BLOGOVI POLAZNIKA ONLAJN PROGRAMA „ŠKOLA
TOLERANCIJE: ETNIČKE I VERSKE ZAJEDNICE U
PROMOCIJI LJUDSKIH PRAVA“
septembar – novembar 2009. godine
Jelena Aćimović
Rača Kragujevačka, profesor srpskog jezika i književnosti i građanskog vaspitanja u OŠ
„Đura Jakšić“, saradnica Kancelarije za mlade opštine Rača
"Možda malo boje" ()
13 Dec 2009, Jelena Acimovic
Svakodnevno se suocavamo sa nasiljem koje je postalo neizostavni segment naših života,
vesti i problem pred kojim svi ćutimo i zatvaramo oči.Tešimo se da su to posledice dogadjaja
iz prošlost i na taj način kao da opravdavamo sve ono što nas okružuje , što nas čini ujedno i
razdražljivima i bezosećajnima, što nas nagoni da se zatvaramo u svoje ljušture i sanjamo o
nekom vremenu u kome će biti lepše , bolje i sigurnije.
Polako se navikavamo na nasilje, na huligane koji se neustrašivo šetaju ulicama, psuju, prete
i biju Sve su to mladi ljudi, puni snage, ali ne i znanja.Niko o njima ne brine , nezaposleni su,
zatrovani govorom mrznje ,koji nazalost uglavnom dolazi sa sportskih terena, jurišaju na
svakog ko ne pripada njihovoj grupi ili ne razmislja u skladu sa gomilom kojoj
pripadaju.Nacionalni interes im je vredniji od svoje ili tudje glave.
Naravno, nisu svi isti, ali smo mi u prilici da svakodnevno slušamo o onima koji ruše i
ubijaju, a da one mlade ljude od kojih zavisi buducnost ove zemlje potpuno zanemarujemo mi
zato cete sada biti u prilici da procitate rad moje ucenice Nevene Milojevic, ucenice III
razreda gimnazije , koji je napisala za školske online novine povodom neodrzane „Parade
ponosa“. Inače, ovaj tekst je bio 2 dana jedan od najčitanijih blogova B92, a razmisljanjima
ove mlade devojke bi trebalo da zavide mnogi politički i verski čelnici.
Možda malo boje?
Zamislite sledeće. Nalazite se na zakrčenoj raskrsnici i pokušavate da, sa još hiljade ljudi
pređete ulicu. Prelazite ulicu i jedva da nešto i vidite sem svog cilja - druge strane ulice. Ali
šta ako okrenete glavu? I eto, baš pored vas nestrpljivo stoji mladić u džinsu i šarenoj majici.
Odmeravate polako i sada ste već sasvim sigurni: izfeminizirani pokreti, nakit i lakovani
nokti. Mirno stoji poput vas. Pa ipak, privlači poglede. Sjaji bezglasno u sivilu sveta. Šta ćete
sad?
Prvo pogledajte na drugu stranu. Sivi ljudi oko vas. Mogu vam reći ponešto o nekima od njih.
Baš taj dečko pored. I ta devojka u belom. Da, i njena drugarica pored. I taj mali dečak. I onaj
stariji čovek sa druge strane ulice. I žena pored. Svi su homoseksualci. Da, možda ne
izgledaju tako. Ne nose šarene boje, nemaju nakit, šminku, neke posebne frizure. Ne pričaju
drugačije, mozda čak i ne misle drugačije. Mirno prelaze ulicu i gledaju svoja posla. Pa kako
se onda razlikuju?
Razlikuju se po tome što mnogi još i ne znaju, a neki nikada neće ni znati. Verovatno su to u
sebi potisnuli još u ranom detinjstvu kada su ih roditelji terali da recituju Oče naš. Ili možda
znaju. Stoji duboko u njima, tinja danima i noćima, opseda im misli i upravlja duševnim
stanjima. Ali ipak, oni su to potisnuli, naizgled zaboravili i godinama ćutali i čekali pravo
vreme. A da li će ono ikad doći?
Homoseksualnost ili istopolnost je emocionalna, seksualna, fizička, duhovna sklonost i
privlačnost prema osobama istog pola. Homoseksualnost se smatra jednom od seksualnih
orijentacija. Muškarci homoseksualne orijentacije se nazivaju gejevi, a žene homoseksualne
orijentacije lezbejke.
Definicija, sama po sebi, vrlo lepo zvuči. Ali ako zavirimo iza redova i smestimo je u Srbiju?
U zemlju huligana, navijača, izrazitih nacionalista koji ni ne znaju istoriju svoje zemlje,
zemlju zalutale omladine i vaskrsle prošlosti, zemlju nasilja, kriminala i podlosti. Gde tu ima
mesta za različitosti? Gde ćemo tu smestiti dečka u džinsu? I dati mu osećanja, misli i nade.
Ambicije, možda čak i ličnost i znanje. Gde ćemo mu dati život kakav imamo i mi. Običan,
siv i nezanimljiv. Bez poprekih pogleda. Bez zalutalih podsmeha. Samo život da ga
nesmetano živi?
Smanjuju nam natalitet. Protiv Božjih zakona. Deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke.
Neka rade između svoja četri zida sta žele, što moraju da paradiraju. Sledeće što ćemo videti
su parade sado-mazohizma, pedofila i ljubitelja koza i jaraca. To nije prirodno i kao takvo je
bolest.
Ovo sa natalitetom ima najviše logike. I onako opada otkad i postoji, jos samo pederi da ga
dokrajče i nestade plave srpske krvi. Ali ipak, mislim da se to neće desiti skorije. I pre ćemo
izumreti od bolesti, nehigijene, narkomanije, gladi, gluposti i iseljavanja u bolje zemlje. Pa
ovde šta ostane.
Bog je rekao i da je Zemlja ravna ploča i da se ceo kosmos okreće oko nje, da se treba odricati
i mučiti celoga života pa ćemo posle svi živeti negde na nebu srećni do kraja čega god, pa?
Da, deca ne mogu rasti sa dva oca ili dve majke. Ali samo zato što biste ih vi gledali popreko,
mučili ih i celo detinjstvo učinili noćnom morom. I postoji teorija da će ta deca kasnije biti
takođe homoseksualci. Po meni to nema logike. Kako su onda nastali homoseksualci koji su
imali obične roditelje? I zar nije bolje, da umesto da žive u hladnim sirotištima bez ljubavi i
samo sa osnovnim uslovima potrebnim za život, poput životinja, dobiju pravo detinjstvo i
sreću ljudi koji su voljeni?
Da li biste vi voleli da živite sa svojim dečkom/devojkom između četiri zida? Da nikada ne
možete da nju/njega uhvatite za ruku na ulici. I da to ponosno pokažete pred svima. Zar ima
toliko zla u tome što ljudi žele da prošetaju i pokažu Srbiji da i oni postoje? Da, biće tu
golišavosti, šarenila i različitosti. Ali to je povorka ljudi koji su ponosni na ono sto jesu.
Koliko ljudi to može reći za sebe?
Moramo razlikovati stvarnu bolest od ljudi koji su drugačiji.
Ako nije prirodno, kako ih je onda toliko? Šta, zar je toliko ljudi oko nas prosto bolesno? I
njih nije stvorio isti Bog kao i nas (i onako ih ima različitih)? I zar treba lečiti ono što je
nekada, kada smo bili na vhruncu mudrosti i napredovanja, a po meni od tada je ljudska vrsta
samo opadala, zar treba lečiti nešto što je pre toliko hiljada godina, za vreme antike, bilo
normalno?
Sećam se, pre par nedelja, kada je još bila aktuelna priča o Paradi ponosa. Još nije bila
otkazana, još su televizijom plovili pozivi da se pridružimo povorci i podržimo različitosti. I
sećam se jasno svoje home stranice na facebooku tada. Bio je zasut statusima, komentarima,
grupama i fan stranicama. Ubij pedere. Stop pederima. Smrt pederima. Ceo home bez i jednog
drugačijeg statusa. Svi su odjednom osetili potrebu da pljuju, proteraju, ubijajaju gej
populaciju. I sećam se jasno kako sam ponekad stajala satima, čitala takve statuse i s vremena
na vreme mi je dopiralo do mozga šta oni znače. Značili su da ljudi koje srećem svakoga
dana, jer živim u malom mestu i nema tu mnogo nepoznanstva, ljudi sa kojima sam odrasla,
poznanici i sitni neprijatelji, pa oni koje mogu nazvati i prijateljima, oni sa kojima sam
nekada delila dane i oni sa kojima to činim i sada, da su svi ti ljudi, okrutni i opasni. Spremni
da proteraju, kamenuju, čak i ubiju. Kivni i besni na ono što je drugačije. Nemilosrdni i glupi
u svojoj zamisli. I sećam se da sam počela da razmišljam da li ja živim u takvom svetu? Da li
su ljudi sa kojima sam se toliko puta smejala samo jedna nasilna gomila koja želi da uništi
nepoznate ljude samo zato što su drugačiji? Znam da ne bi dotle išli. Ali zar nije jednako loše
što na tako nešto i pomišljaju?
I na kraju sam razmišljala, ko su oni? Otkud im pravo da bilo kome sude? Mnoge od njih
znam i previše dobro. I baš zbog toga što znam toliko o njima, pitam se, šta im to daje pravo
da osuđuju druge?
Ponekad mi je padalo na pamet i da je napad najbolja odbrana. Ali opet i to je davalo par
uznemirujućih činjenica dokle je sve čovek spreman da ode.
A sada se vratite na raskrsnicu. I zamislite. Dečko sa vaše druge strane slobodno nosi roze
majicu. Devojka u belom se drži za ruku sa svojom devojkom pored. Mali dečak ne strepi od
svoje budućnosti već ponosno korača kao slobodan čovek. Lice starijeg čoveka nije izborano
godinama unutrašnje borbe, već ima srećan život iza sebe sa mužem kog voli. Žena ne drhti
od vašeg pogleda. Već samo svi prelazite ulicu, mirni u svojoj svakodnevici, nebitni na ovoj
planeti, srećni u svojim razlikama i udaljeni u svojim nadama. I kada pređete ulicu, nećete se
okrenuti ni za kim od njih. Nekome ćete se možda nasmejati, ali ćete ih ubrzo zaboraviti i
pustiti ih da žive. Zar je sve to tako loše?
Ili prosto, zamislite da dečko u džinsu i šarenoj majici pored nosi crno odelo i ćuti. Isti je
poput svih ljudi okolo, ni najmanje se ne razlikuje niti ističe bilo čime. Zar vam nešto ne
nedostaje?
Možda malo boje?
Dobro razmislite da li ovaj rad prevazilazi okvire srednjoškolskih novina i razmisljanja?
Mladim ljudima , sposobnim i voljnim ka istinitim pozitivnim promenama treba dati vise
prostora , političare, Grand-dive, latino-američke serije idr. treba lišiti tolike popularnosti,
nasilnike smestiti u pritvor i pokazati svetu da ova zemlja ima i lepotu i mladost.Što više
Nevena budemo odgojili i vaspitali, bice nam bolje, lepše i prijatnije da živimo u Srbiji ,
zemlji tolerancije, ljubavi i blagostanja!!!
Medunarodni dan ljudskih prava 10. decembar ()
17 Dec 2009, Jelena Acimovic
10. decembar, medjunarodni dan ljudskih prava
Univerzalnu dekleraciju o ljudskim pravima, usvojila je Generalna skupština UN
10.decembra 1948.godine. i od tada se ovaj datum obelaezava kao Medjunarodni dan ljudskih
prava .Širom sveta se organizuju različite manifestacije kojima se promoviše jednakost svih
ljudi, njihova elementarna prava i slobode.
Prvi član te deklaracije glasi: "Sva ljudska bića radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i
pravima.Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedna prema drugima da postupaju u duhu
bratstva”.Zatim se dekleracijom ističe da prava pripadaju svima, bez ikakvih razlika u
pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili
društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Osnovni principi izraženi u 30
članova Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima svode se na:
- pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti
- slobodu od torture, nehumanog tretiranja ili kazne
- slobodu mišljenja, uverenja i veroispovesti.
- sloboda izražavanja mišljenja
- pravo na obrazovanje
- pravo na zaposlenje i socijalnu sigurnost
- pravo na puno učešće u kulturnom životu.
Ljudska prava su neotuđiva, zgarantovana i regulisana i nizom drugih međunarodnih
dokumenata
U cilju promovisanja Dekleracije i osvesćivanja mladih , prvenstveno učenika, u našoj školi
je u organizaciji učenika i nastavnika gradjanskog vaspitanja obelezen ovaj datum i
predstavljena osnovna ljudska,prava, prava deteta i prava učenika .
