Карло Франческо Полароло Карло Франческо Полароло био је италијански барокни композитор и оргуљаш.Рођен је у Бреши око 1653. године а преминуо у Венецији 7. фебруара 1723. године.То је био један од највећих оперских композитора свог времена и његов рад у овој области показује стилски прелаз између бомбастичног млетачког рада из XVII века и нове школе напуљске опере. Мало се зна о његовој младости а основе музике је научио од свог оца Орациа Поларолоа, који је тада био активни први оргуљаш у цркви "Santi Nazaro e Celso" у Бреши, а касније у градској катедрали. Није познато када је отишао у Венецију, али вероватно са циљем да би наставио школовање под вођством Ђованија Легренци. Карло Франческо Полароло 1676. године постаје оргуљаш у свом родном граду у Congregazione dei Padri della Pace где повремено мења свог оца на том месту, све до 18. децембра 1676. године, када је званично постављен за главног оргуљаша. Полароло се оженио 1674. године где је исте године крстио своје двоје деце, а две године касније, 1676., добија сина, Антонио Поллароло, који ће наставити стопама свог оца као композитор. Полароло 12. фебруара 1680. године постаје главни капелник катедрале у Бреши, наследивши Пиетра Пелиа на том месту., а 7. јуна, 1681. године примљен је у удружење Accademia degli Erranti, које се бави књижевним и музичким радом и на тој функцији остаје до 1689. године. За време рада у Accademia degli Erranti 1678. компонује своју прву оперу, Venere travestita. Две године касније компонује свој први ораторијум La fenice. Од 1685. активно компонује опере и ораторијуме те исте године представља две своје драме, I delirii per amore, изведене у Бреши и La Rosinda изведене у Венецији. Полароло 1686. године отвара сезону у позоришту Teatro Sant'Angelo, у Венецији својом опером Il demone amante, overo Giugurta, где исте године поставља и Il Licurgo, overo Il cieco d'acuta vista. У наредним годинама је компоновао три дела за Верону, Rodeico (1687), La costanza gelosa negl'amori di Cefalo e Procri (1688) e Alarico re de Goti (1689), а за Брешу ради прераду драме Antonino e Pompeiano, композитора Антониа Сарториа. Крајем 1689. године са својом породицом сели се из Бреше и трајно се настањује у Венецији где га 13. августа 1690. године постављају је за другог оргуљаша базилике Светог Марка, а две године касније постаје заменик главног капелника. Од 1691. године његове опере су почеле да се редовно приказују у великим позориштима у граду, посебно у Teatro San Giovanni Grisostomo, Teatro Sant'Angelo, Teatro San Cassiano и Teatro San Fantino. У 1694. години је покушао да постане капелмајстор базилике Сан Марко, али за један глас више изабран је Антонио Бифи. Неколико месеци касније је напустио положај заменика мајстора венецијанске базилике у корист свог сина Антонија. Иако се повукао из активног музичког живота наставио несметано да компонује све до 1720. године и између 1690. и 1705. компонује своја најбоља дела. У исто време био је музички директор Ospedale degli Incurabili, један од четири позната венецијанска конзерваторијума, где остаје од 1696 до 1718. године, можда чак и до 1722. године. За ову школу је компоновао неколико латинских ораторијума. Истовремено је компоновао музику и за друге институције и манифестације. Своју каријеру композитора опера завршио је 1722. године, због болести и умире у фебруару следеће године. Сахрањен у цркви Santa Maria di Nazareth (данас познатија као Chiesa degli Scalzi). Дела Поллароло свакако има своје место у историји музике, нарочито опере, пре свега, због броја дела које је компоновао, а нека из због стилске особености. Он је у периоду од 44 година (1678-1722) написао око 90 опера и 18 ораториа. За већину његових опера либрета су писали познати лбретисти тога доба као Ђулио Цесаре Коради, Матео Норис, Франческо Силвани, Ђироламо Фригимелика Роберти и Апостоло Зено (последња двојица, су заправо спроводили реформу либрета). Његове опере су успешно представљене широм Италије и преко Алпа у Бечу, Брауншвајгу и Ансбаху. Атина Јовичић граф 21 извор литературе: википедија