ISPITNA PITANJA ZA PREDMET POSLOVNO PRAVO
Drage kolege,
Pred vama se nalazi skriptetina (s obzirom na to da nema 80ak strana već 232432 strane) koja je
sačinjena od prezentacija okačenih na moodle platformi, materijala koje je profesor okačio na
stranicu predmeta, par pitanja sam radila po knjizi (zato su predugačka: primer Privredne komore),
dok sam, takođe, kombinovala malu skriptu od 90 strana i veliku skriptu iz dva dela.
Nadam se da će ova skripta svima poslužiti kao alat za polaganje ispita, možda nekome i kao
podsetnik u odnosu na knjigu. Skripta jeste podugačka, al’ sam se potrudila da sve sažmem u što
manje strana i da sve podele lepo kreiram tako da ne budu u jednom redu, već jedna ispod druge
(videćete ima milion podela).
Ono što bih najviše od svega želela jeste da svi položite ovaj, jedan od najizazovnijih ispita, a da će
vam moja skripta u ostvarenju tok cilja i pomoći. Na kraju, i da diplomirate.
Štivo je obimno i za naš, ekonomski mozak, naporno, s obzirom na to da postoje terminologije na
koje nismo navikli, međutim sve se da naučiti i prevazići. Što bi moja mlađa sestra (tad beše prva
godina srednje škole) rekla: „Samo reci da možeš – i uspećeš!“ – pa eto koji savet i od nje.
SREĆNO !!!
U amanet budućim generacijama, i kolegama kojima je ovaj ispit ostao kao korak ili par istih do
diplome,
Anđela Urošević
1
PRVO ISPITNO PITANJE
1.
Pojam prava i teorije u pravu
I DEFINICIJA PRAVA - Šta je pravo?
Pravo je veštačka, a ne prirodna tvorevina. Pravo su kreirali ljudi i skoro svaka oblast je pokrivena
pravom, osim npr. religije, ljubavnih odnosa, itd. Cela ekonomija pokrivena je pravom.
Ljudski zakoni se razlikuju od prirodnih zakona, po principu:
Kod prirodnih zakona – Ako postoji A, onda postoji i B (zakoni kauzaliteta, važe u prirodi), dok kod
Pravne logike – ako postoji A, onda B treba da postoji, međutim ne zna se da li će B postajati, mogu
se propisati pravila, ali ne zna se da li će se ona poštovati, ali ukoliko se ne poštuju slede sankcije
(normativitet).
Definicija prava ne postoji, jer je pojam prava izuzetno složen i sveobuhvatan. Vekovima unazad
mnogi filozofi su pokušavali da definišu pojam prava, međutim, ni jedna definicija nije bila
sveobuhvatna i dovoljno precizna.
1.
2.
3.
4.
Ulpijan - Pravo je nauka o dobrom i pravičnom.
Akvinski - Pravilo razuma čiji je cilj ostvarenje opšteg dobra
Ostin - Pravo je opšta zapovest suverena podanicima.
Luelin - Pravo je ono što državni službenici čine kad rešavaju sporove.
Svaka
sadrži neku
osobinu
Prava
Pošto do danas nije uspela da se pronađe definicija koja na sveobuhvatan i precizan način definiše
pojam prava, onda se pojam prava najbolje opisuje kroz njegove karakteristike.
Tipične karakteristike prava:
1. Institucionalnost – Državne Institucije su te koje stvaraju, menjaju i primenjuju pravo.
Parlament stvara, dok sud primenjuje pravo
2. Prinudnost – ovde se ne radi o bilo kojoj prinudi, već o državnoj prinudi.
Ko koristi prinudu? – Država koristi prinudu, odnosno državne institucije - policija, javni
izvršitelj...
Državna prinuda je garant da će se pravo zaista primenjivati. Državna prinuda može biti:
a. Fizička prinuda – gde se vrši upotreba fizičke sile, i
b. Psihička prinuda – koja podrazumeva pretnju sankcijom
Efikasnost – koju obezbeđuje sama prinudnost
3. Normativnost – Pravo se svuda javlja u formi pravnih NORMI (pravnih pravila). Norme imaju
dve funkcije, a obe imaju cilj da smanje sukobe u zajednici:
a. Pravo putem normi usmerava ponašanje ljudi u zajednici – norme nam govore kakvo
ponašanje treba da bude
b. Takođe, pravne norme su tu da rešavaju sporove zajednice, ukoliko do njih ipak
dođe.
2
+ Pravednost – pravednost se može tumačiti kao dodatna karakteristika prava. Uvek ima smisla
postaviti pitanje da li je neko pravo pravedno?
Pravne norme su obavezujuće i moraju imati takvu sadržinu da bi bile poštovane i prihvaćene od
strane naroda – što ukazuje na Legitimnost prava. Pravo zahteva opšta pravila, koja se na sve
jednako
primenjuju.
II TEORIJE PRAVA
1. Teorija prirodnog prava
Zastupaju je Jusnaturalisti – najznačajniiji predstavnik ove teorije prava je Hugo Grocijus.
Prirodno pravo je skup nepromenljivih, objektivnih i večitih pravila ljudskog ponašanja koja su slična
pravilima prirodnih zakona – odnosno ne zavise od ljudske volje.
Prema ovoj teoriji postoje dva pravna poretka:
1. Pozitivni poredak – koji je stvorila ljudska volja, i
2. Prirodni poredak – a čija osnova se nalazi u nepromenljivoj i večitoj prirodi. Ovaj poredak je
viši, vredniji i bolji od pozitivnog.
Prirodno pravo je nepromenljivo, ne razlikuje se od države do države, već je univerzalan i večan
pravni poredak. Prirodno pravo svaki čovek može spoznati koristeći svoj razum.
2. Teorija pozitivnog prava
Teoriju pozitivnog prava zastupaju pozitivisti i ova teorija je u 19. veku potisnula Teoriju prirodnog
prava.
Pozitivisti smatraju da je pravo tvorevina države i da se njegova primena obezbeđuje putem državne
prinude.
Pozitivisti u potpunosti odbacuju teoriju prirodnog prava, jer smatraju da ne postoji ni jedan drugi
pravni poredak, osim onog koji je stvorila sama država i koji zaista postoji i važi u stvarnosti –
pozitivno-pravni poredak.
Ova teorija ima više pravaca, a jedan od njih je NORMATIVISTIČKA TEORIJA – HANSA KELZENA.
Hans Kelzen je svoju teoriju zasnovao na važećem pravu i objasnio je tako što je definisiao veliki broj
pravnih instituta – pravnu normu, delikt, pravni akt, itd – pomoću kojih se može objasniti pozitivno
(važeće) pravo neke društvene zajednice. Njegova teorija je otišla u krajnost pozitivizma, a u
potpunosti zanemarila ostale vrednosti, naročito ideju pravde.
Jusnaturalisti kritikuju ovu teoriju jer smatraju da se mora voditi računa o sadržini zakona, kao i o
tome da li je taj zakon pravičan – „Nepravedan zakon nije zakon.“
3
3. Teorija trećeg puta
Teorija trećeg puta je put izmedju prirodno-pravne i pozitivno pravne teorije.
Prirodno – pravne teorije:
-
Nedostatak prirodno-pravne teorije je taj što je dovela do proizvoljne primene prava i
pravne nesigurnosti prilikom stupanja u pravni promet.
Prednost prirodno-pravne teorije je taj što je dovela do stvaranja pravičnijeg sveta.
Pozitivno – pravne teorije:
-
Nedostatak pozitivno-pravne teorije je taj što je zanemaren element pravednosti.
Prednost pozitivno-pravne teorije je taj što je obezbedila pravnu sigurnost i stala na put
proizvoljnoj primeni prava
Teorija trećeg puta uzima najbolje iz oba sveta i teži da oba sveta uspostave harmoniju između
prava, morala i pravde.
ZA FIZIČKA I PRAVNA LICA – ovaj uvod važi i za fizička i za pravna lica
Pravni subjekti su imaoci pravne sposobnosti. Pravna sposobnost je mogućnost sticanja prava i
obaveza. Pravni subjekti su oni subjekti koji imaju mogućnost da steknu prava i obaveze, odnosno da
budu titulari prava i obaveza.
Pravni subjekti su:
1. Fizička lica – čovek kao pravni subjekt
2. Pravna lica – organizacije koje imaju pravni subjektivitet.
PRAVNA SPOSOBNOST nije isto što i POSLOVNA SPOSOBNOST
2.
Fizička lica
Fizičko lice je čovek kao pravni subjekt. Fizičko lice stiče pravni subjektivit (pravnu sposobnost)
rođenjem, a gubi je smrću.
Fizičko lice ima određene atribute – 1.lično ime, 2. državljanstvo, 3.prebivalište i 4. boravište –
pomoću kojih se vrši individualizacija fizičkih lica, odnosno pomoću kojih se identifikuje u pravnom
prometu.
1. Pravo na lično ime
Pravo na lično ime regulisano je Porodičnim zakonom RS, to je stalan naziv pojedinca pomoću kojeg
se on identifikuje u pravnom prometu. Sastoji se od prezimena i imena. Ime detetu određuju
roditelji sporazumno, i ono se unosi u matičnu knjigu rođenih. Pravo na promenu imena ima lice koje
je navršilo 15 godina i koje je sposobno za rasuđivanje, a dete sa 10 godina koje je i sposobno za
rasuđivanje može dati saglasnost za promenu imena.
Ime se može promeniti na 2 načina:
4
1. Stupanjem u brak (promena prezimena)
2. Podnošenjem zahteva za promenu imena
Međutim, ne može svako lice podneti zahtev za promeni imena, npr. lice protiv koga se vodi
postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti ne može promeniti ime. Promena imena
se unosi u matičnu knjigu rođenih.
Osobine prava na ime:
1.
2.
3.
4.
5.
Pravo na ime se stiče rođenjem
Pravo na ime je lično i neprenosivo, neimovinsko
Pravo na ime je apsolutno, tj. deluje prema svim trećim licima (erga omnes)
Ne može zastariti (prestati zbog neupotrebe)
Uživa pravnu zaštitu kao i svako lično dobro.
2. Državljanstvo
Državljanstvo je pripadnost jednog lica određenoj državi. Ova materija regulisana je Zakonom o
državljanstvu RS. Lica koja nemaju status domaćih državljana su stranci – bilo da su strani državljani
ili apatridi.
Apatrid – lice bez državljanstva.
Stranac – lice koje je strani državljanin.
Bipatrid – lice sa dva državljanstva.
Zašto je bitno razlikovanje domaćih i stranih državljana? Razlikovanje domaćih i stranih državljana
je bitno zbog obima i vrste prava. Postoje:
1. Prava koja su dostupna podjednako i domaćim i stranim državljanima – tada kažemo da
stranci imaju nacionalni tretman
Npr. Stranci u Srbiji mogu sticati pokretne stvari bez ograničenja, isto kao što to mogu i
domaći državljani.
2. Prava koja mogu biti dostupna strancima pod određenim uslovima.
3. Npr. Da li Nemački državljanin može da stekne pravo svojine na nepokretnosti u Srbiji?
Može, ako je ispunjen uslov reciprociteta, odnosno ako pravni poredak Nemačke dozvoljava
državljaninu Srbije da stekne pravo svojine na nepokretnosti u Nemačkoj.
4. Prava rezervisana samo za domaće državljane (biračko pravo)
Načini sticanja državljanstva
Postoje dva osnovna načina sticanja državljanstva:
1. ius sanguinis – deca rođenjem stiču državljanstvo svojih roditelja
2. ius soli – dete stiče državljanstvo one teritorije na kojoj se rodilo
Kod nas je Ius sanguinis primaran kriterijum, a ius soli supsidijaran kriterijum.
Postoje i dva dopunska načina sticanja državljanstva:
1. Naturalizacija – podnosi se zahtev za dobijanje nekog državljanstva
2. Sticanje na bazi međunarodnih ugovora
5
Značaj državljanstva – veoma značajno kod odnosa sa elementom inostranosti, jer je primaran
kriterijum za određivanje merodavnog prava.
Prestanak državljanstva može nastati
1. Smrću fizičkog lica
2. Odricanjem od državljanstva – nikome se ne može nametnuti da se odrekne državljanstva
3. Oduzimanjem – država može oduzeti državljanstvo onim licima koja su ga stekli
naturalizacijom. Svaka država sama odlučuje pod kojim uslovima će dati nekom licu
državljanstvo, kao i uslove pod kojima će oduzeti državljanstvo određenom licu.
4. Po osnovu međunarodnog ugovora
3. Prebivalište
Prebivalište je mesto u kom se neko lice nastanilo s namerom da u njemu stalno živi. Ovu materiju
reguliše Zakon o prebivalištu i boravištu. Bitan element je animus semper vivendi odnos namera da
u tom mestu stalno živi.
Kako možemo videti da postoji animus semper vivendi?
Pored toga što je lice registrovano na nekom prebivalištu, namera se može manifestovati i faktički –
npr. ako je neko lice zasnovalo porodične/poslovne odnose u nekom mestu, to ukazuje na njegovu
nameru da u tom mestu stalno živi.
Prebivalište je stalni dom jednog lica, u kom se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti. Fizičko lice
može imati samo jedno prebivalište. Punoletna lica samostalno biraju svoje prebivalište. Supružnici
se zajednički sporazumevaju oko svog prebivališta. Maloletna lica imaju prebivalište svojih roditelja.
Prebivalište je značajno:
1. Kod odnosa sa elementima inostranosti jer je supsidijaran kriterijum za određivanje
merodavnog prava
2. U krivičnom postupku kada se određuje koji sud je mesno nadležan:
a. nadležan je sud na čijem području je došlo do izvršenja krivičnog dela, a ako se ne
može utvrditi gde je došlo do izvršenja krivičnog dela
b. onda je nadležan sud na čijoj teritoriji tuženi ima prebivalište
3. U parničnom postupku je opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima
prebivalište
4. Boravište
Boravište je mesto u kom neko lice privremeno boravi, izvan svog prebivališta. To je jedan duži i
konstantni boravak. Ne postoji animus semper vivendi.
Kada neko lice nema prebivalište, onda se uzima u obzir boravište.
Primer za boravište:
Lica A, koje živi i radi u Srbiji, ode na jednogodišnje usavršavanje u Italiju.
Boravište lica A – u Italiji
6
Prebivalište lica A – bez obzira što se faktički ne nalazi u Srbiji, njegovo prebivalište je u Srbiji jer se tu
nalazi centar njegovih životnih aktivnosti.
PRAVNA, POSLOVNA I DELIKTNA SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA
Kod fizičkog lica razlikuju se tri vrste sposobnosti:
1. PRAVNA SPOSOBNOST
Pravna sposobnost je mogućnost pojedinca da stekne prava i obaveze.
Osobine pravne sposobnosti:
1. Opšta – imaju je sva ljudska bića,
2. Potpuna – priznaju se sva prava koje nam pravni poredak priznaje
Danas svi imaju pravnu sposobnost u istom obimu i kvalitetu, bez obzira na pol, uzrast, duševno
stanje - ranije nije bilo tako, npr. robovi.
Pravilo je da se pravna sposobnost stiče rođenjem. Izuzetak je Nasciturus – ljudski začetak, fetus –
koji može steći pravnu sposobnost pre rođenja, odnosno može se smatrati rođenim, ako je to u
njegovom interesu, i pod uslovom da se živo rodi.
Pravna sposobnost prestaje:
1. smrću,
2. proglašenjem lica za umrlo
3. civilnom, građanskom, smrću – npr. izgnanstvo, gde dolazi do gubitka svih prava unutar
društva dok je lice još uvek živo
Npr. – Zakon o nasleđivanju – Nerođeno dete se ima smatrati rođenim u momentu smrti njegovog
oca, kako bi po rodjenju moglo ostvariti nasledna prava.
I Proglašenje nestalog lica za umrlo
Ova situacija izjednačava se sa smrću, tako da i u ovom slučaju dolazi do gubitka pravne sposobnosti.
Nestala lica su ona lica o čijem životu, odnosno o čijoj smrti, postoji neizvesnost. Nestala lica nisu isto
što i odsutna lica – za njih se pretpostavlja da su u životu, ali im se ne zna boravište.
Postupak kojim se utvrđuje da je nestalo lice umrlo je vanparnični postupak i pokreće se predlogom
onog lica koje ima interes da se nestalo lice proglasi umrlim ili od strane javnog tužioca. Postupak se
okončava rešenjem – čija je sadržina oboriva pretpostavka – što znači da se može dokazati drugačije.
Prema našim pozitivnim propisima, za umrlo lice se može proglasiti lice:
1. O čijem životu u poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg rođenja je proteklo 70
i više godina
2. O čijem životu u poslednjih 5 godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo
čine verovatnim da više nije u životu
Rokovi iz tačke 1. i 2. se računaju od dana od kad je nestalo lice nesumnjivo bilo živo, a ako se taj
dan ne može tačno utvrditi, rokovi počinju teći završetkom meseca, odnosno godine u kojoj je
nestalo lice po poslednjim vestima bilo živo.
7
Postupak se okočava rešenjem, koje sadrži dan i čas smrti ako postoje dokazi koji ukazuju na to kad
je lice umrlo, a ako ne postoje takvi dokazi, smatra se da je smrt na stupila 1. dana po proteku
rokova. Činjenica smrti se upisuje u matičnu knjigu umrlih.
Rešenje je oboriva pretpostavka, što znači da se može dokazati drugacije, te ukoliko se ispostavi da
je lice koje je proglašeno umrlim ipak živo, sud će ukinuti takvo rešenje.
3. Koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru ili u nekoj drugoj smrtnoj
opasnosti, a o čijem žiovtu nije bilo nikakvih vesti u roku od 6 meseci od prestanka te
opasnosti
4. Koje je nestalo tokom rata ili u vezi sa ratnim događajem, a o čijem životu nije bilo nikakvih
vesti u roku od 1 godine od prestanka rata (neprijateljstva)
2. POSLOVNA SPOSOBNOST
Sposobnost nekog lica da preduzima pravne poslove. Pravni posao je izjava volje koja prozivodi
pravno dejstvo. Poslovna sposnost je sposobnost nekog lica da svojom izjavom volje proizvodi
pravna dejstva (npr. sposobnost da zaključuje ugovore, da sačini testamemt, itd.)
Poslovna sposobnost nužno pretpostavlja i pravnu sposobnost, ali ne i obrnuto.
Da bi neko lice imalo poslovnu sposobnost, mora imati i sposobnost da rasuđuje, a sposobnost za
rasuđivanje se vezuje za određeno životno doba.
1. Od 0-14 godina – Poslovna sposobnost mlađeg maloletnika:
Deca mogu sklapati sledeće poslove:
a. poslove kojima stiču isključivo prava (poklon),
b. neutralne pravne poslove (kojima ne stiču ni prava ni obaveze)
c. poslove malog značaja (bagatelne pravne poslove)
Sve ostale poslove preduzimaju preko zakonskih zastupnika (roditelja).
Potpuno poslovno nesposobna lica su mlađi maloletnici, deca do 14 godina, kao i
duševno bolesna lica bez sposobnosti za rasuđivanje i za njih se određuje staratelj
(roditelji) koji odgovaraju za lica.
2. Od 14-18 godina – Delimična poslovna sposobnost
Mogu preduzimati sve pravne poslove koje mogu do 14e godine i sve ostale pravne poslove
ali samo uz saglasnost roditelja.
3. Od 18e godine – Potpuna poslovna sposobnost, tada može preduzimati sve pravne poslove.
8
Poslovna sposobnost se može se steći i pre 18e godine:
1. U slučaju zaključenja braka lica koje ima navršenih 16 godina (za zaključenje braka mora
postojati dozvola suda)
2. U slučaju kad lice koje ima navršenih 16 ili više godina i postane roditelj
Međutim, i nakon punoletstva, dete mogu nastaviti da zastupaju roditelji, ukoliko dete ima smetnje
u psiho-fizičkom razvoju.
Dete koje je navršilo 15 godina:
1.
2.
3.
4.
5.
Može se zaposliti uz saglasnost roditelja
Može raspolagati svojom imoviom ili zaradom koje je steklo radom
Može izabrati roditelja sa kojim će da živi u slučaju razvoda, ili izabrati školu
Može sačiniti testament – stiče testamentarnu sposobnost
Može promeniti lično ime
Hramajući pravni poslovi
Od 14-18 godine deca mogu preduzimati sve pravne poslove, ali uz saglasnost roditelja.
Ako je roditelj pre zaključenja pravnog posla dao saglasnost, takav posao je – PERFEKTAN.
Ako roditelj nije dao saglasnost pre zaključenja, takav posao je HRAMAJUĆI – jer je njegova poslovna
sudbina neizvesna, ona zavisi od toga da li će roditelj naknadno odobriti pravni posao.
Lišenje poslovne sposobnosti
Ukoliko lice naknadno izgubi sposobnost da rasuđuje i brine samo o sebi, ono se može lišiti poslovne
sposobnosti u POTPUNOSTI – tada će imati poslovnu sposobnost mlađeg maloletnika.
Ukoliko lice ugrožava sopstvena ili tuđa prava i interese ono se može DELIMIČNO LIŠITI POSLOVNE
SPOSOBNOSTI.
Lice će se lišiti poslovne sposobnosti odlukom suda, u vanparničnom postupku, a ukoliko je
delimično lišeno u odluci će biti navedeni poslovi koje ono može samostalno da preduzima. Licu se
može vratiti poslovna sposobnost kada prestanu razlozi zbog kojih je lišeno poslovne sposobnosti.
3. DELIKTNA SPOSOBNOST
Deliktna sposobnost je sposobnost fizičkog lica da odgovara za posledice nedozvoljenih, deliktnih
radnji.
Postoji:
1. Apsolutna deliktna nesposobnost – to su deca do 7 godina koja ne odgovaraju za štetu, već
za štetu uvek odgovaraju roditelji
2. Delimična deliktna sposobnost – od 7 do 14 godina, gde postoji pretpostavka da dete ne
odgovara za štetu, ali je ta pretpostavka oboriva.
U pravu postoje: neoborive pretpostavke - pravo pretpostavilo, to je tako i ne može
drugačije,
i oborive pretpostavke – druga strana može da dokaže da nije tako, npr. da je dete bilo
sposobno za rasuđivanje i da može da odgovara za štetu i tada odgovara samo dete.
3. Potpuna deliktna sposobnost – prema zakonu o obligacionim odnosima dete sa 14 god u
potpunosti odgovara osim ako nije sposobno za rasuđivanje.
3.
Pravna lica
9
Pravno lice je organizacija koja ima pravni subjektivitet. Nije svaka organizacija pravno lice, već samo
ona kojoj država priznaje pravni subjektivitet.
Da bi se organizacija smatrala pravnim licem, mora ispunjavati sledeće uslove:
1. Mora biti pravno samostalna – mora imati samostalnost u pravnoj sferi.
Organizacija nastaje, postoji, i funkcioniše nezavisno od svojih članova tj osnivača. Pravno
lice u pravnom prometu istupa kao samostalni pravni subjekt. To znači da je u pravnim
odnosima sa trećim licima nosilac prava i obaveza samo pravno lice, a ne njegovi članovi i
osnivači.
2. Mora imati imovinsku samostalnost – Pravno lice ima sopstvenu imovinu, kojom odgovara
za obaveze u pravnom prometu. Poverioci pravnog lica, po pravilu se ne mogu namirivati iz
imovine članova/osnivača društva, već samo iz sopstvene imovine pravnog lica. Poverioci
članova/osnivača pravnog lica se ne mogu namirivati iz imovine pravnog lica.
3. Postojanje dopuštenog cilja - Pravno lice se osniva radi ostvarenja nekog cilja.
Cilj mora biti dopušten. Npr. Ne može se grupa pojedinaca koja se udružila u celinu i
obezbedila odgovarajuću imovinu smatrati pravnim licem ako je njihov cilj obijanje stanova.
Ako je cilj pravnog lica prilikom njegovog nastanka bio dopušten, a naknadno postane
nedopušten, takvo pravno lice gubi status pravnog lica.
4. Priznanje od strane pravnog poretka - Neophodno je da organizacija bude prizanata od
strane pravnog poretka kao pravni subjekt – ovo je NUŽAN USLOV!
I SISTEMI PRIZNANJA
Postoje 3 sistema priznanja:
1. Normativni sistem – svaka organizacija koja ispuni zakonom propisane uslove i poštuje
predviđen postupak, može steći pravni subjektivitet. (Ovaj sistem važi kod nas!)
2. Sistem dozvole – nadležni organ ima diskreciono ovlašćenje da odluči da li će dati ili ne
dozvolu za osnivanje pravnog lica.
Nadležni organi prilikom odlučivanja može ceniti:
1. celishodnost (opravdanost osnivanja), ili
2. proveravati ispunjenost zakonom propisanih uslova
3. Sistem koncesije – koncesija je pravo korišćenja prirodnih bogatstava i dobara u opštoj
upotrebi, ili pravo obavljanja delatnosti od opšteg interesa.
To pravo ustupa nadležni državni organ određenom licu, pod uslovima koji su propisani u
zakonu, a lice kojem je ustupljeno to pravo plaća koncesionu naknadu. Zakon o koncesijama
uređuje ovu oblast.
10
II Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnih lica
Pravna lica moraju imati i pravnu i poslovnu sposobnost. Eventulano je moguća privremena poslovna
nesposobnost u periodu kad još nisu formirani organi pravnog lica.
1. PRAVNA SPOSOBNOST
Prava lica mogu imati:
1. Opštu pravnu sposobnost - pravna lica mogu sticati sva prava i obaveze, osim onih koja su
rezervisana isključivo za fiziča lica, nezavisno od toga da li se ona stiču u svrhu ostavrenja
cilja radi kog je ono osnovano.
2. Specijalnu pravnu sposobnost – pravna lica mogu sticati samo ona prava i obaveze koje su
potrebne za ostvarenje cilja radi kog je pravno lice osnovano. (KOD NAS!)
Npr. Pravni fakultet ne može kupiti vinograd radi proizvodnje vina.
Prema našem pravnom poretku smatra se da pravna lica imaju specijalnu pravnu sposobnost.
2. POSLOVNA SPOSOBNOST
Poslovna sposobnost pravnog lica je da svojim izjavama volje proizvodi pravna dejstva, odnosno da
stiče prava i obaveze. Pravno lice preduzima svoje pravne poslove preko svojih organa, a organe čine
fizička lica.
Obim poslovne sposobnosti je određen obimom pravne sposobnosti. To znači da ako neko pravno
lice ne može imati neko pravo ili neku obavezu, onda ne može ni preduzimati pravne poslove koji su
usmereni ka sticanju tih istih prava i obaveza.
Obim poslovne sposobnosti je određen obimom pravne sposobnosti pravnog lica. Ako pravno lice
ima opštu pravnu sposobnosti, i poslovna sposobnost mu je opšta. Ako pravno lice ima specijalnu
pravnu sposobnost, i poslovna sposobnost mu je specijalna.
Kako pravna lica u Srbiji imaju specijalnu pravnu sposobnost, samim tim imaju i specijalnu poslovnu
sposobnost, što znači da pravna lica u Srbiji mogu preduzimati samo one pravne poslove koji su
usmereni ka sticanju onih prava i obaveza koji su potrebni za ostvarenje cilja radi kojeg pravno lice
postoji.
3. DELIKTNA SPOSOBNOST
Deliktna sposobnost je sposobnost pravnog lica da odgovara za štetu koju je nanelo nekom trećem
licu. Pravno lice štetu može naneti preko svojih organa ili zaposlenih lica.
Za štetu koju je zaposleni prouzrokovao na radu ili u vezi sa radom trećem licu, odgovara pravno lice,
OSIM ako je bilo prouzokovano namerno ili krajnjom nepažnjom, tada odgovara zaposleni.
Npr. Dostavljač hrane prilikom dostavljanja službenim vozilom udari drugo vozilo i nanese mu štetu.
U ovoj situaciji neće odgovarati dostavljač (zaposleni), već pravno lice u kojem je zaposlen, osim
ukoliko nije štetu naneo namerno ili krajnjom nepažnjom.
Za štetu koju poruzrokuje organ pravnog lica, prilikom vršenja svojih funkcija, ili u vezi sa vršenjem
svojih funkcija, odgovaraće pravno lice. Eventulano će moći da se regresira od lica koje je štetu
skrivilo sa namerom ili grubom nepažnjom.
4.
Pravne norme
11
Pravna norma je poslednji, najprostiji element prava koji se ne može dalje razložiti. To je obavezno
pravilo o ponašanju u društvu koje je garantovano državnim autoritetom. Pravna norma je
objektivna,
bezlična
i
uopštena.
Pravna norma = pravno pravilo. Pravni poredak sastoji se od pravnih normi i pravnih akata.
Postoje dve vrste pravnih normi:
1. Pravne norme koje predviđaju neku obavezu (obavezu činjenja ili nečinjenja) – npr. plati
porez, ne ubijaj;
2. Pravne norme koje daju neka ovlašćenja – daju mogućnost da se za sebe i druge stvore
prava ili obaveze, tj njome se daje pravnom subjektu mogućnost da neko pravo iskoristi ili ne
iskoristi; npr. Lice koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, može
izabrati sa kojim roditeljem će živeti.
Struktura pravne norme - pravna norma se sastoji od 4 elementa:
1.
2.
3.
4.
Dispozicija
glavni
Sankcija
elementi
Pretpostavka dispozicije
Pretpostavka sankcije
sporedni
elementi
Dispozicija je suštinski deo pravne norme, deo koji predviđa ponašanje koje se od nas očekuje –
neko činjenjenje, nečinjenje, deo koji predviđa da se nešto sme, ne sme, mora.
Dispozicija može biti:
1. Naređujuća – poslodavac je dužan da zaposlenog zaštiti od zlostavljanja na radu
2. Zabranjujuća – zabranjen je svaki vid zlostavljanja na radu
3. Ovlašćujuća – zaposleni ima pravo da kod poslodavca ostvari zaštitu u slučaju zlostavljanja na
radu
Pretpostavka dispozicije je uslov za primenu dispozicije, daje nam odgovor na pitanje koje su to
činjenice i okolnosti koje moraju da postoje da bi se dispozicija primenila.
Činjenice moraju biti relevatne za pravo:
1. Primer broj 1 – Narodni poslanik ima pravo na uživanje poslaničkog imuniteta.
*pretpostvka dispozicije
dispozicija*
U konkretnom slučaju pretpostavka dispozicije je Uslov koji je potreban da bi neko lice moglo da
uživa poslanički imunitet, a taj uslov je da bude narodni poslanik.
2. Primer broj 2 – Svako ko ima imovinu, dužan je da plati porez na imovinu.
*pretpostavka dispozicije*
* dispozicija *
U konkretnom slučaju pretpostavka dispozicije je uslov koji je je potreban da bi neko lice bilo
obavezano da plati porez na imovinu, a taj uslov je da poseduje imovinu.
12
Sankcija i pretpostavka sankcije (delikt)
Pretpostavka sankcije je uslov za primenu sankcije. Uslov za primenu sankcije je ono ponašanje koje
je suprotno onom ponašanju koje se zahteva u dispoziciji.
Sankcija je sredstvo kojim se obezbeđuje primena pravne norme i sankcija je dodatni motiv za
poštovanje
pravne
norme.
Primer: Nemoj krasti,
* dispozicija,
ako ukradeš,
pretpostavka sankcije,
ići ćeš u zatvor *
sankcija*
Vrste pravnih normi
Pravne norme se mogu podeliti prema različitim kriterijumima:
1. U zavisnosti od oblika formulisanja, odnosno prema sadržini dispozicije, dele se na
a. Naređujuće – sadrže izričito naređenje, npr. svako je dužan da čuva životnu sredinu
b. Zabranjujuće – dispozicija zabranjuje neko ponašanje, npr. zabranjeno kloniranje živih
bića
c. Ovlašćujuće – daju ovlašćenja subjektima na neko ponašanje
2. U zavisnosti od stepena uopštenosti, dele se na:
a. Opšte – regulišu unapred neodređen broj slučajeva, za primenu potrebne konkretne
norme
b. Konkretne/posebne – mogu neposredno da se primene
(ne mešati sa opštim i pojedinačnim pravnim normama) !!!
3. U zavisnosti od stepena obaveznosti pravne norme mogu biti
a. Imperativne – prinudne, moraju se poštovati – naređenje države
b. Dispozitivne – može se odstupiti ukoliko se odnos uredi na drugi način, ne sme ostati
neuređeno
4. U zavisnosti od predmeta koji regulišu pravne norme mogu biti:
a. Krivične,
b. Građanske,
c. Nasledne,
d. Porodične, itd
Ili drugačije šta se reguliše:
-
Materijalno pravne – regulišu stvarne odnose subjekata prava
Procesno pravne – regulišu postupak/način primene normi materijalnog prava
5. U zavisnosti od tvorca, odnosno od subjekta koji donosi pravne norme:
a. Državne – donosi država preko za to ovlašćenih organa
b. Nedržavne – donose drugi ovlašćeni subjekti (sindikati, stranke..)
6. Prema potpunosti:
a. Potpune – sadrže dispoziciju i sankciju, i
13
b. Nepotpune – ne sadrže sankciju
7. Prema situaciji na koju se odnose:
a. Uslovne – regulišu situacije koje tek treba da nastupe
b. Bezuslovne – regulišu situacije koje su već nastale
8. Pravne norme određenih pravnih grana – u zavisnosti od toga kojoj grani pripada - norma
poprima prirodu te grane, npr. norma pripada ustavnom pravu – ima prirodu ustavnopravne
norme,
itd.
9. Prema načinu određivanja subjekata na koje odnose pravne norme, tj prema opsegu
primene (obimu subjekata na koje se norme odnose), postoje:
a. Opšte – Opšte pravne norme upućene su neodređenom broju subjekata. Opšte pravne
norme mogu biti:
i. Univerzalne opšte pravne norme – odnose se na sve građane, i
ii. Delimične opšte pravne norme – odnose se na jednu užu klasu građana,
npr. na sve penzionere, sve studente, sve trudnice, itd.
Pr 1. Zakon o advokatima – ne odnosi se na sve građane, ali se odnosi na sve advokate.
Opšte pravne norme nalaze se u zakonima i ostalim izvorima prava, jer propisuju pravila
koja se odnose na sve.
b. Pojedinačne – Pojedinačna pravna norma odnosi se na jedno ili više tačno određenih lica
ili slučajeva. Pojedinačne pravne norme se nalaze u pojedinačnim pravnim aktima, npr.
presudama, ugovorima, itd.
Pr 1. Izreka presude obavezuje Petra Petrovića da plati iznos od 10.000 dinara.
5. Tumačenje u pravu i popunjavanje pravnih praznina
I Tumačenje prava
Tumačenje pravne norme je utvrđivanje normativnog značenja pravnog teksta, dok je predmet
tumačenja tekst važećeg pravnog akta. Rezultat tumačenja je utvrđivanje normativnog značenja
pravnog teksta.
Postoje dve vrste značenja pravne norme:
1. Jezičko značenje pravne norme – koje predstavlja značenje nekog pravnog teksta po
gramatičkim i leksičkim pravilima. Može postojati jedno jezičko značenje, a može ih biti i više
, zato što u svakom jeziku postoje reči koje se mogu tumačiti na različite načine.
2. Normativno značenje p. norme – nam govori o smislu pravne norme, o tome kako onaj na
kog se norma odnosi treba da se ponaša.
Kada postoji jedno jezičko značenje pravne norme onda je to ujedno i normativno značenje, ali
ukoliko pravni tekst ima više jezičkih značenja, onda treba da se utvrdi koje od njih je normativno
značenje.
Cilj tumačenja: Pravna norma se tumači sa kako bi mogla da se primeni na konkretan slučaj kazuističko tumačenje.
II Vrste tumačenja
14
Tumačenje se može deliti prema različitim kriterijumima:
1. U zavisnosti Ko tumači?
1. SUDSKO TUMAČENJE – sudije su te koje poseduju najveća iskustva u oblasti tumačenja.
Sud tumači pravo, da bi mogao da ga primeni na konkretan slučaj i tako reši spor.
Pravni tekst mogu nekada tumačiti i drugi organi kao što su policija, notari, itd.
2. AUTENTIČNO TUMAČENJE – tumačenje koje daje sam tvorac pravne norme, onda kada je
pravna norma nejasna. On interpretira svoju normu, a interpretacija ima retroaktivno
dejstvo; nejasna norma od nastanka ima značenje koje je nastalo novom interpretativnom
normom.
3. DOKTRINARNO TUMAČENJE – Tumačenje koje daje pravna nauka, pa je takvo tumačenje
ujedno i apstraktno. Pravnik naučnik izmišlja slučajeve, pa na te izmišljene slučajeve
primenjuje pravnu normu.
2. U zavisnosti Šta se tumači?, tumačenje može biti:
1. Tumačenje opštih pravnih akata (zakon)
2. Tumačenje pojedinačnih pravnih akata (ugovor, testament)
III Sredstva tumačenja – postoje četiri sredstva koja se koriste za tumačenje
1.
2.
3.
4.
Jezičko tumačenje
Sistemsko tumačenje
Istorijsko tumačenje
Ciljno tumačenje
1. JEZIČKO TUMAČENJE
Jezik je osnovno i glavno sredstvo tumačenja. Pravna norma se tumači korišćenjem pravila jezika.
Pravna norma je jezička tvorevina, pa je prvi korak da se jezičkim tumačenjem utvrdi – ŠTA JE PISAC
ZAISTA REKAO?
Tek kada se utvrde sva moguća jezička tumačenja, onda se nakon toga utvrđuje koje je normativno
značenje, odnosno šta je smisao pravne norme. Kako bi se ispravno utvrdila sva moguća jezička
značenja, mora se voditi računa o redu reči u rečenici, o tome da se reči tumače u skladu sa drugim
rečima koje se nalaze u pravnoj normi, o situacionom kontekstu, itd.
2. SISTEMSKO TUMAČENJE
Pravni poredak je jedan sistem pravnih normi. Sistemsko tumačenje se vrši tako što se značenje
pravne norme utvrđuje:
1. Prema mestu gde se jedna pravna norma nalazi u pravnom sistemu,
2. Tako što se njeno značenje dopunjuje sa značenjem drugih
pravnih
normi
3. ISTORIJSKO TUMAČENJE
Vrši se tako što se uzimaju u obzir sve društvene okolnosti koje su bile od značaja prilikom donošenja
pravne norme. Utvrđuje se koji su to bili istorijski uslovi u kojima je nastala jedna pravna norma.
4. CILJNO TUMAČENJE
Utvrđuje se svrha donošenja pravne norme, kao i cilj koji se želi postići nekom pravnom normom.
15
IV Pravne praznine
Pravne praznine odnose se na situacije ili odnose koji nisu obuhvaćeni pravnom normom, a po svojoj
prirodi bi trebalo da budu.
Do nastanka pravnih praznina moće doći iz razloga, na primer:
1. Zakonodavac je propustio da reguliše neko pravano pitanje (pravne šupljine)
2. Nije mogao da predvidi budućnost i svaku promenu koja će se desiti u nekom odnosu –
NAKNADNE PRAVNE PRAZNINE
Pr. 1: Zakonodavac nije mogao da predvidi da će tehnologije uznapedovati do tog nivoa da će se
moći zaključiti ugovor putem mejla, pa ta situacija nije regulisana zakonom (ili npr e-otpremnice)
Pravne praznine popunjava sud. Da li će popuniti pravnu prazninu ili je ostaviti kao pravnu šupljinu
zavisi od toga koliko je neregulisana situacija opasana i štetna po društvenu zajednicu.
Tumačenje i popunjavanje pravnih praznina su različite stvari. Kod popunjavanja pravnih praznina,
sudija se ne drži teksta pravne norme, već donosi novu pravnu normu. Međutim, prepoznavanje
pravnih praznina je upravo tumačenje pravne norme.
Postoje oblasti prava gde pravne praznine nisu dopuštene (krivično pravo, poreski propisi), tako da u
tim situacijama sud nije ovlašćen da popunjava pravne praznine.
V Analogija
Analogija se koristi se za popunjavanje pravnih praznina. Bitno je da postoji bitna sličnost slučaja koji
je regulisan i onog koji nije regulisan. Pravna norma koja reguliše neki slučaj će se primeniti i na
slučaj koji nije regulisan, ukoliko postoji bitna sličnost između slučaja koji reguliše i neregulisanog
slučaja.
Argument a contrario (arg. suprotnosti) – još jedan od načina tumačenja prava i popunjavanja
pravnih praznina.
6. Ustav i međunarodni ugovori kao izvori prava
I Izvori prava
Termin izvor prava označava 3 različite stvari:
1. KO su organi nadležni za donošenje prava?
2. IZVOR SAZNANJA prava – akt ili dokument koji sadrži pravne norme
3. IZVOR NASTANKA – koji je to proces stvaranja prava?
Razlikujemo:
1. MATERIJALNE IZVORE PRAVA – koji govore o sadržini prava. Materijalni izvori prava su one
činjenice/okolnosti/uzroci (društveni), zbog kojih pravo ima takvu sadržinu kakvu zaista ima.
2. FORMALNE IZVORE PRAVA – oblici u kojima se izražavaju opšti pravni akti. Samo opšti
pravni akti mogu biti formalni izvori prava.
Hijerarhija izvora prava je bitna jer svaki sledeći izvor prava mora biti u saglasnosti sa višim i ne može
niži izvor prava da delegira viši – npr podzakonskim aktom menjamo normu iz zakona.
I Formalni izvori prava su:
16
1.
2.
3.
4.
5.
USTAV
MEĐUNARODNI UGOVORI
ZAKON
PODZAKONSKI OPŠTI AKTI
OBIČAJI
Postoje dva principa čiju kontroli vrši ustvani sud:
6. Princip ustavnosti – svi pravni akti (svi zakoni i drugi opšti akti) moraju biti u saglasnosti sa
ustavom.
7. Princip zakonitosti – svi pravni akti (podzakonski opšti akti) niži od zakona moraju biti u
skladu sa zakonom.
II Ustav
Ustav je najviši pravni akt u zemlji, sa njim svi ostali pravni akti moraju biti u saglasnosti.
Ustav sadrži 2 grupe pravila koje se odnose na:
1. državnu vlast (izborni procesi, podela vlasti)
2. građane (slobode i prava građana, kao i osnovna načela ekonomskog i političkog života)
Kako je nastao ustav? Ideja je bila da se ograniči državna vlast koja pre toga nije imala nikakva
ograničenja.
Preteča ustava bila je Magna Carta libertatum iz 1215. godine. Prvi ustavi u svetu kreiran je u SAD-u
1787. godine, u Francuskoj 1791. godine (podela vlasti).
Ustav je naša reč, a tvorac te reči bio je Dimiitrije Davidović koji je kreirao i prvi Ustav u Srbiji Sretenjski ustav 1835. godine.Reč Ustav nastala je iz glagola zaustaviti i reči ustav (brana) po ideji da
se zaustavi apsolutna moć vladara i da se raspodeli na državne organe (odvojena zakonodavna,
izvršna i sudska vlast). Ustav iz 2006. godine u Srbiji je i dalje na snazi.
Ko donosi ustav? Prvi Ustav donosi ustavotvorna vlast koja je izvorna i neograničena.
Ko menja ustav? Ustav menja reviziona vlast (nova vlast), koja može menjati ustav samo na način na
koji je to utvrđeno samim ustavom.
Postoje dve tehnike menjanja ustava:
1. Amandmanima – se dopunjava ustav, tako što se dodaje amandman na ustav. Prvobitan
tekst ustava ostaje isti, samo mu se na kraj dodaje tekst amandmana.
2. Ustavnim Zakonom o izmeni ustava
Uslovi za promeni ustava? Svaki Ustav sam predviđa pod kojim uslovima će se menjati.
U zavisnosti od složenosti tih uslova razlikuju se
1. Čvrsti ustavi – poseban revizioni postupak; teže se menjaju
2. Meki ustavi – lakše se menjaju; naš srpski Ustav je mek;
17
Donošenje ustava i njegove izmene zavise od tipa političkog sistema zemlje i od tipa ustava (ustav
može biti čvrst ili mek, kao što je već napomenuti). Ustav donose i menjaju redovne skupštine
(narodna ili ustavotvorna → specijalna). U nekim zemljama raspisuje se referendum gde više od ½
građana mora gasati.
REFERENDUM – može biti predviđen kao posebna faza u revizionom postupku. Tada se pozivaju
građani da se izjasne na referendumu o promeni ustava (ili o nekom drugom bitnom pitanju).
Ukoliko većina od ukupnog broja izašlih građana glasa za promenu ustava, ustav će biti promenjen.
(oxi / nei Grčka o dugu).
Struktura ustava – strukturu ustava čine:
1. Normativni deo – deo ustava koji se sastoji od pravnih normi, koje imaju najjaču pravnu
snagu u pravnom poretku jedne države.
2. Preambula – tekst koji prethodi normativnom delu. Predgovor za ustav – govori nam koji su
bili motivi za donošenje ustava, i šta želi njime da se postigne. Sadrži osnovna načela na
kojima počiva ustav.
3. Ustavni dodaci(prilozi ustavu) – tekstovi koji bliže razrađuju sadržinu ustavnih normi.
Aneks ustava koji čini celinu sa njim.
III Međunarodni ugovori
Međunarodni ugovor ili protokol, konvencija, pakt...
Međunarodni ugovor je sporazum zaključen između država, koji je regulisan normama
međunarodnog prava i koji je unet u unutrašnji pravni poredak jedne države. Međunarodno
ugovorno pravo je oblast koja obuhvata uređivanje postupka zaključenja, izvršavanja i prestanka
međunarodnih ugovora.
Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine je najznačajnija konvecnija koja reguliše oblast
međunarodnog ugovornog prava.
Međunarodni ugovori u zavisnosti od broja ugovornih strana mogu biti:
1. Bilateralni (između 2 države)
2. Multilateralni (između više država) – npr. sporazumi vezani za Dunav;
3. Regionalni – Balkan, Evropa...
Postupak: Kako sadržina Međunarodnog ugovora ulazi u unutrašnji poredak jedne države?
Ovlašćeni predstavnik države, predsednik, premijer ili nadležni ministar, potpiše ugovor. Onda tekst
međunarodnog ugovora ide u postupak kontrole. Zatim se RATIFIKUJE (u narodnoj skupštini) –
konačno potvrđuje tekst međunarodnog ugovora. Nakon toga Međunarodni ugovor se objavljuje u
formi Zakona o potvrđivanju međunarodnog ugovora.
Ratifikovani međunarodni ugovor postaje sastavni deo unutrašnjeg prava. Ratifikovani međunarodni
ugovor ima istu ili višu pravnu snagu od zakona, u zavisnosti od odgovarajućih pravila u ustavu. U
savremenim pravnim porecima, ratifikovan međunarodni ugovor ima višu pravnu snagu od zakona,
tako da se na lestvici nalazi odmah ispod Ustava (tako je i u Srbiji).
Potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, a zakon i drugi opšti pravni
akti ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom.
18
6. Zakon, podzakonski akti, običaji i sudska praksa kao izvori prava
I Zakon
Na hijerarhijskoj lestvici opštih pravnih akata zakoni su niži po pravnoj snazi od Ustava.
U pravnoj teoriji postoji razlika između zakonika (kodeksa) i zakona:
Zakonikom se uređuje čitava jedna oblast društvenih odnosa, a postupak njegovog donošenja naziva
se kodifikacija → postoje građanske i trgovinske - srodne grane prava smestimo u jedan zakonik koji
će predstavljati stub građanskog, trgovačkog prava..
Zakoni su opšti pravni akti koji moraju biti u saglasnosti sa ustavom. Donosi ih zakonodavni organ.
Postupak donošenja:
1.
2.
3.
4.
Nacrt zakona – na osnovu tog nacrta vlada formira predlog
Vlada formira predlog i dostavlja ga zakonodavnom telu na razmatranje
Skupština rasravlja o predlogu pa ga usvaja ili odbacuje
Nakon usvajanja - objavljuje se u službenom glasniku. Stupa na snagu u roku od 8 dana od
objavljivanja, što znači da počinje da važi od tada.
Detaljan opis:
1. Prvo postoji INICIJATIVA – tj. razlog,
2. Zatim se pravi PREDNACRT – tekst zakona priprema nadležno ministarstvo i stručna komisija
3. Nakon toga se organizuje JAVNA RASPRAVA u većim gradovima – javna diskusija za
primedbe
4. Zatim, komisija razmatra koje ce primedbe usvojiti i tada prednacrt postaje NACRT
5. Ako se nacrt prihvati na sednici vlade, vlada Srbije formira PREDLOG ZAKONA koji se
dostavlja zakopnodavnom telu na razmatranje - skupštini
6. Skupština raspravlja o predlogu zakona koji prolazi kroz odbore – npr. zakonodavni odbor
proverava da li je u skladu sa drugim zakonima
7. Nakon ‘pretresa’ zakon ide na USVAJANJE na skupštinskoj sednici – zakon se usvaja ili
odbacuje
8. Nakon usvajanja, zakon ide predsedniku republike na POTPIS – predsednik ima pravo
suspenzivnog veta – ako se ne slaže ne mora da ga potpiše, ali ako se zakon opet izglasa na
sednici, mora biti donet.
9. Usvojen zakon se objavljuje u SLUŽBENOM GLASNIKU → stupa na snagu 8 dana od
objavljivanja.
ZABRANA RETROAKTIVNOSTI ZAKONA – ne može se primenjivati na one odnose i situacije koje su
nastale pre nego što je zakon stupio na snagu. (izuzetak postoji u krivičnom pravu i odnosi se na
sankcije).
Vremensko i teritorijalno važenje zakona
Zakon se donosi sa namerom da važi na neodređeno vreme. Zakon se ukida onda kada se donese
novi zakon koji uređuje istu materiju, a to mora biti izričito utvrđeno u novom zakonu. Može se i
menjati zakonom o izmenama i dopunama. Zakon važi na teritoriji čitave države.
II Podzakonski pravni akti
19
Podzakonski pravni akti su opšti pravni akti koji imaju nižu pravnu snagu od zakona i moraju biti u
saglasnosti sa njim. Ne donosi ih zakonodavni organ, već Izvršni organi – šef države, vlada, upravni
organi, itd.
Podzakonski opšti pravni akti (vrste): uredbe, dekreti, naredbe, odluke, statuti, uputsva...
Podzakonski opšti pravni akti regulišu zakonsku materiju detaljnije i konkretnije, kako zakoni ne bi
bili prenatrpani detaljima.
III Običaji
Običaj je nepisano opšte pravilo ponašanja koje je nastalo (ustalilo se) dugotrajnim ponavljanjem, i
koje prati svest o njegovoj obaveznosti. To je nešto što je prihvaćeno od strane pripadnika
određene društvene grupe.
U zavisnosti od društvene grupe koja je prihvatila običaj, oni mogu biti:
1.
2.
3.
4.
lokalni, mesni
regionalni
generalni, opšti
specijalni – važe za određenu struku
Ranije su običaji imali mnogo veći značaj, danas su potisnuti zakonima. Većina običaja je pretočeno u
zakone. Običaji su danas naročito značajni u poslovnom prometu (trgovina, građevinarsvo,turizam) –
TRGOVAČKI OBIČAJI.
TRGOVAČKI OBIČAJI - svako postupanje, ili način poslovanja koji se normalno poštuje u nekom
mestu, struci, ili poslovanju, tako da se opravdano može očekivati da će se poštovati i u vezi sa
odnosnim poslom.
U našem pravnom sistemu trgovinski običaji se primenjuju onda kada su subjekti ugovorili njihovu
primenu, kada nisu ugovorili primenu ali to proizilazi iz njihove namere, ili kada sam zakon upućuje
na njih.
(OVOGA NIJE BILO NA PREZENTACIJAMA ALI IMA U STAROJ SKRIPTI – NE ZNAM DA LI SE UČI)
UZANSE su kodifikovani običaji (mini zakoni), to su kodifikovana pravila koja potiču iz prakse i čija je
primena vremenom postala uobičajna – npr. Privredna komora Srbije je od običaja pravila uzanse.
Obično se odnose na određene oblasti (uzanse u turizmu, lučke uzanse..) – posebne uzanse, ali mi
imamo i opšte, što je pravno neuobičajeno (uzanse na promet robe 1954. – donosilac država, važe
na celoj zemlji...)
OPŠTI USLOVI POSLOVANJA – uslovi za zaključivanje mnoštva istovetnih ugovora koje jedna
ugovorna strana unapred postavlja za svakoga ko je zainteresovan da sa njom stupi u ugovorni
odnos. Npr. bankarski ugovori - Značaj je u brzini i efikasnosti zaključivanja ugovora, masovno
zaključivanje, ušteda vremena i energije, uslovi su unapred poznati i jednaki za sve, značajno kod
složenih ugovora, itd.
(OVO SE UČI)
IV SUDSKA PRAKSA kao izvor prava
20
Evropsko – kontinentalni pravni sistemi
U evropsko – kontinentalnim pravnim sistemima sudska praksa nije izvor prava.
Res iudicata ius facit inter partes – presuđena stvar čini pravo među strankama. Što znači da
presude ne obavezuju, tj. odnose se samo na lica koja su u presudi naznačena, za njih je ovo zakon, a
za nas nije.
Sudija sudi na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih pravnih akata, što je logična ali ne i potpuna
(verovatno) sudska praksa. (Nemačka, Francuska).
Anglosaksonski pravni sistemi
Kod anglosaksonskih pravnih sistema sudska praksa je izvor prava. Precedento pravo – sudski
precedent – common low, sinonimi.
Norma koja sadrži precedent je i pojedinačna i opšta, što znači da ovde presuda obavezuje, tj. postoji
i opšta norma za druga lica koja se nađu u sličnoj situaciji. Osim presude, nalaze se i opsežna
obrazloženja koja obavezuju buduće sudije.
Ovakva sudska praksa dovodi do jednakosti i pravičnosti, u smislu da je anglosaksonski sistem
pravičniji jer na ovakva sudska praksa dovodi do toga da presuda ne zavisi od volje sudije – common
law, statute law i equity law.
Dolazi i do približavanja ova dva sistema. Sudska praksa je sve značajnija u evropsko kontinuelnom
sistemu. Takođe, ranije nije bilo mnogo zakona u anglosaksonskom sistemu, precedent je
dopunjavao samo zakonske rupe.
6. Pojam, vrste i organizacija sudova
Sudska vlast je grana državne vlasti koja snagom državne vlasti rešava pravne sporove između dve
stranke ili u slučaju povrede zakona.
Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena
prava i interese pravnih subjekata i obezbedjuju ustavnost i zakonitost.
Prema kriterijumu stvarne nadležnosti sudova, oni se dele na:
1. Opšte sudove – gradjanski (dela gradjansko-pravne prirode) i krivični sudovi (krivična dela)
2. Specijalizovani sudovi – za rešavanje sporova posebne vrste, to su upravni, vojni,
maloletnički...
Prema poslovima koje vrše u obavljanju sudske funkcije postoje:
1. Prvostepeni sudovi – njihove odluke nisu konačne, na njih može uložiti žalba sudu višeg
stepena
2. Drugostepeni sudovi – apelacioni, kod kojih se ulaže žalba na odluku prvostepenog suda
21
3. Trećestepeni sudovi – vrhovni sudovi, odlučuju o zakonitosti presude
Organizacija sudova u Srbiji je uredjena Ustavom i zakonom. Sudovi imaju status državnih i
nedržavnih sudova.
Državni sudovi → Sudovi opšte nadležnosti – u koje spadaju:
1.
2.
3.
4.
Osnovni sud – pokriva teritoriju grada ili opština
Viši sud – pokriva područje jednog ili više osnovnih sudova
Apelacioni sud – pokriva teritoriju više viših sudova
Vrhovni kasacioni sud – najviši sud u zemlji koji pokriva teritoriju cele Republike
→ Postoje i Sudovi posebne nadležnosti, a to su:
1. Privredni,
2. Privredni apelacioni,
3. Prekršajni,
4. Viši prekršajni, i
5. Upravni sud.
Izmedju sudova postoji hijerarhijski odnos iz koga proističe stepenovanje sudova. Hijerarhija je
postavljena tako da se tačno zna koji je sud neposredno viši u odnosu na odredjeni sud. Viši sud ima
pravo da odluku prvostepenog suda vrati na ponovno odlučivanje, da je preinači ili potvrdi.
U red državnih sudova sa posebnim statusom spada i Ustavni sud.
Ustavni sud je državni organ koji vrši ustavnosudsku kontrolu ustavnosti organizacije države, zakona i
drugih opštih akata, tako što ceni usaglašenost sadržine normi sa odredbama ustava i zakona.
Odluke Ustavnog suda su konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Kada Ustavni sud utvrdi postojanje
neustavnosti li nezakonitosti opšteg akta, danom objavljivanja njegove odluke u službenom glasniku
taj akt prestaje da važi.
Arbitraža je nedržavni sud koji će rešavati sporove ukoliko je u ugovoru sadržan sporazum o arbitraži.
Kod arbitraže:
1. Osnovni izvor prava je Zakon o arbitraži kao i arbitražni postupak
2. Broj arbitara odredjuju stranke – to može biti arbitar pojedinac ili arbitražno veće
Zakon o arbitraži mnoga pitanja reguliše dispozitivnim normama, ostavljajući mogućnost strankama
da se drugačije dogovore. Postoji domaća arbitraža (bez stranog elementa) i međunarodna
arbitraža (spor sa stranim elementom).
Takođe arbitraža može biti organizovana kao:
1. Institucionalna ili stalna – obrazuje se stalna arbitražna institucija, i kao
2. Ad hoc – organizuje se arbitraža prema sporazumu stranaka i zakona o arabitraži
Arbitar je svako poslovno sposobno fizičko lice, koje je nepristrasno, nezavisno, savesno, efikasno i uživa
poverenje stranaka. Arbitražni postupak se okončava donošenjem arbitražne odluke.
Medijacija ili posredovanje – jedan od alternativnih načina rešavanja sporova mirnim putem van
sudskog postupka kroz pregovaranje, uz pomoć treće, neutralne i nepristrasne strane.
22
Posrednik je fizičko lice koje na neutralan i nepristrasan način posreduje između strana u spornom
odnosu.
Postupak se odvija na načelima dobrovoljnosti, ravnopravnosti stranaka, privatnosti
postupka...
− Postupak se može okončati: zaključenjem sporazuma, odlukom posrednika da se postupak
obustavlja, izjavom stranaka da odustaju od daljeg postupka, protekom roka od 60 dana.
Na ovaj način sudovi se rasterećuju, manji su materijalni troškovi i gubljenje vremena stranaka.
−
7. Objekti industrijske svojine
Objekti industrijske svojine su proizvodi ljudskog uma. Oni predstavlaju inovacije, nova
intelektualna rešenja, vrednosti koje se mogu primeniti u privrednoj, zanatskoj ili drugim
delatnostima.
Oni nastaju inovacionom delatnošću koja se preduzima radi stvaranja novih ili značajne izmene
postojećih proizvoda, tehnologija, procesa ili usluga.
Prema intenzitetu inovacije možemo razlikovati sledeće objekte industrijske svojine:
1. PRONALAZAK – je novi izum ili novo rešenje nekog tehničkog problema koji se može
primeniti u industrijskoj, zanatskoj ili drugoj delatnosti.
Pronalazak i njegov pronalazač se pravno štite registracijom. Izumitelj u odnosu na svoj pronalazak
ima: 1. lično pravo i 2. imovinsko pravo.
U zavisnosti od stepena inventivnosti može se zaštititi kao patent i mali patent.
a. PATENT – je pravo koje se priznaje za bilo koji pronalazak iz oblasti tehnike.
Postoje tri uslova koja se moraju ispuniti da bi nešto bilo priznato kao patent, a to su:
1. Da je to nešto novo
2. Da ima inovativni nivo, i
3. Da je industrijski primenljivo
Patentom se štiti proizvod, postupak, primena proizvoda i primena postupka. Kod nas patent uživa
pravnu zaštitu 20 godina od dana podnošenja prijave. Nosilac patenta ima pravo da raspolaže
patentom, da ga koristi u proizvodnji i da stavlja u promet izrađene predmete prema zaštićenom
pronalasku.
b. MALI PATENT – predstavlja novi pronalazak, ali nižeg inventivnog nivoa od patenta. Uživa
pravnu zaštitu 10 godina od podnošenja prijave.
2. KNOW HOW – je skup tehničkih i tehnoloških iskustava i znanja koja su stečena u praksi i
mogu se primeniti u industrijskoj, zanatskoj ili nekoj drugoj delatnosti. Know how se ne
registruje, ali uživa zaštitu na osnovu pravila o nelojalnoj konkurenciji, poslovnoj tajni, itd.
3. ŽIG – znak za razlikovanje robe i usluga. Registruje se i uživa pravnu zaštitu od registracije.
Postoje robni i uslužni žigovi. Zakonodavac razlikuje individualni, kolektivni ili zig garancije.
Može se sastojati od reči, brojeva, slova, crteža, oblika, itd. Produžava se na svakih 10
godina.
4. INDUSTRIJSKI DIZAJN – podrazumeva spoljašnji izgled proizvoda, tj. ukupni vizuelni utisak
koji proizvod ostavlja na informisanog potrošača ili korisnika. To je uzor po kojem se
proizvodi.
Može biti trodimenzionalni (model) ili dvodimenzionalni (uzorak) izgled celog proizvoda ili
dela proizvoda. Pravna zaštita traje 25 godina i mora biti nov i da ima individualnog tvorca.
23
5. OZNAKE GEOGRAFSKOG POREKLA (OGP) – obuhvataju dva pojma:
1. Ime porekla – naziv zemlje, regiona, lokaliteta koje označava da proizvod odatle potiče i
da su kvalitet i posebna svojstva takvog proizvoda uslovljena geografskom sredinom.
2. Geografska oznaka – je oznaka za identifikaciju robe koja potiče sa terotorije određene
zemlje, regiona ili lokaliteta i koja ukazuje na određeni kvalitet ili druge karakteristike robe.
Priprema, proizvodnja i prerada se ne moraju odvijati na istom mestu, dok kod imena
porekla moraju.
6. TOPOGRAFIJA INTEGRISANIH KOLA – novi objekat industrijske svojine
Pod topografijom se podrazumeva trodimenzionalni raspored elemenata od kojih je
najmanje jedan aktivan i predstavlja međuvezu u integrisanom kolu.
Predmet zaštite može biti samo topografija koja je rezultat intelektualnog napora stvaraoca i
koja u vreme njenog nastanka nije bila opštepoznata. Uživa pravnu zaštitu u priodu od 10
godina.
8. Pravo svojine
Primer 1 – Lice A je kupilo voćnjak. Odmah nakon kupovine voćnjaka, krenulo je da održava i neguje
voćnjak. Rezultati rada ubrzo su bili vidljivi, pa je lica A odlučilo da svoj posao proširi i da jedan deo
voća usmeri ka proizvodnji džema. Kako je kvalitet bio odličan, Lice A je počelo da prodaje džem na
obližnjoj pijaci. Sledeće godine, lice A je izdalo u zakup voćnjak licu B. Ugovor o zakupu je bio
ugovoren na jednu godinu, te se po isteku ovog roka lice A vratilo u svoj voćnjak i nastavilo sa
razvojem svog posla. Nakon par godina, lice A dobija ponudu za posao u inostranstvu. Odlazi u
inostranstvo i tamo provodi 10 godina, tokom kojih ni jednom nije posetilo svoj voćnjak u Srbiji. U
međuvremenu, lice C je kupilo parcelu koja se graniči sa parcelom lica A, na kojoj je izgradilo
košarkaške terene. Prilikom izgradnje, Lice C je zahvatilo deo parcele lica A. Po povratku, lice A
odmah podnosi tužbu protiv lica C.
Pravo svojine
Pravo svojine je 1. složeno pravo – sastoji se od 3 svojinska ovlašćenja:
1. Ovlašćenje držanja stvari
2. Ovlašćenja upotrebe stvari
3. Ovlačćenja raspolaganja
Pravo svojine je 2. apsolutno pravo:
1. U njemu je koncetrisana sva pravna vlast koja se može imati nad jednoj stvari
2. Deluje erga omnes – deluje prema svim 3. licima – a to znači da vlasnik stvari može zahtevati
povraćaj od bilo kog trećeg lica ili se usprotiviti svakom trećem licu koje ne poštuje njegovo
pravo svojine. U našem primeru Lice C nije poštovalo pravo svojine Lica A, te ga je ono tužilo.
Pravo svojine je 3. trajno – postoji dok postoji i sama stvar, ne može se izgubiti zastarelošću, tj. ne
može se izgubiti zbog nevršenja prava.
U našem primeru lice A, 10 godina nije došlo u svoj voćnjak, ali ta činjenica je bez uticaja na njegovo
pravo svojine, pa je tako lice A moglo podneti tužbu protiv lica C.
24
1. Ovlašćenja držanja stvari – da se stvar ima u faktičkoj vlasti – državina (neophodan uslov za
korišćenje). U našem primeru lice A je steklo ovlašnje držanja onog momenta kada je ušlo u
posed kupljenog voćnjaka.
2. Ovlašćenja korišćenja stvari – podrazumeva mogućnost da se preduzimaju radnje kojima se
izvlači korist iz stvari.
Ovlašćenje korišćenja ima 2 oblika:
1. Upotrebu stvari – vlasnik stvari može da upotrebljava stvar prema svom slobodnom
nahođenju.
U konkretnom primeru, vlasnik voćnjaka nije morao da ga koristi za proizvodnju voća i
džemova, već je mogao da izgradi na njemu npr. hotel.
2. Pribiranje plodova – plodovi mogu biti naturalni (voće, povrće..) i civilni (drugi prihodi od
stvari, npr. zakupnina).
U konkretnom primeru lice A je pribiralo obe vrste plodova. Naturalne plodove u vidu voća, i civilne
plodove u vidu prihoda koje je ostavarilo od prodaje džema kao, i prihode koje je lice A ostvarilo
davanjem u zakup voćnjaka licu B.
3. Ovlašćenje raspolaganja je najznačajnije ovlašćenje prava svojine.
Raspolaganje može biti:
1. Faktičko raspolaganje – koje podrazumeva preduzimanje materijalnih akata kao što su
popravke na stvari, prepravke, radnje kojima se menja namena stvari...
U našem primeru faktičko raspolaganje bi bila nega i održavanje voćnjaka.
2. Pravno raspolaganje – preduzimanje pravnih akata kojim se pravo svojine prenosi na druge
subjekte. Pravno raspolaganje može biti:
a. Potpuno pravno raspolaganje – prenos prava svojine u celini na drugo lice. Popuno
pravno raspolaganje se vrši putem Ugovora o prodaji, ugovora o poklonu, itd. U
našem primeru bi došlo do potpunog pravnog raspolaganja kada bi lice A prodalo ili
poklonilo nekome voćnjak. Samo vlasnik ima ovlašćenje da potpuno raspolaže sa
stvari.
b. Delimično raspolaganje sa stvari – podrazumeva da vlasnik na svom pravu svojine
konstituiše neko uže pravo od prava svojine, kojim ograničava i sužava svoje pravo
svojine. U našem primeru Lice A je delimično raspolagalo voćnjakom kada je
zaključilo ugovor o zakupu sa licem B. Tada je lice A suzilo svoje pravo, zato što je
ovlašćenje korišćenja stvari i ovlašćenje držanja stvari prenelo na lice B. Licu A je
ostala samo ovlašćenje potpunog pravnog raspolaganja, odnosno gola svojina. Po
proteku ugovora o zakupu ovlašćenje korišćenja i ovlašćenje držanja stvari su se
vratile licu A, tako da je ono ponovo uspostavilo pravo svojine u svom punom obimu.
Postoje dva načina sticanja prava svojine:
1. DERIVATIVNO STICANJE – kada se pravo svojine izvodi iz prava svojine prethodnik, tj.
prethodnog vlasnika (izvedeno).
2. ORIGINERNO STICANJE – situacija kada se pravo svojine ne izvodi iz prava prethodnika, već
se sticalac prava svojine smatra prvim vlasnikom. (akumulacija, okupacija, priraštaj)
IZUZETAK – Sticanje prava svojine od nevlasnika - nevlasnik ne poseduje pravo svojine pa ga ne
može predati, ali postoje izuzeci: ako je stvar pokretna, sticalac nije znao da je prenosilac nevlasnik...
25
I Derivativno sticanje
Derivativno sticanje je kada se pravo svojine izvodi iz prava prethodnog vlasnika. Novi vlasnik stiče
pravo svojine od prethodnog vlasnika. Da bi neko lice steklo pravo svojine na ovaj način, potrebno je
da budu ispunjeni sledeći uslovi:
1. Da postoji pravni osnov sticanja (iustus titulus) – da postoji punovažan ugovor koji je
usmeren na prenos prava svojine. – ugovor o prodaji, ugovor o poklonu
2. Da je prethodni vlasnik zaista bio vlasnik – šta se dešava ako ipak nije bio vlasnik?
3. Da postoji zakonit način sticanja prava – modus acquirendi
Za pokretne stvari – predaja stvari (fizička predaja, simbolička predaja)
Za nepokretne stvari – upis u javne knjige
To znači da je sve do predaje stvari/upisa u javne knjige, prodavac vlasnik stvari, čak iako je
kupac platio cenu, a tek nakon predaje/upisa kupac postaje vlasnik.
Primer 1.
Lice A i lice B su zaključili ugovor o prometu nepokretnosti. Lice A je predalo ključeve (simbolička
predaja) od prostora licu B?
Da li je ovaj način sticanja zakonit način sticanja prava svojine nad nepokretnostima? – Ne
Da li je lice B postalo vlasnik? – Nije
Koji je zakonit način sticanja (modus aquirendi)? – Zakoniti način sticanja prava svojine je upis u
javne
knjige.
Činjenica da je lice A dalo ključ licu B, i tako mu omogućilo da uđe u posed nepokretnosti, bez
značaja je za sticanje prava svojine nad tom nepokretnosti.
Primer 2.
Lice A (prodavac) i lice B (kupac) su zaključili ugovor o prometu nepokretnosti, kojim su ugovorili
cenu od 80.000,00 evra. Ugovorili su da će se cena isplaćivati u 8 mesečnih rata, i da će po isplati
šeste rate, kupac steći pravo da se uknjiži u katastru kao vlasnik nepokretnosti. Neposredno pre
uknjižbe lica B, lice C (novi kupac) je ponudilo Licu A (prodavcu) za isti prostor 100.000,00 eura, te je
lice A zaključilo i sa njim ugovor. Ovim ugovorom je dogovoreno da se cena isplaćuje u 2 mesečne
rate; da će odmah po isplati prve rate, lice C moći da se useli u stan, a po isplati pune cene da se
uknjiži kao vlasnik.
Lice C (2. kupac) je isplatilo prvu ratu i ušlo u posed prostora, a neposredno nakon toga lice B (prvi
kupac) je isplatio šestu ratu i uknjižio se u katastru kao vlasnik.
Ko je vlasnik lice B ili lice C? – Lice B jer se ono prvo upisalo u katastar.
Da li lice B može da traži iseljenje od lica C, iako je lice C prilikom kupovine bilo savesno? – Da.
Šta može da radi Lice C? – Može da traži povraćaj od lica A (prodavca).
Sistemi sticanja
1. Sistem predaje (kod nas je ovaj sistem!)
Sistem predaje karakterističan za Nemački pravni sistem. U ovom sistemu ugovorom se ne prenosi
pravo svojine, već se ugovorom samo stiče pravo da se potražuje prenos prava svojine. Pravo svojine
26
se prenosi tek kada dođe do zakonitog načina sticanja, a to je kada prethodni vlasnik preda stvar
(pokretna stvar) ili se uknjiži u katastar (nepokretna stvar).
2. Translatorni sistem
Translatorni sistem je karakterističan za Francusku. Samim zaključenjem ugovora se prenosi pravo
svojine te se kaže da ugovor ima translatorno dejstvo.
Sticanje od nevlasnika
Šta se dešava ako smo npr.zaključili ugovor sa nekim ko nije zaista bio vlasnik? Da li neko može
preneti pravo koje ni sam nema? – Ne.
Međutim, postoji mogućnost da se stekne i od nevlasnika ako su kumlativno ispunjeni sledeći uslovi:
1.
2.
3.
4.
5.
Pokretna stvar
Da je lice na koje je preneto pravo svojine bilo savesno
Da je ugovor punovažan, teretan i usmeren na prenos prava svojine
Da je stvar predata
Ako je alternativno ispunjen neki od sledećih uslova:
a. Stvar pribavljena na javnoj prodaji
b. Da je stvar pribavljena od lica koje obavlja prodaju u vidu vršenja svoje delatnosti
c. Da je stvar stečena od lica koje ima savesnu i zakonitu državinu (poslugoprimac)
Održaj
Održaj je poslednja šansa za sticanje od nevlasnika. Održaj je širi pojam od sticanja od nevlasnika jer
se održaj odnosi i na NEPOKRETNOSTI:
Lice koje je „steklo pravo svojine“ od nevlasnika mora da:
1. Određeni rok ima državinu nad stvari
2. Ta državina mora imati određeni kvalitet
3. Državina mora biti savesna – mora da misli da je prethodni vlasnik zaista bio vlasnik, i mora
da misli da je on sam zaista postao vlasnik
II Originerno sticanje
Originerno sticanje je situacija kada se pravo svojine ne iscrpljuje iz prava prethodnika, več se sticalac
prava svojine smatra prvim vlasnikom. (akumulacija, okupacija, priraštaj).
Akumulacija – neko proizvede stvar svojim radom i svojim materijalom, samim tim on postaje
vlasnik te stvari.
Okupacija – neko pronađe ničiju stvar na ulici, i prisvoji je. Ničija stvar je ona stvar nad kojom se
neko odrekao prava svojine.
Priraštaj – kada dođe do spajanja 2 ili više stvari koje imaju različite vlasnike...
9. Vrsta svojine
27
Susvojina
Susvojina je takav oblik svojine kod kojeg više lica (suvlasnici) vrši pravo svojine na istoj stvari, ali
tako da se zna ko ima koliki udeo (idealni udeo). Udeo mora biti određen. U susvojini pravo svojine
je podeljeno na više lica, ali tako da svako od suvlasnika ima sva ovlašćenja, ali ne u punom obimu,
već srazmerno udelima.
