenta.
Karakteristično za savremene uslove globalizacije, deregulacije na nacionalnom
i kontrole na nadnacionalnom nivou i brzih i sve bržih promena, je povećanje stepena rizika pojedinih operacija poslovnih banaka i poslovanja u celini. U takvim
uslovima nema više striktnih, fiksnih kamatnih stopa i relativno visokih kamatnih
marži. Naprotiv, banke su izložene brzim promenama uslova poslovanja, kao i sve
snažnijoj konkurenciji nebankarskih institucija.
Dakle, jedan od kritičnih faktora efikasnog upravljanja bankama je top
menadžment, odnosno njeno najviše rukovodstvo. Na ovom nivou se sledeći problemi mogu označiti kao ključni za efikasno upravljanje bankom:




sposobnost upravljanja promenama,
strateško planiranje i strateški menadžment pristup,
fleksibilna organizaciona struktura,
snažna marketing orijentacija.
Bankarstvo - makroaspekt
35
2.3. GLOBALIZACIJA I MEĐUNARODNO
BANKARSTVO
Proces globalizacije je započet 1960-tih godina, a zahvaljujući razvoju digitalnih
tehnologija 1990-tih je dostigao vrhunac, zahvaljujući čemu je omogućeno poslovanje između umreženih i poslovno zainteresovanih lica bez vremenskog i prostornog ograničenja. Neki posao se može realizovati u takvim uslovima bez obzira gde
se lice koje ga želi realizovati nalazi u i koje doba dana i to transparentno, sigurno,
jeftino, stadardizovano, kodifikovano i bez posrednika.
Sredinom 1960-tih godina došlo je do ubrzanog rasta međunarodnih finansijskih
transakcija, kao rezultat dinamike razvojno orijentisanih banaka. Nacionalno tržište
postalo je preusko za velike banke, pa su se okrenule međunarodnom u potrazi za
većim profitom. Teorijski, preovlađuje argumentacija da je do razvoja međunarodnih
aktivnosti došlo zbog dinamike privrednog razvoja na svetskom nivou. Faktori koji
su uticali na ovako dinamičan razvoj međunarodnih finansija potiču od promena
nastalih u nacionalnim bankarskim sistemima, kao i promena međunarodnog finansijskog sistema. Otuda se razlikuju interni faktori i eksterni faktori ubrzanog razvoja
međunarodnog bankarstva.
Među interne faktore dinamičnog razvoja međunarodnog bankarstva 1ubrajaju se:




1.
koncentracija banaka,
formiranje univerzalnih banaka,
deregulacija bankarskih aktivnosti,
tehnologizacija bankarskih aktivnosti.
Koncentracija banaka, odnosno formiranje velikih bankarskih sistema
rezultat je jačanja integracionih tokova, jer velike privredne sisteme,
odnosno njihove rastuće finansijske potrebe mogle su da prate samo velike bankarske organizacije. Uporedo sa ukrupnjavanjem banaka formirani
su niži organizacioni oblici - filijale, ekspoziture, poslovne jedinice i istureni šalteri, preko kojih su ovako velike banke mogle svojim proizvodima
i uslugama kompletno da pokriju određenu teritoriju. Za početak 1960tih je karakteritično formiranje predstavništava i filijala banaka u drugim
zemljama, a sa nastankom Evropske Monetarne Unije (EMU) dolazi do
međusobne integracije banaka iz različitih zemalja.
2. Formiranje univerzalnih banaka je dodatni faktor razvoja međunarodnih
bankarskih aktivnosti. U Evropi, gde su univerzalne banke bile i ranije
dominantne, proces je samo ubrzan, dok je u SAD 1980-tih godina došlo
1
36
Hausler G. – The Globalization of Finance, Finance and Development, IMF, Washington D.C., No
03/2003.
Bankarstvo
do formiranja finansijskih konglomerata koji pružaju sve vrste bankarskih i
finansijskih usluga. U svom sastavu ovakve organizacije imaju komercijalne
banke, investicione banke, štedno - kreditna udruženja, osiguranje, dilersko
- brokerske firme, lance robnih kuća. Komercijalne banke kao sastavni deo
ovih konglomerata otvarajući svoje organizacione delove u inostranstvu na
taj način su zaobilazile zakonska ograničenja, koja su postojala u SAD.
3. Dereguilacija bankarskih aktivnosti - proces postupne liberalizacije finansijskih tokova na nacionalnom i globalnom nivou je takođe uticala na
razvoj međunarodnog bankarstva, naročito kroz mogućnost transfera kapitala preko granice bez ograničenja. Do kraja 1980-tih vršena je tzv. neformalna deregulacija, do kada su banke koristile mogućnosti neobuhvaćene
zakonom, od kada je došlo i do formalne deregulacije propisa. Naime, tada
je u SAD donet zakon kojim je ukinuta podela na investicone i komercijalne
banke i izvršena je liberlizacija formiranja kamatnih stopa.
4. Širenje informacionih tehnologija na bankarski sektor je značajno unapredilo i olakšalo tehnologiju bankarskog funkcionisanja. Primena informacionih tehnologija enormno je ubrzala obradu velikog broja podataka
tako da broj informacija koje se mogu obraditi više nije ograničen. Pored
toga bankarsko tržište je zahvaljujući njihovoj primeni moglo da poprimi
karakteritsike globalnog, jer se informacije prostiru bez geografskog i vremenskog ograničenja.
Slika 2.4. Vrste međunarodnih bankarskih organizacija i institucija
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske
usluge, Data status, Beograd, 2005, s.707
Bankarstvo - makroaspekt
37
Eksterni faktori internacionalnizacije bankarstva su:
 regulacija bankarskih aktivnosti na međunarodnom nivou i
 globalizacija finansijskog tržišta.
1. Regulacija bankarskih aktivnosti na međunarodnom nivou započela
je krajem 1980-tih godina, jer je porasla svest da je deregulacija izvršena
sa različitim stepenom u pojedinim zemljama i da je generalno otvorila prostor za povećanje rizika poslovanja. Rešenje je nađeno u uvođenju
međunarodnih standarda, koje su diktirale razvijene privrede Bazelskim
sporazumom, a ostale zemlje su ih sledile. Usvajanjem standarda ujednačena
je regulacija funkcionsanja nacionalnih bankarskih sistema i smanjen rizik
poslovanja.
2. Globalizacija finansijskih tržišta, koja podrazumeva gubljenje nacionalnih granica u finansijskim transakcijama i trgovanje na globalnom nivou,
izvršena je u nekoliko faza. U prvoj fazi, 1960-tih godina došlo je do formiranja većeg broja ekonomskih integracija, ubrzanog rasta međunarodnog
trgovanja i liberalizacije finansijskih propisa. U drugoj fazi, tokom 1970tih godina došlo je do problema vezanih za naftne krize i pojave platnobilansnih deficita većeg broja zemalja i tokova petrodolara. Tokom 1980-tih
došli su do izražaja veći stepen integrisanosti na evropskom tlu, deregulacija bankarskih aktivnosti, masovno korišćenje IT u bankarstvu.
Globalizacija predstavlja svesno usmeren i organizovan proces kojim se nacionalne ekonomije povezuju pomoću međunarodnih i institucionalnih posrednika.
To je proces deteritorijalizacije i interakcije međunarodnog trgovanja, globalne
informatičke i komunikacione umreženosti tržišnih učesnika i ekspanzije uticaja
transnacionalnih kompanija. Istovremeno, globalizam je shvatanje po kojem zakonitosti svetskog tržišta robe, usluga, radne snage i kapitala potiskuju nedostatke
nacionalno heterogenih i interesno suprostavljenih država.
Karakteristike procesa globalizacije su:
1. Intelektualni rad postaje osnov stvaranja viška vrednosti, prihoda i dobiti
– komparativnu prednost u ranijim vremenima predstavljala su prirodna
bogatstva, visoka tehnologija, velike serije, brzina prilagođavanja, dok je to
danas isključivo intelektualni rad, odnosno znanje;
2. Oblik komunikacije postao je digitalan namesto ranije analognog – ranije analogne tehnologije TV, radija, videa, kamera su iz analognog prešle
u digitalni oblik. To je omogućilo da se transakcije u savremenim uslovima
obavljaju na jeftin, standardizovan, siguran način, bez posrednika;
3. Eliminisanje, odnosno svođenje na minimalnu meru posrednika –
došlo je do prevazilaženja potrebe za postojanjem veletrgovaca, posrednika,
medija, agenata i sl. tako je moguće ostvariti neposredan kontakt, odnosno
realizovati transakciju direktno između proizvođača proizvoda i usluga i
38
Bankarstvo
potrošača. Time se potrošač neposredno uključuje u diktiranje kvaliteta
i karakteristika proizvoda i usluga za koje je zainteresovan, a proizvođač,
odnosno ponuđač usluga, ne mora da pribegava deobi prihoda sa posrednicima;
4. Permanentno obrazovanje postaje dominirajuće. Namesto ranijih ustaljenih šema obrazovanja i vremenski ograničenog pristupa obuci, danas
postoji potreba za stalnim, doživotnim stručnim usavršavanjem.
Značaj globalizacije kao procesa je ogroman i kao nametnut iziskuje prilagođavanje
novim globalnim uslovima poslovanja i naglašava potrebu za pravim tajmingom, koji
podrazumeva potrebu za nultim kašnjenjem, pogotovo u korišćenju IT, čime se nalazi najbolji način da se efektuiraju postojeće prednosti.
Globalizacija bankarstva i finansijskih tržišta bila je najbolniji i najteži segment
procesa globalizacije. Ovo stoga što je reč o specifičnim oblastima, sa specifičnim
tehnikama i tehnologijama rada, skopčanim sa rizikom i poverenjem kao oslonom
tačkom pri odlučivanju, a koje su u velikoj meri bile čvrsto kontrolisane, tržišno najrigidnije i najregulisanije oblasti ekonomije. Da bi se uspelo u procesu globalizacije
ovih područja bilo je neophodno sa nacionalnog na nadnacionalni, odnosno globalni
nivo postaviti finansijske standarde, kodekse, kontrolu, knjigovodstvo, fiskus. Međutim, zahvaljujući velikom stepenu motivisanosti učesnika na bankarskom i finansijskom tržištu na svetskom nivou, kao i interesima država da se minimizira rizik finansijskih kriza i lomova u najvećoj meri globalizacija međunarodnog finansijskog
sistema je sprovedena.
Svetsko – globalizovano bankarsko i finansijsko tržište se, za razliku od nacionalnih, karakteriše:
 eksteritorijalnošću i nadnacionalnošću,
 mulitinacionalnim ekspertima i standardizovanim multinacionalnim proizvodima i strategijama,
 digitalnom, umreženom i vremenski i teritorijalno neomeđenom trgovinom,
 međunarodnim obrazovanjem eksperata koji posluju na tržištu,
 dominacijom etike, etičkih vrednosti i principa,
 organizacijom i funkcionalnošu globalizovanog tržišta.
Poslednjih godina, kao rezultat širenja globalizacije na finansijsku sferu, došlo je,
u pogledu organizacije do veoma važne, realizacije mega - fuzija banaka, koje na taj
način praktično uvode globalno poslovanje. Ovaj trend prisutan je kako na tlu Severne Amerike, tako i Evrope i Azije, gde ne retko nastaju fuzije banaka sa različitih
regionalnih tržišta. Na taj način postiže se nekoliko ciljeva1:
1
Đurić D. – Bankarska industrija i finansijska tržišta, SES, SECG – Finansijska tržišta, 1999. str. 475- 481
Bankarstvo - makroaspekt
39





porast kapitala i time enormno povećanje potencijala banaka;
smanjivanje troškova poslovanja;
plasiranje novih bankarskih usluga i proizvoda;
snažniji marketinški nastup i
snažan ulazak na područje pružanja usluga uz masovno korišćenje elektronskih medija (E – banking).
Pokazalo se, međutim, da postoje snažna ograničenja koja se ispoljavaju u
procesu realizacije mega – fuzija. Najpre, troškovi fuzije ne retko predstavljaju
nepremostivu teškoću, tako da se cilj smanjivanja troškova tekućeg poslovanja ne
može postići. Naročito veliki problem predstavlja harmonizacija poslovnih politika,
do juče nezavisnih banaka, pogotovo ukoliko su, uz sve druge, prisutne i razlike u
kulturološkim, poslovnim i drugim navikama i karakteristikama zaposlenih.
Trend mega – fuzija sa svoje strane otvara niz relevantnih pitanja stavljenih u
širi milje konkurencije i konkuretnosti. Prvo, postavlja se pitanje (stvaranja) barijera
finansijskim uslugama. Naime, Svetska trgovinska organizacija (STO) u delu svojih
uzansi određuje i način i obim zaštite domaćeg finansijskog tržišta i time opredeljujuće
deluje na mogućnosti normalnog funkcionisanja putem merdžera nastalih banaka.
Drugo, postavlja se pitanje nacionalnog tretmana mega - fuzijama formiranih banaka.
To donekle nije bitno pitanje na zajedničkim, regionalnim tržištima, odnosno jedinstvenim ekonomskim prostorima. Međutim, postoje i mega - fuzije koje prevazilaze
i ovako postavljene okvire. Treće, otvara se pitanje monopolskog položaja ovakvih
banaka i mogućih zloupotreba ovakvog tržišnog položaja, odnosno neophodnosti
zaštite od mogućih negativnih posledica i načina preventivnog delovanja države.
Izlaz iz ovako nastale situacije, odnosno zaštite od negativnih posledica mega - fuzija mogle bi se pronaći u inovacijama koje one sobom nose, odnosno u mogućnostima
da se dođe putem pripajanja velikih kapitala do novih rešenja za pojedina pitanja koje
banke sa nacionalnim predznakom nisu mogle otkriti, odnosno lansirati. Takođe
može biti govora o disperziji usluga koje se mega - fuzijama uspostavljaju. Treba
istovremeno biti svestan povećanja rizika koje sobom nose ovako velike bankarske
organizacije i pravovremeno i valjano se suočiti se porastom rizika poslovanja.
40
Bankarstvo
Tabela 2.1. Najveće banke –TOP 25 u 2007.
Rank
Ime
Zemlja
Kap$m
Aktiva$m
1.
Bank of America
USA
146,803
1,720,688
2.
HSBC
UK
128,160
2,354,266
3.
JP Morgan Chase
USA
123,221
1,562,147
4.
Citigroup Inc
USA
113,598
2,187,631
5.
Intesa Sanpaolo
Italy
107,533
842,429
6.
Royal bank of Scotland
UK
105,700
3,787,554
7.
Mitsubishi Financial Group
Japan
88,362
157,699
8.
Unicredito Italiano SPA
Italy
84,881
1,502,453
9.
Banco santander SA
Spain
84,637
1,342,404
10.
BNP Paribas
France
80,944
2,491,624
11.
Wachovia Corporation
USA
76,872
782,896
12.
Indusrial and Comm Bank of China
China
67,390
1,188,882
13.
Barclays Plc
UK
63,416
2,446,457
14.
Fortis Bank
Belgium
60,452
1,128,155
15.
Credit Agricole
Frnace
59,834
2,079,556
16.
China Construction Bank Corp
China
57,636
903,353
17.
Deutche Bank AG
Germany
56,563
2,970,839
18.
Bank of China Ltd
China
48,185
820,254
19.
Wels Fargo Comp
USA
47,628
575,442
20.
ING Groep NV
Netherlands
46,919
1,461,802
21.
Banco Bilbao Vizcaya Argentaria Sa
Spain
46,503
738,470
22.
ABN Amro Holding NV
Netherlands
45,156
1,507,533
23.
Sumitomo Mitsui Financial Group
Japan
45,152
854,189
24.
Hbos Olc
UK
43,543
1,329,162
25.
Rabobankl Nederland
Netherlands
42,146
839,901
Izvor: Euromoney
Internacionalno bankarsko tržište predstavlja jedan od najvažnijih segmenta
međunarodnog finansijskog tržišta. Značajan deo sredstava na internacionalnom
bankarskom tržištu odobrava se zajmoprimcima putem kredita sindikata banaka.
Bankarstvo - makroaspekt
41
Organizovanje sindikata banaka omogućava obezbeđenje dovoljnog obima finansijskih sredstava uz preraspodelu rizika na veći broj banaka. Zbog toga preko sindikata banaka se vrši refinansiranje dugova zemalja koje su zapale u dužničku krizu. U
postupku organizovanja sindikata banaka zajmoprimac daje ovlašćenje najčešće
jednoj, a ređe više banaka, da organizuju sindikat banaka koji ima ulogu zajmodavca. Banka koja ima ulogu u organizovanju sindikata banaka naziva se banka lead
manager i ona nudi ostalim bankama na tržištu da se uključe u sindikat kako bi se
mogao odobriti kredit zajmoprimcu. Banka agent obavlja administrativne bankarsko
- tehničke i knjigovodstvene poslove u vezi sa realizacijom sporazuma o kreditu, a za
račun članica sindikata.
U periodu 1990-tih godina internacionalne bankarske aktivnosti su bile obeležene
uticajem kriza finansijskih tržišta azijskih zemalja i narastajućim značajem
privreda u tranziciji. U tom periodu bruto internacionalno bankarsko finansiranje
imalo je stalnu tendeciju rasta i dostizalo je preko 1.200 mlrd USD sa višestrukim
povećanjem u odnosu na početak protekle decenije. U tom periodu najznačajniji faktori dinamike i pravca internacionalnih tokova finansiranja bili su povlačenje banaka
iz azijskog područja pod uticajem krize finansijskih tržišta. Istovremeno, došlo je do
zaoštravanja kreditnih uslova za zajmoprimce sa ovog područja. Za razliku od porasta međubankarskog kreditiranja u isto vreme došlo je do smanjenja kreditiranja
nebankarskog sektora. Krediti sindikata banaka su takođe imali tendenciju rasta. U
to vreme bankarske marže su bile veoma niske za prvorazredne zajmoprimce, a usmerenost banaka bila je na najprofitabilnije poslove, kao što su fuzije i akvizicije.
Istovremeno, došlo je do usmerenja banaka na zemlje u tranziciji zahvaljujući porastu tražnje u ovim zemljama i velikom broju projekata koji su se kandidovali za
internacionalno finansiranje.
2.4. TRANSNACIONALNA BANKA
Tokom 1960-tih godina prošlog veka došlo je do transformacije tradicionalnog
bankarstva u savremeno koncipirano bankarstvo. U osnovi došlo je do napuštanja
politike plasmana pojedinačnih bankarskih usluga i zasnivanja strategije razvoja
savremene banke na kreaciji, proizvodnji i plasmanu tržišno segmentiranih bankarskih proizvoda koji će biti apsorbovani na različitim tržištima: novčanom, deviznom,
tržištu kapitala i terminskom tržištu. Dakle, banka kreira, prizvodi i plasira segmentirani bankarski proizvod za nepoznatog kupca, što utiče na izmenu (restrukturiranje) bilansnih pozicija banke. Međutim, transformacija banaka se nije završila na
ovome, imajući u vidu da je veoma često dolazilo do poslovne inercije menadžmenta
42
Bankarstvo
banke i poslovnog konformizma u ponašanju bankarskih činovnika. To znači da se
banke nisu u poslovanju i sprovođenju strategije ponašale prema zahtevima tržišta
prilagođavajući se novim okolnostima, već su bile sklone inerciji u ponašanju.
Kao izlaz iz ovakve situacije došlo je do pojave procesa nadnacionalne tržišne
integracije, što je pretpostavljalo multinacionalnu integraciju tržišnih interesa i
konkurencije, kao i eliminaciju internog ponašanja u poslovanju banke. Međunarodne ili multinacionalne banke su, dakle, one banke koje su zasnovane
na multinacionalnoj svojini i multinacionalnom rukovođenju. Neki autori
ovakve banke (i preduzeća) nazivaju i transancionalnim, jer se u pogledu svojine
i rukovođenja gubi nacionalni predznak. U ovim bankam rukovodstvo donosi
odluke i snosi odgovornost za poslovanje kako u zemlji tako i u inostranstvu. U
ovakvim bankama međunarodne poslovne transakcije postaju normalni deo svakodnevnog poslovanja, a ne nešto što je specijalni deo posla, poveren posebnom
međunarodnom sektoru – odeljenju, odnosno sektoru – odeljenju za transakcije
sa inostranstvom.
Multinacionalno bankarstvo se karakteriše elektronsko – automatizovanim
procesom rada i sofisticiranom celovitom bankarskom delatnošću na globalnom
finansijskom tržištu. Pojavni oblici ovakvog pristupa bankarskoj delatnosti su: automatski bankarski šalteri, bankomati, telefonske bankarske usluge, bankarske usluge preko elektronske mreže. Na taj način se prešao put od:
 bankarstva sa olovkom, preko elektronskog do bankarstva na daljinu,
 od šalterskog, korporativnog, retail ili univerzalnog bankarstva preko digitalnog, do međunarodnog bankarstva,
 od otuđenog do sopstvenog bankarstva iz kuće, odnosno preduzeća.
Multinacionalna banka i njeno poslovanje podrazumevaju:
 kreaciju i serijsku proizvodnju konkurentnih bankarskih proizvoda i strategija,
 konkurentno ovladavanje i autonomno upravljanje segmentiranim tržišnim bankarskim procesima i strategijama,
 komparativnu prednost u pogledu ponude i cene proizvoda,
 dobru tržišnu poziciju i kontrolabilnost svih vrsta rizika,
 oslanjanje u poslovanju na zahteve tražnje tj. oslonac na potrebe klijenata.
Na međunarodno tržište banke se mogu uključiti na različite načine. Jedan od
načina je olakšavanje internacionalnih finansijskih transakcija kroz korespodentski
odnos sa bankama drugih zemalja koje omogućavaju realizaciju određenih finansijskih transakcija. Banke svoju međunarodnu aktivnost mogu takođe zasnivati na
otvaranju svojih ogranaka i filijala u inostranstvu.
Bankarstvo - makroaspekt
43
Tabela 2.2..Usluge koje pruža međunardona banka
VRSTA USLUGA
Obezbeivanje inostrane valute klijentima
za transakcije
Odobravanje kratkoronih i dugoronih
kredita i izdavanje garancija (direktni zajmovi, emitovanje nota, evroobveznica, ADR)
Hedžing u odnosu na rizik inostrane valute
(valutni terminski aranžmani i opcije, terminski ugovori i svopovi)
Plaanje i upravljanje gotovinom (akcepti,
akreditivi)
Garantovanje emisija HOV za korporativne
klijente (obveznice, menice i akcije)
Instrumenti štednje (depozitni certikati,
štedni rauni i penzioni programi)
Hedžing u odnosu na kamatni rizik (kamatni
svopovi, nansijki terminski poslovi i opcije)
Marketing na inostranom tržištu (analiza ino
tržišta i nansiranje trgovine)
Izvor: Rose P., Hudgins.S.C. – Bankarski menadžment i finansijske
usluge, Data status, Beograd, 2005, s. 713
Osnovne funkcije koje obavljaju multinacionalne banke su:
 finansiranje spoljne trgovine,
 trgovina devizama,
 finansiranje dugova i akcijskog kapitala,
 menadžment internacionalne gotovine,
 finansijski inženjering,
 davanje saveta i poslovnih informacija klijentima.
U pogledu statutarne forme statut multinacionane banke je uobičajeno inkorporiran u statut banke osnivača i to u okviru posebnog odeljka. Osim sadržaja koji
je vezan za nacionalnu bankarsku regulativu mora sadržati i elemente internacionalnih bankarskih propisa. Njime se regulišu statusna pitanja, kao i funkcionalni,
organizacioni, kadrovski, tehnološki i drugi odnosi između banke osnivača i multinacionalne banke, multinacionalne banke i klijenata, kao i između banke i trećih
lica. Osim ovih pitanja statutom multinacionalne banke regulisana su pitanja sukoba
interesa, nespojivosti funkcije i odgovornost disponenata, dispečera, dilera i brokera
multinacionalne banke. Statutom multinacionalne banke opredeljena su takođe pitanja uslova za sticanje i gubitak svojstva klijenata, poslovna tajna i način sprečavanja
zloupoterbe informacija, informacioni sistem banke, način sprečavanja zloupotrebe
položaja, način kontrole i revizije banke, tarifa i cena proizvoda i usluga, spajanje,
podela i promena statusa, organizacionih i drugih delova, pitanje odgovornosti itd.
44
Bankarstvo
Tabela 2.3. Organizaciona šema multinacionalne banke
A – menadžment i poslovne strategije za kreaciju i emisiju nansijskih proizvoda i
strategija
A1 Regionalna tržišta
A2 Internacionalna tržišta
A3 Tržišna logistika
B – Menadžment i poslovne strategije za primarni plasman, sekundarnu trgovinu i politiku negovanja kursa
B1
B2
B3
Sektor disponibiliteta
generalni prokurista
prokurista
dispeer senior
dispeer junior
Dilersko - brokerski sektor
generalni prokurista
prokurista
diler - broker senior
diler - broker junior
Sektor pozadinske službe
(dispeera)
generalni prokurista
prokurista
dispeer senior
dispeer junior
1.Odeljenje žiralnog novca
- portfolio menadžer
- serviseri
2. Odeljenje menica,
ekova i dr.
- portfolio menadžer
- serviseri
3.Odeljenje deviza
- portfolio menadžer
- serviseri
4. Odeljenje HOV
- portfolio menadžer
- serviseri
5.Odeljenje efekata,
hipoteka i zaloga
- portfolio menadžer
- serviseri
6. Odeljenje derivata
- portfolio menadžer
- serviseri
-
praktikumi
praktikant pripravnik
praktikant na strunoj praksi
Izvor: Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski
fakultet, Beograd, 2004., str.273
2.5. DEREGULACIJA BANKARSKOG POSLOVANJA
Tokom 1980-tih godina došlo je do intenzivne deregulacije bankarskog sektora.
Deregulacija se definiše kao postupna liberalizacija finansijskih tokova na nacionalnom i globalnom nivou. Ovako shvaćen proces deregulacije uključuje primenu
minimalnih neophodnih zakonskih propisa u odnosu na bankarsko poslovanje koje
u suštini ima definisanje ošptevažećih minimalnih standarda u pogledu kapitalnog
cenzusa, rizika i likvidnosti poslovanja banaka. Ovi standardi, kao što su minimalna
stopa adekvatnosti kapitala i minimalna stopa likvidnosti, omogućavaju svakoj banci
da samostalno usklađuje svoje poslovanje zavisno od tržinih uslova, dobrovoljno,
bez presije centralnog monetarnog autoriteta i na taj način ne dovede sebe u poziju
preuzimanja prevelikog rizika.
Bankarstvo - makroaspekt
45
Sve do kraja 1980-tih u toku je bila neformalna deregulacija. Naime, banke su
koristile tzv. zakonske praznine da u praksi zaobiđu raznovrsne zabrane, bez posledica po mogući gubitak licence, na taj način olakšavajući svoje poslovanje ili šireći
polje svog delovanja na nove bankarske usluge ili nova područja koja su u suštini bila
zabranjena.
Do formalne zakonske deregulacije došlo je najpre 1980. godine donošenjem
Zakona o deregulaciji depozitnih institucija u SAD kojim je:
 izvršena deregulacija depozitnih institucija, na taj način što je izbrisana
podela na komercijalne i investicione banke,
 donet monetarno – kontrolni akt, prema kojem je ukinuto zakonsko limitiranje (plafoniranje) aktivnih kamatnih stopa, odnosno došlo je do liberizacije formiranja kamatnih stopa i to u SAD i Evropi.
Deregulacija se takođe može shvatiti i kao politika. To znači svesno preduzimanje mera radi neutralisanja nekih negativnih tržišnih efekata u odnosu na bankarsko poslovanje. Zbog toga se politika deregulacije shvata kao uklanjanje svih zakonskih rešenja koje imaju negativne efekte.
Značajnije zakonske promene koje su vodile deregulaciji bankarstva (hronološki):
 1978. Zakon o međunarodnom bankarstvu – inostrane banke koje posluju
u SAD i koje prodaju depozite na malo treba da imaju pokriće za osiguranje
depozita;
 1980. Zakon o deregulaciji institucija – depozitara o monetarnoj kontroli
(DOIMCA) - Federalna deregulacija kamatnih stopa – limiti za kamatne
stope na depozite postupno su ukinuti, a obavezne rezerve se propisuju
svim depozitnim institucijama koje nude depozite koja nisu za fizička lica
prema uslovima Zakona o deregulaciji i monetarnoj kontroli depozitnih
institucija;
 1982. Zakon The Garns – St. za nemačke depozitne instutucije – ubrzana je
savezna deregulacija (SAD) kamatnih stopa na depozite – banke i finansijske institucije su postale sličnije u pogledu finansijskih usluga koje su imale
pravo da obavljaju;
 1987. Zakon o jednakosti konkurencije – omogućio je formiranje nefinansijskih institucija koje pored osnovnog poslovanja imaju i banke koje će biti
konkurentne komercijalnim bankama i štedionicama. Odbor za Federalne
rezerve propisuje da holding kompanije mogu da formiraju subsidijarne jedinice za garanciju HOV;
 1988. I Bazelski sporazum – određuju se zajednički minimalni zahtevi u
pogledu kapitala u razvijenim zemljama na bazi rizičnosti bilansne i vanbilanse aktive, a što su prihvatile i druge zemlje inkorporiranjem u sopstveno
zakonodavtsvo;
46
Bankarstvo
 1989. Zakon o reformi finansijskih institucija, oporavka i implementaciji (FIRREA) – dozvoljeno je holding kompanijama banke da otvaraju
štedionice i ako je korisno da od njih oforme filijale - regulisanje propusta
štedionica i oformio se Fond asocijacije za osiguranje štednje (SAIF) pod
rukovodstvom FDIC;
 1991. Zakon FDIC o razvoju utvrđuje provizije za osiguranje depozita na
bazi izloženosti banke riziku;
 1994. Zakon The Riegle – Neal o međudržavnom bankarstvu i efikasnosti
filijala – odobrava međudržavne kompletne bankarske usluge;
 1999. The Gramm – Leach – Billey-ev zakon o modernizaciji finansijskih usluga – ukidaju se ključni odeljci zakonodavstva koji se odnose na
ograničenja formiranja subsidijarnih jedinica banaka za osiguranje HOV,
a dozvoljava se formiranje finansijskih holding kompanija (FHC) od strane
komercijalno – bankarskih, osiguravajućih, trgovačko – bankarskih afilijacija i afilijacija za HOV;
 2000. godine formirana EMU i sistem ECB, koji ujedno omogućava evropskim i inostranim bankama veću slobodu u prevazilaženju nacionalnih
granica;
 2002. The Sarbanes – Oxley-ov zakon o računovodstvenim standardima
– kao posledica velikih finansijskih skandala zasnovanih na krivotvorenju
finansijskih izveštaja zahteva se pojačavanje interne i eksterne revizorske
prakse.
Uprkos obimnih zakonskih izmena i postupne liberalizacije bankarskog sektora na
nacionalnom i nadnacionalnom nivou opstao je niz otvorenih pitanja u pogledu deregulacije bankarstva. Prvo, pored dopušanja veće lepeze usluga koje mogu pružati
štedionce i bankarske institucije u pogledu novih usluga i pokrivanja novih geografskih područja, još uvek se zahteva dozvola da bi se te usluge i ponudile. Drugo, otvoreno je pitanje bezbednosti funkcionisanja banaka, odnosno sigurnosti obezbeđenja u
vidu osiguranja depozita u vreme brzih promena. Treće, približavanje fizionomije
različitih finansijskih i bankarskih institucija otvara dilemu da li su uopšte potrebni
mnogi zakonodavci i kontrolori poslovanja banaka i da li je racionalnije da mnogobrojna regulatorna tela budu zamenjena jednom jedinstvenom institucijom. Četvrto,
otvoreno je pitanje sposobnosti kontrolisanja velikih internacionalnih konglomerata
od strane pojedinih država, koje po osnovu registracije tih konglomerata pripadaju
zemlji porekla firme. Sve u svemu, iako je mnogo učinjeno u pogledu oslobađanja od
strogih pravila regulative finansijskog sektora, još uvek ima mnogo da se uradi u
cilju korišćenja prednosti slobodne konkurencije u ovom segmentu.
Bankarstvo - makroaspekt
47
2.6. MEĐUNARODNA STANDARDIZACIJA
Jedno od najkontroverznijih pitanja u istoriji bankarstva je visina potrebnog nivoa kapitala u banci. Banke kao centri finansijskog sistema bi zbog predvidljivog nedostatka kapitala mogle ugroziti stabilnost čitavog finansijskog sistema.
Štaviše, iskustvo nekoliko velikih finansijskih kriza u istoriji ukazalo je na potrebu
obezbeđenja dovoljne visine kapitala zbog osiguranja od kraha banke kao sistema.
Postavilo se istovremono pitanje: ko treba da postavi standarde kapitala za banke –
tržište ili kontrolne instituciije ? Otvoreno je i pitanje razumnog standarda za kapital
banke?
Uobičajeno je da nacionalno bankarsko zakonodavstvo zahteva za osnivanje banke i
njeno nesmetano funkcionisanje kapitalni cenzus, odnosno minimalni nivo novčanog dela kapitala. Osnovna svrha kontrole veličine kapitala banke bi bila:
 ograničavanje rizika od neuspeha – za banke je karakteristično da drže na
računima velike obaveze po osnovu depozita, posebno depozita po viđenju
koji se u slučaju gubitka poverenja u banku teško mogu promptno servisirati;
 očuvanje javnog poverenja građana u banku – bankrotstvo pojedinih banaka izaziva veliku pažnju javnosti i zahteve da svaka banka stoga raspolaže
dovoljnim likvidnosnim sredstvima koja bi garantovala poverenje klijenata;
 limitiranje gubitaka države po osnovu osiguranja depozita banaka u slučaju
njihovog gašenja ili likvidacije – državno osiguranje depozita klijenta od
rizika u bankama smanjuje oprez u bankarskom poslovanju i izlaže državu
nepotrebnom riziku.
Istraživanja pitanja potrebne veličine kapitala za sigurno poslovanje banke ukazuju na prevashodnu važnost tržišnih zakonitosti i pravila poslovanja u pogledu njihovog poštovanja u odnosu na poštovanje državnih zakonskih propisa.
Bazelski komitet okuplja predstavnike centralnih banaka najrazvijenijih zemalja:
SAD, V. Britanije, Francuske, Holandije, Belgije, Kanade, Nemačke, Italije, Japana,
Švajcarske, Španije, Švedske i Luksemburga. Samo ime potiče od mesta održavanja,
Banke za međunardona poravnanja (Bank for International Settlement), čije je sedište
u Bazelu.
Bazelski sporazum o kapitalu1 – Bazel I – formalno je usvojen 1988. godine,
a nastojao je da podstakne vodeće banke u svetu da čvrsto održavaju visoku stopu
kapitala, da smanje nejednakosti u visini kapitala između različitih država u cilju promovisanja fer konkurencije i u cilju praćenja inovacija na polju finansija. Kompletan
set pravila uvođen je postepeno, da bi se dalo vremena bankama da im se prilagode,
a stupio je konačno na snagu 1993. godine.
1
48
Basel Commitee on Banking Supervision: The New Basel Capital Accord, Basel 2001.
Bankarstvo
Sporazumom su:
 identifikovane osnovne vrste kapitala prihvatljive nadzornim institucijama
- primarni – osnovni kapital (tier 1) – obične akcije, suficit,
neraspoređena dobit, kvalifikovane neakumulativne prioritetne akcije
bez roka dospeća, manjinski interes na računima akcijskog kapitala i nematerijalna aktiva (goodwill1)
- sekundarni – dodatni kapital (tier 2) – rezerve za kredite i gubitke
na poslovima lizinga, instrumente kapitala za obligacije potraživanja,
obavezna konvertibilna potraživanja, srednjeročne prioritetne akcije,
kumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća, vrednosne papire akcijskog kapitala i druge dugoročne instrumente kapitala,
 uveden je prvi formalni standard za kapital koji je uzimao u obzir izloženost
riziku od transakcija sa vanbilansnim stavkama;
 fokusirana je pažnja prema kreditnom riziku ili riziku neuspeha koji je
nasleđen u aktivi bilansa banke i vanbilansnim stavkama, sa uključenom
izloženošću tržišnom riziku od promena kamatne stope, strane valute i
robnih cena;
 postavljeni su isti uslovi za određivanje potrebnog nivoa kapitala svake
banke pojedinačno koristeći istu formulu i isti set stopa rizika;
 propisani su minimalni nivoi potrebnog kapitala i to
- minimalni koeficijent od 4% primarnog kapitala prema ukupno
ponderisanoj rizičnoj aktivi i
- minimalni koeficijent od 8% primarnog plus sekundarnog kapitala
prema ukupno ponderisanoj rizičnoj aktivi, pri čemu je suma sekundarnog kapitala ograničena na 100% vrednosti primarnog;
Da bi izračunali ukupan regulatorni kapital svake pojedinačne banke nadzorni
organi moraju od primarnog i sekundarnog kapitala da oduzmu, uz neke dodatne
stavke uključujući investicije neudruženih filijala, HOV akcijskog kapitala koje drži
banka, kao i aktivnosti koje sprovode subsidijari za štednju i zajmove. Aktiva se pri
tom razvrstava u četiri kategorije, prema stepenu rizičnosti sa ponderima od 0%,
20%, 50%, i 100%. To znači da neke vrste aktive banke ne zahtevaju nikakvo pokriće
kapitala za rizike, dok druge zahtevaju.
Iako je najveći broj zemalja prihvatio Bazel I kao standard u međuvremenu je
došlo do značajnih promena u poslovanju banaka, praksi upravljanja rizikom,
pristupu nadzoru nad bankarskim poslovanjem i finansijskim tržištima. Pored toga
postavljeni standardi su zahtevali od banaka da visokokvalitetnu aktivu rezervišu za
pokriće eventualnih rizika i tako snize prosek potrfelja sredstava. Drugi problem je
vezan za nepriznavanje tehnika za ublažavanje rizika kod banaka, zaloga i garancije.
1
Goodwill predstavlja stavku u bilansu stanja, aktiva koja je proizašla iz pretpostavljene situacije u
kojoj akcije banke ili nebankarsko poslovanje više vrede od knjigovodstvene vrednosti tj. ono što se
vrednuje kroz tržišni položaj banke.
Bankarstvo - makroaspekt
49
U toku 1996. godine došlo je do prilagođavanja u standardima kapitala u Bazelu I, da
bi se ugradio stepen izloženosti riziku s kojim su banke suočene korišćenjem finansijskih derivata – fjučersa, premija, kamatnih stopa i poslova vezanih za trgovanje
devizama. U modifikaciji pravila dozvoljeno je najvećim bankama da sprovode merenja unutrašnjeg rizika i da vrše procene da bi se pokrio tržišni rizik. Ovim bankama
je omogućeno korišćenje sopstvenih metoda za utvrđivanje maksimalnog gubitka za
određeni period – modeli rizika vrednosti (VAR).
Drugi Bazelski sporazum, usaglašen tokom 2002., a čija se puna primena očekuje
2006. ili kasnije, uključuje:
 obezbeđuje veću osteljivost na arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu, što zahteva fleksibilnije propise u odnosu na Bazel I;
 prepoznaje različitu izloženost riziku kod različitih banaka, eventualnu primenu različitih metoda da bi se procenila izloženost riziku i moguće prilagodavanje različitog nivoa potrebnog kapitala;
 proširuje vrste rizika koje se uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja potrebnog nivoa kapitala i uspostavlja minimalni nivo potrebnog kapitala za
pokrivanje kreditnog, tržišnog i poslovnog rizika, sa karakteristikom veće
osetljivosti u odnosu na prethodni bazelski sporazum;
 zahtev da svaka banka razvije sopstvene interne modele rizika upravljanja i
testove na stres u proceni sopstvene izloženosti riziku u različitim tržišnim
uslovima;
 zahtev da svaka banka utvrdi sopstvenu potrebu za kapitalom, bazirano na
izloženosti riziku, koji može da bude podvrgnut reviziji od strane nadzorne
institucije, uz poštovanje principa «razumnosti»;
 promoviše veće učešće javnosti u uvid stvarnog finansijskog stanja svake
banke, što bi moglo da disciplinuje banke da izbegavaju preveliki rizik.
Projekat novog bazelskog sporazuma - Bazel II u svakom slučaju nije završen.
Kao glavna pitanja koja su ostala nerešena ističu se:
 Prvo, tehnologija merenja rizika nije u potpunosti defisana;
 Drugo, postoji složeno pitanje rizika kupovine HOV koje se odmah
priključuju postojećem portfelju
 Treće, kako se odnositi prema poslovnom ciklusu pojedine banke i njegovom uticaju na zahteve u pogledu adekvatnosti kapitala;
 Četvrto, otvara se veoma osetljivo pitanje kompetencija kontrole, odnosno
kompetencija nadzornih institucija.
50
Bankarstvo
2.7. ELEKTRONSKO BANKARSTVO
Elektronizacija bankarstva je fenomen novijeg datuma, koji se odvija ubrzanim
tempom poslednjih tridesetak godina. Bankarska industrija je u biti konzervativna i
sklona tradicionalnim i proverenim metodama. Vremenom je, međutim, broj transakcija u bankarstvu narastao do neslućenih razmera, tako da primena tradicionalnih metoda obrade transakcija više nije bila moguća. U Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji ovaj problem je bio naročito izražen, a ogledao se u ogromnoj količini
čekova i druge dokumentacije. Problem je pretio da ugrozi stabilnost čitavog finansijskog sistema. Zbog toga su sredinom šezdesetih godina XX veka, preduzete mere
za automatizaciju transakcija, pogotovo onih koje se obavljaju često i u pravilnim
vremenskim intervalima, a kao rezultat toga nastale su automatske klirinške banke
i veliki nacionalni elektronski platni sistemi poput Fedvajera i CHIPS-a. Ovi
međubankarski obračunski i platni sistemi razvijeni su za velika plaćanja unutar nacionalnih granica, dok su se ostale transakcije izvan nacionalnih granica zasnivale na
starijoj platnoj arhitekturi. Potreba automatizovanja transakcija izvan nacionalnih
granica dovela je do stvaranja međunarodnog međubankarskog platnog sistema
na veliko. Naime, početkom 1970-tih godina je osnovan SWIFT, a nešto kasnije
IBOS i FNA. Time je, za izvesno vreme, rešen problem automatizovanja transakcija
u bankarstvu na veliko.
Osnovne karakteristike servis elektronskog bankarstva1 su:
 individualnost,
 mobilnost,
 nezavisnost vremena i mesta,
 fleksibilnost i interaktvan rad.
Prednosti koje pruža elektronsko banakrstvo su brojne:
 sa manje zaposlenih pruža se bolji kvalitet usluga,
 smanjuje se broj organizacionih jedinica banke, uz istovremenu mogućnost
pokrivanja veće teritorije,
 mnogo je veći broj korisnika kojima se mogu pružiti usluge,
 smanjene su provizije,
 dostupnost usluga 24 časa dnevno, 365 dana u godini,
 obrada podataka i obavljanje transakcija, kao i provera su gotovo trenutne,
 stvaranje imidža inovativne banke, bolje su i veće interaktivne mogućnosti,
 vrši se promocija samouslužnog bankarstva,
 jača konkurentska sposobnost banke.
1
Seity J et all. – Internet Banking – an Overview, Journal of internet banking and commrece, Vol 3,
No 1 2003
Bankarstvo - makroaspekt
51
Korisnici bankarskih usluga mogu biti veliki korisnici, privatne osobe ili osoblje
banke. Veliki korisnici elektronske usluge upotrebljavaju za tipične poslove, kao što
su upravljanje gotovinom, prenos sredstava, izveštavanje o stanju velikog broja
računa kompanija. Privatne osobe koriste mrežu za usluge, kao što su kućno bankarstvo, Internet bankarstvo, telefonsko bankarstvo. Osoblje banke se uglavnom
koristi internom mrežom, svakodnevno rešavajući zadatke na poslu ili jednostavno
komunicirajući međusobno. Komunikacione mreže imaju ključnu ulogu u ponudi
novih elektronskih proizvoda na tržištu, bez obzira da li se usluge koriste iz kuće, iz
kancelarije, ili iz susedne sobe. Banke, takođe, instaliraju i privatne mreže, koje same
održavaju i kontrolišu.
Sigurnost poslovanja preko mreže mora biti osnovni princip poslovanja svake
banke, odnosno svake usluge koju banka pruža. Neovlašćenim ulaskom u informacioni sistem banke, neovlašćeni korisnik može doći do finansijskih sredstava na
nezakonit način, kao i do osetljivih podataka koji se tamo nalaze. Internet niko ne
nadgleda i van je procesa ili nacionalne globalne kontrole, što unosi dodatni elemenata nesigurnosti. Implementacija internet bezbednosti uključuje identifikacij i autorizaciju, integritet poruke i bezbedost mreže.
Elektronska tehnologija primenjuje se i u segmentu plaćanja malih vrednosti,
koji podrazumeva komunikaciju banaka sa preduzećima, sa jedne strane, i građanima
(fizičkim licima), sa druge strane. U komunikaciji sa preduzećima banke koriste finansijsku razmenu elektronskih podataka (FEDI), koja se obavlja preko računarskih
mreža koje povezuju banke sa klijentima (Ekstranet). Preko ovog sistema preduzeća
mogu davati elektronske naloge za plaćanja svojim poslovnim bankama, koje za njih
obavljaju poslove platnog prometa. U komunikaciji sa maloprodavcima banke vrše
organizaciju direktne naplate sa mesta prodaje (Electronic Fund Transfer at Point-ofSale - EFT POS).
Elektronska tehnologija je omogućila da banke u poslovima sa građanima koriste
elektronske platne kartice, a razvijene informacione mreže su omogućile elektronizaciju šalterskog poslovanja putem bankomata (ATM). Sve veća rasprostranjenost
računara u domovima stvara preduslove za novu uslugu građanima - kućno bankarstvo (home banking), koja podrazumeva da građani iz svog doma, koristeći kućni
računar, mogu gledati stanje svog tekućeg računa, i izdavati naloge za plaćanje.
Pojavom Interneta stvorile su se nove mogućnosti za pružanje kvalitetnijih bankarskih usluga klijentima, uz niže operativne troškove. Praćenje stanja računa i izdavanje naloga za plaćanje slično je usluzi kućnog bankarstva koja se pojavila pre nastanka Interneta, a obavljala se preko modemske komunikacije kompjutera. Internet
je učinio da se “kućno bankarstvo” umnogome pojednostavi i pojeftini, budući da su
ulaganja u opremu minimalna ako je korisnik već priključen na Internet. Sa druge
strane, troškovi po transakciji su najniži ako banka kao kanal za pružanje usluge koristi Internet.
52
Bankarstvo
Slika 2.5. Elektronske Kartice
Oblasti premene Interneta u bankarstvu su:
 Internet, kao podrška internim poslovnim procesima u bankarstvu,
 Ekstranet, kao proces povezivanja poslovnih partnera,
 globalizacija poslovnih procesa,
 bankarske transkacije korišćenjem internet servisa,
 elektronski čekovi,
 elektronski i digitalni novac i
 platne kartice.
Većina banaka nije odmah prihvatila Internet kao poslovni kanal. U 1998. godini
samo je oko 2% američkih banaka raspolagalo Internet sajtovima. To se može objasniti činjenicom da su troškovi investicionog ulaganja u Internet poslovanje bili uvek
veći od potencijalnih koristi. Nepostojanje banaka na Internetu značilo je da se elektronska plaćanja malih vrednosti ne mogu uspešno obavljati. Taj vakuum su iskoristile mnoge informatičke kompanije koje su stvorile niz softvera kojima se nezavisno
od banaka mogu vršiti plaćanja. Tako su stvoreni potpuno novi instrumenti, kao što
su elektronska gotovina, digitalni čekovi i slično.
Banke su brzo uvidele da odsustvovanje znači izostali profit i da se mora otkloniti
strah od nove tehnologije. Najveći broj velikih svetskih banka danas pruža usluge
Internet bankarstva. Pod uslugama Internet bankarstva podrazumevaju se: dobijanje informacija o stanju i aktivnosti računa, prenosu izveštaja na računar, izdavanje
elektronskih naloga za plaćanje sa računa na račun, elektronsko plaćanje računa, otvaranje računa, podnošenje zahteva za zajam ili kredit, kupovina finansijskih instrumenata i kupovina osiguranja.
Bankarstvo - makroaspekt
53
Pitanje automatizovanja transakcija u bankarstvu na malo dugo je ostalo po strani
zbog toga što je vrednost prosečne transakcije relativno mala. Zbog visokih cena
neophodne opreme i infrastrukture za formiranje platnih sistema na malo, troškovi
po jednoj transakciji bili bi previsoki u odnosu na vrednost same transakcije. Razvoj
tehnike i tehnologije doveo je do pada cena opreme, tako da je bilo moguće izvršiti
automatizaciju transakcija u bankarstvu na malo, uz prihvatljive troškove po jednoj transakciji. Velike banke formirale su svoje mreže bankomata, a u trgovinama
su postavljeni POS terminali za plaćanje putem kreditnih kartica. U cilju daljeg
sniženja troškova transakcija, banke koje su posedovale mreže bankomata sklapale
su ugovore o uzajamnom korišćenju postojećih mreža.
Prava revolucija u oblasti bankarstva na malo (i bankarstva uopšte), međutim, tek
predstoji. Ova revolucija bazirana je na ideji da se za automatizovanje transakcija u
bankarstvu na malo ne formira nova infrastruktura, već da se iskoriste postojeće javne
računarske mreže. U ovoj oblasti trenutno dominiraju velike i male informatičke i
softverske firme koje mogu uspešno da konkurišu velikim bankama, pogotovo kada
se uzme u obzir da one do sada nisu imale nikakva ulaganja u skupu infrastrukturu
ogranaka i filijala, te da su marginalni troškovi korišćenja javnih računarskih mreža
izuzetno mali. Stvoren je čitav niz novih i revolucionarnih proizvoda i usluga u bankarstvu na malo.
Mala softverska kompanija Intuit izazvala je veliku pažnju javnosti svojim programom za lične finansije pod nazivom Quicken. Velika popularnost ovog programa
privukla je i druge softverske firme, tako da je dobio svog konkurenta iz Microsoft-a,
pod nazivom Money. Velike banke počele su samostalno da razvijaju softverske
pakete za on–lajn (kućno) bankarstvo. Na Internetu se pojavljuju male, inovativne
firme poput CyberCash-a, koje agresivno reklamiraju svoje nove proizvode i platne
sisteme na bazi elektronskog novca. Pojavile su se i prve virtuelne banke na Internetu, a pionir u ovoj oblasti bila je Security First Network Bank iz Atlante, koja je
počela da radi oktobra 1995. godine. Velike banke, kao što su Wells Fargo i Citibank,
su otvorile svoje virtuelne „fasade” na Internetu, ponudivši svoje proizvode i usluge.
Veliki distributeri kreditnih/debitnih kartica (Visa, MasterCard) počeli su da razvijaju svoje platne sisteme za Internet, kao i novu generaciju višenamenskih kartica sa
ugrađenim integrisanim kolom, tj. mikročipom (smart ili „inteligentne kartice”).
Jedna od poslednjih inovacija na Internetu je pojava platnih sistema za tzv.
mikro–plaćanja (plaćanja ispod jednog dolara) koji se formiraju za distribuciju
nematerijalnih dobara. Njih razvija više firmi, a najpoznatija među njima je Digital
Equipment Corporation (projekat Millicent).
54
Bankarstvo
2.8. INVESTICIONO BANKARSTVO
Prema tradicionalnom shvatanju, investicione banke obavljaju poslove vezane
za hartije od vrednosti. Stoga se pod pojmom investiciono bankarstvo podrazumeva: preuzimanje i plasiranje korporativnih i državnih hartija od vrednosti na primarnom tržištu, kao i pružanje posredničkih finansijskih usluga na sekundarnom
finansijskom tržištu.1
Investicionim bankarstvom se ne bave isključivo investicione banke. Veliki broj univerzalnih banaka se bavi ovom delatnošću. Ove banke predstavljaju “market movers
“, što znači, da su snagom svojih portfolija njihove odluke u stanju da pokrenu celo
finansijsko tržište.
Investicione banke su ključni učesnici na tržištu kapitala i one obavljaju dve osnovne funkcije. Najpre, one pomažu preduzećima, državi i njenim agencijama, lokalnim organima vlasti i inostranim subjektima (državi i preduzećima) da dobiju sredstva koja su im neophodna na finansijskom tržištu, vršeći preuzimanje i plasiranje
hartija na primarnom tržištu (Underwriting). Drugo, za investitore koji žele da ulažu
svoja sredstva, investicione banke vrše funkciju brokera i dilera pa kupuju potrebne
hartije od vrednosti na sekundarnom tržištu – obavljajući brokersko-dilerske aktivnosti. Dakle, investicione banke imaju bitnu ulogu i na primarnom i na sekundarnom finansijskom tržištu.2
Osnovne aktivnosti iz kojih investicione banke stvaraju prihod su:3
 provizije- brokerske aktivnosti, prodaja akcija investicionih fondova,
 osnovne transakcije- trgovanje (akcije, obveznice, devize), hedžing strategije, derivatne hartije itd.,
 kamate i dividende,
 investiciono bankarstvo- preuzimanje emisije, privatni plasman, merdžeri i
akvizicije, restrukturiranje, savetodavne usluge,
 drugi prihodi - merčent bankarstvo, arbitraža, konsultantske usluge.
1
2
3
Vunjak N., Ćurčić U., Kovačević Lj.:“Korporativno i investiciono bankarstvo“, Proleter a.d. Bečej i
Ekonomski fakultet Subotica, 2008. str.221
Barjaktarović S. “ Investiciono bankarstvo i tržište hartija od vrednosti“, isto,str.25
Barjaktarović S. “ Investiciono bankarstvo i tržište hartija od vrednosti“, isto, str. 31
Bankarstvo - makroaspekt
55
Slika 2.6. Aktivnosti investicionih banaka
Izvor: Marshall J. E., Ellis M.E., Investment Banking and Brokerage,
Blackwell Publishers, Oxford, 1998.
56
Bankarstvo
Navedene aktivnosti mogu se svrstati u sledeće celine:1
 investiciono bankarstvo u užem smislu – preuzimanje i plasiranje obveznica
i akcija, privatni plasman hartija, merdžeri i akvizicije, restrukturiranje, refinansiranje, savetodavne usluge,
 osnovne transakcije koje uključuju trgovinu hartijama, devizama i robom,
investicije za račun same investicione banke,
 aktivnosti trgovine za račun klijenta,
 upravljanje investicionim i penzionim fondovima ili portfoliom pojedinaca,
 back - office aktivnosti, koje uključuju kliring i saldiranje, jemstva, istraživanje, savetovanje i
 merčent bankarstvo, poslovi sa nekretninama, osiguranje, venture capital.
Počeci investicionog bankarstva se vezuju za XIX vek i Evropu. Prve investicione
banke u SAD su bile osnovane kao filijale, ili podružnice investicionih banaka iz Evrope. Razvoj investicionog bankarstva SAD bio je veoma dinamičan i značajan za
oblast investicionog bankarstva generalno. Prvi korisnici usluga investicionih banaka
bile su države koje su emitovale obveznice da bi finansirale ratove. Zlatno doba investicionog bankarstva bilo je nakon Građanskog rata u SAD. Posle rata, SAD počinju da
grade železnički sistem koji je povezivao zemlju i obezbeđivao infrastrukturu za industrijalizaciju. Moderne investicione bankarske kuće učestvovale su kao posrednici
između železničkih firmi, kojima su trebale ogromne količine kapitala za finansiranje
izgradnje i investitora koji su se nalazili prvenstveno na Istočnoj obali i u Evropi.
Dinamičan razvoj investicionog bankarstva nastavljen je početkom XX veka. Ono
što karakteriše njegov razvoj do 1929. godine jeste neregulisanost. U tom periodu
banke su primale depozite i odobravale kredite klijentima i uporedo sa tim obavljale poslove preuzimanja i plasiranja hartija od vrednosti preduzeća. Prosperitet investicionog bankarstva se završio slomom berzi 1929. godine. Nakon kraha tržišta
hartija od vrednosti, sprovedene su istrage u cilju utvrđivanja uzroka koji su doveli
do krize. Utvrđeno je da je postojao značajan konflikt interesa između komercijalne
i investicione bankarske funkcije. Glass-Steagall-ov zakon iz 1933. godine je odvojio
komercijalno od investicionog bankarstva i bankama je ostavljeno da izaberu u kom
vidu aktivnosti žele da učestvuju. Vremenom se javila potreba za popuštanjem strogih
pravila koja su nametnuta bankama u pogledu razdvajanja investicionog i komercijalnog bankarstva. U novembru 1999. godine, donošenjem Gramm-Leach-Bliley
zakona, nakon 66 godina važenja, Vrhovni Sud SAD-a poništava Glass-Steagall-ov
zakon, tako da je otvoren pristup komercijalnim bankama u delatnost investicionog
bankarstva.
Nakon više decenija burnog razvoja u kojem su investicione banke postale globalni igrači i mnogostruko uvećale svoje kapitala, preuzimajući pri tom i komercijalne,
našle su se na udaru posledica globalne finansijske krize kojoj su umnogome i same
1 Barjaktarović S. “ Investiciono bankarstvo i tržište hartija od vrednosti“, str. 26
Bankarstvo - makroaspekt
57
doprinele. Počelo je u julu 2007, kada je Bear Stearns banka obavestila klijente da
je naišla na poteškoće u vođenju hedž fondova, što je narušilo reputaciju banke i
oteralo najveće klijente uz ogromno povlačenje gotovinskih uloga. Banka početkom
2008. dostiže manjak likvidnosti takvih razmera da su Federalne rezerve bile primorane da intervenišu i to preuzimanjem banke od strane JP Morgan Chasea uz finansijsku pomoć od 30 milijardi dolara.1 Najstarija investiona banka u SAD Lehman
Brothers, nije uspela da prevaziđe krizu izazvanu krahom hipotekarnog tržišta, koja
je generisala svetsku ekonomsku krizu. Merrill Lynch banka koja je pokušavala da
obezbedi likvidnost za American International Group (AIG), najveću osiguravajuću
kompaniju u SAD, posle godinu dana borbe sa posledicama sloma tržišta nekretnina, konačno je pripojena Bank of America.Od Velikih pet preostale su investicione
banke Morgan Stanley i Goldman Sachs. Morgan Stanley je veliki pad vrednosti akcija prevazišao dokapitalizacijom uz pomoć najveće japanske banke Mitsubishi UFJ.
Goldman Sachs, najveća nezavisna investiciona banka, je izvršila promenu statusa
– pretvaranje u depozitarnu instituciju, komercijalnu banku pod kontrolom Federalnih rezervi koje će preuzeti ulogu žandarma berzanskog tržišta, umesto Komisije
sa tržište i osiguranje – Securities & Exchange Commission (SEC). Time je završena
jedna bankarska era u SAD.
2.9. SVETSKA EKONOMSKA KRIZA
Svet se od septembra 2008. godine suočava sa ekonomskom krizom najvećom
do sada i jedino uporedivom sa krizom 1930-tih godina. Ona je nastala kao neposredna posledica kraha hipotekarnog tržišta u SAD, ali je veoma brzo poprimila
karakteristike opšte globalne finansijske krize sa posledicama u ekonomskoj recesiji. Centralne banke i vlade zemalja sveta reagovale su različito, najpre upumpavanjem likvidnih sredstava u bankarski sektor, ali kako to nije bilo dovoljno naročito
za spašavanje pojedinih velikih banaka, prišlo se delimičnom preuzimanju njihovih
dubioznih potraživanja i/ili (delimičnoj) nacionalizaciji. Ukoliko se otvore pitanja
krivaca onda je spisak veoma širok: od banaka, preko klijenata – zajmotražilaca, do
centralnih banaka i drugih regulatornih tela. Čak se dovodi u pitanje višedecenijsko
istrajavanje na neoliberalnom konceptu razvoja tržišne ekonomije, jer mere koje se
preduzimaju upravo su suprotne takvom konceptu i neodoljivo podsećaju na mere
kenzijanskog karaktera.
Početak svetske finansijske krize vezan je za ekspanzivnu politiku kreditiranja u
SAD tzv. patriotska potrošnja, koja je započela 1996. godine, a dobila je dodatni zamah nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. godine. U tom periodu banke
su pribegavale kreditiranju drugorazrednih zajmotražilaca, naročito hipotekarnih
1
58
www.e-novine.com
Bankarstvo
kredita, lica čiji je bonitet manji od neophodnog, jer su zahvaljujući rastu cena na
tržištu nekretina pretpostavljale da će ti krediti biti vraćeni. Naime, u tom periodu
zahvaljujući rastu tražnje cene na tržištu nekretnina su porasle za dve godine za preko
13%, a za čitavu deceniju (1996-2006.) za 124%. U međuvremenu FED je dodatno
snizio kamatne stope bojeći se posledica prskanja balona na berzi visokotehnoloških
firmi (dotcome bubble), što je uticalo na dalji rast tražnje za nekretninama, sve više iz
špekulativnih razloga. Da bi smanjile rizik ovakvih kredita banke su pristupile njihovoj sekjuritzaciji kroz plasmane HOV na bazi hipotekarnih kredita, a da bi privukle
investitore kamate su morale biti dovoljno visoke, pa su na taj način bile uvučene
banke i fondovi iz čitavog sveta. Sredinom 2006. godine došlo je do kraha hipotekarnog tržišta u SAD i cene nekretnina su počele naglo da padaju. Dužnici su se suočili
sa situacijom da je njihov dug postao vredniji od cene nekretnine koju su kupili i
veliki broj njih prestao je da vraća kredit. Tržište nekretnina bilo je pritisnuto sa
rastućom ponudom nekretnina koje su prodavale banke, a banke su same sučene sa
problem nenaplativosti i čitav finansijski sistem SAD postao je nelikvidan.
Ako se postavi pitanje: ko je kriv za eskalaciju krize spisak krivaca je dugačak,
a uzroci dublji i složeniji od njenih pojavnih oblika. Komercijalne banke mogu biti
optužene, jer su olako odobravale kredite, čak i zajmotražiocima koji nisu imali prvorazredni bonitet. One su naročito krive zbog sekjurtzacije ovakvih kredita, čime
su u rizično investiranje uvukle veliki broj investitora iz čitavog sveta. Krivi su takođe
zajmotražioci, koji su pretpostavljali da će cene nekretnina rasti dugo i brže od vrednosti njihovih dugova, a naročito zajmotražioci koji su bili svesni svojih ograničenih
mogućnosti, kao i oni koji su se zaduživali iz špekulativnih razloga. Kupci hipotekarnih HOV su ne manje krivi, jer su bili lakomi na primamljive kamatne stope, iako su
mogli biti svesni visokog rizika neprvoklasnih kredita. Ne retko kao na glavne krivce
se ukazuje na regulatorna tela, uključujući centralne banke, a naročito FED, jer su
više vodile računa o suzbijanju moguće recesije umesto njihove osnovne obaveze da
brinu o supreviziji banaka i stabilnosti valute.
Efekti kolapsa hipotekarnog tržišta u SAD su dramatično veliki i globalni. Kada
je tržište nekretnina doživelo kolaps sredinom 2006. godine kamate su sa istorijskog
minimuma najpre počele da rastu. Obim nenaplativih potraživanja dostigao je maksimum avgusta 2007. godine i uzdrmao opštu finansijsku stabilnost, a vlasnici HOV
koje su za podlogu imale hipotekarne kredite suočili su se sa nelikvidnošću. Na svetskim finansijskim tržištima došlo je do ozbiljnog pada (Dow Jones je pao za 8% u toku
jednog meseca sa istorijskog maksimuma od 14.000 na 13.000, kao i ostale svetske
berze). Kriza likvidnosti eskalirala je septembra 2008. godine, što je uzrokovalo
reakcije centralnih banaka sa upumpavanjem svežih likvidnih sredstava u finansijski
sistem. Lista banaka koje su bankrotirale je veoma duga, a još duža je lista onih koje
su preživele samo zahvaljujući različitim vrstama restruktiriranja i pomoći. Northern Rock banka je suočena sa redovima investitora bila u opasnosti, da bi preživela
zahvaljujući nacionalizaciji. Najveće hipotekarne institucije u SAD Feddie Mack i
Fannie Mae su takođe nacionalizovane (račun od USD 5.2 mlrd). Najstarija invesBankarstvo - makroaspekt
59
ticiona banka Lehman Brothers je bankrotirala. Merril Lynch je pripojena Bank of
America uz izdašnu pomoć države od USD 44 mlrd. Evropa je regovala slično: Bredford i Bingli su nacionalizovane, vlade Beneluksa su spalse Fortis, Nemačka vlada je
pomogla HYPORE sa EUR 50 mlrd.
Slika 2.7. Dramatične posledice svetske krize
Preduzete mere vlada i centralnih banaka bile su usmerene na: 1) stabilizaciju finansijskog sektora i 2) amortizovanje recesije realnog sektora. Suočene sa problemom
likvidnosti finansijskog sistema centralne banke su reagovale slično, kao poslednja
odstupnica likvidnosti. Komercijalne banke u uslovima nelikvidnosti nisu više bile
spremne da pozajmljuju drugim bankama i u težnji da sačuvaju sredstva depozite su
prebacile u centralne banke. Depoziti banaka kod ECB su povećani u septembru 2008.
u vreme kulminacije krize za preko 60% u odnosu na godinu ranije i dostigli preko
EUR 44.000 mlrd, uz istovremene pozajmice ECB bankama od skoro EUR 16.000
mlrd. FED je u prvi mah intrevenisao sa preko USD 1.000 mlrd, Bank of England sa
GBP 500 mlrd, Banka Japana sa Yen 600 mlrd. Kamatne stope centralnih banaka su
najpre počele da rastu, da bi sa nagoveštajima recesije krenule naniže na stope bliske
nultim. FED je postupno kamatnu stopu spustio na 1.5%, da bi ona relativno brzo bila
svedena na 0.25%. ECB i Banka Engleske su najpre povećale stope (preko 5% i 6.8%) da
bi krajem 2008. godine kamatne stope svele na 3.25-4% i konačno na 0.25%.
60
Bankarstvo
U cilju izlaska iz krize vlade i centralne banke su preduzele mere kenzijanskog
tipa, pri čemu je FED skloniji preuzimanju dubioznih potraživanja banaka, a evropske centralne banke delimičnoj nacionalizaciji banaka. Uz to, Kongres SAD je usvojio
TARP program pomoći vredan USD 700 mlrd, a EU sličan program vredan EUR
1.700 mlrd.
Ranije finansijske krize su ukazale da neregulisano finansijsko tržište bez dovoljno supervizije može veoma lako kolabirati, što je zaboravljeno ili je minimizirano. Banke su u osnovi pitanje poverenja, ali redovi poverilaca pred bankama mogu
veoma lako da izazovu domino efekat bankrotstva banaka, čega se centralne banke
pribojavaju i po svaku cenu nastoje da ga spreče. Sa stanovišta neoliberalnog koncepta ovakvo ponašanje se može kritikovati kao nepotrebno mešanje u tržišne sile,
koje sprečavaju delovanje zakonitosti kako onima koji su doneli pravilne investicione
odluke da profitiraju, tako i onim koji su pogrešno investirali da snose konsekvence
svojih pogrešnih odluka. Međutim, u uslovima svetske ekonomske krize očigledno
je da bi tržištu trebalo mnogo vremena da spontano uspostavi novu ravnotežu koja
bi, uz to, bila postignuta na mnogo nižem nivou bruto društveng proizvoda, što sa
društvenog stanovišta nije prihvatljivo i otuda razumljiva intervencija države. Investitori i banke su decenijama, pogotovo u SAD, argumentovali da je pravni okvir
suviše rigidan i da istina ograničava rizične poduhvate, ali isto tako i profitabilnost.
Otuda su ovi argumenti prihvaćeni i izvršena je liberalizacija poslovanja, svojevrsna
deregulacija u vreme jačanja neoliberalnog pristupa razvoju tokom 1980-tih godina
u eri tzv. Tačerizma i Reganizma, naročito u oblasti investicionog bankarstva čija je
delatnost do tada držana pod kakvom – takvom kontrolom.
Bankarstvo - makroaspekt
61
REZIME POGLAVLJA
Poslednjih decenija došlo je do velikih promena koje se odvijaju sa stanovišta bankarskog poslovanja i bankarske organizacije. Bankarski menadžment se umnogome
promenio, takođe. Nesumnjivo da je uvođenjee informatičkih tehnologija poslednjih
decenija najviše uticalo na izmene bankarskog poslovanja i bankarskog menadžmenta.
Jedan od najvažnijih tokova u savremenom bankarstvu je proces globalizacije, koji
uključuje, između ostalog, stvaranje međunarodnih – transacionalnih banaka koje
posluju bez prostornog ograničenja. U anglosaksonskim privredama, prvenstveno
SAD i Velikoj Britaniji kao posledica jačanja konkurencije nebankarskih finansijskih
organizacija i potiskivanja banaka država je preduzela korake u pravcu deregulacije
njihovog poslovanja. Istovremeno sa ovim procesom, a delom da bi se obezbedilo
i kontrolisalo međunarodno poslovanje banaka, došlo je do procesa međunarodne
standardizacije poslovanja implementacijom internacionalnih standarda u nacionalnu bankarsku regulativu. Poslednjih decenija došlo je do naglog prodora investicionih
banaka zahvaljujući liberalizaciji propisa bankarskog poslovanja. Najnoviji fenomen
sa kojim se bankarstvo suočava je svetska ekonomska kriza, koja je delom nastala
zbog slabosti u poslovanju banaka i superviziji od strane regulatornih tela.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Koje mere uključuje transformacija bankarskog sistema u svetu?
;
Šta znači tendencija univerzalizacije banaka?
;
Šta je uključivalo transformaciju finansijskog sistema zemalja u tranziciji?
;
Koje su savremene tendencije u razvoju bankarskog sistema u svetu?
;
Promene u bankarskom menadžmentu danas?
;
Faze razvoja bankarstva?
;
Faktori razvoja međunarodnog bankarstva?
;
Karakteristike međunarodne banke?
;
Šta znači deregulacija bankarskog poslovanja?
62
Bankarstvo
;
Šta podrazumeva Bazel I ?
;
Šta uključuje Bazel II?
;
Čime se bave investicione banke?
;
Uloga investicionih banaka u krizi 1930-tih godina?
;
Pojavni oblici svetske ekonomske krize?
;
Moguća objašnjenje svetske ekonomske krize?
;
Preduzete mere vlada i centralnih banaka u cilju ublažavanaj krize.
LITERATURA
1. Godard J., Molynex P., Wilson O.S. - European Banking, Chichester, New
York, 2001.
2. Karacadag C. and Taylor M.W. - Toward a New Global Banking Standard:
The Basel Commitee´s proposals, Finance and Development, IMF December 2000, Vol37 No4
3. Lukić R. – Merdžeri i akvizicije u bankarstvu, Direktor br. 5/2002.
4. Perović Vukotić V. – Internet bankarstvo, Bankarstvo br. 1-2/2002.
5. Rose S.P., Hudgins S.C. - Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data
status, Beograd, 2005.
6. Vidas – Bubanja M. – E - Poslovanje, menadžment, tehnologije, aplikacije,
Beogradska poslovna škola, Beograd, 2005.
7. Vuković D. – Bazelski komitet za bankarski nadzor: Prikaz Novog Bazelskog sporazuma, Bankarstvo br.5-6/2003
8. Vojinović Janković D. – Međunarodne banke – nova uloga i značaj, Bankarstvo br. 9-10/2002.
9. Vujović T. – E - bankarstvo i elektronski novac, Bankarstvo br. 9-10/2002.
10. World Bank - Transition, The First Ten Years, WB, Washington D.C.,
2002
11. Zaponnidis C. ed. - New Trends in Banking Management, Physisca, Verlag, 2002
Linkovi:
www.bis.org
www.fdic.org
www.globalizacija.com
Bankarstvo - makroaspekt
63
3.
KOMPARATIVNI BANKARSKI
SISTEMI
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studentima približi
različite bankarske i šire finansijske sisteme pojedinih
zemalja. Najpre se daje prikaz karakterističnih modela
savremenog organizovanja banaka, a zatim kriterijumi po kojima se vrši klasifikacija različitih bankarskih
sistema. Pri tom su dati prikazi prvo, bankarstva razvijenih zemalja uopšte i pojedinačno, zemalja u tranziciji i
na kraju, osnovne karakteristke islamskog bankarstva.
Ključne reči: Komparativni bankarski sistemi, islamsko bankarstvo, bankarstvo zemalja u tranziciji, bankarstvo razvijenih, centralna banka, poslovne banke
3.1. MODELI SAVREMENOG ORGANIZOVANJA
BANAKA
Razvoj bankarstva tokom XIX i XX veka može se uslovno podeliti na sledeće faze:
 period 1860-1960. – tradicionalno bankarstvo,
 period 1960-1990. - industrijsko bankarstvo i
 period od 1990. – međunarodno bankarstvo
Organizaciono – institucionalna struktura bankarskih sistema u vreme industrijskog bankarstva, koja još uvek nije u potpunosti nestala ni u najrazvijenijim zemljama, imala je karakteristike izraženih organizacionih formi koje su bile specifične za
pojedine zemlje. Gruba podela vršena je na anglosaksonski bankarski sistem i na
kontinentalne (evropske) nacionalne bankarske sisteme. U najnovijem periodu razvoja bankarstva – međunarodnom – nacionalni bankarski sistemi se, najviše pod
uticajem tendencije univerzalizacije anglosaksonskih banaka, približavaju u organizaciono - institucionalnom smislu.
Polazeći od osnovnih karakteristika banaka u razvijenim tržišnim privredama su,
naročito u periodu industrijskog bankarstva (1960-1990.), dominirala dva osnovna
modela organizovanja banaka:
Za period tzv. industrijskog bankarstva, u organizacionom pogledu, šire posmatrano, karakteristični su modeli anglosaksonskog i kontinentalnog – evropskog
bankarstva.
64
Bankarstvo
 Anglosakasonski model je model u kome dominira investiicono – komercijalno bankarstvo sa ritejl i korporativnom bankom kao glavnim oblicima. Ovaj model je vezan za zakonska ograničenja u pogledu mogućnosti
širenja aktivnosti izvan zemlje matice, dakle prekogranično poslovanje i
ograničenja u vezi bavljenja poslovima karakterističnim za ostale – nebankarske finansijske institucije, široke lepeze proizvoda i usluga. U ovakvim
uslovima postojalo je jasno razgraničenje na investicone i komercijalne
banke, odnosno banke čiji su poslovi bili okrenuti stanovništvu ili privredi,
a navedena ograničenja premošćavana su stvaranjem bankarskih holding
kompanija.
 Kontinetalni – evropski model je karakteritsičan za opšteprisutno postojanje univerzalnih banaka i štedionica, gde nisu postojala toliko snažna
zakonska ograničenja poslovanja banaka kao u SAD. Otuda u ovom modelu
nije postojalo tako striktno razgraničenje između investicionih i komercijalnih banaka, a banke su kroz proces univerzalizacije nastojale da pariraju
dinamičnom razvoju nebankarskih institucija koje su zauzimale sve važnije
mesto na finansijskom tržištu.
U najnovijem periodu, tokom 1990-tih godina, koji je karakterističan po procesu deregulacije, uvođenju međunarodnih standarda u poslovanje banaka, uvođenju
IT u bankarsko poslovanje, primarni značaj za bankarsko poslovanje poprimaju bankarski poslovi, dok je bankarska organizacija dobila sekundaran značaj,
prvenstveno zbog činjenice da je došlo do približavanja različitih modela organizovanja banaka u nastojanju da pruže ozbiljniji otpor konkurenciji nebankarskih institucija, kao i formiranju transnacionalnih banaka koje posluju globalno.
Prema savremenom modelu banaka upravljačku strukturu banke čine:
 Skupština akcionara banke,
 Upravni odbor banke,
 Izvršni odbor banke.
Interna kontrola i revizija banke direktno je u nadležnosti Izvršnog odbora, a
odeljenje koje se bavi organizovanjem i kontrolom poslovanja filijala banke podređena
je rukovodećem timu banke.
U tranzicionim privredama došlo je izmena u pogledu korporativnog upravljanja
u bankama u skladu sa uobičajenim u tržišnim privredama i promena upravljačke
strukture. Tako je novim Zakonom o bankama1 u Srbiji umesto ranijih organa:
Skupštine, Upravnog odbora, Nadzornog odbora i generalnog direktora uvedena
sledeća upravljačka strukura banke:
1. Skupština akcionara banke,
2. Upravni odbor, sa funkcijom upravno - nadzornog odbora i
3. Izvršni odbor.
1
Sl. glasnik RS br.107/05
Bankarstvo - makroaspekt
65
Rukovodeći tim banke koordinira:
1. oblast bankarskih poslova - poslovne linije
 a) poslovi sredstava likvidnosti – poslovi trezora,
 b) kreditni i investicioni poslovi,
 c) poslovi sa stanovništvom i
 d) poslovi sa inostranstvom.
2. oblast podrške odlučivanju - funkcije,
 strateško planiranje,
 računovodstvo i izveštavanje
 pravno - administrativni i kadrovski poslovi (human sources – HS)
 IT
3. oblast subsidijarnih poslova – preduzeća
 turizam,
 osiguranje,
 konsalting,
 dilersko - brokerske kuće.
Na nivou banke se formiraju:
1. kreditni odbor,
2. komitet za upravljanje aktivom i pasivom i
3. odbor za IT.
Model savremene banke poslovno je orijentisan prema: klijentima banke, minimiziranju kreditnog rizika, efikasnoj podeli poslova, efikasnijim i sveobuhvatnim
procedurama, organizacionoj fleksibilnosti, likvidnosti i efikasnoj kontroli poslovanja. Polazi od jedinstvenog praćenja klijenta, sa aspekta poslovanja na unutrašnje i na
spoljno tržište, a odvojeno sa stanovišta kreditnih i investicionih aktivnosti. Likvidnost se prati preko Trezora.
Centralni kreditni odbor sačinjavaju članovi menadžment tima banke, izvršni
direktori banke i rukovodilac filijale o čijem se klijentu na odboru odlučuje. Ovo telo
odlučuje o:
1. kreditnoj politici, oceni loših plasmana i rezervisanjima,
2. odobravanju kreditnih limita po filijalama ili limita sektoru kreditne i investicione funkcije,
3. redovnom pregledu kredita, po visini, ročnosti i naplativosti,
4. produženju kredita,
5. izdavanju garancija, avala, akcepata, otvaranju akreditiva,
6. izveštaju o razvoju kreditnog portfelja banke,
7. izveštaju o gubicima po kreditnim plasmanima, garancijama,
8. izveštaju o potencijalnim rizicima,
9. izveštaju interne revizije i nadzora nad odlukama Kreditnog odbora.
66
Bankarstvo
Odbor za upravljanje aktivom i pasivom sačinjavaju: članovi Izvršnog odbora,
izvršni direktori sredstava i likvidnosti, računovodstva i izvršni direktor za strateško
planiranje. Ovo telo odlučuje o:
1. politici upravljanja tršišnim rizicima, nalazima uticaja tržišnih rizika na sve
pozicije aktive i pasive,
2. definisanju strukture kapitala banke,
3. definisanju politike portfelja banke,
4. definisanju politike cena,
5. definisanju novih proizvoda,
6. izveštavanju o upravljanju rizicima,
7. izveštavanju o stepenu izvršenja poslovnog plana banke.
Odbor za IT sačinjavaju članovi Izvršnog odbora, izvrši direktor za IT, izvršni
direktori za poslove sa stanovništvom, izvršni direktor za kredite i investicije, izvršni
direktor za poslove sa inostranstvom, izvrši direktor računovodstva, izvršni direktor
za sredstva i likvidnost i direktori glavnih filijala. Ovo telo odlučuje o:
1. definisanju srategije razvoja IT,
2. donošenju razvojnih planova IT, njihovoj realizaciji i merama,
3. investicijama u IT,
4. definisanju razvoja IT subsidijara,
5. praćenju primene jedinstvenog informacionog sistema IT u filijalama,
Organizaciono upravljanje podrazumeva formiranje profitnih centara po osnovnim grupama bankarskih proizvoda i bankarskim proizvodima pojedinačno. Na
tom osnovu može se sagledati pojedinačni doprinos organizacionih delova – filijala i
proizvoda ukupnom dobitku ili gubitku banke.
Pored segmentacije po poslovima moguće je izvršiti geografsku segmentaciju,
tj. segmentaciju po organizacionim delovima. Pri tom treba imati u vidu da organizacioni deo ne mora imati uravnoteženu pasivu i aktivu, ali je ravnoteža neophodna na nivou banke kao celine. Velike banke pogotovo imaju razvijenu mrežu
filijala i nefilijalskih delova (kućno bankarstvo). U savremenim uslovima filijalska
mreža se organizuje kroz manji broj glavnih filijala koje posluju kao profitni centri,
koje opslužuju veći broj satelitskih filijala. Postoje mišljenja da je do određenog kapitalnog limita filijalski model funkcionisanja banke efikasan, a da je preko tog limita
neophodna organizaciona transformacija u pravcu organizovanja čvrstog holdinga,
bez mogućnosti izlaska novoformiranih banaka iz sistema, a banke ćerke bi bile regionalno poslovno fokusirane. Bez sumnje, organizacija banke veoma je bitno pitanje
za uspešnost njenog funkcionisanja, naročito u trenutku osnivanja i reorganizacije,
jer to su pitanja od strateškog značaja.
Bankarstvo - makroaspekt
67
3.2. PRAKSA I KOMPARACIJA BANKARSKIH SISTEMA
Tradicionalno bankarstvo (konzervativno ili klasično bankarstvo) je karakteri-stično
za današnje razvijene zemlje i period od prve polovine XIX veka do druge polovine XX
veka. Danas je ono prisutno u zemljama u razvoju i zemljama tranziciji. Poslovne banke
se najčešće u organzacionom smislu pojavljuju kao investicione, depozitne, hipotekarne i univerzalne. Ovo prepoznavanje banaka je prisutno kako sa organizacionog, tako
i sa funkcionalnog aspekta.
Tradiconalna banka i njeni zagovornici se relativno lako prepoznaju, jer zagovaraju banku kao važnu i specifičnu bankarsku ustanovu čija je osnovna delatnost prikupljanje depozita i na toj osnovi odobravanje kredita. Karakteristike tradicionalne banke
se svode na davanje primata formi u odnosu na sadržaj i to:
 banka je osnovni nosilac bankarskih usluga koje u prvom redu uključuju prikupljanje slobodnih sredstava i na toj osnovi odbobravanja kredita,
 banka je neosetljiva na konkurenciju zbog neravnoteže ponude i tražnje za
kreditima, koja ide uvek u korist tražnje,
 banka se bavi posredovanjem bez mnogo osvrtanja na osnovne potrebe klijenta,
 kao tržišno privilegovana institucija koja razvoj planira i realizuje na stihijan
i proizvoljan način,
 ponuda i tražnja palete proizvoda i usluga koju banka nudi je siromašna,
 banka umesto naglaska na kvalitet i profesionalnost naglasak stavlja na propagandu i zaslepljivanje klijenata,
 naglasak u razvoju je na broju organizacionih delova.
Tabela 3.1.
Tradicionalno VS Industrijsko bankarstvo
Tradicionalno









Banke – glavni ponua
Ponuda Tražnja
Neosetljivost na konkurenciju
Kratkorona perspektiva
Manji broj proizvoda i usluga
Formalna više nego suštinska
Dnevno likvidnost
Nerazvijen sistem zarada
Neažurno voenje knjiga i izvršenje
obaveza
Industrsijsko