Učenici III razreda gimnazije su za ovu priliku pripremili odlične prezentacije i flajere koje
su podelili nastavnicima i učenicima i aktivistima Kancelarije za mlade , na kojima su bili
predstavljeni osnovni principi Univerzalne dekleracije, slučajevi kršenja ljudskih prava kroz
jednu veoma interesantnu priču, centri i organizacije , kojima se mozemo obratiti u slučaju
kršenja prava, medju kojima je pomenuta i Beogrdska otvorena škola. Posebna paznja je
posvecena pravima deteta i učenika , jer je to sastavni deo skole i njenog zivota,
predstavljanje pedagoške sluzbe i učeničkog parlamenta , kao sluzbe i institucije koja se
staraju za ostvarivanje tih prava.
Ideja učenika je bila da se Dekleracija sto vise priblizi mladima, kao nosiocima budućnosti,
jer je ocigledno da se ogroman broj gradjana gotovo i ne interesuje , niti informise o onome
sto mu je zakonski zagarantovano od samog rodjenja.
U našoj školi vec nekoliko godina unazad postoji praksa da učenici prolaze i organizuju
razne radionice , tribine, debate na aktuelne teme u kojima se raspravllja upravo o pitanjima
elementarnih ljudskih prava i načinima kako da se zaštitimo od nijhovih kršenja. U svakom
slučaju to je bilo jos jedno veliko iskustvo i znanje i za učenike i za nastavnike .
Žao mi je što Vam ne mogu prikazati flajere u potpunosti zbog tehničkih razloga, ali mozete
pogledati tekstualni sadrzaj.Meni je posebno bila interesantna, simpatična pričica o
čokoladicama, koja , ustvari nije ni malo neozbiljna , vec nas odlicno obaveštava koja su to
nasa osnovna prava, kako mozemo da ih izgubimo i kome da se obratimo kako bismo ih
povratili.
Jos jednom se izvinjavam u svoje i ime svojih učenika zbog tehničke nemogućnosti da
prikazem flajer sa svim fotografijama, ali verujem da ce vam se ono sto je predstavljeno
svakako dopasti.
Prilozi:
Људска права
·
Људска права су права која су сваком човеку урођена, и која он има и ужива
самом чињеницом да је рођен као људско биће.
·
Основно начело концепта људских права је да су сви људи једнаки.
·
Људска права се не прописују нити одобравају-па самим тим, не могу бити ни
укинута-тенутно или трајно.
·
Различитим међународним и националним документима, људска права сегарантују.
·
Концепт људских права чини кров сваког демократског законодавног система; у
свакодневном животу, заштита људских права свих грађана остварује се кроз државни
устав, законе и друге прописе.
Основна права и слободе су:
—
право на живот
—
забрана мучења, нечовечног и понижавајућег поступања
—
забрана ропства и принудног рада
—
право на слободу и сигурност
—
право на правично суђење
—
кажњавање само на основу законa
—
право на поштовање приватног и породичног живота
—
слобода мисли, савести и вероисповести
—
слобода изражавања
—
слобода окупљања и удруживања
—
право на склапање брака
—
право на делотворни правни лек
—
забрана дискриминације
—
забрана мучења, нечовечног и понижавајућег поступања
—
забрана ропства и принудног рада
—
право на слободу и сигурност
—
право на правично суђење
—
кажњавање само на основу законa
Измене и допуне Конвенције:
—
право на мирно уживање имовине
—
право на образовање
—
право на слободне изборе
—
забрана дужничког ропства
—
слобода кретања
—
забрана протеривања сопствених држављана
—
забрана колективног протеривања странаца
—
забрана изрицања и извршавања смртне казне
—
заштита у поступку протеривања странаца
—
право на жалбу у кривичним стварима
—
право на награду за погрешну осуду
—
право не бити суђен или кажњен два пута у истој правној ствари
—
једнакост супружника
—
општа забрана дискриминације
—
апсолутна забрана смртне казне
СОС телефон за људска права
—
Овaj телефон je намењен грађанима којима су ограничена, угрожена или
повређена људска права:
—
011/31-11-710
Људска права
·
Људска права су права која су сваком човеку урођена, и која он има и ужива
самом чињеницом да је рођен као људско биће.
·
Основно начело концепта људских права је да су сви људи једнаки.
·
Људска права се не прописују нити одобравају-па самим тим, не могу бити ни
укинута-тенутно или трајно.
·
Различитим међународним и националним документима, људска права сегарантују.
·
Концепт људских права чини кров сваког демократског законодавног система; у
свакодневном животу, заштита људских права свих грађана остварује се кроз државни
устав, законе и друге прописе.
Када кажем људска права, мислим на...
Па, свакако треба почети од права на живот. Само по себи, то право неће ти
значити пуно без права на слободу и безбедност личности; једном када оствариш и то,
можда ћеш бити заинтересован за право на слободу кретања и избора места боравка.
Када одабереш своје парче глобуса, сигурно ћеш пожелети да направиш себе кућу-а
право на имовину треба да ти омогући да уживаш у њој, без страха да ће неко да ти
упадне и украде ти чоколадице из фрижидера. Комшија ти стално зури кроз кухињски
прозор; позови се на право на приватност! Али, комшија је видео како опсесивно
слажеш своје чоколадице у фрижидер, а видео је и све те постере са различитим
врстама чоколадица-и оптужио те је да си поклоник опасне секте Чоколадиста! Без
бриге: имаш право на слободу вероисповести! Чоколадице данас-гласи име твог
аматерског часописа, у коме излажеш теорију по којој је свет настао од Свемирске
нугат-глобуле; испред твоје куће окупљају се гневни грађани, који још увек заступају
ону глупост о Великом праску. Све је ОК, док не пређу црту права на мирно окупљање,
разбију ти прозор и угрозе твоје право на слободу изражавања. Гле-изгледа да почињу
да се организују: само користе право на слободу удруживања. Заузврат, окупљаш своје
верне Чоколадисте, и ослањајући се на право на учешће у управљању заједницом,
подносих листу посланика за прве локалне изборе: живеле Чоколадице!
Ученици треће године гимназије Средње школе „Ђура Јакшић“ из Раче , у сарадњи са
професорима грађанског васпитања
Srbija i Evropa ()
17 Dec 2009, Jelena Acimovic
Vec sam govorila o tome koliko je naš državni aparat nezainteresovan za život i ambicije
mladih u Srbiji i koliko su mladi , slobodno mogu reci socijalno marginalizovana grupa.Više
puta su posluzili kao odlično orudje za skidanje stare i postavljanje nove vlasti, marionete za
ostvarivanje tudjih želja i planova. Danas, nakon burnih promena o maldima se govori
uglavnom kao huliganima, razbojnicima, lopovima isl. Naravno, da ne bi bilo sve tako crno,
provuce se u medijima i poneka priča o stipendijama za najbolje studenete. Šta se dešava sa
onim prosečnim mladim svetom, koji ne pravi nerede na ulici i ne dobija stipendije za odlične
rezultate na fakultetima, to niko ne zna.
U cilju promovisanja mladih i njihovih zakljucaka, predstavicu vam esej "Srbija i Evropa"
koji je pročitan na svečanoj proslavi Dana škole, a koji je delo učenice III razreda gimnazije
Nevene Milojević.
Nen rad za školske novine koji sam objavila na svom prvom blogu "Možda malo boje" , bio
je 2 dana najcitaniji na blogu B92.
Nakon pročitanog eseja u sali Doma kulture niko od prisutnih nije ostao ravnodušan, jer je
Nevenin rad svojevrsni šamar širokim narodnim masama. Zbog toga treba poslušati i mlade,
koji su se u odnosu na period od pre 10 godina , kao i ostatak gradjanstva Srbije, uspavali i
postali nevoljni za bilo kakve promene u društvu. Nažalost, tužno, ali istinito.Nekada su
studenti štrajkovali zbog Zakona o informisanju, a danas samo kada treba da se smanji uslov
za upis na narednu godinu studija ili da se sniže cene školarina.Iz ovoga nam je jasno da se
angažovanost mladih ,koji bi trebalo da budu nosioci pozitivnih socijalnih promena ,svela
iskljucivo na zadovoljenje ličnih potreba, dok o društvu niko od njih više i ne brine.Upravo
zbog toga smatram da je svaki maldi čovek koji se buni , uvidja nepravilnosti i pokušava
nesto da promeni , neizmerno dragocen i da mu treba posvetiti posebnu paznju, pa ću stoga i
predstaviti Nevenine poglede na svet i okruzenje. Zapitajte se koliko ljudi u Srbiji trenutno
razmislja kao jedna sedamnaestogodisnjakinja!
Srbija i Evropa
Brzo smo zaboravili minule godine. Brzo je upila zemlja naše pretke. Brzo smo zaboravili
prazninu prošlosti i neizvesnost budućnosti. Brzo smo se prilagodili, nastavili dalje i okrenuli
novi list...
Evropa zauzima 2% ukupne svetske povrsine, a Srbija tek 0.87% povrsine Evrope. Mali
deo, neko ce reći i zanemarljiv. Međutim, ako biste sklonili tu malu srpsku kockicu evropske
piramirde, ona bi se urušila. Iako pripadamo Evropi, vec dugo nismo potpuno tamo. Potrebne
su promene. Ali dok okrećemo taj list, kao da nam ruka podrhtava. Kao da neka nevidljiva
sila gura unazad. Još vučemo tegove prošlosti.
Možda bi bilo i bolje da smo iz glave sasvim istisnuli uspomene na prošlost. Međutim, uvek
se na kraju vratimo pre svega 90tima. Svaka priča o Evropi vodi unazad. Zato sam krenula od
tih godina. Vreme je da krenemo od početka. Možda usput spoznamo i kraj.
Buduci da sam rođena 90tih, od malih nogu sam gledala užase rata, gladi, nestašice i
nezadovoljstva. Ponekad pomislim da sam u tim godinama detinjstva videla sve, i da sam od
tada postala neosetljiva na nedaće Srbije. Međutim, svaka nova godina mog života u Srbiji
poljulja tu neosetljivost. Svaki dan nosi nova čuda. I možda baš zato što nisam upletena u
politička dešavanja, već bezbedno žmurim u neizvesnosti, poluotvorenih očiju, ponekad
vidim više. Vidim gde su pravi problemi. I vidim šta nas koči da krenemo tamo gde po
teritorijalnom položaju i pripadamo. Put Evrope.
Problem je u nama. Nemojte se više zavaravati. Ti nevidljivi, zli ljudi koji su krvi što vi
danas ostajete bez posla, što provodite neispavane noći u brigama i izborate svoja nekada
srećna lica prerano, su među nama. I u nama. Oni su mi. Jer svaki problem napravili smo
sami.
Vi ste birali političare na koje se sada žalite. Vi ste im dali moć da rade šta žele i kako im
vlast nalaže. Vi ste svoju decu napustili i prepustili u ruke kriminala. Vi ste im umesto
obrazovanja dali puške i igle. Vi ne možete sebe da naterate da bacite otpad u korpe, i žvake
ne lepite ispod stola. Da cigarete ne palite u zatvorenim prostorijama, i ne bacate kese kroz
prozore. Da pročitate nekoliko knjiga i naučite tih nekoliko padeža koji nedostaju. Možda
prestanete da se ponosite svojim neznanjem. Možda ostavite srednji vek za sobom i
nesuglasice susednih država prepustite nekom vremenu davno prošlom. Takođe, ne gledate
popreko ljude druge boje kože, druge nacionalnosti, veroispovesti, jezika i seksualne
orjentacije. Mozda naučite neki svetski jezik. I nasmejete se razlikama. I prelistate gramatiku,
pravopis i čitanku, iskoristite bogatstva naše divne zemlje. I prestanete da se pesnicom
rešavate svega što ne razumete. I prebacite više taj Pink, sapunice u kojima živite svoje
patnje, muziku od čijih tekstova mozak se usitnjava na sitne komade i emisije koje su
stvorene da se tešite da ima goreg. I poverujete u bolje sutra.
A oni koji sve ovo dozvoljavaju, neka prestanu da se drže po strani. Vi ste ih pustili. I baš
zbog toga ste jednako krivi kao i oni.
Koraknite u bolju budućnost! Ne kažem da vas čeka nasmejana lica. Niti da ćete tamo stići
sutra. Da biste izmenili sebe postrebno je vreme, a još više vremena da biste izmenili ljude
oko sebe. Ali razmislite, koliko jos vremena možete dati deci dok i ona ne krenu put bede?
Zato, okrenite list slobodno! Nema više podrhtavanja prošlosti. Okrenite ga za budućnost,
svoju decu i državu koju volite. Okrenite ga zarad sebe. Iza njega se krije Evropa.
Nevena Milojević III razred gimnazije Srednje škole "Đura Jakšić" iz Rače
Bela šenge viza-sloboda kretanja za gradjane Srbije ili ne! ()
20 Dec 2009, Jelena Acimovic
U časopisu "Glas javnosti", osvanuo je članak pod naslovom "Bela šengenska noć za Srbiju",
objavljen povodom odlaska 50 gradjana Republike Srbije , učesnika projekta "Evropa za sve "
sa kojima je putovao i potpredsednik vlade Božidar Đelić, u ranim jutarnjim satima stigla je
bez viza u Brisel, gde ih je na aerodromu dočekao i poželeo im dobrodošlicu švedski ministar
za migracije Tobijas Bilstrom, čija zemlja predsedava Evropskom unijom.