Kod suvlasnika pravo prenosa udela je ograničeno pravom preče kupovine. Pravo preče kupovine
(pravo prvenstva) imaju ostali suvlasnici. To znači da ukoliko bi se suvlasnik odlučio da proda svoj
udeo, bio bi u obavezi da ponudi udeo prvo svom suvlasniku. Ukoliko ima više suvlasnika prvo bi
morao da ponudi onome ko ima najveći udeo, a ukoliko bi imali jednake udele onda bi sam odlučio
kome će ponuditi. Tek ukoliko niko od suvlasnika neće da otkupi udeo, onda može ponuditi udeo
nekom trećem licu ali pod istim uslovima pod kojima je nudio i suvlasnicima. (Ne može dati
povoljnije uslove nekom 3. licu)
Ukoliko dođe do povrede prava preče kupovine, tj. ukoliko je suvlasnik prodao svoj udeo 3. licu, a
pre toga nije ponudio imaocima prava preče kupovine da otkupe udeo, tada se pravo preče kupovine
transformiše u PRAVO PREKUPA. Tada suvlasnici čije pravo preče kupovine je povređeno mogu
pobijati ugovor o prodaji, i zahtevati da im se stvar ustupi.
Suvlasničari u svakom momentu mogu tražiti deobu stvari, osim u nevreme.
Deoba stvari može biti:
1. Fizička deoba (ako je stvar moguće fizički podeliti)
2. Civilna deoba (vrši se tako što će se stvar prodati, a novac raspodeliti srazmerno udelima
suvlasnicima)
Zajednička svojina
Zajednička svojina je takav oblik svojine kod kojeg više lica (zajedničari) imaju pravo svojine na istoj
stvari, međutim, udeli na stvari nisu određeni, ali su odredivi (npr. imovina supružnika).
Delovi se mogu odrediti deobom. Ne može se raspolagati sa stvari dok traje režim zajedničke svojine.
Kada govorimo o zajedničkoj imovini supružnika u nju ulazi sva imovina koju su supružnici stekli
radom tokom trajanja bračne zajednice, čak iako je postojala nesrazmera u doprinosima.
Igre na sreću – šta ako bi jedan od supružnika tokom trajanja bračne zajednice u igri na sreću osvojio
određenu sumu novca? Da li bi suma ušla u zajedničku imovini supružnika ili u posebnu imovinu?
Suma bi ušla u zajedničku imovinu supružnika, osim ukoliko bi supružnik dokazao da je svojom
posebnom imovinom uložio u igru na sreću, u toj situaciji bi suma ušla u posebnu imovinu supružnika
koji je uložio u igru na sreću .
Posebna imovina supružnika
U posebnu imovinu supružnika spada:
1.
2.
3.
4.
Sve ono što su supružnici stekli pre braka
Sve ono što su besteretno stekli tokom braka (sticanje putem poklona, nasleđa...)
Ono štu su dobili deobom zajedničke imovine
Prihodi od posebne imovine (npr. zakupnina od stana koji se nalazi u posebnoj imovini
jednog od supružnika)
28
5. ...
10. Ručna zaloga i nedržavinska zaloga
Založno pravo je stvarno pravo konsituisano na tuđoj stvari. Ono je realno sredstvo obezbeđenja
određenog potraživanja.
Primer 1. – Lice A je od lica B pozajmilo 100.000,00 eura. Kako bi lice B bilo sigurno da će mu lice A
vratiti dug, konstitusialo je založno pravo nad automobilom lica A. Na taj način lice B je svoje
potraživanje obezbedilo založnim pravom. U međuvremenu, Lice A se prezadužilo i nije imalo kako
da vrati dug licu B. Svi poverioci lica A su bili u problemu, osim lica B jer se ono obezbedilo.
Iz primera vidimo da lice B ima 2 prava:
1. Glavno pravo – pravo potrazivanja lica B prema licu A (potraživanje povraćaja duga u iznosu
do 100.000,00e)
2. Akcesorno pravo – založno pravo, koje služi obezbeđenju glavnog potraživanja (u našem
primeru založno pravo nad automobilom). Založno pravo je akcesorno u odnosu na glavno
pravo, te ono u potpunosti prati pravnu sudbinu glavnog prava.
Založno pravo je stvarnopravnog karaktera, što znači da će lice B moći da se namiri iz založenog
automobila bez obzira na to gde se on nalazio. To znači da kada bi se dogodilo da je lice A u
međuvremu prodalo automobil licu C, ta činjenica ne bi sprečila lice B da namiri svoje potraživanje.
Koji je značaj založnog prava i zašto se ono konstituiše? – Založno pravo daje prioritet u naplati
založnom poveriocu iz založene stvari u odnosu na ostale obične poverioce.
Subjekti založnog prava su:
1. Zalogoprimac = Založni poverilac = poverilac iz potraživanja koje je obezbeđeno založnim
pravom. Poverilac postaje založni poverilac onog momenta kada je konstituisano založno
pravo. Međutim, ako dodje do promene poverioca u glavnom obligacionom odnosu, založno
pravo se zajedno sa pravom potraživanja prenosi na novog poverioca. (akcesornost založnog
prava)
2. Zalogodavac – lice koje je dalo da se na njegovoj stvar konstituiše založno pravo. Najčešće je
to dužnik iz glavne obaveze, ali ne mora uvek biti.
Primer 2. – Lice A želi da podigne kredit kod banke, međutim nema značajnije sopstvene imovine
koja bi mogla da posluži kao obezbeđenje kredita, te mu banka nije odobrila kredit. Majka lica A,
koja je imala značajniju sopstvenu imovinu, prihvatila je da se na jednom od stanova konstituiše
hipoteka kako bi se licu A odobrio kredit.
U našem primeru dužnik je lice A.
Zalogoprimac je banka.
Zalogodavac je majka lica A.
29
Ne može se nikako tražiti od majke lica A da vrati kredit jer ona nije dužnik iz glavnog obligacionog
odnosa, ali ako lica A ne vrati kredit po ugovorenom roku, onda će banka svoje potraživanje da
namiri iz vrednosti stana majke lica A.
Kako nastaje založno pravo?
Založno pravo može nastati na osnovu:
1. Ugovora
2. Sudske odluke
3. Zakona
Ugovor o zalozi (pokretne stvari) / Ugovor o hipoteci (nepokretnosti)
Zaloga može biti ugovorena zasebinim ugovorom, ili može biti ugovorena odredbom ugovora koji
reguliše glavni ugovorni odnos. (Npr. U ugovoru u krediti postoji klauzula kojom se ugovara založno
pravo nad nepokretnosti dužnika).
Ugovorne strane: Založni poverilac i zalogodavac. Međutim sam ugovor nije dovoljan za nastanak
založnog prava – On je samo IUSTUS TITULUS.
Potreban je i MODUS ACQUIRENDI (zakoniti način sticanja):
1. Pokretne – predaja ili upis u registar zaloge
2. Nepokretnosti – upis u javne knjige
Ovim ugovorom zalogodavac se obavezuje založnom poveriocu da pruži obezbeđenje za
potražiavnje, tako što će konsitituisati založno pravo na svojoj stvari ili pravu, kako bi se poverilac
mogao naplatiti iz njene vrednosti pre ostalih poverilaca, ako mu potraživanje ne bude naplaćeno po
dospelosti.
Lex Commisoria – zabranjeno je ugovaranje ove klauzule!
Ovom klauzulom se predviđa da će založena stvar preći u svojinu založnog poverioca, ako njegovo
potraživanje ne bude po dospelosti namireno, ili da će u toj situaciji poverilac moći predmet zaloge
da zadrži za sebe, ili da ga proda po unapred određenoj ceni.
-
Sudsko založno pravo
Sudsko založno pravo se konsitiuiše u izvršnom postupku, mimo volje dužnika. Kada dužnik po
dospelosti ne isplati svoj dug, poverilac protiv njega može pokrenuti izvršni postupak.
Sudsko založno pravo se konstituiše:
1. Kod pokretnih stvari – popisom
2. Kod nepokretnosi – upisom rešenja o izvršenju u javne knjige
-
Zakonsko založno pravo
Nastaje automatski na osnovu samog zakona, onda kada se ostvare zakonom propisane činjenice.
Konstituiše se mimo volje dužnika. Zakon o obligacionim odnosima predviđa zakonsko založno pravo
špeditera.
30
Vrste založnog prava:
1. Ručna zaloga (državinska)
2. Registrovana zaloga (bezdržavinska zaloga)
3. Hipoteka – nepokretnosti
pokretnosti
Ručna zaloga / Registrovana zaloga
Obe se konstituišu na pokretnim stvarima. Razlika je u načinu sticanja prava (modus acquirendi).
Kod ručne zaloge pravo se konstituiše tako što se stvar preda u državinu zalogoprimcu.
Kod registrovane zaloge, pravo se konstituiše upisom u registar, a stvar ostaje kod zalogodavca.
Zato se drugačije zove bezdržavinska zaloga.
Ručna zaloga - primer
Lice A i lice B su zajednički organizovali zabavu u kući lica B, kojom prilikom je lice A u kući lica B
donelo svoje muzičke uređaje. Nakon zabave lice A i B se dogovore da lice B uz odgovarajuću
naknadu zadrži muzičke uređaje na 2 meseca.
Nekoliko dana nakon toga, lice A pozajmi od lica C određenu sumu novca, i dogovore se da lice C,
kako bi obezbedilo svoje potraživanje, ima pravo zaloge na muzičkim uređajima lica A.
Muzički uređaji se sve vreme nalaze u posedu lica B.
Da li je lice C konstituisalo založno pravo?
Ne, zato što što je neophodan uslov za konsituisanje ručne zaloge da stvar bude predata u državinu
zalogoprimcu. Kako zvučnici nisu predati licu C, već se sve vreme nalaze u posedu lica B, ne može se
smatrati da je lice C konsituisalo založno pravo na zvučnicima.
Registrovana zaloga - primer
Lice A je profesor violine i poseduje violinu izuzetno velike vrednosti. Lice A zapadne u finansijsku
krizu, te odluči da pozajmi novac od lica B. Lice B pristane da pozajmi novac licu A, ali kako bi
obezbedilo svoje potraživanje ono zatraži da konstituiše založno pravo na violini lica A. Lice A
pristane, ali zatraži od lica B da u pitanju bude registrovana zaloga, kako bi violina mogla da ostane u
njegovom posedu, jer uz pomoć nje zarađuje, te će tako moći brže da otplati dug. Lice B pristane i
upiše u javni registar svoje pravo zaloge. Nakon ovoga, pojavi se Lice C koje ponudi licu A da za veliku
novčanu sumu otkupi violinu od lica A. Lice A pristane.
Kako po proteku dogovornog roka Lice A nije vratilo dug licu B, lice B odluči da aktivira svoje založno
pravo? Da li će lice B moći da aktivira svoje založno pravo, bez obzira na činjenicu da je violina sada u
vlasništvu lica C, koje ističe da je bilo savesno i da nije znalo da je nad violinom konstituisano založno
pravo?
Lice B će moći da aktivira svoje založno pravo. Lice C se ne može pozivati na savesnost, jer su podaci
u registru zaloge javni, što znači da je lice C moglo saznati da je violina opterećena založnim pravom.
Načela založnog prava su:
1. Načelo specijalnosti – Neophodno je da založno pravo bude određeno, što znači da:
a. Bude precizno određno potraživanje koje se obezbeđuje založnim pravom
b. Bude precizno određena stvar nad kojom se konstituiše založno pravo.
2. Načelo oficijelnosti – ukoliko dužnik ne isplati dug po dospelosti, poverilac može da aktivira
založno pravo koje ga ovlašćuje da svoje potraživanje namiri iz vrednosti predmeta zaloge.
31
Međutim, on to ne može učiniti na bilo koji način, već pod uslovima i u postupku koji su
predviđeni u zakonu.
Namirenje može da se sprovodi u sudskom postupku, ili vansudskim putem (izuzetno).
11. Hipoteka
Hipoteka je založno pravo na nepokretnosti, koje obezbeđuje određeno potraživanje.
Kako nastaje hipoteka? – Hipoteka nastaje na osnovu:
1.
2.
3.
4.
Ugovor o hipoteci
Hipotekarne izjava
Sudske odluke
Zakona
Naravno, da bi se hipoketaka konsitituisala neophodno je da bude upisana u javne knjige! Hipoteka
je regulisana: Zakonom o hipoteci. Predmet hipoteke: Nepokretnost; suvlasnički udeo na
nepokretnosti, objekat u izgradnji...
I Ugovor o hipoteci
Ugovorne strane u ugovoru o hipoteci su:
1. Hipotekarni poverilac, i
2. Vlasnik hipotekovane nepokretnosti (najčešće dužnik iz glavnog odnosa, ali ne mora uvek
biti)
Ovim ugovorm se vlasnik hipotekovane nepokretnosti obavezuje da konstituiše hipoteku na svojoj
nepokretnosti, kako bi se hipotekarni poverilac mogao naplatiti iz njene vrednosti pre ostalih
poverilaca, ako mu potraživanje ne bude isplaćeno. Mora biti zaključen u pisanoj formi.
Zabranjena Lex Commissoria! (ništavost?)
II Prava i obaveza iz ugovora o hipoteci
1. Prava i obaveze vlasnika hipotekovane nepokretnosti:
a. Pravo držanja nepokretnosti i ubiranja plodova
b. Obavezan je da je čuva i održava kao dobar domaćin
c. Može pravno raspolagati sa njom
2. Prava i obaveze hipotekarnog poverioca
a. Ima pravo prvenstva prilikom namirivanja iz hipotekovane nepokretnosti u odnosu
na sve obične poverioce, bez obzira da li je njihovo potraživanje nastalo pre ili posle.
Takođe, ima prednost i u odnosu na sve hipotekarne poverioce , čija hipoteka je
kasnije nastala.
Primer – Lice A je imalo hipoteku na zemljišnoj parceli lica B, kako bi obezbedilo svoje potraživanje u
iznosu od 500.000,00 eura. Kako je vrednost zemljišnih parceli naglo opala, hipootekovana
nepokretnost više nije bila dovoljna da se potraživanje namiri. Kada je lice A pokušalo da vrednost
preostalog duga namiri iz preostale imovine lica B, lice B je istaklo da ono nije dužno da mu vrati taj
iznos, jer je potražiavnje lica A bilo obezbeđeno hipotekom.
Da li lice A može da se namiri iz preostale imovine lica B i zašto?
32
Konstituisana hipoteka daje pravo hipotekarnom povericu da ima prioritet u odnosu na ostale
poverioce prilikom namirivanja iz hipotekovane nepokretnosti. Međutim, to ne znači da on ne može
da se namiri i iz preostale imovine dužnika, samo što bi u tom slučaju morao da stane u red sa svim
ostalim poveriocima svog dužnika (ne bi imao prioritet).
III Postupak vansudskog namirenja
Vansudsko namirenje kod hipoteke je moguće samo ukoliko je hipotekarni ugovor ili hipotekarna
izjava sačinjena kao izvršna isprava.
Postupak vansudskog namirenja pokreće se onda kada dug nije isplaćen poveriocu o dospelosti i
odvija se na sledeći način:
1. Hipotekarni poverilac šalje opomenu o isplati duga dužniku
a. Ako dug ne bude isplaćen u roku od 30 dana od dana prijema opomene
2. Hipotekarni poverilac šalje opomenu o prodaji nepokretnosti dužniku i vlasniku
hipotekovane nepokretnosti kao i zahtev katastru da izvrši zabeležbu. Katastar u roku od 7
dana donosi rešenje o zabeležbi hipotekarne prodaje.
3. Ukoliko dužnik ne izvrši obavezu do dana pravnosnažnosti rešenja o zabeležbi hipotekarne
prodaje, a od dana izdavanja tog rešenja protekne 30 dana, hipotekarni poverilac može da
pristupi prodaji putem aukcije ili neposrednom pogodbom.
12. Podele obligacija
Šta je obligacija?
Obligacija je pravni odnos između dve određene strane, na osnovu koga jedna strana = POVERILAC
ima ovlašćenje da od druge strane = DUŽNIKA, zahteva određenu prestaciju (ponašanje), a druga
strana se obavezuje da to učini. Prestacija može biti manifestovana kroz neko činjenje, nečinjenje,
davanje....
U obligacionom odnosu uvek postoje 2 strane:
1. POVERILAC (aktivni subjekat u obligaciji) ima ovlašćenje da od dužnika zahteva određenu
prestaciju.
2. DUŽNIK (pasivni subjekat u obligaciji) ima obavezu (dužnost) da ispuni zahtevanu prestaciju. Ta
obaveza se u njegovoj imovini manifestuje kao dug.
Postoji 7 vrsta obligacija, tj. podela obligacija vrši se na:
1. Civilne i naturalne obligacije
a. Civilne – to su utužive obligacije (npr. pozajmili smo nekome novac)
b. Naturalne (prirodne) – nisu utužive, podrazumevaju da poverilac nema pravo da
prinudno zahteva izvršenje svog potraživanja. Dužnik nema obavezu, ali obaveza
postoji u sferi morala.
2. Obligacije cilja i obligacije sredstava
a. Obligacije cilja – ispunjenjem obaveze se postiže cilj zbog koga je obligacija nastala
(npr. ugovor o prodaji je obligacija cilja, kada jedna strana ispuni obavezu, prenos
33
svojine nad robom, tada je ispunjen i cilj obligacije. U slučaju neispunjenja, samo
treba da dokažemo da roba nije predata).
b. Obligacije sredstava – ispunjenjem obaveze ne mora se postici krajnji cilj zbog kojeg
je obligacija nastala (npr. ugovor o posredovanju – posrednik ispunjava obavezu i
traži kupca, ali ne mora ispuniti cilj i naći kupca). Dakle kod obligacije sredstava može
se desiti da je jedna strana radila, ali nije ispunila cilj. Jedino ako uspemo da
dokažemo da se posrednik nije ponašao sa dužnom pažnjom (nije radio ništa)
možemo
tražiti
nadoknadu
štete.
3. Novčane i nenovčane obligacije – kriterijum razdvajanja ove vrste obligacija je – da li se
predmet obaveze sastoji u isplati novca (gotov, žiralni novac) ili ne. Po pravilu je uvek sa
jedne strane obligacija novčana, a sa druge nenovčana. Pravni značaj ukazuje na to zašto je
bitno da znamo da li je novčana ili nenovčana obligacija.
a. Kamata – kamata teče samo na novčane obaveze do momenta dospelosti. Ako nije
ugovorena, onda se koristi zakonska kamata.
b. Ugovorna kazna – svota novca koju plaćamo zbog neizvršenja nenovčane obaveze
(ako se kasni sa rokom za svaki dan kašnjenja se plaća kazna)
c. Vreme ispunjenja – novčane obaveze se mogu izvršiti i pre roka dospeća, ali to ne
važi za nenovčane (npr. možda trenutno nema mesta za 1000 televizora)
d. Mesto ispunjenja – mesto gde je neko dužan da izvrši obavezu
e. Novčane – ispunjavaju se u mestu poverioca, ko duguje treba da donese novac
f. Nenovčane – ispunjavaju se u mestu dužnika, dođi kod mene i uzmi
4. Deljive i solidarne obligacije
Sve obligacije se mogu podeliti na proste – gde postoji jedan poverilac i jedan dužnik, i
složene – postoji više lica na poverilačkoj i/ili dužničkoj strani.
Složene obligacije se dele na
1. Deljive:
a. Pasivna deljiva obligacija – postoji jedan poverilac P1 i više dužnika D1, D2, D3 –
svaki dužnik odgovara za svoj deo obaveze;
b. Aktivna deljiva obligacija – postoji više poverilaca P1, P2, P3 i jedan dužnik D1 –
svaki poverilac od dužnika može da traži samo svoj deo;
2. Solidarne:
a. Pasivna solidarna obligacija (solidarnost dužnika) – postoji jedan poverilac P1 i
više dužnika D1, D2, D3... Svaki dužnik odgovara za ceo dug. Poverilac ceo dug
može tražiti od bilo kog dužnika. Kada jedan dužnik isplati ceo dug, ima pravo
regresa u odnosu na ostale dužnike;
b. Aktivna solidarna obligacija – postoji više poverilaca P1, P2, P3 i jedan dužnik
D1. Svaki poverilac može da traži od dužnika da mu sve plati pa će onda oni,
poverioci, podeliti između sebe taj dug (novac) kako su se dogovorili. Solidarnost
poverilaca mora biti naznačena.
5. Pozitivne i negativne obligacije
a. Pozitivne obligacije – podrazumevaju vršenje neke radnje, nešto treba da uradimo
(neku aktivnu radnju)
b. Negativne obligacije – podrazumevaju da nešto ne treba da uradimo
34
6. Deljive i nedeljive obligacije
a. Neke obligacije se mogu podeliti na više delova, dok su druge nedeljive. Na primer:
Ako treba da se isporuči auto, isti se ne može isporučiti u delovima, dok ako je
potrebno isporučiti 100t voća, verovatno će isporučiti voće u više navrata.
7. Alternativne, fakultativne i kumulativne obligacije
a. Alternativne obligacije – obaveze su alternativno postavljene (isporuči ovo ili ono –
10 t pšenice ili 10 t kukuruza ). Pravo izbora može imati i dužnik i poverilac;
b. Kumulativne obligacije – podrazumeva više obligacija postavljenih kumulativno koje
se moraju sve izvršiti da bi se ispunila obaveza (isporuči 10t pšenice i 10t kukuruza);
c. Fakultativne obligacije – slične kao alternativne, samo dužnik nema prava izbora –
dužan si da isporučiš 10 t pšenice, ali se možes osloboditi te obaveze ako mi
isporučiš 1 t pšenice i 10 t kukuruza)
13. Izvori obligacija
Izvori nastanka obligacionog odnosa
Izvori obligacija su pravne činjenice koje su relevante za nastanak nekog obligacionog odnosa. Bitno
je da tim činjenicama zakon priznaje svojstvo izvora obligacije.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima, izvori obligacija su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Ugovor
Prouzrokovanje štete
Poslovodstvo bez naloga
Jednostrana izjava volje
Pravno neosnovano obogaćenje
Druge činjenice koje su određene nekim posebnim zakonom
Pravni poslovi
Pravni posao je je izjavljena volja koja proizvodi pravno dejstvo. Klasifikacija pravnih poslova se
može vršiti prema različitim kriterijumima.
Prema broju strana, pravni poslovi se mogu podeliti:
1. Jednostrane pravne poslove – jednostana izjava volje
2. Dvostrane pravne poslove – ugovori:
a. jednostranoobavezujući ugovori
b. dvostranoobavezujući ugovori
(Ne mešati ovu podelu sa podelom na jednostrane i dvostrane pravne poslove!)
Obligaciono pravo je pravo prometa robe i usluga na tržištu. U svakom obligacionom odnosu
postoje minimum dva lica, a to su poverilac (kreditor) i dužnik (debitor). Poverilac prema dužniku
ima potraživanje, dok dužnik prema poveriocu ima dug. Predmet obligacionog prava su obligacioni
odnosi – obligacije. Predmet obligacije može biti: davanje, činjenje ili uzdržavanje od činjenja.
35
Postavlja se pitanje, koje to činjenice dovode do toga da jedno lice bude dužnik, a drugo poverilac?
Kako je nastao dužničko poverilački odnos?
Izvori obligacija su činjenice koje prouzrokuju nastanak obligacionih odnosa. Obligacije nastaju na
osnovu zakona ili pravnog posla.
Tradicionalno se govorilo o dva izvora obligacija – o ugovorima i deliktima (prouzrokovanje štete), a
danas se razlikuje 5 osnovnih izvora obligacija:
1. Ugovor – saglasnost volja dveju ili više strana koja proizvodi određena pravna dejstva.
Ugovor je najznačajniji izvor obligacije.
2. Prouzrokovanje štete – je drugi najznačajniji izvor obligacija
3. Poslovodstvo bez naloga – je vršenje tuđih poslova bez naloga ili ovlašćenja, ali za račun
onoga čiji su poslovi u cilju zaštite njegovih interesa. Ovde se razlikuju dva lica:
a. Poslovođa bez naloga – lice koje vrši posao – poverilac
b. Gospodar posla – lice za čiji račun je izvršen posao – dužnik
Uslovi koji treba da budu ispunjeni za nezvano vršenje poslova gde poslovođa ima pravo da
zahteva nadoknadu
1.
2.
3.
4.
5.
Posao je morao biti preuzet i izvršen
Posao mora biti tuđi
Mora biti u interesu gospodara posla
Radili smo bez naloga ili ovlašćenja
Postoji namera za naknadu
Primer – komšija ode na more, prokišnjava mu stan, ja platim majstora i želim
nadoknadu.
4. Jednostrana izjava volje – Obligacija po pravilu nastaje saglasnošću dveju strana, ali može
nastati i jednostranom izjavom volje – voljom jednog subjekta. Jedan subjekt može stvoriti
sebi samo obavezu, a ne i pravo za sebe. Ovde se ubrajaju:
a. Javno obećanje nagrade - jednostrano izjavljena volja obećavaoca učinjena javnim
oglasom neodređenom broju lica, kojom obećava nagradu onom ko izvrši određenu
radnju, postigne neki uspeh, uz obavezu da ispuni obećanje.
b. Izdavanje HOV - HOV je pisana isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni
obavezu upisanu na toj ispravi njenom zakonskom imaocu.
5. Neosnovano obogaćenje (sticanje bez osnova) – Pravo ne dozvoljava da se iko obogati na
račun drugog, ali se to u praksi dešava (npr. Uplata na pogrešan račun).
Uslovi za neosnovano obogaćenje su:
1. Mora biti uvećana imovina prvog na račun drugog lica (došlo do obogaćenja prvog lica)
2. Mora biti umanjena imovina drugog lica (došlo do osiromašenja drugog lica)
3. Mora postojati veza između osiromašenja i obogaćenja
4. Sticanje bez osnova – neko je nešto stekao, ali za to ne postoji pravni osnov
Ovo stvara obavezu da se ono što je primljeno vrati ili nadoknadi vrednost stečene koristi.
Zakonske obligacije su one koje neposredno nastaju po naredbi zakona. Ovde spadaju: obaveza
plaćanja carina, poreza i drugih dažbina koje određuje država….
Ugovori i Jednostrana izjava volje su redovni (regularni) izvori obligacija, dok su Prouzrokovanje
štete, Neosnovano bogaćenje i Poslovodstvo bez naloga – neredovni (iregularni) izvori obligacija, a
zakonske obligacije su posebna kategorija.
36
14. Ugovor i autonomija volje
Ugovor je saglasnost volja (konsenzus) između dva ili više lica koja proizvodi pravno dejstvo. Ugovor
je najznačajniji izvor obligacije. Ugovor je dvostrani pravni posao, jer ugovor predstvalja saglasnot
volja, što znači da uvek podrazumeva najmanje dve strane.
Dvostrane pravne poslove (ugovore) treba razlikovati od jednostranih pravnih poslova kojim se na
osnovu samo jedne izjavljene volje stvaraju pravna dejstva (ponuda, javno obećanje nagrade,
testament)
Sinonimi za ugovor su i: dogovor, sporazum, nagodba, pogodba… Ugovor zaključuju ugovorne strane
- nazivaju se još i: strane ugovornice, saugovarači, ušesnici..
Značaj ugovora je veliki, svakodnevno se zaključuje veliki broj ugovora , od kupovine novina do
putovanja. Ugovori se dominantno vezuju za trgovinsko i obligaciono pravo, ali su važni i u drugim
granama prava: Radno pravo (ugovor o radu), međunarodno pravo (međunarodni sporazumi),
porodično pravo (bračni ugovori), itd.
Aspekti posmatranja ugovora, ili ugovori se mogu posmatrati kao
1. Pravni akt,
2. Pravni odnos,
3. Dokument
Karakteristike ugovora:
1. Ugovor je dvostrani pravni posao – svaki ugovor mora imati bar dve ugovorne strane, a
maksimalni broj nije određen. Nisu dozvoljeni ugovori sami sa sobom, ugovor je saglasnost
volja – u pitanju je saglasnost bar dve volje koje moraju da se susretnu (jedna kroz ponudu,
druga kroz prihvat);
2. Ugovor se može zaključiti lično ili preko punomoćnika
3. Svaki ugovor ima imovinski karakter
4. Ugovr ima obavezujuću snagu za sve saugovarače
Postoji poseban deo obligacionog prava u kojem se izučavaju ugovori – i naziva se ugovorno pravo.
AUTONOMIJA VOLJE (sloboda ugovaranja) je osnovni princip ugovornog prava – Ugovor mora biti
rezultat slobodne volje i slobodnog izbora svakog saugovarača.
Autonomija volje se sadrži od (sadržaj autonomije volje):
1.
2.
3.
4.
5.
Slobode da se zaključi ili ne zaključi ugovor
Izbora druge ugovorne strane
Određivanja sadržine ugovora
Izbora tipa i forme ugovora
Izbora stepena obaveznosti – postoje ‘džentlmentski ugovori’ koji su skoro pravno
neobavezujući
6. Promene, raskida ili zamene ugovora
37
7. Slobode vezana za rešavanje spora – u ugovoru možemo navesti kako će se rešavati sporovi
8. Slobode izbora merodavnog prava – ugovorom se može dozvoliti da kada postoji element
inostranosti, da neko strano pravo bude merodavno
Autonomija volje se mora poštovati, ali se uvek moramo kretati u granicama javnog poretka,
prinudnih propisa i dobrih običaja, što predstavlja glavno ograničenje slobode volje.
Danas postoje brojna ograničenja koja sputavaju autonomiju volje ugovornih strana. Kao razlozi se
navode sigurnost pravnog sistema, sigurnost trećih lica, kao i samih ugovornih strana. Neka od
ograničenja su sledeća:
1. Kada postoji obaveza zaključivanja ugovora – javlja se kod monopolista npr. EPS, obavezna
osiguranja, ili kada su potrebne dozvole ili saglasnost za zaključivanje ugovora
2. Pravo preče kupovine predstavlja ograničenje kod izbora druge ugovorne strane
3. Ugovor po pristupu – jedna strana se ništa ne pita o sadržini ugovora i može da kaže samo
da ili ne;
4. Formali ugovor – izuzetak od forme, zakon definiše bitne elemente ugovora;
5. Nepokretnosti se rešavaju po pravu zemlje gde se one nalaze – izuzetak od merodavnog
prava
RAZLOZI ZA RUŠLJIVOST UGOVORA – Razlozi rušljivosti (mane volja)
Saglasnost volja je nužan uslov za punovažnost ugovora.
Volje koje se saglašavaju moraju da budu:
1. Slobodne
2. Ozbiljne
3. Stvarne
Volja je slobodna onda kada lice koje je izjavilo volju nije žrtva određene mane volja.
Mane volja su:
1.
2.
3.
4.
Zabluda
Prevara
Pretnja
Prinuda
I Zabluda
Zabluda je kriva predstva o nekoj činjenici u stvarnosti. Ta činjenica mora biti značajna, odnosno
zabluda mora biti bitna, a to znači da strana koja je bila u zabludi pri pravom poznavanju stvari, ne bi
ni zaključila ugovor. Bitno je da se napomene da je strana sama sebe dovela u zabludu.
Postoje dve vrste ugovora – Zablude prepreke i Bitne zablude
1. Zablude prepreke – tada ugovor nije ni nastao, jer se smatra da nije ni došlo do saglasnosti
volja (nema konsezusa), već su se volje mimoišle.
38
a. Zabluda o predmetu
b. Zabluda o vrsti pravnog posla
c. Zabluda o kauzi
volje su se mimoišle
Primeri za zablude prepreke
1. Zabluda o predmetu – Kod ugovora o prodaji, kupac je mislio da kupuje auto marke Audi, a
ustvari prodavac prodaje auto marke Jugo.
2. Zabluda o vrsti pravnog posla – Lice A misli da mu lice B poklanja neku stvar, a ustvari lice B
prodaje tu stvar.
3. Zabluda o kauzi – Kauza je razlog (motiv) zbog koje se neki pravni posao preduzima. Lice A
zaključuje ugovor o osiguranju kuće. Razlog zaključenja ugovora je da se obezbedi od
potencijalnog nastanka štete, ali lice A ne zna da je kuća već osigurana. U ovoj situaciji došlo
je do zablude o kauzi, te ovakav ugovor nije ni nastao.
2. Bitne zablude – one dovode do rušljivosti ugovora.
1. Zabluda o bitnom svojstvu predmeta – Lice A kupuje narukvicu misleći da je zlatna, a u
stvari je bižuterija.
2. Zabluda o ličnosti kod intuitu personae ugovora – Lice A zaključuje ugovor sa
dizajnerom B, a ustvari misli da je zaključilo sa dizajenerom C.
3. Zabluda o onim okolnostima koje su bile odlučujuće za zaključenje ugovora
Pri tom bitno je da je stranka postupala sa pažnjom koja se zahteva u prometu, ali da je ipak bila u
zabludi
II Prevara
To je situacija, kada nismo doveli sami sebe u zabludu, nego nas je druga strana dovela u zabludu, pa
se zato zove i kvalifikovana zabluda.
Postoji
1. Teška prevara – situacija kada je druga strana namerno na pogrešan način predstavljala
neku relevantnu okolnost (izmišljala)
2. Lakša prevara – situacija kada je druga strana primetila da se suprotna strana nalazi u
zabludi, ali joj nije skrenula pažnju na to, već ju je održavala u zabludi.
Svaka prevara je razlog za rušljivost, ne mora se odnositi na značajne (bitne) činjenice, kao što je to
situacija kod zablude.
III Pretnja
Pretnja je psihička prinuda nad ugovornom stranom. Ugovronoj strani se preti nanošenjem zla ili
nanošenjem zla nekom njoj bliskom licu. Mora biti ozbiljna – gleda se od koga dolazi pretnja. Mora
biti nedopuštena.
IV Prinuda
Prinuda je fizička sila nad ugovornom stranom. Ova mana volje ne izaziva rušljivost.
Npr. Prilikom zaključenja ugovora, lice A zavrne ruku licu B i natera ga da potpiše ugovor.
U ovoj situaciji ugovor nije ni nastao, jer volje nije ni bilo, tako da nije mogla da se postigne
saglasnost volja.
39
15. Podele ugovora
Ugovori se mogu deliti prema različitim kriterijumima:
1. U zavisnosti da li su regulisani zakonom ili ne, ugovori mogu biti:
a. Imenovani ugovori – regulisani su zakonom (ugovor o prodaji, zajmu, zakupu, itd).
Prvo se primenjuju specifična pravila doneta samo za taj ugovor, a pomoćno opšta pravila ugovornog
prava. Imenovani ugovori su oni ugovori koji su najčešći u pravnom prometu.
Odredbe koje regulišu ove ugovore su dispozitivne prirode, što znači da se mogu poštovati, a i ne
moraju. Stranke imaju slobodu da na drugačiji način urede svoj ugovorni odnos od onoga što je
predviđeno u zakonu, a ako nisu uredile neki segment odnosa, onda će se primenjivati zakon.
Primer 1. – Kada Mesto predaje stvari kod ugovora u prodaji nije dogovoreno smatraće se da je
mesto predaje tamo gde je prodavac imao prebivalište u momentu zaključenja ugovora.
b. Neimenovani ugovori – nisu regulisani zakonom, ne postoje posebna pravila, a na
njih se primenjuju samo opšta pravila ugovornog prava.
To su uglavnom novi ugovori nastali razvojem trgovine. Nekad ih zakonodavac reguliše vremenom pa
time postaju imenovani (ugovor o franšizingu).
Sadržinu određuju saugovarači. Kod neimenovanog ugovora odnos se mora ugovoriti detaljnije
(nema dispozitivnih zakonskih normi u slučaju spora).
2. Prema kriterijumu odnosa prava i obaveza, ugovori mogu biti:
a. Jednostranoobavezujući – stvara obavezu samo za jednu ugovornu stranu.
Npr. Ugovor o poklonu – ovde postoji samo obaveza poklonodavca da preda poklon, jer se na to
obavezao ugovorom o poklonu.
b. Dvostranoobavezujući – stvaraju obaveze za obe ugovorne strane.
Npr. Ugovor o prodaji – kupac ima obavezu da plati ugovorenu cenu, a prodavac ima obavezu da
preda stvar.
3. U zavisnosti od obaveznosti forme, ugovori mogu biti:
a. Formalni ugovori – kod ovih ugovora forma je bitan element ugovora, bez kojeg
ugovor ne može biti punovažan. To znači da ukoliko zakon predviđa za neki ugovor
određenu formu, ugovor mora biti zaključen u toj predviđenoj formi, inače će biti
ništav.
Forme mogu biti različite, ali se najčešće javlja pisana forma. Npr. za Ugovor o kreditu predviđena je
pisana forma, npr. Ugovor o prometu nepokretnosti – mora biti solemnizovan, odnosno potvrđen
od strane javnog beležnika.
b. Neformalni ugovori (konsenzualni) – su ugovori za čiju punovažnost se ne zahteva
ispunjenje određene forme. To znači da se ovakvi ugovori zaključuju prostom
saglasnošću volja – konsenzusom.
40
4. U zavisnosti od ekonomskog kriterijuma postoje:
a. Teretni ugovori – a to su oni ugovori kod kojih svaka strana duguje naknadu za korist
koju prima (ugovor o prodaji, ugovor o kreditu, ugovor o zakupu)
b. Dobročini ugovori – kod ovih ugovora jedna strana ne duguje nikakvu naknadu za
korist koju prima (ugovor o poklonu, zajam bez kamate, ugovor o posluzi, ugovor o
besplatnoj ostavi)
Ova podela se najčešće poklapa sa podelom na jednostranoobavezujuće i dvostranoobavezujuće
ugovore, ali to ne mora uvek biti tako. Npr. Zajam bez kamate – prijateljski zajam. Kada npr.
pozajmimo prijatelju novac, nećemo tražiti kamatu.
Kod takve pozajmice postojće obaveza za obe ugovorne strane, za zajmodavca da pozajmi novac, a
za zajmoprimca da vrati novac u dogovorenom roku, te je evidentno da se radi o
dvostranoobavezujućem ugovoru. Međutim, ovaj ugovor ne bi bio teretan, s obzirom da
zajmoprimac ne bi dao naknadu zajmodavcu za korist koju prima.
5. U zavisnosti od toga da li je u momentu zaključenja poznat odnos uzajmanih davanja,
ugovori mogu biti:
a. Komutativni ugovori – unapred je poznat odnos uzajamnih davanja.
Npr. kod Ugovora o prodaji u momentu zaključenja ugovora poznato je kakav je
odnos uzajamnih davanja, koje su obaveze kupca, a koje prodavca.
b. Aleatorni ugovori (Ugovori na sreću) – kod njih nije unapred poznato:
i. ko je u odnosu poverilac, a ko dužnik (opklada),
ii. odnos uzajamnih davanja, već on zavisi od neke buduće neizvesne okolnosti,
npr.
Ugovor o doživotnom izdržavanju.
Nepoznate činjenice zavise od neke buduće neizvesne okolnosti.
Primer 1 - Ugovor o opkladi: Ovde je nepoznato u momentu zaključenja ugovora ko će biti poverilac,
a ko dužnik. To je ugovor u kojem ugovorne strane iznose suprotstavljene tvrdnje, s tim da onaj
ugovornik čija se tvrdnja ispostavi kao tačna postaje poverilac druge strane. Koja tvrdnja će se
ispostaviti kao tačna zavisi od činjenice koja je nepoznata ugovornim stranama.
Primer 2 - Ugovor o doživotnom izdržavanju – Kod ovog ugovora davalac izdržavanja se obavezuje da
će da izdržava primaoca izdržavanja do kraja života, a primalac izdržavanja se obavezuje da će za
uzvrat da mu prenese pravo svojine na nekoj svojoj stvari. Ovde je neizvesna visina davaočeve
obaveze jer ona zavisi od dužine trajanja života primaoca izdržavanja.
6. Podela ugovora prema značaju ličnosti:
a. Ugovori zaključeni bez obzira na svojstva ličnosti – Prilikom zaključenja ugovorne
strane najviše ineteresuju uslovi zaključenja ugovora, dok lične osobine druge
ugovorne strane nemaju velikog ili nikavog uticaja na njihovu odluku da li će
zaključiti ugovor ili ne.
b. Ugovori zaključeni s obzirom na ličnost ugovornika (intuitu personae) - Kod ovih
ugovora, lična svojstva druge ugovorne strane predstavljaju odlučujući motiv za
zaključenje ugovora.
Primer 1. – Ako želim da sa nekim zaključim ugovor o delu i obavežem ga da naslika moj portret, nije
mi sve jedno sa kim ću takav ugovor zaključiti. U ovoj situaciji su mi bitne lične osobine mog
saugovarača – bitno mi je da je dobar slikar.
41
Primer 2. – Kod ugovora o osiguranju, bitne su takođe lične osobine saugovarača, jer je potrebno da
postoji poverenje u osobu kojoj poverava izdržavanje.
(DODATNO IZ SKRPTE ALI OVOGA NIJE BILO NA PREZENTACIJAMA)
1. Ugovori sa sporazumno utvrđenom sadržinom – dve strane se dogovaraju oko svih bitnih
elemenata ugovora.
2. Ugovor po pristupu – jedna strana je definisala sve uslove (dominantna strana). Način
zaključivanja je prihvatanje opštih uslova poslovanja. Pravo nastoji da zaštiti slabiju stranu.
1. Prosti ugovori – sastoje se od elemenata karakterističnih samo za jedan ugovor (zakup,
prodaja..)
2. Složeni ugovor – sastoje se od elemenata karakterističnih za više ugovora (npr. sef, sa
jedne strane ugovor o zakupu, a sa druge strane ugovor o ostavi, jer banka čuva stvar koju smo
ostavili u sef)
1. Unutrašnji ugovori – ne sadrže element inostranosti (povezanost sa pravnim sistemom
dve države). Kod unutrašnjih ugovora primenjuje se unutrašnje pravo i nadležan je domaći sud
2. Međunarodni ugovori – sadrže elemente inostranosti i to u pogledu subjekta (jedna
ugovorna strana je stranog državljanstva), objekta (predmet ugovora je na stranoj teritoriji), i prava i
obaveze. Ovde je pitanje koje pravo i koji sud se primenjuju kod međunarodnih ugovora.
1. Ugovor sa trajnim presticajima – prestacije se izvršavaju u određenim vremenskim
intervalima (ratama).
2. Ugovor sa trenutnim prestacijama – saugovarači prestacije izvršavaju odjednom – npr.
Ugovor o razmeni.
1. Konsesualni ugovor i 2. Realni ugovor – pored saglasnosti volja zahtevaju i realni akt (npr.
Ugovor o skladištenju nastaje tek kad predamo žito u skladište).
Predugovor je ugovor kojim se strane se obavezuju da će u određenom roku zaključiti drugi, glavni
ugovor. Predugovor postoji kod ozbiljnih i složenih ugovora i ugovora visoke vrednosti. Faze su:
pregovori, predugovor, glavni ugovor.
16. Elementi ugovora i modifikacije ugovora
I ELEMENTI UGOVORA
Ugovor nastaje kada strane postignu saglasnost o bitnim elementima ugovora koji žele zaključiti.
Postoje 3 vrste elemenata ugovora:
1. Bitni elementi – to su oni koje svaki ugovor mora da sadrži (neophodni) i oko kojih se
ugovorne strane moraju izričito dogovoriti (predmet i cena) – najznačajniji su i predviđeni
zakonom. Npr. kod prodaje bicikla: šta se prodaje? (predmet prodaje) i cena po kojoj se
kupuje bicikl.
2. Prirodni elementi – elementi koje po prirodi stvari mora taj konkretan ugovor imati. Kod
ugovora o prodaji to je npr. mesto isporuke, kad je neko dužan da preda stvar, kad je neko
42
dužan da plati, itd. Ukoliko ugovor ne sadrži neke od ovih elemenata, primenjuju se
dispozitivne zakonske norme (ako nam se ne sviđa šta je zakon rekao, možemo se
dogovoriti i oko tih elemenata)
3. Sporedni elementi – svi drugi elementi koje možemo uneti u ugovor ukoliko smatramo da
treba
II MODIFIKACIJE UGOVORA
Stranama je dozvoljeno da ugovor modifikuju uslovom ili rokom.
1. Uslov
Uslov je buduća neizvesna činjenica od čijeg nastupanja ili nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak
pravnog dejstva već zaključenog ugovora. Uslov može biti određen zakonom ili voljom strana.
Vrste uslova:
1. Prema kriterijumu posledica koje uslov izaziva na zaključeni ugovor:
a. Odložni uslov – uslov koji odlaže pravno dejstvo ugovora, ako se ispuni uslov deluje
od trenutka zaključenja ugovora (ako položiš pravo u junu, uplaticu ti more)
b. Raskidan uslov – čije nastupanje dovodi do prestanka pravnog dejstva zaključenog
ugovora
2. Prema kriterijumu od čega zavisi nastupanje uslova:
a. Protestativni – uslov čije nastupanje zavisi od volje subjekta
b. Kauzalni – uslov čije nastupanje ne zavisi od volje subjekta
c. Mešoviti – zavisi i od volje subjekata i od nastupanja neke činjenice nezavisno od
negove volje
3. Takođe razlikujemo:
a. Dopušten uslov – čiji smisao nije suprotan prinudnim propisima, javnom poretku ili
moralu društva (u slučaju da je uslov nedopušten, taj ugovor je ništav)
b. Moguć uslov – uslov koji je i faktički i pravno objektivno moguć (ostvariv)
4. Takođe imamo:
a. Pozitivne uslove – Dejstvo zaključenog ugovora počinje ili prestaje ispunjenje uslova
b. Negativne uslove – Dejstvo zaključenog ugovora počinje ili prestaje neispunjenjem
uslova
2. Rok
Rok je protok vremena (ili vremenski interval), buduća izvesna okolnost od čijeg nastupanja ili
nenastupanja zavisi nastanak ili prestanak pravnog dejstva zaključenog ugovora. Rokovi mogu biti
određeni zakonom ili voljom strana.
Vrste rokova:
1. Prema kriterijumu pravnog dejstva:
a. Odložni rok – rok čijim protekom počinje dejstvo zaključenog ugovora
b. Raskidni rok – rok čijim protekom prestaje dejstvo zaključenog ugovora
2. Razlikujemo i:
43
a. Imperativni rok - određeni su imperativnim normama i subjekti ih ne mogu menjati.
Dele se na rokove zastarelosti i prekluzivne – pravo prestaje da postoji ako ga
njegov nosilac ne realizuje u tom roku – materijalni (rok u kome se mora izvršiti
pravo preče kupovine) i procesni (rok za podnošenje žalbe na prvostepenu presudu)
b. Dispozitivni rok – određuje se dispozitivnim normama pa ih strane mogu zameniti
određivanjem svog roka
c. One koje određuju subjekti prava – nisu određeni pravnim normama već po svom
nahođenju
Rok počinje teći prvog dana posle događaja od kog se računa, završava se istekom poslednjeg dana
roka.
17. Zaključenje ugovora
Zaključenje ugovora podrazumeva dva instituta – dve faze zaključenja ugovora: ponudu i prihvatanje
ponude.
1.PONUDA – je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, da bi se njenim
prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Lice koje daje ponudu je ponudilac, a lice kome je upućena je
ponuđeni.
Ponuda predstavlja jednostranu izjavu volje – jedna strana samoinicijativno upućuje ponudu drugoj.
Uslovi koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi nešto bilo ponuda:
1. Mora biti upućena od strane ponudioca – ne može neko da nudi za mene (osim zastupnika)
2. Mora se upućivati određenom licu – izuzetak je opšta ponuda upućena neodređenom broju
lica
3. Mora postojati ozbijna i jasna namera za zaključenje ugovora
4. Mora sadržati bitne elemente ugovora koji se želi zaključiti
5. Ako je reč o formalnom ugovoru i ponuda mora biti u toj formi, dakle ako je ugovor u
pismenoj formi, onda mora i ponuda biti u pisanoj formi.
Opozivost ponude: U našem sistemu ponudilac je vezan ponudom, ali postoje 2 izuzetka:
1. Ako je isključio svoju obavezu da održi ponudu ili isključenje proizilazi iz okolnosti posla
2. Ako ponuđeni otkaz ponude primi pre nego što primi ponudu ili istovremeno sa njom,
ali on nije vezan neograničeno.
Ponuda ima rok trajanja i on se mora odrediti:
1. Ponudilac može da precizira deliberacioni rok (rok ra razmišljanje) nakon koga ponuda ističe
2. Ako je reč o prisutnim licima (i telefonom), onda je rok za odgovor odmah
3. Ako je reč o odsutnom licu ono mora prihvatiti ponudu u razumnom roku
2. PRIHVATANJE PONUDE – je jednostrana izjava volje ponuđenog upućena ponudiocu kojom on
izražava pristanak na učinjenu ponudu.
Uslovi koje je važno ispuniti da bi nešto bilo prihvatanje ponude:
1. Prihvatanje ponude mora poticati od ponuđenog
2. Prihvatanje ponude mora biti nedvosmisleno – prihvatanje mora pouzdano da proizilazi iz
toga da ponuđeni pristaje na ponudu (ne može – sviđa mi se, nego – prihvatam)
44
3. Mora postojati bezuslovnost – prihvat ponude se ne može uslovljavati (npr. prihvatam, ali ne
odgovara mi cena)
4. Prihvat mora biti učinjen blagovremeno
5. Prihvatanje ponude mora biti upućeno u odgovarajućoj formi (ako je ponuda dostavljena
pismeno, i prihvat ponude mora biti u pisanoj formi)
Ćutanje ponuđenog – Smatra se da ko ćuti, ne pristaje na ponudu – iz ćutanja se ne izvlači prihvat
ponude u ugovornom pravu, međutim postoje izuzeci:
1. Ćutanje znači prihvatanje ako su dve strane u stalnom poslovnom odnosu – stalno
kupujemo lekove od jedne kompanije, i desi se pošaljemo porudžbinu i ne dobijemo odgovor
– smatra se da je ta kompanija prihvatila porudžbinu jer bi odbijanje morala da pošalje.
2. Profesije koje se bave izvršenjem naloga drugih lica – ako jedno lice drugom uputi nalog, on
taj nalog mora da odbije ako neće da prihvati, u suprotnom nalog se izvršava bez potrebe
prethodne potvrde jer je to posao kojim se to lice bavi.
VREME zaključenja ugovora – Kada smatramo da je ugovor zaključen?
Kod pristunih lica ugovor je zaključen neposredno (u tom trenutku).
Kod odsutnih lica se javlja pitanje, pa postoje 4 teorije:
1. Teorija izjave – smatra se da je ugovor zaključen kada je ponuđeni izjavio prihvat
2. Teorija odašiljanja – nije dovoljno da ponuđeni izjavi, već mora poslati prihvat – smatra se
da je ugovor zaključen u momentu kada je poslat prihvat
3. Teorija prijema – momenat kada je ponudilac primio prihvat od strane ponuđenog
4. Teorija saznanja – momenat kada je ponudilac primio, ali i saznao za prihvat
Naš zakon o obligacionim odnosima prihvata treću teoriju – teoriju prijema.
MESTO zaključenja ugovora je mesto u kojem je ponudilac imao svoje sedište u trenutku kada je
učinio ponudu.
18. Poništenje ugovora
Da bi ugovor bio punovažan, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi koji se odnose na:
1.
2.
3.
4.
5.
Sposobnost ugovaranja ugovornih strana
Saglasnost volja (konsenzus)
Predmet ugovora
Kauzu ugovora
Formu, ukoliko je ona zakonom predviđena kao bitan element
Ukoliko nije ispunjen neki od uslova, ugovor ima nedostatak, a u zavisnosti od težine tih nedostataka
ugovori mogu biti:
1. APSOLUTNO NIŠTAVI – kod njih postoji teži nedostatak, te oni uopšte ne proizvode pravno
dejstvo.
2. RELATIVNO NIŠTAVI (rušljivi) – proizvode pravno dejstvo, ali je njihova sudbina neizvesna.
Rušljiv ugovor ima dve mogućnosti:
45
1. Da bude poništen – i prestane da proizvodi pravno dejstvo. Rusljiv ugovor se može poništiti
u subjektivnom roku od jedne godine i objektivnom roku od tri godine. Poništen je tek
pravnosnažnom sudskom odlukom.
2. Da bude konvaildiran – odnosno da naknadno postane punovažan. Konvalidacija može biti:
1) voljna – kada ugovorne strane otklone nedostatke
2) zakonska – protekom rokova za poništaj ugovora
(dopuna iz skripte)
Postoji više načina prestanka ugovora:
1. Ispunjenje ugovornih obaveza – najnornalniji i najčešći prestanak ugovora
2. Poništaj – kod ugovora koji imaju određenu manu od momenta nastanka, nisu pravno
valjani
3. Raskid – zaključen je pravno valjan ugovor, a uzrok za raskid nastaje kasnije – sporazumni i
jednostrani raskid;
4. Nemogućnost ispunjanja obaveze
5. Protek vremena i otkaz – ako je naznačeno da će ugovor da traje npr. tri godine – ugovor
prestaje sa protokom vremena
6. Smrt saugovarača
PONIŠTAJ UGOVORA znači lišiti ga pravnog dejstva koje on treba da proizvodi.
Razlikuju se dve vrste ugovora:
1. NIŠTAVI UGOVORI (apsolutno ništavi) – ugovori koji se protive javnom poretku, prinudnik
propisima ili dobrim običajima. Vređaju javni interes i sankcija je veoma stroga.
a. Nedostatak koji ima ništav ugovor je neizlečiv, jednom ništav ugovor će uvek biti
ništav – i to je definitivna kategorija, smatra se da taj ugovor i ne postoji.
b. Ništavost je apsolutna (vazi za svakog) i na nju se može pozvati i drugo lice, ne samo
saugovarači.
c. Sud pazi na ništavost ugovora po službenoj dužnosti i mora odmah da reaguje.
d. Ne postoje rokovi za isticanje ništavosti, i ništavi ugovori se ne mogu vremenom
osnažiti.
Konkretne situacije koje obuhvataju ništavost ugovora: Ako ugovor nije sklopljen u odgovarajućoj
formi, ugovori čiji je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, prividni i fiktivni ugovori, ugovor koji
su zaključila poslovno nesposobna lica, zelenaški ugovori – jer koristimo tešku materijalnu situaciju
drugog lica.
Posledice ništavosti su da:
1. Ono što je ništavo ne proizvodi nikakva dejstva
2. Obostrana restirucija – ako smo nešto na osnovu takvog ugovora jedno drugom uradili,
moramo to da vratimo u pređašnje stanje, a ako ne možemo da vratimo onda moramo da
platimo
3. Savesna strana ima pravo na naknadu štete kod ništavih ugovora
46
2. RUŠLJIVI UGOVORI (relativno ništavi) – su pravno nesavršeni ugovori, njihova mana nije
toliko velika kao kod ništavih. Proizvode pravno dejstvo, ali mogu biti poništeni u nekom
roku od strane nekih lica.
a. To su potencijalno nevažeći ugovori – ako niko ne reaguje (ne traži poništaj)
proizvodiće pravno dejstvo
b. Vezani za pojedinačne interese. Najčešće se tiču saglasnosti volja (imamo neku
manu volje), i prekomernog oštećenja (podrazumeva očiglednu nesrazmeru u
davanju – npr. ja kupim svesku iz prava koja vredi 1,5e – prazna, za 200e jer mislim
da u njoj nešto ima)
Za razliku od ništavih ugovora:
1. Sud na rušljivost ugovora ne pazi po službenoj dužnosti – strana se mora pozvati na rušljivost da
bi sud poništio ugovor po tom osvovu
2. Odluka o poništenju ima kostitutivno i retroaktivno dejstvo – Ugovor je proizvodio pravno
dejstvo i prestaje da proizvodi pravno dejstvo tek kada se donese presuda da se ugovor poništi,
tada je već nastalo je novo stanje.
3. Pravo na poništaj ugovora ima ograničen krug lica (ako sam ja bio u zabludi, samo se ja mogu
pozvari na rušljivost, a ne i neko treće lice)
4. Gubitak prava na poništaj ugovora – zakonom predviđen rok: godinu dana od dana saznanja za
razlog rušljivosti (subjekrivan rok), a najkasnije u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora
(objektivan rok)
5. Rušljiv ugovor može vremenom da konvalidira – da osnaži, da se očisti od mana i da postatane
pravno perfektan
6. Posledica – ako se dokaže rušljivost, posledica kod rušljivih ugovora su povraćaj primljenog i
naknada štete savesnoj strani
19. Pojam, vrste i naknada štete
Šteta je jedan od izvora obligacionog odnosa. Šteta je neki gubitak koji može da se manifestuje u
materijalnoj ili moralnoj sferi. Međutim, pravni poredak ne priznaje svaki gubitak kao štetu, već se
štetom smatraju samo oni gubici koje zakon priznaje kao štetu.
Šteta je posledica nekog štetnog događaja. Štetni događaj je nemio događaj za koji zakon vezuje
nastanak obligacionog odnosa, a u kojem neko trpi neku štetu.
U našem pravnom poretku osnovno je pravilo „Šteta škodi onom koga zgodi“, međutim u nekim
situacijama pravo interveniše, te prebacuje štetne posledice sa onog koga je šteta zadesila na neko
dugo lice.
Pravo interveniše onda kada postoji osnov odgovornosti nekog drugog lica. Osnov odgovornosti je
razlog zbog kojeg se štetne posledice prebacuju sa lica kojeg je šteta pogodila na neko drugo lice, i
tada nastaje obligacioni odnos među njima.
Učesnici u obligacionom odnosu koju nastane prouzrokovanjem štete su:
47
1. Štetnik (odgovorno lice) – on je uvek dužnik koji je dužan da nadoknadi štetu
2. Oštećenik – on je uvek poverilac, on ima pravo da zahteva da mu se nadoknadi šteta.
Uslovi bez kojih nema prouzorkovanja štete:
1. Štetom mora biti ugroženo neko pravom zaštićeno dobro (imovina, život, zdravlje..)
2. Mora biti učinjeno bez saglasnosti oštećenog
3. Treće lice mora biti dužno da nadoknadi štetu (nije dužno ako smo sami pali i polomili nogu)
Postoje dve vrste štete, u odnosu na to koje dobro je štetom pogođeno:
1. Imovinska šteta – je umanjenje vrednosti nečije imovine (stvarna šteta), kao i sprečavanje
njenog povećanja (izmakla dobit)
a. STVARNA ŠTETA (obična šteta) - stvarna šteta podrazumeva umanjenje vrednosti
nečije imovine, i do nje može doći na dva načina:
1) umanjenjem aktive (uništili smo nekome neku stvar, ili smo mu ograničili neko
pravo)
2) povećanjeM pasive (povredili smo nekoga u saobraćajnoj nesreći, pa mu je
potrebna nega do kraja života, ti izadaci su nova obaveza na njegovoj imovini)
b. IZMAKLA KORIST – je sprečavanje povećanja nečije imovine. Npr. Lice A je zapalilo
stan Licu B. Taj stan je bio predmet ugovora u zakupu.
Pored toga što je lice A nanelo stvarnu štetu licu B, tj. uništilo mu stan, ono mu je
takođe nanelo štetu u vidu izgubljene koristi, jer da nije bilo požara, lice B bi i dalje
moglo da izdaje stan i da od njega dobija zakupninu.
Lice B je izgubilo korist za koju je osnovano očekivalo da uđe u njegovu imovinu.
Izgubljenom dobiti se smatra takođe i propuštena zarada.
Izamakla korist je onaj dobitak koji se mogao osnovano očekivati, prema redovnom
toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno
štetnikovom radnjom ili propuštanjem.
2. Neimovinska šteta – je gubitak u moralnoj sferi. U našem pravu neimovinska šteta se
razume kao bol ili strah, unutrašnja patnja, narušavanje nečije emocionalne ravnoteže.
Vrste tako shvaćene štete su:
1. Psihički bol,
2. Fizički bol, i
3. Strah.
Međutim, nisu sve vrste fizičkog bola, psihičkog bola i straha priznate kao šteta u našem pravu, nego
je potrebno da je ta bol trajala dovoljno dugo i da je bila dovoljnog inteziteta.
Psihički bol – nije svaki psihički bol koji je trajao dovoljno dugo i bio dovoljnog inteziteta u našem
pravu shvaćen kao šteta. Štetom se smatraju samo one vrste psihičkog bola iz zakonskog kataloga.
Npr. duševni bol usled umanjenja životne aktivnosti, duševni bol usled smrti bliskog lica, duševna bol
usled naruženosti, itd.
Naknada štete
48
Cilj naknade imovinske štete je REPARACIJA – odnosno da se oštećenik vrati u ono materijalno
stanje u kom bi bio da do štete nije ni došlo.
Imovinska šteta se može nadoknaditi na dva načina:
1. Povraćajem u pređašnje stanje
2. Novčanom naknadom
Kada nastaje obaveza naknade? – Onog momenta kada je nastala šteta.
Obim naknade? – Načelo integralne naknade – što znači da će se nadoknaditi šteta i ništa osim
štete.
Bitno je da se oštećenik vrati u ono materijalno stanje u kom bi bio da do štete nije došlo.
Kod naknade nematerijalne štete cilj nije reparacija, već moralna satisfakcija. Teško da se pretrpljeni
bol ili strah može nadoknaditi novcem, ali cilj je da uz pomoć tog novca oštećenik sebi obezbedi neku
pogodnost koja će mu pomoći da lakše prevaziđe situaciju u kojoj se nalazi.
20. Odgovornost za štetu
Odgovornost za štetu se može podeliti prema različitim kriterijumima.
Vrste odgovornosti za štetu:
1. U zavisnosti od toga da li se odgovornost zasniva među licima koja su bila ranije u nekakvom
obligacionom odnosu ili ne, odgovornost može biti:
a. Ugovorna odgovornost
Usled povrede već postojeće obligacije, došlo je do nastanka štete. Tako da se ovde
odgovara za štetu do koje je došlo usled povrede neke svoje obaveze (koja može da
proizilazi iz ugovora, ali može iz nekog drugog izvora). Do povrede obaveze može doći
usled neispunjenja, zadocnjenja, neurednog ispunjenja.
Lice A i lice B su zaključili ugovor o prodaji, kojim se lice A obavezalo da će licu B
isporučiti određenu količinu žita. Lice A je zakasnilo sa ispunjenjem svoje ugovorne
obaveze, te je usled toga Licu B nastala šteta.
b. Deliktna (vanugovorna) odgovornost
Zasniva se među licima koja nisu ni u kakvom starijem obligacionom odnosu, nego
činjenicom nastanka štete, do koje je došlo usled nekog delikta, oni stupaju u obligacioni
odnos.
49
Npr. Lice A u saobraćajnoj nezgodi udari automobil Lica B i napravi mu veliku materijalnu
štetu. Lice A i lice B se nisu ni poznavali pre nezgode, niti su bili u bilo kakvom
obligacionom odnosu pre toga. Međutim, nastankom štete nastao je obligacioni odnos
između lica A i Lica B. U konkretnom obligacionom odnosu lice B je poverilac, i ima prava
da potražuje od Lica A da mu štetu nadoknadi, a lice A je dužnik, te je dužno da tu štetu
nadoknadi.
2. U zavisnosti od toga da li štetnik ujedno i odgovorno lice, odgovornost može biti:
a. Ogovornost za vlastiti čin
Ovde su štetnik i odgovorno lice ista osoba. Odgovorno lice odgovara za sopstveni
postupak, odnosno za štetu odgovara onaj ko ju je prouzrokovao.
b. Odgovornost za drugoga
Ovde štetnik i odgovorno lice nisu ista osoba. Za štetu ne odgovara štetnik (lice koje
je štetu prouzrokovalo), već odgovorno lice.
Između štetnika i odgovornog lica postoji neka pravno relevatna veza koja opravda
to što odogovorno lice odgovara za štetnika (roditelj za dete, staratelj za štićenika,
itd).
1. Odgovornost za vlastiti čin:
Podela vanugovorne odgovornosti
Vanugovorna odgovrnost prema osnovu se može podeliti na:
1. SUBJEKTIVNA ODGOVORNOST – odgovornost za skrivljene posledice vlastitog čina.
Ovde je osnov odgovornosti krivica. Radi se o pretpostavljenoj krivici, što znači da ukoliko
oštećeno lice dokaže postojanje uzročno-posledične veze između štetnikove radnje i štetne
posledice, oborivo se pretpostavlja se da je štetnik kriv.
Štetnik se može osloboditi odgovornosti samo ako obori pretpostavku tj. ako dokaže da nije
kriv. Takođe, može se osloboditi odgovornosti ako postoji neki od 3 oslobađajuća razloga:
1. Šteta nastala usled više sile
2. Šteta nastala isključivom radnjom 3. lica
3. Šteta nastala isključivom radnjom oštećenog
Da bi neko lice moglo da odgovara za štetu koje je prouzrokovalo, mora da bude deliktno sposobno,
odnosno da može da shvati značaj svojih postupaka.
Deliktna sposobnost prema Zakonu o obligacionim odnosima, stiče se:
1. Kada lice navrši 14 godina
2. Kada je lice sposobno za rasuđivanje
Kod subjektivne odgovornosti je osnov krivica, što znači da se ispituje kakvoća nečijeg ponašanja.
Uvek kada se ispituje kvalitet nečijeg ponašnja, jer znamo da se radi o subjektivnoj odgovornosti.
2. OBJEKTIVNA ODGOVORNOST – je odgovornost bez obzira na krivicu. Dovoljno je samo da
postoji uzročno posledična veza. To što bi neko dokazao da nije kriv ne oslobađa ga
odgovornosti.
Kako razlikujemo subjektivnu i objektivnu odgovornost? – Čim je dopušteno da se u priču uvede
kvalitet nečijeg ponašanja onda se radi o subjektivnoj odgovornosti.
50
ZOO (zakon o obligacionim odnosima) objektivnu odgovornost predviđa:
1. Za štetu nastalu od opasne stvari
2. Za štetu nastalu od opasne delatnosti
Šta je to opasna stvar/opasna delatnost?
Opasnost se ceni prema okolnostim konkretnog slučaja.
Npr. neke stvari mogu biti opasne samim tim što postoje (oružje, otrov, eksploziv), neke mogu
postati opasne upotrebom (automobil), dok neke stvari mogu biti opasne zbog položaja u koji su
stavljene (npr. saksija na prozoru)
Prema definiciji profesora Mihaila Konstatinovića:
Opasne stvari su one pokretne/nepokretne stvari čiji položaj, osobine, upotreba ili samo postojanje
predstvljaju povećanu opasnost za nastanak štete po okolinu.
Opasna delatnost je svaka delatnost čije vršenje predstavlja povećanu opasnost za nastanak štete
po okolinu.
Kod objektivne odgovornosti osnov nije krivica, već je osnov stvorni/održavani rizik !!!
Dovoljno je da postoji uzročno posledična veza između nastanka štete i opasne stvar ili opasne
delatnosti. Za takvu štetu, čak iako nije kriv, odgovaraće imalac opasne stvari, odnosno lice koje
obavlja opasnu delatnost.
Zašto će oni odgovarati? – Zato što je posedovanjem opasne stvari, odnosno obavljanjem opasne
delatnosti stvorilo/održavalo rizik po druge.
Lice se može osloboditi objektivne odgovrnosti na sledeće načine:
1. Tako što će dokazati da ne postoji uzročno posledična veza između opasne stvari/obavljanja
opasne delatnosti i štete. Tako što će dokazati postojanje neka od tri oslobađajuća razloga:
a. Šteta je nastala usled više sile
b. Šteta je nastala isključivo radnjom trećeg lica
c. Šteta je nastala isključivom radnjom oštećenog
2. Odgovornost za drugoga
Kod odgovornosti za drugoga štetnik i odgovrno lice nisu ista osoba.
Kod odgovornosti za drugoga govori se o:
1. Odgovornosti roditelja za decu
2. Odgovornosti staraoca za štićenike
3. Odgvornosti pravnog lica za svoje zaposlene i organe
Odgovornost roditelja za decu
1. 0-7 godine – dete je apsolutno deliktno nesposobno. Dete je deliktno nesposobno i postoji
neoboriva pravna pretpostavka. Za štetu koje je dete načinilo odgovaraju roditelji, bez obzira
na svoju krivicu (objektivna odgovornost)
51
2. 7-14 godina – dete je deliktno nesposobno – oboriva pravna pretpostavka. Ako se obori
pretpostavka da je dete deliktno nesposobno, onda će za štetu odgovarati dete. Ako se ne
obori, odgovaraće roditelji, osim ukoliko dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice
(subjektivna odgovornost).
Odgovornost drugih lica za maloletnike
1. To su situacije kada su roditelji dete poverili na čuvanje nekom dugom licu – staratelj, škola, itd. –
a tom prilikom je dete prouzrokovalo štetu. U toj situaciji neće odgovarati roditelji, već lice koje je
vršilo nadzor nad detetom u momentu kad je šteta pričinjena.
Ova lica odgovaraju subjektivno (pretpostavlja se njihova krivica), ali se mogu osloboditi
odgovornosti ako dokažu da nisu krivi, tj. da su vršili nadzor onako kako su se na to obavezali,
odnosno da bi do štete došlo i pri brižljivom vršenju nadzora.
Međutim, i u situaciji u kojima je dete povereno na na čuvanje, roditelji mogu odgovarati za štetu,
ukoliko je do prourokovanja štete došlo usled lošeg vaspitanja, rđavih navika, itd. Tada oštećeno lice
može birati da li će tražiti naknadu štete od lica kome je dete bilo povereno na čuvanje ili od
roditelja.
2. Kada duševno obolelo lice prouzrokuje štetu drugome, za to odgovara lice koje vodi nadzor nad
njim
(staratelj).
- Ovde postoji subjektivna odgovornost – oboriva je pravna pretpostavka krivice oborivo staratelja –
pa ako staratelj dokaže da nije kriv, odnosno da je vršio nadzor na pravi način, ili da bi šteta nastala i
pri brižljivom nadzoru – tada se staratelj oslobađa odgovornosti.
Odgovornost po osnovu pravičnosti:
Ako je štetu prouzrokovao maloletnik koji je deliktno sposoban, koji je navršio 14 godina, a nema
sredstava da naknadi štetu, štetu će naknaditi roditelji, bez obzira što nisu krivi.
Ideja je da se oštećeno lice isplati, pri čemu se vodi računa kako o materijalnom stanju oštećenog,
tako i o materijalnom stanju roditelja štetnika.
21. Cesija, preuzimanje
subordinacija
duga,
ustupanje
ugovora
i
personalna
U savremenom pravu prihvaćena je ideja da obligacija može da preživi promenu ličnosti u
obligacionom odnosu. U Rimskom pravu se smatralo da je obligacija vezana za ličnost, te da bi
promena poverioca ili dužnika dovela do gašenja obaveze.
Do promene subjekta u obligacionom odnosu može doći na osnovu:
1.
2.
3.
4.
5.
Zakona
Jednostrane izjave volje
Sudske odluke
Statusne promene
Ugovora – najčešće
Promene subjekta u obligacionom odnosu:
52
1.
2.
3.
4.
USTUPANJE UGOVORA – omogućava promenu i poverioca i dužnika
PREUZIMANJE DUGA – dovodi do promene dužnika
USTUPANJE POTRAŽIVANJA (CESIJA) – dešava se promena na strani poverioca
PERSONALNA SUBROGACIJA
I Cesija
Kod cesije dolazi do promene poverioca.
Stari poverilac
ugovor o cesiji
Novi poverilac
Dužnik
Cesija je prenos potraživanja koje se vrši na osnovu ugovora između novog i starog poverioca.
Ugovorom o cesiji stari poverilac prenosi na treće lice (novog poverioca) svoje pravo potraživanja
(kao i sva akcesorna prava), tako da treće lice postaje novi poverilac. Obligacija je i dalje ista, samo je
došlo do promene ličnosti.
Za cesiju nije potrebna saglasnost dužnika jer je dužniku svejedno kome duguje, ali je bitno da bude
obavešten da bi znao kome treba da izvrši obavezu.
U slučaju da je dužnik izvršio obavezu prema starom poveriocu, jer nije bio obavešten o cesiji,
smatralo bi se da je dužnik ispunio svoju obavezu, a novi poverilac bi mogao podneti tužbu za
neosnovano obogaćenje protiv starog poverioca.
Predmet ugovora o cesiji je potraživanje. Neka potraživanja nisu podobna da budu predmet
ugovora o cesiji:
1. Potraživanja čiji je prenos zabranjen zakonom
2. Potraživanja koja su vezana za ličnost poverioca
3. Potraživanja koja se po svojoj prirodi protive prenošenju na treće lice (intuitu personae
ugovori)
II Preuzimanje duga
Kod preuzimanja duga dolazi do promene na strani dužnika.
Stari dužnik
ugovor o preuzimanju duga
Novi dužnik
Poverilac
Ovde ugovor zaključuju stari dužnik i treće lice – novi dužnik. Oni su najčešće u nekom odnosu
(verovatno dugovanja). Ovim ugovorom novi dužnik se obavezuje da će da izvrši obavezu umesto
starog dužnika.
Kod preuzimanja duga neophodna je saglasnost poverioca, jer njemu nije svejedno ko mu duguje.
Ukoliko je poverilac pristao, on može tražiti ispunjenje samo od novog dužnika, nikako od starog
dužnika. Ne može se ustupati samo onaj dug koji je vezan za ličnost dužnika.
Ovaj ugovor ima dejstvo ugovora o pristupanju duga onda kada:
53
1. Poverilac nije dao saglasnost
2. Kada je novi dužnik u momentu zaključenja ugovora bio insolventan, a poverilac je bio
savestan
III Ustupanje ugovora
Pravilo je da svaka strana u dvostranoobavezujućem ugovoru može, ako na to pristane druga strana,
da ustupi ugovor nekom trećem licu, tako da treće lice postane nosilac svih prava i obaveza iz
ustupljenog ugovora.
Ovde može doći do promene ili na strani poverioca ili na strani dužnika.
Bitno je da se razlikuju dva ugovora:
1. Ugovor koji je predmet ustupanja – ovaj ugovor je dvostranoobavezujući i zaključen je
između ustupioca i njegovog saugovarača.
2. Ugovor o ustupanju ugovora – njega zaključuju ustupilac i prijemnik. Za taj ugovor je
potrebna saglasnot druge ugovorne strane iz ugovora koji se ustupa.