Konkurencija nebankasrskih institucija
Osetljivost na konkurenciju
Usmerenost na klijenta
Dugona perspektiva
Disperzija proizvoda i usluga
Kvalitet ponude
Menadžment Aktivom i Pasivom ALM
Motivisanost zaposlenih
Ažurnost u izvršavanju obaveza i
voenju knjiga
Početkom 1960-tih godina došla je do izražaja orijentacija na inoviranje
poslovanja banaka i to na permanentnoj osnovi. Banka je okrenuta tržištu i osnovna
68
Bankarstvo
delatnost je emisija i plasman bankarskih proizvoda na tržišno - preduzetničkim principima. Sa teorijskog i praktičnog stanovišta savremeni pristup u bankarstvu bi se
mogao definisati na sledeći način:
 visina dobiti ili gubitka isključivo zavisi od kvalitet i kvantiteta usluga, dobrog
ili lošeg upravljanja i rukovođenja,
 banka je orijentisana na prihodovanje po osnovu kamate, provizije, interesa,
rente, dividende, eskonta, lombarda, rendite, emisionog, berzanskog kursa,
 sadašnji vlasnici banke su od primarnog značaja u odnosu na osnivače banke,
jer ona pripada njima,
 osnovna delatnost je kreacija, emisija i plasman bankarskih proizvoda,
 plasman proizvoda i usluga se ne ostvaruje pojedinačno, već pružanjem paketa usluga,
 problemi koji se mogu pojaviti lokalizuju se u samoj banci i ne šire se na ostale učesnike na finansijskom tržištu,
 banka raspolaže elektronskom opremom, znanjem i operativnim sistemom
sa ljudima obučenim da njime rukuju,
 savremena banka počiva na principu podele ovlašćenja, tj. na decentralizaciji
odlučivanja do neposrednih izvršilaca, s jedne strane i centralizaciji informacija i strategije u rukama menadžmenta, s druge strane,
 klijent u savremenoj banci ima svoj ličnog bankara, a njime se ne bave pojedina odeljenja. Dakle, reč je o univerzalno obučenom bankarskom službeniku.
Savremenu banku tržišnog tipa karakterišu:
 savremeni menadžment, kao zbir pojedinaca koji kolektivno rukovode i upravljaju bankom,
 profesionalni bankarski kadar, kao zbir pojedinaca, koji kolektivno izvršavaju aktivnosti banke na finansijskom tržištu,
 savremena organizacija, tehnologija i kontrola procesa kreacije, emisije i
plasmana bankarskih proizvoda,
 marketinški način plasmana proizvoda iz ukupne delatnosti banke,
 tržišno i institucoinalno restruktiuriranje bilansa stanja i uspeha banke.
Komparacija bankarskih sistema moguća je polazeči od sledećuh elemenata:
1. Karakteristike i razvijenosti privrednog sistema i finansijskog, odnosno
bankarskog sistema kao dela privrednog;
2. Karaketristika centralne banke, gde su u prvom planu način organizovanja centralne banke, njena vlasnička struktura, organizaciona šema, uloga i funkcije u formulisanju i sprovođenju monetarne, kreditne, kamatne i
devizne politike, kao i pitanje stepena nezavisnosti centralne banke u odnosu
na državu i vladu;
3. Karakteristike poslovnog bankarstva, u pogledu stepena razvijenosti,
razuđenosti ponude proizvoda i usluga, razvijenosti finansijskog tržišta,
načina funkcionisanja i specifičnosti pojedinih organizacionih oblika poslovnih banaka i njihovog upravljanja.
Bankarstvo - makroaspekt
69
3.3. BANKARSTVO RAZVIJENIH ZEMALJA
Bankarski sistem SAD1– SAD imaju najrazvijeniji finansijski sistem. Centralna
banka SAD, Federalne državne rezerve, (Federal Reserve System -FED) je osnovana
1913. godine kao Federalni sistem rezervi SAD, sa karakteristikama složene centralne
banke. FED kao centralna banka se sastoji iz 12 federalnih rezervnih banaka, čime
je respektovano federalno državno uređenje. FED koncipira i sprovodi monetarnu
politiku, obavlja operacije i usluge za banke članice, obavlja poslove za Vladu i vrši
superviziju i kontrolu poslovanja banaka članica. FED ima ulogu fiskalnog agenta
SAD, jer države članice drže vladine depozite i plaćaju obaveze državne balagajne.
Sistem centralne banke emituje novčanice preko državne blagajne. Kapital FED je
formiran od kapitala banaka članica.
Slika 3.1. FED – sedište i organizacija
1 Šire o bankarstvu razvijenih zemalja – Bjelica V. – Bankarstvo, Stylos, N. Sad, 2001. s. 55-61
70
Bankarstvo
Guverner predsedava odborom (Board of Governors), a najvažnije odluke donosi
Komitet za operacije na otvorenom tržištu, jer operacije na otvorenom tržištu imaju
preovlađujući značaj kao instrument monetarnog regulisanja. FED ima veliki stepen
autonomije, ali u novije vreme sve važnije odluke su obeležene političkim pečatom.
U okviru bankarskog sistema SAD funkcionišu:
 komercijalne banke – najbrojnije i ima ih oko 13 hiljada, a funkcionišu na
bazi mobilisanja depozita, plasiranja kredita i drugih usluga. Postoje nacionalne i državne komercijalne banke;
 udružene štedne banke – se bave mobilizacijom oročenih depozita, a tako
prikupljena sredstva plasiraju u obveznice, hipotekarne fondove i druga
dugoročna ulaganja;
 efektne banke – prikupljaju sredstva emisijom i plasiranjem vrednosnih papira, a raspolažu i većim iznosima sopstveng kapitala, a sredstva plasiraju
dominantno u industriju;
 trust banke - karakteriše ih kao osnovna delatnost čuvanje i upravljanje imovinom klijenata u svojstvu agenta, poverenika, zastupnika, tutora izvršioca
testamenta;
 EXIM banka – osnovana radi podsticanja spoljne trgovine.
Za američki bankarski sistem karakterističan je višestruki mehanizam kontrole
i nadzora nad poslovanjem banaka. Prvo, državni organi rade prema uputstvima i
kontrolom Ministarstva finansija. Drugo, nacionalne komecijalne banke su pod nadzorom FED-a. Treće, državne komercijalne banke koje su članice FED-a su pod
kontrolom Federalne koproracije za osiguranje depozita (Federal Corporation for
Deposits Insurance – FDIC). Četrvto, banke koje nisu članice FED-a su pod kontrolom bankarskog odeljenja države i FDIC-a.
Bankarski sistem V. Britanije – Centralna banka, Bank of England, je formirana
1694. godine sa monopolom na izdavanje novčanica. Organizovana je kao jedinstvena institucija, a organizaciono se sastoji od emisionog sektora i bankarskog sektora. U vlasništvu privatnog sektora bila je do 1966. godine, kada je nacionalizovana.
Guvernera i zamenika guvernera postavlja kraljica na predlog predsednika vlade, sa
mandatom od 5 godina. Odbor direktora se sastoji od 16 članova, sa četvoricom
izvršnih direktora. U pogledu autonomnosti funkcionisanja, sa nacionalizacijom
njena autonomnost je umanjena. Ovlašćena je da osniva svoje ogranke na teritoriji
Velike Britanije.
Bankarstvo - makroaspekt
71
Slika 3.2. Centralna banka Engleske
Bankarski sistem pored centralne banke sadrži sledeće oblike banaka:
 komercijalne (depozitne) banke – preovlađujuća grupacija banaka raspolaže
sa velikim iznosima sopstvenih i depozitnih sredstava. Odobravaju uglavnom kratkoročne kredite i bave se platnim prometom. One ne mogu biti
članice Berze, niti se mogu baviti berzanskim prometom;
 eskontne banke (bill brokeri) – su u privatnoj svojini, banke specijalizovane
za eskontne poslove i to eskontovanje menica i državnih HOV. Potencijal
formiraju prikupljanjem depozita i kreditnim pozajmicama.
 Efektne banke (stock brokeri) – specijalizovane su za spekulativne poslove
sa HOV koje se kotiraju na berzi. Potencijal formiraju na bazi sopstvenih
sredstava i lombardnih kredita na osnovu zaloge HOV.
 Akceptne banke (banke za međunarodni promet - Merchant banks) –
specijalizovane su za platni promet sa inostranstvom, trgovinu devizama i
investiciono posredovanje;
 Korporacije za dugoročno finansiranje – raspolažu privatnim i državnim
kapitalom i bave se plasiranjem dugoročnih kredita privredi.
Bankarski sistem Nemačke – Centralna banka, Bundesbank, je osnovana 1875.
godine, ali je monopol na izdavanje novca stekla tek 1924. godine. Organizacija
Bundesbanke se menjala više puta, do 1948. je bila jedinstvena, da bi zatim bila organizovana kao sistem centralne banke, a od 1957. je ponovo postala jedinstvena.
Do 1945. godine je bila u privatnom vlasništvu, kada je nacionalizovana. Mandat guvernera i zamenika guvernera je osam godina, bez mogućnosti opoziva. Odbor direktora broji 21 člana. Zbog dužine mandata, tradicije i adekvatnog definisanja uloge
Centralna banka je decenijama bila autonomna u odlučivanju i vođenju monetarno
- kreditne politike. Nakon ulaska u Evropsku monetarnu uniju (EMU) i formiranja
Evropske centralne banke (ECB) svoje ingerencije, uključujući vođenje monetarno –
kreditne politike i emisiju novca, prenela je na nadnacionalno telo ECB.
72
Bankarstvo
Institucionalna struktura bankarskog sistema se pored centralne banke sastoji od:
 privatnih i javnih banaka – Prva grupa banaka je tzv. tri velike «D» banke,
Deutche bank, Dresdner bank i Deutche Discont Gesellschaft, kasnije nazvana Commerz bank. Drugu grupu sačinjavaju državne regionalne i lokalne banke koje obavljaju klasične bankarske poslove na manjem području.
Privatne banke su stare banke, relativno brojne (200) koje posluju na osnovu sopstvenog kapitala, koji je osnova njihovog potencijala;
 štedionice, kreditne zadruge i instituti za imobilisanje kredita – specifična
vrsta banaka u Nemačkoj. Štedionice se formiraju na nivou komuna ili
njihovih udruženja za mobilizaciju slobodnih sredstava u vidu štednje
i za kreditiranje. Organizovane su trostepeno (štedionice, žiro centrale i
nemačka centrala). Kreditne zadruge su takođe organizovane trostepeno i
obavljaju sve vrste bankarskih poslova za mala i srednja preduzeća. Instituti
za imobilisanje kredita odobravaju zajmove za nekretnine i javlju se u vidu
štedionica i zadruga za kreditiranje stambene izgradnje.
Bankarski sistem Japana - Centralna banka Japana formirana je 1882. godine, a
monopol na izdavanje novca dobila je 2 godine kasnije. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Privatni kapital je vlasnik 45% akcija Banke. Ministarstvo finansija
postavlja guvernera i njegovog zamenika. Odbor direktora broji 67 članova. Normativno posmatrano, nema veliku autonomiju, ali je ona u praksi koristi. Ima preko 30
ogranaka.
Pored centralne banke Japana bankarski sistem Japana se sastoji od:
 city banke – banke svoj potencijal formiraju pretežno na bazi štednje
građana, a sredstva plasiraju kroz kratkoročno kreditiranje najvećih korporacija;
 regionalne banke – mobilišu sredstva i finansiraju male i srednje kompanije, pri čemu je naglasak na kratkoročnim plasmanima;
 banke za dugoročno kreditiranje – potencijal formiraju na bazi dugoročnih
izvora da bi ga dugoročno i plasirale;
 trust banke – banke koje su se veoma brzo razvile, zahvaljujući visokoj
sklonosti štednji stanovništva i kombinacija je bankarske i PTT štednje, a
plasmani su uglavnom usmereni u HOV;
 specijalizovane banke – banke za devizno poslovanje, export - import banka, japanska razvojna banka itd.
Treba reći da japanske banke spadaju po veličini u sam svetski vrh.
Bankarski sistem Francuske - Centralna banka osnovana je 1800. godine spajanjem nekoliko privatnih banaka, a monopol na izradu novčanica je dobila 1848.
godine. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Vlasništvo je bilo mešovito sve
do 1945. godine, kada je nacionalizovana. Guvernera i zamenika guvernera imenuje
Vlada na period 5-7 godina. Centralna banka je u velikoj meri zavisna od politike
Vlade.
Bankarstvo - makroaspekt
73
Pored centralne banke bankarski sistem Francuske sačinjavaju:
 depozitne banke – formiraju potencijal mobilizacijom depozita po viđenju
i oročenih depozita i bave se odobravanjem kratkoročnih kredita, kredita
po tekućem računu, lombardnih i akceptnih kredita. Dele se na nacionalne
i privatne depozitne banke;
 poslovne banke – imaju zadatak da finansiraju privredu direktnim učešćem
u izgradnji kompanija odobravanjem kredita i emitovanjem vlastitih HOV.
Investicije se zasnivaju na vlastitim sredstvima ovih banaka;
 kreditne banke za srednjeročno i dugoročno kreditiranje – imaju specijalan
status, jer se bave poslovima od posebnog javnog interesa.
Bankarski sistem Italije – Centralna banka je formirana 1893. godine spajanjem
6 privatnih banaka, koje su imale monopol na emisiju novca. Isključivi monopol na
novčanu emisiju dobila je 1926. godine. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Vlasništvo nad bankom je podeljeno na kreditne instutucije, socijalne fondove i
osiguravajuće kompanije. Guvernera i zamenika guvernera postavlja vlada, pri čemu
je mandat formalno neograničenog trajanja. Odbor direktora bira Skupština akcionara. Stepen autonomije Centralne banke Italije je, imajući u vidu vlasništvo i način
izbora rukovodilaca, kao i dužinu mandata guvernera, veliki. Međutim, u praksi je
autonomija, ne retko, ograničena.
Pored Centralne banke bankarski sistem Italije sačinjavaju:
 banke javnog prava (Instituti di diritto publico) – obavljaju sve bankarske
poslove, uz mogućnost da njihov organizacioni delovi, koji raspolažu sopstvenim sredstvima mogu obavljati i specijalizovane poslove kreditiranja
poljoprivrede, rudarstva i turizma. Ukupno je 6 ovakvih banaka;
 banke nacionalnog interesa (Banco di interesse nacionale) - velike depozitne
banke sa velikim brojem filijala na čitavoj terirtoriji. Obavljaju sve bankarske poslove. Ukupno ih je 3 i imaju specifičnu orijentaciju prema privredi;
 banke običnog kredita (Banco di credito ordinario) – su privatne banke, a
među njima je najveća Nacionalna banka za poljoprivredu;
 narodne banke (Banco populari) – osnovane i posluju kao zadruge. Oko
200 je ovakvih banaka u Italiji;
 štedionice (Cassa di rasparmio) – posluju na čitavoj teritoriji Italije
prikupljajući uglavnom sredstva od stanovništva i prema stanovništvu su
okrenute i u politici kreditiranja;
 specijalne kreditne institucije za srednjeročno i dugoročno kreditiranje.
74
Bankarstvo
3.4. BANKARSTVO ZEMALJA U TRANZICIJI
Tokom 1990-tih godina ZUT su napravile veliki korak u integraciji u međunarodnu
privredu1. Deset zemalja među njima: Bugarska, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija su postale članice EU. Njihove
privrede razmenjuju sa EU između 60-70% vrednosti ukupne međunarodne razmene,
strane direktne investicije u bankarski i realni sektor u velikoj meri su izmenile strukturu ovih privreda.
Progres međutim, nije u svim zemljama podjednak niti na svim područjima. Neke
zemlje se suočavaju sa fiskalnim problemima, a druge nisu u potpunosti završile restrukturiranje banaka i preduzeća, niti pravnu reformu. Neke od ovih zemalja su
trpele štete od finansijske krize u Rusiji krajem 1990-tih godina, a sve su pogođene
tekućom ekonomskom krizom.
U procesu tranzicije i izgradnje jakog finansijskog, tržištu prilagođenog sistema,
iskustvo zemalja u tranziciji (ZUT) pokazalo je da je reč o dugoročnom zadatku koji
se postavlja pred kreatore privrednog sistema i razvojne i ekonomske politike. Naime,
radi se o procesu kojim se korak po korak, uz velike teškoće i enormne troškove
dolazi do poželjnog stanja bankarskog i šire finansijskog sistema.
Uobičajeno je da se pri tom preduzimaju tri linije aktivnosti:
 konsolidacija, odnosno restrukturiranje postojećih banaka, kojim se
njihov broj kroz proces selekcije, čišćenje bilansa i uvođenje striktne finansijske kontrole svodi na racionalnu meru, uz podizanje efikasnosti poslovanja i poštovanje čvrstog budžetskog ograničenja;
 otvaranje prostora za inostrane banke, kojim se bankarski sistem izlaže
konkurenciji inostranih banaka, koje ulaze na tržište dobijanjem licence
za samostalan rad ili kroz proces kupovine akcija, odnosno pripajanje
postojećih banaka inostranim;
 razvoj finansijskog tržišta, čime se posle nekoliko decenija stvaraju institucije, zakonski, kadrovski i materijalni uslovi za suštinski važan segment
tržišta novca i hartija od vrednosti.
Početni korak i osnovna pretpostavka za izgradnju snažnog bankarskog i finansijskog sistema je, što je iskutvo ZUT samo potvrdilo2, nezavisna centralna banka,
sa samostalnim vođenjem monetarne politike i kontrolnom funkcijom. Prethodna
pretpostavka za takvu ulogu centralne banke je da politika javnih finansija bude dovedena do blizu ili u okvire čvrstog budžetskog ograničenja.
Pred monetarne vlasti koje sprovode proces izgradnje finansijskog sistema se otvara dilema3: rehabilitovati postojeće domaće banke, opterećene teretom dugova i
1
2
3
Nord R. – Central and Eastern Europe and New Financial Architecture, Finance and Development,
No 3 /2000.
World Bank – From Plan to Market, World development Report 1996, Washington D.C., 1996, p.99
World Bank – isto, p.99
Bankarstvo - makroaspekt
75
neracionalnog poslovanja ili ići putem otvaranja bankarskog sistema za ulazak inostranih, efikasnih i agresivnih banaka, koje brzo zauzimaju pozicije na tržištu i dominiraju njime. Iskustvo ZUT je pokazalo da je najčešće umesto suprotstavljanja
ovih opcija korišćen kombinovan pristup. Broj privatnih banaka je rastao, pretežno
u inostranom vlasništvu, koje su agresivnim nastupom na tržištu pojačale konkurenciju, podigle kvalitet i proširile lepezu bankarskih proizvoda i usluga. Kao rezultat
brzog rasta bankarskog sektora aktiva banaka je povećana na 89% GDP u zemljama
Centralne Evrope, 82% u Jugoistočnoj Evropi, dok je u zemljama Evrozone na nivou
preko dvostruke vtrednosti GDP-a.
Tabela 3.1. Aktiva banaka /GDP
2003
2004
2005
2006
2007
Poljska
62,6
62,6
64,4
68,6
72,1
Maarska
77,8
82,2
91
99
107,7
100,9
97,1
97,9
97,3
104,7
Slovaka
82
87,7
95,5
88,4
89,7
Slovenija
87,8
90,3
104,2
113,4
125,8
Hrvatska
101,7
105,6
114
121,6
125,4
Rumunija
31,2
37,1
45,4
50,9
64,3
Bugarska
50,1
64,2
76,8
88,5
104,5
Srbija
38,5
43
52,3
62,4
69,2
CE
78
79
81
84,8
89
SEE
50
58
66
73,6
81,8
eška
Napomena: CE – Centralna Evropa, SEE – Jugoistočna Evropa, Izvor: RZB
Tri su ključna elementa koja se u ovim zemljama stavljaju u prvi plan u izgradnji
tzv. nove finansijske arhitekture:
 jačanje transparentnosti i uloge međunarodnih računovodstvenih
standarda – važno je za smanjivanje nesigurnosti i jačanje pozicije na
međunarodnom tržištu kapitala;
 primena međunarodnih standarda za bankarsko poslovanje – ZUT
su na dobrom putu da prihvate principe Bazelskog sporazuma i principe
OECD-a za korporativno upravljanje ;
 jačanje finansijskog sistema – jačanje bankarskog sistema i finansijskih
tržišta uslov je razvoja realnog sektora.
Restrukturanje bankarskog sistema bio je važan zadatak tokom 1990-tih za sve
ZUT i proces još uvek nije završen u potpunosti.
76
Bankarstvo
Bankarski sektor u ZUT ima dominirajuću ulogu u zadovoljavanju finansijskih
potreba realnog sektora u odnosu na tržište kapitala, pri čemu je finansijsko posredovanje još uvek veoma plitko. To znači da je sposobnost bankarskog sektora da
kanališe štednju stanovništva i preduzeća za potrebe privatnog ulaganja ograničena.
Ovo se ogleda u niskom učešću plasmana banaka u GDP ovih zemalja, koje se kreće
između 15-90% GDP, dok je kod EU prosek približan ili preko gDP. Ono što ohrabruje
je činjenica brzog rasta kreditne aktivnosti u svim zemljama u tranziciji, prvenstveno
rasta kreditne aktivnosti prema stanovništvu, čime se sužava postojeće zaostajanje
prema Evrozoni.
Grafikon 3.1.
Zahvaljujući relativno brzom rastu poverenja stanovništva u bankarski sistem i
rastućem standardu stanovništva i njihovih primanja depozitna aktivnost banaka u
tranzicionim zemljama je značajno unapređena. Ona je rasla paralelno sa procesom
privatizacije banaka i dolaska inostranih banaka. Međutim, mora se primetiti da rast
zaostaje za bumom u kreditnoj aktivnosti.Ukupni depoziti kojima raspolažu banke
u zemljama Centralne Evrope nešto su nešto niže od polovine GDP, uz znatno brži
rast ovog udela kod zemalja Jugositočene Evrope. Zaostajanje tranzicionih privreda
još uvek je značajno za zemljama Evrozone, koje u proseku imaju ukupne depozite
od 130% u odnosu na GDP.
Bankarstvo - makroaspekt
77
Tabela 3.2. Ukupni depoziti / GDP
Poljska
2003
34,5
2004
33
2005
33,8
2006
35,5
2007
35,9
Maarska
38,6
38,6
40,1
41
41,6
eška
65,5
64,9
68,2
62,9
66,7
Slovaka
66,3
63,7
56,3
55,8
58,4
Slovenija
56,6
56,4
86,4
100,8
107,9
Hrvatska
71,9
71,5
73,4
80,1
83,8
Rumunija
20,4
23
26
28,2
31,9
Bugarska
39,3
51
59,4
67,6
68,7
Srbija
17
19
22,8
27,4
33,7
CE
46
45
45
45
49
SEE
32
38
42
42
48
Izvor: RZB
Mada ZUT nemaju još uvek dovoljno razvijen bankarski sistem iskazano preko aktive banaka i depozita opterećene su prevelikim brojem banaka. Dominatna tendencija
tokom 1990-tih godina je bila smanjivanje broja banaka. U Češkoj je tako broj banaka
smanjen sa 55 u 1994. godini na 42 u 2000. godini, Mađarskoj sa 42 na 39 i Poljskoj
sa 82 na 77 respektivno. Druga važna tendencija u ovim zemljama je smanjenje stepena koncentracije bankarskog sistema, mereno učešćem tri najveće banke na ovim
tržištima. Tako je napr. u Češkoj učešće prve tri banke u ukupnim depozitima smanjen
sa 72% na 70%, u Poljskoj sa 53% na 44% i Mađarskoj sa 58% na 52%.
Grafikon 3.2. Stopa povraćaja na aktivu - ROA
78
Bankarstvo
Kao rezultat procesa restrukturiranja bankarskog sektora, koji je uključio rehabilitaciju postojećih banaka, njihovu privatizaciju i dolazak inostranih, kao i jačanje
konkurencije i prudencione kontrole od strane regulatornih tela, došlo je i do
poboljšanja kvaliteta poslovanja banaka u zemljama u tranziciji. Ono što je posebno
bilo teško je prilagođavanje banaka na tržišne principe poslovanja i uspostavljanje
banaka sa ciljnom funkcijom maksimiranja profita. Sve zemlje CE i SEE (uključujući
Srbiju od 2005.) postiži visoke i rastuće stope povraćaja na aktivu - ROA, preko 2%
PolJska, Mađarska, Bugarska.
Razvoj finansijskog tržišta, kao poseban segment aktivnosti u procesu tranzicije,
zahteva puno anagažovanje države u uspostavljanju odgovarajućeg zakonodavstva,
prilagođenog standardima globalnog finansijskog tržišta, izgradnju tržišnih institucija od berzi hartija, produktnih berzi, brokerskih kuća, do institucionanih investitora. Pri svemu tom nophodna je snažna podsticajna i kontrolna uloga države.
3.5. ISLAMSKO BANKARSTVO
Islamsko bankarstvo kao pojam, mada naizgled neprikladan, danas je uobičajen
termin, kako u bankarskim krugovima, literaturi i medijima, tako i u bankarskoj
praksi. Institucionalizovano islamsko bankarstvo je relativno novijeg datuma – javilo
se unazad nekoliko decenija1. Islamsko bankarstvo i finansije, u modernom kontekstu, pojavljuju se prvo u Egiptu 1963. godine, kada je osnovana prva islamska banka
Mit Ghamr Saving bank, ali je koncept beskamatnog kreditiranja ubrzo napušten,
a banka se transformisala u konvencionalnu banku. Organizacija islamskih država
je 1975. godine formirala Međudržavnu islamsku banku za razvoj (Islamic Development Bank). Osnovni cilj njenog postojanja je finansiranje ekonomskih i socijalnih projekata na principima islama. Tada je osnovana i prva komercijalna banka u
Dubaiu, Dubai Islamic Bank. U Luksemburgu je 1978. godine formirana banka Islamic Banking System (sada Islamic Finance House), koja se smatra prvom islamskom finansijskom institucijom u Evropi.
Finansijski potencijal islamskog bankarstva stvoren je pojavom enormnih viškova
tzv. petro dolara nastalih tokom perioda rasta cena nafte nakon prvog naftnog šoka
početkom 1970-tih, jer su nakon sticanja nezavisnosti brojnih islamskih država prihodi od nafte postali delom državni prihod. Generalno, tri su osnovna izvora kapitala
islamskih banaka: 1) Vlasnički kapital – predstavlja vlasničko ulaganje, gde osnivači
očekuju da ostvare profit po osnovu uloga; 2) Transakcioni depoziti – formiraju se
na bazi štednih uloga i/ili uloga koji se direktno odnose na tekuća plaćanja po nalogu
klijenta; 3) Investiconi depoziti – predstavljaju glavni izvor kapitala islamskih bana1
O ovome šire Dušanić J. - Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo - Beograd, 2003.
Bankarstvo - makroaspekt
79
ka, a primaju se za fiksni ili neograničeni period vremena. U izvesnom smislu reč je
akcijskom kapitalu, jer ne postoji nikakva fiksna cena vraćanja depozita niti garancija
za povraćaj uloženog.
Razvoj islamskog bankarstva veoma je brz, zahvaljujući rastu sopstvenog finansijskog potencijala. Na prelazu u XXI vek broj ovih banaka je preko 200 sa kapitalom
koji dostiže preko 10 mlrd USD i bilansnom sumom od oko 250 mlrd USD, uz visoku
stopu rentabilnosti, što ih svrstava u veoma profitabilne banke u svetu.
Specifičnost islamskog bankarstva je u vezi sa filozofijom islama, na koju se poslovanje ovih banaka oslanja. Naime, islam ne poznaje sticanje kamate kao cene za pozajmljeni novac. Razlog je što se smatra da su sva zemaljska blaga, uključujući i novac, “dar od Boga i da ih treba koristiti na dobro čovečanstva, a ne pojedinaca i za
njegovo bogaćenje”. Pogotovo je zabranjeno pribegavanje spekulativnim operacijama
na tržištu, što je u osnovi poslovanja na finansijskom tržištu.
U tehničkom smislu razlika između islamskih i uobičajenih zapadnih banaka se
sastoji u tome što u islamskom modelu banke ne postoji kamata kao cena novca.
To omogućava islamskim ekonomistima da umesto kamate, koja je podložna kako
subjektivnim faktorima prilikom opredeljivanja njene visine, tako i špekulativnim
razlozima, da koriste kategoriju «efikasnosti kapitala». Naime, očekuje se da će
novčani resursi koji su orijentisani neposredno na profit biti usmeravani u sektore
čiji je ptencijal najveći sa tržišnog stanovništa. Upravo je equity finance ili mobilizacija sredstava kroz direktno učešće u kapitalu osnova islamske ekonomije. U zapadnim
ekonomijama pozajmice sredstava se zasnivaju na kamati kao ceni novca, a kamata
je opet opredeljena eskontnom stopom centralne banke, te je razvoj realnog sektora
zavistan od kretanja kamatnih, odnosno eskontnih stopa. U islamskom bankarstvu
uložena sredstva i njihov prinos zavise od uspešnosti poslovanja kompanija u koje su
sredstva uložena. Na taj način realni sektor biva osamostaljen i nezavisno od interesa
bankarskog kapitala, odnosno njegovih vlasnika. Ocena mogućnosti povraćaja kredita kod islamskih banaka nije relevantna, već se procenjuje koliko je konkretan projekat potencijalno uspešan i u tom smislu se procenjuje perspektivnost klijenta, a ne
usko posmatrano po osnovu mogućnosti povraćaja uloženih sredstava i zaloge kao
garancije da će sredstva biti vraćena. Upravo islamske banke najčešće od klijenata ne
traže zalogu, koji u slučaju da ga nije moguće obezbediti predstavlja ograničenje za
finansiranje realnog sektora u zapadnom svetu.
Zabrana kamate i spekulativnog trgovanja u islamu za posledicu je imala da banke
koje žele poslovati po islamskim zakonima ne mogu svojim klijentima davati novac
i zauzvrat očekivati novac uvećan za kamatu. Pred njima otuda postoji sledeći izbor:
a) da sa klijentom uđu u investiciju i dele dobit ili gubitak (mušareka, mudareba) ili
b) da zgrade, robu, opremu ili druga dobra koja klijent traži kupe i onda ih daju klijentu u zakup (idžara), ili prodaju uz odloženo plaćanje (muhareba, istisna).1
1
80
Sadeq A.H.M.- Finansiranje ekonomskog razvoja, El – Kalem, Sarajevo, 1996..s.55
Bankarstvo
U pogledu računa koje je moguće otvoriti, račun kod islamskih banaka postoje tri
vrste računa koji se nude klijentima:
 tekući račun na koji banka ne plaća nikakvu kamatu, a klijentu garantuje
povraćaj sredstava u svakom momentu,
 račun štednje, gde banka takođe garantuje povraćaj uloženih sredstava.
Vlasnik računa nema pravo na učešće u profitu, ali banka može samostalno
da isplaćuje određene premije vlasniku računa zavisno od profita banke.
 Investicioni račun, gde vlasnik ima pravo na podelu profita sa bankom, ali i
obavezu da snosi rizik gubitaka. Ovde se ne garantuje ni prinos na uložena
sredstva niti se garantuje ulog.
Muhamed Junus, Nobelovac za 2006. godinu,
tvorac je Grameen banke (Daka, Bangladeš), koja
je osnovana 1986. godine, kao mikrofinansijska
organizacija koja obezbeđuje mikrokreditne linije
bez traženja obezbeđenja (kolaterala). Zanimljivo
je da su korisnici ovih mikrokreditnih linija gotovo isključivo žene. Sistem je baziran na ideji da
siromašni imaju sposobnosti koje su nedovoljno
iskorišćenje. Banka kombinuje neke koncepte islamskog bankarstva i savremene banke, jer je osim
bankarskih servisa usmerena i na druge visoko
profitabilne sektore.
Slika 3.5. Muhamed
Junus,– tvorac „banke za
siromašne“
Bankarstvo - makroaspekt
81
REZIME POGLAVLJA
U periodu razvoja tzv. industrijskog bankarstva (1960-1980-te) karakteristični
su bili modeli anglsaksonskog i evropskog bankarstva, pri čemu je kod prvog bilo
naglašeno razlikovanje komercijalnih i investicionih banaka, dok je kod evropskog
prisutan model univerzalne banke. U periodu internacionalnog bankarstva, od 1990tih godina naovamo, karakteristično je približavanje anlosaksonskog bankarstva
modelu univerzalne banke. Za bankarstvo razvijenih evropskih zemalja najbitnija
skorija promena vezana je za stvaranje Evropske monetarne unije i Evropske centralne banke, pri čemu nacionalne centralne banke gube autonomiju. U zemljama u
tranziciji u toku je proces tržišne transformacije poslovnog bankarstva i povećavanja
stepena samostalnosti centralnih banaka. Za islamsko bankarstvo, koje se snažno
razvija od 1960-tih godina, osnovna karakteristika je nepoznavanje kamate kao cene
novca.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Osnovni modeli organizovanja banaka.
; Karakteristike evropskog modela.
; Karakteristike anglosaksonskih banaka.
; Specifičnosti bankarskog sistema SAD.
; Osnovna karakteristika islamskog bankarstva.
; Specifičnosti centralnih banaka razvijenih zemalja.
; Specifičnost poslovnih banaka razvijenih zemalja.
; Transformacija poslovnog bankarstva u zemljama centralne i istočne Evrope.
; Karakteristike centralnog bankarstva u zemljama u tranzicjji.
; Odnos bankarskih poslova i organizacije banaka u savremenom bankarstvu.
82
Bankarstvo
LITERATURA
1. Anderson R. - Transition Banking, Oxford Clarendon, 1998
2. Mulleineux P.- European Banking, Blackwell Publishers, Oxford, 1992
3. Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Organizacija bankarstva, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005
4. Central Banking – The Euro as international currency, Vol XII, No /2002
5. Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Beograd – Srpsko Sarajevo, 2003.
6. Janković M. – Karakteristike i potencijal bankarstva arapskog sveta, Bankarstvo br. 9-10/2002.
7. Williams J. – Determining management behavour in European banking,
International Journal for Auditing, Vol 28, No10/2004
Linkovi:
www.eu.org
www.oecd.org
www.worldbank.org
Bankarstvo - makroaspekt
83
4.
TRANZICIJA BANKARSKOG
SISTEMA SRBIJE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da se studenti upoznaju sa osnovnim karakteristikama procesa preobražaja
ekonomije u celini, a posebno bankarstva pri prelasku sa
plansko - tržišne privrede u tržišnu. Najpre, se objašnjava
kako je sprovođen proces transformacije bankarstva u
tržišno orijentisano bankarstvo u zemljama centralne
i istočne Evrope. Potom, u centralnom delu poglavlja,
objašnjavaju se uslovi pre sprovođenja procesa tranzicije,
potom osnovne faze i tokovi procesa tranzicije bankarstva u Srbiji nakon 2000. godine, kao i rezultati i preostali
poslovi.
Ključne reči: tranzicija, strukturno prilagođavanje,
zemlje u tranziciji, rehabilitacija banaka, otvaranje
4.1. ISKUSTVO ZEMALJA U TRANZICIJI
Restrukturiranje i privatizaciju bankarskog sektora neophodno je posmatrati kao
neodvojivi deo razvojne strategije zemlje u tranziciji iz planske u tržišnu privredu,
koja uključuje1:
 proces tranzicije – prelazak na tržišni način privređivanja,
 strukturno prilagođavanje privrede i restrukturiranje preduzeća i banaka i
 proces otvaranja privrede prema svetu.
Pri tom se razvoj bankarskog sektora najčešće vidi kao uslov razvoja realnog sektora, a restrukturiranje poslovnih banaka kao uslov restrukturiranja realnog sektora.
Dilema postoji kod redosleda koraka, jer se zavisno od uslova u kojima se odvija
restrukturiranje banaka i restrukturiranje preduzeća vide kao paralelni procesi,
odnosno u uslovima zakasnelih reformi, restrukturiranje banaka se vidi kao uslov
ozdravljenja preduzeća.
U procesu tranzicije i izgradnje jakog finansijskog, tržištu prilagođenog sistema,
iskustvo zemalja u tranziciji (ZUT) pokazalo je da je reč o dugoročnom zadatku
koji se postavlja pred kreatore privrednog sistema i razvojne i ekonomske politike.
Naime, radi se o procesu kojim se, korak po korak uz velike teškoće i troškove, dolazi
do poželjnog stanja bankarskog i šire finansijskog sistema.
1
84
World Bank, From Plan to Market - World Development Report 1996, Washington DC, 1996, p.99
Bankarstvo
Uobičajeno je da se pri tom preduzimaju tri linije aktivnosti:
 konsolidacija, odnosno restrukturiranje postojećih banaka,
 otvaranje prostora za inostrane banke,
 razvoj finansijskog tržišta.
Početni korak i osnovna pretpostavka za izgradnju snažnog bankarskog i finansijskog sistema je, što je iskutvo ZUT samo potvrdilo, nezavisna Centralna banka, sa
samostalnim vođenjem monetarne politike i kontrolnom funkcijom. Pretpostavka za
takvu ulogu Centralne banke je da politika javnih finansija bude dovedena do blizu
ili u okvire čvrstog budžetskog ograničenja1, odnosno da se budžetski deficit kreće u
prihvatljivim okvirima.
Pred monetarne vlasti se otvara dilema: rehabilitovati postojeće domaće banke,
opterećene teretom dugova i neracionalnog poslovanja ili ići putem otvaranja bankarskog sistema za ulazak inostranih, efikasnih i agresivnih banaka, koje brzo zauzimaju pozicije na tržištu i dominiraju. Iskustvo ZUT pokazalo je da je nejčešće umesto suprotstavljanja korišćen kombinovan pristup.
Otvaranje kao prva opcija uključuje : a) ulazak većeg broja novih inostranih banaka na tržište, b) privatizaciju državnih banaka i delimičnu likvidaciju jednog broja
postojećih, ali neefikasnih banaka, čija bi rehabilitacija bila suviše skupa. Faktori od
kojih zavisi da li će ova opcija biti i u kojoj meri korišćena svode se na veličinu finansijskog gepa, koji se meri odnosom potrebnih sredstava za rehabilitaciju postojećih
banaka prema društvenom proizvodu (gDP) i od stepena razvijenosti institucija finansijskog sistema, kao što su na pr. institucionalni investitori. Ukoliko je finansijski
gep veći, a na suprotnoj strani nema dovoljnih sredstava za njegovo finansiranje, iz
domaćih ili inostranih izvora, tada je izglednije da se pristupi otvaranju tržišta kao
opciji koja teret obnove bankarskog sistema prebacuje na inostranstvo. Takođe, ukoliko finansijske institucije nisu u dovoljnoj meri razvijene, otvaranje omogućava brži
razvoj bankarskog i finansijskog sistema.
Rehabilitacija postojećih banaka, kao druga opcija ima niz prednosti u odnosu na prvu. Kao prednosti najčešće se navode lakši povratak poverenja u bankarski
sistem i lakše svođenje sivih tokova novca iz sive zone u legalne kanale. Međutim, ovaj
pristup ima i negativnih posledica, kao što su: prvo, zadržavanje važne uloge države
u regulisanju privrednih tokova i važne uloge državnih banaka, drugo, oživljavanje,
inače stalno prisutnih očekivanja banaka od pomoći države i treće, oskudnost finansijskih resursa za finansiranje rehabilitacije.
1
Čvrsto budžetsko ograničenje predstavlja poslovanje preduzeća ili funkcinosanje budžeta u okvirima zarađenog, odnosno prikupljenog prihoda. Tvorac ove kovanice je teoretičar tranzicije J. Kornai,
koji je isticao potrebu za napuštanjem tzv. mekog budžetkog ograničenja, što je odomaćena praksa
u planskim ekonomijama.
Bankarstvo - makroaspekt
85
Privatizacija postojećih banaka u zemljama u tranziciji bila je važan deo procesa rehabilitacije i izgradnje efikasnog bankarskog sistema. Sekundarna prodaja
akcija velikih državnih banaka sprovođena je uz velike teškoće, jer je bila ograničena
nerazvijenošću tržišta hartija od vrednosti, na šta je dominatno delovao nedostatak
finansijskih izvora i nerazvijenost institucija tržišta. Male banke, čiji su akcionari
postojeća preduzeća, privatizovane su sa privatizacijom preduzeća čije su vlasništvo
bile. Međutim, kako je proces privatizacije, pogotovo većih preduzeća vremenski
i troškovno zahtevan (zbog neophodnosti sprovođenja procesa restrukturiranja)
pokazalo se da ovaj pristup nije toliko obećavajući. Kao treća mogućnost privatizacije postojećih banaka javilo se strateško partnerstvo sa inostranim bankama, odnosno
preuzimanje domaćih od strane inostranih banaka.
Razvoj finansijskog tržišta, kao poseban segment aktivnosti u procesu tranzicije, zahteva puno anagažovanje države u uspostavljanju odgovarajućeg zakonodavstva, prilagođenog standardima globalnog finansijskog tržišta, izgradnju tržišnih
institucija od berzi hartija, produktnih berzi, brokerskih kuća, do institucionalnih investitora. Pri svemu tom neophodna je snažna podsticajna i kontrolna uloga države.
4.2. DIJAGNOZA STANJA I PRISTUP TRANZICIJI
Dijagnoza stanja bankarskog sektora i preporuke za razvoj u državama nekadašnje
SFRJ su bile specifične u odnosu na druge zemlje u tranziciji. Pri tom su se na početku
procesa prilagođavanja mogle konstatovati prednosti u odnosu na ostale tranzitorne
privrede pre početne faze i slabosti u odnosu na razvijene ekonomije. Nasuprot situaciji u drugima tranzitornim privredama pre početka restrukturiranja u kojima su
sve banke bez izuzetka bile u državnom vlasništvu u Srbiji je bio karakterističan dualni karakter bankarskog sistema, pri čemu su se jasno razlikovali:
 segment velikih banaka u državnoj – društvenoj svojini, sa velikim
učešćem na tržištu i velikim bilansnim sumama, koje su opterećene bremenom spoljnih dugova i dugova prema stanovništvu po osnovu deponovane devizne štednje građana (tzv. stare devizne štednje) i
 segment novonastalih, malih banaka, pretežno u privatnoj i mešovitoj
svojini, neopterećenih bremenom prošlosti, ali nedovoljno jakih da budu
osnova razvoja održivog finansijskog sistema i realnog sektora.
Karakteristčno je, takođe, da je centralna banka bila izložena jakom uticaju države,
da je njena kontrolna funkcija bila slaba, a finansijska disciplina i sprovođenje zakona
na niskom nivou, uz nedostatak pojedinih institucija uobičajenih u razvijenim bankarskim sistemima.
Ne retko dijagnoza stanja domaćeg bankarstva i šire finansijskog sistema na
početku tranzicije bila je površna, prenaglašavala je pojedine segmente funkcioni86
Bankarstvo
sanja, pojedine karakteristike banaka, pojedine banke, prenebregavajući celovitu
sliku. Tako se često tvrdilo da je država koristila bankarski sektor za pokrivanje fiskalnog i kvazi fiskalnog deficita, koristeći banke i njihova sredstva za kredite pod povoljnim uslovima u cilju stimulisanja aktivnosti prioritetnih sektora1. Slično ovome
argumentovalo se da je bankarski sektor u Srbiji krajem 1990-tih bio blizu kolapsa zbog visokog negativnog kapitala i bilansa u kojima su dominirala nenaplativa
potraživanja2. Ne poričući istinitost navedenih iskaza ukazuje se prvenstveno na
to da se jednostranim dijagnosticiranjem najčešće previđa izraziti dualni karakter
domaćeg bankarskog sistema. Celina slike je naročito važna zbog definisanja strategije restruktriranja i mera koje se preduzimaju u cilju izgradnje zdravog bankarskog
i finansijskog sistema.
Početna godina tranzicije bankarskog sektora Srbije je 2000. godina, nakon
oktobarskih političkih promena, prvenstveno zbog činjenice da tokom 1990-tih tranzicija nije iskreno sprovođena, čak se može argumentovati da se zbog retrogradnih
sistemskih rešenja i privrednih tokova Srbija u tom periodu ne može smatrati zemljom u tranziciji3. Generalno posmatrano, zatečeno stanje finansijskog sektora bilo je
krajnje nepovoljno. Pri tom, mereno u odnosu na ostale zemlje u tranziciji početno
stanje je svakako bilo povoljnije, ukoliko se u obzir uzmu tehnologija poslovanja,
obučenost ljudi za korišćenje savremenih bankarskih tehnika i usluga klijentima, bez
obzira na zaostajanje do kojeg je došlo tokom 1990-tih godina. Jednostavno govoreći,
postojala je povezanost domaćeg bankarskog sistema sa bankarskim sektorom razvijenih privreda. Istovremeno se može tvrditi da je mereno u odnosu na zemlje Evropske unije finansijski sektor bio dalje nego deceniju pre. Za ovakvu tvrdnju kao
kriterijum se mogu koristiti prvenstveno snaga kontrolne funkcije centralne banke
i njena nezavisnost u vođenju monetarne politike, poverenje u bankarski sistem,
poštovanje međunarodnih standarda bankarskog poslovanja, korišćenje savremenih
informatičkih tehnologija u radu i disperziranost savremenih bankarskih usluga.
Stanje domaćeg finansijskog sektora neposredno pre početka tranzicionog procesa bilo je nepovoljnije nego stanje realnog sektora. «Golgota bankarskog sektora
se ogleda u činjenici da krediti kao osnovni bankarski proizvod predstavljaju tek 14%
vrednosti kredita iz druge polovine 1980-tih godina, dok je zaostajanje realnog sektora oko 50%»4. Ono je posledica niza uzroka: visoke spoljne zaduženosti zemlje, dva
talasa hiperinflacije, visokih unutrašnjih dugova prema građanima, preduzećima,
dugova preduzeća prema bankama, kao i kumuliranog visokog i rastućeg fiskalnog
deficita.
1
2
3
4
OECD, Economic Survay SR Yugoslavia, OECD, Paris, 2002, p.44
Bjelica V. – Očekivanja i ograničenja bankarskog sektora u implementaciji finansijskog tržišta, SES,
SECG, Beograd 1999.
Galić J., Radovanović M., Fabris N. – Istine i nedoumice o tržišnom karakteru jugoslovenske
privrede, Konferencija ekonomista Jugoslavije –Razvojna strategija Jugoslavije i priključenje
preduzeća svetskoj privredi, SEJ, Beograd, 1998. s. 187-197
Živković B. – Troškovi i benefiti restrukturiranja banaka, Okrugli sto «Restrukturiranje banaka»,
Ekonomist i Ekonomski institut, oktobar 2001.str.1
Bankarstvo - makroaspekt
87
Krajnje nepovoljno stanje bankarskog sektora krajem 2000. godine sumarno se
ogledalo u sledećem1:
 dugovi prema inostranim poveriocima, prvenstveno Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, IBRD i IFC su procenjeni na oko 3.4 mlrd USD pod
uslovima diskonta od 67%, odnosno pod tzv. napuljskim uslovima;
 dugovi prema građanima po osnovu deponovane, a neisplaćene devizne
štednje su procenjeni na oko 3.3 mlrd USD;
 gubitak aktive banaka nastao pod dejstvom hiperinflacije i finansijske
represije u periodu 1992-93. su procenjeni na 8-10 mlrd USD;
 slaba kontrolna funkcija Narodne banke i nizak stepen samostalnosti u
vođenju monetarne politike;
Ovako opisan bankarski sistem dodatno je bio opterećen dualnim monetarnim
sistemom: u Srbiji i Crnoj Gori i iz toga proisteklim problemima, kao i devastiranim,
stagnatnim realnim sektorom privrede.
Zatečena situacija nalagala je hitno delovanje u pravcu ozdravljenja bankarskog
sistema i stvaranja osnova za snažan finansijski sistem i ujedno davanje podrške u
procesu tranzicije realnom sektoru privrede.
Proces tranzicije i izgradnje snažnog i efikasnog bankarskog i šire finansijskog
sistema u zemljama u tranziciji (ZUT) se pokazao kao vremenski dugoročan, složen i
skup proces. Naime, izgradnja tržišnim zahtevima prilagođenog finansijskog sistema
zahteva realizaciju korak po korak, a svaki sledeći korak skopčan je sa teškoćama,
otporima i velikim troškovima na mikro i makro nivou.
Ipak, najšire je prihvaćen sledeći set mera i aktivnosti kao efikasan:
 restrukturiranje, odnosno konsolidacija postojećih banaka – podrazumeva selekciju postojećih banaka, ozdravljenje njihovih bilansa (najpre
delimičnim ili potpunim otpisom sumnjivih i nenaplativih potraživanja
ili ređe obezbeđenjem realnih izvora za ozdravljenje bilansa), uvođenje
čvrstog budžetskog ograničenja i oštre kontrole bankarskog poslovanja od
strane centralne banke, čime se dolazi do racionalnog broja banaka, koje
efikasno posluju u uslovima čvrstog budžetskog ograničenja;
 otvaranje bankarskog sistema – deo je šireg procesa otvaranja ekonomije prema svetskom tržištu, u ovom slučaju otvaranje za ulazak inostranih
banaka, bilo kroz odobravanje novih licenci od strane centralne banke za samostalno poslovanje na domaćem tržištu ili kroz pripajanje (merdžovanje)
domaćih banaka putem preuzimanja većinskog paketa akcija, čime se
postiže izlaganje postojećih domaćih banaka oštroj konkurenciji inostranih,
efikasnih banaka, sa ciljem što bržeg prilagođavanja pooštrenim zahtevima
tržišta;
1
88
Procene, Živković B. – isto, str 3,4
Bankarstvo
 razvoj finansijskog tržišta – najsloženiji je deo procesa, kojim se stvaraju
institucije i uslovi za razvoj (razigravanje) tržišta novca i hartija od vrednosti, što stimulativno deluje na razvoj realnog sektora i povratno jača sam
bankarski sektor.
4.3. MERE ZA KONSOLIDACIJU BANKARSKOG
SISTEMA
Zbog tereta zaostalih inostranih dugova, višestrukih hiperinflatornih epizoda,
dugova prema stanovništvu, NB se suočila sa dubokim nepoverenjem u finansijski
sistem zemlje. Analize koje su izvršili konsultantske kuće Ernst & Young i KPMG
(krajem 2000. i početkom 2001.godine) pokazale su sledeće slabosti bankarskog
sistema Srbije:
 potencijalni gubici velikih banaka premašuju 50% ukupne aktive,
 svega 20 banaka ispunjava kapitalni cenzus od 5 mil USD,
 postoji diskriminatorska praksa pri odobravanju kredita,
 postoje slabosti u primeni zakona,
 prisutne su slabosti u bankarskom menadžmentu,
 nepotpuna je i slaba interna revizija i kontrola u bankama,
 izrazite su slabosti u kadrovskoj funkciji.
Analizirane 74 banke (u maju 2001. poslovalo je 83 banke) razvrstane su na sledeći
način:
 9 je ocenjeno zdravim (A),
 36 su solventne banke sa nedovoljno kapitala (B),
 6 su nesolventne banke od važnosti za bankarski sistem (C) i
 22 su nesolventne banke bez važnosti za ukupan finansijski sistem (D).1
Prvi test za sve banke bio je kapitalni cenzus, tako da su licencu izgubile one banke,
koje nisu uspele da problem cenzusa (5 mil USD) prevaziđu pripajanjem drugim
bankama. Drugoj grupi banaka dat je rok do kraja 2001. godine da izvrše dokapitalizaciju. Treća grupa su banke nad kojima su primenjene mere pojačane kontrole NB,
a prema bankama koje su ocenjene kao važne za celinu finansijskog sistema, ali su
nesolventne (6 banaka) otvoren je postupak sanacije od strane Agencije za osiguranje
depozita i sanaciju i likvidaciju banaka. Postupak rehabilitacije, u principu, zavisi od
1
Dinkić M., Jelašić R.– Strategija restrukturiranja bankarskog sistema, NBJ, Beograd, maj 2001.
Bankarstvo - makroaspekt
89
obezbeđenja sredstava za ove svrhe i od angažovanja u samim bankama. Tokom vremena se jasnije opredeljuje da li se proces sanacije nastavlja ili se pristupa likvidaciji,
zavisno od odnosa troškova/koristi (benefita). Likvidacija, makar i neke manje banke
unosi nestabilnost u veoma ranjiv finansijski sistem zemlje, a likvidacija banke od
značaja za finansijski sistem nosi mogućnost pokretanja tzv. domino efekta1, sa velikim negativnim eksternim efektima. Tek nakon sprovedenog postupka sanacije i
ozdravljenja njihovih bilansa moguće bi bilo izvršiti njihovu privatizaciju.
Prema procenama, rehabilitacija domaćeg bankarskog sistema bi, zbog dubine i
dugotrajnosti krize, zahtevala sredstva koja su približna procenjenom društvenom
proizvodu (92% ili ukupno 21 mlrd USD, od čega 6.4 mil USD za inostrane dugove, 7.5 mil USD za staru štednju i 7.2 mil USD za potpunu sanaciju bankarskog
sistema),što je nezabeleženo u ekonomskoj istoriji. Naime, najviše relativno učešće
troškova restrukturiranja bankarskog sistema imale su Argentina, Čile i Izrael (55%
procenjenog društvenog proizvoda, 43% i 31% respektivno).2 Međutim, izvori sredstava za ove svrhe u Srbiji (fiskalni izvori, donacije, krediti međunardonih finansijskih institucija, tehnička pomoć) su bili oskudni.
Na prelazu u 2002. godinu pristupilo se otvaranju postupka stečaja i likvidacije
četiri najveće domaće banke godine (Beogradske banke, Beobanke, Investbanke i
Jugobanke). Iako ovaj korak nije proizveo masovnu likvidaciju preduzeća dužnika,
sam proces restrukturiranja realnog sektora nije započet. Istovremeno, veliki broj
bankarskih činovnika (oko 8.000) ostao je bez posla, a bez realnih izgleda da ponovo bude radno angažovan, što se moglo izbeći da je proces sprovođen postupno i
paralelno sa jačanjem bankarskog sistema. Pošto rehabilitacija ovih banaka nije izvedena to se privatizacija težišnog dela bankarskog sistema u toku ili nakon sprovođenja
stečajnog postupka zapravo pretvorila u privatizaciju najatraktivnijeg dela njihove
imovine.
U cilju konsolidacije i ozdravljenja bankarskog sistema preduzete su sledeće
mere:
 Selekcija banaka - prvi test za banke bio je kapitalni cenzus (5 mil $
novčanog dela kapitala, koji je u prvom trenutku zadovoljavalo svega 20
banaka). Bankama je dat rok do sredine 2001. godine da ga dostignu, tako
da su licencu izgubile one banke koje nisu uspele da problem cenzusa
prevaziđu povećanjem novčanog dela kapitala;
 Prinudno pripajanje (merdžovanje) banaka - one banke koje su ozbiljno
shvatile pretnju NB da će izgubiti licencu ukoliko ne obezbede kapitalni
1
2
90
Domino efekat je širenje procesa likvidacije od manjeg broja preduzeća/banaka ka velikom broju
preduzeća/banaka, zbog njihove međusobne povezanosti.
Živković B.- isto
Bankarstvo
cenzus, a nisu uspele da cenzus i dostignu, opredelile su se za pripajanje
drugoj banci (takvih je bilo 19 banaka);
 Sanacija velikih banaka - za banke koje su ocenjene nesolventnim, ali
važnim za celinu finansijskog sistema (njih 6) otvoren je postupak sanacije.
Nakon određenog vremena, na početku 2002. godine, na osnovu analize
troškova/koristi sanacije, pristupilo se postupku stečaja i likvidacije za
četiri najveće domaće banke;
 Otvaranje za ulazak stranih banaka – nakon dugogodišnjeg perioda
nedovoljne prisutnosti na domaćem tržištu, prvenstveno zbog nepovoljnih
opštih uslova poslovanja i visokog neekonomskog rizika, tokom 2001. veći
broj inostranih banka je otvorio svoja predstavništva, a više inostranih
banaka su od strane NB dobile licencu za „green field“ investiciju i započele
rad1;
 Jačanje kontrolne funkcije NB – od izuzetnog pozitivnog značaja za konsolidaciju banaka i vraćanje poverenja u bankarski sistem bila je odlučnost
NB u sprovođenju čvrste finansijske discipline i međunarodno prihvaćenih
standarda za poslovanje banaka;
 Rešavanje pitanja deponovane devizne štednje – za vraćanje poverenja u
bankarski sistem preduslov je bio rešavanje pitanja deponovane, a nerealizovane devizne štednje građana, što je iako sa velikim zakašnjenjem i dodatnim produženjem rokova za vraćanje, započeto emitovanjem obveznica2;
 Prelazak platnog prometa u banke – kao i za neke od napred navedenih
mera prelazak platnog prometa u banke početkom 2003. godine preduzet je
sa velikom odlučnošću, iako uz lutanja i nepopotpuno pripremljeno;
 Prelazak na međunarodne računovodstvene standarde – u cilju standardizacije poslovanja banaka i usklađivanja sa međunarodno prihvaćenim
normama, na osnovu usvajanja novih propisa o računovodstvu i reviziji,
počevši od 1. janura 2004. godine prešlo se u potpunosti na računovodstvene
iskaze usklađene sa svetskim (Međunarodni računovodstveni standari MRS
– IFRS);
1
2
Alpha bank, Grčka, EFG – Eurobank, Grčka, HVB Bank, Austria, NBG, Grčka, Micro finance bank
(Pro Credit bank), Reifessen bank, Austrija
Nije nevažno što je uključivanjem građana oštećenih u pseudobankama (tzv. piramidalnim šemama
tipa Dafiment i Jugoskandik), NB preuzela svoj deo odgovornosti
Bankarstvo - makroaspekt
91
4.4. RE  PRIVATIZACIJA BANAKA
Šest inostranih banaka dobilo je licencu za početak poslovanja u Srbiji tokom
2001. godine. Inostrane banke nisu bile zainteresovane za kupovinu – pripajanje
domaćih banaka, iako je to Narodna banka očekivala. Kao razlozi za takav odnos
najčešće je navođeno da finansijski izveštaji banaka i preduzeća – njihovih klijenata
nisu pripremeljeni u skladu sa međunarodnim računovodstvenim standardima, da
bilansi banaka nisu jasni i transparentni, da vlasnička struktura banaka nije jasna.
Već krajem 2001. godine NBS je objavila da ubuduće neće izlaziti u susret inostranim
bankama u pogledu zahteva za dobijanje licenci za početak poslovanja. Umesto toga
objašnjeno je da će inostranim bankama biti omogućeno da uđu na domaće tržište
isključivo kroz preuzimanje kontrolnog paketa akcija - kupovinu domaćih banaka.
Početkom 2002. godine usvojen je Zakon kojim su regulisani odnosi i obaveze po
osnovu zaduživanja prema Londonskom i Pariskom klubu poverilaca1. Po osnovu
konverzije ovih dugova u ulog država je postala vlasnik u većem broju domaćih banaka (13), pri čemu je kod 8 banaka postala i većinski akcionar. Ovaj korak je od strane
stručne javnosti kritikovan iz nekoliko razloga. Najpre, država je kroz pregovore sa
predstavinicima Londonskog i Pariskog kluba poverilaca obezbedila veoma povoljne
tzv. Napuljske uslove, što znači da bi najveći deo ovih dugova (2/3) trebalo da bude
otpisan, a ostatak otplaćen sa određenim vremenskim pomakom, dok istovremeno ti
isti dugovi preduzeća i banaka nisu otpisani. Naime, država je regulisala te inostrane
dugove, dok ih je istovremeno iskoristila da postane akcionar u domaćim bankama.
Čak se može tvrditi da su ti dugovi preduzeća prema bankama predstavljali nepremostivu teškoću u restrukturiranju ovih preduzeća. Na kraju, država je zakonom
preuzela obavezu da ovako stečene akcije banaka proda u nerealno kratkom periodu
od šest meseci, što nije bila u stanju, već se akcija počela oslobađati tek nakon tri
godine, a proces ni u roku od pet godina nije završen.
Tabela 4.1. - Banke sa državnim vlasništvom
Banke sa većinskim državnim vlasništvom
Broj
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
1
92
Naziv banke
Vojvoanska banka, N.Sad
Privredna banka, Panevo
Continental banka, No. Sad
Jubanka, Beograd
Panonska banka, N. Sad
Credy banka, Kragujevac
Novosadska banka, N. Sad
Niška banka, Niš
Ueše
države (%)
Ueše
banaka u
likvidaciji
Ukupno
ueše
98.65
92.42
94.64
76.49
82.91
60.58
67.27
88.56
0.01
3.02
1.10
8.09
6.29
0.36
11.44
98.66
95.44
95.74
84.58
92.91
66.87
67.63
100.00
Zakon o regulisanju kredita između SRJ i pravnih lica i banaka sa teritorije SRJ koje su originalni
dužnici ili garanti prema Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Sl.glasnik RS br. 36/02
Bankarstvo
Banke sa državnim učešćem ispod 50%
9.
10.
11.
12.
13.
Srspka regionalna banka, Beograd
aanska banka, aak
Komercijalna banka, Beograd
Privredna banka, Beograd
Agrobanka, Beograd
46.10
33.06
29.08
16.36
14.90
12.68
8.17
5.44
2.37
58.78
41.23
34.52
16.36
17.27
Banke u rehabilitaciji
14.
Pirotska banka, Pirot
97.27
1.29
98.56
Izvor: Agencija za osiguranje depozita, sanaciju i likvidaciju banaka
Grafikon 4.1.
Kao što se može videti iz grafikona 4.1. sve do 2005. godine vlasnička struktura
domaćih banaka se nije ozbiljnije promenila. Država je kroz konverziju postala vlasnik u većem broju banaka, a pojavilo se nekoliko inostranih banaka. Krajem 2004. godine domaće banke su preovlađivale, dok je učešće inostranih u ukupnoj aktivi koja
je iznosila oko 2.3 mlrd EUR bilo oko ¼. To su banke koje su krenule na tržištu Srbije
od samog početka ili su poslovale od ranije kao Societe Generale, Francuska. Vlada je
po Zakonu bila dužna da svoje akcije u bankama proda kroz tendersku proceduru, a
puna odgovornost za sprovođenje ovog procesa data je Agenciji za osiguranje depozita i sanaciju i likvidaciju banaka. U međuvremenu inostrani konsultanti su pozvani
i izabrani da budu savetnici u ovom postupku. Prva privatizacija većinskog državnog
paketa realizovana je početkom 2005. godine.
Tokom 2005. godine došlo je do čak 11 preuzimanja domaćih banaka od strane
inostranih, kako sa preovlađujućim državnoim, tako i sa privatnim kapitalom. Najveći
interes su pri tom pokazale grčke banke koje su postale vlasnici četiri domaće banke,
austrijske i italijanske banke, koje su preuzele po dve banke. Republički budžet je
tokom 2005. godine po ovom osnovu (prodate četiri banke) postao bogatiji za EUR
289 miliona, dok su privatni vlasnici inkasirali EUR 491 milion. Ovi pokazatelji ukazuju na činjenicu da je bankarsko tržište Srbije postalo velika šansa i izazov da uđu
na tržište na vreme i iskoriste tržišne i ljudske potencijale na njemu.
Bankarstvo - makroaspekt
93
Tabela 4.2. - Preuzimanje domaćih banaka u 2005. godini
Date
Target
Kupac/zemlja
% Ukupnog
Mil EUR
Cena /knjig.
vrednost
Tržišno
ueše
Feb 05
Delta Banka, Beograd
Banca Intesa – Italija
90%
333
3.3
10.6
Maj 05
Novosadska banka, Novi Sad
Erste bank – Austrija
83.2%
73
2.7
1.6
Nov 05
Exim banka, Beograd
Bank Austria-Austrija
58.7%
43
1.9
5.6
Feb 05
Atlas banka, Beograd
Pireus bank – Grka
80%
20
1.7
1.1
Jan 05
Jubanka, Beograd
Alpha bank-Grka
88.6%
152
1.7
3.1
Maj 05
Continental banka, Nov Sad
Nova Ljub–Slovenija
98.4%
49
1.7
1.6
Nov 05
Niška banka, Niš
OTP – Maarska
89.4%
14
1.3
0.4
Jul 05
Meridian Banka, Novi Sad
Credit Agricole,
Francuska
71%
dokapitaliz.
34.5
Nov 05
Nova banka, Beograd
Findomestic, Italija
97%
22.5
1.8
0.5
Sep 05
Nacionalna Štedionica, Beograd EFG Eurobank, Grka
52.5%
41
5.3
1.5
Nov 05
Centrobanka, Beograd
90.4%
30
Laikhi bank, Kipar
1.8
1.0
Krajem 2005. godine Agencija za osiguranje depozita i sanaciju i likvidaciju banaka je lansirala tendere za preuzimanje Vojvođanske i Panonske banke, koji su u toku
2006. godine uspešno okončani(preuzete od strane NBG, Grčka i San Paolo, Italija).
4.5. REZULTATI TRANZICIJE I DALJI KORACI
Nakon sprovedene prve faze tranzicije bankarskog sistema može se oceniti
da je stvorena solidna osnova za izgradnju zdravog bankarskog i šire finansijskog
sistema. Međutim, predstoji još posla da bi se došlo do jakog, tržištu prilagođenog
sistema. Bankarski sistem unapređen je s obzirom na:
 smanjenje broja banaka koje posluju,
 vraćanje poverenja u banke i obnavljanje njihove depozitne funkcije,
 jačanje prudencijalnih normi i poštovanje međunarodnih standarda poslovanja,
 uglavnom sproveden proces restrukturiranja banaka,
94
Bankarstvo
 obnavljanje kreditne funkcije,
 unapređenje nasleđene strukture bankarskog sistema i
 unapređenu efikasnost poslovanja banaka.
Broj banaka se na domaćem tržištu u proteklom periodu više nego prepolovio.
Sa preko 100 broj domaćih banaka se sveo na 34 krajem 2008. godine. Ni u jednoj
od tranzicionih ekonomija nije došlo do ozbiljnijeg, a nekmoli drastičnog pada broja
banaka kao u Srbiji.
Drastično se promenila i vlasnička struktura banaka. Sa preko 50% učešća državno/
društveno vlasništvo se svelo na 15.7%. Istovremeno, učešće inostranih banaka u
ukupnoj aktivi bankarskog sektora Srbije se sa 27% povećalo na 75.5% krajem
2007. godine.
Tabela 4.3. - Struktura bankarskog sektor Srbije
Državno vlasništvo
Broj
banaka
Privatne domae
Privatne strane
Broj
% u ukupnoj aktivi
Broj
% u ukupnoj aktivi
Broj
% u ukupnoj aktivi
2002
50
23
49.4
15
23.6
12
27
2003
47
15
34.1
16
27.5
16
38.4
2004
43
14
36.1
18
26.2
11
37.7
2005
40
11
25.5
12
10.2
17
64.3
2006
37
8
14.8
7
6.5
22
78.7
2007
35
8
15.7
6
8.8
21
75.5
Izvor: Narodna banka Srbije
Uprkos smanjenju broja banaka ukupan broj organizacionih jedinica banaka raste. Banke su broj organizacinih jedinica povećale sa 1.465 na 2.435 u nameri da imaju
bolji pristup klijentima. Istovremeno, ukupan broj zaposlenih u bankarskom sektoru
je ozbiljno povećan poslednjih godina sa 23.463 u 2004. godini na skoro 31 hiljadu u
2007. godini.
Tabela 4.4. Mreža bankarskih organizacionih jedinica
Organizacione jedinice
Filijale
Ekspoziture
Šalteri
Ukupno
2003
97
292
774
302
1.465
2004
124
300
1.010
275
1.709
2005
114
327
1.162
264
1.867
2006
82
413
1.387
276
2.158
2007
80
519
1.544
258
2.435
Izvor: Narodna banka Srbije
Bankarstvo - makroaspekt
95
Ukupna bilansa suma domaćih komercijalnih banaka je polovinom 2008. godine
dostigla gotovo EUR 21 milijardi, uz iznos vanbilasnih stavki od skoro EUR 25 milijardi. Istovremeno plasmani su dostigli EUR 11.2 miljarde, a depoziti EUR 13 milijardi, dok je kapital dostigao EUR 5 miljardi. Međutim, nivo razvijenosti bankarskog
sektora daleko je ispod nivoa EU i zemalja u tranziciji, ukazujući istovremeno na
veliki potencijal za rast srpskog bankarstva i u narednim godinama. Naime, dok u
Srbiji ukupna bilansna suma banaka dostiže oko 3/4 GDP, dotle u razvijenim zemljama prevazilazi dvostruku vrednost društvenog proizvoda, a u novopridruženim
članicama EU je na nivou GDP.
Iako je došlo do značajnog napretka u kvalitetu poslovanja domaćih banaka u proteklih nekoliko godina, još uvek su kvalitativni pokazatelji poslovanja daleko ispod
pokazatelja u razvijenim privredama i zemljama odmaklim u tranziciji. Ukupni prihodi bankarskog sektora su u proteklom periodu ozbiljno porasli sa visokon stopom
rasta profita, reflektujući prvenstveno uvođenje novih proizvoda i usluga.
Tabela 4.5. - Indikatori profitabilnosti bankarskog sektora Srbije
Ukupni
prihodi/
aktiva
Prihodi od
kamata/
Aktiva
Operativni
rashodi/
aktiva
Operativni
rashodi/
Prihodi kamata
Finansijki rezultat
RSD mil (EUR mil)
2003
29.78
5.06
6.83
80.81
-1.055 (-16,2)
2004
37.72
4.66
6.27
84.52
-4.990 (-68,8)
2005
33.63
4.47
5.55
80.95
7.272 (87,7)
2006
39.46
4.13
5.20
86.30
16.530(196,4)
2007
42.31
3.97
4.54
78.09
23.473(293,5)
Izvor: Narodna banka Srbije
Najvažniji rezultat do sada sprovedenog procesa tranzicije bankarskog sektora je
povećanje efikasnosti poslovanja, što je jasno iz pokazatelja datih u tabeli 4.5.. Neto
prihod od tekućih transkacija je u 2004. bio za 49.9 milijardi dinara veći od tekućih
rashoda (EUR 709 miliona) i istovremeno 42% veći nego godinu ranije. Međutim, ukupan finansijski rezultat bio je negativan za skoro 5 milijardi dinara (EUR 71 milion).
Pri tom valja imati u vidu da je profit zabeležen kod 32 banke dostigavši 8.6 milijardi
(EUR 122 miliona), dok je gibitak zabeležen kod 11 banaka dostigavši 136 milijarde
(EUR 193 miliona). Do preokreta je došlo tek 2005. godine kada je po prvi put nakon početka tranzicije čitav bankarski sektor iskazao profit od 7.3 milijarde dinara
(EUR 88 miliona), da bi u narednim godinama bio i veći (EUR196,4 mil i 293,5 mil u
2006. i 2007. godini). Među pokazateljima je karakterističan odnos između prihoda i
rashoda od kamata, koji je izuzetno visok u našim uslovima (5.1, 4.7 i 4.5 respektivo),
a ukazuje na još uvek veliki spred između aktivnih i pasivnih kamata.
96
Bankarstvo
Poslovni rezultati čitavog bankarskog sektora u posmatranom periodu su refleksija problema koji postoje godinama. Gubici koje je čitav bankarski sektor beležio do
2005. godine su posledica negativnog poslovanja nekoliko banaka koje su pod administracijom Agencije za osiguranje depozita i sanaciju banaka ili su u pripremama
za privatizaciju. Gubici su posledica čišćenja bilansa od dubioza iz ranijeg perioda i
striktne primene kriterijuma za klasifikaciju stavki aktive u bilansima banaka.
Grafikon 4.2.
Ključni pomak napravljen je u pogledu vraćanja poverenja u bankarski sistem
zemlje i postupno obnavljanje depozitne funkcije banaka. Na to je uticalo rešavanje
problema devizne štednje građana, rast prihoda i standarda stanovništva, stabilizacija tržišta i opštih ekonomskih tokova. Dobar povod za obnavljanje devizne štednje
bila je obaveza zamene evropskih valuta članica EMU u evro početkom 2002. godine,
što su banke delom dobro iskoristile. U 2000. godini bruto štednja se kretala oko 22%
GDP u EU, između 10-25% GDP u ZUT, dok je u Srbiji bila oko 17%. Međutim, u
EU štednja i depoziti p.c. se kreću nešto iznad 18.000 EUR, u ZUT iznad 3.000 EUR,
dok su u Srbiji procenjeni na svega oko 400 EUR (PPP)1. Ukupni depoziti povećani
su u Srbiji na EUR 13.2 mlrd u 2007 godini(u 2008. došlo je do smanjenja), sa brzim
rastom učešća u GDP na 34% (2007.)
Jačanje kontrolne funkcije Narodne banke i poštovanje međunarodnih standarda
poslovanja banaka je unapređeno i od ključnog značaja je za ozdravljenje domaćeg
bankarstva. Tokom 1990-tih godina nalazeći razloge u sankcijama međunarodne zajednice i teškom položaju realne ekomije, došlo je do erozije kontrolne funkcije Centralne banke i selektivnog poštovanja zakona2. Zbog takvog nasleđa najvažnije je bilo
1
2
Savić N. – isto., str. 258
Jelašić R. – Bankarski sistem Srbije – juče, danas, sutra, Ekonomski anali, tematski broj «Privatizacija i razvoj, modeli privatizacije preduzeća i banaka i tempo rasta», NDE i EF, Beograd, april
2002., str.99
Bankarstvo - makroaspekt
97
insistiranje na striktnom sprovođenju zakonske regulative od strane Narodne banke
i poštovanju međunarodnih standarda poslovanja. To se ujedno može oceniti kao
veoma bolan deo procesa prilagođavanja banaka na tržišni način poslovanja. Dolazak jednog broja inostranih banaka dodatno je olakšao kontrolnu funkciju Centralne
banke, jer se navika poštovanja zakona jednostavno prenela i na domaće tržište, čime
je samo potvrđena visoka reputacija banaka koje su pristigle. Time su domaće banke
izložene dvostrukom pristisku: pojačanoj, striktnoj kontroli NBS, s jedne strane, i
snažnoj konkurenciji inostranih banaka kod kojih poštovanje međunarodnih normi
ima rang prioriteta, s druge strane.
Restrukturiranje domaćih banaka svelo se na gašenje 23 banke, od kojih je
najviše polemike izazavalo istovremeno gašenje četiri najveće. Ono je preduzeto
s obrazloženjem da realnih izvora za sanaciju naprosto nema, jer je reč o do sada
nezabeleženom obimu neophodnih sredstava mereno u odnosu na društveni proizvod1. Ne sporeći pozitivne efekte iznuđenog načina restrukturiranja (porast poverenje u bankarski sistem, povećanje kontrolabilnosti kamatnih stopa, smanjenje moralnog hazarda, uklanjanje opasnosti da se u ovim bankama kroz zamenu valuta obnovi
devizna štednja)2, može se prigovoriti ovako skrojenom setu mera kao nedovoljno
praćenom od strane drugih mera ekonomske politike i prigovoriti sa stanovišta timinga. U prvom slučaju potvrđuje se da se tranzicija bankarstva sprovodi bez utvrđene
celovite strategije, pa su u konkretnom slučaju izostale mere podrške socijalnog karaktera i restrukturiranja realnog sektora. U drugom slučaju, čini se da je zatvaranje
četiri najveće banke u istom trenutku trebalo realizovati u više koraka i da je dodatno
delovalo destabilizujuće na ukupne reformske tokove.
U proces tranzicije ušle su dve grupe banaka: velike, obavezama i kontaminiranom
aktivom opterećene banke sa pretežno problematičnom svojinskom strukturom, jer
su njihovi pretežni vlasnici društvena preduzeća, s jedne strane, i novoosnovane,
male banke, nejake sa stanovišta potreba izgradnje zdravog i snažnog finansijskog
sistema, sa pretežno jasnim mešovitim ili privatnim vlasništvom, s druge strane.
Dakle, sa stanovišta procesa privatizacije neophodno je bilo sprovođenje privatizacije, pre svega kod velikih banaka osnovanih u periodu pre 1990-tih godina. Međutim,
rehabilitacija najvećih banaka nije sprovedena, već se pristupilo njihovoj likvidaciji.
Kreditna funkcija bankarskog sistema Srbije se obnavlja brzim tempom poslednjih godina. Banke u ZUT predstavljaju osnovni subjekt kanalisanja štednje građana
i stanovništva za potrebe ulaganja. Krediti bankarskog sektora su povećani 1.6 mlrd
EUR krajem 2001. godine na čak 11.6 mlrd EUR u 2008. godinji. Učešće kredita u
GDP je povećano sa oko 10% na 33% GDP (2007.), dok je u zemljama EU u obimu
približnom ravni GDP, a u CE 48% i SEE 40%.
Najvažniji rezultat sprovođenja procesa dosadašnjeg procesa restrukturiranja
bankarskog sistema Srbije i jačanja kontrole Centralne banke je porast efikasnosti
1
2
98
Živković B. – isto, str. 3-5
Jelašić R. – isto, str. 94,95
Bankarstvo
poslovanja banaka. Nakon višegodišnjeg negativnog finansijskog rezultata, kao posledica nagomilanih gubitaka i dubioza jednog broja banaka koje su u pripremi pred
privatizaciju ili su pod „tutorstvom“ države, banke su po prvi put na kraju 2005. godine iskazale dobit na nivou sektora. Prinos na aktivu (ROA – return on assets), koji
iskazuje odnos neto dohotka banke posle oporezivanja u odnosu na aktivu, tokom
protekle decenije u razvijenim zemljama se kretao oko 1.2%. Gašenjem najveće četiri
banke i preuzimanjem od strane inostranih banaka pretežan broj banaka počeo
je pozitivno da posluje, a dobit i ROA, posledično, je po prvi put imala pozitivan
predznak u 2005. godini. Prinos na vlasnički ulog (ROE – return on equity) iskazuje
profit banke po jedinic uloženog kapitala. Ovim pokazateljem merena efikasnost
poslovanja domaćih banaka je unapređena, te je 2004. po prvi put imala pozitivan
predznak, kao i 2005. godine. Poredeći sa okruženjem pokazatelji efikasnosti poslovanja bankarskog sektora Srbije poslednjih godina su u grupi zemljama u tranziciji
koje prednjače.
U proteklom periodu od kraja 2000. godine stvorena je solidna osnova za budući,
tržištu prilagođeni, efikasni bankarski sistem, koji bi se mogao uspešno uklopiti u regionalno okruženje, a potom i u šire evropski milje. Prva faza restrukturiranja banaksrkog sistema je završena, ali još ima prostora za unapređenje.
Grafikon 4.3. ROA i ROE
U pogledu restrukturiranja postojećih banaka glavni posao je obavljen likvidiranjem četiri najveće domaće banke, uz veći broj manjih koje se nisu dokapitalizovale niti pripojile većim bankama. U narednom periodu valja očekivati novi talas
merdžovanja manjih banaka ili kupovine od strane inostranih. Rešavanje problema
devizne štednje građana se realizuje.
Bankarstvo - makroaspekt
99
Proces otvaranja domaćeg bankarskog sistema je odmakao - na tržištu Srbije inostrane banke dostižu ¾ ukupne aktive ili kapitala. Međutim, ubuduće bi
valjalo ovom procesu, koji će se svakako nastaviti, pristupiti tako da unapred budu
poznati redosled koraka i tempo kojem će se banke koje već posluju na domaćem
tržištu biti izlagane pojačanoj konkurenciji inostranih banaka ili one u državnomj
svojini privatizovane.
Najmanje je urađeno na razvoju finansijskog tržišta. U tom pogledu veoma se
kasnilo sa donošenjem odgovarajuće zakonske regulative i izgradnje nadležnih institucija, što ograničavajuće deluje na dolazak inostranih investitora i pojavu ozbiljnih
domaćih.
REZIME POGLAVLJA
Iskustvo zemalja centralne i istočne Evrope pokazuje da proces tranzicije finansijskog sistema i u okviru njega bankarstva, zahteva dug rok, velika sredstva, kao i da
se mora sprovoditi korak po korak, jer je skopčan sa velikim teškoćama i otporima.
Srbija se suočila sa veoma teškim polažajem bankarstva uoči sprovođenja procesa
tranzicije. Sam proces transformacije uključio je kao pretpostavke uvođenje samostalnije uloge NBS, uvođenje striktne finansijske discipline i kontrole bankarskog
poslovanja. Prvi korak tranzicije poslovnog bankarstva predstavljala je konsolidacija postojećih banaka, drugi korak rešavanje gorućih problema, kao što su problem
spoljnog i unutrašnjeg duga i kao treći proces - (re)privatizacije domaćih banaka i
otvaranje prema inostranstvu.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Periodizacija razvoja domaćeg bankarstva.
; Razlozi za donošenje novog Zakona o bankama .
100 Bankarstvo
; Struktura bankarskog sistema Srbije uoči tranzicije.
; Elementi procesa tranzicije finansijskog sistema .
; Prednosti i mane dolaska inostranih banaka.
; Preuzimanje banaka.
; Karakter monetarne politike tokom procesa tranzicije.
; Osnovne pouke iskustva zemalja u tranziciji bankarskog sektora.
; Izmena uloge centralne banke u procesu tranzicije.
; Rezultati procesa tranzicije finansijskog sektora.
LITERATURA
1. Anderson R. - Transition Banking, Oxford Clarendon, 1998
2. Banca D´ Italia - The Banking and Financial Sector in Countries of South East Europe, Roma, 2002
3. Bonin J., Miszei K. Szekely I., Wachtel P. – Banking in Transition Economies: Developing Market Oriеnted Banking Sector in Eastern Europe,
Brookfiled, Edward Elgar, Vermont, 1998
4. Krstić B., Marinković S. – Tranzicija finansijskog sistema, Bankarstvo br.
9-10/2002.
5. Matić V. - Prestrukturiranje banaka u tranzicionim ekonomijama, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001.
6. Đukić Đ., Hanić H. – Privatizacija banaka u Srbiji, BBA i IEN, Beograd,
2005.
Propisi:
1. Zakon o regulisanju odnosa između SRJ i pravnih lica i banaka na teritoriji SRJ koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog
i Londonskog kluba, Službeni list SRJ br 36/02, 7/03
Linkovi:
www.aod.rs
www.nbs.rs
Bankarstvo - makroaspekt 101
5.
MEĐUNARODNE FINANSIJSKE
INSTITUCIJE I BANKE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna
sa najvažnijim međunarodnim bankarskim i finansijskim institucijama, njihovim nastankom, ciljevima,
načinom funkcionisanja i organizacijom. Najpre, se
obrađuje Međunarodni monetarni fond, zatim sistem
Svetske banke. Posebno se obrađuje Evropska monetarna
unija i Sistem Evropske centralne banke i finansijske institucije koje se na nju naslanjaju.
Ključne reči: Međunarodni monetarni fond (International Monetary Fund - IMF), Svetska banka (World
Bank - WB), Evropska centralna banka (European Central Bank), Evropska investiciona banka (European Investment bank), Evropska banka za obnovu i razvoj
(European Bank for Reconstruction and Development EBRD)
5.1. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND  MMF1
Sredinom 1944. godine, vlade najrazvijenijih zemalja organizovale su konferenciju u Breton Vudsu (Breton Woods, SAD) sa ciljem da definišu međunarodne finansijske institucije neophodne za postizanje privrednog rasta i ekonomske stabilnosti
na globalnom nivou, nakon drugog svetskog rata. Pri tom je postignuta saglasnost
o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda (IMF – International Monetary
Fund) i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD – Internatinal Bank for
Reconstruction and Development). Krajem 1945. godine osnovan je Međunarodni
monetarni fond, koji je počeo sa poslovanjem tokom 1947. godine. Fond je osnovan
sa zadatkom opšteg organizovanja svetske privrede, prvenstveno kroz međunarodnu
monetarnu aktivnost.
Osnovni ciljevi MMF-a su pri tom definisani na sledeći način:
 unapređenje međunarodne monetarne saradnje,
 podsticanje spoljne trgovine,
1
O tome šire na sajtu: www. imf.org
102 Bankarstvo
 uspostavaljanje multilateralnog sistema plaćanja,
 promocija devizne stabilnosti i održavanje reda u deviznim aranžmanima,
 stabilnost deviznog kursa i izbegavanje konkurentske devalvacije,
 eliminisanje deviznih restrikcija,
 formiranje stand by rezervi i
 pomoć zemljama članicama da prevaziđu platnobilansne teškoće.
Fond vrši nadzor nad međunarodnim monetarnim sistemom u cilju njegovog
efikasnog funkcionisanja. Fond okuplja 185 zemalja članica, ima oko 2.500 zaposlenih iz oko 143 zemlje, ukupna vrednost kvota (217 mlrd SDR) iznosi 341 mlrd USD,
pozajmice dostižu (31.marta 2009.) 35.8 mlrd USD upućenih u 65 zemalja, a tehnička
pomoć obuhvatila je angažovanje 186 eksperata tokom 2008. godine.
Slika 5.1. Sedište MMF u Vašingtonu
U organizacionom pogledu MMF-om rukovodi Bord guvernera, Izvršni
bord, dok pojedinim organizacionim delovima rukovode direktori i to:
 regionalna odeljenja – afričko, azijsko i pacifičko odeljenje, evropsko,
odeljenje za Srednji istok i odeljenje zapadne hemisfere,
 funkcionalna i specijalna servisna odeljenja – pravno odeljenje, Institut
MMF, razvojno, statističko i istraživačko odeljenje,
 informatika i veze – odeljenje za inostrane odnose, kancelarija fondova i
tri regionalne kancelarije,
 servisi i podrške, administrativno, sekretarsko odeljenje, kompjuterski,
jezički servis, investicioni poslovi.
Bankarstvo - makroaspekt 103
Najviše telo MMF-a je Bord guvernera, koji se sastoji od po jednog predstavnika
svih zemalja članica. Bord se sastaje jednom godišnje, kada razmatra monetarno i
ekonomsko stanje svetske privrede i kada usvaja završni račun i budžet Fonda. Sednicama Borda predsedava izvršni direktor MMF-a (trenutno Dominique StraussKahn).
Izvršni odbor preko godine obavlja tekuće poslove, a sastoji se od 24 člana,
izvršnih direktora, od kojih 5 imenuju zemlje sa najvećim kvotama, rukovođen od
strane Borda i potpomognut od strane ekseperata zaposlenih u MMF.
Izvršni direktor je rukovodilac zaposlenih u MMF i predsedavajući Izvršnog
odbora uz pomoć tri zamenika izvršnog direktora. On ne može biti guverner
zemlje članice ili izvršni direktor.
Broj glasova kojima raspolaže jedna zemlja zavisi od veličine kvote, odnosno
učešća u kapitalu MMF-a. Svaka zemlja pri tom ima 250 glasova plus jedan glas na
svakih 100.000 specijalnih prava vučenja1.
Kreditni potencijal Fonda formira se na osnovu uplaćenih kvota zemalja članica.
Prilikom prijema svake zemlje određuje se kvota koja se potom uplaćuje Fondu. Do
1972. godine zemlje članice uplaćivale su Fondu 25% kvote u zlatu, a 75% u nacionalnoj valuti, a od tada umesto zlata se uplaćuju specijalna prava vučenja ili konvertibilne
valute. Iznos kvote za svaku pojedinačnu zemlju se opredeljuje prema visini bruto
društvenog proizvoda zemlje, monetarnim rezervama kojima raspolaže, spoljnotrgovinskog, odnosno platnog bilansa i drugih indikatora. Kvota je veoma važna za zemlju
članicu, jer se njome opredeljuje ne samo glasačka snaga, već i pristup sredstvima
MMF-a i učešće u alokaciji specijalnih prava vučenja. Od ukupnog obima kvota u
Fondu na deset najrazvijenijih zemalja otpada 55%, a ostatak čine kvote ostalih
zemalja.
MMF odobrava kratkoročne i srednjeročne kredite zemljama članicama za
rešavanje platnobilansnih problema. Obim sredstava koje ima pravo da koristi zemlja
članica zavisi od njenog učešća u kreditnom potencijalu Fonda. Sredstva se mogu koristiti direktnim vučenjem od Fonda ili putem stand by aranžmana. Direktno vučenje
se vrši kada zemlja kupuje valute drugih članica, plaćajući ih sopstvenom valutom.
Stand by aranžmani su krediti koji se odobravaju zemljama članicama uz određen
uslove. Ukoliko zemlja članica zatraži od Fonda sredstva u visini od 25% od svoje
1
Specijalna prava vučenja (SDR) predstavljaju obračunsku jedinicu, koja je ustanovljena
1969. godine, a MMF ih je prvi put distrubuirao zemljama članicama sledeće godine. Ona
zapravo predstavljaju knjigovodstvenu vrednost koju Fond stvara odobravanjem određenih
iznosa na računu zemlje članice. Dakle, SDR predstavljaju ne stvarni već obračunski novac, ali se mogu koristiti za kupovinu konvertibilnih valuta. Prilikom prvog uvođenja jedinica SDR vredela je 0.88671 grama čistog zlata i bila je jednaka vrednosti jednog USD.
Ovaj odnos važio je do 1971. godine, kada je došlo do devalvacije dolara i suspendovanja
njegove konveribilnosti za zlato. Od 1974. godine jedinica SDR se određuje prema korpi
16 najznačajnijih valuta zemalja članica, da bi se od 1981. godine broj valuta korišćenih za
korpu sveo na pet i to: USD, DEM, Jen, FrF i GBF.
104 Bankarstvo
kvote takva se sredstva ukoliko su potrebna za otklanjanje platnobilansnih teškoća
odobravaju automatski. Ukoliko međutim, zemlja članca zatraži sredstva u visini od
100% kvote ona Pismom o namerama treba da uveri Fond da vodi ekonomsku politiku u skladu sa ciljevima MMF-a. U tom slučaju, u pravilu, Fond odobrava sredstva u
vidu stand by aranžmana i povlačenje ovih sredstava se vrši u tranšama, a zavisi od
stepena izvršenja. Ukoliko se desi da se zadati ciljevi ekonomske politike koju zemlja
vodi ne izvrše prekida se dalje povlačenje sredstava, sve dok se u konsultacijama sa
MMF ne postigne odgovarajući dogovor.
Zahtev za povlačenje određenih sredstava od MMF zemlja članica može vršiti u
sledećim slučajevima:
 U slučaju strukturnih poremećaja u prozvodnji, trgovini ili cenama, pri
čemu može koristiti sredstva do visine od 140% kvote. To su tzv. proširene
olakšice. Od 1986. godine odobravaju se tzv. olakšice za strukturno
prilagođavanje – SAF (Structural Adjustment Facility). Ovi krediti se
odobravaaju na rok od deset godina uz grace period od pet godina i kamatnu stopu od 0.5%, a od 1987. godine i povećane olakšice za strukturno
prilagođavanje ESAF (Enchanged Structural Adjustment Facility);
 U slučaju iznenadnog pada izvoznih performansi zemlja članica može
zatražiti dopunska sredstva i to u vidu kompenzatornog finansiranja.
Olakšice za kompenzatorno finansiranje su uvedene od 1963. giodine
(CCFF - Compensatory and Contigency Financing Facility). U ovom vidu
se mogu koristiti sredstva do visine od 122% kvote, sa rokom od tri godine
i tri meseca do pet godina, kada zemlja članica da doprinos odobrenom
međunarodnom stoku zaliha;
Olakšice za finansiranje tampon zaliha (Buffer Stock Financing Facility) su uvedene 1969. godine. U ovom slučaju zemlja članica može da pretenduje na 45% kvote
maksimalno sa rokom povraćaj od tri do pet godina;
U slučaju deficita platnog bilansa, koji je veći od sopstvene kvote u Fondu zemlja
ima mogućnost za dodatne finansijske olakšice SFF (Suplementary Financing Facility) koje su uvedene 1979. godine. Od 1981. ove olakšice zamenjene su politikom
uvećanog pristupa (Enlarged Access Policy) i u tom slučaju zemlji članici na raspolaganju može biti između 280 – 345% kvote.
Na odobobrena sredstva MMF naplaćuje kamatu koje se utvrđuje godišnje, a na
sredstva iz dopunskog i proširenog finansiranja naplaćuje se tržišna kamata uvećana
za administrativne troškove Fonda.
Istorijskii podaci pokazuju da se najveći deo odobrenih kredita odnosi na stand by
aranžmane, pri čemu je obim kredita bio u porastu.
Bankarstvo - makroaspekt 105
5.2. SVETSKA BANKA SB1
Grupa Svetske banke se sastoji od pet usko povezanih institucija:
 - Međunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj (International Bank for
Reconstruction and Development - IBRD),
 Međunarodno udruženje za razvoj (The International Development Association IDA),
 Međunarodna finansijska korporacija ( Internationa Finance Corporation - IFC)
 Agencija za međunarodne investicione garancije (The Multirateral Investment Guarnatie Agency MIGA.)
Ove institucije su u posedu zemalja članica koje imaju isključivo pravo
odlučivanja. Termin Grupa Svetske banke (World Bank Group) podrazumeva svih
pet institucija, dok se termin Svetska banka posebno odnosi samo na dve od pet institucija IBRD i IDA.
IBRD je osnovana 1945. godine. Članstvo trenutno broji 185 zemlje članice. Pozajmice su dostigle 141 mlrd USD za 112 projekata u 33 zemlje (2006.). Ova institucija nastoji da smanji siromaštvo u srednje razvijenim i najnerazvijenijim zemljama
promovišući održivi razvoj kroz pozajmice, garancije i analitičkie i savetodavne usluge.
IDA je osnovana 1960. godine. Broji ukupno 166 zemalja članica. U toku 2006.
godine pozajmice su dostigle 9.5 mlrd USD za 167 novih projekata u 59 zemalja.
Doprinos IDA-e je da obezbedi koncesiono finansiranje za najsiromašnije zemlje,
kroz obezbeđenje lakšeg pristupa kreditorima, pomoć za povećanje produktivnoti,
unapređenje strategije smanjenja zaduženosti, unapređenje investicone klime i sl.
IFC je osnovan 1956. godine i ima 179 članica. Pozajmice u 2006. godini dostižu 6.7
mlrd USD za 284 projekta u 66 zemalja. Ova institucija unapređuje ekonomski razvoj
kroz pomoć privatnom sektoru. Radeći sa privatnim partnerima IFC obezbeđuje investiranje u obećavajuće projekte bez državnih garancija.
MIGA je osnovana 1988. godine i ima 164 člana. Ostvarene garancije u 2006. godini dostižu 1.3 mlrd USD za 41 projekat. Ona pomaže strane direktne investicije u
zemlje u razvoju obezbeđujući garancije investitorima.
ICSID (Arbitration and consilation services for governments and private, foreign
investors in dispute), Međunarodna arbitraža za vladine i privatne inostrane investitore u sporu je uspostavljena 1966. godine sa trenutno 143 zemlje članice. Do sada
je rešavano 210 slučajeva od čega u 2006. godini 26. ICSID pomaže i ohrabruje inostrane direktne investicije pružajući usluge međunarodne arbitraže stvarajući atmosferu poverenja i sigurnosti.
1 O tome šire na sajtu: www.worldbank.org
106 Bankarstvo
Svetska banka funkcioniše kao udruženje sa zemljama članicama kao akcionarima. Broj akcija koje poseduje jedna zemlja članica je okvirno baziran na veličini
i snazi ekonomije. SAD su najveći pojedinačni akcionar sa 16% kvote, Japan sa 8%,
Nemačka sa 5% Velika Britanija sa 4% i Francuska sa 4%. Ostatak kvota je podeljen
među zemljama članicama.
Zemlje članice su predstavljenje – zastupljene u Svetskoj banci kroz Bord guvernera. Generalno ti guverneri su ministri, u pravili ministri finansija ili razvoja.
Guverneri su jedini ovlašćeni za donošenje odluka u Svetskoj banci. Oni se sastaju
jednom godišnje. Pošto se sastaju samo jednom godišnje oni delegiraju svoja posebna
ovlašćenja izvršnim direktorima koji rade stalno u Banci. Pet najvećih akcionara imaju svoje izvršne direktore, dok su druge zemlje predstavljene sa ukupno 19 izvršnih
direktora. Po tradiciji Predsednik Svetske banke je predstavnik SAD (trenutno je to
Robert B. Zoellick). Banka zapošljava 9.300 ljudi uključujući ekonomiste, stručne
instruktore, specijaliste ekologije, finansijske analitičare, antropologe, inžinjere i dr.
Zaposleni potiču iz oko 160 zemalja članica.
Članice Svetske banke su predstavljene u Bordu guvernera - telu koje upravlja
Bankom. Svaka zemlja članica nominuje jednog predstavnika, sa alternacijom. Mandat guvernera je pet godina. Snaga upravljanja bankom je koncentrisana u Bordu
guvernera, a Bord guvernera delegira svoje pravo upravljanja na Izvršne direktore,
koji rukovode svakodnevnom aktivnošću Banke. Guverneri odlučuju o prijemu i
prestanku članstva u Banci, povećavaju i umanjuju kapital banke, određuju raspodelu dobiti, raspravljaju i odlučuju o finasijskim izveštajima i o drugim stvarima za koje
svoje pravo upravljanja nisu delegirali izvršnim direktorima.
Izvršni direktori sačinjavaju Bord direktora Svetske banke. Oni su odgovorni
za rukovođenje Bankom preko godine, pošto se Bord guvernera sastaje samo jednom
godišnje. Bord direktora se sastoji od 24 direktora koji su izabrani ili postavljeni od
zemlja članica ili grupe zemalja i Predsednika, koji je ujedno i predsedvajući. Četiri
institucije Svetske banke - IBRD, IDA, IFC i MIGA imaju Bord izvršnih direktota.
Obično su izvršni direktori članovi ovih bordova isti kao i članovi borda direktora.
Jedino ICSID poseduje odvojeni administrativni savet, a ne bord.
Bankarstvo - makroaspekt 107
5.3. EVROPSKA MONETARNA UNIJA I
EVROPSKA CENTRALNA BANKA
5.3.1. EMU – nastanak, organizacija i funkcionisanje
Regionalne ekonomske integracije su dobile na zamahu naročito u periodu nakon
II svetskog rata. Evropska unija predstavlja veoma značajan i efikasan primer takve
integracije, koja u najnovijem periodu prerasta ekonomski značaj i sve više dobija
smisao političke integracije evropskih zemalja najširih razmera. Težnja za stvaranjem evropskog ekonomskog prostora nije novijeg datuma, međutim, intenzivirala
se tek u periodu nakon veliki ratnih razaranja, a kao glavni razlog često se navodi
upravo prevazilaženje viševekovnog rivalstva velikih država Francuske i Nemačke,
što je bio izvor mnogih prethodnih sukoba.
Težnja ka što većem stepenu ekonomske integracije ispoljavala se u Evropskoj
ekonomskoj zajednici od njenog osnivanja Pariskim ugovorom iz 1951. godine. Integracioni procesi stalno su jačali i to na osnovama sadržanim u načelima Rimskog
ugovora iz 1957. godine o tri slobode: slobodi kretanja kapitala, slobodi otvaranja
biznisa i slobodi pružanja usluga. Istovremeno, sa jačanjem integracionih procesa
vršene su odgovarajuće promene regulative:
 Rimskim ugovorom iz 1957. uspostavljeno je zajedničko tržište, zajedničkim
prelaskom na fluktuirajuće kurseve nakon prestanka konvertibilnosti dolara u zlato 1971. godine;
 «Belom knjigom» iz 1985. godine predviđeno je donošenje 282 zakona
kojim se do 1992. godine dovršava regulativa za jedinstveno tržište;
 «Jedinstvenim evropskim aktom» stvorene su pretpostavke za jedinstveno
evropsko tržište;
 Sporazumom iz Mastrihta o ostvarivanju Evropske ekonomske i monetarne
unije, potpisanim 1992. godine i
 Belom knjigom o pripremi pridruženih članica iz centralne i istočne Evrope
za integraciju sa tržištem Evropske unije.
Neposredno nakon II svetskog rata zapadnoevropske zemlje su započele saradnju
na monetarnom planu. U vreme primene Maršalovog plana za obnovu Evrope donet
je Sporazum o intraevropskim plaćanjima. Kako ovaj plan nije doneo očekivane
efekte 1950. godine formirana je Evropska platna unija (European Payment Union).
Pet godina kasnije počeo je da funkcioniše Evropski monetarni sporazum.
Evropski monetarni sistem (European Monetary System – EMS) promovisan je
1978. godine, a počeo da funkcioniše 1979. godine, kada je ukinut dotadašnji sporazum o fluktuiranju evropskih valuta. Ovo je učinjeno, jer je tokom funkcionisanja
prethodni sistem ispoljio niz nedostataka: nepostojanje institucionalnih mogućnosti
108 Bankarstvo
za intervenciju kod dostizanja gornje granice, nepostojanje izvora za finansijsku
pomoć u cilju odbrane deviznog kursa i fluktuiranje kurseva iznad gornje granice u
praksi.
Kreiranje EMS-a bilo je u funkciji razrešavanja problema rastućih deficita platnog
bilansa, međunarodne nelikvidnosti i nestabilnosti valuta. Ovi problemi ispoljili su
se naročito nakon napuštanja Bretton Wood-skog sistema deviznih kurseva, koji je
1971. napušten, jer je zbog sve većih problema sistem fiksnih deviznih kurseva bivao
sve neefikasniji, da bi konačno bio napušten.
Osnovni ciljevi formiranja EMS-a bili su:
 očuvanje stabilnosti valuta članica EEZ i jačanje integracionih procesa,
 poboljšanje ekonomskih pokazatelja zapadnoevropskih zemalja i podizanje
nivoa GDP.
Osnovni okviri funcionisanja EMS-a su bili: uslovi kreditnih olakšica i pomoći
zemljama sa platnobilansnim problemima, omogućavanje transfera resursa iz više razvijenih zemalja članica u manje razvijene i delovanje mehanizma deviznih kurseva.
Uvođenje Evropske Valutne Jedinice – ECU (European Payment Unit) spada u
najvažnije novine EMS-a. ECU je nastao iz evropske obračunske jedinice EUA (European Unit of Account) koju je EEZ uvela 1975. godine. Cilj uvođenja valutne jedinice
bio je ostvarenje zone evropske monetarne stabilnosti, jer je ona trebalo da posluži
kao denominator u okviru mehanizama deviznih kurseva, osnova za indikatore konvergencije, sredstvo obračunavanja centralnih banaka u Zajednici i denominator kod
operacija intervencija i kreditiranja.
ECU je bio sličan Specijalnim pravima vučenja kod MMF, s tim što je obuhvatao
korpu valuta svih zemalja Evropske zajednice. U sastav korpe valuta ulazile su sve
valute zemalja Zajednice, pri čemu je njihov ponder bio definisan u zavisnosti od:
GDP-a, obima spoljnotrgovinske razmene i kvote zemlje u sistemu kratkoročne
podrške. Ponder se kretao od 0.54% za GRD (grčku drahmu) i 0.72% za Portugalski
esku do 32.02 % za DEM (nemačku marku) i 20.37% za FrF (francuski franak).
U dvanaestogodišnjem postojanju EMS je uspešno funkcionisao. U toku tog
razdoblja izvršeno je 11 izmena pariteta valuta i to najviše na početku, a rezultat
ekonomske stabilnosti bila je valutna stabilnost zemalja članica. Uprkos tome svi
postavljeni ciljevi nisu realizovani. ECU nije šire korišćen, već gotovo isključivo u
okviru transakcija centralnih banaka, a prisutna je bila opasnost da se EMS pretvori
u zonu nemačke marke (DEM).
Bankarstvo - makroaspekt 109
Slika 5.2. Područje EMU
Monetarna unija je valutno područje nastalo od više nacionalnih valutnih
područja koja su prihvatila jedinstvenu valutu. Ona uključuje:
 jedinstvenu centralnu banku,
 jedinstvenu valutu i
 jedinstvenu monetarnu politiku.
Sporazumom iz Mastrihta prihvaćen je program ostvarivanja Evropske monetarne
unije – EMU. To je ujedno bio i najsloženiji korak u ostvarivanju pune ekonomske
integracije zemalja članica. Jedinstveno unutrašnje tržište predstavljalo je osnovu za
prelazak na viši nivo integracije, ekonomsku i monetarnu uniju.
Ekonomske koristi od formiranje EMU najviše se ogledaju u sledećem:
 jedinstvena valuta ukida transakcione troškove konverzije valuta zemalja
članica (procenjuju se na 0.5% GDP Evropske unije)
 ukida se rizik fluktuacija deviznih kurseva, domaćih i svetskih, na unutrašnju
trgovinu EU.
Međutim, formiranje Monetarne unije znači istovremeno odricanje od monetarnog suverenititeta zemalja članica, dok je upotreba fiskalne politike ograničena
Paktom o stabilnosti i rastu, kako bi se obezbedilo održanje budžetskog deficita u
granicama kriterijuma konvergencije.
110 Bankarstvo
Juna 1988. godine Evropski savet je ovlastio tadašnjeg predsednika Evropske
komisije Žaka Delora (Jaques Delores) da analizira i predloži konkretne korake u
ostvarivanju evropske ekonomske unije. Komisija sastavljena od guvernera centralnih banaka pripremila je «Delorov izveštaj» prema kome je ekonomska i monetarna
unija (EMU) trebalo da se ostvari u tri faze.
Evropska monetarna unija je formirana po određenoj vremenskoj dinamici:
 Prva etapa je trajala od 1.juna 1990. do 31. decembra 1993. godine. Njen
osnovni sadržaj je bio stvaranje jedinstvenog finansijskog tržišta, pre svega
potpuna liberalizacija kretanja kapitala unutar Zajednice. Da bi se moglo
pristupiti drugoj i trećoj fazi bilo je neophodno izvršiti prilagođavanja Rimskog sporazuma, kojim je osnovana Evropska ekonomska komisija (European Econonomic Commision), preteča današnje EU. Sporazum o Evropskoj uniji postignut je u decembru 1991. a potpisan februara 1992. godine u
Mastrihtu.Zbog problema u ratifikaciji Sporazuma na nacionalnom nivou
došlo je do kašnjenja u primeni, tako da nije praktično stupio na snagu sve
do novembra 1993. godine;
 Druga etapa je trebalo da traje do 1997. godine, a najduže do 1999. godine.
Ona je vezivana za ustanovljavanje Evropskog monetarnog instituta (EMI)
januara 1994. godine, koji je bio prelazna institucija. EMI nije imao odgovornost za vođenje monetarnih politika u EU, jer je to ostalo u nadležnosti
nacionalnih monetarnih vlasti, niti ovlašćenja za realizaciju deviznih intervencija. EMI je imao zadatak da jača saradnju između centralnih banaka i
koordinaciju monetarnih politika, kao i da obavi pripreme za uspostavljanje evropskog sistema centralnih banaka (ESCB) za vođenje jedinstvene
monetarne politike i za kreiranje jedinstvene valute. Ova faza je predvidela usklađivanje ekonomskih politika koje imaju za cilj smanjenje inflacije,
ograničenje budžetskog deficita, smanjenje javnih dugova i snižavanje kamatnih stopa.
 Treća faza je finalna i predviđala je uvođenje jedinstvene valute u preuzimanje nadležnosti za monetarnu politiku i intervencije na deviznom tržištu
od strane Evropskog sistema centralnih banaka.
Ugovorom iz Mastrihta u velikoj meri je revidiran osnovni Rimski ugovor, a njime
su pored ostalog propisani uslovi, odnosno kriterijumi koje treba ispuniti da bi se
ušlo u monetarnu uniju(kriterijumi konvergencije):
 stabilnist cena – inflacija ne sme biti viša od 1.5 procentnih poena iznad
proseka tri zemlje članice sa najnižom inflacijom;
 godišnji budžetski deficit ne sme biti veći od 3% GDP;
 ukupan javni dug ne sme biti veći od 60% GDP;
Bankarstvo - makroaspekt 111
 dugoročna kamatna stopa ne sme biti viša od 2 procentna poena iznad
neponderisanog proseka kamatnih stopa u tri zemlje članice sa najnižom
kamatnom stopom i
 zemlja članica mora imati stabilan devizni kurs (u granicama dozvoljenih
fluktuacija) i posebno da nije devalvirala valutu u poslednje dve godine.
Pre 1997. godine nijedna zemlja članica nije ispunjavala predviđene uslove,
međutim, u maju 1998. godine ispitivanje je pokazalo, a Savet ministara usvojio odluku da se 11 zemalja članica kvalifikovalo za EMU (Belgija, Nemačka, Španija, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Austrija, Portugal i Finska). Grčka se
pridružila EMU 2001. godine, dok su Danska i Velika Britanija zadržale pravo da ne
učestvuju u trećoj fazi. Švedska nije ispunila uslov stabilnosti kursa. Kasnije zemlje
članice EMU postale su Slovenija, Kipar, Malta i Slovačka.
U decembru 1995. odlučeno je da jedinstvena evropska valuta bude EVRO, koji
je uveden u tri etape:
 prva etapa je počela 1998. godine, sa ispunjavanjem uslova konvergencije;
 druga etapa je počela januara 1999. godine fiksiranjem deviznih kurseva i
određenjem referentnog kursa EVR-a prema dolaru za 1.16675 dolara za
jedan EVRO;
 treća etapa je započela januara 2002. godine kada je nakon dvogodišnjeg
perioda funkcionsanja kao žiralnog novca u šestomesečnom periodu emisijom kovanica i banknota EVRO uveden u upotrebu.
TARGET sistem su razvile ECB i centralne banke zemalja članica EU kao sistem
za međusosbno bruto poravnanje u realnom vremenu (real time gross setlement RTGS) na bazi plaćanja u EUR. On se sastoji od nacionalnih RTGS sistema i mehanizma platnog prometa ECB, koji su povezani tako da pružaju jedinstevnu osnovu za
obradu svih plaćanja u EUR. Osnovni ciljevi TARGET-a su:
 obezbeđivanje sigurnog i pouzdanog mehanizma za plaćanje van zemlje na
osnovu RTGS sistema,
 povećanje efikasnosti platnog prometa među zemljama članicama EU i
 da bude u funkciji realizacije monetarne politike ESCB i novčanog tržišta
EUR-a.
Sistem funkcioniše u realnom vremenu, što omogućava veoma brzu realizaciju
plaćanja. On se koristi za plaćanja kako među zemljama članicama EMU tako i za
plaćanja i sa drugim zemljama EU koje nisu članice Monetarne unije. Uz polaganje
odgovarajućeg depozita omogućeno je da sistem koriste i druge zemlje.
112 Bankarstvo
5.3.2. Evropska centralna banka - ECB1
Evropska centralna banka (European Central Bank – ECB) je počela da
funkcioniše juna 1998. godine, a ECB i nacionalne centralne banke zemalja Eura
formiraju evropski sistem centralnih banaka (ESCB).
Evropski sistem centralnih banaka (ESCB) prema mastrihtskom ugovoru je
stub monetarne vlasti Evropske unije koji utvrđuje okvire monetarnih agregata,
odnosno formuliše i izvršava monetarnu politiku i primenjuje instrumente monetarne politike, uključujući i politiku kamatnih stopa. Zadatak je upravljanje deviznim
rezervama zemalja članica, unapređenje platnog prometa i nadzor nad poslovanjem
banaka i drugih finansijskih institucija.
Prema Ugovoru iz Mastrihta i Protokolu o Statutu evropskog sistema centralnih
banaka i Evropske centralne banke Evropski sistem centralnih banaka čine Evropska centralna banka (ECB – European Central Bank) i centralne banke država
članica.
Slika 5.4. Sedište ECB u Franfurtu
Izmenama Ugovora EU definišu se ovlašćenja ECB u formulisanju i realizaciji
jedinstvene monetarne i devizne politike. Njen osnovni cilj je održavanje cenovne
stabilnosti i na taj način podržavanje opšte ekonomske politike EU, dok sistem centralnih banaka definiše i sprovodi monetarnu politiku, obavlja devizne operacije, drži
i upotrebljava devizne rezerve zemalja članica i unapređuje platni promet.
1
O tome šire na sajtu: www.ecb.int
Bankarstvo - makroaspekt 113
Osnovni zadaci ESCB su:





definisanje i realizacija monetarne politike EU,
rukovođenje deviznim poslovima,
držanje i upravljanje deviznim rezervama zemalja članica,
omogućavanje efikasnog funkcionisanja platnog prometa,
sprovođenje prudencijalnog nadzora nad kreditnim institucijama i stabilnošću finansijskog sistema.
Evropska centralna banka odlučuje o načinu predstavljanja Evropskog sistema
centralnih banaka u oblasti međunarodne saradnje. U međunarodnim monetarnim
institucijama učestvuje ECB i, uz njenu saglasnost, nacionalne centralne banke.
ECB i nacionalne centralne banke su nezavisne u izvršavanju svojih zadataka i ovlašćenja. One ne mogu tražiti niti prihvatati instrukcije organa i tela EU,
od vlada država članica ili druge organizacije. Teorijski i praktično nezavisnost ECB
počiva na institucionalnim okvirima jedinstvene monetarne politike EMU. Finansijski aranžmani ECB se obavljaju odvojeno od aranžmana EU. ECB ima sopstveni
budžet koji se popunjava od strane centralnih nacionalnih banaka.
ECB je pravno lice i u svakoj državi članici ima najšira pravna ovlašćenja koja nacionalno pravo priznaje pravnim licima.
Početni kapital ECB je bio 5 mlrd EUR koji su uplatile članice ESCB. Formula
za utvrđivanje učešća u osnivačkom kapitalu bila je zasnovana na učešću u GDP i
stanovništvu EU. Svaka zemlja članica takođe učestvuje u formiranju deviznih rezervi ECB do ukupnog iznosa od 50 mlrd EUR.
Organi odlučivanja ECB upravljaju zapravo Evropskim sistemom centralnih
banaka. Organi odlučivanja su: Savet guvernera i Izvršni odbor.
Savet guvernera ECB sačinjavaju članovi Izvršnog odbora (6) i guverneri nacionalnih centralnih banaka članova EMU. Glasačka snaga pojedinačnih guvernera
odražava upisani kapital u ECB. Savet guvernera određuje smernice i donosi potrebne
odluke u izvršavanju zadataka ECB. On utvrđuje monetarnu politiku EU, po potrebi
srednjeročne monetarne ciljeve, ključne kamatne stope i rezerve. Savet se sastaje
obično dva puta mesečno u sedištu ECB u Frankfurtu na Majni.
Izvršni odbor ECB sačinjavaju : predsednik, podpredsenik i četiri člana, koje imenuju vlade država članica. On je odgovoran za tekuće poslovanje ECB, sprovodi
monetarnu politiku u skladu sa smernicama i odlukama guvernera i daje potrebna
uputstva centralnim bankama. Članovi Izvršnog odbora ne mogu biti ponovo birani
na ovu funkciju. Biraju se na period od pet godina i ne mogu biti smenjeni, sem u
slučaju nekompetentnosti ili ozbiljne zloupotrebe.
Generalni savet sačinjavaju predsednik ECB, potpredsednik ECB i guverneri zemalja članica EU. Ovaj savet se može oceniti kao tranziciono telo, koje preduzima
114 Bankarstvo
zadatke koje dobija od EMI, a koji su predviđeni za treću fazu EMU imajući u vidu da
sve zemlje članice EU nisu istovremeno prihvatile članstvo u EMU. On istovremeno
ima i savetodavnu ulogu u odnosu na ECB, prikuplja statističke informacije, priprema
godišnje izveštaje, priprema standarde i regule za računovodstveno izveštavanje centralnih banaka, priprema određivanje odnosa kurseva.
Nacionalne centralne banke čine sastavni deo ECB i deluju u skladu sa smernicama i uputstvima ECB. ESCB, ECB i nacionalne centralne banke mogu u cilju ostvarivanja ciljeva monetarne politike da:
 intervenišu na finansijskom tržištu direktnom kupovinom i prodajom
(promptno i na termin) ili u skladu sa sporazumom o naknadnom otkupu
odobravanjem i uzimanjem na zajam potraživanja i utužnih instrumenata,
 obavljaju kreditne operacije sa kreditnim institucijama i drugim učesnicima
na tržištu, uz odgovarajuća sredstva za obezbeđenje.
ECB utvrđuje osnovne principe kreditnih operacija na otvorenom tržištu koje
sama obavlja ili koje obavljaju nacionalne centralne banke, uključujući i uslove pod
kojim mogu da izvršavaju te operacije. Ona je ovlašćena da nacionalnim centralnim bankama naloži držanje minimalnih rezervi kod ECB i nacionanih centralnih
banaka.
ECB i nacionalne centralne banke mogu da:
 uspostave odnose sa centralnim bankama i drugim finansijskim institucijama trećih zemalja i u slučaju potrebe sa međunarodnim organizacijama,
 kupuju i prodaju promptno i na termin sve kategorije devizne aktive i plemenitih metala i da njima upravljaju,
 da obavljaju sve vrste bankarskih operacija sa trećim zemljama i međunarodnim organizacijama uključujući operacije odobravanja i uzimanja
zajmova.
ECB i nacionalne centralne banke mogu da odobravaju olakšice, a ECB može da
donosi propise kojima obezbeđuje efikasan sistem kompenzacija i platni sistem u
okviru EU i sa trećim zemljama.
Da bi Evropska monetarna unija EMU bila konačno zaokružena bilo je neophodno sprovesti set sistemskih promena od kojih su najvažnije:
 formiranje jedinstvene valute Evro,
 formiranje Evropske centralne banke ECB, koja će biti neka vrsta Euro Fed- a
 promena uloge nacionalnih budžeta.
U dopuni upravljačkim telima korporativno upravljanje u ECB počiva na brojnim
eksternim i internim pravilima.
Eksterna pravila:
 nezavisna revizija i Evropski sud za reviziju.
Bankarstvo - makroaspekt 115
Interna pravila:





Interna kontrola,
Interna revizija,
Interna trgovinska pravila i pravila ponašanja,
Budžetski autoritet i
Služba za zaštitu podataka.
5.3.3. Evropska investiciona banka - EIB1
Evropska investiciona banka (EIB), sa sedištem u Luksemburgu, je osnovana
Rimskim ugovorom iz 1957. godine, kao autonomna institucija za podršku ekonomskim politikama EU, sa ciljem da finansira investicije usmerene u pravcu jačanja integracionih tokova u Evropi. Aktivnost Evropske investicione banke usmerena je ka
rešavanju problema finansiranja u vezi sa stvaranjem zajedničkog tržišta i zajedničkog
razvoja zemalja Evropske ekonomske zajednice. U 2000. godini doneta je odluka o
formiranju Evropskog investicionog fonda (European Investment Fund – EIF), koji
sa EIB sačinjava EIB grupu.
Pošto sredstva za plasmane fundira na osnovu pozajmica na tržištu kapitala radije
nego na osnovu Budžeta EU, Banka uživa nezavisnost u donošenju odluka u odnosu
na strukture EU. EIB struktura upravaljanja i kontrola reflektuju njenu nezavsnost i
dopušta joj nezavisnost u odlučivanju. Akcionari EIB su zemlje članice EU. Učešće
svake pojedinačne zemlje je izračunato na osnovu njene ekonomske snage u okviru
EU. Ukupni kapital EIB dostiže 164 mlrd Eur.
Upravljačku strukturu EIB sačinjavaju: Bord guvrenera, Bord direktora, Menadžment komitet i Revizorski komitet. Bord guvernera se satoji od ministara zemalja članica, obično ministara finansija. On utvrđuje politiku kreditiranja, potvrđuje
godišnje bilanse, odlučuje o kreditiranju van EU i o povećanju kapitala. Bira članove
Borda direktora. Bord direktora ima ingerencije u donošenju odluka o kreditima, garancijama i pozajmicama. Sačinjava ga 26 direktora, predstavnika zemalja plus predstavnik EU.
Organizacione jedinice EIB su direktorati i odeljenja: generalni sekretarijat,
odeljenje za kreditiranje, Direktorat finansija, Direktorat za projekte, Direktorat
za upravljanje rizikom, Kadrovsko odeljenje, generalni inspektorat i Savetnički
komitet.
Evropska investiciona banka ima zadatak da doprinosi uravnoteženom i skladnom razvoju zajedničkog tržišta u interesu EU, koristeći se pri tom sredstvima sa
tržišta kapitala i svojim soptvenim sredstvima. Ona odobrava zajmove i daje garan1 O tome šire na sajtu: www.eib.org
116 Bankarstvo
cije na neprofitnoj osnovi svim sektorima privrede. Evropska investiciona banka
olakšava mobilizaciju kapitala unutar EU i omogućava priliv kapitala izvan EU. Ona
finansira projekte koji se odnose na manje razvijena područja i projekte za modernizaciju zemalja članica. U tom smislu prisutni su sledeći projekti:






programi razvoja manje razvijenih regiona,
projekti unapređenja saobraćajne i telekominikacione infrastrukture,
projekti zaštite životne sredine i unapređenja kvaliteta života,
projekti u oblasti energetike,
podrška aktivnosti malih i srednjih preduzeća,
projekti za osavremenjavanje ili rekonstrukciju preduzeća ili pokretanje
novih delatnosti prouzrokovanih postepenim uspostavljanjem zajedničkog
tržišta, koji po svojoj širini ili po prirodi ne mogu u potpunosti biti pokriveni raznim oblicima finansiranja dostupnim na nivou država članica,
 projekti od zajedničkog interesa za više država članica koji po svojoj širini
ili po svojoj prirodi ne mogu biti u potpunosti pokriveni raznim oblicima
finansiranja dostupnim na nivou država članica.
Banka pomaže finansiranju investicionih programa uz učešće strukturnih fondova i drugih finansijskih instrumenata EU.
Evropska investiciona banka daje kredite za privatne i javne industrijske projekte
i projekte infrastrukture u Evropi i u preko sedamdeset zemalja koje su povezane sa
Evropskom unijom, a koji su usmereni na jačanje održivog rasta i jačanje napora za
ostvarivanje stabilnosti i mira u nekoliko važnih regiona.
Za razliku od drugih bankarskih i finansijskih institucija EIB ne upravlja finansijskim resursima na bazi prikupljanja depozita ili tekućih računa, već prikuplja finansijske resurse na svetskom tržištu kapitala, a posluje kao neprofitna institucija.
Osnovu kreditnog potencijala Banke čine: upisani kapital zemalja članica i prihodi
od obveznica koje su plasirane na međunarodnom tržištu kapitala.
EIB finansira velike projekte (iznad 25 mil EUR pojedinačno) putem pojedinačnih
zajmova direktno sa njihovim nosiocima, a mala i srednja ulaganja podržava indirektno putem globalnih zajmova koji postaju operativni preko 130 banaka koje posluju
na nacionalnom i regionalnom nivou. Sredstva EIB ne mogu preći 50% troškova projekta, a mogu biti korišćena u kombinaciji sa nacionalnom pomoći ili pomoći EU. EIB
ne odobrava olakšice na kamate, ali te olakšice je moguće da obezbedi neka druga
institucija. Banka odobrava kredite i daje garancije i to najčešće u oblasti saobraćaja,
telekomunikacija, prenosnih sistema i sl. Krediti se odobravaju sa rokom od 6 do 20
godina, uz kamatnu stopu koja se određuje u odnosu na tržišnu kamatnu stopu na
emitovane obveznice Banke.
Bankarstvo - makroaspekt 117
5.3.4. Evropska banka za obnovu i razvoj - EBRD
Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and
Development - EBRD) osnovana je 1991. godine sa sedištem u Londonu, a njen cilj
je jačanje procesa tranzicije u tržišnu privredu i promocija privatne i preduzetničke
inicijative u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i uključivanje u međunarodnu
privredu zemalja centralne i istočne Evrope.
EBRD ima 60 članova od kojih su 58 zemlje, uz EU i Evropsku investicionu banku,
uključujući 26 zemalja centralne i istočne Evrope. Zemlje članice EBRD su akcionari
EBRD, kao i EU i EIB.Glasačka snaga pojedinačne zemlje članice je u razmeri sa
brojem posedovanih akcija.
Slika 5.5. Zemlje članice EBRD
Početni kapital EBRD iznosio je 10 mlrd ECU, a u aprilu 1996. godine taj iznos je
udvostručen. Osim toga EBRD se zadužuje na svetskom tržištu kapitala da bi obezbedila sredstva neophodna za kreditnu podršku razvojnim programima Banke.
Bankom upravlja Bord guvernera koji sačinjavaju predstavnici zemalja članica,
u pravilu ministri finansija ili njihov ekvivalent. Svoja ovlašćenja Bord guvernera
delegira Bordu direktora koji je odgovoran da u skladu sa direktivama EBRD vodi
svakodnevno poslovanje i politiku. Predsednik Banke na osnovu smernica Borda
direktora upravlja radom Banke. Organizaciona struktura EBRD se sastoji od
sledećih organizacionih jedinica: bankarstvo, finansije, risk menadžment, kadrovi,
generalni sekretarijat, interna kontrola i revizija, ekonomska analitika.
EBRD pruža pomoć privredama u tranziciji u sprovođenju strukturnih ekonomskih reformi, uključujući liberalizaciju, decentralizaciju i privatizaciju. To takođe
uključuje podsticanje aktivnosti privatnog sektora, jačanje finansijskih institucija
i pravne države i razvoj insfrastrukture neophodne za podršku razvoja privatnog
118 Bankarstvo
sektora u celini. EBRD odobrava kredite pretežno malim i srednjim preduzećima,
doprinoseći efikasnom obavljanju procesa privatizacije. Banka daje garancije i savete
prilikom ulaganja kapitala.
Banka podstiče kofinansiranje i strane direktne investicije iz privatnih i državnih
izvora, pomaže moblizaciju domaćeg kapitala i pruža tehničku pomoć. Svoj rad
koordiniše sa drugim međunarodnim finansijskim institucijama, što pretpostavlja
članstvo zemlje u MMF i Svetskoj banci.
REZIME POGLAVLJA
Međunarodni monetarni fond i Svetska banka nastali su na temelju međunarodnog
dogovora koji je postignut krajem Drugog svetskog rata u cilju uspostavljanja novog
međunarodnog monetarnog poretka i obnove ratom razrušene privrede. Najveći
broj zemalja iz međunarodne zajednice učlanjen je u ove finansijske instiucije čiji su
ciljevi postali kompleksni, kao i pomoć koju pružaju zemljama članicama. Posebno
važan za Srbiju i ostale zemlje u tranziciji i razvoju je sistem Svetske banke, čiji je
cilj unapređenje potencijala razvoja ovih zemalja. Evropska monetarna unija, koja je
nastala u veoma dugom i složenom procesu, predstavlja vrhunac koordinacije i harmonizacije procesa evropskih ekonomskih integracija. Kreiranje i sprovođenje jedinstvene monetarne, kamatne i devizne politike je zadatak Evropske centralne banke,
koja u novije vreme predstavlja primer nezavisne centralne banke.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Ciljevi Međunarodnog monetarnog fonda (MMF – IMF)?
; Koje organizacije ulaze u sastav Svetske banke (SB - WB)?
; Koji su ciljevi Svetske banke?
; Da li je Srbija članica MMF i SB?
; Šta je EMU i kako je nastala?
Bankarstvo - makroaspekt 119
; Šta predstavlja ECB?
; Kada je uveden i kakav značaj ima evro kao jedisntvena valuta?
; Šta predstavlja EIB i koji su njeni ciljevi?
; Koji je osnovni cilj postojanja Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD)?
; Odnos Srbije i EBRD.
LITERATURA
1. Jovanović M. - Evropska ekonomska integracija, EF, BG, 2004.
2. Kastratović M. – Menadžment internacionalnih finansija, FIM, Beograd,
2000.
3. Kovačević, R. - Međunarodne finansijske institucije, Institut za spoljnu
trgovinu, Beograd, 1999.
4. Kovačević R. – Evro i ECB, Bankarstvo br. 3-4/2004.
5. Krstić B. - Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 2001
6. Sylvester J.H., Eijffinger C.W., Waller S. - The European Central Bank: credibility, transparency and centralization, MIT Press, 2005
7. Stakić, B. - Međunarodne finansije, Univerzitet Singidunum, Beograd,
2005.
8. The European System of Central Bank: an autonomous actor, NZ Springer
2003
9. Vajdenfeld V. - Evropa od A do Š, BG Konrad Adenauer, 2003
Linkvi:
www.imf.org
www.worldbank.org
www.ecb.int
www.eib.org
www.ebrd.com
120 Bankarstvo
6.
CENTRALNA BANKA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da upozna studente
sa karakterom, ulogom centralne banke, njenim osnovnim
funkcijama i organizacijom. Najpre se kao primeri analiziraju centralne banke razvijenih zemalja, potom karakteristike centralnog bankarstva zemalja u tranziciji i na
kraju najviše prostora se posvećuje Narodnoj banci Srbije, njenoj organizaciji, ustrojstvu i funkcijama.
Ključne reči: centralna banka, Narodna banka Srbije, monetarna politika, kamatna politika, devizna politika, politika kursa dinara, monetarni agregati, instrumenti monetarne politke
6.1. KARAKTER I ULOGA CENTRALNE BANKE
Ekonomska suverenost zemlje određena je, između ostalog, i monetarnom
suverenošću koja obuhvata monetarni, valutni i devizni sistem. Monetarna suverenost usko je povezana sa ekonomskom suverenošću zemlje. Međutim, u najnovijem periodu na nivou EU došlo je do prenosa te suverenosti na nadnacionalni nivo
Unije (zajednička valuta i centralna banka). U slučaju naše zemlje, u vreme postojanja SRJ između 1992. i 2003. godine, jedinstvena država imala je različite centralne
banke i različite valute.
Nezavisnost centralne banke veoma je bitna za uspostavljanje racionalnog
funkcionisanja finansijskog i uže posmatrano bankarskog sistema zemlje, preko
kojeg utiče i na racionalno ponašanje privrednih subjekata u realnom sektoru. Autonomija centralnih banaka se meri stepenom slobode odlučivanja u kreditno monetarnoj i deviznoj politici. Zavisne centralne banke imaju mali stepen slobode
i najčešće sprovode vladinu politiku i pod direktnim su ingerencijama nadležnih
ministarstava. Nezavisne centralne banke su samo relativno nezavisne, jer je reč o
koordinaciji mera razvojne i ekonomske politike. Nezavisne centralne banke su generalno govoreći u onim zemljama koje su po zakonu u ingerenciji parlamenta, pre
nego one koje su potčinjene ministarstvu finansija. U većini zemalja centralne banke
su potčinjene ministarstvu finansija, a u ređem slučaju parlamentu (SAD, Nemačka,
Švajcarska, Švedska, Holandija). Nezavisnost centralne banke je pretpostavka njene
efikasnosti i zavisi od niza faktora:
Bankarstvo - makroaspekt 121
 Nezavisnost centralne banke od državnih organa, koja se ogleda kroz
ekonomsku (pri izboru instrumenata monetarnog regulisanja) i političku
nezavisnost (pri utvrđivanju monetarnih agregata);
 Nezavisnost članova organa centralne bake (guverner, odbor guvernera,
savet);
 Pravni status banke je relevantan takođe, banke je nezavisnija ukoliko je
proceduralno teže menjati njene ingerencije1.
Novija istraživanja dovode u vezu stepen uspešnosti i nezavisnost centralne banke
i ukazuju na Nemačku i Švajcarsku centralnu banku kao nezavisne i uspešne, sa
stanovišta postizanja stabilnosti, kao i stope rasta zapošljavanja, kao ciljnih funkcija.
Slika 6.1. Stepen samostalnosti CB
Izvor: www.ekonomija.cg.yu
Koncept centralne banke, njene funkcije, monetarna politika i mere monetarnog
regulisanja podređeni su osnovnoj ciljnoj funkciji centralne banke, a to je obično
stabilnost njene valute. Šira definicija centralne banke osim stabilnosti valute, kao
ciljeve postojanja određuje i likvidnost privrednih subjekata u unutrašnjem platnom prometu (PP) i plaćanjima prema inostranstvu, kao i monetarnu i deviznu kontrolu bankarskih subjekata. Brojne su i druge specifičnosti centralnih banaka, koje su
određene istorijskim, ekonomskim i drugim specifičnostima privrede.
1
Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo - Beograd, 2003. s.39
122 Bankarstvo
Istorijski razvoj centralnih banaka vezan je za sada razvijene evropske privrede,
prva je osnovana Centralna banka Švedske - Sverigen Riksbank- emisiona banka
Švedske - osnovana 1668. godine, a Engleska centralna banka, Bank of England,
takođe emisiona banka, osnovana je 1694. godine. Sem nekih izuzetaka (Luksemburg i Hong Kong) i specifičnih prelaznih oblika u nekoliko drugih zemalja, gotovo
sve zemlje u svetu imaju jasno konstituisanu «banku banaka».
Jedinstvenog koncepta centralne banke nema, imajući u vidu političke, ekonomske i istorijske razloge. Sve centralne banke su institucije sa glavnom ulogom u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarnih kretanja, na vrhu piramide
bankarskog sistema zemlje. Ima ekonomista naglašene monetarističke i liberalne
orijentacije, Milton Fridman na pr., koji su isticali štetnost monopola koji centralne
banke imaju i otuda sputavanju spontanih finansijskih tokova unutar i između pojedinih privreda, ali se ovim shvatanjima može dati pre svega teorijski značaj.
6.2. OSNOVNE FUNKCIJE CENTRALNE BANKE
Centralna banka ima u monetarnom, kreditnom i bankarskom sistemu privilegovan, monopolisan status, koji se prvenstveno odnosi na izdavanje i emisiju novca.
Osnovne funkcije centralne banke su:
 emisiona funkcija – monopol na kreiranje i regulisanje primarnog novca tj.
regulisanje potrebne količine novca u privredi i gotovog novca (novčanica
i kovanica);
 regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmereavanje njihove kreditne
politike;
 uloga bankara države;
 regulisanje likvidnosti bankarskog i privrednog sistema – uloga poslednjeg
utočišta likvidnosti;
 nadzorna uloga – kontrola boniteta i zakonistosti poslovanja bankarskog
sistema i njegovog funkcionisanja;
 upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje;
 upravljanje deviznim kursom nacionalne valute;
 organizovanje funkcije platnog prometa u zemlji.
Na međunarodnom planu centralne banke uspostavljaju poslovnu saradnju sa
multirateralnim finansijskim organizacijama IMF, WB, EBRD, BIS. Centralne
banke imaju i specifične uloge, kao što je napr. razvojna funkcija u zemljama u
razvoju, gde se centralna banka javlja kao izvor tzv. mekih (povoljnih) kredita za sektor čiji se razvoj podstiče. Funkcije centralne banke se određuju striktno zakonskom
regulativom, jer se pridaje veliki značaj efikasnom i racionalnom funkcionisanju ove
ustanove.
Bankarstvo - makroaspekt 123
Treba imati u vidu da ona nije profitna institucija, iako raspolaže sopstvenim
izvorima prihoda (prvenstveno po osnovu novčane emisije tzv. Senjoraže), već je
njena osnovna funkcija uspostvaljanje i održavanje monetarne i privredne stabilnosti
nacionalne privrede
6.3. ORGANIZACIJA CENTRALNE BANKE
Organizacija centralne banke zavisi od političkog i administrativnog ustrojstva zemlje, kao i od razvijenosti i strukture ekonomskog i finansijskog sistema
zemlje.
U pogledu vlasništva ona može da bude
 u potpunosti državna banka,
 privatna i
 mešovitog oblika svojine.
Centralna banka je obično konstituisana kao akcionarsko društvo, čiji kapital po
pravilu pripada državi. Čak i kada država raspolaže samo delom kapitala ili se kao akcionari centralne banke pojavljuju poslovne banke ili druge finansijske organizacije,
postoji veoma čvrsta veza između države i centralne banke.
Do 1936. godine većina banaka bila je privatna,osim Švedske, Rusije, Finske, Bugarske, koje su bile u državnom vlasništvu. Od tada veći broj centralnih banaka je
nacionalizovan (Danska, Kanada, Novi Zeland, Bolivija i Gvatemala), da bi nacionalizacija dobila na zamahu nakon 1945. godine (Engleska, Francuska, Nemačka, Holandija, Čehoslovačka, Jugoslavija, Mađarska, Rumunija).
Mešovito vlasništvo opstalo je u nizu zemalja (Španija, Japan, Venecuela, Pakistan). U Belgiji polovina kapitala pripada državi, a u Japanu udeo javnog vlasništva
iznosi 55%.
Pretežno ili čak potpuno privatno vlasništvo centralne banke je relativno retko
(Grčka, Italija, Južnoafrička Republika, Portugal, Čile)
Osnovni modeli organizacije centralne banke:
 jedinstvena centralna banka,
 složeni sistem centralne banke,
 nadnacionalna centralna banka.
1. Jedinstvena centralna banka - najčešći koncept, što znači «jedna država
– jedna centralna banka», drugim rečima monetarna vlast je koncentrisana
u jednom pravnom subjektu. Ovako jedinstvena banka može radi efikasnijeg izvršavanja zadataka da uspostavi ogranke u zemlji i inostranstvu ili da
ima posebne institucije, kao što su zavodi za izradu novčanica i kovanog
novca.
124 Bankarstvo
2. Sistem centralne banke – znači da postoji više banaka preko kojih centralna banka obavlja svoje funkcije, a najčešće jedna od banaka ima ulogu koordinatora aktivnosti, pri čemu je bitno da se odluke donose brzo i izvršavaju
efikasno i pored složenosti ovakvog sistema. Ovako je koncipiran Sistem
federalnih rezervi SAD (Federal Reserve System -FED).
3. Nadnacionalna centralna banka – organizuje se u slučaju postojanja
monetarne unije više zemalja, koja predstavlja visok stepen ekonomske
integrisanosti područja. Na ovaj način države se odriču svog monetarnog
suvereniteta, imaju jedinstvenu valutu, usklađuju kreditno – monetarnu i
deviznu politiku, formiraju zajedničke devizne rezerve i centralnu banku.
Po pravili ovakva banka ima ogranke u zemljama članicama unije. Primer
je monetarna unija EU i njena jedinstvena centralna banka, sa nacionalnim
centralnim bankama kao članicama Sistema Centralne evropske banke .
Pored navedena tri osnovna tipa postoji niz drugih oblika institucionalizacije centralnog monetarnog autoriteta. Tako napr. postoji mogućnost organizovanja u formi
državne ustanove – agencije, koja vrši ove poslove (Luksemburg, Saudijska Arabija, Bahrein, Makao). U nekim zemljama emisiona funkcija je poverena određenim
licenciranim poslovnim bankama (Hong Kong). Jedna od mogućnosti, aktuelna u
najnovijem periodu kao prelazno rešenje u tranzicionim privredama, je osnivanje
monetarnog odbora (Bosna i Hercegovina).
Otvoreno je pitanje kriterijuma za izbor optimalnog rešenja organizacije
centralne banke. Ima zagovornika sistema centralne banke u zemljama federalnog,
odnosno konfederalnog tipa. Ako se otvori pitanje uspešnosti i veze sa organizacijom
centralne banke uvek se nameće izbor između stabilnosti, stope ekonomskog rasta,
visine deviznih rezervi, odnosno snage domaće valute, kao ciljne funkcije.
U istoriji centralnih banaka postoje primeri transformacije od jednog ka drugom
načinu organizovanja. Nemačka je tako do 1948. godine imala jedinstvenu centralnu
banku, da bi u periodu do 1957. imala sistem sistem centralne banke, koji je ponovo objedinjen u jedinstvenu ustanovu Bundesbanke. Narodna banka Jugoslavije
je od formiranja 1929. godine kao naslednik Narodne banke Srbije bila jedinstvena
ustanova. Nakon ustavnih amandmana 1971. godine i federalizacije SFRJ Ustavom iz
1974. godine NBJ je zapravo bila transfromisana u sistem centralne banke. Domaće
iskustvo govori o neefikasnosti funkcionisanja sistema centralne banke.
Upravljanje centralnom bankom ima dve dimenzije: spoljnu i unutrašnju. Spoljna
dimenzija upravljanja se odnosi na način uspostavljanja veze između države i centralne banke, gde je prisutna dvojnost u savremenim bankarskim sistemima. Naime, u
pojedinim državama centralna banka odgovara parlamentu za svoj rad, dok u drugim
državama odgovara vladi, odnosno resorno nadležnom, ministarstvu finansija.
Unutrašnja dimenzija upravljanja centralnom bankom se odnosi na način funkcionisanja i upravljanja samom institucijom i poslovima centralne banke. Tu je
uobičajeno postojanje,
Bankarstvo - makroaspekt 125
 u slučaju jedinstvene centralne banke
- Borda guvernera (Monetarni odbor), kao kolektivnog organa,
- Guvernera, kao inokosnog organa upravljanja bankom i
- Saveta guvernera kao savetodavnog tela.
 u slučaju sistema centralne banke
- Borda guvernera, kao kolektivnog organa,
- Guvernera, kao inokosni organ upravljanja,
- Odbora direktora.
Inokosni organ koji upravlja centralnom bankom je guverner koji ima jednog
ili više viceguvernera. Guverner predstavlja centralnu banku u javnosti i njega po
pravilu imenuje predsednik države na period od 4-8 godina. Pored guvernera obično
postoje i odbori direktora (Council of Admnistration, Supervisory Council, General
Council, Monetary Board), koji u suštini predstavljaju štab koji pomaže guverneru
u upravljanju centralnom bankom. Odluke guvernera, odnosno odbora direktora, u
pravilu, sprovode upravljački odbori (Management Board).
6.4. CENTRALNE BANKE RAZVIJENIH ZEMALJA
Upravljanje centralnom bankom jedan je od ključnih faktora njene uspešnosti.
U pravilu bankom rukovodi guverner koga postavlja predsednik, vlada ili parlament. Odbori direktora takođe imaju važnu ulogu u upravljanju bankom, a imaju
različit naziv od nadzornog veća opšteg veća, monetarnog odbora i sl. sa ulogim
menadžment tima centralne banke. Mandat guvernera se razlikuje po zemljama, ali
je u pravilu duži od mandata vlade (sem Švedske, gde je 3 godine), odnosno parlamenta. Ovo pitanje je od značaja za autonomnost funkcionisanja i odlučivanja u
centralnoj banci.
FED – sistem centralne banke u SAD – Osnovana 1913. godine kao Federalni sistem rezervi SAD, sa karakteristikama složene centralne banke, što respektuje
federalno državno uređenje, u čijem sastavu je 12 banaka rezervi i monopol emisije novca. FED koncipira i sprovodi monetarnu politiku, obavlja operacije i usluge
za banke članice, obavlja poslove za vladu i vrši superviziju i kontrolu poslovanja
banaka članica. FED ima ulogu fiskalnog agenta SAD. Sistem centralne banke emituje novčanice preko državne blagajne. Kapital FED je formiran od kapitala banaka
članica. Uloga banke federalnih rezervi u Njujorku je odlučujuća u vođenju operacija
na otvorenom tržištu (OOT). Imajući u vidu ulogu u međunarodnim finansijskim
odnosima FED bi se mogao označiti centrom svetskog kreditnog sistema. Guverner
predsedava odborom od 7 guvernera. Mandat guvernera i zamenika, koje postavlja
126 Bankarstvo
predsednik traje 4 godine, a članova 14 godina. Najvažnije odluke donosi Komitet za
OOT. FED je relativno nezavisna (više nezavisnosti ima Bundesbanka), ali u poslednje vreme sve manje.
Bank of England - Centralna banka Velike Britanije, Bank of England osnovana
je 1694. godine sa monopolom izdavanja novca i to kao jedinstvena institucija. Organizaciono se sastoji od emisionog sektora i bankarskog sektora. Do 1966. godine bila
je u privatnom vlasništvu, kada je nacionalizovana. Guvernera i zamenika bira kraljica na predlog premijera sa mandatom od 5 godina. Odbor direktora ima 16 članova,
sa četvoricom izvršnih direktora. Stepen autonomije je nakon nacionalizacije smanjen, mada se ne može govoriti o banci kao instrumentu Ministarstva finansija.
Bundesbank – Nemačka centralna banka je osnovana 1875. godine, u početku
bez monopola na izdavanje novca, sve do 1924. Organizacija se menjala nekoliko
puta od jedinstvene sa pauzom 1948 –57. godine, kada je ponovo postala jedinstvena. U pogledu kapitala do 1945. godine bila je privatna, kada je nacionalnizovana.
Guverner i zamenik se biraju na 8 godina, bez mogućnosti opoziva. Veće centralne
banke broji 21 člana. Zbog dužine mandata guvernera i njegovog zamenika, tradicije
i adekvatnog definisanja stepen autonomije u vođenju monetarno – kreditne politike je decenijama bio veliki. Nakon ulaska u Evropsku monetarnu uniju i formiranja
Evropske centralne banke svoje ingerencije, uključujući i emisiju novca prenela je na
ovo nadnacionalno telo.
Centralna banka Japana - Formirana je 1882. godine, a monopol na izdavanje novca dobila je 2 godine kasnije. Organizovana je kao jedinstvena institucija. U
mešovitom je vlasništvu, a privatni kapital je vlasnik 45% akcija Banke. Ministarstvo
finansija postavlja guvernera i njegovog zamenika. Odbor direktora broji 7 članova.
U praksi CB Japana ima relativno veliku autonomiju, iako formalno – pravno u velikoj meri zavisi od politike vlade. Ima preko 30 ogranaka.
Centralna banka Francuske - Centralna banka osnovana je 1800. godine spajanjem nekoliko privatnih banaka, a monopol na izradu novčanica je dobila 1848.
godine. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Vlasništvo je bilo mešovito sve
do 1945. godin kada je nacionalizovana. Guvernera i zamenika guvernera imenuje
Vlada na period 5-7 godina. Centralna banka je u velikoj meri zavisna od politike
Vlade.
Centralna banka Italije – Centralna banka je formirana 1893. godine spajanjem
6 privatnih banaka koje su imale monopol na emisiju novca. Isključivi monopol na
novčanu emisiju dobila je 1926. godine. Organizovana je kao jedinstvena institucija. Vlasništvo nad bankom je podeljeno na kreditne instutucije, socijalne fondove i
osiguravajuće kompanije. Guvernera i zamenika postavlja Vlada, pri čemu je mandat
formalno neograničen. Odbor direktora bira Skupština akcionara. Stepen autonomije Centralne banke Italije je, imajući u vidu vlasništvo i način izbora rukovodilaca,
kao i dužinu mandata guverenera, veliki, međutim u praksi je autonomija ne retko
ograničena.
Bankarstvo - makroaspekt 127
6.5. CENTRALNE BANKE ZEMALJA U TRANZICIJI
Nakon raspada SSSR-a pojavio se problem uspostavljanja i organizovanja monetarne vlasti u nezavisnim zemljama. Sve zemlje osnovale su svoje centralne banke
kapitalom poteklim od 5 komercijalnih banaka koje su funkcionisale u bivšem
SSSR-u i od kapitala ogranaka nekadašnje centralne banke - Gosbanke. U vreme
tranzicije pokazao se nedostatak mehanizama i instrumenata, monetarne vlasti, kao
i nedostatak stručnjaka.
Centralna banka Rusije1 – osnovana je 1990. godine, kao državna banka Ruske
Federacije i preuzela je funkcije Gosbanke . Pod ingerencijom je Parlamenta, tj.
Državne Dume - Skupštine Ruske Federacije. Ona postavlja i razrešava Predsednika
Banke na zahtev i predlog Predsednika Ruske Federacije, kao i članove Borda direktora Banke, na zahtev Predsednika Banke, sa kojim se saglašava Predsednik Ruske
Federacije. Banka takođe ima i Bord predstavnika nacionalnih banaka, koji raspolaže
određenim kvotama glasova. Kao savetodavno telo banke funkcioniše 12 - člani
Savet Banke. Organizaciona struktura banke se funkcionalno sastoji od Sektora (departmana) koji pokrivaju određene grupe poslova: opšte ekonomski, sistem plaćanja,
računovodstvo, trezor budžeta, platni bilans itd. Organizaciona struktura Banke je
takođe podređena teritorijalnom pokrivanju poslova Banke u članicama Ruske Federacije – nacionalnim bankama i regionalnim filijalama Banke.
Banka Ruske Federacije je pravno lice. Vlasništvo kapitala i imovine Centralne
banke je u rukama Federacije. Prema zakonu Centralna banka Ruske Federacije je
instutucija nezavisna od federalne, regionalne ili lokalne državne strukture. Ona ima
isključivo pravo izdavanja novca. Monetarna politika usmerena je ka uspostavljanju
finansijske stabilnosti i održivog ekonomskog rasta.
U periodu 1991-92. godina kreirana je bankarska struktura i to na osnovu transformacije, odnosno komercijalizacije specijalizovanih ekspozitura ranije Gosbanke.
Krajem 1992. godine, kao rezultat uspostavljanja jedinstvenog trezora, pod ingerencijom Ministarstva finansija, Centralna banka nije morala više da Budžet direktno
snabdeva novcem, a tokom 1995. godine obustavljeno je kreditiranje budžetskog
deficita. U periodu 1992-95. Banka je uspostavila sistem supervizije i inspekcije komercijalnih banaka i deviznog sistema. Nakon 1998. godine u cilju prevazilaženja
problema finansijske krize Banka je preduzela mere restrukturiranja bankarskog
sistema. U najnovijem periodu Banka je preduzela posao uvođenja međunarodnih
računovodstvenih standarda.
1
O tome šire na sajtu www.cbr.ru
128 Bankarstvo
6.6. KONCEPT, STATUS I DELOKRUG NARODNE BANKE SRBIJE
Iskustvo drugih zemalja, kao i sopstveno iskustvo veoma je značajno za koncipiranje statusa i načina funkcionisanja NB. Pri tom se pokazalo neefikasnim rešenje
sistema narodnih banaka republika i pokrajina SFRJ u periodu 1974-92., jer je bilo
teško donošenje odluka, uz stalno prisustvo kompenzatorskih elemenata i snažan
upliv politike, što je negativno uticalo na efikasnost. Otuda je 1992. godine, nakon
formiranja SRJ formirana NBJ kao jedina monetarna vlast na monetarnom i valutnom prostoru SRJ, sa sledećim principima: jedan novac, jedna centralna banka, jedinstvena monetarna i devizna politika, jedinstveno finansijsko tržište i jedinstven
platni promet. Osnovne postavke proizilaze iz funkcionisanja jedinstvenog tržišta
roba, usluga, novca, kapitala, deviza, faktora proizvodnje i radne snage SRJ. To je
podrazumevalo i nezavisnost centralne banke u funkcionisanju i sprovođenju monetarne i devizne politike.
Slika 6.2. Zgrada NBS u Beogradu
Formiranjem državne zajednice Srbija i Crna Gora 2003. godine došlo je do
prenosa nadležnosti i funkcija u potpunosti sa Narodne banke Jugoslavije na
Narodnu banku Srbije. Ovim je praktično samo sankcionisano stanje koje od ranije nije uključivalo jedinstvenu valutu i jedinstveno vođenje ekonomske politike,
pa u okviru nje i monetarno – kreditne politike na nivou državne zajednice. Tačnije,
tokom 1990-tih godina Crna Gora je formirala samostalnu centralnu banku i uvela
najpre DEM, a kasnije evro kao zvaničnu valutu. Jula 2003. donet je Zakon o NBS. Po
Zakonu NBS je centralna banka Republike Srbije i za njene obaveze jemči Republika.
Bankarstvo - makroaspekt 129
Ona je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija. Ona je pravno lice. Po koncepciji organizovanja NBS je jedinstvena centralna banka. U pogledu svojine kapital NBS
pripada Državi Srbiji. Ima pravo predlaganja zakona i drugih opštih propisa iz oblasti
monetarno – kreditnog i deviznog sistema i politike. Za svoj rad odgovara Narodnoj
skupštini RS. Može obrazovatii i filijale. U sastavu ima specijalizovanu organizaciju
Zavod za izradu novčanica i kovanog novca. Na čelu NBS je guverner sa mandatom od 5 godina i savet guvernera sa istim mandatom.
Osnovni ciljevi ekonomske politike, a na koje treba da utiče i NB su: stabilnost cena, porast proizvodnje i zaposlenosti, ostvarivanje stope privrednog rasta,
ostvarivanje platnobilansnih ciljeva, a efekat je u jačanju vrednosti domaće valute.
Dakle, NBS ima šire od uobičajenih formulisane osnovne ciljeve vođenja monetarno
– kreditne politike, koji se u pravilu svode samo na stabilnost cena i valute.
Funkcije NB su:
1. ostvarivanje emisione funkcije i monetarne regulacije,
2. utvrđivanje i ostvarivanje zadataka monetarno – kreditne i devizne politike
na makro planu i prema bankama,
3. samostalno vodi politiku kursa dinara i, uz saglasnost Vlade, utvrđuje režim
kursa dinara,
4. čuva i upravlja deviznim rezervama,
5. izdavanje novčanica i kovanica,
6. obezbeđivanje likvidnosti u zemlji i u plaćanjima prema inostranstvu,
7. obavljanje operacija na otvorenom tržištu (OOT),
8. kontrola bankarskog poslovanja,
9. uređuje, kontroliše i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog prometa u zemlji i sa inostranstvom,
10. obavljanje bankarskih poslova za račun RS.
Ostvarivanje svojih funkcija NB obavlja preko instrumenata monetarno – kreditnog regulisanja: eskontne stope, obavezne rezerve, utvrđivanja minimalne rezerve
likvidnosti, kupovina i prodaja HOV, učešće u deviznim transakcijama, ograničenja
plasmana.
Poslovi kontrole funkcionisanja bankarskog sistema su izuzetno važni. Oni
obuhvataju izdavanje dozvole za rad, kontrolu poslovanja, preduzimanje mera i
sankcija, sve do odluka o sanaciji, stečaju i likvidaciji banke. Zbog osetljivosti neophodno je sveobuhvatno i ažurno praćenje pokazatelja poslovanja banaka, zbog čega
je uvedeno elektronsko povezivanje sa poslovnim banakama i obaveza dostavljanja
podataka.
130 Bankarstvo
6.7. ORGANI I ORGANIZACIJA NBS
NBS ima Statut koji potvrđuje Narodna skupština RS. Statutom je regulisana
organizacija i način upravljanja NBS.
Organi NBS su:
Monetarni odbor - čine ga guverner i viceguverneri, utvrđuje i sprovodi monetarnu politiku, a posebno:







uslovi i način izdavanja kratkoročnih HOV,
uslovi i način pod kojima NBS sprovodi OOT,
politiku odobravanja kratkoročnih kredita,
politiku kursa dinara, a uz saglasnost Vlade režim kursa dinara,
način upravljanja deviznim rezervama,
eskontnu stopu i druge kamatne stope NBS,
osnovicu za obračun obavezne rezerve, stope obavezne rezerve, uslove
korišćenja sredstava obavezne rezerve,
 mere za održavanje likvidnosti banaka.
Sednice Odbora se održavaju po potrebi, a najmanje 15-dnevno, uz obavezno
prisustvo najmanje 2/3 članova. Sednicama predsedava guverner, a odluke se donose
većinom glasova prisutnih. Sednicama prisustvuje i Ministar finansija, bez prava glasa.
Slika 6.3.
Bankarstvo - makroaspekt 131
Guverner – bira ga Skupština na perod od 5 godina, s pravom ponovnog izbora. Za
mesto guvernera neophodno je da lice pored uslova uobičajenih za rad u državnim organima ima visoku stručnu spremu, odgovarajuće radno iskustvo u oblasti ekonomije,
finansija i bankarstva i istaknuto mesto kao stručnjak ili naučni radnik u ovim oblastima. Izveštaj o radu podnosi Savetu i Skupštini. Guverner je nadležan za ostvarivanje
ciljeva NBS, a posebno za:
 sprovođenje odluka Monetarnog odbora i Saveta,
 organizacije i poslovanja NBS,
 priremu akata iz nadležnosti NBS,
 donošenje akata iz nadležnosti NBS, a koji nisu stavljeni u nadležnost Odbora i Saveta.
Viceguverneri – 3-5, biraju se na period od 5 godina s pravom ponovnog izbora.
Viceguvrenere bira Savet na predlog guvernera. Uslovi koji treba da ispunjavaju istovetni su kao i za guvernera. Guverner i viceguverneri su stalno zaposleni u NBS i
ne mogu obavljati istovremeno druge društvene dužnosti.
Savet – predsednik i 4 člana, biraju se na 5 godina, s pravom ponovnog izbora. Savet bira Skupština na predlog odbora nadležnog za finansije. Uslovi za izbor
članova istovetni su kao i za guvernera. Sednice Saveta se održavaju po potrebi, a
najmanje jednom u tri meseca, uz prisustvo najmanje tri člana, a odluke se donose
većinom glasova od ukupnog broja članova saveta. Jednom godišnje Savet podnosi
izveštaj o radu Narodnoj skupštini. Članovi Saveta nisu zaposleni u NBS. Savet:
 usvaja finansijski plan NBS,
 usvaja godišnji račun NBS,
 utvrđuje tarifu NBS za izvršene usluge,
 utvrđuje visinu zarada guvernera i viceguvernera,
 vrši izbor revizora NBS,
 utvrđuje listu radnih mesta s posebnim ovlašćenjima.
Za sve pomenute funkcije guvernera, viceguvernera, članova Saveta postoje odredbe zakona koje se odnose na nespojivost funkcije i sukob interesa. Naime, sva navedena lica ne mogu u isto vreme biti poslanici, članovi vlade, upravnih odbora, spoljni
saradnici banaka, revizorskih kuća. Posebno ne mogu imati akcije, uloge i hartije od
vrednosti banaka, drugih finansijskih organizacija, revizorskih kuća i drugih pravnih
lica s kojima NBS sarađuje. Oni se ne mogu godinu dana po razrešenju funkcije zaposliti u poslovnim bankama i drugim finansijskim organizacijama.
132 Bankarstvo
U Zakonu o NBS utvrđeno je da se osnovi organizacije poslovanja NBS uređuju
Statutom NBS, a naročito:
 osnovi unutrašnje organizacije,
 delokrug organizacionih jedinica i njihovi međusobni odnosi,
 prava, obaveze i odgovornosti radnika.
Narodna banka Srbije u svom sastavu ima specijalizovanu organizacionu jedinicu
– Zavod za izradu novčanica i kovanog novca Topčider, pet filijala i sedište – centralu NBS. Narodna banka Srbije organizovana je po funkcionalnom principu u sektore
za pojedine grupe poslova i teritorijalno u svom sastavu ima filijale.
Organizacija poslovanja NBS definisana je Statutom, kojim je određeno izvršavanje
sledećih poslova u okviru unutrašnje organizacije NBS i to u okviru sektora,
direkcija, centara, sekretarijata, filijala i zavoda:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
Sektor za poslove monetarnog sistema i politike,
Sektor za platni sistem,
Centar za istraživanje,
Sektor za devizne poslove,
Sektor za međunarodnu saradnju,
Direkcija za poslove trezora,
Sektor za kontrolu i nadzor poslovanja banaka,
Sektor za poslove nadzora nad obavljanjem delatnosti osiguranja,
Direkcija za registre i prinudnu naplatu,
Generalni sekretarijat,
Informaciona tehnologija,
Filijale,
Direkcija za zakonodavno – pravne poslove,
Interna revizija,
Direkcija za računovodstvo i finansije,
Nacionalni centar za platne kartice i
Zavod za izradu novčanica i kovanog novca.
Bankarstvo - makroaspekt 133
Slika 6.4. Organizaciona šema NBS
Status filijala i specijalizovanih organizacija NBS regulisan je Zakonom. Filijale
NBS su: Novi Sad, Niš, Beograd, Kragujevac i Užice.
134 Bankarstvo
6.8. MONETARNA FUNKCIJA NBS
Funkcije novca su:
 novac kao mera vrednosti i merilo cena,
 novac kao prometno sredstvo,
 novac kao platežno sredstvo,
 novac kao blago i
 svetski novac.
Oblici novca u prometu su:
 metalni novac – plemeniti metali, stavljanje žiga, država kasnije preuzima
monopol izdavanja novca,
 paprini novac – krajem XVIII veka i to sa punim zlatnim važenjem, preteče
novca su bile banknote (izdavane kao potvrda da je u banci deponovano
zlato), zlatno važenje je ukinuto 1930-tih godina sa povećanom ulogom
države u privrednom regulisanju i
 kreditni novac - nastao zbog potrebe garantovanja da će roba kupljena na
kredit biti plaćena. Menica - pismena obaveza kupca kojom se obavezuje da
će prodavcu isplatiti ugovorenu sumu. Ček - pismena isprava izdata kojom
izdavalac daje nalog banci da donosiocu isplati naznačenu sumu.
Potrebna količina novca u opticaju – ravnotežna količina novca u opticaju predstavlja količinu novca koja zadovoljava normalno funkcionisanje finansijskog sistema
i privrede. Monetaristički koncept polazi od toga da je novac nezavisna varijabla
koju određuje centralna banka, nezavisno od faktora tražnje novca. Ukoliko dođe do
nesklada doći će do postupnog uspostavljanja nove ravnoteže pomoću stope rasta i
promene nivoa realnih cena. Kenzijanski koncept favorizuje punu zaposlenost kao
ciljnu funkciju, a novac posmatra kao zavisnu varijablu, pri čemu novčanu masu
opredeljuje kratkoročna tražnja nebankarskih sektora.
Faktori potrebne količine novca u opticaju:
 Suma robnih cena,
 Brzina novčanog opticaja,
 Suma cena roba prodatih na kredit,
 Dospela plaćanja,
 Uzajamna prebijanja – kompenzacije
Kn = Src – (k) + dp – Pr (k) / Br O
Gde su:
Kn – količina novca, Src – suma roba i usluga koji se razmenjuju,
Pr(k) – odloženo plaćanje, dp – plaćanja koja su dospela za robu
prodatu na kredit, k – trampa, BrO – brzina novčanog opticaja,.
Bankarstvo - makroaspekt 135
Pri tom treba imati u vidu da je neophodno uključiti i nerobna plaćanja koja se
moraju obaviti u isto vreme, a to su obaveze prema državi, porezi, takse, doprinosi.
Stanje monetarne ravnoteže predstavlja ravnotežu između agregatne ponude novca
i agregatne tražnje za novcem.
Inflacija - Ako se u opticaju javi veća količina novca od potrebe, a bez pokrića,
dolazi do porasta opšteg nivoa cena i smanjenja kupovne snage novca. Deflacija
– ukoliko se u opticaju pojavi manja količina novca od potrebne dolazi do pojave
opadanja opšteg nivoa cena i porasta kupovne snage novca. Devalvacija – smanjenje pariteta određene valute prema zlatu ili drugoj valuti. Revalvacija – povećanje
pariteta.
Novac se koristi za razmenu roba pa sa porastom robnih fondova raste i potreba
za većom količinom novca, s tim da količina novca može biti kompenzirana njegovim bržim obrtom.
Novac x Brzina opticaja = Cene x Transakcije
Novac x Brzina opticaja = Cene x GDP
( M x V = P x T )
gde su
T – transakcije (broj razmena roba i usluga),
P – cene (prosečna tržišna cena),
V – brzina opticaja novca (broj obrta / godini),
M1 – novčana masa
Monetarna politika je deo opšte ekonomske politike koja se sastoji od skupa
mera koje utiču na tok privrednog života stvaranjem, poništavanjem, raspodelom i
preraspodelom kupovne snage novca u nacionalnoj ekonomiji. Kreditna politika je
politika kojom se utvrđuje način kreiranja novčanih sredstava u kojem preovlađuje
kreditni odnos. Zbog uzajamnog delovanja i zamenjivosti govori se najčešće o monetarno – kreditnoj politici. Ciljevi: optimalna količina novčane mase, emisija kredita
banaka, selektivno delovanje i koordinacija na međunarodnom monetarnom planu.
Slika 6.5. Instrumenti monetarne politike NBS
136 Bankarstvo
Monetarni agregati:
 Mo – dinarski primarni novac – gotov novac, žiro računi banaka, blagajna,
depoziti države, OR banaka, rezervni fondovi
 M1 – novčana masa,
 M2 – likvidna sredstva, (M1 + kvazi novac – štedni i oročeni ulozi +
kratkoročni depoziti u devizama),
 M3 - ukupna likvidna sredstva (M2 + sredstva rezervi + doznake + akreditivi + kupovina deviza + udružena sredstva),
 M4 – ukupni depoziti (M3 + dugoročna sredstva i depoziti) i
 M5 - monetarni potencijal (M4 + instrumenti tržišta novca)
Instrumenti monetarno – kreditne politike:
 kvantitativni
- Politika obavezne rezerve,
- politika eskontne stope,
- politika otvoreng tržišta
 kvalitativni
- regulisanje kredita CB poslovnim bankama
- regulisanje uslova kredita i
- selektivna kreditna politika
Grafik 6.1.
Bankarstvo - makroaspekt 137
6.9. VRSTE POSLOVA NBS
Vrste poslova NBS su:
 stvaranje i poništavanje novca
 operacije na otvorenom tržištu,
 diskontni poslovi,
 odobravanja kratkoročnih kredita,
 regulisanje obavezne rezerve banaka
Stvaranje i poništavanje novca – U pravilu količina novca u opticaju treba uvek da
raste, sem u slučajevima kada dolazi do značajnijeg ubrzanja novčanog opticaja ili delovanja drugih faktora. Samo izuzetno NB odobrava kredit za finansiranje budžeta i
to u okviru kalendarske – fiskalne godine, iako je to do perioda tranzicije bilo pravilo,
što je delovalo inflatorno. Tri su osnovna toka kreiranja novca (primarne emisije):
 kreditna aktivnost banaka – do ovoga dolazi odobravanjem kredita klijentima ili eskontovanjem menica;
 Kupovina deviza ili transakcije deviznim sredstvima plaćanja – kada dolazi
do kupovanja deviza od strane banke, istovremeno dolazi do povećanja
količine novca u u opticaju i obratno, kada banka prodaje devize dolazi do
povlačenja dinara;
 Promena nemonetarnih depozita banke – prelivanje unutar pojedinih kategorija depozita takođe može dovesti do novčane emisije.
Operacije na otvorenom tržištu – Ovaj posao vezan je prvenstveno za uslove razvijenog finansijskog tržišta,a u domaćim uslovima tek odskora. NB može izdavati
kratkoročne hartije od vrednosti koje glase na domaću ili stranu valutu. Kupoprodajom HOV na finansijskom tržištu NB vrši emisiju, odnosno povlačenje novca iz opticaja i na taj način reguliše odnose ponude i tražnje za novcem. Ovaj način regulisanja
novčanih agregata superioran je u odnosu na regulisanje pomoću obavezne rezerve
banaka ili regulisanjem eskontne stope, jer se lakše sprovodi i suptilniji je način finog
podešavanja (fine tuning policy).
Diskontni poslovi – NB može kupovati od banaka HOV, a kupljene HOV može
prodavati i pre isteka roka dospeća.
Krediti NB poslovnim bankama – NB može odobravati bankama kratkoročno
zaduživanje do 1 godine uz zalogu portfelja HOV. Najčešće NB participa u visini od
30-70% sredstvima primarne emisije na ime već odobrenih kredita poslovnih banaka
za posebne namene. Reč je o refinansiranju za kredite namenjene izvozu, kreditiranju proizvodnje zaliha osnovnih poljoprivrednih proizvoda, prodaja opreme i brodova na kredit.
138 Bankarstvo
Regulisanje obavezne rezerve banaka – NB utvrđuje visinu obavezne rezerve
propisivanjem stope obavezne rezerve, vrste depozita i drugih sredstava na koja se
stopa primenjuje. NB može utvrditi i diferencirane stope OR. Ovaj način regulisanja
prilično je rigidan i kao netržišni nepoželjan u savremenim uslovima, ali ga NB još
uvek obilato koristi. Povećanjem stope OR NB direktno ograničavajuće deluje na
kreditni potencijal banaka i obratno.
6.10. KONTROLA BANKARSKOG POSLOVANJA
Kontrola bankarskog poslovanja vrši se prvo, u samim bankama i drugo, od
strane državne institucije nadležne za to, a najčešće se radi o centralnoj banci.
Kontrolu poslovanja poslovnih banaka vrše same banke u posebno organizovanom
odeljenju za reviziju poslovanja. Ovo odeljenje sprovodi mere unutrašnje kontrole
i revizije, odnosno izveštavanja upravljačkih struktura banke. U odnosu banke prema
centralnoj banci ovo odeljenje je u stalnom kontaktu sa odeljenjem kontrole centralne
banke, sa kojim vrši stalni nadzor nad zakonitošću i kvalitetom poslovanja banke i
prema potrebi sugeriše preduzimanje odgovarajućih mera od strane menadžmenta
banke ili sugeriše promene poslovne politike. Osnivanje posebnih odeljenja revizije i kontrole u domaćem bankarstvu prisutno je tek poslednjih godina i posledica
je usklađivanja legalnih okvira poslovanja sa svetskim standardima i usklađivanja
računovodstvenih standarda sa svetskim.
Jedna od najvažnijih funkcija centralne banke je kontrola poslovanja banaka. U
postupku vođenja kontrole boniteta i poslovanja banaka NBS u zavisnosti od:
 težine utvrđenih nepravilnosti,
 pokazane spremnosti i sposobnosti organa banke da otklone nepravilnosti
i
 stepena ugrožavanja finansijske discipline i nesmetanog funkcionisanja
bankarskog sistema
NBS prema poslovnoj banci preduzima sledeće mere:





upućuje pismenu opomenu,
upućuje nalogodavno pismo,
izriče naloge za otklanjanje nepravilnosti,
uvodi prinudnu upravu i
oduzima dozvolu za rad.
Bankarstvo - makroaspekt 139
Pismena opomena – zbog uočene manje nepravilnosti koja neposredno ne
utiče na finansijsko stanje banci se upućuje pismena opomena u kojoj se navodi do
kog roka je banka dužna da obavesti NBS o preduzetim aktivnostima na otklanjaju
uočenih slabosti.
Nalogodavno pismo – zbog uočavanja nepostojanja ili postupanja u neskladu sa
standardima savesnog bankarskog poslovanja, a koja mogu dovesti do ugrožavanja
finansijskog stanja banke upravnom odboru, izvršnom odboru i predsedniku IO se
upućuje pismo koje, pored ostalog, sadrži: ukazivanje na radnju ili nečinjenje koje
ugrožava poslovanje banke i dokaz o tome, zahtev za preduzimanje aktivnosti u cilju
otklanjanja uočenih nepravilnosti, rokovi za njegovo sprovođenje i način izveštavanja
NBS.
Nalog za otklanjanje uočenih nepravilnosti – ukoliko se nakon upućivanja nalogodavnog pisma ne dostavi plan aktivnosti, ukoliko on ne bude odobren od strane
NB, ili se ne poštuje zadati rok ili dođe do pogoršanja finansijskog položaja banke
poslovnoj banci se nalaže da u roku ne dužem od godinu dana sprovede aktivnosti:
 uskladi poslovanje sa propisima,
 poveća novčani deo osnivačkog kapitala,
 iznos kapitala prilagodi zahtevu minimalno 12% ukupnog iznosa rizične
bilansne aktive i rizičnih vanbilansih stavki,
 povećanje iznosa obavezne rezerve,
 obustavi pripis kamata na aktivu određenog stepena naplativosti,
 privremeno obustavi kreditiranje pojedinih korisnika,
 obustavi plasmane na određeni rok,
 obustavi zaduživanje,
 smeni predsednika IO i druge rukovodeće radnike,
 ne isplaćuje dividende,
 zatvori jednu ili više organizacionih jedinica,
 vrši plaćanja uz saglasnost NBS,
 racionalizuje unutrašnju organizaciju.
Uvođenje prinudne uprave – rešenje o uvođenju prinudne uprave donosi
guverener NBS ukoliko se kapital smanji ispod 4% od ukupnog iznosa rizične bilansne aktive i vanbilansnih stavki, banka u roku ne izvrši nalog NBS ili dođe do
pogoršanja finansijskog položaja banke. Rešenje se donosi ukoliko se proceni da bi
način rukovođenja i upravljanja bankom mogao doprineti poboljšanju finansijskog
položaja i otklanjanja nepravilnosti. U tom slučaju NBS imenuje dva prinudna upravnika, rok u kojem se imenuje prinudna uprava i utvrđuje naknada za ova lica na
teret banke. Rešenjem se funkcije upravnog odbora, IO i predsednika IO prenose na
prinudne upravnike.
140 Bankarstvo
Oduzimanje dozvole za rad – Guverner NBS kao krajnju meru donosi rešenje o
oduzimanju dozvole za rad banci ukoliko:
 se utvrdi da je banka osnovana na bazi neistinitih podataka,
 banka nije upisana u Registar privrednih subjekata u odgovarajućem roku,
 nije otpočela sa poslovanjem nakon 60 dana od dana upisa,
 ako kapital postane manji od zahtevanog cenzusom,
 ako banka ne postupa u skladu sa nalozima NBS,
 ako se pogorša finansijsko stanje banke,
 ako prinudna uprava ne može dovesti do poboljšanja finansijskog položaja,
 ako banka nije omogućila revizoru ili NBS kontrolu poslovanja.
NBS oduzima dozvolu za rad banci ako banka ne postupa skladu sa zakonom, kao
i ako ne dostavlja propisane izveštaje NBS. Danom donošenja rešenja blokiraju se svi
računi banke i počinje sprovodenje postupka stečaja u banci.
REZIME POGLAVLJA
Centralne banke su nastajale najčešće udruživanjem nekoliko poslovnih banaka
kojima je država dodeljivala monopol na izdavanje novca. Centralne banke se u prvom redu razlikuju po tipu vlasništva, koje može biti državno, mešovito i privatno, a
potom po organizacionimm karakteristikama. Njihova organizacija je u velikoj meri
slična, jer je reč o istovetnim brojnim funkcijama koje vrše, a razlike potiču od stepena razvijenosti finansijskog sistema, istorijiskih i drugih karateristika. Kod centralnog bankarstva razvijenih zemalja apostrofiraju se karakteristični primeri centralnih
banaka, kao što su FED, kao sistem centralne banke, ECB, kao sistem centralne banke
zemalja Evropske monetarne unije. Kod zemalja u tranziciji se najviše naglašava
transformacija centralnih banaka u pravcu nezavisne uloge u vođenju monetarne
politike. Narodna banka Srbije je vrhovni monetarni autoritet, koji je u velikoj meri
transformisan u sklopu tranzicije finansijskog i bankarskog sistema Srbije.
Bankarstvo - makroaspekt 141
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Šta uključuje monetarnu suverenost jedne zemlje?
; Uobičajena ciljna funkcija CB?
; Vrste statusa CB?
; Modeli organizovanja CB?
; Organi upravljanja CB?
; Organi upravljanja NBS?
; Šta čini unutrašnju organizaciju NBS?
; Mere NBS prema bankama?
; Karakteristike ECB?
; Karakteristike FED?
LITERATURA
1. Bullar d J. – Learnig about monetary policy rules, Journal of Monetary Economics, Vol 49, No6/2002
2. Đukić Đ.: Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir – Čačak, 2001.
3. Đurović – Todorović J. – Pokazatelji nezavisnoti centralne banke, Bankarstvo br. 9-10/2002.
4. Đorđević M. – Izazovi centralnog bankarstva, Bankarstvo br. 3-4/2004.
5. Kahn M. – Real and nominal effects of central bank monetary policy, Journal of Monetary Economics, Vol 49, No8, /2002
6. Mizen P. ed. - Central Banking Monetary Theory ansd Practice, Cheletenham, Northampton, 2003.
7. Samuelson. P.A.: Ekonomija, (sedmo izdanje), SA, - Beograd, 1969.
8. Sayers. R. S.- Modern Banking; Oxford Clarendon Press, 4th edition,
1958
142 Bankarstvo
9. Schiffman H. – Good governence for central banks, Central Banking,, Vol
XV, No4, /2004
10. Šević Ž. – Upravljanje Centralnom bankom, Finansije 1-6/2003
11. Wong K.P. – Central banks in transition, Central Banking, special issue, Vol
XIII, No4,2003
Propisi:
1. Zakon o Narodnoj banci Srbije, Službeni glasnik RS br.72/03 i 55/04
Linkovi:
www.nbs.rs
www.federalreserves.gov
www.bankofengland.co.uk
www.ecb.int
Bankarstvo - makroaspekt 143
DRUGI DEO
BANKA – MIKROASPEKT
7.
OSNIVANJE BANKE I STATUSNA
PITANJA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da objasni uslove i
postupak pri osnivanju domaće poslovne banke. Takođe
ovo poglavlje upoznaje studente sa zakonima važnim za
bankarsko poslovanje i njihovim osnovnim odrednicama.
Objašnjeno je kako se banke mogu spojiti, odnosno pripojiti, jer je to trend koji se u novije vreme javlja u svetu
i koji se u narednom periodu može očekivati i kod nas
u zaokruživanju procesa tranzicije bankarstva. Date
su osnovne odrednice o akcionarskom kapitalu banke.
Objašnjeni su vrste i obim bankarskih poslova, osiguranje depozita i način revizije bankarskih finansijskih
izveštaja. Ukazano je na osnovne elemente organizacije
poslovne banke i ključne organe upravljanja. Na kraju,
data su objašnjenja vezano za utvrđivanje prihoda,
rashoda i obračun dobiti. Ukazano je na dosadašnji tok
procesa usklađivanja bankarskog zakonodavstva sa propisima EU.
Ključne reči: dvofazni postupak osnivanja, osnivači
banke, osnivački kapital, kapitalni cenzus, otvoreno i zatvoreno akcionarsko društvo, osnivačka skupština, korporativno upravljanje
7.1. PRAVNI OKVIR BANKARSKOG POSLOVANJA
Banka se osniva kao akcionarsko društvo ugovorom o osnivanju, obezbeđenjem
sredstava koja predstvaljaju osnivački kapital banke, tehničkih i kadrovskih uslova za
rad, kao i obezbeđenjem dozvole za rad Narodne banke Srbije.
Novi Zakon o bankama (Službeni glasnik RS br. 107/05), usvojen je krajem novembra 2005. godine sa važnošću od 1. oktobra 2006. godine, kojim je zamenjen
Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama (Sl.list SRJ 32/93, 61/95,
44/99, 36/02, 37/02 i Sl.glasnik RS 72/03 i 61/05). Donošenjem Zakona nastavljena je
reforma bankarskog sistema, čime se stvaraju uslovi za dalji razvoj i modernizaciju
domaćeg bankarstva. Prvenstveni razlozi za donošenje ovog zakona su: harmonizacija legalnog okvira poslovanja banaka sa direktivama Evropske unije, principima
Bazelskog komiteta za nadzor nad poslovanjem banaka (tzv. Bazel II), usklađivanje
Banka - mikroaspekt 147
sa aktuelnim zakonodavnim tendencijama u uporednom pravu, kao i sa odredbama
ranije donetih ključnih privrednih zakona – Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o registraciji privrednih subjekata i Zakonom o stečajnom postupku.
Najvažnije novine se tiču uvođenja dvofaznog postupka u osnivanju banaka, strože
kontrole rada banaka, unapređenja korporativnog upravljanja bankama kao akcionarskim društvima, definisanja vrsta rizika i efikasnijeg upravljanja rizicima, uvođenja
kontrole poslovanja na konsolidovanoj osnovi, uspostavljanja nadležnosti NBS u
oblasti zaštite konkurencije u bankarstvu, veće transparentnosti poslovanja, detaljnog
uređivanja pitanja poslovne tajne i prava klijenta banaka, definisanja spoljne revizije i
nestajanja drugih finansijskih organizacija kao predmeta Zakona.
Zakonom o bankama je uređeno osnivanje, poslovanje, organizacija i način upravljanja bankom, kontrolna funkcija NBS, mere koje se preduzimaju prema bankama i
prestanak poslovanja banke. Zakon se ograničio na uređenje poslovanja banaka i ne
odnosi se na druge finansijske organizacije. Pored Zakona o bankama za poslovanje
banaka u Srbiji relevantan je niz drugih zakona.
Zakonom o platnom prometu (Sl.list SRJ 2/02. i 5/03, Sl. glasnik RS 43/04 i 62/06)
uređuju se poslovi platnog prometa, kao i prava i obaveze banaka i klijenata. Poslovi
platnog prometa mogu se obavljati u dinarima, odnosno u stranoj valuti. Pravna lica i
fizička lica koja obavljaju delatnost dužna su da za plaćanje u dinarima otvore tekući
račun u banci, da vode sredstva na tom računu i vrše plaćanja preko tog računa u skladu
sa ovim zakonom i ugovorom o otvaranju i vođenju tog računa zaključenim sa bankom.
Pravna i fizička lica mogu imati u bankama račune za plaćanje u stranoj valuti.
Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata (Sl.
glasnik RS 47/06) utvrđuju se:
 uslovi i postupak javne ponude hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata radi njihove distribucije i trgovine na organizovanom tržištu,
 prava i obaveze, kao i uslovi za osnivanje i obavljanje delatnosti ovlašćenih
učesnika na organizovanom tržištu,
 organizacija i nadležnosti Komisije za hartije od vrednosti.
Zakon primenjuje principe Međunarodne organizacije komisija za hartije od
vrednosti (IOSCO), principe OECD o korporativnom upravljanju i direktive Evropske unije kojima se omogućava uspostavljanje razvijenog finansijskog tržišta.
Zakon o deviznom poslovanju (Sl. glasnik RS 62/06) uređuje:
 plaćanja, naplaćivanje i prenos između rezidenata i nerezidenata u stranim
sredstvima plaćanja i u dinarima, između rezidenata u stranim sredstvima
plaćanja;
 kupovinu i prodaju sredstava plaćanja između rezidenata i nerezidenata i
prodaju stranih sredstava plaćanja između rezidenata;
 tekuće i depozitne račune rezidenta u inostranstvu i rezidenata i nerezidenata u zemlji;
 kreditne poslove u zemlji i sa inostranstvom.
148 Bankarstvo
Zakon o sprečavanju pranja novca (Sl.glasnik RS br.107/05) je veoma važan zakon nastao u težnji prilagođavanju domaćeg bankarskog zakonodavstva propisima uobičajenim u drugim tržišnim privredama. Cilj sprovođenja ovog zakona je
sprečavanje svih radnji kojima se pokušavaju legalizovati sredstva koja su potekla od
ilegalnih poslova. Način da se uvede kontrola je obaveza prijavljivanja uplata – isplata,
kao i zamena novca u iznosu većem od 15.000 EUR.
Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana (Sl. list
SRJ 36/02) i Zakon o regulisanju javnog duga po osnovu deviznih depozita Dafiment
banke i Banke privatne privrede Crne Gore (Sl.list SRJ 36/02) obrađuju materiju koja
je od značaja za vraćanje dugova deviznim štedišama, a čiji je cilj povratak poverenja
u domaći bankarski sistem.
Banka je pravno lice na koje se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima,
koje se odnose na akcije sa više vlasnika, amortizacija, oglašavanje akcija nevažećim,
zamena, spajanje i deljenje akcija, zaštita prava manjinskih akcionara i odgovornost
za štetu. Banka poslove koje obavlja obavlja u svoje ime i za svoj račun, što znači da je
njena ciljna funkcija profit i njegovo povećanje, pored povećanja novčanog dela akcijskog kapitala. Ređe, banka obavlja poslove u svoje ima, a za račun poslovnog partnera
ili u ime i za račun nalogodavca.
Poslove kojima se banka može baviti Zakon o bankama reguliše nabrajanjem, a njima se banka može baviti obezbeđenjem prethodne saglasnosti Narodne banke. Među
poslovima pojavljuju se i novi, kao što su kupovina, prodaja i naplata potraživanja,
kao i poslovi posredovanja u osiguranju, čime se izlazi u susret (inostranoj i domaćoj)
bankarskoj praksi. Bankarski poslovi su:
 depozitni poslovi,
 kreditni poslovi,
 devizni, devizno – valutni i menjački poslovi,
 poslovi platnog prometa,
 izdavanje platnih kartica,
 poslovi sa HOV,
 brokersko – dilerski poslovi,
 izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstava,
 kupovina, prodaja i naplata potraživanja,
 poslovi zastupanja u osiguranju.
Osnivači banke zaključuju ugovor u kojem se uređuju pitanja osnivanja, organizacije, poslovanja, upravljanja i prestanak rada banke. Banka se osniva na osnivačkoj
skupštini banke, a odluka o osnivanju se potvrđuje od strane NBS.
Akcionari banke koji su kupili akcije banke participiraju u upravljanju bankom
srazmerno učešću u osnivačkom kapitalu banke, snose rizike za poslovanje banke do
visine uloženih sredstava i participiraju u ostvarenoj dobiti, takođe srazmerno učešću
u kapitalu. Uloženi kapital postaje stalni kapital banke i on je neotuđiv sve dok banka
funkcioniše, pri čemu se mogu menjati vlasnici tih akcija, odnosno tog kapitala.
Banka - mikroaspekt 149
Prilikom osnivanja banke osnivači zaključuju pismeni osnivački ugovor, statut i
druga akta neophodna za zakonito funkcionisanje banke.
7.2. OSNIVANJE BANKE I GUBITAK DOZVOLE ZA RAD
Banka se po Zakonu o bankama, kao i do sada, osniva kao akcionarsko društvo,
s tim što je ukinuta odrednica o obavezi da banka ima najmanje dva osnivača. Naime,
ova odrednica predstavljala je balast kod registrovanja novopridošlih stranih banaka
na domaće tržište, koje su morale da se snalaze i pored zvaničnog osnivača banke ili
bankarskog holdinga unosile najčešće imena advokata ili drugih fizičkih lica da bi
formalno ispunili ovaj pravni zahtev. U skladu sa Zakonom o privrednim društvima
banka može biti osnovana kao akcionarsko društvo otvorenog ili zatvorenog
tipa, a ukoliko to nije opredeljeno u osnivačkom aktu banke onda se tretira kao akcionarsko društvo otvorenog tipa.
Banku mogu osnovati domaća i strana fizička i pravna lica u pravnoj i vlasničkoj
formi kao akcionarsko društvo sa osnivačkim kapitalom u novčanom i nenovčanom
obliku (stvari i prava). Novčani deo osnovačkog kapitala ne sme biti manji od 10
miliona EUR. Na procenu uloga u stvarima i pravima primenjuju se odredbe Zakona o privrednim društvima, a vrši ga ovlašćeno lice.
Dvofazni postupak u osnivanju banke podrazumeva da se u prvoj fazi osnivačima
izdaje preliminarno odobrenje za osnivanje banke, a u drugoj izdaje dozvola za rad.
Nakon dobijanja preliminarnog odobrenja u roku od 60 dana osnivači podnose zahtev
za izdavanje dozvole za rad sa odgovarajućom dokumentacijom, kojom dokazuju da
su obezbedili sredstva, opremu, prostor i ljude za rad banke.
Prilikom osnivanja banke neophodno je da Narodnoj banci osnivači podnesu
odgovarajuću dokumentaciju koja sadrži, radi izdavanja dozvole za rad:







podatke o osnivačima banke, iznosu uloga i broju, vrsti i iznosu akcija,
ugovor o osnivanju banke,
predlog statuta,
izjavu o uplati osnivačkog kapitala,
izjavu o prenosu nenovčanog dela kapitala na banku,
podatke o licima sa učešćem u banci i osnovu tog učešća,
imena predloženih članova upravnog odbora (UO) i izvršnog odbora (IO)
sa odgovarajućim dokazima,
 predlog program rada banke za period od tri godine i predlog poslovne
politike,
150 Bankarstvo
 predlog procedura za upravljanje rizicima i unutrašnju kontrolu,
 saglasnost nadležnog inostranog regulatornog tela,
 dokaze za inostranu banku ili finansijsku organizaciju na konsolidovanoj
osnovi.
NB razmatra podneti zahtev i dokumentaciju, ocenjuje potpunost i verodostojnost podataka i ukoliko su svi uslovi ispunjeni najdalje u roku od 90 dana NBS je
dužna da oceni ispunjenost zakonskih uslova i da izda preliminarnu dozvolu za rad.
Osnivači su dužni da u roku od 60 dana od prijema preliminarnog rešenja podnesu
zahtev za izdavanje dozvole za rad. Uz zahtev pružaju dokaze o uplati novčanog dela
kapitala i prenosu nenovčanog dela kapitala, dokaze o tehničkoj i kadrovskoj osposobljenosti i izboru spoljnog revizora. Guverner izdaje dozvolu za rad uroku od 30
dana od dana dostavljanja zahteva. Na osnovu rešenja NBS održava se osnivačka
skupština, na kojoj se dvotrećinskom većinom glasova osnivača donosi statut banke,
biraju članovi UO i IO, usvajaju program aktivnosti za naredne tri godine i poslovna
politika, osnivački i drugi akti, biraju lica za rukovođenje i upravljanje bankom.
Banka je takođe dužna da izvesti NBS o povećanju osnivačkog kapitala, odnosno
novoj emsiji, učešću u kapitalu banaka i drugih pravnih lica, kao i ulaganjima u osnovna sredstva banke, svakom odobrenju velikog i najvećeg kredita, svakoj prodaji
akcija banke kojom neko lice stiče više od 5% osnivačkog kapitala (po ranijem zakonskom rešenju 15%), otvaranju filijala, poslovnih jedinica i predstavništava u inostranstvu, promeni sastava UO i IO i to u roku od 5 dana nakon njihovog nastanka..
U roku od 30 dana nakon dobijanja rešenja NBS o dobijanju dozvole za rad osnivači
su dužni da izvrše prijavu za upis banke u Registar privrednih subjekata. Momentom
upisa u Registar banka stiče svojstvo pravnog lica. U roku od najviše osam dana po
registraciji osnivači su dužni da o tome izveste NBS.
Osnivačkim aktom banke određeni su:










poslovno ime i sedište osnivača,
poslovno ime i sedište banke,
iznos ukupnog osnivačkog kapitala u novčanom i nenovčanom obliku,
rok do kojeg su osnivači u obavezi da prenesu sredstva u osnivački ulog
banke,
prava, obaveze i odgovornosti osnivača,
broj akcija banke i njihovu nominalnu vrednost, vrste i klase akcija koje je
banka izdala,
poslovi koje obavlja banka,
način pokriće gubitaka,
uslovi i način povećanja osnivačkog kapitala i rezervi banke,
način rešavanja sporova,
Banka - mikroaspekt 151
 uslovi za prestanak rada banke,
 način odlučivanja o statusnim promenama banke.
Banka ima statut kojim se utvrđuje:
 organizacija i način poslovanja banke,
 pitanja o kojima odlučuje skupština, kao i drugi organi upravljanja banke,
 mere i odgovornosti organa banke za obezbeđenje likvidnosti i solventnosti,
 prava, obaveze i odgovornosti UO i IO banke,
 ovlašćenja za potpisivanje i zastupanje banke,
 način vršenja interne kontrole i interne revizije banke,
 podaci i isprave koji se smatraju poslovnom tajnom i način postupanja sa
njima,
 druga pitanja.
Dozvola za rad banke prestaje da važi:
 oduzimanjem dozvole za rad,
 dobrovoljnim prestankom rada,
 statusnom promenom,
 ako se osnivačka skupština ne održi u zakonom propisanom roku i
 ako banka ne dostavi blagovremeno zahtev za upus u registar.
Narodna banka oduzima banci dozvolu za rad ukoliko:
 utvrdi da je banka kritično potkapitalizovana,
 banka ne omogući kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja,
 banka šest meseci neprekidno obustavi uzimanje depozita i davanje kredita, sem u slučaju mera NBS,
Narodna banka može banci oduzeti dozvolu za rad ukoliko:





banka ima kritično nizak nivo likvidnosti,
je dozvola za rad izdata na osnovu neistinitih podataka,
osnivač povuče sredstva uložena u osnivački kapital,
banka nije započela sa radom ni 60 dana nakon upisa u Registar,
banka nema transparentnu strukturu osnivača, struktura osnivača ne
omogućava nesmetanu kontrolu poslovanja ili nije održala osnivačku
skupštinu na vreme,
 je banka znatno potkapitalizovana,
 banka ne ispunjava neki od pokazatelja usklađenosti poslovanja,
 je banka teže ili trajnije povredila neki zakon ili propis,
152 Bankarstvo
 nije postupila po nalozima NBS,
 ne vrši blagovremno osiguranje depozita,
 je banka uključena u pranje novca i slične radnje.
Rešenje o oduzimanju dozvole za rad je konačno. Ako NBS oduzme dozvolu za
rad istovremeo pokreće postupak likvidacije, odnosno stečaja banke i vrši blokadu
računa banke.
7.3. SPAJANJE I PRIPAJANJE BANAKA
Tokom protekle decenije, kao rezultat procesa globalizacije na sve privredne segmente uključujući finansijski sektor, došlo je do realizacije mega - fuzija banaka,
koje na taj način praktično uvode globalno poslovanje. Ovaj trend prisutan je kako
na tlu Severne Amerike, tako i Azije i Evrope, gde ne retko nastaju fuzije banaka sa
različitih regionalnih tržišta. Na taj način postiže se nekoliko ciljeva:





porast kapitala i time povećanje potencijala banaka;
smanjivanje troškova poslovanja;
plasiranje novih bankarskih usluga i proizvoda;
snažniji marketinški nastup i
snažan ulazak na područje pružanja usluga uz masovno korišćenje elektronskih medija (E – banking).
Pokazalo se, međutim, da postoje snažna ograničenja. Najpre, troškovi fuzije ne
retko predstavljaju nepremostivu teškoću. Naročito veliki problem predstavlja harmonizacija poslovnih politika.Trend mega – fuzija sa svoje strane otvara niz relevantnih pitanja stavljenih u širi milje konkurencije i konkuretnosti. Prvo, postavlja se
pitanje (stvaranja) barijera finansijskim uslugama. Drugo, otvara se pitanje nacionalnog tretmana na ovaj način formiranih banaka. Treće, otvara se pitanje monopolskog
položaja ovakvih banaka i mogućih zloupotreba ovakvog tržišnog položaja.
Restrukturiranje domaćeg bankarskog sistema nakon političkih promena oktobra 2000. godine imalo je naglašeno selektivnu funkciju, kroz proces rigorozne
selekcije gašenjem velikog broja postojećih banaka (23). Kod većeg broja domaćih
banaka, u težnji za dostizanjem cenzusa, izvršena je dokapitalizacija, putem novih
emisija akcija. Kod 18 banaka izvršeno je pripajanje manjih banaka većim bankama i na taj način su se manje banke spasle stečaja i likvidacije, a postignuto je istovremeno ukrupnjavanje banaka, mada isključivo domaćih banaka.
Narodna banka je tokom proleća 2001. godine otvorila mogućnost za ulazak
većeg broja inostranih, renomiranih banaka na domaće tržište. Nekoliko inostranih
Banka - mikroaspekt 153
banaka dobilo je dozvolu za početak rada, ali je u prvim godinama tranzicije izostalo, sa stanovišta otvaranja važno, pripajanje domaćih banaka inostranim bilo kroz
prodaju akcija, bilo njihovom dokapitalizacijom. Pripajanju domaćih banaka stranim
bankama kao poželjnom procesu stajali su na putu brojni otpori. Reč je najpre, o
često isticanoj netransparentnosti bilansa domaćih banaka, pri čemu je jasno da se
u slučaju malih, novih privatnih banaka o tome teško može govoriti. Drugo, postoji
jasna preferencija inostranih banaka da biznis na domaćem tlu započnu od početka
samostalno. Treće, postoji problem vezano za nejasnu strategiju Narodne banke u
pogledu restrukturiranja i razvoja domaćeg bankarskog i finansijskog sistema, što u
celini otežava uslove poslovanja banaka. Četvrto, još uvek je visok neekonomski rizik
za inostrane ulagače na domaćem tlu.
Na nivou pojedinačne banke rezultati koji proističu iz pripajanja inostranoj banci
pretežno se mogu oceniti pozitivnim, a takvi su:





transfer znanja,
usvajanje striktnih standarda i procedura inostranih banaka,
tehničko - tehnološko unapređenje domaće banke,
obezbeđenje jeftinijih i obilnijih izvora sredstava,
unapređenje organizacione strukture banke, polazeći od standardnih inostranih struktura,
 unaprednje menadžmenta i njegovih karakteristika,
 uvođenje interne kontrole,
 unapređenje upravljanja rizikom,
 obezbednje veze sa Evropskom unijom i
 unapređenje marketing funkcije banke.
NBS izdaje dozvolu za rad banci koja se osniva spajanjem dve ili više banaka.
Banke koje se spajaju podnose NB zahtev za izdavanje dozvole za rad banke koja se
osniva pripajanjem, uz koji prilažu:
 odluke skupštine banaka koje se spajaju,
 osnivački akt, koji pored odredbi o osnivanju utvđuje način i rok zamene akcija
banaka,
 predlog statuta banke,
 predlog za članove UO i IO, uz odgovarajuće dokaze,
 program aktivnosti banke za period od tri godine i predlog poslovne politike,
 podatke o kadrovskoj i tehničkoj opremljenosti,
 analizu ekonomske opravdanosti spajanja,
 analizu da spajanje neće imati negativne posledice na stanje na finansijskom
tržištu.
154 Bankarstvo
Po podnetom zahtevu NBS je dužna da u roku od 90 dana odluči o zahtevu.
Banka kojoj se pripaja druga banka podnosi NBS zahtev za davanje saglasnosti za
pripajanje. Uslov za pripajanje je, pored ostalog, izmena osnivačkog akta u delu:
1. iznosa ukupnog akcionarskog kapitala i udela svakog osnivača,
2. pravnog sledbeništva banke koja joj se pripaja.
Uz zahtev NBS o pripajanju banka podnosi:
1.
2.
3.
4.
5.
izmene osnivačkog akta,
odluku skupštine banke o prihvatanju pripajanja,
odluku skupštine banke koja joj se pripaja,
analizu ekonomske opravdanosti pripajanja i
analizu da pripajanje ne može imati negativne posledice po finansijski
sistem, odnosno da se njime ne vrši povreda konkurencije.
Po podnetom zahtevu NBS je dužna da u roku od 90 dana odluči o zahtevu.
7.4. AKCIONARSKI KAPITAL BANKE
U cilju podrške dnevnom poslovanju banke i njenom opstanku na dugi rok kapital
banke obavlja sledeće funkcije:
 kroz uplaćeni kapital obezbeđuje se dozvola, organizovanje i operativni rad
banke,
 doprinosi stvaranju poverenja deponenata i kreditora,
 predstavlja izvor obezbeđenja rasta banke,
 regulator rasta banke, jer obezbeđuje tempo rasta održiv na dugo rok,
 štiti od rizika, time što može apsorbovati gubitke.
Bazelskim sporazumom, koji je usvojen 1988. (Bazel I), definisani su standardi u
pogledu adekvatnosti kapitala. Opredeljeni su:
Nivo jedan kapitala – jezgro kapitala – uključuje





obične akcije
višak iznad nominalne vrednosti akcija,
prioritetne akcije,
neraspoređeni profit,
učešće u subsidijarima.
Banka - mikroaspekt 155
Nivo dva kapitala – dodatni kapital – uključuje
 Konvertibilne prioritetne akcije,
 Kumulativne trajne prioritetne akcije,
 Rezervacije za pokriće gubitaka,
 Subordinirani zajam,
 Konvertibilni zajam sa obaveznom zamenom,
 Druge instrumente duga
Neophodno je od nivoa kapitala jedan i dva oduzeti akcije u portfelju čiji su emitenti druge finansijske organizacije i druga pravna lica realnog sektora.
Amandmanima iz 1996. godine uveden je pojam kapitala tri – ove akcije imaju
fiksni rok od minimum 2 godine i klauzulu o uslovnom zadržavanju od isplate.
Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke, koja mogu biti
u novčanom i nenovčanom obliku (zgrade, oprema i druga sredstva). Akcionarski
kapital koji je u nenovčanom obliku procenjuje ovlašćeni procenjivač. Novčani deo
osnivačkog kapitala mora najmanje biti 10 miliona EUR u dinarskoj protivvrednosti prema zvaničnom srednjem kursu na dan uplate. Bez stvarnog obezbeđenja
propisanog novčanog dela kapitala banka se ne može osnovati, niti može poslovati,
tako da mora da održava nivo kapitala. Banka je dužna da radi stabilnog i sigurnog
poslovanja i ispunjenja obaveza prema poveriocima pokazatelj adekvatnosti kapitala
održava na propisanom nivou. Pokazatelj adekvatnosti kapitala, kojim se stavlja u
odnos kapital banke prema rizičnoj aktivi, treba da bude najmanje 12%, i tu u Zakonu
o bankama nema promena u odnosu na raniju zakonsku regulativu. Ukoliko NBS
utvrdi da banka ne raspolaže neophodnim nivoom osnivačkog kapitala može preduzeti odgovarajuće mere prema banci sve do oduzimanja dozvole za rad. Po osnovu
novčanog i nenovčanog dela osnivačkog kapitala osnivači banke dobijaju akcije. Ta
sredstva se ne mogu povlačiti, sem u slučaju prodaje akcija banke.
Banka ne može sticati sopstvene akcije, osim ako su ih akcionari ponudili u sekudnarnoj prodaji akcija, a prodajom tih akcija drugim licima bi se nanela šteta akcionarima banke. Dakle, izuzetno banka može sticati sopstvene akcije i to uz prethodnu saglasnost NBS, a pravni posao sticanja sopstvenih akcija bez saglasnosti NBS je ništav.
Banka je dužna u roku od godinu dana da otuđi sopstvene akcije. Pravni posao čiji
je predmet davanje avansa, kredita ili jemstva banke radi direktnog ili indirektnog
sticanja akcija te banke je ništav.
Vlasnik kapitala u banci kao akcionarskom društvu je banka, a akcionari su vlasnici akcija banke.
Za sticanje akcija sa pravom upravljanja kojim se ostvaruje najmanje 5% učešća
u akcionarskom kapitalu banke mora se pribaviti saglasnost NBS (po ranijim propisima 15%). NBS će odobriti sticanje ukoliko pozitivno proceni bonitet sticaoca ili
kupca i to u roku od najviše 60 dana od podnošenja zahteva.
156 Bankarstvo
Banka može povećati akcionarski kapital:
 odlukom skupštine da se neraspoređena dobit koristi za povećanje kapitala,
 izdavanjem akcija narednih emisija,
 konverzijom duga u akcije banke.
Banka u skladu sa zakonom vrši usklađivanje vrednosti akcionarskog kapitala sa
efektom revalorizacije, o čijem je preduzimanju dužna da obavesti NBS. U navedenom slučaju banka može emitovati prioritetne akcije najviše do 30% vrednosti akcionarskog kapitala. Rezerve banke se ne mogu koristiti za povećanje kapitala banke.
Smanjenje akcionarskog kapitala nastaje:
 ako je banka povukla i poništila svoje akcije,
 ako su akcije banke amortizovane u slučaju nestanka ili uništenja,
 ako je pokriće gubitaka po godišnjem računu vršila na teret akcionarskog
kapitala.
Pri tom banka ne može narušiti pravilo ravnopravnosti akcionara, a prvo poništava
sopstvene akcije.
7.5. VRSTE I OBIM BANKARSKIH POSLOVA
Za domaće banke se može reći da su opšteg, univerzalnog tipa i da se pored tradicionalnih poslova mogu baviti netradicionalnim bankarskim poslovima. Zakon o
bankama definiše kojim se poslovima sve banke mogu baviti, pri tom podrazumevajući
da se banka ovim poslovima bavi samostalno radi ostvarivanja dobiti. Banka se, dakle,
može baviti tradicionalnim bankarskim poslovima - depozitnim, kreditnim i drugim
poslovima u zemlji:







depozitni posao – primanjem i uzimanjem depozita,
kreditni posao – davanjem i uzimanjem kredita,
deviznim, devizno - valutnim i menjačkim poslom,
emisionim poslom - izdavanjem HOV i novčanih kartica,
depo poslovima - čuvanjem sredstava i HOV i upravljanjem njima,
poslovima sa efektima – kupoprodaja HOV,
garancijski poslovi – izdavanjem jemstava, garancija, avala i drugih oblika
jemstva,
 poslovima platnog prometa
Banka - mikroaspekt 157
Obavljanje navedenih poslova zabranjeno je pravnim licima koja nemaju dozvolu
NBS, izuzev emisionih poslova i poslova sa efektima.
Kredite svojima akcionarima banka ne može odobravati pre isteka roka od jedne
godine od dana upisa u sudski registar.
Pored navedenih banka se može baviti i netradicionalnim bankarskim poslovima:
 dilersko - brokerskim poslovima - posredovanjem u trgovini HOV,
 kupovinom, prodajom i naplatom potraživanja,
 zastupanjem u osiguranju
 pružanjem drugih finansijskih usluga.
Ukoliko banka poseduje ovlašćenje za poslove sa inostranstvom ona može obavljati poslove platnog prometa, kreditne poslove sa inostranstvom, devizno - valutne i
menjačke poslove. NBS bliže propisuje uslove za obavljanje ovih poslova i uslove za
dobijanje ovlašćenja za rad.
Usklađivanje obima bankarskih poslova obaveza je banke. Banke koje su u
svom poslovanju sklonije rizicima moraju da raspolažu većim kapitalom, saglasno
propisanim kriterijumima radi sigurnosti poslovanja i zaštite poverilaca.Značajna
novina Zakona o bankama se odnosi na detaljno regulisanje upravljanja rizicima,
kao i uvođenje obaveznog obrazovanja organizacione jedinice, čiji je delokrug
isključivo upravljanje rizicima. Procedure za identifikovanje, merenje i procenu rizika, a posebno upravljanje rizicima donosi sama banka u skladu sa propisima, standardima i pravilima struke. Zakonom su definisani rizici: likvidnosti, kreditni rizik,
kamatni i devizni rizik, rizik izloženosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica, rizici ulaganja banke u druga pravna lica i u osnovna sredstva, rizici koji se
odnose na zemlju, kao i operativni rizik banke.
Velika izloženost banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica je izloženost koja
iznosi najmanje 10% kapitala banke. Visina plasmana pojedinačnom klijentu ili grupi
povezanih lica može maksimalno dostići 25% akcijskog kapitala banke. Izloženost
banke prema licu povezanom s bankom ne sme preći 5% kapitala banke, a ukupna
izloženost banke prema licima povezanim sa bankom može iznositi do 20% akcijskog
kapitala banke. Među kvanitifikacijama rizika se pojavljuje po prvi put odredba po
kojoj se zbir svih velikih izloženosti banke mora kretati između 400% i 800% (raniji
maksimum 400%), što predstavlja usklađivanje sa praksom prisutnom u zemljama
Evropske unije.
Ulaganje banke u lice koje nije u finansijskom sektoru može dostići najviše 10%
kapitala banke, a ukupna ulaganja u ova lica i osnovna sredsta banke ne smeju preći
60% kapitala.
Poseban značaj u Zakonu o bankama posvećen je odnosu klijenta i banke i njihovim međusobnim obavezama. Tako je banka dužna da opšte uslove poslovanja,
promene ovih uslova, klijentima učini lako dostupnim, pri čemu klijent ima pravo i na
dopunsko objašnjenje i informaciju. Po prvi put klijent ima pravo da uputi prigovor na
158 Bankarstvo
postupanje banke prema njemu. Između ostalog, na ovaj način je ozakonjena praksa
koju je Narodna banka nametnula bankama u vezi obaveze objavljivanja obračuna i
troškova klijenta na jedinstven, jasan i transparentan način od strane banaka, kakav je
slučaj kod obaveze objavljivanja tzv. efektivne kamatne stope.
Definišući podrobno oblast poslovne tajne Zakon je otišao korak dalje od prethodnog. Tako su opredeljena pitanja podataka koji se smatraju bankarskom tajnom,
postupanje sa podacima na koje se bankarska tajna odnosi, koja lica su obuhvaćena
obavezom čuvanja tajne, izuzeci od obaveze čuvanja tajne. Tako se bankarskom
tajnom smatraju podaci poznati banci, a koji se odnose na lične podatke klijenta, finansijsko stanje i transakcije, vlasništvo, poslovne veze klijenta, podaci i promet na
računima i dr.
Podaci koji se odnose na urednost izmirivanja obaveza klijenta prema banci se ne
smatraju bankarskom tajnom, uključujući podatke koji se dostavljaju telima oformljenim da konstituišu bazu podataka o klijentima banaka, fizičkim i pravnim licima i
njihovoj urednosti servisiranja obaveza (Kreditni biro pri Udruženju banaka Srbije),
čime se omogućava bankama i drugim zainteresovanim da smanje rizik pozajmica
i poslovanja sa fizičkim i pravnim liclma neurednim u pogledu ispunjavanja svojih
finansijskih obaveza.
7.6. OSIGURANJE DEPOZITA I REVIZIJA BANKE
Zakonom o osiguranju depozita (Sl. glasnik RS br. 61/05) zagarantovana su prava
raspolaganje klijenata – deponenata sredstvima njegovog depozita. Isplatu iznosa
osiguranja garantuje Republika Srbija. U tu svrhu osnovana je Agencija za osiguranje
depozita i sanaciju i likvidaciju banaka, koja:
 prikuplja premiju osiguranja depozita od banaka u Fond za osiguranje depozita,
 investira sredstva Fonda i
 organizuje isplatu osiguranih depozita u slučaju stečaja banke.
Banka je dužna da osigura depozite građana i plaća premiju osiguranja. Banka
depozite svojih klijenata osigurava kod Agencije za osiguranje depozita i sanaciju
banaka. Osigurani depozit je dinarsko ili devizno potraživanje prema banci. Predmet
osiguranja depozita nisu: depoziti pravnih lica, depoziti preduzetnika, depoziti lica
povezanih sa bankom, depoziti koji su posledica pranja novca.
U slučaju stečaja banke Agencija isplaćuje depozit do osiguranog iznosa od 3.000
EUR u dinarskoj protivvrednosti, koji se izračunava po zvaničnom srednjem kursu
na dan donošenja rešenja o oduzimanju banci dozvole za rad. Izmenama Zakona
Banka - mikroaspekt 159
garantovani iznos je u uslovima svetske ekonomske krize početkom 2009. godine
podignut na 50.000 EUR. Iznos kompenzacija za pojedinačnog deponenta banke u
stečaju se utvrđuje nakon prebijanja međusobnih potraživanja između deponenta i
banke po formuli
ukupni depoziti deponenta + obraunate kamate – obaveze prema
banci ≤ osiguran iznos max .EUR
Za dinarske depozite Agencija osigurani iznos isplaćuje u dinarima, a za devizne
depozite u evrima. Ako je neto potraživanje deponenta veće od garantovanog
potraživanje po osnovu razlike se ostvaruje u stečajnom postupku. Obaveza deponenta je podnošenje zahteva za isplatu osiguranog depozita, uz odgovarajuću dokumentaciju, najkasnije 3 godine nakon rešenja NBS, a potraživanje se realizuje u roku
od 90 dana od podnošenja zahteva.
Depozite banka može takođe osigurati kod osiguravajućih kuća. Visinu premije
i rokove određuju osiguravajuće kuće, vodeći pri tom računa o finansijskom stanju
pojedinačne banke, odnosno stepenu rizika kojem su izložena ta pravna lica. Banka
ne može osigurati depozite kod osiguravajuće organizacije čiji je banka osnivač ili
je povezano pravno lice. Osiguravajuće kuće mogu obavljati poslove osiguranja ako
obezbede sredstva u posebnom fondu osiguranja depozita u iznosu koji ne može
biti manji od 20% visine depozita koji se osiguravaju. NB daje ocenu o bonitetu
osiguravajućih kuća i utvrđuje ispunjenost uslova u pogledu iznosa sredstava u
posebnom fondu osiguraja depozita.
Spoljna revizija je Zakonom o bankama po prvi put zaokruženo definisana. Banka
vrši izbor spoljnog revizora, o čemu je dužna da obavesti NBS. Banka je dužna da
obavlja jednom godišnje reviziju godišnjeg obračuna najdalje četiri meseca nakon
isteka kalendarske godine. Revizor je dužan da izveštaj dostavi UO banke. Pooštreni
su uslovi za obavljanje revizije uvođenjem pravila koja obezbeđuju objektivnost i
sprečavaju sukob interesa. Reviziju finansijskog izveštaja banke može da vrši samo
revizorsko preduzeće koje se nalazi na listi NBS. Revizorska kuća mora da bude
ozbiljna i ne sme u većoj meri zavisiti od sačinjavanja revizorskog izveštaja jedne
banke (prihod po ovom osnovu ne sme prelaziti polovinu ukupnog godišnjeg prihoda revizora). Godišnju reviziju može obavljati ista revizorska kuća najviše tri puta
uzastopno. Sem revizije revizor ne sme banci pružati druge konsultantske usluge
tokom godine. Skraćeni izvod iz revizorskog izveštaja banka je, kao i ranije, u obavezi
da objavi u najmanje jednim dnevnim novinama u roku od 15 dana nakon prijema.
Narodna banka ima pravo da o trošku banke angažuje preduzeće za reviziju koje
bi izvršilo reviziju računovodstvenih iskaza banke nezavisno, ukoliko zaključi da su
izveštaji netačni ili je banka zaključila transakcije koje bi mogle učiniti ili su učinile
banci znatnu štetu.
160 Bankarstvo
7.7. UTVRĐIVANJE PRIHODA, RASHODA I DOBITI
Banka utvrđuje prihode, rashode i dobit u skladu sa Zakonom. Deo prihoda iz
poslovanja koji po godišnjem obračunu preostane po podmirenju rashoda i drugih
zakonskih obaveza banka iskazuje kao neraspoređenu dobit. Dobit se raspoređuje na
rezerve, osnivače (kroz dividendu) srazmerno učešću u kapitalu i ostale namene. Na
teret akcionarskog kapitala se ne mogu isplaćivati dividende akcionarima, već samo
iz dobiti. Ukoliko se zbog gubitka banke smanji akcionarski kapital akcionari nemaju
pravo na dividendu, dok se sredstva akcionarskog kapitala korišćena za pokriće gubitaka ne nadoknade.
Radi obezbeđenja sigurnosti poslovanja banka je dužna da na teret prihoda obrazuje posebnu rezervu za obezbeđenje potencijalnih gubitaka. NBS propisuje kriterijume za klasifikaciju aktive i vanbilansnih stavki prema stepenu naplativosti.
Banka iskazuje gubitak ukoliko njeni prihodi ne mogu pokriti rashode i druge
zakonske obaveze. Za visinu gubitka smanjuju se najpre rezerve, a ako one nisu dovoljne onda i akcionarski kapital banke.
7.8. HARMONIZACIJA SA ZAKONODAVSTVOM EU
U prethodnoj deceniji došlo je do velikog zaostatka u pogledu načina funkcionisanja i kontrole rada bankarskog sistema kod nas u odnosu na EU, tako da je početkom
2001. godine domaća praksa bila daleko više zaostala u odnosu na stanje početkom
devedesetih, a na žalost zaostala je i u odnosu na druge tranzitorne privrede. Mora
se dodati da je od 2001. godine NBS naročito insistirala na zaoštravanju kontrole
funkcionisanja bankarskog sistema i praveći rigoroznu kontrolu napravila je selekciju banaka, a veliki broj njih je izgubio dozvolu po osnovu kontrole.
Donošenjem Zakona o bankama nastavljena je reforma bankarskog sistema, čime
se stvaraju uslovi za dalji razvoj i modernizaciju domaćeg bankarstva. Prvenstveni razlozi za donošenje ovog zakona su: harmonizacija legalnog okvira poslovanja
banaka sa direktivama Evropske unije, principima Bazelskog komiteta za nadzor nad
poslovanjem banaka (tzv. Bazel II), usklađivanje sa aktuelnim zakonodavnim tendencijama u uporednom pravu, kao i sa odredbana ranije donetih ključnih privrednih
zakona – Zakonom o privrednim društvima, Zakonom o registraciji privrednih subjekata i Zakonom o stečajnom postupku.
Najvažnije novine se tiču uvođenja dvofaznog postupka u osnivanju banaka,
strože kontrole rada banaka, unapređenja korporativnog upravljanja bankama kao
Banka - mikroaspekt 161
akcionarskim društvima, definisanja vrsta rizika i efikasnijeg upravljanja rizicima,
uvođenja kontrole poslovanja na konsolidovanoj osnovi, uspostavljanja nadležnosti
NBS u oblasti zaštite konkurencije u bankarstvu, veće transparentnosti poslovanja, detaljnog uređivanja pitanja poslovne tajne i prava klijenata banaka, definisanja
spoljne revizije i uklanjanja drugih finansijskih organizacija kao predmeta Zakona.
U pogledu pravnog sistema domaći bankarski sistem je uređen po ugledu na EU i
naročito pravila Bazelskog sporazuma tj., međunarodno usvojene standarde bankarskog poslovanja. U postupku dobijanja dozvole za rad banke kod nas moraju ispuniti
iste ili čak rigoroznije uslove nego u EU. Napr. kapitalni cenzus u EU je 5 mil EUR,
plus 5 mil EUR za sopstveni fond, a kod nas je do kraja 2003. godine bio 5 mil EUR,
dok je od 2004. godine uveden cenzus od 10 mil EUR.
Dakle, uslovi za dobijanje dozvole za rad banke (kreditne organizacije) u EU su:
1. početni kapital od 5 mil Eur, sem izuzetaka kada je banka od ranije prisutna
na tržištu,
2. iznos sopstvenog fonda kredita ne može biti manji od iznosa početnog kapitala tj. 5 mil EUR, sem izuzetno za banke formirane pre 1993. godine,
3. lica koja počinju posao moraju biti iskusna i poznata,
4. svaka država članica može posebno zahtevati:
 centrala mora biti u državi koja je izdala dozvolu za rad,
 biznis mora biti razvijen prvenstveno u zemlji koja je izdala dozvolu
za rad,
 identitet akcionara koji imaju preko 10% akcija ili preko 25% akcija
mora biti poznat centralnoj banci,
 svaka dozvola se mora evidentirati,
 ne može se uslovljavati da filijale ili jedinice van zemlje matice
obezbeđuju dozvolu,
 banka mora imati usvojene procedure i unutrašnju kontrolu.
Kada je banka registrovana može obavljati poslove nesmetano u svim zemljama
članicama EU.
Izuzetno država, odnosno centralna banka može povući dozvolu za rad: u slučaju
izbegavanja striktnijih standarda zemlje u kojoj namerava da pretežno posluje, u
slučaju postojanja bliskih veza banke sa vlastima zemlje od koje se dozvola traži, u
slučaju procene da banka ne može valjano obavljati predviđene poslove.
Domaće zakonodavstvo takođe predviđa određenu poceduru i zadovoljavanje
rigoroznih uslova za osnivanje banke. Pri tom upis u Registar privrednih subjekata
pretpostavlja dobijanje dozvole za rad od strane NBS, za šta je neophodno ispuniti
veći broj uslova od zadovoljavanja cenzusa novčanog dela kapitala do ispunjavanja
kadrovskih i tehničkih uslova. Diskreciono pravo NBS da odobri izdavanje dozvole
ili dozvolu povuče takođe je i kod nas prisutno.
162 Bankarstvo
Osim saglasnosti odnos harmonizacije zakonodavstva ona podrazumeva harmonizaciju nadzora nad poslovanjem banaka od strane monetarnog autoriteta. Nadzor nad bankama se obavlja: a) upravnim nadzorom i b) nadzorom nad savesnošću
poslovanja, odnosno revizijom.
Upravni nadzor se vrši u smislu zakonitosti poslovanja banke od trenutka njenog
osnivanja do trenutka gubitka dozvole za rad.
Nadzor nad savesnošću poslovanja je novijeg datuma i propisan je odlukama Bazelskog komiteta odakle je preuzet u pravo EU. Glavni instrumenti za nadzor nad
savesnošću poslovanja su sopstveni fondovi, značajni udeli, koeficijent solventnosti
i veliki krediti.
S tim u vezi prisutni su sledeći standardi međunarodno priznati kod bankarskog
poslovanja:
 Banka je dužna da radi stabilnog i sigurnog poslovanja i ispunjenja obaveza prema poveriocima pokazatelj adekvatnosti kapitala, kojim se stavlja u
odnos kapital banke prema rizičnoj aktivi, održava na nivou od najmanje
12%,.
 mora se obezbediti saglasnost NBS u slučaju sticanja značajnog udela u ukupnom kapitalu banke i to od 5% do 20%, više od 20% do 33% i više od 50%
ukupnog kapitala od strane pojedinačnog akcionara,
 velika izloženost riziku ne sme preći 25%, što znači da se pojedinačni kredit
odobren pojedinačnom klijentu ne sme preći 25% kapitala,
 izloženost prema povezanom licu ne sme preći 5% kapitala banke, odnosno
ukupna izloženost banke prema povezanim licima ne sme preći 20% kapitala banke,
 zbir svih velikih izloženosti riziku ne sme biti manji od 400% niti veći od
800% kapitala banke,
 banka ne može imati preko 10% učešća u nekom drugom licu van finansijskog sektora,
 ukupna ulaganja u lica van finansijskog sektora i ulaganja u osnovna sredstva ne smeju preći 60% kapitala banke.
Obaveza revizije knjigovodstvenih izveštaja prisutna je i u pravu EU i to jednom
godišnje.
Banka - mikroaspekt 163
REZIME POGLAVLJA
U sklopu procesa harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa propisima EU brojni
zakoni koji su relevantni za poslovanje banaka pretrpeli su izmene u pravcu liberalizacije poslovanja, uključujući i matični, Zakon o bankama. Pri osnivanju banke
neophodno je obezbediti novčani i nenovčani deo kapitala, opremu i ljudske resurse
i izvršiti postupak odobravanja osnivanja kod NBS. Kapital banke se sastoji od akcionarskog kapitala i rezervi, pri čemu je novčani deo kapitala najmanje 10 miliona evra
u dinarskoj vrednosti svo vreme bančinog funkcionisanja. U tradicionalne bankarske
poslove spadaju kreditni, depozitni i poslovi platnog prometa, dok u nove bankarske poslove spada poslovanje sa hartijama od vrednosti, faktoring, forfeting, lizing, a
izmenama Zakona o bankama omogućeno je zastupanje osiguravajućih kuća i kupoprodaja potraživanja. Osiguranje depozita kod nas se vrši kod Agencije za osiguranje
depozita, sanaciju i likvidaciju banaka i kod osiguravajućih kuća. Izmenama zakona
kao najvažniji upravljački organi poslovne banke definisani su skupština akcionara,
upravni i izvršni odbor.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Šta je kapitalni cenzus za domaće banke i koliki je?
; Šta spada u osnivački kapital banke?
; Postupak za osnivanje banke po Zakonu o bankama?
; Ko je vlasnik kapitala u banci?
; Koje su novine vezano za poslovnu tajnu po Zakonu o bankama?
; Koliko osnivača može da ima banka i ko može biti osnivač?
; Novine u Zakonu o bankama vezano za spoljnu reviziju?
; Koji su organi upravljanja u banci?
; Koji su obavezni odbori u bankama?
; Kako se osiguravaju depoziti kod nas, a kako u EU?
164 Bankarstvo
LITERATURA
1. Čolak Mihaljik M. – Korporacijsko upravljanje i modeli korporacijskog upravljanja, Bankarstvo br. 9-10/2006
2. Jećić Z. – Kontrola banaka i vladavina prava, Ekonomika preduzetništva,
br.4/2002.
3. Klasens R., Virc F. – Upravljanje filijalom banke, UBS, Beograd, 2005.
4. Krsmanović J. – Organizaciona struktura savremenih banaka, Bankarstvo
br. 11-12/2001
5. Summer M. – Banking regulation and Systemic Risk, Open Economic Review, Vol 14, No1/2003
6. Vuković D. prevod, Ballard A. – Korporacijsko upravljanje u finansijskom
sektoru, Bankarstvo br. 1-2/2003
7. Vasiljević B. – Problemi ostvarivanja prudencione kontrole banaka, Bankarstvo br. 3-4/2001.
Propisi:
1. Zakon o bankama, Sl.glasnik RS br.107/05.
2. Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, Službeni
glasnik RS br. 61/05.
3. Odluka o spoljnoj reviziji banaka.
Linkovi:
www.nbs.rs
www.ubs-asb.com
Banka - mikroaspekt 165
8.
ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE
BANKOM
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studentima približi
i objasni organizaciju i upravljanje poslovnom bankom.
Prvo se objašanjavaju osnovne odrednice korporativnog
upravljanja bankom, zakonski osnov i povezanost regulative sa zahtevima EU i OECD. Zatim se objašnjava
upravljačka struktura banke i organi upravljanja. Potom
se odvojeno prikazuje organizacija poslovne banke po
funkcijama, odnosno poslovima i organizacija po hijerarhiji organizacionih jedinica, odnosno teritoriji. Na kraju,
ukratko se daje prikaz ciljeva i procesa usklađivanja organizacije i poslovanja banke sa zahtevima ISO standarda.
Ključne reči: skupština, upravni odbor, izvršni odbor,
organizacija po funkcionalnom principu, sektori, direkcije, odeljenja, organizacija banke u hijerarhijskom (teritorijalnom) smislu, centrala, filijale, ekspoziture
8.1. KORPORATIVNO UPRAVLJANJE BANKOM
Formalno – pravno poslovna banka je akcionarsko društvo koje osniva jedno
ili više pravnih ili fizičkih lica u svojstvu akcionara, pod zajedničkim poslovnim
imenom, čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije1. Ona odgovara za
svoje obaveze celokupnom imovinom, a akcionari ne odgovaraju za obaveze banke,
sem do iznosa ugovorenog, a neuplaćenog uloga u imovinu.
Osnivački akt sadrži naročito: puno ime i prebivalište fizičkog lica, odnosno poslovno ime i sedište osnivača, poslovno ime i sedište banke, iznos ukupnog osnivačkog
kapitala banke u novčanom i nenovčanom obliku, kao i udeo svakog osnivača u
ukupnom kapitalu, rok do koga su osnivači dužni da uplate novčani deo kapiatala i
prenosu nenovčani deo, prava, obaveze i odgovornosti osnivača, delatnost, naznaku
da li je banka akcionarsko društvo otvorenog ili zatvorenog tipa2, broj akcija i njihovu
nominalnu vrednost, broj akcija svake vrste i klase, poslove koje banka obavlja, način
pokrića gubitaka, način rešavanja sporova među osnivačima, prava osnivača u slučaju
statusnih promena, ukupni ili procenjeni iznos troškova osnivanja banke.
1
2
Po ranijem Zakonu o bankama i drugim finansijskim organizacijama bilo je neophodno da banka ima najmanje dva osnivača, dok je po novom Zakonu bankama moguće da banka ima jednog
osnivača.
Po Zakonu o bankama, ukoliko nije izričito opredeljeno da je banka zatvoreno akcionarsko društvo,
smatra se otvorenim akcionarskim društvom.
166 Bankarstvo
Osnovni kapital opredeljen je Zakonom o privrednim društvima i matičnim Zakonom o bankama i to naročito u pogledu cenzusa tj. minimalnog novčanog dela osnovnog kapitala, koji ne sme biti manji od 10 mil EUR u dinarskoj protivvrednosti na
dan uplate. Osim novčanog dela osnivački kapital može biti u stvarima i pravima, ali
ne i u radu i uslugama koje banka pruža. Ako akcionari ulažu uloge u stvarima i pravima jedan ili više ovlašćenih procenjivača sastavljaju izveštaj o proceni vrednosti pre
registracije. Osnivačka skupština banke na osnovu procene ovlašćenog procenjivača
usvaja vrednost dela osnovnog kapitala u stvarima i pravima. Vrednost neto imovine,
a naročito kapitalnog cenzusa, se održava na nivou koji je jednak ili veći od zakonom
propisanog. Zakon o bankama razlikuje pri tom tri slučaja manje vrednosti novčanog
dela kapitala: a) potkapitalizovanost, kada je kapital ispod cenzusa, b) znatnu potkapitalizovanost, kada je kapital za više od trećine ispod cenzusa i c) kritičnu potkapitalizovanost, kada je kapital za ½ niži od propisanog. Mere koje Narodna banaka Srbije
preduzima prema podkapitalizovanoj banci razlikuju se za ove situacije.
Povećanje osnovnog kapitala otvorenog a.d. se vrši na osnovu odluke skupštine
akcionara, sem u slučaju odobrenog kredita kada odluku može doneti i upravni odbor.
Odluka o novoj emisiji se može doneti tek nakon potpune uplate već upisanih akcije
iz prethodnih emisija. Osnovni kapital se može povećati: novim ulozima, iz sredstava
banke, kod a.d. otvorenog tipa izdavanjem novih emisija akcija ili povećanjem nominalne vrednosti postojećih akcija. Akcije otvorenog a.d. mogu se izdavati putem zatvorene emisije i otvorene (javne) emisije. Zatvorena emisija je namenjena postojećim
akcionarima i imaocima varanata i zamenjivih obveznica i/ili ograničenom broju profesionalnih investitora. Skupština otvorenog a.d. može odlučiti da se osnovni kapital
poveća pretvaranjem rezervi i neraspoređene dobiti u osnovni kapital.
Smanjenje osnovnog kapitala Odluku o smanjenju osnovnog kapitala otvorenog
a.d. poništenjem sopstvenih akcija donosi upravni odbor, a odluku o smanjenju osnovnog kapitala i poništenju akcija po drugim osnovima donosi skupština akcionara.
Smanjenje se vrši: poništenjem stečenih sopstvenih akcija i povlačenjem i poništenjem
akcija u posedu akcionara, smanjivanjem nominalne vrednosti akcija i računovodstvene
vrednosti kod akcija bez nominalne vrednosti, isplatom uplaćenog iznosa akcionarima
za akcije koje nisu u potpunosti uplaćne i neizdavanjem tih akcija.
Statutom se bliže uređuje organizacija i način poslovanja banke, pitanja o kojima
odlučuje skupština i drugi organi, mere i odgovornost za obezbeđenje likvidnosti
i solventnosti, prava, obaveze i odgovornosti članova upravnog i izvršnog odbora,
ovlašćenje za potpisivanje i zastupanje banke, način vršenja unutrašnje kontrole i
revizije, podatke i isprave koje se imaju smatrati poslovnom tajnom, a statut banke
mora biti u pisanoj formi. Izmene i dopune Statuta donosi upravni odbor, ukoliko
izričito to pravo nije dato skupštini.
Banka može biti akcionarsko društvo otvorenog tipa ako osnivači učine javni
poziv za upis i uplatu akcija u vreme osnivanja društva, a ukoliko je otvoreno može
biti kotirano i nekotirano na berzi, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište
HOV.
Banka - mikroaspekt 167
Osnivačka skupština Osnivači, u slučaju uspele emisije i dobijanja rešenja o davanju dozvole banci za rad, koja se izdaje u dvofaznom postupku, su obavezni da
sazovu i održe osnivačku skupštinu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja NBS
o davanju dozvole za rad i to pismenim pozivom svakom upisniku akcija. Svi upisnici
potpuno uplaćenih akcija imaju pravo da učestvuju na osnivačkoj skupštini. Kvorum
za odlučivanje je obična većina uplaćenih akcija, a osnivačku skupštinu otvara osnivač
sa najvećim brojem uplaćenih akcija. Na osnivačkoj skupštini se dvotrećinskom
većinom glasova osnivača donose statut, biraju članovi upravnog i izvršnog odbora, usvajaju programi aktivnosti banke za period od tri godine i poslovna politika i
donosi odluka o prvom izdavanju akcija. Ukoliko osnivačka skupština nije održana ili
nije donela potrebne odluke smatra se da osnivanje banke nije uspelo. Na osnivačkoj
skupštini svaka obična akcija daje pravo na jedan glas, a odluke se donose većinom
glasova.
Skupština akcionara Skupštinu akcionara čine svi akcionari. Svaki akcionar u
skladu sa statutom banke lično ili preko punomoćnika ima pravo učestvovanja u radu
skupštine, pravo glasa ako ima akcije s pravom glasa, pravo podnošenja predloga i dobijanja odgovora, kao i pravo postavljanja pitanja. Statutom se ne može onemogućiti
akcionarima koji imaju 1% ili više akcija s pravom glasa neposredno vršenje prava
glasa. Skupštini po pravilu prisustvuju i učestvuju u radu članovi izvršnog i/ili članovi
upravnog odbora, kao i revizor. Skuštini banke može prisustvovati i predstavnik
NBS, a NBS može na dnevni red staviti određena pitanja o poslovanju banke. Postoje
godišnja skupština i vanredna skupština, s tim što se godišnja skupština organizuje
jednom godišnje, a najkasnije tri meseca od podnošenja upravnom odboru finansijskog izveštaja. Vanredna skuština se saziva na zahtev upravnog odbora, ili drugog
ovlašćenog lica, na zahtev likvidacionog upravnika banke, po pisanom zahtevu akcionara sa najmanje 10% vlasništva ukupnih akcija. Upravni odbor saziva vanrednu
skupštinu ukoliko banka postane podkapitalizovana, na zahtev unutrašnje revizije ili
spoljnog revizora, kao i na zahtev NBS. Skupština se obavezno saziva ako se finansijskim izveštajem utvrdi da banka posluje s gubitkom koji ne prelazi 50% osnovnog
kapitala. Pisani poziv za sednicu upućuje se svakom akcionaru i to od 30-60 dana pre
održavanja, a za vanrednu skupštinu 15-30 dana ranije. Na sednici se odlučuje samo
o tačkama dnevnog reda, sem u slučaj predloga najmanje 10% vlasnika ukupnih akcija o najviše dva nova pitanja. Akcionar glasa lično ili preko punomoćnika, a punomoć
se daje po pravilu za jednu skupštinu. Skupština odlučuje o: usvajanju poslovne politike i strategije banke, statutu banke, izmenama osnivačkog akta, naročito povećanju
ili smanjenju ili promeni prava po osnovu akcija, povećanju ili smanjenju osnovnog
kapitala, statusnim promenama, raspodeli dobiti, pokriću gubitka, usvajanju finansijskih izveštaja, politici naknada i nagrađivanju članova UO, izboru i razrešavanj
UO, prestanku rada, izboru i razrešavanju revizora, pitanjim podnetim skupštini,
izdacima po osnovu nagrađivanja IO ili članova UO. Kvorum za sednice Skupštine
čine akcionari koji poseduju većinu ukupnog broja akcija sa pravom glasa, a odluke
se donose većinom glasova. Svaka obična akcija daje pravo jednog glasa.
168 Bankarstvo
Akcije Banka kao a.d. može izdavati obične i preferencijalne (povlašćene)
akcije. Obične akcije uvek predstavljaju jednu klasu akcija i imaju istu nominalnu
vrednost ili su bez vrednosti. Akcije, kao i identitet akcionara se upisuju u Centralni registar HOV. Najniža nominalna vrednost akcija ne može biti manja od 5
evra u dinarskoj zaokruženoj protivvrednosti. Akcija može imati jednog ili više
vlasnika, a suvlasnici se smatraju jednim akcionarom. Akcionar ima pravo uvida
u knjigu akcionara koji je banka obavezna da vodi. Svaka obična akcija daje akcionaru ista prava, tj. pravo pristupa pravnim aktima i drugim dokumentima, pravo
učešća u radu skupštine, pravo glasa na skupštini, pravo na isplatu dividende, pravo učešća u raspodeli likvidacionog viška po likvidaciji, a nakon isplate poverilaca,
pravo prečeg sticanja akcija iz novih emisija. Obične akcije se ne mogu pretvoriti
u preferencijalne ili druge HOV. Prava akcionara vlasnika prefercijalnih akcija se
određuju osnivačkim aktom banke. Ona uključuju naročito prednost u odnosu na
obične akcije u pogledu prvenstva isplate dividende i kod prvenstva naplate kod
likvidacije banke. Sticanje akcija od strane same banke nije moguće osim u slučaju
ponude akcionara banke u sekundarnoj prodaji pri čemu bi se prodajom akcija
drugim licima akcionarima banke nanela znatna šteta. Sticanje akcija se vrši iz
sredstava dobiti banke. Sticanje sopstvenih akcija moguće je samo uz pribavljanje
saglasnosti NBS. Stečene sopstvene akcije banka je dužna da otuđi u roku od jedne
godine od dana sticanja. Pravni poslovi davanja kredita, avansa, jemstva ili garancija banke radi direktnog ili indirektnog sticanja akcija lica koje poseduje akcije
banke ništavi su.
Dividende i druge isplate akcionarima. Banka može odobriti isplatu dividende
jednom godišnje u skladu sa odlukama redovne skupštine ili između skupština.
Odluku može doneti i upravni odbor ako je tako određeno osnivačkim aktom. Po
usvajanju finansijskog izveštaja za prethodnu poslovnu godinu dobit te godine se
raspoređuje na: pokriće gubitaka iz ranijih godina, za zakonske rezerve, za dividendu i za statutarne rezerve i druge rezerve.
Banka, otvoreno a.d. ima Upravni odbor, a broj članova se utvrđuje osnivačkim
aktom, a broj članova UO je najmanje 5. Najmanje jedna trećina članova UO
moraju biti lica nezavisna od banke. Za članove UO banka je dužna da obezbedi
prethodnu saglasnost NBS na izbor. Članovi UO se biraju od strane akcionara na
svakoj godišnjoj skupštini ili vanrednoj skupštini. U delokrug UO spadaju naročito:
kontrola i tačnost finansijskih izveštaja, upravljanje razvojem banke i strategijom i
nadzorom izvršnog odbora i administracije, odobravanje i utvrđivanje poslovnog
plana, sazivanje sednica, davanje i opozivanje prokure, utvrđivanje predloga
skupštine, određvanje dana utvđivanja liste akcionara, izdavanje akcija u okviru
limita, utvrđivanje vrednosti akcija i druge imovine, utvrđivanje iznosa i dana isplate dividende. UO se sastaje najmanje četiri puta godišnje. Kvorum za rad UO
čini većina ukupnog broja članova, a odluke se donose većinom glasova prisutnih.
Banka - mikroaspekt 169
Izvršni odbor Banka otvoreno a.d. ima izvršni odbor, a zatvoreno a.d. može ga
imati. Izvršni odbor čine najmanje dva člana. Banka je dužna da za članove izvršnog
odbora obezbedi prethodnu saglasnost NBS. Članovi IO su zaposleni u banci na
neodređeno vreme sa punim radnim vremenom. UO bira članove izvršnog odbora. Delokrug IO uključuje sprovođenje odluka UO za sva pitanja vezana za vođenje
poslova i tekućih poslova banke, osim pitanja u nadležnosti UO i Skupštine.
Banka je dužna da obrazuje odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju), kreditni odbor i odbor za upravljanje aktivom i pasivom. Banka može obrazovati i druge odbore.
8.2. UPRAVLJAČKA STRUKTURA BANKE
Organizacija i upravljanje banke se utvrđuje statutom banke (čl.14 Zakona o
bankama). Statutom banke se utvrđuju delovi banke koji imaju određena ovlašćenja
u pravnom prometu i obim tih ovlašćenja. Organizacioni delovi banke – filijale,
obavljaju poslovanje preko posebnog računa u okviru žiro - računa banke i nemaju svojstvo pravnog lica. To znači da one ne mogu odobravati kredite ili izdavati
garancije, već samo banka. U cilju decentralizacije bankarskog poslovanja (glavna)
centrala banke daje određeni stepen samostalnosti poslovnim jedinicima, kao profitnim centrima i one odlučuju samostalno o odobravanju kredita, garancija i drugih
jemstava do određenog limita koji se određuje u skladu sa poslovnom politikom i
organizacionom strukturom banke. O otvaranju filijale ili drugog organizacionog
oblika banka je dužna da obavesti NBS najkasnije u roku od osam dana od njihovog
otvaranja. Radi otvaranja filijale ili drugog organizacionog oblika banke u inostranstvu banka je dužna da pribavi saglasnost NBS.
Pošto se banka obavezno osniva kao akcionarsko društvo to za upravljanje važe
pravila upravljanja akcionarskim društvom. Bankom upravljaju akcionari srazmerno
učešću u ukupnom kapitalu i to neposredno ili preko svojih predstavnika u skupštini.
Ukoliko se akcionari udružuju to su obavezni da banci dostave ugovor o udruživanju
i ovlašćenje za svog predstavnika u skupštini. Poverioci banke mogu pod uslovima
određenim ugovorom o osnivanju i statutom ostvarivati određene funkcije upravljanja bankom, ukoliko je takva mogućnost utvrđena posebnim ugovorom između
banke i poverilaca.
170 Bankarstvo
Slika 8.1. Organizaciona šema banke sa organima upravljanja
Banka - mikroaspekt 171
Organi upravljanja bankom su skupština, upravni odbor – UO i Izvršni odbor
- IO. Statutom se određuje nadležnost pojedinih organa banke, sastav i postupak
odlučivanja, kao i drugi organi upravljanja i njihova nadležnost.
Skupštinu čine akcionari banke sa pravom upravljanja. Pravo glasa akcionari ostvaruju neposredno ili preko svojih predstavnika. Statutom se akcionarima koji imaju
1% ili više akcija s pravom glasa ne može onemogućiti neposredno vršenje prava
glasa. Skupština:
 usvaja akte poslovne politike i strategiju banke,
 donosi statut i donosi izmene i dopune osnivačkog akta i statuta,
 usvaja godišnji finansijski izveštaj,
 odlučuje o raspoređivanju dobiti i pokriću gubitka,
 odlučuje o povećanju i smanjenju osnivačkog kapitala banke, kao i o ulaganjima u drugu banku, pravna lica i osnovna sredstva banke,
 imenuje i razrešava UO i određuje naknadu članovima UO,
 odlučuje o statusnim promenama i prestanku rada banke,
 odlučuje o sticanju stečajne, odnosno likvidacione mase, imenuje i razrešava
spoljnog revizora i
 donosi poslovnik o radu skupštine.
Narodna banka Srbije daje saglasnost na statut banke, odnosno izmene i dopune
osnivačkog akta i statuta.
Redovno zasedanje skupštine se održava najmanje jednom godišnje, pri čemu NBS
može zahtevati stavljanje određenih pitanja na dnevni red.
Vanredna skupština banke se saziva na zahtev UO ili drugog ovlašćenog organa
banke, akcionara sa najmanje 10% akcija s pravom glasa i likvidacionog upravnika
banke. Upravni odbor banke saziva vanrednu sednicu skupštine kada banka postane
podkapitalizovana, na zahtev unutrašnje revizije banke, spoljnog revizora ili odbora
za praćenje poslovanja banke, kao i na zahtev NBS.
Upravni odbor (Bord of Directors) čini najmanje pet članova, pri čemu najmanje
jedna trećina članova mora biti nezavisna od banke. Nezavisno od banke je lice koje
nema ni direktno ni indirektno vlasništvo u banci ili grupi kojoj banka pripada. Najmanje tri člana UO moraju imati odgovarajuće iskustvo u oblasti finansija. Najmanje
jedan član UO mora znati srpski jezik i imati prebivalište na teritoriji Republike Srbije.
Predsednika i članove UO bira skupština, pri čemu je banka dužna da od NBS pribavi
prethodnu saglasnost, a NBS određuje bliže uslove za davanje saglasnosti. Članovi
UO ne mogu istovremeno biti članovi IO banke.
Nadležnosti UO su opredeljene čl. 73 Zakona o bankama i statutom banke. Zakonom o bankama UO je dobio karakter upravno – nadzornog odbora, na taj način u
sebi spojivši nadležnosti ranijeg upravnog i nadzornog odbora banke. Delokrug UO:
 saziva sednice skupštine,
172 Bankarstvo
 priprema predloge za skupštinu i izvršava njene odluke,
 donosi akte kojima se sprovodi poslovna politika između dve sednice
skupštine,
 utvrđuje opšte uslove poslovanja banke,
 bira i razrešava predsednika i članove IO banke,
 utvrđuje iznose do kojih IO može odlučivati o plasmanima i zaduživanju,
 daje prethodnu saglasnost za izloženost banke prema jednom ili grupi
pove-zanih lica preko 10% i preko 20% kapitala,
 vrši nadzor na radom IO,
 usvaja program i plan unutrašnje revizije banke,
 uspostavlja sistem unutrašnje kontrole,
 utvrđuje procedure za identifikaciju, merenje i procenu rizika i za upravljanje rizicima,
 razmatra izveštaje spoljne i unutrašnje revizije,
 razmatra i usvaja tromesečne i godišnje izveštaje o poslovanju,
 podnosi skupštini godišnje izveštaje o poslovanju,
 obaveštava NBS i druge nadležne organe o uočenim nepravilnostima i dr.
Sednice UO se održavaju prema potrebi, a najmanje jednom u tri meseca. O
održavanju sednica i dnevnom redu banka obeveštava NBS. UO održava vanrednu
sednicu na zahtev NBS. Prema potrebi predstavnik NBS može prisustvovati sednicama UO banke.
Izvršni odbor (Executive board) banke je novouspostavljeni kolektivni organ upravljanja bankom po Zakonu o bankama. Čine ga najmanje dva člana, a predsednik
IO zastupa i predstavlja banku. Pri preduzimanju pravnih radnji u ime i za račun
banke predsednik IO je dužan da obezbedi potpis jednog člana IO – supotpisnika.
Članovi IO su u radnom odnosu u banci na neodređeno vreme s punim radnim vremenom. Članovi IO moraju imati dobru poslovnu reputaciju i odgovarajuće kvalifikacije. Najmanje jedan član IO mora znati srpski jezik, a svi članovi IO moraju imati
prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Predsednika i članove IO bira UO banke,
pri čemu je banka dužna da od NBS pribavi prethodnu saglasnost, a NBS određuje
bliže uslove za davanje te saglasnosti. Izvršni odbor banke organizuje poslovanje
banke i vrši dnevni nadzor nad aktivnostima banke. Delokrug rada IO je sledeći (čl.
76 Zakona):
 izvršava odluke skupštine i UO,
 obezbeđuje zakonitost rada banke,
 odlučuje o plasmanima i zaduživanju banke do iznosa koji utvrđuje UO,
 odlučuje o svakom povećanju izloženosti banke prema licu povezanom s
bankom,
Banka - mikroaspekt 173
 primenjuje poslovnu strategiju banke,
 identifikuje i meri rizike kojima je banka izložena i primenjuje principe upravljanja rizicima,
 utvrđuje organizacionu strukturu,
 primenjuje procedure nadzora,
 obezbeđuje da zaposleni budu upoznati sa propisima i drugim aktima,
 obezbeđuje sigurnost i redovno praćenje sistema informacione tehnologije
(IT),
 obezbeđuje sigurnost i redovnost trezorskog poslovanja,
 informiše UO o pitanjima koja su u neskladu sa propisima,
 jednom u tri meseca podnosi UO pregled poslovnih aktivnosti,
 o pogoršanju finansijskog stanja banke informiše UO i NBS,
 odlučuje o svim pitanjima koja nisu u nadležnosti UO ili skupštine.
Po Zakonu o bankama banka je u obavezi da formira sledeće odbore na nivou
banke(čl. 79 Zakona):
1. Odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju),
2. Kreditni odbor,
3. Odbor za upravljanje aktivom i pasivom.
Odbor za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju) čine najmanje tri člana
od kojih su najmanje dva člana članovi upravnog odbora koji imaju odgovarajuće
iskustvo iz oblasti finansija, a najmanje jedan član lice nezavisno od banke. Odbor
za praćenje poslovanja banke pomaže UO u nadzoru nad radom izvršnog odbora i
zaposlenih u banci. Sastaje se najmanje jednom mesečno, a najmanje jednom u tri
meseca u sedištu banke. Obaveze Odbora za praćenje poslovanja banke su:
 analiza godišnjih izveštaja i drugih finansijskih izveštaja,
 analizira i usvaja predloge politika i procedura banke u vezi upravljanja rizicima i sistema unutrašnje kontrole i nadzire njihovu primenu,
 najmanje jednom mesečno izveštava UO o svojim aktivnostima i utvrđenim
nepravilnostima, sa predlogom njihovog otklanjanja i unapređenja rada,
 razmatra ulaganja i aktivnosti banke,
 predlaže UO i Skupštini spoljnog revizora,
 sa spoljnim revizorom razmatra godišnje revizije i predlaže određena pitanja u vezi unutrašnje i spoljne revizije,
 donosi poslovnik o radu.
174 Bankarstvo
Kreditni odbor sačinjavaju članovi menadžment tima tj. članovi IO, izvršni
direktori banke, odnosno rukovodioci sektora i direktor filijale o čijem se klijentu na
odboru odlučuje. Ovo telo odlučuje1 o:
 kreditnoj politici, oceni loših plasmana i rezervisanjima,
 odobravanju kreditnih limita po filijalama ili limita sektoru kreditne i investicione funkcije,
 redovnom pregledu kredita, po visini, ročnosti i naplativosti,
 produženju kredita,
 izdavanju garancija, avala, akcepata, otvaranju akreditiva,
 izveštaju o razvoju kreditnog portfelja banke,
 izvešaju o gubicima po kreditnim plasmanima, garancija,
 izveštaju o potencijalnim rizicima,
 izveštaju interne revizije i nadzora nad odlukama Kreditnog odbora.
Pojedinačne odluke o odoboravanju kredita, odnosno garancija i drugih oblika
jemstava donose i niži organizacioni delovi, filijale do nivoa koji je posebno utvrđen
kreditnom politikom banke.
Odbor za upravljanje aktivom i pasivom banke sačinjavaju: članovi menadžment
tima banke, tj. članovi IO, izvršni direktori, odnosno rukovodioci organizacionih delova (sektora, odeljenja) banke sredstava i likvidnosti, računovodstva i izvrši direktor za strateško pomeranje. Zakonom o bankama u delokrug ovog odbora spadaju praćenje izloženosti banke rizicima koji proizilaze iz strukture njenih bilansnih
obaveza i potraživanja i vanbilansnih stavki, predlaganje mera za upravljanje kamatnim rizikom i rizikom likvidnosti, kao i drugi poslovi opredeljeni aktima banke (čl.
81. Zakona). Ovo telo odlučuje o:
 politici upravljanja tršišnim rizicima, analizi uticaja tržišnih rizika na sve
pozicije aktive i pasive,
 definisanju strukture kapitala banke,
 definisanje politike potrfelja banke,
 definisanje politike cena,
 definisanje novih proizvoda,
 izveštavanju o upravljanju rizicima,
 izveštavanju o stepenu izvršenja poslovnog plana banke.
Banka može formirati i druge odbore. Jedan od najčešćih je Odbor za informatičke
tehnologije (IT), koji sačinjavaju članovi menadžment tima, tj. članovi IO, rukovodilac sektora (odeljenja,službe) za IT, rukovodioci sektora (odeljenja) za poslove sa
stanovništvom, za kredite i investicije, za poslove sa inostranstvom, računovodstva,
za sredstva i likvidnost i direktori glavnih filijala. Ovo telo odlučuje o:
1
Zakon o bankama nije detaljno razradio delokrug poslova Kreditnog odbora, već se to utvrđuje
aktima banke.
Banka - mikroaspekt 175
 definisanju srategije razvoja IT,
 donošenju razvojnih planova IT, njihovoj realizaciji i merama,
 investicijama u IT,
 definisanju razvoja IT subsidijara,
 praćenju primene jedinstvenog info sistema IT u filijalama
Kontrola bankarskog poslovanja vrši se prvo, od strane državne institucije
nadležne za to, a najčešće se radi o centralnoj banci i drugo, u samim bankama.
Članovi IO odgovorni su za vršenje unutrašnje kontrole nad poslovanjem banke na
svim nivoima. Odbor za praćenje poslovanja banke i unutrašnja revizija banke vrše
kontrolu pravilnosti rada banke i efikasnosti funkcionisanja sistema unutrašnje kontrole. Banka je dužna da postupke sistema unutrašnje kontrole uredi i sprovodi na
način koji omogućava kontinuirano praćenje i merenje svih vrsta rizika. Banka je
takođe dužna da sistem unutrašnje kontrole razvija na način koji omogućava blagovremenu procenu rizika. NBS propisuje bliže uslove i način uređenja i sprovođenja
sistema unutrašnje kontrole u bankama.
Kontrolu poslovanja poslovnih banaka vrše same banke u posebno organizovanom odeljenju za reviziju i kontrolu poslovanja. Banke su u skladu sa Zakonom o
bankam dužne da obrazuju organizacione jedinice za kontrolu usklađenosti poslovanja banke i unutrašnju reviziju (čl.83Zakona).
Organizaciona jedinica za kontrolu usklađenosti banke (Compliance Unit) ima
rukovodioca kojeg postavlja UO banke, koji je odgovoran za identifikaciju i praćenje
rizika i za upravljanje rizikom, posebno rizikom od sankcija regulatornog tela i reputacionim rizikom. Rukovodilac i zaposleni u ovoj organizacionoj jedinici su nezavisni
u svom radu i obavljaju isključivo te poslove. Ova organizaciona jedinica je dužna da
najmanje jednom godišnje identifikuje i proceni glavne rizike te usklađenosti i predloži
planove upravljanja tim rizicima. O propustima koji se odnose na oblast usklađenosti
poslovanja rukovodilac je dužan da odmah obavsti IO i Odbor za praćenje usklađenosti
poslovanja banke. Organizaciona jedinica za praćenje usklađenosti poslovanja banke
je dužna da sastavi program praćenja usklađenosti poslovanja banke, koji posebno
sadrži metodologiju rada te organizacione jedinice, planirane aktivnosti, način i rokove izrade izveštaja, način provere usklađenosti i plan obuke zaposlenih.
Organizaciona jedinica unutrašne revizije ima rukovodioca kojeg postavlja UO
banke, i ima najmanje jednog zaposlenog koji ima zvanje revizora. Osnovni zadaci ove
organizacione jedinice su: pružanje nezavisnosg i objektivnog mišljenja UO o reviziji,
obavljanje savetodavne aktivnosti u vezi unapređenja unutrašnje kontrole i pružanje
pomoći UO u ostvarivanju ciljeva. Rukovodilac Unutrašnje revizije banke izrađuje
program unutrašnje revizije, metodologiju rada, uputstva za rad, način i rokove izrade izveštaja o unutrašnjoj reviziji, način praćenja aktivnosti, način i odgovornost,
korišćenje i čuvanje dokumentacije. Zaposleni u unutrašnjoj reviziji ne mogu obavljati rukovodeće ni druge poslove u banci. Unutrašnja revizije je u obavezi da:
176 Bankarstvo
 ocenjuje adekvatnost i pouzdanost sistema unutrašnjih kontrola banake i
funkcije usklađenosti poslovanja banke,
 obezbedi da se rizici na odgovarajući način identifikuju i kontrolišu,
 utvrđuje slabosti u poslovanju banke i zaposlenih, slučajeve nizvršenja
obaveza i prekoračenja ovlašćenja, kao i predlaže korektivne mere,
 održava sastanke sa UO i Odborom za praćenje usklađenosti poslovanja
banke,
 redovno priprema izveštaje o aktivnostima.
Zaposleni u Unutrašnjoj reviziji imaju pravo uvida u sve dokumente banke i njenih
podređenih društava. Banka je dužna da NBS dostavi godišnji izveštaj o adekvatnosti
upravljanja rizicima i unutrašnoj kontroli banke.
Osnivanje posebnih odeljenja revizije i kontrole u domaćem bankarstvu prisutno
je od 2002. godine i rezultat je usklađivanja legalnih okvira poslovanja banaka sa
svetskim standardima i usklađivanja računovodstvenih standarda sa svetskim. Izmenama Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 2002. godine uvedena je statutarna obaveza banke da uredi način vršenja interne kontrole i interne revizije, pri čemu je NB propisala osnovne principe organizacije i rada. Konstituisanje
interne revizije u banci predstavlja značajan instrument upravljanja, na osnovu čega
se obezbeđuju preduslovi za poslovanje banke na stabilnim osnovama. Organizovanjem interne revizije kao nezavisne funkcije u banci obezbeđuje se organizovanje
posebnog organizacionog dela za vršenje poslova interne revizije, odgovarajućim
stručnim kadrovima i stvaranjem drugih preduslova da interna revizija odgovori
svojim zadacima. Ovo odeljenje sprovodi mere unutrašnje kontrole i revizije, odnosno izveštavanja upravljačkih struktura banke. U odnosu banke prema centralnoj
banci ovo odeljenje je u stalnom kontaktu sa odeljenjem kontrole centralne banke,
sa kojim vrši stalni nadzor nad zakonitošću i kvalitetom poslovanja banke i prema
potrebi sugeriše preduzimanje odgovarajućih mera od strane menadžmenta banke
ili sugeriše promene poslovne politike. Interna revizija1 po svojoj suštini predstavlja
instrument koji omogućava da se banka sačuva od promašaja u poslovanju, da se
poslovanje unapređuje i da se minimiziraju rizici i pomaže da se upravljanje rizicima
u banci unapredi. Time interna revizija kroz kontinuirano praćenje i unapaređenje
sistema i organizacije rada u banci obezbeđuje zaštitu boniteta banke, doprinosi realnijem iskazivanju finansijskih rezultata i eliminisanju mogućih nepravilnosti i nedostataka.
1
O tome šire, Kelečević L. – Interna revizija u bankama, Pravo i privreda, No 5-8/2003, s. 596-609
Banka - mikroaspekt 177
8.3. ORGANIZACIJA BANKE PO FUNKCIONALNOM
PRINCIPU
Za domaće banke se može reći da su opšteg, univerzalnog tipa i da se pored tradicionalnih poslova mogu baviti netradicionalnim bankarskim poslovima. Zakon o
bankama definiše kojim se poslovima banke mogu baviti, pri tom podrazumevajući
da se banka ovim poslovima bavi samostalno radi ostvarivanja dobiti. Banka se,
dakle, može baviti tradicionalnim bankarskim poslovima - depozitnim, kreditnim,
poslovima platnog prometa i drugim poslovima u zemlji. Pored navedenih banka se
može baviti i netradicionalnim bankarskim poslovima: brokerskim poslovima - posredovanjem u trgovini HOV, kupovinom i naplatom potraživanja, pružanjem drugih finansijskih usluga, a Zakon je prvi put bankama dao mogućnost posredovanja
u osiguranju. Ukoliko banka poseduje ovlašćenje za poslove sa inostranstvom ona
može obavljati poslove platnog prometa, kreditne poslove sa inostranstvom, devizno
- valutne i menjačke poslove.
Organizacija banke podrazumeva njenu unutrašnju organizaciju tj. ustrojstvo
banke – organizacionu šemu, organizaciju rada i način upravljanja. Organizacija
banke se utvrđuje statutom banke (čl. 14. Zakona o bankama). Međutim, u Zakonu
ništa nije preciznije stipulisano u pogledu bankarske organizacije, već je to prepušteno samoj banci. I pored velikih sličnosti u osnovi, veoma je teško naći dve banke
sa istovetnom organizacijom, jer je ona zavisna od velikog broja faktora. Kao faktori
značajni za organizaciju banke ističu se:
 Veličina banke, tj. obim njenih poslova – obim bankarskih poslova utiče na
neophodnost angažovanja manjeg ili većeg broja ljudi i tehnike, pa je otuda
neophodna i odgovarajuća podela rada;
 Vrste poslova – preovlađujuće vrste poslova kojima se banka bavi utiču na
dimenzionisanje pojedinih funkcija, koji se obavljaju u pojedinim organizacionim jedinicama;
 Razvijenost poslovne mreže banke – u bankama sa veoma razvijenom
poslovnom mrežom posebno moraju biti razvijene službe koje se bave organizacijom i funkcionisanjem poslovnih jedinica na terenu;
 Stepen racionalizacije – stepen korišćenja savremenih tehničkih uređaja,
prvenstveno informatičke tehnologije, značajno utiče na racionalnost i
efikasnost poslovanja i sve više ujednačava banke međusobno;
 Vrste klijenata – okrenutost banke stanovništvu kao ciljnoj klijenteli utiče
i na razvijenost pojedinih grupa poslova, kao što i razvijenost korpora178 Bankarstvo
tivnih poslova (rada sa privrednom i drugi pravnim licima) zahteva druge
specifičnosti organizovanja i rada;
 Bankarski običaji – bankarski običaji, kao i zakonodavstvo ne retko diktiraju način organizacije, funkcionisanja i upravljanja bankom i tu do izražaja
dolaze istorijska i kulturološka obeležja u pojedinim zemljama, kao i stepen
razvijenosti bankarskog sistema;
 Stepen organizovanosti finansijskog tržišta – stepen razvijenosti i organizovanosti finansijskih tržišta utiče značajno na razvijenost poslova sa HOV
u bankama i otuda dimenzionisanje ovih poslova, odnos organizacionih
delova koji se njima bave.
Pored razlika koje postoje u organizaciji, između pojedinih banaka postoje i brojne
zajedničke karakteristike. Pored ostalih to su:
 Odvajanje aparata koji upravlja od izvršnog aparata – članovi upravnog odbora određuju - definišu poslovnu politiku banke, ali ne učestvuju u njenom
sprovođenju, već je prepuštaju izvršnom aparatu banke na izvršenje. Pri
tom izvršni odbor, odnosno njegov predsednik je taj koji uspostavlja vezu
između upravnog tela i izvršnog aparata;
 Izvršni aparat se deli na sektore, a sektori na direkcije, direkcije na odeljenja.
Sektori - Sektori su organizacione jedinice koja se formiraju po najvažnijim grupama poslova (poslovnim linijama) tj. po funkcionalnom principu. Pri tom je kod
različitih banaka zavisno od značaja koji se pridaje pojedinim grupama poslova
različito i opredeljeno da li će grupa poslova biti organizovana u organizacione jedinice višeg reda (sektore) ili nižeg reda (direkcije). Najčešće se u sektorima obavljaju
sledeći poslovi, odnosno postoje sektori:
 za rad sa stanovništvom - retail,
 za poslove sa privredom – corporate,
 za poslove sa inostranstvom,
 za poslove sredstava likvidnosti – trezor
Banka - mikroaspekt 179
Slika 8.2. Primer organizacije banke po funkcionalnom principu
180 Bankarstvo
Postoje slučajevi da banka ima organizovane sve organizacione jedinice kao sektore, bez obzira na različit značaj ovih jedinica za ukupno poslovanje banke i različitu
prirodu grupa poslova koji ove jedinice obavljaju. Razlozi za ovakav način organizacije, koji u principu znači nerazvijenu organizacionu šemu banke, može biti relativno
kratko postojanje banke, pa nije došlo do diferenciranja organizacionih jedinica ili su
to pak razlozi kadrovskog karaktera, kada se pridavanjem istog značaja svim organizacionim jedinicama zapravo ne želi dati veći značaj nekom od izvršinih direktora
- rukovodilaca tih organizacionih jedinica.
Na čelu sektora se nalaze direktor ili izvršni direktori koji su neposredno potčinjeni
prededniku IO, a zajedno sa njim formiraju menadžment tim banke koji se bavi svakodnevnom poslovnom politikom banke. Upravni odbor je taj koji svoja ovlašćenja
prenosi na IO, koji u svakodnevnom funkcinisanju donosi odluke relevantne za poslovanje banke, a njihovo izvršavanje je u nadležnosti pojedinačnih sektora, odnosno
njihovih rukovodilaca .
Direkcije su organizacione jedinice u okviru sektora u kojima se obavljaju važnije
grupe poslova, kao što su:
 direkcija za kredite,
 direkcija za devizno - valutne poslove,
 direkcija za kredite sa inostranstvom,
 direkcija za platne kartice,
 direkcija za e – banking.
U domaćoj bankarskoj praksi nakon dolaska inostranih banaka sve je češći slučaj
da se u organizacionoj šemi zapažaju organizacione jednice koje se nazivaju direkcijama i u hijerarhijski podređenom su odnosu na sektore1. Najčešći je slučaj da su
sektori osnovni nosioci grupa poslova, a da su odeljenja u okviru sektora jedinice u
kojima se obavljaju poslovi neposredno. Direkcije se dalje dele na odeljenja, odeljenja
na odseke, a odseci na grupe.
Odeljenja su glavne organizacione jedinice, a formiraju se po užoj specijalnosti
u okviru jedne direkcije, odnosno sektora neposredno. Struktura odeljenja zavisi od
njihovih razmera. Ako obuhvata više srodnih poslova, deli se na odseke, a ovi na
grupe. Napr. odeljenje blagajne obično se deli na odsek likvidature i odsek blagajne, a
odsek blagajne se može podeliti na grupu uplata i grupu isplata.
Model organizacije i funkcinisanja savremene banke polazi od jedinstvenog
praćenja klijenta u dinarskom i deviznom poslovanju, na taj način što se klijent celovito posmatra i po pravilu ima svog referenta koji sa njim ostvaruje neposredni
kontakt i pridobija poverenje. To podrazumeva da u organizaciji banke ne rade uski
specijalisti, već šire obučeni bankarski činovnici, koji su u stanju da vrše nekoliko
vrsta poslova različitog tipa, da bi na taj način ostvarili što prisniji odnos poverenja
sa klijentom. Ovaj model odvaja kreditne poslove od poslova sredstava i likvidnosti
i posmatra klijente posebno sa aspekta kreditnih i investiicionih aktivnosti, dakle
1
Direkcije (direktorati) su po pravilu prisutne kao organizacione jedinice u organizacionoj šemi
međunarodnih finansijskih institucija i banaka.
Banka - mikroaspekt 181
na kratak i duži rok. Likvidnost banke se prati preko organizacione celine sredstava i likvidnosti (trezor), s ciljem da se dinarski i devizni platni promet usmerava i
kontroliše preko ove organizacine celine. Na ovaj način se dolazi do modela kod
kojeg se kao poslovne linije izdvajaju: 1) linija sredstava i likvidnosti, 2) linija kredita
i investicija, 3) linija poslova sa stanovništvom i 4) linija međunarodnih poslova.
Bankarska odeljenja po svojim funkcijama mogu se podeliti na tri grupe: centralna,
poslovna i administrativna.
U centralna odeljenja spadaju ona koja ili rade poslove za banku kao celinu,
obuhvatajući centralu i filijale ili obavljaju poslove koji su svojom prirodom vezani za
centralnu direkciju: odeljenje za pravne poslove, odeljenje za organizaciju, za ekonomska istraživanja, odeljenje za ljudske resurse (human sources – ranije kadrovsko).
Posebno su organizovane, dakle, grupe poslova koji ne predstavljaju osnovne bankarske poslove, koje se ne retko nazivaju i službama.
U literaturi1 se sreće za ovako postavljene organizacione jedinice odrednica «model funkcija podrški odlučivanja», gde se ubrajaju 1) funkcija strateškog planiranja, 2)
funkcija računovodstva i izveštavanja menadžmenta, 3) funkcija pravnih, administrativnh poslova i ljudskih resursa, 4) funkcija informacione tehnologije.
Polazeći od tako prikazane organizacione šeme i naziva organizacionih jedinica
ispravno bi bilo da osnovne organizacione jedinice koje obavljaju osnovne grupe bankarskih poslova budu sektori, a organizacione jedinice koje obavljaju osnovne grupe
nebankarskih poslova na nivou banke budu službe.
Poslovna odeljenja obavljaju bankarske poslove i njihova karakteristika je što
dolaze u direktan dodir sa klijentima banke: blagajna, devizno – valutno, akreditivno,
hipotekarno, tekući računi itd.
Administrativna odeljenja svojim radom omogućavaju uredno funkcionisanje
bančine administracije: ekonomat, arhiva, ekspedicija pošte, statistika itd.
Postoje banke koje su organizovane kao holding preduzeća. Prva grupa takvih
banaka u pravilu su banke nastale kao korportivne banke, koje nastoje da finansijski
prate grupu povezanih preduzeća. U njihovoj organizacionoj šemi javljaju se i subsidijarna preduzeća, povezana sa bankom i to u trgovini, turizmu, proizvodnji. Druga
grupa banaka koje su organizovane na principu holdinga su one banke koje su razvile
pored bankarskih poslova i druge poslove vezane za finansije, kao svojevrstan odgovor na konkurenciju koja se poslednjih decenija pojavila od strane nebankarskih finansijskih institucija. U ovom slučaju kao subsidijari banke se javljaju kompanije koje
se bave osiguranjem, konsaltingom, brokersko - dilerske kompanije, lizing kompanije.
Međutim, treba imati u vidu da može doći do sukoba interesa između matične banke
i subsidijarnih kompanija, pogotovo ukoliko je reč o banci i preduzećima povezanih
jedinstvenim vlasništvom, gde vlasnik ili vlasnici polaze sa stanovišta ostvarivanja
cilja razvoja i uspešnosti poslovanja čitave ovako formirane grupacije, a ne banke
pojedinačno. U tom slučaju ne retko profitabilnost banke kao njena osnovna ciljna
funkcija može biti podređena ostvarivanju drugih ciljeva grupacije.
1
Barać S., Stakić B., Ivaniš M. – Praktikum za bankarstvo i finansije, FFMO, Beograd, 2003., s. 78
182 Bankarstvo
8.4. ORGANIZACIJA BANKE PO TERITORIJALNOM
PRINCIPU
Velike banke koje imaju raznovrsnu delatnost ili pak delatnost obavljaju na teritorijalno širem području najčešće su tako organizaovane da imaju više razlištih
poslovnih jedinica. Statutom banke se utvrđuju delovi banke koji imaju određena
ovlašćenja u pravnom prometu i obim tih ovlašćenja. Delovi banke (filijale) obavljaju
poslovanje preko posebnog računa u okviru žiro - računa banke i nemaju svojstvo
pravnog lica. To znači da glavne filijale, filijale, eskpoziture ne mogu odobravati kredite ili izdavati garancije (sem do određenog relativno malog iznosa), već samo banka.
Važno je napomenuti da o osnivanju pojedine poslovne jedinice banka mora uredno
(o svim relevatnim podacima i na vreme) obavestiti NBS.
Sve poslovne jednice jedne banke čine jednu materijalno pravnu celinu – mrežu
poslovnih jedinica. Ovo jedinstvo se knjigovodstveno ostvaruje na dva načina: svakodnevnim ili periodičnim uklapanjem osnovnih računa poslovnih jedinica u račune
poslovnih jedinica višeg hijerarhijskog ranga ili vođenjem samostalnog knjigovodstva u poslovnim jedinicama nižeg ranga. U drugom slučaju računi se spajaju prilikom
izrade bilansa banke.
Slika 8.3. Primer organizacije banke u teritorijalnom smislu
Banka - mikroaspekt 183
Smisao ovakve organizacije velikih banaka je, na jednoj strani, specijalizacija
pojednih poslovnih jedinica za određene vrste delatnosti, a na drugoj strani, neposredniji kontakt sa svojim klijentima, pravnim i fizičkim licima i potpuniji uvid u
njihovo poslovanje i poslovno ponašanje. Specijalizacija pojedinih poslovnih jedinica za određene vrste delatnosti može da bude izražena ili u ograničavanju delatnosti
na pojedine privredne oblasti najviše vezane za teritoriju na kojoj poslovna jedinica
funkcioniše, kao što su: poljoprivreda, industrija, trgovina, zanatstvo i sl., ili u okviru
pojedinih delatnosti za grane, dakle više specifično: za unutrašnju trgovinu, za spoljnu
trgovinu, za hemijsku industriju, za prehrambenu industriju ili u ograničavanju na
pojedine vrste poslova bez obzira na privrednu oblast: za investiranje, za kratkoročne
kredite, za štednju itd. Specijalizacijom se postiže veća stručnost u obavljanju pojedinih poslova od strane bankarskih činovnika, što je jedna od bitnih pretpostavki za
efikasnije poslovanje banke.
Poslovne jedinice za pojedino područje, zahvaljujući neposrednijem i češćem
kontaktu sa klijentima, pružaju mogućnost bankama da se prilikom zasnivanja
poslovnih odnosa potpunije informišu o bonitetu svojih klijenata, kao i da ih permanentno i kvalitetno prate u poslovanju.
O tome kako će se banka organizovati i kojem vidu poslovnih jedinica će pridati
veći značaj odlučuje upravni odbor, odnosno menadžment banke. Pri tom se vodi
računa o mogućnosti kontrole poslovanja nižih poslovnih jedinica, s jedne strane, i
neophodnoj decentralizaciji tj. davanju određenog stepena samostalnosti poslovnim
jedinicama i motivisanju poslovnih jedinica da samostalno posluju na principima
profitnih centara. U principu, sve poslovne jedinice višeg reda - glavne filijale i filijale
- se smatraju profitnim centrima i ukoliko ne posluju pozitivno nakon osnivanja biće
u kraćem ili dužem periodu zatvorene.
Klijenti banke su takođe važni prilikom odlučivanja uprave banke o stepenu samostalnosti poslovnih jedinica. Naime, klijentima banke je itekako važno da li je pojedina poslovna jedinica sa kojom sarađuju, i na koju su upućeni, u situaciji da u potpunosti odgovori njihovim zahtevima za proizvodima i uslugama i da li može brzo da
reaguje na zahtev ili se mora obratiti poslovnoj jedinici višeg ranga, odnosno samoj
centrali banke. U pravilu klijentima banke više odgovara veći stepen samostalnosti
poslovnih jedinica tako da su na terenu u prednosti one banke koje svojim poslovnim
jedinicama daju rang glavnih filijala ili filijala u dnosu na one banke koje u svojoj organizacionj mreži prednost daju ekspoziturama, koje imaju manja ovlašćenja.
Poslovne jedinice većih banaka, koje imaju razvijenu poslovnu mrežu, obično se
hijerarhijski posmatrano dele na:
 glavnu centralu,
 centralu,
 glavnu filijalu,
 filijalu,
 afilijaciju,
184 Bankarstvo
 eskpozituru,
 istureni šalter,
 platnu ispostavu,
 depozitnu kasu.
Glavna centrala je hijrarhijski na najvišem mestu u organizacionoj šemi banke
u kojoj se nalazi uprava banke. Glavna centrala obavlja sledeće poslove: utvrđuje
poslovnu politiku (uslove za odobravanje kredita, garancija, uslove za uzimanje depozita, tarife i naknade za bankarske proizvode i usluge), daje uputstva za realizaciju
poslovne politike, koordiniše i kontroliše rad centrale i ostalih poslovnih jedinica po
rangu nižeg nivoa. Njena delatnost se prostire na celo područje određene zemlje.
Glavna centrala donosi i odobrava plan i završni račun banke.
Centrala je poslovna jedinica banke po rangu neposredno ispod glavne centrale.
Obim njene samostalnosti i odnos prema glavnoj centrali je različit zavisno od organizacione strukture same banke. Područje delovanja centrale je najčešće veća teritorija na području određene zemlje, region, pokrajina, grad. Centrala koordiniše i
kontroliše rad glavne filijale i ostalih poslovnih jednica nižih u hijerarhiji organizacione strukture – mreže banke.
Glavna filijala je poslovna jedinica koja je po svojim obeležjima slična centrali, s
tom razlikom što je njeno poslovno područje na kojem deluje znatno uže, a stepen
samostalnosti u radu manji.
Filijala je osnovni oblik poslovne jedinice svih velikih banaka, a samo značenje
pojma filijala potiče od latinskog izraza kći. Pod nazivom filijala se podrazumeva
odvojeni ogranak bilo kog preduzeća, pa i banke. Pomoću mreže filijala banka ostvaruje u matičnoj zemlji jedinstvo kreditnog i platnog prometa, kao i jedinstvo sredstava, a svrha osnivanja filijala je širenje poslova na što veće područje. U njima se
obavlja platni promet, prikupljaju i plasiraju sredstva, plasiraju HOV. Ako je reč o
razvoju filijala u inostranstvu, koje poslednjih decenija dobija izuzetno na zamahu,
filijale služe kao oslonac za spoljnotrgovinsku razmenu i širenje bankarskih poslova
banke i na ta područja.
Afilijacija predstavlja, pri tom, posebnu organizacionu jedinicu banke u inostranstvu, o kojoj se radi ukoliko banka namerava u budućnosti da proširi područje
delovanja i na drugu zemlju, ali kad se steknu određeni uslovi. Dakle, preko afilijacije banka se upoznaje sa bankarskim poslovanjem i potencijalnim klijentima u
određenoj zemlji u nameri da u doglednoj budućnosti afilijacija preraste u filijalu.
Ekspozitura je poslovna jedinica banke koja se osniva u mestima za koja je banka
zainteresovana zbog njihovog privrednog potencijala, ali se pri tom procenjuje da
nema dovoljno potencijala za osnivanje filijale. Ova vrsta poslovnih jednica predstavlja istureni punkt banke, odnosno filijale banke koji obavlja tzv. šalterske poslove
(štednja, menjački poslovi, prijem naloga za platni promet, prijem zahteva za kredite). Ona nema svoju službu platnog prometa, knjigovodstva i oslanja se na hijerarhijski više poslovne jedinice.
Banka - mikroaspekt 185
Platna ispostava je poslovna jedinica banke koja služi samo za uplatu i isplatu
u određenom većem mestu, dok sve druge naloge šalje na izvršenje u filijalu. Platna
ispostava radi samo povremeno u određene dane i časove i to sa osobljem filijale.
Depozitna kasa je poslovna jedinica banke koja je po delatnosti vrlo slična platnoj ispostavi, s tim što radi stalno i ima svoje osoblje.
Organizaciono upravljanje podrazumeva formiranje profitnih centara po osnovnim grupama bankarskih proizvoda i bankarskim proizvodima pojedinačno.
Na tom osnovu može se sagledati pojedinačni doprinos poslovnih jedinica - filijala
i organizacionih jedinica – grupa proizvoda i usluga ukupnom dobitku ili gubitku
banke. Pored posmatranja profitnih centara sa stanovišta segmentacije po poslovima
moguće je, dakle izvršiti posmatranje profitnih centara kroz geografsku segmentaciju, tj. segmentaciju po poslovnim jedinicama - filijalama. Pri tom treba imati u vidu
da organizacioni deo ne mora imati uravnoteženu pasivu i aktivu, ali je ravnoteža
neophodna na nivou banke kao celine.
Velike banke pogotovo imaju razvijenu mrežu filijala i nefilijalskih delova (kućno
bankarstvo). U savremenim uslovima filijalska mreža se organizuje kroz manji broj
glavnih filijala koje posluju kao profitni centri, koje opslužuju veći broj satelitskih
filijala. Postoje mišljenja da je do određenog kapitalnog limita (250 mil USD finansijskog potencijala) filijalski model funkcionisanja banke efikasan, a da je preko
tog limita neophodna organizaciona transformacija u pravcu organizovanja čvrstog
holdinga, bez mogućnosti izlaska novoformiranih banaka iz sistema, a banke ćerke
bi bile regionalno poslovno fokusirane.
8.5. ORGANIZACIJA I POSLOVANJE BANKE U SKLADU
SA ISO STANDARDIMA
ISO 9000 standardi su međunarodno priznati i širom sveta poznati standardi o
upravljanju i obezbeđenju kvaliteta poslovanja. Odmah nakon donošenja, 1987.
godine postali su svetski model savremenih sistema kvaliteta. Do sada ih je usvojilo
ili sa njima usaglasilo svoje nacionalne standarde 90 zemalja širom sveta: ISO 9000
- ISO 9004 predstavljaju međunarodnu osnovu za razvoj koncepcije «borbe za
kvalitet».
Bivša SFR Jugoslavija je veoma brzo nakon usvajanja u ISO-u, izradila odgovarajuće
analogne standarde, danas srpski standardi1. Danas se primenjuju svi standardi
ove serije i ne zaostaje se za najrazvijenijim zemljama sveta u tome.
S obzirom na to da se sve veći broj organizacija iz oblasti finansijskih usluga odlučuje da uvede sistem kvaliteta prema standardima serije ISO 9001,
predstavnici tri nacionalne certifikacione organizacije Nemačke, Austrije i
1
Srpski standardi izrađuju se u Institutu za standardizaciju Srbije.
186 Bankarstvo
Švajcarske (DQS, OQS i SQS) u saradnji sa finansijskim stručnjacima, izradili
su smernice sa ciljem da pomognu u tumačenju i praktičnoj primeni zahteva
standarda ISO 9001 u oblasti finansijskih usluga.
Pod finansijskim uslugama u smislu ovih smernica podrazumevaju se:
bankarstvo, osiguranje, poštanski poslovi i druge srodne usluge.
Srbija je članica ISO organizacije i ima registrovani međunarodni standard
sa oznakom ISS. Srpski standardi za bankarstvo i finansijske delatnosti se
donose na osnovu Zakona o standardizaciji1. Domaći standardi uglavnom
čine prevode međunarodnih ISO standarda. Pored tih standarda izrađuju se i
“čisto” domaći standardi. Kod izrade ovih standarda ne prevode se međunarodni
standardi, već se u skladu sa određenim pravilima izrađuju sopstveni tekstovi.
Standardi izrađeni na ovaj način upotrebljavaju se samo na području naše zemlje. Njih izrađuje Komisija koju je formirao Institut za standardizaciju RS2.
Zahtevi savremenog tržišta su za stabilnom, pouzdanom, efikasnom i racionalnom bankom i u tom pravcu banke treba da postave organizaciju koja je tržišno
orijentisana, efikasna i fleksibilna, da neposredno i adekvatno reaguje na promene i
zadovoljenje zahteva tržišta.
Banke treba da stalno podstiču aktivnosti istraživanja tržišta i razvoja, kako bi
unapredile svoju poziciju i ugled na tržištu, da projektuju nove vrste usluga prema
potrebama i zahtevima korisnika.
Uspešne će biti samo one banke u kojima svi zaposleni na svim nivoima razumeju i realizuju “orijentaciju ka kvalitetu”, prihvataju i sprovode zahteve standarda
ISO 90003 i teže ka uspostavljanju i održavanju procesa totalnog menadžmenta
kvaliteta (TQM)4.
Da bi ostvarile svoje ciljeve banke treba da obezbede odgovarajući sistem
kvaliteta, u skladu sa zahtevima serije standarda ISO 9000 za bankarske usluge
i posebno ISO 15.000 za poslove sa HOV.
Osnovni elementi sistema kvaliteta su: ispunjenje zahteva korisnika usluga,
neophodnost planiranja svih procesa od značaja za kvalitet, neophodnost permanentnog unapređenja kvaliteta usluga, obaveznost kontrolisanja i proveravanja usluga, kao i smanjenje troškova poslovanja. U ispunjenju ovih elemenata bitnu ulogu
imaju standardi, jer u standardima se nalaze zahtevi za usluge, poznavanjem standarda se može delovati na isporučioce, standardizuju se dokumentacija i postupci
komuniciranja, putem standarda se najbolje vrši obuka u vezi sa savremenim sredstvima i metodama.
1
2
3
4
Prvi Zakon o standardizaciji donet je u SFR Jugoslaviji još 1988., a kasnije su donošene izmene i
dopune(“Sl.list SFRJ” br. 37/88, 23/91 i “Sl. list SRJ” br. 24/94). Zakon o Standardizaciji donet je
1996. godine (“Sl.list SRJ” 30/96), a važeći Zakon o standardizaciji (Sl.list SCG br.44/05).
Sl.glasnik RS 16/07.
ISO - The International Organization for Standardization, je svetska federacija sastavljena od nacionalnih tela (ISO članica).
Ralp L. Meisner, H.: Total Quality Menagement, WEKA Fachverlag, 1995.
Banka - mikroaspekt 187
Standardizacija obezbeđuje nove usluge koje nude veće koristi i za pružaoca usluge i za korisnika.
Standardizacija u bankama prema sistemu kvaliteta ISO 9000 i ISO 15000
ima tri osnovne uloge:
 da obezbedi specifikacije za proizvode/ usluge;
 da obezbedi ispitivanja koja predstavljaju osnovu za kontrolu kvaliteta;
 da obezbedi informacije o tehnici upravljanja i elementima sistema kvaliteta, odnosno kriterijume po kojima treba ocenjivati upravljanje kvalitetom u banci.
Standardi serije ISO 9000 govore kako se može uspostaviti, dokumentovati i
održavati efikasan sistem kvaliteta koji će dokazati kupcima da je banka sposobna
da zadovolji njihove potrebe za kvalitetom. Upotreba standarda omogućava da se
sačini tačan pregled svih pojedinačnih usluga banke, da se utiče na kvalitet usluga i da se utvrdi odgovornost za otklanjanje svake greške.
Dokumentovan sistem kvaliteta mora da uzima u obzir obavezne standarde i druge propise, da se bazira na uputstvima koja su propisana za vršenje finansijskih i bankarskih poslova i na drugim standardima koji su prihvaćeni na širem planu, a u vezi
su sa obavljanjem bankarskih poslova. To je, sa jedne strane neophodno, kada se radi
o obaveznim dokumentima, sa druge strane racionalno, jer ne treba izmišljati ono
što je provereno u praksi i, najzad, to je garancija da će se bolje postići saradnja i razumevanje sa klijentima, kao i sa drugim finansijskim institucijama u zemlji i svetu.
Međunarodni i evropski standardi ne pokrivaju sve oblasti bankarskog poslovanja naše zemlje. U oblastima koje nisu pokrivene odgovarajućim međunarodnim
standardima izrađeni su srpski standardi. Oni su potrebni zbog tipizacije i unifikacije činioca bankarskog poslovanja, racionalizacije i modernizacije bankarskog poslovanja uvođenjem novih tehnologija.
Usvajanjem specijalizovanog ISO 9004-21 za usluge stvaraju se uslovi za
pojašnjenja i olakšava se rad na razvoju sistema kvaliteta i u uslužnim delatnostima.
Ovaj standard prikazuje i spisak uslužnih delatnosti na koje se on može primeniti:
ugostiteljske usluge, komunikacije, zdravstvene usluge, trgovina, finansije, administracija itd.
U međunarodnom standardu se proces pružanja usluga deli na četiri stepena:
1. Izrada koncepta pružanja usluga: Ovaj proces obuhvata istraživanje
tržišta, prikazivanje potreba kupaca, feedback od strane kupaca, interne
popise zaliha, pravne i komercijalne obaveze kao i druge, za koncept korisne informacije.
1
ISO 9004-2 je serija standarda koja je pripremljena tako da se odnosi i na uslužne delatnosti i
definiše specifičnosti upravljanja i elemente sistema obezbeđenja kvaliteta usluga što olakšava primenu čitave serije u ovoj oblasti.
188 Bankarstvo
2. Dizajn pružanja usluge: Ako je koncept pružanja usluga (koji definiše šta
kupac hoće) jednom napravljen, onda se koncept u sledećem koraku realizuje u specifikacijama za kreiranje pružanja usluga i oblik njegove pripreme.
Dizajn pružanja usluga uključuje raspodelu odgovornosti za pojedinačne
stepene procesa pružanja usluga i razvoj postupaka za obezbeđenje kvaliteta, koji se zasnivaju na minimalnim standardima za svaku pojedinačnu
karakteristiku pružanja usluge.
3. Vršenje usluge: Kod vršenja usluge treba obratiti pažnju na specifikaciju,
pri čemu bi trebalo nadgledati ispunjenje specifikacije, kao i odstupanja. To
zahteva kontinuelni nadzor preko internih instanci i kupaca, kao i uređenje
efikasnog sistema za korektivne mere, da bi se obezbedilo isključenje neprikladnih postupaka iz sistema.
4. Analiza i poboljšanje pružanja usluge: Sistem za korektivne mere indicira moguće probleme, koji ne mogu odmah da se reše. One mogu da
učine potrebnim temeljnije provere procesa. Centralni sastavni deo svakog
sistema kvaliteta je strategija ka kontinualnom poboljšanju. Trebalo bi težiti
ka tome da se indetifikuju i pronađu centralne karakteristike usluge, koje
mogu da se poboljšaju.
Osam kategorija, prikazanih u ISO 9004, su:
 Utvrđivanje potreba i očekivanja kupca u odnosu na ponuđenu uslugu;
 Istraživanje dopunskih usluga i njihovog mogućeg uticaja na karakter i
kvalitet ponuđene usluge;
 Istraživanje mogućeg uticaja aktivnosti konkurencje na uslugu;
 Zakonske regulative kao relevantni nacionalni i međunarodni standardi i
smernice;
 Uzimanje u obzir zahteva klijenatai interno sakupljenih podataka o usluzi;
 Informacija iz pojedinačnih odnosnih funkcionalnih područja uslužne
organizacije, da bi se obezbedila njihova odlučnost za ispunjenje zahteva
kvaliteta usluge. Važno je, uveriti se u operativne kapacitete funkcionalnih
područja;
 Istraživanja o promenjljivim zahtevima tržišta, novim tehnologijama i dejstvu konkurencje;
 Pouke, izvučene iz sistema za obezbeđenje kvaliteta i rezultata kontrola
kvaliteta.
Ovih osam izvora informacija se analizira i u koncentrisanom obliku ulazi u koncept usluge. On se sastoji iz sledećih elemenata:
1. Utvrđivanje potreba kupaca. Osnovu predstavljaju informacije, koje
su dobijene istraživanjem tržišta, internom analizom potreba kupaca i
istraživanjem potreba, koje se menjaju.
Banka - mikroaspekt 189
2. Procena dometa sopstvene organizacije i prilagođenje sopstvenog
načina rada. Oni se zasnivaju na informaciji, koja je dobijena od samih
vršilaca usluge i iz rezultata obezbeđenja kvaliteta.
3. Utvrđivanje instrukcija za operativni sistem. Ona se dobija, kao prvo,
oba gore navedena elementa, a kao drugo iz saznanja, koja su dobijena iz
posmatranja aktivnosti sličnih ili konkurentskih firmi, a kao treće iz zakonskih obaveza.
Moderni sistemi obezbeđenja kvaliteta se uobičajeno zasnivaju na seriji ISO
90001, koja se sastoji od pet glavnih elemenata ISO 9000 do ISO 9004, kao i od
niza dopunskih. Ako banka na pažljiv način stvara radne sisteme, beleži rezultate i
razvija poboljšanja, ona može sprovoditi postojane i stalno poboljšavane. Ključ za to
je u pisanim procedurama.
Uvođenje sistema kvaliteta u banku je veoma složen i zahtevan projekat, zahteva
širok vidik, odličan menadžment projekta, visoskokvalifikovane saradnike i dobro
osmišljen proces komunikacije. Na prvom mestu važan je top menadžment banke –
ako ne podstiče program kvaliteta i ne podržava ga ima malo izgleda na uspeh.
Merenje kvaliteta usluga se vrši kroz proces:
 definišu se usluge koje se pružaju klijentima banke,
 razvija se merenje učinaka za svaki pojedinačni elemenat usluge prema
tačnosti, savesnosti i predusretljivosti,
 utvrđuje se mereni nivo usluge,
 razvija se obiman merni sistem,
 metodologija obezbeđenja kvaliteta definiše mogućnost poboljšanja.
Za sve usluge koje banka vrši se utvrđuju stanadardi učinka i ciljevi, pri čemu se
uzimaju u obzir sledeći faktori: očekivanje kupca, konkurencija, zakonski okviri i
uslovi, ekonomičnost i kapacitet obrade.
Kvalitet u bankarskom poslovanju može da se posmatra preko modifikovanja
početaka definicije pojma kvalieta specifičnog za banku koji uključuje:
1. operativni i tehnički kvalitet
 vreme obrade,
 prosečno vreme realizacije,
 učešće grešaka,
 vreme raspoloživosti tehničkog osoblja,
2. Strateški kvalitet
 stepen zadovoljstva kupca,
 odnos poverenja banaka – kupac,
 stepen motivacije saradnika,
1 Standardi serije ISO 9000 namenjeni su proizvodnji i uslugama.
190 Bankarstvo
 sposobnost za inovacije i
 strateška osetljivost.
Uobičajeno je postojanje univerzalne bankarske institucije. Početni korak u
pripremi za izradu projekta uvodenja sistema kvaliteta se sastoji u sagledavanju
poslova koje banka obavlja.
Realizacija Projekta uvođenja sistema kvaliteta u banku uključuje sledeće faze:
 Utvrđivanje zadatog koncepta – rukovodstvo banke mora da utvrdi i dokumentuje svoju načelnu obavezu za kvalitet;
 Analiza stvarnog stanja – interni audit – podrazumeva naročito snimanje
i analizu postojeće organizacije rada i toka aktivnosti i prenosa informacija
u banci;
 Analiza slabih mesta – analiza slabih mesta je od ključnog značaja, zato
što otklanjanjem slabih mesta se najpre može uticati na poboljšanje sistema
kvaliteta;
 Strukturiranje projekta – podrazumeva pripremu, planiranje realizaciju
projekta sa nosiocima pojedinih funkcija u realizaciji i opredeljivanje načina
pristupa i vremena za njihovo izvršenje;
 Kontinuelno poboljšanje sistema kvaliteta – obezbeđenje ove funkcije
znači uvođenje u praksu banke organizacije koja uči putem uvođenja mehanizama koji analizaraju pružanje usluga i ukazuju na slabosti i način otklanjanja grešaka i slabosti;
 Priprema za sertifikaciju – priprema podrazumeva privođenje izradi celokupne dokumentacije i obuku ljudi i
 Sertifikacija – na osnovu analize dokumenata i stvarnog stanja obezbeđuje
se sertifikat od strane ovlašćene institucije.
Kao rezultat realizacije Projekta uvođenja sistema kvaliteta u banku nastaje
sledeća dokumentacija:
 Priručnik o kvalitetu – dokument koji važi za čitavu banku i sažeto prikazuje način funkcionisanja opšteg sistema kvaliteta;
 Koncept usluge ili planovi kvaliteta – opisuju kako se kontroliše kvalitet
pojedinačnih proizvoda ili usluga, uobičajeno pomoću dijagrama toka;
 Procedure za kvalitet izvršenja usluga – dokumentovane procedure i
formulari koji definišu tokove odvijanja aktivnosti, inspekcije i samu aktivnost;
 Radna uputstva kvaliteta – prikazuju rezultate specifičnih inspekcija, prikladne mere obuke u cilju osposobljavanja radnika za izvršenje
pojedinačnih zadataka.
Banka - mikroaspekt 191
REZIME POGLAVLJA
Upravljanje bankom zasnovano je na pravilima korporativnog upravljanja prema
direktivama EU i preporukama OECD. Zemlje u tranziciji postupno prilagođavaju
svoje zakonodavstvo i praksu upravljanja bankama ovim zahtevima. Zakonski osnov
za upravljanje bankama predstavljaju Zakon o privrednim društvima, jer su banke
formalno - pravno ogranizovane kao akcionarska društva i matični Zakon o bankama. Upravljačka struktura banke se sastoji od ključnih upravljačkih tela: skupštine,
upravnog i izvršnog odbora i većeg broja obaveznih odbora. Banke se po poslovima
organizuje u organizacione jedinice počev od sektora, preko direkcija, do odeljenja.
U hijerarhijskom pogledu, odnosno teritorijalno, organizacione jedinice banke su
centrala, glavna filijala, filijala, eskpozitura, šalter. Pri tom je važno da niže organizacione jedinice nemaju svojstvo pravnog lica niti sopstveni žiro račun. Usklađivanje
sa zahtevima ISO standarda ima za cilj uvođenje najviših standarda u pravila i procedure poslovanja kako bi se maksimiziralo zadovoljstvo kupaca u usluge banke.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Organizacija banke podrazumeva?
; Organizacione jedinice banke po funkcionalnom principu?
; Šta uključuje organizacija banke po teritorijalnom principu?
; Organi upravljanja bankom?
; Šta je izvršni odbor, sastav i nadležnost?
; Obavezni odbori banke po Zakonu o bankama?
; Kojim aktom se utvrđuje organizacija banke?
; Šta je zakonski osnov za korprativno upravljanje bankom ?
; Ko ulazi u sastav skupštine i nadležnost?
; Ko su članovi upravnog odbora i njihova nadležnost?
192 Bankarstvo
LITERATURA
1. Ballard A. – Korporacijsko upravljanje u finansijskom sektoru, Bankarstvo
br.1-2/2003.
2. Ćirović M. – Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd 1995.
3. Čolak Mihaljik M. – Korporacijsko upravljanje i modeli korporacijskog upravljanja, Bankarstvo br. 9-10/2006
4. Hembel G. - Bank Management, John Willey & Sons, 1999
5. Klasens R., Virc F. – Upravljanje filijalom banke, UBS, Beograd, 2005.
6. Krsmanović J. – Organizaciona struktura savremenih banaka, Bankarstvo
br. 11-12/2001
7. Marjanović V. – Metodologija izrade poslovnog plana banke, Bankarstvo
br. 5-6/2002.
8. Rose S. P., Hudgins S.C. - Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data
status, Beograd, 2005.
9. Stanišić M. – Uloga odbora za reviziju, Bankarstvo br.7-8/2006.
10. Šljivančanin M. – Banka – finansijsko preduzeće, Univerzitet CG, Podgorica, 1999.
11. Vunjak N., Kovačević Lj. – Poslovno bankarstvo, Proleter, Bečej, 2002.
12. Vuković D. – Bazelski komitet za bankarski nadzor: Prikaz Novog Bazelskog sporazuma, Bankarstvo br.5-6/2003
Propisi:
1. Zakon o privrednim društvima – Sl.glasnik RS br.125/04
Linkovi:
www.nbs.rs
www.ubs-asb.com
www.iso.org
Banka - mikroaspekt 193
TREĆI DEO
FINANSIJSKI I INVESTICIONI
POTENCIJAL BANKE
9.
KAPITAL BANKE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna
sa osnovnim odrednicama o kapitalu poslovnih banaka,
prvenstveno akcionarskom kapitalu kao osnovi njihovog
funkcionisanja. U tu svrhu ukazuje se na kapitalni cenzus - novčani deo osnivačkog kapitala - koji je neophodno
da banke imaju prilikom osnivanja i održavaju tokom
svog postojanja, kao i na načine za povećanje kapitala i
njegovo smanjenje. Veoma je važno pitanje zahteva Bazelskog sporazuma u pogledu adekvatnosti kapitala. Posebno se izučava pitanje funkcije kapitala i na kraju se
ukazuje na fondove i rezerve kao deo kapitala.
Ključne reči: osnivački kapital, (ne)novčani deo kapitala, kapitalni cenzus, struktura kapitala, funkcije kapitala, adekvatnost kapitala
9.1. AKCIONARSKI KAPITAL BANKE
Klasična teorija korporativnih finansija je teško primenjiva na poslovne banke,
prvenstveno zbog toga što se pasiva banke ne koristi isključivo da bi finansirala aktivnosti banke, već po sebi predstavlja aktivnost banke. Naime, poslovne banke su u
stanju da se pod znatno povoljnijim uslovima zadužuju na međubankarskom tršištu
novca i kapitala, nego što plaćaju upotrebu kapitala svojih akcionara. Otuda banke ne
poseduju velike iznose kapitala, poput drugih akcionarskih društava, zbog transfera
vlasništva kroz prodaju akcija trećim licima i finansiranja posla kao čvrsto povezanih
faktora1.
Kapital banke se nalazi u pasivi (izvorima) bilansa stanja i predstavlja najstabilniji
deo finansijskog potencijala banke. Kapital banke je oblik nedepozitnih izvora sredstava koji je trajno uložen u banku, za razliku od drugih depozitnih i nedepozitnih
izvora, kao neophodan uslov za osnivanje banke i uspešno poslovanje. 2 Kapital se
kvantifikuje kao neto aktiva banke koja je jednaka razlici između vrednosti aktive i
obaveza u bilansima banaka:
Kapital banke = Ukupna aktiva – Obаveze banke
(Neto aktiva)
1
2
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.s.103
Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003.,s.98
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 197
Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke (čl.12 Zakona o
bankama), koja mogu biti u novčanom i nenovčanom obliku (zgrade, oprema i druga
sredstva u funkciji poslovanja banke). Akcionarski kapital koji je u nenovčanom obliku procenjuje ovlašćeni procenjivač, a na osnivačkoj skupštini osnivači – akcionari
banke verifikuju procenu. Novčani deo osnivačkog kapitala po Zakonu o bankama
ne može biti manji od 10 mil EUR, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na
dan uplate tih sredstava. Bez stvarnog obezbeđenja propisanog novčanog dela kapitala ne samo da se banka ne može osnovati, već ne može ni poslovati, tako da banka
mora da održava nivo kapitala uvek iznad pomenutog cenzusa od 10 mil EUR prema
zvaničnom serednjem kursu.
Treba napomenuti da je u procesu tranzicije bankarstva cenzus podignut sa 5
mil. USD, na 10 mil. EUR, s tim što je u periodu 2001. –2003. godina to iskorišćeno
kao snažan instrument pritiska na banke u procesu restrukturiranja i ukrupnjavanja
domaćih banaka.
Ukoliko NBS utvrdi da banka ne raspolaže neophodnim nivoom osnivačkog kapitala može oduzeti dozvolu za rad banci. Zakon o bankama razlikuje situaciju u kojoj
je banka podkapitalizovana, znatno podkapitalizovana i kritično podkapitalizovana.
1. Potkapitalizovana je banka čiji je pokazatelj adekvatnosti kapitala niži od
propisanog, tj. kada banka ne raspolaže kapitalom iznad cenzusa od 10 mil.
EUR u dinarskoj protivrednosti.
2. Znatno je podkapitalizovana banka čiji je pokazatelj adekvatnosti kapitala
za trećinu ili više niži od propisanog, odnosno čiji je kapital za trećinu ili
više niži od cenzusa.
Grafikon 9.1.
3. Kritično je potkapitalizovana banka kod koje je pokazateljj adekvatnosti
kapitala za polovinu ili više niži od propisanog, odnosno čiji je kapital za
polovinu ili više manji od propisanog.
198 Bankarstvo
Po osnovu novčanog i nenovčanog dela osnivačkog kapitala osnivači banke dobijaju akcije. Ta sredstva se ne mogu povlačitiu, sem u slučaju prodaje akcija banke.
Pravni posao čiji je predmet davanje avansa ili kredita banke radi sticanja akcija banke
je ništav. Izuzetno, banka može sticati sopstvene akcije, ali ih mora otuđiti u roku od
godinu dana od sticanja.
Vlasnik kapitala u banci kao akcionarskom društvu je banka, a akcionari su vlasnici akcija banke. Dakle, akcionari nisu i nemaju pravo na svojinu nad imovinom,
odnosno kapitalom banke, jer su u trenutkom osnivanja, odnosno kupovine akcija
stekli svojinu nad akcionarskim društvom.
Banka je dužna, radi stabilnog i sigurnog poslovanja, odnosno radi ispunjenja
obaveza prema pоveriocima, da pokazatelj adekvаtnosti kapitala održava na propisanom nivou. Pokazatelj adekvatnosti kapitala predstavlja odnos između kapitala i rizične aktive banke. Zakon o bankama, odnosno podzakonska akta u pogledu
adekvatnosti kapitala su zadržala ranija rešenja po kojima je neophodno da banka
održava odnos kapitala i rizične aktive, tj. da ima adekvatnost kapitala od 12%, što je
strožije nego što preporučuje Prvi Bazelski sporazum (8%). Pri tom NBS može banci
odrediti pokazatelj adekvatnosti kapitala viši od propisanog, ukoliko je banka sklonija rizičnim vidovima poslovanja, a u cilju sigurnosti i stabilnosti poslovanja, kao i
obezbeđenja poverilaca.
Za sticanje akcija sa pravom upravljanja kojim se ostvaruje najmanje 5% učešća u
akcionarskom kapitalu banke mora se pribaviti saglasnost NBS. Naime, nijedno lice
ne može bez prethodne saglasnosti NBS steći direktno ili indirektno vlasništvo u banci od 5% do 20%, više od 20% do 33%, više od 33% do 50% i više od 50% glasačkih prava
(čl. 94 Zakona). Mora se uočiti da je NBS u Zakonu o bankama značajno snizila prag
neophodan za obezbeđenje dozvole za sticanje akcija sa ranijih 15% učešća u ukupnom kapitalu. Težnja Narodne banke je da se na taj način obezbedi učešće prvoklasnih internacionalnih banaka sa transparentnom vlasničkom strukturom na domaćem
bankarskom tržištu i prevaziđe ranije stanje gde je jedan od osnovnih problema bilo
rašireno poslovanje sa povezanim licima. NBS će odobriti sticanje ukoliko pozitivno proceni bonitet sticaoca ili kupca i to u roku od najviše 60 dana od podnošenja
zahteva. NBS propisuje bliže uslove i način davanja ove saglasnosti. U slučaju sticanja prava vlasništva ili upravljanja od strane inostranog lica postoji mogućnost
sprovođenja kontrole prema tom licu na konsolidovanoj osnovi. Kriterijumi kojima
se NBS rukovodi u davanju saglasnosti su:
 odgovarajuće finansijsko stanje,
 poslovna reputacija podnosioca ili sa njim povezanog lica, kao i rukovodioca,
 nerizične poslovne aktivnosti,
 nepostojanje povrede konkurencije,
 mogućnost provere podnetih podataka,
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 199
 transparentnost vlasništva, ukoliko je reč o bankarskoj grupi,
 transparentnost vlasništva poveznih lica,
 transparentnost izvora sredstava, odnosno pouzdanost i dobra poslovna
reputacija lica koje obezbeđuje sredstva.
Da bi se vlasnička struktura banaka učinila transparentnom detaljno je razrađena
odredba o povezanim licima koja stiču pravo upravljanja bankom. Naime kao jedan
sticalac tretiraju se:
 pravno lice i lica koja učestvuju u upravljanju ili rukovođenju tim pravnim
lice ili podređenim društvom,
 pravno lice i lica koja direktno imenuje i razrešava organ upravljanja ili
rukovođenja tog pravnog lica ili njegovog podređenog društva, lice i zastupnici i likvidacioni upravnici tog pravnog lica ili podređenog društva,
 članovi porodice,
 pravna lica u kojima članovi porodice učestvuju u upravljanju ili rukovođenju
ili u njima imaju kontrolno učešće,
 pravna lica – članovi iste grupe društava, odnosno lica koja učestvuju u upravljanju ili rukovođenju, kao i lica sa kontrolnim učešćem,
 davalac i primalac kredita za kupovinu akcija banke ili bankarskog holdinga,
kao i lice koje omogućava drugom licu da obezbedi sredstva za kupovinu
akcija,
 vlastodavac i punomoćnik,
 lica za koja NBS proceni da su povezana.
Banka može povećati akcionarski kapital:
 izdavanjem akcija narednih emisija,
 odlukom skupštine da se neraspoređena dobit koristi za povećanje kapitala,
 konverzijom duga u akcije banke.
Banka u skladu sa zakonom vrši usklađivanje vrednosti akcionarskog kapitala sa
efektom revalorizacije, o čijem je preduzimanju dužna da obavesti NBS. U navedenim
slučajevima banka može emitovati prioritetne akcije najviše do 30% vrednosti akcionarskog kapitala. Rezerve banke se ne mogu koristiti za povećanje kapitala banke.
Smanjenje akcionarskog kapitala nastaje:
 ako je banka povukla i poništila svoje akcije,
 ako su akcije banke amortizovane u slučaju nestanka ili uništenja,
 ako je pokriće gubitaka po godišnjem računu vršila na teret akcionarskog
kapitala.
Pri tom banka ne može narušiti pravilo ravnopravnosti akcionara, a prvo poništava
sopstvene akcije.
200 Bankarstvo
9.2. STRUKTURA KAPITALA BANKE
Osnovni oblici kapitala banke primarnog i sekundarnog karaktera mogu se
prikazati na sledeći način
Tabela 9.1. Kapital banke – funkcionalno
Primarni (osnovni) kapital
Sekundarni (dodatni) kapital
Akcijski kapital
Opšte rezerve za pokrie gubitaka po kreditima
Objavljene rezerve
Neobjavljene rezerve
Odbitne stavke kapitala: vrednost biznisa u
bilansu (goodwill)
Namenske rezerve za pokrie gubitaka
Ulaganja u druge nansijske organizacije
Rezerve za revalorizaciju aktive
Izvor: Živković A., Komazec S., Ristić Ž. – Berzanski i bankarski
menadžment, Viša Poslovna škola Beograd, Beograd, 2002. s. 375
Razlikuju se bruto i neto kapital banke. Banka bruto kapital formira na osnovu:
 osnivačkog kapitala,
 rezervi banke,
 revaloirizacionih rezervi,
 neraspoređene dobiti iz ranijeg perioda,
 dobiti iz tekućeg poslovanja banke.
Neto kapital banke čini bruto kapital umanjen za:
 ulaganja u akcije preduzeća, banaka i drugih finansijskih organizacija,
 nepokrivenih gubitaka iz ranijeg perioda i
 gubitka iz tekućeg obračunskog perioda.
Izvori kapitala su uglavnom uplate akcionara (osnivački kapital) na osnovu emisije
redovnih ili prioritenih akcija, kao i deo ostvarene dobiti koju banka izdvaja u kapital (novododati kapital). Često se kao kapital smatraju i dugoročni izvori sredstava
banaka, mada je to isključivo u funkciji kreditiranja, a ne rasta banke.
Opšteusvojena bankarska pravila kapital banaka tretiraju kao: Osnovni kapital
(jezgro kapitala banaka) i dodatni kapital (funkcionalni kapital – kroz poslovnu
politiku banaka). Istovremeno kapital se može razmatrati kao uplaćeni akcionarski
kapital (osnivački kapital) i rezerve. Rezerve se mogu tretirati kao: latentne, revalorizacione i rezerve iz poslovanja, odnosno rezerve iz zadržane dobiti (osiguranje od
potencijalnih gubitalk).
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 201
U razvijenim tržišnim privredama regulatorne institucije opredeljuju standarde
koji određuju nivo adekvatnosti kapitala kojeg se banke moraju pridržavati. Naporedo sa procesom globalizacije privrede i finansijskog sistema najveći broj država
preuzeo je univerzalne standarde koji su definisani bazelskim sporazumom. Bazelskim sporazumom1, koji je usvojen 1988., a koji se zemlje potpisnice trebale da
opredmete do 1992. godine, definisani su standardi u pogledu adekvatnosti kapitala.
Ovaj sporazum razlikuje sledeće tipove izvora kapitala:
Nivo jedan kapitala – tier 1 - jezgro kapitala – uključuje
 obične akcije,
 višak iznad nominalne vrednosti akcija uplaćen od strane akcionara banke
po godišnjem obračunu,
 nekumulativne trajne prioritetne akcije – imaocu garantuju isplatu ugovorene dividende bez odlaganja i bez obzira na odluku skupštine banke,
 neraspoređeni profit – neto prihodi banke koji su sadržani u poslovanju pre
nego da budu isplaćeni kao dividende,
 učešće u subsidijarima koja su ispod kontrolnog paketa akcija – prikazana
u konsolidovanim bilansima bankarske grupe.
Kvalifikovani nivo jedan kapitala banke predstavlja zbir prethodnih stavki koji se
koriguje sa finansijkom vrednošću goodwill-a banke koja je iskazana u bilansu.
Nivo dva kapitala – tier 2 - dodatni kapital – uključuje
 Konvertibilne prioritetne akcije,
 Kumulativne trajne prioritetne akcije,
 Rezervacije za pokriće gubitaka,
 Subordinirani zajam – sa originalnim rokom dospeća od 5 godina proistekao
iz prodaje subordiniranih obveznica kod kojih se obaveze banke subordinirane u odnosu na potraživanja klijenata banke,
 Konvertibilni zajam sa obaveznom zamenom,
 Druge instrumente duga koji kombinuju karakteristike zajma i akcije
Kod nivoa 2 kapitala važi ograničenje da maksimalni iznos subordiniraog duga
i netrajnih prioritetnih akcija koje ulaze u njegov sastav može dostići maksimum
od 50% nivoa 1 kapitala. Kod obračuna kvalifikovanog ukupnog kapitala banke važi
ograničenje da iznos nivoa 2 kapitala ne može preći 100% iskazanog iznosa nivoa 1
kapitala.
U cilju utvrđivanja ukupnog kapitala svake banke regulatorna tela propisuju koje
se stavke moraju oduzeti od zbira nivoa 1 i nivoa 2 kapitala. Neophodno je od nivoa
kapitala jedan i dva oduzeti akcije u portfelju čiji su emitenti druge finansijske organizacije i druga pravna lica realnog sektora.
1 Comittee on Banking Regulation and Supervisory Practices, International Converegence of
Capital Measurement and Capital Standards, Basle, July 1988.
202 Bankarstvo
Nivo tri kapitala – tier 3 - Amandmanima iz 1996. godine uveden je pojam kapitala tri, koji uključuje stavke koje ispunjavaju sledeće uslove:
 imaju fiksni rok od minimum 2 godine i
 klauzulu o uslovnom zadržavanju od isplate.
Kamata i glavnica ne mogu biti isplaćene ukoliko bi to imalo za rezultat da koeficijent ukupnog kapitala banke padne ispod minimuma zahtevanog kapitala koji
propisuje Bezelski sporazum. Time se omogućava bankama da raspolažu manje
kvalitetnim kapitalom, ali i da postignu veću efikasnot u upravljanju rizicima. Polazna pretpostavka je da vrste rizika koji se pokrivaju ovom vrstom kapitala imaju
mnogo kraći period zatvaranja nego rizici kod tradiconalnih kreditnih poslova koji
se vode u bilansu banke. Izmenama Bazelskog sporazuma iz 1996. godine o tržišnom
riziku propisano je da nivo tri kapitala ne može da pređe granicu utvrđenu na nivou
od 250% od nivoa 1 kapitala.
9.3. FUNKCIJE KAPITALA BANAKE
Kapital banke ima karakter subordinisanih, odnosno podređenih obaveza, jer su
za banku prioritetne obaveze prema deponentima i kreditorima. U slučaju bankrotstva iz stečajne mase se prvo namiriju obaveze prema klijentima i kreditorima, a tek
ukoliko preostanu sredstva u stečajnoj masi onda se namiruju i osnivači, odnosno
akcionari banke. Otuda se računa da je pozicija akcionara banke specifična, jer odslikava spremnost vlasnika akcija da snosi rizik i time privuče potencijalne investitore.
Kapital banke ima prvenstveno ulogu da odslika uspešnost poslovanja banke i da
ulagače u banku u bilo kom vidu uveri u minimalni rizik njihovih uloga.
U cilju podrške dnevnom poslovanju banke i njenom opstanku na dugi rok kapital
banke obavlja sledeće funkcije:
1. Kroz uplaćeni kapital obezbeđuje se dozvola, kao i organizovanje i
operativni rad banke pre obezbeđenja depozita – da bi banka počela
da funkcioniše moraju se predujmiti sredstva kojima se angažuje poslovni
prostor neophodan za rad banke, tehnika i tehnologija, kao i sredstva neophodna za angažovanje stručnog kadra u početnom periodu;
2. Doprinosi stvaranju poverenja klijenata i kreditora – dovoljna visina
kapitala govori o potencijalu banke, sa čime je povezano i poverenje koje
deponenti – građani i kompanije imaju u banku i sa povećanjem kapitala to
poverenje u pravilu raste, kao što je slučaj sa bančinim kreditorima takođe.
Kapital banke omogućava nesmetano funkcionisanje banke i u uslovima
nestabilnosti na finansijskom tržištu, dakle u uslovima oskudice i skupoće
kapitala;
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 203
3. Predstavlja izvor obezbeđenja rasta i razvoja banke – veličina kapitala
banke omogućava širenje sprektra usluga koje banka pruža, omogućava
uvođenje savremenih informacionih tehnologija u rad i time efikasnije
poslovanje banke i pružanje kvalitetnijih i bržih usluga klijentima. Sa
širenjem spektra usluga, širenjem mreže i jačom konkuretskom pozicijom
na tržištu banci se nameće i povećanje kapitala kao osnove za ove korake;
4. Regulator je rasta banke, jer diktira tempo rasta održiv na dugi rok
– Centralna banka i regulatorna tela postavljaju bankama određene standarde koji povlače istosmernost između povećanja kapitala banke i rasta
kredita, odnosno rizične i nerizične aktive banaka
5. Štiti od rizika time što može apsorbovati gubitke – u slučaju finansijskih i operativnih gubitaka banka može pribeći najpre nadoknadi na teret
rezervi, a kada je i to nedovoljno poseže za kapitalom, što uslovljava njegovo smanjenje, a istovremeno omogućava prestrojavanje menadžmentu
da promenama poslovne politike obezbedi profitabilno poslovanje banke.
9.4. ADEKVATNOST KAPITALA BANKE
Ne postoji jednoznačan odgovor na pitanje koliko kapitala treba da ima banka,
da bi se to smatralo adekvatnim nivoom, sa stanovišta sigurnosti i uspešnosti njenog
poslovanja. Indikatori adekvatnosti kapitala su opšteprihvaćeni u bankarskom svetu
i najčešće se koristi odnos kapitala prema sredstvima, jer pokazuje sposobnost da
amortizuje nepovoljne udare na ukupne bilansne odnose. Pri tom performanse svake
pojedinačne banke treba upoređivati sa odgovarajućom grupom kojoj banka pripada.
Najčešće se koristi indikator odnosa akcijskog kapitala prema ukupnoj aktivi. Aktiva se koriguje za gubitke, a zatim i 50% aktive koja je klasifikovana kao
sumnjiva. Moguće je koristiti i marginalni koeficijent adekvatnosti kapitala, kao
odnos stope rasta akcijskog kapitala i stope rasta aktive. U međunarodnom bankarstvu se često koristi indikator isplaćenih dividendi u odnosu na operativne prihode,
odnosno prema korigovanim neto prihodima. Isplaćene dividende prema neto prihodima su indikator odnosa banke prema kapitalizaciji (rastu) osnovnog kapitala.
Većina država koristi kao indikator minimalnog potrebnog kapitala određeni procenat učešća kapitala u ukupnoj aktivi i ukupnoj pasivi. Snažan rast vanbilansnog
poslovanja banaka povećao je rizike u poslovanju, tako da su se često izjednačavali sa
rizicima iz bilansnog poslovanja.
204 Bankarstvo
Tabela 9.2. Pokazatelj adekvatnosti kapitala banaka u Srbiji 2007.
Pokazatelj adekvatnosti kapitala
Broj banaka
Ueše u ukupnom broju banaka
Do 12%
5
20.4%
12-20%
9
43.1%
20-30%
14
31.2%
Preko 30%
7
5.3%
UKUPNO
35
100%
Banke kao finansijske institucije imaju veliki značaj sa stanovišta privrednog
razvoja i osiguranja stabilnosti poslovanja privrede. Da bi mogle da vrše svoju osnovnu, depozitnu funkciju one moraju steći i održati poverenje i minimalni rizik.
Prvi uslov za to je adekvatnost kapitala. Adekvatnost kapitala se može posmatrati
sa stanovišta minimalnog iznosa kapitala koji se traži prilikom osnivanja banke
(cenzus novčanog dela kapitala), kao i sa stanovišta koeficijenta adekvatnosti kapitala koji se traži u odnosu na procenjeni stepen rizičnosti plasmana banaka i
drugih angažovanja sredstava. Time se meri i nivo solventnosti (sigurnosti) poslovanja banaka, kao i njihova elastičnost u odnosu na iznenadne udare sa tržišta novca
i kapitala. Skoro da je opšte prihvaćeno pravilo da je minimalni koeficijent adekvatnosti kapitala 8%. To je odnos kapitala i rizične aktive (odnosno portfelja banke,
ponderisanog stepenom rizičnosti svake pozicije u bilansu).
Koeficijent adekvatnosti kapitala banaka
1.Bruto kapital
Osnivački fond a) u novčanom obliku b) u naturalnom obliku
Rezerve banke
Realorizacione rezerve
Ostali fondovi
Dugoročna rezervisanja
Neraspoređena dobit iz ranijih godina
Dobit u tekućem poslovanju
Bruto kapital – ukupno
2. Umanjeno za:
Ulaganja u preduzeća, banke
Nepokrivene gubitke iz prethodnih godina
Gubitak iz tekućeg poslovanja
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 205
3. Kapital (1 - 2)
Umanjeno za rezervacije i potencijalne gubitke (A)
4. Neto kapital (3 – A)
Rizična aktiva
Ukupna bilansna rizična aktiva (B)
Ukupna vanbilansna rizična aktiva (C)
Ukupna rizična aktiva (B + C)
Umanjena za:
Ulaganje u preduzeća, banke
Nepokriveni gubitak iz prethodnih godina
Gubitak iz tekućeg poslovanja
Potrebne rezervacije za potencijalne gubitke
5. Neto rizična aktiva (D)
Grafikon 9.2.
Koeficijenti rizika pojedinih kategorija aktive izračunavaju se na bazi faktora rizika koji im je pripisan, na osnovu iskustvenih ocena o potencijalnim gubicima koji bi
se mogli odnositi na te kategorije aktive. Na osnovu ovih pretpostavki, koeficijenti
rizika određeni su od 0% do 100%, prema pretpostavljenoj rizičnosti odgovarajuće
kategorije aktive bilansa.
206 Bankarstvo
Tabela 9.3. Kvalitet aktive bankarskog sektora Srbije 2007.- mil RSD-
31.12.2007.
Ukupna bilasna
aktiva i van
bilansne stavke
Ukupna klasikovana aktiva
posle
umanjenja
A+B
V+G+D
Ueše loše aktive
(V+G+D) u ukupnoj
klasikovanoj
aktivi posle umanjenja
3.260.700
564.201
613.073
200.772
24.72%
Izvor: NBS
Pod rizičnom aktivom banke podrazumeva se zbir rizične bilansne aktive i
rizičnih vanbilansnih stavki, umanjen za iznos obrazovanih rezervi za identifikovane gubitke i pomnoženih sledećim ponderima rizika1:
1. ponderom 0%:
 gotovina u blagajni, sredstva na žiro računu, zlato i drugi plemeniti metali,
 hartije od vrednosti koje se mogu refinansirati kod NBS,
 potraživanja od NBS ili Republike Srbije i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv,
 potraživanja obezbeđena bezuslovnom garancijom fondova koje je osnovala Republika Srbija plativim na prvi poziv,
 potraživanja od vlada i centralnih banaka zemalja članica Organizacije za
ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i potraživanja obezbeđena njihovim
bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv,
 pokriveni akreditivi za koje je pokriće obezbeđeno na posebnom računu
kratkoročnih depozita na ime pokrića po akreditivima do visine pokrivenosti,
 potraživanja obezbeđena gotovinskim depozitom kod banke, u visini depozita, pod uslovom da je ugovoreno da depozit služi kao obezbeđenje za
ta potraživanja banke i da rok dospeća depozita odgovara roku dospeća
potraživanja,
 potraživanja obezbeđena zalogom na zlatu, ostalim plemenitim metalima,
kratkoročnim HOV koje se mogu refinansirati kod NBS, obveznicama RS
do visine njihove tržišne vrednosti ili HOV koje su izdale vlade i centralne
banke zemalja članica OECD-a, u vrednosti zaloge;
2. ponderom 20%:
 potraživanja od banaka koje su, prema poslednjem rangiranju koje su izvršili
Standard&Poor, Fitch-IBCA ili Thompson BankWatch, rangirane sa najmanje VVV ili koje je izvršio Moody’s sa najmanje Vaa3, kao i potraživanja
obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv,
1
Odlluka o adekvatnosi kapitala banke, Sl.glasnik RS br.57/06 i Odluka o klasifikaciji bilansne aktive
i vanbilasnih stavki banke, Sl.glasnik RS br. 57/06
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 207
 potraživanja od međunarodnih razvojnih banaka (IBRD, EBRD, EIB, IFC i
sl.), kao i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv;
3. ponderom 50%:
 sredstva na računima banaka koje nisu rangirane na način iz odredbe 2,
 potraživanja obezbeđena hipotekom na nepokretnosti čija vrednost, prema
proceni ovlašćenog procenjivača, nije manja od ukupne visine potraživanja
banke;
4. ponderom 100%:
 ostala bilansna aktiva.
Ponderisanjem različitih klasa aktive dobija se visina aktive koja je manja u odnosu na njenu neponderisanu vrednost.
Rizik vanbilansnih operacija podrazumeva moguće pogoršanje kreditne sposobnosti dužnika u nekom budućem trenutku za koji se banka obavezala da će odobriti sredstva. Pod rizičnim vanbilansnim stavkama banke podrazumeva se zbir
knjigovodstvenih vrednosti vanbilansnih stavki umanjenih za deo obrazovanih
rezervi za identifikovane gubitke po vanbilansnim stavkama i pomnoženih
sledećim faktorima kreditne konverzije:
1. faktorom 0%:
 neiskorišćeni iznos okvirnih kredita s rokom dospeća do jedne godine ili
kredita koje banka može bezuslovno i bez najave da otkaže,
 obveznice emitovane u skladu sa Zakonom o regulisanju javnog duga po
osnovu devizne štednje građana,
 vanbilansne stavke obezbeđene gotovinskim depozitom položenim kod
banke, u visini depozita,
 vanbilansne stavke po kojima ne može doći do plaćanja;
2. faktorom 20%:
 dokumentarni akreditivi obezbeđeni zalogom na robi koja se plaća
akreditivom;
3. faktorom 50%:
 činidbene garancije, kao i neiskorišćeni iznos okvirnih kredita sa rokom
dospeća preko jedne godine ili kredita koje banka ne može bezuslovno i
bez najave da otkaže;
4. faktorom 100%:
 plative garancije,
 avali i akcepti menica,
 nepokriveni akreditivi,
 ostale preuzete neopozive obaveze.
208 Bankarstvo
Uobičajena je preporuka da za rizičnije poslovanje banaka mora angažovati veći
kapital tj. ‘’opšta poslovna zakonitost jeste da većem stepenu procenjenog rizika
odgovara veća stopa kapitala, koja naročito važi za banke kao imanentno rizične
poslovne organizacije.’’1
Stopa, koeficijent adekvatnosti kapitala se smatra sekundarnim indikatorom
bankarskih performansi, a primarnim stopa prinosa. Mora se pri tom naglasiti
da između ova dva indikatora postoji po pravilu jaka veza u kojoj jedan indikator
odražava drugi i obratno.
9.5. FONDOVI I REZERVE
Finansijske performanse banaka se mogu ispitivati i preko formiranja fondova i
odgovarajućih rezervi. Njihovo formiranje i održavanje na zadovoljavajućem nivou
pruža sigurnost bankama protiv gubitaka i kao zaštita prilikom iznenadnih fluktuacija na finansijskom tržištu ili udara kao posledica izmena monetarne politike koju
vodi centralna banka. Za ove svrhe banke koriste:
 rezerve iz dobiti,
 revalorizacione rezerve,
 neraspoređenu dobit iz ranijih godina,
 rezervisanja za potencijalne gubitke.
Grafikon 9.3.
1
Terry R., Mercer Z.Ch., Capital Planning and Capital Adequacy (in: The Banker’s Handbook, ed. by
W. H. Baugh/Ch. E. Walker), 1978., u Jović S, Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd 1990, str. 220.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 209
U poslovanju banke zbog neočekivanih fluktuacija na tržištu ili zbog loše opredeljenih poteza poslovodstva može doći do gubitaka u poslovanju koji se pokrivaju
iz tekućih prihoda banke. Ukoliko ovi prihodi nisu dovoljni gubici se pokrivaju iz
kapitala banke. Ova funkcija kapitala se aktivira samo izuzetno i u kratkom roku u
kojem menadžment banke treba da preduzme dogovarajuće mere u cilju saniranja
postojećeg stanja i izvođenja banke u zonu pozitivnog poslovanja. U dugom roku
banka treba da posluje efikasno i da postupno poboljšava performanse poslovanja,
kao jedini garant da neće doći u zonu gubitaka.
REZIME POGLAVLJA
Imajući u vidu da se banke osnivaju kao specifična, novčanska akcionarska društva,
za njih važe opšta i posebna pravila u pogledu kapitala. Tako se za osnivanje banke
zahteva kapitalni cenzus, koji je u našim uslovima postavljen na 10 miliona evra u
dinarskoj protivvrednosti novčanog dela kapitala, kojim banka mora raspolagati u
svakom trenutku postojanja. Osim novčanog dela kapitala prilikom osnivanja banka
mora raspolagati i nenovčanim delom kapitala koji se ulaže u opremu, ljude i nekretnine. Banka može povećati kapital na nekoliko načina, a najvažniji su: iz profita, izdavanjem akcija nove emisije, konverzijom duga u ulog poverilaca i revalorizacijom.
Bazelskim sporazumom o adekvatnosti kapitala uveden je međunarodni standard za
banke koji je ugrađen u bankarsko zakonodavstvo, pri čemu se stavlja u odnos veličina
kapitala kojim banka raspolaže i njena ukupna aktiva, ponderisana odgovarajućim
koeficijentom rizičnosti plasmana. Rezerve bankama služe za pokrivanje gubitaka i
kao zaštita od fluktuacija na tržištu.
PITANJA ZA DISKUSIJU
; Kako se povećava kapital banke?
; Načini smanjenja kapitala banke?
; Funkcije kapitala banke?
210 Bankarstvo
;
;
;
;
;
;
;
Minimalni koeficijent adekvatnosti kapitala ?
Šta je nenovčani deo kapitala i kako se obračunava?
Koliki je kapitalni cenzus?
Koliko je koeficijent adekvatnosti kapitala po Zakonu o bankama?
Kako se izračunava koeficijent adekvatnosti kapitala?
Šta ulazi u rezerve banaka?
Čemu služe rezerve banaka?
LITERATURA
1. Babić B. - Novi Bazelski sporazum o kapitalu, Spoljnotrgovinski savetnik,
Poslovni biro, Beograd br. 4/2003.
2. Đoković N. – Pitanje vlasništva u savremenom bankarstvu, Bankarstvo br.
7-8/2002.
3. Mešić D. - Prudenciona kontrola banaka i finansijskih konglomerata, Stylos, Beograd, 2004.
4. Milne A. – Bank capital regulation as an incentive mechanism: implication
for portfolio choice, Journal of Banking and Finance, Vol 26, No 1 /2002
5. Muminović S. – Upravljanje imovinom i obavezama banke, Bankarstvo
br.1-2/2002
6. Todorović V. Adekvatnost kapitala: ključna determinanta uspešnosti poslovanja banaka, Bankarstvo, 1-2/2003
7. Vuković D., Mayer L.H. - Kapitalni standardi i lokalne banke, Bankarstvo
br.5-6/2001
Propisi:
1. Odluka NBS o adekvatnosti kapitala banke, Službeni glasnik RS br.
57/06
Linkovi:
www.bis.org
www.nbs.rs
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 211
10.
DEPOZITNI POTENCIJAL
BANKE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna sa osnovnim pojmovima depozita i depozitnog posla, kao jednog od osnovnih bankarskih poslova, gde je
banka dužnik i plaća kamatu klijentu. Pri tom se najpre
obrađuju pojam i vrste depozita. Zatim se ukazuje na
faktore depozitnog potencijala banke, odnosno nacionalnog bankarstva i na kraju se pružaju osnovne informacije
o zaštiti depozita kod nas i u svetu.
Ključne reči: depoziti, (ne)oročeni depoziti, depoziti
po viđenju, štednja, rentna štednja, namenska štednja,
pasivni bankarski poslovi
10.1. POJAM I VRSTE DEPOZITA
Depozitni posao spada u osnovne bankarske poslove u kojem je banka dužnik
prema klijentu, pa otuda po osnovu držanja depozita plaća klijentu (pasivnu) kamatu. Depozitni posao je pasivan bankarski posao. Depozitni1 potencijal banke
predstavlja deo finansijskog potencijala koji je formiran iz spoljnih (tuđih) izvora.
Prema standardnoj klasifikaciji on obuhvata bilateralno ugovorene novčane iznose na
depozitnim poslovnim računima. Ugovor o novčanom depozitu predstavlja bankarski
posao kojim se deponent obavezuje da kod poslovne banke položi određen novčani iznos sa kojim banka može raspolagati, uz obavezu da ga vrati prema uslovima ugovora.
Obaveze deponenta su: da položi ugovoreni iznos u ugovoreno vreme, da otkloni dugovni saldo ukoliko je banka izvršila naloge plaćanja bez pokrića na računu i da nalog za
uplatu-isplatu upućuje na banku sa kojom je sklopio ugovor.
Grafikon 10.1.
1
Reč depozit potiče od latinske reči depozitum – nešto što je dato na čuvanje.
212 Bankarstvo
Depoziti mogu biti prema vrsti:
 dinarski i devizni,
 po viđenju i oročeni,
 namenski i nenamenski,
 dati i uzeti,
 sudski, garantni i drugi,
 kamatni, beskamatni i dr.
Prema ročnosti depoziti mogu biti:
 kratkoročni
 depozitni novac,
 depoziti po viđenju u devizama,
 ostali depoziti po viđenju,
 ograničeni depoziti,
 oročeni depoziti u dinarima i devizama do 1 godine,
 oročeni depoziti u dinarima i devizama preko 1 godine
 dugoročni
 dugoročni depoziti u dinarima,
 dugoročni depoziti u devizama i
 depoziti za stambeno – komunalnu izgradnju.
Grafikon 10.2.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 213
Depozitni novac po viđenju (a – vista depoziti) se nalaze na žiro računima i
tekućim računima. Mogu se podići u svako vreme i bez ograničenja. Univerzalno je
primenjiv i najznačajnija je pozicija u strukturi novčane mase.
Devizni depoziti po viđenju – novčana sredstva preduzeća privremeno u
deviznom obliku, jer se transformišu u dinare. Devizni depoziti građana se nalaze na
štednim i deviznim računima građana.
Ograničeni depoziti – depoziti čija je upotreba odložena na određeno vreme,
kao što su sredstva rezervi, sredstva za investicije, depoziti po poslovima sa inostranstvom.
Oročeni depoziti do 1 godine – dinarski i devizni depoziti na raspolaganju
istekom vremenskog perioda koji je duži od 1 godine.
Oročeni depoziti preko 1 godine – dinarski i devizni depoziti sa ili bez otkaznog
roka, na raspolaganju istekom vremenskog perioda dužeg od 1 godine.
Ugovor o bankarskom nenovčanom depozitu – ugovor kojim se banci stavljaju na čuvanje pokretne stvari uz plaćanje naknade, a banka je dužna da ih čuva
«pažnjom dobrog privrednika» i da ih stavi na raspolaganje deponentu u skladu sa
ugovorom. Predmet deponovanja su: umetnički predmeti, dragocenosti, dokumenti,
HOV.
10.2. DEPOZITI PO VIĐENJU
Depoziti po viđenju su instrument bezgotovinskog plaćanja. Reč je uglavnom
o depozitima koji ne donose kamatu i koji nemaju rok dospeća. Nalaze se na žiro
računima i tekućim računima i nazivaju se dnevnim novcem ili novcem po pozivu.
Direktno učestvuju u monetarnoj multiplikaciji i preko njih se stvara novac i novi
depoziti po viđenju. Za nebankarski sektor oni predstavljaju tezaurisani novac i postoji mali interes za njima. Na drugoj strani za banku oni predstavljaju najjeftiniji
izvor sredstava. Zbog činjenice da se mogu podizati bez ograničenja i bez najave, oni
istovremeno predstavljaju najnestabilniji izvor sredstava banaka. Pored atraktivnosti
ovih izvora strategija razvoja banke treba da počiva na sopstvenim nekamatonosnim
izvorima(akcijskom kapitalu).
Zbog suprotnih interesa bankarskog i nebankarskog sektora u vezi ovih depozita
oni su pod posebnom kontrolom monetarnih vlasti i to putem:




stope obavezne rezerve na ove depozite,
stope specijalnih rezervi,
definisanje limita kratkoročnih kredita i
definisanje ročne transformacije kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane.
214 Bankarstvo
Porast primarnog novca (porast gotovine i rezervi banaka) neminovno utiče na
porast depozita po viđenju.
U clju privlačenja depozita po viđenju banka može uvesti kamatu na njih. Pasivna kamata, međutim, mora biti niža od aktivne kamante stope. Razlika između
aktivnih i pasivnih kamatnih stopa je bankarska marža. Bankarska marža treba da
pokrije: troškove fondova banke, transakcione troškove (držanja drugih depozita) i
profit.
Prosečna kamatna stopa na depozite po viđenju zavisi od:
 promene prosečne kamantne stope na kredite,
 promene prinosa na plasmane u HOV,
 promene stope obavezne rezerve (OR),
 promene transakcionih troškova banke.
Svaka promena naviše otvara mogućnost povećanja kamatne stope na ove depozite i obratno.
Na dugi rok udeo depozita koji ne donose kamatu je opadajući, pogotovo u razvijenim privredama. Na to utiču: 1) efikasnije upravljanje gotovinom, 2) osetno više
kamatne stope, 3) pojava konkurentskih instrumenata NOW i instrumenata tržišta
novca.
NOW – negotiable order of withdrawal – čekovni računi koji donose kamatu. Pojavili su se u SAD 1986. godine nakon izuzimanja iz regulative o najvišim kamatnim
stopama. Otvaranje ovih računa omogućeno je bilo 1981. isključivo fizičkim licima i
neprofitnim organizacijama. Istovremeno su omogućeni i ATS - automatski transferi
koji su davali pravo banci da u slučaju plaćanja sa računa bez pokriće pribegnu transferisanju sa štednih računa na čekovne račune. U literaturi se nazivaju hibridnim
čekovno – štednim depozitima, jer su davali pravo banci da insistira na prethodnoj
najavi povlačenja. Mogu biti korišćeni za plaćanje računa roba i usluga.
Super NOW – omogućavaju nuđenje fleksibilnih kamatnih stopa klijentu. Istovremeno, banke mogu da zahtevaju za njih veći minimalni iznos. Za razliku od
prakse SAD u Evropi praksa počiva na utvrđivanju minimalnog iznosa depozita.
10.3 OROČENI DEPOZITI
Oročeni depoziti su dugoročna potraživanja nebankarskog sektora od banaka,
odnosno dugoročne obaveze bankarskog sektora prema klijentima. Karakteristika ovih depozita – prethodno utvrđeni rok dospeća, datum povlačenja sredstava,
kao i veća kamata. Ukoliko klijent želi da povuče ove depozite i pre roka dospeća
zaračunava mu se kamata kao na depozite po viđenju.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 215
Ovi depoziti imaju poseban značaj za kreditni potencijal banke. Sa njima se
banke osećaju sigurnije i imaju realnu mogućnost da na dugi rok usaglase svoj kreditni potencijal sa disponiranjem sredstava. Povećanje ovih depozita direktno utiče
na sigurnost i stabilnost banke Osim toga stopa OR za oročene depozite je najčešće
znatno niža od stope na druge depozite.
Ovi depoziti su u obliku:
 štednih depozita,
 depozitnih certifikata i
 depozita na otvorenom računu
Uslov za rast ovih depozita je pozitivna realna kamatna stopa tj. da je nominalna stopa ukamaćivanja iznad stope inflacije.
Prva kategorija oročenih depozita - uobičajeni su depozitni certifikati - CDs. U
SAD su CDs obično iznad 100 hiljada USD, sa rokom 14-270 dana, fiksnom kamatnom stopom i njima se može trgovati na berzi. Druga kategorija oročenih depozita
– 100 hiljada USD i više, bez ograničenja u pogledu kamatnih stopa, fiksne i fleksibilne rokove i ne može se trgovati na sekundarnom tržištu. Treća kategorija su CDs
ispod 100 hiljada USD, sa fiksnom kamatonosnom stopom, bez trgovanja na tržištu,
depoziti iz penzionih šema, javnih entiteta. U EU se za razliku od SAD u oročene
depozite uključuju i depoziti na određeni fiiksni rok, kao i depoziti na otkazni rok.
10.4. ŠTEDNI I SPECIJALNI DEPOZITI
Štedni depoziti su depoziti koji donose kamatu i kod kojih nije naveden rok
dospeća. To su srednjeročni depoziti klijenata koji se polažu na određeni vremenski rok. Mogu biti transakcioni i oročeni. Po viđenju su neoročeni. Formiraju se u
cilju planiranih rashoda ili pokrića vanrednih rashoda klijenata. Ako se polažu kod
nebankarskih finansijskih organizacija ne mogu se tranformisati u novčana sredstva
bez gubitaka. Izvor štednih depozita je kumulirana štednja stanovništva. Svrha postojanja je njihova koncentracija.
Dva su tipa štednih depozita:
 ulog na štednoj knjižici – passbook account,
 ugovor između deponenta i banke o otvaranju štednog računa.
Pogodnost – polaganje malih iznosa bez ograničenja u povlačenju. U novije vreme
štedni ulozi se mogu evidentrati samo unosom u kompjuter statement saving deposits.
Za poslovnu banku štedni depoziti predstavljaju stabilan izvor sredstava koji se
može koristiti za dugoroče plasmane. Institucije osiguranja štednih depozita se često
koriste u razvijenim privredama.
216 Bankarstvo
Banke nastoje da motivišu klijente za otvaranje ovakvih depozita i to: 1) premijskom
štednjom, 2) zlatnom štednjom, 3) rentnom štednjom, 4) štednjom za školovanje, 5)
štednjom za penzije 6) lutrijskom štednjom 7) štednjom mladih bračnih parova 8)
štednjom za novorođenčad.
Mogu ih posedovati fizička lica, neprofitne institucije, državni entiteti i preduzeća.
Za preduzeća se određuje limit u SAD do 15 hiljada USD. U EU štedni depoziti se
karakterišu prisustvom ograničenja u raspolaganju štediša da mogu podizati do 500
EUR mesečno.
Specijalni depoziti – depoziti po viđenju uz prisutnu razliku formiranja i
korišćenja. Formiraju se prinudnim – zakonskim putem u funkciji ostvarivanja ciljeva ekonomske politike. Imaju promenljivu stopu i namenu korišćenja. Formiraju se
kod poslovnih i centralne banke. Ne mogu se koristiti za formiranje kreditnog potencijala banke i za obezbeđenje garancijskih i kreditnih plasmana. Ukoliko se koriste za
regulisanje ekonomskih transakcija sa inostranstvom vode se kao depoziti centralne
banke. Ne donose kamatni prihod i mogu biti u obliku deviznih depozita.
10.5. DEPOZITI HOV
Depoziti HOV su depoziti otvorenog tipa, a specijalna su vrsta nenovčanog
depozita. Ugovor o depozitu HOV se ne ograničava na čuvanje i vraćanje HOV,
već omogućava finansijske operacije vezane za HOV. HOV se deponuju u banku sa
zadržavanjem individualnosti. Ukoliko se deponuju na tekući račun gube svaku individualnost. Ugovorom se može utvrditi i pravo prenosa HOV na banku i to putem
cesije.
Obaveze banke: čuva HOV sa pažnjom dobrog privrednika, preduzima radnje
očuvanja i ostvarivanja prava po osnovu HOV – kamata, glavnice, naplata drugih
prava, stavljanje na raspolaganje naplaćenih sredstava, vraća deponovane HOV ili
vrši određena plaćanja, obaveštava klijenta o zahtevima upućenim od strane trećih
lica, vrši povraćaj HOV klijentu, njegovom pravnom sledbeniku ili trećem licu po
nekom zakonskom ili ugovornom osnovu.
Računi novčanog tržišta - money market accounts (MMDAs) - su štedni depoziti fizičkih lica i društava sa neograničenom solidarnom odgovornošću. Nastao
je u SAD 1982. godine da bi banke mogle konkurisati fondovima novčanog tržišta
(money market mutual funds), čiji su glavni kupci fizička lica, bili u ekspanziji. Ovi
depoziti su bili izuzeti iz regulative maksimiranja kamatnih stopa. Posebna pogodnost je bila izuzimanje iz osnovice za obračun obavezne rezerve banaka. Vlasnicima
MMDAs je bilo dozvoljeno da u toku meseca izvrše najviše šest tranakcija, a samo
u slučaju plaćanja neograničen broj. Kasnije je došlo do usporavanja njihovog rasta,
kao i udela ovih sredstava u kreditnom potencijalu banaka sa 25% na 16% krajem
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 217
1980-tih, kao rezultat procesa deregulacije bankarskog poslovanja. U EU ovi depoziti novčanog tržišta predstavljaju rezultat transakcija na međubankarskom tržištu
novca.
10.6. KREIRANJE DEPOZITNOG POTENCIJALA
BANAKA
Kreiranje depozitnog potencijal ima dva nivoa posmatranja:
 nivo poslovnog bankarstva – makronivo i
 nivo poslovne banke - mikronivo.
Depozitni potencijal poslovnog bankarstva je karakterističan zbog stalnih fluktuacija. Naime, u vreme privrednog prosperiteta i poleta (uzlazna faza privrednog
ciklusa) dolazi do povećanog obima kreditiranja privrede i stanovništva, koji izaziva
povećanje kreditne sposobnosti privrede i stanovništva, što multiplicira depozite.
Obratno, u silaznoj fazi privrednog ciklusa dolazi do snižavanja obima privredne
aktivnosti, sledstveno do opadanja kreditiranja privred i stanovništva, opadanja prihoda stanovništva i snižavanja depozita.
Faktori depozitnog potencijala bankarstva su:
 agregatna štednja,
 stepen razvijenosti i integrisanosti bankarstva,
 monetarno – kreditna politika centralne banke,
 stepen deregulacije finansijskog tržišta – ponuda nebankarskih institucija,
 stopa inflacije,
 spoljnotrgovinski promet,
 stepen obrazovanosti i informisanosti stanovnika - klijenata,
 rastući troškovi mobilizacije depozita u delu kamate – automatizacija.
Grafikon 10.3.
218 Bankarstvo
Depozitni potencijal poslovne banke treba da bude rezultat sprovođenja strategije predviđanja događaja i mobilazacije potrebnog nivoa depozita. Banke imaju interes da forsiraju depozite koji imaju najnižu cenu tj. depozite po viđenju. Klijenti su
ti koji određuju depozitni potencijal. Značajan je uticaj ponude nebanakarskih institucija, koje su od banaka fleksibilnije u ponudi. Najznačajnije za banku je stvaranje
stabilne baze depozitnog potencijala, koji ne ispoljavaju visoku osetljivost na kretanje
kamatnih stopa i sklonost ka povlačenju sredstava iz banke. To je, kako objašnjavaju
pojedini autori,1 bio razlog pripajanja većeg broja manjih banaka od strane velikih,
jer su imale stabilnu bazu depozita.
Depozitni potencijal banke zavisi od:
 strategije, poslovne politike i snage banke – napr. diversifikacija proizvoda
i usluga, pravovremeni izbor poruke potencijalnim klijentima, a ta politika
uključuje: provizije, kamatne stope, reklamu za pojedine proizvode, utrošak
vremena materijalnih resursa
 tražnja klijenata za otvaranjem pojedinih vrsta depozita,
 profita ostvarenih po osnovu pojedinačnih bankarskih proizvoda i usluga,
 lokacije banke i njenih poslovnih jedinica – ekonomski potencijal regiona,
koncentracija i migracija stanovništva,
 startne pozicija – udeo banke na tržištu usluga,
 kvaliteta kadrova i profesionalnosti u radu – osposobljenost menadžmenta
i kadrova za ostvarivanje pojedinačnih ciljeva razvoja banke.
Kod EU, prvenstveno u Nemačkoj, banke se u cenovnoj politici moraju pridržavati
jedinstvenih pravila. Kodeksi o posebnim uslovima poslovanja, koji se javno objavljuju, a Centralna banka daje saglasnost na ovako definisane uslove. Napr. na tromesečne
depozite se formirala bazična kamatna stopa, gde se interval odstupanja određivao
između kamatne stope na međubankarskom tržištu novca za tromesečnu marku FIBOR – Franfurt interbank Offered Rate 1.5 – 1.8%. Ako je FIBOR iznosio 4 bazična
interesna poena onda je kamatna stopa bila u intervalu 2.2-2.5%. Nakon uvođenja
EUR koristi se EURIBOR – EUR Interbank Offered Rate kao međubankarska kamatna stopa na EUR-e.
10.7. POSLOVI ŠTEDNJE I NAMENSKE ŠTEDNJE
Štednja je odložena potrošnja. Ona spada među ključne preduslove za stvaranje
sredstava u bankama za odobravanje novih (investicionih) kredita. Sve više se uvodi
praksa namenske štednje u više modaliteta:
1
Barać S., Stakić B, Ivaniš M. - Praktikum za bankarstvo i finansije, FFMO, Beograd 2003. s. 121
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 219
 dečija namenska štednja
 đačka namenska štednja,
 studentska namenska štednja,
 namenska štednja zaposlenih,
 penzionerska namenska štednja,
 stambena namenska štednja,
 potrošačka namenska štednja,
 proizvodna namenska štednja.
Ona zavisi u velikoj meri od stimulativnosti kamate. Međutim, u zemljama sa
visokom inflacijom koristi se kao zaštita i vezivanje za vrednost u inostranoj valuti
tzv. valutna klauzula u cilju održavanja realne vrednsti depozita.
Premijska štednja je polaganje depozita u određenim obrocima. To je štednja
u ratama sa ciljem da se posle ugovorenog roka prikupe određena sredstva koja se
upotrebljavaju u određene svrhe. To je oročena štednja na period od 1-5 godina.
Obaveza korisnika je da mesečno ulažu određeni iznos. Ukoliko se zakasni period se
produžava. Korisnik određuje rok i mesečni iznos uplate. Kamata se zaračuna kao:
osnovna, zaštitna, premijska i stimulativna.
Rentna štednja predstavlja jednokratno ili višekratno polaganje i oročavanje
depozita radi isplate rente. Rentni depozit se namenski oročava, a isplata se ne vezuje za određenu namenu. Renta je novčani iznos koji obuhvata glavnicu i obračunatu
kamatnu stopu. Razlikuje se vlasnik rentnog depozita i korisnik rente. Polaganje
rentnog depozita se naziva periodom mize. Ugovor sadrži: period formiranja mize,
broj obroka rente, korisnika rente, visinu kamatne stope, obračun kamate, način isplate rente, uslove razročavanja, raskidanje ugovora.
Štednja za školovanje – u domaćim uslovima aktuelna je od nastanka privatnih
škola i fakulteta posebno, kada je nastao novi oblik štednje u cilju pokrivanja budućih
rashoda u svrhe školovanja dece kao korisnika rente;
Štednja za penzije – javlja se naročito u slučajevima nemogućnosti isplate
penzija od strane državnih fondova penzionog i invalidskog osiguranja, odnosno
u slučajevima kada korisnici penzija nisu zadovoljni visinom prosečne penzije, a u
pravilu je reč o dobrovoljnom penzionom osiguranju;
Osiguranje života – predstavlja kombinaciju štednje i osiguranja, odnosno oblik
dugoročne namenske štednje. U praksi razvijenih privreda uvedeno je više oblika
ovog osiguranja, kao što su:
 lifestar – kombinacija za slučaj osiguranja smrti i za slučaj da osigurano lice
doživi osigurani vremenski rok,
 lifefund – stavlja na raspolaganje osiguranom licu HOV koje su predmet
transakcija na finansijskim tržištima,
220 Bankarstvo
 lifepension – namenjen starijim osiguranicima – uplaćuje se jednokratno
određena suma, na osnovu čega se mesečno isplaćuje renta.
Zlatni štedni račun – prisutan je u zemljama visoke inflacije, zbog nedovoljne
ponude novčanih sredstava od strane građana na oročenu štednju i nedovoljnog
nivoa stimulativnosti kamatnih stopa. To je specifičan oblik novčane a - vista
štednje iskazane u određenoj težini zlata. Banka nudi klijentu otkup zlata na kraju
ugovorenog perioda, pri čemu se isplata na račun može vršiti dinarski i devizno. Kamata se obračunava redovno i pripisuje se osnovnom ulogu. Otkup se vrši kada ulog
dostigne najmanju jedinicu mere zlata napr. zlatnik
10.8. ZAŠTITA DEPOZITA
Zajedničko obeležje zakonodavstva EU i Republike Srbije je obezbeđivanje
isplate naknade depozita za slučaj gubljenja dozvole za rad kreditne ustanove
– depozitara. Treba naglasiti, međutim, da se u EU radi o zaštiti depozita, a u Srbiji o osiguranju depozita. Postojanje državnog garantovanja uslovilo je nedovljno
poklanjanje pažnje ovom pitanju kod nas do sada, a sa sigurnošću se može oceniti da
je neophodna harmonizacija propisa sa EU tj. obezbeđenje zaštite depozita umesto
njihovog osiguranja.
Pod zaštitom depozita se podrazumeva skup svih mera kojima se obezbeđujuju
interesi deponenata i to posredna i neposredna zaštita. Posredna zaštita je najsigurnije obezbeđenje, jer se njom štiti integritet i stabilnost čitavog kreditnog sistema.
Ona se ostvaruje nadzorom nad zakonitošću ponašanja kreditnih ustanova i nadzorom nad savesnošću poslovanja kreditnih ustanova. Neposredna zaštita depozita je
dopunska i sastoji se u obezbeđivanju isplate nadokande za depozite koji su postali
nenaplativi.
Zaštita depozita se javila u novije vreme, ali je postala opšta. Međutim, ona se osporava sa stanovišta tržišnog načina poslovanja i narušavanja ovog načela ukoliko se
ta zaštita obezbeđuje. Naime, zaštićenost depozita pogoduje «moralnom hazardu»,
kojem su banke sklone, naročito ukoliko je reč o slabijim bankama koje nastoje kroz
povoljnije uslove otvaranja depozita da privuku klijente tj. povišenim prinosom da
pokriju troškove zaštite. Kontraargument ovome je da zaštita depozita predstavlja
važan element finansijskog sistema, jer obezbeđuje posredan nadzor nad kreditnim
ustanovama. Ciljevi zaštite su:
 briga za interes štediša i
 očuvanje stabilnosti bankarskog sistema.
Pošto bi kompletna zaštita depozita umanjila disciplinu deponenata, otuda se
zaštita ograničava kvantitativno i kvalitativno.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 221
EU je Direktivom o zaštiti depozita iz 1994. propisala elemente zaštite, pri čemu
se način zaštite prepušta samim zemljama članicama. U jednoj zemlji može postojati istovremeno više sistema zaštite (Nemačka i Italija na pr.). Direktiva priznaje
zatečeno stanje:
 postojanje samo zaštite depozita koja je neprofitna,
 preovlađuje međubankovna zaštita depozita.
Zaštita depozita je obavezna:
 postoji jedan ili više sistema zaštite,
 sve kreditne ustanove se moraju učlaniti u sistem zaštite,
 sistem za zaštitu jedne zemje članice pokriva i deponente podružnica u
drugim državama.
Obaveze može biti izuzeta banka koja ispunjava određene uslove: a) da je sistem
postojao i pre i da je priznat, b) da sistem obezbeđuje zaštitu protiv nenaplativostii
da ima sredstva za ove svrhe, c) sistem ne može da se oslanja na garancije države.
Direktiva priznaje sve sisteme - javne i privatne. Pri tom svi ovi sistemi potpadaju
pod javni nadzor:
 vlasti imaju pravo preduzimanja mera uključujući kazne,
 kreditne ustanove mogu biti isključene iz sistema zaštite,
 samo nadležne vlasti mogu dozvoliti odlaganje isplate naknade nenaplativih depozita.
Sve kreditne ustanove moraju pristupiti sistemu za zaštitu depozita u državi
članici, pri čemu moraju da ispunjavaju sledeće uslove:
 posedovanje posebnih fondova,
 minimum sopstvenih fondva i
 najmanje dva lica koja vode poslove.
Dakle, postoje banke koje moraju i koje mogu da štite depozite.
EU potvrđuje kvalitativno i kvantitatzivno ograničenje zaštite. Depoziti se štite do
ukupnog iznosa od 50.000 EUR (od oktobra 2008. godine, a do tada 20.000 EUR), a
izuzetno i pun iznos depozita. Tri su vrste kvalitativnog ograničenja zaštite:
 obavezno ograničenje – isključeni su depoziti koje je izvršila druga banka
u svoje ime i za svoj račun, instrumenti definisani kao obavezni fondovi i
transakcije pranja novca,
 disciplinska ograničenja – banka može biti isključena iz sistema zaštite,
ukoliko se ne pridržava propisanih obaveza i
 fakultativna ograničenja – izvesni deponeneti ili depoziti mogu biti
isključeni ili mogu dobiti nižu zaštitu.
222 Bankarstvo
U EU se naknada za depozite koji postanu nenaplativi mora isplatiti u roku od tri
meseca od datuma kada nadležna ustanova utvrdi činjenicu nenaplativosti ili od datume donete presude, a izuzetno se može produžiti najviše dva puta po tri meseca.
Novi sistem osiguranja depozita uveden je Zakonom o osiguranju depozita1, sa modelom osiguranja depozita, čiji je cilj zaštita klijenta u slučaju stečaja
banke. Novi model osiguranja depozita obezbeđuje dobijanje obeštećenja za ukupnu
štednju, uvećanu za kamatu u svakoj banci do osiguranog iznosa od 50.000 EUR
(od januara 2009. godine, a do tada 3.000 EUR) u slučaju stečaja banke. U odnosu na raniji sistem zadržan je model osiguranja depozita. Isplatu osiguranog iznosa
garantuje Republika Srbija preko Agencije za osiguranje depozita i sanaciju i likvidaciju banaka, kao specijalizovane institucije. Agencija u okviru svojih nadležnosti
prikuplja premiju osiguranja depozita od banaka u okviru Fonda za osiguranjen depozita, investira sredstva Fonda u skladu sa principima sigurnosti, likvidnosti i profitabilnosti i organizuje, isplatu osiguranih depozita u slučaju stečaja banke. Banke
su u obavezi da uplaćuju premiju osiguranja za depozite građana Agenciji. Predmet
osiguranja su dinarski i devizni depoziti građana, dok istovremeno predmet osiguranja nisu: depoziti pravnih lica, preduzetnika, depoziti lica povezanih sa bankom i
depoziti nastali pranjem novca.
U slučaju stečaja banke građani se obeštećuju. Za dinarske depozite Agencija
isplaćuje iznos u dinarima, a za devizne depozite u evrima po kursu na dan donošenja
rešenja NBS o oduzimanju dozvole za rad banci. Depoziti se uvećavaju za iznos
obračunatoh kamata, a umanjuju za ukupne obaveze klijenta prema banci. Ukoliko
je depozit većeg iznosa od zakonom garantovanog potraživanje po osnovu razlike se
ostvaruje u stečajnom postupku.
Isplata depozita banaka u stečaju započinje u roku od 30 dana od donošenja
rešenja NBS o oduzimanju dozbvole za rad banke. Da bi ostvario svoja prava po
osnovu osiguranja depozita klijent mora podneti banci isplatiocu pismeni zahtev za
isplatu, pri čemu je zahtev neophodno da bude podnesen najkasnije u roku od tri
godine od oduzimanja dozvole za rad. Rok u kojem se iznos potraživanja isplaćuje
klijentu sada je usklađen sa evropskim zakonodavstvom i realizuje se u roku od 90
dana od dana podnošenja zahteva.Dalji proces harmonizacije domaćeg sa evropskim zakonodavstvom bi podrazumevao transformaciju modela osiguranja depozita
u sistem zaštite depozita.
1
Sl.glasnik RS br.61/05
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 223
REZIME POGLAVLJA
Depoziti i depozitni posao predstavljajuu najstarije poslove kojima se banke bave
i ujedno spadaju u osnovne bankarske poslove. Depozit je ulog klijenta u banku i istovremeno obaveza banke prema klijentu. Dok depoziti po viđenju u pravilu ne nose
kamatu, dotle oročeni depoziti predstavljaju osnovu kreditnog potenciajala banke
i klijentu donose kamatu. Različite su vrste depozita i sličnih proizvoda koje banke
nude da bi privukle klijente. Depozitni potencijal banke zavisi od niza faktora, među
kojima su najvažniji: snaga banke, lokacija, njena mreža, startna pozicija i kadrovi.
Depozitni potencijal nacionalnog bankarstva zavisi od agregatne štednje, razvijenosti bankarskog sistema, monetarno - kreditne politike koju vodi centralna banka i inflacije. Depoziti se u EU štite prvenstveno prudencionom kontrolom banaka, dok se
kod nas štite obaveznim osiguranjem kod Agencije za osiguranje depozita, sanaciju i
likvidaciju banaka i kod osiguravajućih kuća, fakultativno.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Kako se osiguravaju depoziti kod nas?
;
Oročeni depoziti mogu biti?
;
Vrste depozita?
;
Vrste namenske štednje?
;
Razlika zaštite depozita kod nas i u EU?
;
Faktori depozitnog potencijala banke?
;
Faktori depozitnog potencijala nacionalnog bankarstva?
;
Kolika treba da bude stimlutivna kamatna stopa?
;
Odnos banaka prema depozitima po viđenju?
;Šta su depoziti?
224 Bankarstvo
LITERATURA
1. Babić B. – Zaštita depozita kao činilac konkurentnosti banaka, Strategijski
menadžment br.1/2002
2. Demrguc – Kunt A. – Does deposit insurance increase banking system stability?, Journal of Monetary Economics, Vol 49, No 7/2002
3. Garcia G.G. – Zaštita depozita banke, Bankarstvo br. 7-8/2000.
4. Rose P. – Pricing Deposits in an Era of Competition and Change, The Canadian Banker 93, no 1, 1986
5. Vaughn M.D., Wheelock D.C. – Deposit Insurance Reform: Is It Deja Vu
All over Again?, The Regional Economics, Federal Reserve Bank of St.Luis,
October 2002
Propisi:
1. Zakon o osiguranju depozita, Službeni glasnik RS br. 61/05
2. Zakon o Agenciji za osiguranje depozita, Službeni glasnik RS br. 61/05
3. Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana,
Službeni list SRJ br 36/02
Linkovi:
www.aod.rs
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 225
11.
FINANSIJSKI POTENCIJAL
BANKE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da osvetli pitanje finansijskog potencijala banke, njegovog formiranja i strukture. Najpre se definiše šta sačinjavaa finansijski potencijal banke, a zatim se razlaže po segmentima, odnosno
elementima finansijskog potencijala šta ga sačinjava,
a to su: kapital banke, depoziti prikupljeni na tržištu i
nedepozitni izvori sredstava, kao što su krediti i pozajmice drugih poslovnih banaka i centralne banke, kao i
sredstva prikupljena na finansijskom tržištu. Na kraju,
ukazuje se na prirodu ročne transformacije, pogodnosti
koje pruža i ograničenja u njenom korišćenju.
Ključne reči: finansijski potencijal banke, investiconi
potencijal banke, ročna transformacija
11.1. FORMIRANJE FINANSIJSKOG POTENCIJALA
Svaka poslovna banka ima zadatak prilikom plasiranja sredstava za potrebe svojih klijenata, istovetno kao i kod drugih usluga koje pruža, da ih valorizuje na najbolji mogući
način, tj. da ih oplodi sa najvišim ostvarenjem profitne stope. Uslov ostvarivanja ovog osnovnog zadatka je da banka raspolaže određenim obimom i strukturom finansijskog i investiconog potencijala koji banka iskazuje u bilansu poslovanja, odnosno bilansu stanja.
Finansijski potencijal kojim banka raspolaže izražava obim ukupnih sredstava koji
je banka prikupila kroz svoje poslovanje kao depozitna sredstva, multiplikovala svoja
sredstva kroz svakodnevno poslovanje, dobila u vidu kreditnih plasmana od drugih
finansijskih institucija i iz osnovnog kapitala banke1. Ovakva struktura finansijskog
potencijala predstavlja zbir svih izvora sredstava iskazanih u pasivi bilansa banke. Pošto
bilans poslovne banke mora biti uvek u ravnotežen proizilazi da je stanje aktive - plasmana sredstava – bilansa banke uslovljeno obimom i strukturoim izvora sredstava u
pasivi banke. To dalje znači da svaki pokušaj banke da uvećava svoje poslovne plasmane
mora imati osnovu u pasivi bilansa kao rast finansijskog potencijala.
Investicioni potencijal u strukturi finansijskog potencijala predstavlja raspoloživi
deo finansijskog potencijala za sve vrste plasmana koje banka ima. Naime, banka nikada
ne može svoj celokupni finansijski potencijla usmeriti kao sredstva raspoloživa za plasmane. Prvo, banke su u obavezi da na osnovu mera monetarnog regulisanja i intervencije
centralne banke izdvoje određenu sumu sredstava koja imobilisana stoje na računima
1
Đukić, Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2003., s. 117
226 Bankarstvo
kod centralne banke, što se naziva obaveznom rezervom. Obavezna rezerva se koristi u
svim tržišnim ekonomijama sa manjim ili većim stepenom, pri čemu zemlje u kojima je
slabije razvijeno finansijsko tržište pridaju ovom instrumentu veći značaj. Među takve
zemlje spada i Srbija. Drugo, ovome treba dodati i deo finansijskog potencijala, tj. likvidnih sredstava koje banka drži na svom računu imobilisana u svrhu zaštite od eventualnih
kratkoročnih udara na sopstvenu likvidnost. Dakle, pojam bankarskih rezervi predstavlja zbir obavezne rezerve koju poslovna banka mora po zakonu držati na računima centralne banke i imobilisanih sredstava na sopstvenom računu koja služe za zaštitu tekuće
likvidnosti banke.
Finansijski potencijal otuda može biti iskazan sledećom formulom:
Fp = Ro + Ip, odnosno Ip = Fp – Ro
Gde je
Fp – finansijski potencijal,
Ip – kreditni potencijal,
Ro – obavezna rezerva
Na drugi način iskazan finansijski potencijal predstavlja se sa raščlanjenim rezervama banke tj.
Ip = Fp – (Ro + R)
Gde je
Fp – finansijski potencijal,
Ip – kreditni potencijal,
Ro – obavezna rezerva,
R2 – rezerve likvidnosti
U bankarskoj praksi investicioni potencijal banke za plasmane predstavlja maksimalan iznos plasmana (u formi kredita, hartija od vrednosti i ostalih plasmana, a
da pri tom likvidnost banke nije ugrožena.
Gtrafikon 11.1. Stope obavezne rezerve
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 227
Polazeći od bilansne ravnoteže banke ovaj odnos se može iskazati i na sledeći
način:
AKTIVA
PASIVA
Ip= investicioni potencijal
Cb = trajni kapital
Kp=kreditni plasmani
Rb = rezerve banke
Op = ostali plasmani
Db = depoziti
Zb = obaveze banke po zajmovima
Odnos finansijskog potencijala i potencijala za plasmane zavisi od obima i strukture izvora sredstava i to: nivo i struktura kapitala, vrste i kvalitet depozitnih sredstava, dinamika rasta trošenja sredstava depozita, priliv kreditnih sredstava dobijenih od centralne banke i drugih kreditnih izvora, kao i uvećanje pored osnivačkog
trajnog kapitala banke i sredstava rezervi banke. Isto tako i struktura plasmana sredstava utiče na sposobnost vraćanja, a time i na raspoloživost investicionog potencijala banke.
11.2. STRUKTURA FINANSIJSKOG POTENCIJALA
Finansijski potencijal izražava izvore sredstava ili zbirnu sumu sredstava
iskazanih u pasivi bilansa banaka. Strukturu pasive banke čine:
 kapital banke,
 depozitna sredstva,
 nedepozitni izvori sredstava banke,
 kreditna zaduženja.
Grafikon 11.2.
228 Bankarstvo
1. Kapital banke – suštinski važan deo u strukturi finansijskog potencijala
banke. Njega sačinjava deo koji su osnivači uneli u banku kao osnivački kapital,
sredstva koja su se na osnovu tog sopstvenog kapitala zahvaljujući uspešnom
poslovanju banke oplodila i kroz izdvajanje iz profita opredmetila u porastu
kapitala banke, kao i deo koji je realizovan otkupom akcija banke koja su se
kroz nove emisije nudile na finansijskom tržištu.
2. Depozitna sredstva - depozitni potencijal čine novčana sredstva koje nebankarski sektor (privreda, neprivreda i stanovništvo) drži na računima banaka. Prema mobilnosti i dinamici ova sredstva su veoma različita u pogledu
mogućnosti za angažovanje, odnosno kao baza za bankarske plasmane. Otuda se depozitna sredstva najčešće dele na:
 depozite po viđenju – predstavljaju kratkoročna dnevna sredstva na
računima transaktora banke. Ovaj novac ima karakter transakcionog i
otuda se veoma ograničeno može koristiti kao osnova za bankarske kredite. On se može plasiraiti u pravilu kratkoročno, a veoma ograničeno kroz
ročnu transformaciju i u dugoročnije plasmane;
 oročeni ograničeni depoziti – obuhvataju sredstva u potencijalu banke koja
su vezana za određeni rok voljnim izborom transaktora ili zbog vezanosti
za neki određeni posao koji je dugoročnijeg karaktera. U potencijalu banke
ovi depoziti predstavljaju najstabilniji i najkvaliteniji deo ukupnih depozita
i otuda i kvalitetan osnov za plasmane banaka. Visokim udelom ovih depozita u ukupnom finansijskom potencijalu banke smanjuje se potreba za
ročnom transformacijom, tj. za korišćenjem a - vista depozita kao osnove
za dugoročnije plasmane banke. Obim i struktura ovih depozita zavisi u
prvom redu od akumulativne i reproduktivne sposobnosti privrede, s jedne
strane, i od životnog standarda stanovništa tj. visine prihoda domaćinstava
i njihove sklonosti štednji, s druge strane. U tom pogledu situacija u razvijenim tržišnim privredama upućuje na stanje u kojem finansijski potencijal
poslovnih banaka sačinjavaju pre svega sopstveni kapital kao dominantan
i oročeni depoziti. U domaćem bankarskom sektoru situacija je nakon porioda 1990-tih godina, koji je bio praćen devastacijom dinarskih depozita
banaka zbog hiperinflacije, niskim standardom stanovništva i teškim finansijskim položajem privrede, takva da u strukturi finansijskog potencijala banaka kratkoročni izvori predstavljau dominantnu stavku. Otuda
je sposobnost domaćih banaka da pod povoljnijim uslovima kreditiraju
privredu i stanovništvo na duži rok na niskom nivou. Situacija se unekoliko
popravlila poslednjih godina dolaskom inostranih poslovnih banaka, koje
nisu opterećene hipotekom prošlosti i imaju kvalitetne izvore sredstava,
pre svega u svojim domicilnim centralama banaka. Nakon širenja svetske
ekonomske krize na Srbiju (kraj 2008.) inostrane banke su zbog problema
u svojim matičnim zemljama upućene na domaće izvore – depozite - kao
osnovu investiconog potencijala.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 229
3. Nedepozitna sredstva banaka – predstavljaju ostale izvore finansijskog
potencijala banaka koja su realizovana institucionalnim aranžmanima ili
aktivnostima banke da obezbedi dodatne izvore u bankarskom i šire posmatrano finansijskom sektoru. Ova sredstva se najčeće dele na:
 sredstva iz kreditnih izvora – sredstva obezbeđena iz centralne banke,
kao i od domaćih poslovnih banaka, inostranih poslovnih banaka i
 sredstva pribavljena od parabankarskih institucija – sredstva koja su na
bazi pozajmica i drugih aranžmana banke obezbedile na finansijskom
tržištu.
11.3. INVESTICIONI POTENCIJAL
Investiconi potencijal u strukturi finansijskog potencijala predstavlja raspoloživi
deo tog potencijala za sve vrste plasmana koje banka može da ima. Na formiranje
investicionog potencijala banaka utiču sledeći faktori:
 promena pasive bilansa banaka, odnosno ukupnog finansijskog potencijala i
 promena izdvojenih sredstava obavezne rezerve.
Dakle, banka za svoje operativne potrebe dolazi do egzaktnog iznosa sredstava
slobodnih za plasiranje na finansijskom tržištu, nakon analiziranja faktora koji opredeljuju navedene veličine.
Ukoliko se analiziraju faktori koji uslovljavaju oscilacije pasive bilansa banaka i
promene sredstava koji se izdvajaju u obaveznu rezervu onda se oni mogu raščlaniti
na sledeće:
 promene stanja kapitala i rezervi banke,
 promene nivoa kredita centralne banke poslovnim bankama,
 promene depozita na osnovu transakcija sa inostranstvom,
 promene stope obavezne rezerve,
 promene tokova i stanja između poslovnih i centralne banke,
 promene između stanja depozita i obima gotovog novca u opticaju.
Odgovarajući smer promena utiče na povećanje, odnosno smanjenje sredstava
raspoloživih u investiconom potenijalu banaka, bez obzira na formu u kojoj se realizuju. Tako na pr. ukoliko se stopa obavezne rezerve promeni naviše, to znači da će
banke morati više da izdvoje na računima centralne banke, posledično će im manje
sredstava preostati kojima će moći aktivno da deluju na finansijskom tržištu. Drugim
rečima, znači da povećanje stopa obavezne rezerve utiče na smanjenje investicionog
potencijala poslovnih banaka. Ili, ukoliko su plasmani centralne banke poslovnim
230 Bankarstvo
bankama za različite namene izdašniji to znači da će biti veći priliv sredstava u
poslovne banke, te da će njihov investicioni potencijal biti veći.
U strukturi investicionog potencijala poslovnih banaka razlikuju se
 kratkoročni ili obrtni potencijal i
 dugoročni ili investicioni potecijal.
Ova podela uslovljenja je ročnom ili kvalitativnom strukturom tih sredstava. Pri
tom struktura izvora sredstava opredeljujuće utiče na strukturu plasmana. Osnovni
zahtev za održavanje strukture bilansne ravnoteže investicionog potencijala banke je
da banka na osnovu kratkoročnog potencijala odobrava kratkoročne kredite (plasmane), a na osnovu dugoročnih izvora dugoročne plasmane. To se može izraziti
sledećim identitetima:
Kratkoroni plasmani = kratkoroni izvori sredstava
Dugoroni plasmani = dugoroni izvori sredstava
Ovaj principijelno korektan odnos, koji omogućava održavanje dugoročne stabilnsti poslovanja banke u praksi se narušava, jer suštinski postoji stalni, ali ograničeni
debalans, odnosno ročno preusmeravanje izvora sredstava u plasmane.
Strukturna neravnoteža izvora i plasmana, tj. ročna transformacija u bilansima
nastaje
 kada se sredstva iz dugoročnog podbilansa izvora sredstava prelivaju u
kratkoročni podbilans u delu plasmana i
 kada se sredstva iz kratkorčnog podbilansa izvora prelivaju u dugoročni
podbilans u delu plasmana.
Češće je reč o transformaciji iz kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane.
Ograničenje koje postoji u mogućnosti ročne trasformacije se svodi na opasnost od
ugrožavanja redovne likvidnosti banaka, pa se može koristiti ukoliko se prelivanje
nadoknađuje prilivom novih sredstava odgovarajuće ročnosti.
Sličan izvor nadoknade predstavlja dodatni investicioni potencijal koji nastaje
multiplikacijom sredstava u potencijalu. Tako obim plasmana povratno utiče upravo
multuplikacijom na formiranje dodatnog investicionog potencijala. Ovo omogućava
da poslovna banka odobri više plasmana nego što iznosi inicijalni priliv primarnog
novca. Međutim, multiplikacija je realno ograničena stanjem i odlivom sredstava
u potencijalu banke. Centralna banka međutim, deluje ograničavajuće na kreditnu multiplikaciju preko instrumenta obavezne rezerve i drugih monetarnih mera.
Poslovna banka mora pažljivim sameravanjem moguće ročne transformacije, multiplikacije, obezbeđenja dodatnih izvora sredstava iz povećanja depozita i pozajmica
u određenom vremenskom periodu da obezbedi maksimizaciju poslovne aktivnosti
na bazi postojećih i potencijalnih izvora sredstava, istovremeno pažljivo mereći te
mogućnosti da ne bi ugrozila svakodnevnu i dugoročnu likvidnost.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 231
11.4. NEDEPOZITNI IZVORI SREDSTAVA
Nedepozitna bankarska sredstva predstavljaju dopunska sredstva formirana
institucionalnim putem ili «dopunskom delatnošću banaka»1. U razvijenim bankarskim sitemima ova sredstva u bilansima banaka kreću se između 10-20% finansijskog
potencijala banaka. Postoji stalan trend povećanja učešća nedepozitnih u odnosu na
depozitne izvore sredstava. U nedepozitne izvore sredstava spadaju:
 kreditni bankarski izvori,
 ostali tržišni izvori,
 kapital banaka – fondovi banaka
11.4.1. Nedepozitna bankarska sredstva
U razvijenim privredama dodatne izvore sredstava predstavljaju kreditna zaduženja kod centralne banke, korišćenje kreditih pozajmica na finansijskom tršištu, izdavanjem i prodajom hartija od vrednosti, kao i izdavanjem dugoročnih HOV. Mobilizacija ovih sredstava zasnovana je na tržišnim kamatnim stopama i otuda se u ovom
slučaju poslovne banke pojavljuju kao pozajmljivači koji ne mogu diktirati tržišne
kamatne stope, već su za njih kamatne stope date veličine. Kada postoji povećana
tražnja za izvorima sredstava tada se banke odlučuju prvenstveno za ove tržišne izvore imajući u vidu da na kratak rok nije moguće očekivati skokoviti rast depozitnih
izvora sredstava finansijskog potencijala banaka. Određena fleksibilnost kod ovih
izvora potiče iz činjenice da je njihovo obezbeđenje skopčano sa tržišnim kamatnim stopama samo u delu dodatno pribavljenih sredstava. Nasuprot tome, ukoliko
dođe do povećanja kamatnih stopa na depozitna sredstva tada je ovim porastom
obuhvaćen sav depozitni potencijal banke, što ima direktne negativne posledice na
rast troškova poslovanja banke.
Da li će se banke odlučiti za obezbeđenje dodatnih nedepozitnih izvora sredstava
zavisi od sledećih faktora:
 tražnje kredita od banaka od strane nebankarskih privrednih subjekata,
 odnosa kamatnih stopa na finansijskom tržištu i mogućnosti prihvatanja
povećanje troškova kreditiranja,
 povećanog rizika zaduživanja na finansijskom tržištu,
 već formiranih odnosa depozitnih i nedepozitnih sredstava,
 dinamike odliva i priliva u bilansu banke,
 opšte privredne situacije i očekivanja privrednih tokova u narednom periodu,
 osnovnog sadržaja monetarno – kreditne politike centralne banke.
1
Živković A., Komazec S., Ristić Ž. - Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna
škola Beograd, Beograd, 2003., s.288
232 Bankarstvo
Pri tom treba imati u vidu razliku u ponašanju između velikih i manjih banaka,
a koja je vezana za nihove ukupne mogućnosti da koriste ekonomiju obima. Naime,
veće banke imaju sklonost ka većem oslanjanju na nedepozitne izvore sredstava, zbog
veće kreditne sposobnosti, mogućnosti da se relativno jeftinije obezbede pozajmice
na novčanom tržištu, kao i mogućnosti da se lakše pokrije povećani rizik po tom
osnovu. Veće banke imaju šire mogućnosti diversifikacije i transformacije rizika, što
pruža uslove za snažnije integrisanje na finansijskom tržištu i za efikasnije mobilisanje
nedepozitnih izvora fiansijskog potencijala banke. Za razliku od velikih, manje banke
su manje sklone nedepozitnim pozajmicama na finansijskom tržištu kao osloncu u
svojoj poslovnoj politici zbog objektivnih razloga. To su u prvom redu manja kreditna
sposobnost, kao i slabiji rejting na finansijskom tržištu, zbog čega manje banke trpe
relativno veće kamatne stope pri pozajmicama.
Zbog navedenih okolnosti na svetskom finansijskom tržištu, koje se globalizuje,
sve više je prisutan oslonac bankarskog sektora na nedepozitne izvore sredstava,
tako da su se banke, pogotovo velike, pretvorile od klasičnih depozitnih novčarskih
preduzeća u složene poslovno – finansijske organizacije. Slično je i kod domaćih
banaka, s tim što treba imati u vidu da je kapital bankarskog sistema u većinskom
inostranom vlasništvu tj. da je trend globalizacije već zahvatio domaći bankarski
sistem, kao i činjenicu da na njemu ipak ne operišu u većoj meri banke velike po
evropskim ili svetskim standardima, već banke regionalnog značaja. U izvorima rasta plasmana banaka u Srbiji u najnovijem periodu (do ekonomske krize) izrazito je
rastuće učešće pozajmica u inostranstvu, a reč je zapravo o zaduživanju banaka sa
inostranim vlasništvom od banaka u matičnim zemljama, dok su domaći izvori - dinarski i devizni depoziti - sa opadajućim trendom, pri čemu devizni depoziti imaju
dvostruko veće učešće od dinarskih (grafikon 11.2.).
Grafikon 11.2.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 233
Kao faktori visokog zaduživanja, odnosno kredita u finansijskom potencijalu
domaćih banaka mogu se označiti:
 slaba akumulativna i reproduktivna sposobnost privrede, zbog čega je nizak
nivo depozita privrede u kreditnom potencijalu domaćih banaka,
 nizak stepen razvijenosti meren dohotkom po stanovniku, zbog čega je relativno nizak nivo depozita stanovništva u strukturi kreditnog potencijala
banaka,
 visoka tražnja za kreditima od strane privrednih subjekata,
 niska, čak realno negativna kamatna stopa u veoma dugom periodu, što
nije slučaj sa periodom nakon promena 2000. godine,
 nedovoljno razvijen bankarski i finansijski sistem, što uslovljava jednostavne, dakle kreditne izvore finansiranja,
 relativno visoka stopa obavezne rezerve banaka, koja uslovljava veliku glad
u bankama za dodatnim izvorima finansijskog potencijala.
11.4. 2. Krediti banaka i drugih finansijskih institucija
Finansijski, odnosno investiconi potencijal poslovnih banaka može se povećati
na više načina: povećanjem depozita nebankarskog sektora, povećanjem kapitala
banke, usled izmena instrumenata monetarnog regulisanja koji imaju za posledicu
povećanje finansijskog potencijala poslovnih banaka, kao i iz kreditnih izvora. Kreditni izvori za poslovne banke kojima one mogu na kratkoročnoj ili dugoročnoj
osnovi da povećaju svoj finansijski potencijal i na taj način omoguće povećanje plasmana, odnosno kreditnu multiplikaciju, odnose se na domaće i inostrane banke,
finansijsko tržište, kao i kredite centralne banke.
Nerazvijeno finansijsko tržište uslovljava da pozajmice banaka u cilju podizanja
sopstvenog finansijskog potencijala budu pretežno u obliku kredita drugih banaka.
Međubankarski krediti su posledica sledećih faktora:
 zajedničko finansiranje određenih poslova, pri čemu jedna od banaka postaje nosilac kredita,
 usmerevanje sredstava privrednih subjekta ili pravnog lica jedne banke prema drugoj banci radi kreditiranja određene delatnosti,
 namensko kreditiranje određene banke od strane druge banke da bi se
omogućilo izmirenje dospelih obaveza prema klijentima banaka davaoca
kredita,
 davanje privremeno slobodnih sredstava od strane jedne drugoj banci koja
je zapala u teškoće sa plaćanjima ili je ušla u zonu nelikvidnosti,
 korišćenje dobijenih sredstava u cilju plasmana drugim bankama preko
tržišta novca i kratkoročnih hartija od vrednosti.
234 Bankarstvo
U kreditiranju između banaka najčešće kamata nije osnovni motiv ovih odnosa,
iako ovi odnosi imaju mnogo elemenata klasičnog kreditnog odnosa. Banka davalac kredita se rukovodi načelom racionalnog korišćenja sopstvenih sredstava, kao i
načelom likvidnosti, da bi u svakom momentu u slučaju zapadanja u probleme likvidnosti mogla da povuče plasirana sredstva. Ove međubankarske odnose nije moguće
poistovetiti sa odnosima među bankama u razvijenim privredama, sa razvijenim i
razgranatim finansijskim tržištem. Ipak, može se primetiti da se i kod nas najveći
obim transakcija međubankarskog kreditiranja odvija na tržištu novca i kratkoročnih
hartija od vrednosti.
Pri plasiranju slobodnih novčanih sredstava drugim bankama banka kreditor
se uvek mora rukovoditi naročito sledećim faktorima:
 visina, odnosno obim raspoloživih sredstava za plasman,
 dinamika priliva i odliva sredstava u bilansu banke,
 sigurnost plasmana i povraćaja.
Naravno, da uobičajene uzanse i faktori kojih se poslovna banka pridržava u svakodnevnom poslovanju i kod ovih poslova moraju biti zadovoljeni. Međutim, treba
imati u vidu da se u slučaju izbora kreditiranja banke ili privrednog subjekta nebankarskog sektora poslovne banke uvek odlučuju pre za banku, polazeći od principa sigurnosti ovog plasmana. Međukreditiranje bankarskoig sektora pri svemu ima
karakter prelivanja i redistribucije sredstava, što nije slučaj za kreditiranjem od strane
centralne banke, koja preko kreditranja banaka proizvodi kreditnu multiplikaciju.
Pored domaćih izvora kredita koje poslovna banka može da obezbedi u cilju
povećanja sopstvenog finansijskog potencijala koji može koristiti za povećanje obima
plasmana i za kreditnu multiplikaciju moguće je da poslovne banke vrše zaduživanje
i kod finasijskih institucija u inostranstvu. Poslednjih godina domaće banke, prvenstveno banke u inostranom vlasništvu obezbeđivale su izdašno inostrane kredite od
svojih centrala, što je omogućilo veliku ekspanziju kreditne aktivnosti banaka. NBS je
sa svoje strane reagovala pooštravanjem restriktivnosti monetarno - kreditne politike.
Za posebne namene, kao što su kreditiranje, odnosno podrška razvoju malih
i srednjih preduzeća u periodu tranzicije bilo je izdašnih izvora međunarodnih
finansijskih institucija i inostranih banaka neposredno, koji su se plasirali preko
domaćeg bankarskog sistema. Osnovni uslov da se domaća banka može zadužiti je
da poseduje ovlašćenje za poslovanje sa inostranstvom, koje joj omogućava ne samo
obavljanje tekućih transkacija, već i sklapanje kreditnih aranžmana sa inostranstvom.
Procedura zaduživanja domaće banke podrazumeva odobravanje, striktnu kontrolu
od strane centralne banke i praćenje transakcije od same najave do konačne isplate
pozajmice.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 235
11.4.3. Krediti centralne banke
Krediti centralne banke – na osnovu primarne emisije novca koju vrši centralna banka nastaje kreditna multiplikacija, odnosno sekundarna emisija novca.
Centralna banka, pored drugih instrumenata monetarnog regulisanja, interveniše
i korišćenjem kredita poslovnim bankama. Kod odobravanja ovih kredita pristup
može biti dvojak: odobravanje kredita na lineranoj ili selektivnoj osnovi. U Srbiji je
poslednjih godina prisutna tendencija opadanja sume odobrenih kredita bankama
od strane NBS, kao i opadanje njihovog učešća u pasivi banaka na ispod 1% (grafikon
11.4.). Kakav će mehanizam biti korišćen zavisi od pretenzija, odnosno spremnosti centralne banke da neposredno određuje namene, odnosno alokaciju sredstava
poslovnih banaka na krajnje korisnike. U tržišno orijentisanim privredama i bankarskim sistemima poslovne banke zadržavaju nezavisnost prema poslovnim subjektima, što znači da u pravilu centralna banka ne vrši selekciju i ne upliće se u alokaciju
sredstava na krajnje korisnike.
Centralna banka usmerava emitovani novac na sledeće namene:
 krediti za likvidnost – uobičajena praksa u poslovanju najvećeg broja
centralnih banaka u svetu je odobravanje kredita za likvidnost poslovnim
bankama. Na taj način centralna banka ostvaruje svoju ulogu održavanja
likvidnosti ukupnog bankarskog sistema zemlje i ujedno celokupnog
privrednog sistema. U slučaju izražene nelikvidnosti bankarkog sistema
centralna banka se javlja kao poslednje utočište (last resort) za rešavanje
insolventnost bankarskog sistema. Ujedno ovo je bila prva preduzeta mera
od strane cenralnih banaka nakon eskalacije svetske finansijske krize (treći
kvartal 2008.), koja se manifestovala najpre kao nelikvidnost banaka.
 Krediti bankama koje centralna banka odobrava na osnovu raspoloživih
hartija od vrednosti koje banke imaju u svom portfelju – ovaj oblik primarne emisije rasprostranjen je u najvećem broju tržišnih privreda. Polazna osnova za ovakvo delovanje centralne banke je činjenica da su hartije
od vrednosti u potrtfelju poslovnih banaka veoma lako pretvorive u depozitni novac. U tržišnim privredama rasprostranjen je upravo ovakav način
realizacije primarne emisije centralne banke kroz operacije na otvorenom
tržištu hartija od vrednosti. Uslovljeno relativno nerazvijenim domaćim
finansijskim tržištem udeo ovakvog načina primarne emisije je relativno
skroman, ali je rastući.
236 Bankarstvo
Grafikon 11.4.
 Selektivni krediti iz primarne emisije – u domicilnoj bankarskoj praksi
ovakav vid primarne emisije centralne banke bio je u veoma dugom periodu dominantan. Ovo su krediti centralne banke poslovnim bankama na
bazi dokumentovanih podloga (papira kojima se dokazuju određeni plasmani poslovnih banaka) ili na bazi prethodno odobrenih i plasiranih kredita poslovnih banaka za određene specifične namene. Uobičajeno je bilo
da se radi o selektivnim namenama, kao što je finansiranje poljoprivredne
proizvodnje i njena pripreme, priprema proizvodnje za izvoz i izvoza. Ovi
krediti se nazivaju reeskontnim ili refinansiranim. I pored činjenice da na
teorijskom nivou ovakvo kreditiranje nema podršku stručne javnosti u
praksi joj se još uvek pribegava, a još veći su pritisci za njenim obilnijim
korišćenjem.
 Krediti centralne banke državi – na ovaj način se obezbeđuje pokrivanje
budžetskog deficita države. Ovaj instrument se obilato koristio veoma dugo
i bio je izazivač visoke stope inflacije u domaćoj praksi, kao i glavni izazivač
hiperinflacije početkom 1990-tih godina. Zakonom je nakon ulaska u period tranzicije ovakvo kreditiranje budžeta vremenski ograničeno unutar
kalendarske (fiskalne) godine i obimom – maksimum do 5% Budžeta.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 237
11.5. TRANSFORMACIJA ROČNE STRUKTURE
Jedna od osnovnih funkcija poslovnih banaka u politici formiranja i plasiranja
sredstava je upravo ročna transformacija.1 Banke imaju mogućnost da sredstva sa
jednom ročnom strukturom plasiraju korisnicima na druge rokove u odnosu na rokove sredstava. Time se postižu sledeći ciljevi:
 veća elsatičnost sredstava i plasmana,
 slobodnija politika kredita,
 operativnija kreditna politika,
 veća elastičnost u poslovnoj politici i
 operativnija i efikasnija politika kamata i troškova poslovanja.
Prema ročnoj strukturi sredstva banaka se dele na a) kratkoorčna i b) dugoročna
sredstva. Prema konzervativnom odnosu kredita i sredstava banka bi morala da
kratkoročna sredstva plasira isključivo u kratkoročne namene i dugoročne izvore u
dugoročne kredite, što bi banci osiguralo stalnu likvidnost. Međutim, banka svakodnevno u operativnoj politici poseže za ročnom transformacijom kojom se kratkoročna
sredstva plasiraju u dugoročne namene i dugoročna sredstva u kratkoročne namene.
Prilikom plasmana dugoročnih sredstava u kratkoročne namene se postiže
povećanje kratkoročnog kreditnog potencijala na račun dugoročnog kreditnog potencijala, pri čemu se likvidnost banke ne ugrožava, jer se kratkoorčni kreditni plasmani mogu relativno lako naplatiti. Banke ovakvoj transformaciji pristupaju naročito
ukoliko centralna banka vodi restriktivnu monetarnu politiku. Banke takođe mogu
kratkoročne izvore plasirati na dugi rok, pri čemu se postiže povećanje dugoročnog
kreditnog potencijala na račun kratkoročnog, ali se pri tom dovodi u pitanje i likvidnost banke. «Pretvaranje novca u kapital», kako se često naziva ročna transformacija
ovog smera, mora da vodi računa o ograničenim mogućnostima ovakve ročne transformacije bez ugrožavanja likvidnosti banke.
Uobičajena je preporuka da se svega oko 20% kratkoročnih sredstava može
plasirati dugoročno i tome mnoge banke pribegavaju, iako se od strane centralnih banaka zagovara striktno poštovanje usklađenosti rokova sredstava i plasmana.
Ovakvom transformacijom banke ne ugrožavaju svoju likvidnost u meri u kojoj se
može računati da se svi deponenti neće istovremeno pojaviti sa povlačenjem svojih
sredstava plasiranih kratkorčno u banku, pa se imajući u vidu veliku disperziju depozita, može računati sa stalnim nivoom ovih sredstava na računu banke. Banke po
zakonu ne mogu da vrše ročnu transformaciju sredstava dobijenih od drugih
banaka i finansijskih institucija, kao i od inostranih finansijskih institucija i
centralne banke.
1
Živković A., Komazec S., Ristić Ž. - Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna
škola Beograd, Beograd, 2003. s. 293-295
238 Bankarstvo
Osim navedenih na ročnu transformaciju sredstava banke utiču i sledeći faktori:
 struktura deponenata i njihov finansijski potencijal – kod većeg broja
deponenata je i veća mogućnost ročne trasformacije, zbog čega je važna
disperzija deponenata banke na veliki broj klijenata različite veličine, jer
postoji opasnost od ugrožavanja likvidnosti ukoliko banka zavisi od nekoliko velikih klijenata i njihovih depozita u slučaju njihovog dospevanja u
krizu likvidnosti;
 struktura i broj korisnika kredita – slično kao i kod deponenata, veći broj
korisnika kredita smanjuje rizik od dospevanja u zonu nelikvidnosti zbog
disperzije rizika i manje mogućnosti da veći broj klijenata nije u mogućnosti
da izvrši povraćaj dobijenih kredita o roku;
 finansijska snaga banke – ukoliko je obim finansijskog potencijala banke
veći u odnosu na ročno transformisana sredstva automatski je i manji rizik
ulaska u zonu nelikvidnosti;
 sopstveni kapital banke – sopstveni kapital banke predstavlja poslednju odstupnicu ukoliko je likvidnost banke ugrožena, međutim veličinom
svog kapitala banka ima bolji rejting na finansijskom tržištu i manja je
verovatnoća zapadanja u teškoće.
Prilikom operacionalizacije optimalne ročne transformacije sredstava i plasmana
banka mora voditi računa i o sledećim elementima:
 odnos priliva i odliva sredstava,
 vreme zadržavanja sredstava kod banke,
 naplativost odobrenih kredita,
 već izvršena ročna transformacija sredstava,
 međusobne odnose stavki u bilansu i podbilansima banke,
 zavisnost od kredita centralne banke,
 visina i strukutura fiksnih obaveza banke.
Treba imati u vidu i mogućnost indirektne transformacije sredstava i kredita.
Reč je o uobičajenom, pogotovo u domaćoj bankarskoj praksi revolviranju kredita
koji su već odobreni ranije i ne mogu biti vraćeni o roku, pa se zanavljaju. Time
praktično kratkoorčni krediti prelaze u dugoročne i zapadaju u zonu kada možemo
govoriti o ročnoj transformaciji sredstava.
Postoji takođe i skriveni oblik ročne transformacije sredstava. Prilikom
zaduživanja kompanija ne retko se krediti koriste za isplatu zarada, namirivanje
poreskih i drugih obaveza kompanija, kao i isplatu kamata. U tom slučaju zapravo
se vrši ročna transformacija, jer se kratkoročna sredstva banke usmeravaju u centralne depozite budžeta, u zarade i gotov novac. Kako se najčešće radi o zaduživanju
kompanija koje su u problemima, ne retko dolazi do revolviranja ovih kredita i dalje
ročne transformacije. Slično se dešava ukoliko se krediti iz primarne emisije centralne banke koriste za poboljšanje likvidnosne pozicije banke.
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 239
Da bi se izbeglo masovno i nekritičko ročno transformisanje sredstava uvedena su ograničenja od strane centralne banke, kojima je propisano da se zabranjuje kreditiranje investicija, odnosno svako odobravanje dugoročnih kredita iz
kratkoročnih izvora, već se za to moraju koristiti isključivo kreditni fondovi, sredstva prikupljena na rok duži od 1 godine, dugoročni inostrani krediti i druga sredstva
dugoročnog karaktera.
REZIME POGLAVLJA
Finansijski potencijal banke sačinjavaju: depoziti, multiplikovana sopstvena sredstva i kreditna sredstva. Investicioni potencijal poslovne banke predstavlja raspoloživi
deo finansijskog potencijala – maksimalni iznos plasmana koji ne ugrožava solventnost i likvidnost banke. U prikupljena depozitna sredsatava, kao izvor investionog
potencijala, spadaju: depoziti po viđenju, oročeni i drugi depoziti. U nedepozitne
izvore finansijskog potencijala spadaju: kreditni bankarski izvori, krediti crentralne banke i ostali tržišni izvori. Ukoliko banka pribegava dugorčnom plasiranju
kratkoročih izvora sredstava ili kratkoročnom plasiranju dugoročnih izvora finansiranja reč je o ročnoj transformaciji, koja pruža fleksibilnost banci u poslovanju, ali
ima ograničenja, pogotovo ako je reč o dugoročnom plasiranju kratkorčnih izvora
sredstava.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta je finansijski potencijal banke?
;
Šta je investicioni potencijal banke?
;
Šta je ročna transformacija?
;
Šta čini strukturu finansijskog potencijala banke?
;
Faktori investionog potencijala banke?
240 Bankarstvo
;
Šta su nedepozitni izvori sredstava?
;
Koji se izvori sredstava ne mogu ročno transformisati?
;
Koje su pogodnosti koje pruža ročna transformacija?
;
Da li se banka može zaduživati kod centralne banke?
;
Ima li razlike prilikom zaduživanja na tržištu između velike i male banke?
LITERATURA
1. Carlson M., Perli R. – Profits and Balance Sheet Developments at US Commercial Banks in 2002, Federal Reserves Bulletin, June 2003
2. Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Organizacija bankarstva, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005
Propisi:
1. Odluka o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke, Službeni glasnik RS br. 57/06
Linkovi:
www.investopedia.com
www.belex.rs
Finansijski i nvesticioni potencijal banke 241
ČETVRTI DEO
POSLOVI NA UNUTRAŠNJEM TRŽIŠTU
12.
UNUTRAŠNJI PLATNI
PROMET
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je upoznavanje sa osnovnim odrednicama unutrašnjeg platnog prometa kao
neutralnog bankarskog posla. Najpre se objašnjava istorijat i regulativa unutrašnjeg platnog prometa. Zatim
se objašanjava organizacija ovog posla i način njegovog
obavljanja u bankama. Poseban segment posvećen je instrumentima platnog prometa i na kraju se objašanjava
sistem malih i velikih plaćanja.
Ključne reči: platni promet u zemlji, Služba društvenog knjigovodstva, agent PP, instrumenti PP, nalog
za uplatu, nalog za naplatu, nalog za prenos, nalog za
isplatu, ček, platna kartica, akreditiv, sistem velikih i
malih plaćanja
12.1. PRAVNA REGULATIVA UNUTRAŠNJEG PLATNOG
PROMETA
Platni promet predstavlja sva plaćanja koja se vrše u novcu (gotovinski i
bezgotovinski) između domaćih (fizičkih i pravnih) lica, kao i između domaćih
i inostranih lica1. Dakle, platni promet predstavlja sva plaćanja koja se vrše između
pravnih i fizičkih lica. Pri tom, razlikuju se unutrašnji platni promet koji se vrši
u novcu te zemlje i platni promet sa inostranstsvom, koji se razlikuje prvo, po
inostranom novcu kojim se plaćanja vrše i drugo, sa stanovišta učesnika transkacije
plaćanja, gde je jedan od učesnika nerezident (fizičko ili pravno lice iz inostranstva).
Plaćanja u platnom prometu se vrše u cilju:
 plaćanja roba i usluga,
 plaćanja po osnovu finansijskih odnosa.
Plaćanja između učesnika u platnom prometu mogu da se vrše na sledeće načine:
 neposredno plaćanje između isplatioca i primaoca novca,
 posredno plaćanje između isplatioca i primaoca novca posredstvom banke
ili druge finansijske institucije.
1
Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003. s. 215
Poslovi na unutrašnjem tržištu 245
Neposredno plaćanje se u savremenim uslovima obavlja u relativno manjem
obimu, u najvećem delu u trgovini na malo, a pretežni deo se obavlja posredno kroz
bankarski mehanizam i mehanizam preduzeća za poštanske usluge (PTT-a).
Unutršanji platni promet može se posmatrati u užem i širem smislu. U širem
smislu unutrašnji platni promet se odnosi na sva plaćanja u okviru jedne zemlje,
bez obzira da li se vrše preko odgovarajuće institucije ili ne. Odnose između fizičkih i
pravnih lica u ovim plaćanjima karakteriše neposrednost. U užem smislu unutrašnji
platni promet se odnosi samo na ona plaćanja preko računa, koji su otvoreni kod
nosilaca platnog prometa u zemlji, gde je posrednik odgovarajuća institucija tj. platni
promet koji je društveno organizovan. Društveno organizovan platni promet obuhvata:
 prijem naloga za plaćanje računa,
 kontrolu ispravnosti naloga za plaćanje,
 izvršavanja naloga za plaćanje, odnosno transfer sredstava sa računa na
račun,
 obaveštavanje učesnika u platnom prometu o obavljenom plaćanju.
Osnovne karakteristike društveno organizovanog platnog prometa su:
 dobra organizacija,
 efikasnost i
 ekonomičnost.
Za uspešno funkcionisanje čitavog finansijskog sistema zemlje platni promet je
od velike važnosti, jer je u svakoj ekonomiji cilj platnog prometa da efikasno i brzo
izvrši izmirenje dužničko – poverilačkih obaveza, uz racionalno korišćenje novčane
mase. Sistem platnog prometa je važan faktor tražnje za novcem, jer utiče na količinu
novca u opticaju. Tražnja za novcem sa svoje strane utiče i na samu ponudu novca,
jer se ponuda usklađuje sa tražnjom za novcem. Ukoliko je platni promet neefikasan
i spor to utiče na povećanu tražnju za novcem i na potrebu za povećanjem količine
novca u opticaju.
Platni promet je od uticaja i na finansijsku stabilnost zemlje. Naime, problemi u
funkcionisanju platnog prometa značili bi prekid u plaćanjima po osnovu dužničko
– poverilačkih odnosa u zemlji, što bi izazvalo gubitak poverenja u finansijski sistem
zemlje. Ne samo to, platni promet sa mogućim problemima bi mogao izazvati i negativne posledice po realnu ekonomiju, jer bi usporavanje ili prekid plaćanja fiansijskih
obaveza sigurno izazvao povećanje troškova proizvodnje, prekid reprodukcionih
ciklusa i opštu nesigurnost u privredi.
Polazeći od učesnika u platnom prometu takođe možemo razlikovati platni promet u užem i širem smislu. Sva novčana primanja i izdavanja tj. plaćanja
koja ostvaruju fizička lica međusobno, fizička lica sa pravnim licima i obratno, kao i
246 Bankarstvo
plaćanja između pravnih lica smatraju se platnim prometom u širem smislu. Platni
promet u užem smislu sa stanovišta učesnika predstavlja samo onaj deo plaćanja u
zemlji u kojem učestvuju pravna lica i to posredstvom nadležnih ustanova gde imaju
otvorene račune.
Poslovi platnog prometa koji se obavljaju preko poslovnih banaka spadaju u
grupu neutralnih bankarskih poslova, odnosno posredničke bankarske poslove u
kojima se banka pojavljuje u ulozi posrednika između platioca i primaoca novca, a
koje obavlja u ime i za račun svojih klijenata.
Zavisno u kom obliku se pojavljuje novac kod plaćanja razlikuju se:
 gotovinski platni promet i
 bezgotovinski (prenosivi ili virmanski) platni promet.
Gotovinski platni promet se smanjuje obimom i gubi na značaju u savremenim uslovima i susreće se još kod sitnijih plaćanja između fizičkih i/ili pravnih lica.
Bezgotovinski promet se obavlja virmanski, prenosom novčanih sredstava sa računa
isplatioca na račun primaoca na osnovu naloga. Ovaj promet se obimom uvećao i u
plaćanjima na malo pojavom elektronskih platnih kartica.
Prema tome ko su isplatioci, odnosno primaoci razlikuju se:
 unutrašni platni promet u zemlji, gde je reč o plaćanjima između domaćih
pravnih i fizičkih lica i
 međunarodni platni promet, gde je reč o plaćanjima između domaćih
pravnih i fizičkih lica i inostranih (pravnih i fizičkih)lica.
Do početka 2003. godine unutrašnji platni promet obavljan je preko sistema
Službe društvenog knjigovodstva (SDK), Službe platnog prometa (SPP), odnosno Zavoda za obračun i plaćanja (ZOP) pri NB. To je bio sistem koji je imao karakteritike efikasnog i brzog sistema unutrašnjeg plaćanja između pravnih lica, ali je
istovremeno bio van bankarskog sistema kako je to uobičajeno u svetu i korišćen je
za tzv. društvenu konrolu sistema plaćanja i kontrolu finansijskih tokova u zemlji.
Dakle, država je imala izuzetno veliku mogućnost upliva na ova plaćanja, što je ostavljalo prostor i za zloupotrebu. Osim toga, po ovom osnovu bio je izmešten i potencijalno značajan izvor prihoda iz poslovnih banaka, a klijenti banaka nisu mogli
sve poslove iz finansijske sfere da obave u banci, jer su ti poslovi i fizički bili obavljani
na drugom mestu.
Zakonom o platnom prometu (Sl. Glasnik RS 3/02 i 3/03), platni promet je po
prvi put uveden u bankarski sistem, kao što je to uobičajeno u tržišnim privredama.
Čitav posao prelaska platnog prometa sa državno organizovanog u bankarski sistem
obavljen je u relativno kratkom roku i efikasno, jer je već polovinom 2003. godine na
ovakav način uspostavljeni platni promet funkcionisao bez većih zastoja i problema.
Ovim zakonom uređeni se poslovi platnog prometa, prava i obaveze banke i klijenta.
Poslovi platnog prometa se mogu obavljati u dinarima i stranoj valuti.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 247
Grafik 12.1.
Ovim zakonom su definisani određeni pojmovi specifični za poslove platnog prometa:
 Klijent je fizičko ili pravno lice koje ima otvoren račun kod banke,
 Fizičko lice – lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti ili drugo
fizičko lice (preduzetnik),
 Pravno lice – institucija, preduzeće ili drugi oblik organizovanja, koje je
registrovano kod Agencije za privredne registre ili je osnovano po zakonu,
 Račun – tekući, žiro račun ili drugi račun otvoren kod banke,
 Obračunski račun – račun koji se vodi kod NB, preko koga se vrši plaćanje
ili obračunavanje međubankarskih plaćanja,
 Pokriće na računu – dovoljan iznos rasploživih sredstava na računu,
 Inicijalna banka – banka koja prima prvi nalog za plaćanje,
 Prijemna banka – banka koja prima nalog za plaćanje pošiljaoca,
 Odredišna banka – banka identifikovana u nalogu za plaćanje,
 Banka posrednik – banka koja nije ni inicijalna ni odredišna,
 Bankarski dan – deo dana kada je banka otvorena za prijem obradu i prenos,
 Datum valute – bankarski dan kada je potrebno izvršiti nalog za plaćanje,
 Dužnik – lice koje vrši plaćanje,
 Poverilac – lice koje prima uplatu,
 Nalog za plaćanje – bezuslovna instrukcija data banci da izvrši plaćanje ili
naplati određeni iznos,
248 Bankarstvo
 Transakcija plaćanja – prenos poveriocu novčanih sredstava sa računa
dužnika ili na račun poverioca,
 Kliring – razmena i obrada međubankarskih naloga za plaćanje radi obračuna bilateralnih ili multilateralnih neto iznosa.
12.2. ORGANIZACIJA POSLOVA UNUTRAŠNJEG
PLATNOG PROMETA
Banka poslove platnog prometa obavlja u pravilu u za to tehnički i personalno
osposobljenom posebnom odeljenju u okviru sektora za poslove sa privredom/
stanovništvom, posebnom sektoru ili posebnoj službi. Tehnički uslov za obavljanje
ovih poslova je elektronska povezanost poslovnih jedinica banke međusobno, a pre
svega sa centralom banke i centrale banke sa službom platnog prometa NB i drugim
bankama koje su uključene u sistem platnog prometa u zemlji. Banke su u stanju da
tehnički ponude klijentima mogućnost obavljanja platnog prometa iz kancelarije/
kuće – elektronski, u okviru poslova e-bankinga.
Vršenje platnog prometa u zemlji obavlja se primenom jedinstvenog plana računa i
jedinstvenih instrumenata platnog prometa, pri čemu se pridržava sledećih pravila:
 postojanje jedinstvene tehnologije platnog prometa,
 postojanje jedinstvene komunikacione mreže za prenos i obradu podataka,
 racionalna organizacija mreže nosilaca platnog prometa,
 primena međunarodnih i domaćih standarda za vršenje platnog prometa,
 brzom, sigurnom i racionalnom prenosu sredstava između učesnika,
 slobodnom raspolaganju sredstava na računima i
 obezbeđivanju finansijskih podataka i njihovoj obradi.
Nosioci platnog prometa u skladu sa Zakonom o platnom prometu su: Narodna banka Srbije, banke, ovlašćeni agenti i preduzeća PTT saobraćaja. Istovremeno
učesnici platnog prometa preko računa kod nosilaca platnog prometa su pravna lica,
preduzetnici i fizička lica koja vrše plaćanja. U poslove platnog prometa spadaju:
 otvaranje i zatvaranje računa,
 plaćanja sa jednog na drugi račun – prenos, naplata, obračun, uplata i isplata,
 evidentiranje prometa na računima,
 praćenje likividnosti učesnika i nosilaca platnog prometa.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 249
Grafikon 12.2.
12.2.1. Otvaranje i vođenje računa učesnika u platnom prometu
Banka otvara i vodi račune učesnika u platnom prometu i to:
 račune pravnih lica i preduzetnika,
 račune fizičkih lica.
Pravna lica i preduzetnici za otvaranje računa kod banke podnose zahtev sa
odgovarajućim prilozima, propisanim Zakonom o platnom prometu:
 rešenje o upisu kod Agenciju za privredne registre (od 2005. godine) ako
je za njih registrovanje predviđeno ili akt nadležnog organa o osnivanju,
ako nisu osnovani neposredno na osnovu zakona i ako registrovanje za njih
nije propisano,
 obaveštenje organa nadležnog za poslove statistike (Statistički zavod
Srbije) o razvrstavanju po delatnostima, ako razvrstavanje vrši organ za
poslove statistike,
 karton deponovanih potpisa lica ovlašćenih za potpisivanje naloga radi
raspolaganja sredstvima sa računa,
 ažurnu listu o svim do sada otvorenim računima kod drugih nosilaca,
koje je potpisalo ovlašćeno lice,
 overu potpisa lica ovlašćenih za zastupanje na propisanom obrascu.
Pravna lica i preduzetnici mogu otvarati podračun za deo pravnog lica, pri čemu
uz zahtev prilažu Zakonom propisanu dokumentaciju. Banka nakon otvaranja računa
sklapa ugovor o otvaranju računa i obavljanju poslova platnog prometa, formira
dosije učesnika i obaveštava Narodnu banku propisanim putem.
250 Bankarstvo
12.2.2. Obavljanje platnog prometa
U cilju kvalitetnog obavljanja poslova platnog prometa banka obezbeđuje:
 uredne i ažurne knjigovodstveno – analitičke evidencije u okviru Plana
računa za poslove platnog prometa i Kontnog okvira za banke,
 svakodnevno izveštava učesnike o stanju i prometu njihovih računa
putem propisanog izvoda o stanju i prometu računa za svakog učesnika,
 dostavlja Narodnoj banci podatke o prometu u propisanoj formi i dinamici i
 vodi jedinstven registar računa učesnika sa ažurnim statusnim podacima.
Nalozi učesnika koje banka izvršava, prema Zakonu o platnom prometu, mogu
biti:
 redovni bezgotovinski nalozi,
 redovni gotovinski nalozi,
 nalozi za prinudnu naplatu i
 elektronski nalozi.
Sve vrste navedenih naloga banka izvršava u skladu sa Zakonom o platnom prometu, odnosno prema Odluci o načinu obavljanja platnog prometa i Odluci o
načinu obavljanja platnog prometa elektronski. Banka prima i izvršava naloge
koje učesnici u platnom prometu ispostavljaju na propisanim obrascima (instrumentima), pri čemu vrši odgovarajući kontrolu i proveru podnetih naloga, a pre
svega:
 kontolu ispravnosti podnetih naloga,
 proveru pokrića na računu učesnika,
 proveru istovremenosti podnetih naloga za koje postoji obaveza učesnika
prema Upravi javnih prihoda RS i drugih obaveza prema državi.
Banka prima i rešava reklamacije učesnika u platnom prometu u Zakonom propisanom roku.
12.2.3. Evidentiranje prometa na računima i praćenje likvidnosti učesnika i
nosilaca platnog prometa
Poslove dinarskog disponibiliteta banka obavlja kroz precizno izvršavanje
sledećih funkcija:
 kontinuirano praćenje stanja svog žiro računa kod Narodne banke,
 početno disponiranje sredstava na obračunske račune radi izvršavanja
naloga učesnika u platnom prometu,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 251
 praćenje stanja svih obračunskih računa u toku dana i vršenje prenosa
sredstava sa svog žiro računa na obračunske račune i obrnuto, prema dinamici priliva, odnosno odliva sa računa učesnika u platnom prometu,
 verifikaciju podnetih (velikih) naloga učesnika u platnom prometu,
 određivanje redosleda i prioriteta kod izvršavanja velikih naloga,
određivanje redosleda i prioriteta kod izvršavanja obaveza banke,
 vraćanja dospelih depozita,
- plaćanja dospelih kamata po pasivnim poslovima,
- puštanju odobrenih kredita u tečaj,
- izvršavanja garantovanih obaveza i
- svih drugih obaveza banke
 odobravanje pozajmica drugim nosiocima u platnom prometu ili
korišćenje pozajmica od drugih nosilaca u platnom prometu, prema
zabeleženom stanju na svom žiro računu prilikom neto obračuna na kraju
dana.
12.2.4. Obavljanje platnog prometa gotovim novcem
Odlukom o uslovima i načinu plaćanja u gotovom novcu propisan je način
plaćanja gotovim novcem za pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatnost. Njima
je dato pravo da mogu slobodno, bez ograničenja vršiti plaćanja gotovim novcem.
Ova promena donela je liberalizaciju ovog segmenta poslovanja, tako da ne postoje
uslovi koji se moraju ispuniti da bi se gotov novac mogao podići sa računa, niti postoje ograničenja koja su bila vezana za blagajnički maksimum.
Da bi se izvršila ova plaćanja neophodno je banci podneti na uvid originalnu dokumenataciju na osnovu koje se može utvrditi iznos, osnov plaćanja i njegova namena. To mogu biti razna rešenja, ugovori, računi i slična dokumenta koja banka
overava i vraća podnosiocu.
Izuzetak od ovog propisanog pravila predstavljaju plaćanja, odnosno isplate
koje glase na iznos do 50.000,00 din dnevno. Znači da za njih ne postoji obaveza
podnošenja bilo kakve dokumentacije banci, ali važi pravilo kao i za ostale slučajeve
da se podignuta gotovina treba istog, a najkasnije narednog dana isplatiti za namene
za koje je podignuta.
Za iznos od 50.000,00 din i preko ovog, klijent uz nalog za isplatu mora podneti
originalnu dokumentaciju iz koje se može videti osnov, odnosno namena plaćanja.
Kao originalna dokumentacija služe:
 obračun zarada – u slučaju kada se podiže gotov novac za isplatu zarada
zaposlenima
 ugovor o kooperantskim odnosima za isplate kooperantima
252 Bankarstvo
 ugovor o kupoprodaji kod prometa automobila, nepokretnosti i sl.
 ugovor o otkupu poljoprivrednih, šumskih i drugih proizvoda, sekunadarnih
sirovina i druge isplate fizičkom licu za otkup navedenih proizvoda
 nalog za službeno putovanje za isplatu dnevnica
 rešenje ili odluka o plaćanja štete kod isplate naknade štete
 odluka ili rešenje o odobravanju zajmova za stambenu izgradnju, kod realizacije kredita za stambenu izgradnju
 ugovor o delu, autorskom honoraru, privremenim ili povremenim poslovima i drugim vidovima angažovanja radnika i sl.
Banka je dužna da na ovu dokumentaciju stavi pečat i potpis ovlašćenog radnika,
a pravna lica i fizička lica koja obavljaju delatanost dužna su da čuvaju dokumentaciju
o izvršenim isplatama u gotovom novcu, radi pružanja na uvid na zahtev nadlažnih
organa.
Svako podizanje gotovog novca u iznosu većem od 600.000,00 din mora se najaviti banci tri radna dana ranije. Izuzetno, kada su u pitanju isplate zarada i drugih
ličnih primanja na koje se plaćaju porezi i doprinosi, ova najava nije neophodna.
Isto kao i u prethodnom sistemu, ostala je obaveza polaganja dnevnih pazara istog ili najkasnije narednog dana, ali je ostavljena mogućnost onima koji su udaljeni
najmanje 15 kilometara od najbližeg sedišta banke ili preduzeća PTT saobraćaja da
uplatu pazara izvrše u roku od tri dana. Znači da su sva pravna lica i fizička lica koja
obavljaju delatnost dužna da sav gotov novac, primljen po bilo kom osnovu, uplate
na svoj račun kod banke.
12.3. RAČUNI ZA OBAVLJANJE PLATNOG PROMETA I
TRANSAKCIJE PLAĆANJA
Ugovorom sa bankom pravno ili fizičko lice sklapa sporazum o otvaranju i vođenju
računa, kao i prava i obaveze u vezi transakcija plaćanja. Račune u banci mogu otvoriti pravna i fizička lica i to više računa u jednoj ili više banaka i to dinarskih i
račun u stranoj valuti1. Pri tom za račune u stranoj valuti postoje i posebni propisi
i izvesna ograničenja i kontrola.
Zavisno od toga ko je inicijator transkacije, dužnik ili poverilac transakcija plaćanja
može biti:
 transferi odobrenja
 transfer zaduženja,
1 Barać S., Stakić B, Ivaniš M. - Praktikum za bankarstvo i finansije, FFMO, Beograd 2003.s. 91-116
Poslovi na unutrašnjem tržištu 253
a u zavisnosti od toga da li se račun poverioca i dužnika nalaze u istoj ili različitim
bankama:
 interni transfer i
 međubankarski transfser.
Transferi odobrenja – je transakcija plaćanja koju inicira dužnik, koji daje banci
nalog za plaćanje i daje joj instrukciju za transfer sredstava sa njegovog računa poveriocu ili na račun poverioca.
Transfer zaduženja – je transakcija plaćanja koju inicira poverilac na osnovu
ovlašćenja koje dužnik daje svojoj banci i svom poveriocu, u kojoj poverilac svojoj
banci daje instrukciju da naplati sredstva sa računa dužnika.
U transakciji plaćanja račun dužnika i poverica mogu biti u istoj ili različitim
bankama. Interni transfer predstavlja transfser plaćanja između dužnika i poverica
koji imaju račune kod iste banke.
Učesnisci u internom transferu plaćanja su nalogodavac, inicijalna banka,
odredišna banka, primalac, a mogu biti uključene jedna ili više posredničkih banaka.
Međubankarski transfser predstavlja transfser plaćanja kada su poverilac i dužnik
otvorili račune u različitim bankama. Učesnici u ovom transferu su nalogodavac,
inicijalna banka, odredišna banka, a mogu biti uključene jedna ili više posredničkih
banaka.
Transakcija plaćanja se vrši tako što banka dužnika zadužuje račun dužnika, a
banka poverioca ili odobrava sredstva na račun poverioca ili mu ta sredstva stavlja na
drugi način na raspologanje zavisno od naloga.
Primalac - dužnik u transferu plaćanja može opozvati svoje ovlašćenje dato nalogodavcu - poveriocu i to obaveštenjem svojoj banci u pisanoj ili elektronskoj formi
o povlačenju ovlašćenja. Dužnik može ovlašćenje opozvati pre izvršenja transakcije
plaćanja u vreme i na način koji banci omogućava da postupi po tom nalogu, a banka
je dužna da odbije nalog za plaćanje pošiljaoca. Tako će banka postupiti i u slučaju
smrti ili gubitka poslovne sposobnosti dužnika. U roku od tri dana od izvršenja
transfera plaćanja dužnik ima pravo staviti prigovor na zaduženje u pisanoj formi, ali
banka ne mora postupiti po ovom nalogu ukoliko ima dokaz o valjanom ovlašćenju
za transfer plaćanja banci i poveriocu.
Nalog za plaćanaje može da pošalje banka ili njen organizacioni deo sa sedištem
u zemlji ili van zemlje, pri čem se primenjuje Zakon o platnom prometu ako je reč o
banci ili organizacionom delu sa sedištem u zemlji, a ukoliko je reč o banci ili organizacionom delu van zemlje onda se primenjuje teritorijalno nadležni zakon.
Proposane su tri forme naloga za plaćanje:
 nalog u pisanoj formi,
 elektronski nalog i
 usmeni nalog.
254 Bankarstvo
Nalog mora sadržati podatke o izdavaocu i primaocu naloga, njihovim bankama
i druge propisane podatke. Nalog se neće izvršiti ukoliko postoji nepodudarnost podataka. Prijemna banka neće biti odgovorna ukoliko je izvršila nalog prema dobijenom računu koji je pogrešno naznačen. Sadržinu i formu naloga za plaćanje propisuje NBS.
Transakcija plaćanja može biti transfer odobrenja ili transfer zaduženja. Transakciju plaćanja inicira nalogodavac izdavanjem inicijalnog naloga banci za plaćanje.
U internom transferu izdaje se samo jedan nalog za plaćanje. U međubankarskom
transferu izdaju se najmanje dva naloga: prijemna banka izdaje nalog drugoj prijemnoj banci i poslednji nalog odredišnoj banci.
U transferu odobrenja prijemna banka je dužna da izvrši nalog ukoliko postoji pokriće na računu, a u transfseru zaduženja banka poverioca inicijalna banka
obavezna je da izvrši nalog za plaćanje samo ako postoji dokaz o ovlašćenju koje je
dužnik dao poveriocu i kojim ga je ovlastio da primi sredstva. Nakon izvršenja transfera zaduženja inicijalna banka prenosi sredstva na račun poverioca, ukoliko odobri
kredit poveriocu i pre zaduženja računa dužnika. Prijemna banka je dužna da izvrši
transakciju ukoliko je nalog pravilno popunjen i ukoliko su identifikovani odredišna
banka i primaoc.
Redosled izvršenja naloga za plaćanje – ukoliko dobiju više naloga za isti račun
inicijalna banka i odredišna banka redosled određuju po osnovu datuma dospeća i
redosleda prijema. Ukoliko na računu nema pokrićaonda se prvenstvo daje:
 nalozima za prinudnu naplatu poreza i doprinosa,
 po osnovu sudskih rešenja,
 po osnovu dospelih HOV za obezbeđenje i na kraju
 prema datumu dospeća i redosledu prijema.
Otkazivanje i povlačenje naloga za plaćanje – nalog se otkazuje davanjem autorizovanog i/ili autentičnog naloga za otkazivanje pre izvršenja instrukcije i u njemu
mora biti jasno identifikovan nalog koji se otkazuje. Nalog koji nije izvršen smatra se
povučenim ukoliko:
 je isteklo tri dana od prijema naloga,
 u slučaju saznanja o smrti ili gubitku poslovne sposobnosti pošiljaoca,
 u slučaju zatvaranja prijemne banke i
 oduzimanju dozvole za rad.
Međubankarski obračun – obračun naloga za međubankarska plaćanja vrši se:
 na obračunskim računima kod NB,
 knjiženjem zaduženja/odobrenja kod druge banke i to pojedinačno ili grupno,
 na drugu način.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 255
12.4. AGENT, IZVRŠAVANJE PLAĆANJA, ULOGA NBS I
BANAKA
Agent, odnosno procesor u izvršavanju transakcije plaćanja je treća strana koju
banka može angažovati i to:
 kao posrednikom u komunikaciji,
 agent banke za upravljanje ili izvršenje naloga za račun klijenta,
 mesto za prijem i slanje naloga i
 kao posrednik za kliring i prenos podataka.
NBS bliže određuje uslove koje agent mora ispunjavati, a to može biti banka, NBS
ili drugo pravno lice koje dobije dozvolu NBS. Za rad sa agentom odgovornost je na
banci, kao i za postupke agenta i njegove propuste.
Transfer odobrenja se smatra izvršenim kada se izvrši plaćanje odredišnoj banci
i to u internom transfseru kada se zaduži račun nalogodavca, a u međubankarskom
kada se izvrši međubankrski obračun.
Plaćanje primaocu – nakon transfera odobrenja odredišna banka je dužna da
odobri iznos, a plaćanje se vrši najkasnije narednog dana od dana odobrenja. Ukoliko
primaocu nije otvoren račun banka je dužna da odmah obavesti o odobrenju.
Transfer zaduženja – izvršen je kada odredišna banka zaduži račun primaoca
– dužnika u skladu sa instrukcijama, ukoliko nalog iz raznih opravdanih razloga nije
odbijen. Ukoliko je nalog odbijen odredišna banka je dužna da obavesti inicijalnu
banku i pošiljaoca, a sama inicijalna banka nalogodavca.
Plaćanje nalogodavcu – posle izvršenja transfera zaduženja odredišna banka i
svaka prijemna banka koja prima plaćanje od svoje prijemnе banke pošiljaoca odgovorna je pošiljaocu za iznos iz naloga za plaćanje, a plaćanje se ima izvršiti najkasnije
sutradan od nastanka obaveze.
Pošiljalac ili lice koje postupa po njegovom ovlašćenju odgovorno je za nalog
za plaćanje ili otkazivanje ako je nalog verifikovan. Ako je banka nalog za plaćanje
verifikovala pravilno pošiljalac nije odgovoran ako dokaže da nije izdao nalog za
plaćanje. Pošiljalac je dužan da nadoknadi štetu ukoliko je banka pravilno postupala
po nalogu za plaćanje. Ako transfer odobrenja nije izvršen nalogodavac nema obavezu prema inicijalnoj banci, ali ima pravo na povraćaj sredstava u visini u kojoj je
njegov račun zadužen.
Odgovornost za gubitak - u slučaju da je pri izvršenju instrukcije nalog postupala sa krajnjom nepažnjom za plaćanje savesnog pošiljaoca ili je pošiljaoca propustila
da obavesti o odbijanju da izvrši instrukciju iz naloga za plaćanje, prijemna banka je
odgovorna za povraćaj sredstava iz tog naloga.
256 Bankarstvo
Odgovornost zbog kašnjenja u izvršenju naloga – prijemna banka je odgovorna za kamatu na iznos iz naloga za plaćanje zbog kašnjenja u izvršavanju naloga. Nalogodavac može zahtevati kamatu od inicijalne ili od prijemne banke koja je
prouzrokovala kašnjenje ili od banke kod koje je došlo do kašnjenja.
Pogrešno izvršenje transfera odobrenja – javlјaju se sledeće greške:
 iznos plaćen primaocu je veći od iznosa na nalogu – razliku nadoknađuje
banka koja je učinila propust,
 iznos je manji od iznosa na nalogu – banka koja je napravila grešku
nadoknađuje razliku i
 ukoliko je napravljena greška kod primaoca nalog se ne smatra izvršenim, a
banka koja je napravila propust dužna je da iznos plaćanja izvrši.
Plaćanje sa računa se vrši po nalogu za plaćanje na račun ili gotovinski pod pretpostavkom da na računu ima pokrića. Ukoliko nema pokrića zadužuje se devizni
račun, a onda i račun oročenih sredstava dužnika. Pri tom banka je dužna da postupa
sa dužnom pažnjom i da klijentu dostavi izveštaj o stanju računa tj. o svim promenama na računu.
Generalno NBS se javlja kao korisnik platnog prometa, kao član, u ulozi
obezbeđenja usluga plaćanja i kao čuvar javnih interesa. Detaljnije, uloga NB u
platnom prometu je značajna, jer ona:
 vodi račune banaka,
 vrši međubankarski kliring,
 upravlja tokovima gotovine,
 vodi žiro račun Republike,
 prati likvidnost banaka,
 vrši međunabankarski obračun čekova po tekućim računima,
 uspostavlja i održava informacionu mrežu finansijskog sistema,
 stara se o razvoju i unapređenju platnog prometa,
 unapređuje i organizuje platne klirinške i obračunske sisteme,
 pruža usluge bankama pri prijemu i slanju naloga za plaćanje,
 objedinjuje podatke o platnom prometu i stanju računa u platnom prometu,
 donosi propise o platnom prometu,
 obavlja poslove kontrole platnog prometa.
Poslovne banke u platnom prometu imaju sledeće uloge:
 vode račune pravnih i fizičkih lica koje obavljaju privrednu delatnost i vrše
transakcije plaćanja,
 vode račune pravnih i fizičkih lica koje ne obavljaju privrednu delatnost i
vrše transakcije plaćanja,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 257