Da li je dobijanje bele šengen vize i konačno ostvarivanje prava na slobodu kretanja
gradjana Republike Srbije?
Neosporno je da je Srbija dolaskom na šenegen listu u mnogome unapredila svoj polozaj i
učvrstila put ulaska u EU.Mnogi ce uspeti da ostvare svoje zelje time sto ce moci bez
preterane procedure da otputuju u mnoge drzave, obidju rodjake i prijatelje, nauče kako se
zivi u drzavama sa organizovanim političkim i socijalnim aparatom, ponesu sa sobom mnoga
pozitivna iskustva koja ce implementirati u svojoj sredini, jeftiniji prevoz i mnoge druge
birokratske i novčane povlastice.
Nazalost , ovo pravo je za vecinski deo stanaovnistva Srbije "šarena laža", jer oni koji su
bili u finansiskoj mogucnosti da putuju , nesmetano su putovali i do sada, ali ogroman broj
ljudi nece moci sebi da priušti sebi to zadovoljstvo zbog izuzetno loše finansijske
situacije.Ako uzmemo u obzir da je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku,
prosečna potrošačka korpa za novembar iznosila je 33.743 dinara, a minimalna 21.457 dinara,
dok je prosečna neto zarada po isplaćenom radniku 36.393 dinara, zaključite koliko će
gradjana moći da priusti sebi još i neko pristojno putovanje.
Definitivno je dobijanje bele šengen vize , veliki napredak za Srbiju, ali ne i za veliki broj
njenih gradjana, pa stoga bi političari trebalo da se malo više pozabave rešavanjem socijalnih
pitanja.
Brankica Stanković ()
20 Dec 2009, Jelena Acimovic
Brankica Stankovic urednica , emisije "Insajder",na televiziji B92 koja je za godinu dana
postala najgledanija dokumentarna emisija u Srbiji i najcitiranija u dnevnoj štampi, žrtva je
napada i osude mnogobrojnih srpskih huligana, koji su direktno odgovorni za trenutno stanje
u Srbiji, gde je nasilje postalo deo svakodnevice.
Žalosno je to što na ovakve stvari malo ko od gradjana Srbije reaguje i sto je takvo
ponašanje izazvano još davnih 90-ih , kulminiralo, čini mi se upravo sada.
"Policija je uhapsila još tri lica osumnjičena da su pretila smrću novinarki B92 Brankici
Stanković
Kako je navedeno, uhapšeni su Bogdanović Nemanja (22), Odalović Nemanja (19) i Glišović
Bojan (19), koji će biti predati istražnom sudiji.
Zbog sumnje da su učestvovali u grupi koja je u sredu, na fudbalskoj utakmici PartizanŠahtjor pozivala na ubistvo novinarke Stanković, ranije su uhapšena tri lica Milan Gudović
(23), Goran Klještan (33) i Aleksandar Perišić (28).
Ministar policije Ivica Dačić je tom prilikom poručio da "u ovoj državi niko nikome ne sme
da preti i MUP će preduzeti sve na otkrivanju i hapšenju svih koji ugrožavaju sigurnost i
živote drugih".
U MUP-u je rečeno da se nastavlja istraga protiv ostalih lica iz grupe koja su na utakmici
upućivala pretnje smrću", navodi Press.
Nekada su , boreci se za ostvarivane prava i protiv nepravde borili studenti, koji sa danas
postali apsolutno pasivna grupa kada su u pitanju ovakva i slična dešavanja, umesto da se
podignu protiv nasilja i pokazu da su u Srbiji brojniji intelektualci od navijača!Oni koji su
usali 90-ih doziveli su ogromno razocarenje u ono za sta su se borili, pa , rezignirani i
bezvoljni ćute nad onim što se dešava.
Nazalost, ovde se sve odavno svelo na zadovoljenje osnovnih ličnih potreba, tako da
desavanjima na ulici skoro niko ne pridaje posebnu paznju.Zalosno , ali istinito, kao da smo
se jednostavno navikli na nasilje i kako u ovoj drzavi vise niko i nigde nije siguran.Naravno,
samo smeli i nezadovoljni , poput Brankice se usude da pokazu javnosti sta se desava i u
kakvom bolesnom okruzenju zivimo.Brankica je nazalost sve manje , a neobrazovanih
huligana sve više!
Sakaćenje zenskih genitalija-praksa o kojoj se malo zna ()
20 Dec 2009, Jelena Acimovic
Prošle godine sam na seminaru namenjenom nastavnicima gradjanskog vaspitanja , a u
organizaciji Gradjanskih inicijativa , u okvitu modula o rodnoj ravnopravnosti, dobila knjigu
„Neko je rekao feminizam“, koju je priredila grupa autorki, baveci se problemom feminizma i
kako je ta pojava uticala na zene XXI veka. Ova knjiga je svavako jedinstvena na nasim
prostorima , jer se veoma ozbiljno bavi pitanjima polozaja zena kroz istoriju, kulturu, religiju,
ljudska prava, porodicu i dr. Nazalost, knjiga je štampana u svega 300 primeraka i ne znam da
li je u medjuvremenu izašlo još neko izdanje, pa se stoga do nje teško dolazi.Slobodno mogu
reci da je to svojevrsna riznica znanja posvecena zeni i njenoj ulozi, koju bi najpre trebalo da
procitaju muskarci , kako bi sto jasnije i bolje sagledali zene kao bica koja su im u mnogim
stvarima identična i naučili da postuju i uvazavaju ono u cemu se razlikuju.Potrudicu se da
Vam u nekoliko nastavaka predstavim neke od problema kojima se bavi ova knjiga i da se bar
na ovaj nacin zahvalim autorkama ove jedinstvene i iznad svega poucne i korisne knjige.
Neko je rekao feminizam
II poglavlje: lično i političko
ŠTA JE TO?
Sakaćenje ženskih genitalija (Female genital cutting - FCG) je tradicionalna praksa
delimičnog ili potpunog odsecanja spoljašnjih ženskih polnih organa iz različitih običajnih,
kulturnih ili drugih nemedicinskih razloga (definicija Svetske zdravstvene organizacije).
Međunarodna zajednica je prihvatila termin „sakaćenje ženskih genitalija“ (female genital
mutilation, FGM).
GDE SE TO RADI?
Praktikuje se u 28 afričkih zemalja, ali i u nekim zemljama Bliskog Istoka – Jemenu, Omanu,
Saudijskoj Arabiji i Izraelu. Može se sresti među nekim muslimanskim grupacijama u
Indoneziji, Maleziji, Pakistanu i u Indiji. FCG se ponekad
može sresti i u drugim delovima sveta gde imigranti iz ovih zemalja zadržavaju običaj – u
SAD, Australiji, Kanadi, Novom Zelandu, pa čak i u Evropi.
KOLIKO JE OSAKAĆENIH ŽENA?
Pretpostavlja se da je oko 135 miliona devojčica podvrgnuto FCG do današnjeg dana, od toga
115 miliona u Africi. FCG se obavi u proseku 2 miliona puta godišnje u celom svetu.
KADA SE IZVODI SAKAĆENJE?
Starosno doba u kojem se FCG izvodi varira, zavisno od običaja sela ili plemena, od rituala –
u periodu posle rođenja, u detinjstvu, braku ili pre prve trudnoće. Obično se praktikuje na
devojčicama starim od 4 i 12 godina.
KO TO RADI?
Proceduru FCG izvode medicinski neobrazovane osobe – obično su to starije žene iz lokalne
zajednice. Koriste različite instrumente, od skalpela do parčeta slomljenog stakla. Zapanjujuće
je da FCG izvodi i obučeno medicinsko osoblje, uključujući lekare i babice.
TIPOVI SAKAĆENJA:
TIP I
Prvi i najbenigniji tip je nazvan „suna sakaćenje“. Njime se odstranjuje vrh klitorisa ili celi
klitoris.
TIP II
Drugi tip uključuje parcijalno ili kompletno uklanjanje klitorisa, kao i „struganje“ velikih i
malih usmina. Upražnjava se u zemljama gde je infibulacija (III tip) zabranjena, kao što je
Sudan. Klitoridektomiju su uvele sudanske babice kao kompromisno rešenje kada je britansko
zakonodavstvo zabranilo najekstremnije operacije 1946. godine.
Tipovi I i II su zastupljeni u 80-85% slučajeva širom sveta.
TIP III
Treći, najdrastičniji tip sakaćenja (infibulacija ili faraonska cirkumcizija) uključuje
otklanjanje klitorisa, malih i velikih usmina i ušivanje preostalih delova vulve preko vagine,
žicom ili koncem. Ostavlja se samo mali otvor da bi mogla da otiče menstrualna krv i
mokraća. Ovaj tip je najviše zastupljen u Somaliji. Infibulirana žena mora da se iseče da bi
mogla da ima seksualni odnos prve bračne noći, i opet da se zatvori ne bi li ostala verna
mužu. Isecanje tradicionalno pripada mužu ili nekoj od njegovih rođaka. U tu svrhu se koristi
oštar nož ili parče stakla. Gotovo u svim slučajevima infi bulacije, ali i u mnogim teškim
slučajevima tipa II, defibulacija mora da se izvodi i pri porođaju da bi glava deteta mogla
normalno da prođe kroz kanal.
Posle porođaja se tradicionalno vrši ponovno zašivanje.
TIP IV
Neklasifikovani oblici sakaćenja: bockanje, bušenje, incizija (urezivanje, usecanje) klitorisa
i/ili labija, rastezanje klitorisa i/ili labija; spaljivanje klitorisa i okolnog tkiva; struganje
vaginalnog otvora ili sečenje vagine; stavljanje korozivnih supstanci i biljaka u vaginu u
nameri da se izazove krvavljenje, ili korišćenje biljaka na isti način da bi se suzila i stesnila
vagina.
KAKVE SU POSLEDICE SAKAĆENJA?
FGC ima dugotrajne fiziološke, seksualne i psihološke posledice.
NEPOSREDNE POSLEDICE.
Prva neposredna posledica FGC je bol, jer se sečenje uglavnom ne izvodi uz anesteziju.
Operacija može biti i fatalna, usled iskrvavljenja ili septikemije, što umnogome zavisi od tipa
FGC, stepena higijenskih uslova i ne/iskustva osobe koja zvodi FGC. Takođe može doći do
urinarne retencije, sa razvojem urinarnih infekcija. Operacije se uglavnom izvode u
nesterilnim uslovima; babice koriste nesterilne instrumente – brijače, makaze, kuhinjske
noževe, delove stakla. Oni se često koriste za više devojčica sukcesivno, retko se čiste i
uzrokuju transmisiju velikog broja virusa, kao što je HIV. Principi antisepse i anestezije se,
generalno, ne koriste, ili se „previde“. Postoji opasnost i od razvoja lokalnih infekcija
različitim bakterijama, sa svim posledicama koje infekcija može da izazove, uključujući i
razvoj sepse čime se žena/devojčica direktno dovodi u životnu opasnost.
REPRODUKTIVNO ZDRAVLJE I SEKSUALNA ŽELJA.
Dugotrajne komplikacije uključuju seksualnu frigidnost, genitalne malformacije, odloženu
menarhu, dismenoreje, hronična krvavljena iz vagine, hronične pelvične komplikacije, čestu
urinarnu retenciju, dizurije, hronične urinarne infekcije i čitavu lepezu opstetričnih
komplikacija, jer FGC može da utiče i na trudnoću i porođaj. Fetus je izložen raznim
infekcijama, a mogu postojati komplikacije u toku porođaja, kada beba prolazi kroz
deformisani porođajni kanal.
DA LI SE SAKAĆENJE MOŽE MEDIKALIZOVATI?
U poslednje vreme najviše se govori o širenju HIV-a usled nesanitarnih uslova u kojima se
sprovodi FGC. Da bi rizik od širenja virusa svele na minimum, neke zemlje kao što je Egipat,
zabranile su izvođenje FGC-a nestručnim licima. U cilju sprečavanja prenošenja infekcija,
uvedene su mnogo higijenskije tehnike FGC, koje u bolnicama primenjuju lekari. Međutim,
Svetska zdravstvena organizacija je osudila „medikalizaciju“ FGC, tretirajući je kao
promovisanje, a ne suzbijanje FGC-a.
KADA SE S TIM POČELO?
Praksa sakaćenja ženskih genitalija istorijski se nalazi u mnogim kulturama, ali ne postoji
dokumentovani dokaz kada i zašto se počelo sa ovim ritualom. Neke teorije sugerišu da je
FGC počeo da se praktikuje u drevnom Egiptu kao znak uzvišenosti, dok druge hipoteze
nalaze njegove korene u staroj Grčkoj, Rimu, preislamskoj Arabiji i carskoj Rusiji.