Ugovor o ustupanju ugovora proizvodi pravno dejstvo u času kada druga strana da svoj pristanak.
Ako je ona unapred dala pristanak, onda u času kada bude obaveštena o zaključenja ugovora o
ustupanju.
Traži se paralelizam formi ugovora koji je predmet ustupanja i ugovora kojim se ustupa ugovor.
Ustupilac i primenik zaključuje ugovor o ustupanju ugovora. Ustupilac po zaključenju ovog ugovora
nije više ugovorna strana u ugovoru koji je predmet ustupanja. Ustupilac odgovara prijemniku za
punovažnost ustupljenog ugovora, ne jemči da će dužnik zaista izvršiti obavezu, već on samo
garantuje da je ugovor punovažan. Prijemnik stupa na mesto ustupioca, i stiče sva prava i obaveze
koje je ustupilac imao na osnovu ugovornog odnosa.
Za ustpanje ugovora, potrebna je saglasnost saugovarača.
Ugovor o ustupanju ugovora proizvodi pravno dejstvo od momenta kada je saugovarač dao
saglasnost, a ako je saugovarač dao saglasnost pre zaključenja ugovora o ustpanju, onda proizvodi
pravno dejstvo od momenta od kada je saugovarač obavešten.
Poverilac(ustupilac)
ugovor o
ustupanju
ugovora
ugovor koji je predmet ustupanja
Dužnik
k
o
a
treće lice – primalac
U konkretnom primeru poverilac je taj koji ustupa svoj položaj u ugovoru (ali je to mogao biti i
dužnik). Poverilac (ustupilac) i treće lice (primalac) zaključili su ugovor o ustupanju ugovora, kojim je
ustupilac ustupio svoj položaj iz ugovora primaocu. Neophodna je saglasnot dužnika.
22. Prebijanje i zastarelost
54
PREBIJANJE ili kompenzacija. Do prebijanja dolazi kada dužnik iz jednog obligacionog odnosa
postane poverilac svog poverioca iz drugog obligacionog odnosa.
- Prebijanje se može desiti kada između poverioca i dužnika postoje uzajamna potraživanja
koja se mogu ugasiti prebijanjem.
- Naziv dolazi od latinske reči koja označava naknadu, obeštećenje ili zamenu nečega za
nešto.
Potpuna kompenzacija – dešava se u slučaju da su uzajamna potraživanja glasila na istu sumu, tada
će se celokupna potraživanja ugasiti.
Delimična kompenzacija – npr. dovodi do toga da će se kompenzaciom ugasiti ono manje
potraživanje, dok će se veće potraživanje umanjiti za prebijeni iznos.
Značaj kompenzacija je ispunjenje obaveza na jednostavan i efikasan način, a bez stvaranja troškova,
tj. bez efektivnog plaćanja.
Do kompenzacije se može doći na tri načina, na osnovu:
1. Zakona – zakonska kompenzacija – je uređena zakonom i moraju biti ispunjeni sledeći
uslovi:
1. Potraživanja su uzajamna – obe strane se jedna prema drugoj pojavljuju kao dužnik i
poverilac
2. Potraživanja su jednorodna (istovrsna) – glase na novac ili druge zamenljive stvari
istog roda ili kvaliteta
3. Potraživanja su dospela – za oba potraživanja su nastupili rokovi za njihovo izmirenje
4. Da jedna od strana izjavi da želi da izvrši prebijanje (izjava o kompenzaciji)
Zakonom su predvidjeni i slučajevi u kojima je prebijanje isključeno jer postoje pravne
prepreke, npr. potraživanje koje se ne može zapleniti, potiče iz stvari ili vrednosti koje su
dužniku date na čuvanje.
2. Suda – sudska kompenzacija – nastaje na osnovu sudske odluke. Tužilac se obrati sudu, a
tuženi može da istakne prigovor da i on prema tužiocu ima neko potraživanje. Tuženi može
da traži od suda da to utvrdi, i tada da svojom odlukom izvrši prebijanje i da odbije tuženi
zahtev.
3. Ugovora – ugovorna kompenzacija – Ugovorne strane mogu svojom voljom prebiti
uzajamna potraživanja čak i ako nisu ispunjeni uslovi za zakonsku kompenzaciju, osim ako su
protivna propisima i moralu.
ZASTARELOST – Zastrarelosti podležu sva potraživanja, to je gubitak prava da se izvršenje obligacije
zahteva sudskim (prinudnim) putem. Zastarelost je jedan od načina prestanka obligacija do koga
dolazi pasivnim ponašanjem poverioca, uz aktivno ponašanje dužnika.
• U obligacionoim pravu značaj zastarelosti je taj što dovodi do gašenja obligacije
• Zastarele obligacije, koje su bile civilne (utužive) postaju naturalne (neutužive)
• Zastarelost ima dva bitna elementa:
o Protok vremena, i
o Ljudsku volju
O zastarelosti sud ne vodi računa po službenoj dužnosti, već sud reaguje na inicijativu zainteresovane
strane, tj poverilaca. Poverilac ne može posle protoka određenog roka da zahteva preko suda da
dužnik ispuni obavezu. Ako dužnik bude tužen da ispuni zastarelu obavezu, sud će odbiti taj zahtev.
Ipak, dužnik ako želi može ispuniti obavezu.
Postoje dve vrste rokova zastarelosti:
55
1. Opšti rok zastarelosti je 10 godina, osim ako zakonom nije određen neki drugi rok
zastarelosti
2. Posebni rokovi zastarelosti – rok od 5 godina (npr. za potraživanje trećeg lica), rok od 3
godine (npr. potraživanje zakupnine) i 1 godine (npr. potraživanje naknade za električnunu
energiju, vodu, itd.)
Zastoj zastarelosti sprečava početak toka zastarevanja, ako postoje razlozi zbog kojih se po zakonu
zastarevanje nije moglo započeti. Prekid zastarevanja ima za posledicu da zastarevanje počinje teći
od početka.
Npr. do zastoja dolazi kod potraživanja bračnih drugova od zaključenja do prestanka braka.
Zastarivanje se prekida kada dužnik isplati dug.
23. Značaj prava EU za poslovno pravo u Srbiji
Evropska unija (EU) je međunarodna organizacija koja se sastoji od 27 evropskih zemalja i upravlja
zajedničkim ekonomskim, socijalnim i bezbednosnim politikama.
EU je kao ideja i projekat nastala i počela da se razvija nakon završetka II svetskog rata, pre svega kao
zajednica svega 6 država okupljenih oko zajedničkog tržišta za čelik i ugalj, da bi s vremenom sve više
rasla i dobijala sve veće nadležnosti. Velika Britanija je nedavno napustila EU – Bregzit, što je bio prvi
slučaj u istoriji da neka država članica napusti EU.
EU treba razlikovati od druge bitne međunarodne organizacije, koja takođe obuhvata države koje se
nalaze na evropskom kontinentu, a to je Savet Evrope.
Savet Evrope obuhvata sve države koje se geografski nalaze na evropskom kontinentu sa izuzetkom
Belorusije. Najvažnija institucija Saveta Evrope jeste Evropski sud za ljudska prava u Strazburu koji
sudi po osnovu Evropske Konvencije o ljudskim pravima.
Evropska Konvencija o ljudskim pravima garantuju određena osnovna prava svakom građaninu
države članice Saveta Evrope. Ova prava uključuju:
1.
2.
3.
4.
5.
Pravo na život,
Pravo na pravično suđenje,
Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života,
Pravo na delotvorni pravni lek,
Pravo na zabranu diskriminacije, itd.
Srbija je članica Saveta Evrope i odredbe Evropske Konvencije o ljudskim pravima se u potpunosti
primenjuje u Srbiji i nešto što je veoma bitno u praksi jer svaki građanin Srbije, ukoliko se ispune svi
potrebni uslovi, ima pravo da se obrati ovom Sudu, ako su neka od njegovih osnovnih prava
povređena.
Posledica članstva u Savetu Evrope jeste takođe, na primer, da je Srbija morala da ukine smrtnu
kaznu ili da je došlo do ubrzanja sudskih postupaka jer je to nešto što je zagarantovano pravom na
pravično suđenje.
Pravo EU se svakako razlikuje od propisa povezanih sa Savetom Evrope. Pravo EU reguliše znatno širi
spektar različitih pitanja:
56
1. Od poljoprivrede, preko ribarstva, i carinskih propisa
2. Do zajedničke bezbednosne politike i propisa o pravu konkurencije, zaštite potrošača i
zaštite podataka o ličnosti.
Kako je EU rasla i razvijala se u poslednjih 70 godina, jedna od ideja vodilja ovog razvoja jeste bila i
ostala kako stvoriti što istovetnije uslove poslovanja i stoga što više uskladiti propise širom Evropske
unije, u svim njenim državama članicama u vezi sa određenim pitanjima, koja se prevashodno tiču
trgovine, u najširem smislu.
Naime, bitno je naglasiti da je pored političke, jako bitna ekonomska ideja i pozadina kao razlog za
nastanak i razvoj Evropske unije, pre svega zajedničko unutrašnje tržište koje zasnovano na četiri
osnovne slobode koje su ustanovljene da bi se zagarantovalo efikasno zajedničko tržište.
Te 4 osnovne slobode jesu
1.
2.
3.
4.
Sloboda kretanja ljudi,
Sloboda prometa robe,
Sloboda pružanja usluga, i
Sloboda prometa kapitala između svih država članica Evropske unije i zadatak prava EU je da
osigura ostvarivanja ovih četiri sloboda u što većoj meri.
Evropski sud pravde u Luksemburgu je razvio veoma bogatu sudsku praksu baš u kontekstu
osiguravanja ostvarivanja ovih sloboda. U praksi ovo podrazumeva da, na primer, margarin koji se
proizvodi, reklamira i prodaje u Francuskoj, može slobodno da se, u istom pakovanju i na isti način,
prodaje i reklamira i na tržištu ostalih 26 država članica ili da državljanin Bugarske koji je lekar može
slobodno da se zaposli u bolničkom centru u Španiji i da radi tamo kao lekar.
Republika Srbija još uvek nije, ali teži da u bliskoj budućnosti postane punopravna članica Evropske
unije i stoga je u obavezi da u potpunosti uskladi svoji pravni sistem sa pravom Evropske unije do
trenutka njenog ulaska u Evropsku uniju.
To je i formalna obaveza Srbije po osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju koji je Srbija
zaključila sa Evropskom unijom, pošto svaka zemlja koja teži da postane članica jeste u obavezi da
ispuni određene zahteve za pridruživanje.
I upravo se pregovori, koje Srbija u poslednjih par godina vodi sa Evropskom unijom, tiču dogovora o
usaglašavanju srpskog prava sa pravom u EU i ti pregovori se sastoje od različitih poglavlja od kojih
se svako tiče jedne značajne oblasti kao što su, npr. pitanje vladavina prava ili pitanje sloboda
prekograničnog pružanja usluga ili pitanje zaštite životne sredine.
U Republici Srbiji su propisi koji regulišu pravo zaštite potrošača, pravo zaštite konkurencije i pravo
zaštite podataka o ličnosti primeri zakonskih propisa koji su se razvili pod uticajem evropskih propisa
u ovim oblastima.
Sveprisutni proces digitalizacije tržišta i društva predstavlja posebno veliki izazov za ove grane prava
koje su veoma usko međusobno povezane – što se može odlično opaziti na primeru kompanije
Fejsbuk.
U slučaju Fejsbuk imamo veoma značajne procese protiv ove kompanije za zloupotrebu
dominantnog položaja (pravo konkurencije), nedozvoljeno sakupljanje i prodaja podataka korisnika
(pravo zaštite podataka o ličnosti) i netransparentne i nedozvoljene opšte uslove poslovanja (pravo
zaštite potrošača).
57
24. Osnovi prava zaštite podataka o ličnosti
U Evropskoj uniji pravo zaštite podataka o ličnosti je trenutno jedno od najaktuelnijih pitanja i
kompanije ulažu velike napore da se u potpunosti usaglase sa radikalno novim i veoma zahtevnim
propisima koji regulišu ovu oblast, a to je Uredba o opštoj zaštiti podataka – „GDPR“, koja je stupila
na snagu 2018. godine.
Značaj obe oblasti prava posebno je dobio na značaju nakon Fejsbuk/Kembridž analitika skandala,
kada je najšira javnost uspela da sazna kako kompanije prikupljuju podatke od svojih korisnika koje
posle prodaju drugim kompanijama koji ih koriste u svrhe usmeravanja oglasnih poruka, političke
svrhe i drugo.
Postalo je jasno da korišćenje svih sličnih društvenih mreža nije besplatno, kao što su mnogi njihovi
korisnici pogrešno mislili, već da korisnici plaćaju za njihovo korišćenje putem svojih ličnih podataka.
U današnje vreme, potrošači neće lako da oproste kompanijima kada dođe do kršenja propisa
vezanih za lične podatke, na primer, u slučaju hakerskog napada, kada lični podaci budu ukradeni,
što je nedavno bio slučaj sa British Airways kompanijom kada su lični podaci putnika bili ukradeni.
Pravo zaštite podataka o ličnosti je u Republici Srbiji regulisano Zakonom o zaštiti podataka o
ličnosti. Nadležni državni organ je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o
ličnosti.
Pravo zaštite podataka o ličnosti uspostavlja pravni okvir za zaštitu ličnih podataka i nešto je o čemu
sve kompanije moraju veoma da vode računa. Lični podaci su bilo koje informacije koje se odnose
na pojedinca koji se mogu direktno ili indirektno identifikovati.
U lične podatke spadaju:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
Lična imena
Prezimena
E-mail adrese, kao najočigledniji primeri ličnih podataka, a takođe podaci o
Lokaciji,
Etnička pripadnost,
Pol,
Biometrijski podaci,
Verska uverenja,
Veb kolačići, i
Politička mišljenja, takođe mogu biti lični podaci.
Za prikupljanje ličnih podataka, neophodno je dobiti pristanak subjekta podataka na obradu njihovih
podataka.
Osnovna prava zaštite podataka o ličnosti obuhvataju:
1. Pravo na pristup – svako fizičko lice ima pravo da zahteva od rukovaoca informaciju da li
obrađuje podatke o njemu, koje i u koju svrhu, pristup tim podacima, predviđeni rok
čuvanja, kopiju tih podataka. Pravo na pristup može biti ograničeno, u celini ili delimično, u
meri i trajanju koje je neophodno i srazmerno u demokratskom društvu.
58
2. Pravo na ispravku i dopunu – lice na koje se podaci odnose ima pravo da zahteva ispravku
njegovih netačnih podataka o ličnosti bez nepotrebnog odlaganja. Ukoliko su podaci
nepotpuni, lice ima pravo da svoje podatke dopuni kroz davanje dodatne izjave.
3. Pravo na brisanje – svako lice, na koje se podaci odnose, ima pravo da se njegovi podaci o
ličnosti izbrišu od strane rukovaoca kada više nisu neophodni za ostvarivanje svrhe zbog koje
su prikupljeni ili na drugi način obrađivani.
Podaci se moraju obrisati:
1. Ako je lice opozvalo pristanak na osnovu koga se obrada vršila ili je podnelo
prigovor na obradu,
2. Ako su podaci nezakonito obrađivani,
3. Ako brisanje predstavlja izvršenje zakonske obaveze rukovaoca, ili
4. Ako su podaci o ličnosti prethodno prikupljeni u vezi sa korišćenjem usluga
informacionog društva.
4. Pravo na ograničenje obrade – lice na koje se podaci odnose ima pravo da od rukovaoca
zahteva da se obrada njegovih podataka o ličnosti ograniči u nekim slučajevima.
5. Pravo na prenosivost podataka – ukoliko su zajedno ispunjeni uslovi iz člana 36 Zakona, lice
na koje se podaci odnose ima pravo da prethodno dostavljene podatke primi u
strukturisanom obliku od rukovaoca kao i da ih, bez njegovog ometanja, prenese drugom
rukovaocu.
6. Pravo na prekid obrade (prigovor) – lice na koje se podaci odnose ima pravo da od
rukovaoca, u vidu prigovora na obradu, zahteva prekid obrade, uključujući i profilisanje koje
se zasniva na tim odredbama.
Ukoliko rukovalac nije predočio da postoje zakonski razlozi za obradu koji pretežu nad
interesima, pravima ili slobodama lica na koje se podaci odnose ili su u vezi sa podnošenjem,
ostvarivanjem ili odbranom pravnog zahteva, biće dužan da prekine za obradom podataka o
licu
koje
je
podnelo
prigovor.
7. Pravo protiv odlučivanja isključivo na osnovu automatizovane obrade – na lice, čiji se lični
podaci obrađuju, neće se primenjivati odluka doneta isključivo na osnovu automatizovane
obrade, uključujući i profilisane, ukoliko ta odluka značajno utiče na njegov položaj ili
proizvodi pravne posledice po lice.
25.Osnovi prava zaštite potrošača
Propisi o zaštiti potrošača u potpunosti regulišu ponašanje trgovca prema potrošačima, kao ključnim
učesnicima tržišta.
U potrošačkim odnosima, dva su ključna subjekta:
1. Trgovac, koji posluje na tržištu, kao deo svoje profesionalne aktivnosti (npr. prodavac
patika), i
59
2. Potrošač, kao subjekt koji učestvuje na tržištu kako bi zadovoljio svoje životne potrebe (npr.
student ekonomije koji kupuje patike kako bih ih koristio za trčanje).
U svojim trgovinskim odnosima sa trgovcem, potrošač se smatra za značajno slabiju stranu, i baš iz
tog razloga su usvojeni brojni propisi sa ciljem zaštite potrošača od trgovaca.
U Republici Srbiji, potrošačko pravo je prevashodno regulisano Zakonom o zaštitom potrošača.
Nadležni državni organ za zaštitu potrošača jeste Sektor za zaštitu potrošača pri Ministarstvu
trgovine, turizma i telekomunikacija.
Primena prava zaštite potrošača se ni na koji način ne može ograničiti ili isključiti, trgovac je uvek u
obavezi da osigura da je njegovo celokupno poslovanje usklađeno sa svim propisima o zaštiti
potrošača.
U praksi, kako u Srbiji, tako i u Evropskoj uniji, često se dešava da trgovac krši propise o zaštiti
potrošača jer nije bio upoznat sa postojanjem ili sadržajem ovog prava.
Odličan primer jeste slučaj kompanije Apple, koja je prekršila potrošačke propise u 11 država članica
EU jer su njeni advokati propustili da usklade poslovnu praksu, koju su ustanovili u SAD-u u skladu sa
američkim pravom, sa sa bitno zahtevnijim potrošačkim propisima na evropskom tržištu gde su
prodavali svoje računare, tablet uređaje i mobilne telefone.
Propisi o zaštiti potrošača zabranjuju svaki oblik nepoštene poslovne prakse trgovca koja na bilo koji
način može da utiče na ekonomsko ponašanje potrošača – odnosno na njihovu odluku da kupe ili da
ne kupe određeni proizvod.
Ovde se pre svega misli na različite oglasne poruke. Na primer – reklama u kojoj određeni trgovac
tvrdi da je sve u njegovoj radnji sniženo za 30% mora da bude tačna, tako da je svaki proizvod u
njegovoj radnji zaista snižen za 30%.
Isto je slučaj i sa reklamiranjem proizvoda kao „besplatan“, taj proizvod onda zaista mora da bude u
potpunosti besplatan za potrošača, bez ikakvih skrivenih troškova.
Takođe, nepoštena poslovna praksa obuhvata slučajeve kad trgovac odbija ili propusti da usaglasi
svoje poslovanje ili postupi po bilo kojem propisu kojim se štite potrošači. To bi bio, na primer, slučaj
sa osiguravačem kao trgovcem koji na sve moguće načine pokušava da izbegne isplatu ugovorene
premije u slučaju požara koji je uništio potrošačev stan.
Zakonom o zaštiti potrošača zabranjeno je i ugovaranje nepravičnih ugovornih odredaba. Ovo se
prevashodno odnosi na opšte uslove poslovanja koje trgovci uobičajeno nametnu potrošaču da ih
prihvati prilikom zaključenja potrošačkog ugovora bez mogućnosti da potrošač o njima pregovora.
Svaka nepravična ugovorna odredba je uvek ništava, tj. smatra se da nikad nije ni ugovorena i
potrošač nije obavezan njome, a trgovcu prete vrlo visoke kazne.
Primer nepravične ugovorne odredbe jeste odredba kojom se ostavlja mogućnost da teretana u bilo
kojem trenutku, bez obaveštavanja potrošača, raskine ugovor, poveća godišnju cenu članarine ili
ugovorna odredba kojom teretana obavezuje svog člana da nastavi s redovnom uplatom mesečne
članarine iako je teretana zatvorena usled mere namenjenih za sprečavanje širenja koronovirusa.
Pored ovih, vrlo moćnih pravila o zabrani nepoštene poslovne prakse i nepravičnih ugovornih
odredbi, koja se primenjuju na svaku vrstu odnosa u kojoj je jedna strana potrošač, a druga trgovac,
postoje još dodatna pravila koja važe za određene vrste potrošačkih ugovora.
60
Jedan od tih je ugovor o prodaji robe potrošaču koji zahteva tzv. saobraznost robe sa ugovorom u
roku od dve godine od kupovine određenog proizvoda. Ovo pravo, koje se ponekad naziva i
zakonska garancija, podrazumeva da računar ili mobilni telefon koji je potrošač kupio mora zaista i
da radi u roku od dve godine ili da se patike koje je potrošač kupio ne iscepaju u roku od dve godine.
U suprotnom, potrošaču je garantovano više prava kako bi se sačuvala saobraznost koja obuhvataju
pravo na zamenu ili popravku robe, kao i pravo na raskid ugovora i povratak plaćene cene ili
umanjene cene. Takođe, na takve reklamacije, prodavac uvek mora da odgovori potrošaču, tj. ne
može i ne sme upućivati potrošača da kontaktira proizvođača tvrdeći da je odgovornost za problem
na proizvođaču neispravnog telefona ili patika lošeg kvaliteta.
Takođe, posebno sad u vreme korone, u praksi su najbitniji ugovori zaključeni na daljinu, a to su
ugovori koji su zaključeni na internetu ili putem telefona, gde potrošač ima dva osnovna prava:
1. Pravo na odustanak od ugovora – podrazumeva da potrošač ima pravo da, bez ikakvog
obrazloženja, naknade ili drugih negativnih posledica odustane od ugovora koji je prethodno
punovažno zaključio sa trgovcem u zakonskom roku od 14 dana od kada je potrošač primio
određeni proizvod i da dobije nazad celokupni plaćeni iznos cene.
U kontekstu prava na odustanak, potrošač ima i pravo da isproba proizvod koji je kupio,
odnosno činjenica da je paket otvoren i proizvod isproban, ne oduzima potrošaču pravo na
odustanak.
To je, na primer, slučaj sa kupovinom košulje preko interneta koju potrošač ima pravo da
isproba, na isti onakav način na koji bi probao košulju u prodavnici košulja, ali nema pravo da
tu košulju nosi ukoliko želi da ostvari svoje pravo na odustanak od ugovora.
U praksi, veliki problem jeste što jedan deo potrošača zloupotrebljava to svoje pravo i
upotrebi taj proizvod pre nego što ga vrati.
2. Pravo da bude obavešten – podrazumeva pravo potrošača da pre zaključenja ugovora dobije
sve informacije koje su bitne za određenu transakciju koju zaključuje.
Te informacije, na primer, obuhvataju dužinu trajanja ugovora, punu adresu trgovca, punu
cenu bez ikakvih skrivenih troškova, telefon ili drugi način na koji potrošač može da uputi
svoju žalbu u vezi s robom ili uslugom koja je predmet tog potrošačkog ugovora.
Sankcije za povredu prava potrošača u Republici Srbije su, pre svega, novčane. U EU trenutno postoji
tendencija znatnog povećanja sankcija, i to je nešto što će se, takođe, verovatno uskoro desiti i u
Srbiji i što će zasigurno dovesti do većeg stepena usaglašavanja poslovanja trgovaca sa potrošačkim
pravom.
26. Osnovi prava konkurencije
U Republici Srbiji, pravo zaštite konkurencije je regulisano Zakonom o zaštiti konkurencije.
Ovaj Zakon naglašava da se zaštita konkurencije ustanovljava u cilju ekonomskog napretka i
dobrobiti društva, a naročito koristi potrošača.
Srpsko pravo za zaštitu konkurencije se razvilo prevashodno pod uticajem evropskog prava zaštite
konkurencije, gde pravo zaštite konkurencije predstavlja jedan od osnovnih instrumenata zaštite
tržišta i svih tržišnih učesnika, kako trgovaca, tako i potrošača.
61
Glavni cilj pravila konkurencije EU je da omogući pravilno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta
Evropske unije kao ključnog pokretača blagostanja kako svih njenih građana, tako i trgovaca i društva
u celini.
Propisi o zaštiti konkurencije sadrže tri vrste opštih odredbi kojima se reguliše konkurencija, a to su:
1. Zabrana restriktivnih sporazuma među učesnicima na tržištu;
2. Zloupotreba dominantnog položaja na tržištu, i
3. Koncentracija (spajanje i preuzimanje) između dva ili više učesnika na tržištu kojom se
narušava konkurencija.
Konkretno, restriktivni sporazumi su svi ugovori, sporazumi, dogovori ili usaglašene prakse koji za
cilj ili posledicu mogu da imaju narušavanje konkurencije.
Najčešći primer su karteli, gde se više učesnika na tržištu dogovara o zajedničkim cenama,
teritorijama na kojima će prodavati robu i količinu robe u opticaju.
Kompanijama je često isplativije da se jednostavno dogovore o ceni i količinama robe na tržištu
nego da međusobno cenovno konkurišu jedni drugima i ostvaruju niže marže.
Na primer – vlasnici pekara mogu da se dogovore da prodaju pecivo po istoj ceni, teritorije na
kojima će da posluju, da ne otvaraju pekare na teritoriji rezervisanoj za određenog prodavca i da
drže isti asortiman proizvoda.
Na ovaj način potrošači su oštećeni, jer dobijaju peciva po višoj ceni nego konkurentskoj, i nemaju
izbora između više pekara na svojoj teritoriji i širi asortiman proizvoda.
Slično, zabranjeno je da, npr. proizvođač piva određuje cenu piva u kafićima i restoranima.
Proizvođač piva može da odredi isključivo veleprodajnu cenu piva, a maloprodajna cena mora biti
ostavljena slobodnom tržištu i konkurenciji.
Zabrana zloupotrebe dominantnog položaja se odnosi na kompanije koje su stekle određenu
veličinu na tržištu te se smatraju dominantnim. Posedovanje dominantnog položaja nije zabranjeno,
ali je zabranjena zloupotreba dominantnog položaja kojom se narušava konkurencija.
Prema tome, dominantne kompanije moraju biti posebno oprezne u svom poslovanju, ono što je
dozvoljeno malim kompanijama, nije dozvoljeno dominantnim učesnicima na tržištu.
Na primer, ukoliko bi Coca-Cola zahtevala od restorana da moraju da kupuju isključivo njena gazirana
i negazirana pića i za to nudila poseban popust – nijedan drugi manji proizvođač domaćih sokova ne
bi mogao da uđe na tržište, jer ne bi mogao da ponudi restoranima cene i ceo asortiman gaziranih i
negaziranih pića koje je ponudila Coca-Cola. Na taj način Coca-Cola bi osnažila svoj dominantan
položaj na tržištu i sprečila nastanak bilo kakve konkurencije, te je stoga takvo ponašanje na tržištu
zabranjeno.
Na kraju, pravo konkurencije gleda i unapred (ex ante) i nastoji da spreči povrede konkurencije koje
bi nastale ukoliko bi se dve ili više kompanije spojile i time narušile konkurenciju.
Na primer, zamislimo da na tržištu postoje 3 proizvođača određenog proizvoda. Kompanija A ima
50% tržišnog udela, kompanija B 40%, a kompanija V 10% udela na tržištu. Kompanija A odluči da
kupi kompaniju B, čime bi stekla 90% udela na tržištu i ozbiljno narušila poslovanje kompanije V, sa
izgledom da stekne potpuni monopol na tržištu. Takva koncentracija bi bila zabranjena, potrošači bi
izgubili mogućnost izbora između više proizvoda i bili bi izloženi monopolskim cenama.
62
Nadležni državni organ za zaštitu prava konkurencije u RS je Komisija za zaštitu konkurencije.
Komisiji građani mogu dostaviti informacije za koje postoji sumnja da narušavaju konkurenciju,
prijaviti postojanje kartelskih sporazuma i podneti prijavu koncentracije ukoliko su pređeni zakonski
pragovi.
Sankcije za povredu prava konkurencije su veoma visoke i dosežu do 10% godišnjeg prihoda.
Evropska Komisija je tako npr. kaznila Google 2018. godine u iznosu od 4,3 milijarde evra zbog
zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu internet pretraživača i operativnih sistema na
mobilnim telefonima. U Srbiji. su izrečene sankcije, svakako, niže.
U propise o zaštiti konkurencije u širem smislu ubrajaju se i propisi o državnoj pomoći, u Srbiji
regulisanoj posebnim Zakonom – Zakonom o kontroli državne pomoći.
Naime, kompanija koja prima državnu podršku stiče prednost u odnosu na svoje konkurente i zato je
opšte pravilo da je državna pomoć generalno zabranjena, ukoliko to nije opravdano razlozima
opšteg ekonomskog razvoja.
Stoga, jedan od zahteva koji se Srbiji postavlja kao uslov za članstvo u Evropskoj uniji jeste
uspostavljanje sistema kontrole državne pomoći.
Državna pomoć se definiše kao svaki stvarni ili potencijalni javni rashod ili umanjeno ostvarenje
javnog prihoda koju dodeljuje davalac državne pomoći u bilo kom obliku, kojom se određeni učesnik
na tržištu stavlja u povoljniji položaj u odnosu na konkurente ili se daje prednost proizvodnji
određene robe i/ili usluga, kojom se narušava ili postoji opasnost od narušavanja konkurencije na
tržištu i utiče na trgovinu između Republike Srbije i zemalja članica Evropske unije.
Konkretan primer dozvoljene državne pomoći iz 2018. godine, iz prakse srpske Komisije za kontrolu
državne pomoći kao nadležnog republičkog organa za ovo pitanje, jeste državna pomoć koju je Vlada
Srbije dodelila za restrukturisanje Akcionarskog društva za vazdušni saobraćaj „AirSerbia“ Beograd, u
obliku i na način prikazanim u Izmenjenom planu restrukturisanja.
27. Hartije od vrednosti – pojam, osnovne karakteristike i vrste
HOV je pismena izjava kojom se njen izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na toj ispravi
njenom zakonskom imaocu. To su prenosivi elektronski dokumenti kojima se trguje na finansijskom
tržištu, iz kojih proizilaze prava i obaveze vlasnika HOV.
−
−
−
HVO predstavljaju izvor obligacija i to je jednostrana izjava volje
Kod svake HOV razlikujemo 1. izdavaoca – koji izjavom volje stvara hartiju i 2. imaoca
HOV se mogu smatrati: menica, ček, skladišnica, teretnica, akcija, obveznica, itd.
Opšte KARAKTERISTIKE HOV:
1. Formalnost – HOV se moraju izdati u određenoj formi (pismene isprave) i imati formalne
elemente
2. Imovinsko pravo – HOV se uvek odnosi ili na predaju stvari ili na plaćanje iznosa
3. Inkorporacija – kod svake HOV razlikujemo:
a. pravo na hartiji – pravo koje njen imalac ima, i to pravo može biti pravo svojine ili
zaloge, i
b. pravo iz hartije – upisano, inkorporirano pravo u hartiji
63
4. Prenosiviost (negocijabilnost) – nije nuzna karakteristika, ali bez nje HOV nemaju poseban
značaj
ULOGA I ZNAČAJ HOV:
1. HOV je sredstvo robnog prometa jer prenosivom HOV se može preneti pravo svojine
nad robom
2. Hov može biti i način, instrument plaćanja – npr. čekovi – nikako sredstvo plaćanja, to je
samo novac
3. HOV može biti i način davanja kredita
4. HOV je sredstvo obezbeđenja plaćanja
5. HOV daje dodatnu sigurnost položaja poverilaca, ali i dužnika
KLASIFIKACIJA HOV:
1. Prema načinu izdavanja, postoje:
o Pojedinačne hov – svaka za sebe, izdaje se zbog jednog datog posla, a ne u seriji, i to
je npr. menica;
o Serijske hov – izdaju se u seriji i ima ih puno istih takvih
2. Prema prirodi inkorporiranog prava, tj. prema tome kakvo je pravo inkorporirano u HOV,
postoje:
o Stvarno pravne hov – koje u sebi sadrže neko stvarno pravo, svojine ili zaloge, npr.
skladišnica;
o Obligaciono pravne hov– sadrže obligaciono pravo, npr. menica, ček..
o Korporativne hov – akcije – HOV sa pravom učešća, i ove HOV mogu istovremeno
imati i lično i obligaciono pravo
3. Prema vezi sa osnovnim poslom, postoje:
o Kauzalne hov – kod kojih postoji jasna veza osnovnog posla i HOV
o Apstraktne – kod kojih se ne vidi veza, tj. ne vidi se zašto je izdata HOV
4. Prema vrsti potraživanja, postoje:
o Novčane i robne hov
o Kratkoročne i dugoročne hov
5. Prema načinu određivanja imaoca prava i vrsti prenosa postoje:
o HOV na ime - prenose se cesijom, npr. platiti Petru Petroviću, imaoc hartije je
zapravo naznačeno lice. Kada jedan imalac prenese pravo na drugo lice on više ne
odgovara za neizvršenje obaveze.
o HOV po naredbi – se prenose indosamentom, prepoznaju se tako što piše „po
naredbi Petra Petrovića.“ Ovde postoje dva lica:
Indosant (prenosilac)
Indosatora (primalac)
Prenosioci su solidarni dužnici, onaj ko je preneo prava i dalje odgovara.
o HOV na donosioca – su hov na kojima piše „platiti donosiocu“. Ova HOV se najlakše
prenose – prostom predajom. Negocijabilnost je maksimalna, ali ima najviše
zloupotreba.
28. Pojam, osnovne karakteristike i vrste menice
I Pojam
64
U srpskom pravu ne postoji zakonsko definisanje pojma menice. Reč je o HOV sa brojnim specifičnim
karakteristikama, te je teško dati sveobuhvatnu, a preciznu definiciju menice koja bi važila za sve
njene pojavne oblike.
Danas je, međutim, opšteprihvaćeno definisanje menice koje uključuje njene najznačajnije osobine i
vrste.
Menica je HOV kojom se izdavalac obavezuje da će on sam, ili drugo lice po njegovom bezuslovnom
nalogu o dospelosti, platiti određeni iznos novca u određenom mestu označenom zakonitom
imaocu, odnosno licu na koje hartija bude preneta.
Menica sadrži obavezu izdavaoca da plati određeni novčani iznos (tzv. meničnu sumu ili svotu)
njenom zakonitom imaocu.
Obaveza izdavaoca može da bude:
1. Bezuslovna, kada on prihvata da na zahtev zakonitog imaoca izvrši plaćanje o dospelosti
(kod tzv. sopstvene menice). Kod sopstvene menice zakoniti imalac stiče pravo da direktno
traži plaćanje od izdavaoca.
2. Uslovna, kada on prihvata da plati samo pod uslovom da to ne učini označeno drugo lice po
njegovom nalogu (kod tzv. trasirane menice). Kod trasirane menice, zakoniti imalac nema
takvo pravo, već prethodno mora da se obrati drugom licu kome je izdavalac putem menice
naložio da plati, pa tek ako od tog lica ne dobije traženu činidbu, uz ispunjenje dodatnih
uslova, supsidijerno može da ostvaruje pravo protiv izdavaoca.
Izraz „menica“ potiče od izvorne menjačke funkcije koju je ova isprava ispunjavala u srednjem veku,
kada je počela da se razvija. U to vreme, trgovac koji je trebalo da izvrši plaćanje saugovaraču iz
drugog mesta gde se koristila drugačija vrsta novca, davao bi domaći novac menjaču iz svog mesta i
zauzvrat dobijao potvrdu menjača. Potvrda, kao preteča savremene menice, sadržala je obećanje
menjača da će vratiti isti iznos iste vrste novca ili da će isti iznos druge vrste novca koja se koristi u
određenom drugom mestu po njegovom nalogu platiti tamošnji menjač.
Vremenom je menica izgubila izvornu menjačku funkciju i razvila nove značajnije osobine, ali je,
uprkos tome, tradicionalni naziv ostao do današnjeg dana.
II Osnovne karakteristike menice
1. Menica je hartija od vrednosti, budući da se nastanak, prenos, ostvarivanje i prestanak
prava prema izdavaocu vezuju za ispravu u kojoj je to pravo sadržano.
2. Menica je pojedinačna, a ne serijska HOV, sa individualno određenom sadržinom.
3. Prema načinu određenja zakonitog imaoca, menica spada u HOV po naredbi po samom
zakonu, tj. ona se prenosi indosamentom i ako izdavalac ne navede izričito da se radi o
Hhartiji po naredbi.
4. Menica je obligacionopravna hartija, jer je kod menice pravo iz hartije određeno novčano
potraživanje prema izdavaocu i eventualnim drugim meničnim dužnicima.
5. Menica je prezentaciona HOV, jer je menično potraživanje tražljiva obligacija, te zakoniti
imalac mora da se angažuje na ostvarenju naplate, imalac mora da pokaže/prezentuje
menicu licu koje treba da plati i da od njega traži ispunjenje.
6. Menica je tipična apstraktna hartija od vrednosti, jer je menično potraživanje nezavisno od
potraživanja iz osnovnog posla povodom koga je menica izdata. Menica je izvor nove
obligacije – meničnog potraživanja, i kada potraživanje iz osnovnog posla ne postoji ili ne
može da se ostvari zbog osnovanog prigovora dužnika. Štaviše, dužnik po menici načelno
65
nema pravo da protiv zahteva meničnog poverioca ističe prigovore iz njihovog vanmeničnog
odnosa, mada od ovog pravila postoje značajni izuzeci.
Ranije su menicu izdavali trgovci, zbog čega je ona bila vrsta trgovinskog posla. Danas po menici
može da se obaveže svaki pravni subjekt, uključujući i netrgovce, pa i potrošače. Otuda je menica
postala univerzalna, iako i danas u meničnom odnosu redovno barem jedna strana (menični
poverilac ili menični dužnik) ima svojstvo trgovca (privrednog subjekta).
III Savremeni značaj
U razvijenim zemljama upotreba menice opada, dok u Srbiji ona još uvek ima izrazit praktičan
značaj. Razlog je olakšana prinudna naplata meničnog potraživanja, jer menični poverioci do
novca dolaze na brži, jednostavniji i sigurniji način bez obraćanja sudu i dugotrajnog parničenja,
te menica poveriocu daje dodatnu sigurnost da će menična svota izvesno i u kratkom roku biti
naplaćena.
Menica ostvaruje tri osnovne funkcije u pravnom prometu:
1. Prvo, menica se koristi kao način plaćanja novčane obaveze iz osnovnog posla između
njenog izdavaoca i prvog zakonitog imaoca, odnosno između prenosioca i novog zakonitog
imaoca. Naplatom menice dolazi se do novca, kao sredstva plaćanja, nakon čega
potraživanje poverioca prestaje.
Izuzetno, ako se tako ugovori, menica se tretira kao sredstvo plaćanja u osnovnom poslu.
Tada dužnik izmiruje potraživanje prenosom menice na poverioca, umesto prenosa novčanih
sredstava. Ugovaranje menice kao sredstva plaćanja je retko, zahvaljujući čemu ona po
pravilu predstavlja samo način plaćanja.
2. Drugo, menica može služiti kao kreditno sredstvo.
a. Robna ili trgovačka menica – odlaže plaćanje isporučene robe ili pruženih trgovačkih
usluga do isteka roka dospelosti meničnog potraživanja. Poverilac prihvatanjem
menice sa određenim rokom dospelosti pristaje da mu dug bude izmiren kasnije, što
označava kreditiranje kroz odobravanje odloženog plaćanja (tzv. trgovački kredit).
b. Finansijska menica – omogućava pristup različitim načinima direktnog ili indirektnog
finansiranja (npr. putem eskontnog kredita, akceptnog kredita, rambursnog kredita).
3. Treće, u savremenom pravnom prometu menica je značajno sredstvo obezbeđenja
potraživanja zbog, sa jedne strane, jednostavnije i efikasnije naplate menice jer samo
prihvatanje menice kao načina plaćanja je svojevrsno obezbeđenje za poverioca da će mu
potraživanje biti namireno o dospelosti. Sa druge strane, osim izdavaoca, po menici se često
obavezuju i druga lica kao menični dužnici (npr. akceptant, indosant, avalista, intervenijent
akceptant).
IV Vrste menice
Postoje četiri podela menica, te se menice dele na osnovu:
1.
2.
3.
4.
Broja lica koja učestvuju u izdavanju
Načina određenja zakonitog imaoca
Vrsta preduzetih meničnih radnji
Vrste osnovnog posla povodom koga je menica izdata
66
1. Podela prema broju lica koja učestvuju u izdavanju
Kada se posmatra broj lica koja moraju da učestvuju u izdavanju menice, postoje:
1. Sopstvena menica – gde učestvuju dva lica:
a. Izdavalac
b. Prvi zakoniti imalac – remitent.
Izdavalac sopstvene menice preuzima bezuslovnu obavezu plaćanja menične svote
zakonitom imaocu koji mu prezentuje menicu o dospelosti.
2. Trasirana menica – gde kod izdavanja moraju da postoje tri lica:
a. Izdavalac – trasant
b. Trasat – drugo lice koje po nalogu trasanta treba da plati
c. Remitent – prvi zakoniti imalac
Izdavalac (trasant) putem trasirane menice daje nalog drugom licu (trasatu) da
zakonitom imaocu isplati meničnu svotu, a ako trasat to ne učini, trasant se
obavezuje da on plati po menici.
Trasant upućuje remitenta da ostvari naplatu menice od trasata. Trasant, ili
drugačije „lice koje vuče menicu“, „vuče“ menicu na trasata, ili drugačije „lice na
koje je menica vučena“, a sama trasirana menica se naziva „vučena menica“.
Podela na sopstvenu i trasiranu menicu je pravno značajna, jer se na svaku od njih velikim delom
primenjuju različita pravila. Zbog svoje složenosti i česte upotrebe u praksi, trasirana menica je
mnogo detaljnije uređena za razliku od sopstvene menice na koju se, izuzev par specifičnih pravila,
uglavnom shodno primenjuju pojedina pravila o trasiranoj menici.
Kod trasirane menice može da dođe do konfuzije lica koja učestvuju u njenom izdavanju, te postoje
posebne podvrste trasirane menice:
1. Trasirana sopstvena menica – konfuzija: trasant i trasat su isto lice. Drugim rečima, ovde
izdavalac vuče menicu na samog sebe. Na ovu menicu se, uprkos tome, primenjuje u
potpunosti pravni režim trasirane menice.
2. Trasirana menica po sopstvenoj naredbi – konfuzija: trasant i remitent jedno isto lice.
Trasant označava sebe kao prvog zakonitog imaoca menice – „platite po naredbi mojoj
sopstvenoj“. Međutim, sve dok su trasant i remitent jedno lice, menica nema svojstvo hartije
od vrednosti, jer ne inkorporiše nikakvo imovinsko pravo. Tek kada trasirana menica po
sopstvenoj naredbi dobije još nekog meničnog dužnika (npr. akceptanta) ili bude preneta na
drugog zakonitog imaoca, postaje HOV, odnosno punovažna menica.
3. Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi – postoji konfuzija sva tri lica koja
učestvuju u njenom izdavanju – trasanta, trasata i remitenta. Otuda, izdavalac ovu menicu
vuče na sebe i ujedno označava sebe kao prvog zakonitog imaoca. Zbog činjenice da pravni
subjekt ne može da stekne potraživanje protiv samog sebe, trasirana sopstvena menica po
sopstvenoj naredbi nije HOV, niti punovažna menica dok ne bude preneta na drugo lice kao
zakonitog imaoca.
2. Podela prema načinu određenja zakonitog imaoca
Kvalifikacija menice vrši se isključivo na osnovu načina na koji je izdavalac, u sklopu svoje izjave volje
na licu menice, odredio zakonitog imaoca.
Prema načinu određenja zakonitog imaoca razlikuje se:
67
1. Menica po naredbi – ako izdavalac ne naglasi da je reč o menici na ime, po samom zakonu
se neoborivo pretpostavlja da menica glasi po naredbi. Može se preneti indosamentom i
cesijom.
2. Menica na ime – klauzula kojom izdavalac naznačuje da izdaje menicu na ime se naziva rekta
klauzula („ne po naredbi“ određenog lica). Prenos menije je dopušten samo na osnovu cesije
meničnog potraživanja.
3. Dok menica na donosioca nije dozvoljena u srpskom pravu.
Pravni značaj razlikovanja menica po naredbi i menica na ime se ogleda u drugačijim
mogućnostima prenosa menice.
3. Podela prema vrstama preduzetih meničnih radnji
Iz ugla preduzimanja pojedinih meničnih radnji vrši se razvrstavanje menica na:
1.
2.
3.
4.
Akceptirane i neakceptirane,
Protestovane i neprotestovane,
Avalirane i neavalirane,
Domicilirane i nedomicilirane, itd.
Navedene podele su pravno značajne zbog pravnih posledica koje odgovarajuće menične radnje
imaju po odnose između učesnika u meničnom poslu.
4. Podela prema vrsti osnovnog posla povodom koga je izdat
29. Menični elementi (bitni, pretpostavljeni i fakultativni)
Isprava važi kao menica samo ako su u nju na odgovarajućem mestu uneti svi zakonom propisani
elementi (sastojci). U menicu ne mogu da se unose bilo koji drugi (dodatni) elementi tako da
proizvode meničnopravno dejstvo, već samo oni dopušteni zakonom.
Meničnopravno dejstvo određenog elementa zavisi od forme i mesta njegovog unošenja u menično
pismeno. U tom smislu dolazi do izražaja primena načela menične strogosti.
Podela meničnih elemenata
Svi menični elementi se dele u tri osnovne grupe:
1. Bitni elementi – bez kojih menica kao HOV ne može da nastane.
2. Pretpostavljeni elementi – su uređeni dispozitivnim odredbama zakona i dopunjuju sadržinu
jednostrane izjave volje izdavaoca (trasanta).
3. Fakultativni (nebitni) elementi – čine ih sve klauzule koje proizvode meničnopravno dejstvo,
a koje se po zakonu mogu uneti u menicu, kao i klauzule kod trasirane menice koje proizvode
vanmenično dejstvo u pravnim odnosima na kojima se zasniva upućivanje (asignacija) putem
izdavanja menice. Reč je vanmeničnim odnosima između trasanta i trasata, trasanta i
remitenta, odnosno remitenta i trasata.
1. BITNI MENIČNI ELEMENTI
68
Menica nastaje u trenutku prijema jednostrane izjave volje izdavaoca (trasanta) u pismenoj formi i
bez bitnih meničnih elemenata konkretna isprava ne može biti kvalifikovana kao menica. Svi bitni
menični elementi se moraju navesti na licu menice u sklopu izjave volje potpisane od strane
izdavaoca (trasanta).
U bitne elemente trasirane menice spadaju:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Označenje da se radi o menici,
Bezuslovan nalog za plaćanje određenog novčanog iznosa,
Ime trasata,
Označenje dospelosti,
Mesto plaćanja,
Ime remitenta,
Dan izdavanja menice,
Mesto izdavanja menice, i
Potpis trasanta
Kod sopstvene menice ime trasata ne spada u bitne elemente, a bezuslovan uput za plaćanje se
zamenjuje bezuslovnim obećanjem plaćanja. Svi ostali bitni elementi trasirane i sopstvene menice
se podudaraju.
Pravna teorija grupiše bitne menične elemente u četiri celine:
1. Opšti – obuhvataju označenje da se radi o menici i bezuslovan uput/nalog, odnosno
obećanje da se plati određeni novčani iznos.
2. Personalni – obuhvataju potpis trasanta, odnosno izdavaoca, ime remitenta, a kod
trasirane menice i ime trasata
3. Geografski – obuhvataju mesto izdavanja i mesto plaćanja
4. Kalendarski elementi – obuhvataju datum izdavanja i označenje dospelosti
1.1. OPŠTI BITNI ELEMENTI
I Označenje da se radi o menici – da bi se jednostrana izjava volje trasanta u pismenoj formi
kvalifokovala kao kao menica – mora da sadrži označenje da se radi o toj vrsti HOV.
Na licu menice, u sklopu teksta izjave izdavaoca mora da bude upotrebljena reč „menica“, koja ne
sme da biti izdvojena iz teksta same izjave volje (npr. kao naslov), već mora da čini sastavni deo
meničnog sloga. Zahtev za unošenjem ovog bitnog elementa je ispunjen samo ako je reč „menica“
upotrebljena na jeziku na kom se menica izdaje.
Izložena pravila omogućavaju da se isključi svaka sumnja oko toga da li je izdavalac želeo da se
menično obaveže i da li je bio svestan da njegova izjava dovodi do stvaranja menice kao posebne
vrste HOV.
II Bezuslovan nalog, odnosno obećanje plaćanja određenog iznosa novca – da bi isprava mogla da
važi kao menica, u nju mora da bude unet bezuslovan nalog trasanta trasirane menice, odnosno
bezuslovno obećanje izdavaoca sopstvene menice za plaćanje određenog iznosa novca.
Kod trasirane menice, trasant takav bezuslovan nalog upućuje trasatu rečima kao što su: „po mom
nalogu platite“, „platite“, i sl.
69
Nasuprot tome, kod sopstvene menice, izdavalac bezuslovno obećava da će platiti, te u meničnu
ispravu unosi reči poput „platiću“, „obavezujem se da platim“, i sl.
Nalog, odnosno obećanje izdavaoca ne smeju da budu dati pod bilo kakvim uslovom (npr. „platite
ako zakoniti imalac preda konosman koji glasi na određenu robu“). Unošenje uslova u nalog ili
obećanje izdavaoca čini čitavu menicu nepunovažnom.
Sastavni deo ovog bitnog elementa je i naznačenje određenog iznosa novca koji čini predmet
menične obaveze izdavaoca. Iznos novca mora biti precizno određen, a u meničnoj ispravi se
naznačuje slovima, dok dodatno može i brojevima.
U slučaju neslaganja ta dva iznosa, prednost se daje iznosu napisanom slovima, jer se pretpostavlja
da je on manje podložan greškama izdavaoca.
Ako u menici nije navedena valuta novčanog iznosa, smatra se da treba primeniti valutu koja
predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja u mestu gde se vrši isplata.
Bezuslovan nalog, odnosno obećanje se obavezno odnosi na plaćanje navedenog novčanog iznosa
odjednom. U srpskom pravu nije dopušteno preuzimanje menične obaveze na rate.
1.2. PERSONALNI BITNI ELEMENTI
I Ime trasata kod trasirane menice – trasirana menica može punovažno da se izda samo ako je u
njoj označeno ime trasata.
Trasat je lice kome trasant upućuje nalog za plaćanje, odnosno lice na koje je menica vučena. Bez
navođenja trasata – nalog za isplatu određene svote novca nema smisla, te ne može da proizvodi
pravna dejstva.
Bitan menični element predstavlja isključivo naznačenje trasatovog imena. Za razliku od toga, nije
potrebno da postoji njegov potpis na menici. Uz ime trasata je korisno, ali ne i obavezno, da se
navede njegova adresa i eventualni drugi podaci koji ga bliže određuju.
S obzirom na snažnu zaštitu poverenja u pravni privid, menica je punovažna i kad je kao trasat
označeno lice koje ne postoji u trenutku izdavanja menice (npr. zbog smrti ili prestanka pravnog lica),
uključujući i izmišljeno (fiktivno) lice.
II Ime remitenta
Remitent je prvi zakoniti imalac čije ime mora da bude navedeno na menici. Pošto u srpskom pravu
nisu dopuštene menice na donosioca, označenje imena remitenta spada u neizostavne, bitne
menične elemente.
Pošto remitent izdavanjem menice postaje menični poverilac, on ne treba da se potpiše na meničnoj
ispravi. Kao remitent može da se pojavi bilo koje pravno ili fizičko lice (pravni subjekt).
III Potpis trasanta, odnosno izdavaoca
Kako se menica izdaje u pismenoj formi (kao formi ad solemnitatem) – jednostrana izjava volje
izdavaoca mora da bude potpisana.
U tom smislu se zahteva da izdavalac na kraju teksta izjave na licu menice stavi svojeručan potpis.
Menica nije punovažna, ako se potpis izdavaoca unese nekim mehaničkim sredstvom (npr.
faksimilom, štampanjem). Nasuprot tome, ostali elementi koji čine tekst njegove izjave volje mogu
da budu na taj način upisani u menicu.
70
U situaciji kada neko lice kao zastupnik stavljanjem svog svojeručnog potpisa želi da obaveže
zastupanog, na menici kod njegovog potpisa mora jasno da bude naznačeno istupanje u tuđe ime. U
suprotnom, ako zastupnik ne istakne da je menicu potpisao u ime drugog lica, neoborivo se
pretpostavlja da je on lično izdavalac menice koji je preuzeo meničnu obavezu u svoje ime.
1.3. GEOGRAFSKI BITNI ELEMENTI
I Mesto izdavanja
U menici se obavezno mora navesti mesto njenog izdavanja – određeno geografsko mesto – na
osnovu koga nesporno može da se zaključi gde je izdata, ali nije nužno da se unese njegov
administrativni (zvaničan) naziv.
Pravni značaj mesta izdavanja menice je toliki da ne sme da ostane prostora za sumnju. Na osnovu
mesta izdavanja se utvrđuje merodavno pravo za punovažnost izdavanja menice (npr. za formu i
bitne elemente menice, meničnu sposobnost izdavaoca i remitenta). Otuda, nije dozvoljeno da se u
menicu upiše više različitih mesta izdavanja. Takav nedostatak čini menicu nepunovažnom.
II Mesto plaćanja
U menicu se obavezno upisuje mesto plaćanja menične obaveze – odgovarajuće geografsko mesto,
koje jasno ističe gde zakoniti imalac treba da podnese menicu na akcept i na isplatu.
Mesto plaćanja je pravno značajno za utvrđivanje valute plaćanja meničnog iznosa, za preduzimanje
meničnih radnji prezentacije i protesta, kao i za određenje nadležnosti suda koji vodi amortizacioni
postupak.
Kako bi se izbegla pravna nesigurnost, menica ne sme da sadrži više od jednog mesta plaćanja. To
važi i u slučaju kada trasirana menica ima dva ili više satrasata, budući da i tada može da bude
navedeno samo jedno mesto plaćanja.
1.4. KALENDARSKI BITNI ELEMENTI
I Vreme dospelosti
Po zakonu i po pravnoj teoriji označenje dospelosti je bitan menični element, ali je menica ipak
punovažna i ako se ovaj element uopšte ne unese u tekst jednostrane izjave volje izdavaoca. Pošto u
tom smislu postoji dispozitivna zakonska norma koja u nedostatku označenja dospelosti dopunjuje
sadržinu izjave izdavaoca, pravilnije bi bilo reći da dospelost spada u prirodne elemente menice.
U srpskom pravu dospelost menice može da se odredi na jedan od četiri načina:
6.
7.
8.
9.
Po viđenju,
Na određeno vreme po viđenju,
Na određeno vreme od datuma izdavanja, ili
Na određeni dan.
Ako bi u konkretnom slučaju dospelost bila određena na neki drugačiji, peti način (npr. u roku od
deset dana od isporuke robe, ili u vreme određenog sajma), takva isprava ne bi važila kao menica.
Nesporno određenje kada menica dospeva je izrazito značajno, budući da zakoniti imalac po pravilu
tek o dospelosti može da zahteva plaćanje od meničnih dužnika. Osim toga, od dospelosti zavisi
računanje rokova za podnošenje (prezentaciju) menice glavnom meničnom dužniku, odnosno
trasatu. Stoga, isprava u kojoj bi dospelost bila određena na dva ili više načina ne važi kao menica.
71
1. Dospelost po viđenju
Menično potraživanje dospeva u trenutku kada zakoniti imalac podnese (prezentuje) menicu na
isplatu glavnom meničnom dužniku, odnosno trasatu. Pod viđenjem se smatra prezentacija menice
na isplatu.
Zakoniti imalac načelno može odmah nakon sticanja menice u bilo kom trenutku da je prezentuje na
isplatu. Jedini izuzetak postoji ako je u menicu uneta privremena negativna prezentaciona klauzula
(npr. „zabranjeno podnošenje na isplatu do“ određenog datuma).
Najkasniji trenutak do koga mora da se izvrši viđenje, odnosno prezentacija na isplatu je godinu dana
nakon izdavanja menice, osim ako postoji drugačija prezentaciona klauzula (npr. „obavezna
prezentacija na isplatu u roku od tri meseca od dana izdavanja“).
2. Dospelost na određeno vreme po viđenju
Menično potraživanje dospeva u trenutku isteka određenog roka od dana kada zakoniti imalac prvi
put podnese (prezentuje) menicu trasatu, odnosno izdavaocu sopstvene menice. Pod viđenjem se
podrazumeva prezentacija trasirane menice na akcept, odnosno podnošenje sopstvene menice na
viđenje izdavaocu.
U nedostatku drugačije prezentacione klauzule, zakoniti imalac može da podnese menicu odmah
nakon sticanja u bilo kom trenutku, a najkasnije u roku od godinu dana od dana izdavanja.
3. Dospelost na određeno vreme od dana izdavanja
Menica može da dospeva u određenom roku od dana izdavanja (npr. „u roku od šest meseci od
danas“). Po isteku naznačenog roka zakoniti imalac može da ostvaruje svoje menično potraživanje.
Način računanja roka nije posebno propisan kod menice, tako da se u tom smislu primenjuju opšta
pravila obligacionog prava.
4. Dospelost na određeni dan
Dan dospelosti meničnog potraživanja je precizno određen – u menicu se upisuje datum dospeća, a
punovažno je i opisno određenje dana dospelosti – npr. „početak februara 2023. godine“. Na
tumačenje takvih izraza se, takođe, primenjuju opšta pravila obligacionog prava, tako da početak
meseca označava prvi u mesecu, sredina – petnaesti u mesecu, a kraj – poslednji dan u mesecu.
II Datum izdavanja
Menica obavezno sadrži datum izdavanja. Pravni značaj datuma izdavanja je veliki, jer se u tom
trenutku procenjuje menična sposobnost trasanta i remitenta. Takođe, prema ovom datumu se
rešava sukob zakona u vremenu, te određuje koji propisi su relevantni za utvrđivanje punovažnosti
menice.
Datum izdavanja je relevantan i za računanje rokova za prezentaciju menice na isplatu, odnosno
akcept. Razlozi pravne sigurnosti nalažu precizno navođenje datuma izdavanja, te menica nije
punovažna ako sadrži više od jednog datuma izdavanja.
Nasuprot tome, tačnost (istinitost) unetog datuma izdavanja nije bitna, zbog čega su punovažne i
antidatirane menice (sa lažnim ranijim datumom izdavanja u odnosu na stvarni), kao i postdatirane
menice (sa lažnim kasnijim datumom izdavanja u odnosu na stvarni).
72
2. PRETPOSTAVLJENI MENIČNI ELEMENTI
I Vrste
Zakon o menici sadrži dispozitivna pravila o sadržini tri vrste bitnih meničnih elemenata, koja se
primenjuju ako nije drugačije navedeno na samoj meničnoj ispravi.
Na ovaj način se donekle ublažava načelo menične strogosti, budući da propuštanje unošenja nekog
od pretpostavljenih bitnih elemenata neće voditi nepunovažnosti menice, već primeni zakonskih
pravila koja dopunjuju njenu sadržinu.
Pretpostavljeni menični elementi se tiču:
1. Vremena dospelosti,
2. Mesta izdavanja, i
3. Mesta plaćanja.
1. Pretpostavljeno vreme dospelosti
U slučaju da izdavalac u menici propusti da odredi način njene dospelosti na isplatu, po zakonu se
neoborivo pretpostavlja da ona dospeva po viđenju. Iz toga proizlazi da vreme dospelosti ne mora ni
na koji način da bude uneto u menično pismeno. U nedostatku drugačije prezentacione klauzule,
zakoniti imalac treba da podnese takvu menicu na isplatu najkasnije u roku od godinu dana od dana
izdavanja.
2. Pretpostavljeno mesto izdavanja
Ako na licu menice nije posebno naznačeno mesto izdavanja, pretpostavlja se da je ona izdata u
mestu koje je navedeno pored potpisa izdavaoca (trasanta). Zaključuje se da mesto izdavanja
svakako mora da bude upisano u menicu – bilo izdvojeno, bilo pored potpisa izdavaoca.
Prema tome, menica koja ne sadrži nijedan od ova dva načina označavanja mesta izdavanja je
nepunovažna. Sa druge strane, kada je u menici osim posebnog navođenja mesta izdavanja uneto i
neko drugo mesto pored potpisa izdavaoca, smatra se da je menica izdata u mestu koje je kao takvo
izdvojeno.
3. Pretpostavljeno mesto plaćanja
Zakonska pravila o pretpostavljenom mestu plaćanja se razlikuju kod trasirane i sopstvene menice.
U slučaju trasirane menice, u nedostatku posebno naznačenog mesta plaćanja, neoborivo se
pretpostavlja da je to mesto koje je navedeno pored imena trasata. Dakle, i ovde mesto plaćanja
svakako mora da se unese u menicu – izdvojeno kao takvo ili pored trasatovog imena. Kada u
trasiranoj menici ne bi bilo označeno mesto plaćanja ni na jedan od moguća dva načina, takva
menica je nepunovažna.
73
DRUGO ISPITNO PITANJE
1.
Појам и обележја привредног друштва
Pojam trgovca poistovećujemo sa pojmom privrednih subjekata. Sve trgovce delimo na:
1. Fizicka lica:
▪ Preduzetnik – jedina forma privrednih subjekata koji su fizicko lice
2. Pravna lica:
▪ Privredna društva – koja se dele u dve grupe: društva lica i društva kapitala
i tu spadaju akcionarsko, komanditno, ortačko i DOO
▪ Ostali – drugi privredni subjekti koji nisu ni privredna društva ni preduzetnici i to su
zadruga, zadružni savezi, javna preduzeća, društvena preduzeća...
• Pojam privrednog drustva:
Privredna drustva su kod nas uređena Zakonom o privrednim drustvima. Ovim zakonom se uređuju
i individualni preduzetnici, iako oni ne spadaju u privredna društva.
Da bi društvo steklo status pravnog lica ono mora da bude registrovano u APR-u. Registracijom
privredno društvo postaje pravni subjekt.
Definicija prema ZOPD → Privredna društva su pravna lica koje obavljaju delatnost u cilju sticanja
dobiti.
Naš ZOPD poznaje 4 forme (pravna oblika privrednih društava:
1. Ortačko društvo
2. Komanditno društvo
3. Društvo sa ograničenom odgovornošću – D.O.O.
4. Akcionarsko društvo – A.D.
Ulagači ukoliko žele da svoju delatnost obavljaju putem privrednog društva mogu da izaberu jednu
od ovih formi.
Osnovne karakteristike privrednih društava:
74
1. Pravno lice – privredna društva su pravna lica, i kao takvi su nosioci prava i obaveza.
Imaju pravni subjektivitet, svoju imovinu, svoje poverioce i odgovaraju za svoje postupke
svojom imovinom.
Kao pravna lica zaključuju pravne poslove u svoje ime i za svoj račun. Član društva je odvojen
od pravnog društva – članovi odvojeno odgovaraju.
2. Privredni subjekt – privredno društvo ne spada u bilo koja pravna lica, već je privredni
subjekt
3. Samostalnost – privredna društva su samostalni subjekti i samostalno obavljaju svoju
delatnost. Apsolutna samostalnost društva ne postoji, jer država svojim propisima određuje
njegove pravne oblike, uslove nastanka, poslovanja i prestanka, ali u svemu drugom postoji.
4. Trajnost – za razliku od fizickih lica koja imaju neki svoj vek trajanja, privredna društva
teorijski nikada ne moraju da prestanu da postoje. Do kad će trajati zavisi od mnogo
parametara (npr. loše poslovanje)
5. Obavljanje jedne ili vise delatnosti – privredna društva se i osnivaju radi obavljanja
delatnosti. Mogu obavljati samo one delatnosti za koje su registrovani i zaključivati pravne
poslove iz okvira tih delatnosti. Društvo obavlja privrednu delatnost, ali se može registrovati i
za obavljanje neprivredne delatnosti. Takođe, može obavljati jednu ili više delatnosti
saglasno zakonu, osnivačkom aktu, kolektivnim ugovorima, itd.
6. Lukrativni cilj – cilj osnivanja PD je sticanje dobiti, to je ekonomski cilj koji karakteriše sva
privredna društva. Treba napomenuti da ako PD ostvaruje gubitak ili ako ostvari dobit pa je
da u humanitarne svrhe, ne znači da nije privedno društvo. Takođe, privredna društva se
mogu osnivati i za neke neprofitne ciljeve.
7. Registracija – obavezna je registracija privrednih društava i ima konstitutivan karakter,
odnosno od trenutka upisa u registar – privredno društvo stiče pravni subjektivitet.
Registracijom stiču punu poslovnu sposobnost i postaju titular imovine koju su osnivači
uneli.
Spajanjem svih ovih karakteristika, dobija se potpuna defincija:
Privredno društvo je pravno lice koje samostalno i trajno obavlja jednu ili više delatnosti u cilju
sticanja dobiti i koje je kao takvo upisano u registar privrednih subjekata.
2.
Ogranak i predstavništvo privrednog društva
Kada se priča o ogranku onda se govori o dislociranom obavljanju delatnosti PD.
Ako PD odluči da obavlja delatnost van svog sedišta, ono može obavljati delatnost na sledeća 4
načina:
1. Osnivanjem zavisnog društva – od sva 4 načina jedino zavisno društvo ima pravni
subjektivitet!
Matično preduzeće ne odgovara za obaveze zavisnog društva, ali ima kontrolu nad njim.
75
2. Osnivanjem ogranka – što je prva faza ka osnivanju zavisnog društva. Ogranak nema pravni
subjektivitet i on se ne osniva nego se obrazuje, i potrebno ga je registrovati.
3. Da ima neregistrovani deo – ogranak se registruje, dok je ovaj deo pravno bez značaja
4. Obrazovanjem predstavništva – može ga imati samo strano privredno društvo
I Ogranak
Pojam ogranka: Ogranak je izdvojeni organizacioni deo privednog društva preko koga društvo
obavlja delatnost, koji nema svojstvo pravnog lica, a u pravnom prometu istupa u ime i za račun
privednog društva (ne može biti ugovorna strana).
• Ogranak nema ni svoju imovinu ni svoje obaveze, i zato postoji neograničena odgovornost PD, tj.
privredno društvo odgovara za sve obaveze koje se preuzmu preko ogranka.
• Ogranak može formirati svako privredno društvo, a zakon ne postavlja nikakva ograničenja po
pitanju broja ogranka. Razlozi za formiranje ogranka su uglavnom ekonomski, suština je u
dislociranom obavljanju delatnosti.
Elementi individualizacije ogranka su:
1. Naziv – ogranak može imati naziv, ali ne može imati ime. Ime mogu imati samo privredna
društva.
2. Mesto poslovanja (adresa) – ogranak ima adresu, ali nema sedište. Sedište mogu imati samo
PD.
3. Zastupnik (rukovodilac) – ogranak može imati rukovodioca, ali ako se obrazuje ogranak, a ne
odredi se rukovodilac, onda će zakonski zastupnik društva biti i zastupnik ogranka.
• Formiranje ogranka: Da bi se ogranak formirao potrebna je odluka nadležnog organa društva. Što
se tiče upisa u registar, do poslednjih izmena 2011. godine nije bilo obavezno, ali danas postoji
obaveznost upisa u registar.
• Prestanak ogranka: Ogranak prestaje da postoji aktom nadležnog organa, i prestankom pravnog
subjektiviteta društva – jer ogranak ne postoji van privrednog društva.
II Predstavništvo
• Pojam: Predstavništvo je izdvojeni organizacioni deo stranog društva preko kog ono obavlja
delatnost u Srbiji. Domaća privredna društva ne mogu obrazovati predstavništvo u Srbiji.
• Ako obrazuje ogranak, strano privredno društvo može da obavlja sve, a ako obrazuje
predstavništvo onda se sužava broj mogućih radnji na prethodne i pripremne radnje u cilju
zaključenja pravnog posla – izuzetak su tekući poslovi (npr. ugovor o zakupu).
Karakteristike predstavništva:
1. Predstavništvo nema svojstvo pravnog lica, nema svojstvo pravnog subjektiviteta i strano
privredno društvo neograničeno odgovara za obaveze;
2. Predstavništvo se obavezno registruje;
Elementi individualizacije: Predstavništvo ima svoju adresu i svog zastupnika.
Prestanak predstavništva: Predstavništvo prestaje 1. odlukom o prestanku predstavništva i 2.
prestankom postojanja PD.
76
3.
Klasifikacije privrednih društava
U našem ZOPD postoje 4 forme privrednih društava: (i ovo je minimalisticki koncept)
1. Ortačko društvo
2. Komanditno društvo
3. Društvo sa ograničenom odgovornošću – D.O.O.
4. Akcionarsko društvo – A.D.
Kod nas važi pravilo numerus clausus forma - zatvoren krug, što znači da se ne može izmisliti nova
forma privrednog društva, već privredno društvo može da izabere jednu od četiri forme i u okviru
njega formirati slobodu koju nam određena forma pruža.
Podele privrednih društva – ovde konkretno 12 podela:
1. Prema kriterijumu uzajamne povezanosti članova društva, privredna društva se mogu
podeliti na
a. Društva lica – ortačko i komanditno društvo
b. Društva kapitala – akcionarsko društvo I društvo sa ograničenom odgovornošću
Kriterijumi za ovu podelu su sledeći:
1. Odgovornost:
Kod društva lica, pored društva, najmanje još jedno lice neograničeno odgovara za obaveze društva.
Kod društva kapitala, članovi društva ne odgovaraju ili ograničeno odgovaraju za obaveze društva.
2. Minimalni osnivački kapital:
Društva lica nemaju minimalni osnivački kapital, dok društva kapitala imaju – i to zbog odgovornosti,
jer članovi društva lica za obaveze društva odgovaraju svojom imovinom.
3. Prenosivost udela:
Ideja društva kapitala je da se vrši promet akcija/udela – i kod njih je prenos lak, i beznačajno je ko
je član drustva. Kod drustva lica je važno ko su drugi članovi, jer svi odgovoraju svojom imovinom i
svako može svojim radnjima ugroziti imovinu drugih članova – zato je potrebno poverenje između
članova. Prenos ovde nije zabranjen, ali je otežan jer treba saglasnost svih članova društva.
4. Organi:
Društva lica nemaju organe, imaju samo članove koji zajedno donose odluke. Društva kapitala imaju
organe jer funkcionišu i donose odluke tehnikom rada organa – kod društva kapitala postoji veći
formalizam i broj pravila.
5. Broj članova:
Društva lica imaju minimum 2 člana. Društva kapitala mogu biti i jednočlana i visečlana.
6. Priroda regulative:
Društva lica karakterišu dispozitivna pravila – zakon je dao ono što smatra da je dobro, ali ako im se
ne svidja mogu da promene, jer svakako članovi društva odgovaraju za obaveze PD.
Društva kapitala karakterišu imperativna pravila – obrnuta logika, pošto ne odgovaraju za obaveze
društva i poverioci su ugroženi, te su propisana detaljna pravila koja se moraju poštovati.
7. Relevantnost intuitu personae odnosa:
Kod društva lica su bitne lične karakteristike članova zbog neograničene odgovornosti, dok kod
drustva kapitala nisu bitni odnosi između članova i njihove osobine.
77
8. Vrste dozvoljenih uloga
9. Uticaj prestanka svojstva članova na društvo
Pored podele PD na društva lica i društva kapitala, postoje podele privrednih društava na:
2. Društva na udele – ortačko, komanditno društvo i d.o.o.
Društva na akcije – akcionarsko društvo. Akcije su berzanski materijal, serijske HOV i njima
se može javno trgovati, dok to nije slučaj sa udelima.
3. Društva bez pravnog subjektiviteta – društva ugovori
Društva sa pravnim subjektivitetom – društva institucije
Kod nas ne postoji ova podela, jer su kod nas sva društva sa pravnim subjektivitetom.
4. Prema vremenu na koji su osnovana, privredna društva se dele na:
a. Društvo osnovano na određeno vreme
b. Društvo osnovano na neodređeno vreme
Zakonska pretpostavka je neodređeno vreme, ako vreme nije navedeno.
5. Prema kriterijumu javne emisije, postoje
a. Javna privredna društva – javna društva su ona koja su uspešno izvršila javnu
ponudu HOV ili čije su HOV uključene u trgovanje na regulisanom tržištu. Ona su
regulisana posebnim dodatnim i posebnim zakonom – Zakonom o tržištu kapitala.
b. Privatna privredna društva
6. Prema broju članova postoje:
a. Jednočlana društva – su samo društva kapitala
b. Višečlana društva – mogu biti i društva lica i društva kapitala.
7. Prema kriterijumu delatnosti koju obavljaju, postoje:
a. Opšta privredna društva – su regulisana samo ZOPD
b. Specijalizovana privredna društva – obavljaju delatnost koja je regulisana posebnim
zakonima, npr. banke, osiguravajuće kompanije, itd. Kod njih se prvo primenjuju
specijalizovani zakoni, a za ono što nije regulisano istim primenjuje se ZOPD.
8. Prema kriterijumu povezanosti sa drugima postoje
a. Nepovezana privredna društva
b. Povezana privredna društva
9. Prema kriterijumu nacionalne pripadnosti postoje:
a. Domaća privredna društva – na njih se primenjuje Zakon o privrednim društvima
b. Strana privredna društva – na njih se primenjuje strani zakon
10. Prema odgovornosti za obaveze društva postoji:
a. Neograničena odgovornost članova – ortaci iz ortačkog društva i komplementari iz
komanditnog društva
b. Ograničena odgovornost članova – akcionarsko društvo, društvo sa ograničenom
odgovornošću i komadnitori iz komanditnog društva.