učestvuju u međubankarskom kliringu i obračunu izvršenih plaćanja,
utvrđuju dnevni promet za svakog klijenta,
primaju naloge za plaćanje od fizičkih lica za račune u drugim bankama,
primaju uplate za račune fizičkih lica u toj banci,
obavljaju gotovinska plaćanja,
obavljaju blagajničko - trezorkse poslove,
primaju i naplaćuju čekove po tekućim računima fizičkih lica,
organizuju izdavanje platnih kartica.
12.5. INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA
Instrumenti platnog prometa su (popunjeni) obrasci koji se koriste u novčanim
transakcijama u korist ili na teret klijenta banke. Guverner NBS je na osnovu Zakona
o platnom prometu doneo Odluku o jedinstvenim instrumentima platnog prometa
(Sl.glasnik RS 9/03) kojom su propisani oblik, sadržina i način njihovog korišćenja
kojima se vrše plaćanja ili naplate sa računa gotovinski ili bezgotovinski.
Instrumenti platnog prometa su :
 nalog za uplatu na račun (opšta i posebna uplatnica) i
 nalog za isplatu sa računa (nalog za gotovinsku isplatu i gotovinski ček),
 nalog za prenos i
 nalog za naplatu.
Nalog za uplatu i nalog za isplatu su instrumenti gotovinskog platnog prometa, dok su nalog za prenos i nalog za naplatu instrumenti bezgotovinskog
plaćanja. Instrumenti mogu biti u pisanoj ili elektronskoj formi. Pravougaonog su
oblika i jedinstvenih dimenzija 99x210 mm. Instrumenti koji nisu popunjeni u skladu
sa odlukom biće vraćeni podnosiocu. Instrumenti gotovinskog plaćanja se koriste
pri uplati gotovog novca na račun pravnog ili fizičkog lica, kao i prilikom podizanja,
odnosno isplate gotovog novca sa računa fizičkog ili pravnog lica.
Nalog za uplatu je gotovinski instrument koji se koristi za uplate u gotovom
novcu u korist računa za uplate dnevnog pazara, plaćanje obaveza i druge uplate.
Sastoji se od dva primerka, od kojih prvi nakon overe ostaje uplatiocu, dok drugi
ostaje banci za evidenciju. Sadrži sledeće elemente:
 naziv uplatioca,
 naziv primaoca,
 broj računa primaoca,
258 Bankarstvo
 oznaku valute
 iznos,
 svrhu uplate,
 šifru plaćanja,
 broj modela poziva na broj odobrenja,
 poziv na broj odobrenja,
 mesto i datum prijema,
 datum valute.
Slika 12.1. Nalog za uplatu
Ukoliko nema svih elemenata banka može da izvrši nalog za uplatu ukoliko su
elementi dovoljni.
Nalog za isplatu je gotovinski instrument kojim pravno ili fizičko lice podiže novac sa svog (svojih) računa ili na teret računa u korist primaoca koji nema račun kod
te banke. Sastoji se od dva primerka. Elementi naloga su:










naziv isplatioca,
naziv primaoca,
broj računa isplatioca,
oznaku valute,
iznos,
svrhu isplate,
šifru plaćanja,
broj modela poziva na broj zaduženja,
poziv na broj zaduženja,
mesti i datum prijema,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 259
 datum valute,
 potpis primaoca i broj lične karte,
 pečat i potpis isplatioca.
Ukoliko nema svih elemenata banka može da izvrši nalog za isplatu ukoliko su
elementi dovoljni.
Slika 12.2. Nalog za isplatu
Instrumenti bezgotovinskog platnog prometa se koriste za plaćanja sa računa
isplatioca na račun primaoca novčanih sredstava. Poslovni računi mogu biti žiro
računi ili tekući računi. U instrumente bezgotovinskog plaćanja spadaju:
 opšti nalog za prenos,
 poseban nalog za prenos,
 nalog za naplatu,
 obračunski ček i
 akceptni nalog.
Nalog za prenos se koristi kada dužnik nalaže banci prenos sredstava na teret
njegovog računa u korist računa poverioca za prenos sredstava između dva računa
istog klijenta ili za evidentiranje istog iznosa na teret i u korist istog računa po osnovu
izmirenja međusobnih novčanih obaveza (kompenzacija, asignacija, cesija, prenos
HOV). Sastoji se od jednog primerka. Na zahtev klijenta banka izdaje potvrdu o prijemu naloga za prenos, kao i potvrdu o izvršenju naloga. Elementi naloga za prenos:





način izvršenja naloga – hitno,
naziv dužnika nalogodavca,
naziv poverioca - primaoca,
broj računa nalogodavca,
broj računa poverioca – primaoca,
260 Bankarstvo
 oznaku valute,
 iznos,
 svrhu isplate,
 šifru plaćanja,
 broj modela poziva na broj zaduženja,
 poziv na broj zaduženja,
 broj modela poziva na broj odobrenja,
 poziv na broj odobrenja,
 mesto i datum prijema,
 datum valute,
 pečat i potpis dužnika - nalogodavca.
Slika 12.3. Nalog za prenos
Nalog za naplatu se koristi kada poverilac u skladu sa ovlašćenjem dobijenim od
dužnika inicira da se izvrši naplata sredstava sa računa dužnika (pismeno ovlašćenje
koje dužnik daje svojoj banci i svom poveriocu). Koristi se za naplatu dospelih HOVili
drugih instrumenta obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, za naplatu na osnovu izvršnih rešenja izdatih na osnovu zakona ili sudskih rešenja, za naplatu provizije
za usluge platnog prometa. Sastoji se od dva primerka, od kojih se prvi vraća poveriocu, a drugi zadržava banka, a na zahtev klijenta banka izdaje potvrdu o izvršenom
plaćanju. Ima sledeće elemente:
 naziv dužnika,
 naziv poverioca – nalogodavca,
 broj računa dužnika,
 broj računa poverioca – nalogodavca,
 oznaku valute,
 iznos,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 261
 svrhu plaćanja,
 šifru plaćanja,
 broj modela poziva na broj zaduženja,
 poziv na broj zaduženja,
 broj modela poziva na broj odobrenja,
 poziv na broj odobrenja,
 mesto i datum prijema,
 datum valute,
 pečat i potpis poverioca – nalogodavca
Slika 12.4. Nalog za naplatu
Odlukom o obliku, sadržini i načinu korišćenja jedinstvenih instrumenata platnog prometa, osim propisana četiri instrumenta platnog prometa, opredeljeni su
instrumenti plaćanja i to:
 ček,
 platna kartica i
 akreditiv.
Ček, platna kartica i akreditiv su instrumenti plaćanja, odnosno instrumenti za
raspolaganje sredstvima sa računa na osnovu kojih se ispostavljaju navedeni instrumenti.
Ček koriste fizička lica za bezgotovinska plaćanja i za isplatu gotovog novca na
teret računa. Oblik, sadržinu i način upotrebe utvrđuje banka u skladu sa potrebama
i Zakonom o čeku. Ček kao instrument platnog prometa karakterišu načela koja su
međusobno uslovljena. Među značajnija čekovna načela spadaju:1
1
Vunjak N. - Finansijski menadžment – Bankarske finansije, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica
2006. god.,str. 330
262 Bankarstvo
1. Načelo pisanosti (formalnosti) znači da se ček može izdati samo u pisanoj
formi, koja odgovara zakonskim pravilima. Stranke koje koriste ček nemaju pravo da samoinicijativno menjaju njegov sadržaj, odnosno da unose (ne
unose) pojedine njegove bitne elemente;
2. Načelo inkorporacije znači da postoji jedinstvo između prava na ček i prava koja proizilaze iz čeka. Prema ovom načelu sva dokazivanja u vezi čeka
mogu se ostvariti samo na osnovu važeće isprave, a ne nekih drugih dokaznih sredstava;
3. Načelo strogosti polazi od ostvarivanja prava na osnovu čeka. Ukoliko se
pravo ne može ostvariti uobičajenim putem, potrebno je pribeći procesnim
radnjama (protest, amortizacija čeka) kako bi se na najbrži način realizovalo čekovno pravo;
4. Načelo konstantne obaveze polazi od toga da se obaveza stvara isključivo
momentom potpisivanja čeka;
5. Načelo solidarnosti polazi od toga da za obaveze po čeku solidarno odgovaraju svi dužnici. Činjenica je da se ček u prvom redu mora podneti na
isplatu trasatu, a po njegovom odbijanju isplate treba izvršiti protest čeka
i zahtevati isplatu od svojih potpisnika (dužnika) čeka, ili prema izboru,
nekih od potpisnika (dužnika) čeka;
6. Načelo samostalnosti obaveze polazi od toga da se čekovna izjava (obaveze
dužnika) posmatra samostalno i nezavisno od ostalih izjava, zbog toga što
svaki dužnik preuzima samostalno svoju obavezu. Ukoliko se utvrdi da je
čekovna izjava jednog dužnika neistinita, njegov potpis na čeku neće biti
važeći i neće uticati na obaveze ostalih dužnika po čeku;
7. Načelo pokrića nalaže da svaki ček mora imati novčano pokriće. Istovremeno, to znači da ček ne može biti niti uslovljen, niti oročen.
8. Načelo ekonomije se zasniva na značenju čeka kao instrumenta platnog
prometa, polazeći od njegovih pogodnosti u unutrašnjem i međunarodnom
platnom prometu, koje se odnose na: akumuliranje sredstava kod banaka,
upotreba tih sredstava, plaćanje naknade vlasnicima sredstava, realnosti
sprovođenja kontrole nad sredstvima, brzinu i jednostavnost sprovođenja
plaćanja itd.
Prema Zakonu o čeku, ček treba da sadrži sledeče elemente:
 Oznaka da je ček, napisan u samom slogu isprave, ili, ako je ova izdata na
stranom jeziku, tada izraz koji na tom jeziku odgovara pojmu čeka;
 Bezuslovni uput da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića;
 Ime onoga koji treba platiti (trasat)
 Mesto gde treba izvršiti uplatu;
 Oznaka dana i mesta izdavanja čeka;
 Potpis onoga ko je ček izdao (trasat).
Poslovi na unutrašnjem tržištu 263
Oznaka o čeku predstavlja upozorenje korisnika da se radi o čeku kao instrumentu
platnog prometa. Međutim, nije dovoljno na bilo koji način označiti da se radi o čeku,
već se za označavanje mora koristiti izraz ček napisan na jeziku na kojem je napisana i
cela isprava. Označenje čeka mora biti utisnuto u samom slogu isprave, jer samo tada
ono postaje punovažno.
Bezuslovni nalog za izvršenje plaćanja se odnosi na određenu sumu novca. Isto tako,
vrsta novca na koju glasi ček mora biti jasno određena. U slučaju neslaganja novčane
sume napisane slovima i brojevima, veći stepen važnosti ima novčana suma napisana
slovima od one iskazane brojevima. U momentu izdavanja čeka mora postojati njegovo
pokriće.
Saglasno Zakonu o čeku trasat može biti isključivo banka i to u uslovima primenjivosti čeka u unutrašnjem platnom prometu. Ako se radi o primenjivosti čeka
u međunarodnom platnom prometu, trasat može biti i neko drugo lice, ako takvu
mogućnost dozvoljava zakon zemlje u kojoj se vrši plaćanje.
Platna kartica se koristi za bezgotovinsko plaćanje i za podizanje gotovog novca
kod izdavaoca kartice ili preko bankomata. Oblik, sadržinu i način korišćenja utvrđuje
banka u skladu sa svojim potrebama i međunardonim standardima.
Platne kartice se često upoređuju sa čekom, najpopularnijim bezgotovinskim sredstvom plaćanja. Razlike između ova dva načina plaćanja roba i usluga su značajne. Za
dobijanje čeka potrebno je stalno zaposlenje. U slučaju plaćanja karticom provlačenjem
kartice kroz POS terminal (POS - Point Of Sale), koji je digitalnom telefonskom vezom
spojen sa autorizacionim centrom banke, trgovina i banka će biti obezbeđeni, jer se
odobravanjem tražene transakcije obezbeđuje sledeće: banka garantuje trgovini da će
dobiti svoj novac i banka je proverila da li njen klijent može da plati robu ili uslugu u
tom iznosu, te računa da neće izgubiti novac. Dodatni problem kod čekova je i njihova
sporija realizacija, jer ček treba fizički odneti u banku.
Platne kartice mogu biti debitne ili kreditne. Dok je platna kartica sredstvo plaćanja
(ili jednostavnije – to je plastična kartica kojom se mogu plaćati roba i usluge), debitna
i kreditna kartica su njene podvrste.1 Kada se koristi debitnim karticama, po pravilu,
klijent mora na računu imati novac koji želi da potroši. Kod kreditne kartice po pravilu
novac se uplaćuje - plaća na kraju meseca (ili nekog drugog perioda plaćanja koji banka
odredi) iznos koji je potrošen u potpunosti ili delimično. Debitna kartica funkcioniše
mnogo jednostavnije – ako ima dovoljno sredstava na računu, transakcija će biti odobrena, u suprotnom neće. Kamate, depoziti i ostali troškovi nisu uobičajeni kod debitnih kartica sa izuzetkom godišnje članarine.
Dve su osnovne grupe problema u korišćenju kartica. Prvu grupu predstavljaju
problemi u korišćenju bankomata pri podizanju gotovine gde se od korisnika zahteva
poznavanje PIN (Personal Identification Number – lični identifikacioni broj) koda koji
je isključivo vezan za karticu nosioca, jer ne postoji bankomat koji će vam isplatiti sred1
Barać S., Stakić B., Hadžić M., Ivaniš M., Praktikum za bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Fakultet
za finansijski menadžment i osiguranje – Beograd, Beograd 2005. str.201
264 Bankarstvo
stva ukoliko ne posedujete ispravan PIN kod. Pogrešan unos PIN koda za posledicu
osim neisplaćivanja sredstava može da ima i blokiranje kartice na bankomatima, kao i
oduzimanje od strane bankomata. U drugom slučaju radi se o problemu nepoznavanja
terminala tj. nestručna upotreba od strane pružaoca usluge. Ono što se najčešće može
dogoditi je da usled loše konekcije terminala kartica bude više puta provučena kroz
POS.
Akreditiv se koristi kada klijent nalaže banci kod koje ima otvoren račun da
određena sredstva, uz određene uslove, stavi na raspolaganje pravnom ili fizičkom licu
kod banke ili druge banke. Vrstu akreditiva, uslove otvaranja i način korišćenja utvrđuju
banka i klijent.
Gotovinski ček se koristi u slučajevima kada se podiže gotov novac sa računa kako
bi se isplatile zarade zaposlenima ili neki materijalni troškovi u gotovini, kao i u situacijama kada se daje nalog banci da se na teret sopstvenog računa isplati određen iznos
sredstava vlasnika čeka.
Obračunski ček predstavlja instrument obezbeđenja plaćanja, kao i plaćanja između
pravnih lica. Njega izdaje privredni subjekat dužnik na teret svog računa u korist drugog
privrednog subjekta – poverioca. O roku dospeća poverilac podnosi obračunski ček na
naplatu.
12.6. SISTEM VELIKIH PLAĆANJA SVP ILI RTGS
Sistem velikih plaćanja (SVP ili Real Time Gross Setlement - RTGS) predstavlja
poseban sistem platnog prometa u koji je uključena NBS neposredno, a odnosi
se na plaćanja koja pojedinčano prelaze iznos od 250 hiljada dinara. U svim zemljama platni promet koji se odnosi na velika plaćanja SVP ili RTGS je pod kontrolom
centralnih banaka. Nije pravilo da se i sistem malih plaćanja (SMP ili KLIRING) nalazi
pod neposrednom kontrolom centralne banke. U Srbiji je i RTGS i KLIRING u okviru
i pod kontrolom NB, što znači da koristi infrastrukturu – mrežu i servise, kao i zakonske i druge okvire za funkcionisanje. Ovaj sistem mora da u pripremi i eksploataciji zadovoljava 10 principa i preporuka Bazelskog komiteta za plaćanja (CPSS). Ova
pravila su vezana za rizike u plaćanjima i uvode kontrolne mehanizme, kao što su limiti
u plaćanjima, kontrolu dnevne likvidnosti, izbor učesnika u kom sistemu vrši plaćanja i
ona otklanjaju rizike na sistemski način.
RTGS ima baznu infrastruikturu i potrebnu informacionu podršku. Pri tom se koristi mreža NB ili SWIFT mreža alternativno, čije je korišćenje veoma skupo, ali je neophodno zbog sigurnosti ili neprohodnoti prve mreže. Modeli plaćanja se realizuju kroz
korišćenje određenih formata elektronskih poruka koji su bazno generisani iz SWIFT
poruka. U ovom sistemu plaćanja NBS se pojavljuje dvostruko, jer se pojavljuje uvek
između banke S sendera pošiljaoca poruke i banke R receivera primaoca poruke.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 265
Pri prenosu sredstava za račun korisnika se javljaju poruka MT 103 zaduženje i
MT 910 odobrenje i za veći broj naloga bankarski izvod MT 950. Nakon zaduženja
(banke A) i odobrenja (banke B) NB emituje izveštaje o zaduženju i odobrenju banci
A poruku MT 900, a banci B poruku MT 910.
Transferi sredstava u RTGS sistemu se odvijaju emitovanjem poruke MT 202, što
je standardna poruka SWIFT formata.
Tabela 12.1. Dnevni termin plan RTGS
Poetak dana
8,30 – 9,00
Razmena poruka za plaanje
9,00 – 17,00
Razmena poruka za plaanje za sledei dan
16,30 – 17,30
Opoziv neizvršenih poruka za plaanje
17,30 – 17,35
Izdavanje izvoda rauna
17,35 – 18,00
Arhiviranje
18,00 – 20,00
Kraj dana
20,00
Sistem malih plaćanja SMP ili KLIRING se odnosi na plaćanja ispod 250
hiljada dinara po nalogu. U sistemu KLIRINGA koristi se poruka MT 102 za
plaćanje za račun korisnika i svaka poruka mora da sadrži iznos koji je manji od
limita zahtevanog za korišćenje u RTGS sistemu.
Tabela 12.2. Dnevni ternim plan KLIRINGa
Poetak dana
8,30 – 9,00
Razmena poruka za plaanje za prvi ciklus
9,00 – 11,00
Kliring (prvi ciklus)
11,00 - 11,30
Razmena poruka za plaanje za drugi ciklus
11,30 – 13,30
Kliring (drugi ciklus)
13,30 - 14,00
Razmena poruka za plaanje za trei ciklus
14,00 – 16,00
Priprema za trei ciklus
16,00 – 16,15
Kliring (trei ciklus)
16,15 - 16,30
Razmena poruka za plaanje za sledei dan
16,30 – 17,30
Opoziv neizvršenih poruka za plaanje
17,30 – 17,35
Izdavanje izvoda rauna
17,35 – 18,00
Arhiviranje
18,00 – 20,00
Kraj dana
20,00
266 Bankarstvo
REZIME POGLAVLJA
Platni promet u zemlji se odvijao više decenija kroz Službu društvenog knjigovodstva, da bi od 2003. godine bio prebačen u poslovne banke, kao što je to uobičajeno
u tržišnim privredama. Platni promet spada u osnovne bankarske poslove, pri čemu
je reč o neutralnom poslu. Uobičajeno je da se poslovi platnog prometa u zemlji u
bankama organizuju u okviru posebnog sektora, odnosno službe, a klijentima se nudi
veći broj usluga vezanih za platni promet. Ukoliko na nekoj teritoriji nema organizacionih jedinica banka klijentima za obavljanje poslova platnog prometa nudi uslugu
agenta ili se kroz elektronsko poslovanje omogućavaju ove vrste usluga. Kao jedinstveni instrumenti platnog prometa se koriste: nalog za uplatu, za isplatu, za prenos
i za naplatu. Sistem velikih plaćanja, koji je neposredno organizovan od strane NBS,
koristi se za sva plaćanja koja pojedinačno prelaze iznos od 250 hiljada dinara, dok
je sistem malih plaćanja organizovan od strane samih poslovnih banaka, a NBS je
uključena posredno.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta je sistem velikih plaćanja ili RTGS?
;
Koji su jedinstveni isntrumenti platnog prometa?
;
Kada je platni promet prebačen u banke?
;
Prednosti platnog prometa u bankama?
;
Instrumenti bezgotovinskog plaćanja?
;
Elementi naloga za uplatu - isplatu?
;
Šta je sistem malih plaćanja SMP ili kliring?
;
Kako se obavlja platni promet u mestima gde banka nema organizacionih
jedinica?
;
Koje sve usluge su vezane za poslove platnog prometa?
;
U kakve poslove spadaju usluge platnog prometa?
Poslovi na unutrašnjem tržištu 267
LITERATURA
1. Živković A., Stankić R., Krstić B. - Bankarsko poslovanje i platni promet,
EF, Beograd, 2004.
2. Vunjak N. – Finansijski menadžment – Bankarske finansije, EF Subotica,
2006.
Propisi:
1. Zakon o platnom prometu, Službeni list SRJ 3/02, 5/03, Službeni glasnik
RS br. 43/04, 62/06
2. Odluka o načinu obavljanja platnog prometa preko novčanog računa
centralnog registra, depoa i kliringa HOV
Linkovi:
www.nbs.rs
268 Bankarstvo
13.
KREDIT I KAMATA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna sa osnovnim bankarskim poslom, kreditnim, njegovim značajem, funkcijama, vrstama i karakteristikama
kredita. Veća pažnja se među vrstama kredita posvećuje
kreditim za obrtne potrebe i kreditima za investicije.
Pažnja se posvećuje principima kreditne politike banaka,
a naročito uslovima odobravanja kredita i procedurom
kreditnog posla. Posebno pitanje vezano neposredno
za kredit je kamata, pojam, poreklo i opravdanost kamate kao cene kapitala. Obrađuju se takođe faktori koji
opredeljujuće utiču na visinu kamatne stope i vrste kamatnih stopa. Na kraju, osvetljavaju se funkcije kamate i
politika kamate u poslovnim bankama.
Ključne reči: kredit, aktivan bankarski posao, monitoring kredita, investicioni kredit, kredit za obrtna sredstva, potrošački kredit, kamata, kamatna marža, nominalna i realna kamatna stopa, interkalarna kamata
13.1. BANKARSKI KREDITNI POSAO  ZNAČAJ I
FUNKCIJE
Poslovne banke kao osnovni zadatak imaju prikupljanje slobodnih finansijskih
sredstava od transaktora koji imaju novčane viškove, s jedne strane, i plasiranje onim
transaktorima kojima su sredstva neophodna, s druge strane. Banke se, otuda, nazivaju depozitno – kreditnim institucijama, jer još uvek pretežni deo prikupljenih
sredstava potiče od depozita, dok se plasmani uglavnom svode na kreditne plasmane i pored tendencije porasta nekreditnih plasmana banaka. Poslovi kreditiranja
klijenata spadaju u aktivne bankarske poslove.
Kredit je dužničko – poverilački posao u kome banka kao poverilac stavlja
na raspolaganje određenu količinu finansijskih sredstava klijentu – dužniku –
u formi koja, pored ostalog, uključuje definisanje kao najvažnijih uslova: kamate,
načina otplate, vremena otplate, garancija i sl.1 Bitna karakteristika kreditnog posla je
povratnost, što znači da postoji obaveza dužnika da plasirana sredstva vrati, uvećana
za ugovorenu kamatu.
1
Dušanić J. - Poslovno bankarstvo, Consseco institut, Srpsko Sarajevo - Beograd, 2003.,s. 174
Poslovi na unutrašnjem tržištu 269
Grafikon 13.1.
Poverenje između banke, kao poverioca, i klijenta, kao dužnika, od presudne je
važnosti u međusobnim odnosima, naročito kod kreditnih poslova. Sam naziv kredit
to odražava, jer potiče od latinske reči creditum - što znači kredit ili zajam, a ova
reč ima osnovu u reči credo, credere, što znači verovati. Pri tom treba imati u vidu
genezu kredita kao jednog od prvobitnih bankarskih poslova i njegov nastanak kao
pozajmice u robama, koja je kasnije evoluirala u gotovo isključivo pozajmice u
vidu finansijskih sredstava.
Grafikon 13.2.
U savremenim privrednim uslovima kredit ima sledeće funkcije1:
 Mobilizatorska funkcija – osnovna funkcija kredita je da plasmanom sredstava koja su prikupljena kao viškovi izvrši njihovu najefikasniju alokaciju;
 Obezbeđenje kontinuiteta reprodukcije – kreditiranje omogućava likvidnost i kontinuitet proizvodnje, kao i povećanje proizvodnje i regulisanje
ponude i tražnje na tržištu;
1 Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. s.130
270 Bankarstvo
 Obezbeđuje likvidnost i stabilnost privređivanja – kredit omogućava
prevazilaženje sezonskog karaktera proizvodnje i raskoraka između plasmana i naplate;
 Reguliše ponudu i tražnju na tržištu – kreditiranje klijenata koji trenutno
ne raspolažu platežno sposobnom tražnjom utiče na stabilizovanje tržišta i
smanjivanje zaliha, kao i stabilizaciju cena;
 Stimuliše međunarodnu ekonomsku razmenu – kredit je u stimulisanju izvoza značajno sredstvo konkurentnosti nacionalne privrede;
 Relativizuje postojeće regionalne razlike razvijenosti – kredit omogućava
prevazilaženje raskoraka između stepena razvijenosti pojedinih područja,
odnosno zemalja;
 Kontrolna funkcija – kroz proces selekcije klijenata i zadovoljavanja uslova
za odobravanje kredita, kao i permanentno praćenje tokom perioda otplate
kredita omogućava kontrolu privrednih subjekata.
13.2. VRSTE BANKARSKIH KREDITA
Kredit je nesumnjivo postao jedan od ključnih bankarskih poslova u savremenim
uslovima, iako je pogotovo u novijem periodu došlo do velike disperzije bankarskih
poslova i usluga koje banke vrše. Kredit je postao masovni, visoko standardizovani
proizvod, sa velikim brojem namena.
Prema različitim kriterijumima krediti se mogu razvrstati na sledeći način:
 prema obliku u kojem se daju –
- naturalni – kredit koji se daje u realnom dobru, najčešće poljoprivrednom proizvodu, a reč je o najstarijem kreditnom obliku,
- robno - novčani – kredit koji se odobrava u robi, a vraća u novcu,
najčešće se praktikuje između kompanija međusobno,
- novčani kredit – u savremenim uslovima se uglavnom podrazumeva
upravo kredit koji se daje i vraća u novcu,
 prema nameni, odnosno prema upotrebi –
- potrošački – krediti koji su namenjeni potrošačima, a koji povećavaju
njihovu platežnu moć i indirektno utiču na porast proizvodnje preko
povećanja platežno sposobne tražnje,
- proizvođački – krediti namenjeni proizvođačima direktno utiču na
porast proizvodnje i dele se na
- kredite za obrtne namene – kredite za finansiranje redovnog procesa
proizvodnje i
Poslovi na unutrašnjem tržištu 271






- investicione namene – krediti koji su namenjeni za kupovinu osnovnih sredstava ili izgradnju pogona,
prema kriterijumu ročnosti
- kratkoročni krediti – odobravaju se sa periodom vraćanja do dve godine,
- srednjeročni krediti – odobravaju se na rok od 2 do 10 godina i
- dugoročni krediti – rok dospeća je preko 10 godina,
prema kriterijumu ko je poverilac
- privatne,
- bankarske,
- javne,
- domaće
- inostrane
prema kriterijumu ko je dužnik, odnosno korisnik kredita
- industrijski,
- komunalni,
- zanatski,
- državni,
- trgovački
prema kriterijumu obezbeđenja kredita
- lični – personalni – krediti koji se odobravaju fizičkom licu ili
preduzeću bez specijalnog pokrića, a nazivaju se i blanko kreditom,
odnosno otvoreni krediti,
- pokriveni ili realni kredit – kredit koji ima realno pokriće u zalaganju
realne vrednosti iz kojih se poverilac može naplatiti u slučaju neispunjenja obaveze, a to su hipotekarni, založni i garantni kredit;
prema kriterijumu kamaćenja
- kamatni – krediti koji predviđaju otplatu uz zaračunavanje kamate
kao cene kredita i
- beskamatni – krediti koji ne predviđaju zaračunavanje kamate, već
cenu obračanavaju na neki drugi način.
prema kriterijumu povlačenja kredita na
- jednokratne – krediti koji se isplaćuju u jednoj tranši i
- sukcesivne – kredite koji se povlače po odobrenju u više rata.
272 Bankarstvo
Grafikon 13.3.
13.2.1. Krediti za obrtne potrebe
Obrtna sredstva su sredstva koja menjaju svoj oblik i mogu se na kraju ciklusa
ponovo vratiti u novčani oblik. U obrtna sredstva spadaju: novac, sirovine i materijal, proizvodnja u toku, zalihe gotove robe, potraživanja od kupaca itd. Pri tom se
razlikuju trajna ili stalna obrtna sredstva i obrtna sredstva u užem smislu. Trajna
ili stalna obrtna sredstva predstavljau deo obrtnih sredstava koji je stalno vezan za
proizvodnju i promet i nije podložan sezonskim promenama.
Obezbeđenje bankarskih sredstava za ove namene predstavljaju kredite za
obrtna sredstva. Nedovoljnost sredstava i potreba za finansiranjem spolja potiče
prvenstveno od niske akumulativne sposobnosti celokupne privrede, kada je ona u
razvoju. Stoga se ona u celini može zaduživati u inostranstvu, pri čemu je kapacitet
zaduživanja ograničen.
Krediti za obrtna sredstva, dakle, mogu biti najpre krediti za trajna ili stalna
obrtna sredstva. Ovi krediti spadaju u dugoročne investicione kredite. Iz ovih kredita obezbeđuju se sredstva za reprodukcioni materijal, nedovršenu proizvodnju, poluprozvode i gotove proizvode. Kredite za trajna obrtna sredstva preduzeće traži u
dva slučaja: na početku svog veka postojanja za početak procesa proizvodnje i za
potrebe obezbeđenja procesa proizvodnje ili u slučaju da su sredstva za obrtna sredstva utrošena za investicije – nenamenski. Pošto je reč o dugoročnim investicionim
kreditima poslovna politika banke nalaže da oni budu odobreni iz dugoročnih izvora
sredstava banke tj. da potiču iz realne akumulacije.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 273
Grafikon 13.4.
Krediti za obrtna sredstva mogu takođe biti namenjeni kratkoročnim, obrtnim
potrebama u užem smislu, kada je neophodno obezbediti dopunske izvore u cilju
prevazilaženja povremenih, sezonskih ili vanrednih teškoća. Ovi krediti mogu biti
namenjeni proizvodnji, zalihama i robnom prometu. Krediti namenjeni proizvodnji
se odobravaju za proizvodnju, za nabavku sirovina i repromaterijala i za kreditiranje
gotove robe i potraživanja.
Pri odobravanju kredita za obrtne potrebe banka mora voditi računa o nekoliko
faktora: sigurnosti plasmana proizvoda, obimu zaliha koji mora biti ekonomski
opravdan, sezonskom karakteru proizvodnje ili prodaje, kao i pripremi proizvodnje,
odnosno plasmanu proizvoda za izvoz, za zalihe osnovnih prehrambenih proizvoda
i zalihe materijala za reprodukciju.
13.2.2. Krediti za investicije
Investiciona ulaganja preduzeća, odnosno čitave privrede bitan su uslov dinamike
rasta pojedinačnog preduzeća ili nacionalne privrede. Pri tom preduzeće, odnosno
privreda mogu da računaju na sopstvena sredstva realne i novčane akumulacije, kao
izvor finansiranja investicija ili bankarska sredstva, ukoliko su ovi prethodni izvori
sredstava nedovoljni.
Poslovna politika banaka nalaže da izvori bankarskih sredstava kredita za
investicone potrebe preduzeća moraju da budu takođe trajna tj. iz podbilansa
dugoročnih sredstava. Na taj način kreditni potencijal banke za investicione kredite
zavisi od volumena i strukture, posebno sredstava koji imaju trajan karakter, kao što
su: sredstva fonda osnivača, sredstva rezervi, dugoročni depoziti, dugoročna kreditna sredstva koje je banka obezbedila iz domaćih ili inostranih izvora zaduživanja.
274 Bankarstvo
Ovi krediti se mogu koristiti za:
 početno investiranje preduzeća u osnivanju,
 za tehničko – tehnološko unapređenje materijalne osnove rada ili
 za obezbeđenje trajnih obrtnih sredstava.
Da bi se odobrio investicioni kredit neophodno je sprovođenje određene bankarske procedure, koja je s obzirom da je reč o dugoročnom zaduženju klijenta
rigoroznija i komplikovanija. Uz zahtev za investicioni kredit se podnosi investicioni
program sa odgovarajućom dokumentacijom. Investicioni program predstavlja
elaborat u kojem se obrazlažu cilj i svrha investiranja. On sadrži pored ostalog:
 objašnjenje projekta,
 ekonomsku opravdanost investiranja,
 sirovinsku bazu,
 energetske izvore,
 transport,
 radnu snagu,
 potrebna obrtna sredstva,
 asortiman proizvodnje,
 kalkulaciju cene,
 rentabilnost itd.
Najvažnije je da investicioni projekat ukazuje na isplativost poduhvata, tj.
mogućnost da se sredstva iz kredita vrate banci o roku, uvećana za kamatu. Predlog za odobravanje kredita razmatraju odgovarajući nadležni organi banke i donose
konačnu odluku. Nakon toga se zaključuje ugovor o kreditiranju, koji je praćen
pribavljanjem odgovarajućeg oblika jemstava, kao što su: garancija druge banke,
menično jemstvo, upis hipoteke, cesija potraživanja osiguranja imovine korisnika
kredita sa vinkulacijom polise osiguranja u korist banke i dr.
13.2.3. Ostale vrste kredita
Osim navedenih kredita postoje i vrste kredita koji se odobravaju uz prethodno
realno obezbeđenje: eskontni, hipotekrani, rambursni, krediti po tekućem računu
krediti po osnovu datog akcepta, avala i garancija. Posebnu vrstu kredita predstavljaju krediti za finansiranje izvoznih poslova.
Eskontni kredit – odobrava se na osnovu meničnog jemstva, tako da je eskontni kredit u suštini menični kredit. Banka koja raspolaže slobodnim sredstvima kupuje, odnosno otkupljuje menicu od imaoca pre njenog roka dospeća. Pri tom banka
umanjuje meničnu sumu za iznos eskonta (kamate) i proviziju banke, računajući
od dana otkupa do roka dospeća hartije do vrednosti. Sklonost banaka da angažuje
Poslovi na unutrašnjem tržištu 275
sredstva za ove namene zavisi ne samo od raspoloživosti sredstava banke, već i od
eskontne politike kao dela monetarno – kreditne politike centralne banke. Naime,
centralna banka vrši odobravanje kredita poslovnim bankama reeskontom eskontnih
plasmana na osnovu portfelja hartija od vrednosti poslovnih banaka. Pri tom, centralna banka vrši određena uslovljavanja pri reeskontovanju hartija od vrednosti, ali
takođe treba imati u vidu da je oslonac u ovoj vrsti plasmana ipak na poslovnoj banci
i njenim raspoloživim sredstvima.
Grafikon 13.5.
Hipotekarni kredit – predstavlja oblik dugoročnog kredita koji se odobrava korisniku na osnovu zaloge nepokretne imovine dužnika (nekretnine, kuće,
zemljišta), kao i pokretnih stvari veće vrednosti (plovila, vazduhoplovi). Pravo banke
na određenu nepokretnost koja je stavljena u hipoteku se upisuje u zemljišne ili
hipotekarne knjige. Stavljanjem hipoteke banka ne stiče vlasništvo nad nekretninom, već samo pravo da se može naplatiti u slučaju neizvršavanja obaveze dužnika,
ali ni dužnik ne može imovinu otuđiti bez bančine saglasnosti. Da bi se osigurala
mogućnost naplate punog iznosa potraživanja hipotekarni kredit se odobrava u visini od 60-70% od vrednosti založene imovine (u praksi je to najčešće 50%).
Lombardni kredit – je kratkoročni vid kreditiranja, pri čemu zalogu za kredit
predstavljaju pokretne stvari veće vrednosti kao stokovi robe, hartije od vrednosti
i dragocenosti. Krediti se odobravaju na osnovu procene vrednosti pokretne stvari,
a vrednost odobrenog kredita je u pravilu 60-70% procenjene vrednosti. Ukoliko se
obaveze dužnika ne izvršavaju na vreme banci je omogućeno da putem javne prodaje
naplati potraživanje. U ovaj oblik kredita moguće je uključiti centralnu banku na
osnovu relombardnih kredita, koje ona odobrava.
276 Bankarstvo
Rambursni kredit – je specifičan kredit koji se javlja u spoljnotrgovinskom poslu, odnosno razmeni roba i usluga. On nastaje kada konfirmirajuća banka (obično
prvoklasna banka) isplaćuje robna dokumenta i zadržava ih u svojini sve dok ih korespodentska banka od nje ne otkupi, odnosno rambusira1.
Kredit po tekućem računu – Za razliku od žiro računa, koji može biti samo aktivan račun, tekući račun može biti i pasivan, odnosno negativan, naravno ukoliko je
banka saglasna da vlasnik tekućeg računa skine sa računa više sredstava nego što se
na njemu nalazilo. Pri tom banka procenjuje stabilnost izvora priliva vlasnika računa
i najčešće ograničava sumu i vremensko trajanje negativnog stanja računa, ali je za
samog vlasnika korisno, jer povećava njegovu platežno sposobnu tražnju.
Kredit po osnovi akcepta, avala i garancije banke – odobrava se na osnovu
raznih oblika jemstava koje je banka dala korisniku kao garant. U slučaju neizvršavanja
obaveza od strane dužnika, banka kao garant, izmiruje obaveze po osnovu jemstva,
uz istovremeno odobravanje kredita korisniku za čiji je račun izvršila plaćanje.
Kreditiranje izvoznih poslova - predstavlja posebnu grupu kreditnih poslova
sa namenom kreditiranja poslova vezanih za plasman roba i usluga u inostranstvo. Ovi krediti predstavljaju samo deo sistema stimulisanja izvoznih poslova pored
raznovrsnih institucija, radnji i instrumenata. Ova vrsta kredita, s obzirom na elemenat inostranosti plaćanja, ima monetarne implikacije sa stanovišta emisione funkcije
centralne banke. Obično država u cilju stimulisanja izvoza obezbeđuje raznovrsnu
podršku u obliku direktnog odobravanja subvencija iz budžeta, davanje državnih garancija za izvozne kredite, državne kredite za stimulisanje izvoza i premije za izvoz.
13.3. PRINCIPI KREDITNE POLITIKE
Osim osnovnih principa bankarskog poslovanja (likvidnosti, sigurnosti i rentabilnosti) poslovna banka treba da se pridržava osnovnih pravila kreditne politike2,
koji mogu biti univerzalni i specifični.
U univerzalne principe kreditne politike banaka, koji važe za sve banke i sve
kreditne oblike ubrajaju se:
 izbegavanje visoke koncentracije plasmana u pojedine grane, sektore
privrede, osim kod specijalizovanih banaka, radi disperzije rizika;
 obavezno sopstveno učešće klijenata koji zahtevaju kredit kod investiranja,
odnosno obezbeđenja sredstva za obrtna sredstva;
 obaveznost strogo formalizovane procedure utvrđivanja uslova kreditiranja;
1
2
Rambursirati ima francusko, odnosno englesko značenje naplatiti. Akceptom prvoklanse banke se
stimuliše spoljna trgovina.
Dušanić J. - Poslovno bankarstvo, Consseco institut, Srpsko Sarajevo - Beograd, 2003.,s. 176-8
Poslovi na unutrašnjem tržištu 277
 zahtevanje finansijskog izveštaja za klijenta u periodu najmanje prethodnih
godinu dana;
 obaveznost amortizacionog plana isplate i plana kvartalnih priliva klijenta;
 prioritetno odobravanje kredita za likvidnost klijenata uz restriktivan pristup za finansiranje novih, naročito rizičnih ulaganja,
 nadzor i kontrola korišćenja kredita.
U specifične principe kreditne politike, koji važe za pojedine banke, odnosno
za pojedine vrste kreditnih poslova spadaju:
 ograničenje odobravanja kratkoročnog kredita najviše do 90 dana;
 utvrđivanje maksimalne vrednosti kredita u odnosu na vrednost zaloge;
 utvrđivanje restriktivnosti (obima) plasmana za dugoročne namene;
 ograničavanje kreditnih linija na rok do godinu dana, uz mogućnost revolvinga (ponovnog ugovaranja);
 uvođenje posebnih ograničenja za specifične namene – kod potrošačkih
kredita, kod investicionih kredita isl.
Grafikon 13.6.
Kao specifičan vid ograničenja rasta plasmana banaka, pre svega kreditiranja
stanovništva, NBS je u sklopu mera monetarne restrikcije u maju 2006. godine uvela
obavezu vezivanja maksimalnog iznosa ukupnih kredita građana za kаpital banke i to
na maksimalno dvostruku vrednosti ukupnog kapitala1.
1
Izmenama Odluke o usklađivanju stanja bruto dinarskih plasmana odobrenih stanovništvu
(kratkoročnih i dugoročnih sa obračunatim kamatama i naknadama) sa osnovnim kapitalom banke
ovi krediti su ograničeni na dvostruku vrednost osnovnog kapitala banke. Pri tom su iz ove mere
izuzeti krediti za stambenu izgradnju, koji su i do sada bili isključivani iz restriktivnih mera NBS, i
po prvi put krediti za poljoprivrednu proizvodnju.
278 Bankarstvo
13.4. USLOVI ODOBRAVANJA KREDITA
Kredit je u savremenim uslovima poslovanja banaka postao visoko standardizovan, što olakšava obradu zahteva i skraćuje proceduru za odobravanje kredita, uz
zadržavanje pouzdanosti ocene. Da bi pravnom ili fizičkom licu bio odobren kredit
od strane banke, ono mora ispuniti niz opštih i posebnih uslova i to u pravilu sve
zahtevane uslove.
Opšti uslovi za odobravanje kredita su definisani kreditnom politikom banke,
odnosno opredeljeni su zakonom i drugim propisima. Među opštim uslovima prvi
uslov je pravna sposobnost klijenta, što se utvrđuje uvidom u dokumentaciju, a
najčešće pošto se radi o klijentu od ranije prisutnom u banci, ne predstavlja problem
utvrđivanja. Naročito je važan kriterijum kreditne sposobnosti klijenta. Pod kreditnom sposobnošću se podrazumeva njegova sposobnost da uspešno obavi posao
za koji je tražio kredit i da uz to vrši povraćaj saglasno uslovima korišćenja. Za ove
svrhe se koristi posebna analiza kreditne sposobnosti koja uzima u obzir sledeće
faktore:
 karakteristike tražioca kredita,
 sposobnost plaćanja,
 veličina kapitala ili bogatstva,
 uslovi obezbeđenja kredita i
 uslovi poslovanja tražioca.
Postoji niz uslova koje pravni ili fizički subjekt mora ispunjavati da bi zadovoljio
kriterijum kreditne sposobnosti: od ostvarivanja pozitivnog poslovnog rezultata,
nepostojanja nepokrivenih gubitaka, do stručno osposobljenih kadrova i uredne naplate dospelih potraživanja. Da bi se dobila prava slika o tražiocu i njegovoj kreditnoj sposobnosti neophodno je napraviti analizu ukupnih prihoda i troškova. Tako
napr. gubitak ne mora automatski značiti diskvalifikaciju tražioca kredita, jer ukoliko
je reč o privremenom gubitku neće biti problem pozitivne ocene kreditne sposobnosti klijenta. Pri svemu tom treba razlikovati strogo formalne uslove od materijalnih
uslova kreditne spsobnosti klijenta, za šta je neophodno dobro poznavanje klijenta i
njegovog, po mogućstvu, višegodišnjeg rada i poslovanja sa bankom koja je namerna
odobriti kredit. Po Zakonu o bankama uvedena je mogućnost korišćenja baze podataka Kreditnog biroa pri Udruženja banaka Srbije, tako što su podaci koji se odnose
na urednost izmirivanja obaveza fizičkih i pravnih lica izgubili tretman poslovne
tajne. Banka uvidom u stanje ukupne zaduženosti klijenta i njegove navike u pogledu
otplate finansijskih obaveza snižava rizik svog plasmana.
Posebni uslovi se odnose na: namenu upotrebe sredstava, sopstveno učešće korisnika kredita, polaganje depozita, instrumente obezbeđenja, vraćanje kredita itd.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 279
13.5. PROCEDURE U POSTUPKU KREDITIRANJA
Postupak kreditiranja uključuje sve pravne i ekonomske radnje koje vrše
tražilac kredita i sama banka da bi se kredit odobrio, stavio u funkciju i vratio. U
savremenim uslovima postupak kreditiranja je visoko standardizovan, naročito kod
banaka koje posluju po usvojenim procedurama međunarodnih standarda za finansijske poslove ISO, ali se delimično razlikuje od banke do banke i njene specifične organizacije i kreditne politike koju vodi. Postupak zavisi od namene kredita i njegove
ročnosti, tako da krediti za investicije, odnosno krediti sa dugim rokom povraćaja
podrazumevaju najdužu i najsloženiju proceduru odobravanja. U osnovi, postupak
se sastoji iz sledećih faza:
 podnošenje zahteva za kredit,
 razmatranje i obrada kreditnog zahteva,
 rešenje banke o zahtevu za kredit,
 zaključivanje kreditnog ugovora,
 korišćenje kredita,
 vraćanje kredita,
 monitoring kredita.
Tabela 13.1 Odnos traženih i odobrenih kredita i stepen naplativosti
Kategorija
31.12.2005.
31.12.2008.
131.9
129.1
-stanovništvo
125.5
130.0
-privredi
136.4
125.8
90.9
91.0
-stanovništvo
92.1
91.5
-privreda
88.7
90.0
Traženi/odobreni krediti%
Stepen naplativosti %
Izvor: NBS
13.5.1. Podnošenje zahteva za kredit
Prvi korak u postupku kreditiranja klijenta banke predstavlja podnošenje zahteva
za kredit, koji je ujedno i prvi uslov odobravanja kredita. Zahtev za odobrenje kredita sadrži tipično sledeće elemente:
 vrsta – namena – kredita,
 iznos visine kredita,
 uslovi korišćenja kredita – rok, kamata, dinamika, način otplate, učešće,
 instrumenti obezbeđenja kredita.
280 Bankarstvo
Uz zahtev za kredit klijent banke dostavlja detaljno obrazloženje sa
odgovarajućom dokumentacijom. Obrazloženje odgovara na pitanje zašto se traži
kredit, do kakvih će pozitivnih posledica dovesti i argumentacija da će se kredit moći
vratiti o roku dospeća. Dokumentacija koja se podnosi uz zahtev za kredit zavisi od
pređašnjeg poslovnog odnosa između klijenta i poslovne banke, vrste kredita, iznosa
kredita, uslova korišćenja, instrumenata obezbeđenja. Uobičajeno je da se uz zahtev
za kredit banci podnose sledeća dokumenta:
 odluka organa upravljanja pravnog lica o zaduženju,
 plan razvoja tražioca kredita,
 plan realizacije klijenta,
 prethodni završni račun i periodični obračun,
 kretanje zaliha zajmotražioca,
 ostvarena realizacija klijenta,
 stanje obrtnih sredstava i izvora,
 stanje obaveza klijenta,
 pregled ukupnih potraživanja,
 stanje i kretanje fondova klijenta.
Ukoliko je reč o investicionom kreditu, uz zahtev se obavezno podnosi kompletan investicioni ili skraćeni investicioni program, u zavisnosti od sume kredita
koja se traži. Svi podneti dokumenti i svi podaci klijenta predstavljaju poslovnu tajnu
poslovne banke i ne mogu biti obelodanjeni, bez posebnog naloga ukoliko je pokrenut postupak protiv zajmotražioca. Samo izuzetno, pod određenim uslovima, dokumentacija može biti bez navedenih elemenata ili bez obrazloženja. Naravno, to u
slučaju da je reč o banci veoma poznatom klijentu, za kojeg poseduje svu neophodnu
dokumentaciju i ukoliko se radi o redovnom kreditnom finansiranju klijenta ili manjoj sumi kredita koji se odobrava.
13.5.2. Obrada kreditnog zahteva
Obrada kreditnog zahteva vrši se od strane posebne službe u poslovnoj banci,
tj. od strane kreditnih referenata. U određenim slučajevima, pogotovo ako je reč o
zahtevu za odobrenje investiocionog kredita neophodno je pored kreditnih referenata uključiti i druge eksperte, komisijski da bi se obradili i tehničko – tehnološki aspekti zahteva. Referenti, pri tom, analiziraju dva aspekta zahteva: formalno - pravni i
materijalno - finansijski – ekonomski. U prvom slučaju odgovara se na pitanje da li je
zahtev podnet na određeni predviđen način i da li se može uopšte uzeti u obradu. Sa
ekonomskog stanovišta analizira se realnost finansijskih potreba zajmotražioca, njegova kreditna sposobnost i realna ekonomska opravdanost zahteva. Posebno važno
je, sa ekonomskog stanovišta, utvrditi stepen kreditnog rizika: pri tom se zapravo
analiziraju faktori kreditne sposobnosti klijenta tj. 1) karakteristike zajmotražioca
Poslovi na unutrašnjem tržištu 281
i njegova spremnost da vrati kredit, 2) kapacitet zaduženja, 3) kapital potencijalnog dužnika, 4) instrumenti obezbeđenja i 5) opšte ekonomske prilike koje utiču na
uspešnost poslovanja klijenta.
Kompletnu kreditnu analizu referenti vrše na osnovu podnetog kreditnog
zahteva, obrazloženja i priložene dokumentacije. Međutim, referenti u cilju podrobnije analize mogu da zahtevaju od klijenta dopunsko obrazloženje ili dopunsku
dokumentaciju, uključujući ovlašćenje da izvrše neposredan uvid u poslovne knjige
klijenta. Na osnovu izvršene analize sačinjava se kreditni referat, koji uobičajeno
sadrži sledeće elemente:
 naziv, sedište i delatnost zajmotražioca,
 kreditna sposobnost klijenta,
 stepen izvršenja obaveza prema banci u prethodnom periodu,
 iznos zahtevanog kredita,
 namena traženog zaduženja,
 dinamika korišćenja kredita,
 projekcija očekivanih efekata.
Obavezno je da referent na kraju referata sačini i zaključak koji zapravo predstavlja predlog odluke odgovarajućem organu koji odobrava zahtev za kredit - kreditnom odboru banke. Zaključak sadrži sledeće elemente:
 iznos kredita,
 namena kredita,
 rok otplate kredita,
 kamatna stopa, način korišćenja kredita,
 način otplate,
 učešće klijenta.
Treba imati u vidu da se zaključak i uslovi kredita u pravilu razlikuju od onoga što
je sadržano u zahtevu za odobrenje kredita, naročito u pogledu uslova kreditiranja.
13.5.3. Rešenje o kreditnom zahtevu
Na osnovu zaključka i referata o kreditu nadležni organ banke donosi rešenje o
kreditnom zahtevu. To je najčešće kreditni odbor koji se sastaje sedmično ili 15dnevno ili češće, prema potrebi. U nekim bankama rešenje mogu doneti i rukovodioci banke na određenoj hijerarhijskoj lestvici, sa tačno utvrđenim nadležnostima
i odgovarajućim limitima u pogledu odlučivanja. Pretpostavlja se da svako rešenje
mora biti u skladu sa odgovarajućom kreditnom politikom poslovne banke.
Nadležni organ ili rukovodilac donose rešenje koje može biti istovetno sa
zaključkom koji su kreditni referenti dali, može se delimično ili u potpunosti razlikovati od njega.
282 Bankarstvo
Rešenje može biti negativno ili pozitivno. O negativnom rešenju klijent se
obaveštava pismenim putem i ono mora da sadrži odgovarajuće obrazloženje o razlozima za odbijanje. U slučaju pozitivnog ishoda sa obaveštenjem je neophodno
dostaviti i uslove iz rešenja o osnovnim karakteristikama odobrenog kredita, a uz
obaveštenje se dostavlja i poziv klijentu o neophodnosti sačinjavanja ugovora o kreditiranju sa bankom.
13.5.4. Zaključivanje ugovora o kreditu
Ugovor o kreditiranju se sastavlja obavezno u pisanoj formi. Poslovne banke
imaju tipski ugovor za ove svrhe u kojem su sadržani svi uslovi pod kojima je odobren kredit. Elementi od kojih se sastoji ugovor su:
 naziv i sedište poslovne banke koja je odobrila kredit,
 iznos kredita,
 namena kredita,
 rok korišćenja,
 rok vraćanja,
 redovna kamatna stopa,
 zatezna kamatna stopa,
 instrument(i) obezbeđenja,
 namenska kontrola korišćenja,
 ostale obaveze banke,
 ostale obaveze korisnika,
 nadležnost suda u slučaju spora,
 mesto i datum potpisivanja ugovora.
Ugovor se sastavlja najčešće u dva primerka koje zadržavaju stranke i punovažan
je potpisivanjem od strane ovlašćenih lica.
13.5.5. Korišćenje kredita
Potpisivanjem ugovora se stiču uslovi za korišćenje kredita koji je odobren. Način
korišćenja definisan je ugovornim klauzulama i zavisi od vrste odobrenog kredita.
Kod jednog broja kredita korišćenje kredita se vrši automatski, a kod drugih na osnovu prezentiranja odgovarajuće dokumentacije, kao što je carinska deklaracija
i sl. Banka je dužna da obavesti korisnika kredita da je kredit pušten u tečaj i da se
sredstva mogu koristiti. U nekim slučajevima kredit se ne stavlja na raspolaganje korisniku, već se koristi za namirenje njegovih obaveza i tada dolazi do transformacije
kredita iz jednog u drugi oblik.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 283
Banka je u obavezi da kontroliše korišćenje kredita u smislu namene i drugih
predviđenih uslova. Ukoliko nadležne službe utvrde da se kredit koristi nenamenski
ili da se ne dostavlja odgovarajuća predviđena dokumentacija o korišćenju kredita
banka preduzima odgovarajuće mere i to: obustavljanje daljeg korišćenja kredita,
raskid ugovora ili zahtev korisniku da vrati nenamenski korišćena sredstva, blokada
žiro računa itd.
13.5.6. Vraćanje kredita i monitoring
Odobreni i ugovoreni kredit zajmoprimac vraća banci u celini na određeni datum ili češće u ratama, odnosno anuitetima, što je opredeljeno ugovorom. Obaveza korisnika je da vrši uredno izmirivanje obaveza prema banci, a pre svega uredno izmiranje anuiteta koji uključuju deo glavnice, uz odgovarajući pripis kamate.
Obaveza banke je da vodi pojedinačni račun korisnika kredita na kojem beleži
kada je kredit pušten u tečaj, a takođe beleži vraćanje odobrenog kredita od strane
korisnika. Ukoliko dođe do neblagovremenog vraćanja ili do zastoja u povraćaju
kredita poslovna banka najpre razmatra razloge koji su do toga doveli. Ukoliko utvrdi
da se to desilo iz opravdanih razloga ona produžava rok vraćanja sa novim ugovorenim rokovima vraćanja, a to se vrši po postupku koji je istovetan odobravanju
kredita. Ukoliko utvrdi da su razlozi nevraćanja neopravdani može pribeći naplati
kredita na osnovu uzetog obezbeđenja ili to zahtevati od korisnika pokretanjem sudskog postupka.
Osim praćenja uplata od strane korisnika kredita koje on vrši po osnovu povraćaja
kredita banka je dužna da aktivno prati poslovanje korisnika kredita kako bi mogla
adekvatno reagovarti pre nego što dođe do negativnih posledica ili da bi sanirala loše
posledice do kojih je već došlo. Menadžment banke mora redovno da bude informisan o stanju naplate kredita i poslovanju korisnika. Pri saznanju prvih znakova o
teškom finansijskom položaju korisnika može se pribeći izradi sanacionog plana. U
jednom broju slučajeva preporučuje se i preduzima restrukturiranje kredita da bi
se sprečio otpis kredita. Ukoliko, međutim, naplata nije izvršena i kasni se i više od
90 dana, a nisu preduzete druge mere banka pristupa otpisu kredita na teret rezervi.
To ne znači da banka kredit neće naplatiti na drugi način, pa se razlikuje bruto gubitak – ukupan iznos svih otpisanih kredita i neto gubitak – iznos svih kredta umanjen
za naplaćene kredite.
284 Bankarstvo
13.6. ORGANIZACIJA KREDITNIH POSLOVA
Poslovi kreditnih i drugih plasmana u pravilu su organizovani u Sektoru banke
za poslove sa privredom (corporate banking), odnosno Sektoru za poslovanje sa
stanovništvom (reatil banking), ali ne retko poslovne banke imaju poseban sektor ili odeljenje specijalizovano za poslove plasmana. Organizovanje posebnog
odeljenja plasmana motivisano je specifičnom i složenom tehnologijom odobravanja
plasmana i kasnijeg praćenja otplata, što je vezano i za posebna znanja zaposlenih u
ovom odeljenju.
Banka u okviru raspoloživih sredstava odobrava sve vrste kredita i izdaje garancije i druge oblike jemstava pravnim licima u zemlji i inostranstvu koji ispunjavaju uslove kreditne sposobnosti. Kao i kod prikupljanja sredstava i kod plasmana
banka mora da vodi računa o disperziji rizika na veći broj manjih kreditnih linija i
drugih plasmana, većem broju klijenata, da ne bi dospevanjem u probleme pojedinih
velikih dužnika i sama dospela u probleme likvidnosti i solventnosti. Osnovni kriterijumi za plasiranje sredstava su: uspešnost poslovanja i kreditna sposobnost
zajmotražioca, stepen rizika, ekonomska opravdanost plasmana, kao i učešće
zajmotražioca u izvorima sredstava Banke. U uslovima nerealno niskih aktivnih kamatnih stopa banka može odobravati kredite, uz obezbeđenje očuvanja realne vrednosti kredita u periodu korišćenja i vraćanja, kroz revalorizaciju putem: stope rasta
cena na malo, deviznog kursa i na druge načine. Banka može i na zatečeno stanje
kredita u korišćenju i otplati obračunavati revalorizaciju.
Svi krediti, garancije i drugi oblici jemstava odobravaju se u skladu sa sledećom
dokumentacijom – pravilima banke:
 Pravilima o odobravanju kredita, garancija i drugih oblika jemstva u
zemlji i prema inostranstvu,
 Odlukom o kamatnim stopama,
 Odlukom o tarifi naknada,
 Uputstvom o oceni boniteta, utvrđivanju kreditne sposobnosti klijenta
banke i
 Postupku odobravanja kredita, otvaranju akreditiva, izdavanju garancija i
drugih oblika jemstva pravnim licima i građanima.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 285
13.7. POJAM, POREKLO I OPRAVDANOST KAMATE
U monetarnoj teoriji pojam kamate je jedno od najsloženijih i istovremeno najspornijih pitanja1. Naime, karakter društveno - ekonomskog sistema u kojem se
odvija privredna aktivnost ima značajan uticaj na funkcije i oblik u kojem se kamata
ispoljava. Polazeći od te činjenice kamata i njene funkcije su različiti u pojedinim društveno – ekonomskim sistemima. Tako napr. u robovlasništvu dominira
zelenaški kapital, dok u kapitalizmu novac dobija svojstvo kapitala. Posledica je da
su kamata i njena svojstva, kao i modaliteti ispoljavanja različiti tokom istorije, kao i
teorijski pristupi njenom tumačenju.
U svakom slučaju zajam predstavlja jednu od najstarijih transakcija, kao i kamata koja je za zajam vezana. U rodovskom društvu postojale su dve vrste zajma
– kamatni i beskamatni, pri čemu je njihovo poreklo bilo različito. Naime, beskamatni zajam je imao za osnovu solidarnost, koja je postojala u okviru iste rodovske
zajednice. Zajam sa kamatom je posledica loših poljoprivrednih godina, nemaštine
i gladi iz toga proizašle, a uglavnom je primenjivan prema drugim plemenskim zajednicama.
U društvima sa pretežno naturalnom privredom preovladavao je antikamatni
stav. U starom i srednjem veku odnos prema poljoprivrednoj proizvodnji bio je
pozitivan, dok je prema novčanim transakcijama i zarađivanju po tom osnovu, bio
negativan. U antičkoj Grčkoj napr. Platon je priznavao postojanje kamate, iako je bio
protiv kamatonosnog zajma. Aristotel je, opet, smatrao da je novac neplodonosan i
da mu tek postojanje kamate daje ta svojstva, ali je pri tom zadržao protivkamatni
stav. Po srednjevekovnim misliocima, kao što je Toma Akvinski, postojanje kamate
nije opravdano ni sa etičkog, ni sa pravnog stanovišta. Uprkos negiranju opravdanosti kamate i čak pokušajima njenog ukidanja, kamata je opstala kao cena zajma i u tim
vremenima.
Antikamatonosni stav iz ranijih vremena prevaziđen je tek u kasnom srednjem
veku kada je kamata počela da se razmatra više sa ekonomskog, a manje sa moralnog
i etičkog stanovišta, prihvatajući je kao realnost. Kada je novac dobio svojstvo kapitala, odnosno moć oplođivanja, problem kamate ustupa mesto problemu kapitala.
Dakle, kamata stiče legitimna prava tek sa nastankom kapitalističkih društveno
– ekonomskih odnosa i postaje preokupacijom privrednika i ekonomista.
Realni i finansijski kapitala su realno povezani. Pod pretpostavkom potpune
pokretljivosti kapitala između različitih upotreba, odnosno ako ne bi postojale
prepreke za slobodno seljenje novčanog kapitala i ako ne bi postojale različite vrste
rizika vezane za konkretne oblike plasiranja kapitala, prihodi od realnog i finansijskog kapitala bi morali biti jednaki. U realnom životu, međutim, ove pretpostavke
1
Kastratović M. – Finansije za menadžere, Fakultet za internacionalni menadžment, Beograd 1998.,
str. 97,8
286 Bankarstvo
nisu ispunjene, tako da uvek postoji razlika u oplodnji kapitala. Svaka upotreba kapitala vodi računa o oportunitetnom trošku. Pošto je tržište zajmovnog kapitala dobro
razvijeno i relativno stabilno i dostupno velikom broju nebankarskih subjekata to
kamatna stopa igra ulogu oportunitetnih troškova kapitala.
Kamata predstavlja cenu za upotrebu zajmovnog kapitala i ona se određuje kao
procenat od pozajmljenog kapitala obračunat na period od godinu dana1. Na strani
ponude se nalazi zajmodavac, a na strani tražnje zajmoprimac. Prikupljajući slobodna finansijska sredstva banke prikupljaju štedne i druge depozite na koje plaćaju
pasivnu kamatnu stopu, a na strani datih kredita naplaćuju aktivnu kamatnu stopu.
Pošto su banke profitonosna preduzeća, to je neophodno da postoji određena razlika
između pasivnih i aktivnih kamatnih stopa, kako bi banke prihodovale dovoljno
da ostvare određenu profitnu stopu. Razlika između ovih stopa se naziva kamatnom
marginom – maržom(spread), koju prisvaja banka kao finansijski posrednik.
Grafikon 13.7.
Kamata koju korisnik plaća kao cenu kredita tj. kao naknadu za korišćenje tuđih
finansijskih sredstava predstavljena je nominalnom kamatnom stopom2. Nominalna kamatna stopa se sastoji od dveju komponenata:
 realne kamatne stope – predstavlja stvarnu cenu kredita na period od
godinu dana i
 stope inflacije – stopa kretanja cena na malo, odnosno troškova života u
periodu od godinu dana.
Kada odobrava kredit banka se prilikom opredeljivanja visine kamatne stope
opredeljuje prema procenjenom riziku da kredit bude vraćen, odnosno nevraćen. Za
poznate i uredne klijente banka odobrava takozvanu primarnu kamatnu stopu, koja
1
2
Labus M. – Osnovi ekonomije, Jugoslovenska knjiga, Beograd, 1997., str. 409-411
Dušanić J. - Poslovno bankarstvo, Consseco institut, Srpsko Sarajevo - Beograd, 2003.,s. 180
Poslovi na unutrašnjem tržištu 287
predstavlja cenu izvora sredstava banke, troškove administriranja kredita i ukalkulisanu stopu profita banke. Za ostale korisnike na ovu stopu banka nadograđuje ukalkulisani rizik nevraćanja kredita. Iako nikad ne može biti sasvim sigurna da li će
kredit biti vraćen na vreme, sa velikom stopom verovatnoće banka može izračunati
kreditni rizik.
Treba takođe razlikovati fiksnu od varijabilne kamatne stope prilikom odobravanja kredita. Kada banka odobrava kratkoročne kredite u uslovima stabilnosti
finansijskih tokova na tržištu banka uobičajeno ugovara fiksnu kamatnu stopu. Ukoliko se odobrava kredit sa dužim rokom vraćanja i većim stepenom neizvesnosti u
pogledu stabilnosti finansijskih tokova pribegava se ukalkulisavanju varijabilne kamatne stope. Pri tom se ugrađuje bazična referentna kamatna stopa koja služi kao
osnova za utvrđivanje kamatne stope, kao osnovna cena bankarskog kredita. Za ovu
stopu se može uzeti kamatna stopa na blagajničke zapise države, kamatna stopa na
međubankarskom tržištu ili cena na Londonskom tržištu kapital LIBOR (London
Interbank Offer Rate) ili u novije vreme cena na evropskom tržištu kapitala EURIBOR.
13.8. FAKTORI I VRSTE KAMATNIH STOPA
Grafikon 13.8.
288 Bankarstvo
Kamatna stopa predstavlja cenu pozajmljenog kapitala. Najvažniji faktori koji
opredeljuju kamatnu stopu su:
 visina profitne stope – kamatna stopa može se kretati samo u okviru profitne stope,
 ponuda, odnosno tražnja zajmovnog kapitala – kao i na svaku drugu cenu
na kamatu opredeljujuće deluju ponuda i tražnja zajmovnog kapitala,
 rizik kapitala – rizik nevraćanja i neurednog vraćanja mora se ukalkulisati i
izraziti kao deo kamatne stope,
 troškovi zajmodavca kod angažovanja kredita – troškovi pasivnih kamatnih
stopa, kao i administrativni troškovi,
 ekonomska politika i uže monetarna i fiskalna politika – centralna banka
utiče politikom eskontne stope na sve kamatne stope u privredi.
Osim navedenih tržišnih faktora uticaja na visinu kamatne stope od uticaja su i
netržišni faktori, kao što su: uticaj države – nastojanje države da stimuliše investicije napr., zakonska regulativa, kao napr. stopa obavezne rezerve i sl. Mogu se takođe
izdvojiti faktori specifični za tražnju za zajmovnim kapitalom i na strani ponude
ovog kapitala. Na strani tražnje to su: ulaganje, očekivani profit, odnos sopstvenog i
pozajmljenog kapitala.
Na strani ponude zajmovnog kapitala su sledeći specifični faktori: stepen rizika,
rok na koji se daju sredstva, ukupna ponuda kapitala itd.
Kamatna stopa nije jedinstvena kategorija, već sistem kamatnih stopa. U finansijskom sistemu svake zemlje postoji različite vrste kamatnih stopa. Tako treba razlikovati:
 kamatne stope u pogledu prirode kamate – aktivne i pasivne kamate,
 kratkoročne i dugoročne kamatne stope,
 kamate prema vrstama poslova – krediti poslovnih banaka, krediti centralne banke, međunarodni krediti,
 realnu i nominalnu kamatnu stopu.
13.9. FUNKCIJE KAMATE I UTICAJ NA PRIVREDNU
AKTIVNOST
Kamata ima brojne funkcije u savremenoj privredi. To su :
 faktor formiranja štednje – regulator odnosa štednje i potrošnje svih sektora u privredi,
 faktor racionalne upotrebe sredstava,
 faktor uspešnog funkcionisanja finansijskog tržišta,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 289
 faktor efikasne alokacije sredstava stanovništva, javnog sektora, banaka,
preduzeća i inostranstva,
 faktor monetarno – kreditne regulacije i efikasne monetarne politike,
 faktor funkcionisanja bankarskog sistema,
 faktor formiranja troškova poslovanja i raspodele dohotka,
 faktor međunarodnog kretanja kapitala,
 faktor zaštite realne vrednosti kapitala.
Među najznačajnije funkcije kamatne stope spadaju:




mobilizatorska funkcija,
distributivna funkcija,
alokativna funkcija i
uticaj na racionalnost i efikasnost ulaganja.
Imajući u vidu da je neophodno da se reprodukcija u svakoj privredi ostvaruje na proširenom osnovu to je neophodno da postoji obilnost akumulacije i da se
vrši mobilizacija svih slobodnih novčanih sredstava u pravcu njihovog racionalnog
korišnjenja. Pri tom, postoji niz problema koji ograničavaju mobiliziranje slobodnih
sredstava akumulacije.
Na strani distrubucije prikupljenih sredstava akumulacije tj. u procesu akumulacije nema spornih teorijskih pitanja, međutim u praktičnoj alokaciji i distrubicji
prikupljenih sredstava na korisnike javlja se niz problema i ograničenja praktične
pririode. Kriterijumi racionalne alokacije sredstava su veoma problematični, jer
su po svojoj prirodi fluidni, već zavisno od toga kako su postavljeni ciljevi i zadaci
ekonomske i razvojne politike nacionalne ekonomije.
Na makroekonomskom nivou visina kamatne stope kao cene upotrebe slobodnih novčanih sredstava stvara ekonomsku prinudu koja nagoni korisnike na što
racionalniju upotrebu tih sredstava, ako bi se ta cena upotrebe mogla nadoknaditi
na pravi način. Na mikroekonomskom nivou svako preduzeće, iako nije sklono
pozajmljivanju već se oslanja isključivo na sopstvene izvore finansiranja, mora da
kalkuliše sa postojećom kamatnom stopom kako bi procenilo da li racionalno upotrebljava sopstvene izvore finansiranja.
Dejstvo kamatne stope najpre se ispoljava pri uticaju na proizvodnju. Ovaj uticaj može biti dvojak - direktan ii indirektan. Direktan uticaj kamatne stope na proizvodnju ostvaruje se kao faktor troškovnog opterećenja kompanija i drugih privrednih subjekata, odnosno utiče na njihovu likvidnosnu poziciju. Tako niske kamatne
stope (realno ili blizu realno negativnih) imaju kratkoročno posmatrano pozitivan
efekat na proizvodnju zbog smanjenih troškova. Međutim, na dugi rok ovako niske
kamatne stope imaju negativan uticaj na proizvodnju, jer dovode do pogrešnih od290 Bankarstvo
luka o investiranju. Takav je bio slučaj u većini bivših socijalističkih zemalja, koje su
i došle u krizu zbog neracionalne upotrebe finansijskih sredstava. Nausprot toga,
visoke realno pozitivne kamaten stope na kratak rok su destimulativne. Međutim,
na dugi rok pozitivno deluju na proizvodnju, jer dovode do najefikasnije upotrebe
sredstava. Kamatne stope utiču na proizvodnju posredno preko regulisanja količine
novca u opticaju i izdašnosti kredita u privredi.
Dejstvo kamatne stope se ispoljava i na akumulaciju. Kamatna stopa svojom
visinom opredeljujuće utiče na sklonost štednji i mobilizaciju štednje, zatim na
alokaciju tako prikupljenih sredstava itd. Visoke kamatne stope mogu na privredne
subjekte uticati preko težnje većeg izdvajanja za akumulaciju i povećanja sopstvenog
na račun pozajmljenog kapitala. Nasuprot tome, niske kamatne stope vode manjem
izdvajanju za akumulaciju kod privrednih subjekata i veće sklonosti ka pozajmljivanju od drugih privrednih subjekata i banaka.
Treće dejstvo kamate se ispoljava preko uticaja na investicije. Taj uticaj je mnogostruk. Tako kamatne stope utiču na akumulaciju, njenu raspoloživost i time utiču
u krajnjoj liniji i na investiranje. Takođe kamatne stope opredeljujuće utiču na investicionu tražnju i vrednovanje investiocionih projekata. U tržišnoj privredi niske
kamatne stope utiču na povećanje investicione tražnje, a u uslovima visokih kamatnih stopa dolazi do usporavanja investicija zbog smanjenja investicione tražnje. Isto
tako ukoliko su kamatne stope više to će se odraziti i na vrednovanje investiconih
projekata, jer će njihova selekcija biti rigoroznija i samo će se realizovati oni projekti
koji su najefikasniji i koji na kraju mogu odbaciti profit dovoljan da se uredno vrate
skupi krediti.
Četvrto, kamatna stopa se odražava i na ukupne prihode privrednih subjekata, kao i na profit koji ostvaruju. Ukoliko su kamatne stope niže to će se odraziti na
povećani prihod, ukoliko je reč o pozajmljenim sredstvima koja se moraju vraćati i
obratno. Samim tim prostor za ostvarivanje profita biće veći u uslovima manjih ili
opadajućih kamatnih stopa.
Oko uticaja kamatnh stopa na cene i inflaciju postoje dva koncepta. Monetaristički koncept govori u prilog visoke korelacije između kretanja cena i tržišnih
kamatnih stopa. Pri tom visok rast količine novca u opticaju vodi rastu cena, a rast
cena neminovno vodi rastu kamatnih stopa. Kejnzijanski koncept polazi od dominantnog uticaja dohotka i obima rashoda na cene. U uslovima pune zaposlenosti
povećanje sklonosti štednji i rast nominalnih dohodaka neminovno vodi rastu cena.
Kod ove teorije uticaj fiskalnih faktora je od primarnog značaja na inflaciju, a monetarnih od sekundarnog značaja. U svakom slučaju nesporno je da su kamatne stope
determinisane stopom rasta cena i u uslovima visoke inflacije prirodno je očekivati i
visoke kamatne stope, uz adekvatno povratno dejstvo na opšti rast cena.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 291
13.10. POLITIKA KAMATNIH STOPA BANKE
Formiranje cene bankarskih kredita moguće je objasniti ukazivanjem na ključne
razlike između tržišta roba i usluga i tržišta bankarskih kredita1. Osnovna pretpostavka kod tržišta roba je da postoji mnoštvo aktera na strani ponude i na strani tražnje
koji kupuju i prodaju homogene robe, a druga pretpostavka je simultanost, što znači
da se istovremeno vrše isporuke roba i njihovo plaćanje. Kod tržišta bankarskih
kredita kredit kao roba koju pruža banka se sučeljava sa obećanjem zajmoprimca
da će kredit vratiti uvećan za troškove kreditiranja. Otuda se u literaturi navodi
da se radi o racionisanju kredita zbog moralnog hazarda i negativne selekcije, koja
se prilikom odobravanja kredita vrši. Dakle, ukoliko bi pretpostavili sličnost između
tržišta roba i usluga i bankarskih kredita onda bi se kamatna stopa kao cena kredita
formirala na nivou koji izjednačava ponudu i tražnju kredita. Međutim, kod tržišta
kredita uobičajena je pojava viška tražnje u odnosu na ponudu. Otuda jedan broj
zajmotražilaca uvek ostaje bez zadovoljenja svog zahteva za kreditom.
Kamatna stopa predstavlja samo jedan od parametara koji su prisutni u ugovoru
o kreditu. Na konkurentskom tržištu kredita fenomen racionisanja kredita dolazi do
izražaja i predstavlja mogućnost banke da procenjujući mogućnost klijenta da vrati
kredit odbije da kredit i odobri. Razlika između obećanog i faktički otplaćenog iznosa
kredita se svodi na postojanje neizvesnosti u pogledu sposobnosti korisnika kredita
da kredit vrati i prisustva imperfektnih informacija na tržištu. U prvom slučaju radi
se o moguće objektivnoj proceni uspešnosti poslovanja korisnika kredita u periodu
zaduživanja. U drugom slučaju reč je raspolaganju informacijama korisnika kredita
o očekivanom prinosu projekta, kao i očekivanom riziku da kredit ne bude vraćen,
dok banka samo delimično ovim informacijama može raspolagati. Zato se banka
nastoji obezbediti dodatno raznovrsnim zalogama koje omogućavaju da se banka
bar delimično naplati u slučaju neizvršenja obaveza od strane korisnika, što je ipak
skopčano sa određenim rizikom i troškovima.
Karakteristike ugovora o kreditu su: prvo, da se očekivana otplata kredita
povećava sa povećanjem kamatne stope i drugo, da se sa povećanjem neizvesnosti
očekivani iznos otplate kredita smanjuje. Banke sa svoje strane kao davaoci kredita
preferiraju sigurnije projekte i više kamatne stope, a korisnici kredita niže kamatne
stope i nesigurije projekte, koji donose višu profitnu stopu, ali zbog toga pružaju manju sigurnost realizacije.
Moralni hazard predstavlja nepoželjne aktivnosti sa stanovišta banke kao davaoca kredita, a koje preduzima korisnik kredita, jer te aktivnosti smanjuju verovatnoću
povraćaja kredita. Otuda banke pristupaju politici racionisanja kredita i vršenju
selekcije korisnika sa stanovišta rizičnosti da će kredit biti vraćen. Treba pri tom imati
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 161 - 170
292 Bankarstvo
u vidu da dugoročno poslovanje sa pojedinim klijentom banci omogućava da može sa
velikom verovatnoćom sagledati i rizik od nevraćanja ili neurednog vraćanja kredita.
Sem kamatne stope banke mogu koristiti i druge činioce kojima nastoje da
eliminišu, odnosno smanje moralni hazard od nevraćanja kredita. Banka kao davalac
kredita može zapretiti korisniku kredita da će obustaviti kreditni aranžman. Na
ovaj način podstiče se korisnik kredita da preduzme sve aktivnosti u cilju smanjenja
verovatnoće nevraćanja kredita.
Banka kao profitonosna institucija preferira određivanje kamatne stope pri kojoj
se očekivani prinos maksimizira. Ukoliko pribegava većoj ili manjoj kamatnoj stopi
banka rizikuje nevraćanje kredita ili umanjeni prinos na odobreni kredit. Na optimalnu kamatnu stopu, kako je napred objašnjeno, utiču sledeći faktori: efekat negativne selekcije i efekat negativnog podsticaja. Kod prvog faktora reč je o mogućnosti
da banka izvrši pogrešnu procenu rizičnosti svog plasmana i odbije klijenta koji je
uistinu solidan i spreman i sposoban da kredit vrati o roku. U drugom slučaju reč
je o promeni kompozicije korisnika kredita pri porastu tražene kamatne stope, a na
takav način da sigurni potencijalni korisnici kredita odustaju od kreditnih pozajmica
i okreću se drugim izvorima finansiranja. U svakom slučaju, solidni korisnici kredita
su osetljivi na promene kamatnih stopa, dok su veoma rizični korisnici rezistentni na
njihov porast, tj. prihvatiće i povećanu kamatnu stopu.
Za banku je prirodno da vrši klasifikaciju potencijalnih korisnika kredita prema
stepenu rizičnosti projekta. Potencijalnim korisnicima koji iskazuju veći potencijalni rizik banke zaračunavaju višu kamatnu stopu. Nasuprot korisnicima čiji je rizik
vraćanja kredita procenjen kao visok i koji moraju prihvatiti više kamatne stope, korisnici koji su prvoklasni i kod kojih je najniži rizik od mogućnosti da kredit ne vrate,
zaračunava se primarna kamatna stopa, koja je minimalna za prvoklasne korisnike.
Iznad ove kamatne stope se zaračunava premija rizika koja raste sa rizikom koji korisnik ima. Empirijsko proučavanjae je pokazalo da je efikasnost alokacije kredita u
privredu upravo zavisna od preciznosti sistema klasifikacije korisnika kredita.
Sa porastom konkurencije na globalnom finansijskom tržištu, pogotovo na najrazvijenijim finansijskim tržištima EU, Severne Amerike i Azije, došlo je do situacije u
kojoj banke ne mogu da utiču na formiranje cene kredita, odnosno kamatnih stopa,
već ih prihvataju kao date. Ovo je bitna razlika u odnosu na period 1980-tih godina,
kada se kamatna stopa kao cena kredita najčešće objašnjavala teorijom racionisanja
kredita kao osnovi za razvrstavanje korisnika kredita na klase.
U najrazvijenijim zemljama u pogledu razvijenosti finansijskog sistema u periodu dolazeće inflacije i nestabilnih kratkoročnih kamatnih stopa dolazi u praksi do
uvođenja flukturirajućih primarnih kamatnih stopa. Ova kamatna stopa varira
na pr. u SAD u zavisnosti od kretanja kamatnih stopa na komercijalne zapise i kamatnih stopa na depozitne certifikate. Za vodeće banke u svetu tokom vremena je
karakteristično da su usled rastuće upotrebe evrodolarskih depozita kao izvora sredPoslovi na unutrašnjem tržištu 293
stava prešle na upotrebu LIBOR-a (London Intern Banking Rate) kao bazične kamatne stope kod utvrđivanja cene kredita. Ovo se događa, jer je reč o stopi koja nudi
jedinstveni cenovni standard za sve banke. Do ove kamatne stope se dolazi tako što se
na LIBOR kao osnovu zaračunavaju – dodaju najpre, rizična premija za neizvršenje
otplate zajma i drugo, profitna stopa. Ukoliko je reč o dugoročnom kreditu na ove
činioce se dodaje i rizična premija za dugi rok.
U SAD se usled agresivne ponude nekreditnih izvora sredstava, a najčeše hartija
od vrednosti, kao i ponude inodomicilnih banaka po kamatnim stopama neznatno
iznad cene izvora tih sredstava, kamatne stope za kredite utvrđuju tako što se kamatne stope na kredite za međubankarske pozajmice uvećavaju za male kamatne stope,
ali to isključivo za kredite na veoma kratak rok (nekoliko dana ili sedmica).
REZIME POGLAVLJA
Kredit spada u grupu najstarijih, osnovnih bankarskih poslova, koji još uvek donosi najviše prihoda bankama. U kreditnom poslu banka je poverilac klijenata i otuda
zaračuvana i naplaćuje aktivnu kamatu na uzete pozajmice. Veliki je broj funkcija
koje obavlja kredit u savremenoj tržišnoj privredi, a najvažnije su: mobilizatorska,
obezbeđenje kontinuiteta reprodukcije, stabilnost i likvidnosti, regulisanje ponude i
tražnje, usklađivanje regionalnog razvoja itd. Krediti se razvrstavaju prema različitim
kriterijumima od oblika, namene, poverilaca, korisnika, načina kamaćenja i ročnosti.
Najvažnije vrste kredita koje poslovne banke odobravaju prema vrsti su: za obrtne i
investicione potrebe i potrošački krediti. Među najvažnije principe kreditne politike
spadaju: izbegavanje koncentracije, sopstveno učešće klijenta, formalna procedura,
nadzor i kontrola trošenja. Poštovanje procedure odobravanja i korišćenja kredita
veoma je važno, a faze su: podnošenje zahteva, razmatranje, davanje predloga i
odlučivanje o kreditu, povlačenje kredita, vraćanje i monitoring. Kamata predstavlja cenu kapitala, ali je dugo bilo dilema i različitih teorija o njenoj prirodi i opravdanosti kamate. U faktore koji opredeljujuće utiču na kamatu spadaju: visina profitne
stope, ponuda kapitala, inflacija, rizik, troškovi zajmodavca. U principu kamata je za
pojedinačnu poslovnu banku data veličina i na nju minimalno može uticati.
294 Bankarstvo
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta je kredit i osnovni elementi kredita?
;
Funkcije kredita?
;
Vrste kredita?
;
Osnovna pravila kreditne politike banaka?
;
Procedura odobrenja kredita?
;
Krediti za obrtna sredstva?
;
Krediti za investciije?
;
Realna kamatna stopa?
;
Moralni hazard?
;
Šta je kamatna marža?
LITERATURA
1. Arena M., Reinhart C., Vasuez F. – The Lending Chanel in Emerging Economies: Are Foreign Banks Different? IMF Working Paper 07/48
2. Blavy R. – Monitoring and Commitment in Bank Lending Behavior, IMF
Working Paper 05/222
3. Bačković R. – Kreditni biro, Bankarstvo br.5-6/06
4. Cantor R, ed. – Recent reasearch on crediting, Journal of Banking and Finance, Vol 28, No11/2004
5. Jacobson T., Roszback K. – Bank lending policy, credit scoring and value at
risk, Journal of Banking and Finance, Vol 27, No4/2003
6. Janković M. – Karakteristike, metode i inovacije hipotekarnog stambenog
kreditiranja, Bankarstvo br.5-6/2001.
7. Janković M. – Hipotekarno tržište – razvoj finansijskih mehanizama stambene izgradnje, Udruženje banaka Jugoslavije, Čigoja štampa, 1999.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 295
8. Jovanović T. – Potrošački krediti, funkcionalni pristup i zakonski okvir,
Bankarstvo br. 1-2/2004
9. Krstić B. - Kamatna politika banaka, Ekonomika preduzeća, br.3-4/2002.
10. Matić V. – Kreditni rizik u svetlu odredbi predloga Novog Bazelskog sporazuma IRB pristup, Bankarstvo br.1-2/03
11. Nilsen J.H. – Trade Credit and Bank Lending Channel, Journal of Money,
Credit and Banking, Vol, 34, No1/2002
12. Jovanić T. - Potrošački krediti, Pravno – ekonomski aspekti, Udruženje
banaka Srbije, Beograd 2004.godine,
Propisi:
1. Odluka NBS o klasifikaciji bilansne aktive i vanbilansnih stavki banke,
Službeni glasnik RS br. 57/06
Linkovi:
www.krediti.rs
www.banke-online.rs
296 Bankarstvo
14.
SAVREMENI BANKARSKI
POSLOVI – PROIZVODI
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna
sa savremenim bankarskim poslovima, na osnovu kojih
poslovne banke ostvaruju sve veće prihode u strukturi
ukupnih prihoda. Prvo se obrađuju poslovi banaka sa
hartijama od vrednosti, koji su unekoliko različiti u organzacionom i legalnom smislu u odnosu na iste poslove
koje obavljaju dilersko - brokerske kuće. Zatim se razmatraju poslovi forfetinga i faktoringa. Poslovima lizinga
se posvećuje posebna pažnja, jer su se oni razvili i kod
nas poslednjih godina. Konsalting poslovima banaka se
takođe posvećuje odgovarajuća pažnja, kao i franšizing
poslovima. Na kraju, obrađuju se hedžing poslovi i drugi
inovativni bankarski poslovi, koje banke obavljaju i za
sebe i za klijente.
Ključne reči: parabankarski poslovi, faktoring, forfeting, lizing, brokersko – dilerski poslovi, franšizing, konsalting, hedžing
14.1. PLASMANI U HARTIJE OD VREDNOSTI
Izvorno, primarni bankarski poslovi se sastoje od prikupljanja depozita i
drugih izvora sredstava, s jedne strane i odobravanja kredita, s druge strane. Vremenom razvili su se i sporedni bankarski poslovi, kao rezultat tražnje klijenata
za proširenjem palete usluga od strane banaka i nastojanja banaka da ovim zahtevima odgovore, kao i zbog pariranja banaka konkurenciji od strane nebankarskih
organizacija. Poslovi, kao što su plasmani u hartije od vrednosti, konsalting poslovi,
poslovi forfetinga i faktoringa, poslovi lizinga i finansijskog lizinga zauzimaju sve
veći udeo u ukupnim bankarskim poslovima i preuzimaju primat u pogledu profitabilnosti.
Banka u poslovnoj politici, usmeravajući deo sredstava u određene hartije od
vrednosti, disperzira ukupan rizik plasmana koji nemaju kreditni karakter, takođe
i nekreditnim plasmanima sredstava obezbeđuje njihovu veću mobilnost i tim sigPoslovi na unutrašnjem tržištu 297
urniju likvidnost banke. Usmeravanje sredstava u HOV obezbeđuje diversifikaciju plasmana banaka po vrstama, oblicima plasmana i prema ročnosti usmeravanja tih sredstava. Plasman sredstava banaka u HOV vezuje se za promet i portfelj
kratkoročnih komercijalnih i posebno dugoročnih (investicionih) vrednosnih papira.
Bitna pretpostavka za ulaganje banaka u HOV je funkcionisanje primarnog i naročito
sekundarnog finansijskog tržišta. Tek u takvim uslovima banka i drugi vlasnici HOV,
mogu svoje vrednosne papire uvek prema potrebi i nahođenju pretvoriti u likvidan
novac. Karakteristično je da u našoj zemlji tržište HOV nije još uvek u dovoljnoj meri
razvijeno tako da plasmani banaka u hartije od vrednosti predstavljaju tek rezidualnu
veličunu u strukturi ukupnih plasmana banaka. Osnovna ograničenja domaćeg finansijskog tržišta su:
 nedovoljno razuđena struktura finansijskih i bankarskih organizacija,
 relativno skromna struktura finansijskih instrumenata,
 defektnost funkcionisanja pojedinih segmenata finansijskog tržišta,
 dugotrajna politika realno negativnih kamatnih stopa1.
Banka može obavljati dilersko – brokerske poslove ukoliko pribavi saglasnost Narodne banke i Komisije za hartije od vrednosti i finansijska tržišta. NB
uslovljava davanje dozvole: postojanjem posebnog organizacionog dela banke, otvaranjem posebnog računa, obezbeđenjem posebne evidencije, kadrovskom, organizacionom i tehničkom ospobljenošću.
Zahtev za obavljanje ovih delatnosti banka traži od Komisije i prilaže:
 statut,
 dokaz da je član Centralnog registra hartija od vrednosti (CR HOV),
 pravila poslovanja,
 dokaz da ima poseban organizacioni deo,
 dokaz za organizacione i kadrovske uslove,
 dokaz tehničke opremljenosti.
Komisija daje saglasnost za imenovanje odgovornih lica.
Organizacioni deo zadužen za brokerske, odnosno dilersko – brokerske poslove
donosi posebna pravila poslovanja, koja sadrže:
 vrste poslova,
 vrste naloga,
 način postupanja sa HOV, prava i obaveze kastodi banke.
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. s.174
298 Bankarstvo
Grafikon 14.1.
HOV se izdaju, prenose i evidentiraju u obliku elektronskog zapisa u Centralnom registru Hartija od vrednosti (CRHOV). Sadržaj zapisa je sledeći : 1)
oznaka vrste HOV, 2) oznaka klase, odnosno serije, 3) naziv, sedište i matični broj
izdavaoca, 4) naziv, sedište i matični broj pravnog ili fizičkog lica na čije ime glasi
HOV, 5) nominalna vrednost emisije, 6) nominalna vrednost HOV, 7) opis prava i
obaveza, 8) datum izdavanja, odnosno upisa.
Izdavaoci HOV mogu biti: pravna lica, država, NB, lokalna samouprava i strana
pravna lica.
HOV izdate u zemlji glase na dinare. Dužničke HOV mogu biti izražene u
devizama, uz saglasnost NB (obveznice izdate po osnovu deponovane, a neisplaćene
devizne štednje građana). Obaveze iz HOV koje glase u devizama se tako i izmiruju.
Prava iz HOV se mogu sticati od strane domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica.
HOV glase na ime. Prava nastaju upisom na račun koji se vodi u CRHOV. Zakonitim vlasnikom se smatra vlasnik računa. Izuzetno, to može biti lice za čiji račun
kastodi banka ima račun u CRHOV. Prenos prava se vrši prenosom na račun novog
zakonitog imaoca HOV. Prava trećih lica se stiču upisom tih lica u CRHOV.
Prava iz HOV neograničeno su prenosiva u pravnom prometu. Izuzetno,
ograničeno je raspolaganje ako imalac izjavi da se odriče prava raspolaganja na pojedinim ili svim pravima ili ako nadležni sud donese odluku o zabrani raspolaganja radi
naplate potraživanja. Prava se mogu sticati po osnovu pravnog sledbeništva, ostavinskim, stečajnim ili likvidacionim postupkom.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 299
Vrste HOV:
 akcije – hartije koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva,
 dužničke HOV – obveznice, koje daju pravo imaocu na isplatu nominalne
vrednosti ili nominalne vrednosti s kamatom,
 varanti za kupovinu akcija i obveznica – hartije koje daju pravo na
kupovinu budućih akcija ili obveznica,
 depozitne potvrde – HOV koje izdaju ovlašćene banke koje poseduju
inostrane akcije ili obveznice deponovane kod banke u inostranstvu.
Obveznice iz dužničkih HOV ne mogu dospevati pre isteka roka od 30 dana od
dana izdavanja. Izuzetno, kod HOV čiji je izdavalac država ili NB mogu dospevati i
pre roka. Dužičke HOV mogu biti kratkoročne i dugoročne.
Drugi finansijski instrumenti su:
 Fjučersi sa isporukom predmeta ugovora – prenosivi standardizovani
ugovor kojim se kupac obavezuje da plati cenu na dan dospeća utvrđen
ugovorom, odnosno kojim se prodavac obavezuje da na taj dan izvrši isporuku predmeta ugovora;
 Fjučersi bez isporuke predmeta ugovora - prenosivi stadandardizovani
ugovor kojim se ugovoren strane obavezuju da na dan dospeća utvrđen
ugovorom isplate razliku između ugovorene cene predmeta ugovora i cene
na dan dospelosti;
 Opcijski ugovor - prenosivi standardizovani ugovor kojim kupac stiče pravo da uz obavezu plaćanja ugovorene premije na dan dospeća predviđen
ugovorom kupi ili proda predmet ugovora po ceni utvrđenoj ugovorom, a
prodavac preuzme obavezu da tog dana proda ili kupi predmet ugovorene
obaveze.
Njima se može trgovati isključivo na berzi.
HOV se mogu distribuirati javnom ponudom i objavljivanjem prospekta za
distribuciju HOV i upućivanjem javnog poziva za upis i uplatu HOV. Izdavalac
HOV dostavlja Komisiji za HOV:








zahtev,
odluku izdavaoca o distribuciji HOV,
primerak prospekta,
primerak skraćenog prospekta,
poziv za upis i uplatu HOV,
osnivački akt, odnosno statut,
rešenje o upisu u sudski registar,
bilanse,
300 Bankarstvo
 revizorski izveštaj,
 potvrdu banke o stanju računa,
 saglasnost nadležnog organa.
Za osnivanje pravnog lica osnivači podnose dokumenta 1-6. Kada distribuciju vrši pokrovitelj odgovoran je izdavalac. Formu i sadržinu prospekta određuje
Komisija za HOV. Prospekt mora sadržati sve bitne podatke za objektivnu procenu
vrednosti HOV. Za istinitost i potpunost podataka odgovaraju solidarno oni koji su
prospekt pripremili, izdavalac i revizor.
Rešenje o odobrenju Komisija donosi u roku od 20 dana od dana prijema i to
kada je prospekt potpun, kao i podneta dokumentacija. Komisija odbija odobrenje
distribucije HOV:
 ako forma ili sadržina prospekta nije u skladu sa zakonom,
 ako je prospekt nepotpun,
 ako podaci u prospektu nisu u skladu sa odlukom izdavaoca,
 ukoliko je pokrenut stečajni ili likvidacioni postupak,
 ako to zahteva zaštita investitora.
Ako se Komisija ne oglasi smatra se da je distribucija odobrena.
Preliminarni prospekt za distriubuciju HOV – sadrži sve podatke kao i prospekt, sem podataka o ceni HOV, visini kamate i pokroviteljima emisije. On se može
javno dustrubuirati najduže 6 meseci od odobrenja.
Odložni prosekt – sadrži sve podatke kao i prospekt, sem podataka o ceni i visini
kamatne stope. Odlaganje otpočinjanja postupka distribucije ne može trajati duže od
6 meseci od donošenja rešenja. Dopuna prospekta je sastavni deo prospekta i njom
se ne mogu menjati podaci. Komisiji se obavezno nakon odobrenja mora dostaviti
dopuna preliminarnog i odložnog prospekta.
Strano lice može vršiti distribuciju HOV preko dilersko - brokerske kuće ili
ovlašćene banke ako ima dozvolu Komisije, zaključen ugovor o organizovanju diostribucije i saglasnost NB. Uslov za distribuciju HOV je da je sedište izdavaoca u
državi koja ima zaključen ugovor između svoje i naše Komisije za HOV. Uz zahtev za
odobrenje izdavalac podnosi dokumenta:
 ugovor o organizovanju sa dilersko - brokerskom kućom,
 saglasnost NB i
 original i overen prevod dokumenata.
Depozitne potvrde – javna ponuda inostranih HOV se može vršiti u ovom obliku
ako je prospekt odobrio nadležni organ. Izdavalac može biti samo ovlašćena banka
ako ima prethodnu saglasnost NB za izdavanje ovih HOV i ako je zaključila ugovor sa
inostranim izdavaocem HOV. Rešenje o registraciji prospekta donosi Komisija.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 301
Distrubucija HOV počinje upućivanjem javnog poziva za upis i uplatu HOV i
stavljanjem na uvid javnosti prospekta za distrubuciju. Rok za javni poziv je 30 dana
od odobrenja prospekta. Javni poziv sadrži:
 podatke o datumu početka upisa i uplate i roku,
 podatke o mestu upisa i uplate,
 najvažnije podatke o izdavaocu i o HOV.
Prospekt se stavlja na uvid javnosti kada i javni poziv i stavlja se na raspolaganje
svim zainteresovanim licima. Lice koje je izvršilo upis bez uvida u prospekt može
odustati od upisa.
Upis i uplata se vrši u banci, odnosno ovlašćenoj banci članu CRHOV, s kojom
je izdavalac zaključio ugovor. Rok za upis i uplatu ne može biti duži od tri meseca. Komisija izuzetno može produžiti rok do 45 dana. Ako Komisija uoči nepravilnosti nalaže njihovo otklanjanja. Ako se nepravilnosti ne otklone ili je to nemoguće
Komisija donosi zaključak o prekidu ili obustavi distribucije. Izdavalac je dužan da
izvrši povraćaj u roku od 7 dana.
Nakon 7 dana od isteka roka za upis i uplatu izdavalac je dužan da Komisiji dostavi dokaz o broju upisanih i uplaćenih HOV.
Nakon odobrenja emisije izdavalac je dužan u roku od 7 dana da podnese zahtev
za otvaranje računa i upis u CRHOV. Uz zahtev prilaže: 1) rešenje o odobrenju, 2)
druga dokumenta. Tri dana od upisa HOV u CRHOV izdavalac je dužan da podnese
zahtev na listing berze ili zahtev za prijem na slobodno berzansko tržište. Berza je
dužna da izvrši prijem u roku od 7 dana.
Odobrenje prospekta za distribuciju HOV nije obavezno:
 kada javno preduzeće distrubuira akcije u postupku privatizacije,
 kada društveno preduzeće distrubuira akcije u postupku privatizacije.
Postupak distriubucije bez javne ponude vrši država, pokrajina ili NB. Komisiji
podnosi:
 obavešetenje o dustribuciji,
 odluku o distribuciji,
 drugu dokumentaciju.
Odobrenje prospekta za distribuciju HOV nije obavezno kada se vrši distribucija:
 radi pretvaranja rezervi i neraspoređenje dobiti u osnovni kapital,
 varanata za kupovinu akcija i obveznica,
 običnih akcija prilikom zamene obveznica i prioritetnih akcija u obične
akcije,
 akcija radi pretvaranja duga u osnovni kapital,
302 Bankarstvo
 akcija radi zamene postojećih akcija zbog promene njihove nominalne
vrednosti,
HOV radi zamene postojećih prilikom statusnih promena.
Trgovina HOV se vrši isključivo na Berzi – organizovanom tržištu HOV. Izuzetno van berze:
 Ako se ponuda za kupovinu, odnosno prodaju vrši bez javnog oglašavanja,
 ako su ugovorne strane država, pokrajina ili profesionalni investitori,
 ako kupovinu odnosno prodaju HOV vrši NB.
14.2. POSLOVI FORTFETINGA
U savremenoj privrednoj praksi jedan od značajnih mehanizama finansiranja
preduzeća je forfeting. Ovaj oblik finansiranja javlja se kod velikih pojedinačnih
poslova o isporuci opreme, izgradnje objekata po sistemu “ključ u ruke”, izvođenja
investicionih radova sa odloženim rokovima plaćanja od jedne do nekoliko godina
ili izvoznih poslova. Ugovorom o forfetingu banka, forfeter, preuzima od svog klijenta potraživanje koje on ima prema trećem licu, a koje joj prodavac prenosi uz
prenos instrumenata za naplatu potraživanja o rokovima dospeća koje je ugovorio
sa kupcem (menica, dokumentarni akreditiv, garancija trećeg lica). Banka prihvata
prenos potraživanja i isplaćuje vrednost prenetih potraživanja prodavcu, uz odbitak
eskontne kamate, provizije i troškova vezanih za taj posao. Pri tome se banka obavezuje da će snositi rizik naplate prenetih potraživanja. Učesnici u poslu forfetiranja
su domaći izvoznik, prodavac, inostrani uvoznik i banka, forfeter, koja preuzima
potraživanje. Pored njih u ovom poslu učestvuje i uvoznikova banka preko koje se
obavlja ova transakcija.
Forfeting poslovi su sporedni bankarski poslovi, koji najčešće predstavljaju oblik
finansiranja izvoznih kredita. Oni se realizuju prodajom izvoznog potraživanja banci
ili specijalizovanoj instituciji (forfeteru), uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa, a
na osnovu pokazivanja dokumenata kojima uvoznik garantuje otplatu dugovanja1.
Izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit na taj način dolazi do likvidnih
sredstava, uz određeno umanjenje za uslugu i za troškove naplate. Sličan je eskontu
menica kod banaka, ali ga pri tom karakterišu duži rokovi otplate i do nekoliko godina i prenos celokupnog rizika naplate sa poverioca na forfetera, odnosno banku ili
finansijsku instituciju koja se bavi ovim poslovima, a koja postaje poverilac. Ključno
za forfetera je da objektivno proceni platežnu sposobnost uvoznika i pri tom najčešće
traži i garanciju prvoklasne banke kao obezbeđenje.
1
Dušanić J. – Poslovno bankarstvo – Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003. str.233239
Poslovi na unutrašnjem tržištu 303
Slika 14.2. Šema forfetinga
Poslovima forfeitinga se mogu baviti banke nesporedno ili za to mogu osnivati specijalizovane institucije. Ovi poslovi ubrzavaju obrt kapitala i smanjuju
angažovana sredstva izvoznika, što direktno utiče na poboljšanje njegove likvidnosti
i prebacuje rizik sa izvoznika na banku ili nebankarsku instituciju, koja obavlja posao
forfetera. Ovim se poboljšava izvozna sposobnost i onih proizvođača ili ponuđača
usluga koji nisu u većoj meri solventni, jer mogu izvoziti na kredit, a u prvi plan
ne dolazi njihova likvidna sposobnost, već bonitet hartija od vrednosti uvoznika.
Zahvaljujući poslovima forfetinga sopstveno učešće izvoznika u kreditiranju izvoznih
poslova se svodi na najmanju meru, što znači da se čak dovodi u pitanje i uzansa
prema sporazumu članica OECD-a prema kojoj je obaveza izvoznika da obezbedi
najmanje 15% sredstava od vrednosti posla iz sopstvenih izvora.
Na osnovu forfeting transakcija formirano je sekundarno tržište hartija od vrednosti koje se koriste prilikom ovih transkacija, kao što su menice akceptirane od
strane uvoznika. Najveće finansijsko tržište ovih hartija je londonsko, gde se stiču
hartije nekoliko stotina poslovnih banaka i specijalizovanih institucija.
304 Bankarstvo
14.3. POSLOVI FAKTORINGA
Faktoring poslovi predstavljaju specifičan oblik pribavljanja sredstava i to
prodajom potraživanja. Faktoring se definiše kao prodaja potraživanja od strane
privrednog subjekta posredničkoj organizaciji tzv. faktoru ili faktoring organizaciji koja otkupljuje potraživanja i snosi sav rizik eventualne nemogućnosti naplate
potraživanja. Subjekti koji učestvuju u obavljanju faktoring poslova su: klijent, kupac i faktor.
Ovaj otkup potraživanja vrši se pre roka dospeća. U razvijenim zemljama faktoring se koristi kao oblik ubrzane naplate potraživanja. Ovim poslovima preduzeća
pribegavaju onda kada ne mogu da dođu do novčanih sredstava na drugi način i kada
vrše prodaju svojih proizvoda na kredit, zbog čega potraživanja preduzeća predstavljaju veliki deo aktive.
Preteče poslova faktoringa susreću se u prapočecima bankarskih poslova. U SAD
faktoring se pojavio krajem XIX veka u spoljnotrgovinskoj razmeni sa Evropom. Prvobitni oblici faktoringa su se izražavali u obliku komisione prodaje evropskih, a
posebno engleskih proizvođača tekstila na tržištu SAD. U Evropi se faktoring javio u
većem obimu krajem prošlog veka, pod uticajem bankarske teorije i prakse Severne
Amerike.
Poslovima faktoringa, kao i forfetinga, se mogu baviti poslovne banke direktno ili za to mogu osnivati svoje specijalizovane instutucije. Poslovi faktoringa
su slični poslovima forfetinga, s tim što se u ovim poslovima kao posrednik češće
pojavljuje specijalizovana instutucija za poslove faktoringa. Rokovi dospeća kod
faktoringa u odnosu na poslove forfetinga su u pravilu kraći, a iznosi potraživanja
manji.
Faktoring predstavlja prenos, odnosno cesiju potraživanja izvoznika na
kompanije koje se bave faktoringom, koje avansiraju sredstva prilikom izvoza
robe relativno manje vrednosti ili pojedinačnih isporuka.Time se izvoznik kreditira
kratkoročno, a preostali iznos mu se stavlja na raspolaganje kada kupac primi robu
po odbitku kamate i provizije za učinjenu uslugu.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 305
Slika 14.3. Šema faktoringa
Korišćenjem faktoringa se ubrzava obrt kapitala, kao i kod forfetinga, a naročito
je pogodan za izvozni nastup relativno manjih kompanija koje nemaju pristupa kod
banaka u meri u kojoj ga imaju veće kompanije, čime se prevazilazi kreditiranje kao
neophodan uslov za nastup na inostranim tržištima. Ovaj vid kreditiranja je naročito
zastupljen u SAD i Velikoj Britaniji. Puni faktoring, uz višu proviziju, može da obuhvati, pored ostalog, poslove korespodencije, platnog prometa, naplate duga, knjigovodstva, istraživanja tržišta, koji su takođe od značaja za manje kompanije koje samostalno ne mogu tako lako da obezbede nastup na inostranom tržištu.
Osnovne vrste faktoringa su: otvoreni faktoring, zatvoreni ili skriveni faktoring i pravi i kvazi faktoring. Otvoreni faktoring nastaje kada izvoznik prenosi
svoje potraživanje prema inostranom kupcu, sa pozivom da dugovanja isplati faktoru. Prvi oblik otvorenog faktoringa je prisutan kada izvoznik svoje potraživanje koje
ima prema inostranom kupcu, definitivno prenese na faktora. Drugi oblik otvorenog
faktoringa je kada izvoznik ustupi svoja potraživanja samo radi naplate. Zatvoreni
ili sakriveni faktoring nastaje kada izvoznik robu namenjenu izvozu prodaje za novac faktoru i to tako što banka u svojstvu skrivenog principala tu istu robu preko istog izvoznika preprodaje inostranom kupcu na kredit. Pravi faktoring postoji onda
kada se kumulativno vrše tri funkcije: funkcija refinansiranja potraživanja, funkcija
obezbeđenja plaćanja i funkcija pružanja usluga u vezi sa prodajom robe i naplatom.
Kvazi faktoring postoji kada faktor vrši jednu ili dve od navedene tri funkcije.
306 Bankarstvo
14.4. POSLOVI LIZINGA
Slično poslovima forfetinga i faktoringa poslovima lizinga mogu da se bave
poslovne banke direktno ili indirektno, preko svojih specijalizovanih institucija.
Poslovi lizinga se koriste u finansijskim transakcijama koje su vezane za plasman proizvoda u zakup, a koji su velike pojedinačne vrednosti (oprema, transportna sredstva i sl.). Preduzeće ili fizičko lice kome je taj proizvod neophodan, a nije
u finansijskoj mogućnosti da ga plati odmah u punom iznosu, koristi mogućnost da
tu opremu ili saobraćajno sredstvo uzme u zakup, odnosno iznajmi za korišćenje.
Za proizvođača, odnosno prodavca aranžman je povoljan, jer prodaje proizvod na
kredit i uz finansijsku potporu posrednika u lizingu odmah naplaćuje potraživanje.
Korisnik lizinga u isto vreme postiže da može koristiti pomenutu opremu, a da je
vremenom otplaćuje plaćanjem zakupnine. Na kraju ugovorenog perioda u kome
zakup traje korisnik zakupa postaje i vlasnik predmetne stvari.
Izraz lizing potiče od engleskog“to lease”, što znači dati u zakup, odnosno u najam.
Lizing se pojavio 1950-ih godina u Americi, a u Evropu je prenet nešto kasnije. Razlike između finansijskog lizinga i zakupa, kome je lizing najsličniji, je u tome što se pri
kupovini opreme ili nekih trajnih potrošnih dobara kao posrednici između kupaca
i prodavaca odnosno proizvođača, koji ovu robu ustupaju primaocu na korišćenje
i upotrebu uz plaćanje određene naknade javljaju specijalizovane finansijske institucije ili same banke.
Poslovi lizinga veoma su korisni, jer prevazilaze ograničenja kod fizičkih i pravnih
lica u pogledu raspolaganja punim iznosom sredstava za nabavku proizvoda veće
vrednosti. Proizvođač opreme istovremeno ostvaruje bržu prodaju svog proizvoda
bez obezbeđivanja sredstava za kreditiranje iz sopstvenih izvora. Ovo je naročito
pogodno, jer proizvođač ne snosi rizik eventualne neuredne otplate kredita korisnika
lizinga u slučaju kada bi se pojavio kao neposredni kreditor.
Prema vrstama lizing može biti: operativni lizing, finansijski lizing, direktni i indirektni lizing. Operativni lizing označava kratkoročne lizing ugovore koje
obe strane imaju pravo da otkažu u svako vreme prema uslovima koji su ugovorom
navedeni.Trajanje ovog ugovora uvek je kraće od uobičajenog ekonomskog veka investicione opreme - predmeta ugovora, a naknada koju plaća primalac je uvek manja
od vrednosti opreme. Davalac lizinga snosi rizik zastarelosti i gubitka opreme, plaća
osiguranje, takse i troškove licence, kao i troškove održavanja i servisiranja, koje zajedno kao trošak u vidu anuiteta plaća korisnik lizinga.
Finansijski lizing je ugovor kojim davalac i primalac, utvrđuju osnovno vreme
u kojem ni jedna strana ne može jednostrano da otkaže ugovor. To vreme redovno
odgovara uobičajenom vremenu korišćenja opreme – predmeta ugovora. Za razliku
od operativnog lizinga finansijski lizing je vrsta lizinga kod koje je ukupan iznos ugovorene naknade koju u ratama plaća primalac redovno veći od nabavne cene predPoslovi na unutrašnjem tržištu 307
meta ugovora, tako da davalac može amortizovati svoje investicione troškove.Kod
ove vrste ugovora primalac snosi sve troškove i rizike opreme uzete u lizing koje
inače snosi davalac kod operativnog lizinga.
Grafikon 14.2. Stopa rasta bilansne sume davalaca lizinga i banaka
Izvor: NBS
Tabela 14.1. Poređenje finansijkog i operativnog lizinga
FINANSIJSKI LIZING
OPERATIVNI LIZING
Pravno vlasništvo
davalac lizinga
davalac lizinga
Ekonomsko vlasništvo
primalac lizinga
davalac lizinga
Amortizaciju vodi
primalac lizinga
davalac lizinga
Vrsta prometa
promet dobara
promet usluga
da
ne
niža od tržišne
tržišna
Trošak za primaoca lizinga
amortizacija + kamate
raun za zakupninu
Trošak za davaoca lizinga
amortizacija
na poetku, uz predaju
predmeta lizinga
na poetku, na ceo iznos
lizing naknade
amortizacija
U ugovoru dogovoren otkup
Cena otkupa
Kada se izdaje raun
Kada se plaa PDV
meseno
svaki mesec, na iznos
zakupnine
Svaki operativni i finansijski lizing može biti direktan ili indirektan. Indirektni
lizing ili lizing u užem smislu je pravi lizing u kojem učestvuju tri strane: proizvođač,
isporučilac investicionog dobra koji je predmet ugovora, finansijer, kao davalac lizinga i primalac lizinga koji je zainteresovan za korišćenje određenog dobra. Direktni lizing ili lizing u širem smislu je ugovor u kojem učestvuju samo dve strane:
proizvođač, odnosno isporučilac investicionog dobra i primalac.
308 Bankarstvo
14.5 POSLOVI AKCEPTIRANJA I AVALIRANJA
Poslovi akceptiranja i avaliranja, kao i drugi nekreditni bankarski poslovi, za
banku predstavljaju vrstu plasmana u kojima se banka pojavljuje kao poverilac.
Akcept i aval predstavljaju oblike jemstva koje banaka daje kao garant po osnovi
izdatih vrednosnih papira (menica) koje je emitovao klijent banke.
Akcept kao jemstvo ima jaču obavezu za banku, jer je banka akceptant dužna da
na prvi poziv imaoca akceptirane hartije od vrednosti izvrši isplatu kao prvi dužnik,
a da se naknadno regresira od svog dužnika.
Kod datog avala primarnu obavezu za isplatu obaveza po dospeloj hartiji od
vrednosti (menici) ima izdavalac te hartije, a tek ako poverilac nije u mogućnosti da
naplati od dužnika svoje potraživanje tu obavezu isplaćuje banka, na osnovu datog
avala. Poslovi akcepta i avala, koji su češći u praksi domicilnih banaka angažuju na
određeni način garantni i kreditni potencijal banke.
14.6 KONSALTING POSLOVI
U poslovnim bankama kadrovi predstavljaju visokoprofesionalne pojedince koji
mogu klijentima banke, kao i drugim zainteresovanim pravnim i fizičkim licima,
pružiti savetodavne (konsalting) usluge. Veliki broj poslova koji se primenjuju
u procesu bankarskog poslovanja za svrhe pružanja usluga klijentima mogu se
obavljati i samostalno, nevezano za to da li se prati neki odnos ili finansiranje između
banke i klijenta, dakle nezavisno, što može biti značajan izvor prihoda za banku i
klijentu proširiti paletu usluga koje banka pruža, a neophodni su u svakodnevnom
poslovanju pravnih lica, kao i svakodnvenim savladavanju poslovnih prepreka preduzetnika i građana, klijenata.
Pri tom je obuhvat konsalting poslova najširi:
 oblast spoljne trgovine i deviznog poslovanja,
 oblast carinske i poreske politike,
 uže posmatrano poslovi finansijskog konsaltinga, kao što su dilersko – brokerski poslovi,
 računovodstveni konsalting – vođenje poslovnih knjiga klijenata,
 poslovi procene vrednosti kapitala, koji je obavezan prilikom prve emisije hartija od vrednosti pravnog lica i u postupku zajedničkog ulaganja ili
privatizacije,
Poslovi na unutrašnjem tržištu 309
 marketinške usluge i istraživanje tržišta – procene mogućnosti plasmana
na tržištu pojedinih proizvoda i usluga i
 poslovi registracije preduzeća ili preregistracije preduzeća prilikom statusnih promena.
14.7. FRANŠIZING POSLOVI
Učesnici u poslu franšizinga su davalac i primalac franšizinga koji svoje međusobne
odnose regulišu ugovorom, u kome određeni broj klauzula regulišu osnovna prava
i obaveze učesnika u sistemu franšizinga. Davalac franšizinga uglavnom ima jasno
definisan poslovni sistem, ugled i znanje, kvalitet roba i usluga i dominira u poslu i
istovremeno traži saradnike - primaoce franšize koji će uložiti rad i kapital, zadržati
pravnu i ekonomsku samostalnost, uz striktno poštovanje prava i obaveza utvrđenih
ugovorom. Davalac franšize ustupa primaocu franšize isključivo pravo prodaje roba
i usluga i najčešće se obavezuje da neće nikome dati ista ili slična prava, a primalac
franšize se obavezuje da će prodavati samo ugovorenu robu. Davalac franšize ustupa
prodaju određenog proizvoda, uz korišćenje trgovačkog imena i znaka, a svi proizvodi sa žigom imaju jednoobrazni kvalitet i svojstva. Davalac franšize, pored navedenog, pimaocu ustupa na korišćenje oznaku firme, skraćen neziv firme, poseban
poslovni znak ili druge oznake koje razlikuju davaoca franšize od ostalih preduzeća.
Davalac franšize uglavnom preuzima i obavezu da korisniku franšize ustupi određeno
znanje i iskustvo iz oblasti tehnike, marketinga, uključujući obavezu obučavanja
kadrova. Davalac franšize najčešće ugovara obavezu snabdevanja robom, sirovinama i rezervnim delovima. Davalac franšize ima pravo da povremeno najavljeno ili
nenajavljeno obavi nadzor nad radom primaoca. Primalac franšize obavezuje se na
primenu svih standarda i uputstava poslovanja, čuvanja ugleda i boniteta preduzeća.
Za ustupljena prava primalac plaća određenu naknadu koja može biti u obliku jednokratne upisnine u sistem, u visini naknade utvrđene na bazi ostvarenog prometa
i ona se kreće u intervalu od 2 do 5 % od ukupnog prometa za određeni vremenski
period. Najrazvijenji i najpoznatiji slučajevi franšizinga nastali su u proizvodnji brze
hrane (Mc Donalds na pr.).
Primena franšizinga donosi određene pogodnosti davaocu: omogućuje veću
ekspanziju povećanjem prometa i osvajanjem novih tržišta, a povećanjem obima
povećava se konkurentska sposobnost i dobit. Davaocu stvara prostor za angažovanje
sopstvenih sredstava i kadrova u oblasti istraživanja i osvajanja novih tržišta. Davalac
franšizinga stiče sredstva na ime naknade koju plaća primalac. Primena franšizinga
primaocu: umanjuje rizik od eventualnog osnivanja nerentabilnog i neekonomičnog
310 Bankarstvo
preduzeća, olakšava pristup tržištu roba i usluga, stvara prostor za racionalnije poslovanje, a time i povećanje dobiti, a zahvaljujući znanju i iskustvu davaoca lakše dolazi
do novih tehnologija.
Pored prednosti koje pruža franšizing postoje i određeni nedostaci: usluge koje
obezbeđuju davaoci franšizinga povećavaju troškove i oni po nekim istraživanjima
dostižu i 10% od ostvarenog prometa, a ugovoreni standardi davaoca franšizinga
moraju se slediti, što dovodi do gubitka slobode i sužava prostora za sopstvenu
inicijativu. Najčešća klasifikacija franšizinga je na proizvodni i prometni (poslovni)
franšizing, kao i klasifikacija na franšizing usluga, franšizing roba i industrijski ili
proizvodni franšizing.
Proizvodni franšizing podrazumeva ustupanje odabranom proizvođaču/trgovcu
pravo plasmana robe i pravo delimične proizvodnje. Primalac ovog oblika franšizinga
kontroliše i organizuje proizvodnju i prodaju prema poslovnoj koncepciji i uz pomoć
davaoca franšizinga. Prometni (poslovni) franšizing podrazumeva plasman roba
krajnjem korisniku. Predmet ugovora o franšizi najčešće je trajna ili sukcesivna
prodaja roba i ustupanje prava isključive prodaje sa poslovnim znanjem i iskustvom
u njenom plasmanu, kao i ustupanje prava korišćenja trgovačkog imena i žiga.
Franšizing usluga je oblik franšizinga kod kojeg davalac franšize pruža primaocu
paket usluga koji uključuje pravo korišćenja poslovnog i tehničkog znanja određenog
tipa usluge, pravo davanja usluge pod trgovačkim imenom, žigom i tehničkih
unapređenja.
U bankarstvu franšizing je metoda u poslovnoj aktivnosti banke pri čemu banka, prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim bankama. Davalac
franšize dozvoljava da se na osnovu naknade ili posebnog aranžmana o franšizingu
formira kompanija koja će korisititi ime i poslovne metode davaoca franšize. Davalac
franšize obezbeđuje pri tom obuku, opremu, vrši kontrolu kvaliteta, kao i reklamu
na nacionalnom planu. U zamenu za to obezbeđuje proviziju, kao i učešće u profitu
korisnika franšize. Korisnik franšize ostaje samostalna banka u pogledu vlasništva.
Ideja frašizinga transferisana je i na bankarstvo. U SAD je početkom 1990-tih godina First Interest Bank of Los Angeles dala franšizu za 28 banaka koje imaju preko
90 bankarskih sedišta u 8 federalnih jedinica SAD sa ukupnom aktivom od preko 4
mlrd USD. Banke koje su zahvaćene ovim aranžmanom imale su pravo da koriste ime
First Interst Bank, a mogle su da koriste reklamu, obuku menadžera i poslovne savete
od davaoca franšize, a sve banke koje su obuhvaćene dobile su pravo pristupa mreži
bankomata i druge pogodnosti. Sve banke su pri tom zadržale postojeću vlasničku
strukturu.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 311
14.8. HEDŽING I INOVATIVNI BANKARSKI POSLOVI
Hedžing predstavlja posebnu vrstu bankarskih proizvoda koje banke pružaju
klijentima, s tim što i same koriste hedžing za svoje potrebe radi zaštite stavki
u svom bilansu koje su osetljive na promene kamatnih stopa i kurseva domaće i
stranih valuta.1 Cilj hedžinga je da minimizira rizik gubitka kome banka može biti
izložena zbog posledica promena cena na aktivu, pasivu ili buduće obaveze.
Instrumenti hedžinga dele se na sledeće kategorije: terminski (forward) ugovori, fjučers ugovori, opcije, proizvodi na bazi forvarda, fjučersa i opcija, varanti
i svopovi
Terminski ugovor je sporazum između dve strane da razmene određen iznos i
vrstu robe ili finansijskog instrumenta na određeni period po utvrđenoj ceni. Svaka
vrsta robe ili finansijskog instrumenta može da se proda na taj način. Najrazvijenija
su tržišta za devize i robu kao što su zlato, kafa itd.
Fjučers ugovor je sporazum da se kupi ili proda standardna količina određene
robe, valute ili finansijskih instrumenata po utvrđenoj ceni na utvrđeni datum.
Fjučers ugovorima trguju trgovci koji su članovi berze na priznatim berzama i trguje
se na određeni datum ili mesec za isporuku. U najvećem broju slučajeva utvrđeni su
tačni datumi fjučers ugovora. Trgovci kupuju ili prodaju ugovore u svoje ime i u ime
klijenta. Standardni su uslovi ugovora: količina, kvalitet, datum isporuke i mesto.
Fjučers ugovor za razliku od osnovne robe, valute ili finansijskog instrumenta, predstavlja zamenljivu aktivu zbog standardizovanih uslova. Standardizovana priroda
ugovora i centralizovana trgovina na regulisanim berzama čini da je većina tržišta
fjučersima likvidna.
Ugovor o opciji daje pravo, ali ne i obavezu, da se kupi ili proda roba ili finansijski
instrument po fiksnoj ceni na utvrđeni budući datum ili u bilo koje vreme tokom
budućeg utvrđenog perioda. Cena po kojoj opcija može da se izvrši naziva se udarna
ili izvršna cena. Postoji razlika između evropske i američke opcije. Evropska opcija
se može izvršiti na određeni datum(datum na koji opcija ističe), a američka se može
izvršiti u bilo koje vreme do dospeća. Kupac plaća premiju za pravo da izvrši opciju.
Izdavalac opcije daje kupcu pravo po osnovu ugovora i naspram toga za neograničeni
rizik koji uzima dobija premiju.
Proizvodi na osnovu terminskih fjučersa i opcijskih ugovora:
 Sporazum o terminskoj (budućoj) stopi je sličan je fjučersu na kamatu,
a omogućava kupcu da fiksira troškove kamate za određeni budući datum.
Prodavac plaća kupcu svako povećanje kamatne stope iznad dogovorene
stope, a ako su stope pale onda kupac plaća prodavcu;
1
Barać S, Stakić B, Ivaniš M, Praktikum za bankarstvo i finansije, FFMO, Beograd, 2003, str. 415
312 Bankarstvo
 Kamatni plafoni, podovi i kragne (interest rate caps, floors and collars) su
opcije na kamatne stope koje nude kupcu zaštitu od porasta ili pada kamatnih stopa. Caps su sporazumu u kome se navodi da ako na utvrđene buduće
datume kamatne stope budu iznad unapred određenog indikatora prodavac će platiti kupcu iznos koji je jednak dodatnom trošku. Floors predstavlja
obrnuti cap tj. ako kamatna stopa padne ispod unapred određenog indikatora zajmoprimac plaća razliku u zamenu za primljenu proviziju. Collars
je kombinacija cap i floors koja daje raspon u kome će kamatna stopa da
padne;
 Rasponski terminski ugovor je devizni ugovor u kome se utvrđuje raspon
kurseva unutar koga će devize biti razmenjene o dospeću. Korisnik može
da ima prednost od povoljnog kretanja kurseva prema gornjem delu raspona, a rizik je ograničen na donjem kraju raspona od nepovoljnog kretanja kurseva. Kada zaključuje ovakav ugovor kupac bira jedan od dva kraja
raspona i datum isteka ugovora. Trgovac koji nudi ugovor bira drugi kraj
raspona uzimajući u obzir tržišne uslove;
 Brake forward contract – ovaj instrument je konvencijalni terminski devizni ugovor koji dozvoljava klijentu banke da raskine ugovor kod određenog
kursa. Trošak za klijenta što ima izbor da raskine ugovor odražava se
plaćanjem terminskog kursa iznad tržišne cene.
Varanti (warants) daju vlasniku pravo da kupi ili proda određeni iznos osnovne
aktive po utvrđenoj ceni i na utvrđeni datum. Izvršenje varanta koje je emitovala
kompanija vodi obično stvaranju novog akcionarskog kapitala za tu kompaniju. U
novije vreme došlo je do značajnog povećanja asortimana varanta na evroobveznice
koje su raspoložive na tržištu. Varanti na evroobveznice mogu biti odmah izvršivi,
a mogu imati i odložene rokove za izvršenje kada je investitor sprečen da izvršava
varant do određenog datuma.
Svopovi (swaps) su razvijeni tokom 1980-tih godina kao alat za upravljanje pasivom koje koriste korporacije za umanjenje troškova obezbeđenja izvora. Svop se
može organizovati kada svaka strana ima pristup određenom tržištu (bilo na osnovu
kamatne stope ili na osnovu valute) po povoljnijim uslovima od drugih. Ove prednosti se onda dele između strana ili posrednika koji aranžiraju transakciju da umanje
njihove troškove organizovanja izvora. Strane ulaze na tržište na kojima imaju prednost i sporazumevaju se da razmene plaćanja i prilive između njih koji će dovesti do
boljih uslova na njihovim tržištima nego da su na njih sami izašli.
Inovativni bankarski poslovi na direktan ili indirektan način obogaćuju savremenu bankarsku praksu. Oni doprinose globalizaciji finanasijskog tržišta, ali izazivaju
veće sistemske rizike i nestabilnost. Oni povećavaju rizike garancija, kamata i kursePoslovi na unutrašnjem tržištu 313
va, a sekuritizacija smanjuje ulogu banaka kao zajmodavca, tako da banke gube uvid
u celinu poslova i samokontrolu. Pri tom se kao inovativni poslovi najčešće navode1:
 Kreditne linije podrške (back up credit lines) i u tome NIF aranžmani
(note issuance facilities) su specifične forme garantovanja, koje povećavaju
likvidnost korisnika i popravljaju kreditni rejting, a obezbeđuju i direktno
finansiranje. Zaključivanjem aranžmana kod specijalizovanih banaka korisniku se omogućava revolviranje u roku od 5-7 godina kratkoročnih vrednosnih papira, pri čemu banke organizuju emisiju i distribuciju;
 Sekjuritizacija bankarskih plasmana predstavlja model konverzije bankarskih kredita u vrednosne papire i njihovu prodaju na finansijskom
tržištu. Najčešće se prebacuju hipotekarni krediti koji predstavljaju najveće
učešće u paketu;
 Fjučersi kamatne stope (interest rate futures) obuhvataju trgovinu terminskim ugovorima za različite instrumente: blagajničke zapise, depozitne sertifikate, državne obveznice i dr. Cena finansijskih instrumenata
obračunava se na osnovu kamatnih stopa i izražava se u indeksnim poenima;
 Forvards kamatne stope ( forward rate agreement) se odnose na trgovinske ugovore u kojima postoji samo glavnica do određenog dana, kada se
plaća razlika između ugovorene kamatne stope i referentne kamatne
stope (najčešć LIBOR);
 Valutne i opcije kamatne stope (currency and interst rate qotions) predstavljaju trgovinu finansijskim instrumentima i valutama za ugovorenu
cenu, ali uz mogućnost da ne budu realizovane kada to ne odgovara kupcu opcije. Opcije se mogu realizovati samo određenog datuma ili u toku
određenog perioda;
 Valutni i svopovi kamatne stope (currency and interest rate swaps) U
transakciji kamatnog svopa dve strane zamenjuju plaćanje računa prema
različitim kamatnim stopama. Glavnica nije predmet razmene i služi samo
za obračun kamate. Svopovi kupona omogućuju zamenu fiksnih za promenljive kamatne stope u roku od pet do sedam godina. Najsloženijij aranžman
je unakrsni svop koji se sastoji u zameni kamatnih stopa u različitim valutama;
 Depozitni certifikati (certificates of depozits) emituju komercijalne banke
radi povećanja kreditnog potencijala. Na osnovu emisije ovih vrednosnih
papira banke aktivnije mogu voditi politiku pribavljanja sredstava i na kreditnoj osnovi. Ove hartije glase na veće apoene i donose deponentu veću
kamatnu stopu, prenosive su i naplative pre roka dospeća;
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beogrtad, 2003. s. 181 - 184
314 Bankarstvo
 Računi NOW (negotiable order of withdrawal) su oblik računa koji predstavljaju kombinaciju čekovnog, transakcionog novca računa štednje.
Donose određenu kamatu na depozitna sredstva na tim računima, a istovremeno su raspoloživi i za tekuća plaćanja;
 Rekupovina vrednosnih papira (obveznica) su aranžmani na osnovu kojih
banke prodaju vrednosne papire koje mogu opet kupiti, s tim da je poznata
cena ponovnog otkupa i to u momentu prodaje. Ovo je zapravo kredit banci
pokriven HOV;
 SVOP depoziti (cash swap accounts) predstvaljaju aranžman u kome deponent banke određuje maksimalni i minimalni limit za svoj čekovni (transakcioni) račun. Postupanje banke prema ovim limitima je predmet posebnih
individualno dogovorenih uslova;
 Ovedraft računi i kreditne kartice predstavlju mogućnost korišćenja
prekoračenja na računu na koje se plaća kamata po kaznenoj stopi. Način
korišćenja sredstava sa ovog računa do nivoa limitiranog prekoračenja može
biti pomoću kreditnih kartica. Plaćanje karticom se vrši posle transakcije u
određenom roku, čime se realizuje kratkoročni revolving kredit;
 Elektronski novac u platnom prometu se zasniva na korišćenju savremenih sredstava elektronskog poslovanja u bankarstvu, a predstavlja
novčanu informaciju koja se u realnom vremenu prenosi pomoću on - line
veze. EFT (electronic fund tranfser) predstavlja elektronski prenos transakcionog novca radi plaćanja u prometu ili za finansijske transfere unutar jednog subjekta;
 Realokacija rizika FRA (forward rate agreement) je aranžman koji obuhvata ugovorenu zaštitu od rizika zbog promene kamatnih stopa ili deviznog
kursa. Transaktori sporazumno rešavaju odstupanja stvarne u odnosu na
ugovorenu kamatu u momentu plaćanja i reaguju samo na razliku između
kamatnih stopa;
 LBO (leveraged by out) je operacija u kojoj jedan ili više ulagača kupuju
kompaniju uz finansiranje najvećim delom iz kredita. Ovo zapravo predstavlja rekapitalizaciju kompanije uz korišćenje svega 10-15% sopstvenog
kapitala, a ostatak predstavlja kreditni aranžman;
 Ugovori sa promenljivom kamatnom stopom (floating rate notes) predstavljaju alternativu rizičnm kreditnim plasmanima. Najveći deo obligacija
sa promenljivim kamatnim stopama činile su obvezinice na evrodolarskom
tržištu, za koje se kamata određivala prema kamatnoj stopi na novčanom
tržištu.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 315
REZIME POGLAVLJA
Sporedni ili savremeni bankarski poslovi poslednjih decenija zauzimaju sve
važnije mesto u ukupnim bankarskim poslovima i prihodima. Nastali su, pored ostalog, kao odgovor banaka na konkurenciju nebankarskih finansijskih institucija.
Reč je o poslovima sa hartijama od vrednosti koje pored dilersko - brokerskih kuća
mogu da obavljaju banke uz dozvolu centralne banke i Komisije za hartije od vrednosti. Poslovi forfetinga i faktoringa predstavljaju savremene bankarske poslove kod
kojih banka, odnosno posebna finansijska institucija, vrši otkup potraživanja. Ovi
poslovi važni su i korisni u poslovanju kompanija sa inostranstvom, a kod nas se nisu
u tolikoj meri razvili, jer nisu definisani zakonskom regulativom. Poslovi lizinga su
poslednjih godina imali trend naglog razvoja kod nas i veći broj kompanija nastupio
je na domaćem tržištu, uglavnom vezanih za poslovne banke. Ovi poslovi predstavljaju dugoročni zakup opreme ili transportnih sredstava veće vrednosti koje pružaju
višestruke koristi kako proizvođačima, tako i korisnicima. Konsalting poslovi kao
sporedni poslovi razvili su se kod banaka da bi popunili česte potrebe klijenata za
dodatnim savetima. Franšizing poslovi su prekopirani iz realnog sektora i predstavljaju ustupanje imena, zaštitnog znaka, tehnologije i znanja manjim bankama, koje
zadržavaju samostalnost i vlasništvo. Hedžing poslovi su inovativni bankarski poslovi vezani za HOV, koji omogućavaju bankama smanjivanje rizika, a mogu se ponuditi
i klijentima.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Uslovi koje mora zadovoljiti banka za bavljenje HOV?
;
Koje vrste poslova sa HOV mogu vršiti banke?
;
Pogodnosti forfetinga?
;
Šta je lizing i koje prednosti pruža?
316 Bankarstvo
;
Franšizing u bankarstvu?
;
Za šta banke koriste poslove hedžinga?
;
Kome banka podnosi zahtev za dozvolu za obavljanje poslova sa HOV?
;
Subjekti faktoring poslova su?
;
Vrste lizing poslova ?
;
Zašto se banke bave konsalting poslovima ?
LITERATURA
1. Gajić M. – Lizing, Grafos, Smederevska Palanka, 2005.
2. Kovaćević R. – Faktoring kao instrument za finansiranje malih i srednjih
preduzeća, Bankarstvo br. 5-6/2004.
3. Mrvić T. - Razvoj i perspektive platnih kartica, Bankarstvo br. 3-4/2002.
4. Matić V. – Savremeni instrumenti finansiranja – forfeting, Bankarstvo, br.
5-6/2007.
5. Matić V. – Savremeni instrumenti finansiranja – faktoring, Bankarstvo, br.
1-2/2007.
6. Matić V. – Savremeni instrumenti finansiranja – lizing, Bankarstvo, br.
9-10/2006.
7. Petrović S. – Porast tražnje za uslugama finansijskog konsaltinga, Finansije br. 9-10/2002.
8. Stakić B., Stamatović M. – Finansijski lizing i lizing, FFMO, Beograd 2003.
9. Šuškavčević D. – Poslovni rizici i njihovo tržišno hedžingovanje, Bankarstvo br. 7-8/2000.
10. Vuković D. – Investicono bankarstvo u SRJ, Bankarstvo, br. 3-4/2001.
11. Vuković D. – Faktoring i forfeting – aspekt rizika u finansiranju spoljne
trgovine, Bankarstvo br. 1-4/2005.
12. Vuković D. – Hedžing - poseban bankarski proizvod, Finansije, Bankarstvo, Osiguranje, br. 2/2004
13. Vuksanović E. – Elektronski novac: oblici funkcionisanje i karakteristike,
Finansije br3-4/2002.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 317
Propisi:
1. Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata,
Službeni ist SRJ br. 47/06
2. Zakon o finansijskom lizingu, Službeni glasnik RS br.55/03, 61/05
Linkovi:
www.nbs.rs,
www.sec.gov.rs
www.apr.gov.rs,
www.lizing.co.yu
www.crhov.rs,
www.belex.rs
318 Bankarstvo
15.
SREDSTVA
OBEZBEĐENJA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da objasni načine i
sredstva obezbeđenja u raznim bankarskim poslovima,
koja služe za pojačavanje obaveze dužnika i istovremeno, osiguravaju da se poverilac može obeštetiti u slučaju
izostanka povraćaja pozajmljenih sredstava. Prvo se
definiše bankarska garancija, njeno zakonsko određenje,
učesnici u bankarskom garantnom poslu, značaj, prednosti bankarske garancije i njene vrste. Dalje se objašnjava
jemstvo kao vrsta ličnog obezbeđenja. Objašnjavaju se
takođe stvarno - pravna obezbeđenja, kao što su ručna
zaloga pokretnih stvari i hipoteka, kao obezbeđenje nad
nepokretnostima.
Ključne reči: obezbeđenja, garancija, supergarancija, jemstvo, stvarnopravna obezbeđenja, hipoteka, ručna
zaloga
15.1. BANKARSKE GARANCIJE
15.1.1.Pojam i značaj bankarske garancije
Sredstva obezbeđenja predstavljaju pravna sredstva pomoću kojih se obezbeđuje
ispunjenje određenih obaveza. Zbog postojanja rizika u svakom dužničko –
poverilačkom odnosu poverilac nastoji da bude što sigurnije obezbeđeno izvršavanje
dužnikovih obaveza. Davalac obezbeđenja se obavezuje da na sebe preuzme štetne
posledice koje mogu nastati neizvršenjem ili neurednim izvršenjem dužnikovih
obaveza, pa se zbog toga posao obezbeđenja mora zaključiti pre nego što štetne posledice nastupe ili dok postoji neizvesnost u pogledu nastupanja štete. U uporednom
pravu postoje mnogobrojni načini u pogledu obezbeđenja poverioca od štetnih posledica ili mogućnosti njihovog nastanka: zaloga, hipoteka, jemstvo, ugovorna kazna.
Načini obezbeđenja potraživanja su različiti u zavisnosti od karaktera svakog pojedinačnog sredstva obezbeđenja. Tako ugovorna kazna i penali kao sredstva obezbeđenja potenciraju jačanje odgovornosti dužnika. Druga, kao što su
zaloga i hipoteka, naglašavaju pravo direktnog namirenja iz materijalnih dobara u
Poslovi na unutrašnjem tržištu 319
dužnikovom vlasništvu. Sredstva obezbeđenja, kao što su jemstvo i bankarska garancija, omogućavaju učešće trećih lica, van osnovnog obligacionog odnosa, kao garanta
ispunjenja određenih obaveza za slučaj da osnovni dužnik to ne učini.
Uobičajena podela sredstava obezbeđenja je prema karakteru obezbeđenja na:
a. stvarna ili realna obezbeđenja i
b. lična ili obligaciona.
Kod stvarnih obezbeđenja poverilac stiče stvarno pravo na stvari dužnika ili trećeg
lica čijom realizacijom se može naplatiti u slučaju izostanka namirenja obaveze od
strane dužnika. Kao sredstvo obezbeđenja se pri tom koriste
 pokretne stvari – ručna zaloga,
 nepokretne stvrai – hipoteka i
 zalaganje prava – zalaganje potraživanja i HOV.
Kod ličnih ili obligacionih sredstava obezbeđenja dužnik se jače obavezuje ili se
pored dužnika obavezuje i treće lice
 jemstvo i
 bankarska garancija.
U pravnoj teoriji i poslovnoj praksi izrazu bankarska garancija se pridaju različita
značenja. Najčešće se bankarska garancija izjednačava sa jemstvom građanskog prava, iako postoje značajne razlike među njima. U uporednom pravu donedavno garancija nije imala oformljeno značenje u nekim pravnim sistemima, kao što su nemačko,
francusko, anglo - saksonsko. Kod nas do donošenja Zakona o oblagacionim odnosima takođe nije bilo izdiferencirano značenje bankarske garancije. Naime, pod terminom bankarska garancija su se podrazumevali različiti oblici obezbeđenja, kao što
su aval, akcept, zalaganje itd.
Bankarska garancija kao pravni instrument nije regulisana u uporednom pravu. Izuzetak je naše zakonodavstvo i Zakon o obligacionim odnosima. U drugim
pravnim sistemima primenjuju se propisi kojima je regulisano jemstvo građanskog
prava, asignacija i jednostrani pravni poslovi. Zbog značaja koji bankarska garancija ima u poslovima međunarodne trgovine Međunarodna trgovinska komora u
Parizu donela je 1978. godine Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije čija je
primena dobrovoljna.
Pored Zakona o obligacionim odnosima bankarska garancija je regulisana propisima iz oblasti deviznog poslovanja, kreditnih odnosa s inostranstvom.
Prema čl. 1083 Zakona o obligacionim odnosima bankarskom garancijom
se obavezuje banka prema primaocu (korisniku) da će mu za slučaj da mu treće
lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi
navedeni u garanciji.
320 Bankarstvo
Iz definicije proizilazi prvo, da u garancijskom poslu učestvuju najmanje tri lica
između kojih se zasnivaju tri pravna odnosa, drugo da je banka dužna da isplati
garantovani iznos ako dužnik iz osnovnog ugovora ne ispuni o dospelosti svoju
ugovornu obavezu, a ostvare se za to i ostali uslovi navedeni u samoj garanciji.
Značaj bankarske garancije porastao je nakon II svetskog rata i dobio značajno
mesto u poslovima međunarodne trgovine. Kao razlozi se navode: prvo, usled uspostavljanja administrativnih zabrana u cilju zaštite domaćih ekonomija inostrani
partneri nisu mogli da ispunjavaju ranije preuzete ugovorne obaveze, pa su domaći
izvoznici zahtevali da im partneri obezbede bankarsku garanciju kako bi se zaštitili
od raznih vrsta rizika.Drugo, poslovi se zaključuju između partnera koji se veoma
često međusobno ne poznaju i prvi put posluju međusobno. Treće, bankarska garancija ima određene prednosti u odnosu na ostale vrste obezbeđenja. Četvrto, bankarske garancije omogućavaju da korisnik brzo i bez spora realizuje svoje potraživanje.
15.1.2. Pravni odnosi i učesnici u garancijskom poslu
U garancijskom poslu učestvuju najmanje tri lica: poverilac, dužnik i banka garant. Može takođe biti uključeno i više banaka, tako što jedna banka ima ulogu neposrednog garanta, druga kontragaranta, treća supergaranta, jedna može da avizira, a
druga da konfirmira. U najjednosatvijem obliku bankarska garancija funkcioniše na
taj način što dužnik daje nalog svojoj banci da neposredno ili uz posredovanje neke
druge banke izda u svoje ime i za njegov račun garanciju trećem licu budućem korisniku garancije. Prema vremenskom redosledu prvo nastaje osnovni ugovor u kome je
sadržan finansijska klauzula po kojoj je dužnik obavezan da poveriocu pribavi garanciju od one banke koja je određena u ugovoru. Potom, dužnik zaključuje ugovor sa
tom bankom o izdavanju garancije i najzad, banka u izvršenju svoje obaveze iz ovog
ugovora daje garanciju trećem licu.
Pravni odnos između poverioca i dužnika – Osnovni ugovor može biti ugovor
o kupovini i prodaji robe, ugovor o delu, ugovor o novčanom kreditu ili bilo koji
drugi ugovor sa odloženim rokom plaćanja ili trajnim izvršenjem činidbe. U bankarskoj praksi obaveza pribavljanja bankarske garancije nejčešće predstavlja bitni činilac
osnovnog ugovora. Dužnikova obaveza u pogledu pribavljanja garancije gasi se u
trenutku kada je banka izdala garanciju njenom korisniku.
Pravni odnos između banke i nalogodavca – Nastaje zaključenjem ugovora
o izdavanju bankarske garancije. Nalogodavac izdaje nalog za davanje garancije, a
banka ga prihvata ćutanjem. Banka izdaje garanciju u svoje ime, a za račun naologodavca i to pod onim uslovima kakvi su određeni u nalogu i instrukcijama. Nalogodavac je dužan sa svoje strane da ispuni obaveze, u prvom redu da za izdatu garanciju
i preuzeti rizik isplati banci određenu nadoknadu. Ugovor o izdavannju bankarske
garancije je u suštini komisioni posao.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 321
Pravna priroda bankarske garancije – U teoriji ne postoji saglasnost o tome
kakva je pravna priroda odnosa koji se uspostavljaju između banke i korisnika garancije, odnosno da li je bankarska garancija ugovor ili jednostrani pravni posao. Po
jednom gledištu, sa većim brojem pristalica, bankarska garancija je ugovor koji
nastaje tako što banka čini ponudu, a korisnik garancije je prihvata ćutanjem. Po
drugom gledištu bankarska garancije nije ugovor već jednostrani pavni posao koji
nastaje izjavom volje banke upućenom korisniku garancije.
Obaveze banke iz bankarske garancije – osnovna obaveza koju je banka preuzela izdavanjem garancije jeste da njenom korisniku isplati garantni iznos kada se za to
ispune uslovi navadeni u samoj garanciji. Ako banka odbije da ispuni obavezu garancije biće odgovorna i dužna da korisniku garancije nadoknadi celokupnu štetu koju
ovaj bude imao i ova se šteta ne bi mogla prevaliti na nalogodavca. Pošto odbijanje
škodi dobrom glasu banke postavlja se pitanje da li nalogodavac može da zabrani
banci da izvrši isplatu garancije. Prvo, izdavanjem garancije zasniva se samostalni
pravni odnos između banke i korisnika garancije. Drugo, ako banka i prihvati jednu
takvu intervenciju i uskrati isplatu garancije to čini na sopstveni rizik.
Pravni odnos između banaka – Do učešća više banaka u poslu garancije dolazi
u slučajevima kada poverilac zahteva da mu domaća banka izda garanciju na bazi
kontragarancije inostrane banke ili kad u zemlji poverioca prinudnim propisima
naređeno da garanciju mora da izda domaća banka. Ovde se dakle, nalogodavac nalazi u jednoj zemlji, a korisnik garancije u drugoj. Banka čije se sedište nalazi u zemlji
nalogodavca stupa u ugovorni odnos sa bankom u zemlji nalogodavca garancije u korist domaćeg korisnika. U ovom poslu učestvuju 4 lica: nalogodavac, njegova banka,
inostrana banka i korisnik garancije.
Interesi učesnika u garancijskom poslu nisu identični. Korisnik garancije napr.
ima jedino interes da naplati garantni iznos uz što manju proceduru. Nalogodavcu je
stalo da se ova isplata učini zavisno od ispunjenja obaveza koju je korisnik garancije
u svojstvu stranke preuzeo prilikom zaključenja osnovnog ugovora. Interes banke
garanta, međutim, ograničava se na to da ne bude uvučena u spor između stranaka
iz osnovnog ugovora.
15.1.3. Bitni elementi bankarske garancije i pismena forma
Elementi garancije nisu određeni zakonom već prirodom posla. Bitni elementi
su uobičajeno: naziv (firma) i sedište davaoca garancije, naziv (firma) i sedište primaoca
garancije, navođenje podataka o osnovnom poslu, novčani iznos na koji garancija glasi,
datum i mesto izdavanja garancije, rok važenja garancije, potpis ovlašćenog lica i forma bankarske garancije. Pri tom se prema sedištu garanta određuje merodavno pravo
na formu i sadržinu garancije i uslovi za davanje garancije. Ukoliko ne bi bilo prisutno
sedište i naziv korisnika garancije korisnik ne bi mogao da se kod banke legitimiše i da
322 Bankarstvo
zahteva isplatu garantovanog iznosa. Uvek se navodi osnovni posao i podaci o ugovornim stranama, o predmetu ugovora ili drugog pravnog posla, rok njegovog izvršenja,
cena ili naknada za isporučenu robu ili izvršenje usluga. Unošenje detalja o poslu služi
samo za identifikaciju bankarske garancije. Novčani iznos na koji garancija glasi mora
biti određena svota novca koju je banka dužna da isplati korisniku ako dužnik iz osnovnog ugovora o roku ne izvrši svoju ugovorenu obavezu. Ono se može izvršiti jedino
u novcu i to u fiksnom iznosu ili u procentu od vrednosti obaveze. Načelo fiksnosti
novčane obaveze predviđeno je u Jednoobraznim pravilima za ugovorne garancije
(Međunarodne trgovinske komore). Rizik porasta kupovne moći valute u kojoj je
obaveza izvršena snosi banka koja je dala garanciju, a rizik pada na korisnika garancije.
Da bi se ovo sprečilo unosi se zlatna ili valutna klauzula. Banka garant nije ovlašćena
da svoju obavezu iz garancije izvrši pre roka koji je određen u garanciji.
Rok važenja garancije – Pod rokom važenja garancije se podrazumeva određeni
protok vremena do koga je korisnik garancije ovlašćen da zahteva isplatu novčanog
iznosa na koji garancija glasi, a banka garant obavezna da tu isplatu izvrši. Rok može
biti određen na različite načine. Uobičajeno je da se rok fiksira za određeni datum ili
za nastupanje određenog događaja ili za protok vremena od dana izdavanja garancije.
U nekim zemljama nije dozvoljeno oročavanje bankarske garancije, nego garancija
važi za sve vreme dok se nalazi u rukama njenog korisnika. U vezi sa rokom od kada
je banka dužna da isplati garantni iznos nakon podnošenja zahteva, u bankarskoj
praksi se ovaj rok kreće između 3-5 dana. Međutim, banke koje drže do sebe obavezu
izvršavaju istog dana ukoliko obrada zahteva nije složena i sporna za isplatu. Zahtev
se podnosi u pismenoj formi telegramom ili telefaksom.
Mesto izdavanja bankarske garancije je ono u kome se nalazi sedište banke ili
poslovne jedinice koja je dala garanciju. Ukoliko u garanciji nije navedeno mesto izdavanja smatra se da je garancija izdata u mestu gde se nalazi banka ili njena poslovna jedinica.
Datum ima višestruki značaj. Od datuma garancije banka je u obavezi po toj garanciji. Od datuma izdavanja garancije počinje da teče rok u okviru koga korisnik
garancije može da postavi zahtev za isplatu garantnog iznosa. Datum izdavanja može
biti značajan sa stanovišta promene deviznih i ostalih prinudnih propisa kojima se u
zemlji sedišta banke reguliše platni promet sa inostranstvom, zastarelost potraživanja
itd.
Za punovažnost garancije potrebno je da garancija bude potpisana od ovlašćenog
lica. Ispravu o garanciji potpisuju lica koja zastupaju banku, a ne korisnik garancije.
Bankarska garancija je formalni pravni posao tj. da bi nastali punovažna garancija
kao obaveza potrebno je da garancija bude sastavljena u pisanoj formi. Pismena
forma omogućava da obaveza banke bude jasnije i preciznije formulisana. Ono što
nije pismeno izraženo u samoj garanciji ne obavezuje banku. U poslovnoj praksi bankarsku garanciju najčešće rediguje banka prema uobičajenom tipskom obrascu.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 323
15.1.4. Nebitni elementi garancije
U praski se obično u tekst garancije unosi klauzula po kojoj korisnik garancije
dužan da je po isteku roka njene važnosti vrati davaocu garancije i glasi «ova garancija ostaje na snazi do...».
Za regulisanje forme i sadržine bankarske garancije primenjuje se zakon zemlje u
kojoj se nalazi sedište davaoca garancije, ako se o merodavnom pravu nisu izjasnili
učesnici u garancijskom poslu. Isto tako za regulisanje forme i sadržine bankarske
garancije biće nadležno pravo sedišta banke garanta i u svim onim slučajevima kada
inostrani investitor ili naručilac zahteva da mu domaći izvođač ili isporučilac prijavi
garanciju banke čije se sedište nalazi u zemlji investitora, odnosno naručioca. Jednoobrazna pravila o bankarskim garancijama predviđaju da se na garancije primenjuje zakon koji je nadležan u mestu u kome garant obavlja svoje poslove, a ukoliko
garant posluje na više mesta, primeniće se zakon koji je nadležan za poslovnu jedinicu koja je izdala garanciju. Preproučuje se da se u tekst garancije unese klauzula
o pravu koje će se primenjivati na bankarsku garanciju i pravne odnose koji iz nje
nastaju. U Jednoobraznim pravilima za ugovorne garancije predviđa se da svaki spor
koji se javi u vezi sa garancijom između davaoca garancije i njenog korisnika rešava
arbitražni sud Međunarodne trgovinske komore u Parizu.
Najčešće je bankarska garancija označena registarskim brojem koji isključivo ima
evidencioni značaj.
Od ostalih klauzula najčešće se pojavljuju zlatne ili valutne klauzule, kao i klauzule o kliznoj skali, klazule o kamatnoj stopi.
15.1.5. Prenos prava iz garancije
U čl. 1086 Zakona o obligacionim odnosima predvđeno je da prava iz bankarske
garancije korisnik može da prenese, odnosno ustupi (cedira) trećim licima, ali samo
ako se ustupa (cedira) i potraživanje koje je obezbeđeno garancijom.
15.1.6. Podela bankarskih garancija
Bankarske garancije mogu da se razvrstaju prema različitim kriterijumima, a
najčešće prema:
 Vrsti ugovora ili drugog pravnog posla čije izvršenje se obezbeđuje garancijom;
 Uslovima koji mora da budu ispunjeni da bi se isplatio garantni iznos;
 Odnosu banke prema osnovnom poslu.
324 Bankarstvo
Licitaciona garancija ili garancija za učešće na licitaciji, predstalja takvu garanciju kojom se banka obavezuje da će korisniku garancije (kupcu, naručiocu,
investitoru) isplatiti garantnu sumu za slučaj da učesnik na licitaciji čija je ponuda prihvaćena ne ispuni one obaveze koje su predviđenje u licitacionim uslovima.
Ovakav oblik garancije se koristi kada se licitacija raspisuje za izvođenje investicionih radova, isporuku opreme i kompletnih industrijskih objekata i uređaja. Svrha ove
garancije je da pokrije sve štete koje bi investitor imao za slučaj da učesnik čija je
ponuda prihvaćena ne zaključi ugovor ili ne pribavi bankarsku garanciju za dobro
izvršenje posla. Kod licitacione garancije visina garantovanog iznosa može da bude
određena u fiksnom iznosu ili u određenom procentu od ukupne predračunske vrednosti robe ili usluga koje treba da budu izvršene. Rok važenja licitacione garancije
poklapa se sa rokom do kada je investitor (naručilac) prema licitacionim uslovima
dužan da se izjasni o prihvatanju ili odbijanju ponuda koje su mu nakon raspisivanja licitacije prispele. Ako rok važenja licitacione garancije nije određen u samoj
garanciji u tom slučaju je rok važenja ove garancije šest meseci računajići od datuma
izdavanja garancije.
Grancija za dobro izvršenje posla je takva garancija kojom se banka obavezuje
da će korisniku garancije (investitoru, naručiocu, kupcu) isplatiti određenu sumu
novca ako dužnik iz osnovnog posla (prodavac, davalac usluga) ne ispuni ili ne
ispuni kako valja svoje ugovorne obaveze. Ovo važi za izvršenje bilo kog ugovora,
uključujući ugovor o kupoprodaji robe. Garancijom za dobro izvršenje posla pokriva
se ne samo rizik neizvršenja ugovora, već i rizik neurednog izvršenja, pod kojim se
podrazumeva neizvršenje ugovora o roku, sa stanovišta kompletnosti i funkcionalnosti objekta ili opreme, kao i neizvršenje u pogledu izostanka obećanog proizvodnog učinka. U garanciji mora biti naveden iznos na koji garancija glasi ili određeni
elementi pomoću kojih se određuje. Visina garantnog iznosa najčešće se određuje u
fiksnom iznosu ili u najvećem iznosu (tzv. plafon garancije). Ona prestaje po isteku
roka njene važnosti. Međutim, postavlja se pitanje kako će se rok važenja odrediti
ako o tome nije ništa rečeno u samoj garanciji. Jednoobrazna pravila za ugovornu
garanciju predviđaju da ova garancija prestaje po isteku roka od 6 meseci. Garancija
za dobro izvršenje posla može prestati i u svim onim slučajevima kada se korisnik
garancije jednostrano odrekne prava iz garancije ili kad su ova potraživanja iz garancije u celini izmirena, kao i u drugim slučajevima navedenim u garanciji. Ona
može biti produžena, naročito kada se ovom garancijom obezbeđuje izvršenje ugovora iz oblasti investicione izgradnje i to onda kada rok izvršenja ugovora nije fiksno
određen, već samo orijentaciono.
Garancija za vraćanje avansa je garancija kojom banka preuzima obavezu da
će korisniku garancije isplatiti garantnu sumu za slučaj da isporučilac (izvođač
radova, prodavac) ne ispuni svoje ugovorne obaveze za koje je položen avans ili
Poslovi na unutrašnjem tržištu 325
ne vrati avans na drugi način. Daje se najčešće kod ugovora iz oblasti investicione
izgradnje, kao i ugovora čiji je predmet neka idnividualna određena stvar, koja ima
potrebna svojstva i specijalne namene. Kod avansne garancije visina garantnog iznosa jednaka je primenjenom avansu, ali to ne mora da bude uvek tako. Banka može
da preduzme obavezu koja je po svom obimu manja ili veća od primenjenog avansa.
Obaveza banke biće veća ako je u garanciji navedeno da se pored garantnog iznosa
plaća i kamata sa troškovima. Ova obaveza će biti manja od primljenog avansa u
svim slučajevima kad je u garanciji predviđeno da se obaveza smanjuje srazmerno
izvršenju obaveze iz osnovnog ugovora. Ona prestaje nakon isteka određenog roka
važenja. U Jednoobraznim pravilima za ugovorne garancije određen je rok važenja
bankarske garancije u trajanju od 6 meseci.
Uslovna garancija je garancija u kojoj je naveden uslov koji mora da bude ispunjen da bi korisnik garancije stekao pravo da se obrati banci sa zahtevom za isplatu
garantnog iznosa. Postavljanje uslova za isplatu garancije dokazuje se po pravilu robnim dokumentima koje podnosi korisnik garancije prilikom postavljanja zahteva za
isplatu garantnog iznosa. Postojanje uslova može biti dokazivano i na drugi način.
Napr. korisnik može dokazivati postojanje uslova za isplatu podnošenjem nalaza
nekog inžinjering biroa kojim se utvrđuje da isporučena oprema nije bez nedostataka ili da građevinski radovi nisu izvedeni onako kako je to predviđeno ugovorom
i tehničkom dokumentacijom. Ova vrsta garancije značajno doprinosi većoj sigurnosti u pravnom prometu, pošto se isplata garantnog iznosa uslovljava podnošenjem
odgovarajućeg dokaza.
Bezuslovna garancija Kod ove garncije ne traži se da korisnik podnosi dokaze kojim se potvrđuje da je ispunjen uslov za isplatu garantnog iznosa. Ona se
obično prepoznaje po tome što je u njoj sadržana klauzula «na prvi poziv» ili druga
klauzula sa istim značenjem. Ona ima prednosti u odnosu na uslovnu garanciju, ali i
nedostatke. Nedostatak je da može biti lako zloupotrebljena. Međutim, banka može
odbiti isplatu ukoliko je očigledno da je zahtev neosnovan.
Supergarancija Poverilac iz osnovnog ugovora može zahtevati da mu dužnik
pored garancije pribavi supergaranciju od neke treće banke. U praksi se ova vrsta
garancije koristi kada poverilac nema dovoljno poverenja u banku koja je prvobitno dala garanciju, kao i u slučajevima kada se obezbeđuje izvršenje neke značajne
poslovne operacije. Kod nekih zemalja za sve inostrane partnere obavezno je
obezbeđenje supergarancije domaće ili inostrane prvoklasne banke.
Kontragarancija se koristi onda kada propisi zemlje korisnika naređuju da garanciju izda banka koja ima sedište u zemlji korisnika, dok se nalogodavac za izdavanje garancije nalazi u drugoj zemlji. Isplatom garantnog iznosa korisniku garancije banka u zemlji korisnika stiče pravo da se za isplaćeno regresira od inostrane
326 Bankarstvo
banke (banke u zemlji nalogodavca) po osnovu izdate kontragarancije. U praksi se
događa da više banaka garantuju izvršenje neke obeveze osobito kada je u pitanju
obezbeđenje neke krupnije poslovne operacije.
Samostalna garancija ili garancija sa klauzulom «bez prigovora» ili drugom
klauzulom koja ima isto značenje, predstavlja pravi oblik garancije kakav se masovno koristi u poslovima međunarodne trgovine. Ovom se garancijom pokriva ne
samo rizik neispunjenja obaveza iz osnovnog ugovora, nego i rizik nepunovažnosti
jedne takve obaveze. Banka može prema korisniku da ističe samo prigovore koji se
tiču same garancije, kao što su: prigovor u pogledu punovažnosti i sadržine garancije, prigovor kompenzacije. Samostalna garancija je daleko sigurnije i pouzdanije
sredstvo obezbeđenja od akcesorne garancije. Ova garancija je jedan poseban oblik
garancije. Takva garancija može biti korišćena jedino za obezbeđenje potraživanja u
međunarodnom prometu.
Akcesorna bankarska garancija je takav oblik personalnog obezbeđenja kod
koga banka može prema korisniku garancije da ističe sve prigovore koje može da
ističe jemac prema glavnom dužniku. Retko se koristi u poslovima međunarodne
trgovine.
Konzorcijalne (garancije kod kojih više banaka daju garanciju) i indivudualne
garancije (garancija koju daje jedna banka).
Pokrivene (garancije kod kojih nalogodavac polaže pokriće kod banke iz koga
banka isplaćuje garantni iznos korisniku garancije) i nepokrivene garancije (banka
isplaćuje garanciju iz sopstvenih sredstava ).
Neposredne (kada banka daje garnciju korisniku po nalogu svih klijenata) i
posredne garancije (kada se između dužnika iz osnovnog ugovora, nalogodavca,
i njegove banke, davaoca garancije i poverioca korisnika garancije, uključi jedna ili
više banaka).
Zavisno od toga da li se garancijom obezbeđuje izvršenje novčane ili nenovčane
obaveze garancije se svrstavaju u činidbene i platežne garancije.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 327
15.2. JEMSTVO
Lična – obligaciona sredstva obezbeđenja – jemstvo, garancija, obezbeđuju
poveriocu obligaciono pravni zahtev prema licu koje je za drugog preuzelo
obezbeđenje duga i koje za to jemči imovinom. Subjekti koji daju lična sredstva obezbeđenja su banke i druge finansijske institucije, pravna i fizička lica. Postoje sredstva obezbeđenja kojima se dužnik jače obavezuje – ugovorna kazna i lična
sredstva obezbeđenja kojima se osim dužnika obavezuje i treće lice – jemstvo i bankarska garancija. Ova sredstva služe pojačavanju osnovne dužnikove obaveze prema
poveriocu. U novijem periodu razvoja bankarstva lepeza sredstava obezbeđenja se
obogatila novim oblicima, pri čemu su neki nastali izvorno kao sredstva obezbeđenja
– bankarska garancija, bond, dok druga imaju funkciju obezbeđenja kao sporednu
funkciju – menica, akreditiv.
Jemstvo spada u red ličnih obezbeđenja, tj. takvih obezbeđenja kod kojih treće lice
odgovara poveriocu celom svojom imovinom u slučaju da dužnik iz osnovnog posla
ne ispuni ili ne ispuni kako valja svoju punovažnu ili dospelu obavezu. Davanjem izjave o jemstvu jemac pristupa već postojećem dugu glavnog dužnika, međutim, i
dalje ostaje u obavezi da ispuni ono na šta se obavezao ugovorom ili drugim pravnim
poslom. Jemstvo zauzima važno mesto kao sredstvo za obezbeđenje plaćanja.
Jemstvo daju banke, druge finansijske organizacije, pravna lica i pojedinci.
Jemstvo je po svom karakteru i pravnim dejstvima akcesorni, sporedni ili zavisni pravni posao koji samim tim nema niti može da ima svoju samostalnu pravnu egzistenciju, nego je zavistan ili uslovljen postojanjem nekog drugog ugovora ili drugog
pravnog posla. To za posledicu ima da jemstvo ima vremenski ograničeno dejstvo,
koje se obično poklapa sa rokom dospelosti glavnog duga. Zato poverilac nema
pravo da od jemca zahteva isplatu dok obaveza glavnog dužnika nije dospela za
isplatu, izuzev kada je protiv glavnog dužnika otvoren stečaj, kada se sva potraživanja
smatraju dospelim.
Jemstvo je supsidijarno obezbeđenje, jer poverilac ne može da se obraća jemcu
za isplatu, ako se prethodno sa zahtevom ne obrati dužniku. U slučaju da ispunjenje
glavne obaveze nije više moguće ili se radi o specifičnoj obavezi vezano za ličnost
dužnika, u tom slučaju se obaveza jemca svodi na naknadu štete.
Pored običnog jemstva, postoje zakonsko jemstvo, jemstvo za gubitke, solidarno jemstvo, sajemstvo, jemstvo za naknadu štete.
Jemstvo se može dati za svaku punovažn obavezu, bez obzira na sadržinu, tj.
sadržaj obaveze može biti u činjenju ili nečinjenju. Jemstvom se može obezbediti ne
samo postojeća i bezuslovna obaveza, već i buduća obaveza i uslovljena obaveza.
Jemac od takve buduće i uslovne obaveze može da odustane.
Po svom obimu jemčeva obaveza ne može biti veća nego što je osnovna obaveza
glavnog dužnika, ali može biti manja, ako je tako opredeljeno ugovorom.
328 Bankarstvo
Postoje sledeće vrste jemstava:
 Supsidijarno jemstvo – poverilac može da traži ispunjenje obaveze od
jemca samo ako je to već zatražio od glavnog dužnika. Različita su rešenja
u pojedinim zemljama: prva grupa zakonodavstava gde je poverilac dužan
da zatraži intervenciju suda i druga grupa, gde je dovoljno da poverilac
vansudskim putem opomene glavnog dužnika.
 Solidarno jemstvo – u slučaju obavezivanja jemca kao solidarnog, jemac
odgovara na isti način i pod istim uslovima kao i glavni dužnik i to za celu
obavezu. Ono obezbeđuje veći stepen sigurnosti poveriocu i veću brzinu
naplate.
Poverilac može da pozove jemca i pre nego što je pozvao glavnog dužnika da
ispuni obavezu i to: prvo, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne
može namiriti i drugo, ako je dužnik pao pod stečaj.
Jemstvo mogu da preuzmu i više lica (sajemci), pri čemu solidarno odgovaraju.
Kod jemstva postoji više odnosa: poverilac – gavni dužnik, između glavnog dužnika
i jemca i između samih jemaca. Ovo solidarno jemstvo se zasniva u slučaju nedovoljnog poverenja i u slučaju većeg obima poslova. Kad više jemaca preuzme obavezu
isplate od strane jednog jemca omogućava mu da se od ostalih jemaca regresira.
Kao nadležno pravo kod jemstva se koristi pravo koje su izabrale ugovorne
strane, a ako nije odabrano ili okolnosti ne upućuju na drugo pravo, uzima se domicil ili sedište glavnog dužnika.
Među ostala lična, obligaciona sredstva obezbeđenja spadaju: menica,
stand–by akreditiv i bond.
Menica je hartija od vrednosti po naredbi sastavljena u zakonom propisanoj formi, a koja sadrži bezuslovni pismeni nalog izdavaoca (trasanta) adresiran na drugo
lice (trasat) da u određeno vreme i na određenom mestu isplati određeni iznos novca
licu označenom na menici (remitent, korisnik) ili drugom licu po njegovoj naredbi.
Menica se javlja u dva osnovna oblika
 trasirana ili vučena menica i
 sopstvena ili solo menica.
Trasirana menica je najčešći oblik menice u evropskim uporednom pravu. Kod
njega izdavalac daje nalog drugom licu (trasatu), a najčešće svojoj banci da korisniku
menice (remitentu) isplati novčani iznos na koji menica glasi. Solo menica je jednostavniji oblik menice gde se izdavalac menice obavezuje da će isplatiti određenu sumu
novca remitentu u vreme dospelosti menice.
U savremenom prometu menica ima višestruku funkciju: kao kreditno sredstvo,
sredstvo plaćanja, sredstvo obezbeđenja potraživanja i sredstvo eskonta, a najčešće
se koristi kao kreditno sredstvo.
Stand–by akreditiv kao posebna vrsta finansijske garancije predstavlja savremeni pravni oblik nastao u SAD, zbog činjenice da je u bankarskoj praksi postojala
zabrana bankama da izdaju samostalne bankarske garancije, na prvi poziv za druga
Poslovi na unutrašnjem tržištu 329
lica. Otuda su banke razvile ovaj instrument, kao oblik akreditiva, kojim se banka
obavezuje prema korisniku da će po nalogu klijenta (nalogodavca) isplatiti određenu
sumu u određenoj valuti, ako korisnik akreditiva u određenom vremenskom periodu podnese banci izjavu da dužnik (nalogodavac) nije izvršio obavezu iz osnovnog
ugovora.
Ova vrsta akreditiva sadrži: obavezu izdavaoca akreditiva, banke ili osiguravajućeg
društva, obavezu klijenta za koga se izdaje akreditiv i obavezu korisnika. Obaveza
banke dospeva kada korsnik podnese banci svoj zahtev za isplatu u kojem se navodi
da dužnik nije ispunio obavezu iz osnovnog ugovora, pri čemu ne postoji uslov prezentiranja odgovarajuće dokumentacije kao dokaza.
Obim korišćenja ovog sredstva obezbeđenja je poslednjih godina rastući imajući
u vidu porast vanbilansnih transakcija, posebno zbog relativno niskih troškova izdavanja akreditiva i efekata dodatne finansijske poluge koju akreditivi stvaraju, jer ne
zahtevaju rezerve banke i naknadu za osiguranje.
Bondom se u anglosaksonskom pravu označava pismena isprava kojom se
jedno lice obavezuje drugom da će mu platiti određeni novčani iznos, odmah ili u
određenom roku, što se potvrđuje potpisom i pečatom. Drugi naziv za bond je obveznica (obligation). Kao sredstvo obezbeđenja koriste se brojni oblici bondova, a
velika raznovrsnost proizilazi iz brojnosti funkcija koju bond ima.
Sa stanovišta bondova kao sredstva obezbeđenja od značaja su Surety bondovi tj.
bondovi kojima se garantuje izvršenje određene obaveze, pri čemu se razlikuju surety
bondovi u širem smislu i to fidelity bondove koji garantuju određeno ponašanje zaposlenog kod poslodavca, bez obzira da li poslodavac privatno lice ili javni organ, i
surety bondove u užem smislu, koji predstavljaju garanciju ispunjenja obaveze, pa tek
onda ugovoreno obeštećenje.
15.3. STVARNOPRAVNA OBEZBEĐENJA
Kod stvarnih ili realnih sredstava obezbeđenja poverilac stiče stvarno pravo na stvari dužnika ili trećeg lica, tako da u slučaju da dužnik ne izvrši svoju obavezu, realizuje
svoje pravo i na taj način se naplati. Zajednička osobina stvarnopravnih obezbeđenja
je da poverilac (banka) ima pravo da unovči predmet zaloge i da se iz realizovane
sume naplati pre ostalih poverilaca, ako potraživanje ostane nenaplaćeno, bez obzira
da li je predmet pokretna ili nepokretna stvar. Sva stvarnopravna obezbeđenja se
nazivaju založnim pravima. Zajednička načela za sve oblike zaloge su: akcesornost,
oficijelnost, specijalnost, nedeljivosti, prioritet i načelo publiciteta založnih prava.
Založno pravo je akcesorno pravo, čije postojanje i punovažnost zavisi od postojanja i punovažnosti osnovnog ugovora.
Prodaja se vrši bez intervencije suda. Za jedno potraživanje može se zasnivati hipoteka na više nepokretnosti.
330 Bankarstvo
Vrsta stvari koje može biti založena mogu biti i potrošne stvari u koje spada i novac.
Založno pravo je nedeljivo, odnosno založena stvar obezbeđuje potraživanje sve dok
ono ne bude u celosti isplaćeno.
Ukoliko je stvar založena kod više poverilaca red isplaćivanaj iz vrednosti založene
stvari se određuje se prema vremenu nastanka svakog založnog prava.
Sredstvo publiciteta kod ručne zaloge je predaja stvari, a kod hipoteke upis u javne
knjige.
U stvarnopravna obezbeđenja spadaju:
 ručna zaloga,
 zaloga potraživanja i HOV i
 hipoteka
15.4. ZALOGA
Ručna zaloga – je stvarnopravno obezbeđenje kod koga založni poverilac stiče
pravo da se iz založene stvari namiri pre svih ostalih poverilaca, ako mu potraživanje
ne bude isplaćeno o dospelosti. Založenu stvar je dužan da neoštećenu vrati zalogodavcu. Sklapanjem ugovora ne nastaje stvarno pravo, već samo potraživanje založnog
poverioca da mu stvar preda u zalogu.
Za konstituisanje ručne zaloge nije dovoljno sklapanje ugovora, već i predaja stvari - faktička ili fiktivna. Zalogodavac može biti i dužnik, kao i treće lice.
Predmet ručne zaloge može biti svaka pokretna stvar koja se nalazi u prometu.
U bankarstvu to mogu biti i dragocenosti: zlato i plemeniti metali, drago kamenje,
umetničke slike, tepisi, egzotični ukrasi, HOV (kojima se daje prednost). U zalogu se
može dati i potraživanje prema trećem licu. Svi predmeti se mogu založiti sem onih
vezanih za ličnost ili stvari koje su po prirodi takve da se ne mogu prenositi. Prava
– autorsko pravo, pravo industrijske svojine, pravo plodouživanja takođe mogu biti
predmet zaloge.
Dejstvo zaloge – Ugovor o zalozi je dvostrano obavezan ugovor kojim se stvaraju
obaveze za obe ugovorne strane. Zalogodavac je dužan da zalogoprimcu preda stvar
- predmet zaloge ili ispravu koja imaocu daje pravo da raspolaže sa stvari. Zalogoprimac je dužan da stvar čuva sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno privrednika. Kad
potraživanje bude namireno dužan je da vrati stvar. Od stvari može ubirati plodove,
a od plodova odbija troškove čuvanja i održavanja stvari. Ako stvar ima pravni ili
materijalni nedostatak zalogoprimac može tražiti zamenu. On ima pravo bez intervencije suda da proda založenu stvar. Prednost zaloge je da se zalogoprimac može
namirit pre ostalih poverilaca. Redosled naplate je prema vremenu nastanka.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 331
Založno pravo regulisano je Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima1. Zakon uređuje:
 ugovor,
 prava i obaveze ugovornih strana
 upis založnog prava u registar,
 namirenje založnog poverioca,
 prestanak založnog prava
Pokretne stvari i prava zalažu se upisom založnog prava u registar. Ukoliko odnosi
nisu uređeni ovim zakonom primenjuju se propisi obligacionih odnosa i svojinskopravnih odnosa.
Ugovor o zalozi – njime se obavezuje zalogodavac prema poveriocu da mu pruži
obezbeđenje za njegovo potraživanje, tako što će upisati u registar založno pravo.
Zalogodavac može biti dužnik ili treće lice. Ugovorom se uređuju prava i obaveze
zalogodavca i poverioca.
Ugovor sadrži: dan zaključenja, ime i prezime ili firmu, prebivalište ili boravište,
sedište poverioca zalogodavca i dužnika, predmet založnog prava sa potrebnim
obeležjima i podatke o potraživanju. Obavezna je pismena forma.
Sticanje – založno pravo se stiče upisom u registar. Ako na stvarima nema prava
svojine ili ako zaloga nije punovažna iz drugih razloga upis u Registar ne proizvodi
pravno dejstvo.
Upis u Registar – mogu ga tražiti poverilac ili zalogodavac. Ako to traži poverilac neophodna je saglasnost zalogodavca. Poverilac upisano pravo može naplatiti iz
vrednosti predmeta pre ostalih poverilaca, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o
dospelosti. Pravo poverioca ima i prema trećem licu.
Potraživanje koje se obezbeđuje – može se obezbediti novčano potraživanje.
Obezbeđuje se određen iznos glavnog poraživanja, dužna kamata i troškovi. Mogu
se obezbediti buduća, kao i uslovna potraživanja.
Pravno dejstvo u stečaju – u slučaju stečajnog postupka primenjuju se pravila
zakona kojim se uređuje stečaj.
Predmet založnog prava mogu biti pokretne stvari, pravo potraživanja,
suvlasnički udeo i buduće stvari i prava.
Pokretne stvari – predmet može biti individualno određena stvar. Pokretne stvari
određene po vrsti, mogu biti predmet zaloge, ako je ugovorom određena količina ili
broj, kao i zbir pokretnih stvari.
Pravo potraživanja – predmet zaloge može bti pravo potraživanja, osim potraživanja
čiji je prenos zabranjen zakonom ili onih koji se ne mogu prenositi. Založno pravo se
stiče upisom u Registar. Predmet mogu biti i druga imovinska prava.
1
Službeni glasnik RS br. 57/03 i 61/05.
332 Bankarstvo
Dejstvo zaloge potraživanja – dok ne bude pismeno obavešten o nastanku
založnog prava dužnik založnog potraživanja može ispunjavati svoju obavezu zalogodavcu. Izvod iz registra je dokaz za dužnika založnog potraživanja da potraživanje
isplati založnom poveriocu.
Suvlasnički udeo – Suvlasnički udeo pokretne stvari ili zbir pokretnih stvari može
biti predmet zaloge, a imovinski deo takođe.
Buduće stvari i prava – Predmet zaloge mogu biti stvari ili prava koje će zalogodavac pribaviti u budućnosti. Ovo pravo nastaje kada zalogodavac stekne pravo svojine
na stvari.
Primena drugih propisa – Odredbe Zakona o založnom pravu se ne primenjuju na zalogu brodova i vazduhoplova za koje su ustanovljeni posebni registri,
kao ni na zaloge HOV, a primenjunju se na prava intelektualne svojine.
Ugovorne strane u založnom pravu su založni poverilac i zalogodavac.
Založni poverilac – je poverilac koji je stekao založno pravo upisom u Registar
zaloge. Založni poverilac ili više njih mogu odrediti treće lice ili jednog od njih da preduzima pravne radnje radi zaštite i namirenja založnog potraživanja.
Obaveza čuvanja i održavanja – po zaključenju ugovora zalogodavac je dužan da
čuva predmet s pažnjom dobrog domaćina, odnosno privrednika. Može se predvideti
obaveza zalogodavca da osigura predmet založnog prava.
Prava zalogodavca – Zalogodavac i posle upisa prava u registar zaloge ima pravo
da drži predmet založnog prava. Ako o dospelosti ne ispuni obavezu prema založnom
peveriocu zalogodavac gubi pravo na državinu. Ako predmet založnog prava daje
plodove zalogodavac je ovlašćen da ih pribira. Zalogodavac ima pravo da predmet
založnog prava izda u zakup i da zaključuje druge ugovore kojima se predmet daje
na upotrebu. Zalogodavac može predmet otuđiti i preneti pravo svojine na treće lice.
Ugovorom o zalozi može se isključiti pravo zalogodavca da otuđi predmet založnog
prava. Može i ponovo založiti predmet ili pravo. Može se ograničiti upotreba predmeta
založnog prava i odrediti način na koji zalogodavac može ubuduće da ga upotrebljava.
Mogu se isključiti određeni načini upotrebe.
Posebne ugovorne odredbe – Ako zalogodavac ima svojstvo privrednog subjekta
ugovorom se mogu predvideti da založni poverilac ima pravo da predmet založnog
prava proda na vansudskoj javnoj prodaji ako njegovo potraživanje nije namireno o
dospelosti. Ako predmet ima tržišnu ili berzansku vrednost ugovorom se može predvideti da poverilac ima pravo da ga proda po toj ceni ili da ga po toj ceni zadrži za
sebe. Ako je zalogodavac fizičko lice ne može se predvideti da će predmet založnog
prava preći u svojinu založnog poverioca, ako njegovo potraživanje ne bude namireno
o dospelosti
Redosled založnih prava - Založni poverilac ima pravo da iz cene postignute
prodajom predmeta založnog prava naplati svoje potraživanje pre ostalih poverilaca zalogodavca, osim ako nije drukčije određeno zakonom. Ako je jedan predPoslovi na unutrašnjem tržištu 333
met založnog prava putem upisa u Registar zaloge založen nekolicini poverilaca
red po kome se isplaćuju njihova potraživanja iz vrednosti tog predmeta određuje
se prema trenutku upisa njihovih založnih prava u Registar zaloge. Red prvenstva
između založnog prava upisanog u Registar zaloge i založnog prava koje nastaje
predajom založene stvari u državinu poveriocu određuje se prema vremenu nastanka odgovarajućeg založnog prava. Poverilac koji tvrdi da mu je stvar bila predata
u državinu pre nego što je izvršen upis u Registar zaloge u korist drugog poverioca, dužan je dokazati da je do predaje u državinu došlo pre upisa u Registar zaloge.
Zakonsko založno pravo prevozioca, komisionara, otpremnika i skladištara, nastala otpremom ili prevozom stvari koje su predmet zaloge prema zakonu kojim se
uređuju obligacioni odnosi imaju prvenstvo u odnosu na založno pravo upisano u
Registar. Zakonsko založno pravo poslenika za potraživanje nagrade za rad, naknade
za utrošeni materijal i ostala potraživanja u vezi sa njegovim radom, nastala na osnovu ugovora o delu iz zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi ima prvenstvo
u odnosu na založna prava upisana Registar zaloge. Za potraživanje poreza i drugih
dažbina red prvenstva određuje se prema vremenu njihovog upisa u registar zaloge.
Namirenje – Ako dužnik ne ispuni svoju obavezu o dospelosti založni poverilac
stiče pravo na državinu po samom zakonu. U trenutku dospelosti založni poverilac
stiče pravo da iz vrednosti predmeta založnog prava namiri svoje glavno potraživanje,
dužnu kamatu i troškove oko ostvarenja naplate potraživanja. Višak cene dobijen
prodajom iznad iznosa potraživanja založni poverilac je dužan da isplati zalogodavcu bez odlaganja. Ako založni poverilac u roku od osam dana ne isplati zalogodavcu višak cene plaća zalogodavcu propisanu zateznu kamatu. Založni poverilac je
dužan da obavesti preporučenim pismom dužnika i zalogodavca, kad to nije isto lice
i treće lice kod koga se stvar nalazi o nameri da svoje dospelo potraživanje namiri iz
vrednosti predmeta založnog prava.
Zalogodavac je dužan da sarađuje sa založnim poveriocem u postupku namirenja
potraživanja poverioca iz predmeta založnog prava od trenutka kada mu je dostavljeno poveriočevo obaveštenje. Ako povredi neku od navedenih obaveza zalogodavac ili
dužnik, kad to nije isto lice, dužan je da nadoknadi štetu koju trpi založni poverilac.
Od dana obaveštenja založnog poverioca zalogodavac je dužan da trpi da se
založni poverilac namiri iz vrednosti predmeta založnog prava. Do predaje državine
založnom poveriocu zalogodavac je dužan da se suzdržava od radnji kojima se može
smanjiti vrednost predmeta založnog prava. Ako povredi neku od odredbi ovog člana
zalogodavac je dužan da naknadi štetu koju trpi založni poverilac.
Po dostavljanju obaveštenja dužniku i zalogodavcu založni poverilac ima pravo da
predmet založnog prava uzme u državinu.
Založni poverilac može sudu podneti zahtev za donošenje rešenja o oduzimanju
predmeta založnog prava od zalogodavca ili lica u čijoj je državini predmet i predaji
tog predmeta poveriocu u državinu. Uz navedeni zahtev podnosi se overeni izvod
334 Bankarstvo
iz Registra i ugovor. Sud je u obavezi da reaguje u roku od tri dana, a naredna tri
dana se sprovodi oduzimanje predmeta založnog prava. Ako je predmet nepodoban
zbog svoje prirode ili ako je u interesu založnog poverioca sud na predlog poverioca
određuje administratora koji se stara o predmetu založnog prava. Zalogodavac može
uložiti prigovor na rešenje o oduzimanju predmeta.
Posle dostavljanja obaveštenja založnog poverioca zalogodavac ne može pravno
raspolagati predmetom založnog prava bez dozvole poverioca.
Načini namirenja – Posle izvršenog upisa početka namirenja u Registar poverilac može zahtevati od suda odluku da se predmet proda na javnoj aukciji ili po
tekućoj ceni, kada stvar ima tržišnu ili berzansku cenu. Založni poverilac može
pristupiti vansudskoj prodaji po isteku roka od 30 dana od upisa početka namirenja u
Registar. Posle dostavljanja obaveštenja zalogodavcu o početku postupka namirenja
založni poverilac i zalogodavac se mogu sporazumeti da se rok od 30 dana skrati.
Založni poverilac može pristupiti vansudskoj javnoj prodaji putem nadmetanja ako
je takav način predviđen ugovorom o zalozi. Založni poverilac može prodati predmet po tržišnoj ili berzanskoj ceni, ako je takav način prodaje predviđen u ugovoru
o zalozi. Tržišna cena je cena po kojoj se iste ili slične stvari redovno prodaju pod
uobičajenim okolnostima na mestu i u vreme prodaje predmeta založnog prava. Ako
u mestu i u vreme prodaje predmet nema tržišnu cenu uzima se u obzir cena na
najbližem tržištu. Berzanska cena je cena po kojoj se iste ili slične stvari prodaju
na najbližoij berzi. Ako predmet nema ni tržišnu ni berzansku cenu poverilac to
može učiniti na razuman i pažljiv način. Poverilac prodaju može poveriti i licu koje
se profesionalno bavi davanjem zajmova uz zalogu ili licu koje se bavi prodajom stvari. Poverilac je dužan da obavesti dužnika i zalogodavca kad to nije isto lice i treće
kod koga se stvar nalazi o vremenu i mestu održavanja prodaje. Zalogodavac može
osporavati pravo poverioca da se namiri vansudskim putem, ako u roku od 30 dana
od upisa početka namirenja u Registar podnese tužbu sudu i dokaze da poveriočevo
potraživanje ili založno pravo ne postoji, da potraživanje nije dospelo za naplatu ili
da je dug isplaćen. Podnošenje tužbe, međutim, ne sprečava postupak namirenja
poverioca. Savesno lice koje kupi predmet založnog prava na sudskoj ili vansudskoj
prodaji stiče pravo svojine bez tereta.
Prestanak založnog prava – Ako potraživanje založnog poverioca prestane isplatom duga ili na drugi način založno pravo prestaje i briše se iz Registra zaloge na
zahtev poverioca, dužnika ili zalogodavca, kada to nije isto lice. Založni poverilac
se može namiriti iz vrednosti predmeta i posle zastarelosti njegovog potraživanja.
Založno pravo prestaje i briše se iz Registra kad predmet založnog prava propadne.
Ako je predmet bio osiguran založno pravo se uspostavlja po samom zakonu na
potraživanju iznosa osiguranja. Založno pravo prestaje na osnovu javne prodaje i
druge prodaje predmeta založnog prva izvršene radi namirenja potraživanja založnog
poverioca. Po pravosnažnosti sudske odluke o namirenju sud će rešenjem odrediti
da se založno pravo briše iz Registra. Brisanje založnog prava iz Registra se vrši i po
Poslovi na unutrašnjem tržištu 335
odricanju založnog prava u pismenojh formi, kada se svojstvo založnog poverioca
stekne u istom licu sa svojstvom dužnika, kao i kada založni poverilac stekne pravo
svojine na predmetu založnog prava.
Registar zaloge je javni registar založnih prava na stvarima fizičkih ili pravnih
lica i drugih podataka koji se u skladu sa ovim zakonom upisiju u Registar. To je
jedinstvena elektronska baza podataka. Registar zaloge vodi nadležna organizacija
određena u skladu sa zakonom. Dostupan je svim licima bez obzira na mesto i teritoriju na kojoj pristupaju Registru. Podaci iz Registra su javni. Troškovi upisa se plaćaju
u skladu sa Zakonom i to za upis ili izmenu podataka u Registru, pretraživanje koje
uključuje dobijanje izvoda i dobijanje overenog izvoda. Smatra se da su treća lica
upoznata sa postojanjem založnog prava samom činjenicom upisa u Registar. Zahtev
za upis u Registar sadrži: 1) podatke potrebne za utvrđivanje identiteta zalogodavca i dužnika i poverioca, 2) kratak opis stvari i prava, 3) kratak opis obezbeđenog
potraživanja, uključujući i maksimalni iznos, 4) potpis podnosioca zahteva za upis, 5)
izjavu zalogodavca da pristaje da poverilac upiše založno pravo i 6) datum i broj odluke suda. Izmene i dopune imaju karakter novog upisa. Založni poverilac je dužan da
zatraži da se u Registar zaloge upiše da je započeo postupak namirenja. Zalogodavac
može zahtevati da se u Registar zaloge upiše zabeleška postojanja spora ako pokrene
parnicu za brisanje založnog prava. Službenik odbija upis kada: 1) nisu pružene sve
potrebne informacije, 2) nedostaju podaci identiteta, 3) poverilac nije pružio izjavu
zalogodavca da pristaje na upis založnog prava i 4) nisu plaćeni troškovi upisa.
15.5. HIPOTEKA
Hipoteka je stvarno pravo koje titularu pruža mogućnost da se naplati iz
opterećene nepokretnosti prinudnom prodajom, ako dužnik o roku ne izmiri svoje
novčane obaveze. Ovo pravo ograničava pravo svojine vlasnika – dužnika ili trećeg
lica u obimu u kojem je konstituisano. Pravni osnov hipoteke može da bude ugovor,
sudska odluka ili zakon. Titular hipoteke ima pravo na namirenje svog potraživanja
iz vrednosti založene nepokretnosti pre poverilaca koji na njoj nemaju hipoteku i
pre poverilaca koji su hipoteku stekli pre njega (hipoteka prvog reda u odnosu na
hipoteku drugog reda itd).
Legalni okvir za uspostavljanje hipotekarnog prava predstavljaju kod nas Zakon o
osnovama svojinskopravnih odnosa1 i Zakon o hipoteci2.
Hipoteka se stiče upisom u javne zemljišne knjige, s tim što opterećena nepokretnost ostaje u državini dužnika. Postojanje hipoteke zavisi od postojanja određenog
potraživanja. Ako je potraživanje iz bilo kog razloga ništavo ili je u međuvremenu
prestalo da postoji, prestaje i hipoteka kao akcesorno pravo.
1
2
Sl. List SRJ br. 29/96
Sl.glasnik RS br. 115/05
336 Bankarstvo
Karakteristično je da hipotekar mora biti poverilac obezbeđenog potraživanja ili
mora postojati identitet između hipotekarnog poverioca i poverioca potraživanja.
Na dužničkoj strani naprotiv ne mora da postoji identitet.
U međunarodnoj bankarskoj praksi hipoteka se koristi za obezbeđenje vraćanja
dugoročnog ili srednjeročnog kredita koji se po pravilu daje za finansiranje izgradnje
krupnih investicionih objekata ili izvođenje investicionih radova. Hipoteka se može
prenositi pravnim poslom i to cesijom potraživanja.
Predmet hipoteke je nepokretnost sa svim pripacima i plodovima dok se ne
odvoje. Predmet hipoteke može da bude i realan deo neke nepokretnosti – stan,
poslovne prostorije kao deo zgrade i suvlasnički deo nepokretnosti. Moguće je zasnovati hipoteku i na stambenu jedinicu i zgradu u izgradnji. Hipoteka se odnosi i na
sva poboljšanja nepokretnosti. Moguća je zajednička hipoteka tj. hipoteka na više
nepokretnosti, kod koje svaka nepokretnost predstavlja obezbeđenje celokupnog
potraživanja. Na istoj stvari je moguće konstituisati više hipoteka, pri čemu se redosled hipoteka određuje prema vremenu nastanka tj. prema načelu prioriteta založnog
prava.
Hipoteka spada u red veoma sigurnih sredstava obezbeđenja u međunarodnom
prometu, ali je i ta sigurnost relativna. Vrednost predmeta hipoteke može biti nedovoljna da bi se njenom prodajom namirili poverioci u celini. Predmet hipoteke može
da propadne. Zato se u praksi predviđa osiguranje, a polisa osiguranja vinkulira na
hipotekarnog poverioca. Tada osigurana suma stupa na mesto ranijeg predmeta
hipoteke. Prilikom isplate duga hipoteka se ne gasi nego automatski prelazi na vlasnika nekretnine.
I kod ručne zaloge, kao i kod hipoteke, zabranjene su ugovorne klauzule po kojima bi založni poverilac stekao svojinu na založnoj stvari, ukoliko i dužnik ne izmiri
svoj dug koji je na ovakav način obezbeđen.
Hipoteka prestaje na više načina: a) kada dužnik isplati potraživanje, b) kada se
poverilac odrekne hipoteke pismenom izjavom, c) kada isto lice postane nosilac prava svojine i nosilac hipoteke na istoj nepokretnosti i d) u svim onim slučajevima kada
hipotekom opterećena nepokretnost propadne, a ne bude obnovljena.
Poslovi na unutrašnjem tržištu 337
REZIME POGLAVLJA
Sredstva obezbeđenja služe poslovnim bankama za pojačanje obaveze dužnika u
slučaju pozajmica i kao osiguranje za slučaj da dužnik delimično ili u celosti ne vrati
pozajmicu i to putem prodaje založene robe ili nepokretnosti, odnosno od drugog
lica koje jemči za dužnika. Bankarska garancija je sredstvo obezbeđenja u kojem se
banka obavezuje da ispuni obavezu dužnika ukoliko on to ne učini. Pri tom je garancija posao od sekundarnog značaja koji prati osnovni posao – pozajmicu. Različite
vrste garancija se koriste za razne svrhe, kao što su: licitaciona, za dobro izvršenje posla, uslovna, supergarancija, kontragarancija, posredna i neposredna. Jemstvo spada
u grupu ličnih obezbeđenja kod kojeg jemac svojom imovinom odgovara poveriocu.
Stvarnopravna obezbeđenja služe za pojačanje obaveze, odnosno obezbeđenje banci
(ili drugom poveriocu) za slučaj nevraćanja duga i to putem prodaje založene robe,
odnosno nepokretnosti. Kod zaloge je reč o obezbeđenju kod kojeg je predmet zaloge pokretna stvar, a kod hipoteke nepokretnost. U oba slučaja neophodan je upis u
odgovarajuće državne knjige - registre zaloge, odnosno nepokretnosti.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Vrste garancija?
;
Šta je hipoteka i predmet hipoteke ?
;
Učesnici u bankarskom garantnom poslu?
;
Šta su stvarnopravna obezbeđenja?
;
Šta je bankarska garancije i njen značaj?
;
Šta je zaloga ?
;
Šta je jemstvo ?
;
Šta je predmet zaloge?
;
Kako se potvrđuje zaloga?
;
Kako se potvrđuje hipoteka?
338 Bankarstvo
LITERATURA
1. Anđelković G., Vukadinović R., Vuković D. – Garancije na prvi poziv u
međunarodnoj praksi, Beograd, 1995.
2. Barjaktarović M. - Vanbilasno poslovanje banaka – bankarska garancija,
Poslovna politika br. 11/2003, Beograd
3. Dejanović Lj. – Bankarska garancija, Pravni život br. 11/2001, Udruženje
pravnika Srbije, Beograd
4. Pavićević B. – Bankarska garancija u teoriji i praksi, Službeni list SRJ,
Beograd, 1999.
5. Srdić M., Slijepčević R – Založno pravo u obezbeđenju potraživanja, Intermex, Beograd, 2002.
6. Vasiljević B. – Hipotekarno tržište, Berza br.3,Želnid, Beograd, 1990.
Propisi:
1. Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ br.29/78, 39/85,
45/89, 57/89 Službeni list SRJ br.31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99
2. Zakon o hipoteci, Službeni glasnik RS br.115/05
3. Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar,
Službeni glasnik RS br. 57/04, 61/04
Linkovi:
www.nbs.rs
Poslovi na unutrašnjem tržištu 339
PETI DEO
MEĐUNARODNI BANKARSKI
POSLOVI
16.
DEVIZNO POSLOVANJE
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studentima
približi devizno poslovanje banaka, tj. sve vrste poslova
kojima se banka može baviti u poslovanju sa inostranstvom. Najpre se objašnjavaju vrste poslova koji uključuju
elemenat inostranosti, odnosno tekuće devizno poslovanje i kapitalni poslovi sa inostranstvom. Objašnjava
se zatim kako se vrše plaćanja i prenos deviznih sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva. Pažnja je
posvećene i deviznom kursu i načinima vođenja devizne
politike, odnosno deviznoj klauzuli u poslovanju banaka.
Naročita pažnja posvećena je sprečavanju pranja novca
i ulozi banke u tome. Objašnjavaju se takođe pitanja
načina kontrole deviznog poslovanja banaka. Na kraju
bliže se objašnjavaju menjački poslovi banaka.
Ključne reči: tekuće devizno poslovanje, kapitalne
transakcije, lični prenos, menjački posao, (ne)rezident,
devizni kurs, revalvacija-devalvacija, valutna klauzula,
sprečavanje pranja novca
16.1. TEKUĆE DEVIZNO POSLOVANJE
Matični zakon za ove poslove bankarskog sektora je Zakon o deviznom poslovanju1. U osnovne odrednice Zakona ugrađen je član 8. Statuta MMF, koji zemlje
članice obavezuje na:
 izbegavanje ograničenja tekućih plaćanja,
 izbegavanje diskriminatorne valutne prakse ili višestrukih kurseva,
 uvođenje konvertibilnosti valute.
Ključna odlika Zakona je liberalizacija deviznog poslovanja u odnosu na prethodnu praksu, što se ogleda u sledećem:
 unos deviza do 180 dana za redovan ivoz, a preko toga je kreditni posao
(ranije 60 dana);
 plaćanje uvoza do 180 dana za redovan uvoz, a preko toga je kreditni posao
(ranije nije bilo plaćanja unapred);
 valutna klauzula je izričito dopuštena (ranije nije bila dopuštena),
1
Sl.glasnik RS br.62/06
Meunarodni bankarski poslovi 343
Uvedeno je tržišno formiranje kursa dinara (ranije administrativno).
Zakon je povezan sa drugim sistemskim zakonima: o bankama, o trgovanju HOV,
o spoljnotrgovinskom poslovanju itd.
Zakonom je umesto odrednice domaća i strana lica uvedena definicija rezidenta
pod kojim se podrazumeva:





pravno lice registrovano i sa sedištem u zemlji,
ogranak – filijala stranog pravnog lica registrovan u zemlji,
preduzetnik,
fizičko lice sa prebivalištem u zemlji,
fizičko lice - inostrani državljani sa boravkom u zemlji dužim od jedne godine.
Uslov da bi se banka mogla baviti poslovima sa inostranstvom je ovlašćenje Narodne banke za obavljanje poslova sa inostranstvom:
 obavljanje platnog prometa sa inostranstvom i
 kreditnih poslova, uključujući garancije.
Odlukom o uslovima za davanje ovlašćenja bankama za obavljanje poslova sa
inostranstvom, kao i uslovima za oduzimanje tih ovlašćenja1 definisani su uslovi koje
banka mora ispunjavati da bi dobila ovlašćenje:
registrovana je i ima dozvolu za rad,
kadrovski je osposobljena,
tehnički je osposobljena.
Grafikon 16.1.
1
Odluka o uslovima za davanje ovlašćenja bankama za obavljanje poslova sa inostranstvom, kao i o uslovima za oduzimanje tog ovlašćenja („Službeni glasnik RS“, br. 5/2007).
344 Bankarstvo
Tekući devizni poslovi su tekući poslovi zaključeni između rezidenata i nerezidenata, čija namena nije prenos kapitala. Plaćanje, naplaćivanje i prenos po
tekućim deviznim poslovima između rezidenata i nerezidenata vrši se slobodno. Ovi poslovi obuhvataju bez ograničenja:
 plaćanja po osnovu spoljnotrgovinskih poslova, uključujući usluge,
 plaćanja na ime kamate na kredite i dela glavnice kredita,
 povraćaj sredstava uloženih u investicije, prenos u inostranstvo i unos dobiti po osnovu direktnih investicija,
 prenos u korist fizičkih lica po osnovu penzija, invalidnina i drugih socijalnih davanja, prenose po osnovu poreza i taksi, sudskih odluka, igara na
sreću, koncesionih naknada, članarina, kazni, likvidiranih šteta iz osiguranja i troškova izdržavanja porodice.
Plaćanja na ime kamata na kredite se odnose na sve vrste kredita. Po izmirenju
obaveza strani ulagač može slobodno i bez odlaganja transferisati u konvertibilnoj valuti sva sredstva u vezi sa stranim ulaganjem (dobit, imovinu nakon gašenja
preduzeća, sredstva od prodaje akcija i/ili udela, dopunske uplate i naknade po
osnovu eksproprijacije). Plaćanje dela glavnice kredita vezano je za kreditne linije
povučene u inostranstvu. Strane investicije predstavljaju ulaganja koja vrše strani
ulagači, a koja ostaju u domenu njihovog odlučivanja i upravljanja.
U sredstva plaćanja Zakon o deviznom poslovanju ubraja dinar i strana sredstva plaćanja. Dinar je domaće sredstvo plaćanja i nacionalna valuta, kojom se vrše
plaćanja u zemlji i u platnom prometu sa inostranstvom. Strana sredstva plaćanja
su devize – potraživanja u inostranstvu koja glase na stranu valutu i efektivni strani
novac – potraživanja u gotovini, odnosno papirni ili kovani novac.
Instrumenti plaćanja su: akreditivi, doznake, platne kartice, menice, čekovi i
drugi bankarski i finansijski dokumenti naplativi u stranoj valuti.
Devize i efektivni strani novac mogu se kupovati i prodavati samo na deviznom
tržištu. Devizno tržište je elektronski organizovano tržište na kome se obavljaju
kupoprodaje deviza i efektive za namene koje su dozvoljene Deviznim zakonom.
Ono podrazumeva neposrednu kupoprodaju između banaka, ovlašćenih banaka, rezidenata, nerezidenata i NB ili na sastanku Međubankarskog deviznog tržišta (MDT).
Na MDT poslednjih godina NBS sve manje interveniše i njeno učešće u kupoprodajama je opadajuće. Na MDT, koje organizuje NB, se vrši aukcija deviza na osnovu
prispelih naloga banaka, a po završenim aukcijama formira se kursna lista. Na njemu
se obavlja kupoprodaja po kursu koji se međusobno ugovara. Na MDT sastanku se
kupoprodaje samo EUR. Fiksni kurs dinara prema EUR se formira na sastanku MDT
ukrštanjem ponuđenih kupovnih i prodajnih kurseva. Zvanični središnji kurs dinara
koristi se samo statistički i knjigovodstveno i to narednog dana. Kupovni i prodajni
kurs za efektivu se formiraju od strane NB, odnosno banaka slobodno, uz obavezu
prijave kursne liste NB.
Meunarodni bankarski poslovi 345
Grafikon 16.2.
16.2. KAPITALNI POSLOVI I POSLOVI SA HOV
Kapitalni poslovi su poslovi uzmeđu rezidenata i nerezidenata čija je namena
prenos kapitala. Kapitalni poslovi uključuju:
 direktne investicije,
 ulaganja u nekretnine,
 poslove sa HOV,
 poslove sa investicionim fondovima i dobrovoljnim penzionim fondovima,
 kreditne poslove,
 depozitne poslove,
 poslove osiguranja i
 jednostrane prenose sredstava plaćanja.
Direktne investicije predstavljaju sva ulaganja rezidenta u inostranstvu
i nerezidenta u zemlji, koja ulagač obavlja u pravno lice sa ciljem uključivanja u
upravljanje pravnim licem. Ulaganje uključuje: osnivanje pravnog lica, ogranka ili
predstavništva, kupovina udela ili akcija, dokapitalizacija i drugi oblik kojim ulagač
stiče minimum 10% upravljačkih prava.
Poslovi sa HOV su poslovi sa dugoročnim i kratkoročnim HOV, vlasničkim
hartijama od vrednosti i finansijskim derivatima. To su poslovi na tržištu kapitala
(akcije, obveznice i dr. sa rokom preko 1 god.) i tržištu novca (blagajnički zapisi, komercijalni zapisi, certifikati o depozitu i bankarski akcepti do 1 god.), kao i poslovi sa
investicionim fondovima, koji nisu direktna ulaganja.
346 Bankarstvo
Kreditni poslovi su kreditni poslovi u Republici Srbiji i kreditni poslovi sa
inostranstvom. Kreditni poslovi u RS su kreditni poslovi zaključeni u devizama
kojima rezident uzima kredit u devizma, odnosno kreditni poslovi zaključeni sa
nerezidentom u dinarima. Kreditni poslovi sa inostranstvom su krediti i zajmovi
između rezidenata i nerezidenata zaključeni u devizama. To su krediti banke odobreni nerezidentu i uzeti od nerezidenta za banku, kao i kredit uzet od rezidenta
odobren od inostrane banke. Ovi krediti uključuju sve vrste kredita: komercijalne,
robne, finansijske, kratkoročne oročene kreditne depozite i kratkoročne kreditne
linije. Kreditnim poslovima sa inostranstvom smatraju se i garancije i jemstva.
Lični prenos sredstava plaćanja je prenos sredstava plaćanja iz RS u inostranstvo ili obratno, koji se ne zasniva na izvršenju posla između rezidenta i nerezidenta,
a uključuje poklone, pomoć, nasledstvo, rentu, podmirenje duga u matičnoj zemlji ili prenos sredstava od strane iseljenika u inostranstvo. Fizički prenos sredstava
plaćanja je svaki prenos gotovine u dinarima i efektivnog stranog novca i HOV iz
zemlje i u zemlju.
16.3. PLAĆANJE, NAPLATA I PRENOS
Plaćanje, naplaćivanje i prenos po tekućim poslovima između rezidenata i
nerezidenata se vrši slobodno. Rezidenti i nerezidenti koriste devize za plaćanje
inostranstvu, ako zakonom nije drukčije određeno. Plaćanje, naplaćivanje i prenos se
u zemlji vrši isključivo u dinarima. Dozvoljno je i ugovaranje u devizama u RS, ali se
plaćanje i naplaćivanje vrši u dinarima, a izuzetno i u devizama po osnovu:





prodaje i zakupa nepokretnosti,
otplate deviznog kredita u zemlji,
uplate depozita kao sredstva obezbeđenja,
naplaćivanja premija i prenosa osiguranja,
kupovine potraživanja i dugovanja po osnovu kreditnih poslova sa inostranstvom, odnosno u efektivi po osnovu: 1) isplate sa devizne knjižice, 2)
kupoprodaje sa konsignacije i slobodnim carinskim prodavnicama.
Plaćanje, naplaćivanje i prenos se vrše preko ovlašćene banke, a NB za državne
organe i organizacije. Plaćanje po kapitalnim poslovima se ne može vršiti platnim
karticama.
Plaćanje, nalaćivanje i prenos po tekućim poslovima je slobodno. Rezident koji
je devize ostvario u inostranstvu i onaj koji je sredstva preneo u inostranstvo, a nije
ih upotrebio dužan je da devize unese u zemlju, kao i rezident koji je ostvario dobit
u inostranstvu.
Meunarodni bankarski poslovi 347
Rok za unos deviza u zemlju – po osnovu izvoza i po osnovu dobiti rok je osam
radnih dana od završetka roka ili završetka investicionih radova. Posao izvoza sa
rokom naplate dužim od 180 dana je kreditni posao, koji se mora registrovati kod
NB. Registraciji podležu ugovor, promene i raskid ugovora, korišćenje, otplata
i naplata kredita, kao i garancije i to pre zaključenja ugovora i to na posebnom
obrascu.
Plaćanje, naplaćivanje i prenos po kapitalnim poslovima su slobodni i to po
osnovu sticanja, prodaje i likvidacije direktnih investicija. Rezident ne može vršiti
plaćanje po osnovu sticanja nekretnina, HOV u inostranstvu, kao ni nerezident za
sticanje nekretnina u zemlji, niti ulaganja u investicione fondove u inostranstvu.
Banka može devize držati kod banke ili NB, kao i banaka u inostranstvu.
Nerezident može imati račun u banci u devizama i dinarima, pri čemu se jedino
ograničenje transfera deviza u inostranstvo odnosi na prethodno plaćanje poreskih,
carinskih i drugih obaveza.
16.4. KURS DINARA, VALUTNA KLAUZULA
Postoje tri vrste kurseva: fiksni (određuje se administrativno), plivajući (tržišno
se određuje) i ograničeno fluktuirajući (odstupanja su u određenim zonama + 1,2,3 %). Prema odredbama člana 7. Statuta MMF aranžmani za kurseve mogu biti
prema specijalnim pravima vučenja (SDR), prema vrednosti valuta drugih članica ili
nekom trećem aranžmanu.
Grafikon 16.3.
348 Bankarstvo
Kurs dinara se određuje na deviznom tržištu - slobodno1. Sa primenom od
juna 2007.godine, NBS organizuje sastanak Međubankarskog deviznog tržišta samo
po potrebi, ukoliko oceni da je njeno učešće neophodno radi stabilizovanja deviznog
tržišta. Zvanični srednji kurs služi za knjigovodstvene, statističke svrhe, kao i za
obračun carina i drugih dažbina, kada se koristi kurs poslednjeg radnog dana u nedelji koja prethodi obračunu. U slučaju ozbiljnih poremećaja platnog bilansa Vlada na predlog NBS može doneti zaštitne mere: propisati uslove držanja deviza na
računima banaka, obavezati banke da prodaju efektivu, ograničiti plaćanja i naplatu,
ograničiti prenos i obavljanje transakcija sa HOV, zlata i efektive, ograničiti kreditiranja, davanje garancija i jemstava itd.
Dozvoljeno je ugovaranje u devizama, ali je plaćanje isključivo u dinarima.
Izuzetak predstavlja odobravanje kredita u devizama rezidentu od strane poslovne
banke, kada je reč o kreditiranju uvoza roba i usluga iz inostranstva. Devizna klauzula je, dakle, vezivanje vrednosti ugovorenog posla za vrednost neke od valuta,
čiji je cilj da se predupredi valutni rizik, tj. klizanje vrednosti domaće valute. Obično
se koristi u zemljama visoke inflacije i posledično čestog i obimnog klizanja kursa
domaće valute. Zaštita od valutnog rizika se može ostvariti prevaljivanjem rizika na
nekog od partnera u poslu, prenošenjem na treće lice ili osiguranjem kursa putem
deviznih terminskih poslova.
16.5. LIČNI PRENOS SREDSTAVA PLAĆANJA I
SPREČAVANJE PRANJA NOVCA
Devizni zakon dozvoljava slobodno unošenje u zemlju efektive, platnih kartica i čekova koji glase na stranu valutu, a iznošenje u inostranstvo slobodno je
za iznošenje platnih kartica. Lični prenos sredstava plaćanja obuhvata poklone i
pomoć, nasledstva, rente, sredstva za podmirenje duga useljenika u RS i sredstva koje iznose iseljenici. Fizički prenos sredstava plaćanja podrazumeva prenos
gotovine u dinarima, u efektivi, čekovima i u materijalizovanim HOV.
NB Odlukom o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva2 propisuje iznos dinara koji se može slobodno uneti i izneti iz
zemlje od strane rezidenta, nerezidenta i banke. Fizičko lice može unositi, iznositi
do EUR 10.000 u dinarskoj protivvrednosti, odnosno preko EUR 10.000 preko banke
pod posebnim uslovima.
1
2
Odluka o uslovima i načinu rada deviznog tržišta („Službeni glasnik RS“, br. 50/2007, 60/2007,
63/2008, 73/2008 i 118/2008)
Odluka o uslovima za lične i fizičke prenose sredstava plaćanja u inostranstvo i iz inostranstva,
Sl.glasnik RS br.67/06, 52/08 i 18/09
Meunarodni bankarski poslovi 349
NB3 propisuje iznos efektive, čekova, uslove i način iznošenja HOV i uslove i
način na koji rezidenti, nerezidenti i banke mogu iznositi iz zemlje. Rezident može
slobodno unositi devize u zemlju, a iznositi efektivu ili čekove do EUR 10.000.
Rezidenti i nerezidenti su dužni da carinskom organu prijave iznos efektive,
čekova, HOV koji je veći od dozvoljenog pri izlasku i ulasku u zemlju.
Zakon o pranju novca1 prvobitno je donet 2001. godine, a od značaja je za harmonizovanje propisa iz oblasti bankarstva sa međunarodnim standardima. Pranje
novca se vezuje za obavljanje nezakonite delatnosti:
 sive ekonomije,
 trgovine oružjem,
 trgovine opijatima i dr.
Pranje novca je polaganje novca nastalog na opisani nelegalan način u legalne
finansijske kanale, odnosno tokove. Postupci kojima se omogućava pranje novca
podrazumevaju i:
 prikrivanje i utaju porekla novca,
 prikrivanje mesta ulaganja, prikrivanje namene,
 zamena i prenos imovine i
 prikrivanje kod privatizacije.
Nezakonitom radnjom se ne smatra podizanje gotovine sa računa, knjižice niti
podizanje valute.
Banke i ovlašćeni menjači su dužni da vode evidenciju o svim transakcijama koje
prevazilaze iznos od preko EUR 15.000 ili dinarski ekvivalent.
16.6. OBAVEŠTAVANJE I KONTROLA DEVIZNOG
POSLOVANJA
NB propisuje rezidentima i nerezidentima obavezu izveštavanja o plaćanju, naplati, prenosu, kupovini i prodaji, kao i uslove i način izveštavanja. Oni su dužni
da obezbede uvid u poslovne knjige i drugu dokumentaciju, kao i da čuvaju dokumentaciju najmanje pet godina. Na osnovu izveštaja NB sačinjava projekciju platnog
bilansa, kao analitičku podlogu za utvrđivanej monetarno - kreditne i devizne politike zemlje i njeno sprovođenje.
Kontrolu vrše: NB, devizni inspektorat, ministarstva, carinski organi.
1 Sl.glasnik RS br.107/05
350 Bankarstvo
Pri izvozu i uvozu NB se podnosi:
 rešenje o upisu u registar i nastale promene,
 izvod iz registra preduzeća,
 po poslovima investicionih radova pregled privremenih situacija
tromesečno,
 po kompenzacionim poslovima – obračun o izvršenom poslu i dokumentaciju obračuna,
 po poslovima posredovanja u spoljnotrgovinskom prometu – obračun i dokumentaciju i
 za usluge u spoljnotrgovinskom prometu – overene fakture o izvršenoj i
pruženoj usluzi.
Radi kontrole unošenja dobiti po poslovima privrednih delatnosti obavljenih u
inostranstvu NB se dostavlja dokaz da je dobit uneta u zemlju uz dokumentaciju.
NB obezbeđuje u cilju obavljanja devizne kontrole:
 jedinstvene carinske isprave o izvršenom izvozu od uprave carina,
 kopiju rešenja o odobrenju, evidentiranju, upisu u poseban registar od minstarstva,
 dokument o izvršenoj naplati robe i usluga od banaka.
NB kontroliše pre svega:
 da li je izvezena roba naplaćena u roku i da li je plaćena roba uvezena,
 da li poslovi podležu posebnom odobrenju,
 da li su poslovi dugoročne kooperacije realizovani u skladu sa propisima,
 da li je ostvarena dobit uneta u zemlju.
NB kontroliše i devizno poslovanje ovlašćenih banaka, menjača, rezidenata i nerezidenata.
Carinski organi vrše kontrolu unošenja i iznošenja: dinara, deviza, čekova,
HOV, zlata u putničkom, robnom i poštanskom saobraćaju.Carinski organ može
privremeno oduzeti dinare i devize ukoliko se napravi prekršaj i dužan je da ih stavi
na namenski račun Deviznog inspektorata.
Devizni inspektorat vrši kontrolu deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata: banaka i menjača.
Kaznene mere mogu biti za krivična dela (od 6 mesecei do 5 godine, odnosno od
1 do 10 godina) i za prekršaje (od 10.000 do 1.000.000 dinara za pravna lica, od 500
do 50.000 dinara odgovorno lice, preduzetnika i fizičko lice).
Meunarodni bankarski poslovi 351
16.7. OBAVLJANJE MENJAČKIH POSLOVA
Propisi kojima je regulisana materija menjačkih poslova su:
 Odluka o uslovima i načinu obavljanja menjačkih poslova,
 Odluka o vrstama deviza i efektivnog stranog novca koje se kupuju i prodaju na deviznom tržištu,
 Odluka o otkupu efektivnog stranog novca zemalja članica EMU,
 Uputstvo o sprovođenju Odluke o uslovima i načinu obavljanja menjačkih
poslova.
Odlukom o menjačkim poslovima1 propisani su uslovi i način obavljanja
menjačkih poslova i postupak kontrole tih poslova. Pod menjačkim poslovima se
podrazumevaju:
 poslovi kupovine od fizičkih lica i prodaje tim licima efektivnog stranog
novca,
 poslovi kupovine od fizičkih lica i prodaje tim licima čekova koji glase na
stranu valutu i mogu biti unovčeni u stranu valutu.
Subjekti obavljanja menjačkih poslova:
 ovlašćene banke,
 Narodna banka,
 rezidenti – pravna lica i preduzetnici koji imaju ovlašćeneje NB za to.
Definicije vezane za menjačke poslove:
Ovlašćenje – pismeno ovlašćenje NB koje izdaje pravnom licu i preduzetniku za
obavljanje menjačkih poslova,
Menjačko mesto – prostorna o organizaciona jedinica u kojoj se obavljaju
menjački poslovi koja sadrži blagajničko mesto ili više njih i bankomat za menjačke
poslove,
Blagajničko mesto – deo menjačkog mesta na kome blagajnik obavlja menjačke
poslove,
Privremeno menjačko mesto – prostorna i organizaciona jedinica u kojoj se
obavljaju menjački poslovi, a može sadržati jedno ili više blagajničkih mesta,
Putujući menjač – radnik banke, NB ili ovlašćenog menjača koji menjačke
poslove obavlja u prevoznom sredstvu u međunarodnom saobraćaju i posluje kao
samostalno menjačko mesto.
Banke i NB menjačke poslove obavljaju u svoje ime i za svoj račun, a ovlašćeni
menjač u svoje ime, a za račun banke sa kojom ima zaključen ugovor. Kurs koji se
1
Odluka o uslovima i načinu obavljanja menjačkih poslova, Sl.glasnik br.67/06, 116/06, 24/07, 118/07,
120/08.
352 Bankarstvo
koristi – Menjač koristi prilikom otkupa za efektivu i čekove kupovni kurs, a za
prodaju efektive i čekova prodajni kurs za efektivu, odnosno za čekove. Kursnu listu
tj. kupovni i prodajni kurs utvrđuje menjač u rasponu važeće kursne liste banaka, a
za račun NB iz kursne liste NB. Za obavaljanje menjačkih poslova od rezidenata se
može naplatiti provizija do 3% maksimalno. Menjač predaje efektivu isključivo u visini neutrošenih dinara prilikom prodaje efektive, uz podnošenje potvrde. Blagajnički
maksimum za efektivu se utvrđuje u iznosu od 30% iznosa efektive otkupljene tog
radnog dana.
Ugovor o menjačkim poslovima – Banka, odnosno NB sklapa ugovor sa
ovlašćenim menjačem na rok od 1 godine. Ugovor se može potpisati sa više banaka i sa NBS. Za dobijanje ovlašćenja menjača podnosi se zahtev NB, a uz zahtev se
prilažu:
 predlog ugovora,
 rešenje iz registra privrednih subjekata za pravno lice,
 potvrda o izvršenom plaćanju troškova postupka za dobijanje ovlašćenja,
 dokazi o prostornoj, tehničkoj i kadrovskoj osposobljenosti.
Obaveze menjača – Menjač je dužan da:









na vidnom mestu istakne naziv „menjačnica“,
odvoji menjačko knjigovodstvo od drugih poslova,
izda potvrdu o izvršenom otkupu/prodaji,
kursnu listu istakne na vidnom mestu,
primenjuje kurseve iz liste,
istakne visinu provizije,
osigura se od štete,
predaje banci, odnosno NB višak efektive i dinara,
u kasi drži gotovinu u dinarima, efektivu namenjene isključivo za menjačke
poslove.
Izveštavanje NB – Podatke o obavljenim menjačkim poslovima banka dostavlja
NB elektronski, svakodnevno i dekadno.
Putujući menjač – Dužan je da poseduje službenu legitimaciju. Privremeno
menjačko mesto je mesto na kojem se manjački poslovi obavljaju u vreme većih
privrednih, turističkih i sličnih manifestacija.
Postupak kontrole – devizni inspektor NB vrši kontrolu. Banka je dužna da stavi
na raspolaganje uvid u menjačko poslovanje, tražene podatke i dostavi potrebnu dokumentaciju. Banka vrši kontrolu kod ovlašćenjih menjača sa kojima je sklopila ugovor. Ukoliko se utvrde nepravilnosti menjač, odnosno banka je dužna da primedbe
otkloni u roku od tri dana, u suprotnom rizikuje da izgubi ovlašćenje.
Meunarodni bankarski poslovi 353
Sadržina ugovora – banke, odnosno NB menjačke poslove obavljaju u skladu
sa Odlukom i Uputstvom, a menjači u skladu sa ugovorom. Ugovorom se određuju
međusobna prava i obaveze banke i ovlašćenog menjača. Ugovor sadrži naročito:
 naziv i sedište banke i menjača,
 račun menjača,
 vrste menjačkih poslova i način obavljanja,
 način pakovanja i predaje otkupljene efektive,
 način izdavanja potvrde o kupoprodaji dinara i efektive, odnosno čekova,
 međusobne odnose banke i menjača.
Oprema za detekciju falsifikata i druga oprema – ovlašćeni menjač je obavezan da prema specifikaciji NB nabavi odgovarajuću opremu, a posebno opremu za
detekciju falsifikata, kao i brojačku mašinu i UV lampu, NB mu izdaje nalepnicu za
svako menjačko mesto.
Rukovanje gotovinom i džeparac menjača – ovlašćeni menjač je dužan da obezbedi da gotovina i efektiva namenjene menjačkim poslovima budu odvojene. Dužan
je takođe da stanje gotovine i efektive u dnevniku blagajne svakodnevno sravnjuje sa
stvarnim stanjem gotovine i efektive u kasi.
Dostavljanje kursnih lista – Banka, odnosno NB ovlašćenom menjaču sa kojim
je zaključila ugovor dostavlja važeće kursne liste, informacije o tehničkoj opremi i
stručnu pomoć.
Dokumentacija ovlašćenog menjača – neophodno je da ima:
 kopiju pismenog ovlašćeneja NB,
 kopiju ugovora sa bankom, odnosno NB;
 kopiju rešenja iz sudskog registra,
 potvrde o otkupu i prodaji efektive i čekova, kursne liste iz prethodnih 6
meseci.
Opis novčanica – Strana novčanica nije ispravna ako je :
 falsifikovana,
 ako je proglašena bezvrednom od strane centralne banke,
 ako je oštećenje površina preko dozvoljenog,
 ako je nedostajući deo nadoknađen drugom vrstom papira.
Zbirku su u obavezi da pribave pretplatom od NB. Ona se mora i ažurirati.
Postupanje s falsifikatima – Ako menjač nije siguran da novčanica nije falsifikovana onda ponuđača upućuje na banku ili NB, s kojom je sklopio ugovor. Ako sumnja
da je novčanica falsifikat onda je dužan da pokuša da zadrži lice koje novčanicu nudi i
da pozove policiju. Nakon toga sačinjava se zapisnik, a sumnjiva novčanica se dostavlja NB, uz davanje potvrde o oduzetoj novčanici ponuđaču.
354 Bankarstvo
Postupanje s čekovima – Korisnik čeka je dužan da drugi potpis na čeku obavi
pred menjačem i potpis mora da odgovara prvom potpisu. Ako je ček već na oba
mesta potpisan i na kome je popunjena naredba na ime lica koje je ček ponudilo na
otkup menjač je dužan da lice uputi na banku sa kojom je sklopio ugovor. Ukoliko
ima drugih neslaganja ili nepravilnosti u ciframa, naslovu, unosima isto postupa i
upućuje ga na banku.
Najava – fizička lica koja kupoprodaju više od 5.000 EUR dužna su da izvrše najavu najmanje 48 sati unapred.
Izdavanje potvrde – O otkupu ili prodaji se izdaje obavezno potvrda sa sledećim
elementima:
 naziv menjača,
 naziv banke,
 naziv i adresa manjačkog mesta,
 šifra blagajničkog mesta,
 oznaka posla,
 ime i prezime rezidenta,
 šifra osnova otkupa,
 oznaka valute,
 podaci o efektivi,
 procenat i iznos provizije,
 napomena o čuvanju,
 datum i mesto izdavanja,
 vreme transakcije,
 potpis ili šifra blagajnika.
Dnevnik blagajne – svakodnevno se sačinjava sa elementima: naziv menjača, naziv i mesto banke, vrsta valute i iznos, početno stanje efektive, podaci iz potvrda, šifra
osnova kupovine, obračunata dinarska protivvrednost, pečat i potpis, mesto i datum.
Svakog dana dnevnik se štampa i dostavlja banci, NB. Efektiva iznad maksimuma se
dostavlja banci.
Putujući menjač – posluje u okviru efektive i gotovine koje mu dnevno dotira
menjačko mesto.
Izveštavanje – Banka je dužna da NB dostavlja elektronski izveštaj o poslovanju
o obavljenim poslovima.
Kontrola – Devizni inspektor NB vrši:
 kontrolu podataka, izveštaja i druge dokumentacije,
 neposrednu kontrolu dokumentacije i poslovnih knjiga,
Meunarodni bankarski poslovi 355
Inspektor sačinjava zapisnik na osnovu uvida i kontrole. Ako utvrdi nepravilnosti
daje nalog da se one otklone u roku od tri dana. Ako se nedostaci ne otklone NB
preduzima mere oduzimanja ovlašćenja. Ukoliko se nepravilnosti ponove u roku od
6 meseci i tada se može oduzeti dozvola.
REZIME POGLAVLJA
U periodu tranzicije izvršena je značajana liberalizacija poslovanja sa inostranstvom, pri čemu su pod kontrolom zadržani samo kapitalni poslovi. Tekući devizni
poslovi su poslovi između rezidenta i nerezidenata čija namena nije prenos kapitala i
obuhvataju plaćanja po osnovu spoljnotrgovinskih poslova, naplatu i plaćanje kredita
i kamata i dobiti, kao i plaćanja na ime izdržavanaj porodice. U zemlji se plaćanja vrše
u dinarima, izuzev u devizama prodaja i zakup nepokretnosti, plaćanja po osnovu
kredita i osiguranja i po osnovu HoV. U skladu sa statutom MMF Srbija vodi politiku slobodnog formiranja kursa dinara sa dozvoljenim ugovaranjem u devizama.
Iznošenje deviza je slobodno za platne kartice, a ograničenja postoje kod iznošenja
efektive. Banke su u obavezi da prate devizna plaćanja vezano za mogućnost pranja
novca i to sve transakcije koje prelaze vrednost od 15 hiljada evra. Menjačkim poslovima kojima se vrši zamena valute i drugih sredstava plaćanja mogu se baviti NBS,
poslovne banke i preduzetnici sa ovlašćenjem i ugovorom sa nekom od poslovnih
banaka.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta su tekući devizni poslovi i šta obuhvataju?
;
Kada je u zemlji dozvoljeno plaćanje u devizama?
;
Vrste kurseva ?
;
Kakav kurs trenutno vodi NBS?
;
Šta je valutna kalauzula i kako se deli valutni rizik pri ugovaranju?
356 Bankarstvo
;
Šta je pranje novca, koje nezakonite delatnosti uključuje?
;
Ko su subjekti menjačkog posla i kakve uslove moraju ispunjavati?
;
Koje su zaštitne mere u cilju otklanjanja platnobilansnih problema?
;
Šta je pranje novca?
;
Uloga banaka u sprečavanju pranja novca?
LITERATURA
1. Kovač O.- Međunarodne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd, CID,
Beograd, 2002.
2. Kovačević M.- Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom, Zbornik
NDE SCG i EF Beograd, Ekonomski anali, tematski broj, septembar, 2004.
3. Kovačević, R., - Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom, Ekonomski fakultet, Beograd, 2005.,
Propisi:
1. Zakon o deviznom poslovanju, Službeni glasnik RS br.62/06
2. Zakon o stranim ulaganjima, Službeni glasnik RS br. 3/02, 5/03
3. Zakon o pranju novca, Sl.glasnik RS br.107/05
4. Odluka o uslovima za davanje ovlašćenja bankama za obavljanje poslova
sa inostranstvom, kao i o uslovima za oduzimanje tog ovlašćenja,
5. Odluka o uslovima i načinu obavljanja menjačkih poslova, Sl.glasnik RS
br.67/06
Linkovi:
www.nbs.rs
Meunarodni bankarski poslovi 357
17.
PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da pruži osnovna
objašnjenja o tehnici, tehnologiji i znanjima neophodnim za obavljanje platnog prometa sa inostranstvom u
poslovnim bankama. Prvo se pružaju osnovne informacije o elektronskom načinu plaćanja prema inostranstvu i
iz inostranstva. Reč je o SWIFT-u - Međunarodnoj organizaciji za elektronsko obavljanje finansijskih transakcija.
Zatim se daju osnovne informacije o međunarodnom dokumentarnom akreditivu kao najčešćem i najsigurnijem
instrumentu međunarodnih plaćanja. Takođe se ukazuje
na međunarodni dokumentarn inkaso, koji se takođe često
koristi u ove svrhe. Instrumenti bezgotovinskog plaćanja,
kao što su bankarska doznaka i međunarodno kreditno
pismo se takođe obrađuju i na kraju se daju osnovna
objašnjenja o transportnim klauzulama u spoljnotrgovinskoj razmeni i plaćanjima.
Ključne reči: SWIFT, međunarodni dokumentarni
akreditiv, međunarodni dokumentarni inkaso, trasportne klauzule
17.1. ELEKTRONSKO PLAĆANJE  SWIFT
Svaki komercijalni ugovor koji zaključuju izvoznik i uvoznik sadrži finansijsku klauzulu tj. uslove i način plaćanja, odnosno instrument likvidacije njihovog
dužničko – poverilačkog odnosa. Poslovne banke savetuju klijente da uvek pre sklapanja ugovora stupe u kontakt sa bankom u cilju pripreme plaćanja radi izbegavanja
dilema i neutralisanja mogućih rizika.
U međunarodnoj trgovini kretanje robe/usluga se vrši od proizvođača, prodavca
prema kupcu, odnosno korisniku usluge (proizvođač/prodavac – kupac/korisnik).
Plaćanje po ovom osnovu se vrši preko poslovne banke (kupac – poslovna banka
kupca – poslovna banka prodavca – prodavac) i to:
 putem instrumenata bezgotovinskog plaćanja
 doznakom,
 čekom,
358 Bankarstvo
 dokumentarnim inkasom,
 dokumentarnim akreditivom,
 kombinacijom.
Slika 17.1. Šema kretanja robe i plaćanje u međunarodnom prometu
Platni promet sa inostranstvom se obavlja na osnovu Zakona o deviznom
poslovanju, a u skladu sa Odlukom o uslovima i načinu plaćanja, naplaćivanja i
prenosa po tekućim i kapitalnim poslovima u devizama i u dinarima1 i Uputstvom za sprovođenje ove Odluke.
Ovlašćene banke2 mogu imati razvijene korespodentske ili kontkorentne odnose
sa inostranim bankama u zavisnosti od svojih potreba, razvijenosti mreže i potreba privrede koju banke prate. Korespodentski odnosi banaka su prisutni ukoliko
banke imaju razmenjena kontrolna dokumenta: licencu, izveštaj o radu, listu specimena potpisa ovlašćenih lica, spisak korespodenata i kontokorenata, tarifu naknada,
razmenjene telefaks i SWIFT ključeve. Korespodentski odnosi se odvijaju putem
pošte, telefaksa ili SWIFT-a. Kontokorentne odnose imaju banke ukoliko pored
korespodentskih kontrolnih dokumenata imaju ovlašćenje da otvore tekuće račune
(kontokorentne račune) preko kojih se mogu vršiti plaćanja, odnosno naplata.
17.1.1. SWIFT
SWIFT (Society for Worldvide Interbanking Financial Telecomunications) je
Međunarodna (neprofitna) organizacija za međubankarska elektronska plaćanja
sa elementom inostranosti, koja pripada svojim članicama. Sedište SWIFT-a je u
Hulpu, Belgija (La Hulpe, Belgium). Mreža je razgranata u manje (regionalne) centre,
tzv. SAP (SWIFT Access Point), a članice su banke (centralne, filijale i ekspoziture)
i zatvorenog je karaktera, jer se preko nje razmenjuju finansijska sredstva. Takođe,
SWIFT povezuje i nacionalne i transnacionalne sisteme plaćanja.
1
2
Sl.glasnik RS br. 25/02
Banke sa ovlašćenjem NBS za vršenje poslova sa inostranstvom.
Meunarodni bankarski poslovi 359
SWIFT predstavlja sistem elektronskog plaćanja sa definisanim standardom
poruka, subjektima u lancu plaćanja, nefinansijskim institucijama (kupci, prodavci) i infrastrukturom sistema plaćanja. Realizacija plaćanja se vrši kroz swift
mrežu, koja je veoma složena sa hardverskog i softverskog stanovišta. Organizacija
mreže uključuje: prvi sloj – nivo korisnika i programski interface prema mreži, drugi
sloj – swift administracija i mreža računara koja podržava rad korsinika i treći sloj
– sama SWIFT mreža sa proizvodima i uslugama koje pruža. Osim banaka SWIFT
povezuje i nacionalne/transnacionalne sisteme plaćanja.
Po prijemu naloga od kupca banka nalogodavca vrši dalju sistemsku kontrolu
naloga, operativnu obradu naloga i posle autorizacije emituje najčešće korišćenu
SWIFT poruku MT 103 za plaćanje prema inostranstvu. Veoma je važno da je
poruka usklađena sa zahtevima SWIFT standarda, jer ukoliko nije banka plaća visoke
troškove za greške, jer posledice mogu biti velike i skupe. Ovaj način transfera sredstava ima brojne prednosti – vremenski rok za uručenje poruka iznosi 5 minuta za
urgentne i 100 minuta za uobičajene, efikasna kontrola, bezbednost pri prenošenju,
ažurne informacije, standardizovane poruke, automatizacija obrade naloga i smanjeni
troškovi prenosa.
17.1.2. Tok SWIFT transakcija
Referenciranje poruka u SWIFT tehnologiji je mehanizam kontrole emitovanih i primljenih poruka. U napr. transakciji kuporodaje deviza odražava levu i
desnu stranu kupoprodajnog procesa.
Redosled koraka u transakciji je sledeći:












Porudžbina kupca prodavcu,
Faktura prodavca kupcu,
Davanje naloga banci od strane kupca,
Odgovor banke na davanje naloga za plaćanje,
Slanje poruke, odnosno odobravanje plaćanja kupčeve banke prodavčevoj
banci,
Pokrivanje preko banke korespodenta,
Instrukcija za plaćanje kupčevoj banci,
Zaduženje kupčevog računa,
Odobrenje računa prodavca,
Obaveštenje o prilivu,
Dostavljanje izvoda kupcu,
Dostavljanje izvoda prodavcu.
360 Bankarstvo
17.1.3. Elektronski format SWIFT naloga
Elektronski format SWIFT naloga za plaćanje uključuje kao najvažije sledeće
elemente:
 nalogodavca,
 banku,
 instrument plaćanja,
 korisnika plaćanja,
 banku korisnika,
 iznos,
 valutu i
 datum valute.
Za formiranje i realizaciju naloga za plaćanje MT 103 u swift poruci ovi elementi
su neophodni u popunjavanju naloga. Na osnovu naloga izvornog formata za svaki
pojedinačni nalog se unose podaci, koji odgovaraju bankarskom nalogu. Pored ostalog uključuju banku sendera, banku primaoca, korespodenstke banke i sl.
U međunarodnim plaćanjima koja se vrše korišćenjem swift mreže banke i druge
finansijske institucije koje razmenjuju poruke vrše razmenu finansijskih naloga čiji
je cilj relizacija instrukcija svojih klijenata, odnosno plaćanja po raznim osnovama.
Zbog stalnog razvoja spoljnotrgovinske razmene i međunarodnih plaćanja enormno
je povećan broj naloga koje se dnevno razmene putem swift mreže, kao i obim transkacija plaćanja koje se obave. Ovo nameće strogu disciplinu i tačnost kod slanja i
primanja poruka – naloga radi plaćanja, usklađenost toka transakcija slanja – primanja naloga, iznosa transakcija koje se vrše, kao i neophodnost višestruke provere,
uz obezbeđivanje zaštitnih mera.
17.1.4. Mapiranje SWIFT poruka
Mapiranje je logički proces kopiranja sadržaja iz određenih poruka u druge
poruke u SWIFT sistemu, sa ciljem dalje realizacija naloga za plaćanje. Ono je podvedeno pod niz pravila definisanih na nivou standarda. Reč je o posebnom mehanizmu preslikavanja dela sadržaja, tačnije najvažnijih informacija iz jedne poruke u
drugu napr. MT 103 u MT 2020 - kod modela doznake sa pokrićem. Ovo je moguće
zahvaljujući elektronskom automatskom radu mreže.
U okviru veoma važnog mehanizma zaštite u swift mreži za međunarodna
plaćanja predviđen je softverski mahnizam razmene ključeva. To znači da je pored
veoma strogo standardizovanih poruka u okviru modela da bi se jedna transakcija
izvršila na osnovu poslate poruke, neophodno je da banke koje šalju i primaju poruke
preko mreže imaju razmenjene ključeve koji se koriste za identifikaciju i potvrdu poruka. Uvedeni standardi propisuju pravila za sve kategorije poruka, odnosno razmeMeunarodni bankarski poslovi 361
na ključeva je obavezna za razmenu poruka, ali razmena poruka ne znači i obavezu
razmene ključeva. Da bi se doznaka izvršila banka mora imati razmenjene ključeve
sa bankama pimaocima poruke i oni se koriste za identifikaciju poruka i on (ključ)
mora biti jednak i kod banke sendera i kod banke primaoca. Model slanja poruke na
određeni način definiše pravila plaćanja i način realizacije platnog naloga.
17.2. MEĐUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV
Saglasno Jednoobraznim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive,
revizija 2007, Publikacija MTK br.6001 dokumentarni akreditiv (DA) je uslovna
obaveza banke da plati – pismena obaveza banke data prodavcu na zahtev i prema
instrukcijama kupca / nalogodavca da plati po viđenju ili na budući utvrđeni rok,
iznos koji ne prelazi iznos akreditiva, uz dokumenta predviđena u DA i podneta u
rokovima utvrđenim u DA.
Dokumentarni akreditiv je najčešći i najsigurniji platni instrument u
međunarodnoj trgovini. Akreditivu mora da prethodi kupoprodajni ugovor kupac –
prodavac, u kome je neophodna finansijska klauzula sa sadržajem da će plaćanje biti
izvršeno dokumentarnim akreditivom. Način poslovanja dokumentarnim akreditivom regulisana je jedinstveno – Jednoobraznim pravilima i običajima za DA, koje
je usvojila Međunarodna Trgovačka Komora (ICC - International Chamber of Commerce) u Parizu 1933. Ova pravila se vremenom unapređuju i do sada su pretrpela
više revizija (1951., 1962., 1974., 1983.,1993. i 2007.godine). Pored ovih pravila koriste se i pravila i Procedure za ramburs po DA.
Učesnici u akreditivnom poslu su:








1
Kupac – daje banci nalog,
Prodavac – strana u čiju se korist otvara akreditiv,
Akreditivna banka – kupčeva banka,
Avizirajuća banka – banka koja obaveštava korisnika o otvaranju akreditiva,
Isplatna banka – banka navedena u akreditivu,
Konfirmirajuća banka – otkupljuje menicu korisnika,
Rambursna banka – ovlašćena da izvrši ramburs,
Potražna banka – banka koja traži ramburs.
Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, Revizija 2007., Publikacija MTK 600 –
Uniform Customs and Practice for Documentary Credits, 2007, revision ICC, Publication 600, u
domaćoj bankarskoj praksi označen UCP 600.
362 Bankarstvo
Slika 17.2. Kako funkcioniše akreditiv
Za kupca je mnogo pogodnije plaćanje posle otpreme nego u momentu otpreme
ili unapred, dok je za prodavca najpogodnije plaćanje unapred. Prodavac je siguran
da će podnošenjem urednih otpremnih i robnih dokumenata pod pretpostavkom
ispunjenja svih predviđenih uslova, moći da se naplati, jer mu za plaćanje garantuje
banka koja je otvorila ili konfirmirala akreditiv. Kupac je siguran da će plaćanje biti
izvršeno samo u slučaju da prodavac podnese sva dokumenta predviđena DA.
Učesnici u akreditivnom poslu su: nalogodavac, banka i korisnik.
Akreditivna banka je u obavezi:
 prema kupcu –
- da DA otvori blagovremeno,
- da DA otvori tačno,
- da pažljivo ispita dokumenta,
- da dokumenta dostavi kupcu,
 prema prodavcu –
- da izvrši plaćanje,
- da se pridržava samo predviđenih uslova.
U međunarodnoj trgovini se po pravilu javljaju i druge banke:
 Avizirajuća banka – banka koja obaveštava pradavca o otvaranju DA u njegovu korist,
 Potvrđujuća ili konfirmirajuća banka – banka pozvana ili ovlašćena od
akreditivne banke da potvrdi neopoziv akreditiv,
 Rambursna banka – ovlašćena od akreditivne banke da prihvati rambursni
zahtev isplate ili negocirajuće banke.
Meunarodni bankarski poslovi 363
Grafikon 17.1.
Uvozni / nostro akreditiv – ako se DA otvara po nalogu domaćeg uvoznika u
korist inostranog izvoznika. Izvozni / loro dolazeći akreditiv – ako je akreditiv
otvoren u korist domaćeg izvoznika, a po nalogu inostranog uvoznika.
Opozivi akreditiv – se može u svakom trenutku opozvati bez obaveze da se prethodno obavesti korisnik, a mogućnost opoziva prestaje trenutkom plaćanja. Neopozivi akreditiv – neopoziva i čvrsta obaveza akreditivne banke prema korisniku i
bez izričitog pristanka stranaka ne može biti izmenjen ili opozvan.
Nepotvrđeni akreditiv – posrednička banka saopštava uslove bez daljih obaveza.
Potvrđeni akreditiv – potvrđivanje ili konfirmacija akreditivne banke posredničkoj
banci.
Pokriveni akreditiv – pokriće se doznačuje u inostranstvo u momentu otvaranja
akreditiva, a kod nepokrivenih DA u momentu likvidacije akreditiva.
Prenosivi akreditivi – samo ukoliko je izričito označeno kao prenosiv od akreditivne banke. U tom slučaju reč je o jednom akreditivu i dva ugovora, a pravi nalogodavac je najčešće anoniman.
Revolving akreditiv – po iskorišćenju prvobitnog iznosa se ne gasi, već se iznos
vraća na prvobitni.
Akreditiv plativ po viđenju – DA kod kojeg se isplata reprezentiranih dokumenata vrši shodno uslovima o domicilu odmah po prezentaciji. Terminski DA – DA
kod kojeg je isplata vezana za određeni rok.
364 Bankarstvo
Akreditivi domicilirani u zemlji – kada se isplata vrši u zemlji domaćeg uvoznika ili izvoznika. Ako se iplata vrši u zemlji inostranog uvoznika ili izvoznika onda je
akreditiv domiciliran u inostranstvu.
Akceptni akreditivi su akreditivi kod kojih se vrši akceptiranje trate od akreditivne ili konfirmirajuće banke ili nekog drugog trasata u zavisnosti od toga na koga
je trata vučena.
Podakreditiv je varijanta prenosivog akreditiva, s tim što se on koristi onda kada
nije dozvoljeno prenošenje akreditiva sa jednog na drugog korisnika.
Stand - by akreditiv je nastao u SAD, čije zakonodavstvo do skora nije poznavalo
izdavanje garancija. On je sličan garanciji za dobro izvršenje posla. Njim se po nalogu
nalogodavca akreditivna banka obavezuje da će korisniku isplatiti novac pod uslovom
da korisnik u određenom vremenskom roku podnese izjavu da dužnik nalogodavca
nije o roku izvršio svoju obavezu. Ovi akreditivi ne pokrivaju isporuku robe.
Avansna plaćanja po dokumentarnom akreditivu mogu imati različite vidove.
Može se razlikovati avans bez obezbeđenja i avans sa obezbeđenjem. Kod avansa
sa obezbeđenjem banka korisnika akreditiva mora dati garanciju za povraćaj avansa. Garantni iznos se obično umanjuje proporcionalno isporukama.
Tokom trajanja akreditiva može doći do prepiske između banaka vezane za
izmene po akreditivu. Kod otvaranja akreditiva nalogodavac predaje ovlašćenoj banci zahtev za otvaranje akreditiva navodeći neophodne elemente. Služba deviznog
režima banke razmatra ispravnost zahteva i raspoloživost pokrića i prosleđuje ga
službi platnog prometa koja pribavlja saglasnost od službe deviznog disponibiliteta,
registruje nalog i izvršava ga. Ugovorne strane mogu tražiti od banke predlog teksta
ugovora.
Kada je akreditiv sa rokom od 1 mesec, 6 meseci itd. smatra se da rok teče od datuma otvaranja akreditiva. Treba utvrditi rok do kojeg transportna dokumenta treba
da budu podneta banci. Ako datum nije određen 21 dan nakon datuma otpreme
banka će odbiti dokumenta.
Da bi se mogao naplatiti akreditiv korisnik mora da podnese banci dokumenta
koja odgovaraju uslovima u određenom roku. Banka proverava dokumente s razumnom pažnjom i šalje ih akreditivnoj banci koja ih takođe proverava. Iznos se
isplaćuje, a dokumenta uručuju kupcu da bi mogao da dođe u posed robe. Ukoliko
dokumenta nisu u saglasnosti sa uslovima banka može da vrati dokumenta korisniku
na ispravku, da vrati dokumenta banci sa ukazivanjem na pogreške ili da zatraži od
banke saglasnost za isplatu.
Meunarodni bankarski poslovi 365
17.3. MEĐUNARODNI DOKUMETARNI INKASO
Ugovor o dokumentarnom inkasu (MDI) je bankarski posao kod koga banka
preuzima obavezu da po nalogu i za račun klijenta (prodavca, nalogodavca) uplati novčano potraživanje koje on ima prem trećem licu (kupcu, trasatu) uz istovremenu predaju određenih dokumenata, dok se nalogodavac obavezuje da
za to plati proviziju i troškove banci. Slično kao i sa dokumentarnim akreditivom
Međunardna trgovinska komora u Parizu je 1956. donela Jednoobrazna međunarodna
pravila za dokumentarni inkaso, a kasnije ih je više puta revidirala1.
Dokumentarni inkaso je pored dokumentarnog akreditiva i bankarske doznake
najčešće korišćen instrument u međunarodnim plaćanjima.
Pitanje roka plaćanja se reguliše ugovorom o kupoprodaji i može biti:
1. plaćanje unapred,
2. istovremeno
 uz isporuku robe i
 uz predaju dokumenata i
3. posle isporuke.
Sva tri načina nejednako štite prodavca, onosno kupca, zbog čega se u međunarodnom prometu plaćanje vrši uz istovremenu predaju dokumenata. Međutim, i
plaćanje putem dokumentarnog akreditiva ima svoje nedostatke:
 kupac nema mogućnosti da pregleda robu pre plaćanja,
 plaćanje je moguće samo ako je kupac unapred poznat i
 plaćanje na ovakav način je skupo i povezano sa brojnim formalnostima.
Ukoliko se plaća unapred kupac plaća prilikom zaključenja ugovora ili kasnije, ali
svakako pre isporuke robe. Kupac je nezainteresovan za to osim ukoliko nema bankarsku garanciju za plaćanje.
Ukoliko se plaća nakon isporuke robe kupac plaća u ugovorenom roku. Kupac
može da iskoristiti i da reklamira kvalitet ili količinu robe i tako odloži plaćanje.
Plaćanje istovremeno ne znači da kupac mora da plati pre nego što vidi i
prekontroliše robu, već plaća nakon vremena neophodnog za pregled robe.
Posao sa dokumentarnim inkasom funkcioniše tako da prodavac odmah po otpremanju robe šalje robna dokumenta banci (dostavnoj banci) koja ih dostavlja na
naplatu korespodentskoj (inkaso) banci u zemlji kupca (trasata) sa nalogom da ih
preda kupcu tek onda kada bude platio kupovnu cenu ili akceptirao menicu i ispunio
druge uslove predviđene nalogom za naplatu i instrukcijom.
1
Jednoobraznih pravila za dokumentarni inkaso (Uniform Rules for Collections, URC 522), koje je
donela Međunarodna trgovinska komora u Parizu 1956. godine, a koja su nekoliko puta revidirana
i sada važeća verzija je u primeni od 1.januara 1996. godine.
366 Bankarstvo
Kod plaćanja cene uz istovremenu predaju dokumenata prodavac je načelno
zaštićen od rizika da kupac preuzme robu pre nego što je isplatio kupovnu cenu.
Banka ne preuzima odgovornost ako kupac odbije da isplati cenu kao što je slučaj sa
dokumentarnim akrediivom. Prednosti inkasa su:
 usluge banke su znatno jefitinije,
 inkaso se najčešće koristi kod plaćanja gde kupac nije unapred poznat, kada
se proizvodi za tržište i
 ima pored funkcije plaćanja i funkciju sredstva obezbeđenja.
Vrste MDI. MDI se deli najčešće prema vrsti isprave pomoću koje se dokazuje
postojanje potraživanja:
 čisti inkaso – nerobni inakso – naplata potraživanja izraženog u obliku
HOV koja može biti menica, obveznica, konosman, ček i sl.
 Dokumentarni inkaso – robni inkaso – naplata HOV zajedno sa robnim
dokumentima, kao i naplata robnih dokumenata bez HOV.
Postoji i podela na:
 loro inkaso - vrši se naplata stranog potraživanja u domaćoj zemlji od
domaćeg dužnika,
 nostro inkaso – vrši se naplata domaćeg potraživanja od strane dužnika
preko domaće banke koja koristi banku u zemlji plaćanja.
Lica koja učestvuju u MDI su:
 dostavna banka – remitent, odnosno banka kojoj je nalogodavac poverio
posao naplate potraživanja i
 inkaso banka – banka koja je trasatu dužna da prezentira dokumenta i da
od njega traži naplatu potraživanja.
Složenije operacije mogu da uključe i više banaka. U jednostavnijem slučaju
dostavna banka može da bude inkaso banka.
Ugovor o MDI zaključuje se tako što nalogodavac izdaje nalog za naplatu dostavnoj
banci, a ova ga prihvata ćutanjem, tj. uzima se da je nalog prihvaćen ako nije odbijen
odmah ili u ostavljenom roku.
Odnos dostavne i inkaso banke se uspostavlja na isti način na koji se uspostavlja odnos između nalogodavca i dostavne banke. U izvršavanju primljenog naloga
inkaso banka je dužna da prezentira trasatu određena dokumenta, da od njega naplati potraživanje, sa odgovarajućom kamatom i troškovima usluge, da naplaćeni iznos transferiše dostavnoj banci i da po okončanju podnese račun i izveštaj dostavnoj
banci. Inkaso banka ima pravo da zaračuna proviziju i troškove koje je imala. U praksi do angažovanja inkaso banke dolazi u slučaju kada je deviznim propisima zemlje
plaćanje zabranjeno da se obaveze neposredno izmiruju stranoj banci, ali kad se time
postiže veća brzina i sigurnost.
Meunarodni bankarski poslovi 367
Trasat nije neposredni učesnik u poslu. On je jedino u pravnom poslu sa poveriocem po osnovu ugovora o kupoprodaji robe ili nekog drugog ugovora.
Inkaso banka kao prezentent je dužna da prezentira dokumenta trasatu kako bi
na taj način mogla da od njega zahteva izvršenje obaveze plaćanja. Prezentacija dokumenata predstavlja poziv trasatu da isplati novčani iznos koji duguje ili da akceptira menicu ili druga dokumenta. Inkaso banka je dužna da prezentira dokumenta
o roku. Prvo dokumenta plativa po viđenju - ona ih prezentira bez odlaganja, a ako
su dokumenta plativa na određenjo vreme onda banka mora da izvrši prezentaciju
bez odlaganja ukoliko se zahteva pribavljanje akcepata najkasnije na dan dospelosti.
Dokumenta se moraju prezentirati trasatu u onom obliku u kakvom su primljena od
nalogodavca, tj, dostavna i inkaso banka nisu dužne da proveraju oblik i ispravnost
dokumenata.
Predaja dokumenata uz istovremeno plaćanje je najčešći oblik ispunjenja obaveze
iz MDI. Obično se plaćanje vrši u roku od 24 časa po izvršenoj prezentaciji dokumenata.
Predajom dokumenata uz akcept trasat ispunjava svoju ugovornu obavezu
plaćanja. Obaveza u pogledu plaćanja se može ispuniti predajom dokumenata uz
ispunjenje drugih uslova, na pr. kada trasat da izjavu da će isplatiti kupovnu cenu.
17.4. INSTRUMENTI BEZGOTOVINSKOG PLAĆANJA
Bankarska doznaka – instrument platnog prometa sa inostranstvom kojim
poslovna banka nalogodavca daje pismeni nalog svom korespodentu u inostranstvu
da određenom pravnom ili fizičkom licu isplati iznos naveden u nalogu na određeni
datum.
Učesnici: nalogodavac, poslovna banka, banka korespodent i korisnik. Ona predstavlja klasičan, najstariji instrument međunarodnog platnog prometa, naročito
kod nerobnih plaćanja, kod plaćanja avansa i kod robnog plaćanja u poslovima kod
kojih ne postoji opasnost rizika već poverenje. Rizik se sastoji: kod plaćanja unapred
- kupac nije zaštićen, jer plaća robu pre nego je primi i isporuke na otvoreno - prodavac nije zaštićen, jer tovari robu pre nego što mu se plati.
Vrsta doznaka: nostro i loro. Nostro doznaka – doznake u inostranstvo izvršavaju
se na osnovu naloga za plaćanje (obrazac 70) koji nalogodavac daje ovlašćenoj banci
uz prilog odgovarajuće dokumentacije u zavisnosti od vrste uvoznog posla. Procedura: provera da li ima sredstava na računu, da li je nalog u saglasnosti sa Uputstvom.
Tek nakon toga se daje nalog, odnosno vrši se viziranje. Banka nije dužna da šalje
kopiju SWIFT poruke klijentu kao dokaz da postupa po njegovom nalogu.
368 Bankarstvo
Loro doznake – doznake iz inostranstva u korist domaćeg pravnog ili fizičkog lica
korisnikovoj banci upućene putem pošte, faksom il SWIFT-om. Pre nego da instrukciju za naplatu putem doznake neophodno je da se klijent obrati banci sa zahtevom
za instrukciju za naplatu priliva. Pri tom je neophodno da navede naziv inostranog
partnera, naziv banke, iznos i valutu priliva koji se očekuje. Može od inopartnera da
traži kopiju SWIFT poruke kao dokaz izvršenja naloga. Po prijemu doznake banka je
dužna da postupi po Uputstvu NBS i da korisnika obavesti o prilivu na račun. Ako je
vezana za određeni uslov banka mora postupiti po instrukciji nalogadvčeve banke.
Međunarodno kreditno pismo (KP) – nalog koji jedna banka asignant izdaje
drugoj banci sa sedištem u inostranstvu, asignatu da korisniku isprave, asignataru isplati odjednom ili sukcesivno određenu sumu novca. Nastalo je u Engleskoj i proširilo
se na Evropu i SAD. Njime banka ovlašćuje neko lice da može kod druge banke raspolagati određenom sumom novca kada se ispune određeni uslovi. Ono je poseban oblik
dokumentarnog akreditiva. KP je uvek neprenosiva isprava. Za razliku od čeka KP se
može sukcesivno naplaćivati sve dok se ne iscrpi novčani iznos na koji pismo glasi,
neprenosiv je, rok važenja je određen u pismu i sadrži molbu korespodentskoj banci
da izvrši plaćanje. Za razliku od trgovačke uputnice ono glasi isključivo na novac.
U pravnoj teoriji postoji različita viđenja kreditnohg pisma. Po jednima KP
je retka HOV koju izdaje banka određenom licu upućujući ga na drugu banku radi
isplate novca. Prema drugima KP je pismena novčana uputnica koja se razvila iz istog
meničnog pisma još iz doba feudalizma. Po trećima KP je posebna vrsta trgovačke
uputnice do čijeg izdavanja dolazi u vezi bankarskih poslova.
Značaj KP: pomoću njega se vrše gotovinska i bezgotovinska plaćanja, smanjuje se rizik gubitka novca, a novčana suma na koje KP glasi može biti sukcesivno
isplaćivana.
Lica kod KP: banka asignat, izdavalac KP, banka asignant upućenik i korisnik KP.
Elementi KP: naziv izdavaoca KP, naziv banke koja vrši isplatu, naziv korisnika,
visina sume, dan izdavanja i rok važenja, redni broj i potpis ovlašćenog lica u banci.
KP se izdaje u tri primerka.
KP izdaje banka ili druga finansijska organizacija fizičkom ili pravnom licu na
osnovu ranije položenog novčanog iznosa. Prilkom prezentacije KP korisnik može
zahtevati da mu se suma isplati odjednom ili sukcesivno. U slučaju gubitka korisnik
pisma je dužan da obavesti izdavaoca pisma.
KP se deli na loro i nostro KP, obično i cirkularno, klirinško i konvertibilno. Obično
KP karakteriše to što je naznačena banka asignat kod koje se vrši naplata KP. Za izdato
KP provizija se naplaćuje od korisnika ili se tereti banka asignat zajedno sa sumom
navedenom u pismu.
Cirkularno KP karakteriše to što se u ulozi banke asignata javlja više banaka kod
kojih se može korisnik obratiti za plaćanje.
Cirkularno KP karakteriše to što se koristi trasirana menica.
Meunarodni bankarski poslovi 369
17.5. JEDNOOBRAZNA PRAVILA ZA TUMAČENJE
TRGOVINSKIH TERMINA
Jednoobrazna pravila (International Commercial Terms - INCOTERMS) je zbirka međunarodnih trgovinskih pravila, koje je utvrdila Međunarodna trgovinska komora u Parizu u cilju što preciznijeg definisanja prava i obaveza prodavaca i kupaca
u međunarodnim trgovinskim transakcijama. Ova pravila se odnose na transportne
klauzule, odnosno regulišu uslove za prodaju i isporuku robe.
Prva pravila su usvojena 1936. godine, a revidirana su više puta – 1953., 1967.,
1976., 1980., 1990. i 2000.g, a sada važeća su INCOTERMS 2000. One definišu
vreme, mesto i način prelaska svojine, troškove rizika na robi sa prodavca na
kupca. One su sistematizovane, prihvaćene i objavljene, čime su postale trgovinske
uzanse – uslovi za prodaju i isporuku robe. Prema važećim Incoterms, postoji 13
klauzula koje ugovarači mogu koristiti u ugovorima o međunarodnoj trgovini.
To su:
 EXW - Ex works (named place)
Znači: Franko fabrika, ugovoreno mesto
 FCA – Free carrier (named place)
Znači: Franko prevoznik, ugovoreno mesto
 FAS – Free alongside ship (named port of shipment)
Znači: Franko uz bok broda, ugovorena otpremna luka
 FOB – Free on board (named port of shipment)
Znači: Frako brod, ugovorena otpremna luka
 CFR – Cost and freight (named port of destination)
Znači: Cena sa vozarinom, ugovorena odredišna luka
 CIF – Cost, insurance and freight (named port of destination)
Znači: Cena sa vozarinom i osiguranjem, ugovorena odredišna luka
 CPT – Carriage paid to (named port of destination)
Znači: Vozarina plaćena do, ugovoreno mesto opredeljenja
 CIP – Carriage and insurance paid to (named place of destination)
Znači: Vozarina i osiguranje plaćeni do, ugovoreno mesto opredeljenja
 DAF – Delivered at frontier (named place)
Znači: Isporučeno na granici, ugovoreno mesto
370 Bankarstvo
 DES – Delivered ex ship (named port of destination)
Znači: Isporučeno franko brod, ugovorena odredišna luka
 DEQ – Delivered ex quai (named port of destination)
Znači: Isporučeno franko obala, ugovorena odredišna luka
 DDU – Delivered, duty unpaid (named port of destination)
Znači: Isporučeno neocarinjeno, ugovoreno mesto opredeljenja
 DDP - Delivered, duty paid (named place of destination)
Znači: Isporučeno ocarinjeno, ugovoreno mesto opredeljenja
REZIME POGLAVLJA
Plaćanja prema instranstvu i iz inostranstva se obavljaju putem bezgotovinskih
instrumenata plaćanja, doznakom, čekom i korišćenjem inkasa, odnosno akreditiva.
Elektronsko plaćanje se razvilo tokom 1960-tih godina, kada su obim i broj transakcija u međunarodnom plaćanju prevazišli mogućnosti manuelne obrade. Uskoro
se reazvio i SWIFT, kao Međunarodna asocijacija za međubankarska elektronska
plaćanja. SWIFT ima posebnu tehnologiju i zahteva tehniku i obučenost kadrova
da bi se banka mogla služiti ovim sistemom za plaćanja sa inostranstvom, pri čemu
među najvažnije podsisteme spada i sistem zaštite prenosa podataka. Međunarodni
dokumentarni akreditiv je najstariji i najsigurniji platni instrument u međunarodnim
plaćanjima i predstavlja uslovnu obavezu banke da plati prema instrukcijama kupca.
On se razvio u drugoj polovini prošlog veka sa naglim razvojem spoljnotrgovinske
razmene, a za njega se koriste pravila Međunarodne trgovinske komore sa sedištem
u Parizu. Takođe veoma rasprostranjen instrument je međunarodni dokumentarni
inkaso. Bankarska doznaka predstavlja klasičan isntrument, kod kojeg banka daje svojoj korespodentskoj banci nalog za isplatu pravnom ili fizičkom licu. Međunarodno
kreditno pismo je nalog banci u inostranstvu da izvrši isplatu korisniku isprave.
Meunarodni bankarski poslovi 371
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta su korespodenstki odnosi banaka ?
;
Šta su kontokorentni odnosi banaka ?
;
Šta je međunarodni dokumentarni akreditiv i ko su učesnici akreditivnog
posla?
;
Šta je međunarodni dokumentarni inkaso i ko su učesnici posla?
;
Koji su međunardni instrumenti bezgotovinskog plaćanja?
;
Vrste MDA?
;
Vrste MDI?
;
Šta je SWIFT i čemu služi?
;
Redosled koraka u realizaciji međunarodnog elektronskog plaćanja ?
;
Kako se vrši zaštita u plaćanjima putem SWIFT-a?
LITERATURA
1. Vuksanović E., Elektronsko bankarstvo, Fakultet za bankarstvo, osiguranje
i finansije, Beogradska bankarska akademija: Institut ekonomsih nauka,
(monografija), Beograd, 2006.
2. Đorđević M. - Elektronsko bankarstvo i elektronski novac, Sveske Arrtech,
Beograd, 2006.
3. Fijat Lj. – Vrste međunarodnih dokumentarnih akreditiva, Bankarstvo br.
1-2/2004.
Propisi:
1. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Sl.glasnik RS br.101/05
2. Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, prevod
Udruženja banaka Srbije
372 Bankarstvo
3. Jednoobrazna pravila za dokumentarni inklaso, prevod Udruženja banaka
Srbije
Linkovi:
www.swift.com
www.ubs-asb.com
Meunarodni bankarski poslovi 373
18.
KAPITALNE TRANSAKCIJE
SA INOSTRANSTVOM
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studentima
približi kapitalne transakcije sa inostranstvom koje se
obavljaju u bankama ili su vezane za banke. Najpre
se objašnjavaju kreditni poslovi sa inostranstvom, uslovi koje mora zadovljavati banka da bi se bavila ovim
poslovima, subjekti ovih poslova, kao i procedura koja je
neophodna pri njihovoj realizaciji. Posebno se obrađuju
strana ulaganja, njihove karakteristike, stimulansi koji se
obezbeđuju stranim ulagačima, njihova prava i obaveze.
Na kraju se daju osnovne informacije vezane za obavljanje privredne delatnosti domaćih privrednih subjekata
u inostranstvu.
Ključne reči: kreditni poslovi sa inostranstvom, registrovanje kredita, strana ulaganja, obavljanje privredne
delatnosti u inostranstvu
18.1. KREDITNI POSLOVI SA INOSTRANSTVOM
Kapitalni poslovi sa inostranstvom, u skladu sa Zakonom o deviznom poslovanju1, su poslovi između rezidenata i nerezidenata čija je namena prenos kapitala.
Ovi poslovi uključuju:
 direktne investicije,
 ulaganje u nekretnine,
 poslove sa HOV,
 poslove sa investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima,
 kreditne poslove,
 depozitne poslove,
 poslove po osnovu ugovora o osiguranju,
 lični i fizički prenos sredstava plaćanja.
Kreditni poslovi sa inostranstvom su regulisani takođe Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju2, kao i matičnim Zakonom o bankama. Kreditni poslovi podrazumevaju:
1
2
Sl.glasnik RS br. 62/06
Službeni glasnik RS, br. 101/05
374 Bankarstvo




kreditne poslove u Republici Srbiji
odobravanje bankarskih kredita rezidentima u devizama,
odobravanje bankarskih kredita nerezidentu u dinarima,
kreditne poslove sa inostranstvom, kao kredite između nerezidenata i
rezidenata u devizama
 zaduživanje banke kod nerezidenta po osnovu kredita, odnosno odobravanje bankarskog kredita nerezidentu,
 odobravanje kredita strane banke rezidentu.
Zajmovi su poslovi između rezidenta i nerezidenta, kojima rezident uzima od
nerezidenta ili daje nerizedentu zajam.
Krediti mogu biti: komercijalni, robni, finansijski, kratkoročne bankarske kreditne linije (do 12 meseci) i kratkoročni oročeni bankarski depozit (do 12 meseci). Jemstva i garancije su takođe regulisani ovim zakonom, sem garancija za dobro izvršenje
poslova. Kreditnim poslovima sa inostranstvom smatraju se takođe bankarske garancije po kreditnim poslovima u inostranstvu i sa inostranstvom, jemstva i druga
sredstva obezbeđenja po kreditnim poslovima sa inostranstvom i u inostranstvu.
Komercijalni kredit – prodavac i kreditor su isto lice. To je prodaja robe sa
odloženim plaćanjem. Element ovog kredita su: visina avansa, visina međuplaćanja,
kamatna stopa, način regulisanja interkalarne kamate, obezbeđenje, plan otplate.
Robni kredit – kredit odobrava institucija koja nije prodavac, ali se namena kredita određuje kao plaćanje određenih isporuka robe.
Finansijski kredit – kreditor stavlja na raspolaganje sredstva ne ulazeći u namenu kredita.
Banka može rezidentu fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi plaćanja
uvoza robe i usluga i kupovine nepokretnosti u zemlji, kao i nerezidentu kredit u
dinarima u RS.
Grafikon 18.1.
Meunarodni bankarski poslovi 375
18.2. SUBJEKTI KREDITNIH POSLOVA
Kreditne poslove sa inostranstvom mogu zaključiti rezidenti i nerezidenti koji
zadovoljavaju uslove predviđene Zakonom. To zaduživanje se vrši u okvirima projekcije platnog bilansa zemlje, dakle uz obavezno traženje, odnosno davanje saglasnosti NB. Narodna banka se može takođe zaduživati u okviru nadležnosti koje su
regulisane posebnim zakonom.
Kreditni poslovi se zaključuju na osnovu pismenog ugovora. Rezident odgovara
nerezidentu za izvršenje tog ugovora i obratno. Za to ne garantuje država, odnosno
Narodna banka Srbije, osim u posebnim slučajevima.
Država se može zadužiti u inostranstvu, odobriti kredite i dati garancije i to na
osnovu posebnog zakona koji se donosi za svaki pojedinačni kreditni posao.
Banka može zaključiti ugovor o kreditu sa nerezidentom i dati, odnosno primati
garancije i jemstva isključivo ukoliko ima ovlašćenje za poslove sa inostranstvom.
Banke i rezidenti - pravna lica mogu takođe kupovati od rezidenata potraživanja po
osnovu kredita, a nerezidenti od rezidenata mogu kupovati potraživanja po osnovu
kredita pod uslovima koje propiše NBS. Banke mogu kreditne poslove sa inostranstvom zaključivati u svoje ime i za svoj račun, u svoje ime i za tuđ račun i u tuđe ime
i za tuđi račun.
Banka može rezidentu – pravnom licu i preduzetniku odobriti kredit u devizama
za plaćanje uvoza robe i usluga, a fizičkom licu radi kupovine nepokretnosti. Banka
može nerezidentu odobriti kredit u RS u dinarima, na način i pod uslovima koje
propisuje NBS.
Preduzeće može uzimati kredite u inostranstvu, odobravati kredite inostranstvu
i davati garancije ako ih koristi za delatnost kojom se bavi. Rezidenti pravna lica
mogu uzimati kredite iz inostranstva u svoje ime i za svoj račun, odobravati nerezidentima komercijalne, robne kredite i finansijske kredite
Fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost - preduzetnik - se takođe može
zaduživati u inostranstvu i to u svoje ime i za svoj račun. Kreditne poslove sa inostranstvom ne mogu zaključivati rezidenti fizička lica, sem ukoliko nisu preduzetnici.
Grafikon 18.2.
376 Bankarstvo
18.3. REGISTROVANJE I OTPLATE KREDITA
Kreditni poslovi sa inostranstvom se registruju kod NB. Tome podležu: ugovor,
promene, raskid ugovora, korišćenje kredita, otplata i naplata kredita, kao i garancije. Pre zaključivanja ugovora domaće lice je obavezno da o nameri sklapanja
posla izvesti NB. NB propisuje način, rokove, i obrasce za registraciju i evidentiranje kreditnih poslova sa inostranstvom1.
Najpre, rezident – pravno i fizičko lice dužno je da NBS obavesti o nameri
zaključenja kreditnog posla (obrazac KZ-2); drugo, da u roku od 10 dana obavesti o
planu korišćenja kredita (obarzac KZ – 3A); treće, da izvesti o izmenama, storno ili
gašenju o kreditu (Obrazac KZ – 5); četvrto, kao i da izvesti NBS o specifičnostima
kredita (Obrazac KZ - 7). Predviđeni su i odgovrajući obrasci kojim se NBS obaveštava
o odbrenju kredita.
Posebnom Odlukom NBS2 propisan je način registrovanja, rokovi i obrasci za registrovanje poslova izvoza robe i usluga sa ugovorenim rokom naplate dužim od 90
dana od dana izvoznog carinjenja i poslovi uvoza avansno plaćene robe i usluga sa
ugovorenim rokom uvoza dužim od 90 dana od dana izvršenog naloga za plaćanje.
Domaće lice može izvršiti isplatu kredita i pre ugovorenog roka, ako je to u skladu
sa ugovorom i zakonom. Ono takođe može potraživanja založiti, prodati i naplatiti
pre ugovorenog roka, u skladu sa ugovorom i zakonom.
Kad država preuzme obavezu kao garant ili supergarant kojima se refinansiraju,
odnosno reprogramiraju dugovi domaće lice ne može izvršiti prevremeni povraćaj.
Ono može obavezu izmiriti uplatom dinarske protivvrednosti u zemlji.
Izuzetno od navedene odredbe, domaće lice može uz saglasnost NB prevremeno
otplatiti obavezu po zaključenim inostranim kreditima koji se refinansiraju, odnosno
reprogramiraju:
1. konverzijom duga za ulog u preduzeće, banku i drugu finansijsku organizaciju,
2. konverzijom duga za ustupanje prava vremenskog korišćenja turističkog
objekta,
3. konverzijom duga u nove obaveze,
4. konverzijom duga za potraživanje u inostranstvu.
Poslovi konverzije duga se vrše preko ovlašćene banke i NB: NB daje saglasnost 20
dana nakon podnošenja zahteva. NB može zaključivanjem poslova konverzije duga
u svoje ima i za svoj račun prevremeno otplatiti inostrane obaveze koje je koristila u
1
Odluka o načinu, rokovima i obrascima za registrovanje i evidentiranje kreditnih poslova
sa inostranstvom (Sl.glasnik RS br. 9/07, 24/08, 120/08 i 40/09)
2
Odluka o načinu registrovanja, rokovima i obrascima za registrovanje i evidentiranje kreditnih
poslova sa inostratsvom iz člana 9. stav 3 i člana 10. stav 3 Zakona o deviznom poslovanju (Sl.glasnik
RS br. 132/04
Meunarodni bankarski poslovi 377
svoje ime i za svoj račun u okvirima projekcije platnog bilansa zemlje, kao i konverziju u svoje ime, a za račun države.
18.4. STRANA ULAGANJA
Prema čl. 8. Statuta MMF zemlje članice ne smeju uvoditi ograničenja za tekuća
plaćanja u poslovanju sa inostranstvom, ali zemlje članice mogu samostalno propisivati uslove za obavljanje kapitalnih transakcija sa inostranstvom, što je slučaj
i sa našom zemljom.
Pravni okvir za kapitalne transakcije sa inostranstvom regulisane su Zakonom o
stranim ulaganjima, Zakonom o deviznom poslovanju i Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, kada su u pitanju ulaganja domaćih subjekata u inostranstvu.
Grafikon 18.3.
Zakonom o deviznom poslovanju direktne investicije su definisane kao ulaganja
rezidenta u inostranstvu i nerezidenta u Republici u pravno lice sa ciljem da se uključi
u upravljanje poslovima tog pravnog lica. To uključuje:
 osnivanje pravnog lica, ogranka ili predstavništva,
 kupovinu udela ili akcija, dokapitalizaciju i drugi oblik ulaganja kojim se
stiče najmanje 10% učešća.
Zakon o stranim ulaganjima1 uređuje strana ulaganja u preduzeća i druge
oblike za obavljanje delatnosti radi sticanja dobiti u našoj zemlji. Ulaganja u
osiguravajuća društva, banke i druge finansijske organizacije i slobodne zone vrše se
uz poštovanje propisa koji regulišu odnosnu oblast.
1
Sl.list SRJ 3/2002, 5/2003
378 Bankarstvo
Strani ulagač je:
 strano pravno lice sa sedištem u inostranstvu,
 strano fizičko lice,
 domaći državljanin sa prebivalištem, odnosno boravištem u inostranstvu
dužem od 1 godine.
Strano ulaganje je:
 ulaganje u domaće preduzeće kojim strani ulagač stiče udeo ili akcije,
 sticanje svakog drugog imovinskog prava stranog ulagača kojim on ostvaruje svoje poslovne interese u našoj zemlji.
Strani državljanin može sam ili sa drugim stranim ili domaćim ulagačima:
 Osnovati preduzeće (greenfield investment),
 Kupiti akcije ili udele u postojećem preduzeću (privatizacija, preuzimanje).
Osnovni oblici stranog ulaganja uređuju se ugovorom o osnivanju ili ugovorom
o ulaganju, koji se zaključuju u pisanoj formi, odnosno Odlukom o osnivanju,
sačinjenim u pisanoj formi.
Posebni oblici stranih ulaganja:
 stranom ulagaču može biti ustupljena dozvola (koncesija) za korišćenje
prirodnog bogatstva, dobra u opštoj upotrebi ili za obavljanje delatnosti od
opšteg interesa, u skladu sa zakonom,
 stranom ulagaču može se odobriti da izgradi, iskorišćava i transferiše
(B.O.T. – build, operate and tranfser) određeni objekat, postrojenje ili pogon, kao i objekte infrastrukture i komunikacija.
Ulog stranog ulagača može biti :
 u stranoj konvertibilnoj valuti,
 stvarima,
 pravima intelektualne svojine,
 hartijama od vrednosti, drugim imovinskim pravima,
 u dinarima.
Strani ulagač može konvertovati svoje potraživanje u udeo, odnosno akcije
preduzeća dužnika. Novčani ulozi moraju biti izraženi u novčanom obliku.
Strani investitor poseduje sledeća prava:
 slobodu stranog ulaganja – strani ulagač može osnovati, odnosno ulagati
u preduzeća za obavljanje svih vrsta delatnosti, radi sticanja dobiti (osim u
oblasti proizvodnje i prometa oružja, kao i na području koje je u skladu sa
zakonom određeno kao zabranjena zona);
 nacionalni tretman – strani ulagač, u pogledu svog uloga, uživa jednak
položaj, prava i obaveze, kao i domaća fizička i pravna lica;
Meunarodni bankarski poslovi 379
 pravnu sigurnost – strani ulagač uživa punu pravnu sigurnost i zaštitu
prava u pogledu prava stečenih ulaganjem. Prava stranog ulagača stečena
u momentu upisa stranog ulaganja u sudski registar ne mogu biti sužavana
naknadnim izmenama zakona i drugih propisa1;
 konverziju i slobodu plaćanja – strani ulagač može, u pogledu svakog
plaćanja vezanih za strano ulaganje, slobodno konvertovati domaću u
stranu valutu;
 pravo na vođenje poslovnih knjiga – pored obaveze vođenja poslovnih
knjiga u skladu sa domaćim propisima, strani ulagač ima pravo vođenja
poslovnih knjiga u skladu sa međunarodno prihvaćenim računovodstvenim
i revizorskim standardima;
 pravo na tranfser i dobit imovine – strani ulagač može, po izmirenju
obaveza u skladu sa domaćim propisima, slobodno i bez odlaganja, u konvertibilnoj valuti, transferisati u inostranstvo sva finansijska i druga sredstva u vezi sa stranim ulaganjima (dobit, imovinu koja mu pripadne posle
prestanka preduzeća, iznose od prodaje akcija ili udela, iznose po osnovu
smanjenja osnovnog kapitala, dopunske uplate i naknade)2 i
 preferencijalni tretman – na strana ulaganja u zemlji primenjuje se
domaće pravo. Ukoliko međunarodni ili bilateralni sporazum predviđa
tretman, koji je povoljniji za stranog investitora, od tretmana predviđenog
ovim zakonom, primenjuje se tretman predviđen takvim sporazumom.
Definisani su sledećei podsticaji stranim investitorima:
 slobodan uvoz – uvoz stvari koje predstavljaju ulog stranog ulagača je slobodan, pod uslovom da zadovoljava propise koji regulišu zaštitu životne
sredine;
 poreske i carinske olakšice – strani ulagač i preduzeće sa stranim ulogom
uživaju posebne carinske i poreske olakšice u skladu sa zakonom;
 carinska oslobođenja – uvoz opreme po osnovu uloga stranog investitora, osim putničkih motornih vozila i automata za zabavu i igre na sreću,
oslobođen je od plaćanja carina i drugih uvoznih dažbina.
 Sporovi koji proisteknu iz stranh ulaganja mogu biti rešavani pred nadležnim
domaćim sudovima ili pred ugovorenim domaćim ili međunarodnom
arbitražom.
Strani ulagač je dužan da uvek u obavljanju delatnosti postupa u skladu sa propisima koji regulišu zaštitu životne sredine.
1
2
To znači da u slučaju promene zakona i drugih propisa koji tangiraju prava stranog ulagača, on
može birati pravni režim povoljniji za njega. Ukoliko su novouvedeni propisi povoljniji po njega
on bira taj pravni režim, a ukoliko novi propisi sužavaju njegova prava on ostaje u režimu ranijih
propisa.
Zakon o izmenama Zakona o stranim ulaganjima (Sl.list SRJ br.5/03)
380 Bankarstvo
Ograničenja – strani ulagač ne može, sam ili sa drugim stranim ulagačem, osnovati preduzeće u oblasti proizvodnje i prometa oružja, kao ni na području koje
je u skladu sa zakonom određeno kao zabranjena zona. U navedenim oblastima
strani ulagač može osnovati preduzeće sa domaćim pravnim subjektom ili ulagati u preduzeće, s tim što ne može steći pravo većinskog učešća u upravljajnju tim
preduzećem. U navedenom slučaju strani ulagač je dužan da za učešće u osnivanju
preduzeća, odnosno za ulaganje u preduzeće pribavi saglasnost organa nadležnog za
poslove odbrane.
Strano fizičko lice u svojstvu stranog ulagača može sticati svojinu na nepokretnostima u skladu sa odgovarajućim zakonom.
Strana ulaganja registruju se u nadležnom državnom organu u skladu sa
Zakonom o privrednim društvima. Nadležni državni organ po službenoj dužnosti
obaveštava organ nadležan za ekonomske odnose sa inostranstvom o izvršenoj registraciji stranih ulaganja radi evidencije.
Naša zemlja je zaključila Sporazume o međusobnoj zaštiti i unapređenju ulaganja sa 23 strane zemlje: Ruskom federacijom, Rumunijom, Kinom, Gvinejom,
Zimbabveom, Češkom Republikom, Slovačkom, Poljskom, Bugarskom, BJRMakedonijom, Nemačkom, Belorusijom, Grčkom, Hrvatskom, Korejom, Italijom, Ukrajinom, Turskom, Mađarskom, Austrijom, Ganom, Kubom i SAD.
Uspostavljanje trajnih ekonomskih odnosa i ostvarivanja znatnog uticaja na
upravljanje pravnim licem podrazumeva:
1. Osnivanje pravnog lica ili povećanje osnovnog kapitala pravnog lica u potpunom vlasništvu ulagača, osnivanje dela pravnog lica filijale ili otkup već
postojećeg pravnog lica u potpunom vlasništvu ulagača ili ulaganje radi
obavljanja delatnosti preduzetnika.
2. Ulaganje u novo ili već postojeće pravno lice ako ulagač stiče 10 ili više procenata učešća u osnovnom kapitalu, odnosno više do 10% glasačkih prava
posle ispunjenja uslova,
3. Kredite radi uspostavljanja trajnih ekonomskih odnosa sa rokom od pet godina ili dužim, ako imaju osobinu podređenog potraživanja (subordinirani
kredit).
Meunarodni bankarski poslovi 381
18.6. OBAVLJANJE PRIVREDNE DELATNOSTI U
INOSTRANSTVU
Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju1 regulisana su ulaganja domaćih
subjekata u inostranstvu. Direktno ulaganje u inostranstvu je osnivanje preduzeća
u inostranstvu, ogranka ili predstavništva u inostranstvu, kupovina udela ili akcija u
kapitalu inostranog preduzeća, dokapitalizacija stranog preduzeća i svaki drugi oblik
ulaganja sa ciljem uključivanja u upravljanje. Investicioni radovi u inostranstvu su
projektantski, građevinski i zanatski radovi, inžinjering poslovi i drugi radovi i usluge
na objektima u inostranstvu.
Osnivanje preduzeća ćerke u inostranstvu – Osnivač može da preduzeće koje
je osnovao u inostranstvu osnuje drugo preduzeće u inostranstvu, da pristupi kao
osnivač preduzeću koje je osnovalo drugo preduzeće, da otkupi osnivački ulog stranog lica, odnosno domaćeg lica u preduzeću u inostranstvu i da poveća osnivački
ulog u preduzeću u inostranstvu, o čemu je dužan da u roku od 30 dana od dana
izvršene promene obavesti nadležno ministarstvo, radi upisa u registar.
Osnivač može odlučiti da preduzeće koje je osnovao u inostranstvu otvori
predstavništvo ili osnuje poslovnu jedinicu u toj ili drugoj zemlji, o čemu obaveštava
nadležni organ u roku od 30 dana.
Preduzeće koje je osnovano u inostranstvu može osnovati preduzeća, otvarati
predstavništva i ulagati sredstva u zemlji. Za osnivanje preduzeća u inostranstvu
povećanje osnivačkog uloga i u drugim slučajevima može koristiti:
 dobit ostvarenu poslovanjem preduzeća u inostranstvu,
 stvari i prava izražena u novcu.
Izuzetno, osnivač koji prvi put osniva preduzeće u inostranstvu može koristiti
i devize kupljene na deviznom tržištu u skladu sa zakonom koji uređuje devizno
poslovanje.
Za osnivanje preduzeća u inostranstvu osnivač je dužan da nadležnom organu
dostavi zahtev koji sadrži: naziv osnivača, sedište i predmet poslovanja preduzeća
u inostranstvu, iznos i izvor sredstava osnivačkog uloga preduzeća po osnivačima,
podatke o licu koje je odgovorno za poslovanje preduzeća u inostranstvu i njegova
ovlašćenja. Uz zahtev osnivač je dužan da priloži: pismenu izjavu da će obezbediti
pravnu zaštitu uloženih sredstava, pismenu izjavu da će za obaveze preduzeća u inostranstvu osnivač odgovarati do visine uloženih sredstava, kao i pismenu izjavu da će
obezbediti uobičajenu kontrolu finansijskog poslovanja preduzeća u inostranstvu.
Obaveza izveštavanja o upisu preduzeća u registar privrednih subjekata Osnivač je dužan da u periodu od godinu dana od dostavljanja rešenja o upisu u
1
Sl.glasnik RS br.101/05
382 Bankarstvo
registar, dostavi nadležnom organu izvod iz registra da je preduzeće registrovano. O
svim statusnim promenama osnivač je dužan da obavesti nadležni organ.
Osnivanje holding preduzeća u inostranstvu – Osnivač može osnovati
preduzeće u inostranstvu za holding poslovanje ako ispunjava napred propisane uslove i ako u tom preduzeću raspolaže sa više od 50% udela u osnivačkom ulogu.
Pod holding poslovanjem se podrazumeva osnivanje i finansiranje drugih preduzeća
i upravljanje drugim preduzećima u inostranstvu. Rezultat poslovanja utvrđuje po
godišnjem obračunu, koji je dužan da dostavi nadležnoj ustavnovi za platni promet
i finansijski nadzor.
Korišćenje dobiti ostvarene poslovanjem u inostranstvu – Dobit koju osnivač
ostvari u preduzeću osnovanom u inostranstvu utvrđuje se godišnjim obračunom po
propisima zemlje u kojoj je preduzeće osnovano, a po izmirenju obaveza predviđenih
tim propisima. Ostvarenu dobit osnivač može koristiti za:




povećanje osnivačkog uloga,
nadoknadu osnivačkog uloga nastalog usled gubitaka u poslovanju,
osnivanje novih preduzeća i za otkupljivanje osnivačkog uloga,
davanje kredita preduzeća u preduzeću u inostranstvu u kome je dobit ostvarena,
 ulaganje u preduzeće na osnovu ugovora o ulaganju.
Dobit koja se po propisima zemlje u kojoj je preduzeće osnovano ne može transferisati, odnosno koja se ostvaruje u netransferibilnoj valuti, može se uneti u robi.
Osnivač je dužan da o korišćenju dobiti i o unošenju dobiti obavesti NB u roku od 60
dana od dana dostavljanja godišnjeg obračuna, odnosno 15 dana po unošenju dobiti.
Osnivač je dužan da dobit koju ne koristi za napred navedene namene unese u zemlju u roku koji ne može biti duži od 90 dana.
Mirovanje preduzeća u inostranstvu - osnivač može odlučiti da poslovanje
preduzeća osnovanog u inostranstvu miruje, ako preduzeće privremeno ne može
da obavlja svoju delatnost, o čemu je dužan da u roku od 30 dana od dana početka
mirovanja obavesti nadležni organ radi upisa u registar.
Ulaganje u strana preduzeća - Preduzeće i drugo pravno lice može ulagati u
strano preduzeće novac, stvari i prava na osnovu ugovora koji se zaključuje u pismenom obliku. Preduzeće i drugo pravno lice je dužno da u roku od 30 dana od
dana zaključivanja ugovora, odnosno od njegovih izmena i dopuna o tome obavesti
nadležni organ radi upisa u registar. Sve odredbe koje je odnose na upis, na prestanak
rada primenjuju se i na prestanak ugovora o ulaganju i o povlačenju sredstava po
tom osnovu. Odredbe koje se odnose na obavljanje privrednih delatnosti osnivanjem
preduzeća, predstavništva i poslovnih jedinica u inostranstvu, shodno se primenjuju i na obavljanje bankarskih, drugih finansijskih, osiguravajućih i reosiguravajućih
poslova u inostranstvu.
Meunarodni bankarski poslovi 383
REZIME POGLAVLJA
Uslov za obavljanje kapitalnih poslova sa inostranstvom od strane banke je
ovlašćenje NBS za obavljanje poslova sa inostranstvom, za šta je banci neophodna
tehnika i ljudi obučeni za ove poslove. Subjekti kreditnih poslova sa inostranstvom
mogu biti domaća pravna lica i preduzetnici, banke, kao i NBS. Pod kreditnim poslovima sa inostranstvom podrazumevaju se poslovi kreditiranja kod kojih je jedan od
učesnika sa elementom inostranosti ili je ugovaranje u devizama. Procedura realizacije kredita sa elementom inostranosti je veoma formalna i rigorozna, što u prvom
redu znači da se sve faze kreditiaranja moraju prijaviti NBS, koja je zadužena za
platno - bilansnu poziciju zemlje. Strana ulganja su regulisana osnovnim zakonom
i Zakonom o deviznom poslovanju, pri čemu strani ulagači imaju zakonske stimulanse u cilju postizanja većeg priliva deviza iz inostranstva i otuda ubrzanja razvoja.
To su poreska oslobađanja i poreske olakšice. Domaća pravna lica, uključujući banke,
mogu obavljati poslovanje u inostranstvu, pri čemu je neophodno da o tome izveste
nadležne organe.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Šta je kreditni posao sa inostranstvom?
;
Šta su inostrane direktne investicije?
;
Koje podsticaje imaju inostrani investitori?
;
Šta uključuje registracija i kontrola međunarodnog kreditnog posla od strane NBS?
;
Ko su subjekti kreditnih odnosa sa inostranstvom?
;
Šta je globalni okvir za zaključivanje kreditnih odnosa sa inostranstvom ?
;
Kakvo ovlašćenje mora da ima banka za obavljanje kreditnih poslova sa
inostranstvom ?
;
Koje uslove mora ispunjavati banka da bi obavljala poslove sa inostranstvom?
384 Bankarstvo
;
Šta podrazumevaju stimulacije za inostranog ulagača?
;
Gde postoje ograničenja za inostrana ulaganja?
LITERATURA
1. Jovanović Gavrilović, P. - Međunarodno poslovno finansiranje, Ekonomski
fakultet, Beograd, 1996.
2. Kovač O. - Međunarodne finansije, Ekonomski fakultet Beograd, CID,
Beograd 2002.
3. Kovačević R. – Strane direktne investicije i međunarodno tržište kapitala,
Bankarstvo br. 3-4/2000.
4. Solnik B. – International Investment, Adison Verlag, 2000
Propisi:
1. Zakon o stranim ulaganjima, Službeni glasnik RS br. 3/02, 5/03
2. Odluka o načinu, rokovima i obrascima za registrovanje i evidentiranje
kreditnih poslova sa inostranstvom
Linkovi:
www.siepa.gov.rs
Meunarodni bankarski poslovi 385
ŠESTI DEO
BANKARSKI MENADŽMENT
19.
PRINCIPI BANKARSKOG
POSLOVANJA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studente upozna sa
osnovnim principima bankarskog poslovanja, na početku
dela udžbenika koji se bavi bankarskim menadžmentom.
Prvo se daje definicija principa likvidnosti, zatim principa poslovnosti i efikasnosti, principa sigurnosti, principa
rentabilnosti, solventnosti i na kraju, principa ažurnosti.
Pri tom se ukazuje na njihovu prirodu, međupovezanost i
specifičnosti principa koji se odnose isključivo na poslovne
banke.
Ključne reči: likvidnost, solventnost, profitabilnsot,
rentabilnost, poslovnost, efikasnost poslovanja, sigurnost
plasmana, ažurnost
19.1. PRINCIPI BANKARSKOG POSLOVANJA
Banke kao finansijske institucije se svakodnevno nalaze između složenih procesa proizvodnje i prometa sa ulogom prikupljanja akumulacije i štednje, s jedne
strane, i plasiranjem prikupljenih sredstva korisnicima kojima su sredstva potrebna,
s druge strane. Banke na taj način postaju regulator kompletnih novčanih tokova kao
krvotoka nacionalne privrede. Pri tom je od centralne važnosti da ti novčani tokovi
budu usklađeni sa stanovišta pojedinačne banke, odnosno da prilivi novca budu
usklađeni sa novčanim odlivom iz banke, kako na kratak tako i na dugi rok. Na
taj način biva očuvan najvažniji princip bankarskog poslovanja - princip likvidnosti1
tj. mogućnost banke da u svakom trenutku odgovori svojim novčanim obavezama.
Osim navedenog u dosadašnjoj bankarskoj praksi (u tržišnim uslovima poslovanja) razvio se niz principa koji ukoliko se poštuju obezbeđuju normalno i efikasno
poslovanje banke i njen prosperitet. Pri tom neophodno je da banka vodi računa
o poštovanju svih principa pojedinačno i o svima zajedno, jer su oni međusobno
povezani. Principi bankarskog poslovanja su:




1
princip likvidnosti,
princip poslovnosti,
princip sigurnosti i efikasnosti ulaganja sredstava
princip rentabilnosti
Živković A., Komazec S., Ristić Ž. - Berzanski i bankarski menadžment, Viša poslovna
škola Beograd, Beograd, 2003. str. 395-398
Bankarski menadžment 389
 princip solventnosti i
 princip ažurnosti poslovanja.
Ono što treba imati na umu je neophodnost uvažavanja ovih principa uz pretpostavku postojanja uslova tržišne privrede kao okruženja za funkcionisanje banaka.
Naime, ukoliko nije reč o tržišnoj već planskoj privredi sa direktivnim upravljanjem, kakav je recimo bio slučaj u prošlosti sadašnjih tranzicionih privreda, u takvim
uslovima banka ne predstavlja preduzeće sa ciljnom funkcijom generisana profita,
već je reč o instituciji koja je u funkciji distribucije novčanih sredstava. Dakle, umesto maksimiranja profita (preduzeća) i banke su za ciljnu funkciju imale postizanje
društenih ciljeva. Međutim, u tržišnim uslovima poslovanja, pogotovo u sadašnjim
uslovima razvijenih finansijskih tržišta sa naglašenim trendovima globalizacije finansijskih tokova, poslovne banke moraju uvažavati navedene principe ukoliko žele
opstati na tržištu i razvijati se. Uvažavanje navedenih pricipa ide do nivoa da banka
mora dnevno da usklađuje prilive i odlive novčanih sredstava i da u slučaju svake
iole veće transakcije, izračunava (simulira) posledice takve odluke na bilans banke i
pokazatelje njenog poslovanja. Korišćenje kvantitativnih metoda i informatičke tehnologije to omogućava.
Pri usaglašavanju poslovanja banke sa navedenim principima nije reč o postupnom praćenju događanja i bilansiranju, već je reč o višeslojnim analizama i monitoringu posledica donošenja odluka o poslovnoj politici. Tom prilikom se moraju
respektovati:
 Ročna struktura sredstava – banka mora usklađivati svakodnevno izvore i
plasmane sa stanovišta rokova, jer uobičajeno prelivanje iz kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane naročito može negativno delovati na likvidnost
banke i mogućnost urednog izmirivanja obaveza;
 Dinamika priliva sredstava – neophodno je praćenje i usklađivanje vrsta
izvora sredstava i njihove strukture, pri čemu je važno napraviti disperziju
priliva u pogledu izvora, jer to smanjuje rizik da banka i njeni izvori sredstava zavise od malog broja velikih klijenata,
 Ponašanje privrednih subjekata – banka mora imati stalni uvid u poslovanje pojedinih klijenata, naročito onih subjekata koji su uzeli pozajmice
od banke, a koji svojom neredovnom otplatom kredita mogu eventualno
ugroziti likvidnost banke;
 Ekonomska i razvojna politika – politika vlade i centralne banke opredeljujuće utiču na uslove poslovanja svih privrednih subjekata, uključujući banke,
a preko kompanije indirektno utiču na banke, što je od ključnog značaja za
izgradnju razvojne strategije banke i njene poslovne politike;
 Monetarno – kreditna, kamatna i devizna politika – za poslovanje bankarskog sistema u celini i svaku pojedinačnu banku od najvećeg značaja je
politika koju vodi centralna banka, jer je to milje u kojem se banke kreću u
odnosu na margine i standarde koje im postavlja centralna banka.
390 Bankarstvo
19.2. PRINCIP LIKVIDNOSTI
Princip likvidnosti predstavlja obavezu banke da u svakom trenutku blagovremeno može odgovoriti na obaveze prema svojim klijentima. Poštovanje ovog
principa, odnosno sposobnost banke da izvršava na vreme svoje obaveze prema
klijentima predstavlja ključni princip uspešnog i efikasnog poslovanja banke.
Pošto je banka novčano preduzeće, u suštini uspešnost njenog poslovanja, prvenstveno mogućnost obezbeđenja adekvatnih izvora finansijskih potencijala zavisi od
poverenja koje privredni subjekti – pravna i fizička lica, imaju u tu banku. Svako
neizvršavanje obaveza banke na vreme posledično izaziva prenošenje te negativne
informacije velikom brzinom među klijentima banke, ali i van tog kruga na čitavom
finansijskom tržištu na potencijalne klijente, pa banka postaje onemogućena da se
zadužuje (pod povoljnim uslovima) kod drugih banaka, odnosno na finansijskom
tržištu, s jedne strane, a klijenti ne retko zahtevaju izvršavanje obaveza banke i pre
roka dospeća bojeći se za svoja uložena sredstva, s druge strane. Ono čega se svaka
centralna banaka pribojava je da bi teškoće likvidnosne prirode mogle biti lako i brzo
prenete na druge banke i druge privredne subjekte principom koncentričnih krugova
ili domino efekta, što zavisi od veličine banke, veličine problema sa kojim se suočava,
broja klijenata i razvijenosti finansijskog tržišta.
Upravo je nepoštovanje ovog principa bio razlog za likvidaciju velikog broja banaka tokom finansijskih i šire privrednih kriza 1878. godine, 1907. godine, u periodu
velike svetske ekonomske krize 1929-1932. godine i aktuelne ekonomske krize koja je
eskalirala 2008. godine. Na osnovu ovakvih iskustava sve zemlje su uvele poštovanje
principa likvidnosti preko obaveza koje propisuju centralne banke.
Da bi poštovale ovaj princip bankama je neophodno da kreiraju usklađene tokove priliva i odliva sredstava tj. usklađenu politiku sredstava i plasmana, kako po
dinamici priliva i odliva, tako i po ročnoj strukturi izvora i plasmana. U savremenim
uslovima banke se u svom poslovanju sve više oslanjaju na tuđe izvore sredstava pozajmice, pa je otuda još važnije poštovanje ovog principa, a to je moguće zbog
složenosti i brojnosti transakcija koje se svakodnevno vrše jedino korišćenjem savremenih sredstava elektronskih veza i računara. Na taj način se poštovanje principa
likvidnosti uveliko automatizuje i kada banka dospe u opasnu zonu koja se približava
nelikvidnosti signalizira menadžmentu banke, koji je dužan da preduzme adekvatne
mere zaštite.
Uzimajući u obzir stepen utrživosti pojedinih stavki aktive banke likvidnost se
može diferencirati na sledeće nivoe:
 Primarna likvidnost – predstavlja likvidnost koja se zasniva na gotovini u blagajni i sredstvima na žiro računu banke kod centralne banke. Ova
likvidnsot je merilo platne sposobnosti i prelivanja novca i kapitala. Sredstva gotovine i na žiro računu jedino su trenutno (promptno) raspoloživa
za izmirenje obaveza banke i stoga je neophodno da banka njima raspolaže
u meri u kojoj očekuje odlive iz blagajne i sa računa, uz ostatak rezerve koju
Bankarski menadžment 391
je neophodno da ima zbog eventualne sigurnosti. Istovremeno, treba biti
svestan činjenice da se ova sredstva ne oplođuju i da zbog toga svaka banka
nastoji da ih minimizira;
 Sekundarna likvidnost – ova likvidnost šira je od koncepta primarne likvidnosti i sastoji se iz gotovine, sredstava na računima banke i najlikvidnijeg dela aktive koji se u kratkom roku može pretvoriti u gotovinu, odnosno
žiralni novac – menice, kratkoročni krediti itd. Bez obzira na relativno laku
i brzu utrživost ovih sredstava bankama se preporučuje konzervativan
pristup, koji podrazumeva da se računa da će prilivi pristići o roku samo
delimično, a da se obaveze izmiruju o roku u potpunosti;
 Tercijarna likvidnost – ovo je najširi koncept koji pored primarnog i
sekundarnog stepena likvidnosti obuhvata delove bančinih plasmana do
isteka određenog roka, a koji se nakon toga mogu pretvoriti u gotovinu,
odnosno žiralni novac (dugoročni krediti, obligacije, menice koje se ne
mogu eskontovati itd.). Ovaj koncept likvidnosti ima više teorijsko, a manje
praktično značenje, zbog činjenice da nije moguće trenutno reagovanje na
zahteve klijenata za plaćanjem korišćenjem ovih sredstava.
Kako je primarna likvidnost od najvećeg praktičnog značaja za uredno izvršavanje
obaveza banke to svaka centralna banka propisuje minimalnu stopu primarne likvidnosti u cilju održanja likvidnosti čitavog bankarskog sistema. Radi se o minimalnim
iznosima sredstava banke na žiro računima kod centralne banke.
Treba imati u vidu da je u vreme silaznog dela privrednog ciklusa generalno uzev
likvidnost banke ugrožena, zbog činjenice da privredni subjekti posluju sa teškoćama
u pogledu likvidnosti, a i sa stanovišta banke, jer su izvori sredstava ograničeni. Suprotno, u vreme uzlaznog dela ciklusa oseća se poboljšana likvidnost nebankarskog
sektora i posredno i bankarskog sektora, uz manje zahteve za intervencijom.
Garfikon 19.1.
392 Bankarstvo
Odlukom o upravljanju rizikom likvidnosti1 banka je u obavezi da pokazatelj likvidnosti (zbir primarne i sekundarne likvidnosti u odnosu na obaveze
koje dospevaju u posmatranom mesecu) održava na postojećem niovu, što znači
da je održava na niou proseka prethodnog meseca, a odstupanja su dozvoljena
za 10% niži pokazatelj likvodnosti tri radna dana uzastopno i 20% umanjenja
najviše jedan radni dan.
19.3. PRINCIP POSLOVNOSTI I EFIKASNOSTI
Princip poslovnosti predstavlja načelo da se maksimalni rezultati poslovanja
postignu uz minimalno korišćenje sredstava. Ovo načelo nije specifično za banku,
već je univerzalno pravilo poslovanja svakog tržišno orijentisanog privrednog subjekta. Poštovanje ovog principa omogućava održivi razvoj svakog preduzeća, pa i
novčanog, kakva je banka.
Prilikom sprovođenja principa poslovnosti i efikasnosti banka treba da se
pridržava sledećih pravila, koja predstavljaju sastavne delove jedinstvenog principa
poslovnosti i efikasnosti:
 samostalnost i objektivnost u donošenju odluka,
 stalna cirkulacija novca i
 poslovno predviđanje.
Prilikom donošenja odluka neophodno je ispoljavanje razboritosti od strane
menadžmenta banke, što znači da se banka mora čuvati odluka koje vode u opasnost od brzog trošenja sredstava, olakog trošenja sredstava i finansiranja rizičnih
poslova. Menadžmentu banke osnovna ciljna funkcija je makismiziranje profita i to
na dugi rok, što obezbeđuje stabilnost poslovanja i prosperitet u budućnosti.
Dinamičnost sredstava kojima banka raspolaže od naročite je važnosti, jer
omogućava da se svi izvori bez obzira na njihovo poreklo i ročnu strukturu profitonosno uposle i na taj način omoguće maksimiranje profita po svim stavkama pasive. To znači da se ne sme dozvoliti da ijedan od izvora sredstava miruje, već mora
biti stavljen u funkciju maksimiranja prihoda.
U savremenim uslovima, koje odlikuje veoma brza i ubrzavajuća dinamika promena u poslovnom okruženju, banka mora ići u susret događajima. To znači da se
strategija i poslovna politika banke ne smeju formulisati polazeći od postojećeg stanja, odnosa snaga i privrednih tokova, već se moraju aproksimirati promene koje
će nastati u doglednom periodu i prema tome koncipirati poslovna politika. U
današnje vreme elektronika, korišćenje računara i savremenih softvera omogućava
da se privredni tokovi predvide sa velikom verovatnoćom događanja i da se tome
prilagode strategija i politika privrednih subjekata i banaka u cilju postizanja maksimiranja profita.
1 Sl.glasnik RS br.129/07
Bankarski menadžment 393
Na kraju treba imati u vidu da princip poslovnosti i efikasnosti predstavlja jedinstvo sa principom likvidnosti i ostalim principima i da treba ostvariti interakciju njihovog delovanja.
19.4. PRINCIP SIGURNOSTI
Princip sigurnosti označava neophodnost obezbeđenja da bančini klijenti
ili poslovni partneri u određenom predviđenom roku uredno izvršavaju svoje
obaveze. Ovaj princip dobija na značaju u savremenim uslovima velike složenosti i
međuzavisnosti tokova na međunarodnom finansijskom tržištu, kao i na nacionalnim tržištima, gde su poslovna klima i uslovi poslovanja za banku u najvećem stepenu dati i na njih banka ne može uticati, s jedne strane, a margine zarada su svedene
na minimum, s druge strane.
Ovaj princip se prvenstveno odnosi na obezbeđenje urednog izvršavanja
obaveza po osnovu plasmana koje je banka imala prema svojim klijentima. On se
uvažava kroz složene i istovremeno standardizovane procedure odobravanja plasmana banke. Veliki broj operacija u postupku odobravanja kredita i drugih plasmana počinje sa ocenom kreditne sposobnosti klijenta koji banci uputi zahtev za
dodelu kredita ili drugih vrsta pozajmica i jemstava. Banka je upućena da detaljno
proveri tržišni i finansijski položaj klijenta u sadašnjosti i predvidi njegov položaj
u budućnosti, prvenstveno sa stanovišta mogućnosti njegovog urednog izmirenja
obaveza. Obezbeđenja koja se pri tom zasnivaju nisu od primarnog, već od sekundarnog značaja, jer je banci u prvom planu uredan priliv sredstava po osnovu vraćanja
osnovnog duga uvećanog za kamatu, a ne vanredni prihod po osnovu naplate iz
obezbeđenja. To naročito uključuje pažljivo praćenje klijenta tokom roka otplate
pozajmice (monitoring), kao i trenutno reagovanje na prve znake da se urednost
povraćaja dovodi u pitanje. Pri tom se savetuje preventivno delovanje, radije nego
reagovanje na prve pojavne oblike neurednosti ili neizvrašavanja obaveza.
U slučaju nepoštovanja principa sigurnosti banka može da se suoči sa problemom
najpre, obezbeđenja izvora za rast plasmana, da bi u krajnjem slučaju bila ugrožena
i sama likvidnost banke, naravno ukoliko je obim sumnjivih plasmana i nenaplativih
potraživanja veliki i ukoliko veći broj velikih klijenata zapadne u probleme docnje ili
neurednog izvršavanja obaveza. Do ovoga može doći i na širem području, kakav je
slučaj u stagnantnom delu privrednog ciklusa, kada se zaoštrava likvidnost u čitavoj
privredi ili još više u opadajućoj fazi privrednog ciklusa. Radi spečavanja takvih
neželjenih posledica banka se osigurava rezervama, koje služe za intervenciju prvenstveno kod sumnjivh i nenaplativih plasmana.
394 Bankarstvo
19.5. PRINCIP RENTABILNOSTI
Princip rentabilnosti poslovne banke predstavlja osnovni pokretački motiv
poslovanja, a to je maksimiranje profita kao razlike između naplaćene aktivne
kamate i plaćene pasivne kamate. Iako ostali principi dobijaju na značaju u savremenim uslovima poslovanja banaka, pogotovo princip likvidnosti, ovaj princip vezuje se za banku kao novčano preduzeće. Ovaj princip motiviše prvenstveno vlasnike
akcija banke da svoja ulaganja oplode kroz bančino poslovanje.
Princip ekonomičnosti zahteva od banaka da posluju, pribavljaju depozite i ostala sredstva, po što nižim kamatama – pasivnim kamatama, radi stvaranja uslova za
snižavanje svih aktivnih kamatnih stopa, utičući tako i na strukturu troškova proizvodnje ostalih ekonomskih subjekata. Naravno, banka teži da maksimira kamatnu
marginu, kao razliku između pasivnih kamatnih stopa, koje plaća i aktivnih kamatnih stopa, koje naplaćuje od nebankarskih privrednih subjekata, svojih klijenata.
Racio rentabilnosti - racio profitabilnosti predstavlja sintetički pokazaetlj
ekonomske i finansijske efikasnosti preduzeća ili ulaganja.
Racio rentabilnosti = finansijski rezultat / poslovna sredstva
Kod banaka je uobičajeno korišćenje pokazatelja stope prinosa na imovinu i na
kapital.
Stopa prinosa na ukupna sredstva (imovinu) – spada u grupu globalnih indikatora rentabilnosti i opšte je prihvaćena kao pokazatelj (ROA – Return on assets).
Stopa prinosa na ukupna sredstva = bruto dobit / poslovna sredstva
Stopa prinosa na sopstveni kapital – važan indikator za kreditora. Takođe je
opšte prihvaćen pokazatelj (ROE – return on equity).
Stopa prinosa na sopstveni kapital = neto dobit / trajni kapital
Bankarski menadžment 395
19.6. PRINCIP SOLVENTNOSTI BANAKA
Princip solventnosti1 predstavlja stalnu sposobnost banke da odgovori svojim
dospelim obavezama u celini. Sa tog stanovišta poštovanje principa likvidnosti
predstavlja sposobnost banke da odgovori svojim obavezama na kratak rok, dok zadovoljenje principa solventnosti predstavlja dugoročnu sposobnost banke da u krajnjoj
liniji odgovori svim svojim obavezama. Princip solventnosti daje primat dugoročnoj
usklađenosti aktive i pasive tj, sposobnost banke da u određenom trenutku odgovori
svojim obavezma bez gubitaka po deponente i ostale klijente.
Banka ulazi u zonu nesolventnosti onda kada obaveze prevaziđu nivo aktive.
Solventna banka aktivom pokriva ukupnu pasivu, odnosno ukupne izvore svojih
sredstava. Princip solventnosti znači:
 da je banka sposobna da podnese rizik za svoje celokupno poslovanje, što
znači da u trenutku može odgovoriti svojim obavezama,
 da banka može obezbediti vlasnicima i deponentima sigurnost, što se
prvenstveno odnosi na kontrolu politike i primene adekvatne politike plasmana klijentima,
 kroz ovaj princip se posredno realizuje makroekonomska funkcija banaka
da mobilišu i koncentrišu na racionalan način finansijske resurse određene
privrede.
Princip solventnostiu obezbeđuje dugoročnu održivost bančinog poslovanja,
omogućavajući vođenje adekvatne politike razvoja banke.
19.7. PRINCIP AŽURNOSTI
Princip ažurnosti obavezuje banku da u određenom roku obavlja poslove,
i posebno, tačno i ažurno evidentira svoje poslovne promene (istog dana kada
nastanu u knjigovodstvu).
U vreme visokog stepena razvijenosti informatičkih tehnologija i masovnog
korišćenja kampjuterske opreme i specijalizovanih softvera u bankama omogućeno
je trenutno sprovođenje transkacija po nalogu klijenta ili menadžmenta banke za
sopstvene potrebe, bez obzira gde se klijent nalazi, odnosno odakle je nalog poslat,
podrazumevajući da on ima direktaan kontakt sa bankom preko on – line veze sa
bankom. Masovni e – banking podrazumeva omogućavanje izvršenja naloga u toku
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. str. 239240
396 Bankarstvo
24 časa dnevno. Ono što je takođe važnoje da se transakcije mogu obaviti i kontrolisati sa jednog mesta – iz centrale banke u vremenu nastanka. Višestruka zaštita
hardvera i softera banke onemogućava, u principu, probleme tehničke prirode neblagovremenog izvršavanja naloga, koji se ipak u određenoj meri ne mogu izbeći (rizik
tehnologije).
Drugi aspekt ažurnosti poslovanja banke odnosi se na blagovremeno izveštavanje nadležnog državnog organa za kontrolu poslovanja banaka, odnosno
NBS. To podrazumeva uredno dostavljanje podataka u elektronskoj formi na dnevnoj,
nedeljnoj, dekadnoj, mesečnoj i tromesečnoj osnovi, kao i godišnje izveštavanje. Pored
ostalog NBS neurednost u dostavljanju ovih kompleksnih izveštaja koristi kao razlog
za preduzimanje restriktivnih mera prema bankama.
REZIME POGLAVLJA
Slično osnovnim prirodnim zakonima u oblasti ekonomije deluju zakonitosti,
koje se moraju poštovati ukoliko se želi uspešno poslovanje. Principi bankarskog
poslovanja delom su generalni principi poslovanja privrednih subjekata u tržišnim
uslovima privređivanja, a delom su specifični za poslovne banke. Specifični su prvenstveno principi likvidnosti i solventnosti, koji se ujedno smatraju i osnovnim principima. Princip likvidnosti znači obavezu banke da u svakom trenutku može odgovoriti
obavezama, pri čemu je ova obaveza stepenovana prema prirodi sredstava na koja
se odnosi. U praktičnom smislu jedina odbrana likvidnosti banke je raspoloživost
novca na računima banke i u blagajni. Princip poslovnosti ukazuje na načelo da se
maksimalni rezultati postižu minimalno korišćenim sredstvima. Princip sigurnosti
se prvenstveno odnosi na kreditne poslove banke i znači da je neophodno obezbediti
maksimalno povraćaj pozajmljenih sredstava. Princip rentabilnosti govori o maksimizaciji profita, što u slučaju banke znači maksimiranje razlike između aktivne i
pasivne kamate. Princip solventnosti je pandan principu likvidnosti i znači da banka
mora biti sposobna da odgovori svim svojim obavezama u celini. Princip ažurnosti
znači obavljanje poslova o roku i ažurno vođenje poslovnih promena. Treba imati u
vidu da postoji uzajamna povezenost svih principa bankarskog poslovanja.
Bankarski menadžment 397
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Diferenciranje likvidnosti banke ?
;
Princip rentabilnosti bankarskog poslovanja podrazumeva ?
;
Princip ekonomičnosti uključuje?
;
Šta podrazumeva princip likvidnosti?
;
Šta je princip ažurnosti?
;
Razlika principa likvidnosti i solventnosti?
;
Princip sigurnosti podrazumeva?
;
Način obezbeđenja principa sigurnosti?
;
Veza pojedinih principa bankarskog poslovanja?
;
Koji su principi specifični za banke?
LITERATURA
1. Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Organizacija bankarstva, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005
2. Hembel G. - Bank Management, John Willey & Sons, 1999
3. Mešić D. - Prudenciona kontrola banaka i finansijskih konglomerata, Stylos, Beograd, 2004.
4. Stanišić M. – Uloga odbora za reviziju, Bankarstvo br. 7-8/2006
5. Stevanović S. – Planiranje u uslovima savremenog bankarskog poslovanja,
Bankarstvo br. 5-6/2005.
6. Zaponnidis C. ed. - New Trends in Banking Management, Physisca, Verlag,
2002
Linkovi:
www.bis.org
398 Bankarstvo
20.
UPRAVLJANJE RIZICIMA
Cilj poglavlja: Cilj poglavlja je da studentima objasni način, organizaciju i metode upravljanja rizicima u
bankama, kao i vrste rizika sa kojima se banka suočava.
Prvo se definiše pojam bankarskog rizika. Zatim se
obrađuju vrste rizika ukazujući na njihovu prirodu,
značaj i mogućnosti njihovog minimiziranja. Posebna
pažnja se posvećuje kreditnom riziku kao najvažnijem.
Na kraju se osvetljava pitanje risk menadžmenta u
skladu sa Bazelskim sporazumima i sa Zakonom o bankama, tj. organizacija upravljanja rizikom, nadležni organi i njihova uloga, kao i instrumenti.
Ključne reči: rizik, (ne)materijalni rizik, kreditni
rizik, devizni rizik, kamatni rizik, rizik zemlje, tržišni
rizik,
20.1. POJAM RIZIKA U BANKAMA
U savremenim uslovima, pogotovo uslovima globalnog poslovanja bankarstva
prisutni su brojni rizici koji dovode u pitanje pojedinačne bankarske poslove,
naplatu ili u krajnjem slučaju promenu koja utiče na povećanje neizvesnosti
ishoda transakcije, i u celini povećavaju neizvesnost ostvarivanja prihoda banke. Sa
razvojem investicionog bankarstva i sa procesom globalizacije fiansijskog sistema,
odnosno globalnim poslovanjem banaka, došlo je i do dodatnog uvećanja rizika sa
kojim se banke suočavaju u svom poslovanju. Svetska ekonomska kriza koje je eksalirala tokom 2008. godine samo potrvđuje ovu tezu.
Rizik može biti materijalni i nematerijalni. Materijalni rizik je takav rizik koji
se ogleda u mogućnosti gubitka na transakciji, klijentu ili poslu. Nematerijalni rizik predstavlja mogućnost, sa neizvesnom verovatnoćom, da može doći do
narušavanja ugleda banke, koji je esencija poverenja u pojedinačnu banku i čije
narušavanje može ugroziti njeno celokupno poslovanje. Za rizik poslovanja u bankama je karakteristično, s obzirom na prirodu banke, da se rizik iskazuje u novčanom
izrazu bez obzira o kojoj vrsti rizika je reč.
Bankarski menadžment 399
U literaturi postoje različite definicije rizika kojima su izložene banke u svom
poslovanju. Među definicije se ubrajaju sledeće1:
 verovatnoća gubitka ili izloženost gubitku,
 mogućnost ili šanse za nastanak gubitka,
 opasnost koja može prouzrokovati gubitak,
 opasni poduhvat ili uslovi koji povećavaju verovatnoću učestalosti ili ozbiljnosti od gubitka,
 imovina ili osoba izložena gubitku,
 gubitak potencijalnog iznosa novca,
 odstupanje od stvarnih gubitaka,
 mogućnost da stvarni gubici odstupaju od očekivanih,
 neizvesnost u odnosu na gubitak.
Smatra se da je sledećih pet faktora od presudnog uticaja na rizik poslovanja
banaka u savremenim uslovima:
1. T – rizik tehnologije – sa razvojem informatike došlo je do masovne upotrebe elektronike u bankama u hardverskom i softverskom smislu, od
obrade informacija do obrade zahteva klijenata i njihovih računa. Rizik tehnologije se sastoji u problemima vezanim za tehnologiju, a uključuje negativne posledice banaka na zaradu, profit i kapital u vezi uvođenja savremenih informatičklih tehnologija;
2. R – rizik promene propisa – predstavlja rizik koji nastaje sa izmenom
zakona i drugih propisa, koji mogu delovati direktno negativno na sposobnost banke da zarađuje ili indirektno na njenu sposobnost da se prilagodi
izmeni propisa;
3. I – rizik kamatne stope – rizik koji se javlja usled promena kamatnih stopa, koje su u savremenim uslovima visokog stepena konkurencije na finansijskom tržištu date za poslovne banke, jer na njih banke pojedinačno
nemaju pretežnog uticaja, već se tržišno formiraju;
4. C – rizik korisnika – rizik koji je vezan za mogućnost da klijent banke
bude preuzet od konkurentskih banaka. Tu su u najvećem riziku najveći
klijenti banke oko kojih se između banaka ne retko vodi pravi tržišni rat, od
čijih depozita i plasmana banka najviše i zavisi;
5. K – rizik adekvatnosti kapitala – rizik solventnosti – ukoliko se pokaže
realnim da su se materijalizovali napred navedeni rizici, to može dovesti do
rizika da je ugrožena solventnost, odnosno adekvatnost kapitala poslovne
banke. Samim tim banka ulazi u zonu neusklađenosti sa (međunarodnim)
standardima bankarskog poslovanja koji su inkorporirani u nacionalno zakonodavstvo.
1
Risk Managment Glossary - Risk and Insurance Management Society, New York, 1985,p. 66,
400 Bankarstvo
20.2. VRSTE RIZIKA
Uobičajeno se u literaturi navode sledeće vrste rizika banke: kreditni rizik, kamatni rizik, rizik likvidnosti i devizni, odnosno valutni rizik. Pored ove podele u literaturi se sreće veći broj dopunskih podela rizika banke, među koje se ubrajaju: rizik
plaćanja, rizik zemlje, operativni rizik, garancijski rizik, terminski rizik, zakonski rizik
i fiskalni rizik1.
 Rizik plaćanja – javlja se ukoliko se plaćanja vrše gotovinski ili prenosom
sredstava sa računa na račun, pre primanja sopstvene gotovine ili sredstava izlažući se na taj način riziku gubitka. Naročito je ovaj rizik prisutan na
međubankarskim tržištima. Reč je naime, o mogućnostiu da dođe do zastoja
u plaćanjima banke preko koje se vrše plaćanja. Opasnost postoji zbog jednostavne činjenice da banke uobičajeno vrše plaćanja koja dnevno prelaze visinu
vrednosti njihovog kapitala, pogotovo u razvijenim zemljama. Zbog toga se
u većini zemalja prešlo na saldiranje po neto principu na kraju dana. Drugim
rečima, banka banci prebacuje samo iznos razlike ukoliko je banka saldirana
kao neto dužnik. Zbog činjenice da je reč o multilateralnoj osnovi saldiranja
javlja se određeni rizik plaćanja i na ovaj način. Ukoliko dođe do zastoja u
plaćanju neke velike banke, to može izazvati lančano pobleme u plaćanjima
tj. domino efekat neplaćanja u značajnom delu ili čak čitavom bankarskom
sistemu zemlje. Tokom druge polovine 1990-tih u razvijenim tržišnim privredama se prešlo na sisteme bruto plaćanja u realnom vremenu (real time gross
settlement – RTGS). Ovim sistemom umesto na kraju radnog dana saldiranje
se vrši nalog po nalog, kontinuirano na računima kod centralne banke.
 Rizik zemlje – ova vrsta rizika javlja se ukoliko banka očekuje plaćanje po
osnovu ranije odobrenog kredita ili garancije koju je izvršila neka zemlja, koja
dođe u situaciju nemogućnosti redovnog izmirenja obaveza. Specifičnost ove
situacije je teškoća naplate za banku poverioca, pošto je reč o državi i njenoj
garanciji, odnosno kreditu koji nije u stanju da servisira. Teškoća se sastoji
u problematičnoj naplati po osnovu obezbeđenja koje je pružila određena
zemlja koja je zapala u docnju ili nemogućnost servisiranja kreditnih obaveza
ili garancija za već odobrene kredite. Zajedno sa izrazom «rizik zemlje» koristi se i izraz «politički rizik». Pod ovim rizikom se podrazumeva mešanje
političkog faktora u funkcionisanje bankarskog sistema, odnosno šire posmatrano privrednog sistema zemlje.
 Operativni rizik – U Bazelskom sporazumu iz 2001. godine se operativni rizik definiše kao rizik direktnog ili indirektnog gubitka, koji se javlja po osnovu
neadekvatnih ili pogrešnih internih propisa, ljudi i sistema ili zbog eksternih
događaja. Kao osnovni razlog za javljanje ove vrste rizika mogu se navesti loše
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić. Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., s.85 i
Vunjak N. Finansijski menadžment – bankarske finansije, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999., s
93-94.
Bankarski menadžment 401