ZAŠTO SE TO RADI?
Mnoge kulture nude opravdanja za ovu praksu. U nekim kulturama klitoris se smatra prljavim
i „muškim“ organom. Do pre samo nekoliko desetina godina verovalo se da je klitoris veoma
opasan deo ženskog tela. Žene ga moraju odstraniti da bi zaista bile žene. Devojka koja nije
otklonila klitoris predstavlja veliku opasnost i može biti fatalna po muškarca, ako njen klitoris
dotakne njegov penis. U Maliju se smatra da klitoris može da „ubode“ muškarca prilikom
seksualnog odnosa i da ga povredi. U toj zemlji, nepodrezane genitalije se smatraju ružnim,
pretećim i prljavim. S druge strane, u Nigeriji se smatra da klitoris može da ubije bebu ako je
dodirne prilikom porođaja. Kulturna verovanja se, u načelu, svode na to da neobrezana
devojka ne može da se uda, da će muž neobrezane žene umreti, da se babici koja porodi
neobrezanu ženu ne može verovati, i da su majke koje ne obrežu kćeri, neodgovorne,
gubitnice i da imitiraju zapadnu kulturu.
TRADICIJA.
Žene često govore kako ne žele da se ova praksa promeni, jer je to običaj koji je oduvek važio
i ne može da se menja. Ne može se naći jedinstveni obrazac socijalnog i kulturnog konteksta
FGC, upravo zbog kontroverznih podataka o njegovom poreklu i rasprostranjenosti. Najčešće
i najjednostavnije objašnjenje je „tradicija“.
FAKTOR INICIJACIJE.
U društvenom kontekstu, FGC je najvažniji faktor inicijacije u odraslo doba, kojim se
podstiče požrtvovanost u očuvanju porodične stabilnosti, uvažavanje kohezije plemena i
poštovanje volje starijih. Devojci obezbeđuje priznanje i poštovanje, uvećava joj šanse za
udaju i predstavlja zaštitu od promiskuitetnog ponašanja. Veruje se čak da utiče da bude lakši
porađaj. Najveći broj majki koje su prošle FGC su duboko ubeđene da i njihove ćerke moraju
proći ovu praksu.
FGC se smatra činom zaštite devičanstva, čestitosti i porodične časti.
ZAJEDNICA NAD POJEDINKOM.
Trajanje ove prakse veoma je povezano s dinamikom zajednice i hijerarhijom u kojoj stariji,
tradicionalni lideri i drugi autoriteti imaju nadmoć nad odlukama pojedinaca. FGC treba da
potvrdi društvenu koheziju. Shodno tome, prava pojedinki/pojedinaca sasvim se
marginalizuju i daje se prednost prioritetima zajednice. Odluke o obrezivanju, primera radi,
donosi osoba koja ima izvesnu moć u porodici, široj zajednici ili klanu. To je obično starija,
visoko poštovana osoba (svekrva, tetka, baba, ujak, muž). U ovakvim zajednicama starije
žene imaju pravo da odlučuju o životu mlađih žena.
DRUŠTVENO PRIZNANJE.
Za mladu ženu, FGC je način kojim zadobija priznanje i poštovanje, i gradi autoritet u svojoj
porodici i u široj zajednici. Ova moć može da prevaziđe i muževljevu moć u braku. Na
primer, u nekim zajednicama važi pravilo da žena, ako muž ne može da penetrira u nju zbog
suženog vaginalnog otvora koji je posledica FGC, to može da proglasi njegovom slabošću i
nemoći, i da se uzdigne iznad njega u braku.
ULOGA NOVCA.
Sve je više reči o ekonomskim razlozima: FGC se, naime, ne izvodi besplatno. Svaka
ekscizija ili infibulacija se plaća po ceni koja važi u datoj zajednici. Izvršiteljima se plaća i
životinjama, tkaninom, žitaricama, zlatom, a pored toga postoji i izdatak za veliku ceremoniju
koja se tom prilikom održava. FGC je utoliko bitan izvor prihoda za one koji ga obavljaju i za
njihove porodice.
RELIGIJE I SAKAĆENJE.
Verska uverenja takođe učvršćuju stavove ljudi o ovoj praksi, uprkos tome što nijedna religija
eksplicitno ne preporučuje FGC. Praksa je mnogo starija od prodora islama i hrišćanstva na
afrički kontinent.
ISLAM.
U nekoliko afričkih zemalja FGC se nedvosmisleno identifikuje sa islamom. U Kuranu se ne
može pročitati da prorok Muhamed direktno poziva na obrezivanje žena, iako postoje
interpretacije koje opravdavaju ovu praksu. Zbog toga su mnogi muslimani uvereni da je FGC
obavezni deo njihove religije. Ova se verovanja mogu menjati, što dokazuje i međunarodna
konferencija o stanovništvu i reproduktivnom zdravlju među muslimanima, održana na
univerzitetu Al Azhar, najstarijoj islamskoj akademskoj ustanovi, koja ima veliki uticaj na
tumačenja Kurana i kreiranje politike u muslimanskim zemljama. Na konferenciji je postignut
konsenzus da su određene prakse kojima se nanose povrede, uključujući FGC, rezultat
nerazumevanja islamskih zapovesti.
Važno je napomenuti činjenicu da se FGC ne praktikuje u zemljama gde je islam
najrasprostranjenija religija (Alžir, Tunis, Maroko, Libija i dr.).
JUDAIZAM.
Jevreji tradicionalno praktikuju mušku cirkumciziju, ali ne i eksciziju. Siddur (molitvena
knjiga) pominje eksciziju i neplodnost u svetlu ekstremne kazne za nečistu i nevernu ženu.
Tekst implicira da je neplodnost božanska kazna, a ekscizija kazna koju sprovode ljudi. Može
se stoga zaključiti da je sečenje ženskih polnih organa kaznena mera za već počinjeno delo, a
ne preventivna mera.
HRIŠĆANSTVO.
Novi zavet uopšte ne pominje FGC. Kad su misionari došli u Afriku i bili suočeni sa ovom
praksom, pokušali su da je zaustave. No, kako je ova tradicija duboko ukorenjena, i kako su
misionari strahovali da će izgubiti sledbenike, zažmurili su pred njom. Takav stav je
zastupljeniji kod katolika, dok protestanti zauzimaju mnogo čvršći stav u osudi FGC. Isus ne
govori o eksciziji, ali govori o muškom obrezivanju. U Knjizi postanja, Bog kaže Avramu:
„Svako muško dete među vama će biti obrezano“. Ta se zaposvet, dakle, ne odnosi i na žene.
BORBA PROTIV SAKAĆENJA.
U Somaliji je borba protiv FGC započela 1977. godine. Edna Aden Ismael je Somalijka koja
je otvoreno govorila protiv FGC. Kao rezultat ove borbe, formiran je Nacionalni komitet čija
je funkcija bila da koordiniše strategiju za ukidanje FGC. Ova hrabra inicijativa je podstakla i
druge afričke zemlje da započnu slične kampanje. Nažalost, dugotrajni građanski rat koji je
započeo u Somaliji 1980. godine, vratio je dostignuća u borbi protiv FGC unazad. Kao i u
svakom ratu, silovanja i druge forme nasilja nad ženama i devojkama su bila mnogo brojnija,
što je žene nateralo da se vrate drastičnoj faraonskoj formi infibulacije u nadi da će ih ta
procedura zaštiti od silovanja i seksualnog nasilja.
Godine 1979, u Kairu je organizovan seminar pod nazivom „Telesno sakaćenje mladih žena“
s ciljem da se ovo pitanje istraži objektivno i naučno. Pohađali su ga predstavnici visokih
nacionalnih, regionalnih i internacionalnih organizacija, i došlo se do određenih zaključaka:
praksa ženske cirkumcizije nastala je mnogo pre islama i hrišćanstva. Ne pominje se ni u
jednoj svetoj knjizi. Praktikuju je hrišćani i muslimani u Egiptu, ali je potpuno nepoznata
nekim drugim muslimanskim i hrišćanskim zemljama. Uglavnom je motiviše tradicija i briga
da se zaštiti devojačka čestitost. Lišena je svesti o nasilju nad ženama. Učesnici seminara su
tada pozvali nadležne službe da donesu zakon o inkriminaciji FGC. Formiran je nacionalni
komitet sastavljen od interdisciplinarnih eksperata iz oblasti sociologije, medicine, religije i
prava. Prva NVO protiv FGC osnovana je 1992. godine. Amnesty International 2003. godine
proglašava 6. februar Danom netolerancije prema sakaćenju ženskih genitalija (International
Zero Tolerance to FGM Day), koji treba da pozove sve vlade u svetu da osiguraju efektivnu
zaštitu devojčica od FGC. Februara iste godine, Interafrički komitet za tradicionalne prakse
koje utiču na zdravlje žena i dece usvaja Deklaraciju o netolerisanju FGC-a. Do sada je samo
14 afričkih zemalja usvojilo zakon koji zabranjuje FGC.
ZAŠTO JE OVO RODNO PITANJE?
FGC je nedvosmisleno povezana sa ženskom seksualnošću, jer redstavlja oblik kontrole
ženske seksualnosti, koja je u većini kultura demonizovana. Njen cilj je umanjenje seksualne
želje kod žene, kao i važnosti ženske seksualne želje uopšte. FGC poništava vrednost
postojanja žena i njihovih izbora, time što se na silu sprečava promiskuitet i osigurava
devičanstvo neudatih devojaka, odnosno vernost i čast udatih žena i njihovih muževa. Ovime
se potvrđuje stereotipna patrijarhalna uloga žene – reproduktivna, dok se žena, kao seksualno
biće, zanemaruje. Žene su najpogođenije ovom praksom u svakom smislu. Činjenica da se
devojčica obrezuje da bi mogla da se uda za muškarca, i da je muškarčeva podrška neophodna
da bi se održala privrženost žena ovoj tradiciji, čini FGC pitanjem koje je važno za
feministkinje.
Izvori:
http://www.fgmnetwork.org
http://www.amnesty.org
Međunarodna konferencija WOMEN’S WORLD FORUM AGAINST VIOLENCE
u organizaciji Queen Sofi a Center for Study against Violence, Valencia, Španija, 23. – 25.
novembar 2000.
Priredila Nataša Zlatković
Centar za ženske studije i istraživanja roda Beograd, 1992-2008. © Sva prava zadržana
kiklop's blog • Login or register to post comments
Ovi strasni primeri pokazuju
Submitted by Pauli on Fri, 22/08/2008 - 15:49.
Ovi strasni primeri pokazuju u kolikoj meri je neprosvecenost i dalje prisutna na nasoj planeti.
Mi imamo prilike da direktno gledamo u Zapadnu civilizaciju, da vidimo izuzetna tehnoloska
i naucna dostignuca, a sa druge strane imamo krajnje nerazvijena i siromasna podrucja, kao
sto su Afrika, delovi Azije, Latinske Amerike i Bliskog istoka. Tu dobrim delom vladaju
diktatori bez i trunke milosti, pa su zato bili moguci Ruanda, Somalija, Darfur. Prisetimo se
samo kanibala Idi Amina ili Pola Pota. Zene su tu bez ikakve zastite, nanosi im se uzasan
fizicki i psiholoski bol, sva zarad sujeverja i religijske zatucanosti. Plasim se da su ovi
problemi jako tesko iskorenjivi, iz prostog razloga sto je siromastvo perzistentno, a regionalni
prodavci magle i religijskih mambo-dzambo gluposti suvise mocni.
Sta onda uciniti? Tehnoloski najrazvijenije zemlje sveta ponovo zveckaju nuklearnim
oruzjem, SAD postavljaju stit u Poljskoj protiv eventualnih napada od strane "odmetnickih"
zemalja kao sto su Iran i Severna Koreja, Rusija preti Poljskoj direktnim nuklearnim
napadom, Izrael je na putu da zapocne masivni vazdusni napad na Iran. Svet, cini se, nikada
nije, izuzimajuci kubansku krizu u vreme predsednika Kenedija, bio blizi opstem sukobu. Na
naoruzanje i pripreme za rat se trose desetine hiljada milijardi evra. Zamislite sta bi se moglo
postici da se taj novac usmeri u borbu protiv siromastva, iskorenjivanje gladi, bolesti i
edukaciju ljudi? Panel atomskih naucnika ce podesiti sat na minut do dvanaest. Poslednje
upozorenje planeti.
I svima nama, da se prizovemo pameti.
"Neko je rekao feminizam II" ()
20 Dec 2009, Jelena Acimovic
Adriana Zaharijević: "Kratka istorija sporova :šta je feminizam?"
Neko je rekao feminizam?
AdrianaZaharijević
Kratka istorija sporova: šta je feminizam?