78
11. Prema disperziji članova postoje:
a. PD sa disperzovanim članostvom – veliki broj sitnih članova
b. PD sa koncentrisanim članstvom – jedan ili nekoliko članova
Ovde se javlja agencijski problem, prvo u odnosu direktora i malih akcionara, a onda
u odnosu manjinskih i većinskih članova.
12. Prema načinu osnivanja postoje:
a. Društva osnovana zakonom,
b. Društva osnovana uz dozvolu nadležnog organa
c. Društva osnovana voljom osnivača
4.
Osnivači, članovi, osnivački akt, statut, imovina i ulog u
privredno društvo
I Osnivači
Osnivači su lica koja osnivaju privredno društvo – mogu biti fizička lica, pravna lica, kako strana tako i
domaća. Osnivači su ujedno i članovi privrednog društva ali ne i obrnuto – jer se članstvo stiče
naknadnim ulaskom u društvo, tj. nisu svi članovi ujedno i osnivači.
II Članovi:
1.
2.
3.
4.
Ortačkog društva – su ortaci,
Komanditnog društva – komplementari i komanditori,
Akcionarskog drušva – akcionari,
Društva sa ograničenom odgovornošću – su članovi društva.
Uslovi za postojanje privrednog društva su sledeći, tj. treba da postoji:
1.
2.
3.
4.
Izjava volja osnivača data u nameri da stvore društvo
Postojanje namere sticanja dobiti obavljanjem privredne delatnosti
Davanje uloga u drušvo, čime se stvara kapital društva
Registracija – postupak registracije se obavlja u skladu sa pravilima Zakona o postupku
registracije u APR-u, tako da je pored ZOPD-a i ovaj zakon relevantan za osnivanja privrednih
društava.
Kako bi se stvorilo privredno društvo neophodno je da postoje sva 4 uslova, pa se zato kaže da su ovi
uslovi ujedno i bitni sastojci društva.
Udruživanje lica i kapitala - Udružuju se jer imaju zajednički cilj, a to je sticanje profita. Kod
osnivača mora postojati izraženi affectio societatis.
III Ulog
Ulog je materijalno dobro koje se ulagač ugovorom obavezao da unese u društvo, kako bi omogućio
obavljanje delatnosti i sticanje profita. Ulozi mogu biti:
1. Novčani – ulozi u novcu
2. Nenovčani – ulozi u stvarima, pravima, radu, itd. Nenovčani ulozi pre unošenja podležu
obaveznoj proceni.
79
Osnivači nemaju pravo da traže povraćaj uloga. Takođe, ako su se obavezali da naknadno unesu
ulog, nemaju pravo da se oslobode te obaveze, niti da se ta obaveza smanji. Osnivači unose uloge u
društvo, a za uzvrat dobijaju udeo/akcije u društvu.
Vrednost unesenih uloga je početni osnovni kapital društva. Sam ulog je imovina društva.
IV Osnivački akt
Osnivački akt je pravni posao kojim se jedno ili više lica obavezuje da unošenjem svojih uloga osnuje
privredno društvo. Sam osnivački akt nije dovoljan da bi se osnovalo privredno društvo, već je
neopohodna registracija.
Osnivački akt ima:
1. Obligaciono dejstvo – sadrži prava i obaveze koje se odnose na strane koje su zaključile
ugovor
2. Statusna dejstva – jer na osnovu njega nastaje društvo i to je konstitutivni akt svakog PD
Osnivački akt je konstitutivni, pojedinačni i privatnopravni akt, koji reguliše:
1. Odnose unutar društva
2. Odnose privrednog društva sa trećim licima
Forma osnivačkog akta zavisi od toga ko se javlja u svojstvu osnivača i koliko je osnivača, te postoji:
1.
2.
3.
4.
Ugovor o osnivanju – kada društvo osnivaju dva ili više fizičkih ili pravnih lica
Odluka o osnivanju – kada društvo osniva jedno fizičko lice
Rešenje o osnivanju – kada privredno društvo osniva država, jedinica lokalne samouprave
Zakon
Uslovi kojio se moraju ispuniti da bi osnivački akt bio punovažan:
1. Mora biti u pisanoj formi. Takođe, obavezna je i overa potpisa osnivača kod notara
2. Osnivači moraju imati potpunu poslovnu sposobnost
3. Osnivački akt mora sadržati sve bitne elemente (minimalne elemente), kao što su:
1. Određenje osnivača – ime, adresa, matični broj
2. Poslovno ime, sedište, pretežnu delatnost privrednog društva
3. Određenje uloga svakog osnivača
4. Određenje osnovnog kapitala društva
5. Određenje udela svakog osnivača
6. Određenje sistema upravljanja – jednodomni, dvodomni, kada se radi o društvu
kapitala
Elementi ugovora o osnivanju su:
1. Obavezni elementi – ono što mora da sadrži svaki osnivački akt
2. Fakultativni elementi - sve što možemo da unesemo u ugovor, a nije zahtevano zakonom
3. Pretpostavljeni elementi – npr. ako nije navedeno da je društvo osnovano na određeno
vreme, zakonska pretpostavka je da je osnovano na neodređeno
V Statut
80
Da li je osnivački akt jedini konsitutivni akt društva? - Kod svih formi privrednih društva, osim
akcionarskog društva, osnivački akt je jedini kontitutivni akt. Statut akcionarskog društva je akt kojim
se uređuje upravljanje društvom kao i brojna druga pitanja.
Akcionarska društva, pored osnivačkog akta, imaju i statut. Kod akcionarskog društva nije moguće
menjati osnivački akt, već se sve promene unose u statut. Akcionarsko društvo je jedina forma
privrednog društva koja ima dva konstitutivna akta. Kod ostalih oblika organizovanja privrednih
društava osnivački akt se može menjati.
Izmene i dopune osnivačkog akta vrše se na način utvrđen zakonom za svaku vrstu društva. Odluka
o izmeni mora biti u pismenoj formi. Mogu je doneti npr. ortaci kod ortačkog društva, a kod D.O.O.i
a.d. Odluku o izmeni donosi skupština društva.
Odluku o izmeni potpisuju članovi koji su za nju glasali, ista se overava kod notara kada je to
predviđeno zakonom ili samim osnivačkim aktom. Zakonski zastupnik će nakon promene, sačiniti
prečišćeni tekst i potpisati ga, a izmene obavezno registrovati.
Osim osnivačkog akta, i statuta (kod akcionarskog društva), sve forme privrednog društva mogu
imati i ugovore između članova društva, kojima se regulišu njihova međusobna prava i obaveze.
Takvim ugovorima se mogu urediti:
1.
2.
3.
4.
Posebne obaveze tih članova prema društvu
Način preraspodele dobiti između tih članova
Kako će glasati u skupštini
Druga pitanja koja su značajna za njhove međusobne odnose
Ugovor mora biti sačinjen u pisanoj formi i potpisan od strane svih saugovorača. Po pravnoj prirodi
radi se o pojedinačnim i privatnopravnim aktima. U slučaju ortačkog društva ovaj ugovor se naziva
ugovorom ortaka, kod komanditnog i društva sa ograničenom odgovornošću naziva se ugovor
članova, i kod akcionarskog društva se naziva ugovor akcionara.
VI Imovina
Imovina podrazumeva stvari i prava. Sva privredna društva poseduju određenu imovinu.
Imovina društva nastaje:
1. Sticanjem svojine i drugih prava na ulozima – ulozi osnivača koji postaju imovina koja čini
početnu, osnovnu imovinu društva
2. Sticanjem svojine i drugih prava kao rezultat poslovanja
Jedinstvenost imovine znači da jedno privredno društvo ima jednu imovinu.
Nemogućnost izolovanja dela imovine znači da delove imovine ne možemo izolovati i celokupna
imovina je na udaru poverilaca društva – jer preduzeće kao dužnik odgovara celokupnom svojom
imovinom za obaveze. Ranije je u Srbiji bilo moguće izolovati određene delove imovine i formirati
određene podceline imovine.
Osnovni kapital privrednog društva je registrovani kapital jer se samo on registruje kod APR-a.
→ Osnovni kapital je ekonomski (računovodstveni) pojam, i bazira se na principu održavanja
osnovnog kapitala što znači da osnovni kapital mora da ostane fiksan.
81
Povećanja/smanjenja osnovnog kapitala se mogu sprovesti samo određene pravne postupke. Princip
održavanja osnovnog kapitala je bitan jer se prava, koja ostvaruju članovi društva po tom osnovu,
određuju u procentu od osnovnog kapitala.
Zbog toga sto je osnovni kapital ekonomski, a ne pravni pojam, postoje dileme oko njegovog
definisanja:
1. Zakon o PD iz 2004. je definisao osnovni kapital ne uzimajući u obzir princip održavanja
osnovnog kapitala i definisao ga je na dva načina (što nije moguće jer se može definisati
samo na jedan način):
a. Osnovni kapital = Imovina – Obaveze → ovo znači da je kapital promenljiva
kategorija (npr. veće obaveze i manja imovina dovode do pada kapitala)
b. Osnovni kapital = ukupna vrednost akcija ili udela → što je dobra definicija
osnovnog kapitala
2. Novi Zakon o PD iz 2011., koriguje prvu definiciju, uvodeći pojam neto kapitala koji i jeste
promenljiva kategorija za razliku od osnovnog kapitala:
a. Neto imovina (kapital) = Imovina – Obaveze
Takođe, promenjena je i definicija osnovnog kapitala: → Osnovni kapital je novčana
vrednost upisanih uloga akcionara koja je registrovana
• Problem koji ovde nastaje je taj što emitovana vrednost akcija moze biti veća ili manja od
njihove nominalne cene, što znači da će i emisiona premija biti uključena u osnovni kapital,
što se kosi sa računovodstvom u kome se ona odvaja na poseban račun.
(ne znam da li se uči ovaj mali deo oko načelnih pravila vezanih za odgovornost)
Načelna pravila vezana za odgovornost:
Član privrednog društva unosi svoje uloge u isto i za uzvrat dobija udele/akcije PD.
Poverilac člana PD ne može da tuzi PD i nema izuzetaka u tom pogledu, može tužiti i tražiti
isplatu samo do svog dužnika, a to je član društva – PD ne odgovara za obaveze svojih
članova.
Poverilac može tražiti prinudno izvršenje na svemu što je imovina člana, tako da bi mogao da
se prinudno namiri na akcijama/udelima koje taj član ima u PD – ne može se namirivati iz
uloga, jer je ulog unet u društvo i za uzvrat su dobijeni udeli/akcije.
Poverilac PD, pored društva, može tražiti izvršenje obaveze preduzeća i od člana PD ako je u
pitanju ortačko društvo, komplementari u komanditnom društvu, ali i članovi DOO i AD i
komanditori mogu odgovarati za obaveze društva.
Institut probijanja pravne ličnosti je jedini izuzetak od principa neodgovrnosti drustva
kapitala za obaveze PD. Ograničena odgovornost članova društva kapitala je priveligija, ali sa
ekonomske tačke gledišta su oni fakticki jednaki. U situacijama kada član zloupotrebi princip
ogranicene odgovornosti, postoji mogućnost da poverilac zahteva izmirenje obaveza od
člana. Poverilac svakako nesporno moze da trazi izvrsenje obaveze od PD, jer je ono njemu
duznik.
5.
Osnivanje privrednog društva
82
Za osnivanje privrednog društva od značaja su 4 pitanja:
1. Uslovi pod kojima se osniva jedno društvo i momenat njegovog nastanka – po sistemu
osnivanja
Momenat nastanka je od pravnog znacaja, jer od tog trenutka lice postaje subjekt u pravu, i
kao
takvo postaje nosilac prava i obaveza, tj. stiče poslovnu sposobnost.
2. Postupak u kome se ono osniva
3. Njegova registracija – da bi lica koja su udružila svoju imovinu, sa željom da osnuju privredno
društvo, zaista isto i osnovalo, neophodan uslov je da se privredno društvo registruje u APRu. Postupak registracije se obavlja u skladu sa pravilima Zakona o postupku registracije u
APR-u.
4. Objavljivanje registracije
Danas postoje tri sistema osnivanja privrednog društva:
1. Zakonski sistem osnivanja (sistem osnivanja propisom):
- Prema ovom sistemu privredna društva se osnivaju određenim zakonom ili drugim aktom
nadležnog drzavnog organa.
- Ovaj sistem je danas izuzetak, ali još uvek postoji, i najčešće se koristi za PD koja obavljaju
delatnosti od javnog značaja.
2. Normativni sistem osnivanja: koji je zastupljen kod nas
- Prema ovom sistemu država propisuje pravila i uslove za osnivanje društva i objektivno
postavlja uslove. Kada se ispune ti uslovi, nadležni organ nema slobodu da dozvoli ili ne
dozvoli upis, već kad su ispunjeni uslovi registrator mora doneti rešenje o upisu društva u
registar.
- Ovaj sistem danas dominira – pretpostavljeni je sistem osnivanja.
3. Sistem dozvole:
- Prema ovom sistemu među normativnim uslovima iz zakona se traži i dozvola tj. odobrenje
nadležnog državnog organa. Odobrenje u sebi sadrži veći ili manji deo diskrecije, i zalati se u
temu subjektivnog – mnogo toga se još dodatno ispituje.
- U Srbiji dozvole daje ili NBS ili Komisija za HOV.
- Ovaj sistem dominira u finansijskom sektoru jer država ima interes da kontroliše ko ulazi u
ovaj sektor, zbog domino efekta – pad jednog društva može voditi padu celog sistema.
- Ovo nije opšti sistem jer bi državi bilo skupo da izdaje dozvole svim subjetkima.
- Davanjem dozvola država preuzima na sebe obaveze i odgovornost, i neće preuzimati
odgovornost prema poveriocima “običnih” privrednih subjekata.
Postupak osnivanja: ZOPD reguliše ovaj postupak, i za svaki konkretan pravni oblik PD ovaj zakon
sadrži, u posebnim delovima, detaljnija pravila.
Naše pravo predviđa osnivanje PD u jednom potezu – njegovom registracijom. Pre nego što se
podnese registraciona prijava, osnivači prvo moraju da obezbede materijalana sredstva, donesu
osnivački akt, otvore privremene račune radi uplate novčanih sredstava na ime uloga, i pribave sva
potrebna dokumenta propisana zakonom ili ispune neke posebne uslove.
83
Registracija i njeno objavljivanje: Nakon ispunjenih formalnih uslova, ovlašćeno lice podnosi
registracionu prijavu – radi registracije podataka o privrednom društvu u registar i njenog
objavljivanja.
Privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica unosenjem podataka o tom PD u registar – odnosno →
Registracija PD je trenutak radjanja pravnog lica, a ne momenat objavljivanja registracije. To ima
kako imovinske , tako i vanimovinske posledice.
6.
Registracija privrednih subjekata
Registracija je upis, promena ili brisanje podataka i dokumenata u registrima koje vodi APR (kod
nas).
Pravni izvori, odnosno zakoni kojima se reguliše registracija su:
1. Zakon o postupku registracije u APR – on je osnovni, matični zakon,
2. Zakon o APR,
3. Zakon o privrednim društvima,
4. Zakon o klasifikaciji delatnosti.
Organ nadležan za registraciju privrednih subjekata je APR (Agencija za privredne registre), a
konkretan registrator je fizičko lice koje u ime Agencije vodi određeni registar.
Za nas su važna tri registra:
1. Registar privrednih društava
2. Registar preduzetnika
3. Registar stečajnih masa
• Registar privrednih subjekata – privrednih društava i preduzetnika – jeste:
1. Javna baza – svi podaci koji se upisuju u APR su javno dostupni bez naknade.
2. Centralna baza – znači da ima centralu, sedište APR-a u Beogradu, i ima ispostave širom
sveta.
3. Jedinstvena baza – APR ima samo jednu bazu podataka za celu državu. Ovo je važno jer je
ranije sud vodio registar i nisu bili povezani, pa su mogla biti osnovana dva privredna društva
sa istim imenom.
4. Elektronska baza – to znači da se već sve sutradan objavljuje na internet stranici.
• Subjekti upisa u registar su:
1. Privredna društva,
2. Preduzetnici,
3. Zadruga i zadružni savezi,
4. Javna preduzeća.
• Predmet upisa, tj. ono što se upisuje u registar – su svi oni podaci koji su od značaja za pravni
promet:
1. Osnivanje – registruje se kao prva i najznacajnija činjenica koja se registruje
2. Drugi podaci odredjeni zakonom
3. Promene (ažuriranje) – obavezno se sve promene upisuju u APR (npr. razrešenje direktora)
• Postoje tri vrste podataka koje se upisuju u registar, a to su:
1. Obavezni podaci – podaci koji se moraju registrovati - npr. poslovno ime, delatnost, direktor
84
2. Obavezni ako postoje – samo ako su ispunjeni uslovi za to – ako je PD u postupku stečaja ili
likvidacije
3. Fakultativni podaci – registracija drugih podataka koje zakon ne traži
• Vrste registracije:
1. Prema uticaju registracije na nastanak pravne činjenice – da li registracija dovodi do toga da
pravna činjenica nastaje upisom u registar, postoji
a. Deklarativan upis – pravna činjenica postoji i pre registracije, registracijom se samo
obelodanjuje trećim licima
b. Konstitutivan upis – upisom u registar nastaje ta pravna činjenica koja se upisuje,
npr. povećanje osnovnog kapitala
2. Prema subjektu koji pokreće postupak registracije:
a. Subjekt upisa (ovo je pravilo) – fizičko lice ili zakonski zastupnik društva
b. Nadležni državni organ
• Postoji 8 načela registracije, a to su:
1. Načelo javnosti i dostupnosti – 3. lica znaju o podacima PD onda kada se isti objave na sajtu
APR
2. Načelo tačnosti i savesnosti – savesna treća lica mogu da se uzdaju u tačnost podataka
3. Načelo vremenskog prioriteta – prva činjenica koja je upisana u registar imaće prioritet
4. Načelo formalnosti – registrator donosi odluke na bazi podnetih dokumenta, bez provere
tačnosti
5. Načelo ekonomicnosti,
6. Načelo jedinstva unosa podataka,
7. Načelo efikasnosti (ubrzanja)
8. Načelo vremena nastanka (hronoloskog kontinuiteta)
• Postupak registracije je upravni postupak, jer je APR upravni organ:
→ Prvo se podnosi registraciona prijava, potom organ donosi odluku na osnovu nje – prihvata je ili je
odbacuje, a najkasnije narednog dana objavljuje se na sajtu APR ako se zahtev usvoji.
• Pravilo je da registrator ne ispituje tačnost podataka i verodostojnost dokumenata dostavljenih uz
registracionu prijavu, i ne ispituje pravilnosti zakonitost postupka u kome su dokumenti doneti.
• Kod APR-a, ćutanje u dužini od 5 dana smatra se da je zahtev prihvaćen i da će upisati bilo kakve
podatke bez obzira da li su oni tačni i zakonski prihvatljivi. Ovo je i nateralo APR da radi brzo, jer zna
da posledice mogu biti pogubne i u roku od najviše 3 dana sve rešava po svakoj prijavi.
• Na rešenje se moze podneti žalba, I ako nismo zadovoljni žalbom, može se voditi upravni (sudski)
spor.
7.
Poslovno ime privrednog društva
85
Poslovno ime je ime pod kojim društvo posluje, pod kojim se prikazuje se na tržištu i stupa u pravne
odnose sa drugim licima. Poslovno ime je element individualizacije privrednih društava.
Privredno društvo ne može nastati ako nema svoje poslovno ime. Takođe, privredno društvo mora
upisati svoje poslovno ime u registar. Poslovno ime je i lično i imovinsko pravo.
1. Obavezni elementi poslovnog imena su:
1. Naziv – ime u užem smislu te reči – po njemu se PD razlikuju između sebe
2. Forma privrednog društva – pravni oblik organizovanja PD (D.O.O., AD, OD, KD)
3. Sedište – mesto u kome se društvo nalazi
4. Oznaka posebnog stanja, ukoliko se društvo u njemu nalazi – npr. „u stečaju“ ili „u
likvidaciji “
5. Drugi elementi, ako su propisani drugim zakonom – npr. banke moraju imati naziv
banka
2. Fakultativni elementi poslovnog imena su elementi dopunjujućeg karaktera i uz pomoć njih
se društvo lakše prepoznaje u pravnom prometu:
1. Delatnost
2. Znaci, crtež i simboli (žigovi)
3. Druge oznake
3. Uslovno dozvoljeni elementi su dozvoljeni pod određenim uslovima, tj. potrebna je
saglasnost:
1. Lično ime fizičkog lica – npr. ako otvaramo vajarsku radnju, i hocemo da je
nazovemo po nekom poznatom vajaru, moramo tražiti dozvolu od njega, ako nije ziv
od njegovih naslednika
2. Naziv domaće države, državni amblemi, grb, zastava
3. Naziv ili simbol strane države ili međunarodne organizacije
4. Zabranjeni elementi:
1. Oznake suprotne javnom moralu
2. Lažni i zbunjujući podaci
• Vrste poslovnog imena su:
1. Lično poslovno ime – u poslovnom imenu nalazi se i lično ime fizičkog lica.
a. Realno ime – sadrži naziv koji ukazuje na neki predmet ili ima neki marketinški cilj.
b. Mešovito ime – miks ličnog i realnog imena.
2. Puno poslovno ime – sve o čemu smo do sad pricali. Skraćeno poslovno ime – odnosi se na
skraćenje naziva i delatnosti (Beogradska industrija piva – BiP).
3. Na srpskom i na stranom jeziku – poslovno ime se može registrovati i na stranom jeziku
Što se tiče upotrebe poslovnog imena:
1. Privredno društvo mora da se predstavlja putem svog poslovnog imena – što je njegovo
pravo i obaveza
2. Upotreba punog poslovnog imena na srpskom jeziku je obavezna
86
3. Isticanje u poslovnim prostorijama
4. Koristi ga u pravnom prometu
Prenos poslovnog imena: Kod prenosa vazi princip nemogućnosti samostalnog prenosa – ime se ne
tretira kao deo imovine društva da bi se moglo preneti. Ono pripada društvu, pa jedino prenosom
društva, može se preneti i ime. Prenos je moguć samo u stečaju i kod statusne promene.
Zaštita poslovnog imena – pravo na firmu je ekskluzivno pravo, što znači da samo jedno privredno
društvo može koristiti svoje poslovno ime.
Načini zaštite poslovnog imena:
1. Upravno pravna zaštita – APR po službenoj dužnosti štiti poslovno ime tako što, kad neko
podnese registracionu prijavu sa nekim poslovnim imenom koje već postoji, neće dozvoliti
takvu registraciju
2. Parnična zaštita – tužba od strane zainteresovanog lica – ako su dva poslovna imena takva
da dovode treće lice u zabludu, tada lice koje je prvo registrovalo poslovno ime može
tužbom da zahteva od suda da drugoj strani zabrani da koristi poslovno ime, kao i da
obaveže tu drugu stranu da tužiocu nadoknadi eventualnu štetu koja mu je nastala.
3. Zaštita od strane Republičkog javnog pravobranioca– vezano je za imena koja vređaju javni
moral. Republički javni pravobranilac može tužbom protiv društva, koje je izvršilo takvu
povredu, tražiti promenu imena društva.
(4. i 5. načini su dodatak iz skripte – ne znam da l’ se uči)
4. Tužba po osnovu nelojalne konkurencije
5. Kazneno pravna zaštita neovlašćenog korišćenja tuđeg poslovnog imena
8.
Delatnost i sedište privrednog društva
I Delatnost PD
Privredno društvo se osniva radi obavljanja jedne ili više delatnosti.
Cilj obavljanja delatnosti:
1. Opsti cilj – sticanje dobiti, ekonomski cilj društva
2. Posebni (određeni) cilj – PD se osniva radi ostvarenja tačno određenog cilja; kada se ispuni
cilj – PD se zatvara ili se menja cilj i nastavlja se sa poslovanjem PD.
• Sloboda preduzetništva je autonomija u određivanju predmeta poslovanja, kod koje postoje i
određena ograničenja. Predmet poslovanja privrednog društva je skup svih delatnosti koje ono
obavlja.
→ Autonomija u odredjivanju predmeta poslovanja podrazumeva da privredna društva imaju:
1. Slobodu izbora delatnosti,
2. Slobodu utvrđivanja broja delatnosti,
3. Slobodu koje će se delatnosti upisati u registar,
4. Slobodu promene, izmene ili dopune delatnosti
→ Ogranicavanja slobode odnosi se na sledeće:
87
1. Obavljanje određenih delatnosti samo u određenoj privrednoj formi – neke delatnosti su
rezervisane samo za određenu formu (npr. banke moraju da budu akcionarska društva)
2. Ograničenja obavljanja drugih delatnosti za određene privredne subjekte – npr. ne može se
zamisliti da se banka bavi uzgajanjem povrća. Ona može obavljati sve delatnosti u okviru
bankarske delatnosti jer se tretira kao specijalizovano privredno društvo.
3. Saglasnost (dozvola) za obavljanje delatnosti – razlikuju se dozvole koje se dobijaju nakon
registracije PD, i dozvole koje su uslov za registraciju – koje se dobiju pre registracije.
Najčešće se vezuje za finansijski sektor, gde dozvole daje NBS ili Komisija za HOV.
4. Društva osnovana zakonom – npr. zeleznice. Taj isti zakon po pravilu definiše i delatnosti
društva i krug delatnosti je definisan, on se ne može menjati i ne postoji sloboda
preduzetništva.
Ranije su društva mogla da obavljaju samo upisane delatnosti (inter vires), a ako bi društvo zakljucilo
ugovor van upisanih delatnosti, smatralo bi se da društvo postupa van svojih ovlašćenja (ultra vires).
Društva su onda uzimala sve delatnosti koje su mislila da će moći da obavljaju, što je bilo besmisleno.
Zbog gore navedenog uvedena su dva pravila:
1. Svako privredno društvo može obavljati svaku zakonom dozvoljenu delatnost, i
2. Privredna društva danas u registar upisuju samo pretežnu delatnost, a mogu obavljati bilo
koju zakonom dozovljenu.
II Sedište PD
Sedište je obavezni element individualizacije, određuje se osnivačkim aktom, i upisuje se u registar
kod APR. Postoji i diskrecija osnivanja – osnivači sami određuju gde će da bude sedište. Kod nas, u
Republici Srbiji, ne postoji mogućnost da PD ima više sedišta .
Vrste sedišta su:
1.
Registrovano sedište – je sedište koje je upisano u registar kod APR
2.
Sedište inkorporacije - sedište koje se određuje prema mestu u koje je upisano u registar
3.
Statutarno sedište – ono koje je upisano u interne akte drustva; poklapa se sa
registrovanim;
4.
Stvarno sedište – sedište organa uprave
5.
Sedište eksploatacije – podvrsta realnog sedišta; mesto obavljanja dominantinih delatnosti
PD
6.
Sedište kontrole – ne koristi se više; mesto na kom se nalazi osoba koja kontroliše društvo
• Sedište inkorporacije VS stvarno sedište:
Prednosti sedišta inkoporacije su to što se pouzdano prema mestu osnivanja i tome šta je upisano u
registar može odrediti. Pored toga nudi i pravnu izvesnost. Ovo su, sa druge strane, nedostaci
stvarnog sedišta.
• U Srbiji, sedište je mesto iz koga se upravlja poslovanjem društva i koje je kao takvoo određeno
osnivačkim aktom ili odlukom skupštine.
Državna pripadnost – je element individualizacije PD, i bitan je da bi se znalo po propisima koje
države privredno društvo posluje.
Postoje različiti kriterijumi za određivanje – u Srbiji se prvo kreće od teorije inkorporacije – PD ima
pripadnost zemlje u kojoj je osnovano, i to je primarni kriterijum.
88
Sekundarni kriterijum je teorija stvarnog sedišta – pa tako ako je privredno društvo osnovano u
Srbiji, a stvarno sedište je u drugoj zemlji, onda je ta druga zemlja merodavna za odredjivanje
državne pripadnosti privrednog društva – tj. PD pripada toj drugoj zemlji.
Postoje dve adrese privrednog društva:
1. Adresa za prijem pošte i dostavljanje – dostavljanje se vrši u mesto koje je sedište, a PD
mogu da odrede i posebnu adresu za prijem pošte.
2. Adresa za prijem elektronske pošte – fakultativni element i mora je imati svako PD.
9.
Zastupnici privrednog društva
Pravno lice svoju volju izjavljuje preko zastupnika, i zato ga svako PD mora imati. Zastupanje je
izjavljivanje volje kojima se stiču prava i preuzimaju obaveze. Zastupnik sa trećim licima zaključuje
ugovore, i kada on preuzme zakonsku obavezu prema trećem licu, nije on vezan datim ugovorom
nego PD. Zastupnik radi u ime i za račun zastupanog, tj. privrednog društva.
Svi zastupnici se mogu podeliti na:
1. Zakonske zastupnike – koji su određeni su zakonom, u smislu da zakon propisuje pozicije u
društvu koje će biti zastupnici – npr. generalni direktor. Oni se obavezno upisuju u registar i
vidljivi su svima. Pored zastupanja ima i ovlašćenja poslovođenja, njegova ovlašćenja su
najšira, i iz njih se izvode ovlascenja svih drugih zastupnika.
a. U ortačkom društvu – svaki ortak je zakonski zastupnik, u komanditnom društvu–
svaki komplementar, u društvu sa ograničenom odgovornošću – svi direktori
zajednički, u akcionarskom društvu – svi izvršni direktori zajednički.
b. Uslovi za zakonske zastupnike su:
i. Opšti – oni uslovi koje svaki direktor može da ispuni i to je samo poslovna
sposobnost
ii. Posebni – ove uslove može i samo PD predvideti – npr. lice mora da je
ekonomista po struci
iii. Smetnje – ako je neko osuđen za krivična dela, on ne može biti direktor.
2. Staturane zastupnike – ne moraju biti određeni statutom već i internim aktom ili odlukom
društva. PD ih ne moraju imati. Njihova ovlašćenja su ograničena. Određuju se pomoću
organizacionih šema, npr. direktor marketinga je zastupnik u sferi marketinga.
3. Lica ovlašćena za zastupanje aktom državnog organa – uglavnom sud određuje zastupnika:
stečaj – stečajni sudija određuje stečajnog upravnika koji je zamena za zastupnika, likvidacija,
i na zahtev manjinskih akcionara, sud može odrediti zastupnika.
4. Lica ovlašćena za zastupanje poveravanjem nekog posla – npr. kad odemo u prodavnicu mi
faktički zaključujemo ugovor sa onim ko radi na kasi. Ta osoba zastupa svoje PD, i postavlja
se pitanje šta ako ona nije zaposlena u PD – npr. ćerka menja radnicu na 5 minuta. Ukoliko
neko sedi za kasom u prodavnici, pretpostavlja se da on ima punomoćje (punomoćje po
zaposlenju). Cilj je zaštita interesa trećih lica.
5. Punomoćnici – su lica koja svoja ovlašćenja za zastupanje crpe iz nekog pravnog posla.
Postoji 5 vrsta punomoćnika:
89
1. Prokura (uređeno ZOPD, dok su svi ostali uređeni ZOO) – je poslovno punomoćje kojim
PD
ovlašćuje jedno ili više fizičkih lica da u njegovo ime i za njegov račun zaključuju pravne
poslove i preduzimaju druge pravne radnje u vezi sa delatnošću PD.
Ovo je najsire punomoćje, može raditi sve kao i zakonski zastupnik osim da vodi poslove
PD; sklapa ugovore o jemstvu; raspolaže nepokretnostima, akcijama i udelima; preuzima
menične obaveze;
2. Opšte punomoćje – obuhvata samo pravne poslove koje predstavljaju redovno
poslovanje. Tu ne spada: preuzimanje menične obaveze, ugovor o jemstvu, ugovor o
poravnanju, ugovor o izbranom sudu, itd.
3. Posebno punomoćje – tačno određujemo opseg punomoćja; npr. advokatu dajemo ovo
punomoćje
4. Poslovno punomoćje – omogućuje da se zaključe ugovori i obavljaju ostali poslovi koji
su uobičajeni vršenju njihove delatnosti. Ovde ne spada: raspolaganje nepokretnostima,
preuzimanje meničnih obaveza, ugovor o jemstvu, uzimanje zajma i vođenje sporova.
5. Punomoćje trgovinskom putniku – je posebna vrsta punomoćnika. Pretpostavljeni
delokrug se odnosi na to da: prikuplja porudžbine, prima reklamacije i druge izjave, mere
za očuvanje prava. Bez posebnog ovlašćenja ne može da: zaključuje ugovor, naplaćuje
cenu i prodaje robu na kredit.
Ovlašćenja se mogu ograničiti internim aktima društva ili odlukom društva, i to na:
1. Samo određene poslove – npr. mozes da zaključujes samo ugovor o prodaji),
2. Saglasnošću drugog organa – zaključuj ugovore do 100 000, posle toga traži saglasnost
3. Mesovito
Pravne posledice prekoracenja ogranicenja:
1. Kod zakonskih i statutarnih zastupnika – sva ograničenja ne dejstvuju prema trećim licima.
To znači da se trećih lica uopšte ne tiče da li ima ograničenja i ugovor je nastao – društvo je
vezano datim ugovorom prema trećem licu i moze tražiti naknadu štete od zastupnika.
2. Kod prokure – prihvaćeno je isto pravilo. Naš zakonodavac je ograničenja ovlašćenja prokure
propisao zakonom, i ako prokurista, npr. hoće da kupi nekretninu od mene (a nema
ovlašćenja), u tom slučaju je to zakonsko ograničenje i pretpostavka je da svi znaju zakon.
10.
(Individualni) preduzetnik
Preduzetnik je fizičko lice koje svoju delatnost obavlja samostalno, a svi zaposleni su podređeni.
Preduzetnik obavlja jednu ili više delatnosti, koje obavlja trajno. Njegov cilj je lukrativan – sticanje
dobiti, kao i kod PD.
Obavezno se upisuje u registar kod APR, i to ga jedino razlikuje od lica koja rade na crno.
Preduzetnici su najbrojniji privredni subjekti, ali i ekonomski najznačajnija PD. Pogodni su za
obavljanje delatnosti malog obima.
Pravni izvori: Uređeni su zakonom o PD, i ako oni ne spadaju u PD.
Ranije su postojala dva organizaciona oblika koja su danas ukinuta:
1. Radnja – osnivanjem radnje
2. Ortačka radnja – vise fizičkih lica su osnivači ortačke radnje, i svi su oni preduzetnici preko
nje
90
Postoji 6 osobina preduzetnika:
1. Nema odvojeni subjektivitet – preduzetnik = fizicko lice koje se registrovalo
2. Nema odvojenu imovinu od fizičkog lica – ako se osnuje radnja, pravno postoji samo
imovina fizičkog lica i sve što čini imovinu fizičkog lica je imovina i preduzetnika.
3. Nema posebne organe – preduzetnik ne donosi odluke tehnikom organa, već svojom voljom
4. Poslovno ime – je lično poslovno ime što znači da obavezno u poslovnom imenu
preduzetnika mora da se nalazi i lično ime fizičkog lica koje je osnovalo radnju.
U poslovnom imenu može da se nađe i reč preduzetnik, tj. skraćenica PR.
5. Odgovornosti – za sve obaveze nastale u vezi sa obavljanjem delatnosti, preduzetnik
odgovara celokupnom svojom imovinom, i u tu imovinu ulazi i imovina koja se stiče u vezi sa
obavljanjem
delatnosti.
• Poverilac preduzetnika može tražiti izvršenje nad bilo kojom imovinom preduzetnika
• Preduzentik se ne može izbrisati iz registra kako bi izbegao odgovornost.
6. Dužnost vođenja poslovnih knjiga i poseban poreski rezim
7. Može se transformisati u PD pod posebnim uslovima, i protiv njega se ne može voditi stečaj
kod nas, tj. u Republici Srbiji.
• Postavlja se pitanje, da li su slobodne profesije (veterinari, advokati) preduzetnici? - Preduzetnici
su ako je to posebnim zakonom, koji uređuje slobodne profesije, predviđeno.
• Prednosti preduzetnika su:
1. Lakoća otpočinjanja delatnosti – uslovi su minimalni: poslovna sposobnost, punoletstvo I
podnošenje registracione prijave;
2. Nema organe – koji podrazumevaju formalizam i komplikovanost
3. Nema dvostrukog oporezivanja
• Nedostaci preduzetnika su:
1.
2.
3.
4.
Mala finansijska moć – retko kad mogu da prerastu u velike subjekte
Ograničena mogućnost za dobijanje kredita
Rizičnost (odgovornost) – visoko rizično obavljanje delatnosti
Otežana prenosivost poslovanja – zakon je omogućio nasleđivanje, kad umre preduzetnik,
ali i to je komplikovano jer se delatnost vezuje za njega.
• Načini prestanka preduzetnika su:
1. Voljno – sprovodi se odjavom; potrebno je da se podnese registraciona prijava kojom se
preduzetnik odjavljuje, i APR briše preduzetnika iz registra
2. Nevoljno (po sili zakona) i to može biti zbog:
a. smrti,
b. gubitka poslovne sposobnosti,
c. isteka vremena,
d. zbog blokade računa u trajanju od 2 godine, i zbog
e. zabrane obavljanja delatnosti.
11.
Ortačko društvo
Ortačko društvo je društvo koje se osniva putem ugovora od strane najmanje dva fizička lica
koja se obavezuju da pod zajedničkim poslovnim imenom obavljaju privrednu delatnost uz
neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze društva, radi sticanja dobiti.
91
-
Vrsta privrednog društva – u našem pravu ortačko društvo ima pravni subjektivitet
Ortačko društvo je tipično društvo lica – ima karakteristike društva lica
Temelj udruživanja je ugovor – najmanje dva lica zaključuju ugovor, ne može jedno lice
osnovati ortačko društvo
Osnov udruživanja – je međusobno lično poverenje
Članovi ortačkog društva su ortaci, a svojstva ortaka mogu imati fizicka ili pravna lica.
Minimalan broj ortaka je dva, a ukoliko umre jedan ortak, mora se dovesti novi ortak, ili se
mora transformisati društvo ili se pokreće likvidacija. Nema ograničenja u pogledu
maksimalnog broja ortaka, ali u praksi nikad nije više od 5 članova/ortaka.
Postoje 4 načina za sticanje svojstva člana u ortačkom društvu:
1. Registracijom društva – članovi koji su registrovali OD
2. Pristupanje društvu – kada novi ortak pristupa, i moraju se usaglasiti svi ortaci
3. Univerzalna sukcesija – kada sva prava i obaveze jednog lica prelaze na drugo, npr.
smrt ortaka
4. Prenos udela – gde postoji:
a. Unutrašnji prenos udela – kada se prenosi udeo na nekog ortaka → prenos
slobodan
b. Spoljašnji prenos udela – na treće lice – prenos je ograničen, potrebna je
saglasnost svih ortaka
Što se tiče opštih aktata, ortačko društvo ima samo jedan obavezan akt – Ugovor o osnivanju.
Izmene ugovora mogu se vršiti saglasnošću svih ortaka, osim ako se nisu dogovorili drugačije. Ovo
društvo može imati i ugovor ortaka.
Što se tiče delatnosti, ortačka društva mogu obavljati sve vrste delatnosti, osim delatnosti koje
se moraju obavljati samo u nekim formama – npr. banke moraju biti u formi akcionarskog
društva.
Unutrašnji odnosi: ULOZI ortaka mogu biti u obliku:
1. Novca,
2. Stvari,
3. Prava,
4. Rada, i
5. Usluga.
Zakonodavac ne ograničava uloge jer odgovaraju celokupnom imovinom. Ukoliko ništa drugo
nije navedeno, pretpostavlja se jednakost uloga. Ortak momentom unošenja uloga u društvo
stiče pravo na određeni UDEO u društvu, srazmeran unetom ulogu. U ortačkom društvu glasa
se po pravilu jedan čovek jedan glas.
Spoljni odnosi: Svaki ortak je ZAKONSKI ZASTUPNIK društva i može zaključiti ugovor u ime
preduzeća.
Što se tiče odgovornosti društva, ortačko društvo za obaveze odgovara prema trećim licima
celokupnom svojom imovinom. Ako imovina društva nije dovoljna, ortaci odgovaraju i ličnom
imovinom.
Karakteristike odgovornosti su:
1. Akcesornost – odgovornost članova se izvodi iz odgovornosti društva
2. Neposrednost – postoji direktan odnos trećih lica i ortaka
92
3. Neograničenost – svaki ortak odgovara neograničeno – i sa 5% i sa 95%
4. Opštost – svaki ortak odgovara za sve obaveze
5. Solidarnost – poverilac može da traži izvršenje obaveze od bilo kog ortaka, i
6. 6. Potpunost
Ortak koji više nije u društvu odgovara za sve obaveze OD sve dok mu nije prestalo svojstvo
člana – u roku od 5 godina od odlaska, a novi ortak odgovara za SVE obeveze, bez obzira kad su
nastale.
Postoje dva prava ortaka:
1. Statusna:
a. Poslovođenje – svakodnevno vođenje poslova, obavljanje delatnosti i zastupanje.
Postoji samostalno poslovođenje – svaki ortak je i poslovođa, ali postoji i kolektivno
poslovođenje – svi zajedno donose odluke.
b. Pravo na učestvovanje u odlučivanju, i
c. Pravo na informisanje
2. Imovinska
a. Pravo na udeo u dobiti – dobit se deli ravnomerno, a može i srazmerno udelima
b. Pravo na likvidacioni višak
Ortako društvo prestaje da postoji:
1. Likvidacijom društva,
2. Stečajem, ili
3. Statusnom promenom.
Prestanak svojstva člana nastaje:
1. Prenosom udela na treća lica,
2. Smrću člana ,
3. Istupanjem člana,
4. Isključenjem ortaka, ili
5. Prestankom pravnog lica, ako je ortak pravno lice.
12.
Komanditno društvo
Komanditno društvo je privredno društvo koje ima najmanje dva člana, od kojih najmanje jedan za
obaveze društva odgovara neograničeno solidarno – komplementar, a najmanje jedan odgovara
ograničeno do visine svog unetog uloga – komanditor.
Osnovne karakteristike komanditnog društva su:
1. Pravni subjektivitet – stiče se upisom u registar
2. Vrsta privrednog društva, atipično društvo lica – ima kapitalskih elemenata
3. Dve vrste članova – jedino društvo koje ima različite kategorije članova i pravila koja se na
njih odnose
4. Opšti akt – jedan jedini osnivacki akt, kao OD i DOO i to je ugovor o osnivanju
5. Ne zahteva se minimalni kapital prilikom osnivanja
• Istorijski znacaj: komanditno društvo je jedno od najstarijih društava. Nastala su kao vid
zaobilaženja zabrane trgovine određenim licima. Plemstvu, sveštvenstvu i vojnicima je bilo
zabranjeno da trguju, i onda su oni davali svoj novac, tj. finansirali su delatnost trgovaca.
• Ekonomski značaj: Danas, KD imaju mali ekonomski značaj, koji je sve manji. Pogodna su za mala ili
srednja porodična preduzeća, pri čemu članovi porodice i rade u društvu. Takođe, fleksibilna je
regulativa kod ovih društava – mi sami uređujemo odnose u društvu.
93
• Na sva pitanja koja nisu uređena zakonom o KD, odnosice se odredbe o OD. Komplementari imaju
isti pravni položaj kao i ortaci ortačkog društva.
• U komanditnom društvu postoje dve vrste članova, što znači da minimalno mora imati dva člana:
1. Komplementar: odgovara/ju za sve obaveze KD neograničeno i solidarno; bave se
poslovođenjem i zastupanjem društva. (identična im je odgovornost kao i kod ortaka u OD)
2. Komanditor: odgovara ograničeno do visine svog uloga koji je uneo u društvo, i upravo je
ovo kapitalski element koji ne odgovara logici društva lica – liči na člana DOO.
• Ulozi:
1. Komplementar: Zakonodavca ne zanima ova tematika, jer odgovaraju celokupnom
imovinom
2. Komanditori: Zakonodavac kaže da se unose samo opipljivi ulozi; Zabranjeni su ulozi u radu i
uslugama.
• Raspodela dobiti i snošenje gubitka se u KD vrši srazmerno visini uloga (udela), što je
karakteristično
za
DOO.
• Upravljanje, poslovođenje i zastupanje pripada komplementarima.
• Prenos udela – zavisi od toga ko ga prenosi, na koga se prenosi i da li se prenosi ceo ili samo deo
1. Prenos od strane komplementara – shodno se primenjuju pravila OD, što znači da je za
prenos potrebna saglasnost svih ostalih komplementara i komanditora.
2. Prenos od strane komanditora je slobodan.
• Odgovornost za obaveze društva:
1. Komplementar – odgovara kao ortak
2. Komanditor – ako je uneo ceo svoj ulog – ne odgovara za obaveze društva; ako nije uneo ceo
svoj ulog – onda odgovara do visine uloga koji nije uneo. Odgovornost komanditora je
ograničena do visine ugovorenog, a ne unetog uloga.
Slučajevi kada komanditor odgovara kao komplementar:
1. Ako je ime komanditora, uz njegovu saglasnost, uneto u poslovno ime KD
2. Ako vodi poslove društva.
• Pristupanje člana u drustvo vrši se:
1. Sticanjem udela od postojeceg člana
2. Unošenjem uloga u društvo
13.
Pojam, značaj, osnivanje, osnovni kapital, ulozi i udeli u društvu
sa ograničenom odgovornošću
I Pojam i naziv
D.O.O. je privredno društvo u kojem jedan ili više članova imaju udele u osnovnom kapitalu. D.O.O.
odgovara za svoje obaveze celom imovinom, a članovi društva samo do visine unetog uloga, osim u
94
slučaju zloupotrebe. Institut probijanja pravne ličnosti je ustanovljen radi zaštite poverilaca u slučaju
zloupotrebe.
Naziv ovog društva je pogrešan sa pravnog aspekta jer društvo odgovara celom svojom imovinom –
neograničeno, a ne ograničeno kao u nazivu. Članovi D.O.O-a su ti koji odgovaraju ograničeno.
D.O.O. vodi poreklo iz Nemačkog prava, i ova forma društva je najbrojnija, i to ne samo u Srbiji, već i
u celom svetu. D.O.O. uglavnom čini manji broj članova, obično članovi porodice ili bliski prijatelji – i
zato se naziva još i porodično društvo.
Prednosti društva sa ograničenom odgovornošću su sledeće:
1. Članovi ograničeno odgovaraju,
2. Potreban je manji minimalni osnovni kapital.
Ovo je najprilagodljivija forma društva jer je uređena dispozitivnim pravnim pravilima.
II Poreklo i osobine
Društvo sa ograničenom odgovornošću je međuoblik društva jer je kombinacija društva lica i društva
kapitala.
Osobine koje D.O.O. svrstavaju u društvo kapitala su:
1.
2.
3.
4.
5.
Ograničena odgovornost članova,
Obaveza društva da ima osnovni kapital, i to najmanje u propisanom iznosu,
Mogućnost da društvo bude jednočlano,
Obaveza društva da osnuje organe
Članovi učestvuju u upravljanju, dobiti i gubicima – srazmerno svojim udelima u osnovnom
kapitalu.
Osobine koje D.O.O. svrstavaju u društva lica su:
1.
2.
3.
4.
Jednoglasno odlučivanje o važnim pitanjima,
Ograničenje prenosa udela,
Redovno mali broj članova u društvu,
U praksi je direktor uvek glavni član
Značaj D.O.O. se ogleda u tome što:
1. Pruža zaštitu ličnoj svojini,
2. Pogodno za mnoga lica zbog malih uloga,
3. Veća kontrola raspolaganja udelima,
4. Unutrašnja organizacija je prilagođena potrebama članova,
5. Lako se prilagođava na tržištu,
6. Lako se povezuje sa drugim oblicima,
7. Lako se odlučuje o promeni delatnosti ili procesa rada,
8. Najrasprostranjenija pravna forma u svetu, itd.
III Osnivanje D.O.O.
Da bi se osnovalo D.O.O. mora postojati osnivački akt, kojim su uređena sva bitna pitanja u vezi
društva. Osnivački akt mora imati minimalnu propisanu sadržinu, inače je ništav.
Pored elemenata koje sadrži svaki osnivački akt, Osnivački akt D.O.O. mora da sadrži i sledeće:
95
1. Opis nenovčanog uloga koji se unosi, kao i njegovu procenjenu novčanu vrednost,
2. Odredbe kojima se uređuju organi društva,
3. Vreme unošenja uloga.
Međutim, osnivački akt nije dovoljan da bi D.O.O. nastalo, već je nužan uslov registracija društva.
Osnivački akt može se menjati većinom glasova po kapitalu svih članova društva – tj. apsolutnom
većinom, osim ako osnivačkim aktom nije predviđena veća većina – npr. 2/3 i ¾ većina.
IV Ulozi
Ulozi mogu biti:
1. Novac,
2. Nenovčana stvar,
3. Prava
Takođe, ulog bi mogao bi biti udeo u drugom društvu. Ulog mora biti jasno određen ugovorom
osnivanju/pristupanju, a obaveza njegovog unošenja mora da bude bezuslovna.
Članovi koji su se obavezali na unošenje uloga se ove obaveze ne mogu osloboditi, i nemaju pravo na
povraćaj!
V Dodatne uplate
Dodatne uplate su novčani iznosi koje su članovi dužni da daju pored uloga koje su uneli. Društvo
uvek ima neki razlog (svrhu) zbog kojeg prikuplja i obavezuje članove na dodatne uplate.
Za razliku od uloga, D.O.O. je obavezno da dodatne uplate vrati po prestanku razloga zbog kojeg ih
je sakupilo. Dodatna uplata je srazmerna udelu svakog člana.
Društvo može da sakuplja novac tj. dodatne uplate za različite svrhe, poput:
1. Pokrića gubitaka,
2. Otklanjanja štete,
3. Nabavke sredstava za rad, itd.
Dodatne uplate nisu isto što i dodatni ulozi! Dodatne uplate ne ulaze u osnovni kapital društva i one
mogu biti samo u novcu i društvo je obavezno da ih vrati!
VI Udeli
Član društva stiče jedan udeo u društvu koji je srazmeran vrednosti njegovog uloga u osnovnom
kapitalu društva. Posle toga vrednost udela zavisi od poslovanja društva.
Udeo je skup članskih prava i obaveza koje jedno lice ima u svom društvu po osnovu svog uloga, to je
npr.
1.
2.
3.
4.
Pravo na udeo u likvidacionom višku,
Pravo raspolaganja udelom,
Pravo na glas u skupštini,
Pravo na učešće u dobiti, itd.
Svaki član ima jedan udeo ali je on deljiv – npr. prilikom nasleđivanje se jedan udeo može podeliti
između više naslednika.
96
Suvlasnički udeo – suvlasnici se smatraju jednim članom. Međusobne odnose oni moraju da urede
ugovorom. Pravo glasa mogu ostvariti samo preko zajedničkog punomoćnika. Takođe, mogu podeliti
između sebe udeo ili sudskom deobom ili sporazumom.
Sopstveni udeo – Društvu je načelno zabranjeno da stiče sopstvene udele (da samo društvo postane
vlasnik svog udela), jer u toj situaciji ono troši svoju imovinu kako bi kupilo udeo, i postalo član samo
u sebi.
Međutim, postoje situacije kada sticanje sopstvenog udela ima smisla, na primer:
1. U slučaju besteretnog, tj. besplatnog sticanja sopstvenog udela,
2. Situacija kada neki član ima pravo da istupi iz društva, a ne može da nađe kupca, tada
društvo mora da mu isplati novčanu naknadu i tako mu omogući da izađe iz društva,
3. Kada do sticanja sopstvenog udela dođe usled statusne promene, itd.
Kada društvo stekne sopstveni udeo ima obavezu da ga otuđi u roku od 3 godine, ili da ga poništi.
Postoji poseban pravni režim za sopstvene udele:
Pre svega, da bi društvo uopšte steklo sopstveni udeo od svog člana moraju biti ispunjeni određeni
uslovi, na primer:
1. Da je član u potpunosti izvršio obavezu unošenja uloga,
2. Da se isplata naknade za udeo vrši iz rezervi koje su za to i namenjene,
3. Da postoji odluka skupštine, itd.
Sopstveni udeo ne daje pravo glasa, ne računa se u kvorum, ne daje pravo učešća u dobiti, itd. Kada
društvo stekne sopstveni udeo ima obavezu da ga otuđi u roku od 3 godine, ili da ga poništi.
V Osnovni kapital D.O.O.
Minimalni osnovni kapital da bi se osnovalo D.O.O. je 100,00 dinara, osim ako je posebnim
zakonom predviđen veći iznos osnovnog kapitala za društva koja obavljaju određene delatnosti.
Osnivači moraju uplatiti ceo propisani iznos u novcu u času osnivanja. Nije dopušteno da se uplaćuje
u ratama, niti u naturi.
Propisivanjem ovako niskog minimalnog osnovnog kapitala, osnovni kapital gubi zaštitnu funkciju za
poverioce. Poverioci se štite pravilima o održavanju osnovnog kapitala.
Ovako mali osnovni kapital je osnovica za izračunavanje udela članova društva, a samim tim i obima
članskih prava i obaveza.
Mali osnovni kapital propisan je kako bi privlačio strane ulagače. Osnovni kapital je vrednost
ukupnih upisanih uloga u društvo. Osnovni kapital D.O.O. je utvrđen osnivačkim aktom i upisan je u
registar.
Ciljevi osnovnog kapitala su:
1. Zaštita poverioca od preteranog gubitka ukoliko ono padne u stečaj,
2. Da se isključe lakomisleni osnivači,
3. Da se društvu obezbedi dovoljno sredstava za rad,
97
4. Na osnovu njega se utvrđuju udeli , a time i obim članskih prava za svakog od njih
Osnovni kapital društva podeljen je na udele, osim kod jednočlanog društva. Svaki član ima samo
jedan udeo, a udeo je srazmera (postotak) vrednosti uloga koji je taj član uneo i osnovnog kapitala
Osnovni kapital se ne menja tek tako jer postoje pravila o održavanju osnovnog kapitala, kako bi se
zaštitili poverioci. Osnovni kapital menja se samo pod propisanim uslovima i u propisanom
postupku, a svaka promena mora da se registruje.
VI Promena osnovnog kapitala
Do promene osnovnog kapitala može doći na dva načina:
1. Povećanjem osnovnog kapitala, i
2. Smanjenjem osnovnog kapitala.
VI.I Povećanje osnovnog kapitala vrši se:
1. Unošenjem novih uloga postojećih ili novih članova – uvećava se ukupna imovina društva, i
2. Pretvaranjem rezervi ili dobiti društva u osnovni kapital, a rezerve i dobiti su deo kapitala
društva, tako da se ovde samo preraspoređuje imovina društva, a ne povećava se.
3. Pretvaranjem potraživanja koje poverilac ima prema društvu u njegov udeo. Na ovaj način
se društvo razdužuje. Dug prelazi u aktivu i povećava mu se osnovni kapital, a poverilac
postaje član.
4. Statusnom promenom – do povećanja osnovnog kapitala dolazi usled pripajanja društva, itd.
5. Pretvaranjem dodatnih uplata u osnovni kapital – ovaj način povećanja se svodi na način
pod 3. (pretvaranje potraživanja u udeo).
Kada članovi unesu dodatne uplate, oni imaju pravo da potražuju da im se te uplate i vrate
po prestanku razloga zbog kojeg je odlučeno da unesu dodatne uplate u društvo. U ovoj
situaciji članovi društva umesto da naplate svoje potraživanje, odluče da svoje potraživanje
pretvore u udeo, i na taj način povećavaju osnovni kapital društva.
Uslovi za povećanje osnovnog kapitala su:
1. Ne sme se povećavati osnovni kapital dok postojeći članovi ne unesu u celosti uloge na koje
su se obavezali – izuzetno može ako pristupi novi član, koji u času pristupanja unese ceo ulog
2. Članovi uživaju pravo prečeg upisa udela kada se donese odluka o povećanju osnovnog
kapitala – tj. oni postojeći članovi imaju prednost u odnosu na treća lica. Pravo prečeg upisa
je srazmerno postojećim udelima člana u osnovnom kapitalu
3. Povećanje osnovnog kapitala vrši se prema pravilima o povećanju osnovnog kapitala koje
važe za A.D.
VI.II Smanjenje osnovnog kapitala se vrši iz sledećih razloga:
1. Radi pokrića gubitaka,
2. Radi prebacivanja u rezerve, kako bi se sprečili budući gubici,
3. Kada se dopusti članu da zameni predmet ugovorenog uloga (novčani za nenovčani i
obrnuto), pa usled toga dođe do pada neto imovine, kao i kod poništaja udela člana ili
sopstvenog udela.
VII Postupak smanjenja osnovnog kapitala
98
Odluku o smanjenju donosi skupština ¾ većinom od ukupnog broja glasova svih čanova društva,
osim ako osnivačkim aktom nije predviđena drugačija većina. Ta drugačija većina ne sme biti manja
od obične većine od ukupnog broja glasova članova društva, koji imaju pravo glasa po određenom
pitanju.
Odluka se obavezno mora registrovati u roku od 3 meseca od dana donošenja, inače prestaje da
važi. Takođe, putem odluke se pozvaju poverioci društva da prijave svoja potraživanja, kako bi
društvo ili izmirilo svoju obavezu ili je obezbedilo. (ovo je redovan postupak)
Veliki poverioci – koji imaju potraživanje 2.000.000,00 dinara ili više, obaveštavaju se putem
posebnog pisanog obaveštenja.
Ako su potraživanja dosepla D.O.O. ima obavezu da namiri potraživanja, a ako nisu dospela onda
može ili da ih namiri ili da poveriocima pruži obezbeđenje za ista. U suprotnom, poverilac može da
tuži društvo, te će ga sud obavezati da obezbedi potraživanja.
Takođe, postoje situacije u kojima može da se sprovede pojednostavljeni postupak. U
pojednostavljenom postupku ne moraju da se obaveštavaju poverioci o smanjenju osnovnog
kapitala. Situacije u kojima će se sprovoditi pojednostvljeni postupak su npr. situacije u kojima do
smanjena osnovnog kapitala dolazi upravo kako bi se pokrili gubici, tj. namirili poverioci.
14.
Pojam i vrste akcionarskih društava
Akcionarsko društvo je takva forma privrednog društva, čiji je osnovni kapital podeljen na akcije, koje
ima jednog ili više akcionara, a akcionari za obaveze društva ne odgovaraju, osim u slučaju probijanja
pravne ličnosti.
Obeležja akcionarskih društava su:
1. Pravni subjektivitet,
2. Ograničena odgovornost akcionara,
3. Specijalizovana i centralizovana uprava, koja je odvojena od akcionara. Uprava je odvojena
od akcionara, angažuju se profesionalni menadžeri.
4. Akcionari kontrolišu upravu – Zadržali su za sebe nadležnost usvajanja upravljačkih odluka,
te tako vrše kontrolu,
5. Akcije su Negocijabilne – lako prenosive
Akcionarsko društvo je tipično društvo kapitala. Osnovni kapital je podeljen na akcije.
Minimalni osnovni kapital iznosi 3.000.000,00 dinara, a može biti i viši kod specijalizovanih A.D., kao
što su banke, osiguravajuća društva, investiciona društva.
Osnovni kapital može biti novčani i nenovčani – stvari i prava. Osnovni kapital nikada ne može biti u
radu i uslugama!
Ako se ceo osnovni kapital ne unosi odmah, predviđen je zakonski rok u kom se mora uneti ceo
osnovni kapital. Vrednost koja se mora uneti prilikom osnivanja je četvrtina od upisanog osnovnog
kapitala, a uplaćeni novčani kapital mora biti najmanje 3.000.000. dinara.
99
Takođe, A.D. je najpogodnija forma društva za samofinansiranje i pravljenje novca, jer samo
akcionarska društva mogu javno trgovati akcijama, te putem javnih emisija mogu prikupiti ogroman
kapital.
Visok osnovni kapital je pre svega obezbeđenje za poverioce, tako da je u kompanijskom pravu
veoma bitan princip održavanja osnovnog kapitala. Zabranjeno je oslobađanje akcionara od
unošenja uloga.
A.D. je veoma ozbiljna forma društva, tako da je uređena imperativnim pravnim pravilima. A.D.
mogu obavljati sve delatnosti, a neke delatnosti mogu obavljati samo specijalizovana A.D., kao npr.
poslove osiguranja, bankarske poslove, itd.
Akcionarska društva imaju dva konstruktivna akta:
1. Osnivački akt – koji se ne menja i koji ima istorijsku funkciju,
2. Statut – u njega se unose promene i svaka promena mora da se registruje.
(IZ SKRIPTE NASTAVAK)
Važeći ZOPD ne pravi izričitu podelu na otvoreno i zatvoreno (javno i nejavno) AD – važe ista pravila
za sva AD, ali ukoliko AD odluči da javnom ponudom izda akcije ili druge HOV, ima dužnost da se
pridržava:
1. Posebnih zakonskih odredaba – povećana informisanost javnosti i zaštita manjinskih
akcionara,
2. Pravila o tržištu kapitala
Iako zakonodavac ne pravi razliku, on izričito govori o javnom akcionarskom društvu (JAD) i pravi
razliku u pravima i obavezama između JAD i drugog AD koje ne vrši takvu emisiju – nejavno
(zatvoreno), privatno.
Nejavno akcionarsko društvo je posebna vrsta AD, jer sadrži elemente D.O.O. - zatvorenost tj.
otežana mogućnost da neko pristupi društvu. Ono ima manji broj članova, manji kapital i manji
značaj u poslovnoj praksi. Obično je regulisano pretežno dispozitinim normama.
Postoje dva načina osnivanja akcionarskog društva
1. Simultani – osnivanje bez javnog upisa (poziva) akcija u kome samo osnivači kupuju akcije, i
2. Sukcesivni – osnivanje javnim upisom akcija u kome osnivači otkupljuju deo akcija i
objavljuju javnu ponudu za otkup preostalih akcija
Karakteristike nejavnog AD su:
1. Osniva se simultatim načinom,
2. Može izdavati akcije samo svojim akcionarima ili profesionalnim investitorima i zaposlenima,
3. Ne može u postupku osnivanja javnom ponudom izdavati akcije na tržištu HOV,
4. Može imati najviše 10.000 akcionara, ako ima više od toga, mora se transformisati u javno,
5. Prenos akcija se vrši na tržištu iza šaltera – OTC tržištu,
6. Nije pod posebnim nadzorom Komisije za HoV, i drugo.
Karakteristike javnog AD su:
1. Osniva se na osnovu ZOPD i zakona o tržištu kapitala,
2. Može javnom ponudom izdavati akcije na tržištu HOV,
3. Pod posebnim je nadzorom Komisije za HoV,
4. Može imati neograničen broj akcionara,
100
5. Ima zakonsku obavezu da izveštava javnost, Komisiju za HoV i Centralni registar o važnim
poslovnim događajima, finansijskim izveštajima, izveštajima o poslovanju i izveštajima
revizora i drugo.
Pretvaranje nejavnog u javno AD - Transformacija se vrši prilikom emitovanja akcija na regulisanom
tržištu akcija – nova javna emisija akcija putem javne ponude, u postupku povećanja osnovnog
kapitala
1. Kada se ispune zakonom propisani uslovi, javnu emisiju odobrava Komisija za HoV,
2. Posle emisije upisom u registar je izvršena transformacija u JAD.
Javna ponuda – Počinje objavljivanjem prospekta od strane AD u službenom glasniku i dnevnom listu
koji izlazi u propisanom tiražu i distribuira se na području cele zemlje. Da bi se HOV uključile na
regulisano tržište, potrebno je ispuniti dva zakonska uslova:
1. Objava prospekta, i
2. Odobrenje Komisije za HoV
Javna ponuda ne može početi pre objavljivanja prospekta, čiji je sastavni deo javni poziv koji sadrži:
1. Podatke o datumu otpočinjanja upisa i uplate, kao i rok za upis i uplatu HoV,
2. Podatke o mestu na kome se mogu izvršiti upis i uplata – upis se vrši u Investicionom
društvu, a uplata se vrši u novcu u kreditnoj instituciji, tj. članu Centralnog registra.
Svojstvo javnog AD prestaje dostavljanjem odgovarajućih dokaza komisiji za HOV:
1. Skupština društva je donela odluku o povlačenju akcija sa organizovanog tržišta ¾ većinom
od ukupnog broja glasova, pri čemu će društvo otkupiti akcije nesaglasnih akcionara.
2. Da javno AD spadne na manje od 100 vlasnika klase dužničkih HoV koje su bile predmet
javne ponude.
15.
Pojam, karakteristike, pravna priroda i vrednost akcija
I Pojam
Akcije su serijske HOV, koje izdaje akcionarsko društvo svojim akcionarima, one su uređene ZOPD i
Zakon o tržištu kapitala. Akcionar u zamenu za uneseni ulog dobija akcije.
Akcije svom imaocu (akcionaru) daju određena članska prava – imovinska, neimovinska. Kod nas su
akcije dematerijalozovane – akcionar ima akcije na svom računu.
Akcije mogu izdavati akcionarska društva ili komanditna društva na akcije – ali ovu formu
privrednog društva naš ZOPD ne poznaje.
Akcija je serijska HOV (prenosiva) čiji je izdavalac AD i koja glasi na deo njegovog osnovnog kapitala.
II Karakteristike akcije:
1. Predstavljaju deo osnovnog kapilata AD – osnovni kapital AD je podeljen na akcije
2. Daju skup članskih prava i obaveza – imaoci akcija imaju članska prava i obaveze (24 pitanje
– nabrojati)
3. Upisuju se elektronski u informacionom sistemu Centralnog registra – mi više nemamo
papirne akcije, one su dematerijalizovane i predstavljaju elektronski zapis
101
III Pravna poriroda akcija – je da one predstavljaju:
1. Sredstvo bespovratnog ulaganja kapitala, i
2. HOV sa pravom učešća
IV Vrednost akcije je bitna karakteristika svake akcije.
Svaka akcija ima sledeće vrednosti:
1. Nominalnu (računovodstvenu) vrednost
2. Tržišnu vrednost
3. Procenjenu vrednost
4. Emisionu vrednost
5. Knjigovodstvenu vrednost
1. Nominalna (računovodstvena) vrednost akcije
Akcije moraju imati nominalnu ili računovodstvenu vrednost. Razlika između ovih vrednosti je u
tome što je nominalna vrednost izražena na samoj akciji, dok se računovodstvena vrednost
izračunava deljenjem računovodstvene vrednosti osnovnog kapitala sa ukupnim brojem izdatih
akcija.
U suštini, reč je o istoj vrednosti, koja se iskazuje na različite načine. Zbog toga zakonodavac uvek
koristi jezičku konstrukciju „nominalna, odnosno računovodstvena vrednost“.
Srpsko pravo ne poznaje tzv. prave akcije bez nominalne vrednosti. Ove akcije nemaju unapred
preciziranu vrednost, već predstavljaju određeni procenat ukupne vrednosti društva. Na ovaj način
se omogućava da vrednost koja se pripisuje akciji odgovara ekonomskoj realnosti.
Akcije iste klase moraju imati istu nominalnu vrednost. Nominalna vrednost običnih akcija ne može
biti niža od 100 dinara, dok nominalna vrednost preferencijalnih akcija ne može biti niža od
nominalne vrednosti običnih akcija istog društva.
Tako, primera radi, akcionarsko društvo može imati obične akcije čija je nominalna vrednost 1.000
dinara, klasu A preferencijalnih akcija nominalne vrednosti 2.000 dinara i klasu B preferencijalnih
akcija nominalne vrednosti 3.000 dinara.
2. Tržišna vrednost akcije
Tržišna vrednost akcija je zakonom definisana kao ponderisana prosečna cena ostvarena na
regulisanom tržištu, odnosno na multilateralnoj trgovačkoj platformi, u periodu od šest meseci koji
prethodi danu donošenja odluke kojom se utvrđuje tržišna vrednost akcija. Tržišna vrednost akcija
definisana je zakonom samo za Javna privredna društva.
Reč je o prosečnoj vrednosti po kojoj se akcijama konkretnog društva trgovalo na regulisanom
tržištu u periodu od pola godine.
Kako bi se umanjila mogućnost zloupotreba, zakonom su uvedena i dva dodatna uslova, koja
zahtevaju odgovarajući obim i učestalost prometa akcija:
1. U šestomesečnom periodu ostvareni obim prometa akcija određene klase treba da
predstavlja najmanje 0,5% od ukupnog broja izdatih akcija te klase, i
102
2. U ovom periodu potrebno je da se trgovalo više od 1/3 trgovačkih dana svakog meseca.
Ako neki od ovih uslova nije ispunjen, tržišna vrednost akcija se ne može utvrditi, bez obzira što se
akcijama trguje na organizovanom tržištu i što na istom imaju odgovarajuću cenu.
Konačno, ovako definisanu tržišnu vrednost nemaju ni akcije nejavnih akcionarskih društava, jer se
ova pravila primenjuju samo na javna akcionarska društva.
Prikazani način utvrđivanja tržišne vrednosti akcija u srpskom pravu je bio iznuđen činjenicom da je
berzanska trgovina još uvek nerazvijena i sporadična, te da je tržište u Srbiji veoma plitko, a da je
procenat akcija koje su u slobodnom prometu (free float) nizak.
U tom kontekstu, prosečna cena u proteklom šestomesečnom periodu se koristi kako bi se smanjio
uticaj tržišnih manipulacija na cenu akcija. To znači da dobijena vrednost po pravilu neće biti jednaka
aktuelnoj tržišnoj vrednosti, tj. kursu po kome zainteresovani investitor može te akcije da kupi na
organizovanom tržištu.
3. Procenjena vrednost akcije
Procenjena vrednost akcija predstavlja vrednost koja je dobijena primenom najsavremenijih metoda
procene vrednosti kapitala. Danas se kao najprihvaćeniji metod procene vrednosti akcija koristi
metod diskontovanih novčanih tokova.
Ovaj metod vrednost akcije posmatra iz ugla potencijalnog investitora (kupca akcija), jer se postavlja
pitanje kakvi su očekivani prinosi od kupljene akcije. Prema tome, vrednost akcije se utvrđuje na
osnovu sposobnosti društva da stvara prinos u budućnosti.
Prinos od akcije kod društava koja nastavljaju poslovanje je dividenda, te ono što daje vrednost
akcijama je očekivanje budućih dividendi. Teorijski, vrednost akcije je jednaka sadašnjoj vrednosti
svih budućih dividendi.
Za razliku od drugih vrednosti akcija, koje su egzaktne i jednostavne za primenu, procenjena
vrednost je veoma problematična, jer se njenom primenom može doći do različitih rezultata. Na taj
način se otvara prostor za potencijalne zloupotrebe i manipulacije, te svaka zainteresovana strana
može angažovati veštaka koji će odrediti procenjenu vrednost akcija u skladu sa njenim željama i
interesima.
U srpskom pravu akcionarskih društava, procenjena vrednost akcija je relevantna onda kada se
zakon na nju izričito poziva – npr. kod određivanja naknade nesaglasnim akcionarima. Takođe, ona
predstavlja način utvrđivanja tržišne vrednosti akcija, u situacijama kada se ova vrednost ne može
utvrditi.
Nemogućnost utvrđivanja tržišne vrednosti se vezuje za:
1. Izdavanje nove klase akcija,
2. Akcije nejavnih akcionarskih društava,
3. Akcije javnih akcionarskih društava koje ne ispunjavaju uslove obima i učestalosti prometa
akcija u proteklom šestomesečnom periodu.
4. Emisiona vrednost akcije
103
Emisiona vrednost akcija je vrednost po kojoj se akcije prodaju na primarnom tržištu. Emisiona
vrednost se određuje odlukom o izdavanju akcija, te organ koji usvaja ovu odluku, a to je po pravilu
skupština, a izuzetno i odbor direktora, odnosno nadzorni odbor, određuje i emisionu cenu akcija.
Kada skupština donosi odluku o povećanju osnovnog kapitala izdavanjem akcija, ona može tom
odlukom da utvrdi i raspon emisione cene uz davanje ovlašćenja odboru direktora, odnosno
nadzornom odboru, da u okviru tog raspona utvrdi konkretnu emisionu cenu.
Akcionarska društva nemaju potpunu slobodu kada određuju emisionu cenu akcija, a zakonom su u
tom pogledu propisana dva ograničenja:
1. Prvo, akcije se moraju izdavati po vrednosti jednakoj ili većoj od nominalne, odnosno
računovodstvene vrednosti. To znači da su u srpskom pravu dozvoljene samo:
a. Paritetne emisije – kod kojih je emisiona vrednost = nominalnoj vrednosti, i
b. Premijske emisije – kod kojih je emisiona vrednost > nominalna vrednost, dok su
zabranjene
c. Diskontne emisije – kod kojih je emisiona vrednost < nominalna vrednost.
Kod premijskih emisija, razlika između više emisione i niže nominalne, odnosno računovodstvene
vrednosti, naziva se emisiona premija.
U dva slučaja, akcionarska društva mogu odlukom o emisiji da odrede popust na emisionu cenu:
1. Kod javne ponude, kada se akcije prodaju pokrovitelju emisije, koji preuzima obavezu
otkupa akcija, i
2. Kod ponude koja nije javna, kada se akcije nude postojećim akcionarima radi ostvarivanja
prava prečeg upisa akcija, pri čemu tada popust može biti najviše 10% emisione cene.
Međutim, cena sa popustom ne može biti niža od nominalne, odnosno računovodstvene vrednosti
akcija, što znači da popust najviše može biti jednak emisionoj premiji.
2. Prema drugom ograničenju, emisiona cena ne može biti niža ni od tržišne vrednosti akcija,
osim ako se akcije izdaju u postupku javne ponude, kojom se akcionarsko društvo otvara, tj.
postaje javno akcionarsko društvo. Otuda, viša od tržišne i nominalne (računovodstvene)
vrednosti predstavlja minimalnu emisionu vrednost.
5. Knjigovodstvena vrednost akcije
Knjigovodstvena vrednost akcija se izvodi iz kategorija bilansa stanja. Kod ovog metoda se prvo
utvrđuje vrednost neto imovine društva, i to tako što se od celokupne vrednosti imovine društva
oduzme vrednost obaveza.
