prica o isposnicima

advertisement
Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nije bilo talasa. Bogomoljci — od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama — razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu. Dode vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji covek pokazivao je nešto rukom prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade, pogleda tamo kud je pokazivao covek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Pride bliže i stade slušati. Opazi covek vladiku, skide kapu i ucuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
“Ne snebivajte se, braco, rece vladika, i ja sam prišao da cujem šta prica ovaj cestiti covek. “ Ta eto prica nam ribar o isposnicima”, rece jedan odvažniji trgovac. “O kakvim isposnicima?”, upita vladika, dode do ograde palube i sede na sanduk. “Ispricaj da i ja cujem. Šta si pokazivao?”. “Ma eno nazire se ostrvce, rece covek i pokaza napred na desnu stranu. “Na onom ostrvcetu žive isposnici, spasavaju svoje duše”. “Gde je ostrvce?”, upita vladika. “Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblacic, malo ulevo od njega dole vidi se kao neka pruga”. Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oci nisu mogle ništa da vide. “Ne vidim”, rece. “ Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?”. “Božji ljudi”, odgovori seljak. “Odavno sam cuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video”. I ribar nastavi da prica kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a zatim su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi camac. “Kako izgledaju?”, upita vladika. “Jedan je malecak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, bice da ima preko sto godina, seda brada pocela vec da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao andeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a covek jak: prevrnu moj camac kao cabar, ne stigoh ni da mu pomognem — a i on je isto tako ozaren. A treci je visok, brada mu do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oci i na sebi nema niceg, samo je opasan rogožinom”. “O cemu si razgovarao s njima?”, upita vladika. “Mahom su cutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi vec razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj omaleni starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se — i visoki se smiri. Starina samo rece 'spasi nas' i osmehnu se”. Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu. “ Evo, sada se sasvim dobro vidi”, rece trgovac. “Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštenstvo”, rece on pokazujuci.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda crnu prugu — ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu s pramca prema krmi, dode do krmara. “ Kakvo se to ostrvce, veli, vidi tamo?”. “Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu”. “Je li tacno, veli, da tamo starci žive isposnickim životom?”. “Prica se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam je li to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, oni i naprazno blebecu”. ”Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike”, rece vladika. “Može li se to ikako?”. “ Brodom se ne može prici”, rece krmar. “Camcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana”. Pozvaše kapetana. “Želeo bih da vidim te isposnike”, rece vladika. “ Da li biste mogli da me prebacite?”. Kapetan ga stade odvracati. “Svakako da bismo mogli, ali cemo se dugo zadržati, i, ako mi je dopušteno da primetim vašem preosveštenstvu, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pricali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe”. “Ali ja bih da ih vidim”, rece vladika. “Platicu vam za trud, odvezite me”. Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, vec su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je cak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. “Zaista, veli, tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri coveka”. Pogleda vladika kroz dogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manji, a treci sasvim mali; stoje na obali, drže se za ruke. Kapetan pride vladici. “Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti camcem, a mi cemo se usidriti”. Istog casa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra — brod se trže, zaljulja. Spustiše camac, uskociše veslaci, a vladika side niz lestvice. Ukrca se vladika u camac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki — go, opasan rogožinom, manji — u pohabanom kaftanu, i pogrbljeni starac — u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke. Pristadoše veslaci uz obalu, cakljom privukoše camac obali. Izade vladika. Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni mu se još dublje pokloniše. I vladika im poce govoriti. “Slušao sam”, veli, “da vi, božiji starci, vodite ovde isposnicki život, molite se za ljude Hristu-bogu, a ja sam eto, po milosti božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge božije, vidim i da vas, ako mogu, poucim”. Isposnici cute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog. “Recite mi kako vodite isposnicki život i kako služite Bogu”, rece vladika. Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina i rece: “Ne znamo mi, slugo božija, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”. “ Kako se vi molite Bogu?”, upita vladika. I starina rece: “Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”. I samo što starina isposnik to rece, sva tri isposnika podigoše oci prema nebu i sva trojica rekoše: “Trojica vas, trojicu nas spasite!”. Nasmeja se vladika i rece: “To ste vi culi za Svetu trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, božiji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali ne znate kako da mu služite. Ne treba se tako moliti, vec me slušajte, naucicu vas. Necu vas uciti po svom nahodenju, vec cu vas nauciti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole”. I poce vladika isposnicima tumaciti kako je Bog otkrio sebe ljudima: protumaci im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svetoga i rece: “ Bog Sin je sišao na zemlju da spase ljude i naucio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom. I stade im vladika govoriti: “Oce naš”. I ponovi jedan isposnik: “Oce naš”, ponovi drugi: “Oce naš”, ponovi treci: “Oce naš”. “Iže jesi na nebesjeh”. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebesjeh”. Ali se smete srednji isposnik, ne rece tacno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima te nije mogao izgovarati cisto; nerazgovetno promrmlja i najstariji bezubi isposnik. Lav Nikolajevic Tolstoj (novina) Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, i isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok im je govorio. I sve do veceri zadrža se vladika s njima; i deset i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu rec, i isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je popravljao i nagonio ih da ponovo ponavljaju iz pocetka. I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naucili molitvu gospodnju. Ocitaše je oni ponavljajuci za njim i ocitaše je i sami. Najpre je naucio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da je još jedanput i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu. Vec je pocelo da se smrkava, mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naucio, sede u camac i zaploviše prema brodu. I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa glasno ponavljaju molitvu gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više culi glasove isposnika, vec su ih samo videli pri mesecini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika — onaj manji u sredini, a visoki sa desne, a srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše.
Dode vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u pocetku videli, zatim su išcezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce išcezlo, samo je more treperilo pri odsjaju meseca. Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, medutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je išcezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naucio molitvi, i zahvaljivao je Bogu za to što ga je uputio da pomogne božijim isposnicima, da ih nauci božijoj reci. Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je išcezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred ocima — cas ovde, cas onde svetluca svetlost na talasima. Najednom opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesecine: belasa se ili galeb ili jedro na camcu. Zagleda se vladika. “Camac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo ce nas stici”. Bio je daleko, daleko, a sada se vec vidi sasvim blizu. Ali, da je camac nije camac, na jedro ne lici. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je camac nije camac, da je ptica nije ptica, da je riba nije riba. Na coveka lici, prilicno je veliko, ali otkud covek na sred mora. Ustade vladika, pride krmaru: “Pogledaj, veli , šta je to?. Šta je to, rodeni moj? Šta je to?”, upita vladika, a vec i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu. Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom: “ Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji!”.
Cuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure ispoonici, drže se za ruke — oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom a ne micu nogama. Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici vec stigoše, pridoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas: “Zaboravili smo, slugo božija, zaboravili smo tvoj nauk! Dok smo ponavljali — pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promace nam jedna rec — zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauci nas opet”. Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i rece: “Uslišice Bog vašu molitvu, starci božiji. Nemam vas rašta uciti. Molite se za nas, grešne”. I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani kuda su otišli.
Download
Related flashcards
Create Flashcards