I šta je, na kraju krajeva, feminizam? To se pitanje feministkinjama često upućuje, kao da bi
se jednom definicijom, jednim jednostavnim zahvatom, moglo obuhvatiti obilje praksi i
široko teorijsko polje koje se otkriva u ovom pojmu. Feminizam je – kao i mnogi drugi -IZMI
– pokret, ideologija, lično uverenje, mreža teorijskih pozicija, polazna tačka u razmatranju
fenomena koji se više i ne moraju ticati žena, pojmovni okvir, skup različitih (ponekad
izrazito kreativnih, ponekad teskobno arhivarskih) aktivnosti čiji je cilj pospešenje položaja u
kojem se žene danas nalaze, a neretko i pokušaj da se istorija pročita drugačije, da se iz
njenog tkanja „izvuku“ neka nevidljiva mesta koja bi mogla poslužiti kao putokaz za buduće
prakse. Katkad se tokom tog „prečitavanja“ povesti potkrade i neka greška, slučajna ili
namerna, a katkad naučnost ustupi mesto mašti. Sve to ostaje uključeno u feminizme, što ih
ne čini ništa manje „verodostojnim“.
Feminizam nije lako zahvatiti jednom defi nicijom. Najzad, to možda nije ni moguće. Razlozi
za to su višestruki. Pre svega, feminizam se nikada ne može svesti bilo na teoriju bilo na
praksu. Odnos teorije i prakse, sa svoje strane, ni u jednom trenutku ove burne istorije nije bio
jednoznačan i lišen spora. Inter/multidisciplinarnost koja leži u temelju (ako je o temelju ovde
uopšte umesno govoriti) feminističke teorije, takođe otežava objašnjenje ovog fenomena.
Teško je, zatim, reći da li je dobrobiti savremenih žena više doprineo „liberalni“ ili, recimo,
„radikalni“ feminizam. Jednako je teško tvrditi da su osetniji uticaj na promenu svesti
pojedinaca i pojedinki imale izmene u zakonima od uličnog teatra i proznih tekstova, kakav
je, primera radi, Sopstvena soba Virdžinije Vulf (Virginia Voolf ). Najzad, a to svakako nije
zanemarljivo, feminizam predstavlja svaka žena koja sebe smatra feministkinjom.
Neizmerne razlike među konkretnim pojedinkama, epohama u kojima su one delovale i
kulturama iz kojih su dolazile, klas ras i seksualnosti koje su predstavljale i čije su interese
često promovisale, ostavljaju neizbrisiv trag na celokupan razvoj onoga što pokušavamo da
odredim kao „feminizam“.
Utoliko, umesto da pokušam da ponudim jednu i jedinstvenu defi niciju koja bi postavila
temelje ovom, inače teško utemeljivom, projektu, nastojaću da pokažem njegovu
procesualnost i načelnu nedovršivost. Feminizam ima svoje početke u koje je upisana njegova
buduća istorija, a to je istorija stalnih uspona i padova, ponekih izneverenih i ostvarenih
očekivanja, konstruisanja novih poredaka i dekonstruisanja postojećih, istorija spora sa
pisanom istorijom, sporova sa ustanovljenim sistemima vrednosti, i sporova među samim
ženama koje su gradile feminizam širom sveta u poslednja tri stoleća.1
1. U ovom tekstu ću se ograničiti na „zapadni“ feminizam, odnosno na feminističku praksu i
teoriju u tri dominantne regije – britansku američku i francusku.
VIIpoglavlje:preseci,pačvork
Neko je rekao feminizam?
Kako je sve počelo?
Rečima jedne engleske prostitutke: Samo se sa muškarcima i jedino s muškarcima moramo
hvatati u koštac! Najpre sam zgrešila što sam htela da zadovoljim jednog muškarca, da bih se
potom vukla od jednog do drugog. U policiji nas muškarci drže u šaci. Muškarci nas
pregledaju, dodiruju nas rukama, leče i odbacuju. U bolnici nam opet muškarac čita molitve i
Bibliju. Vode nas sudijama koji su takođe muškarci... A ovaj zakon koji me čini izgrednicom
donela je Skupština u kojoj nema drugih do muškaraca.2
Pre no što se vratimo u viktorijansko doba kojem pripada glas ove bezimene žene, u doba
kada je donet sporni Dekret o zaraznim bolestima koji je u izvesnom smislu inicirao
dugotrajnu borbu britanskih sifražetkinja, treba se podsetiti vremena Revolucija.
U XVIII stoleću jenjava neprikosnoveni uticaj religije u svetovnim stvarima, prosvetiteljska
reforma javnog mnjenja sve više uzima maha, štampane informacije postaju prvi put široko
dostupne, u Evropi polako počinju da se formiraju nacionalne države, gradovi se uvećavaju
velikom brzinom usled sve brojnijih migracija, kapitalistički način ubrzano istiskuje sve ranije
oblike proizvodnje, raznovrsna otkrića se nezaustavljivo umnožavaju – napravljeni su prvi
klaviri, parne mašine, termometri, telegrafi , podmornice, katanci, bicikli, litografi je i baterije
– a apsolutni vladari prvi put osećaju masovno nezadovoljstvo naroda. Dve revolucije –
Američka i Francuska – sasvim će izmeniti tok istorije zapadnog sveta, a, samim tim, i sveta
uopšte.
Uprkos tome što se čovečanstvo „priziva razumu“ i, kako bi prosvetitelji rekli, najzad
odlučuje da ga samostalno koristi, jedan od najdrevnijih temelja društvene kohezije –
dominacija muškaraca nad ženama – ostaje nepoljuljan. Polna razlika koja ženama dodeljuje
niže mesto u vrednosnom smislu, i dalje služi kao objašnjenje zbog čega ženama nije mesto u
javnosti – u politici, zakonodavstvu, obrazovnim, kulturnim i verskim ustanovama. Žene su,
tako se od pamtiveka naučava, po prirodi slabiji pol, i tu prirodnu/božansku hijerarhiju ljudi
ne mogu i ne treba da menjaju.
Upravo na osnovu različitih, a opet sličnih tumačenja polne razlike, Švajcarkinje nisu osvojile
pravo glasa sve do 1971. godine; žene širom Evrope nisu mogle da budu svedokinje pri
potpisivanju dokumenata (početkom XX veka Austrijanke su to pravo imale samo u slučaju
da se radilo o testamentu napisanom negde na pučini, a Španjolke samo ukoliko je testament
pisan tokom neke epidemije); Francuskinje nisu imale pravo staranja nad sopstvenom decom
sve do 1907. godine; francuski zakon je propisivao obavezne različite obrazovne sisteme za
dečake i devojčice sve do 1925. godine; Englezi su do 1870. godine odgovarali za zločine
koje bi počinile njihove supruge; a do pred Drugi svetski rat mnoge Evropljanke nisu mogle
da rade, odlaze na lekarski pregled, upišu fakultet, otvore račun u banci, dobiju pasoš ili
vozačku dozvolu bez muževljeve dozvole.3 A kada se u pravnom smislu uopšte govorilo o
ženi – kada ju je, dakle, javnost prepoznavala kao subjekt – gotovo uvek se radilo o udatoj
ženi, supruzi belog, heteroseksualnog pripadnika srednje klase.
Feminizam se, dakle, javlja u doba kada se sve menja – sve osim položaja žena. Uprkos tome
što su 5. oktobra 1789. godine, žene prve krenule ka Versaju,4 započevši tako Francusku
revoluciju, „baklje Francuske“ nisu dobile status građanina, a samim tim ni čoveka, kako ga
je defi nisala slavna Deklaracija o pravima čoveka i građanina. Olimpija de Guž (Olympia de
Gouges) upravo stoga piše paralelnu Deklaraciju o pravima žene i građanke. Pitanje koje pola
stoleća ranije postavlja Meri Astel (Mary Astell) – „ako se svi ljudi rađaju slobodni,
kako to da se sve žene rađaju kao robinje?“5 – sve je bliže stvarnim okolnostima, jer XVIII
stoleće bar u teoriji okončava tiraniju očeva, zamenjujući je vladavinom slobode, jednakosti i
bratstva. Žene, koje zbog svog pola ne mogu biti adekvatna braća, ostaju, međutim, lišene i
slobode i mogućnosti da se rađaju i žive jednake u pravima.6
Prvi put se, dakle, u doba Francuske revolucije pojavljuje konzistentna ideja o neophodnosti
da žene istupe iz prostora privatnosti (dom i porodica), iako se zahtevi o njihovom učešću u
javnoj sferi razlikuju. De Guž insistira na političkim pravima žena koja će ih učiniti
jednakima s muškarcima, dok se Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft), u prosvetiteljskom
duhu, pre svega zalaže za obrazovanje žena, koje bi pokazalo da „slabijem“ polu ne nedostaje
ni razuma ni vrline.7 Međutim, po svršetku revolucija, žene su neslavno vraćene u kuću,
ostavši bez političkih prava i s vrlo ambivalentnim građanskim statusom.
Viktorijanci, ropkinje i sifražetkinje
XIX stoleće ostaje upamćeno kao vek progresa, optimizma, naizgled neuzaustavljivog uspona
nauke, nastanka svetskih imperija, i prvog organizovanog delovanja žena u istoriji. Pitanje
građanstva i političkih prava i dalje ostaje u prvom planu ove borbe, iako se u XIX veku o
njima pre svega govori iz vizure institucije braka, moralnosti i seksualnosti. Da bi žene bile
građanke, odnosno da bi imale mogućnosti učešća u javnoj sferi, mogućnosti odlučivanja o
njoj i njenog defi nisanja, one su morale biti prepoznate kao pravna lica. To pravo, međutim,
nije pripadalo udatim že nama, to jest najvećem broju žena širom sveta. Utoliko se priča o
feminizmu u XIX stoleću načelno vezuje za pitanja nezavisnosti, prava na rad, prava na
posedovanje svojine i prava na razvod.8 Drugim rečima, sve dok je važila maksima po kojoj
su „muž i žena jedno, a to jedno je muž“,9 pitanje ženske emancipacije nije se moglo razlučiti
od pitanja bračnog ugovora.
Iako se njena patrijarhalna priroda ne menja, bračna ustanova u XIX veku ima vrlo
protivrečan položaj u odnosu na ranija razdoblja. Ideal pobožne „majke valjanog
republikanca“ koja treba da razvije i očuva moralne vrednosti i vrlinu muškarca/građanina, u
javnom diskursu se nikada nije više podsticao. S druge strane, nova naučna objašnjenja
evolucionog rasta, isprva primenjivana samo na prirodni svet, dala su podstreka da se na nov
način objasni socijalna dinamika i hijerarhijska uslojenost društva. Bračno združivanje
jemčilo je napredak vrste (reprodukcija van braka nije se, u društvenom registru,
prepoznavala kao legitimno produženje vrste!?), dok je probitačno spajanje supružnika
jemčilo njeno zdravlje. Isti naučni model nudi, međutim, i opravdanje odsustva heterogenih
socijalnih grupacija sa političke i šire društvene scene: iracionalnost i nepodobnost za razvoj
dodeliće ženama, radničkoj klasi i sirotinji, te kolonizovanim narodima (osobito crncima)
preistorijski, atavistički prostor na evolutivnoj lestvici.10 Najzad, nove naučne discipline i
prakse, poput medicine, psihijatrije, antropologije i demografi je, čiji je cilj opis i popisivanje
mogućih oblika „ljudskosti“, samo su ojačavale postojeće shvatanje polne razlike („naučno“
ga podupirući), koje nije išlo u prilog liberalizaciji braka i polnoj ravnopravnosti.11
Feministički aktivizam izrasta iz ove duhovne klime. Prve feministkinje su mahom udate,
ugledne bele žene iz srednje ili više klase, čiji uticajni supruzi (i/ili očevi) odobravaju njihovo
delovanje (to važi, primera radi, za Herijetu Tejlor Mil [Harriet Taylor Mill], Milisent Foset
[Millicent Fawcett] i Emelin Pankhrst [Emmeline Pankhurst]). Ne čudi stoga da upravo one
teme iz kojih se britanski i američki feminizam pomalja, otkrivaju svu njegovu unutrašnju
napetost. U SAD je to ropstvo, u Engleskoj prostitucija. Iako se razvijao uporedo sa
abolicionističkim pokretom,12 rani američki feminizam ni u jednom trenutku nije težio
univerzalnom ženskom pravu glasa, niti je u svom napadu na ropstvo učinio dovoljno da se
rasizam u američkom društvu smekša ili sasvim poništi.13 A kada je 1864. godine engleski
Parlament doneo Dekret o zaraznim bolestima,14 malo je žena bilo spremno da ustane protiv
njega i da se založi za tako škakljivu stvar kakva je dobrobit „moralno posrnulih žena“.