Tako dobijeni iznos se deli brojem akcija, te se dobija knjigovodstvena vrednost društva po jednoj
akciji, tj. knjigovodstvena vrednost akcije.
V Pravo na dividendu
Dividenda je imovinsko pravo akcionara. Dividenda je prihod od akcije.
Da bi se raspodelila dividenda, moraju biti ispunjena dva uslova:
104
1. Mora postojati Odluka skupštine društva – izuzetno odluku može doneti uprava
2. Moraju postojati raspoloživa sredstva za isplatu dividendi. Raspoloživa sredstva za isplatu
dividedi čine:
a. Dobit iz tekuće godine,
b. Neraspoređena dobit od prethodne godine, kao i
c. Slobodne – nenamenske rezerve
Dobit se raspoređuje na sledeći način:
a. Prvo koristi za saniranje gubitaka, pa onda za
b. Unošenje u zakonske i statutarne rezerve, i tek ako nešto ostane
c. A.D. može, ali nema obavezu, da donese odluku o isplati dividendi.
Pravo na dividendu je načelno pravo, a ono se konkretizuje tek nakon što A.D. donese odluku o
isplati dividende, tada dividenda postaje deklarisana, i tek onda je utuživa.
Da bi se uopšte isplatila dividenda društvo mora proći Test bilnsa stanja i Test bilansa uspeha.
1. Test bilansa stanja mora pokazati da je:
Neto imovina veća ili jednaka od (>=) osnovnog kapitala + obavezne rezerve
2. Test bilansa uspeha kaže da:
Dividenda mora biti manja ili jednaka od (<=) dobiti prethodne godine + neraspoređenih
dobiti ranijih godina + nenamenske rezerve – gubici - sredstva koja se obavezno moraju
imati
Ko ima pravo na isplatu dividendi?
Akcionari imaju pravo na dividendu srazmerno unesenim ulozima. Kako su akcionari jedna
promenljiva kategorija, postavlja se pitanje u kom momentu akcionari imaju pravo na isplatu
dividendi?
Pravo na isplatu dividendi imaju svi oni koji su akcionari na DAN DIVIDENDE. Dan dividende je presek
akcionara koji imaju pravo na isplatu dividende.
Postoji više vrsta dividendi, a one mogu biti:
1. Redovne (godišnje) dividende – isplaćuju se na kraju poslovne godine, nakon donesene
odluke na redovnoj sednici,
2. Međudividende – isplaćuju se tokom poslovne godine. Međudividende mogu biti samo u
novcu. Pre donošenja odluke o isplati međudividende mora se sačiniti finansijski izveštaj koji
prikazuje poslovanje do tog dana, te se iz tog izveštaja mora videti da postoje raspoloživa
sredstva.
3. Dividende u novcu,
4. Dividende u akcijama,
5. Dividende u stvarima i pravima – ove dividende nisu dozvoljene kod nas.
105
16.
Vrste akcija
Postoji više vrsta akcija, a njihova podela se vrši na sledećin način:
1. Prema vrsti i obimu prava postoje
a. Obične (redovne) akcije – AD mora imati barem jednu običnu akciju, i one uvek čine
jednu klasu – ne može se izdati više klasa OA. Svaka OA daje ista prava koja su
unapred data i zakonom propisana. Takođe, nije dozvoljeno da se one konvertuju u
preferencijalne.
b. Povlašćene (prioritetne, preferencijalne) akcije – AD ne moraju imati PA, društvo
samo odlučuje da li će ih emitovati. Kod ovih akcija, zakon je dao katalog nekoliko
prava, ali koja će prava imati akcionari zavisi od društva.
PA se mogu izdavati u više klasa zato što se svakoj klasi mogu dati različita prava, ali
unutar jedne klase PA svi imaoci imaju jednaka prava. Maksimalna NV izdatih i
odobrenih PA može biti do 50% osnovnog kapitala.
Prava imalaca PA su:
1. Lična prava – imaju pravo na informisanje i pravo učešća u radu skupštine.
Nemaju prov glasa, osim kad skupština donosi odluku kojom se utiče na prava
imalaca te klase PA.
2. Imovinska prava – preferencijalne akcije imaju povlašćena imovinska prava.
Povlašćena imovinska prava preferencijalnih akcija se ogledaju u:
1. Pravu na prioritetnu isplatu dividendi – preferencijalne akcije imaju prioritetnu isplatu u
odnosu na obične akcije. Ovde postoje:
a. Kumulativna PA – koja daje pravo na kumuliranje dividendi i u godinama kada se
one ne mogu isplaćivati
b. Nekumulativne PA – nemaju ovo pravo i dividende se isplaćuju samo kada ima
dobiti
c. Delimično kumulativne PA – dozvoljeno je kumuliranje u određenom broju
godina (npr. 3, 5 godina).
Postoji još i podela na:
a. Participativne PA – što daje pravo imaocu PA da učestvuje u ostatku dobiti, i
b. Neparticipativne/proste PA – imaocu daju samo fiksne dividende
2. Pravu na prioritetnu isplatu likvidacionog viška – Imaoci PA imaju prioritet isplate iz
likvidacionog ili stečajnog viška
3. Pravo konverzije u OA ili drugu klasu povlašćenih akcija – PA se mogu se izdati kao
zamenljive te se može izvršiti njihova konverzija
4. Pravo prodaje društvu po unapred ugovorenim uslovima – to su otkupljive akcije na zahtev
akcionara
106
2. Postoji još i podela da akcije mogu biti: (– u SRB akcije su samo na ime)
a. Akcije na ime,
b. Akcije po naredbi, i
c. Akcije na donosioca
3. Postoje još i:
a. Izdate akcije – one koje su emitovane i imaju svog imaoca
b. Odobrene akcije – skupština ih je odobrila, ali još uvek nisu izdate – može ih izdati
ogran uprave bez saglasnosti jer ih odobrila skupština.
4. Prema uplati uloga – Kompanijsko pravo je reklo da lice ima prava srazmerno unetom
ulogu, te stoga nisu u istoj poziciji akcije koje su:
a. U celosti uplaćene, i one koje su
b. Delimično uplaćene.
Postoje i specifične vrste akcija, a to su:
1. Pluralne/multiplikovane akcije – su akcije koje daju nesrazmerno veći broj glasova u odnosu
na udeo u osnovnom kapitalu. Ove akcije su zabranjene u SRB.
2. Akcije koje daju pravo na imenovanje ili razrešenje članova uprave – takođe zabranjene u SRB
3. Zlatne akcije – vezuju se za privatizaciju društva koja su u državnoj svojini. Kada država prodaje
društvo koje obavlja delatnost od javnog interesa, ona zadržava jednu akciju – zlatnu akciju,
koja ima nesrazmerno veća prava, kako bi država i dalje davala saglasnosti – npr. Država mora
da se saglasi sa transakcijama, statusnim promenama, promenama članova uprave itd...
4. Garantne akcije – su akcije koje se daju članovima članovima uprave, kako bi direktori radili u
interesu akcionara, jer sada su i oni sami akcionari.
17.
Obveznice, varanti, depozitne potvrde i finansijski instrumenti
Osnovne karakteristike obveznice:
1. Obveznica je:
a. Serijska HOV,
b. HOV na ime, i
c. Dematerijalizovana HOV
2. Postoje:
a. Kratkoročne HOV – uglavnom su to zapisi, i
b. Dugoročne HOV
3. Obveznice su imaju prenosivost – a sve serijske HOV su prenosive
4. Obveznice imaju mogućnost trgovine na tržištu kapitala – tj. obveznica je berzanski materijal
5. Obveznice imaju nominalnu vrednost (glavnicu) – a nominalna vrednost po pravilu odgovara
glavnici
6. Osnovno pravo imaoca obveznice je pravo na isplatu glavnice i kamate
7. Obveznica ima dan dospelosti – koji se obavezno mora definisati
107
Postoje razlike između obveznica i akcija, i one se ogledaju u sledećem:
AKCIJE
To su korporativnopravne HOV
5.
OBVEZNICE
To su potraživanja inkoroporirana u jednu serijsku
HOV, i
To su obligacionopravne HOV
Imalac obaveznice je poverilac – i on nema glasačka
prava
Obveznice predstavljaju fiksno portaživanje – i kod
njih postoji mogućnost obezbeđenja
Kod obveznica postoji kamata kao prihod – tj. postoje
kamatne i odbitne (diskontne) obaveznice
Obveznice može da izda svako pravno lice
6.
Obveznice mogu biti zamenljive u akcije
Akcije ne mogu biti zamenljive u obaveznice
7.
Prilikom stečaja, obveznice spadaju u treći isplatni red
i imaju viši prioritet od akcija
Obveznice se mogu izdavati ispod nominalne i tržišne
vrednosti
Obveznice nemaju minimalnu nominalnu vrednost
Prilikom stečaja, imaoci akcija imaju pravo na
stečajni višak, tj. imaju lošiji položaj od obveznica
Zabranjeno je izdavanje akcija ispod nominalne i
tržišne vrednosti
Akcije imaju minimalnu nominalnu vrednost
1.
2.
3.
4.
8.
9.
Imalac akcije je član koji ima glasačka prava
Akcije donose varijabilni prihod – i one su uvek
rizičan kapital
Kod akcija postoji dividenda
Akcije može da ih izda samo akcionarsko društvo
108
Postoje i posebne vrste obaveznica, a to su:
1. Parciptivne obaveznice – koje nisu dozvoljene u našem pravu. Participativne obveznice daju
pravo svojim imaocima da participiraju u raspodeli dobiti. Dosta su bliske akcijama jer imaoci
ovih obveznica imaju pravo na isplatu dividendi, i
2. Zamenljive obaveznice – koje su dozvoljene u srpskom pravu. One daju pravo na zamenu u
obične akcije. To su potencijalne akcije i zato su potrebna posebna pravila za ovu vrstu
obaveznica.
Varanti predstavljaju HOV koja njegovom imaocu daje pravo na sticanje:
1. Određenog broja akcija,
2. Određene vrste i klase,
3. Po određenoj ceni,
4. Određenog dana (ili u određenom periodu)
I imaoci varanata imaju prioritetno pravo na zamenu.
Ostale serijske HOV su:
1. Blagajnički zapisi – koji predstavljaju kratkoročnu HOV koja glasi:
a. Na određeni novčani iznos,
b. Sa određenim rokom dospeća, i
c. Određenom kamatnom stopom.
Izdaje ih banka ili neka druga finansijska organizacija radi obezbeđenja i likvidnosti u svom
poslovanju, dok ih mogu kupovati privredni subjekti i druga pravna lica. NBS, takođe, može
izdavati blagajničke zapise koje mogu kupiti samo poslovne banke i druge finansijske
organizacije.
2. Komercijalni zapisi – koje mogu izdavati i privredni subjekti. To je kratkoročno kreditno
sredstvo i može da glasi na:
a. Novac,
b. Robu, ili
c. Da bude mešovit
3. Državni zapisi – sadrže iste elemente kao prethodna dva, ali njegov izdavalac je nadležni državni
organ. Izdaju se radi prikupljanja sredstava zbog prevazilaženja nesklada između rashoda i
prihoda budžeta.
4. Sertifikati o depozitu – izdaju se u slučaju većih novčanih iznosa deponovanih sredstava kod
banke ili većih vrednosti deponovanih HOV – sa rokom dužim od 1 god. Zakonitom imaocu
omogućava upotrebu ove isprave sa karakterisrstikama HOV – To je kauzalna HOV jer je osnov
za njeno izdavanje ugovor o bankarskom oročenom većem novčanom depozitu.
5. Štedni depoziti
18.
Kapital akcionarskog društva – osnovni kapital, podele kapitala i
promene
Prema ZOPD iz 2004. godine – Osnovni kapital je definisan kao razlika između imovine i obaveza društva,
odnosno kao ukupna vrednost akcija.
109
Ova definicija je pogrešna je:
1. Osnovni kapital nije promenljiva kategorija,
2. Alternativno definisanje podrazumeva dve vrednosti osnovnog kapitala.
Novi ZOPD definiše da je osnovni kapital novčana vrednost upisanih uloga akcionara u društvo, koja je
registrovana.
U našem zakonu minimalni osnovni kapital za osnivanje akcionarskog društva iznosi 3 miliona dinara –
tj. na računima mora da stoji ovaj minimalni iznos u dinarima.
Osnovni kapital može biti:
1. Novčani kapital, i
2. Nenovčani kapital – tj. stvari i prava.
Osnovni kapital nikako ne može biti u radu i u uslugama. Navedeni minimalni osnovni kapital postoji
zbog Direktive Evropske unije, jer je kod njih 25.000 evra što je ekvivalentno 3 miliona dinara.
Za finansijske institucije koje su u Srbiji u formi A.D.-a, postoje posebni propisi prema kojima osnovni
kapital može biti i veći od 3 miliona, na primer osnovni kapital kod:
1. Banaka je 10 miliona evra,
2. Berze je milion evra,
3. Brokersko-dilerskih društava je između 125-730.000 evra, zbog različitih delatnosti kojima se
bave
4. Društva koja se bave žiotnim osiguranjem od 2-4 miliona prema delatnostima,
5. Investicionih fondova je 200.000 evra, itd.
Postojanje minimalnog osnovnog kapitala je tradicionalna karakteristika zbog toga što se smatra da je
on:
1. Generalno sredstvo obezbeđenja poverilaca, tj. daje im sigurnost, i
2. Signal ozbiljnosti, tj. visovi minimalni osnovni kapital vrši preusmeravanje malih biznisa na druge
forme, tj. odvraća male investitore.
Visok minimalni osnovni kapital je cena koja se plaća za ograničenu odgovornost akcionara.
Međutim, u praksi se pokazalo da minimalni osnovni kapital ništa ne znači jer društvo može biti gubitaš i
imati milionski osnovni kapital. Takođe, u kompanijskom pravu važan je i princip održavanja osnovnog
kapitala.
U akcionarsko društvo dozvoljeni su novčani i nenovčani ulozi, bitno je samo da se vrednost uloga može
odrediti – tj. da je ulog podoban za procenu. Cilj procene nenovčanih uloga je zaštita poverilaca, kako
akcionari ne bi preuveličali vrednost osnovnog kapitala. Nenovčani ulozi se moraju proceniti i postoje
dve vrste procena:
1. Sporazumna – sami osnivači procenjuju vrednost nenovčanog uloga,
2. Od strane ovlašćenog procenitelja – procena od strane ovlašćenog procenitelja je obavezna za
javna akcionarska društva.
110
Izuzeci od obaveznosti procene postoje u sledećim situacijama:
1. Ako postoji tržišna vrednost – samo za HOV i instrumente tržišta novca,
2. Ukoliko je u skorije vreme ulog bio predmet procene – ne starije od 6 meseci i procene
sprovedene u skladu sa MRS, ili
3. Ako je procena sastavni deo finansijskih izveštaja koji su bili predmet revizije.
Zabranjeno je unošenje uloga u radu i uslugama, a iz ovoga proističe problem da se ne dozvoljava
unošenje know-how i gudvila u društvo.
Zakonom su predviđeni rokovi za unos uloga, a kod akcionarskog društva vrednost koja se mora uneti
pre osnivanja je 25% osnovnog kapitala, a uplaćeni novčani kapital mora biti najmanje 3 miliona dinara.
Npr. Ako je osnovni kapital 100.000 evra, mora se uneti 25.000 evra, tj. 3 miliona dinara u novcu
najmanje.
Postoje i zabrane u vezi uloga akcionara:
1. Zabrana oslobođenja od unošenja uloga – ako se lice obavezalo da će uneti ulog, onda ga ono
mora uneti,
2. Zabranjeno je prebijanje dugova – ako društvo nešto duguje akcionaru kompenzacija je
zabranjena. Ulogom se kreira osnovni kapital i on ne sme da ostane okrnjen.
3. Zabranjen je povraćaj uloga – jednom unet ulog se ne može tražiti nazad, on je sad imovina
društva, a akcionar dobija tržišnu vrednost akcija.
4. Zabranjeno je plaćanje kamata na ulog.
5. U slučaju prenosa akcija pre unošenja uloga u celosti, za unošenje uloga odgovaraju i prenosilac i
sticalac.
Postoje dve vrste kapitala akcionarskog društva:
1. Nominirani, i
2. Nenominirani.
Kada se posmatra pasiva – ona pokazuje poreklo kapitala, pa postoji:
1. Sopstveni (osnovni) kapital, i
2. Pozajmljeni kapital – obaveze
U okviru sopstvenog kapitala postoji podela na:
1. Nominirani kapital – to je sopstveni kapital koji je podeljen na akcije, i to je ujedno i osnovni
kapital društva, i
2. Nenominirani kapital – to je sopstveni kapital koji nije podeljen na akcije, to su sve vrste
rezerve, kao i neraspoređene dobiti tokom tekuće/prethodnih godina
I Upisan, uplaćen i neuplaćen kapital
111
Akcije koje reprezentuju osnovni kapital moraju biti upisane. Upisana akcija je akcija koja ima svog
imaoca. Upisani kapital je osnovni kapital. Međutim, činjenica da akcija upisana, odnosno da ima svog
imaoca ne znači da je on izvršio svoju obavezu unošenja uloga u društvo.
Upisani kapital je uplaćeni kapital u situacijama kada su akcionari izvršili svoju obavezu unošenja uloga
u društvo. Neuplaćeni kapital je upisani kapital umanjen za uplaćeni kapital – kada akcionari nisu izvršili
u celosti svoju obavezu unošenja uloga u društvo.
II Izdati i neizdati (odobreni kapital)
Izdati kapital čine izdate akcije. Izdati kapital predstavlja zbir nominalnih vrednosti emitovanih akcija.
Između izdatog i osnovnog kapitala nema razlike.
Neizdati kapital – odobreni kapital – čine one akcije čije izdavanje je odobreno, ali one još uvek nisu
izdate, tj. emitovane.
Formiranje odobrenog kapitala ima praktični značaj, jer omogućava da se brzo, efikasno i
pojednostavljeno izvrši povećanje osnovnog kapitala.
III Povećanje osnovnog kapitala
Povećanje osnovnog kapitala je postupak uvećanja vrednosti osnovnog kapitala. Ovo predstavlja način
da se društvo samostalno finansira.
Postoje dve tehnike povećanja osnovnog kapitala:
1. Povećanje nominalne (računovodstvene ) vrednosti akcija, i
2. Izdavanjem novih akcija
Postoje četiri vrste povećanja osnovnog kapitala:
1.
2.
3.
4.
Povećanje novim ulozima,
Uslovno povećanje osnovnog kapitala,
Povećanje iz neto imovine društva,
Povećanje do kojeg dolazi usled statusne promene
Odluku o povećanju osnovnog kapitala donosi skupština, i za tu odluku nije predviđen poseban kvorum.
Izuzetak je institut odobrenog kapitala kada odluku pojednostavljeno donosi odbor direktora/nadzorni
odbor. Odluka o povećanju osnovnog kapitala se mora obavezno registrovati u roku od 6 meseci od
donošenja, inače je ništava. Zabranjeno je upisivanje akcija pre nego što se registruje odluka.
1. Povećanje novim ulozima
Povećanje osnovnog kapitala novim ulozima je najefikasniji i najpoželjniji način povećanja osnovnog
kapitala. Novi ulozi se unose u društvo, a za uzvrat se pušta nova emisija akcija. Pored toga što se
povećava osnovni kapital, povećava se i imovina tj. aktiva društva.
112
Postoje tri ograničenja u vezi sa povećanjem osnovnog kapitala novim ulozima, a to su:
1. Raniji ulozi moraju biti u celosti uneti. Ne mogu se tražiti novi investitori dok stari ne izvrše
obaveze unošenja uloga. Izuzeci postoje u sledećim situacijama:
a. Kada je odluka o emisiji akcija donesena po osnovu povećanja osnovnog kapitala do kog
je došlo usled statusne promene, i
b. Kada se povećanje osnovnog kapitala vrši nenovčanim ulozima.
2. Emisiona cena mora biti veća ili jednaka nominalnoj i tržišnoj vrednosti akcije
3. Priroritet prilikom upisa akcija imaju već postojeći akcionari – tj. postoji Pravo prečeg upisa
akcionara.
Ako je povećanje osnovnog kapitala uspelo, onda A.D. podnosi zahtev za upis novoemitovanih akcija i
njihovih imalaca u Centralni registar u roku od 5 radnih dana od isteka roka za upis. Nakon upisa u CR
društvo ima rok od 8 dana da registruje povećanje osnovnog kapitala u APR-u. Tek registracijom u APRu smatra se da je došlo do povećanja osnovnog kapitala.
2. Uslovno povećanje osnovnog kapitala
Uslovno povećanje osnovnog kapitala omogućava licima da svoja prava zaista i ostvare, a ta prava su:
1. Pravo na zamenu za akcije, i
2. Pravo na sticanje akcija.
Uslovno povećanje mora imati tačno određen cilj, a to je upravo da se ovim licima omogući da vrše
svoja prava. Lica koja imaju ta prava su:
1. Imaoci zamenljivih obveznica,
2. Imaoci varanata,
3. Zaposleni i članovi uprave i sa njima povezana lica. Njihovo pravo na kupovinu, tj. sticanje akcija
je utvrđeno statutom.
Uslovi koji treba da psostoje za uslovno povećanje osnovnog kapitala su:
1. Da postoje lica koja imaju posebna prava na sticanje i zamenu akcija,
2. Da iznos povećanog kapitala ne može biti veći od 50% osnovnog kapitala. Izuzetak postoji samo
u situaciji kada svoja statutarna prava ostvaruju zaposleni i članovi uprave. U toj situaciji iznos
povećanog osnovnog kapitala ne može preći 3% osnovnog kapitala.
3. Mora postojati odluka skupštine o uslovnom povećanju osnovnog kapitala.
Da li će do povećanja osnovnog kapitala po ovom osnovu zaista i doći – zavisi isključivo od imaoca prava
na zamenu i sticanje.
3. Povećanje iz neto imovine društva
Kod ovakve vrtse povećanja – neraspoređena dobit i rezerve se pretvaraju u osnovni kapital.
Za povećanje osnovnog kapitala društva mogu se koristiti samo one rezerve, čija je namena da se iz njih
povećava osnovni kapital, kao i one koje imaju slobodnu namenu. U ovoj situaciji ne dolazi do
113
povećanja aktive društva, već do restruktuiranja pasive društva. Ovde nema unošenja nove imovine u
društvo!
Da bi došlo do ovakovog povećanja osnovnog kapitala, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
1. Društvo mora imati pogodne rezerve – namenske ili slobodne, i
2. Društvo ne sme poslovati sa gubicima
Usled ovakvog povećanja osnovnog kapitala dele se besplatne akcije:
1. Već postojećim akcionarima, i
2. Samom akcionarskom društvu – samo društvo stiče sopstvene akcije.
19.
Statusna i imovinska prava akcionara
Statusna prava akcionara su:
1. Učešće u radu skupštine – pretpostavlja se da akcionar ima pravo na prisustvo sednicama
skupštine, pravo na učešće u raspravi, da utiče na dnevni red i da da predlog. Ono se načelno ne
može oduzeti (ali se može ograničiti u slučaju zloupotrebe) i iz njega proizilazi obaveza za
skupštinu da sasluša akcionara.
• Učešće u radu skupštine imaju pored običnih akcionara – i imaoci preferencijalnih akcija i
akcionari koji nisu uplatili akcije u celosti
• Statutom se može odrediti minimalni broj akcija koji akcionar mora imati za lično učešće (0.1% ili
manje)
2. Pravo glasa – ima onaj akcionar koji ima pravo učešća u skupštini (osim imaoca preferencijalnih
akcija). Prilikom glasanja u skupštini važi princip proporcionalnosti – akcionari glasaju srazmerno
vrednosti akcija, pri čemu svaka obična akcija daje pravo na 1 glas. Akcionar koji je delimično
uplatio, ima pravo srazmerno uplaćenom broju.
3. Pravo na informisanje – pravo na dobijanje pisanih ili usmenih informacija od nadležnog organa.
Nemaju ga samo akcionari, već i šira javnost radi zaštite trećih lica. Ograničava se
proglašavanjem „poslovne tajne“. Ostvaruje se registracijom svih relevantmnih podataka u
registar, uvidom u poslovne knjige, finansijske izveštaje, itd.
Imovinska prava akcionara su:
1. Pravo na dividendu – dividenda je prihod od akcije, a računovodstveno je deo raspoloživih
sredstava. Dividende se mogu podeliti:
a. Prema tome kada se isplaćuju: 1
i. Godišnje (redovne, kad se usvoje finansijski izveštaji i donese odluke o isplati)
ii. Međudividende (isplaćuju se tokom poslovne godine)
b. Prema tome u čemu se isplaćuju:
i. U novcu,
ii. U akcijama, i
iii. U stvarima i pravima – što je zabranjeno kod nas
114
Pravo na dividendu imaju samo akcionari, srazmerno unetom ulogu u društvo. Dan dividendi je spisak
akcionara koji imaju pravo na dividendu.
Postoje dva uslova za raspodelu dividendi:
1. Odluka nadležnog organa – Skupština ima primarnu nadležnost za donošenje odluke o isplati
dividendi, dok odbor direktora samo izuzetno može doneti odluku. Postoji pravo na deklarisanu
dividendu, tj. dividenda se isplaćuje tek kada se donese odluka.
2. Postojanje raspoloživih sredstava – koja se sastoje iz dobiti tekuće god + neraspoređena dobit
ranijih godina + slobodne rezerve
Raspodela dobiti: Dobit se prvo koristi za pokrivanje gubitka, nakon toga mora se odvojiti deo novca u
zakonske rezerve, zatim u statutarne rezerve (koje društvo samo odredi) i ostatak se može raspodeliti.
Postoje i ograničenja za isplatu dividende, po okončanju poslove godine dividende se mogu isplatiti ako
→ 2 testa:
1. Test zasnovan na BS – neto imovina ≥ osnovni kapital + obavezne rezerve
2. Test zasnovan na BU – Dividenda ≤ dobit prethodne god + ND iz ranijih god + nenamenske
rezerve - gubici – sredstva koja se moraju uneti u obavezne rezerve
2. Raspolaganje akcijama – ovo pravo počiva na principu slobodne prenosivosti akcija (prodaju na
sekundarnom tržištu). Kod javnih AD raspolaganje akcijama je obavezujuće pravo, dok je kod
nejavnih/privatnih AD raspolaganje akcijama dispozitivno pravo, i internim pravilima se može
ograničiti prenos akcija što se naziva vinkulacija akcija – ograničavanje prenosa.
3. Pravo prečeg upisa – je pravo akcionara da prilikom emisije novih akcija prioritetno upišu akcije,
srazmerno svom udelu u osnovnom kapotalu. Upisom akcija se postaje prvi vlasnik akcije.
- Pravo prečeg upisa se ne mora se koristiti, ali štiti akcionare od razvodnjavanja vlasništva –
kako
bi udeo u društvu ostao isti. Pravo prečeg upisa vezuje se isključivo za emisiju akcija i emisiju
zamenljivih obveznica i varanta (jer su to potencijalne akcije).
4. Pravo na likvidacioni (stečajni) višak – prvo se namiruju svi poverioci i isplaćuju troškovi, a ono
što ostane je likvidacioni/stečajni ostatak. To je pravo svakog člana. Raspodeljuje se akcionarima
srazmerno učešću u osnovnom kapitalu, ali se prvo namiruju akcionari sa prioritetnim akcijama,
itd.
20.
Skupština akcionarskog društva
Skupština predstavlja obavezan organ AD u okviru koga akcionari ostvaruju svoja brojna prava.
• To je stalan organ, koji ne zavisi od sistema upravljanja, sa nestalnim sastavom – skupštinu čine
svi akcionari, a oni se menjaju.
Društva kapitala odluke donose tehnikom rada organa – kada jedan organ donese odluku, ta odluka je
odluka AD. Skupština akcionara funkcioniše tehnikom rada sednica.
115
Postoje dve vrste sednica:
1. Redovna (godišnja) sednica – koja je propisana zakonom. Ona mora da se održi 6 meseci nakon
okončanja poslovne godine, a primarni sazivači su odbor direktora ili nadzorni odbor. Na svakoj
skupštini postoji dnevni red – postoje obavezne tačke: usvajanje godišnjih finansijskih izveštaja
– iz ove tačke proizilazi odluka o raspodeli dobiti, usvajanje godišnjih izveštaja o poslovanju,
konsolidovani godišnji izveštaji za grupu privrednog društva, itd.
2. Vandredna sednica – ove sednice su sve one koje se održe između redovnih, AD ih saziva po
potrebi i ne postoji obaveza, tj. nisu obavezne.
-
Postoje 4 vrste vanrednih sednica:
1. Univerzalna – gde postoji pojednostavljen način donošenja odluke. Uslovi su da se nađu
100% akcionara i da su svi za održavanje skupštine i ona se može održazi (kod nejavnih).
2. Obavezna u slučaju značajnog gubitka – kada je NI < 50% osn . kapitala (neto imovina
manja od 50% osnovnog kapitala). Na dnevnom redu je obavezno predlaganje
reorganizacije (ili čak likvidacije) – ovo se naziva proaktivnom upravom.
3. Posebna (specijalna) – za imaoce preferencijalnih akcija kada se utiče na promenu prava
unutar klase.
4. Ponovljena sednica – ako se neka sednica nije održala zbog nepostojanja kvoruma, da se
ne bi ponovo ponavljale sve procedure, moguće je organizovati ovu sednicu, ali mora
biti isti dnevni red.
Postoji 5 nadležnosti skupštine, a nadležnosti skupštine akcionara su:
1. Normativne – skupština donosi i menja statut, itd.
2. Finansijske – skupština donosi odluke o raspodeli dobiti, o usvajanju finansijskih izveštaja i
izveštaja o poslovanju društva, itd.
3. Statusne – skupština donosi odluke o statusnoj promeni, promeni pravne forme, odluke o
pokretanju stečaja/likvidacije, itd.
4. Kadrovske – skupština bira revizora, članove odbora, itd.
5. Imovinske – skuptišna donosi odluke o promeni osnovnog kapitala...
Sazivanje sednice je detaljno zakonom uređeno – ideja je da se informišu akcionari, da akcionari budu
potpuno informisano, blagovremeno, na pouzdan način o svemu onome što če biti predmet takve
sednice.
Skupština odlučuje samo o pitanjima koja se nalaze na dnevnom redu. Dakle, skupština nije opšta
pričaonica o svemu i svačemu, treba da bude fokusirana, a dnevni rad treba da fokusira. Akcionari mogu
da traže dopunu dnevnog reda, nekom novom tačkom, u okviru postojeće tačke da predlože drugu
odluku, itd.
Ko ima pravo da učestvuje u radu skupštine?
Dan akcionara – je spisak akcionara koji imaju pravo da učestvuju u radu skupštine. Vrši se presek
akcionara na dan akcionara, i svi oni koji imaju akcije u tom trenutku imaju i pravo da učestvuju u radu
skupštine (ako nakon ovog dana akcionar proda akcije, još uvek ima pravo da učestvuje u radu
skupštine)
116
Dan akcionara treba ga razlikovati od dana dividendi – na koji se dobija spisak akcionara koji imaju
pravo na dividendu.
Kvorum – skupština može da odlučuje samo ako ima kvorum, što je logična većina od ukupnog broja
glasova 50% +1 glas, a odluka se smatra donetom kada je za nju glasala propisana većina za odlučivanje
(većina od uk broja prisutnih akcionara).
• Kod „većina“ postoje razlike:
o Kada nas zanima koliki procenat je potreban, postoji razlika između:
obične većine (preko pola) i
kvalifikovane večine (veći procenat, kod nas najčešće 75%)
o
Kada nas zanima u odnosu na šta gledamo, postoje:
Apsolutna većina – u odnosu na sve
Relativna većina – u odnosu na prisutne
Pobijanje skupštinskih odluka – skupštinska odluka može biti i ništava i rušljiva.
Postoji zakonska neuređenost ništavih odluka, dok su rušljive detaljno zakonski uređene. Razlozi za
pobijanje mogu biti jer nije bilo kvoruma, ili nije bilo većine za odlučivanje. Svaki akcionar koji ima pravo
učešća u radu skupštine može da pokrene sudski postupak. Pobijanje se vrši u parničnom postupku.
21.
1.
Jednodomni i dvodomni sistem upravljanja akcionarskim društvom
JEDNODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AKCIONARSKIM DRUŠTVOM
Kod jednodomnog sistema upravljanja akcionarskim društvom postoje sledeći organi upravljanja:
1. Skupština – koja imenuje članove odbora direktora
2. Odbor direktora – je jedini organ uprave, koji vodi poslove i nadzire vođenje posla
3. Izvršni odbor – nije organ društva, to je pomoćno telo odbora direktora – izvršava šta mu se
naredi
Jednodomni sistem je karakterističan za anglosaksonske države (Britaniju, Ameriku), ali ga pored toga
koriste i neke Evropske zemlje poput Francuske, Italije. On direktorima daje ogromna ovlašćenja, i
države koje ga prihvataju veruju svojim menadžerima.
Osnova jednodomnog sistema sastoji se u tome što se njemu ne vrši razdvajanje između vođenja
poslova i nadzora nad vođenjem. Odbor direktora obavlja i jedno i drugo.
Na početku su svi direktori i vodili posao i vršili nadzor, ali se ispostavilo da to nije dobro pa je počela da
se pravi razlika, te postoje:
1. Izvršni direktori – koji zastupaju društvo i vode poslove društva
- Kod JAD – izvršni direktori moraju biti manjina.
- Prvi među izvršnim direktorima je generalni direktor, koga imenuje odbor i on organizuje poslovanje
i koordinira rad izvršnih direktora.
-
2. Neizvršni direktori – čije je osnovno zaduženje da kontrolišu, tj. da vrše nadzor nad radom
izvršnih direktora.
Oni predlažu poslovnu strategiju i nadziru njeno izvršavanje, obrazuju komisije, itd.
117
-
Oni ne mogu biti zaposleni u AD – da je neizvršni direktor zaposlen u AD, onda bi mu izvršni direktor
bio nadređeni.
Pokazalo se da su i oni previše bili uključeni u poslove društva i nisu vodili posao kako treba pa je
počela iz kategorije neizvršnih direktora da se razvija treća kategorija – njihova vrsta.
3. Nezavisni direktori – moraju ispuniti uslove nezavisnosti (JAD mora imati namjanje 1
nezavisnog)
Na ovaj način oni vrše kontrolu iznutra. Takođe, ovde odbor direktora može da delegira svoje
nadležnosti na drugo lice – na izvršni odbor, generalnog direktora – i tada druga lica rade posao za njega,
ali im on daje upustva.
Karakteristike jednodomnog sistema upravljanja akcionarskim društvom su:
1. Efikasnost – ima jedan organ i brzo i efikasno donosi odluke bez nepotrebnog odlaganja
2. Fleksibilnost – oni mogu da prilagode način izvršenja svojih obaveza u konkretnom društvu
3. Postoji jasna linija odgovornosti – zna se ko u društvu odgovara
U Srbiji, zakon iz 2004. godine prvi put uvodi jednodomni sistem kao jedini moguć. Nakon toga, važeći
zakon iz 2011. godine daje pravo izbora između jednodomnog i dvodomnog upravljanja. Odluka o
odabiru sistema ostavlja se društvima.
Postoje dve opcije odnosa između predsednika odbora direktora i generalnog direktora:
1. Princip kumulacije – gde je isto lice i predsednik odbora direktora i generalni direktor (u SAD)
2. Princip razdvajanja – predsednik odbora direktora i generalni direktor ne treba da budu isto lice
(u Britaniji) – da bi predsednik odbora direktora mogao da kontroliše generalnog direktora
Naš zakon ne definiše eksplicitno odnos između PO i GD, ali kaže da u javnom AD – PO mora biti
neizvršni direktor, a GD je izvršni direktor.
Naknade direktorima mogu biti fiksne – tj. ne zavise od učinka, i varijabilne – zavise od učinka, npr.
bonusi, koji se ne mogu dati neizvršnim, ali se mogu i treba da se daju izvršnim direktorima.
Naknada treba biti:
1. Stimulativna – da podstiče lica da rade u interesu društva, a time i u interesu akcionara i
svih stejholdera
2. Srazmerna – da odgovara zadacima, finansijskom stanju društva, ekonomskom okruženju,
itd.
Načini prestanka svojstva direktora su:
1. Razrešenjem – kod nas postoji pravilo da organ koji vas imenije može i da vas razreši, a takođe
se i može razrešiti direktor bez navođenja određenog razloga
2. Istekom mandata – mandat je dužina perioda na koji se direktor imenuje – određuje se
statutom (maksimalno 4 godine), ali se može izabrati neograničeni broj puta
3. Ostavkom
Komisije su pomoćna tela odbornog direktora savetodavnog karaktera (objektivne i stručne). Postoje:
1. Komisije za naknade – direktor ne određuje svoju naknadu, već je određuje komisija,
2. Komisija za reviziju, i
3. Komisija za nominiranje
118
Uslovi za izbor direktora su:
1. Pozitivni uslovi – su oni uslovi koje mora ispuniti da bi bio direktor (da ima 40 godina ili posebno
obrazovanje) i negativni uslovi – karakteristike koje ne sme da ima (ne sme biti stariji od 60
god.)
2. Zakonski uslovi – su propisani zakonom, a interne uslove propisuje društvo svojim aktima
(uglavnom statutom)
• Zakonski pozitivan uslov: svaki direktor mora imati poslovnu sposobnost
• Zakonski negativan uslov: ne sme biti osuđen za krivično delo protiv privrede, jedno lice
može biti direktor u maksimalno 5 društava, itd.
3. Opšti uslovi – uslovi za sve direktore i posebni uslovi – odnose se na pojedine direktore
2. DVODOMNI SISTEM UPRAVLJANJA AKCIONARSKIM DRUŠTVOM
Danas se pravi razlika između dva sistema upravljanja – tj. između jednodomnog (jednostepenog) i
dvodomnog (dvostepenog) sistema upravljanja. Sistemi su dobili ime prema broju organa uprave,
jednodomni ima jedan, a dvodomni ima dva organa upravljanja.
Kod dvodomnog sistema upravljanja akcionarskim društvom postoje sledeći organi upravljanja:
1. Skupština – bira članove nadzornog odbora,
2. Nadzorni odbor – bira članove izvršnog odbora, tj. članove organa uprave
3. Izvršni odbor (odbor direktora) – je organ uprave
Dvodomni sistem se uobičajno vezuje za Nemačku (germanski sistem), ali ga prihvataju i druge zemlje,
kao što su Austrija, Holandija, Poljska, Mađarska, Kina... Dvodomni sistem pokazuje nepoverenje prema
direktorima.
Osnova dvodomnog sistema: Dvodomni sistem karakteriše:
1. Organizaciono razdvajanje – pošto postoje dva organa uprave,
2. Personalno razdvajanje – vođenja poslova i nadzora nad vođenjem poslova. Personalno
razdvanjanje – znači da članovi nadzornog odbora ne smeju u isto vreme biti i članovi izvršnog
odbora – ne može isto lice i da kontroliše i da bude kontrolisano).
Korporativno upravljanje i vrste direktora – Pravljenje razlike između direktora je veoma jasno, ono se
vrši prema tome kom organu pripadaju, npr. članovi nadzornog odbora su – nadzorni direktori, a članovi
izvršnog odbora su – izvršni direktori, itd.
Zabranjeno je delegiranje nadležnosti – Zakonom su precizirane nadležnosti i nadzornog i izvršnog
odbora, a ono što su bile nadležnosti odbora direktora u jednodomnom sistemu, sada su podeljene
između dva organa dvodomnog sistema. Dakle – nema delegiranja nadležnosti, nadležnosti su fiksirane,
zna se koje su.
Karakteristike dvodomnog sistema upravljanja su:
1. Nepristrasnost, nezavisnost lica koja vrše nadzor – bolji sistem po pitanju kontrole od
jednodomno
2. Manje je efikasan, manje fleksibilan, ali pruža pravnu sigurnost
119
U Srbiji, zakon iz 2004. godine prvi put uvodi jednodomni sistem kao jedini moguć. Nakon toga, važeći
zakon, iz 2011. godine daje pravo izbora između jednodomnog i dvodomnog sistema. Odluka o odabiru
sistema ostavlja se društvima.
Naknade direktorima mogu biti fiksne – tj. ne zavise od učinka, i varijabilne – zavise od učinka, npr.
bonusi,
Naknada treba biti:
1. Stimulativna – da podstiče lica da rade u interesu društva, a time i u interesu akcionara i
svih stejholdera
2. Srazmerna – da odgovara zadacima, finansijskom stanju društva, ekonomskom okruženju,
itd.
Načini prestanka svojstva direktora su:
1. Razrešenjem – kod nas postoji pravilo da organ koji vas imenije može i da vas razreši, a takođe
se i može razrešiti direktor bez navođenja određenog razloga
2. Istekom mandata – mandat je dužina perioda na koji se direktor imenuje – određuje se
statutom (maksimalno 4 godine), ali se može izabrati neograničeni broj puta
3. Ostavkom
Komisije su pomoćna tela odbornog direktora savetodavnog karaktera (objektivne i stručne). Postoje:
1. Komisije za naknade – direktor ne određuje svoju naknadu, već je određuje komisija,
2. Komisija za reviziju, i
3. Komisija za nominiranje
Uslovi za izbor direktora su:
4. Pozitivni uslovi – su oni uslovi koje mora ispuniti da bi bio direktor (da ima 40 godina ili posebno
obrazovanje) i negativni uslovi – karakteristike koje ne sme da ima (ne sme biti stariji od 60
god.)
5. Zakonski uslovi – su propisani zakonom, a interne uslove propisuje društvo svojim aktima
(uglavnom statutom)
• Zakonski pozitivan uslov: svaki direktor mora imati poslovnu sposobnost
• Zakonski negativan uslov: ne sme biti osuđen za krivično delo protiv privrede, jedno lice
može biti direktor u maksimalno 5 društava, itd.
6. Opšti uslovi – uslovi za sve direktore i posebni uslovi – odnose se na pojedine direktore
22.
I
Raspolaganje imovinom velike vrednosti i prava nesaglasnih
akcionara
STICANE I RASPOLAGANJE IMOVINOM VELIKE VREDNOSTI
1. Nadležnost
120
Odluke o sticanju i raspolaganju imovinom privrednog društva spadaju u nadležnost organa uprave.
Kada je reč o imovini velike vrednosti, odluka se može posmatrati kao fundamentalna korporativna
promena, te je zakonodavac, u cilju zaštite akcionara, propisao obaveznu skupštinsku saglasnost na ovaj
pravni posao.
2. Pojam sticanja i raspolaganja imovinom velike vrednosti
Imovina velike vrednosti definisana je kao imovina čija nabavna i/ili prodajna i/ili tržišna vrednost u
momentu donošenja odluke najmanje 30% knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine društva,
iskazane u poslednjem godišnjem bilansu stanja.
U Srbiji se primenjuje tzv. kvantitativan (matematički) pristup, jer je 30% knjigovodstvene vrednosti
imovine društva jedini relevantan kriterijum za utvrđivanje imovine velike vrednosti. Kvalitativni
kriterijumi su bez značaja. Problem srpskog rešenja je u tome što je relevantan procenat izrazito nizak i
ne odgovara standardima razvijenim u uporednim zakonodavstvima.
Pojmovi sticanja, odnosno raspolaganja, i imovine su definisani na najširi mogući način.
Sticanje, odnosno raspolaganje je svaka radnja kojom nastaje obaveza za društvo, poput:
1.
2.
3.
4.
5.
Kupovine, prodaje,
Zakupa, razmene,
Uspostavljanja založnog prava i hipoteke,
Zaključenja ugovora o kreditu i zajmu,
Davanja jemstva i garancija, itd
Dok imovina obuhvata sve stvari i prava, na primer:
1.
2.
3.
4.
5.
Pokretne i nepokretne stvari,
Novac,
Udele u društvima, HOV,
Potraživanja,
Industrijsku svojinu, itd.
Otuda se, u slučaju kada jedno društvo kupuje, a drugo prodaje neku vrednu imovinu, može desiti da
skupštine oba društva moraju da odobre takav pravni posao.
Zakonom je uveden i koncept povezanih sticanja, odnosno raspolaganja, koja obuhvataju više
pojedinačnih poslova, odnosno pravnih radnji preduzetih radi ostvarivanja istog cilja ili čija povezanost
proizlazi iz prirode pravnog posla radi čijeg se izvršenja preduzimaju.
Sve te radnje će se za svrhe instituta sticanja i raspolaganja imovinom velike vrednosti smatrati jednom
radnjom ako su izvršene u periodu od godinu dana. Logika povezanih sticanja je u tome da spreči lako
zaobilaženje ovog instituta podelom jednog pravnog posla – koji bi bio posao raspolaganja imovinom
velike vrednosti – na više manjih pravnih poslova.
Zakonom je precizirano da se pravni poslovi (npr. ugovor o kreditu, zajmu, itd.) kojima se poveriocu daje
sredstvo obezbeđenja ne mogu tretirati povezanim sticanjima. Ovim pravilom, koje je naknadno
uvedeno, zakonodavac je hteo da stane na put praksi sudova koja je krenula u drugom pravcu.
121
3. Postupak
Sticanje, odnosno raspolaganje imovinom velike vrednosti se može sprovesti samo pod uslovom da ga je
prethodno ili naknadno odobrila skupština. Ako je ugovor u fazi nacrta, onda skupština daje prethodnu
saglasnost, a ako je ugovor već zaključen, onda se daje naknadna saglasnost.
Skupštinska odluka se donosi na osnovu obrazloženog predloga organa uprave. Odbor direktora,
odnosno nadzorni odbor priprema predlog skupštinske odluke, koji prati obrazloženje u kom se navode
razlozi zbog kojih se preporučuje usvajanje te odluke i izveštaj o uslovima pod kojima se stiče, odnosno
raspolaže imovinom velike vrednosti.
Sastavni deo materijala za tu sednicu skupštine je nacrt ugovora o sticanju, odnosno raspolaganju
imovinom velike vrednosti, a u slučaju da se odlukom odobrava već zaključen ugovor, taj ugovor se
dostavlja uz materijal za sednicu skupštine.
Ovaj postupak ima za cilj da skupština donese odluku na osnovu sveobuhvatnih informacija. Kako bi se
zaštitili manjinski akcionari, previdviđeno je pravilo da se odluka donose tročetvrtinskom većinom
glasova prisutnih akcionara sa pravom glasa.
II
PRAVA NESAGLASNIH AKCIONARA
1. Pojam, opravdanje i kritika
Pravo nesaglasnih akcionara pod određenim uslovima daje akcionarima pravo na izlazak iz društva uz
istovremeno obavezivanje društva na isplatu pravične naknade.
Pravo nesaglasnih akcionara nije univerzalno prihvaćeno u kompanijskim zakonodavstvima. Ono je
nastalo u pravu SAD. Osnovno načelno opravdanje za prava nesaglasnih akcionara pronalazi se u potrebi
zaštite manjinskih akcionara u slučaju da društvo sprovodi fundamentalnu korporativnu promenu.
Ovim pravom, akcionarima se omogućava da „napuste brod onda kada ga je gospodar usmerio u
drugom pravcu“. Akcionar je imao u vidu jednu „destinaciju“ i sa tom idejom je uložio kapital,
promenom destinacije su izneverena osnovana očekivanja akcionara.
Pored ovog osnovnog opravdanja, institut prava nesaglasnih akcionara podstiče sve akcionare da vrše
nadzor nad radom uprave, tj. da posebno pažljivo preispituju predloge uprave u pravcu sprovođenja
fundamentalnih korporativnih promena.
Takođe, ovo pravo se posmatra i kao sigurnosna kočnica koja kanališe nezadovoljstvo manjinskih
akcionara, tako da ono ne utiče na sprovođenje mera restrukturiranja. Ako akcionari znaju da imaju
pravo na izlazak iz društva uz isplatu pravične cene, izaći će iz društva i neće osporavati promene drugim
pravnim sredstvima. Tako ovaj institut može imati podsticajan efekat na sprovođenje korporativnih
restrukturiranja.
Pravo nesaglasnih akcionara se u teoriji često kritikuje. Iz ugla privrednog društva mogu se navesti dva
osnovna problema koja su posledica priznavanja tog prava nesaglasnim akcionarima:
1. Prvi problem se vezuje za obavezu društva da isplati pravičnu vrednost akcionarima koji ne žele
izglasanu korporativnu promenu – mora da poseduje likvidna sredstva,
122
2. Drugi problem činjenica da uprava nikada ne može sa sigurnošću znati koliko akcionara će imati
pravo na isplatu pravične vrednosti.
2. Materijalni uslovi – korporativne promene koje omogućavaju pravo na izlazak
Pravo nesaglasnih akcionara postoji samo onda kada je skupština usvojila odluku kojom je nastupila
fundamentalna korporativna promena.
U srpskom pravu su fundamentalne korporativne promene svrstane u sedam tačaka, od kojih su šest
zakonski osnovi za izlazak iz društva, dok je poslednji osnov statutarnog (dopunskog) karaktera.
U zakonske osnove za izlazak iz društva spadaju:
1. Statusne promene,
2. Promena pravne forme,
3. Promena vremena trajanja društva - društvo osnovano na određeno vreme u društvo osnovano
na neodređeno vreme,
4. Sticanje, odnosno raspolaganje imovinom velike vrednosti,
5. Promene statuta društva kojima se umanjuju osnovna zakonska prava imalaca običnih akcija,
6. Povlačenje jedne ili više klasa akcija sa regulisanog tržišta, odnosno multilateralne trgovačke
platforme.
Što se tiče sedme tačke – tzv. statutarnim osnovima za izlazak – akcionarsko društvo samo utvrđuje u
kojim situacijama će dati akcionarima pravo na napuštanje društva po osnovu nesaglasnosti. Međutim,
statutom se ne mogu ukinuti ili ograničiti osnovi propisani zakonom.
3. Proceduralni uslovi
Akcionar koji želi da koristi pravo na izlazak mora da ispuni dva proceduralna uslova:
1. Da bude nesaglasan u odnosu na usvojenu skupštinsku odluku – nesaglasni akcionar je onaj
akcionar koji je došao na sednicu skupštine i glasao protiv odluke, a srpsko pravo proširuje
pojam nesaglasnog akcionara, i na one akcionare koji se na sednici uzdrže od glasanja, i
2. Da podnese zahtev društvu – akcionar je dužan da zahtev za otkup akcija dostavi društvu na
sednici skupštine na kojoj se donosi odluka ili u roku od 15 dana od dana zaključenja te sednice.
4. Pravična naknada.
Osnovno imovinsko pravo nesaglasnih akcionara je pravo da od društva zahtevaju isplatu pravične
naknade. Do izmena iz 2018. godine, pravična naknada je u Srbiji bila definisana kao najviša od sledeće
tri vrednosti:
1. Knjigovodstvene vrednosti akcija,
2. Tržišne vrednosti akcija, i
3. Procenjene vrednosti akcija.
123
Poslednjim izmenama je napravljena razlika između načina određivanja naknade u javnim i nejavnim
akcionarskim društvima.
Kod javnih akcionarskih društava, tržišna cena akcija je početni kriterijum za određivanje pravične
naknade nesaglasnim akcionarima. Ako ona ne može utvrditi, pravična naknada se određuje kao viša od
knjigovodstvene i procenjene vrednosti akcija.
Nejavna akcionarska društva nemaju tržišnu vrednost, pa su osnove za naknadu nesaglasnih akcionara
knjigovodstvena i procenjena vrednost akcija, između kojih se bira viša vrednost.
Na dan donošenja odluke o sazivanju sednice skupštine utvrđuju se sve tri vrednosti akcija. Dakle,
postoji precizno određen dan kada se utvrđuju vrednosti akcije, čime je prihvaćen i koncept
jedinstvenog dana utvrđivanja vrednosti akcija, te su utvrđene vrednosti jednake za sve nesaglasne
akcionare i ovim se izbegava uticaj odluke, koja će se na skupštini usvojiti, na vrednost akcija.
5. Sudska zaštita
Pravo na isplatu pravične naknade je utuživo. Svaki nesaglasni akcionar kome nije isplaćena puna
vrednost njegovih akcija ima pravo da podnese tužbu sudu protiv akcionarskog društva.
Tužbom akcionar može da traži:
1. Punu vrednost njegovih akcija, ako društvo nije izvršilo nikakvu isplatu, ili
2. Razliku do pune vrednosti njegovih akcija, ako mu je društvo isplatilo vrednost akcija koja je
pogrešno utvrđena ili mu je društvo samo delimično izvršilo isplatu.
Presuda doneta po tužbi jednog nesaglasnog akcionara ima dejstva i prema svim ostalim nesaglasnim
akcionarima koji imaju istu klasu akcija, te akcionarsko društvo svim nesaglasnim akcionarima treba da
isplati istu vrednost akcija.
23.
Preuzimanje akcionarskih društava
Postoje dva osnovna načina naknadnog sticanja kontrolnog kapital-učešća, a to su:
1. Kupovina na tržištu akcija koje se nude na prodaju, i
2. Javna ponuda za preuzimanje kontrolnog kapital-učešća
Problemi stihijske, postepene kupovine slobodnih akcija na tržištu jesu:
1. Neizvesnost u pogledu rezultata – zapravo da li će kompanija uspeti da kupi dovoljno akcija
kako bi preuzela drugu kompaniju, zatim
124
2. Visoki troškovi – preuzimanje kompanije kupovinom akcija na tržištu izaziva visoke troškove,
3. Dužina trajanja – kupovina akcija na tržištu sa ciljem preuzimanja kompanije može dosta
potrajati.
Prethodne izazove kompanije že eprevazići, te dolazi do upućivanja javne ponude za preuzimanje.
Osnovni pojmovi prava preuzimanja su:
1. Ponuda za preuzimanje,
2. Ponudilac,
3. Potencijalni ponudilac,
4. Preuzimalac,
5. Predmet ponude,
Koristi od preuzimanja su brojne, a neke od njih su:
1. Sinergična dobit
2. Disciplinovanje članova uprave
3. Loše poslovanje kao indikator
6.
7.
8.
9.
Ponuđena lica,
Ciljno društvo,
Kontrolno kapital-učešće,
Tržište korporativne kontrole.
4. Visina premije
5. Šansa za korporativni rast
6. Društveno
blagostanje
Štete od preuzimanja su, takođe, brojne, ali neke od njih su:
1. Rizik od stvaranja monopola,
2. Ekonomsko iscrpljivanje učesnika
u preuzimanju,
3. Poremećaji cena na tržištu,
4. Šteta za akcionare preuzimaoca,
5. Preuzimanje kao način obračuna
sa
konkurentima.
Pravni izvori koji se koriste u okviru preuzimanja akcionarskih društava su:
1. Trinaesta direktiva o javnim ponudama za preuzimanje (2004), i
2. Zakon o preuzimanju akcionarskih društava (2006, 2009).
Načela preuzimanja koja se moraju poštovati prilikom preuzimanja akcionarskih društava su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Načelo ravnopravnosti akcionara ciljnog društva,
Načelo zaštite manjinskih akcionara,
Načelo obaveštenosti akcionara ciljanog društva,
Dužnost uprave da postupa u najboljem interesu društva,
Zabrana kreiranja lažnog tržišta (kreiranje poremećaja na tržištu),
Sprovođenje postupka preuzimanja u najkraćem mogućem roku, i
Obezbeđivanje sredstava za kupovinu akcija pre objavljivanja ponude za preuzimanje.
Podele ponuda za preuzimanje, tj. ponuda za preuzimanje može biti:
1. Prijateljska i neprijateljska,
2. Pojedinačna i zajednička (grupna,
skupna),
3. Dobrovoljna i obavezna,
4. Potpuna i delimična
5. Bezuslovna i uslovna
6. Novčana, nenovčana (HOV) i mešovita
7. Prvobitna i naknadna (konkurntske,
takmičarske)
8. Diskriminatorske i nediskriminatorske
Obavezna javna ponuda za preuzimanje postoji iz dva razloga:
125
1. Opravdanje:
a. Pravo manjinskih akcionara na izlazak iz društva – manjinski akcionari imaju pravo da
izađu iz drušva ukoliko se ono preuzima od strane drugog društva i da za to dobiju iste
uslove kao i akcionari koji ostaju u društvu koje se preuzima, i imaju
b. Pravo na pravičnu raspodelu premije od preuzimanja –
2. Obaveza objavljivanja – postoji u situacijama
a. Sticanja odgovarajućeg kapital-učešća, i
b. Naknadnog sticanja akcija po preuzimanju kontrole
Prethodni uslovi koji moraju biti ispunjeni, kako bi se krenulo u preuzimanje društva, su:
1. Obezbeđivanje sredstava za kupovinu akcija,
2. Otvaranje posebnog računa HOV, i
3. Pribavljanje saglasnosti (od strane skupštine akcionara (mislim))
Postupak preuzimanja odnosi se na sledeće aktivnosti:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Prvo se vrši objavljivanje namere o preuzimanju,
Zatim se traži zahtev za odobrenje objavljivanja javne ponude,
Da bi se društvo preuzelo, potrebna je pozitivna Odluka Komisije za HOV o preuzimanju,
Sledi objavljivanje i dostavljanje javne ponude, pa
Prihvat ponude – deponovanje akcija,
Plaćanje akcija, i na kraju
Izveštaj o preuzimanju.
Cena u ponudi za preuzimanje podrazumeva:
1. Ravnopravnost akcionara iste klase,
2. Nemogućnost promene cene, načina i roka plaćanja – postoji izuzetak koji ne znam, ali znam da
se može povećati cena, ali onda se ta povećana cena za tu klasu akcija odnosi na sve akcionare,
tj. svim akcionarima te klase akcija se mora platiti ista, ta povećana cena
3. Nenovčane ponude za preuzimanje – su dozvoljene, potrebno je da se akcijama kontinuirano
trguje i uzima se njihova poslednja tržišna cena. Npr. preduzeće A preuzima preduzeće B, tako
što akcionarima B daje svoje akcije – uslovi su da se akcijama A kontinuirano trguje na tržištu i
da se uzima njihova poslednja tržišna cena – u smislu: ukoliko je npr vrednost akcije A 100
dinara, a vrednost akcije B 200 dinara – akcionaru preduzeća B treba da se daju 2 akcije
preduzeća A.
4. Mešovite ponude za preuzimanje – dozvoljavaju slobodu za određivanje odnosa.
Saopštenje upravnog odbora odnosi se na pretpostavljenu akcionarsku neobaveštenost, odnosno na
princip akcionarske informisanosti. Akcionari možda nisu dovoljno obavešteni da bi znali da li je
preuzimanje društva dobro, te ukoliko dobiju preporuku od uprave, tzv. saopštenje uprave, oni mogu
dobiti više informacija o tome da je preuzimanje dobra stvar i da za isto na skupštini i glasaju.
O ovome ništa nisam mogla više da nađem - Principi neutralnosti uprave ciljnog društva: problematika,
pojam, domen primene (personalni, temporalni i materijalni domen primene).
126
24.
Pravni tretman privilegovanih informacija (insider trading)
Tržište zloupotrebe se deli na:
1. Zabranu zloupotreba privilegovanih informacija – insider dealing ili insider trading, i
2. Tržišne manipulacije.
Najčešći vidovi ispoljavanja zloupotreba korišćenja privilegovanih informacija su:
1. Kupovina akcija pre objavljivanja dobrih vesti, i
2. Prodaja akcija pre objavljivanja loših vesti (primer: Marta Stjuart je 2001. godine prodala akcije
biotek kompanije ImClone na osnovu insajderskih informacija od strane srpskog brokera Petra
Baćanovića, koji je tad radio u Meril Linču, i izbegla gubitak od skoro 50k dolara. Ludi Srbi :D)
Pravni izvori za tretman insider trgovine u Srbiji su:
1. Zakon o tržištu kapitala,
2. Pravilnik o ustaljenim tržišnim praksama, i
3. Uputstvo o načinu na koji javna društva i pojedina lica povezana sa njima dostavljaju informacije
Komisiji.
Argumenti protiv uvođenja zabrane su:
1. Nemogućnost efikasnog pravnog
sankcionisanja,
2. Podsticanje objavljivanja tajnih informacija,
3. Objavljivanje tačnih informacija,
4.
5.
6.
7.
Insajderi, kao najbolji korisnici informacija,
Vid naknade,
Cene se kreću u pravom pravcu,
Neravnopravnost učesnika na tržištu.
Štete od insider dealing-a, tj. razlozi za uvođenje zabrana trgovanja privilegovanim informacijama su:
1. Šteta za akcionarsko društvo čijim se
akcijama trguje,
2. Šteta za investitore,
3. Podstiče odloženo objavljivanje
informacija,
4. Umanjicanje efikasnosti tržišta,
5. Nejednaka dostupnost informacijama
(informaciona asimetrija),
6. Postupanje protivno fiducijarnim
obavezama,
7. Mogući bojkot tržišta,
8. Motiv – ostvarivanje skrivenog profita
Osnovni elementi insider dealing-a su:
1. Privilegovana informacija,
2. Određivanje pojma insajdera,
3. Zabrane nametnute insajderima, i
4. Sankcije.
Privilegovana (povlašćena, poverljiva) informacija je:
1. Precizna i jasna,
2. U dovoljnoj meri određena (specifična),
3. Direktno ili indirektno se mora odnositi na određenog izdavaoca ili određene finansijske
instrumente,
4. Neobjavljena (nije dostupna javnosti), i
5. Da je objavljena najverovatnije bi imala značajan efekat na cenu finansijskih instrumenata.
127
Definicija insajderske informacije prema Zakonu tržišta kapitala je:
„Insajderske informacije su informacije o tačno određenim činjenicama koje nisu javno objavljene,
odnose se direktno ili indirektno na jednog ili više izdavalaca finansijskih instrumenata ili na jedan ili više
finansijskih instrumenata, a koje bi, da su javno objavljene, verovatno imale značajan uticaj na cenu tih
finansijskih instrumenata ili na cenu izvedenih finansijskih instrumenata.“
„Značajan uticaj postoji ako bi razumni ulagač verovatno uzeo u obzir takvu informaciju kao deo osnove
za donošenje svojih investicionih odluka.“
Vrste privilegovanih informacija su:
1. Prema uticaju na cenu dele se na:
a. Pozitivne, i
b. Negativne informacije
2. Prema izvoru dele se na:
a. Unutrašnje, i
b. Spoljne informacije
3. Prema tome na šta se odnosi dele se na:
a. Insajderske, i
b. Tržišne informacije
Dužnost objavljivanja insajderskih informacija odnosi se na sledeće:
1.
2.
3.
4.
Obaveza svakog društva je da objavljuje informacije – obaveza izdavaoca – i to
Bez odlaganja i na određeni način, potrebno je
Objavljivanje svake značajne promene, a postoji i
Mogućnost odlaganja objavljivanja i to:
a. Kako društvo ne bi narušilo svoje opravdane interese,
b. Da ne dovodi javnost u zabludu,
c. Da osigura poverljivost informacija,
d. Ukoliko obavesti Komisiju za HOV o odluci da odloži objavljivanje
5. Objavljivanje trećoj strani.
I Pojam insajdera u EU – treba kao minimum da obuhvati sva lica koja poseduju informacije na osnovu:
1.
2.
3.
4.
Članstva u organima upravljanja ili nadzora,
Kapital-učešća u izdavaocu,
Zaposlenja, profesije ili obavljanja drugih dužnosti za izdavaoca, ili
Kriminalnih aktivnosti.
Pored pomenutih lica, pojam insajdera obuhvata i lica koja poseduju povlašćene informacije, a znaju,
odnosno trebalo bi da znaju da su informacije povlašćene.
Podela insajdera se vrši na:
1. Primarne insajdere – oboriva pozitivna pretpostavka, i
2. Sekundarne insajdere – oboriva negativna pretpostavka.
128
II Pojam insajdera u Srbiji (prema ZTK) – obuhvata sva lica koja poseduju insajderske informacije
putem:
1. Članstva u upravnim i nadzornim organima izdavaoca,
2. Učešća u kapitalu izdavaoca,
3. Pristupa informacijama do kojih dolazi obavljanjem dužnosti na radnom mestu, vršenjem
profesije ili drugih dužnosti, i
4. Krivičnih dela koje je počinio.
Posebno pravilo ako je insajder pravno lice. Ugovor zaključen pre sticanja svojstva insajdera. Pravilo se
odnosi na svako drugo lice koje poseduje povlašćenu informaciju, a zna ili je trebalo da zna da se radi o
insajderskoj informaciji.
Zabrane koje terete insajdere su:
1. Zabrana trgovine – zabranjeno je sticanje, otuđenje i pokušaj sticanja ili otuđenja za sopstveni
račun ili za račun trećeg lica,
2. Zabrana podsticanja na trgovinu – zabranjeno je da preporučuje ili da navodi druge, i
3. Zabrana otkrivanja informacija – zabranjeno je da otkriva ili čini dostupnim bilo kom drugom
licu.
Sankcije koje trpe oni koji trguju privilegovanim informacijama su:
1. Kaznenopravne sankcije:
a. Krivično delo, i
b. Prekršaj – obaveza objektivnih insajderskih informacija i spisak insajdera.
2. Upravnopravne sankcije
3. Građanske sankcije.
25.
Javna preduzeća
129
Pod javnim sektorom se najčešće obuhvata određeni deo društvenih i ekonomskih aktivnosti koje su u
vlasništvu i pod kontrolom države. Javna preduzeća predstavljaju osnovni subjekt javnog sektora, koja
obavljaju delatnost od opšteg interesa.
Ekonomski razlog za osnivanje JP predstavlja nedovoljna efikasnosti tržišta u obezbeđivanju određenih
proizvoda i usluga, a takođe je privatno preduzetništvo nedovoljno zainteresovano za obavljanje
pojedinih javnih službi zbog njihove neprofitabilnosti, državne kontrole i nadzora, ali velikih inicijalnih
ulaganja.
U uporednom pravu javno preduzeće može imati oblik:
1. Javne korporacije – koja je pretežno institut javnog prava, sa posebnim pravnim
subjektivitetom, u delatnostima za koje je država naročito zainteresovana i koju finansira država
(ne može AD)
2. Državna kompanija – koja je institut privatnog prava, sa pravnim položajem sličnim drugim
preduzećima, a državna kontrola se zasniva na posedovanju akcija od strane države delimično ili
u potpunosti.
Javna korporacija ima dvostruku ulogu, dakle to je:
1. Preduzeće koje obavlja javnu službu i ima ovlašćenja slična onim koja imaju neki državni organi
2. Preduzeće koje obavlja privrednu delatnost ima pravni položaj sličan drugim preduzećima.
Javna preduzeća u domaćem pravu – nisu regulisana ZOPD, već je 2016. godine donet Zakon o javnim
preduzećima.
Da bi jedno preduzeće bilo kvalifikovano kao javno, zahteva se ispunjenje dva uslova (kumulativno):
1. Realan uslov – da obavlja delatnosti od opšteg ineresa
2. Formalni uslov – njegov osnivač je država, teritorijalna autonimija ili jedinica lokalne
samouprave
Javno preduzeće se osniva i posluje u skladu sa Zakonom o Javnim preduzećima. Delatnosti od opšteg
interesa su određene zakonom, a to mogu biti: rudarstvo i energetika, saobraćaj, elektronske
komunikacije, naoružanje i vojna oprema, uređivanje i unapređenje dobara od opšteg ineteresa i dobara
u opštoj upotrebi,itd.
Akt o osnivanju, se mora sačiniti u pisanom obliku, i može se doneti u formi:
1. Zakona,
2. Odluke nadležnog organa, i
3. Ugovora
Akti javog preduzeća su:
1. Osnivački akt,
2. Statut, i
3. Drugi akti utvrđeni zakonom
Uloga države, tj. osnivača javnog preduzeća, ogleda se u:
1. Imenovanju i razrešenju članova nadzornog odbora i direktora,
2. Raspodeli dobiti,
3. Donošenju planova rada i razvoja,
4. Promeni delatnosti, sedišta i poslovnog imena, itd.
130
Što se tiče statusa i imovine JP – JP ima svojstvo pravnog lica i registruje se u Registru privrednih
subjekata.
1. JP predstavlja poseban pravni oblik i spada u društva kapitala
2. Osnovni kapital predstavlja vrednost upisanih uloga njihovih osnivača ili članova, koja je
izražena u novcu, a članovi dobijaju udele u JPD, ili udele i akcije u društvu kapitala
3. JP za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom
Organi javnog preduzeća su:
1. Nadzorni odbor – koji se sastoji od 3 člana, od kojih je jedan predsednik. Članovi se imenuju na
period od 4 godine. Kada je osnivač RS, članove imenuje Vlada i oni moraju ispuniti zakonske
uslove. Nadležnosti nadzornog odbora su određene zakonom i nije dopušteno prenošenje prava
odlučivanja.
2. Direktor – koga imenuje Vlada na period od 4 godine, a na osnovu sprovedenog javnog konkursa
koji pošto ispuni zakonom (i osnivačkim aktom) predviđene uslove.
Mandat direktora prestaje:
1. Istekom perioda na koji je imenovan,
2. Ostavkom, ili
3. Razrešenjem.
3. Izvršni direktor – bira se lice koje mora da ima 3 godine radnog iskustva na poslovima za koje će
biti zadužen u JP. JP može imati najviše 7 izvršnih direktora. Za svoj rad odgovara direktoru.
26.
Banke
Postoje dve vrste banaka – Narodna banka Srbije i poslovne banke.
1. NARODNA BANKA SRBIJE
NBS je centralna banka Srbije, ona je samostalna i nezavisna u obavljanju svojih funkcija. NBS podleže
nadzoru Narodne skupštine i ima svojstvo pravnog lica – ali ne upisuje se u Registrar pravnih lica.
Osnovni cilj NBS-a je postizanje i održavanje stabilnosti cena – doprinosi očuvanju i jačanju stabilnosti
finansijskog sistema.
Najznačajnije funkcije NBS-a su da:
1. Utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku,
2. Upravlja deviznim rezervama,
3. Utvrđuje i sprovodi mere radi očuvanja i jačanja stabilnosti finansijskog sistema,
4. Izdaje novčanice i kovani novac,
5. Izdaje i oduzima bankama dozvoje za rad i kontroliše ih, itd.
Organi NBS su:
1. Izvršni odbor – kojeg čine guverner, direktor Uprave za nadzor i viceguverneri
2. Guverner – koji rukovodi, predstavlja i zastupa NBS. Guvernera bira Narodna skupština na
period od 6 godina
3. Savet guvernera – kojeg čine 5 članova koje bira Narodna skupština na predlog odbora za
finansije
U sastavu NBS je i Zavod za novčanica i kovanog novca – Topčider.
131
2. POSLOVNE BANKE
Poslovne banke su:
1. Depozitne,
2. Investicione,
3. Štedionice, i
4. Štedno-kreditne zadruge
Poslovna banka je finansijska i trgovinska organizacija koja obavlja bankarske poslove u cilju sticanja
dobiti, i ona se u okviru svoje delatnosti bavi prometom novca i HOV, obavlja specifične bankarske
poslove – depozitne, kreditne i druge. One posluju na principima rentabilnosti, sigurnosti i likvidnosti.
Domaća banka – je zakonom definisana kao AD sa sedištem na teritoriji RS, koja dovolu za rad dobija od
NBS.
Strana banka – je pravno lice sa sedištem van Srbije, osnovano i registrovano kao banka kod nadležnog
organa te države, saglasno propisima države porekla, koja poseduje dozvolu za rad regulatornog tela te
države.
Filijala je organizacioni deo banke, bez statusa pravnog lica, koji obavlja poslove koje obavlja i banka.
Strana filijala je deo strane banke koja ima stepen samostalnosti koji joj odredi matična banka.
Afilijacija strane banke – društvo kćer – je samostalna banka, sa svojstvom pravnog lica.
Predstavništvo je organizacioni deo domaće banke u inostranstvu ili strane banke u Srbiji, bez statusa
pravnog lica i obavlja samo poslove istraživanja tržišta i predstavlja stranu banku čiji je deo.
• Ukoliko domaća banka želi da otvori filijalu u Srbiji, dužna je da obavesti NBS o tome, a za
otvaranje filijale u inostranstvu, mora se podeti zahtev za dobijanje saglasnosti.
Bankarski poslovi su:
1. Depozitni poslovi – primanje i polaganje depozita i Kreditni poslovi – davanje i uzimanje kredita
2. Devizni, devizni-valutni i menjački, zatim brokrersko dilerski
3. Poslovi platnog prometa i izdavanje platnih kartica, i slično.
Kao izvor prava, kod banaka je na prvom mestu Zakon o bankama, potom Zakon o NBS i ZOPD.
Osnivači banke – mogu biti fizička i pravna lica koja obezbeđuju novčani deo osnivačkog kapitala, koji ne
može biti manji od 10 miliona evra.
• Banka se može osnivati isključivo u pravnoj formi akcionarskog društva i u svom imenu mora
imati „banka“
• Banka ima osnivački akt i statut i stiče svojstvo pravnog lica upisom u registar privrednih
subjekata – kod nas APR.
Organi banke su:
1. Skupština,
2. Upravni odbor,
3. Izvršni odbor,
4. Odbor za reviziju,
5. Kreditni odbor, i
6. Odbor za upravljanje aktivom i pasivom.
132
NBS je dužna da vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banke, koja može biti:
1. Posredna kontrola – koja se vrši kontrolom izveštaja i druge dokumentacije koju joj banka
dostavlja
2. Neposredna kontrola – koja se sprovodi uvidom u poslovne knjige i uvidom u drugu
dokumentaciju banke, koju vrše zaposleni NBS
Prestanak postojanja banke – Pravilo je da banka prestaje sa radom dobrovoljno, kada treba da
podnese zahtev NBS za davanje saglasnosti za sprovođenje postupka likvidacije. Takođe, banka može
prestati sa radom ako izgubi dozvolu za rad, u slučaju statusnih promena, i slično.
27.
Društva za osiguranje
Društvo za osiguranje je pravno lice, sa sedištem u Republici, koje je u registar nadležnog organa
upisano na osnovu dozvole NBS za obavljanje poslova osiguranja – Zakon o osiguranju.