funkcionisanje informacionog sistema, neadekvatno oblikovanje interne procedure, koje onemogućavaju preduzimanje adekvatnih akcija, neadekvatna
obučenost zaposlenih i sl. Faktori koji utiču na pojavu ove vrste rizika su:
ljudski faktor, tehnički faktor, procedure i informatika. Meriti operativni rizik
znači oceniti verovatnoću da se desi nepoželjan slučaj, odnosno trošak ili izostane profit po tom osnovu.
Garancijski rizik – javlja se u princpiu češće nego kreditni rizik, a nastaje kao
rezultat pogrešne ili neoprezne odluke o davanju garancije nekom klijentu.
Naime, menadžment banke, ukoliko se ne vrši rigorozna procena rizičnosti
davanja garancije ili procena garancijskog rizika svakog klijenta, može pribeći
olako odobravanju garancije, zbog činjenice da ona donosi prihod odmah, a
ne zahteva trenutno (promptno) plaćanje.
Terminski rizik – javlja se kod poslova vezanih za transakcije na finansijskom tržištu kod fjučersa, opcija, kada se banka izlaže riziku usled negativnog
odstupanja vrednosti otvorene trgovačke pozicije koja je predmet trgovanja,
za vreme za koje je neophodno da se transakcija likvidira.
Tržišni rizik - reč je o šire posmatranom terminskom riziku, tj. o riziku
od negativnih odstupanja vrednosti otvorene trgovačke pozicije na osnovu
dnevne cene zatvaranja u portfelju banke koji je predmet trgovanja tokom perioda neophodnog da se transakcija zatvori. Sa ovom vrstom rizika suočavaju
se prvenstveno banke koje se bave investicionim bankarstvom. Banka se
suočava sa ovim rizikom kod raznih HOV: obveznice, derivati na podlozi zajma, akcije, derivati na podlozi akcija i valutne transkacije. Kod tržišnih rizika
se uočava sistematski i specifični tržišni rizik. Sistematski tržišni rizik je proizvod promena u repernim cenama svih tržišnih instrumenata, koje su inicirane
opštom ekonomskom politikom. Specifični tržišni rizici se javljaju kad se cene
pojedinačnog derivata ili proizvoda kreću zavisno od poslovanja emitenta ili
kretanja na tržištu koja su specifična za tu hartiju od vrednosti. Osnova za
ocenu ovog rizika predstavlja ispoljena nestabilnost tržišnih parametara, kao
što su kamatne stope, devizni kursevi, berzanski indeksi. Upravljanje tržišnim
rizikom podrazumeva da varijacije vrednosti datog portfelja u knjigama trgovanja budu održavane između graničnih vrednosti. Stoga je neophodno utvrditi limite u pogledu osetljivosti portfelja ili potencijalnih odstupanja vrednosti.
Zakonski rizik – nastaje kao posledica izmene zakona i drugih propisa, koji
negativno utiču na sredstva, odnosno određene poslove ili pozicije banke. U
suštini reč je o neopreznosti banke koja ne prati najavu izmena regulative i ne
sagl edava posledice najavljenih izmena propisa.
Fiskalni rizik – reč je o posledicama izmene fiskalnih propisa, koji se negativno odražavaju na poslovanje banke. Ovaj rizik banka najbolje može preduprediti ukoliko blagovremeno sagleda posledice najavljenih izmena fiskalnih
propisa.
402 Bankarstvo
20.2.1. Kreditni rizik
Kreditni rizik se može definisati kao rizik da otplata odobrenog kredita i
pripadajuće kamate bude dovedena u pitanje1. Među svim vrstama rizika kreditni rizik je najvažniji, jer kreditni posao predstavlja za svaku poslovnu banku osnovni aktivni bankarski posao. Kada je reč o riziku nemogućnosti naplate kredita
i pripadajuće kamate može biti reč o riziku da celokupan iznos potraživanja bude
doveden u pitanje u određenom trenutku ili samo njegov deo. Ukoliko se to desi u
većem broju slučajeva, odnosno kod više klijenata tada banka dolazi u opasnu zonu
moguće nesolventnosti.
Generalno posmatrano kod zemalja sa razvijenim finansijskim tržištem i, što je
mnogo važnije, sa definisanim svojinskim odnosima u smislu dominiranja privatne
svojine, postoji lakši način da poslovna banka dođe do saznanja da klijent zapada u zonu povećanog kreditnog rizika, odnosno porasta mogućnosti da banka
ne može naplatiti celokupno ili deo potraživanja po osnovu odobrenog kredita. Na
to može ukazati nekoliko pokazatelja kao što su:
 pad cena akcija klijenta,
 povećanje kamatnih stopa za pozajmice pod kojima je klijent spreman da
se zaduži i
 smanjenje njegovog kreditnog rejtinga koju sprovode tzv. rejting agencije.
U Zakonu o bankama je uvedena mogućnost praćenja urednosti izmirivanja obaveza fizičkih i pravnih lica i uvida u tu bazu podataka Kreditnog birao pri Udruženju
banaka Srbije, time što je uz saglasnost klijenta moguće da banka prosleđuje ove
podatke Kreditnom birou skidanjem karaktera poslovne tajne sa odgovarajućih podataka (čl. 46 Zakona).
Ono što može obezbediti smanjenje kreditnog rizika banke u odnosu na sve klijente ili nekog specifičnog klijenta je striktno sprovođenje procedure odobravanja
kredita u svima fazama. Šire posmatrano monitoring kreditnog rizika se vrši na
sledeći način:
 selekcijom u proceduri odobravanja kredita;
 primenom limita zaduživanja za pojedine klijente ili grupe klijenata, što
zapravo znači utvrđivanje maksimalnog iznosa ukupno odobrenih kredita
jednom klijentu polazeći od njegove sposobnosti da kredit vraća;
 diversifikacija kreditnih plasmana, što znači odobravanje kredita većem
broju manjih klijenata, umesto strategije davanja manjeg broja kreditnih
linija velikim zajmotražiocima;
 obezbeđivanje kredita kvalitetnim sredstvima obezbeđenja.
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić. Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str.186,7.
Bankarski menadžment 403
Kreditni rizik se može svesti na razumnu meru. Međutim, nemoguće ga je sasvim eleminisati. To proizilazi iz činjenice da je prisutna najpre, nedostupnost informacija kada će zajmotražilac dospeti u teškoće otplate kredita, u vezi sa naplatom
potraživanja samo se u kreditnom ugovoru tačno može utvrditi koji je deo kredita
u pitanju kada se dođe u sitaciju nemogućnosti naplate nekog njegovog dela, kao
i činjenice otežanog kvantifikovanja kreditnog rizika. U principu svaki klijent koji
dospe u teškoće otplate dobijenog zajma zahteva posebnu analizu i tretman.
20.2.2. Kamatni rizik
Kamatni rizik predstavlja rizik smanjenja profita banke zbog promena u visini
kamatnih stopa. Većina stavki bilansa banke usko je vezana sa kretanjima kamatnih
stopa od kojih zavisi koliko će biti prihodovano od pojedinog posla. Imajući u vidu
da je najveći deo prihoda i istovremeno rashoda banke u direktnoj zavisnosti od kretanja kamatnih stopa, ovaj rizik za banke je od velikog značaja. Kamatni rizik može
biti manji ili veći zavisno od uticaja iz okruženja, tj. od kretanja kamatnih stopa koje
su prisutne na tržištu i koje su za banku date, kao i od kamatne politike koju vodi
menadžment banke, koja ima određene granice variranja.
Bazični kamatonosni rizik za banku predstavlja koeficijent između stavki u
aktivi bilansa koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa i stavki pasive osetljivih na kretanje kamatnih stopa. Ukoliko dođe do pada kamatnih stopa, a banka
ima koeficijent veći od jedinice njeni prinosi će se smanjuti. Ukoliko dođe do porasta
kamatnih stopa prihodi banke će se povećati. Banke u težnji da minimiziraju kamatni
rizik nastoje da restrukturiraju bilansne stavke, pogotovo one osetljive na kretanje
kamatnih stopa. Kao posledica ovih aktvnosti keoficijent kamatnog rizika teži jedinici.
U slučaju odobravanja kredita sa fiksnom kamatnom stopom, a na tržištu dođe do
porasta kamatnih stopa za banku nastaje nepovoljna situacija. Istovetno se događa
kada je banka ugovorila depozite sa fiksnom kamatnom stopom, a na tržištu dođe do
pada kamatnih stopa. U slučaju ugovaranja varijabilnih kamatnih stopa banka će
biti manje osetljiva na kretanje kamatnih stopa na tržištu.
Upravljanje kamatnim rizikom zapravo predstavlja set mera kojima banka nastoji da minimizira izloženost kamatnom riziku restrukturiranjem stavki aktive
i pasive bilansa i to:
 smanjenjem učešća stavki koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa,
 nastojanjem da stavke aktive i pasive koje su osetljive na kretanje kamatnih
stopa budu što više u ravnoteži.
Osim direktnog rizika o kojem je bilo reči postoji i indirentni kamatni rizik, koji
se sastoji u implicitnom izboru klijenta za određene akcije, kada vrši poređenje
između prinosa i troškova za svaki bankarski proizvod. Tako na pr. klijent koji ima
404 Bankarstvo
odobren kredit sa fiksnom kamatnom stopom, u slučaju pada kamatnih stopa na
tržištu može da odluči da otplati kredit odjednom da bi smanjio sopstvene troškove
zaduženja. Pri tom treba imati u vidu da je ovaj opcioni rizik za banku znatno teže
meriti u odnosu na direktan kamatni rizik, koji postoji iz jednostavnog vezivanja za
tržišne kamatne stope.
20.2.3. Rizik likvidnosti
Likvidnosni rizik predstavlja rizik poslovne banke da ne poseduje u određenom
trenutku dovoljno likvidnih sredstava za izmirivanje dospelih obaveza ili da
dođe do neočekivanog velikog odliva likvidnih sredstava. Za svaki privredni subjekt
kriza likvidnosti je veoma opasna, a za poslovnu banku, kao novčano preduzeće koje
zavisi u velikom stepenu od poverenja klijenata i drugih banaka iz okruženja, pogotovo. Otuda banke nastoje da raspolažu sa adekvatnim sredstvima likvidnosti, čak
iako to prouzrokuje povećanje troškova poslovanja zbog dodatne imobilizacije sredstava koja obezbeđuju sigurnost u pogledu izmirenja obaveza i očuvanja likvidnosne
pozicije banke.
Najčešće likvidnosni rizik proizilazi iz drugih bankarskih rizika - kreditnog, kamatnog rizika, kojima je banka izložena. Banka može doći u problem rizika likvidnosti
ukoliko neki od njenih velikih i najvećih klijenata, odnosno grupa klijenata, zapadne
u poteškoće zbog kojih ne može da izvršava obaveze prema banci. Rizik likvidnosti
se svodi na dva moguća rizika, ako banka ima teškoće u nedostatku sredstava i to uže
posmatrano, rizik likvidnosti koji se ogleda u nedostatku sopstvenih sredstva i
šire posmatrano, ukoliko banka u slučaju likvidnosnih problema ne može da se
zaduži na finansijskom tržištu. Treba pri tom imati u vidu, da nije reč o zaduživanju
banke kod drugih poslovnih banaka po bilo kojoj, već po razumnoj ceni. U slučaju
zaduživanja na tržištu, mogućnost zaduženja će zavisiti od razvijenosti tog tržišta u
određenom trenutku i kreditnog rejtinga kojim sama banka ima na tržištu.
Upravljanje rizikom likvidnosti od strane menadžmenta i stručnih službi banke
se vrši kroz sledeće mere i aktivnosti banke:
 raspolaganje u svakom trenutku adekvatnim iznosom sredstava likvidnosti
i
 usklađivanju ročne strukture izvora i plasmana.
20.2.4. Devizni (valutni) rizik
Devizni ili valutni rizik je rizik smanjenja profita ili gubitka banke po osnovu
negativnih promena u deviznim kursevima (negativnih kursnih razlika). Banka je
izložena deviznom ili valutnom riziku onda kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su
u različitim valutama i kada na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima.
Bankarski menadžment 405
Pri tom treba voditi računa o otvorenim deviznim pozicijama banke i pozicijama koje
se odnose na bančine klijente, jer banka i po tom osnovu može pretrpeti gubitke,
odnosno umanjiti profit.
Izloženost banke deviznom riziku pretpostavlja postojanje neto kratke ili duge otvorene pozicije u datoj valuti. Banka ima kratku deviznu poziciju kada su njene
devizne obaveze veće u odnosu na deviznu aktivu, a dugu deviznu poziciju kada je
njena devizna aktiva veća u odnosu na poziciju u pasivi bilansa. U zemljama u razvoju, koje uobičajeno vode politiku stimulisanja izvoza preko forsiranog obezvređivanja
domaće valute (politika realnog depresiranja valute) postoji veliki valutni rizik od gubitaka banke u pozicijama bilansa izraženim u valuti u odnosu na strane valute.
Treba pri tom imati u vidu da fluktuacije deviznog kursa mogu biti negativne, na
štetu banke, kao i pozititivne u korist poslovne banke. Banka će se naći u povoljnijoj
poziciji ukoliko ima stavke u bilans koje su izražene u valuti koja u međuvremenu
apresira, tj. poveća svoju vrednost u odnosu na druge valute. Pretpostvka je da u ovoj
valuti banka ima veću stavku u aktivi nego u pasivi.
Upravljanje deviznim, odnosno valutnim rizikom podrazumeva najčešće i najefikasnije nastojanje menadžmenta poslovne banke da drži u ravnoteži pozicije u
bilansu na strani aktive sa pozicijama na strani pasive, po valutama koje se nalaze
u bilansu. Osim politike uravnotežavanja pojedinih stavku bilansa efikasna je i politika kompenziranja putem transakcija na tržištu finansijskih derivata.
Kod bankarskih i tržišnih transakcija koje se odnose na inostrane devizne transakcije postoji dodatni devizni rizik, jer se rezultati poslovanja moraju izraziti u osnovnoj valuti. Najšire definisana devizna pozicija pokriva eksponiranost vezanu za
transakcije (transaction exposures) - devizni rizik kod budućih deviznih plaćanja i
primanja, kao eksponiranost vezanu za pretvaranje u domaću valutu (transaction exposures) - fluktuacije stavki devizne aktive i devizne pasive izražene u lokalnoj valuti.
20.3. UPRAVLJANJE RIZICIMA
Banka u savremenim uslovima posluje u okruženju drugih banaka, klijenata
i ekonomije u celini, što sve unosi elemente rizika u bankarsko poslovanje, s tim
što treba imati u vidu da je u savremenim uslovima dinamika promena u društvu
i ekonomiji veoma ubrzana, što opet predstavlja izvor svakovrsnog rizika za bankarsko poslovanje. Rizici sa kojima se svaka banka suočava su, dakle, neizbežni i
moraju biti procenjeni, kontrolisani i finansijski, u maksimalno mogućoj meri,
neutralisani, kako ne bi ugrozili celinu poslovanja banke. S pravom se ne postavlja
pitanje izbegavanja rizika, već kako upravljati rizicima, s ciljem minimiziranja njihovog uticaja na poslovanje.
406 Bankarstvo
Upravljanje rizikom (risk management) se u najužem smislu definiše kao bančina
funkcija kupovine osiguranja, a u širem smislu, kao procena, kontrola i finansiranje izloženosti gubicima. Svi bančini resursi, naime, mogu biti izloženi riziku
umanjenja ili nestajanja i otuda je interes banke da upravlja svim ovim rizicima, da ih
svede na minimum, a u slučaju njihovog materijalizovanja da ih nadoknadi iz rezervi
ili na drugi način, kako finansijski ne bi ugrozili bančino poslovanje.
U bankarskom poslovanju upravljanje rizikom se javilo kao relativno nova
disciplina i razvilo se iz poslova osiguranja, jer je u vođenju osiguranja uočeno
da se na tradicionalan način - kroz nadoknadu štete - ne može uspešno minimizirati
rizik poslovanja u bilo kojoj delatnosti. Upravljanje rizikom kod banaka predstavlja složen mehanizam u kojem se kombinuju mere interne politike upravljanja
rizicima banke, kao i ugovaranje zaštite od rizika sa osiguravajućim kućama.
Cilj upravljanja rizikom je dvostruk:
 očuvanje sredstava i fondova banke i
 zaštita potencijalnog profita od gubitaka.
Proces upravljanja rizicima se sastoji iz: procene ili identifikacije izloženosti riziku, merenja i vrednovanja identifikovane izloženosti, kontrole ove izloženosti kroz
njihovu potpunu eliminaciju ili minimiziranje, finansiranje ostataka izloženosti kroz
nadoknadu iz sredstava rezervi.
Prvi korak u procesu upravljanja rizicima je identifikacija resursa, koji se vrši
na sistematski i kontinuiran način i to:
 fizičkih resursa – zgrade, nameštaj, oprema, arhiva,
 ljudskih resursa – menadžment struktura, eksperti, specijalisti, kao i korisnici banke koji su van banke,
 finansijskih resursa – kapital, depoziti, založene nekretnine i pokretne stvari,
 prirodnih resursa - elektroenergija za rad i sl.,
 nematerijalnih resursa - sastoje se u poslovnom ugledu banke, njenom
rejtingu, koji se opredmećuju prilikom procene kapitala banke kao «good
will», koji ima svoj finansijski izraz.
Drugi korak je identifikacija ključne izloženosti gubicima, koji može nepovoljno uticati na sve nabrojane resurse. Svi navedeni resursi sa stanovišta stepena
izloženosti riziku se mogu klasifikovati na sledeći način:
 direktna izloženost riziku – moguća direktna fizička šteta – potpuno
uništenje određenog resursa ili njegovo oštećenje, odnosno gubitak ljudskog resursa ili njegove sposobnosti;
 indirektna izloženost riziku – potencijani gubitak prihoda ili povećanje
troškova poslovanja – posledica su nekontrolisanog događaja koji utiče na
pojavu izostalog prihoda ili povećanja troška usled kvara na opremi i sl.;
Bankarski menadžment 407
 izloženost riziku kroz odgovornost prema trećim licima – nenamerna ili
namerna nepravda ili oštećenje naneto trećim licima, klijentima ili zaposlenima banke;
 spekulacije i druga tržišna isloženost riziku – ova vrsta rizika uključuje
sve vrste rizika, kao što su kamatni, likvidnosni, kreditni itd., a javljaju se
usled grešaka u poslovanju banke ili tržišnim dešavanjima koja ne zavise od
banke, ali negativno deluju na nju i najčešće se imaju u vidu kada se govori
o rizicima bankarskog poslovanja.
20.4. OPERACIONALIZACIJA UPRAVLJANJA RIZICIMA
Zakon o bankama1 detaljno nabraja rizike u bankarskom poslovanju, razrađuje rizike u bankama, upravljanje rizicima i organizaciju upravljanja rizicima.
Zakon kao rizike u bankarskom poslovanju prepoznaje:
 Rizik likvidnosti,
 Kreditni rizik,
 Kamatni i devizni rizik i ostali tržišni rizici,
 Rizici izloženosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica,
 Rizici ulaganja banke u druga pravna lica i u osnovna sredstva,
 Rizici koji se odnose na zemlju porekla lica prema kome je banka izložena i
 Operativni rizik, uključujući i pravni rizik.
Banka je u obavezi da identifikuje, meri i procenjuje rizike kojima je izložena u
svom poslovanju i da upravlja tim rizicima. Banka je dužna da obrazuje posebnu
organizacionu jedinicu koja se stara o upravljanju rizicima. Upravljanje rizicima
se usklađuje sa veličinom i organizacinom strukturom banke, obimom aktivnosti i
vrstama poslova koje obavlja. U sopstvenim aktima banka propisuje procedure za
identifikaciju, merenje i procenu rizika, kao i upravljanje rizicima. Akti sadrže:
 odredbe kojima se obezbeđuje funkcionalna i organizaciona odvojenost aktivnosti upravljanja rizicima i redovnih poslovnih aktivnosti,
 procedure za identifikaciju, merenje i procenu rizika,
 procedure za upravljanje rizicima,
 procedure kojima se obezbeđuje kontrola i dosledna primena svih unutrašnjih procedura banke za upravljanje rizicima,
 procedure za redovno izveštavanje organa banke i regulatornog tela.
1
Sl.glasnik br.107/05
408 Bankarstvo
U pogledu rizika likvidnosti banka svojom imovinom i obavezama upravlja tako
da može u svakom trenutku odgovoriti svojim dospelim obavezama (likvidnost) i
trajno ispunjavati svoje obaveze (solventnost). Banka je dužna da nivo likvidnosti
održava1:
 iznosi najmanje 1.0 kada je obračunat kao prosek pokazatelja likvidnosti za
sve radne dane u mesecu,
 ne bude manji od 0.9 duže od tri uzastopna radna dana i
 iznosi najmanje 0.8 kada je obračunat na jedan radni dan (kritično nizak
nivo likvidnosti).
U cilju efikasnog upravljanja rizikom likvidnosti banka usvaja i sprovodi politiku
upravljanja likvidnošću, koja obuhvata planiranje priliva i odliva novčanih sredstava,
praćenje likvidnosti i donošenje mera.
Upravljanje kreditnim rizikom se naročito odnosi na procenu kreditne sposobnosti dužnika, urednost izvršavanja obaveza prema banci i kvalitet instrumenata
obezbeđenja. Banka je dužna da obračunava i izdvaja rezerve za procenjene gubitke
koji mogu nastati po osnovu aktive i vanbilasnih stavki, kao i da propiše posebne
politike i procedre za identifikaciju loše aktive i upravljanje tom aktivom.
Banka je dužna da sva potraživanja klasifikuje, na osnovu Odluke o klasifikaciji
bilansne aktive i vanbilansnih stavki2, u sledeće kategorije:
 kategorija A: potraživanja od dužnika kod koga se ne očekuju problemi u
naplati i koji svoje obaveze izmiruje blagovremeno, a izuzetno s docnjom
ne dužom od 30 dana;
 kategorija B: potraživanja od dužnika čiji su tokovi gotovine ocenjeni kao
adekvatni sa aspekta izmirivanja obaveza, ali čije finansijsko stanje nije
zadovoljavajuće usled određenih problema u poslovanju, s tim da ne ukazuje na znatnije pogoršanje u budućnosti; potraživanja od dužnika koji svoje
obaveze uglavnom izmiruje s docnjom ne dužom od 30 dana, a izuzetno s
docnjom ne dužom od 90 dana;
 kategorija V: potraživanja od dužnika čiji tokovi gotovine nisu adekvatni
sa aspekta izmirivanja obaveza i kod koga ročna usklađenost određenih
elemenata aktive i pasive ne odgovara njegovoj delatnosti, potraživanja od
dužnika čija struktura i visina kapitala ne odgovaraju njegovoj delatnosti,
potraživanja od dužnika koji svoje obaveze uglavnom izmiruje s docnjom ne
dužom od 90 dana, a izuzetno s docnjom ne dužom od 180 dana;
 kategorija G: potraživanja od dužnika koji posluje s gubitkom, potraživanja
od nelikvidnog ili insolventnog dužnika, potraživanja od dužnika protiv
koga je pokrenut postupak prinudnog poravnanja, potraživanja od banke
1
2
Odluka o upravljanju rizicima - Sl.glasnik RS br.57/06
Sl.glasnik RS br.57/06
Bankarski menadžment 409
u sanaciji, potraživanja od dužnika koji svoje obaveze uglavnom izmiruje s
docnjom ne dužom od 180 dana, a izuzetno s docnjom ne dužom od 360
dana, pod uslovom da se osnovano može očekivati da će dužnik izmiriti bar
deo obaveze;
 kategorija D: potraživanja sa sumnjivim ili spornim pravnim osnovom,
potraživanja od dužnika u stečaju ili kod koga se osnovano može očekivati
otvaranje postupka stečaja, potraživanja koja ne ispunjavaju uslove za klasifikaciju u ostale kategorije, potraživanja od dužnika koji svoje obaveze
često izmiruje s docnjom dužom od 360 dana, sredstva stečena naplatom
potraživanja koje banka nije otuđila ili stavila u funkciju svog poslovanja u
roku od jedne godine od datuma sticanja1.
Bilansna aktiva i vanbilansne stavke koje se ne klasifikuju u navedene kategorije su: gotovina u blagajni, sredstva na žiro računu, zlato i drugi plemeniti metali,
osnovna sredstva i nematerijalna ulaganja, sredstva po viđenju i sredstva oročena
do sedam dana na računima banaka koje su, prema poslednjem rangiranju koje su
izvršili Standard&Poor’s, Fitch-IBCA ili Thompson BankWatch, rangirane s najmanje VVV ili koje je izvršio Moody’s - s najmanje Vaa3, HoV koje se mogu refinansirati kod NBS, potraživanja od NBS ili RS i potraživanja banke obezbeđena njihovim
bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv, potraživanja od vlada i centralnih
banaka zemalja članica OECD-a i potraživanja banke obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv, sredstva stečena naplatom potraživanja
u toku godinu dana od dana sticanja, obveznice emitovane u skladu sa Zakonom o
regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana, vanbilansne stavke
po kojima ne može doći do plaćanja.
U vezi sa upravljanjem kamatnim i deviznim rizikom banka je u obavezi da
obim i strukturu imovine i obaveze uskladi tako da omogući efikasno upravljanje
tržišnim rizicima, utvrdi posebne politike i procedure za identifikaciju tržišnih rizika i upravljanje tim rizicima. Pokazatelj deviznog rizika je odnos između ukupne
otvorene devizne pozicije banke i kapitala banke. Banka je dužna da odnose između
aktive i pasive održava tako da njena ukupno otvorena devizna pozicija na kraju svakog radnog dana ne bude veća od 20% njenog kapitala.
Rizici izloženosti banke podrazumevaju rizik izloženosti prema jednom licu ili
grupi povezanih lica, kao i rizike izloženosti banke prema licu povezanom sa bankom.
Upravljanje rizicima izloženosti se svodi na sledeće limite:
 izloženost banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica ne sme preći
25% kapitala banke,
 izloženost banke prema licu povezanom sa bankom ne sme preći 5% kapitala banke,
1
Odluka o kriterijumima za klasifikaciju bilansne aktive i vanbilansnih stavki prema stepenu naplativosti i visini posebne rezerve banaka i drugih finansijskih organizacija, Službeni glasnik Republike
Srbije, br. 37/2004.
410 Bankarstvo
 ukupna izloženost banke prema licima povezanim sa bankom ne sme preći
20% kapitala banke i
 zbir svih velikih izloženosti banke ne sme biti manji od 400% niti veći od
800% kapitala banke.
Rizicima ulaganja banke se upravlja limitiranjem ovih ulaganja po osnovu Zakona takođe:
 banka ne može imati preko 10% učešća u nekom drugom licu van finansijskog sektora,
 ukupna ulaganja u lica van finansijskog sektora i ulaganja u osnovna sredstva banke ne smeju preći 60% kapitala banke.
Rizici zemlje porekla lica prema kome je banka izložena podrazumevaju negativne
efekte koji bi mogli nastati na finansijski rezultat i kapital banke zbog nemogućnosti
banke da naplati potraživanja zbog razloga koji su posledica političkih, ekonomskih
ili socijalnih prilika u zemlji porekla tog lica. Ovaj rizik obuhvata političko – ekonomski rizik i rizik transfera. Banka je dužna uspostaviti adekvatan sistem upravljanja
ovim rizikom koji uključuje identifikaciju rizika, merenje rizika, praćenje, kontrolu,
utvrđivanje ovlašćenja i odgovornosti, sistem redovnog informisanja i unapređenje
sistema. Banka limite izloženosti zemlje porekla utvrđuje pojedinačno po zemljama
porekla dužnika.
Upravljanje operativnim rizikom se svodi na pridržavanje kriterijuma za identifikaciju i procenu rizika koje propisuje NBS kako banka ne bi bila izložena riziku negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital, usled propusta zaposlenih,
neodgovarajućih procesa i procedura i neadekvatnog upravljanja informacionim sistemom.
Odgovornost Upravnog odbora banke u vezi sa upravljanjem rizicima je da po
potrebi, a najmanje jednom godišnje, razmotri već utvrđene procedure za identifikaciju, merenje i procenu rizika, kao i za upravljanje rizicima i to za svaku vrstu
rizika.
Izvršni odbor banke je u obavezi da najmanje kvartalno analizira efikasnost u
primeni odgovarajućih procedura za upravljanjem rizicima i o tome podnese izveštaj
upravnom odboru banke.
Odbor banke za praćenje poslovanja banke (odbor za reviziju) dužan je da najmanje jednom mesečno izvesti upravni odbor o svojim aktivnostima i o utvrđenim
nepravilnostima, kao i da predloži način za njihovo otklanjanje, odnos načine za
unapređenje politika i procedura za upravljanje rizicima.
Odbor banke za upravljanje aktivom i pasivom prati najmanje jednom mesečno
izloženost banke rizicima i predlaže mere za upravljanje kamatnim rizikom i rizikom
likvidnosti.
Bankarski menadžment 411
REZIME POGLAVLJA
Rizici predstavljauju mogućnost gubitka na transakciji, klijentu ili poslu, kao i
rizik da banka naruši ugled koji ima na tržištu. Rizik i mogućnost njegovog javljanja
se poslednjih decenija povećava uslovljeno procesom globalizacije, brzinom promena i povećanom stepenu međuzavisnosti. Faktori koji utiču na rizike su: tehnologija,
promena propisa, promena kamatnih stopa, promena kurseva, promene u poslovanju klijenata. Generalno, rizik se sastoji u izostanku profita ili u materijalnom gubitku. Kreditni rizik kao najvažniji predstavlja rizik od izostanka povraćaja pozajmljenih
sredstava. Rizik se ne može izbeći, već samo minimizirati, pa banka u procesu upravljanja nastoji da očuva sredstva i profit putem procene i identifikacije izloženosti
riziku, merenjem i vrednovanjem izloženosti, kontrolom izloženosti i finansiranjem
ostatka izloženosti. Zakon o bankama nalaže bankama da organizuju posebnu organizacionu jedinicu koja se bavi upravljanjem rizicima, a sama banka propisuje procedure upravljanja rizicima i izveštavanja. Upravljanje predstavlja funkciju u kojoj je
odgovornost upravnog odbora, odbora za upravljanje aktivom i pasivom i odbora za
reviziju banke od centralnog značaja.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Diferenciranje likvidnosti banke ?
;Materijalni rizik banke je?
;Nematerijalni rizik banke je?
;Ciljevi upravljanja rizikom?
;Znaci da je povećan kreditni rizik klijenta ?
;Razlozi povećanja rizika bankarskog poslovanja?
;Šta uključuje upravljanje rizikom poslovanja?
;Šta je devizni rizik?
412 Bankarstvo
;Da li se rizik poslovanaj u bankama može izbeći?
;Koji faktori opredeljujuće utiču na rizik poslovanja banaka?
;Koji su nadležni organi u banci za upravljanje rizicima?
LITERATURA
1. Barjaktarević M. – Sekjuritizacija aktive u bankama, Bankarstvo br.12/2004.
2. Gavrilović Lj. - Ocena kreditnog rizika, Računovodstvo br. 2, Beograd,
1999.
3. Grening H., Brajović S. – Analyzing and Managing Banking Risk, WB,
2003
4. Ivanović P. - Rizik deviznog kursa i potreba za valutnim menadžmentom,
Finansije br. 7-8, Beograd, 1994.
5. Journal of Banking and Finance – Banks and Systemic Risk, special issue,
Vol 26, No5, 2002
6. Journal of Banking and Finance – Risk Management in the Global Economy: measurement, management and macro implication, speciall issue, Vol
26, No2/2002
7. Jović - Erić M. – Bazel II – Kreditni rizik: standardni pristup, Bankarstvo br.
5-6/2003.
8. Kovačević R. - Novi pogled na rizik zemlje, Bankarstvo br. 9-10/2005.
9. Matić V. – Sekjuritizacija, Bankarstvo br. 5-6/2005.
10. Matić V. – Kreditni rizik u svetlu predloga novog bazelskog sporazuma,
Bankarstvo br. 5-6/2003.
11. Matić V. – Bankarski rizik, Bankarstvo br. 7-8/2007.
12. Vujović T. - Upravljanje bankarskim rizicima, Bankarstvo br. 3-4, Beograd,
2003.
13. Warwick B. ed. – The Handbook of Risk, John Wiley and Sons Ltd., 2003
14. Wong K.P. – Currency Hedging with options and futures, European Economic Review, Vo, 47, No5/2003
Bankarski menadžment 413
Propisi:
1. Odluka NBS o upravljanju rizicima, Službeni glasnik RS br. 57/06
Linkovi:
www.creditmetrics.com
www.riskmetrics.com
www.rmhaq.org
414 Bankarstvo
21.
ANALIZA USPEŠNOSTI
POSLOVANJA
Cilj poglavlja: Cilj poglavalja je da studente upozna
sa osnovama analize uspešnosti poslovanja banke. Najpre se objašnjava pristup merenju prinosa, specifičnosti
pokazatelja uspešnosti poslovanja za banke. Zatim se
obrađuju osnovni pokazatelji prinosa specifični za bankarsko poslovanje. Takođe se ukazuje na povezanost
između prinosa i rizika u poslovanju finansijskih institucija uopšte i banaka posebno. Važno mesto zauzima
tema unutrašnje kontrole i usklađenosti poslovanja. Na
kraju se objašnjavaju obaveze banke vezane za unutrašnu
reviziju i kontrolu, kao i za spoljnu reviziju.
Ključne reči: racia, ROA - prinos na akcionarski
kapital, ROE – prinos na aktivu, nekamatna proviziona marža, operativni profit, EPS – prinos po akciji,
unutrašnja i spoljna revizija
21.1. PRISTUP MERENJU PRINOSA
Merenje uspešnosti poslovanja banke polazi od istih pokazatelja kao i kod
svakog drugog preduzeća. S obzirom na to da je banka novčano preduzeće i na
specifičnosti tržišta akcija banaka postoje i specifičnosti merenja uspešnosti poslovanja banaka. Osnovni pokazatelj koji se koristi za to je ROE (Return on equity) –
prinos na akcionarski kapital, kod kojeg se vrši dekomponovanje kapitala na akcionarski u cilju utvrđivanja izvora profitabilnosti.
Uopšteno govoreći, najbolji pokazatelj uspešnosti poslovanja banke bila bi
njena tržišna cena tj. berzanski formirana cena njenih akcija, odnosno ukupna cena
akcionarskog kapitala banke. Međutim, treba imati u vidu da je kod razvijenih finansijskih tržišta najčešći slučaj da se berzanski kotiraju male i srednje banke, ali se se
njihovim akcijama ne trguje ili veoma retko trguje i to gotovo isključivo kod preuzimanja. Kod finansijskih tržišta u razvoju (emerging markets) tržište nije razvijeno u
toj meri da se na njemu trguje akcijama banaka i akcije banaka se veoma retko kotiraju. Otuda je u oba slučaja berzanska cena nepogodna – ili ne postoji (kod razvijenih)
ili je neprfektna zbog manjkavosti tržišta (tržišta u razvoju), te je korišćenje koeficijenta profitabilnosti praktično jedini način da se dobije slika o upešnosti poslovanja
neke banke.
Bankarski menadžment 415
Kod analiziranja koeficijenta profitabilnosti, odnosno prinosa na akcionarski
kapital, do izražaja dolazi ekspertska ocena, odnosno procena koji su faktori najviše
doprineli uspehu ili neuspehu poslovanja određene banke. U tom pogledu treba razlikovati makroekonomsko okruženje tj. bankarsko i šire posmatrano finansijsko
tržište i pogodnosti, odnosno teškoće u poslovanju na njemu za sve banke i trendove koji su prisutni, s jedne strane, od mikroekonomskog ponašanja i poslovanja
određene banke, čije su poslovne odluke i potezi imali rezultantu u koeficijentu profitabilnosti, s druge strane.
21.2. KLJUČNI POKAZATELJI PRINOSA
U međunarodnoj bankarskoj praksi se najčešeć koriste sledeći pokazatelji prinosa banke tj. njene profitabilnsti1:






prinos na akcionarski kapital – ROE (Return on equity),
prinos na aktivu – ROA (Return on assets),
kamatna marža,
nekamanta proviziona marža,
operativni profit,
prihodi po običnoj akciji – EPS (Earning per share).
1. Prinos na akcionarski kapital
ROE = Neto profit posle oporezivanja / akcionarski kapital
Prinos na akcionarski kapital (ROE) je najvažniji pokazatelj, jer akcionarima
banke ukazuje koliki prinos mogu očekivati na osnovu knjigovodstvene vrednosti
kapitala koji su investirali u određenu banku. Profit banke je posledica kumuliranih
odluka u jednoj godini i zavisi od niza okolnosti, kako makroekonomskih koje su
za banku date, tako i od odluka menadžmenta banke u pogledu vođenja poslovne
politike banke. Za potencijalne akcionare banke ovaj pokazatelj je indikativan, jer se
samerava u odnosu na druge banke i od njega zavisi kolika će biti atraktivnost novih
emisija akcija banke.
2. Prinos na aktivu
ROA = neto profit posle oporezivanja / ukupna aktiva
Prinos na aktivu (ROA) pokazuje koliko je banka bila efikasna kod upravljanja ukupnom aktivom. Kod regulatornih tela, prvenstveno centralnih banaka i rejting kuća,
1 Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003., str. 223-229
416 Bankarstvo
ovaj pokazatelj uživa najviše poverenja. Kod njegovog izračunavanja preporučuje
se korišćenje prosečnog iznosa aktive tokom godine, jer se na taj način izbegava
upoređivanje aktive koja tokom godine raste, sa uobičajenim sezonskim oscilacijama, i profita koji se stvara tokom cele godine.
3. Kamatna marža
Kamatna marža = prihodi – rashodi po osnovu kamata / ukupna aktiva
Merenjem razlike između prihoda po osnovu kamata i rashoda po istom osnovu
ukazuje se na efikasnost odluka menadžmenta banke kod politike maksimiranja prihoda po osnovu kamata na različte plasmane uz minimiziranje rashoda po osnovu
pozajmica. Ovaj pokazatelj, odnosno razlika između prihoda i rashoda, u prvom
redu zavisi od karakteristika finansijskog tržišta i njegove konkurentnosti u prvom
redu. Kod sklonosti da ova razlika (spred) bude mali, menadžment banke biće sklon
da potraži izvore prihoda u drugim plasmanima, kao što su plasmani u hartije do
vrednosti - HOV, koji mogu biti rizični. Kod ovog pokazatelja, kao i kod narednog –
nekamatne marže, umesto ukupne aktive može se u imeniocu naći zbir stavki aktive
koji donose prihode u vidu kamata ili provizija – zajmovi i plasmani u HOV.
4. Nekamatna (proviziona) marža
Nekamatna marža = nekamatni prihodi – nekamatni rashodi / ukupna aktiva
Kod ovog pokazatelja se sameravaju stavke nekamatanosnih prihoda, kao što su
usluge kod depozitnih poslova i provizije koje banka naplaćuje na druge usluge sa
nekamatnim troškovima, kao što su plaćene provizije, plate i druge naknade zaposlenima, troškovi održavanja osnovnih sredstava, izdaci na ime gubitka po osnovu
zajmova itd.
5. Operativni profit
Operativni profit = ukupni operativni prihodi – rashodi / ukupna aktiva
Stopa neto operativnog profita ukazuje na uspešnost menadžmenta banke da
ostvari brži rast prihoda banke od njenih rashoda poslovanja. U strukturi prihoda
najčešće se javljaju kamate na zajmove i HOV, kao i provizije, a na strani rashoda,
plaćene kamate na depozite i pozajmice na tržištu novca, kao i plate i prateći troškovi
zaposlenih u banci.
6. Prihodi po (običnoj) akciji EPS
EPS = neto profit posle oporezivanja / broj (obinih) akcija
Treba imati u vidu da postoji sklonost analitičara, koji se bave akcijama, da favorizuju pokazatelje ROE i EPS, dok analitičari koji se bave kreditima favorizuju unapred
definisane kriterijume kao pokazetelje uspešnosti poslovanja banke, kao što su napr.
bilansna suma ili poređenje banaka međusobno i trendova.
Pored navedenih osnovnih pokazatelja uspešnosti poslovanja banke, koristi se i
niz dopunskih pokazatelja profitabilnosti banke:
Bankarski menadžment 417
1. Odnos prinosne aktive i ukupne aktive – ovaj pokazatelj govori o sklonosti banke da koristi kamatonosne prihode, odnosno proizvode u odnosu na nekamatonosne, provizione proizvode. Pri tom se koriste prosečne
godišnje veličine aktive, kako bi se izbegla sezonske deformacije;
2. Profit po zaposlenom – odnos neto profita i broja ukupno zaposlenih radnika u banci, pri čemu se za sameravanje (indikativno) može koristiti odnos
pasive banke i ukupnog broja zaposlenih, kao i iznos odobrenih kredita po
klijentu ili iznos depozita po zaposlenom u banci. Treba imati u vidu da je
uobičajeno da se u bankarskoj praksi upoređuju neto profit po zaposlenom
i ukupna pasiva banke po zaposlenom;
3. Odnos nekamatnih prihoda i prosečnog iznosa aktive – ovaj pokazatelj
govori o oslanjanju banke na nekamatne prihode u sticanju operativnih prihoda;
4. Odnos rezervi i operatavnog prihoda – izračunava se na osnovu rezervi za gubitke i operativnog prihoda. Ovaj pokazatelj govori u kojoj meri
rezerve za gubitke utiču na iskazani neto profit banke nakon oporezivanja;
5. Odnos izdataka za zaposlene i operativnog prihoda – govori o efikasnosti poslovanja zaposlenih u banci;
6. Odnos profita pre oporezivanja i neto profita nakon oporezivanja –
ukazuje na uporedno poresko opterećenje banke;
Ukoliko se želi potpuni uvid u profitabilnost banke i detaljnije poređenje pokazatelja uspešnosti poslovanja banke između dva preseka, koji je najčešće krajem kalendarske godine, koristi se sledeći upitnik:
Pokazatelj
1)
Stopa rasta (pada) prota u odnosu na prethodnu godinu
2)
Kumulativni porast (pad) prota u odnosu na prethodnu godinu
3)
Poreenje stope rasta (pada) prota u dužem periodu
4)
Poreenje prota sa uporedivim bankama u okruženju
5)
Uzroci eventaulnog pada prota (eksterni i/ili interni)
6)
Poreenje sa drugim bankama u sluaju privrednog pada
Kod bankarskih analitičara najveći značaj ima praćenje ROA i ROE pokazatelja
i to analize njihovog trenda i poređenja sa u okruženju uporedivim bankama. Kod
prinosa na aktivu (ROA) se uzimaju kao indikativne sledeće vrednosti:
 manje od 0.5% - nisko,
 0.5 – 1% - prosečno,
 1 – 2% - dobro,
 preko 2% - visoko.
418 Bankarstvo
Ako je ROA preko 2.5% to ukazuje na tržište na kojem je prisutan bankarski kartel,
visoko rizični portfelj banke ili na neki vanredni događaj kao uzrok ovako visokog
prinosa. Naročito je važno reagovanje menadžmenta banke merama i aktivnostima na
slučaj da je banka zapala u gubitke nakon višegodišnjeg trenda generisanja profita.
Kod praćenja prinosa na kapital (ROE) najbitnije je pratiti kako je definisan
koeficijent adekvatnosti kapitala i u kojoj meri je postignut, što je vezano za pravila
Bazelskog komiteta (min 8%). U slučaju vrednosti ROE iznad 20-25%, to predstavlja
upozorenje menadžmentu, jer govori da je banka pribegla veoma velikom zaduženju
na finansijskom tržištu.
U drugoj fazi analiziranja uspešnosti poslovanja banke, važno je poređenje rezultata banke sa sličnim bankama u okruženju i njihovim pokazateljima uspešnosti
poslovanja. Tu su moguća dva osnovna ishodišta:
 prvo, da je došlo do izmenjenih uslova poslovanja kod cele grupe, kao što
je recimo bio slučaj u Srbiji nakon političkih promena 2000. godine, kada
je došlo do zaoštravanja finansijske discipline na kojoj je insistirala NB i do
povećane konkurencije od strane inostranih novopristiglih banaka i
 drugo, da je došlo do promenjenih uslova poslovanja samo za pojedinačnu
banku, odnosno do promenjene politike poslovanja te banke. U ovom
slučaju moguće je da je došlo do izmena u pogledu povećanih, odnosno
smanjenih troškova poslovanja banke, da je došlo do povećanja, odnosno
smanjenja izdvajanja rezervi određene banke u odnosu na referentnu grupu
banaka, da je došlo do viših, odnosno nižih troškova mobilisanja sredstava banke, viših, odnosno nižih prinosa u odnosu na grupu i veći, odnosno
manji nekamatonosni prihodi u odnosu na referentne banke.
21.3. OPCIONI ODNOS IZMEĐU PRINOSA I RIZIKA
Za menadžment banke je uvek veoma važno sameravanje prinosa u odnosu na
rizik prilikom poslovanja. Naime, menadžment banke svoje svakodnevne odluke i
uobičajeno godišnje sagledavanje rezultata poslovanja meri u odnosu na optimalni
odnos između prinosa banke i rizika poslovanja. Za to sameravanje menadžmentu je
lakše sagledavanje ukoliko se pokazatelji prinosa banke dekomponuju i istraživanje
– analiza usmeri na pojedine poslove kao izvore prihodovanja.
Korišćenjem pokazatelja ROA i multiplikatora zaduženosti banke kod
izvođenja ROE može se uočiti da pokazatelj ROE prikazuje:
 sposobnost menadžmenat i zaposlenih banke da stvore prihod banke,
 operativnu efikasnost banke,
Bankarski menadžment 419
 zaduženost banke (finansijski levarage) i
 planiranje banke, vezano za ispunjenje poreskih obaveza
ROE = ROA x Ukupna aktiva/ ukupni akcionarski kapital
Multiplikator akcionarskog kapitala (levarage) prikazan kao odnos aktive banke
i ukupnog akcionarskog kapitala prikazuje koja vrednost aktive je podržana jednom
novčanom jedinicom akcionarskog kapitala.
Ukoliko se gore navedena jednačina iskaže u punom izrazu glasi
Neto profit posle oporezivanja/Ukupan akcionarski kapital =
neto profit posle oporezivanja/ Ukupna aktiva x Ukupna aktiva /
Ukupan akcionarski kapital
Navedena jednačina ukazuje da je visina prinosa koju akcionari banke prisvajaju u
visokoj meri osetljiva na kompoziciju izvora banke na strani aktive – vlasnički kapital u odnosu na zaduživanje na finansijskom tržištu. Iz ovoga se može izvući osnovana pretpostavka da banka koja se uglavnom oslanja na zaduživanje na finansijskom
tržištu ima malu kapitalnu bazu i beleži nizak nivo ROA može da ostvari relativno
visok nivo ROE.
Dakle, proističe da veza između pokazatelja ROE i ROA jasno izražava osnovni opcioni odnos između prinosa i rizika sa kojim se suočava menadžment banke.
Napr. ukoliko menadžment banaka kao ciljnu funkciju projektuje ROA na nivou 1%
za datu godinu, znači da će za svaku novčanu jedinicu kapitala banke biti neophodno
9 novčanih jedinica u aktivi banke kako bi se postigla vrednost ROE od 9%.
Na osnovu napred iznetog moguće je sastaviti opcionu tabelu izmeđuu prinosa i
rizika kod banke, odnosno koliko treba da bude zaduženost banke da bi se postigla
određena stopa prinosa na akcionarski kapital.
Tabela 21.1. Opcioni odnos prinosa i rizika
ROE / ROA (%)
Aktiva/akcionarski
kapital
0.5
1.0
1.5
2.0
5:1
2.5
5.0
7.5.
10.0
10 : 1
5.0
10.0
15.0
20.0
15 : 1
7.5
15.0
22.5
30.0
20 : 1
10.0
20.0
30.0
40.0
420 Bankarstvo
Kao što se vidi iz tabele opciong odnosa između prinosa i rizika u kojem banka
ima odnos aktive prema kapitalu 5 : 1 banka može da očekuje postizanje nivoa od
2.5% kod ROE ukoliko je nivo ROA 0.5, kao i nivo od 10% kod ROE ukoliko je ROA
na nivou od 2%.
Zaključak je da ukoliko opada efikasnost poslovanja banke u pogledu generisanja prihoda na plasirana sredstva, koje se odražava na opadanje ROA, banka mora da preuzme veći rizik kroz zaduživanje na finansijskom tržištu da bi
mogla da postigne projektivanu stopu prinosa na akcionarski kapital za koju akcionari očekuju da će biti ostvarena. Optimalna pozicija banke je ukoliko uspeva da
generiše profit po stopi višoj od banaka u referentnoj grupi, uz razuman rizik,
tj. rizik koji ne prelazi preko granica standardnog.
21.4. UNUTRAŠNJA KONTROLA I USKLAĐENOST
POSLOVANJA
Zakon o bankama1 je na celovit način obradio pitanje sistema unutrašnje
kontrole, funkcije kontrole usklađenosti poslovanja banke i funkciju unutrašnje
i spoljne revizije. Raniji Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama je
definisao samo poslove unutrašnje kontrole i revizije.
Članovi Izvršnog odbora su odgovorni za vršenje unutrašnje kontrole nad poslovanjem banke na svim nivoima. Banka je u obavezi da formira Odbor za praćenje
poslovanja banke i Organizacionu jedinicu za unutrašnju reviziju koji zajedno
vrše kontrolu pravilnosti rada banke i efikasnosti funkcionisanja samog sistema
unutrašnje kontrole. Sistem unutrašnje kontrole mora biti uspostavljen tako da
omogući kontinuirano praćenje i merenje svih vrsta rizika, uključujući postojeće i
nove rizike, kao i rizike koji se nalaze izvan kontrole banke u spoljnom okruženju, ali
mogu biti od značaja za poslovanje banke i njen rezultat.
Banka je dužna da uspostavi organizacionu jedinicu za usklađenost poslovanja banke (complain unit), a njeno organizovanje, nadležnost i način rada bliže
su opredeljeni Odlukom o načinu i uslovima identifikacije i praćenja rizika
usklađenosti poslovanja banke i upravljanja tim rizikom2. Organizaciona jedinica
za usklađenost poslovanja banke vrši identifikaciju i praćenje rizika usklađenosti
poslovanja banke, koji naročito uključuje:
 rizik od sankcija regulatornog tela,
 rizik od finansijskih gubitaka i
 reputacioni rizik.
1
2
Sl.glasnik RS br. 107/05
Sl. glasnik RS br. 57/06
Bankarski menadžment 421
Rizik usklađenosti nastaje kao posledica propusta u usklađivanju banke sa zakonima i drugim propisima, standardima poslovanja i procedurama za sprečavanje
pranja novca.
Rukovodioca ove organizacione jednicie postavlja Upravni odbor. Zaposleni u
ovoj organizacionoj jedinici isključivo obavljaju poslove usklađivanja, a ostali zaposleni u banci su dužni da pruže na uvid svu zahtevanu dokumentaciju.
Organizaciona jedinica za usklađenost poslovanja banke je dužna da najmanje
jednom godišnje identifikuje i proceni glavne rizike usklađenosti i predloži planove
upravljanja rizicima u vidu izveštaja, koji dostavlja članovima izvršnog odbora i odbora za praćenje poslovanja banke. Obavezno je sačinjavanje programa praćenja
usklađenosti poslovanja banke, koji posebno sadrži metodologiju rada, planirane
aktivnosti, način i rokove izveštaja i planove obuke zaposlenih.
21.5. UNUTRAŠNJA I SPOLJNA REVIZIJA
21.5.1. Unutrašnja revizija
Funkcija unutrašnje revizije i kontrole je uvedena izmenama Zakona o bankama i
drugim finansijskim organizacijama 2002. godine i po prvi put nametnula je obavezu
formiranja posebne organizacione jedinice unutrašnje revizije i kontrole, koja je bila
direktno odgovorna generalnom direktoru banke, sa najmanje jednim zaposlenim
ovlašćenim revizorom i obavezom uvođenja Programa i Planova unutrašnje revizije
i kontrole. Zakon o bankama1 detaljno je definisao funkciju unutrašnje revizije,
kao i spoljne revizije banke. Banka je dužna da uspostavi organizacionu jedinicu
unutrašnje revizije. Njeni osnovni zadaci su:
 da upravnom odboru pruža nezavisno i objektivno mišljenje,
 da obavlja savetodavnu aktivnost u cilju unapređenja unutrašnje kontrole i
poslovanja banke,
 da primenjuje sistematičan, disciplinovan i dokumentovan pristup vrednovanju i unapređenju postojećeg načina upravljanja rizicima, kontrole i
rukovođenja.
Rukovodioca ove organizacione jedinice bira i razrešava upravni odbor. Organizaciona jedinica unutrašnje revizije ima najmanje jednog zaposlenog, koji je u
zvanju ovlašćenog revizora. Obavezna je izrada Programa unutrašnje revizije i metodologije rada, Operativnih godišnjih planova rada, Uputstva za rad,
kao i utvrđivanje načina i rokova izrade i dostavljanje izveštaja, način praćenja
preporučenih aktivnosti, odgovornost za izradu, korišćenje i čuvanje dokumenta1
Sl.glasnik RS br. 107/05
422 Bankarstvo
cije. Rukovodilac unutrašnje revizije ima pravo neposrednog obraćanja upravnom
odboru i pravo da predloži sazivanje sednice odbora za praćenje poslovanja banke.
Zaposleni u unutrašnjoj reviziji ne mogu obavljati druge obaveze u banci. Oni imaju
pravo uvida u sve dokumente banke i njenih podređenih društava i članova bankarske grupe i nadzor vrše bez ograničenja. Na njihov zahtev zaposleni u banci su dužni
da im pruže pismeno objašnjenje i greške u radu otklone.
Unutrašnja revizija je u obavezi da:
 ocenjuje adekvatnost i pouzdanost sistema unutrašnje kontrole i funkcije
usklađenosti poslovanja banke;
 obezbedi da se rizici identifikuju i kontrolišu;
 utvrđuje slabosti u poslovanju banke i zaposlenih, slučajeve neizvršenja
obaveza i prekoračenje ovlašćenja i priprema preporuke za otklanjanaj i
sprečavanje ovih slabosti;
 održava sastanke sa upravnim odborom i odborom za praćenje poslovanja
banke;
 redovno priprema izveštaje o aktivnostima i dostavlja ih nadležnima.
Banka je dužna da godišnje izveštaje o adekvatnosti upravljanja rizicima i
unutrašnjoj kontroli banke dostavi NBS zajedno sa godišnjim finansijskim izveštajem.
Pored ostalog, ovaj godišnji izveštaj mora da sadrži izjave:
 Da li su upravni i izvršni odbor identifikovali značajne rizike;
 Da li su politike unutrašnje kontrole i upravljanja rizicima u banci adekvatni i da se efikasno primenjuju;
 Da li su NBS dostavljeni tačni prikazi politika upravljanja rizicima i sistema
unutrašnje kontrole;
 Da je utvrđen plan aktivnosti za otklanjanje slabosti i da se primenjuje.
21.5.2. Spoljna revizija
Zakon o bankama je na celovit način po prvi put uredio pitanje spoljne revizije banke, bliže odredbe o spoljnoj reviziji uređene su Odlukom o spoljnoj
reviziji banaka1. U cilju vršenja revizije godišnjih finansijskih izveštaja banaka, bankarska grupa i bankarski holding angažuju spoljnog revizora – revizorsku kuću i o
tome najkasnije u roku od 15 dana obaveštavaju NBS. Pri tom spoljni revizor mora
biti na listi NBS. Revizorska kuća mora da bude ozbiljna i ne sme u većoj meri zavisiti od sačinjavanja revizorskog izveštaja jedne banke (prihod po ovom osnovu ne
sme prelaziti polovinu ukupnog godišnjeg prihoda revizora). Godišnju reviziju može
obavljati ista revizorska kuća najviše tri puta uzastopno. Sem revizije revizor ne sme
banci pružati druge konsultantske usluge tokom godine.
1
Sl.glasnik RSbr.57/06
Bankarski menadžment 423
Lice koje potpisuje revizorski izveštaj banke mora imati najviše revizorsko zvanje
i iskustvo od najmanje tri godine u oblasti revizije. Pri tom ono ne sme biti: povezano
sa bankom, ne sme biti njen poslovni partner, ne sme imati vlasništvo u banci ili
bankarskoj grupi, ne sme biti likvidacioni ili stečajni upravnik člana bankarske grupe
niti biti u ugovornom odnosu sa licem koje bi moglo negativno uticati na njegovu
objektivnost izveštavanja.
Za bankarsku grupu obavezna je izrada revizija godišnjih finansijskih izveštaja na
konsolidovanoj osnovi, a svako podređeno društvo banke ili bankarskog holdinga
dužno je da obezbedi svoju godišnju reviziju. Revizija ovog člana društva ne mora
biti uključena u konsolidovani izveštaj ukoliko je njegov kapitala manji od 5% kapitala banke ili njegov prihod manji od 5% ukupnog prihoda banke, odnosno holdinga.
Banka koja je osnovana spajanjem, kao i banka kojoj se druga banka pripaja, dužna
je da NBS dostavi mišljenje spoljnog revizora u roku od 60 dana od dana upisa banke
u registar privrednih subjekata.
Spoljni revizor je u obavezi da upravni i izvršni odbor banke, kao i NBS obavesti
odmah nakon saznanja o: povredi zakona i propisa, materijalno značajnoj promeni finansijskog rezultata, povredi unutrašnjih procedura ili akata, okolnosti koja bi
mogla dovesti do materijalnog gubitka.
Kada spoljni revizor utvrdi nepravilnosti u poslovanju banke u izveštaju banka je
dužna da otkloni navedene nepravilnosti i o tome obavesti NBS.
Banka je dužna da NBS dostavi pojedinačne izveštaje banke i bankarskog holdinga sa izveštajem spoljnog revizora najdalje četiri mseca nakon kraja godine, a za
bankarski holding najkasnije u roku od 150 dana nakon završetka godine. Skraćeni
izvod iz revizorskog izveštaja banka je, kao i do sada, u obavezi da objavi u najmanje
jednim dnevnim novinama u roku od 15 dana nakon prijema, a kompletan revizorski
izveštaj na svojoj internet prezentaciji.
Narodna banka ima pravo da o trošku banke angažuje preduzeće za reviziju koje
bi izvršilo reviziju računovodstvenih iskaza banke nezavisno, ukoliko zaključi da su
izveštaji netačni ili je banka zaključila transakcije koje bi mogle učiniti ili su učinile
banci znatnu štetu.
424 Bankarstvo
REZIME POGLAVLJA
Merenje uspešnosti poslovanja banke vezano je za banku kao novčano preduzeće
i otuda specifičnosti merenja rezultata poslovanja. Pri tom se ukazuje na prinos na
akcionarski kapital kao najbolji pokazatelj uspešnosti poslovanja, odnosno tržišnu
cenu koja bi se postigla prilikom prodaje banke, koja je više teorijskog karaktera, jer
do prodaje banke retko dolazi. Najvažniji pokazatelj prinosa za banke su: prinos na
akcionarski kapital, prinos na aktivu, kamatna marža, kao razlika naplaćene aktivne
kamate i plaćene pasivne kamate, nekamatna proviziona marža, operativni profit i
na kraju, prihodi po običnoj akciji. Pri tom centralne banke favorizuju kao pokazatelj
prinos na aktivu, a brokeri prinos po akciji. Između prinosa i rizika postoji veza u
tom smislu da u principu veći rizik podrazumeva i veći prinos, pri čemu banka mora
voditi računa o principima bankarskog poslovanja i ne sme ulaziti neograničeno
u rizične poduhvate, kao i zakonskoj regulativi koja ograničava sklonost rizičnom
poslovanju. Zakon o bankama nametnuo je obavezu formiranja posebne organizacione jedinice kaoja se bavi unutrašnjom kontrolom, koja ima velika ovlašćenja i
istovremeno odgovornost za usklađenost poslovanja banke sa zakonom i principima bankarskog poslovanja i međunarodnim standardima. Spoljna revizija banke je
obavezna i vrši je revizor sa liste NBS. Revizija godišnjih izveštaja je obavezna i mora
biti dostupna javnosti.
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Ključni pokazatelji prinosa banke?
;
Šta je stopa povraćaja na aktivu?
;
Šta je prinos po akciji?
;
Koliko iznosi koeficijent adekvatnosti kapitala po Bazelu I?
;
Koliki je minimalni koeficijent adekvatnosi kapitala po Zakonu o bankama?
;
Šta je stopa povraćaja na kapital ?
Bankarski menadžment 425
;
Kakva odstupanja devizne aktive i pasive su dozvoljena?
;
Koji pokazatelj favorizuju centralne banke, a koji brokeri?
;
Šta bi bio najbolji pokazatelj uspešnosti poslovanja banke?
;
Šta je specifičnost pokazatelja uspešnosti poslovanja za banke?
LITERATURA
1. Ernst and Young – Guide to Performance Measurement for Financial Institutions – Methods for Managing Business Results, Revised Edition, E&Y,
1995
2. Federal Financial Institutions Examinations Council, A User’s Guide for the
Uniform Bank Performance Report, Washington D.C., 2002
3. Foster J. – Improving financial reporting, Central Banking, Vol XV,
No1/2004
4. Hembel G. - Bank Management, John Willey & Sons, 1999
5. Lukić R. - Bankarsko računovodstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002.
6. Morris C.S., Sellon G.H. – Market Value Accounting for Banks: Pros and
Cons, Economic Review, Federal Reserve Bank of Kansas City 76, March –
April 1991
7. Schaeck K., Čihak M. – Banking Competition and Capital Ratios, IMF
Working Paper 07/216
8. Todorović V. – Uticaj finansijskog rizika na profitabilnost banaka, Bankarstvo br. 1-2/2003.
9. Žarkić-Joksimović N. - Upravljačko računovodstvo, FON, Beograd, 2005.
Propisi:
1. Zakon o računovodstvu i reviziji, Službeni glasnik RS br. 46/06
2. Odluka o spoljnoj reviziji banaka
Linkovi:
www.almprofessional.com
426 Bankarstvo
22.
UPRAVLJANJE KAPITALOM
BANKE
Cilj poglavlja: U okviru funkcije upravljanja bankom
upravljanje kapitalom predstavalja jednu od ključnih
funkcija i cilj poglavlja je da objasni načine kojim se vrši
merenje adekvatne veličine kapitala i načine povećanja
kapitala banke. Najpre se analiziraju načini merenja
veličine kapitala. Zatim se ispituje pristup planiranju
veličine i kvaliteta kapitala. Razmatraju se takođe dva
osnovna načina za povećanje kapitala u bankama: interno i eksterno - povećanje kapitala putem izlaska banke
na finansijsko tržište.
Ključne reči: merenje veličine kapitala, regulatorni
pristup, planiranje kapitala, interno povećanje kapitala,
eksterno povećanje kapitala, emisija akcija, deoba profita
22.1. MERENJE VELIČINE KAPITALA
Da bi se definisao potreban kapital u banci neophodno je najpre odrediti načine
njegovog merenja. Kapital banke je moguće odrediti na više načina, međutim, ne
retko pojedini načini dovode u konflikt investitore i regulatorna tela. Na taj način
veoma je teško nesumnjivo odrediti koliki je kapital banke, odnosno koliki je dodatni kapital banci neophodan za normalno funkcionisanje. Problemi koji postoje u
proceni vrednosti kapitala generalni su problemi kod svih kompanija, uz dopunske
probleme specifične za banke, koji proizilaze iz prirode delovanja finansijskih tržišta
i njihove razvijenosti u pojedinim zemljama.
Postoje generalno tri načina merenja veličine kapitala koji su prisutni u komparativnoj literaturi1:
 kapital po knjigovodstvenoj vrednosti – nominalni kapital,
 kapital zasnovana na regulatornim principima – regulatorni kapital i
 kapital po tržišnoj vrednosti (tržišni kapital).
Kapital po knjigovodstvenoj vrednosti – Reč je o nominalnoj vrednosti kapitala ili GAAP kapitalu (general accounting principle), koji se izračunava na osnovu
1
Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. str.241-262
Bankarski menadžment 427
opšteprihvaćenih računovodstvenih principa. U aktivi i pasivi bilansa banaka prikazuju se najčešće stavke po vrednostima po kojima su stečene ili emitovane. Ova
knjigovodstvena vrednost odstupa od njihove tržišne vrednosti ukoliko dođe do
promene kamatnih stopa ili do nemogućnosti naplate određenih potraživanja.
Osnovna primedba knjigovodstvenoj vrednosti kapitala banke proističe od
mogućnosti tržišnog kolebanja kredita ili HOV iz portfelja banke, dok istovremeno
knjigovodstvena vrednost kapitala ostaje nepromenjena. Otuda se banka, ukoliko se
rukovodi ovakvom procenom vrednosti kapitala, može krivo rukovoditi u pogledu
određivanja potrebne veličine kapitala.
Kapital zasnovan na regulatornim računovodstvenim principima - RAP kapital (regulatory accounting principle) nastao je kao izraz nastojanja regulatornih institucija koje su nadležne za kontrolu banaka da banke učine sigurnijim.
Osnovna kritika koja se upućuje regulatornoj vrednosti kapitala je da ona ne
predstavlja bitno bolje rešenje nego što je korigovana knjigovodstvena vrednost, te
da samo deklarativno izražava finansijsku moć banke uključujući subordinirani dug
ili ulaganje u subisidijare. U suštini, ne radi se o velikom odstupanju ovog pokazatelja u odnosu na knjigovodstvenu vrednost, već samo o njegovim korekcijama, čime
zadržava nedostatke knjigovodstvene vrednosti kapiatala.
Tržišna vrednost kapitala – MVC (market value of capital) predstavlja najbolji
i najrealniji pokazatelj vrednosti kapitala pojedine banke. Ovaj pokazatelj, kao i kod
korporacija kojima se trguje na berzi, predstavlja najbolje merilo, zbog činjenice da
ukazuje na meru zaštićenosti banke od rizika nesolventnosti. Drugim rečima, jedina
prava vrednost kapitala banke je cena po kojoj su investitori spremni da je kupe na
finansijskom tržištu.
428 Bankarstvo
Problem sa tržišnom vrednošću pojedinačne akcije, te i ukupnom vrednošću
kapitala banke mereno cenom na berzi kapitala, leži u činjenici da je navedena vrednost relevantna samo ukoliko se sa akcijama aktivno trguje na tržištu kapitala, što
nije slučaj za dobar broj banaka. Kod banaka sa čijim se akcijama trguje, a reč je
o tržišnim ekonomijama sa razvijenim fiansijskim tržištem, cena akcija banaka na
berzi fluktuira sa velikim oscilacijama. Za srednje i male banke, čijim se akcijama ne
trguje ili se ne trguje u većoj meri, postoji problem adekvatnog izražavanja ove tržišne
vrednosti akcija banke. Još veći problem postoji kod finansijskih tržišta u razvoju
(emerging makets), a reč je o tranzitornim privredama u koju spada i naša, jer kod
ovih ekonomija nema dovoljno razvijenog finansijskog tržišta, tako da je trgovanje
akcijama banaka sporadično i nedovoljno sa stanovišta određivanja cene kao merila
vrednosti akcija, odnosno ukupnog kapitala banaka. Drugim rečima, kod razvijenih
finansijskih tržišta problem je naročito izražen kod srednjih i malih banaka čijim se
akcijama nedovoljno trguje, pa su prisutne velike oscilacije u ceni, dok je kod zemalja u tranziciji čija su finansijska tržišta u razvoju cena akcija je deformisana zbog
nerazvijenosti tržišta. Treba naglasiti da boljeg, tj. merodavnijeg arbitra od tržišta i
u ovom domenu nema.
22.2. REGULATORNI PRISTUP POTREBI ZA
KAPITALOM
Adekvatnost kapitala banke se izražava u vidu koeficijenta (proporcije)
CAR = (raspoloživi kapital / rizina aktiva) x 
Navedena definicija znači recimo da ukoliko je koeficijent ukupnog kapitala 10%
onda je zbir nivoa jedan i nivoa dva kapitala jednak 10% ukupno rizične aktive ili koeficijent niova jedan kapitala od 5% znači da je nivo kapitala jedan jednak 5% ukupne
rizične aktive.
Prvi Bazelski sprazum predviđa da raspoloživi kapital banke (nivo jedan kapitala
plus nivo dva kapitala) bude najmanje 8% rizične aktive banke, što je i u Zakonu o
bankama i drugim finansijskim organizacijama prihvaćeno kao standard adekvatnosti kapitala, dok je Zakonom o bankama taj koeficijent minimalno 12%. Regulatorna tela nacionalnih bankarskih sistema pri tom imaju pravo da propišu viši kriterijum ukoliko procene da je to neophodno, odnosno korisno za finansijski sistem
zemlje. Tako napr. mnoga regulatorna tela ne smatraju adekvatnim koeficijent ispod
6%. Rejting agencije sa svoje strane koeficijent od 6% smatraju minimalnim da bi
se stekao dužnički rejting visokog kvaliteta, kao što je A+ ili Aa.
Bankarski menadžment 429
Drugi način za određivanje adekvatnosti kapitala može biti: prvo, svaki zajam dat
kompaniji mora biti podržan sa 8% kapitala propisanog od regulatornog tela – ponder rizičnosti je 100%, i drugo, svaki kredit koji banka daje drugoj banci iz zemlje
članice OECD mora biti podržan sa 1.6% kapitala – ponder rizičnosti 20%.
Prema Bazelskom sporazumu banke bi trebalo da imaju tehnički usklađeno poslovanje s pravilima o adekvatnosti kontinuirano, odosno svakodnevno. Međutim, regulatorna tela uobičajeno zahtevaju dostavljanje od banaka izveštaja koji obuhvataju
mesečni ili tromesečni period.
U sledećoj tabeli dato je objašnjenje za obračun rizične aktive po Bazelskom
sparazumu.
Tabela 22.1. Ponderi rizika i faktori konverzije kod utvrđivanja rizične aktive
OPIS
Kategerija rizika
Bilansan stavka
Ponder
Bez rizika
0%
Gotovina, potraživanja od vlada i centralnih banaka OECD
Nizak rizik
10%
Potraživanja od javnog sektora iskljuujui centralne banke
Nizak rizik
20%
Potraživanja od drugih banaka iz OECD-a, multilateralnih
razvojnih banaka, uesnika na tržištu HOV, potraživanja od
banaka van OECD kraa od 1 godine
Umereni rizik
50%
Hipotekarni zajmovi i potraživanja po osnovu derivata
kojima se pripisuje ponder rizinosti 100%
Standardni rizik
100%
Ostala aktiva, zajmovi privatnom nebankarskom sektoru,
potraživanja od banaka iz OECD preko 1 godine i stalna
sredstva
Vanbilansne
stavke
Faktor
konverzije
0%
Stand by pogodnosti do 1 godine koje mogu biti uskraene
pre korišenja
20%
Uslovne obaveze na kratak rok kao dokumentarni akreditiv,
stand by pogodnosti sa originalnim rokom preko 1 godinu
50%
inidbene garancije i druge uslovne obaveze, kreditne linije
kojima se dužnicima na tržištu Euro valuta omoguuje izdavanje euro – obveznica do 1 godine
100%
Generalne garancije i stand by pogodnosti, na strani trgovanja, sporazumi o rekupovini i druge terminske kupovine
Izvor: BIS, Basel Accord,.
430 Bankarstvo
Prema datom pregledu veoma je bitan na pr. rizik zemlje porekla, odnosno sedište
banke, jer garancija banke iz zemalja članica OECD-a povoljno utiče na klasifikaciju
stavki u bilansu, smanjivanje rizičnosti plasmana i time na utvrđivanje potrebnog
kapitala banke. Ukoliko se radi o banci van zone OECD i roku dospeća preko 1 godine stepen rizičnosti je maksimalan i iznosi 100%, dok će istovetan zajam sa garancijom banke iz zemalja članica OECD smanjiti procenu rizika na 20%. Regulatorna
tela tako propisuju da transakcije osigurane državnim obveznicama treba da budu
tretirana kao potraživanja od same države, te im je stepen rizičnosti 0%.
Kod vanbilansnih stavki nominalna vrednost se množi sa faktorom konverzije
koji izražava verovatnoću da će potraživanje klijenta banke po osnovu datog instrumenta biti realno. Nakon konverzije pojedine stavke vanbilanse aktive se tretiraju
istovetno bilansnim stavkama.
Izmenama Bazelskog sporazuma iz 1996. godine uvedeni su dopunski zahtevi
u pogledu visine kapitala vezani za tržišni rizik. Ovo je nastalo kao posledica razvoja
investicionog bankarstva i veće eksponiranosti banaka na kamatni rizik pre svega.
Ovim izmenama su takođe sve pozicije koje su predmet utvrđivanja neophodnog
kapitala u banci po osnovu tržišnog rizika isključene iz obračuna rizične aktive u
cilju izbegavanja dvostrukog obračuna.
Velike investicione banke su u međuvremenu razvile sopstvene tehnike obračuna
rizika u delu transakcija vezanih za trgovačke knjige kod svake kategorije. Ovi modeli
su zasnovani na VaR tehnikama (value at risk) i kao često navođeni primer uzima
se metodologija JP Morgan «Rise Metrics» nastala 1994. godine.
U predlogu Bazelskog komiteta koji je obavezan za primenu VaR pristupa
predviđeno je da se veličina zahtevanog kapitala koji je utvrđen na osnovu tih tehnika
množi faktorom tri. Ubrzo nakon primene kao primedbe na ovaj predlog istaknute su:
prvo, da je matrica gradiranja rizika usko definisana, a propisane razlike u ponderima
ne odgovaraju realnosti; drugo, ne pravi se razlika između korporacija zajmoprimaca
u pogledu njihovog rejtinga; treće neopravdano je razlikovanje banaka iz OECD zemalja i van te grupacije; četvrto, paradoksalno, na ovaj način su ugrađeni zapravo
podsticaji koji banku motivišu da ulaže u rizičnije plasmane. Bazelski komitet je reagovao na kritike promenom koja je isključivala primenu regulative na međunarodno
bankarstvo u delu koji se odnosi na mehaničke formulacije kod obračuna potrebnog
kapitala. Sve u svemu, postignuta je saglasnost da sada važeći Bazelski sporazum iz
1988. godine ima slabosti, ali da predstavlja jednostavan način za merenje adekvatnosti kapitala, pogotovo kod banaka koje posluju uglavnom na domaćem tržištu.
Postupak utvrđivanja adekvatnosti kapitala pripisan od strane NB je dat u sledećm
obrascu u skladu sa Uputstvom o izveštajima banaka:
Tabela 22.2. Izveštaj o visini kapitala i ostvarenim pokazateljima poslovanja banke
Bankarski menadžment 431
Obrazac BON
A. Ostvareni pokazatelji poslovanja
R.br.
Pokazatelj poslovanja
Propisana
vrednost
Ostvarena
vrednost
1
2
3
4
1.
2.
3.
1
Adekvatnost kapitala (5x100/6)
min 12%
1
Ulaganja banke (7x100/5)
max 60%
1
Izloženost prema licima povezanim sa bankom (8.2x100/5)
1
4.
Zbir velikih izloženosti banke (8x100/5)
5.
Proseni meseni pokazatelj likvidnosti:
6.
max 20%
max 400%
- u prvom mesecu izveštajnog perioda
min 1.00
- u drugom mesecu izveštajnog perioda
min 1.00
- u treem mesecu izveštajnog perioda
min 1.00
Pokazatelj deviznog rizika
max 20%
1
Pozicije iz dela B. Obračun kapitala i ostalih elemenata za izračunavanje pokazatelja poslovanja
C: Obračun kapitala i ostalih elemenata za izračunavanje pokazatelja poslovanja
R.br.
Opis
1
2
1.
Osnovni kapital (1.1. do 1.5 minus 1.6do 1.9):
Uplaeni deo akcionarskog kapitala po osnovu obinih i prioritetnih akcija banke,
osim prioritetnih kumulativnih akcija
Emisiona premija po osnovu obinih i prioritetnih akcija, osim prioritetnih kumulativnih akcija
Rezerve banke iz dobiti nakon njenog oporezivanja, izuzev rezervi iz dobiti za
procenjene gubitke koji nastaju po osnovu bilansne aktive i vanbilansnih stavki
Deo nerasporeene dobiti:
1.1.
1.2.
1.3.
1.4.
1.4.1.
- iz ranijih godina
1.4.2.
- iz tekue godine1
1.5.
Kapitalni dobitak ostvaren na osnovu sticanja i otuenja sopstevnih akcija
1.6.
Nepokriveni gubitak:
1.6.1.
- iz proteklih godina
1.6.2.
- iz tekue godine (ukljuujui i privremene gubitke u toku godine)
1.7.
1.8.
Kapitalni gubitak ostvaren na osnovu sticanja i otuenja sopstvenih akcija
Nematerijalna ulaganja u obliku goodwill-a, licenci, patenata i zaštitnih znakova
432 Bankarstvo
Iznos
Din
3
1.9.
Steene sopstvene akcije banke, ukljuujui prioritetne kumulativne akcije
2.5.
Dopunski kapital (od 2.1 do 2.5 minus od 2.6. do 2.7.)
Uplaeni deo akcionarskog kapitala po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija
banke
Emisiona premija po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke
Deo revalorizacione rezerve koji se odnosi na osnovna sredstva i ueše u kapitalu banke
Rezerve iz dobiti za opšte bankarske rizike – najviše do oznosa od 1.25% ukupne aktive ponderisane kreditnim rizikom
Subordinirane obaveze
2.6.
Steene sopstvene prioritetne kumulativne akcije banke
2.7.
Iznos subordiniranih obaveza koji je vei od 50% osnovnog kapitala banke
2.
2.1.
2.2.
2.3.
2.4.
3.
Ukupan osnovni i dopunski kapital banke(1+2)
4.
4.4.
Odbitne stavke od ukupnog kapitala (4.1.+4.5)
Direktna ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u nansijskom sektoru u
iznosu veem od 10% kapitala tih banaka, odnosno lica
Direktna ili indirektna ulaganja u banke i druga lica u nansijskom sektoru u
iznosu veem do 10% njihovog kapitala, koja prelaze 10% kapitala banke za
koju se obraunava kapital
Sva potraživanja i potencijalne obaveze od lica povezanih s bankom koje je
banka u svom poslovanju ugovorila pod uslovima koji su povoljniji od uslova
ugovorenih s drugim licima koja nisu povezana sa bankom
Iznos posebne rezerve za procenjene gubitke koji nedostaje
4.5.
Iznos dopunskog kapitala banke koji prelazi iznos njenog osnovnog kapitala
4.1.
4.2.
4.3.
5.
Kapital (3-4)
6.
Ukupna rizina aktiva (6.1+6.2+6.3.)
6.1.
Ukupna rizina bilansna aktiva (pozicija A iz obrasca BVA)
6.2.
7.
Ukupne rizine vanbilansne stavke (pozicija B iz obrasca BVA)
Ukupna otvorena devizna pozicija (pozicija pod rednim brojem 5 iz kolone 3.
Obrasca DEV poslednjeg dana u mesecu)
Ulaganja banke (7.1.+7.2.)
7.1.
U kapital lica koja nisu lica u nansijskom sektoru (zbir kolone 6 iz Obrasca UB)
7.2.
Osnovna sredstva
6.3.
8.
8.1.
8.2.
Zbir velikih izloženosti banke
Izloženost preko 10% kapitala banke prema jednom licu ili prema grupi povezanih lica (zbir kolone 19 iz Obrasca VIB)
Izloženost prema licima povezanim s bankom (zbir kolone 19 iz Orasca VIPL)
1
Unose se samo podaci o dobiti po godišnjem računu banke za koju je skupština banke odlučila
da će biti raspoređena u okviru osnovnog kapitala (sa stanjem na dan 31. decembra)
Bankarski menadžment 433
22.3. PLANIRANJE KAPITALA U BANKAMA
Usled potreba razvijenih finansijskih tržišta i nacionalnih regulatornih tela za rastom kapitalne baze banaka i održavanje dostignutog kapitala na adekvatnom nivou
javilo se planiranje kapitala banke. Sistem planiranja kapitala u bankama sastoji se
iz sledećih faza:
 prva faza – izrada opšteg finansijskog plana banke,
 druga faza – određivanje iznosa kapitala odgovarajućeg za banku,
 treća faza – određivaje iznosa kapitala koji može biti interno generisan iz
dela profita,
 četvrta faza – ocena izbora eksternih izvora kapitala.1
1. Prva faza Osnovna pitanja u prvoj fazi ocene adekvatnosti veličine kapitala
i izvora za njegovo dovođenje na potrebni nivo su:
 koji obim poslovanja banka može ostvariti na osnovu veličine banke,
 kakva je diversifikacija proizvoda i usluga banke,
 koliko banka može biti profitabilna polazeći od potrebe akcionara za
uvećanjem kapitala banke.
Menadžment banke se nalazi pred dilemom na koje se usluge u narednom periodu osloniti, polazeći od procene izloženosti riziku, prvenstveno riziku oscilacija profita i riziku nesolventnosti. Polazeći od činjenice da neke od usluga
koje treba uvesti ili razvijati imaju protivrečnu zavisnost od kapitala banke krajnji rezultat će zavisiti od kvaliteta upravljanja bankom. To znači da će banka
izražavati manju potrebu za povećanjem kapitala ukoliko se u vođenju
banke ukupna izloženost rizicima banke smanjuje.
Osim ovoga u prvoj fazi pripreme procene optimalne veličine kapitala banke
se vrši :
 izrada pro forma finansijskog izveštaja,
 izrađuje se analiza osetljivosti mogućih rezultata i
 izrađuje se bazična projekcija potreba za kapitalom, uz pretpostavku
da neće doći do promene procedure i politike banke.
2. Druga faza Pri opredeljivanju na koji način će se obezbediti porast kapitala,
ukoliko je to neophodno, treba imati u vidu da je dugoročni kapital najskuplji
izvor sredstava banke. Takođe je mandžment u obavezi da ako je ikako moguće
izbegne povećanje kapitala iznuđeno tj. na pritisak regulatornog tela, jer će
tada uslovi i izbori biti najmanje povoljni. U odnosu na adekvatnu veličinu
kapitala menadžment banke se nalazi između dva najuticajnija faktora, kao
što su regulatorno telo sa svojim zahtevima u pogledu veličine kapitala i sami
1 Rose P.S. – Commercial Bank Management, 3rd Edition, Irwin, Chicago, 1996. p. 518,519
434 Bankarstvo
akcionari banke, odnosno investitori, a njihovi međusobni ineteresi svakako
ne moraju i u pravilu nisu istovetni.
Ukoliko napr. banka ima kapital veći od optimalnog to sužava prostor za generisanje profita na osnovu pozajmljenog kapitala, što sa svoje strane izaziva
smanjenje zainteresovanosti investitora da ulažu u akcije banke i oni će početi
da povlače svoj kapital, što će opet izazvati pad cene akcija banke. Istovremeno,
ukoliko je kapital banke manji od potrebnog, tj. ukoliko je banka podkapitalizovana to će uticati na investitore da zaključe da će u budućnosti doći do velikih oscilacija u pogledu ostvarivanja profita banke, što će uticati na snižavanje
cena akcija banke, a to će izazvati podizanje zahteva inevestitora i deponenata
prema banci u pogledu uslova pozajmljivanja i/ili investiranja. Menadžment
banke, dakle, nastoji da balansira između održavanja skupog kapitala na
što je moguće nižem nivou optimizirajući prinos akcionara, uz istovremenu
brigu da nivo kapitala bude zadovoljavajući da ne izazove zabrinutost akcionara i potencijalnih investitora za prodajom akcija ili podizanjem uslova
pozajmica banci. Ovaj cilj postiže se, generalno govoreći, a polazeći od empirijskih rezultata ukoliko je nivo jedan kapitala između 6 –6.5%.
3. Treća faza Ovo je veoma osetljiva faza, jer u njoj menadžment banke donosi
odluku o raspodeli ostvarenog profita između dividendi akcionarima i profita zadržanog za povećanje kapitala banke, odnosno povećanje rezervi banke
i razvoj. Pri tom menadžment banke se rukovodi prvenstveno projektovanim
rastom bankarskih poslova i bankarskom regulativom nametnutom od strane
regulatornog tela. Na osnovu prognoziranih stopa rasta profita menadžment
može doneti adekvatnu odluku u pogledu deobe profita, koji obezbeđuje siguran prosperitet banke i ne ugrožava interese akcionara, odnosno obezbeđuje
njihovu dugoročnu zainteresovanost preko stabilnosti divideni.
4. Četvrta faza U ovoj fazi se opredeljuju izvori povećanja kapitala. Pri odabiru između različitih mogućnosti varira se između različitih faktora kao što
su: uslovi na tržištu kapitala, u slučaju da moraju biti emitovane dugoročne
hartije od vrednosti, prava i interesi postojećih akcionara, kao i interesi potencijalnih akcionara i na kraju, poverenje u sam menadžment banke i njihova
pouzdanost u uspešnom vođenju poslova banke. Mobilisanje kapitala banka
može vršiti iz internih ili eksternih izvora i to:
 prodaja akcija,
 dugoročne dužničke hartije od vrednosti,
 pojedine stavke aktive,
 davanje u lizing upravnih zgrada,
 povećanje rasta profita.
Bankarski menadžment 435
22.3. 1. Interno povećanje kapitala
Interno povećanje kapitala oslanja se na politiku divideni koju vodi
menadžment, odnosno akcionari jedne banke. U osnovi reč je o odluci skupštine
akcionara koja za podlogu ima predlog menadžmenta banke o raspodeli profita
stečenog u određenoj godini između dividendi i povećanja kapitala banke, odnosno ulaganja u razvoj banke i rezerve. Ova odluka opredeljujuće utiče na oslanjanje
banke na sopstvene izvore u pogledu povećanja kapitala. To znači da se odlučuje o
visini koeficijenta sopstvenih rezervi (retencionog koeficijenta) – tekući zadržani
profit podeljen sa tekućim neto profitom nakon oporezivanja. Ovaj koeficijent
određuje koeficijent isplaćene dividende – tekuće dividende akcionarima podeljene
sa tekućim neto – profitom posle oporezivanja.
Opredeljenje optimalnog retencionog koeficijenta u banci veoma je važan, ali i
složen. Ukoliko se ovaj koeficijent opredeli suviše nisko to će izazavati usporavanaje
rasta interno generisanog kapitala, što sa svoje strane može izazvati povećanje rizika
nesolventnosti banke i smanjivanje ekspanzije aktive koja donosi profit banci. Ukoliko bi se ovaj koeficijent opredelio suviše visoko smanjenje dividendi akcionara bi
vodilo snižavanju cene akcija. Optimalan je onaj koefijent koji maksimira vrednost investicija akcionara. Drugim rečima, optimalan je onaj koeficijent koji akcionarima obezbeđuje stopu prinosa najmanje na nivou alternativnih investicija uporedivog rizika. Na osnovu dugoročnih empirijskih istraživanja došlo se do zaključka da
je za dugoročan uspeh banke od najveće važnosti da menadžment ostvari stabilnost
u pogledu isplate dividendi, jer je tada rizik koji opažaju investitori manji.
Ključno pitanje za mendžment banke je tempo kojim kapital banke treba
da raste, a koji je interno generisan. Ključni faktor pri oredeljivanju između retencionog koeficijenta i koeficijenta isplaćene dividende predstavlja dopušteni tempo
rasta njene aktive, pri kojem je njen postojeći kapital zaštićen od smanjenja. U ovom
slučaju menadžment se opredeljuje za tempo rasta profita pri kojem koeficijent kapitala prema aktivi ostaje nepromenjen, ukoliko banka nastavi da isplaćuje dividende
akcionarima po stabilnoj stopi.
Za lakše odlučivanje o navedenim pitanjima koristi se uobičajeno sledeće formule:
Stopa rasta interno generisanog kapitala banke
1. % Akcionarski kapital = Prinos na akcionarski kapital (ROE) x Retencioni koeficijent
= (Neto profit posle oporezivanja / akcionarski kapital ) x ( Neraspoređeni profit / neto
profit posle oporezivanja), pri čemu su
2. ROE = Profitna stopa x Efikasnost upotrebe aktive x Multiplikator akcionarskog kapitala
3. Neraspoređeni profit / Akcionarski kapital = Neto profit posle oprezivanja / Ukupan prihod x Ukupan Prihod / Ukupna aktiva = Ukupna aktiva / akcionarski kapital x
Neraspoređeni profit / Neto profit posle oporezivanja
436 Bankarstvo
Iz navedenih formula proističe da je projektovano povećanje interno generisanog kapitala u banci moguće postići ukoliko se poveća neto profit banke, kao
i retencioni koeficijent ili obezbedi simultano povećanje jednog i drugog parametra. Povećanje neto profita banke se postiže kroz višu profitnu stopu, viši koeficijent prinosa na aktivu nabavke i/ili viši multiplikator akcionarskog kapitala.
22.3. 2. Eksterno povećanje kapitala
U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima bankama stoji na raspolaganju veliki broj izvora za eksterno povećanje kapitala banke: obveznice, obligacije,
konvertibilni zajmovi, zajam sa varijabilnom kamatnom stopom, zajam sa pravom
na izbor kamatne stope, aranžmani lizinga, prioritetetne akcije, prioritetna akcija sa
promenljivom kamatnom stopom, konvertibilne prioritetne akcije i obične akcije.
Tabela 22.3. Glavne forme eksternong povećanja kapitala banke
TIP
Obveznice
Obligacije
Konvertibilni zajam
OPIS
Uobiajeno subordinirani dug sa manjim nominalnim iznosom, po
ksnoj kamatoj stopi, sa rokom 7-15 godina, može biti prodat
klijentima banke
Vei subordinirani dug, po ksnim kamatnim stopama, sa rokom preko
15 godina, nije predvieno plaanje kamate i vrednuje se uz veliki
diskont
Subordinirani dug, obino zamenjiv po izboru vlasnika u obine
akcije, po prethodno utvrenoj ceni, zavisnoj od stope dividende i
politike negovanja kursa akcija banke
Zajama sa
varijabilnom
kamatom
Subordinirani zajam, kamatna stopa varira u skladu sa nekom od
referentnih kamatnih stopa
Zajam sa pravom
na izbor kamatne
stope
Subordinirani zajam, inicijalno sa varijabilnom kamatnom stopom,
može se konvertovati u dug sa ksnom kamatnom stopom, uz davanje
opcije da vlasnik duga to može plaati barem tokom odreenog
perioda postojanja duga
Finansijski lizing, prodaja imovine, uzimanje imovine u zakup, najvei
broj aranažmana se kapitalizuje, a neki se kvalikuju kao kapital
Akcija koja donosi prioritetne dividende po ksnoj stopi, potraživanja
po tipu akcije u odnosu na dohodak i aktivu su po redosledu pre onih
koje potiu po osnovu obinih akcija
Aranžmani lizinga
Prioirtetne akcije
Prioritetna akcija
sa prilagodljivom
kamatnom stopom
Akcija sa stopom dividende koja nije ksna, ve se prilagoava u
skladu sa usaglašenim indikatorom
Konvertibilna
prioritetna akcija
Prioritetna akcija zamenjiva u obinu, po prethodno utvrenoj ceni,
emituje se po nižoj stopi dividende i višoj ceni zamene u odnosu na
standardne prioritetne akcije
Akcija koja implicira potraživanje u odnosu na dohodak i aktivu
banke koje je rezidualno i nije ogranieno, daje pravo glasa kod
izbora odbora direktora, deo nove emisije se prodaje kroz planove
reinvestiranja dividende, opcione planove sticanja akcija zaposlenih i
opcije kupovine akcija na kredit od strane zaposlenih
Izvor: Hemple H.G., Simonson D.G. – Bank Management, 5th Edition, John Wiley & Sons, New York, 1999. p. 345
Obina akcija
Bankarski menadžment 437
Osnovni faktor koji opredeljuje formu eksternog povećanja kapitala banke
predstavlja uticaj određene forme na prinose akcionara koji se mere pokazateljem
profita po akciji EPS (earning per share). Od sekundarnog značaja su sledeći faktori:
 relativan trošak forme eksternog povećanja kapitala,
 relativni rizik kod svake forme eksternog povećanja kapitala,
 uticaj na vlasničku strukturu i kontrolni paket akcija banke postojećih akcionara,
 ukupna izloženost banke riziku,
 dinamika cena na tržištu kapitala i na tržištu nekretnina,
 dejstvo važeće regulative na iznos kapitala banaka i njegovu strukturu.
Treba imati u vidu prednosti i mane pojedinih formi eksternog povećanja
kapitala.
Subordinirani zajam je vezan za obveznice i njegova prednost je što generiše
rastuću finansijsku zaduženost (leverage) koji povećava EPS, ukoliko se na pozajmljena sredstva može više zaraditi nego što su njihovi troškovi plaćanja kamata.
Plaćanje kamata uz to ne ulazi u poresku osnovicu. Nepovoljna okolnost je što se
povećava rizik neizvršavanja obaveza i rizik u generisanju profita, što može ugroziti
mogućnost banke prodaje akcije u budućnosti.
Dug sa varijabilnom kamatnom stopom je povoljan ukoliko su uslovi takvi da bi
dug sa fiksnom kamatnom stopom mogao da poveća rizik banke u pogledu kamatne
stope. Nepovoljno je što izbor između duga sa varijabilnom i fiksnom kamatnom
stopom po volji vlasnika duga povećava cenu samog duga. To opet smanjuje troškove
banke u vidu kamate.
Aranžmani lizinga su povoljni za banke u uslovima kada inflacija i privredni rast
dovode do bitnog povećanja vrednosti imovine u odnosu na knjigovodstvenu koja
se vodi u balansu banke. Prodajući deo svoje imovine banka ostvaruje veliki priliv
gotovine koju može staviti u funkciju generisanja profita, što povećava neto vrednost
banke i njenu kapitalnu bazu.
Prodaja prioritenih akcija je jedan od najskupljih načina mobilizacije kapitala
banaka. Ona treba da bude prihvatljiva kao opcija u slučaju da banka ne plaća porez
na dohodak, ukoliko banka ne može da proda bilo dug, bilo običnu akciju po razumnoj ceni i ukoliko je stopa prinosa postala niska usled toga što je predviđenom
poreskom regulativom najveći deo dividende isključen iz plaćanja poreza kod oprezivanja korporacija. Veličina banake je veoma važna kod ove procene. Za male i srednje banke, naime, kao i kod dugoročnih dužničkih akcija ovaj izvor nije u punoj meri
dostupan. Prednost prioritetnih akcija u odnosu na dug je u većoj fleksibilnosti, jer
dividende ne moraju biti isplaćene. One sem toga ne uvećavaju kapacitet zaduživanja
u budućnosti. Negativna je okolnost da nakon emisije prioritetnih akcija dividenda
može da bude niža nego ranije, znači i manje atraktivna za investitore.
438 Bankarstvo
Obične akcije su prema veličini pratećih troškova na poslednjem mestu. One
su uopšteno najskuplji izvor mobilizacije kapitala. Ova činjenica potiče od troškova
početne prodaje akcija i većeg rizika u pogledu prinosa akcionara u poređenju sa vlasnicima duga. Ukoliko postojeći akcionari ne otkupe emisiju u celosti može doći do
nepovoljne disperzije vlasništva i u najnepovoljnijem slučaju do neželjene kontrole.
Kao i kod prioritetnih akcija emisija običnih akcija povoljna je u smislu povećanja kapaciteta banke za novo zaduživanje. Najpovoljniji trenutak za emisiju i njenu prodaju
je kada su akcije banke precenjene na tržištu.
Dakle, menadžment banke u slučaju pribegavanja eksternom finansiranju
povećanja kapitala mora da napravi odgovarajuću finansijsku analizu da bi došao
do ispravnog zaključka u pogledu izbora forme. Dat je primer sa sledećim pretpostavkama:
 banka raspolaže sa 8 mil običnih akcija, a nominalna vrednost akcije je 4
USD,
 bilansna suma banke iznosi 1 mlrd USD, a akcionarski kapital 60 mil USD,
 banci je neophodno 20 mil USD,
 banka može da ostvari ukupan prihod od 100 mil USD uz operativne
troškove ne veće od 80 mil USD, što implicira profit banke nakon oporezivanja od 10.8 mil USD,
 manedžment se odlučio za formu emisije dva miliona akcija sa neto cenom
akcije od 10 USD, što implicira da će novi vlasnik akcije dobiti EPS od 1.32
USD.
Tabela 22.4. Primer izbora forme eksternog povećanja kapitala banke
Prodaja obine
akcije po ceni
10USD
Prodaja
prioriternih
akcija sa stopom
dividende od 8%
po ceni 20USD
Prodaja
obveznica sa
kamatnom
stopom na
kupovinu od 10%
Procenjeni prihodi
100
100
100
Procenjeni operativni troškovi
80
80
80
Neto prihod
20
20
20
-
-
2
Procenjeni neto prot pre oporezivanja
20
20
18
Oekivani porez na prot 35%
7
7
6.3
Oekivani neto prot posle oporezivanja
13
13
11..7
-
1.6
-
Prihodne ili rashode stavke
Kamatni izdaci na obveznice
Dividende na prioritetne akcije
Neto port raspoloživ za obine akcionare
EPS kod obinih akcija
13
11.4
11.7
1.30USD
(10mil akcija)
1.43USD
(8 mil akcija)
1.43USD
(8 mil akcija)
Bankarski menadžment 439
Razmatranje pojedinih formi vodi zaključku da ukoliko se kao osnovni cilj postavi
makisimranje EPS najbolja varijanta je prodaja subordiniranih obveznica sa kamatnom stopom na kuponu od 10% i godišnim izdatkom banke u vidu kamate od 2 mil
USD. U ovom slučaju EPS iznosi 1.46 USD. Za postojeće akcionare ova varijanta je
još povoljnija uzimajući u obzir da ova forma ne daje glasačka prava vlasnicima, tako
da se postojeća struktura vlasništa zadržava. Za vlasnike običnih akcija povoljnija je
solucija emitovanje prioritetnih akcija u odnosu na dodatnu emisiju običnih akcija,
jer bi u slučaju emisije prioritetnih akcija u iznosu od 20 mil USD vlasnici prisvojiti
dividendu po akciji koja je viša za 0.13 USD u odnosu na alternativu emisije običnih
akcija.
REZIME POGLAVLJA
Merenje veličine kapitala moguće je korišćenjem knjigovodstvene vrednosti,
regulatornog načina, koji zapravo predstavlja korigovanu knjigovodstvenu vrednost
i tržišnog pristupa, koji je najbolji, ali je teško primenjiv. Regulatorni pristup merenju veličine kapitala poziva na međunarodne standarde bankarskog poslovanja
uspostavljene Bazelskim sporazmom koji je banke uputio da moraju imati najmanje
8% kapitala u odnosu na aktivu ponderisanu odgovarajućim koeficijentima rizika.
Naša zemlja je u zakon unela oštriju odredbu od 12%. Veličina kapitala u bankama se
planira na osnovu izrade opšteg finansijskog plana, čija osnova je strategija razvoja
banke i njen biznis plan za naredni period. Na osnovu toga se izrađuje plan aktivnosti
banke u cilju povećanja kapitala. Na raspolaganju su dva izvora za povećanje kapitala: interni, koji se u prvom redu oslanja na profit koji je banka ostvarila i njegovo
adekvatno raspoređivanje. Eksterni izvori povećanja kapitala, kada banka izlazi na
finansijsko tržište, su mnogobrojni, a banka ocenjuje koji je najadekvatniji.
440 Bankarstvo
PITANJA ZA DISKUSIJU
;
Koji su načini merenja kapitala banke?
;
Koji su problemi vezani za tržišnu vrednost kapitala banke?
;
Šta je nulti ponder rizika aktive?
;
Šta je 100% ponder rizika aktive?
;
Koje su faze planiranja veličine kapitala banke?
;
Na šta se prvenstveno oslanja interno povećanje kapitala banke?
;
Šta je knjigovodstvena vrednost kapitala?
;
Kakav je zahtev Bazela I u pogledu adekvatnosti kapitala?
;
Kakav je zahtev Zakona o bankama u pogledu adekvatnosti kapitala?
;
Koje su mogućnosti eksternog povećanja kapitala banke?
LITERATURA
1. Babić B. - Novi Bazelski sporazum o kapitalu, Spoljnotrgovinski savetnik,
Poslovni biro, Beograd br. 4/2003.
2. Muminović S. – Upravljanje imovinom i obavezama banke, Bankarstvo
br.1-2/2002
3. Milne A. – Bank capital regulation as an incentive mechanism: implication
for portfolio choice, Journal of Banking and Finance, Vol 26, No 1 /2002
4. Matten C. – Managing Bank Capital, John Wiley and Sons, 2000
5. Peek J., Rosengren E.S. – How Well Capitalized Are Well Capitalized Banks,
New England Economic Review, September/October 1997
6. Todorović V. - Adekvatnost kapitala: ključna determinanta uspešnosti
poslovanja banaka, Bankarstvo, 1-2/2003
7. Vuković D., Mayer L.H. - Kapitalni standardi i lokalne banke, Bankarstvo
br.5-6/2001
Linkovi:
www.bis.org
Bankarski menadžment 441
LITERATURA:
1 Aleksić V. - Banka i moć, Stubovi kulture, Beograd, 2002
2 Anderson R. - Transition banking, Oxford Clarendon, 1998
3 Babić B. - Novi Bazelski sporazum o kapitalu, Spoljnotrgovinski savetnik, Poslovni biro,
Beograd br. 4/2003.
4 Banca D´Italia - The banking and Financial Sector in Countries of South East Europe,
Roma, 2002
5 Bačković R. – Kreditni biro, Bankarstvo 5-6/06
6 Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Poslovno bankarstvo, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005.
7 Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Organizacija bankarstva, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005.
8 Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M. – Praktikum za bankarstvo i finansije, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2005.
9 Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M., Jeremić M., Terzić I. – Pojmovnik finansija i
bankarstva, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2006.
10 Bjelica V. - Bankarstvo, teorija i praksa, Stylos, Beograd, 2001.
11 Bonin J., Miszei K. Szekely I., Wachtel P. – Banking in Transition Economies: Developing
Market Oriеnted banking Sector in Eastern Europe, Brookfiled, Edward Elgar, Vermont,
1998
12 Channon D.F. – Bank Strategic management and Marketing, John Wiley and Sons Ltd.
1992
13 Cooper K.S., Fraser D.R. – The Financial Market place, Addison Wesley Publishing
Company, New York, 1992
14 Ćirović M. - Bankarstvo, Bridge, Beograd, 2001.
15 Ćirović M. – Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd 1995.
16 Ćurčić V. - Strategijsko planiranje u bankarstvu, Novi Sad, Feljton, 1999.
17 Dušanić J. – Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Beograd – Srpsko Sarajevo, 2003.
18 Dušanić J. – Novac, kredit i banke, Consecco institut, Beograd, 2002
19 Đukić Đ., Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 2001
20 Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž. – Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003.
21 Đukić Đ., Hanić H. – Privatizacija banaka u Srbiji, BBA i IEN, Beograd, 2005.
22 Filipović M. – Investicione banke – osnovne funkcije i karakteristike, Bankarstvo,
3-4/92
23 Godard J., Molynex P., Wilson O.S. - European Banking, Chichester, New York, 2001.
24 Goothart C.A.E. ed. - Financial development and Economic Growth, explaining the
links, Hampshire, New York, Palgrawe Mac Millan, 2004
442 Bankarstvo
25 Grening H., Brajović S. – Analyzing and Managing Banking Risk, WB, 2003
26 Hembel G. - Bank Management, John Willey & Sons, 1999
27 Janković M. – Karakteristike, metode i inovacije hipotеkarnog stambenog kreditiranja,
Bankarstvo -5-6/2001.
28 Janković M. – Hipotekarno tržište – razvoj finansijskih mehanizama stambene izgradnje, Udruženje banaka Jugoslavije, Čigoja štampa, 1999.
29 Jeremić Z. - Finansijska tržišta, FFMO, Beograd 2003.
30 Jovanović M. Evropska ekonomska integracija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.
31 Jović S. – Bankarstvo, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
32 Karacadag C. and Taylor M.W. - Toward a New Global Banking Standard: The Basel
Commitee´s proposals, Finance and Development, IMF December 2000, Vol37 No4
33 Klasens R., Virc F. – Upravljanje filijalom banke, UBS, Beograd, 2005.
34 Krstić B. - Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 2001
35 Krstić B. - Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet, Niš, 2001
36 Lovelock C.H., Yip G.S. – Developing Global Strategies for Service Business, California
Management Review, 37,3, 1996
37 Matić V. - Prestrukturiranje banaka u tranzicionim ekonomijama, Ekonomski fakultet,
Beograd, 2001.
38 Matić V. – Kreditni rizik u svetlu odredbi predloga Novog Bazelskog sporazuma IRB
pristup, Bankarstvo 1-2/03
39 Mešić D. - Prudenciona kontrola banaka i finansijskih konglomerata, Stylos, Beograd,
2004.
40 Mikerević D. - Finansijski menadžment, EF Banja Luka, 2001.
41 Miller R. - Moderni novac i bankarstvo, Zagreb, Mate, 1997.
42 Milojević D. - Leksikon bankarstva, 2003.
43 Mishkin F. - The Economics of Money, Banking and Financial Market, Boston Pearson,
2000
44 Mizen P. ed. - Central Banking Monetary Theory ansd Practice, Cheletenham, Nothampton, 2003.
45 Mulleineux P.- European Banking, Blackwell Publishers, Oxford, 992
46 Nord R. - Central and Eastern Europe and the New Financial Architecture, Finannce and
Development, September 2000, IMF, Washington D.C., 2000
47 Radulović A. – Komparativna analiza tržišnih modela finansiranja stanogradnje, Bankarstvo 7-8/2005.
48 Rose S. P., Hudgins SC. - Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status,
Beograd, 2005.
49 Roy S., Walter J. - Global banking, New York Oxford University Press, 2003
50 Solnik B. – International Investment, Adison Verlag, 2000
51 Sretenović A. - Uvod u analizu poslovnog bankarstva, SRRS, Računovodstvo, 2003.
Literatura 443
52 Stojkovski J. - Reforming the Banking Sector in Serbia, 2003
53 Svigals J. – Bank Branching 2010 – Laffertz Publications, The Tower, IDA Centre, Dublin
54 Šević Ž. – Upravljanje Centralnom bankom, Finansije 1-6/2003
55 Šljivančanin M. – Banka – finansijsko preduzeće, Univerzitet CG; Podgorioca, 1999.
56 Vajnfeld V. – Evropa od A do Š, Konrad Adenauer fondacija, Beograd, 2003.
57 Vasiljević B. – Osnovni finansijskog tržišta, Diamond Hard, Beograd, 1997.
58 Vidas – Bubanja M. – E - Poslovanje, menadžment, tehnologije, aplikacije, Beogradska
poslovna škola, Beograd, 2005.
59 Vunjak N. – Finansijski menadžment, Ekonomski fakultet, Subotica, 1999.
60 Vunjak N., Kovačević Lj. – Bankarstvo, bankarski menadžment, Proleter, Bečej, EF Subotica, 2006.
61 Warwick B. ed. – The Handbook of Risk, John Wiley and Sons Ltd., 2003
62 World bank - Transition, The First Ten Years, WB, Washington D.C., 2002
63 Zaponnidis C. ed. - New Trends in Banking Management, Physisca, Verlag, 2002
64 Živković A., Komazec S., Ristić Ž. – Berzanski i bankarski menadžment, Poslovna škola
Beograd, Beograd, 2003.
65 Živković A., Stankić R., Krstić B. - Bankarsko poslovanje i platni promet, EF, Beograd,
2004.
66 Živković A., Kožetinac G. – Monetarna ekonomija, Ekonomksi fakultet, Beograd, 2003.
Ostali izvori:
www.belex.rs
www.aod.rs
www.bis.org
www.ebrd.com
www.Investopedia.com
www.imf.org
www.emportal.rs
www.eu.org
www.nbs.rs
www.oecd.org
www.poslovni-informator.com
www.worldbank.org
www.24x7.rs
444 Bankarstvo
SPISAK KORIŠĆENIH SKRAĆENICA
BIS - Banka za međusobna bankarska poravnanja (BIS).
B.O.T. – (build, operate and tranfser) –
koncesioni aranžman za izgradnju,
korišćenje i tranfser
CIF (Cost, insurance and freight) – cena
osiguranje i vozarina
CIP (Carriage and insurance paid to) – vozarina i osuguranje plaćeno do
CFR (Cost and freight) – cena sa vozarinom
CPT (Cariaige paid to) – vozarina plaćena
do
CRHOV – Centralni registar hartija od
vrednosti
DAF (delivered at frontier) – isporučeno na
granici
DEM - nemačka marka
DES ( Delivered ex ship) – isporučeno franko
brod
DEQ ( delivered ex quay) isporučeno franko
obala
DDU ( Delivered, duty unpaid) - isporučeno,
neocarinjeno
DDP ( Delivered, duty paid) – isporučeno,
ocarinjeno
ECB - Evropska centralna banka (European
Central Bank)
ECU – Evropska jedinica za plaćanje (European Payment Unit)
EBRD (European Bank for Reconsrtuction
and Development) - Evropska banka
za obnovu i razvoj
EEC - Evropska ekonomska komisija (European Econonomic Commsion)
EIB - Evropska investiciona banka
EMI - Evropski monetarni institut
EMS - Evropski monetarni sistem (European
Monetary System)
EPU - (European Payment Union) Evropska
platna unija
EPS – (earning per share)prinos po akciji
ESCB - Evropski sistem centralnih banaka
EXW (Ex works) – franko fabrika
EUA (European Unit of Account) Evropska
obračunska jedinica
EURIBOR (Eurozone Interbank Offer Rate)međubankarski ponuđačka stopa na
tržištu evrozone
FAS (free alongside ship) – franko uz bok
broda
FCA (Free carier) - franko prevoznik
FDIC (Federal Deposits Insurance Corporation) - Savezna Korporacija za osiguranje depozita SAD
FED - Sistem federalnih rezervi SAD
FOB (Free on board) – franko brod
FRF - francuski franak
GAAP – opšti računovodstveni principi
GDP (Gross Domestic product) – BDP bruto društveni proizvod
GRD - grčka drahma
HOV - hartije od vrednosti
IO – Izvršni odbor banke
IOSCO – Međunarodna organizacija komisija za hartije od vrednosti
ISO - Međunarodna organizacija za standardizaciju (International Organization for Standardization)
JIK - Jugoslovenska izvozna kreditna banka
JUBMES banka - Jugoslovenska banka za
međunarodnu ekonomsku saradnju
KP – kreditno pismo
LIBOR - (London Interbank Offer Rate)
–međubankarska ponuđačka stopa na
Londonskoj berzi
Literatura 445
MDT – međubankarsko devizno tržište
MMF - Međunarodni monetarni fond (IMF
– Internationa Monetary Fund)
MTK - Međunarodna trgovinska komora
MTK (Internationa Chammber of
Commerce ICC)
MVC - (market value of capital ) Tržišna
vrednost kapitala
NBS – Narodna banka Srbije
NO - Nadzorni odbor banke
OECD – Organizacija za međunarodnu
saradnju i razvoj (Organization for
Economic Cooperation and Development)
OOT - operacije na otvorenom tržištu
RAP – (regulatory accounting principle) opšti
računovodstveni principi
ROA - ( return on assets) Prinos na aktivu
ROE - (ROE – return on equity) Prinos na
vlasnički ulog
446 Bankarstvo
RTGS - (real time gross setlement) poravnanje u realnom vremenu
SDK - Služba društvenog knjigovodstva
SDR – specijalna prava vučenja
SPP - Služba platnog prometa
STO -Svetske trgovinska organizacija (WTO
- World Trade Organization)
SWIFT - (Society for Worldvide Interbanking Financial Telecomunications)
- Međunarodna organizacija za
međubankarska elektronska plaćanja
sa elementom inostranosti
ŠKO - Štedno - kreditne organizacije
ŠKZ - Štedno - kreditne zadruge
UO - Upravni odbor
WB (World Bank) - Svetska banka
ZOP - Zavod za obračun i plaćanja
ZUT - zemlje u tranziciji
Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od
12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na
studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta
“Singidunum”.
CIP - ,