Prve feministkinje su zapravo veoma taktično manevrisale pitanjima morala, pažljivo birajući
retoriku koja je najčešće isključivala i inače društveno neprihvatljive prakse i slojeve. Kada su
prvi put organizovano počele da lobiraju za pravo glasa, moralna superiornost žena, čije je
poreklo u bitno ženskim/majčinskim vrlinama – čestitosti, nežnosti, brizi za druge – postala je
glavni adut u ovoj borbi. Ukoliko se ženama da pravo glasa, država će biti uređena kao
porodica (u kojoj će muškarac biti glava, a žena srce), što državi obećava moralnu reformu i
nacionalnu obnovu. Moralnost je ključ za razumevanje različitih stavova i praksi prvih
feministkinja: iz načina na koji se moralnost tumačila, formirao se i njihov odnos prema
braku, ženskom „ropstvu“, muškoj seksualnosti, ali i način formulisanja zahteva za pravo
glasa.
Već tada se postavlja pitanje koje će pratiti čitavu istoriju ženske emancipacije: šta žene hoće?
Da budu kao muškarci? Da reformišu postojeće (muško) društvo? Da ostvare društvo bez
muškaraca? Iako su različite žene imale na umu različite strategije kako da ostvare svoje
težnje, Viktorijanke su se nekako najviše pridržavale umerene, moralno-reformatorske
retorike, bilo da su se odlučivale na militantne akcije, bilo da su pokušavale da sprovode
ustavne reforme.15
Prelaz vekova
„Seljanke su stajale predamnom širom otvorenih usta dok sam im govorila o pravu glasa.
Radnice su se smejale, trgovkinje slegale ramenima, a gospođe iz viših klasa sklanjale s
užasom“.16 Organizovana i politički profi lisana borba sifražetkinja, pred vođenih ženskim
delom porodice Pankhrst,17 simbolički označava kraj XIX veka, ali i jedne znatno postojanije
epohe. Odnosi koji su do tada delovali toliko „prirodno“, uprkos vatrenom protivljenju
muškaraca, ali i nemalog broja žena, više se nisu mogli vratiti na staro. Međutim, prvi talas
feminizma koji se može svesti na različite vidove borbe za sticanje legitimnog prava na
učešće u političkom životu, ni u jednom trenutku svog razvoja nije bio jednoznačan.
Zadržimo se na primeru Britanki: naime, sve su se žene borile za pravo glasa, ali su njihove
strategije, ideološke pozicije i politička opredeljenja često bila sasvim nepomirljiva.
Militantnost jednih stajala je u oštroj suprotnosti prema sporoj i postepenoj pregovaračkoj
taktici drugih; malobrojni zahtevi za univerzalnim ženskim pravom glasa bili su nespojivi s
kompromisnim zahtevom za delimičnim političkim pravom koje bi pripalo samo neudatim
ženama i udovicama (odnosno vlasnicama imovine); najzad, lojalnost liberalima (a kasnije i
laburistima) nailazila je na otpor kod feministkinja koje su podržavale konzervativnu politiku
Torijevaca.
Ako je postojala ijedna tačka u kojoj se većina – opet, ne sve – prvih feministkinja slagala,
onda je to bio zajednički impuls za seksualnu i moralnu reformaciju ljudskog roda, što je
često vodilo krajnje regresivnom shvatanju ženske seksualnosti i seksualnih sloboda. Taj
recidiv viktorijanske polne politike, toliko nespojiv sa današnjim predstavama o feminizmu,
opstajaće u različitim vidovima sve do revolucionarnih šezdesetih godina XX veka.
Žene i ratovi
„Rat iz 1914. godine bio je 1789. godina za žene“.18 Tik pred pobedu sifražetkinja u Evropi,
izbija prvi rat svetskih razmera. Feminizam tada na svojevrstan način biva skrajnut sa
političkih, ali i sa načelno ženskih agendi. Uzroci za to su višestruki i ponovo odražavaju
čudnovatu, nelinearnu prirodu ženskog pokreta.
Temeljno neslaganje oko toga da li svaka žena (zato što je žena ili zato što je čovek) treba da
bude politički aktivna građanka, ili to pravo valja nekako ograničiti, početkom Prvog svetskog
rata dobija sasvim novu dimenziju na međunarodnom planu, kada feministkinje biraju da li će
ostati odane naciji ili će se boriti za globalni mir.
Patriotkinje, gde spadaju sve slavne sifražetkinje, u predstavnicama neprijateljskih nacija
takođe prepoznaju neprijatelje,19 čime se jasno distanciraju od svojih uverenja da samo žene,
ujedinjenim naporima, mogu voditi poboljšanju celokupnog ljudskog roda. „Sve dok traju
patnje naše zemlje“, piše Mizm, govoreći tako u ime brojnih feministkinja iz različitih
zaraćenih nacija, „nikome nije dozvoljeno da govori o pravima. Sada imamo samo
dužnosti“.20 Pacifistkinje, kojih je bilo nesrazmerno manje, te se njihov glas znatno teže
mogao čuti jer je bio u opreci prema zvaničnim politikama, bile su vesnice onog zbilja
internacionalnog pokreta sa kakvim se danas poistovećuje feminizam.
Od feminizma se, međutim, nije odustajalo samo iz usko patriotskih razloga. Na prvi je
pogled čudnovato da je drugi snažni internacionalni pokret – socijalizam – koji je u to vreme
imao osobit zamah, u feminizmu prepoznavao buržoasku ideologiju koja je pogrešno tumačila
preraspodelu moći u društvu. Socijalisti su držali da bi polne nejednakosti nestalo ukoliko bi
se ukinula klasna nejednakost, zbog čega je borba za ravnopravnost polova, odvojena od
globalnih revolucionarnih stremljenja, smatrana izlišnom i nepotrebnom.
Ne treba posebno isticati da su prve slavne feministkinje uglavnom pripadale srednjoj ili višoj
klasi,21 i da su njihova ideološka polazišta često sasvim isključivala stvarnost onih žena koje
će prvo nemaština, a potom i rat primorati na emancipaciju. Jer, dok su se žene iz srednje i
više klase borile za mogućnost jednakih društvenih pozicija, što se moglo ostvariti promenom
postojećeg odnosa javnog i privatnog,22 žene iz nižih društvenih slojeva tu su mogućnost
osvojile možda i protiv svoje volje, nagnane siromaštvom i oskudicom. U Francuskoj,
primera radi, do 1914. godine radi već 7,7 miliona žena, a 1918. godine žene predstavljaju
40% ukupne radne snage. Mnoge su žene, dakle, bile prisiljene na to da preuzmu one obaveze
koje su do tada suvereno pripadale muškarcu – u porodici, ali i izvan nje.
Prvi svetski rat je tome dao poseban zamah. Kada je postalo očevidno da će rat potrajati duže
od nekoliko meseci, kako se isprva mislilo, i da će novo leto zateći polja neobrađena,
britanska vlada poziva žene da se late pluga. Ubrzo potom, kada ratna industrija počinje da
trpi zbog manjka muške radne snage, žene ulaze u fabrike i jednako vešto i efikasno
proizvode oružje. Najzad, kako rat nikako ne prestaje, ženama se nudi da osvoje i poslednji
bastion muške nadmoći – u proleće 1917. godine osniva se ženski britanski korpus koji će do
kraja rata brojati oko 40 000 žena.23
I premda je zvanična politika činila sve da ovaj „istup“ učini što manje vidljivim,24 ili da bar
umanji njegove moguće učinke, ovaj rat je nedvosmisleno dokazao da je stoletna podela
rodnih uloga na temelju fi zičkih i intelektualnih sposobnosti, bila pogrešna i nametnuta
bezupitnim i društveno poželjnim od nosima. Neposredne posledice rata – dramatični skok u
broju razvoda brakova, neslućene promene u doživljajima ero tičnog, „moderni par“ koji
zamenjuje tradicionalnu mnogočlanu porodicu, novi modni trendovi koji tolerišu kratku kosu,
pantalone, skidanje korseta itd. – sasvim su poremetile važeće standarde muško-ženskih
odnosa.
Da li je feminizam doprineo tim promenama? Danas, kada nam se čini da sve navedene
stavke spadaju u zasluge feminističkog pokreta, rekli bismo da jeste. Međutim, kako je već
naznačeno, malo je feministkinja prvog talasa tako zamišljalo emancipaciju. A kada je rat
okončan i kada je mnogim Evropljankama do deljeno pravo glasa,25 femi nizam je polako
počeo da iš čezava sa javne scene. Dobile su zahtevano; šta je ženama još preostalo da traže?
Poratna politika, ili kako žene vratiti u kuću
Posleratna politika prema ženama zasnivala se na dva principa: tamo gde su stekle pravo
glasa, ženama se jasno stavljalo do znanja da im to pravo pripada zato što su majke i/ili
supruge palih heroja. Na taj način je, na materijalnoj ravni, kompenzovan broj glasača, dok se
na simboličkoj upućivalo na ulogu koju žene treba da zauzmu prema trajno oštećenoj državi.
Da bi opravdale stečeni građanski status, žene su se morale odužiti državi, što će učiniti samo
njenim ponovnim omasovljenjem. U tu svrhu, po ratna propaganda intenzivno radi na
istiskivanju žena iz svih sfera javnog života, služeći se različitim dostupnim sredstvima:
javnom osudom – žene koje posle rata ne napuštaju radna mesta svojevoljno, u Nemačkoj se
na zivaju Totengr er (grobari), a u Italiji se po svom moralu izravno poistovećuju sa
prostitutkama;26 demobilizacijom – brzim i bespoštednim ukidanjem svih radnih povlastica
na temelju navodne nestručnosti žena; slavljenjem uloge majke i supruge na državnom nivou
– u Francuskoj je 1920. godine ustanovljena „Porodična medalja“, dodeljivana mnogorodnim
majkama,27 dok je 1934. godina u Nemačkoj proglašena godinom domaćice;28
promovisanjem „nove moderne žene“ – američki model dvadesetih, koji se poput požara širi
zapadnim svetom, ženu vraća u dom nudeći joj domaćinstvo iz snova, poniklo iz jedne sasvim
nove konzumerističke kulture.29
Američki plakat iz II sv. Rata „Našla sam posao gde se najbolje uklapam!“ NAĐI SVOJ
RATNI POSAO u industiji—poljoprivredi—biznisu Isti trend – ma kolike razlike postojale
između dva svetska rata – ponavlja se i posle Drugog svetskog rata. Kada su sa zidova skinuti
plakati sa koji je snažna „Zakivačica Rozi“ pozivala Amerikanke da odmene muškarce u
fabrikama, dokazujući im da „žene to mogu“, usledila je još jedna, jednako regresivna faza po
žensku emancipaciju, poznata kao Baby boom.30
Po svršetku ratova, zapadne države planski rade na posvemašnjoj „normalizaciji“ života,
organizujući ga u poznate i poželjne matrice. U središtu tog biopolitičkog projekta je vraćanje
žene u privatnost doma i porodice, čiji je cilj rast nacije i revitalizacija njenog zdravog tkiva.
Jer za „bolest“ države, jednom kada ratovi prođu, odgovara pre svega ženski deo populacije:
niko drugi ne može snositi krivicu za „opadanje nataliteta, porast mortaliteta novorođenčadi,
propadanje porodice, izopačenje moralnih vrednosti i neprikladno vaspitanje dece“31 do žene,
i to pre svih, udate žene.
I premda su učinci „ratne emancipacije“ posle ratova splašnjavali, feministička bi revolucija
šezdesetih bez njih bila potpuno nezamisliva. Iako je teško premeriti konkretne zasluge žena
za promene koje su se odigrale tokom prve polovine XX veka, može se tvrditi da su glasovi
feministkinja u ovom periodu bili toliko prigušeni i retki, da su se ključni aspekti
emancipacije, pre konačne emancipacije šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, odigrali
izvan feminizma.
Ovo nas, konačno, ne sme začuditi, ukoliko imamo u vidu da se feminizam do sada svodio
gotovo isključivo na praksu, ostavši rastrzan između međusobno nekoherentnih pojedinačnih
formulacija koje su pristajale uz postojeće teorijske i/ili političke okvire. Feminizam nije imao
sopstvenu teoriju. Njegova teorijska opravdanja od XIX veka gravitiraju između liberalne
teorije i socijalističkih doktrina, ne iscrpljujući se ni u jednoj od njih, a razmimoilaženja koja
se neprestano nameću kada je reč o sukobljenim shvatanjima identiteta „žene“, koja samo
produbljuju jaz između žena i muškaraca, i egalitarnih težnji da se ta razlika sasvim
prenebregne, onemogućuju produktivan teorijski spoj koji bi na zadovoljavajući način opisao
i objasnio stvarnost i mogućnosti žena.
„Sam pojam ’feminizam’ označavao je skučeno, antidemokratsko i zbilja bur žoasko stanje
duha, koje je za sobom nosilo nezahvalno ponavljanje starih te goba s kojima je već davno
trebalo svršiti“.32 Tako bi verovatno i ostalo da Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir)
1949. godine nije objavila Drugi pol.