Poslovi osiguranja su zaključivanje i izvršavanje ugovora o životnom i neživotnom osiguranju – Zakon o
osiguranju.
Delatnost osiguranja čine:
1. Poslovi osiguranja,
2. Poslovi reosiguranja,
3. Poslovi posredovanja u osiguranju, i
4. Poslovi zastupanja u osiguranju.
Postoje sledeće vrste osiguranja:
1. Dobrovoljno – tj. pravilo je da se osiguranje imovine i lica vrši dobrovoljno i Obavezno – koje
zakon propisuje, npr. da je obavezno osiguranje u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog
slučaja
2. Životna osiguranja i neživotna osiguranja
Izvori prava kod društava za osiguranje su:
1. Zakon o osiguranju,
2. ZOPD, i
3. Zakon o obligacionim odnosima
U RS poslove osiguranja mogu obavljati društva za osiguranje, odnosno društva za reosiguranje.
Nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja vodi NBS i ona, takođe, vodi i registar podataka.
1. Društvo za osiguranje može biti osnovano kao pravno lice u obliku AD ili društva za uzajamno
osiguranje, a može obavljati poslove samo onih vrsta osiguranja za koje je dobilo dozvolu od NBS.
1. Akcionarsko društvo za osiguranje – obavlja poslove osiguranja u cilju sticanja profita.
Zakonodavac ne dopušta jednom AD za osiguranje da obavlja i poslove životnih i neživotnih
osiguranja. Upravljanje mora biti po sistemu dvodomnog upravljanja, gde su organi upravljanja
skupština, nadzorni odbor i izvršni odbor.
a. Osnovni kapital ne može biti manji od:
3.2 miliona evra – za životna osiguranja
2.2 miliona evra – za neke vrste neživotnih osiguranja, i
133
3.2 miliona evra – za sve vrste neživotnih osiguranja
b. Dozvolu za obavljanje poslova osiguranja – tačno određenih vrsta osiguranja – izdaje
NBS
2. Društvo za uzajamno osiguranje – Nema za cilj sticanje dobiti, i osniva se za obavljanje
delatnosti osiguranja u interesu svojih članova, tj. osiguranika, po principu uzajamnosti i
solidarnosti – osiguranici uplatom svojih uloga jemče da će se pokriti šteta nastala zbog
ugovornih rizika.
a. Društvo za uzajamno osiguranje je poseban pravni oblik sa svojstvom pravnog lica koje
je u registar NBS upisano na osnovu dozvole
b. Ovo društvo mora imati minimum:
i. 250 fizičkih lica u svojstvu osnivača, ako se osniva za obavljanje poslova životnih
osiguranja
ii. 300 fizičkih i pravnih lica, ako se osniva za obavljanje poslova neživotnih
osiguranja
2.
Društvo za reosiguranje – je AD registrovano za obavljanje poslova reosiguranja –
životnog i neživotnog osiguranja. Poslovi reosiguranja su način vertikalne podele rizika, odnosno
takozvano osiguranje društva za osiguranje. Minimalni novčani deo kapitala iznosi 3.2 miliona evra.
Cilj društva za reosiguranje je da osigura deo rizika koji ne može biti pokriven sopstvenim sredstvima.
3. Društvo za posredovanje u osiguranju – Osniva se u skladu sa ZOPD u obliku AD čiji je
novčani kapital minimum 25.000 evra, ili u formi DOO čiji je novčani kapital minimum 12.500 evra.
Poslovno ime mora sadržati „posredovanje u osiguranju“. Društvo za posredovanje u osiguranju obavlja
poslove posredovanja u osiguranju i reosiguranju, i dozvolu za rad dobija od NBS.
4. Društvo za zastupanje u osiguranju – Osniva se u skladu sa ZOPD u formi AD ili DOO sa
istim minimalnim iznosima novčanog kapitala kao društvo za posredovanje u osiguranju. Obavlja poslove
zastupanja u osiguranju, tj. poslove pokretanja, predlaganja ili obavljanja poslova pripreme i
zaključivanja ugovora o osiguranju u ime i za račun društva za osiguranje. Dozvolu za rad dobija od NBS i
može zastupati jedno ili više društava za osiguranje, ali samo uz pisanu saglasnost.
Zastupnik u osiguranju (preduzetnik) – je fizičko lice koje obavlja poslove zastupanja u osiguranju. Ono
ima obavezu da na računu ima najmanje 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti.
• Zakonom ovlašćena pravna lica za zastupanje u osiguranju su prema zakonu i:
a. Banke,
b. Davaoci finansijskog lizinga, i
c. Javni poštanski operateri – svi sa sedištem u Srbiji
28.
Investiciona društva
Investiciono društvo (brokersko – dilersko) je pravno lice koje pruža jednu ili više investicionih usluga
trećim licima.
U pitanju je profesionalno društvo koje, kao registrovanu delatnost, obavlja jedan ili više poslova sa
finansijskim instrumentima. Naš zakonodavac pod investiciono društvo podvodi i ovlašćenu banku.
Izvori prava kod investicionih društava su:
1. Zakon o tržištu kapitala,
134
2. ZOPD,
3. Zakon o postupku registracije kod APR
U investicione aktivnosti i usluge spadaju:
1. Prijem i prenos naloga koji se odnose na prodaju i kupovinu finansijskih instrumenata
2. Izvršenje naloga za račun klijenata, trgovanje za sopstveni račun
3. Upravljanje portfoliom
4. Investiciono savetovanje, usluge klijenta, i slično.
Investiciono društvo mora biti organizovano u formi AD. Na berzanskom tržištu se mogu pojaviti brokeri
i dileri samo ako su organizovani u brokersko-dilerska društva. U EU i fizička lica mogu pružati navedene
usluge ako mogu da pruže jednaku zaštitu klijentima.
•
•
Investiciono društvo stiče status pravnog lica u trenutku registracije na osnovu registracione
prijave i rešenja Komisije za HOV o davanju dozvole. Komisija za HOV daje dozvolu i u slučaju
spajanja, pripajanja ili podele investicionog društva.
Nadzor nad zakonitošću poslovanja vrši Komisija o HOV i društvo je dužno da joj dostavlja
izveštaje.
Osnivanje investicionog društva:
Investiciona društva se mogu osnovati i od strane fizičkih i od strane pravnih lica, kao i od strane
domaćih i stranih lica. Minimalni novčani osnivački kapital iznosi od 125.000 do 730.000 evra, u
zavisnosti od vrste delatnosti za koju se registruje i zahteva se da bude u celosti uplaćen pre
registracije.
Poslovi koje može obavaljati brokersko-dilersko društvo su:
1. Brokerske i dilerske poslove
2. Poslove market mejkera i portfolio menadžera
3. Poslove agenta emisije i potkrovitelja emisije
4. Poslove investicionog savetnika
Poslovi koje investiciono društvo zaključuje sa klijentima moraju biti u pisanoj formi.
Ovlašćena banka, takođe, može obavljati delatnost brokersko-dilerskog društva ako dobije saglasnost
od Komisije za HOV, gde obavljanje delatnosti zahteva poštovanje određenih zakonskih uslova:
1. Mora imati poseban organizacioni deo za ove poslove
2. Mora u poslovnim knjigama da obezbedi potrebnu evidenciju i podatke o poslovanju
3. Mora da ispuni uslove u pogledu kadrovske i organizacione osposobljenosti i tehničke
opremljenosti
4. Mora imati najmanje dva člana zaposlena na neodređeno sa dozvolom komisije.
Opšti akti investicionih društava su:
1. Statut,
2. Pravila poslovanja, i
3. Pravilnik o tarifi.
• Komisija daje saglasnost na ove akte, osim na pravilnik o tarifi.
135
Investiciona društva imaju iste organe upravljanja koje ima AD, saglasno ZOPD.
• Komisija daje saglasnost na izbor direktora i članova odbora, nadzornog ili izvršnog odbora.
Fond za zaštitu investitora – nema svojstvo pravnog lica, već ga društvo organizuje i njime upravlja
pravno lice koje je dobilo dozvolu od Komisije za HOV. On se obrazuje radi zaštite investitora u slučaju
stečaja društva.
Da bi se uspostavilo unutrašnje tržište HOV na nivou EU, na kome bi svi trgovci bili ravnopravni, bilo je
nužno da se uspostavi sistem jedinstvene dozvole – lice koje se bavi trgovinom HOV ili pružanjem
usluga mora da stekne dozvolu samo od države u kojoj ima registrovanu delatnost – i ovo pravilo važi u
svim članicama EU.
29.
Privredne komore
Komore su udruženja, korporativne organizacije, sa neprofitnim ciljem i sa svojstvom pravnog lica.
Polazeći od kriterijuma načina osnivanja komora – njihovog cilja, svrhe, namene, i obaveznosti
članstva, sve komore, i privredne i profesionalne, se mogu podeliti na:
1. Javnopravne komore – koje osniva država, koje obavljaju poslove u javnom interesu, a članstvo
u njima je za određeni krug subjekara obavezno, i
2. Privatnopravne komore – koje se osnivaju nedržavnim osnivačkim aktom od strane fizičkih i
pravnih lica koja se nalaze u određenom statusu, a koja obavljaju poslove u interesu svojih
članova, a članstvo u njima je dobrovoljno.
Na osnovu statusa subjekata koji se udružuju u komore, komore se mogu podeliti na:
1. Trgovinske (privredne) komore – u koje se udružuju privredni subjekti, i
2. Profesionalne komore – komore ovlašćenih revizora, lekarske, itd.
Privredne (trgovinske) komore
Prema kriterijumu prirode osnivačkog akta i obaveznosti članstva u njima, privredne komore se mogu
podeliti na:
1. Javnopravne komore – koje preovlađuju u evropsko-kontinentalnom pravnom sistemu, i
2. Privatnopravne komore – koje preovlađuju u anglo-saksonskom pravnom sistemu.
Oblik udruživanja i organizovanja trgovaca (privrednih subjekata) u privredne komore nije isti u svim
zemljama. U svetu postoje dva sistema organizovanja privrednih komora i to:
1. Granski sistem, i
2. Teritorijalni sistem.
U pojedinim pravnim sistemima postoje i jedinstvene trgovinske ili trgovinsko-industrijske komore, a u
nekim zemljama se komore osnivaju za pojedine privredne grane.
Prema kriterijumu teritorije za koju se osnivaju, privredne komore mogu biti:
1. Lokalne – grad ili uža teritorija,
136
2. Regionalne – za oblast,
3. Mešovite – za dve i više država, i
4. Međunarodne – npr. Međunarodna trgovinska komora u Parizu.
I Pojam i pravna priroda
Privredne komore Zapadne Evrope pokrivaju industriju, trgovinu, bankarstvo, osiguranje, saobraćaj i
usluge, i na taj način reprezentuju privredu određenog područja.
U pogledu pravne prirode – Privredna komora je poseban pravnoorganizacioni oblik, oblik organizovanja
privrednih subjekata, koja se osniva na osnovu javnopravnog ili privatnopravnog akta, opšteg ili
pojedinačnog, kao institucija javnog ili privatnog prava.
Privredne komore su nazavisne u odnosu na državu i njene organe, a kod javnopravnih privrednih
komora postoji „pojačan odnos“ saradnje sa državama i njenim organima i to u sledećem:
1. Obavljanjem pojedinih poslova za svoje članove, privredne komore uspostavljaju odnose
saradnje, odnosno partnerstva sa državom,
2. Obavljanjem pojedinih poslova, koji su po svojoj prirodi jednopravna ovlašćenja, privredne
komore su u ulozi da izvršavanjem tih ovlašćenja postupaju kao državni organi
Privredne komore nemaju za cilj sticanje dobiti, zbog čega se moraju kvalifikovati kao neprivredni
subjekti, međutim zbog kriterijuma funkcija koje obavljaju i svojstava subjekata koji su njeni članovi –
one se mogu kvalifikovati kao privredni subjekti u širem smislu.
II Pravni status
Privredne komore se osnivaju na principima korporativne, profesionalne i stručno-poslovne organizacije.
One imaju status pravnog lica, položaj obavezne ili dobrovoljne, nezavisne, samostalne, nevladine
organizacije sa manje ili više izraženim elementima jedne vrste upravne organizacije, kada je reč o
javnopravnim privrednim komorama, a sa elementima udruženja kada je reč o privatnopravnim
privrednim komorama.
Privredne komore su pravna lica javnog ili privatnog prava, sa pravima i obavezama i odgovornostima
utrvđenim zakonom, osnivačkim aktom i statutom. U pravnom prometu sa trećim licima istupaju
samostalno, u svoje ime i za svoj račun, a za obaveze odgovaraju svim svojim sredstvima. Članovi nisu
odgovorni za obaveze privredne komore, a one imaju pravo da stiču imovinu i imovinska prava i da njima
samostalno raspolažu. Privredne komore se registruju u poseban registar i one moraju imati u svom
nazivu sadržan termin „komora“. To su nedobitne organizacije, a izuzetno je dopušteno da obavljaju
preduzetničku detalnost.
Po pravilu, privredne komore imaju svoje službeno glasilo – npr. novine, bilten, časopis, u pojedinim
zemljama organizuju samostalne savetodavne servise, imaju digitalne biblioteke sa podacima i
adresama o uvoznicima i izvoznicima, neke komore organizuju i kurseve za usavršavanja znanja. One
rade i na informisanju radi zadovoljavanja potreba svojih članova, a ovlašćene su da izdaju sertifikate o
poreklu robe, ATA karneta i drugih potvrda potrebnih pri izvozu robe i mnoge druge poslove.
Privredne komore imaju:
1. Osnivački akt,
137
2. Statut, i
3. Druge opšte akte.
Njome upravljaju njeni članovi preko svojih predstavnika u njenim organima. Organi komore se biraju na
način određen zakonom, osnivačkim aktom i statutom komore.
Organi komore su:
1.
2.
3.
4.
5.
Skupština,
Upravni odbor,
Nadzorni odbor, i
Predsednik – u Privrednoj komori Srbije je to Marko Čadež,
Komora može imati i druge organe, kao npr. generalnog sekterata.
Privrednu komoru predstavlja i zastupa njen zakonski zastupnik.
Sredstva za rad privrednih komora obezbeđuju se na način propisan zakonom, njihovih osnivačkim
aktom ili statutom. Rad privrednih komora je javan, one nisu poreski obveznici u rangu privrednih
subjekata i podležu spoljnjem nadzoru i kontroli od strane nadležnog državnog organa, tj. Ministarstva
nadležnog za poslove privrede.
III Članstvo
U privatnopravnim privrednim komorama članstvo je dobrovoljno, a u javnopravnim komorama je
obavezno. Članovi privrednih komora su po pravilu fizička i pravna lica sa svojstvom privrednih
subjekata. I javnopravne privredne komore mogu imati dobrovoljne članove, ako je tako zakonom i
statutom predviđeno. To mogu biti subjekti čija ciljna funkcija nije sticanje dobiti.
IV Privredne komore u našem pravu
2015. godine donet je novi, izmenjeni, Zakon o privrednim komorama, koji napušta dotadašnji koncept
osnivanja i organizovanja privrednih komora i ponovo je uspostavljen stari način organizovanja komora
sa obaveznim članstvom privrednih subjekata i sa pojačanom centralizacijom u korist Privredne komore
Srbije i državnih organa.
Ovaj zakon je zadržao kao mogućnosti – osnivanje tzv. ugovorenih privednih komora, u želji da pruži
mogućnost određenom broju privrednih subjekata da se udruže u skladu sa sopstvenim interesima.
ZOPK iz 2015. – Privredne komore definiše kao interesne, poslovno-stručne i neprofitne organizacije
privrednih subjekata koje povezuje zajednički poslovni interes, radi uklađivanja i zastupanja interesa
članova i podsticanja aktivnosti.
Privredne komore su organizovane na teritorijalnom principu: republička i pokrajnijske, sa svojstvom
pravnog lica. Ugovorne privredne komore se mogu organizovati na teritorijalnom i granskom principu.
Privredna komora Srbije je samostalna i nezavisna u svom radu, a dopušteno joj je da obrazuje
regionalne privredne komore, kao svoje organizacione delove. U okviru jedinstvenog komorskog sistema
Srbije, mogu postojati i privredne komore autonomnih pokrajina i ugovorne privredne komore.
Privredne komore se upisuju u poseban registar – Registar privrednih komora, kod APR-a, a ugovorne
privredne komore stiču svojstvo pravnog lica danom upisa u ovaj registar.
138
Strana privredna komora može da organizuje predstavništvo na teritoriji Republike radi unapređivanja
poslovnih veza i privredne razmene između privrednih subjekata – Predstavništvo strane privredne
komore nema svojstvo pravnog lica i upisuje se u poseban registar – Registar predstavništava stranih
privrednih komora. I Privredna komora Srbije može, saglasno statutu, da organizuje svoja
predstavništva u inostranstvu.
Zakonodavac uvodi još jednu novinu za članove Prviredne komore Srbije, da se prema pretežnoj
delatnosi koju obavljaju, mogu organizovati u granska udruženja – radi zajedničkog unapređivanja rada i
poslovanja. Zatim, radi ostvarenja zaštite sopstvenih interesa i unapređenja eknomskog položaja
preduzetnika – dopušta se preduzetnicima da se organizuju u opšta udruženja preduzetnika.
Članovi Privredne komore Srbije su „svi privredni subjekti“ koji obavljaju registrovanu poslovnu
delatnost na teritoriji Srbije, a mogu biti kao kolektivni članovi, između drugih (preduzetnici, zadruge), i
„ugovorne privredne komore.“
V Članovi komore
Članovi komore su privredna društva, drugi oblici organizovanja koji obavljaju privrednu delatnost,
banke i druge finansijske organizacije i organizacije za osiguranje. Privredna komora Srbije i privredne
komore autonomnih pokrajina vode evidenciju svojih članova.
Privredne komore sa svojstvom pravnog lica imaju svoju imovinu – koju čini pravo svojine na pokretnim i
nepokretnim stvarima, udeli i akcije u privrednim društvima, pravo svojine, potraživanja i druga
imovinska prava. One slobodno upravljaju, koriste i raspolažu svojom imovinom, u skladu sa zakonom i
osnivačkim aktom, odnosno statutom.
Privredna komora Srbije je dužna da sarađuje sa Narodnom skupštinom, Vladom, nadležnim organima
države i institucijama u vezi sa pitanjima od interesa za privredu. Državni organi, organizacije i agencije
nadležne za poslove registracije privrednih subjekata, carine, statistike i drugo, dužni su da dostavljaju
bez naknade Privrednoj komori Srbije podatke od značaja za privredni sistem.
Privrednom komorom Srbije i privrednim komorama autonomsnih pokrajina upravljaju članovi preko
svojih predstavnika u njihovim organima (organi su već gore navedeni). Ugovorne privredne komore
imaju organe određene njihovim osnivačkim aktom, odnosno statutom.
Pri Privrednoj komori Srbije, ugovornim privrednim komorama, i privrednim komorama autonomsnih
pokrajina – obrazuje se sud časti, koji odlučuje o povredama dobrih poslovnih običaja i poslovnog
morala. Sud časti je nezavisan i samostalan, a njegove odluke su konačne i izvršne.
Pri Privrednoj komori Srbije se obrazuje Arbitraža Privredne komore Srbije, koja odlučuje, miri i
posreduje kada je njena nadležnost ugovorena u privrednim sporovima između domaćih i/ili stranih
privrednih subjekata. Ona je u svom radu nezavisna i samostalna, a njene odluke su konačne i izvršne.
Njena organizacija, sastav, postupak i način rada uređuju se opštim aktom koji donosi skupština
Privredne komore Srbije.
30.
Berze
139
Berza je organizovano tržište na kome se sastaju njeni članovi ili njihovi posrednici, da bi pod određenim
uslovima zaključivali određene poslove prodaje i kupovine berzanske robe – npr. devize, zlato, HOV,
druge prirodne metale ili specijalnu robu.
Po pravilu roba nije fizički na tržištu, što berzu razlikuje od ostalih tržišta.
Zakonom o tržištu kapitala uređena su sledeća pitanja:
1. Organizator tržišta – je subjekat koji upravlja tj. obavlja sve poslove u vezi sa funkcionisanjem
regulisanog tržišta – berzom.
2. Regulisano tržište (berza) – je mulilaterlani sistem kojim upravlja organizator tržišta i koji
omogućava spajanje interesa trećih lica za kupovinu i prodaju finansijskih instrumenata u skladu
sa određenim pravilima.
3. Multilateralna trgovačka platforma – MTP – je multilateralni sistem kojim upravlja organizator
tržišta ili investiciono društvo i koji omogućava spajanje interesa trećih lica za kupovinu i prodaju
finansijskih instrumenata, i koje posluje u skladu sa zakonom.
4. OTC tržište – je sekundarno tržište za trgovanje finansijskim instrumentima, koje ne mora da ima
organizatora i ciji sistem trgovanja podrazumeva pregovaranje izmedju prodavca i kupca
finansijskih instrumenata.
Postoji više vrsta berzi, a one se dele:
1. Prema predmetu poslovanja, gde postoje:
a. Efektne berze – berze HOV
b. Novčane i devizne berze
c. Robne i mešovite berze
2. Prema obimu samostalnosti u odnosu na državu, berze mogu biti:
a. Samostalne – koje su organizovane kao udruženja svojih članova i vrše funkciju
berzanskih posrednika
b. Nesamostalne – to su državne ustanove koje nemaju članove, već samo posrednike i
uvek obavljaju poslove za račun klijenta, a nikako za svoj račun
c. Polusamostalne – su one koje kojima sa jedne strane upravlja i koje kontroliše država, a
sa druge strane se osnivaju u obliku AD i imaju svoje članove.
3. Prema ciljnoj funkciji berze se dele na:
a. Dobitne berze – dozvoljeno im je da dobit dele svojim vlasnicima
b. Nedobitne berze – ove berze ne smeju dobit deliti svojim vlasnicima, već dobit treba da
iskoriste za unapređenje poslovanja
Osnovni poslovi berze su:
1.
2.
3.
4.
5.
Promptni poslovi,
Terminski poslovi,
Hedžing poslovi,
Arbitražni poslovi, i
On call poslovi.
140
Ove poslovne obavljaju berzanski posrednici koji se, pored finansijskih institucija, javljaju i kao dileri i
brokeri.
Osnivanje berze
Osnivači berze mogu da budu domaća i strana fizička i pravna lica, ali i država. Kod nas vazi koncept
samostalne berze, što (valjda) znači da država nije osnivač berze.
Da bi se berza osnovala, mora da postoji dozvola za rad koju izdaje Komisija za HOV. Komisija za HOV
isto tako i oduzima dozvole za rad, i od nje se traži saglasnost za brojne odluke koje se donose vezano za
berzu.
Minimalni novčani deo osnovnog kapitala za berzu je 1 milion evra, a za organizatora Multilateralne
trgovinske platforme (MTP) osnovni kapital treba da iznosi 730 000 evra.
Pored ovog, osnivači treba da obezbede i:
1. Poslovni prostor,
2. Kadrovsku osposobljenost – gde su zaposlena najmanje tri fizicka lica sa dozvolom za pružanje
investicionih usluga,
3. Tehničku osposobljenost – tj. jedinstven informacioni sistem, i
4. Organizacionu osposobljenost za obavljanje berzanskih poslova.
Organizator tržišta (berza) stiče svojstvo pravnog lica momentom registracije u našem pravu, a
delatnost ne može da obavlja pre upisa u registar.
Članovi regulisanog tržišta su:
1. Investiciona društva, i
2. Ovlašćene banke koje obavljaju poslove trgovine na berzi
Poslovi na regulisanom tržištu, odnosno na Multilateralnoj trgovinskoj platformi (MTP) su:
1. Povezivanje različitih interesa trećih lica za kupovinom i prodajom finansijskih instrumenata na
tržištu,
2. Čuvanje i obelodanjivanje informacija o tražnji, ponudi, kotaciji i ceni finansijskih instrumenata,
3. Uspostavljanje i sprovođenje zakonom predviđenih uslova,
4. Sprovođenje tržišnog nadzora,
5. Pokretanje disciplinskih postupaka izmedju investicionih društava koja su članovi berze, itd.
Organi organizatora tržista su:
1. Skupština,
2. Upravni odbor, i
3. Direktor, koji ne sme biti predsednik upravnog odbora.
Berza mora da ima najmanje dva lica koja su njeni zastupnici.
Opšti akti berze su:
1.
2.
3.
4.
Status,
Pravila poslovanja,
Pravilnik o tarifi,
Pravilnik o listingu i kotizaciji, i drugo.
Da bi se akcije uključile na berzu one moraju da ispune neke uslove, a ti uslovi su da:
1. Očekivana tržišna kapitalizacija akcija iznosi minimum 1 milion evra,
141
2. Izdavalac mora da ima objavljenje ili usvojene godišnje finansijske izveštaje za poslednje 3
poslovne godine i najmanje 25% akcija distribuiranjih javnosti.
Berza moze i vršiti isključivanje nekih finansijskih instrumenta i to ako:
1. Tim instrumentima nije trgovano duže od 180 dana,
2. Javno akcionarsko društvo više ne ispunjava uslove za ukjučivanje na regulisano tržište, itd.
31.
Komisija za HOV i Centralni registar HOV
I Komisija za HOV
Komisija za HOV je nezavisna i samostalna organizacija sa statusom pravnog lica i sa sedištem u
Beogradu. Ona je regulatorno telo u oblasti tržišta kapitala, nedobitna organizacija, i za svoj rad
odgovara Narodnoj skupštini.
Sastav Komisije se sastoji od 5 članova, uključujući predsednika, kojeg bira i razrešava Narodna
skupština, i mandat im traje 5 godina. Predsednik, članovi i zaposleni u komisiji ne mogu da obavljaju
druge poslove koji bi mogli da utiču na ugled Komisije, njihovu samostalnost, nepristrasnost i javni
ugled.
Komisiju predstavlja njen predsednik koji rukovodi njenim radom. Odluke se donose većinom glasova
svih članova na sednicama, a ukoliko su glasovi jednaki – odlučuje glas predsednika.
Član Komisije ima kvalifikovani imunitet, jer ne može da bude lično odgovoran za radnju ili propust koji
se dogodi u toku vršena službene dužnosti., osim ako se radi o zloj nameri i zloupotrebi položaja.
Komisija donosi sledeće akte:
1. Statut – kojim se određuju nadležnosti, prava, obaveze, itd. Narodna skupština daje saglasnost
za kreirani statut.
2. Druge podzakonske akte
3. Pravilnik o tarifi – kojim utvrđuje visinu naknade za poslove iz svog delokruga.
Sredstva za rad komisije obezbeđuju se iz naknada koje se naplaćaju za obavljenje poslove. Višak
prihoda Komisija uplaćuje u republički budžet, a manjak nadoknađuje iz sopstvenih rezervi ili budžeta.
Komisija je dužna da svake godine podnese sledeće izveštaje:
1. Finansijski izveštaj za prethodnu godinu,
2. Izveštaj revizora, i
3. Izveštaj o poslovanju.
Izveštaji se podnose Narodnoj skupštini najkasnije u roku od 4 meseca od završetka poslovne godine, i
Komisija je dužna da informiše Vladu jednom u 6 meseci Vladu o svom radu i kretanjima na tržištu
kapitala.
Rešenja koja donosi Komisija za HOV su konačna, protiv njih se ne moze ostvariti sudska zaštita u
upravnom sporu.
142
II Centralni registar HOV
Centralni registar, depo i kliring HOV, je organizacija sa svojstvom pravnog lica koja organizuje kliring,
saldiranje i registrovanje transakcija finansijskih instrumenata.
Centralni registar HOV svojstvo pravnog lica stiče upisom u Registar. Sedište CR HOV je u Beogradu.
Osnivač CR je država, a mogu se pojaviti i druga lica.
Minimalni osnivački novčani kapital Centralnog registra za HOV je 750 000 evra, a organizuje se u
pravnoj formi nejavnog akcionarskog društva, a udeo državnog kapitala je veće od 51%.
Članovi Centralnog registra mogu biti:
1.
2.
3.
4.
Republika,
NBS,
Investiciona društva,
Kreditne institucije, itd.
Članstvo u Centralnom registru prestaje:
1. Oduzimanjem članu dozvole za rad,
2. Prestankom postojanja uslova za članstvo,
3. Neizvršavanjem obaveza člana u značajnoj meri.
Organi Centralnog registra su:
1. Skupština,
2. Upravni odbor, i
3. Direktor.
Članove skupštine i direktore imenuje i razrešava Vlada, a članove upravnog odbora skupština.
Opšti akti Centralnog registra su:
1. Statut,
2. Pravila poslovanja, i
3. Pravilnik o tarifi
Ovi akti se objavljuju na sajtu, kad Komisija da svoju saglasnost.
U Centralnom registru se otvaraju i vode računi članova, kao što su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Depo računi,
Emisioni računi,
Vlasnički računi,
Računi upravljanja,
Zbirni (kastodi) računi, i
Novčani računi članova CRa i garantnog fonda.
Zakoniti imalac finansijskog instrumenta, kod kog postoji obavezno registrovanje u Centralnom registru,
je lice u čije ime je otvoren račun HOV kod CRa na kojem se vodi taj finansijski instrument.
143
Prenos prava iz finansijkog instrumenta vrši se na osnovu naloga za prenos koji daje član Centralnog
registra, kao i na osnovu odgovarajućeg pravnog posla.
Podaci koje vodi Centralni registar su tajni i saopštavaju se samo pod uslovom i na način koji je propisan
zakonom.
Pravo pristupa ovim podacima imaju:
1. Zakonski imalac finansijskog instrumenta,
2. Član Centralnog registra, i
3. Lice koje dokaže interes u vezi sa tim finansijskim instrumentom
Nadzor nad poslovanjem Centralnog registra ima:
1. Narodna skupština,
2. Vlada, i
3. Komisija za HOV.
Centralni registar svima podnosi izveštaj o poslovanju najkasnije 4 meseca od završetka poslovne
godine.
Rešenja koja donosi Centralni registar su konačna, ne može se uložiti žalba na njih, ali se može pokrenuti
upravni spor.
32.
Povezivanje privrednih društava
Povezivanje privrednih društava u užem smislu podrazumeva odnos izmedju dva privredna društva, od
kojih jedno može da utiče na donošenje odluka drugog društva.
Osnovne karakteristike povezivanja su:
1. Zadržavanje pravne samostalnosti – i pre i nakon povezivanja postoje sva dva odvojena
privredna društva
2. Gubitak ekonomske samostalnosti – ako neko privredno društvo kupi 100% akcija drugog
privrednog društva, to drugo privredno društvo je u ekonomskom smislu potpuno zavisno prvog
3. Kontrolno – zavisno društvo – jedno društvo je matično društvo, dok je drugo zavisno privredno
društvo
Problemi kod povezivanja privrednih društava su sledeći:
1. Stvaranje monopola,
2. Razliciti interesi,
3. Izigravanje imperativnih propisa
Načini na koje se privredna društva mogu povezati, tj. povezana društva mogu biti:
1. Društva povezana kapitalom – učešćem u kapitalu ili u ortačkim udelima, npr. kupovinom akcija
144
2. Društva povezana ugovorom – dva privredna društva zaključuju ugovor da je jedno privredno
društvo potčinjeno drugom, a pritom matično privredno društvo ne mora imati ni jednu akciju
zavisnog privrednog društva
3. Meštovito povezana društva – su društva koja su povezana i kapitalom i ugovorom
Sva tri oblika povezivanja mogu da se organizuju u tri oblika društva:
1. KONCERN – gde kontrolno društvo, pored upravljanja zavisnim društvima, obavlja i druge
delatnosti. Kod koncerna postoji zajednička uprava.
Načini zasnivanja koncerna su:
1. Dominacija, i
2. Koordinacija;
Postoje vertikalni koncerni – odnos dominacije, i horizonatalni koncerni – odnos
ravnopravnosti. U našem pravu, koncern je grupa društava i može biti:
1. Faktički,
2. Ugovorni, i
3. Koncern sa odnosima ravnopravnosti.
2. HOLDING – je društvo koje se bavi samo upravljanjem zavisnim društvima.
Postoje:
1. Čist holding, i
2. Mesoviti holding (kod nas je mešoviti holding – koncern)
3. Kontrolni holding
4. Holding za plasmane.
3. DRUŠTVA SA UZAJAMNIM UČEŠĆEM U KAPITALU – gde svako društvo poseduje učešće u
kapitalu drugog privrednog društva.
I Društva povezana kapitalom mogu biti povezana:
1. Radijalno – gde jedno privredno društvo kupuje akcije u drugim privrednim društvima, i
mora steći kontrolni paket akcija u svakom privrednom društvu
2. Piramidalno – situacija kada kontrolno društvo stekne kontrolni paket u privrednom društvu
A, a privredno društvo A stekne kontrolni paket u privrednom društvu B, i tako dalje. Na ovaj
način, kontrolno društvo indirektno ovladava društvom B, i ostalim društvima
3. Uzajamno – je situacija gde privredno društvo A kupuje akcije B, a B kupuje akcije C, pa C
kupi akcije A. Ovaj način povezivanja se zabranjuje.
Postoje dva oblika:
1. Direktno uzajamno učešće – gore je primer direktnog uzajamnog učešća, a postoji i
2. Indirektno uzajamno učešće – triangularno i cirkularno.
Pragovi učešća u kapitalu su sledeći:
145
1. 5%, 10%, 15%, 20%, 25%, 30%, 50%, 75% - ako privredno društvo pređe neki od pomenutih
pragova učešća u kapitalu, ono mora obavestiti pre svega Komisiju za HOV
2. 25% je značajno učešće,
3. 50% je većinsko učešće,
4. 75% je apsolutno učešće – gde privredno društvo dobija mogućnost da ono donosi svaku odluku
5. 95% - nudi posebna prava i obaveze privrednom društvu koje je ostvarilo ovoliko učešće u
drugom privrednom društvu i može PD da pretvori u jednočlano,
6. 100% učešće – predstavlja jednočlano društvo
II Društva povezana ugovorima o kontroli i upravljanju – predstavljaju oblik ugovornog povezivanja
privrednih društava.
Ugovori o kontroli u upravljanju su preduzetnički ugovori kojima zavisno privredno društvo poverava
vođenje poslova matičnom privrednom društvu, tj. prenosi celokupnu dobit na matično.
Ovaj ugovor je u našem pravu formalan jer se zaključuje u pisanoj formi. Zaključeni ugovor mora da
bude registrovan u Registru privrednih društava, inače neće proizvoditi pravno dejstvo. Isto vazi i za
prestanak ugovora, da se mora registrovati u registru privrednih društava.
Ugovor o kontroli i upravljanju sadrži prava i obaveze zavisnog i matičnog privrednog društva.
Oblici povezivanja na osnovu ugovora mogu biti:
1. Ugovor o industrijskoj kooperaciji – preko njega se realizuje razmena sklopova radi proizovdnje
finalnog proizovda. Npr. mala/srednja privredna društva snabdevaju delovima veliko privredno
društvo koje proizvodi finalni proizvod.
2. Ugovor o fransizingu
3. Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji
4. Ugovor o konzorcijumu – koji se formira radi izvođenja krupnih investicionih projekata, npr.
izgradnja luke.
33.
Statusne promene
Statusne promene, pravno posmatrano, predstavljaju vrstu vanstečajne reorganizacije.
Reorganizacija, pravno posmatrano, može biti:
1. Stečajna reorganizacija – stečajni postupak, i
2. Vanstečajna reorganizacija – koja može biti u vidu:
a. Statusne promene, i
b. Promene pravne forme
U okviru statusne promene mora postojati minimalno dva lica:
1. Društvo prenosilac, i
2. Društvo sticalac
146
Ova dva lica mogu biti bilo koje pravne forme i mogu biti sva društva, osim društava koja su u
stečaju ili likvidaciji, osim ukoliko im je to mera reorganizacije.
I statusne promene minimalno sadrže:
1. Prenos imovine i obaveza – sa prenosioca na sticaoca, gde postoje:
a. Univerzalna sukcesija – kod koje se prenose sva imovina i sve obaveze, i
b. Parcijalna sukcesija – kod koje se prenosi deo imovine i deo obaveza
2. I to da članovi društva prenosioca stiču udele ili akcije – u zamenu za imovinu koju su preneli
Postoje 4 vrste statusnih promena, a to su:
1. Pripajanje – gde se jedno ili više privrednih društava pripaja drugom postojecem privrednom
drštvu, i na njega prenosi sva prava i obaveze. Društvo koje se pripaja gubi pravni subjetivitet, i
gasi se bez sprovodjenja likvidacije
2. Spajanje – najmanje dva društva prenose imovinu i obaveze na novoosnovano privredno
društvo, gde se oni spajaju se osnivanjem novog društva. Društva prenosioci gube pravni
subjektivitet i gase se bez likvidacije, ali nastaje novi subjekat u pravu.
3. Podela – gde postoje 3 vrste podele:
1. Podela uz pripajanje – jedan deo društva prenosioca se pripaja jednom sticaocu, dok se
drugi deo pripaja drugom društvu sticaocu. Moramo imati minimalno 2 društva
sticaoca, i ona su uvećana ovom promenom, a društvu prenosiocu prestaje pravni
subjektivitet
2. Podela uz osnivanje – društvo prenosilac se deli i od njega nastaju dva nova društva –
društva sticaoci. Društvu prenosioca prestaje pravni subjektivitet.
3. Mešovita podela – podela uz pripajanje i osnivanje – deo društva prenosioca se pripaja
društvu sticaocu, a od ostatka društva prenosioca se osniva novo drustvo – koje je isto
društvo sticalac.
4. Izdvajanje – gde postoje 3 vrste:
1. Izdvajanje uz pripajanje – društvo prenosilac prenosi jedan deo prava i obaveza na
sticaoca, i kao rezultat ne prestaje pravni subjektivitet prenosioca
2. Izdvajanje uz osnivanje – od dela koji se izdvojio od društva prenosioca, formira se novo
privredno društvo
3. Mešovito odvajanje – gde se dva dela društva prenosioca izdvajaju, a jedan deo se
pripaja jednom društvu sticaocu, a od drugog dela se osniva novo privredno društvo.
Kod spajanja i pripajanja postoji ugovor o statusnoj promeni, a kod podele i izdvajanja postoji plan
podele.
Statusna promena je skup radnji, i ona podrazumeva način prestanka pravnog subjektiviteta, ali bez
sprovodjenja postupka likvidacije ili stečaja – i ovo važi za sve statusne promene, osim za izdvajanje!
Ciljevi statusne promene su brojni, a neki od njih su:
1.
2.
3.
4.
Povecanje ekonomske snage sticaoca,
Poreske pogodnosti,
Način uklanjanja nepoželjnih konkurenta,
Racionalnije korišćenje resursa, i
147
5. Osvajanje novih trzista ili tehnologije.
Nedostaci statusne promene su takođe brojni, a neki od njih su:
1.
2.
3.
4.
Stvaranje monopola i gušenje konkurencije,
Otkrivanje poslovnih tajni,
Teškoće oko utvrđivanja zamene,
Prestanak subjektiviteta – gubitak imidza, itd.
Vrste statusnih promena su:
1. Prosta i složena statusna promena, i
2. Redovni i pojednostavljeni postupak sprovođenja statusne promene
Redovni postupak podrazumeva postojanje 3 faze koje se moraju ispoštovati:
1. Sastavljanje obaveznih akta i dokumenata,
2. Njihovo objavljivanje da bi članovi drustva imali uvid u njih, i
3. Na kraju odlučivanje o statusnoj promeni.
Kod pojednostavljenog postupka se ne moraju ispoštovati sve faze koje su zakonom propisane, kao kod
redovnog postupka, jer društvo sticalac već ima 90% učešća u društvu prenosiocu.
148
TREĆE ISPITNO PITANJE
1.
Pojam, uloga i vrste stečaja
1. OPŠTI POGLED
Osnovna lica koja se javljaju u stečajnom postupku su:
1. STEČAJNI DUŽNIK – je lice nad kojim se vodi stečajni postupak,
2. STEČAJNI SUD – je taj koji otvara i vodi stečajni postupak (u našem pravu to su privredni sudovi),
3. STEČAJNI UPRAVNIK – je zakonski zastupnik stečajnog dužnika,
4. POVERIOCI – su centralna tačka stečajnog postupka, jer se zbog njih stečaj i vodi i cilj stečajnog
postupka je da se oni zaštite,
5. PRIVREDNI APELACIONI SUD (PAS) – je viši sud, i isti zauzima načelne stavove koji se primenjuju
na privredne (stečajne) sudove,
6. AGENCIJA ZA LICENCIRANJE STEČAJNIH UPRAVNIKA (ALSU) – vrši stručni nadzor nad radom
stečajnih upravnika
Odnos stečaja sa drugim granama prava:
1. Stečajni i parnični postupak,
2. Stečajni i vanparnični postupak,
3. Stečajni i izvršni postupak – oba postupka su postupci prinudnog namirenja potraživanja
poverilaca. Razlike između ova dva postupka su:
149
a. Izvršni postupak je postupak pojedinačnog namirenja potraživanja poverioca. JEDAN
poverilac pokreće izvršni postupak i zahteva namirenje SAMO SVOG potraživanja.
Stečajni postupak je postupak kolektivnog namirenja potraživanja poverilaca. U
stečajnom postupku namiruju se SVA potraživanja SVIH poverilaca.
b. U izvršnom postupku, izvršenje se traži na tačno odredjenoj imovini dužnika. Namiruju
se uglavnom oni poverioci koji prvi podnesu zahtev za izvršnim postupkom.
U stečajnom postupku, stečaj se vrši na celokupnoj imovini dužnika. Ovo je pravičniji
postupak, jer se namiruju svi poverioci.
2. VRSTE STEČAJNOG POSTUPKA
Vrste stečajnog postupka su:
1. Opšti stečajni postupak – na njega se primenjuje samo Zakon o stečaju (ZOS), i
Posebni stečajni postupak – na njega se primenjuje neki poseban propis kao osnovni, a posredno
ZOS. Postoje posebni stečajni postupci za:
a. Banke,
b. Osiguravajuće kuće, i
c. Lizing društva.
Na njih se primarno primenjuje poseban zakon – Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za
osiguranje.
2. Nacionalni stečajni postupak, i
Međunarodni stečajni postupak
U zavisnosti od toga da li postoji
element inostranosti
3. Individualni stečajni postupak – stečajni dužnik je fizičko lice, i
Korporativni stečajni postupak – stečajni dužnik je pravno lice. U našem pravu samo pravna lica
mogu biti stečajni dužnici.
4. Trgovački stečajni postupak – subjekti stečajnog postupka su uvek privredni subjekti, i
150
Građanski stečajni postupak – subjekti stečajnog postupka su fizička lica sa statusom
trgovca/zanatlije/poljoprivrednika
3. IZVORI STEČAJNOG PRAVA
Nacionalni izvori stečajnog prava su:
1. Zakoni, i to:
1. Zakon o stečaju (ZOS),
2. Zakon o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU),
3. Zakon o stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje.
2. Podzakonski akti, i to:
1. Uredbe, i
2. Pravilnici – najvažniji su Nacionalni standardi za upravljanje stečajnom masom (ima ih 8)
3. KODEKSI
Cilj stečajnog postupka je najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće
moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (ZOS 2009).
Stečajni poverioci treba da budu namireni u što većem procentu tako što će imovina dužnika biti prodata
na najpovoljniji mogući način.
2.
Stečajna načela i stečajni razlozi
Stečaj je sudski postupak kolektivnog namirenja poverilaca iz celokupne imovine stečajnog dužnika koji
se nalazi u finansijskim problemima.
Postoji 10 STEČAJNIH NAČELA, a ona su:
1. Načelo univerzalnosti (sveobuhvatnosti) – u stečajnom postupku se unovčava celokupna
imovina stečajnog dužnika – tj. celokupna imovina ulazi u stečajnu masu i služi za namirenje
poverilaca
2. Načelo kolektivnog namirenja poverilaca – u stečajnom postupku se namiruju svi poverioci,
niko ne može biti izuzet (princip kolektiviteta)
151
3. Načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti – svi poverioci treba da imaju jednak tretman.
Postoji odstupanje, tj. poverioci se grupišu u stečajne isplatne redove, ali svaki poverilac u
okviru svoje vrste, tj. stečajnog reda – mora biti jednak!
4. Načelo ekonomičnosti – neophodno je da se ostvari najveća moguća vrednost imovine
stečajnog dužnika, a samim tim i najveći stepen namirenja poverilaca, u što kraćem periodu sa
što manje troškova.
5. Načelo unovčavanja stečajne mase – celokupna imovina stečajnog dužnika se mora pretvoriti u
novac – zabranjena je deoba ili natura, dakle zabranjeno je npr. poveriocu dati neku stvar u cilju
izmirenja potraživanja.
6. Načelo poverilačke autonomije – u stečajnom postupku, stečajni poverioci imaju važnu ulogu i
donose neke od najznačajnijih odluka – kao što su npr. odluka o usvajanju plana reorganizacije,
o bankrotstvu, itd.
7. Načelo supsidijarnosti bankrotstva – u stečaju postoje dva moguća puta:
1. Bankrotstvo – koje podrazumeva prodaja imovine dužnika, namirenje poverilaca i
brisanje iz registra, i
2. Reorganizacija – koja najčešće podrazumeva ozdravljenje dužnika → i reorganizacija
svakako ima prioritet
8. Načelo hitnosti – postupak je hitan i nije dopušten zastoj i prekid, rokovi su kratki
9. Načelo dvostepenosti – postoji privredni apelacioni sud koji rešava stvari po žalbi, tj. psotoji
pravo žalbe.
10. Načelo javnosti – svi podaci su javno dostupni
USLOVI za otvaranje stečajnog postupka su:
1. Stečajna sposobnost – tj. ko može biti stečajni dužnik? – U srpskom pravu samo pravno lice.
2. Predlog za pokretanje stečaja – mora biti iniciran predlogom dužnika, poverilaca ili
likvidacionog upravnika
3. Nepostojanje stečajnih prepreka – je negativan uslov – stečajne prepreke ne smeju postojati, a
one su:
1. Postojanje samo jednog poverilaca – stečaj je postupak kolektivnog namirenja
poverilaca
2. Neznatna imovina – definiše se kao 3 koncentrična kruga:
a. Prvi – dužnik nema imovinu;
b. Drugi – ima imovinu, ali je manja od troškova stečaja;
c. Treći – ima imovinu za pokriće stečajnih troškova, ali bi posle ostala neznatna
vrednost nekretnine, npr. 100 dinara.
4. Stečajni razlog – da bi se otvorio stečajni postupak, treba da postoji materijalnopravna
pretpostavka pokretanja stečajnog postupka.
152
Materijalnopravne pretpostavke za pokretanje stečaja su:
1. Prezaduženost – kada su obaveze stečajnog dužnika veće od njegove imovine.
Polazi se od statičke prezaduženosti – poređenjem imovine i obaveza u bilansu, a zatim se
posmatra i dinamička prezaduženost – da li dužnik ima uslova da izađe iz krize, te ako postoje
uslovi da izađe iz krize – nema uslova za stečaj.
U našem pravu je drugačije, prezaduženost je stečajni razlog samo kod voljnog stečaja koji
pokreće dužnik – poverilac ne može da zna da li preduzeće ima perspektivu. Ako likvidacioni
upravnik utvrdi da je preduzeće prezaduženo – on je dužan da obustavi postupak likvidacije i
pokrene stečajni postupak.
2. Trajna neposobnost plaćanja – ako stečajni duznik ne može da odgovori svojim novčanim
obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveze i ako je potpuno obustavio sva
plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana.
Insolventnost je:
1. Univerzalan stečajni razlog – primenjuje se na sve dužnike,
2. Redovan stečajni razlog – stečajni postupci se po pravilu otvaraju zbog insolventnosti, i
3. Osnovni stečajni razlog – stečajno pravo je zasnovano na ovom uslovu.
Nije svaka nesposobnost za plaćanje razlog za stečaj, trenutna nelikvidnost je redovna pojava,
mora postojati trajnost nelikvidnosti.
Ne gledaju se buduće perspektive, već ako je preduzeće u trenutku insolventno. Ovde stečajni
postupak pokreću poverioci – i zato se naziva nevoljni stečaj.
3. Preteća nesposobnost plaćanja – dužnik je shvatio da finansijski tone, pa mu se daje mogućnost
da dokaže da neće moći da ispuni svoje obaveze – ideja je pokretanje postupka na vreme.
4. Nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije
5. Plan reorganizacije je izdejstvovan na prevaran ili nezakonit način
3.
Organi stečajnog postupka
Organi stečajnog postupka su:
1. Stečajni sudija
2. Stečajni upravnik
3. Skupština poverilaca
4. Odbor poverilaca
5. Stečajni dužnik – lice nad kojim se vodi stečajni postupak
6. Privredni apelacioni sud (PAS) – viši sud, načelni stavovi koji se primenjuju na stečajne
sudove
153
1. STEČAJNI SUDIJA (sudski organ u stečaju) – vodi stečajni postupak i stečajni postupak je
poveren samo stečajnom sudiji kao pojedincu. On ima pravničko obrazovanje, kao i sudijsko
iskustvo.
Neke od odluka koje donosi stečajni sudija su:
1. Utvrđuje postojanje stečajnog razloga i odlučuje o otvaranju stecajnog postupka
2. Imenuje i razrešava stečajnog upravnika i odlučuje o primedbama na njegove radnje
3. Odobrava troškove stečajnog postupka i donosi rešenje o glavnoj deobi stečajne mase
4. Razmatra predlog plana reorganizacije, potvrđuje usvajanje ili konstatuje da predlog nije usvojen
2. STEČAJNI UPRAVNIK – je zakonski zastupnik stečajnog dužnika. Prestavlja centralnu ličnost jer
od njegove profesionalnosti značajno zavisi uspeh postupka. Ima pravo i dužnost da upravlja i
raspolaže stečajnom masom dužnika, radi zaštite interesa stečajnih poverilaca.
U našem pravu stečajnog upravnika imenuje i razrešava stečajni sudija rešenjem o otvaranju stečajnog
postupka. Stečajni upravnik se bira sa liste koju daje Agencija za licenciranje stečajnih upravnika
(ALSU).
Uslovi za razrešenje su da stečajni upravnik:
1. Ne ispunjava svoje obaveze,
2. Ne poštuje rokove,
3. Postupa pristrasno, i
4. Drugi zakonski slučajevi – npr. na lični zahtev, itd.
Posle razrešenja, stari i novoimenovani upravnik vrše primopredaju celokupne imovine i dokumentacije
Izdavanje i oduzimanje licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika vrši Agencija za licenciranje
stečajnih upravnika i licenca se izdaje na period od 3 godine.
Agencija izdaje licencu licu koje:
1. Ima poslovnu sposobnost,
2. Državljanin RS,
3. Ima visoko obrazovanje,
4. 3 godine radnog iskustva,
5. Ima položen stručni ispit, itd.
Licenca se obnavlja na zahtev stečajnog upravnika koji podnosi Agenciji.
Agencija može oduzeti licencu ako utvrdi da stečajni upravnik nije radio u skladu sa:
1. Zakonom,
2. Nacionalnim standardima za upravljanje stečajnom masom,
3. Kodeksom etike.
Kada Agencija oduzme licencu, stečajni upravnik ne može 5 godina dobiti novu licencu i automatski se
briše iz Imenika stečajnih upravnika.
Agencija za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) obavlja sledeće poslove:
1. Izdaje, oduzima i obnavlja licencu stečajnim upravnicima,
2. Vrši stručni nadzor nad radom stečajnog upravnika,
3. Izdaje obavezujuća uputstva stečajnim upravnicima,
4. Vodi Imenik stečajnih upravnika,
5. Priprema predlog standarda i kodeksa etike, itd.
154
Delokrug poslova stečajnog upravnika odnosi se na to da stečajni upravnik ima određena prava i
dužnosti:
1. Preduzimanje pravnih radnji,
2. Upravljanja poslovima stečajnog dužnika,
3. Sastavljanje izveštaja o položaju stečajnog dužnika,
4. Unovčavanja stečajne mase,
5. Deobe deobne mase,
6. Isplate stečajnih poverilaca, i drugo.
Stečajni upravnik obavlja poslove samostalno, ali može angažovati stručna lica, uz saglasnost stečajnog
sudije. Dužan je da podnosi izveštaje, kao i završni račun:
1. Odboru poverilaca,
2. Stečajnom sudiji, i
3. Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Odgovornost za štetu i obavezno osiguranje od odgovornosti:
1. Za namernu ili grubom nepažnjom pričinjenu štetu, stečajni upravnik odgovara ličnom
imovinom – izuzetak je ako je nešto izvršeno po nalogu stečajnog sudije ili je štetu pričinilo
angažovano stručno lice.
2. Takođe, upravnik je dužan da u svoje ime i za svoj račun zaključi ugovor o obaveznom
osiguranju od profesionalne odgovornosti – osigurana suma je minimalno 30.000 evra.
Naknada za rad i naknada troškova – stečajni upravnik ima pravo na nagradu za svoj rad i na naknadu
stvarnih troškova, čiju visinu određuje stečajni sudija u vreme zaključenja postupka.
3. SKUPŠTINA POVERILACA – je poverilački organ i nju čine svi stečajni poverioci.
Na prvoj sednici skupštine vrši se izbor predsednika skupštine i članova odbora poverilaca, a
ako je broj poverilaca manji od 5, onda skupština ima položaj odbora poverilaca.
Na skupštini se glasa srazmeno visini potraživanja, a skupština odlučuje 2/3 (dvotrećinskom)
većinom glasova prisutnih poverilaca.
Nadležnost skupštine poverilaca je:
1. Donošenje odluke o bankrotstvu stečajnog dužnika,
2. Izbor i opoziv predsednika skupštine i odbora poverilaca,
3. Razmatranje izveštaja stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne
mase,
4. Razmatranje izveštaja odbora
4. ODBOR POVERILACA – je poverilački organ koji daje brojna mišljenja i saglasnost u stečaju.
Broj članova određuje skupština i ne može biti veći od 7 i mora biti neparan.
Članovi mogu biti stečajni poverioci nezavisno od visine njihovog potraživanja, ali ne mogu biti
poverioci koji su u statusu povezanih lica sa dužnikom.
155
Predsednika odbora bira skupština i on rukovodi radom odbora i zakazuje sednice odbora.
Odluke se donose kada glasa više od ½ članova, a u slučaju jednakog broja glasova, odlučuje
predsednik.
4.
Poverioci u stečaju – stečajni, izlučni, razlučni, založni i poverioci
stečajne mase
1. Stečajni poverioci
Stečajni poverioci su lica koja na dan pokretanja stečajnog postupka imaju neobezbeđeno potraživanje
prema stečajnom dužniku, i u odnosu na njih svi drugi imaju privilegovan položaj. Stečajni poverioci su
osnovni poverioci. Smisao stečaja je namera izmirenja obaveza prema stečajnim poveriocima.
Postoje dva uslova koja treba da budu ispunjena da bi poverilac dobio status stečajnog poverioca:
1. Materijalni uslovi su:
a. Da je neobezbeđeno potraživanje – tj. da postoji potraživanje koje nije obezbeđeno
hipotekom/zalogom. Izuzetak je ako je poverilac u periodu do 60 dana pre stečaja
osigurao potraživanje, što je veoma sumnjivo jer se pretpostavlja da je bio upoznat sa
tim da će se stečaj pokrenuti, i tada se ovako obezbeđena potraživanja tretiraju kao
neobezbeđena, a on se tretira kao stečajni poverilac.
b. Da potraživanje postoji na dan pokretanja stečajnog postupka – tad se vrši presek i
samo oni koji imaju potraživanja na taj dan su stečajni poverioci, ako steknu
potraživanje narednog dana, nakon dana pokretanja stečaja onda su poverioci stečajne
mase.
c. Da poverilac ima neki imovinsko pravni zahtev – može i nenovčano, nedospelo
potraživanje, itd.
2. Formalni uslov – kada se ispune prethodni uslovi, neophodno je da poverilac prijavi
potraživanje.
Stečajni redovi – Stečajni poverioci se dele u stečajne isplatne redove, gde se poštuju 2 načela:
1. Načelo isključivosti između stečajnih isplatnih redova – Prvo se moraju namiriti SVI poverioci
višeg isplatnog reda da bi se krenulo sa namirivanjem poverilaca sledećeg isplatnog reda.
2. Načelo srazmernosti unutar jednog stečajnog reda – poverioci se namiruju srazmerno visini
potraživanja. Dakle, računa se stečajna kvota – npr:
o Ukupno potraživanje = 1 milion evra, a ostalo je 500 000 evra – Kvota je = ½ → i svako
će dobiti ½ svog potraživanja.
Postoje 3 vrste potraživanja u isplatnim redovima:
1. Prioritetni – privilegovani,
2. Opšti – u kom se nalazi najveći broj poverilaca, i
3. Sporedni – u kom se nalaze poverioci koji se na neki način kažnjavaju.
Isplatni redovi u Srbiji su: (prva dva reda su prioritetni redovi):
156
1. Prvi isplatni red – potraživanja su: neisplaćene zarade zaposlenih, ovo potraživanje je limitirano
vremenski – maksimalno do 12 meseci, i vrednosno – do iznosa minimalne zarade.
2. Drugi isplatni red – javni prihodi države dospeli u poslednja 3 meseca.
3. Treći isplatni red – neprioritetni poverioci, svi ostali, i oni su najbrojniji.
4. Četvrti isplatni red – sporedna potraživanja, npr. potraživanja povezanih pravnih lica, itd.
2. Poverioci stečajne mase
Stečajna masa je celokupna imovina = novac + stvari + prava stečajnog dužnika na dan otvaranja
stečajnog postupka, kao i ona koja se stekne nakon tog dana.
Deobna masa je ono što se dobije pretvaranjem stečajne mase u novac i iz nje se namiruju poverioci.
Poverioci stečajne mase su poverioci koji su svoje potraživanje stekli nakon otvaranja stečajnog
postupka, tj. to su naknadna potraživanja, i ona se namiruju pre stečajnih poverilaca jer su to
potraživanja koja su nastala u vezi sa sprovođenjem stečajnog postupka ili drugim radnjama stečajnog
upravnika, kao i radnjama prikupljanja, unovčenja, upravljanja i raspodele stečajne mase.
Postoje 2 vrste ovih poverilaca:
1. Poverioci vezani za troškove stečajnog postupka – npr. stečajni upravnici), i
2. Ostali poverioci stečajne mase
3. Izlučni poverioci
Izlučni poverioci su vlasnici stvari i njima je pružena najveća zaštita u stečaju jer oni imaju izlučno pravo
– tj. izdvajanje stvari iz stečajne mase na osnovu prava svojine.
Izlučni poverioci samo traže da im se vrati ono što je njihovo, jer predmet izlučenja je stvar koja se nalazi
kod stečajnog dužnika, a ne pripada imovini dužnika, niti stečajnoj masi.
Ovaj poverilac ne podnosi prijavu potraživanja, već zahtev za izlučenje, a stečajni upravnik vraća tu
stvar, a ako stečajni upravnik ne želi da vrati stvar – podnosi se prijava stečajnom sudiji.
4. Razlučni poverioci
Razlučni poverioci su obezbeđeni poverioci, koji su svoje potraživanje prema stečajnom dužniku
obezbedili sa nekim stvarnopravnim sredstvom obezbeđenja, npr. hipoteka, registrovana zaloga ili
retencija.
Razlučno pravo je stvarno pravo na tuđoj imovini. U okviru stečajnog postupka stečajni upravnik prodaje
sredstvo obezbeđenja i iz tih sredstava namiruje potraživanja prema razlučnim poveriocima, a ako nešto
od sredstava ostane, to će otići u deobnu masu za namirenje ostalih poverilaca.
5. Založni poverioci
157
Založni poverioci su ostali obezbeđeni poverioci, koji nemaju potraživanja prema stečajnom dužniku, već
imaju potraživanja prema trećim licima, a to potraživanje je obezbeđeno nekim delom imovine
stečajnog dužnika.
Npr. društvo je pozajmilo novac društvu A, ali društvo A nema hipoteku već je tu hipoteku obezbedilo
društvo B, koje je sada u stečajnom postupku.
Založni poverioci se namiruju najviše do visine vrednosti dobijene unovčenjem založene imovine i imaju
pravo prioritetnog namirenja prodajom te stvari.
5.
Prethodni i glavni stečajni postupak
I Prethodni stečajni postupak
Prethodni stečajni postupak je deo stečajnog postupka koji prethodi glavnom stečajnom postupku – i
on traje do 30 dana).
Stečajni sudija u prethodnom stečajnom postupku utvrđuje da li postoji stečajni razlog. Ako postoji,
onda se ide u glavni stečajni postupak, a ako ne, onda preduzeće nastavlja da posluje normalno. On se
okončava donošenjem rešenja o otvaranju glavnog stečajnog postupka – da li se on otvara ili ne. U
ovom postupku postoji jedan institut – mere obezbeđenja. Ovaj institut može da pokrene stečajni
sudija.
Mere obezbeđenja postoje kako bi se:
1. Sprečile malverzacije – tj. da bi se sprečila promena imovine dužnika (npr. poklanjanje stvari, jer
se tako umanjuje stečajna masa kojom treba namiriti sve poverioce, i
2. Sprečilo uništavanje i skrivanje poslovne dokumentacije – prethodni stečajni postupak traje od
podnošenja predloga za stečaj do donošenja rešenja o otvaranju glavnog stečajnog postupka,
odnosno, do odlučivanja o predlogu.
II Glavni stečajni postupak
Glavni stečajni postupak je deo stečajnog postupka u koji se ulazi ako se utvrdi postojanje stečajnog
razloga, tj. počinje od podnošenja rešenja o otvaranju glavnog stečajnog postupka.
158
U ovom postupku se imenuje stečajni upravnik koji odmah nakon toga kreće da obavlja svoje aktivnosti,
kao što su popisivanje i procenjivanje imovine, sastavljanje bilansa, liste dužnika i poverioca. Itd.
Ovaj postupak ima dva puta:
1. Reorganizacija – u pitanju 6. je objašnjena, i
2. Bankrotstvo, koje podrazumeva:
a. Unovčenje celokupne imovine dužnika,
b. Namirenje poverilaca, i
c. Brisanje društva iz registra
Značenje reči bankrotstvo potiče iz italijanskog jezika – banca rupta, što znači polomljena klupa.
Faze glavnog stečajnog postupka, tj. sve ono što se vrši u ovom postupku, su:
1. Stečajni upravnik vodi poslove dužnika – dakle on ga zastupa i upravlja poslovanjem društva,
2. Prijava i ispitivanje potraživanja – a karakteristike prijave potraživanja su:
a. Dobrovoljnost – poverilac može da prijavi potraživanje ako želi,
b. Sveobuhvatnost – svi stečajni i razlučni poverioci su obuhvaćeni i na njih se odnosi
pravo da li žele ili ne žele da prijave potraživanje, i
c. Istinitost – ne sme se prijavljivati lažno potraživanje, i to može biti sankcionisano
Rok za prijavu potraživanja – Stečajni sudija određuje u rešenju o otvaranju glavnog stečajnog postupka
ovaj rok. On se kreće u rasponu od 30 do 120 dana, po zakonu.
Ukoliko poverilac ne prijavi svoje kada je počeo rok za prijavu potraživanja, on svakako stiče pravo na
potraživanje, s tim što će biti sankcionisan zbog kašnjenja u prijavi – npr. ako je stečajni sudija odredio
rok od 90 dana, poverilac može da prijavi potraživnanje i 120og dana nakon otpočinjanja roka za prijavu
potraživanja, a ukoliko prijavi potraživanje 121og dana nakon otpočinjanja ovog roka – on ne bi uopšte
imao pravo na svoje potraživanje.
Ispitivanje potraživanja počinje nakon prijave potraživanja. Stečajni upravnik ovde utvrđuje da li
potraživanje postoji i ukoliko postoji koliko ono iznosi.
Ispitno ročište se otvara u stečajnom postupku i u okviru njega, potraživanja se dele na:
1. Priznata potraživanja – to su potraživanja koja nisu osporili ni stečajni upravnik, ni ostali
poverioci, i
2. Sporna potraživanja – ova potraživanja uglavnom ospori stečajni upravnik, a vrlo retko to
osporavaju ostali poverioci. Ovde se može javiti i kategorija delimično osporenih potraživanja
(npr. ukoliko je potraživanje nekog društva 150.000e, a stečajni upravnik utvrdi da je to ipak
120.000, to znači da to društvo ima potraživanje, ali da je jedan deo potraživanja sporan).
U slučaju spornih i delimično osporenih potraživanja, poverilac čije je potraživanje
sporno/osporeno ima pravo da pokrene parnični postupak u kojem će se utvrditi da li je njegovo
potraživanje sporno ili ne.
Nakon što se utvrde sva potraživanja, dobija se spisak potraživanja.
159
Unovčenje stečajne mase podrazumeva postupak pretvaranja imovine stečajnog dužnika u novac. To
obavlja stečajni upravnik. On teži da proda imovinu po što većoj ceni, u što kraćem roku, sa što nižim
troškovima i da pomoću nje namiri što više poverilaca.
Stečajna masa se može unovčiti kada se donese rešenje o bankrotstvu. Sudija donosi ovo rešenje:
1. Kada se u zakonom propisanom roku ne podnese nijedan plan reorganizacije,
2. Ukoliko se podnesu planovi/plan reorganizacije, a isti se ne izglasaju,
3. Ako poverioci žele bankrotstvo stečajnog dužnika.
Režimi prodaje imovine iz stečajne mase su:
1.
2.
3.
4.
Opšti režim – klasična prodaja imovine – koji je uređen opštim pravilima,
Prodaja stvari koje imaju berzansku ili tržišnu cenu – režim koji je uređen specifičnim pravilima,
Prodaja kvarljive robe – režim koji je uređen specifičnim pravilima,
Prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica – režim koji je uređen specifičnim pravilima.
Načini unovčenja, tj. prodaje imovine su:
1. Javno nadmetanje (aukcija) – lica se nadmeću, počev od minimalne cene. Ko poslednji ponudi
najveću cenu, on će dobiti tu imovinu i za nju će platiti u tom iznosu
2. Javno prikupljanje ponuda – zainteresovana lica šalju ponude u kovertama, a stečajni upravnik
će prihvatiti najveću ponudu, i
3. Neposredna pogodba (privatna prodaja) – ona je izuzetak i opravdana je zbog brzine,
jednostavnosti i efikasnosti. Za neposrednu pogodbu je potrebna saglasnost odbora poverioca.
Prednosti prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica su:
1. Cena – jer se može ostvariti veća cena prodajom cele imovine, nego prodajom imovine u
delovima,
2. Vreme – brže se izvršava prodaja celog pravnog lica, za razliku od prodaje imovine u delovima,
3. Troškovi – manji su troškovi ukoliko se prodaje celokupno društvo.
Npr. kada se prodaje deo po deo imovine društva, mogu postojati delovi imovine koji se moraju
transportovati, kao što su mašine i oprema, te ono može snositi i transportne i druge troškove
koji nastaju sa prevozom robe, i
4. Svojinska privatizacija – Deoba predstavlja namirenje poverioca iz deobne mase. Deobna masa
nastaje unovčenjem stečajne mase. Kada se deoba završi, tada se zaključuje stečajni postupak i
društvo se briše iz registra, OSIM ako je društvo prodato kao pravno lice.
6.
Pojam, svrha i vrsta reorganizacije
Reorganizacija je namirenje poverilaca prema usvojenom planu reorganizacije i to redefinisanjem
dužnicko poverilačkih odnosa, statusnim promenama dužnika ili na neki drugi način definisan planom.
Reorganizacija je smisljena da bude alternativa bankrotsvtu, i sprovodi se u slučajevima kada ona
obezbeđuje povoljnije namirenje poverilaca od bankrotstva.
160
Postoji samo stečajna reorganizacija – što znači da se mora otvoriti stečaj da bi se ušlo u reorganizaciju.
Centralni dokument reorganizacije u stečaju je plan reorganizacije.
U zavisnosti od cilja, postoji nekoliko vrsta plana reorganizacije, a to su:
1. Likvidacioni plan reorganizacije – koji na kraju dovodi do brisanja dužnika iz registra PD;
2. Sanacioni plan reorganizacije – cilj je da omogući dalje poslovanje na zdravijim temeljima kao
solventno privredno društvo, i ovaj plan reorganizacije nema za rezultat brisanje dužnika iz
registra;
3. Prenosni plan reorganizacije – ako se veruje u poslovanje društva, a ne veruje se tom subjektu,
tada se poslovanje prenosi na neko drugo lice i samo društvo prestaje da postoji.
Ovlašćeni podnosioci plana reorganizacije mogu biti:
1.
2.
3.
4.
Stečajni upravnik,
Svaki stečajni poverilac,
Svaki razlučni poverilac, i
Vlascnici dužnika koji imaju 30% učešća u kapitalu.
Svrha reorganizacije se ogleda u:
1. Eliminisanju postojanja stečajnog razloga
2. Poverioci će dobiti svoje potraživanje u većem % nego što bi dobili iz bankrotstva
3. Zaposleni kod stečajnog dužnika ostaju na svojim radnim mestima
4. Očuvanje subjektiviteta stečajnog dužnika – za privredu, prihod od poreza i jedan subjekat više
5. Štite se ulozi vlasnika stečajnog duznika u osnovnom kapitalu dužnika
U Srbiji postoje 2 vrste reorganizacije a to su:
1. Obicna (redovna) reorganizacija, kod koje se/su:
• U roku od 90 dana od otvaranja stečaja može se podneti plan reorganizacije, a ako se ne
podnese društvo ide u bankrotstvo.
• Najvažniji elementi plana reorganizacije su pravne mere – npr. statusna promena, i
ekonomske mere – npr. vezane za poslovanje i likvidnost društva.
• Plan reorganizacije usvajaju stečajni i razlučni poverioci stečajnog dužnika koji se razvrstavaju
u klase, i svaka klasa posebno glasa. Plan je usvojen kada ga sve klase izglasaju – u okviru klase,
plan reorganizacije je izglasan kada ga poverioci, koji imaju 50% potraživanja u toj klasi,
izglasaju.
• Stečajni postupak se obustavlja kad se usvoji plan reorganizacije.
2. Unapred pripremljeni plan reorganizacije – UPPR:
• Ovo je hibridni postupak koji ima 2 faze:
1. Vansudska faza (neformalna) – stečajni dužnik pregovara sa poveriocima van stečajnog
postupka sa ciljem da dođe do plana reorganizacije koji će imati podršku većinskih poverilaca
2. Sudska faza – sudija odmah nakon prethodne faze zakazuje ročište na kom poverioci
ponovo glasaju
• Prednosti UPPR su:
1. Brzo usvajanje,
161
2.
3.
4.
5.
7.
Nižzi troškovi,
Izvesnost,
Omogucava direktorima ostanak, i
Ovaj postupak uzima najbolje od reorganizacije – to je sudski postupak, i sporazuma o
finansijskom restrukturiranju – sporazum je neformalan postupak.
Likvidacija privrednog društva
Likvidacija podrazumeva postupke u kojima se imovina društva prikuplja i unovčava, kako bi se isplatila
sva njegova dugovanja, a nakon toga preostala sredstva društva raspodelila. Posle sprovedenog
postupka likvidacije, društvo se briše iz registra PD.
Postoje tri pristupa u pokretanju i sprovođenju postupka likvidacije:
1. Vlasnicka (dobrovoljna) – pokrecu je i sprovode sami vlasnici društva, uz nadzornu ulogu suda
2. Prinudna (sudska) – likvidaciju sprovodi sud
3. Obustavljanje dobrovoljne ili prinudne likvidacije i pokretanje postupka stečaja (bankrotstvo)
Likvidacija ima za cilj:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
1.
Da se utvrdi stanje imovine PD u likvidaciji,
Da se razreše njegovi imovinskopravni odnosi,
Da se njegova imovina prikupi, a i zatim unovči,
Da se naplate sva potraživanja,
Da se izmire sva dugovanja,
Da se isplate likvidacioni troškovi, i
Da se preostali likvidacioni višak raspodeli članovima društva.
DOBROVOLJNA LIKVIDACIJA – naš zakon ima tri uslova za pokretanje postupka dobrovoljne
likvidacije:
1. Da društvo ima dovoljno sredstava za pokriće svih svojih obaveza,
2. Da postoji razlog, i
3. Da je doneta odluka u samom društvu – npr. jednoglasna odluka u ortačkom društvu.
2. PRINUDNA LIKVIDACIJA – i ovde postoje tri uslova za pokretanje postupka prinudne likvidacije:
1. Da društvo ima dovoljno sredstava za pokriće svih svojih obaveza,
2. Da je ispunjen neki od zakonom utvrđenih razloga, i
3. Da je postupak pokrenut po službenoj dužnosti od strane ovlašćenog lica.
Što se tiče zaštite poverilaca, u našem pravu se uređuju dva pitanja vezana za zaštitu poverilaca:
1. Kolektivno obaveštavanje poverilaca – objavljivanje oglasa o pokretanju likvidacije
2. Individualno obaveštenje poznatih poverilaca.
Poverioci imaju rok u kome treba da prijvate svoja potraživanja, a likvidacioni upravnik je dužan da sve
prispele prijave evidentira u listu prijavljenih potrazivanja i da sačini listu priznatih i osporenih
potraživanja.
Postoji mnogo statusa društva u likvidaciji, a neki koji od njih su:
1. U poslovnom imenu mora se uneti dodatak „u likvidaciji“, radi pravne sigurnosti trećih lica;
162
2. Društvo zadržava svojstvo pravnog lica, čiji je subjektivitet ograničen
3. Društvo može da preuzima samo one poslove koji su u funkciji završetka već započetih poslova,
kao i da zaključuje nove ugovore ako oni neće štetno delovati na imovinu društva
4. Zadržava svoje organe upravljanja sa manjim nadležnostima, i zaposleni ostaju u radnom
odnosu
5. Ne može se isplaćivati učešće u dobiti, odnosno dividende pre isplate svih potraživanja
poverilaca
Likvidaciju privrednog društva sprovodi jedan ili više likvidacionih upravnika koji su odgovorni za
poslovanje društva u postupku likvidacije.