Ujedinjeni drugi talas
One nemaju vlastitu prošlost, istoriju, religiju: nemaju, kao proleteri, solidarnost u radu i
interesu. Među njima nema čak ni one prostorne pomešanosti koja od američkih crnaca,
Jevreja iz geta, radnika iz Sen Denia ili fabrike Reno, čini jednu zajednicu. One žive rasute
među muškarcima, vezane kućom, radom, ekonomskim interesima, društvenim položajem za
izvesne muškarce – oca ili muža – mnogo čvršće nego za druge žene. Buržujke su solidarne sa
buržujima a ne sa ženama proleterima; bele žene s belim muškarcima a ne sa crnkinjama.33
Simon de Bovoar učinila je presudni korak za feminističku teoriju: defi nisala je uzrok
podređenosti žena i načine na koje je podređenost jedne polovine čovečanstva opstajala kroz
vekove.
Feministkinje drugog talasa – mahom Amerikanke i Francuskinje (i u nešto manjoj meri
Britanke) – gradile su na ideji da se ženom ne rađa, nego se njom postaje, izvodeći iz toga
različite, no bar u početku neprotivrečne teze o ženskoj istoriji i položaju žena u savremenom
društvu. Pored osnažujuće ideje da je lično političko, koja se tako često mogla čuti u
raznovrsnim ženskim aktivističkim grupama,34 Simon de Bovoar je feminističkoj teoriji u
nasleđe ostavila tri polazišne tačke na kojima se dalje moglo graditi u neslućenim
pravcima:35
• između muškaraca i žena postoji temeljna razlika koju je nemoguće prenebregnuti. Polna
razlika je utoliko osnova svakog poređenja, vrednovanja i analize hijerarhijskog sistema
odnosa moći. „Razlika između muškarca i žene je osnovna razlika ljudskog roda“36;
• žensko (polna razlika) nije, međutim, po sebi ne/bez-vredno. Društvo, kultura, istorija,
civilizacija u celini ga je učinila takvim. „Žena“ je (kao i „muškarac“, uostalom) skup
dodeljenih, društveno nametnutih, stečenih odlika, nekakav „rodni okvir“ u koji se svaka
pojedinka uklapa s manje ili više uspeha. Rod (gender) utoliko postaje kategorija kojom se
opisuju učinci patrijarhata na svaku ženu;
• najzad, sistem vrednosti u kojem ženska i muška bića (pol) postaju muškarci i žene (rod),
naziva se patrijarhatom. To je sistem u kojem muškarci imaju moć da negiraju žensku
seksualnost ili da nameću njene poželjne okvire; da upravljaju radom i proizvodom ženskog
rada; da kontrolišu žensko potomstvo; da ih fi zički ograničavaju i sprečavaju kretanje žena;
da ih koriste kao objekte u muškim transakcijama; da onemogućavaju njihovu kreativnost i da
im uskraćuju pristup društvenom znanju i kulturnim dostignućima.37
Da bi se izgradila kon zistentna teorijska oblast – feministička teorija – prvi teorijski pokušaji,
u biti esencijalistički,38 išli su u nekoliko pravaca. Pre svega, ponovo se čitala istorija (history
– njegova priča – po staje herstory – njena priča): ovde se katkad dočitavalo, s ciljem da se
postojeća istorijska građa ispuni previđenim, prećutanim mestima, a katkad se i učitavalo.
Ukoliko se isto rija tumačila – recimo, u nastojanjima da se objasni kako je patrijarhalno
društvo postalo tako stabilno i sveprisutno – pribegavalo se sociološkim i antropološkim
nalazima. Početkom sedamdesetih, na feminističku teoriju posebno snažno utiče književna
kritika, odnosno pokušaji novih interpretacija kulturne baštine, i veoma moćna psihološka
čitanja postojećih psihologija, poput Frojdove psihoanalize, koja će ubrzo iznedriti i
feministički orijentisane psihologije (etika brige, primera radi).39
Multidisciplinarnost feminističke teorije postaje i više no očigledna, kada se sredinom
sedamdesetih ustanovljuju programi ženskih/rodnih studija na univerzitetima širom
Sjedinjenih Američkih Država.40
Podeljeni drugi talas
Polna razlika, rod i patrijarhat ujedinili su – bar na anglosaksonskom govornom području –
feminizam, ujedinjujući tako prvi put i feminističku teoriju i praksu. Žene koje su
organizovale „sahranu tradicionalne ženskosti“, bacajući grudnjake i lažne trepavice u „kantu
slobode“, vrlo verovatno su poznavale ideje Šulamit Fajerston (Shulamith Firestone), koja
usklikuje: „Ljudski rod je počeo da nadrasta prirodu – više ne možemo opravdati održanje
diskriminatornog polno-klasnog sistema samo zato što se zasniva na Prirodi“.41
Činjenica da delimo istu biološku strukturu, pružala je prirodnu osnovu za ujedinjenje svih
žena, bez obzira na razlike koje među nama postoje. Činjenica da još uvek živimo u
patrijarhalnom sistemu, ali da smo prozrele da je rod društveno konstruisana kategorija,
omogućuje nam sestrinsku solidarnost u borbi protiv nametnutih zahteva ženskosti i osnovu
za stvaranje nekog boljeg ili sasvim drugačijeg sistema vrednosti. Budući da smo sve u
biološkom smislu žene – i samim tim žrtve patrijarhata na isti način (ovaj neopravdani
zaključak mesto je pucanja svih teorijskih nastojanja drugog talasa), što nam pokazuje
feministička teorija – svima nam je zajednički impuls da ovo stanje promenimo, što pada u
deo feminističkom aktivizmu.
Srž feminizma šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka – esencijalistička politika
identiteta, zasnovana na pretpostavci da je za sve žene ovoga sveta odlučujuće što su žene, a
da su odlike poput boje kože, klasnog statusa, sposobnosti tela i duha, seksualne orijentacije,
starosne dobi, dela sveta iz kojeg dolaze itd., sekundarne, pa čak i sasvim nebitne –
zajednička je, uz neznatna odstupanja, svim njegovim vidovima. Drugim rečima, čak i kada
se javljaju kritike različitih feminističkih pozicija, ta kritika nije kritika „iznutra“, već je to
kritika teorijskih i ideoloških okvira u koje se feminizmi smeštaju.
Ti okviri već su nam poznati od ranije, iako šezdesetih godina stiču nove zastupnice. Naime, u
doba kada se u Sjedinjenim Američkim Državama rasplamsava antiratni aktivizam, hipi
kontrakultura koja sa sobom donosi seksualnu revoluciju, crnački Pokret za građanska prava i
Stounvolska pobuna, nastaju i dva moćna ženska pokreta.
Liberalni Pokret za ženska prava koji zastupa interese zaposlenih žena i belih dobrostojećih
domaćica, čija retorika ne odstupa odviše od opšteprihvaćenih „američkih vrednosti“, i Pokret
za oslobođenje žena koji će, nastavši kao ogranak Nove levice, pod snažnim uticajem
marksizma iznedriti prve feminističke teorijske tekstove.42
Iz marksističkog feminizma će, u naletu teorijske kreativnosti i revolucionarnog žara
šezdesetih, proizići radikalni i socijalistički feminizam,43 koji isprva zadržavaju marksistički
metod, jer je „pružao metanarativ o društvenoj celini koji je mogao da objasni sva ranija
društva, pokazujući istovremeno njihove razlike i isto rijske promene, i ostavljajući otvorenu
mogućnost postojanja nekog budućeg društva“, 44 u kojem ranije nepravde više neće važiti.
Ono što je u njima bitno feminističko jeste teza oko koje su se ranije socijalistkinje snebivale,
teza da je polna nejednakost starija i dugovečnija od klasne nejednakosti.
A pominjanjem ne/jednakosti, ponovo se dotičemo „bolne tačke“ feminizma od njegovog
nastanka do danas. Dilema – jednakost ili razlika – prožima, kako je na nekoliko mesta
naznačeno, čitavu povest feminizma, te je ni drugi talas nipošto nije ostao pošteđen.
Malobrojnije liberalne feministkinje, podupirane, međutim, čitavom armijom žena koje su
ubirale plodove emancipacije izvan feminističkog pokreta, zadovoljavale su se time da se
ženama omogući jednak pristup svim položajima koji su inače pripadali muškarcima, bez
osobene strategije korenitog menjanja društva. S druge strane, revolucionarne feministkinje,
kojem god teorijskom taboru pripadale, nisu se zadovoljavale održanjem statusa quo, već su
težile temeljnoj promeni društvenog stanja koje je vekovima išlo na štetu žena (ideje o tome
kako do te promene treba da dođe bile su tako raznovrsne i često nepomirljive kao i, u načelu,
sva bitnija mesta feminističke teorije, poput pitanja seksualnosti i ženske reproduktivne
funkcije).
I, šta se tačno podrazumeva pod „jednakošću“? Šta, pak, pod „razlikom“? „Ženama koje teže
jednakosti s muškarcima nedostaje ambicija“,45 glasio je jedan radikalno-feministički slogan.
No, nisu li žene morale da dosegnu bar izvestan stepen jednakosti sa muškarcima, da bi
uopšte mogle isticati sopstvenu različitost u odnosu na njih, kao nešto što ima pozitivnu
vrednost? Zašto je razlika (bilo polna, bilo rodna) nešto što staje na put jednakosti? „Kada je
isključenje žena iz pojma građanina legitimisano upućivanjem na različite biološke strukture
žene i muškarca, ’polna razlika’ je ustanovljena ne samo kao prirodna činjenica, već i kao
ontološka osnova društvene i političke diferencijacije... Feminizam je bio protest protiv
političkog isključivanja žena: njegov je cilj bilo eliminisanje polne razlike u politici. No, on je
morao da proizvodi zahteve u korist žena. I u meri u kojoj je predstavljao žene, sam
feminizam je proizvodio polnu razliku koju je pokušavao da ukloni“.46
Sedamdesetih godina nije bilo ništa drugačije: zahtevalo se da se prepoznaju neke bitno
ženske odlike, potrebe i zasluge na temelju kojih će se organizovati društvo, da bi žene i
muškarci mogli imati ravnopravan status u „neravnopravnom“ društvu.47 Ovoj zbrci prilično
je doprinosila i višesmislenost pojmova jednakosti i razlike – jednakost se odveć često
potkradala u značenju istosti, što je osobito usložnjavalo stvari u kontekstu ravnopravnosti,
kao pravnog koncepta; dok se pod razlikom toliko često isticala različitost muškaraca i žena,
da se razlika među samim ženama gotovo sasvim previđala. Ta inicijalna pojmovna
ambivalentnost ostavljala je širok prostor za disparatna tumačenja: „[j]ednakost, primera radi,
može značiti bilo šta od najumerenije liberalne reforme (ovo je onaj feminizam koji se
zadovoljava „delom kolača“, po kojem žene treba samo uključiti u svet kakav već jeste) do
najradikalnijeg svođenja roda na nešto potpuno nevažno. Razlika se može odnositi na bilo šta
od uverenja Meri Dejli (Mary Daly) u prirodnu superiornost žena, do psihoanalitičkih teorija
o tome kako su žene nužno ’Drugi’, pošto nemaju penis“.48
Sve dugine boje ženskog pokreta
Jedna grupa feministkinja koje su šezdesetih godina počele da daju jasne obrise svojoj
vekovima sistematski brisanoj egzistenciji, osobito se drži teze o korenitoj razlici među
ženama i muškarcima, koju ne samo da nije moguće, nego nije ni neophodno poravnavati.