Likvidacioni upravnik:
1. Sastavlja likvidacioni bilans,
2. Izveštava o svojim radnjama,
I na kraju sastavlja
3. Završni likvidacioni bilans,
4. Izvestaj o sprovedenoj likvidaciji, i
5. Pisanu izjavu da je uputio obaveštenje svim poznatim poveriocima i predlog odluke o raspodeli
likvidacionog ostatka drustva.
Likvidacioni upravnik ima pravo na dve vrste naknada, na:
1. Naknadu troškova koje je imao u sprovodjenju likvidacije, i
2. Naknadu troškova za njegov rad.
OBUSTAVA LIKVIDACIJE se vrši:
1. Ako je društvo u potpunosti namirilo sve poverioce,
2. Ako nije otkazalo ugovor o radu nijednom zaposlenom, i
3. Ako nije otpočelo sa isplatama članova društva.
ISPLATA VLASNIKA – Imovina društva u likvidaciji koja ostane posle izmirenja potraživanja se
raspodeljuje se ortacima, članovima ili akcionarima društva. Zakonska pravila prioriteta:
1. Prvo se isplaćuju ortaci, komplementari i komanditori, i članovi D.O.O., u srazmeri sa njihovim
udelima u društvu;
2. Drugo, prvo se vrši isplata akcionarima sa preferencijalnim akcijama, koji imaju pravo prioriteta,
a tek onda akcionarima sa običnim akcijama, srazmerno učešću njihovih akcija u ukupnom broju
običnih akcija u društvu.
ODGOVORNOST ČLANOVA DRUSTVA PO OKONČANJU LIKVIDACIJE – Ortaci i komplementari
odgovaraju neograničeno solidarno za obaveze društva u likvidaciji, i nakon brisanja društva iz Regristra
privrednih subjekata, dok komanditori, članovi D.O.O.i akcionari odgovaraju solidarno za obaveze
društva – do visine primljenog iznosa iz likvidacionog ostatka.
8.
Pojam ugovora u privredi
Postoje:
1. Ugovori u privredi
163
2. Potrošački ugovori
1. Ugovori u privredi
Ugovori u privredi ili drugačije – privredni ugovori, trgoviskopravni ugovori, ugovori robnog prometa, itd.
Kod nas se koristi termin ‘’ugovori u privredi’’, ali inače postoje i drugi nazivi.
To su ugovori koji preduzeća i druga pravna lica koja obavljaju privrednu delatanost, kao i imaoci radnji i
drugi pojedinci koji u vidu registovanih zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, zaključuju
međusobom u obavljanju svoje delatnosti ili u vezi sa tim delatnostima.
• Definicija građanskog zakonika Srbije definiše privredne ugovore na sledeći način:
Privredni ugovori su ugovori koje zaključuju privredni subjekti koji u vidu registrovanog zanimanja
obavljaju neku privrednu delatnost – prozvodnja, trgovina.
• Postoje dva pristupa u definisanju trgovinskih poslova:
1. Objektivni sistem (Francuska) – to su poslovi koji su zakonom određeni kao trgovinski poslovi,
bez obzira na to ko ih obavlja – trgovinski ugovori su oni ugovori koji su takvi po prirodi posla, nije
bitno ko ga je zaključio, već je bitna priroda posla.
2. Subjektivni sistem (Nemačka) – to je svaki posao koji trgovci zaključuju međusobom za potrebe
svoje trgovine – posao se definiše preko trgovca, i ugovore koje on zaključuje su trgovinski, tj
ugovori u privredi.
Postoje jednostrani i dvostrani ugovori u privredi. U Srbiji ugovori u privredi su obostrani – tj. obe
strane u poslu moraju da budu trgovci, a u Nemačkoj su jednostrani – važno je da je makar jedan subjekt
u poslu trgovac.
Regulisanje obligacionih odnosa u uporednom pravu izvršeno je na dva načina:
1. Putem jedinstvenog režima za sve subjekte – u Srbiji je na ovaj način regulisan odnos, i
2. Putem dvojakog režima – jedan za građansko pravne odnose između fizičkih lica i drugi za
obligacione odnose u privredi
Zaključivanje ugovora u privredi je vezano za posebna, zakonom utvrđena, pravila, ali i za ona koja
kreira praksa. Za ugovre u privredi važe i međunarodni izvori prava.
Razlike
i
sličnosti
između
građansko
• Građansko pravni ugovori
- Nastali su u uslovima sitne proizvodnje
- Motiv zaključivanja: prodaja radi kupovine
- Zaključivanje: privatni interesi
- Građanskopravni subjekti
- Zaključuju se po potrebi
- Standard dobrog domaćina
- Moguća besplatnost
- Duži rokovi zastarelost
pravnih
-
ugovora
i
ugovora
u
privredi:
Vrednost manjeg obima
• Ugovori u privredi
- Nastali u uslovima krupne robne proizvodnje
- Motiv zaključivanja: kupovina radi prodaje
- Zaključivanje: privatni interesi i opšti
- Privrednopravni subjekti
- Zaključuju se radi obavljanja privredne
delatnosti
164
-
Standard dobrog privrednika
Promet usluga/roba uvek uz nadoknadu
2. Potrošački ugovori
-
Kraći rokovi zastarelosti
Vrednost većeg obima
Potrošački ugovori su nova vrsta ugovora, sa ciljem zaštite fizickih lica u svojstvu potrosača.
Potrošački ugovor je svaki ugovor zaključen između trgovca – pravno ili fizičko lice, i potrošača –
isključivo fizicko lice, koje pribavlja robu/usluge u svrhe koje nisu namenjene njegovoj poslovnoj
delatnosti.
Potrošački ugovori zaključuju se između nejednakih strana, tj. postoji prirodna neravnoteža jer je
trgovac jača strana – on ima stučnost, informisanost, a potrošač slabija.
9.
Posebna pravila koja važe za ugovore u privredi
Kod nas je prihvaćeno načelo jedinstvenog uređivanja svih obligacionih odnosa – i gradjansko pravnih i
trgovinsko pravnih odnosa – kroz Zakon o obligacionim odnosima, a to znači da se ovaj zakon
primenjuje na sve vrste ugovora, osim ako za ugovore u privredi nije izričito drugacije predviđeno.
Postoje dva načela ZOO koja se odnose na ugovore u privredi:
1. Načelo postupanja sa odgovarajućom pažnjom:
a. Pažnja dobrog domaćina – najniža pažnja, ispoljava se u građansko pravnim ugovorima
b. Paznja dobrog privrednika – niža pažnja nego kod stručnjaka, za poslove koji su u vezi
sa delatnosti
c. Paznja dobrog stručnjaka – najviša pažnja, očekuje se kod obavljanja delatnosti
privrednog subjekta; primenjuje se na trgovce.
2. Načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolistickog položaja
Karakteristike koje pretežno ili isključivo karakterišu ugovore u privredi:
1. Državna intervencija – koja vrši ograničavanje autonomije volje:
- postoji obaveza zaključivanja ugovora, država može određivati minimalnu i maksimalnu cenu,
mora se tražiti saglasnost od države – registracija ugovora – obavezan način zaključenja ugovora.
2. Specifični izrazi – u trgovinskom pravu postoje izrazi koji se ne koriste svaki dan ili pak imaju
neko drugacije značenje, npr. u ZOO početak meseca je 1. dan u mesecu, a u trgovinskom pravu
je početak meseča je od 1. do 10. dana u mesecu.
3. Oboriva pretpostavka o teretnosti – kod ugovora u privredi, čak i ako se cena ne definiše, to ne
znači da ona ne postoji i da se radi o dobročinom pravnom poslu – kao kod ugovora koji
zaključuju fizička lica.
4. Afirmacija formalnosti – u trgovinskom pravu važi princip neformalnosti – ugovor se zaključuje
kad se ugovorne strane dogovore oko bitnih stvari, ali za mnoge ugovore zakon je propisao
pisanu formu. Takođe, kod trgovinskih ugovora moraju postojati i prateća dokumenta, npr.
faktura.
5. Pregovori – imaju veliku važnost u trgovinskom pravu. Postoje dva principa:
a. Prinicp neobaveznosti – pregovori ne obavezuju, i
165
6.
7.
8.
9.
10.
b. Prinicp savesnosti i postenja – pregovori moraju da se obave svesno
Opšta ponuda – predstavlja prodaju određene robe pod istim uslovima za sve.
Načini upućivanja opšte ponude su:
a. Izlaganje robe sa naznačenom cenom - npr. u Maxiju, i
b. Opšti uslovi poslovanja – sadrže informacije o ceni i uslovima pružanja usluga, npr. ako
se neko bavi konsultantskim uslugama.
Poziv na ponudu – lice treba trgovcu da prikaže svoju ponudu, a na trgovcu je da li će je
prihvatiti ili ne. Primeri poziva na ponudu su:
a. Izlaganje robe bez cene,
b. Javno nadmetanje i javno prikupljanje ponuda,
c. Reklamiranje, itd.
Prećutno zaključenje ugovora – javlja se kada:
a. Postoji stalna i dobra poslovna veza dve strane – npr. godinama jedan isporučuje robu
drugom, tada se ne mora odgovoriti na porudžbinu, već se može samo poslati roba.
b. Ili kod izvršenja naloga – ako se društvo A bavi izvršenjem naloga, i ako mu društvo B
zatraži da izvrsi neki nalog, ako društvo A prećuti to znači da je pristalo, a ukoliko
društvo A ne želi da izvrši nalog – mora obavestiti društvo B o tome.
Zaključenje ugovora na poslovnom papiru – memorandum – ugovor vazi samo ako su ga
zaključili sam trgovac ili ovlašćena lica, ali postoji izuzetak ako je ugovor sastavljen preko
memoranduma
Obezbeđenje ugovora u privredi – ugovore u privredi često prate različita sredstva
obezbeđenja. Za ove ugovore je važna brzina prometa, pa zato nije lako svaki ugovor ponaosob
obezbeđivati → pa je zato država uvela zakonsko založno pravo – npr. vozač koji prevozi robu,
robu neće isporuciti dok ne bude plaćen za svoju uslugu.
Kod nas se zakonsko založno pravo primenjuje u sledećim ugovorima:
1. Ugovor o trgovinskom zastupanju,
5. Ugovor o komisionu,
2. Ugovor o prevozu,
6. Ugovor o vršenju kontrole, i
3. Ugovor o špediciji,
7. Ugovor o sefu kod banke.
4. Ugovor o skladištenju,
Uslovi za Zakonsko založno pravo su da:
1. Poverilac drži tu stvar ili ispravu,
2. I da je ona dospela u njegove ruke na osnovu posla na osnovu koga se stiče založno
pravo,
3. I ta roba služi samo za obezbeđenje potraživanja iz tog posla.
10.
Ugovor o prodaji – pojam, izvori prava i vrste
Kada se misli o ugovoru o prodaji u privredi misli se na ugovore koje zaključuju trgovci, a predmet
ugovora je roba.
166
Ovaj ugovor se tradicionalno zvao „ugovor o kupoprodaji“, međutim kasnije su neka pravila nalagala da
se zove „ugovor o kupovini i prodaji robe“, ali je na kraju donet zaključak da se jednostvno zove
„ugovor o prodaji“ jer je kupovina za jednog zapravo prodaja za drugog u kupoprodajnom odnosu.
Ovo je danas, ekonomski i trgovinski posmatrano, najdominantniji ugovor u državi i svetu. Ugovor o
prodaji je najznačajniji ugovor i danas se tretira kao osnovni instrument privrednog prometa od
nastanka novca do danas.
Mnogi ugovori su se razvili zbog postojanja ugovora o prodaji, npr. ugovor o prevozu je nastao tako što
prodavac isporučuje robu svom kupcu, što je opet posledica zaključenog ugovora o prodaji. Značaj ovog
ugovora je i u tome što najveći broj sudskih sporova danas proizilaze iz ugovora o prodaji.
Izvori prava kod ugovora o prodaji u našem pravu su:
3. Zakon o obligacionim odnosima – koji uređuje detaljno ugovor o prodaji. Malo manje od 100
članova je posvećeno ovom ugovoru i ugovor o prodaji je najdetaljnije uređen ugovor u
privredi,
4. Opšte uzanse – koje se dominantno vezuju za ugovor o prodaji,
5. Bečka konvencija – koju je prihvatilo oko 90 država u svetu. Kada god naš trgovac zaključi
ugovor sa trgovcem iz neke od ovih 90 država, kao izvor prava primenjuje se Bečka konvencija.
11.
Bitni elementi ugovora o prodaji
Ugovor o prodaji je ugovor kojim se prodavac obavezuje da prenese na kupca svojinu prodate stvari i da
mu je u tu svrhu preda, a kupac se obavezuje da plati cenu u novcu i preuzme stvar.
Bitni elementi ugovora su predmet i cena.
1. Predmet ugovora – predmet obaveze prodavca
Predmet ugovora može biti i stvar i pravo, i uglavnom je to pokretna stvar – po pravilu stvar mora biti u
prometu, pri tom može da se radi o postojećoj stvari, ali i o nekoj budućoj, npr. budući rod pšenice.
• Predmet može biti:
1. Individualno odrediv – stvar, ili
2. Generički odrediv – roba, najčešće je predmet generički odrediv.
Roba je generička stvar, određena po rodu, i deljiva stvar. Za određivanje robe kao predmeta od značaja
je:
1. Vrsta robe – mora biti jasno određena: obeležja, svojstva, specifikacije. Može se u ugovoru
odrediti više vrsta robe, ali je moguće i alternativno određivanje više vrsta robe – npr. kaže se
prodavcu da se traže mašine tog proizvođača, a ako nema od tog, onda od ovog drugog
proizvođača. Prodavac je izvršio svoju obavezu kad isporuči stvari.
2. Količina robe – može se odrediti precizno, okvirno (npr. od 1 do 2 kg), ili uobičajenim
trgovinskim izrazima (npr. cisterna, vagon).
167
Što se tiče tolerancije – ako je naručeno 98 mašina, tu nema tolerancije. Ako su korišćeni izrazi
poput “cirka” ili “oko”, tolerancija je +/- 5%, a ako ništa nije rečeno onda je dozvoljeno da
odstupanje u isporuci bude 2%.
3. Kvalitet robe – se odnosi na miris, oblik, ukus… Kod kvaliteta postoji sloboda kod određivanja
kvaliteta, osim kada je kvalitet određen imperativnim propisima o kvalitetu ili standardima
kvaliteta.
Načini za određivanje kvaliteta su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Specifikacija,
Uzorak ili model,
Uobičajen kvalitet,
Opisom,
‘’Takva – kakva’’,
‘’Viđeno-odobreno’’.
Kvalitet u nekim slučajevima ne mora biti određen, jer postoje pravna pravila koja to regulišu:
Ako je prodavcu bila poznata svrha upotrebe robe, onda mora isporučiti robu određenog
kvaliteta, a u suprotnom roba ne sme biti ispod srednjeg kvaliteta.
2. Cena
Cena je novčani ekvivalent predmeta ugovora o prodaji. Cena je uvek izražena u novcu.
Starija rešenja kažu da prodaje ne može biti bez cene, a moderna rešenja propisuju kakva cena mora
biti. Kod modernog rešenja postoje:
1. Zakonska pretpostavka – koja kaže da je kupac dužan da plati cenu koju je prodavac
redovno naplaćivao (iz cenovnika), a ako se ona ne može utvrditi, onda plaća razumnu cenu
(tekuću cenu na tržištu). Cena mora biti ozbiljna i pravicna, i ne može biti bagatelna.
2. Načini određivanja cena:
1. Određena cena može biti:
a. Nepromenljiva (fiksna) – najčešće kod ugovora u prodaji
b. Promenljiva
c. Propisana cena – npr. nekim aktima
• Odrediva cena je tekuća cena, koja zavisi od kvaliteta, to je orijentaciona cena
• Cena obuhvata neto težinu robe bez ikakvih popusta, od čega :
→ Prodavac snosi:
1. Troškove pripremanja robe, i
2. Izvozne carine
→ Kupac snosi:
1. Troškove u vezi sa plaćanjem cene (provizije),
168
2. Troškove uvozne carine, i
3. Troškove u vezi sa prijemom.
12.
Obaveza prodavca da isporuči robu i obaveza kupca da plati cenu
I Obaveza prodavca je:
1. Obaveza predaje stvari
• Predaja VS Isporuka – Naš zakon koristi termin predaja – ‘’uručenje stvari ili predaja isprave
kojom se stvar moze preuzeti’’.
Zbog prostorne razdvojenosti, uvodi se nov termin ‘’isporuka’’ – koji obuhvata i preduzimanje
svih neophodnih radnji koje proističu iz ugovora o prodaji. Trenutak isporuke je jako važan jer je
to momenat izvršenja osnovne obaveze i prelaska rizika na kupca.
• Mesto isporuke – nije bitan element, to je prirodni element. Ako se mesto isporuke ne odredi
ugovorom, primenjuju se dispozitivna pravila:
1. Kod nenovčanih obaveza, isporuka se izvršava u mestu dužnika
2. Roba se isporučuje u sedištu prodavca u vreme zaključenja ugovora – kupac dolazi po svoju
robu
• Vreme isporuke – može se odrediti na više načina, kao na primer:
1.
2.
3.
4.
Tačnim datumom – 16. jula
Po isteku određenog perioda – za 7 dana,
Unutar određenog perioda – od 10. do 15. juna,
Promptna isporuka – u roku od 8 dana od zaključenja ugovora.
Ako ugovorom nije određeno vreme, onda zakon kaže da se isporuka mora izvršiti u razumnom
periodu od zaključenja ugovora, a postoje i posebna pravila za sukcesivne isporuke.
Isporuka je:
1. Prevremena – ako je prodavac isporučio robu pre roka, i kupac ne mora da je prihvati, a
2. Zadocnela – ako se roba isporuci nakon isteka roka, i kupac može da je odbije i da traži
naknadu štete.
• Način isporuke – kod pokretnih stvari isporuka se vrši iz ruke u ruku, kod nepokretnih stvari
isporuka se vrši upisom u registar nepokretnosti. Način isporuke se utvrđuje transportnim
klauzulama.
2. Obaveza garancije za fizička svojstva robe – Nedostaci na robi se nazivaju materijanim
nedostacima. Ovo je zakonska obaveza prodavca, i ona se ne ugovara.
3. Obaveza garancije za pravna svojstva stvari – prodavac snosi odgovornost ako na robi postoji
neko pravo trećeg lica koje ograničava, umanjuje ili isključuje pravo kupca, pod uslovom da
kupac o tome nije bio obavešten i na to nije pristao.
169
Pored ovih postoje i brojne druge obaveze, kao što su:
4.
5.
6.
7.
Obaveza predaja dokumenata,
Obaveza čuvanja robe,
Obaveza obezbeđivanja ambalaže,
Obaveza obaveštenja kupca. Itd.
II Obaveza kupca
1. Obaveza da plati cenu
• Sredstvo plaćanja može biti:
1. Gotov novac – zakonsko sredstvo plaćanja,
2. Žiralni novac,
3. Elektronski novac
• Mesto plaćanja se definiše ugovorom, u suprotonom – kupac plaća tamo gde je to uobičajno. Ako je
nemoguće prethodno, koristi se dispozitivno pravilo – mesto predaje stvari, tj. mesto poverioca.
• Vreme plaćanja: postoje tri načina za određivanje vremena plaćanja, a ona su:
1.
2.
3.
4.
Istovremeno – sa predajom robe, kada prodavac preda robu, mi mu platimo cenu
Avansna prodaja – prvo kupac plati cenu, pa mu prodavac naknadno isporuči robu
Prodaja na kredit – prvo se isporuči roba, pa se naknadno plati cena
Promptno ili odmah: plaća se prvog dana po prijemu fakture
• Načini plaćanja su:
1. Neposredno plaćanje,
2. Posredno plaćanje – virman, čekovi, platne kartice, direktno zaduživanje
3. Preko akreditiva – kupac i prodavac ne veruju jedan drugom, pa plaćanje ide preko banke. Kupac
daje banci nalog da otvori akreditiv, a onda banka obaveštava prodavca da ima pravo na
akreditivnu svotu kad donese određena dokumenta. Ovakav ugovor o prodaji sadrži akreditivnu
klauzulu.
4. Putem iskupljivanja robnih dokumenata – prodavac daje dokumenta banci, kupac plaća cenu, a
banka predaje dokumente. Banka je samo posrednik; npr. akceptiranje menice
• Faktura – jednostrana izjava volje prodavca upućena kupcu o ceni. Faktura je dokaz o postojanju i
sadržaju ugovora. Faktura se sastavlja u skladu sa ugovorom i u nju ne sme biti uneto ništa što se nalazi
u
ugovoru.
Ostale obaveze kupca su:
2.
3.
4.
5.
Da preuzme robu,
Pribavljanje uvoznih dozvola i plaćanje dažbina,
Vraćanje ambalaže,
Davanje specifikacije, itd.
170
13.
Transportne klauzule
• Transportne klauzule se definišu kao skraćeni i uobičajeni termini kojima se precizira čitav niz prava i
obaveza između prodavca i kupca, a naročito za sledeće:
1. Momenat i način isporuke robe,
2. Momenat prelaska rizika, i
3. Momenat prelaska troškova sa prodavca na kupca.
Takođe se regulišu i odnosi poput:
1. Pribavljanja transportnih dozvola,
2. Pribavljanja dozvola za uvoz i izvoz,
3. Porezi,
4. Osiguranje, itd.
• Cilj ovih klauzula je jednoobrazno tumačenje trgovinskih termina koji se koriste u praksi. To su pravila
dispozitivne pravne prirode. Odnose se na ugovore o prodaji i regulišu odnose između prodavca i
kupca.
Najpoznatije transportne klauzule su INCOTERMS, koje je izgradila Međunarodna trgovinska komora u
Parizu, poslednja izvršena revizija bila je 2010. godine). Glavna odlika I2010 su nova pravila koja se
mogu koristiti nezavisno od dogovorenog načina transporta:
1. Isporuceno na terminalu (DAT – delivered at terminal), i
2. Isporučeno u mestu (DAP – delivered at place).
Klasifikacija od 11 pravila Incoterms2010 može se podeliti u dve grupe:
1. Pravila za svaki vid saobraćaja – EXW, FCA, CPT, CIP, DAT, DAP, DDP
2. Pravila za pomorski i saobraćaj unutrašnjim plovnim putem – FAS, FOB, CFR, CIF
• Kriterijum obima prevoza – sve transportne klauzule se klasifikuju u 4 grupe:
1.
2.
3.
4.
E – najmanje obaveza za prodavca,
F,
C,
D – najviše obaveza za prodavca.
Prema mestu isporuke razlikuju se sledeće vrste klauzula:
1. Klauzule za isporuku u mestu (grupa E – polazak)
a. EXW – Ex works – franko fabrika – magacin, pogon, rudnik, itd. EXW je najčešće
korišćena klauzula za isporuku u mestu. Prodavac ima obavezu da kupcu stavi robu na
raspolaganje, i time je on izvršio isporuku, i svi troškovi i rizik od tog trenutka prelaze na
kupca, a kupac je dužan da obezbedi prevozno sredstvo i da odveze robu.
2. Klauzule za isporuku uz otpremu (grupa F – glavni prevoz nije plaćen)
171
Obavezuje prodavca da isporuči robu za prevoz po upustvima koje je dao kupac i da tu robu
ocarini. Klauzule za isporuku uz otpremu su:
a. FCA – Free Carrier – franko prevoznik i ugovoreno mesto otpreme. Roba se smatra
isporučenom onda kada je utovarena na kupčevo prevozno sredstvo, a kupac preuzma
isporuku, plaća cenu i na svoj rizik i trošak pribavlja uvoznu dozvolu, obavlja carinske
formalnosti i ugovora prevoz robe do svog skladišta.
b. FAS – Free Alongside – franko uz bok broda i ugovorena luka otpreme – klauzula samo za
pomorski saobraćaj. Prodavac ima obavezu da dopremi robu uz bok broda, ali ne i da je
utovari. Brod obezbeđuje kupac, i on vrši utovar i snosi ostale troškove. Rizik prelazi na
kupca kada bude obavešten o momentu dopreme robe uz bok.
c. FOB – Free on Board – franko brod i ugovorena luka otpreme. Prodavac je u obavezi da
isporuči robu na brod i da o tome obavesti kupca i od tog trenutka svi rizici i troškovi
padaju na kupca. Prodavac snosi troskove pribavljanja izvozne dozvole i plaćanje carine.
Uz ovu klauzulu obično ide i CIF – Cost, Insurace and Freight.
3. Glavni prevoz plaćen (grupa C)
a. CIF – Cost, Insurance and Freight – cena sa osiguranjem i vozarinom i ugovorena
odredišna luka. Prodavac je izvršio obavezu isporuke kada je roba ukrcana na brod, uz to
on plaća sve troškove, carinu, dažbine, poreze do prispeća robe u mestu opredeljenja.
Kupac plaća ostale troškove koji nastanu u toku prevoza i troškove istovara.
b. CFR – Cost and Freight – cena sa vozarinom i ugovorena odredišna luka – isto kao i CIF
samo prodavac ne plaća osiguranje
c. CPT – Carriage Paid To – vozarina plaćena do ... i ugovoreno odredišno mesto. Prodavac
izvršio svoju obavezu u trenutku dopreme robe u mesto opredeljenja o roku i predao je
drugom prevozniku, i snosi sve troškove izvoza.
d. CIP – In Carriage and Insurance Paid To – vozarina i osiguranje plaćeni do mesta
opredeljenja. Prodavac vrši i osiguranje robe u prevozu.
4. Klauzule koje regulišu ugovor o prispeću (grupa D prospeće)
Kod ove grupe klauzula, prodavac je odgovoran za prispeće robe u dogovoreno mesto, i do
tog mesta snosi rizik i troškove.
a. DAF – Delivered at frontier – isporučeno na granici ... ugovoreno mesto
b. DES – Delivered ex-ship – isporučeno franko brod i ugovorena odredišna luka. Prodavac
ima obavezu da neocarinjenu robu isporuči kupcu na palubi broda u mestu opredeljenja i
do tog trenutka snosi rizik i sve troškove.
c. DEQ – Delivered ex quay - isporučena franko obala i ugovorena odredišna luka
d. DDU – Delivered Duty Unpaid – isporučeno neocarinjeno do mesta opredeljenja
e. DDP – Delivered Duty Paid – isporučeno ocarinjeno do mesta opredeljenja.
14.
Odgovornost prodavca
I Odgovornost prodavca je
1. Utvrđivanje da li isporučena roba ima nedostatke:
172
1. Pregled robe vrsti – pregled vrši kupac, prodavac, treće lice ili komisija (komisijski pregled
robe)
2. Vreme pregleda – roba se pregleda čim je to prema redovnom toku stvari moguće
3. Način pregleda:
a. Utvrđivanje kvantiteta – vaganjem, merenjem, brojanjem..., i
b. Utvrđivanje kvaliteta – vađenjem uzoraka, hemijskom analizom, stručnim
pregledom...
→ Troškove pregleda robe snosi prodavac – ako se pregled tiče utvđivanja količine, a
ako se tiče utvrđivanja kvaliteta, onda troškove snosi kupac.
2. Obaveštenje o nesaobraznosti robe – ako se utvrdi nedostatak bilo koje vrste na robi, kupac je
dužan da o tome obavesti prodavca tj. da ulozi prigovor (reklamaciju).
1. Rok za ulaganje prigovora – zavisi od toga kakvi su nedostaci uočeni:
a. Ako postoje vidljivi nedostaci – vide se okom – prigovor se mora podneti odmah;
b. Ako postoje skriveni nedostaci – ne mogu se videti okom, npr. računar nema sve
funkcije – prigovor se mora podneti bez odlaganja, ali tek kad su nedostaci otkriveni,
po zakonu u roku od 6 meseci od isporuke robe;
• Prigovor mora biti: 1. konkretan, mora bliže objasniti nedostatak koji postoji, i mora sadržati
2. poziv prodavcu da pregleda robu (to je dužnost kupca). Prigovor se šalje sigurnim putem, npr.
pismom, mejlom...
2. Pravne posledice nepodnošenja prigovora – zavise od vrste nedostatka, ako su:
a. Kvalitativni nedostaci – prekluzivni rok – ako kupac ne uloži prigovor u roku, gubi
prava prema prodavcu po osnovu kvalitativnih nedostatka), rokovi su kratki da bi se
zaštitili interesi prodavca;
b. Kvantitativni nedostaci – ako se radi o isporuci veće količine robe, kupac je dužaan da
odbije višak robe u razumnom periodu (ako to ne uradi, onda plaća cenu i za višak
robe); a ako se radi o isporuci manje količine robe – ne postoji rok za prigovor, kupac
plaća za onoliko koliko mu je i stiglo;
3. Uslovi za odgovornost prodavca za materijalne nedostatke:
1. Materijalni nedostaci moraju da postoje, a oni postoje ako:
a. Roba nema potrebna svojstva za redovnu upotrebu ili za posebne namene sa kojima je
prodavac bio upoznat;
b. Roba nema ugovorena svojstva;
c. Roba ne odgovara modelu ili uzorku; i
d. Nije upakovana i zaštićena na odgovarajući način;
2. Maretijalni nedostatak postoji u trenutku prelaska rizika ili posle, ako je postojao uzorak pre
isporuke
3. Prigovor od strane kupca mora biti blagovremeno priložen
4. Nakon ovog kupac ostvaruje određena prava prema prodavcu čiji je rok godinu dana. A
ukoliko prođe godinu dana – kupac gubi svoja prava prema prodavcu.
→ Izuzeci u kojima prodavac neće odgovarati:
173
1.
2.
3.
4.
5.
Kada nije ispunjen neki od gore navedena 4 uslova;
Kada postoji nesavesnost kupca;
Kada je prodaja izvršena na javnoj ponudi;
Ako je nedostatak neznatan;
Ako je nedostatak prolazan, itd.
II Prava kupca – zavise od vrste nedostataka:
1. Kvalitativni nedostaci se dešavaju kada je isporučena:
a. Roba lošijeg kvaliteta – Kupac ima pravo na:
1. Opravku stvari – to prodavac može da odbije, pa kupac može tražiti smanjenje cene ili
raskid ugovora
2. Zamenu stvari – uslov je da stvar ne sme biti korišćena, i isto kao u prethodnom slučaju
prodavac može da odbije;
3. Sniženje cene – srazmerno umanjenoj vrednosti
4. Raskid ugovora – je krajnje sredstvo. Prodavcu se daje naknadni primereni rok – daje mu
se još npr. 10ak dana da prodavac izvrši ugovorne obaveze, ako ne izvrši – ugovor se
smatra raskinutim.
b. Bolji kvalitet robe – u ovoj situaciji kupac mora da prihvati robu i plaća ugovorenu cenu bez
obzira na to što je kvalitet bolji
2. Kvantitativni nedostaci – sve je isto kao i kod kvalitativnih nedostataka.
3. Neispunjenje ugovora (prodavac nije isporučio robu) – takozvana: dužnicka docnja – kupac u ovoj
situaciji ima dva prava:
a. Pravo na izvršenje ugovora – da mu se isporuči roba, i
b. Pravo na raskid ugovora – daje se naknadni primereni rok.
4. Isporuka druge vrste robe od one koja treba da bude isporučena – javlja se dilema kako da se
tretira ova situacija.
a. Ako se tretira kao neizvršenje ugovora – kupac ne mora da podnosi prigovor, a zadržava
prava;
b. Ako se tretira kao isporuka robe sa nedostacima – mora se uložiti prigovor bez odlaganja.
U docnju mogu zapasti i kupac i prodavac, ako na vreme ne izvrše svoje obaveze iz ugovora o prodaji.
Dužnička i poverilačka docnja ne mogu nastupiti istovremeno, ali se mogu smenjivati.
I Docnja prodavca:
1. Dužnička docnja – ako prodavac na vreme ne isporuči kupcu robu
2. Poverilačka docnja – kada prodavac bez opravdanog razloga odbije da primi kupovnu cenu ili ne
preuzme sve neophodne radnje kako bi kupcu omogućio plaćanje kupovne cene.
II Docnja kupca
174
1. Dužnička docnja – ako kupac ne izmiri svoju osnovnu obavezu na vreme.
a. Ako roba nije isporučena – prodavac ima pravo da je zadrži dok mu cena ne bude
plaćena.
b. Ako je roba isporučena – prodavac može da zahteva izvršenje ugovora putem suda i
nadoknadu štetu. Prodavac ima pravo i na raskid ugovora ako je kupcu prethodno
ostavio naknadni rok.
2. Poverilačka docnja – ako iz neopravdanog razloga kupac odbije prijem isporuke robe ili svojim
ponašanjem spreči prodavca da izvrši svoju obavezu. Ovde prodavac ima dve mogućnosti:
a. Da traži ispunjenje ugovora, ili
b. Da traži raskid ugovora i naknadu štete
15.
Garancija za ispravno funkcionisanje prodate tehničke stvari
Garancija za ispravno funkcionisanje prodate tehničke stvari nastala je iz pravnog instituta odgovornosti
prodavca za materijalne nedostatke stvari.
U Zakonu o zaštiti potrošača iz 2010.godine, zakonodavac pod garancijom podrazumeva obećanje
trgovca ili proizvođača dato potrošaču da će mu vratiti plaćeni iznos, popraviti ili zameniti stvar koja nije
saobrazna opisu iz garantnog lista ili iz oglasa objavljenog pre ili u vreme zaključenja ugovora o prodaji.
U pogledu naziva postoji nejedinstvo u pravnoj teoriji i zakonodavstvu. U našem pravu, garancija
predstavlja posebnu vrstu građanske odgovornosti, tj. odgovornost prodavca da popravi ili izvrši zamenu
stvari koja neispravno funkcioniše u garantnom roku o svom trošku. Stvar mora biti pravilno
upotrebljavana i čuvana od strane kupca.
Pojam i pravna priroda – garancije je da je to jednostrana izjava volje i garancija se izdaje u vidu
garantnog lista.
Postoje dve vrste garancija:
1. Obavezna garancija – koja postoji po sili zakona, gde je proizvođaču naloženo da ne može da
pusti robu u promet bez garantnog lista. Obavezna garancija je karakteristična za netržišne
privrede.
2. Dobrovoljna garancija – kod koje ne postoji pravna obaveznost izdavanja. Dobrovoljna garancija
odgovara konceptu tržišne ekonomije. Suština je da konkurencija treba da dovede do toga da
garancije postanu nešto što je normalno. Garancija je u prinicpu signal kvaliteta – duža garancija
treba da signalizira da je roba kvalitetna jer niko ne bi davao garanciju ako zna da će biti sigurnih
reklamacija u garantnom roku.
Subjekti odgovornosti, tj. garanti, kod garancije mogu biti:
1. Proizvođač
2. Prodavac
3. Uvoznik
175
4. Zastupnik
Garancija se daje u obliku izdavanja garantnog lista koji je vremenski ograničenog trajanja, zbog čega je
nastanak i prestanak garancije povezan sa garantnim listom i rokom.
Garantni list je pisana isprava koju izdaje garant uz tehničku robu i koju kupac dobija prilikom kupovine,
a kojom se garantuje njeno ispravno funkcionisanje u datom roku, uz preuzimanje obaveze za slučaj da
neispravno funkcioniše u tom roku. Gubitak lista nema za posledicu gubitka prava!
Elementi garantnog lista su:
1. Prava potrošača po osnovu odgovornosti prodavca za nesaobraznost isporučene robe, uz
obaveštenje da se ugovornom garancijom ne diraju(?) ta prava,
2. Naziv i adresu davaoca,
3. Sadržina ugovorne garancije,
4. Uslovi za ostvarenje prava,
5. Garantni rok, i
6. Neprenosivost garancije.
Garantovani slučaj je nedostatak koji mora biti u vezi sa funkcionisanjem prodate tehničke stvari – npr.
prestanak funkcionisanja, pogrešno funkcionisanje, podbacivanje u funkcionisanju.
Garantni rok je vremenski interval u kojem garant jemči ispravno funkcionisanje tehničke robe,
preuzimajući na sebe odgovornost ako nastupi garantovani slučaj. Garantni rok se može ugovarati ili ga
zakon određuje. Minimalni garantni rok je 2 godine.
Postoje tri momenta za početak garantnog roka:
1. Datum proizvodnje,
2. Datum prodaje,
3. Datum puštanja stvari u rad.
Sadržinu garancije čine prava i obaveze strana u tom odnosu. Kupcu se najčešće priznaje pravo na
popravku i zamenu stvari – plus pravo na povraćaj cene i na srazmerno sniženje stvari od proizvođača.
U našem zakonu, kupcu se priznaju sledeća prava:
1. Pravo na popravku,
2. Pravo na naknadu štete koju je pretrpeo usled toga što je bio lišen upotrebe stvari od trenutka
kada je tražio popravku,
3. Pravo da prodavac o svom trošku prenese stvar do mesta popravke, itd.
16.
Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji
Definicija ugovora:
176
Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji je ugovor kojim se snabdevač obavezuje da isporučuje robu isključivo
distributeru na teritoriji koja je odredjena ugovorom, a distributer se obavezuje da organizuje plasman i
prodaju robe na teritoriji koja je odredjena ugovorom, da ne trguje konkurentskom robom, i da će
kupovati robu samo od snabdevača. Rizik prodaje ugovorenih proizvoda prenosi se na distributera.
Pravni izvori: Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji pominje Zakon o zaštiti konkurencije, ali ga sadržinski ne
reguliše. Na ovaj ugovor se primenjuju opšti propisi ugovornog prava – tj. traži se analogija sa srodnim
ugovorima.
Ugovorne strane kod ugovora o ekskluzivnoj distribuciji su:
1. Snabdevač – proivođač, izvoznik, trgovac na veliko, koncedent…
Po pravilu je to ekonomski snažno privredno društvo koje ustupa pravo isključive prodaje za
određeni proizvod distributeru. Snabdevač istupa samostalno – za svoje ime i svoj račun.
2. Distributer – preprodavac ili koncesionar je
Malo ili srednje privredno društvo kome je poverena briga o distribuciji proizvoda koji je
predmet ugovora. Distributer istupa samostalno – za svoje ime i svoj račun.
Karakteristike ugovora o ekskluzivnoj distribuciji su sledeće – to je:
1. Dvostranoobavezni i neimenovan ugovor
2. Teretan ugovor i sa trajnim izvršenjem prestacija (prestacija ili činidba kako se još zove, je svaka
pozitivna ili negativna ljudska radnja koju je dužnik na osnovu obligacionog odnosa dužan
izvršiti poveriocu)
3. Ugovor civilnog, poslovnog i međunardnog poslovnog prava
4. Formalni ugovor – zaključuje se u pisanoj formi
5. Ugovor koji ima svojstva intuitu personae ugovora jer se odnosi ugovornih strana zasnivaju na
dugoročnoj saradnji i poverenju izmedju samostalnih i nezavisnih subjekata
Pravna priroda ugovora o ekskluzivnoj distribuciji je da je to Ugovor o poslovnoj saradnji.
Objašnjenje: Šta je pravna priroda – kada nastane problem u vezi bilo kog ugovora, prvo se gledaju
regulative koje regulišu taj ugovor, ako se tu ne pronađe rešenje problema – onda se gleda pravna
priroda ugovora. Ako ne postoji odgovor ni kada se gleda pravna priroda, onda se ide na treći nivo i
gledaju se opšta pravila ugovornog prava. → Ovo važi za sve ugovore.
Elementi ugovora o ekskluzivnoj distribuciji – ovaj ugovor uobičajeno sadrži odredbe o:
1. Određivanju teritorije,
2. Određivanju robe,
3. Načinu određivanja cene,
4. Isključivim pravima u vezi sa kupovinom i prodajom,
5. O reklami, itd.
Sadržinu ugovora utvrđuju saugovorači u granicama slobode ugovaranja.
I Obaveze snabdevača su:
1. Isporuka robe,
177
2. Prenošenje svojine na distributera,
3. Zabrana prodaje na ugovorenom području,
4. Informisanje distributera, itd.
II Obaveze distributera su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Preuzimanje robe i plaćanje ugovrene cene,
Prodaja robe po utvrđenim cenama,
Unapređenje prodaje i promocija, s
Srvisiranje,
Da štiti interese snabdevača,
Da prodaje robu isključivo na tržištu koje je njemu ustupljeno.
→ Njihov ekonomski cilj je zajednički i glasi: prodati što veću količinu ugovorene robe i ostvariti što veći
profit.
III Prava snabdevača, koji ima dominantan položaj u odnosu na distributera, su:
1. Da može da utvrđuje način komercijalizacije – plasman i prodaju – ugovorene robe
2. Da može nametnuti pojedine uslove poslovanja – uslove prodaje, broj prodajnih mesta, cene,
itd.
IV Prava distributera su:
1. Pravo da kao samostalni trgovac prodaje predmetni proizvod u svoje ime i za svoj račun
2. Pravo na trgovačku maržu – zarada distributera je razlika izmedju prodajne i kupovne cene
V Značaj ugovora o ekskluzivnoj distribuciji se ogleda u sledećem:
1. Uspostavljanje dugotrajnih poslovnih odnosa (trajnost odnosa)
2. Uključivanje distributera u prodajnu mrežu snabdevača
3. Kvalitetna i kontinuirana isporuka i prodaja robe
17.
Ugovor o posredovanju
Definicija ugovora:
Ugovor o posredovanju je ugovor kojim se posrednik obavezuje nalogodavcu da će nastojati da nađe i
da ga dovede u vezu sa licem koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, a
nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu nadoknadu ako taj ugovor bude zaključen.
Pravni izvori ugovora o posredovanju su:
1. Lex generalis – Zakon o obligacionim odnosima – koji vrši opšte uređenje ugovora o
posredovanju)
2. Lex specialis – specijalni zakoni koji se primenjuju kod ugovora o posredovanju su:
a. Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti,
b. Zakon o osiguranju, i
c. Zakon o tržištu kapitala
Ugovorne strane u ugovoru o posredovanju su:
178
1. Nalogodavac – strana u čijem je interesu se nešto radi – pravno/fizičko lice koje ima interes da
zaključi ugovor
2. Posrednik – strana koja vrši karakterističnu prestaciju; Posrednik nastupa samostalno u svoje
ime i za svoj racun – obično su to brokersko-dilerska društva i ovlašćene banke.
Karakteristike ugovora o posredovanju su sledeće, to je:
1. Imenovan – zakonom je posebno uređen i neformalan ugovor – zaključuje se saglasnošću volja
2. Dvostranoobavezan, teretan, kauzalni i mešovit ugovor
3. Trajan ili trenutan ugovor
Pravna priroda ugovora o posredovanju je da je to:
1. Ugovor o nalogu – gde važi opšte pravilo, i
2. Ugovor o delu – gde važi posebno pravilo
Pravni odnosi koji se javljaju u ugovoru o posredovanju su:
1. Nalogodavac i posrednik – pravni odnos je ugovor o posredovanju
2. Nalogodavac i treće lice – pravni odnos se uspostavlja kad se zaključi ugovor
Bitni elementi ugovora o posredovanju su:
1. Predmet ugovora – određenje ugovora koji nalogodavac želi da zakljuci, i
2. Naknada ugovora – koja nije bitan element, već prirodni – postoji mehanizmi preko kojih se
može izračunati naknada.
Sadržina ugovora:
I Obaveze posrednika su:
1. Zakonske obaveze – su obaveze po samom zakonu kad se ovaj ugovor zaključi, ako se ništa ne
precizira.
Zakonske obaveze posrednika su:
1. Traženje saugovarača i dovođenje u vezu:
i. Zahteva pažnju dobrog privrednika,
ii. Posrednik ne garantuje rezultat,
iii. Dužnost pridržavanja naloga,
iv. Posrednik samo traži – on ne zaključuje ugovore
2. Obaveza obaveštenja nalogodavca – o svim okolnostima vazanim za ugovor koje su mu
poznate
3. Zaštita oba saugovarača – nepristrasnost i dužnost zaštite interesa obe strane
4. Dozvoljenost dvostrukog posredovanja – posrednik ima pravo na jednu proviziju koju će
nalogodavci podeliti
5. Čuvanje posredničke tajne – sve što posrednik sazna mora da čuva kao poslovnu tajnu
6. Vođenje posredničkog dnevnika
7. Izdavanje posredničkog lista – a posrednički list je dokazno sredstvo, i izdaje se u tri
primerka.
2. Ugovorne obaveze – koje postoje samo ako se posebno ugovore, a inače ne postoje. Primeri:
179
1. Posrednika možemo ovlastiti da učestvuje u pregovorima, ili pak da sam zaključuje
ugovor
2. Primanje ispunjenja: potrebno je pismno punomoćje; to je sada zastupanje, a ne
posredovanje
3. Čuvanje uzoraka – kupac i prodavac daju posredniku uzorak na čuvanje
II Odgovornost posrednika
Posrednik odgovara za svaku štetu koje pretrpe strane njegovom krivicom bez obzira da li je ugovor
između nalogodavca i trećeg lica zaključen. Trećem licu posrednik odgovara po osnovu van ugovorne
odgovornosti ili ugovorne, u slučaju dvostrukog posredovanja. Posrednik odgovara i za štetu koja bi za
nalogodavca nastala kada protivno ugovoru radi za drugu stranu.
III Prava posrednika su:
1. Pravo na proviziju – provizija je obaveza nalogodavca.
Visina provizije može biti ugovorena, a ako nije ugovorena onda se plaća po tarifi, a ako tarifa
ne postoji onda se primenjuje uobičajna provizija – koju određuje sud srazmerno
posrednikovom uloženom radu.
Nastanak prava na proviziju može biti u trenutku zaključenja ugovora između nalogodavca i
trećeg lica, ali može biti i drugačije ugovoreno
Zbog povrede odanosti, posrednik može izgubiti pravo na proviziju!
2. Pravo na naknadu troškova – postoji samo ako je ugovoreno. Zakonska pretpostavka je da su
redovni troškovi uključeni u proviziju – što znači da se ovo pravo na naknadu troškova odnosi
samo na vanredne troškove.
V Značaj ugovora o posredovanju je veliki, pre svega:
1.
2.
3.
4.
5.
18.
Posrednici bolje poznaju tržište,
Olakšava zaključivanje drugih ugovora,
Pomoć u pregovorima,
Odgovornost posrednika,
Korisnost u spoljnoj trgovini.
Ugovor o trgovinskom zastupanju
Definicija ugovora:
Ugovor o trgovinskom zastupanju kojim se zastupnik obavezuje da se stalno stara da treća lica
zaključuju ugovore sa njegovim nalogodavcem, da u tom smislu posreduje između njih, kao i da po
dobijenom ovlašćenju zaključuje ugovore sa trećim licima u ime i za račun nalogodavca uz određenu
nadoknadu.
Pravni izvori ugovora o trgovinskom zastupanju su:
1. Zakon o obligacionim odnosima, i
180
2. Posebni zakoni u ostalim delatnostima
Ugovorne strane u ugovoru o trgovinskom zastupanju su:
1. Trgovinski zastupnik (agent) – koji delatnost zastupanja obavlja u vidu zanimanja, i kao
registrovanu delatnost.
2. Nalogodavac (vlastodavac, principal, zastupani) – u čije ime i za čiji račun se pruža usluga
zastupanja
Karakteristike ugovora o trgovinskom zastupanju su da je to:
1. Imenovan, dvostranoobavezan i teretan ugovor
2. Formalan ugovor – zaključuje se u pismenoj formi
3. Komutativan, kauzalan ugovor i ugovor sa trajnim prestacijama
Pravna priroda ugovora o trgovinskom zastupanju je da je to Ugovor o nalogu.
Pravni odnosi koji se javljaju kod ugovora o trgovinskom zastupanju su sledeći odnosi
1. Nalogodavac i zastupnik – to je unutrašnji odnos, najčešće u vidu ugovora o zastupanju
2. Nalogodavac i treće lice – to je spoljni odnos, najčešće u vidu ugovora o prodaji
3. Odnos između trgovinskog zastupnika i trećeg lica – nisu u pravnom odnosu
Bitni elementi ugovora o trgovinskom zastupanju su:
1. Vrsta poslova za koje angažujemo trgovinskog zastupnika, i
2. Provizija
Zastupanje je posebna vrsta delatnosti za koju je potrebna posebna stručnost, obavlja se uz naknadu
gde postoji stalni odnos – zastupnik će se stalno starati da treća lica zaključuju ugovore sa
nalogodavcem, zastupnik nije unajmljen za samo jedan ugovor, kao kod posredovanja.
Postoji više vrsta zastupanja:
1. Prema teritoriji postoji:
a. Lokalno zastupanje – za određenu teritoriju, i
b. Opšte zastupanje
2. Prema obimu ovlašćenja postoji:
a. Posebno zastupanje – za poslovanje kojim se nalogodavac ne bavi, i
b. Opšte zastupanje
3. Prema uputstvima koje daje nalogodavac postoje:
a. Ograničeno zastupanje, i
b. Neograničeno zastupanje
4. Prema pokretljivosti postoje:
a. Stacionirana zastupanja, i
b. Putujuća zastupanja
5. Prema vrsti prometa zastupanja mogu da budu vezana za:
a. Robu,
b. Novac,
c. HOV, i
181
d. Turizam.
6. Prema strogosti obaveze postoji:
a. Obično zastupanje – gde zastupnik ne odgovara za ispunjenje obaveze trećeg lica
b. Del credere zastupanje – gde zastupnik odgovara za ispunjenje obaveze trećeg lica
7. Prema isključivosti postoji:
a. Isključivo zastupanje – gde postoji edan zastupnik na jednoj teritoriji
b. Konkurentsko zastupanje – gde postoji više zastupnika na jednoj teritoriji
Sadržina ugovora:
I Obaveze trgovinskog zastupnika su sledeće:
1. Obaveza stalnog posredovanja – trgovinski posrednik se stalno, unutar roka koji je dogovoren,
stara da treća lica zaključuju ugovor sa nalogodavcem. Trgovinski zastupnik zahteva paznju
dobrog privrednika.
2. Obaveza da učestvuje u odnosu između nalogodavca i trećeg lica – učešće u zaključivanju posla
3. Obaveza da se stara o interesima nalogodavca – zastupnik je pristrasna strana, i zabranjeno je
zastupanje dva nalogodavca u kontekstu istog ugovora.
4. Obaveza pridrzavanja instrukcija koje su date nalogom i obaveza čuvanja poslovne tajne
5. Obaveza obaveštavanja – zastupnik treba da obaveštava nalogodavca o svim informacijama o
tržištu i poslu
6. Obaveza vođenja zastupnickog dnevnika, i sastavljanja zaključnica, obaveza polaganja računa...
II Prava trgovinskog zastupnika – što su ustvari obaveze nalogodavca – su:
1. Pravo na proviziju – koja može biti fiksna, varijabilna ili mešovita
a. Vrste provizije su:
i. Provizija za posredovanje i zaključivanje ugovora,
ii. Provizija za područje ili klijente,
iii. Provizija za naknadano zaključene ugovore,
iv. Del credere provizija,
v. Inkaso provizija.
b. Visina provizije – se određuje po zaključenom ugovoru ili u % od vrednosti zaključenog
ugovora. Visina provizije može biti ugovorena, ako nije ugovorena onda se određuje po
tarifi ili u krajnjem slučaju provizija je uobičajna, a nju određuje sud.
Nastanak prava na proviziju može biti u trenutku izvršenja ugovora, ali može biti i
drugačije ugovoreno.
2. Pravo na naknadu troškova – i to samo vanrednih troškova jer su redovni troškovi uključeni u
proviziju
3. Pravo na uvođenje u posao i pravo na obaveštenje
4. Zakonsko založno pravo – koje postoji na osnovu zakona, ne mora se ugovarati. Zastupnik ima
založna prava na svim stvarima i robi, a koje je vezano za pravo na njegovu proviziju (koja će biti
zaloga).
182
III Značaj ugovora o trgovinskom zastupniku se ogleda kroz:
1. Brže, stručnije i jeftinije zaključivanje ugovora u privredi, a istovremeno je to i ekonomičniji
način za nalogodavca.
2. Takođe, ugovorom o trgovinskom zastupniku se štite privredni subjekti na tržištu.
19.
Ugovor o komisionu
Definicija ugovora:
Ugovor o komisionu je ugovor kojim se komisionar obavezuje komitentu da će u svoje ime, a za račun
komitenta obaviti jedan ili više poslova kojima komitent ovim ugovorom poveri, a komitent se
obavezuje da mu za to plati proviziju.
Pravni izvori ugovora o komisionu su:
1. Zakon o obligacionim odnosima, i
2. Posebne vrste komisiona drugim pravilima
Ugovorne strane u ugovoru o komisionu su:
1. Komitent – lice koje daje nalog, tj. nalogodavac
2. Komisionar – lice koje pruža karakterističnu prestaciju
Karakteristike ugovora o komisionu su da je to:
1.
2.
3.
4.
Ugovor o uslugama,
Imenovan, dvostranoobavezan, teretan i neformalan ugovor
Komutatitvan, trajan ugovor ili ugovor jednokratne prirode
Inutuitu personae – jer komisionar radi za račun komitenta
Pravna priroda ugovora o komisionu je da je to Ugovor o nalogu.
Pravni odnosi koji se javljaju u ugovoru o komisionu su:
1. Unutrašnji odnos – to je odnos između komitenta i komisionara preko ugovora o komisionu
2. Spoljašni osnos – to je odnos između komisionara i trećeg lica preko nekog ugovora u privredi
3. Završni odnos – to je odnos između komitenta i trećeg lica. Ovaj odnos se pravno formira
prenosom svojine
Bitni elementi ugovora o komisionu su:
1. Predmet ugovora – komisiona usluga, tj. određivanje posla i to je jedini bitan element
2. Provizija – je cena za izvršenje komisione usluge, i ona je određena ugovorom ili tarifom
Postoji više vrsta komisionara:
1. Prema strogosti obaveza, postoje:
a. Običan komision – komisionar odgovara jedino za to da je svesno izabrao treće lice, i
183
b. Del credere komision – komisionar odgovara za neispunjenje obaveze trećeg lica
2. Prema vrsti posla, postoje:
a. Prodajni komision – komisionar treba da proda robu,
b. Kupovni komision – komisionar kupuje robu u svoje ime, a za račun komitenta, i
c. Komision u prevozu – to je špedicija
3. Prema načinu prodaje (podela prodajnog komisiona), postoje:
a. Redovan komision – do sada je pričamo o njemu,
b. Konsignacioni komision – vezuje se za spoljnu trgovinu. Ovde se javlja mešovit ugovor
koji ima elemente ugovora o komisionu i ugovora o uskladištenju, te se ovde javljaju
konsignant (komitent) i konsignatar (komisionar).
Sadržina ugovora:
I Obaveze komisionara su:
1. Obaveza da obavi povereni posao – zahteva se pažnja dobrog stručnjaka, sloboda izbora
saugovorača, na garantuje rezultat i postoji intuit personae – tj. ugovor se zaključuje imajući u
vidu lične karakterstike komisionara
2. Obaveza da se pridržava naloga – psotoje tri vrste naloga:
a. Imperativni nalog – kod njega nema odstupanja
b. Demonstrativni nalog – od njih se može odstupiti samo ako je to u interesu komitenta, i
c. Fakultativni nalog – neobavezujući nalog, a to su samo predlozi i sugestije
3. Obaveze u vezi sa robom – komisionar čuva robu (ako primi robu ili ako kupi robu), obaveštava
o promenama na robi
4. Obaveza polaganja računa,
5. Obaveza zaštite interesa komitenta,
6. Obaveza vođenja poslovnih knjiga
II Prava komisionara su:
1. Pravo na provoziju –
Visina provizije može biti:
a. Ugovorena,
b. Prema tarifi, ili
c. Uobičajna – sud je određuje
Sticanje prava na proviziju je trenutak izvršenja ugovora ili postupno izvršavanje – kako se
posao izvršava tako se dobija i provizija.
U slučaju povrede dužnosti lojalnosti - komisionar nema pravo na proviziju.
2. Pravo na naknadu troškova – je pravo na naknadu svih potrebnih troškova
3. Pravo na uvođenje u posao, Zakonsko založno pravo
III Samostalno istupanje komisionara:
Podrazumeva transformaciju trostranog u dvostrani posao. Komisionar kupuje robu od komitenta i
prodaje je kao svoju – komisionar je u isto vreme komisionar i treće lice.
184
Da bi se desilo samostalno istupanje komisionara potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:
1.
2.
3.
4.
Ovo je moguce samo u slučaju prodaje ili kupovine robe,
Roba ima berzansku ili tržišnu cenu,
Potrebna je saglasnost komitenta,
Samostalni komisionar vrši posao po ceni u vreme izvršenja ugovora – ovo je veoma nepovoljno
za komisionara jer je cena određena trenutnom tržišnom/berzanskom cenom, npr. ako treba da
proda patike za 100e, a tržisna cena je 150e , on će platiti patike 150e.
IV Značaj ugovora o komisionu se ogleda u:
1.
2.
3.
4.
20.
Uštedi u vremenu i troškovima – komisionar je specijalizovan
Ovi ugovori imaju poseban značaj u spoljnoj trgovini,
Koriscenju poslovnog ugleda komisionara, i
Ovi ugovori omogućavaju da komitent ostane nepoznat.
Ugovor o uskladištenju
Definicija ugovora:
Ugovor o usklađištenju je ugovor kojim se skladištar obavezuje da primi i čuva određenu robu i da
preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na
zahtev ostavodavca ili drugog ovlašćenog lica, a ostavodavac se obavezuje da mu za to plati naknadu.
Pravni izvori ugovora o uskladištenju su:
1.
2.
3.
4.
Zakon o obligacionim odnosima,
Carinski zakon,
Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, i
Opste uzanse – ranije je ovaj ugovor i njima bio regulisan
Ugovorne strane u ugovoru o skladištenju su:
1. Ostavodavac – koji je fizičko ili pravno lice i ostavodavac ne mora biti vlasnik stvari
2. Skladištar – je lice koje pruža karakterističnu prestaciju – prima, čuva i predaje robu
Karakteristike ugovora o skladištenju su da je to:
1.
2.
3.
4.
Ugovor sa trajnim prestacijama – ne izvršava se u jednom momentu
Imenovan, dvostranoobavezan, teretan i neformalan ugovor
Formularan, kauzalan i nije realan ugovor
Ugovor o privrednim uslugama
Pravna priroda ugovora o skladištenju je da je to Ugovor o ostavi – iz njega se i razvio.
Bitni elementi ugovora o skladištenju su:
1. Predmet – određivanje robe, i
185
2. Naknada i rok nisu bitni elementi
Postoji više vrsta skladišta, a to su:
1. Javna skladišta – su ona koja imaju obavezu prijema robe od svakog lica, ona ne mogu da odbiju
da zaključe ugovor sa licima
2. Privatna skladišta
3. Carinska skladišta – nalaze se u velikim lukama, saobraćajnicima gde ne postoje slobodne
carinske zone. Carisnka skladišta čuvaju neocarinjenu robu namenjenu uvozu ili izvozu, ili
domaću robu za izvoz.
4. Carinska smestišta – njih otvaraju privredni subjekti koji vrše privremeno smeštanje
neocarinjene robe
5. Konsignaciona skladišta – mogu se otvarati samo u mestima gde postoji carinski nadzor
6. Tržnice na veliko,
7. Slobodne zone i slobodne carinske zone
Sadržina ugovora:
I Obaveze skladištara su:
1. Obaveza prijema robe i izdavanja isprave o tome da je robu primio na čuvanje – sladištar može
izdati:
a. Skladišnicu – što je pojedinačna HOV kojom se ne može trgovati na berzi), ili
b. Potvrdu (ona nije HOV);
2. Obaveza čuvanja uskladištene robe – što podrazumeva:
a. Preduzimanje mera radi očuvanja robe u određenom stanju,
b. Obezbeđenje smeštajnih kapaciteta,
c. ZaŠtita od rizika i opasnosti i protivpravnih zahvata trećih lica.
3. Obaveza nemešanja uskladištene robe – načelno se svaka roba ostavodavca mora posebno
čuvati. Robu je dozvoljeno meštati ako postoji pristanak ostavodavca i ako se mešanjem neće
napraviti šteta;
4. Obaveza staranja o interesima ostavodavca,
5. Obaveza postupanja po nalogu ostavodavca,
6. Obaveza omogućavanja pregleda robe i vađenja uzoraka,
7. Obaveza vođenja poslovnih knjiga
8. Obaveza osiguranja robe – ova obaveza postoji samo ako se ugovori. Roba se osigurava od
požara, poplava, itd. Skladištar se može osigurati od odgovornosti i tako odgovornost prebaciti
na osiguravajuće društvo.
9. Obaveza predaje stvari ovlašćenom licu – roba se predaje imaocu skladišnice, ako je ona izdata,
a ako nije izdata, roba se vraća ostavodavcu
II Prava skladištara su sledeća:
1. Pravo da bude obavešten o svojstvu i vrednosti uskladištene robe – da bi znao kako da je čuva
2. Pravo na proviziju (skladištarina) i na naknadu troskova,
3. Pravo predaje robe
4. Zakonsko založno pravo – ako druga strana neće da uzme robu, skladištar ima pravo da je proda
186
III
Odgovornost skladištara: Skladištar odgovara za štetu na robi, osim ako dokaže da je ona
prouzrokovana:
1. Višom silom,
2. Krivicom ostavodavca,
3. Prirodnim svojstvima robe,
4. Neispravnom ambalažom.
Ako se ne može dokazati da je nešto od ovog ispunjeno, onda je odgovornost skladištara objektivna.
Skladištar odgovora samo do visine stvarne vrednosti robe.
IV Značaj ugovora o skladištenju se ogleda u:
1. Specijalizaciji, ekonomicnosti, pooštrenoj odgovornosti, uticaju na ponudu i tražnju
Skladišnica se izdaje samo kod ovog ugovora, tj. ugovora o skladištenju. Skladišnica je lako prenosiva
robna HOV koja ima dva dela:
1. Priznanicu, koja odgovara na pitanje: Ko ima pravo svojine?, i
2. Založnicu, koja odgovara na pitanje: Ko ima pravo zaloge?
21.
Ugovor o špediciji
Definicija ugovora:
Ugovor o špediciji je ugovor kojim se špediter obavezuje da u svoje ime, a za račun nalogodavca zaključi
ugovor o prevozu i druge ugovore potrebne za izvršenje prevoza, kao i da obavi druge uobičajene radnje,
a nalogodavac se obavezuje da isplati određenu naknadu.
Pravni izvori ugovora o špeciji su:
1. Zakon o obligacionim odnosima,
2. Opšte uzanse, i
3. Opšte ugovorno pravo
Ugovorne strane u ugovoru o špediciji su:
1. Nalogodavac
2. Špediter – otpremnik
Karakteristike ugovora o špediciji su sledeće, to je:
1. Ugovor o uslugama, specijalizovani ugovor
2. Imenovan, dvostranoobavezan, teretan, neformalan i kauzalan ugovor
Bitni elementi ugovora o špediciji su:
1. Prevozna relacija – polazna i završna tačka prevoza
2. Roba koja se prevozi
187
Postoji više različitih vrsta otpremnika/špeditera, te postoje:
1. Nacionalni špediteri – koji organizuju prevoz u granicama jedne zemlje, i međunarodni
špediteri – koji organizuju prevoz van granica jedne zemlje
2. Opšti špediteri – koji organizuju sve vrste prevoza, i specijalizovani špediteri – najčešće su to
pomorski špediteri
3. Glavni špediteri – glavni špediter je onaj koji je zaključio ugovor sa nalogodavcem,
Podšpediter – je špediter kome je glavni špediter poverio izvršenje ugovora o špediciji bez
saglasnosti nalogodavca, tj. neovlašćeno, i
Međušpediter – je špediter kome je glavni špediter poverio izvršenje ugovora i imao je pravo na
to.
Postoji više vrsta ugovora o špediciji. Ugovori o špediciji se dele:
1. Prema vrsti obaveza špeditera – postoji:
a. Prava špedicija – gde se samo se radi organizacija špedicije, i
b. Neprava špedicija – gde se rade i organizacija i prevoz
2. Prema trajanju, postoje:
a. Okvirni ugovori – tj. više pojedinačnih ugovora koji se ne zaključuju jer su obuhvaćeni
okvirnim ugovorom. Špediter se obavezuje da u određenom periodu prevozi robu za
nalogodavca
b. Pojedinačni ugovori – su ugovori za prevoz robe od jednog mesta do drugog
3. Prema načinu ugovaranja naknade, postoje:
a. Redovna špedicija, i
b. Fiksna špedicija – paušalna. Nalogodavac daje fiksnu naknadu koja obuhvata sve
troškove i proviziju špeditera.
4. Prema odgovornosti za treća lica, postoje:
a. Obična špedicija, i
b. Del credere – špediter odgovara za rad trećih lica
5. Prema broju nalogodavca za koje organizuje prevoz, postoje:
a. Pojedinačna špedicija, i
b. Skupna špedicija – zbirna, tj. to znači zajednički prevoz za više nalogodavca jednim
prevoznim sredstvom.
Sadrzina ugovora o špediciji:
I Obaveze špeditera su:
1. Organizacija prevoza – gde se zahteva pažnja dobrog stručnjaka.
Ovo je obaveza rezultata, tj. od špeditera se očekuje efekat.
Obaveze špeditera u okviru organizacije prevoza su i:
1. Pravne radnje – npr. zaključenje ugovora, ali i zastupanje pred carinskim organima,
2. Faktičke radnje – npr. prijem robe, prevoz do prevozioca robe, pakovanje, sortiranje,
obeležavanje,
3. Carinske radnje – što je obaveza carinjenja robe i plaćanja carinskih dažbina. Ovo se
podrazumeva kod međunarodne špedcije.
188
2. Obaveza postupanja po nalozima nalogodavca
3. Obaveza zaštite interesa nalogodavca
4. Obaveza osiguranja robe – ali samo ako je ugovoreno, generalno nije pravilo da se roba
osigurava
5. Obaveza polaganja računa – po okončanju posla i na zahtev nalogodavca
II Prava špeditera su:
1. Omogućavanje vršenja naloga – npr. predaja robe I dokumenata, otprema opasnih stvari,
dragocenosti, HOV
2. Pravo na naknadu – koja može biti ugovorena, prema tarifi ili uobicajna, koju određuje sud.
Špediter ima pravo na naknadu i ako nalogodavac odustane od ugovora. Može biti ugovoreno I
da naknadu primalac, tj. onaj koji je kupio robu, međutim ako kupac ne plati naknadu, špediter
zadržava prava prema nalogodavcu za isplatu provizije i troškova.
3. Pravo na naknadu troškova – i to pravo na naknadu svih troškova koji su potrebni za izvršenje
naloga. Pravo se ostvaruje čin je izvršio nalog. Po našem zakonu špediter ima i pravo na
predujam (avans) troškova, tj. da mu nalogodavac unapred plati sve troškove koje će imati
prilikom prevoza, kako špediter ne bi kreditirao svog nalogodavca
III Odgovornost špeditera je:
1. Da on odgovara po pravilima subjektivne odgovornosti sa pretpostavljenom krivicom –
špediter se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je postupao po pravilima struke,
2. Odgovornost za tuđe radnje,
3. Odgovornost za prevozioce i druga lica – špediter odgovara samo za savestan izbor trećeg lica,
ne i za njegov rad, osim kod fiksne špedicije i del credere špedicije;
4. Odgovornost za druge špeditere – za međušpeditera je odgovoran samo za njegov izbor, a za
podšpeditera je odgovoran i za njegov rad, jer nije dobio dozvolu da ga angažuje za vršenje
špedicije.
IV
Samostalno istupanje špeditera – Prema našem zakonu, špediter ima pravo na samostalno
istupanje, osim ako se drugačije ne ugovori. Samostalno istupanje je kada špediter sam prevozi robu.
V Razlika između prevoza i špedicije:
Kod špedicije se radi samo organizacija prevoza, ali ne i sam prevoz. Špedicija podrazumeva i pravne i
faktičke radnje, dok kod prevoza postoje samo faktičke radnje.
VI Značaj ugovora o špediciji, tj. značaj otpremništva se ogleda u:
1. Prostornoj funkciji – prenos robe od jednog mesta do drugogmesta, zatim u
2. Vremenskoj funkciji – špedicija se obavlja u što kracem periodu,
3. Povoljnijoj/jeftinijoj špediciji, nego da to samo radi privredno društvo,
4. Većoj valjanosti prevoza,
5. Kreditnoj funkciji – špediter može da kredituje nalogodavca
6. Otpremnickim potvrdama – koje su dokaz da je roba predata i da je predata u određenom
stanju.
189
22.
Ugovor o licenci
Definicija ugovora:
Ugovor o licenci je ugovor kojim se davalac licence obavezuje da sticaocu licence ustupi u celini ili
delimično pravo iskorišćavanja pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, dizajnerskog rešenja, a za
uzvrat se sticaoc licence obavezuje da mu za to isplati odredjenu naknadu.
Pravni izvori ugovora o licenci su:
1. Zakon o obligacionim odnosima,
2. Zakon o patentima
Obe strane u ugovoru mogu biti i domaće i strano, i fizičko i pravno lice.
Ugovorne strane u ugovoru o licenci su:
1. Davalac licence – je lice koje je titular subjektivnog prava industrijske svojine
2. Sticalac licence
Karakteristike ugovora o licenci su da je to:
1. Imenovan, dvostranoobavezan, teretan i formalan (u pisanoj formi) ugovro,
2. Trajan ili sa ograničenim vremenom trajanja ugovor
Pravna priroda ugovora o licenci je ta da mu je najbliži Ugovor o zakupu.
Bitni elementi ugovora o licenci su:
1. Predmet ugovora – a predmet je pravo iskorišćavanja registrovanog ili neregistrovanog objekta
industrijske svojine, i može biti:
a. Proizvodnja ili promet predmeta pronalaska – zaštićenog/nezaštićenog
b. Proizvodnja ili promet zašticenog dizajnerskog rešenja,
c. Korišćenje tehnickog znanja i iskustva,
d. Obeležavanje robe žigom i njeno stavljanje u promet.
2. Naknada – koja se utvrđuje ugovorom i mora se isplaćivati u vreme i na način kako je
dogovoreno
Postoji više vrsta licenci koje se dele:
1. Prema vrsti ovlašćenja koja se prenose ugovorom, postoje
a. Licenca za proizvodnju,
b. Licenca za promet, i
c. Licenca za upotrebu
2. Isključiva licenca – daje sticaocu isključivo pravo da iskorišćava predmet ugovora, i Neisključiva
licenca – ako se drugacije ne naglasi, licenca je neisključiva i davalac zadržava pravo
iskorišćavanja predmeta licence
190
3. Prostorno ograničena licenca – se poklapa sa teritorijom jedne zemlje, i Prostorno
neograničena licenca
4. Vremenski ograničena licenca – se zaključuje se na određeno vreme, i vremenski neograničena
licenca – se zaključuje na neodređeno vreme, ali to vreme ne može biti duže od vremena
trajanja zakonske zaštite prava iskorišćavanja industrijske svojine
5. Podlicenca – je pravo sticaoca da isključivo pravo korišćenja prenese uz naknadu na neko drugo
lice. Ovo mora biti naglašeno u ugovoru. Odnos se zasniva između sticaoca licence i sticaoca
podlicence na osnovu ugovora o podlicenci
6. Prinudna licenca – koja postoji kada nosilac patenta odbije da ustupi pravo ekonomskog
iskorišćavanja svog patenta ili postavlja neopravdane uslove za takvo ustupanje
Sadržina ugovora o licenci
I Obaveze davaoca licence su:
1. Da u određenom roku preda predmet licence
2. Da preda svu tehničku dokumentaciju neophodnu za praktičnu primenu predmeta licence
3. Da daje sva potrebna upustva i obaveštenja za uspešno iskorišćavanje predmeta licence
4. Da garantuje sticaocu tehničku izvodljivost i upotrebljivost predmeta licence
5. Da ne može drugim licima ustupati predmet licence, niti sam iskorišćavati objekat industrijske
svojine
6. Da izvršava druge obaveze koje proizilaze iz same prirode ugovora ili su predmet ugovora
II Obaveze sticaoca licence su:
1. Dužan je da iskorišćava predmet licence na ugovoreni način, u ugovorenom obimu i granicama
2. Da čuva u tajnosti predmet licence ako je nepatentirani pronalazak ili tajno tehničko znanje i
iskustvo
3. Ako je uz licencu ustupljeno i pravo koriscenja žiga, onda isti može koristiti samo ako kvalitet
robe
odgovara kvalitetu robe koje proizvodi i sam davalac licence
4. Da proizvedenu robu po licenci obavezno obeležava oznakom o proizvodnji po licenci
5. Da isplati ugovorenu naknadu u vreme i na način kako je to određeno ugovorom
6. Da podnese davaocu izveštaj o obimu iskorišćavanja, ako je naknada određena u zavisnosti od
obima
III Znacaj ugovora o licenci se oglada u:
1. Plasmanu tehnologije tamo gde se ne može izvoziti ili je to ekonomski neisplativo
2. Ostvarivanju tehničkog i ekonomskog razvoja
3. Povecanju zaposlenosti i produktivnosti, manjim troskovima
4. Sticanju dobiti od kreiranja i stvaranja novih tehnologija, itd.
191
23.
Pojam i značaj bankarskih poslova, osnovne karakteristike i vrste
I Bankarski poslovi
Bankarski poslovi su svi pravni poslovi kojima banke smeju da se bave, a koji imaju za cilj:
1.
2.
3.
4.
5.
Puštanje u promet,
Povlačenje iz promenta,
Promet,
Čuvanje, ili
Ulaganje novca ili imovinskih vrednosti sličnih novcu – zlato, HOV, itd.
Bitno je napraviti razliku između preduzimanja određenog pravnog posla i bavljenja određenim pravnim
poslom. To znači da bi banka mogla da preduzme neki nebankarski pravni posao (npr. da zaključi ugovor
o prodaji), ali ne i da se redovno bavi tim pravnim poslom.
Bankarske poslove obavljaju banke, koji su privredni subjekti (trgovinski), pa samim tim, bankarski
poslovi spadaju u privredne poslove (trgovinske poslove).
Najznačajniji izvori prava za bankarske poslove su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Zakon o bankama,
Zakon o obligacionim odnosima,
Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga,
Zakon o zaštiti potrošača,
Zakon o tržištu kapitala,
Zakon o platnim uslugama, i
Zakon o platnom prometu
II Karakteristike bankarskih poslova
Bankarski poslovi su:
1. Formalni poslovi
2. Adhezioni – ugovori po pristupu – po pravilu su adhezioni, ali postoje i izuzeci, npr. kod
investicionih kredita. U tim situacijama banka pregovara sa klijentom o uslovima pod kojima će
mu odobriti kredit,
3. Trgovinski poslovi,
4. Teretni pravni poslovi
III Vrste bankarskih poslova – postoji više vrsta bankarskih poslova:
1. Njihova podela u teoriji je na:
4. Aktivne bankarske poslove – gde se banka javlja kao poverilac (ugovor o kreditu),
5. Pasivne bankarske poslove – banka se pojavljuje kao dužnik svom klijentu (ulog na štednju,
tekući račun, itd.), i
192
6. Neutralne bankarske poslove – gde banka obavlja određene poslove u platnom prometu kao
zastupnik, komisionar ili posrednik klijenta (akreditiv, bankarska garancija, itd.)
2. Prema sadržini karakteristične prestacije, bankarski poslovi se dele na:
1. Bankarske depozite – klijent deponuje kod banke novčana sredstva ili neke druge stvari (ulog na
štenju, tekući račun, nenovčani depozit, itd.),
2. Kreditne poslove – banka na posredan ili neposredan način obezbeđuje klijentu finansiranje,
tako što ga snadbeva novčanim sredstvima (ugovor o kreditu, ugovor o faktoringu, ugovor o
forfetingu), i
3. Bankarske uslužne poslove – banka po nalogu svog klijenta izvršava određene usluge i za to
naplaćuje proviziju (bankarska garancija, inkaso, platni promet , ugovor o sefu, itd.)
3. Postoji podela bankarskih poslova i na:
4. Poslove komercijalnog bankarstva – komercijalno bankarski poslovi su poslovi u kojima se
banka javlja kao trgovac novcem – npr. ugovor o kreditu, depoziti, itd.
Komercijalni bankarski poslovi su uređeni:
a. Zakonom o obligacionim odnosima, i
b. Zakonom o platnim uslugama
5. Poslove investicionog bankarstva – investicioni bankarski poslovi su poslovi kojima banka pruža
usluge klijentima u vezi sa finansijskim instrumentima. Poslovi investicionog bankarstva su
uređeni Zakonom o tržištu kapitala.
4. Zatim postoji i podela na:
1. Osnovne bankarske poslove – osnovni bankarski poslovi su oni poslovi kojima isključivo banke
smeju da se bave – npr. primanje novčanih depozita, davanje kredita, itd.
Bitno je napomenuti da se primanjem novčanih depozita bave samo banke, dok se davanjem
kredita načelno bave banke, ali ih mogu davati i drugi privredni subjekti ako su na to posebno
ovlašćeni zakonom.
2. Sporedne bankarske poslove – sporedni bankarski poslovi su svi ostali bankarski poslovi. Oni su
sporedni jer njima mogu da se bave i drugi privredni subjekti.
IV Bankarska tajna
Banka je dužna da čuva poverljive informacije koje se tiču finansijske pozicije klijenata i poslova koje je
zaključila sa klijentom.
Međutim, banke međusobno mogu razmenjivati informacije o klijentima radi sastavljanja određenih
crnih lista.
193
24.
Ugovor o kreditu – pojam, izvori prava i bitni elementi
Definicija ugovora: U pravu postoje dileme oko definisanja ovog ugovora, jer postoji Ugovor o
novčanom kreditu i Ugovor o kreditima odgovornosti.
Zakonska definicija kaže da je Ugovor o kreditu ugovor putem kojeg se banka obavezuje da će korisniku
kredita staviti na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za
neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da će banci plaćati ugovorenu kamatu i
dobijeni iznos novca vratiti u vreme i na način predviđen ugovorom.
Kada se priča o kreditima odgovornosti misli se na akceptne, avalne kredite – definicija je ista, samo što
se banka obavezuje ne da će staviti na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, već da će ona
preuzeti odgovornost korisnika kredita prema trećim licima.
Izvori prava kod ugovora o kreditu su:
1. Zakon o obligacionim odnosima – koji definiše osnovna prava i obaveze,
2. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga – uvodi nova pravila koja se primenjuju na
potrošačke kredite,
3. Zakon o zaštiti potrošača, i
4. Zakon o bankama.
Ugovorne strane u ugovoru o kreditu su:
1. Kreditor – davalac kredita
2. Korisnik kredita – debitor
Karakteristike ugovora o kreditu su da je to:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Imenovan, dvostranoobavezan i teretan ugovor
Ugovor koji spada u ugovore po pristupu
Formularan i formalan (u pismenoj formi) ugovor
Intuitu personae – što znači da mora postojati poverenje
Komutativan, kauzalan ugovor i ugovor sa trajnim prestacijama
Kreditni posao je osnovni bankarski posao
Bitni elementi ugovora o kreditu, koji su određeni Zakonom o obligacionim odnosima:
1. Iznos kredita – mora biti određen prema ZOO ili odrediv prema ZZKFU, i to precizno i do
određenog limita.
2. Uslovi davanja kredita – odnose se na način stavljanja novčanog iznosa na raspolaganje
korisniku – banka određuje da li će staviti novac na raspolalganje korisniku odmah ili tek po
proteku odredjenog vremenskog perioda.
3. Uslovi korišćenja kredita – odnose se na pitanja koja se tiču kamate i namene, kod namenskog
kredita koji mora biti korišćen isključivo u svrhe određene ugovorom
194
4. Uslovi vraćanja, tj. otplate kredita – odnose se na to ko, kada i kako je dužan da vrati kredit,
npr. način vraćanja i iznos, da li u ratama ili odjednom.
Dodatno se za potrošačke kredite prema Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usloga (ZZKFU) navode
sledeći obavezni elementi ugovora o potrošačkom kreditu:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Pravo korisnika na odustanak ugovora,
Nominalna i efektivna kamatna stopa,
Vrsta kredita,
Plan otplate kredita,
Uslovi povlačenja sredstava,
Period na koji se odobrava kredit, itd.
→ Pravne posledice neunošenja obaveznih elemenata u ugovor jesu da ugovor i dalje postoji, ali će NBS
sankcionisati takvu situaciju.
Pravna priroda ugovora o kreditu je ta da mu je najbliži Ugovor o zajmu, koji se kasnije razvio i
prevazišao taj ugovor.
Kredit je bankarski zajam koji se sastoji u novcu i na taj zajam se plaća kamata.
Neke od razlika između zajma i kredita su sledeće:
6. Zajmodavac može biti svako fizičko i pravno lice, a kreditor može biti samo banka
7. Zajam je neformalan ugovor, dok je kredit formalni ugovor
8. Zajam je dobročin – tj. nema zarade zbog davanja zajma, a može biti i teretni, dok je kredit uvek
teretni, tj. uvek se plaća kamata
9. Kao zajam mogu se javiti i zamenjive ili potrošne stvari – može se pozajmiti i žito, a ne samo
novac, dok se kod kredita uvek pozajmljuju novčana sredstva
10. Zajam je građanskopravni posao, dok je kredit ugovor u privredi (bankarski kredit)
11. I još specifično kod kredita je to da postoji kredit odgovornosti
Značaj ugovora o kreditu odnosi se na:
1. Privredne subjekte – savremena privreda je kreditna privreda,
2. Potrošače – potrošački krediti,
3. Privredu i društvo u celini.
25.
Vrste, sadržina i prestanak ugovora o kreditu
Postoji mnogo vrsta ugovora o kreditu, a oni se dele:
1. Prema vrsti korisnika, postoje:
a. Proizvođački krediti – koji se koriste za povećavanje proizvodne moći, i
b. Potrošački krediti – kojima se povećava kupovna moć
2. Prema nameni, postoje:
a. Namenski krediti – koji su vezani, npr. stambeni krediti, izvozni krediti, itd., i
b. Nenamenski krediti – koji su slobodni krediti
195
3. Prema vremenu, a ova podela je značajna zbog rizika i kamate, postoje:
a. Krediti na neodređeno vreme
b. Krediti na određeno vreme – kratkoročni: do godinu dana, srednjoročni: do 5 godina, i
dugoročni – preko 5 godina
4. Prema obezbeđenosti, postoje:
a. Neobezbeđeni krediti – lični, blanko, i
b. Obezbedjeni krediti – pokriveni krediti. Ovde je banka obezbedila svoje potraživanje po
osnovu ugovora o kreditu; Kao obezbeđenje kredita mogu se koristiti sva sredstva
obezbeđenja – i personalna, kao što su jemstva, aval, i realna, kao što su hipoteka
5. Prema načinu davanja kredita, postoje:
a. Gotovinski krediti, i
b. Bezgotovinski krediti – koji se izdaju najčešće preko tekućeg računa, prepisivanja salda,
ili npr. prekoračenjem u slučaju odlaska u dozovljeni minus.
6. Prema načinu vraćanja, postoje:
a. Krediti koji se vraćaju odjednom ili u ratama, i
b. Krediti sa ili bez mirovanja otplate – kod kredita se može ugovoriti grejs period, npr. da
kredit dospeva na naplatu po ratama tek za godinu dana i u tom periodu teče posebna
kamata;
Takođe, postoji i takozvani obnavljajući (revolving) kredit – koji podrazumeva
višekratno korišćenje kreditnog iznosa do određenog limita.
7. Prema domicile banke, gde postoje
a. Domaći krediti, i
b. Međunarodni krediti
Sadržina ugovora o kreditu:
I Obaveze banke su:
1. Obaveza stavljanja kredita na raspolaganje – ovo nije prenos svojine na novcu, već se daje
kredit u žiralnom novcu – prebacivanjem na račun, stoga ne postoji svojina nad ovim novcem,
već se on pripisuje saldu na odgovarajućem tekućem računu
2. Obaveza izvšavanja drugih radnji kreditnog karaktera – akceptiranja, avaliranja, eksontovanja
(kod kredita odgovornosti)
3. Obaveza informisanja, koja se uvodi prema ZZKFU – u fazi oglašavanja – šta sve mora da se stavi
u oglas kada se oglašava kredit, u predugovornoj fazi – minimalna sadržina ponude, što se
odnosi na situaciju kada dođe strana i raspituje se pre nego što zaključi ugovor, u toku trajanja
ugovornog odnosa
4. Obaveza postupanja sa povećanom pažnjom
II Obaveze korisnika kredita su:
1. Obaveza vraćanja kredita
2. Obaveza namenskog korišćenja kredita – ako je kredit namenski
3. Obaveza plaćanja kamate i drugih naknada – kamata je cena kredita.
Kamata može da bude određena i odrediva po jasno utvrđenim kriterijumima.
196
Kamata može biti fiksna, varijabilna i mešovita. Druge naknade se odnose na troškove obrade
kredita, osiguranje, itd.
4. Obaveza davanja sredstava obezbeđenja – ako je u pitanju obezbeđeni kredit. Sredstvo
obezbeđenja služi da se eliminiše rizik.
5. Poštovanje restriktivnih klauzula koje je banka navela – npr. ne mogu se isplaćivati dividende
dok se otplaćuje kredit
Postoje dve vrste načina za prestanak ugovora o kreditu, a to su:
1. Opšti načini – koji podrazumevaju ispunjenje, raskid ili poništenje ugovora, i
2. Posebni načini:
a. Otkaz banke – koji se može desiti u slučaju:
i. Nenamenskog korišćenja kredita – ako se namenski kredit ne koristi za namenu za
koju je isti i uzet, i
ii. Insolventnost korisnika – bitno je da ne mora biti ispunjen stečajni razlog da bi
korisnik kredita bio insolventan.
b. Odustanak ugovora od strane korisnika – koji se može desiti
i. Pre početka korišćenja kredita – korisnik se može predomisliti; u slučaju potrošačkog
kredita korisnik ima pravo da se predomisli u roku od 14 dana nakon zaključenja
ugovora, i
ii. Prevremena otplata od strane korisnika – je situacija kada korisnik ranije vrati kredit,
i banka ima prava na naknade u tom slučaju.
26.
Ugovor o bankarskom tekućem računu
I Pojam
Ugovor o bankarskom tekućem računu je bankarski posao kojim se banka obavezuje da na ime klijenta
u svojim poslovnim knjigama otvori poseban novčani račun i da preko njega klijentu pruža platne usluge
u granicama raspoloživih sredstava i odobrenog kredita. Tekući račun, ili konto-korent.
U srpskom pravu jedino banke mogu da otvaraju i vode bankarske tekuće račune. Sa druge strane, bilo
koji pravni subjekt može da ima tekući račun kod banke. Privredni subjekt (trgovac), ali i svako pravno
lice mora da otvori tekući račun kod neke banke, kao i da preko takvog računa vrši plaćanja.
Klijent koji sa bankom zaključi ugovor o bankarskom tekućem računu se u zakonu naziva deponent, iako
je ispravnije reći da je on imalac računa.
Bankarski tekući račun je proistekao iz opšteg ugovora o tekućem računu - koji je neimenovan ugovor.
Pod ugovorom o tekućem računu u opštem smislu se podrazumeva sporazum između dva lica da u
svojim međusobnim odnosima neće vršiti plaćanja po svakom pojedinačnom pravnom osnovu, već da će
u poseban račun upisivati uzajamna novčana potraživanja, kako bi na osnovu njih u ugovorenim
periodima obračunavali i utvrđivali saldo kao jedino potraživanje koje mora da bude efektivno izmireno.
197
Banka otvara i vodi tekući račun na ime klijenta i u njega upisuje uzajamna novčana potraživanja koja
proisteknu iz pružanja usluga u vezi sa tim računom. Na osnovu upisanih potraživanja banka obračunava
i utvrđuje saldo:
1. Kada je saldo utvrđen u korist imaoca računa – kao njegovo novčano potraživanje protiv banke,
postoji tzv. pozitivan saldo, tj. imaoc računa ima novac kojim može slobodno da raspolaže
davanjem platnih naloga banci
2. Kada je saldo utvrđen u korist banke – kao njeno potraživanje protiv imaoca računa, postoji tzv.
negativan saldo, postoji prekoračenje računa koje se pravno kvalifikuje kao kredit koji imalac
računa koristi i mora da vrati banci sa kamatom.
II Izvori prava (pravno uređenje) kod ugovora o bankarskom tekućem računu su:
5. Zakon o obligacionim odnosima
6. Zakon o zaštiti korisnika finansijsskih usluga – ako imalac računa koristi finansijske usluge banke
7. Zakon o platnim uslugama – pošto na osnovu ovog ugovora banka klijentu pruža platne usluge
Osnovne karakteristike ugovora o bankarskom tekućem računu su da je to:
7.
8.
9.
10.
11.
Imenovan ugovor,
Formalan ugovoru, za čiju punovažnost se zahteva pismena forma
Dvostrano-obavezujući ugovor, pošto stvara obaveze za obe ugovorne strane,
Ugovor sa trajnim izvršenjem prestacija,
Obavezan ugovor, u određenim slučajevima jer banka ne sme da odbije njegovo zaključenje sa
potrošačem koji ima zakoniti boravak u Republici Srbiji, a nema već otvoren platni račun za
plaćanja u dinarima.
III Obaveze imaoca računa su:
1.
2.
3.
4.
Obaveza plaćanja provizije za izvršene usluge koje su obuhvaćene ugovorom,
Obaveza naknade posebnih troškova koje je banka imala u vezi sa izvršenjem tih usluga,
Obaveza povraćaja iznosa novčanih sredstava korišćenih u prekoračenju tekućeg računa,
Obaveza plaćanja kamate na novčana sredstva koja su korišćena u prekoračenju tekućeg računa
Ako nije drugačije ugovoreno, sve navedene obaveze imaoca računa upisuju se u tekući račun kao
novčana potraživanja banke. Nakon upisa u račun, ta potraživanja se stapaju u saldo, pa više nisu
samostalno ostvariva.
IV Obaveze banke su:
6. Da otvori tekući račun koji glasi na ime klijenta,
7. Da vodi tekući račun u skladu sa zakonom, računovodstvenim pravilima i ugovorom – upis
transakcija, obračun i utvrđivanje raspoloživih sredstava na tekućem računu,
8. Da pruža platne usluge u ime i za račun klijenta – primanje uplata na račun, vršenje isplata sa
računa, obavljanje prenosa novčanih sredstava itd.,
9. Da imaocu računa omogući raspolaganje sredstvima sa računa (pozitivnim saldom) putem
izdavanja naloga za plaćanje,
10. Da plaća kamatu na pozitivan saldo – ako je to ugovorom predvidiđeno,
198
11. Da omogući dozvoljeno prekoračenje računa – ako je ugovoren tzv. dozvoljeni minus do
ugovorenog limita, koji se obnavlja u meri povraćaja korišćenih novčanih sredstava od strane
korisnika,
12. Da klijenta potpuno i tačno obaveštava o svakoj promeni stanja na računu – putem davanja
izvoda sa tekućeg računa. Imalac može osporiti izvod u unapred ugovorenom roku, ili zakonski u
roku od 15 dana od dana prijema, u suprotnom smara se da je imalac računa saglasan sa
izvodom.
V Saldo tekućeg računa
Saldo tekućeg računa je jedinstveno i nedeljivo novčano potraživanje koje proizlazi iz tekućeg računa.
Banka obračunava saldo na osnovu svih izvršenih upisa na tekući račun, sabiranjem proknjiženih
novčanih potraživanja imaoca računa i oduzimanjem proknjiženih novčanih potraživanja banke.
Ako je obračun rezultata pozitivan – postoji aktivan (pozitivan) saldo, kao potraživanje imaoca računa
protiv banke. Ako je obračun rezultata negativan – postoji pasivan (negativnom) saldo, kao potraživanje
banke protiv imaoca računa.
Formiranje salda tekućeg računa izaziva brojne pravne posledice:
8. Kada se na tekići račun proknjiži pojedinačno potraživanje – ono prestaje da postoji, tj. utapa se
u novi saldo kao jedno (jedinstveno) potraživanje.
9. Usled prestanka pojedinačnog potraživanja koje je upisano u tekući račun – gase se eventualna
sporedna prava vezana za to potraživanje,
10. Kada se pojedinačno potraživanje proknjiži na tekući račun više ne teče rok zastarelosti za isto,
11. Imalac tekućeg računa jedino može da raspolaže (pozitivnim) saldom, ali ne i stavkama računa
na osnovu kojih je on obračunat,
12. Poverioci imaoca računa se ne mogu prinudno namiriti pojedinačnom potraživanju koje je
proknjiženo na tekućem računu, već samo na pozitivnom saldu,
13. I uz to, isključivo saldo može da bude obezbeđen, odnosno da služi kao sredstvo obezbeđenja
potraživanja,
14. Konačno, eventualna kamata po osnovu tekućeg računa teče samo u odnosu na saldo, kao
jedinstveno nedeljivo potraživanje.
Primer: D.o.o. „S“ ima tekući račun u banci „A“. Na računu postoji negativan saldo u iznosu od 20.000
dinara. Kupac robe koju proizvodi d.o.o. „S“ plaća cenu u iznosu od 15.000 dinara uplatom na tekući
račun kod banke „A“. Prilikom upisa uplate na račun, banka obračunava novi saldo, koji je još uvek
negativan i sada iznosi 5.000 dinara (– 20.000 din. + 15.000 din. = – 5.000 din.). D.o.o. „S“ želi da podigne
sa računa primljenu uplatu od 15.000 dinara. Ono to ne može da učini, jer je upisom na račun takvo
pojedinačno potraživanje prestalo da postoji, a na njegovo mesto je stupio novi saldo kao jedino
potraživanje po osnovu tekućeg računa.
VI Pluralitet računa
Jedno lice može da ima dva ili više tekućih računa kod iste banke. Ako drugačije nije ugovoreno, tekući
računi jednog lica kod iste banke se tretiraju kao nesamostalni.
199
To znači da banka ima pravo da te račune kombinuje putem kompenzacije uzajamnih potraživanja iz tih
računa – pozitivnog salda na jednom tekućem računu i negativnog salda na drugom. Do kompenzacije ne
dolazi automatski, nego tek kada banka obavesti klijenta da vrši svoje pravo prebijanja.
27.
Ugovor o platnim uslugama
I Pojam
Ugovor o platnim uslugama je bankarski posao kojim se banka pod ugovorenim uslovima obavezuje da
na osnovu platnog naloga klijenta izvrši određenu platnu transakciju, dok se klijent obavezuje, ako je
tako ugovoreno, da zauzvrat plati određenu naknadu.1
Banka je nosilac karakteristične prestacije iz ovog ugovora, pa se drugačije označava kao pružalac
platnih usluga. Pored banaka, pružanjem platnih usluga mogu da se bave i drugi ovlašćeni pružaoci
platnih usluga – npr. javni poštanski operator, NBS, itd. – te se pravila o ovom bankarskom poslu
jednako primenjuju na svakog pružaoca platnih usluga, koji u okviru svoje delatnosti preuzme i ovaj
posao.
Ugovorne strane u ugovoru o platnim uslugama su:
1. Korisnik platnih usluga – fizičko ili pravno lice na čiji teret pružalac platnih usluga treba da izvrši
platnu transakciju, dok je primalac plaćanja lice u čiju korist ona treba da bude izvršena, i
2. Pružalac platnih usluga.
Predmet ugovora o platnim uslugama je platna transakcija. Pod platnom transakcijom se podrazumeva:
1. Uplata,
2. Prenos, ili
3. Isplata novčanih sredstava (gotovog, žiralnog ili elektronskog novca) koje na osnovu platnog
naloga inicira platilac ili primalac plaćanja kod banke ili drugog pružaoca platnih usluga.
Platna transakcija ne zahteva pravni odnos između platioca i primaoca plaćanja, te se pod pojmom
platne transakcije podrazumeva i uplata, prenos ili isplata novca na teret i u korist jednog istog lica npr. kada korisnik platnih usluga inicira isplatu novca sa svog platnog računa.
Platna transakcija koju inicira platilac davanjem platnog naloga za prenos novčanih sredstava sa jednog
platnog računa na drugi je u pravnoj teoriji poznatija kao virman. Kod virmana dolazi do prenosa
žiralnog novca zaduživanjem računa platioca i korespondentnim odobrenjem računa primaoca plaćanja.
Reč je o tipičnom poslu bezgotovinskog platnog prometa, koji se razvijao paralelno sa žiralnim novcem.
U novije vreme raste upotreba direktnog zaduženja kao platne usluge koja se od virmana razlikuje po
tome što platnu transakciju inicira primalac plaćanja na osnovu saglasnosti platioca u cilju prenosa
novca sa računa platioca na račun primaoca. U tom smislu se u pravnoj teoriji direktno zaduženje
nekada opisuje kao „obrnut virman“.
Konačno, platna transakcija može da se vrši i nezavisno od postojanja platnog računa platioca ili
primaoca plaćanja – a to su novčane doznake. Reč je o transferu novca koji se odvija mimo bankovnih
računa. Ovde banka prima određeni iznos novca od platioca kako bi ga prosledila do primaoca plaćanja
200
ili do pružaoca platnih usluga, koga je primalac angažovao da u njegovo ime primi ta sredstva i da mu ih
stavi na raspolaganje.
II Značaj
Praktični značaj ugovora o platnim uslugama je ogroman. Savremena plaćanja pretežno počivaju na
korišćenju bankarskih platnih usluga. Gotovinska plaćanja bez učešća banke su u praksi ređa i po pravilu
manjeg obima, gotovo se i ne vrše za velike novčane iznose, a gotovinska plaćanja uglavnom vrše
potrošači.
Danas se i potrošači sve više oslanjaju na bankarske platne usluge kada vrše svoja svakodnevna i
periodična plaćanja putem platnih kartica, online i mobilnog bankarstva, itd. Tome dodatno doprinosi
činjenica da oni kao zaposleni uglavnom primaju zarade uplatom na tekući račun, što ih stimuliše da
plaćanja obavljaju preko banke kod koje se nalaze njihova novčana sredstva.
Sa druge strane, privredni subjekti su po zakonu dužni da svoja dinarska novčana sredstva drže na
tekućem računu kod banke i da plaćanja u dinarima vrše bezgotovinski preko tog računa, uz propisane
izuzetke. Na taj način su oni direktno usmereni ka obaveznom zaključivanju ugovora o platnim
uslugama.
U svakom slučaju, korišćenje bankarskih platnih usluga je često brže, jednostavnije, lakše i sigurnije od
gotovinskog plaćanja, što doprinosi njihovoj masovnoj rasprostranjenosti i kontinuiranom razvoju.
III Izvori prava, tj. pravno uređenje, ugovora o platnim uslugama su:
1.
2.
3.
4.
Zakonom o platnim uslugama, a za pitanja koja nisu uređena ovim zakonom koristi se:
Zakon o obligacionim odnosima,
Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, i
Zakon o zaštiti potrošača, iako oni ne sadrže specifična pravila za ovu vrstu ugovora.
IV Osnovne karakteristike ugovora o platnim uslugama su da je to:
1. Imenovan ugovor, koji je koncipiran kao trgovinski ugovor – tj. nosilac karakteristične prestacije
(pružalac platnih usluga) mora da bude lice koje se bavi tom vrstom poslova,
2. Uprkos činjenici da je reč o trgovinskom ugovoru, prema dispozitivnom zakonskom pravilu
smatra se da je ugovor o platnim uslugama besteretan, ako nije drukčije ugovoreno,
3. Dvostrano-obavezujući ugovor – jer korisnik platnih usluga uvek ima barem obavezu da
pružaocu naknadi troškove izvršenja naloga,
4. Ugovor komutativnog karaktera, a zaključuje se bez obzira na svojstva ličnosti saugovarača, i
5. U zavisnosti od vrste ugovora o platnim uslugama on može da bude sa:
a. Trajnim izvršenjem prestacija – kada je formalan sa obaveznom pismenom formom, ili
b. Trenutnim izvršenjem prestacija – u kom slučaju je uređen kao neformalan.
V Vrste ugovora
U zavisnosti od toga da li se ugovor o platnim uslugama odnosi na izvršenje budućih platnih transakcija
ili jedne određene platne transakcije postoje:
1. Okvirni ugovor o platnim uslugama – kojim se banka obavezuje da u budućnosti izvršava
pojedinačne platne transakcije po platnim nalozima korisnika u skladu sa ugovorom. Prema
201
okvirnom ugovoru, sve dok korisnik ne izda platni nalog banka nema konkretnu obavezu da
izvrši određenu platnu transakciju, već samo načelnu obavezu da će izvršavati odgovarajuće
platne naloge, ako i kada ih bude dobila u skladu sa ugovorom. I
2. Ugovor o jednokratnoj platnoj transakciji – kojim se banka obavezuje da na osnovu platnog
naloga korisnika izvrši jednu određenu platnu transakciju koja nije obuhvaćena okvirnim
ugovorom. Korisnik daje banci odgovarajući platni nalog već u trenutku zaključenja ugovora, te
banka na osnovu njega stiče konkretnu obavezu da izvrši određenu platnu transakciju.
Ova podela je izrazito pravno relevantna, pošto je okvirni ugovor izložen detaljnijem i složenijem
pravnom režimu, jer se njime uspostavlja trajni odnos između banke i klijenta sa delekosežnijim
posledicama u poređenju sa ugovorom o jednokratnoj platnoj transakciji.
VI Platni nalog
Platni nalog se definiše kao instrukcija za izvršenje konkretne platne transakcije, koju korisnik daje
svojoj banci – saugovaraču iz ugovora o platnim uslugama. Platni nalog je, po svojoj pravnoj prirodi,
jednostrana izjava korisnika.
Platni nalog proizvodi pravna dejstva u trenutku kada ga primi banka platioca, osim ako nije drugačije
ugovoreno. Korisnik platnih usluga ima pravo da opozove svoj platni nalog, bez navođenja razloga i bez
obzira na razlog, ali to mora da učini najkasnije do momenta nastupanja njegovih pravnih dejstava.
Prema tome, kada banka platioca primi platni nalog, on postaje neopoziv, izuzev u zakonom
predviđenim slučajevima.
Ugovorom o platnim uslugama može se predivideti pravo korisnika da platne naloge daje putem
određenog platnog instrumenta. Pod platnim instrumentom se podrazumeva personalizovano sredstvo
i/ili niz postupaka koji su ugovoreni između pružaoca i korisnika platnih usluga, a služe da ih korisnik
upotrebljava za izdavanje platnih naloga – npr. kreditna kartica, debitna kartica, online bankarstvo,
mobilno bankarstvo.
Sredstvo ili postupak se smatraju personalizovanim ako su vezani za ličnost korisnika, tako da samo on
može da ih upotrebi – npr. jer jedino on ima pristup platnoj kartici, ili jedino on zna PIN koji je potreban
za njeno korišćenje.
U konkretnoj platnoj transakciji platni nalog svojoj banci može da dâ platilac ili primalac plaćanja:
1. Kada platilac izda platni nalog – transakcija se označava kao transfer odobrenja, jer je usmerena
ka odobrenju računa primaoca plaćanja
2. Kada primalac placaćanja izda platni nalog – takva platna transakcija se naziva transfer
zaduženja, jer je njen cilj da dođe do zaduženja računa platioca. Transfer zaduženja može da
bude izvršen samo ako postoji saglasnost platioca. Saglasnost platioca mora da bude data pre
izvršenja konkretne platne transakcije, osim ako nije drugačije ugovoreno.
202
VII Obaveze ugovornih strana u ugovoru o platnim uslugama su:
I Obaveze banke su:
1. Glava obaveza je da izvrši traženu platnu transakciju u skladu sa propisima, ugovorom i platnim
nalogom korisnik. Ova obaveza postoji samo ako su ispunjeni svi ugovoreni uslovi, npr. da je
platni nalog punovažan, da postoji pokriće u visini iznosa platne transakcije – u suprotnom,
banka ima pravo da odbije platni nalog.
2. Obaveza informisanja korisnika – koje su detaljno regulisane zakonom, kako bi se obezbedila
transparentnost i zaštita korisnika platnih usluga, kao slabije ugovorne strane.
3. Obaveza čuvanja podataka o platnim uslugama, kao poslovnu tajnu,
4. Obaveze sprečavanja zloupotreba – ako je ugovorom definisano izdavanje i korišćenje
određenog platnog instrumenta, poput obaveze zaštite personalizovanih sigurnosnih
elemenata platnog instrumenta, obaveze omogućavanja prijave gubitka, krađe ili zloupotrebe,
obaveze da blokira platni instrument nakon date prijave, itd.
II Obaveze korisnika su:
1. Glavna obaveza korisnika je da banci nadoknadi posebne troškove koje je imala u vezi sa
izvršenjem određene platne transakcije,
2. Obaveza plaćanja naknade za pruženu uslugu – ako se tako ugovori,
3. Obaveza plaćanja dodatne naknade za izvršavanje drugih usluga ili obaveza banke – ako se
ugovorom, npr. usluge informisanja o objektivno opravdanom odbijanju platnog naloga,
4. Obaveza u vezi sa čuvanjem i upotrebom određenog platnog instrumenta – ako se ugovorom
predvidi izdavanje i korišćenje određenog platnog instrumenta, npr. obaveza čuvanja
personalizovanih sigurnosnih elemenata, obaveza prijave gubitka, krađe ili zloupotrebe, itd.
28.
Akreditiv
I Pojam i priroda
Sa stanovišta ugovora o prometu robe i usluga, akreditiv je jedan od načina na koji dužnik (npr. kupac)
može da ispuni svoju novčanu obavezu (npr. da plati cenu). Dužnik ne plaća obavezu poveriocu
neposredno, nego posredno putem drugog lica, odnosno banke.
Sa stanovišta bankarskih poslova, akreditiv je prilično složen bankarski uslužni posao. To je posao u
kojem se jedno lice, akreditivna banka, obavezuje po nalogu drugog lica, klijenta (dužnika novčane
obaveze u osnovnom poslu), da lično ili putem druge banke (saradničke banke) isplati određenu svotu
novca trećem licu, korisniku (poveriocu u osnovnom poslu), ako joj je on zatraži u ostavljenom roku.
Po svojoj pravnoj prirodi, akreditiv je vrsta uputa (asignacije) obligacionog prava, čiji predmet je isplata
novca.
203
Danas je akreditiv najčešći način plaćanja u međunarodnoj kupoprodaji robe. On je skup bankarski
posao, zbog velikih provizija koje banke naplaćuju klijentima, pa se obično koristi samo u poslovima
velike vrednosti, čiji učesnici nemaju dovoljno međusobnog poverenja - npr. u prodaji, građenju, itd.
II Pravni izvori akreditiva su:
1. Domaći izvori prava o akreditivu su ZOO i OU (Opšte uzanse), a
2. Međunarodni izvori prava o akreditivu su sadržani u nekoliko zbirki pravila koje je o akreditivu
usvojila Međunarodna trgovinska komora (MTK), a koje prihvata najveći broj banaka u svetu.
Glavna zbirka su Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive. Pravila svih
navedenih zbirki MTK-a važe u akreditivnom poslu samo ako je to izričito ugovoreno između
njegovih učesnika i uneto u ispravu o akreditivu koju banka daje korisniku.
III Učesnici
U akreditivnom poslu uvek učestvuje najmanje tri lica, a ponekad i četiri, a to su:
1. Bančin klijent – nalogodavac – On je dužnik novčane obaveze u osnovnom poslu povodom kog
se otvara akreditiv, npr. naručilac u ugovoru o građenju. Banka otvara akreditiv po nalogu koji joj
on daje u ispunjenju svoje obaveze u osnovnom poslu.
2. Korisnik akreditiva – klijentov saugovornik u osnovnom poslu – On je poverilac za dužnikovu
novčanu obavezu, ali je redovno i dužnik nenovčane obaveze, jer je osnovni posao obično
dvostrano obavezujući ugovor. Npr. građevinar ima pravo na cenu, ali i obavezu da obavi
ugovorene radove.
3. Akreditivna banka – banka otvaralac akreditiva – koja po klijentovom nalogu otvara akreditiv
korisniku, obavezujući se da mu isplati u njemu označenu svotu novca.
4. Saradnička banka – korespodentna, posrednička banka – koja se povremeno javlja. Ona se
javlja obično u međunarodnim plaćanjima putem akreditiva, zbog nepoverenja prema stranim
bankama u zemljama svojih dužnika. Zbog toga korisnik akreditiva može postaviti uslov da mu se
cena isplati akreditivom putem banke u njihovoj zemlji. Tada banka u zemlji dužnika upošljava
saradničku banku u zemlji poverioca putem koje mu otvara i isplaćuje akreditiv.
IV Funkcionisanje akreditiva
Akreditivni posao se odvija kroz više faza, u kojim njegovi učesnici preduzimaju niz radnji po utvrđenom
redosledu.
Prvo, učesnici u osnovnom poslu povodom kojeg se otvara akreditiv (npr. u prodaji) ugovaraju da dužnik
plaća novčanu obavezu putem akreditiva (npr. kupovnu cenu),
Zatim dužnik (npr. kupac) traži od banke da otvori akreditiv u korist njegovog poverioca (npr. prodavca).
Kada banka prihvati zahtev, zaključuje sa njim ugovor o otvaranju akreditiva, na osnovu kojeg banka
otvara akreditiv u korist poverioca, tako što mu izdaje akreditivnu ispravu u svoje ime.
Korisnik tada ima potraživanje prema banci radi naplate označene svote novca (akreditivna svota) i
mora da zatraži naplatu iste do isteka roka važenja akreditiva. Ako rok propusti, potraživanje može
jedino namiriti direktno od dužnika po osnovu osnovnog posla.
204
Ako je ugovoreno da korisnik može da naplati svoje potraživanje tek po ispunjenju osnovnog posla (npr.
prodavac da isporuči robu kupcu), on mora da pribavi dokaz ispunjenja (npr. prodavac preda robu
prevoziocu ili skladištaru i dobije potvrdu o tome), te da ga uz zahtev za naplatu preda akreditivnoj
banci.
Po prijemu zahteva za naplatu, banka proverava identitet korisnika i ispunjenost uslova za isplatu, te
odbija isplatu ako utvrdi nedostatke, a ako je sve u redu – banka isplaćuje akreditivnu svotu,
preuzimajući za klijenta isprave koje joj je predao korisnik (npr. teretnica, tovarni list, račun).
Time prestaje dužnikova (klijentova) obaveza u osnovnom poslu prema poveriocu, ali klijentu ostaje dug
banci da joj nadoknadi isplaćenu svotu i proviziju za pruženu uslugu. Ako dužnik nema dovoljno novca na
svom računu kod banke (tzv. pokriće), smatra se da mu je ona dala kredit, koji mora da joj vrati sa
kamatom, jer je akreditivnu svotu isplatila iz svojih novčanih sredstava. (slika 1)
Kod međunarodne trgovine akreditivna banka radi otvaranja i isplate akreditiva može uposliti i drugu
banku, kao saradničku banku koja je u zemlji korisnika akreditiva.
Tada akreditivna i saradnička banka zaključuju ugovor kojim uređuju svoje odnose, a posebno ulogu
saradničke banke prema korisniku. Obično se saradnička banka obavezuje samo da isplati akreditivnu
205
svotu korisniku u ime i za račun akreditivne banke, mada može i da preduzme obavezu da mu je plati u
svoje ime (tzv. potvrđujuća banka).
Pošto saradnička banka isplati akreditivnu svotu korisniku, akreditivna banka joj to naknađuje i plaća
proviziju za pruženu uslugu, dobijajući od nje isprave koje je ona dobila od korisnika. Dalji postupak
između akreditivne banke i dužnika je isti kao i da nije bilo saradničke banke (npr. regres banke od
klijenta i predaja isprava, slika 2).
Pošto banka isplati akreditivnu svotu korisniku, zadržava akreditivnu ispravu kojom joj se legitimisao,
kao prizanicu o isplaćenom dugu. Time joj prestaje obaveza iz akreditiva prema korisniku. Ona joj
prestaje i opozivom akreditiva, kao i istekom roka za njegovu isplatu, ako joj je korisnik do tada ne
zahteva.
VI Svrhe akreditiva
Postoje tri svrhe akreditiva, a one su da se akreditiv može koristiti kao:
1. Sredstvo plaćanja,
206
2. Sredstvo obezbeđenja, i
3. Sredstvo kreditiranja.
1. Osnovna svrha akreditiva je da služi dužnicima u ugovorima u privredi kao sredstvo plaćanja
novčanih obaveza. Logično je da dužnici vrše plaćanja putem banaka, jer kod njih drže novac na
računima.
2. Akreditiv je skuplja bankarska usluga u odnosu na bezgotovinski prenosa novca, ali akreditiv
ugovornim stranama u osnovnom poslu služi i kao sredstvo obezbeđenja njihovih potraživanja, i to
na dva načina:
a. Prvi način – akreditiv je sredstvo obezbeđenja za novčano potraživanje poverioca (npr.
prodavca, građevinara), jer mu se akreditivom banka obavezuje, kao pouzdaniji platiša. Time
poverilac izbegava rizik nenaplate potraživanja usled npr. insolventnosti dužnika, njegove
nevoljnosti da plati, državnih mera ograničenja deviznog prometa, itd.
b. Drugi način – akreditiv može biti i sredstvo obezbeđenja klijenta, tj. dužnika, za ispunjenje
osnovnog posla, pošto je osnovni posao obično dvostrano obavezujući. To se postiže
uslovnim (dokumentarnim) akreditivom po kome banka ne sme isplatiti korisniku
akreditivnu svotu dok isti ne dokaže da je ispunio svoju obavezu (npr. predao robu, obavio
radove). Ako banka isplati bez dokaza, ona nema pravo da nadoknadi isplaćenu svotu od
klijenta, čime trpi gubitak. Ugovornim akreditivom banka preuzima na sebe rizik
neispunjenja ili lošeg ispunjenja obaveze i klijenta i korisnika, zbog čega naplaćuje veću
proviziju nego za bezgotovinski prenos novca.
Akreditivom se olakšava trgovina jer se umajuju rizici koji postoje obe strane u osnovnom poslu.
3. Akreditiv može da bude i sredstvo kreditiranja, i to na dva načina:
a. Prvi način – može se otvoriti i akreditiv sa odloženim plaćanjem. Npr. prodavac daje robni
kredit kupcu, jer mu najpre isporučuje robu, pa onda naplaćuje cenu po osnovu akreditiva.
Takođe, banka može da kreditira i prodavca, ukoliko banka otvori akreditiv akceptiranjem
menice koju je prodavac izdao i vukao na nju. Menica se može prodati na tržištu
(eskontovati) i time imalac menice može naplatiti cenu iz osnovnog posla pre dospelosti
menice.
b. Drugi način kreditiranja se sastoji u tome što akreditivna banka može da odobri kredit svom
klijentu, kada klijent nema novca kod banke u trenutku dospelosti, tj. isplate akreditivne
svote korisniku.
VII Odnosi između učesnika akreditiva
Između učesnika akreditiva se uvek uspostavljaju najmanje tri odnosa, a ako učestvuje i saradnička
banka onda se uspostavlja i četvrti odnos. To su odnosi između:
1. Klijenta i korisnika akreditiva,
2. Klijenta i akreditivne banke,
207
3. Akreditivne banke i korisnika,
4. Akreditivne i saradničke banke.
Pravni odnosi između učesnika akreditiva su u načelu međusobno pravno nezavisni, iako su povezani
istom ekonomskom svrhom – a to je isplata novčane svote korisniku. To znači da učesnici u njima
zasnivaju svoja prava i obaveze samo na činjenicama u odnosima u kojim se nalaze, a ne i na
činjenicama iz odnosa sa drugim učesnicima, niti na činjenicama iz odnosa između drugih.
29.
Ugovor o osiguranju
I Pojam i osobine
Ugovor o osiguranju je ugovor kojim se jedna strana, osigurač, obavezuje da drugoj strani, osiguraniku,
isplati naknadu iz osiguranja ako joj se desi osigurani slučaj, a osiguranik se obavezuje da mu prethodno
plati odgovarajuću novčanu sumu, tj. premiju osiguranja. Umesto isplate novčane naknade, osigurač
može da se obaveže da izvrši nenovčanu radnju osiguraniku.
Ugovor o osiguranju ima četiri bitne osobine:
1. Prvo, to je aleatoran ugovor jer je prilikom njegovog zaključenja za ugovornike neizvesno da li
će se desiti osigurani slučaj, a u većini slučajeva je neizvesna i visina obaveze osigurača. Ugovor
je ništav ako je osigurani slučaj već nastao, ili je izvesno da će nastati. Obaveza nastaje samo ako
se desi osigurani slučaj u ugovorenom roku.
2. Drugo, ugovor o osiguranju je formalan ugovor – ugovornici potpisuju polisu osiguranja sa
bitnim sastojcima ugovora, nakon čega je osigurač izdaje osiguraniku. Bez polise ugovor je
ništav.
Ipak, ugovor o osiguranju je neformalan u tri slučaja:
a. Ugovor o plovidbenom osiguranju (npr. broda, tereta, potraživanja vozarine) zaključuje
se usmeno, ali je osigurač dužan da izda polisu na zahtev osiguranika,
b. Zaključenje ugovora ćutanjem osigurača na ponudu osiguranika. Ako osigurač ne odbije
pismenu ponudu osiguranika u roku od osam dana pošto je primi, smatra se da je
prihvatio danom kad mu je prispela, pod uslovom da je ona u skladu sa njegovim
uslovima osiguranja. Ako je potreban lekarski pregled osiguranika, ugovor je zaključen
ćutanjem osigurača istekom roka od 30 dana.
c. Plaćanje premije osiguraču, ako je on predvideo takav način zaključenja ugovora. Na
primer, putniku se pruža mogućnost da uz autobusku kartu ili na aerodromu iz aparata
kupi tiket radi osiguranja tokom prevoza, čime po sili zakona pristupa uslovima
osiguranja.
208
3. Treće, ugovor o osiguranju je adhezioni, jer se zaključuje tako što osiguranik prihvata uslove
osiguranja koje osigurač jednostrano određuje. Zakonska pravila o osiguranju su u načelu
jednostrano prinudna, a od njih se ugovorom može odstupiti samo u korist osiguranika
(povećanje njegovih prava), a u korist osigurača samo kad je to izričito dopušteno (smanjenje
njegovih obaveza).
4. Četvrto, ugovor o osiguranju je trajan. Osiguračeva obaveza da isplati naknadu nastaje samo ako
se osigurani slučaj desi za vreme njegovog trajanja, odnosno za vreme za koje je osiguranik
platio premiju (tzv. period pokrića).
II Pravni izvor ugovora o osiguranju je ZOO, s tim što se on ne primenjuje na plovidbeno osiguranje,
osiguranje potraživanja i reosiguranje.
III Lica u ugovoru o osiguranju
U ugovoru o osiguranju uvek se javljaju dva lica – osigurač i osiguranik, kao ugovorne strane, a mogu se
javiti još dva lica – korisnik osiguranja i osigurano lice.
1. Osigurač je lice koje se obavezuje da isplati naknadu iz osiguranja osiguraniku, ako se desi
osigurani slučaj do isteka roka osiguranja. Osigurač je akcionarsko društvo specijalizovano samo
za delatnost osiguranja za čije obavljanje mora da dobije dozvolu nadzornog organa države (npr.
Narodne banke Srbije), ako ispuni propisane uslove (npr. osnivački kapital, fondovi osiguranja,
zaposleni stručnjaci).
2. Osiguranik je lice koje je obavezno da osiguraču plati premiju osiguranja. Osiguranik obično
zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun, ali ga može zaključiti i za tuđ račun,
tj. za korisnika osiguranja. Npr. otac plaća premiju i osigurava dete.
3. Korisnik osiguranja je treće lice koje ima pravo da od osigurača naplati naknadu iz osiguranja
kad se ostvari osigurani slučaj. Korisnik osiguranja može biti:
a. Određen – kada je reč o osiguranju za račun trećeg lica,
b. Odrediv – korisnik osiguranja je nepoznat u času zaključenja ugovora, te se kasnije
određuje na osnovu ugovorenih okolnosti (npr. lice oštećeno u udesu u osiguranju
vlasnika vozila od odgovornosti). Korisnik osiguranja može da se pojavi kao posebno lice
i u imovinskim i u ličnim osiguranjima.
4. Osigurano lice je lice na čijim ličnim ili imovinskim dobrima mora da se desi osigurani slučaj da
bi nastala obaveza osigurača da isplati naknadu iz osiguranja. Osiguranik je ujedno osigurano
lice kad god zaključuje ugovor u svoju korist, a može biti i treće lice. Pismena saglasnost trećeg
lica, čija su lična dobra predmet osiguranja, nužna je za punovažnost ugovora o osiguranju koji
osiguranik zaključuje u svoju korist, kako bi se izbegle zloupotrebe (npr. supružnici se uzajamno
osiguraju za slučaj smrti jednog od njih).
IV Bitni sastojci
Da bi se zaključio ugovor o osiguranju, ugovornici se moraju dogovoriti o:
209
1.
2.
3.
4.
5.
Predmetu osiguranja,
Riziku osiguranja (osiguranom slučaju),
Premiji osiguranja,
Osiguranoj sumi, ako se radi o ličnom osiguranju, i
Roku osiguranja.
1. Predmet osiguranja – su lična ili imovinska dobra na kojima treba da se desi osigurani slučaj da
bi nastala obaveza osigurača da isplati naknadu iz osiguranja. U osiguranju od odgovornosti,
predmet osiguranja su dobra trećeg lica, koja mogu da budu povređena osiguranim slučajem
(npr. moguća osiguranikova ogdovornost za štetu u saobraćajnoj nesreći).
2. Rizik je budući neizvestan događaj nezavisan od isključive volje ugovornika, čijim ostvarenjem
nastaje obaveza osigurača da isplati naknadu osiguraniku. To je najčešće opasnost koja ugrožava
osigurani predmet (npr. požar, poplava, suša, bolest), što nije slučaj kod ličnih osiguranja (npr.
osiguranje za doživljenje punoletstva).
Događaj kojim se ostvaruje rizik je osigurani slučaj. Rizik osiguranja mora da bude događaj koji je
moguće da nastupi. Ako događaj nije budući, neizvestan i nezavisan od volje ugovornika,
ugovor je ništav. Od sankcije ništavosti postoje dva izuzetka:
a. Prvo, dopušteno je osiguranje rizika u određenom vremenu pre zaključenja ugovora,
pod uslovom da ugovornici nisu tada znali da je već nastupio osigurani slučaj (npr.
plovidbeno osiguranje – zaključuje se kad brod isplovi, a osiguranje teče od časa ukrcaja
tereta, događaj: teret ili brod je tada već bio oštećen)
b. Drugo, rizik može da bude i izvestan događaj, pod uslovom da u času zaključenja
ugovora nije bilo izvesno vreme njegovog nastupanja (npr. smrt osiguranika).
Rizici se u uslovima osigurača dele na:
1. Osnovne rizike – rizici za koje se po znakonu podrazumeva osiguranje, čak i kada u polisi
nisu navedeni, jer su uobičajeni za određenu oblast (npr. osiguranje robe u prevozu).
2. Dopunske rizike – rizici koji su obuhvaćeni osiguranjem samo ako su poimenice ugovoreni
(npr. mane robe u isporuci ili prevozu), za njih osiguranik plaća posebnu premiju, i
3. Isključene rizike – rizici koji nisu obuhvaćeni osiguranjem po osnovu zaključenog ugovora.
3. Premija osiguranja je novčana svota koju osiguranik plaća pre nastupanja osiguranog slučaja, da
bi za osigurača nastala obaveza isplate naknade iz osiguranja, ako se osigurani slučaj desi pre
isteka roka osiguranja. Njena visina je srazmerna riziku kojem je izložen predmet osiguranja.
Ugovara se u apsolutnom iznosu ili u postotku od vrednosti predmeta osiguranja.
4. Osigurana suma je najveća novčana svota koju se osigurač obavezuje da plati osiguraniku, ako
se desi osigurani slučaj.
Kod imovinskog osiguranja – osigurana suma nije bitan element jer osigurač tada obavezan najviše da
naknadi štetu u visini vrednosti osiguranog imovinskog dobra (npr. stvari ili potraživanja). Ako je šteta
manja, osigurač plaća naknadu iz osiguranja u visini nastale štete, a ako je ugovorena osigurana suma
210
niža od vrednosti osiguranog imovinskog dobra (tzv. podosiguranje, ograničeno osiguranje), naknada iz
osiguranja ne može da bude veća od osigurane sume.
U ličnom osiguranju – osigurana suma je bitan sastojak ugovora, jer lična dobra nemaju tržišnu vrednost.
Zbog toga je osigurana suma najveći iznos do kojeg osigurač mora da osiguraniku plati naknadu iz
osiguranja.
5. Rok osiguranja je vreme u kojem treba da nastupi osigurani slučaj da bi osiguraču nastala
obaveza da isplati naknadu iz osiguranja. Pošto je osiguranik za to vreme „pokriven“ (zaštićen)
osiguranjem, zove se vreme (period) pokrića.
Polisa osiguranja
I Pojam
Polisa je isprava čijim potpisivanjem se zaključuje ugovor o osiguranju, a koja sadrži njegove bitne
sastojke. Ona može da ima trojaku funkciju:
1. Prvo, ona je bitna forma ugovora o osiguranju, osim kad je dopušteno da se zaključi bez njenog
potpisivanja,
2. Drugo, ona je legitimaciona isprava, jer osiguraniku služi kao dokaz da je sa osiguračem
zaključio ugovor o osiguranju, kao i da ima pravo na naknadu iz osiguranja ako dokaže da se
desio osigurani slučaj,
3. Treće, ona može da bude hartija od vrednosti, ako je prenosiva (npr. glasi po naredbi ili na
donosioca). U imovinskim osiguranjima, polisa je prenosiva pre nastupanja osiguranog slučaja
samo uz prenos osiguranog imovinskog dobra, a nakon nastupanja osiguranog slučaja polisa je
samostalno prenosiva, bez obzira na to da li je reč o ličnom ili imovinskom osiguranju.
II Lista pokrića
Ugovor o osiguranju može da se zaključi i potpisivanjem (izdavanjem) liste pokrića umesto polise. To je
isprava koju ugovornici sastavljaju kad u času zaključenja ugovora nemaju dovoljno elemenata da
sastave polisu. Lista pokrića je privremena isprava, jer ugovornici moraju da je zamene polisom kad se
steknu uslovi za njeno izdavanje. Npr. kada je predmet osiguranja procenio stručnjak, a ugovorne strane
su se već, pre liste pokrića, usaglasile oko sastojaka ugovora (premija, rok, predmet, itd).
Vrste osiguranja
Pravni značaj podele je u tome što su načela na kojim se zasnivaju ova osiguranja bitno različita. Prema
vrsti predmeta osiguranja, razlikuje se:
1. Imovinsko osiguranje – ima za predmet imovinsko dobro osiguranika, npr. osiguranje imovine,
neživotno osiguranje. Njegova svrha je naknada štete koju osiguranik pretrpi nad osiguranom
imovinskom dobru usled ostvarenja osiguranog rizika, odnosno nastupanja osiguranog slučaja.
Zavisno od vrste imovinskog dobra, imovinsko osiguranje se deli na:
a. Osiguranje stvari (npr. za slučaj njene propasti ili oštećenja), i na
b. Osiguranje potraživanja (npr. zbog nemogućnosti poverioca da ga namiri o dospelosti).
211
2. Lično osiguranje – ima za predmet osiguranikova lična dobra, kao što je život ili telo, npr.
osiguranje lica, životno osiguranje. Njegova svrha nije naknada štete osiguraniku, jer isti ne
mora da je pretrpi da bi imao pravo da naplati osiguranu sumu (npr. doživljenje punoletstva ili
druge starosti). Prema vrsti rizika, lično osiguranje se deli na:
a. Osiguranje života, i na
b. Osiguranje od nesrećnog slučaja (nezgode).
3. Osiguranje od odgovornosti.
30.
Ugovor o lizingu
Lizing je nebankarski posao – i davalac lizinga može biti samo akcionarsko društvo ili društvo sa
ograničenom odgovornošću, i to ne mogu biti banke.
Davalac lizinga ne može odobravati novčane zajmove i on obavlja svoju delatnost finansijskog lizinga kao
pretežnu delatnost. Lizing posao je posao finansijskog posredovanja kojim se … (ista definicija kao kod
ugovora o lizingu).
Definicija ugovora o lizingu:
Ugovor o lizingu je ugovor kojim se davalac lizinga obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenja
držanja i korišćenja predmeta lizinga određeno vreme, tokom kog primalac lizinga uživa sve koristi i snosi
sve rizike u vezi sa vlasništvom, a primalac se obavezuje da će za to plaćati lizing naknadu u ratama i da
će po isteku roka predmet vratiti, otkupiti ili produžiti vreme korišćenja.
Pravni izvori ugovora o lizingu su:
1. Zakon o obligacionim odnosima,
2. Zakon o zaštiti korisnika lizinga,
3. UNIDROIT konvencija o međunarodnom lizingu
Ugovorne strane u ugovoru o lizingu su:
1. Davalac lizinga,
2. Primalac lizinga, i
3. Isporucilac predmeta finansijskog lizinga – proizvođač.
Karakteristike ugovora o lizingu su da je to:
1. Imenovan, dvostranoobavezan, teretan ugovor i ugovor bez obzira na svojstva ličnosti
2. Ugovor sa trajnim izvršenjem obaveza – izvršava se u dužem vremenskom periodu, mešovit
ugovor
3. Akcesoaran ugovor – što znači da ugovor o lizingu zavisi od ugovora o isporuci – ako se on
otkaže otkazuje se i ugovor o lizingu
4. Ugovor o lizingu mora biti u pisanoj formi, i postoji obaveza davaoca lizinga za registraciju
finansijskog lizinga kod APR-a
Pravni odnosi koji postoje u ugovoru o lizingu su:
1. Davalac i primalac lizinga – odnos se definiše ugovorom o lizingu
212
2. Davalac lizinga i isporucilac predmeta liznga – odnos se definiše ugovorom o isporuci
3. Primalac lizinga i isporucilac predmeta lizinga – odnos je zasnovan na zakonu
Bitni elementi ugovorao lizingu su:
1. Predmet lizinga – koji je precizno određen, a to je pokretna, nepotrošna stvar ili nepokretnost
2. Nabavna vrednost predmeta lizinga
3. Lizing naknada
4. Vreme trajanja lizinga
5. Uslovi isporuke i prenosa svojine na predmetu
6. Primalac – potrošač – ako je primalac lizinga zapravo potrošač lizinga, na ugovor o finansijskom
lizingu se primenjuje poseban zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga.
Stvarnopravni odnosi koji postoje u pogledu predmeta lizinga su:
1. Pravo svojine:
a. Davalac lizinga je neposredan držalac, on je vlasnik predmeta lizinga, i on ima takozvanu
golu svojinu – niti je stvar kod njega, niti je koristi,
b. Primalac lizinga ima pravo korišćenja i ubiranja prihoda.
2. Državina:
a. Primalac lizinga je neposredni drzalac – ima faktičku vlast nad stvari, a
b. Davalac lizinga je posredni držalac.
3. Rizik slučajne propasti i oštećenja predmeta lizinga – kod lizinga, ovaj rizik snosi primalac lizinga
Sadrzina ugovora o lizingu:
I Obaveze davaoca lizinga su:
1. Da pribavi predmet lizinga od isporucioca i da ga preda primaocu lizinga
2. Da garantuje mirnu i korisnu državinu – tj. da meni omogući da ja budem korisnik
II Obaveze sticaoca lizinga su:
1. Da preuzme predmet lizinga i da plaća lizing naknadu
2. Da upotrebljava predmet u skladu sa ugovorom – sa pažnjom dobrog domaćina, tj privrednika
3. Da održava, popravlja i osigura predmet lizinga o svom trošku i da ga vrati neoštećenog
→ Ugovor o isporuci – je ugovor koji je zaključen između isporučioca predmeta i davaoca lizinga. Njime
davalac lizinga stiče svoju svojinu nad predmetom lizinga, određenom od strane primaoca lizinga, u cilju
davanja tog predmeta lizinga primaocu lizinga u finanisjski lizing. Pravna priroda ovog ugovora je ugovor
o prodaji sa unapred definisanom svrhom.
Prava primaoca lizinga u slučaju neisporuke ili zakasnele isporuke predmeta lizinga su:
1. Prava prema davaocu lizinga –
a. Pravo da odbije prijem isporuke, i
b. Pravo da raskine ugovor o lizingu
2. Prava prema isporučiocu –
a. Pravo da zahteva isporuku,
213
b. Pravo na naknadu štete
Materijalni nedostaci predmeta lizinga – ko odgovara primaocu lizinga?
1. Za materijalne nedostatke predmeta lizinga odgovornost ima isporucilac, jer je ovo situacija kao
da smo sa njim direktno zaključili ugovor
2. Davaoc lizinga nema nikakve odgovornosti za materijalne nedostatke, osim ako on bira
isporučioca
Pravni nedostaci predmeta lizinga → Svu odgovornost ovde ima davalac lizinga, jer je on vlasnik
predmeta.
Davalac lizinga ima izlučno pravo u slučaju stečaja primaoca lizinga.
Značaj ugovora o lizingu je veliki, a pre svega se odnosi na:
1. Finansijsko posredovanje;
2. Značaj za primaoce – kreditiranje, mogucnost korišćenja predmeta i pravo na ubiranje prihoda
od upotrebe
3. Značaj za davaoca – ulaganje kapitala, sigurnost;
4. Značaj za isporučioce – ovo usporava tempo zastarevanja tehnologije i duži je period korišćenja
predmeta.
31.
Ugovor o faktoringu
Definicija ugovora:
Ugovor o faktoringu je ugovor kojim se faktor obavezuje da preuzme potraživanja od klijenta, da ih
naplati u svoje ime i za svoj račun, da klijentu odmah ili prilikom nekog unapred utvrđenog roka isplati
protivvrednost potraživanja i pod izvesnim uslovima garantuje naplatu, a klijent se obavezuje da će za
uzvrat faktoru platiti naknadu.
Pravni izvori ugovora o faktoringu su:
1. Zakon o faktoringu,
2. Opšti uslovi poslovanja fakotring kompanija,
3. Tipski i formularni ugovori,
4. Opšta pravila ugovornog prava, i
5. Poslovni običaji
Ugovorne strane u ugovoru o faktoringu su:
1. Faktor – lice koje kupuje potraživanje od ustupioca
2. Dužnik – privredni subjekt od kog faktor naplaćuje potraživanje
3. Ustupilac potraživanja – privredni subjekt koji ustupa svoje potraživanje faktoru
Karakteristike ugovora o faktoringu su da je to:
1. Neimenovan, dvostranoobavezan, teretan i formularan ugovor
2. Ugovor sa trajnim prestacijama, tipski i mešovit ugovor, intuit personae
214
Bitni elementi ugovora o faktoringu su:
1. Predmet – može biti samo novčano potraživanje, i to:
a. Celo ili delimično potraživanje,
b. Postojeće nedospelo ili buduće potraživanje,
c. Potraživanje nastalo na osnovu ugovora o prodaji ili pružanja usluga
2. Cena – određuje se u samom ugovoru. Najznačajniji deo je provizija faktora. Na cenu utiču:
a. Rizik naplate otkupljenog potraživanja,
b. Rok dospelosti,
c. Troškovi naplate ,itd.
Nadzor nad obavljanjem poslova faktoring društava vrši Ministarstvo finansija, koje ujedno izdaje i
dozvole za njihov rad.
Uslovi koje je društvo potrebno da ispuni da bi se bavilo obavljanjem faktoring poslova su:
1. Faktoring društvo mora biti organizovano u nekoj od formi za privredna društva – DOO ili AD
2. Da je osnovano u Srbiji, sa minimalnim novčanim kapitalom od 40 miliona dinara
3. Društvo može obavljati samo posao faktoringa i njemu srodne ili povezane poslove
Postoje različite vrste faktoringa, a faktoring se deli:
1. Prema mestu na kom je nastalo potraživanje koje je predmet prodaje, postoje:
a. Domaći faktoring – gde predmet je prodaja potraživanja koje je nastalo prodajom robe
ili pružanjem usluga između domaćih lica na unutrašnjem tržištu.
b. Međunarodni faktoring – predmet je prodaja potraživanja koje je nastalo u
spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga
2. Prema kriterijumu ko preuzima obavezu preuzimanja rizika naplate potrazivanja, postoje:
a. Faktoring bez regresa – faktor je preuzeo na sebe rizik naplate potraživanja
b. Faktoring sa regresom – ustupilac odgovora faktoru za naplativost potraživanja na dan
dospeća
Postoji i obrnuti faktoring – obrnuti faktoring se ugovara između faktora i dužnika, pri čemu faktor
preuzima obavezu plaćanja prema poveriocu i stiče pravo naplate od dužnika u roku iz osnovnog
ugovora.
Sadrzina ugovora o faktoringu:
I Obaveze faktora su:
1. Da u obavljanju poslova faktoringa postupa sa pažnjom dobrog privrednika,
2. Da upravlja otkupljenim potraživanjama u skladu sa načelom savesnosti i poštenja
3. Da uredno i ažurno vodi evidenciju otkupljenih potraživanja
4. Da omogući vršenje nadzora nad svojim poslovanjem ovlašćenim organima
II Obaveze ustupioca potraživanja su da:
1. Ima odgovornost za postojanje potraživanja koje je predmet ugovora
2. Ustupilac garantuje faktoru da su prodata potraživanja oslobođena svih tereta – prigovora,
zaloge, itd.
215
→ Sukcesivni faktoring predstavlja dalju prodaju i prenos potraživanja sa faktoring društva na drugo
faktoring društvo – ovo je dozvoljeno, osim ako ugovorom drugačije nije naznačeno.
• Prestanak ugovora o faktoringu se dešava na dva načina:
1. Redovan način za prestanak ugovora koji je je istek roka, a
2. Ako nije ugovor zaključen na određeni rok, onda ugovor o faktoringu ne može prestati pre nego
što sva potraživanja budu naplaćena ili regresirana od strane ustupioca.
IV Značaj ugovora o faktoringu se ogleda u:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
32.
Bržem ostvarivanju uvoza i izvoza robe na tržištu,
Bržem obrtu kapitala,
Manjim troškovima poslovanja uvoznika i izvoznika
Bržem dolasku do likvidnih sredstava,
Većoj sigurnost i izvesnost za međunarodni promet,
Del credere funkcija faktora – pri čemu on preuzima rizik za naplatu potraživanja
Ugovor o javno-privatnom partnerstvu (JPP) i koncesijama
Koncept JPP podrazumeva uključivanje privatnog sektora u obezbeđenje infrastrukturnih projekata i
njima odgovrajućih usluga koji su tradicionalno bili u isključivoj nadležnosti javnog sektora.
Pojam javnog ugovora:
Ugovor o javno-privatnom partnerstvu (JPP) zaključuje se u pisanom obliku između javnog i privatnog
partnera kojim se, radi realizacija projekta JPP, uređuju njihova međusobna prava i obaveze.
Bitne karakteristike ugovora o JPP su:
1. JPP počiva na ugovornom odnosu – to je javni ugovor
2. U JPP ušestvuju dva parntera koji su samostalni i sposobni da nastupaju u svoje ime i za svoj
račun, a svako od njih mora da unese određenu vrednost u projekat – novac, svojinu, reputaciju,
itd.
3. Zasniva se na duži rok – radi se o dugoročnoj saradnji između javnog i privatnog sektora – od 5
do 50 godina
4. Predmet JPP ne može biti isključivo komercijalno korišćenje dobara u opštoj upotrebi
5. JPP se delimično ili u potpunosti finansira od strane privatnog partnera
6. U JPP, javni partner može privatnom partneru dati koncesiju, preneti određena stvarna prava ili
mu platiti naknadu u novcu
Pravni izvori ugovora o javno-privatnom partnerstvu su:
1. Zakon o JPP i koncesijama,
2. Zakon o komunalnim delatnostima,
3. Zakon o javnoj svojini
216
Ugovorne strane u ugovoru o JPP su:
1. Javni partner (koncedent) – jedno ili više javnih tela, državni organ, javna ustanova, itd., koji
imaju ovlašćenja da samostalno pokreću postupak realizacije projekata JPP
2. Privatni partner (koncesionar) – jedno ili više lica koja su privatnopravna lica, fizicko ili pravno,
domaće ili strano
Karakteristike ugovora o JPP su da je to:
1. Dvostranoobavezan, teretan, komutativan, kauzalan i mesovit ugovor po pravnoj prirodi
2. Formalan ugovor (u pisanoj formi) – to je uslov za punovažnost ugovora, i ovaj ugovor se unosi u
Registar javnih ugovora.
Načela ugovora o JPP su:
1. Zaštita javnog interesa,
2. Efikasnost,
3. Transparentnost,
4. Slobodna tržišna utakmica,
5. Proporcionalnost,
6. Zaštita životne sredine,
7. Autonomija volje i ravnopravnost
Sadržina ugovora o JPP – Javni partner uređuje
1. Prirodu i obim radova koje treba da izvrši privatni partner,
2. Raspodelu rizika izmedju njih,
3. Odredebe o minimalno zahtevanom kvalitetu,
4. Vlasništvo nad sredstivma, itd.
Prestanak ugovora može nastati:
1. Raskidom zbog javnog interesa
2. Sporazumnim raskidom,
3. Jednostranim raskidom,
4. Pravosnažnošću odluke kojom se ugovor oglašava ništavim ili se poništava.
Nadležnost u realizaciji ugovora o JPP ima – javni partner ili Ministarstvo finansija – odnosno nadležni
organ autonomne pokrajne ili jedinica lokalne samouprave
Postoje dva postupka za izbor privatnog partnera, a ti postupci su:
1. Postupak javne nabavke – zaključuju se ugovori o javnoj nabavci, a postupak se reguliše
Zakonom o javnim nabavkama
2. Postupak davanja koncesije – zaključuje se ugovor o koncesiji, a postupak reguliše Zakon o JPP i
koncesijama.
Pravne forme javno-privatnog partnerstva su:
1. Ugovorno javno-privatno partnerstvo – zasniva se na ugovoru kojim strane uređuju međusobna
prava i obaveze u realizovanju projekta JPP – javni ugovor.
217
Bliža saradnja se može urediti na principima autonomije volje i Zakona o obligacionim odnosima.
Radi se o upravnopravnom ugovoru u kome preovlađuju elementi javnog prava.
2. Institucionalno javno-privatno partnerstvo – zasniva se na pravnom odnosu javnog i privatnog
partnera u svojstvu članova zajedničkog privrednog društva – društvo za posebne namene, koje
je nosilac realizacije konkretnog projekta.
Pravni odnos članova može da se manifestuje na dva načina:
a. U svojstvu osnivača koji unose svoje osnivačke uloge u zajedničko drustvo, ili
b. U sticanju vlasničkog udela od strane privatnog partnera.
3. Koncesija – je poseban oblik ugovornog JPP, zasniva se na javnom ugovoru kojim se uređuje
komercijalno korišćenje prirodnog bogatstva. Privatno lice za uzvrat plaća koncesionu naknadu i
snosi rizik za komercijalno korišćenje predmeta koncesije.
Rešavanje sporova i merodavno pravo – u Srbiji
I Za rešavanje sporova:
1. Osnovno pravilo je da su za sve sporove, koji nastanu iz javnih ugovora, nadležni domaći sudovi.
2. Drugo pravilo je dispozitivno jer je zakonodovac ostavio mogućnost da strane mogu ugovoriti
arbitražu – da bi izbegli unutrašnje pravosuđe zbog nezavisnosti.
3. Treće pravilo kaže da je arbitraža zabranjena ako je privatno lice domaće fizičko ili pravno lice.
II Merodavno pravo i kod domaćih sudova i kod arbitraže je isključivo pravo Srbije.
Značaj ugovora o javno-privatnom partnerstvu je obostran, tj. korist imaju i:
1. Javni partner – koji poboljšava nivo i kvalitet usluga od opšteg interesa, i
2. Privatni partner – koji ostvaruje ekonomske koristi od sopstvene preduzetničke delatnosti.
33.
Ugovor o franšizingu
Franšizing je prošao kroz dve faze:
1. Tradicionalni fransizing – je podrazumevao ustupanje prava u vezi proizvoda i trgovačkog imena
i javljao se kao odnos u plasmanu proizvoda između isporučioca i prodavca, i
2. Fransizing druge generacije (integralni) – koji, pored toga što se odnosi na proizvod, usluge i
trgovački znak, podrazumeva saradnju koja se sada odnosi na celokupno poslovanje –
marketing, strategiju i plan, kontrolu kvaliteta itd.
Definicija ugovora o franšizingu:
Ugovor o franšizingu je ugovor kojim davalac franšizinga ustupa isključiva prava prodaje robe ili vršenja
usluga primaocu franšizinga, istovremeno ovlašćujući ga da istupa pod poslovnim imenom, da koristi
njegove licence i druge znakove razlikovanja, da koristi njegove tehničke i komercijalne metode
poslovanja, znanja i iskustva, marketing uz permanentno davanje instrukcija i nadzora nad poslovanjem
korisnika. Primalac franšizinga je dužan da plaća za ustupljena prava i izvršene usluge određenu naknadu
davaocu franšizinga.
218
Pravni izvori ugovora o franšizingu su:
1. Opšta načela ugovornog prava,
2. Pravila o zaštiti konkurencije,
3. Pravna pravila iz oblasti intelektualne svojine,
4. Opšti uslovi poslovanja davalaca franšize,
5. Tipski i formularni ugovori.
Ugovorne strane u ugovoru o franšizingu su:
1. Davalac franšizinga – koji je po pravilu veliko privredno društvo koje je razvilo i usavršilo
određeni sistem poslovanja i koje je spremno da ustupi na korišćenje svoje ime i reputaciju,
način i metode poslovanja
2. Primalac fransizinga – su pravna i fizička lica koja su registrovana za obavljanje određene
privredne delatnosti, koja posluju u svoje ime i za svoj račun.
Karakteristike ugovora o franšizingu su da je to:
1. Neformalan ugovor – ali je pravilo da se zaključuje u pisanoj formi jer to zahteva njegova
složenost, kao i ekonomska i pravna priroda,
2. Dvostranoobavezan, teretan ugovor i ugovor sa trajnim prestacijama – zaključuje se za period od
godinu dana do 25 godina.
Predmet ugovora o franšizingu je franšiza – a franšiza je ustupanje prava na prodaju robe ili vršenja
usluga na ugovorom određenoj teritoriji, na određeni način i pod određenim obeležjima davaoca
franšize.
Vrste ugovora o franšizingu se klasifikuju:
1. Prema kriterijumu predmeta franšize, to su:
a. Proizvodne franšize – primalac franšize proizvodi robu i istovremeno istu prodaje uz
obavezu da osnovne sirovine, poluproizvode i proizvode za proizvodnju te robe kupuje
od davaoca franšize,
b. Robne franšize – primalac franšize prodaje robu sa oznakom davaoca franšize, i
c. Uslužne franšize – predmet franšize je pružanje usluga
2. Prema kriterijumu da li su primalac i davalac franšizinga iz iste države, postoji:
a. Međunarodni franšizing, i
b. Nacionalni franšizing
3. Prema kriterijumu obima obaveza koje proističu iz ugovora o franšizingu, postoji:
a. Jednostavan franšizing, i
b. Složen franšizing
Sadržina ugovora o franšizingu:
I Obaveze davaoca franšizinga su:
219
1. Obaveza prenosa prava prodaje robe i pružanja usluga,
2. Obaveza prenosa korišćenja poslovnog imena, žiga i drugih znakova raspolaganja,
3. Obaveza prenosa know-how, i obaveza pružanja stručne pomoći ili usluga.
II Obaveze korisnika franšizinga su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Obaveza unutrašnjeg izgleda sedišta, tj. radnje,
Obaveza unapređenja plasmana robe i usluga,
Obaveza sprovođenja opšte poslovne politike davaoca franšizinga,
Obaveza plaćanja naknade za ustupljena prava i usluge
Obaveza nabavke robe od davaoca franšizinga ili lica koje je on odredio,
Obaveza čuvanja poslovne tajne.
Značaj ugovora o franšizingu se ogleda u:
1. Razvoju kooperacionog marketinga
2. Razvoju međunarodne poslovne saradnje i preduzetništva,
3. Povećanje obima distribucije robe i usluga,
4. Širenje tržišta,
5. Veća sigurnost i zaštita potrošača, itd.
220