Lezbejski feminizam istovremeno i jeste i nije izdvojeno poglavlje unutar drugog talasa. Iako
neretko ostaju na marginama feminističkog pokreta, lezbejke su na njemu i voljno i nevoljno
ostavile neizbrisiv pečat. Izrazi lavender menace (ružičasta napast) i lavender herring
(ružičasta „varalica“),49 aktuelni šezdesetih godina XX stoleća, dočaravaju odnos šire
javnosti, ali i heteroseksualnih feministkinja prema lezbejkama u pokretu. Kako se za
feminizam od njegovih najranijih početaka vezuju stereotipi o muževnim ženama koje krše
naloge sopstvenog pola i ugrožavaju stabilnost osnovne društvene jedinice, feministički
pokret se oduvek s nelagodom vezivao uz lezbejke, paradigmu žene koja, uslovno rečeno,
uopšte ne zavisi od muškaraca. „Ružičasta varalica“ odnosi se utoliko na često veoma
uspešnu taktiku kojom se heteroseksualne žene u javnom diskursu odvraćaju od feminizma,
njegovim potpunim poistovećivanjem sa lezbejstvom. Druga anegdota svoju upotrebu nalazila
je i u samom feminističkom pokretu: Beti Fridan (Betty Friedan), osnivačica Američke
nacionalne organizacije za žene (NOW), i danas najbrojnije ženske organizacije u SAD, 1969.
godine u lezbejkama prepoznaje „ružičastu napast“ koja je kočila ostvarenja interesa
celokupnog ženskog pokreta.50
Gledan sa strane, najčešće muškim očima, feministički pokret nije mogao izbeći ovakvo
etiketiranje. „Lezbejka je etiketa koju je izmislio Muškarac, nametnuta svakoj ženi koja se
usuđuje da bude jednaka, da se usprotivi njegovim preimućstvima (...), da istakne prvenstvo
sopstvenih potreba... Starije žene će se prisetiti da je donedavno svaka uspešna, nezavisna
žena čiji se život ne okreće samo oko muškarca, o sebi tako nešto mogla čuti. Jer ako je žena
nezavisna u ovom seksističkom društvu, ona ne može da bude žena – ona mora biti
lezbejka”.51
Etiketiranje je imalo dvostruko negativne učinke po feministički pokret: odista je usporavalo
realizaciju ženskih zahteva, ostavljajući pritom specifi čno lezbejske probleme na rubovima
„opšteženskih” okvira. Pristanak heteroseksualnih feministkinja, odnosno većinske grupe, na
ovu patrijarhalnu strategiju isključivanja, direktno je doveo u pitanje smisao sestrinstva. Jer,
kako god da se defi niše lezbejski identitet (žena koja se identifi kuje kao žena, žena koja voli
ženu, žena koja je u potpunosti nezavisna od muškarca, samo su neke od tadašnjih defi nicija),
on je pre svega ženski, a za politiku identiteta ovo je bilo presudno određenje. Zbog toga će
Beti Fridan kasnije povući reč, a feministički pokret će se tokom sedamdesetih godina
umnogome otvoriti prema lezbejkama, iako ni to ponekad nije prelazilo prag političke
korektnosti. To ne treba da začudi, ukoliko imamo na umu da je teza o prisilnoj
heteroseksualnosti, primera radi, objašnjavala način na koji funkcioniše patrijarhat, sa čime se
nikako nisu mogle složiti mnogobrojne žene koje su doslovno „spavale s neprijateljem“. Iako
je, dakle, s pokret davao osnova za teze kakva je ona o lezbejskom kontinuumu,52 budući
da su žene u ovo doba intenzivno otkrivale žensko prijateljstvo i, uopšte uzev, odnose koji
nisu ograničeni na tradicionalne heteroseksualne odnose (gde se ne misli nužno na seksualni
odnos dveju žena), zaključci do kojih su dolazile lezbejske feministkinje neretko su bili odveć
radikalni i za najradikalnije među heteroseksualnim ženama.53
I upravo će ta dvosmislena pozicija koju su lezbejke zauzimale u ženskom pokretu, njima
omogućiti da, s jedne strane, na najkonsekventniji način izvedu esencijalističke odlike
ženskog identiteta (lezbejka je zapravo jedina prava žena, budući da se investira isključivo u
žene), i da, s druge, identitet žene prve dovedu u pitanje, ne prepoznajući se u njemu.54 Uz
rasprave o pornografi ji i takozvane seksualne ratove koji otpočinju krajem sedamdesetih
godina,55 upravo će ova praznina lezbejskog iskustva u univerzalnom iskustvu Žene započeti
jednu dugu fazu unutrašnje kritike feminizma.
Lezbejski feminizam sedamdesetih bio je, naime, usredsređen na kritiku penetrativnog
seksualnog odnosa, koji je predstavljan kao paradigma muško-ženskog odnosa uopšte.
Insistiralo se na seksu u kojem nema određenih uloga, u kojem se podstiče isključivo nežnost,
koji zapostavlja ili čak poništava mogućnost vaginalnog orgazma zbog drugih aspekata
seksualnog užitka, što se u prenesenom značenju može poistovetiti sa idejom lezbejskog
kontinuuma Edrien Rič (Adrienne Rich). Takozvane pro-seks lezbejke, koje se pojavljuju
početkom osamdesetih godina, oštro se suprotstavljaju ovoj ideji, insistirajući na tome da je
ključ lezbejstva upravo seksualna želja prema drugoj ženi, pokrećući pitanje radikalnih
seksualnih praksi u lezbejskom odnosu, kakve su SM, butch/femme uloge, pornografija itd.,
što kasnije nalazimo na krajnje neočekivanim mestima, kakva su hermetične filozofske
konstrukcije teoretičarki poput Džudit Batler (v. Batler, Džudit (2001). Tela koja nešto znače,
prev. Slavica Miletić, Samizdat B92, Beograd).
Zar ja nisam žena? O granicama sestrinstva
Feminizam je politička teorija i praksa koja predstavlja borbu za oslobođenje svih žena:
tamnoputih, radnica, siromašnih žena, hendikepiranih žena, lezbejki, starih žena – kao i belih,
ekonomski privilegovanih, heteroseksualnih žena.56 Početkom osamdesetih godina XX veka,
javljaju se sve brojniji glasovi crnih feministkinja koji će doprineti temeljnoj promeni kursa
feminističkog pokreta. Ideologija sestrinstva je toliko dovedena u pitanje tekstovima crnih
feminstkinja, da je ova kritika iznutra pretila razaranjem svega stečenog i zaustavljanjem
naizgled nezaustavljivog hoda feminističkog pokreta. Frazu Sisterhood is global (Sestrinstvo
je globalno), crne feministkinje su najoštrije suočile s pitanjem: „Kada kažemo sestrinstvo, na
koje mi to sestre tačno mislimo?“
„Slavni izraz Beti Fridan, ’problem koji nema ime’, često navođen da bi opisao stanje žene u
ovom društvu, zapravo se odnosi na nezgodu izdvojene grupe visoko obrazovanih, udatih
belih žena koje pripadaju srednjoj ili višoj klasi. On se, dakle, odnosi na domaćice kojima je
dojadilo slobodno vreme, dom, deca, kupovina raznih proizvoda, na domaćice koje žele više
od života“.57 Pitanje rasizma unutar feminizma postalo je jedno od najškakljivijih pitanja u
kojem se umnogome očituje paradoksalnost pokreta. Žene koje su se u XIX i početkom XX
veka borile za pravo glasa, retko su, kako bismo danas mogli pretpostaviti, na umu imale
univerzalni zahtev koji je u svim ženama prepoznavao ljude, pa samim tim, na nekoj
hijerarhijskoj lestvici vrednosti ni svim ženama nije dodeljivao jednak status. Britanske
sifražetkinje su tako pružale zdušnu podršku brutalnoj imperijalističkoj politici, koju je
gotovo po pravilu pratila politika „naučnih dokaza“ o inferiornosti osvojenih „rasa“.58
Priklanjajući se socijaldarvinističkim i eugeničkim naučnim trendovima XIX veka, prve
feministkinje su moralnu superiornost žena neretko dovodile u vezu sa idejom „čistote rase“ i
primarnom ženskom dužnošću da je unaprede, ističući da će se tako unaprediti Imperija, pa i
čitav ljudski rod. Amerikanke, u čiju je istoriju upisana vekovna tradicija ropstva, često su
svoje zahteve formulisale u izravno diskriminatornoj formi, bilo da su odista bile rasistkinje,
bilo da su samo koketirale sa dominantnim političkim strujama u zemlji. „Od početka pokreta
za ženska prava, njegove nepopustljive zagovornice insistirale su na tome da je društvena
jednakost za žene nužan korak u patriotskoj izgradnji nacije. Naglašavale su da se žene ne
suprotstavljaju američkom društvenom ili političkom poretku, već da naprosto žele da pruže
aktivnu podršku postojećem sistemu vlasti”.59
Pola stoleća kasnije, crne žene su se našle usred dva revolucionarna pokreta – pokreta za
ženska prava i Pokreta za građanska prava crne američke populacije. U jednom su bile
skrajnute zato što su bile crnkinje, u drugom zato što su bile žene. I kao što su lezbejke u
feminističkom pokretu previđane svaki put kada bi se sudbina žene poistovetila sa sudbinom
supruge, tako su i crnkinje ispuštane iz vida kad god bi se iskustva bele žene postavljala kao
iskustva žena uopšte. A u robovlasničkoj Americi, koja je sve do sredine šezdesetih godina
XX veka sprovodila oštru segregaciju u većini južnjačkih država, ta su iskustva ponekad bila
toliko nesamerljiva, da je njihovo asimilovanje pod opštu kategoriju Žene moglo samo da
vređa zdrav razum brojnih crnih aktivistkinja. Jer nemoguće je govoriti o istim iskustvima
svih žena i njihovoj istoj istoriji, ako u toj istoriji s jedne strane stoji ropkinja, s druge, pak,
robovlasnica.
Da bih opisala razlike u tim iskustvima, uzeću za primer dve goruće teme u ženskom pokretu
sedamdesetih godina – porodicu i seksualnost. Ropstvo i segregacija temeljno su uticali na
strukturu crnačke porodice. Činjenica da su ropkinje pripadale samo belom gospodaru, koji je
imao puno pravo da ih ubije, obogalji ili siluje,60 da im u svakom trenutku oduzme
potomstvo koje mu je po zakonu pripadalo, da nadeva imena robovima i da ih po volji menja,
da prekine i osujeti svaki oblik udruživanja među njima, da zahteva seksualne usluge od
„verenih“ ropkinja, čemu njihovi „muževi“ nisu mogli da se suprotstave osim po cenu života,
odnos crnih muškaraca i žena suštinski se razlikovao od patrijarhalno strukturirane,
jednosmerno monogamne bele porodice. Kada je ropstvo stavljeno van zakona (1865), crne
žene, koje su i do tada pomagale u kućama svojih vlasnika, što nam, recimo, upečatljivo
predočava rani holivudski film, mnogo će lakše dobiti posao, doduše najniže vrednovan i
najteže održiv, od crnih muškaraca, zbog čega će često biti jedine koje u porodici zarađuju,
sasvim suprotno belim ženama.
Odnos prema crnkinjama u robovlasničkom sistemu, gde se pristup njihovom telu zakonski ne
ograničava (a danas je očito da su i druge institucije, poput crkve, zatvarale oči pred ovom
profi tabilnom praksom), u kojem one postaju „mašine za rađanje“ novih robova, dostupne
svim muškarcima bez razlike, u bitnome je defi nisao drugačija shvatanja seksualnosti kod
crnih i belih žena.
Belačka kulturna uobrazilja ni danas se nije sasvim oslobodila mita o egzotičnoj, uvek
dostupnoj crnoj ženi (kao ni mita o crnom silovatelju, kojim se dugo održavala društveno
poželjna distanca između crnih muškaraca i belih žena),61 kojoj ne pristaje čestitost i
devičanski status, tako cenjen kod belkinja. Iskustva crnih žena i gotovo svih pripadnica
marginalizovanih slojeva, kakvo je, na primer, prisilna sterilizacija, kojom se sprovodila
državno projektovana selekcija poželjnih rasa, klasa i seksualnosti, išla je ruku pod ruku sa a
priori neuspešnim pokušajima asimilacije.
To kolebanje između izgradnje i održanja sopstvenog identiteta (ličnog ili grupnog), i
priklanjanja važećim standardima dominantne grupe, proizvelo je čitav niz „malih“ politika
identiteta, koje su tokom sedamdesetih ostajale na margini feminističke politike sestrinstva.
Odri Lord (Audre Lord), jedna od prvih crnkinja koju su belkinje čule, o tome kaže: „Žene
bele rase koncentrišu se danas, unutar ženskog pokreta, na represiju koja se nad njima vrši
kao nad ženama, i ne uzimaju u obzir razlike u rasi, u polnim sklonostima, u klasnoj
pripadnosti i starosnom dobu. One stvaraju iluziju da reč sestrinstvo podrazumeva
homogenost iskustva koje, u stvari, ne postoji“.62
Osamdesete stoga počinju ponovnim preispitivanjem iskustva, odnosno različitih iskustava
uglavnom sa margine, čime se odlučno nalaže odustajanje od nekakvog „ženskog“ iskustva na
kojem je potom izgrađena fi ktivna, apstraktna konstrukcija, nazvana Ženom. Da bi
sestrinstva uopšte moglo biti – to je bila poruka crnih feministkinja – mora se odustati od
iluzije da postoji jedinstveni identitet Žene. No, kakva je alternativa politici identiteta? Zbog
čega baš sada, kada je feminizam najzad dobio svoj konačni oblik, treba pristupiti njegovom
podrivanju iznutra?63
U šta se to pretvara feminizam? Rastočen brojnim protivrečnostima i naizgled oslabljen, kako
udarima iznutra, tako i konzervativnom političkom klimom osamdesetih, čini se da
feminizmu preti urušavanje. Sve snažnije postmodernističke teorije, koje pri površnom
čitanju ponekad deluju veoma reakcionarno, i prakse multikulturalizma, kojima se na
državnom nivou guši revolucionarni naboj marginalizovanih grupacija, dovode feminizam u
najozbiljniju krizu do sada. Gubitak teorijskog temelja (identitet Žene) koji je na pomolu,
potencijalno vodi beskonačnom umnožavanju feminizama, a sredinom osamdesetih godina u
tome malo ko vidi vrlinu.
Žena i žene
Ako je sedamdesetih godina feministička praksa dobila adekvatno teorijsko utemeljenje u
čijem je središtu bila kategorija roda,64 devedesete svedoče o postepenom, ali
sveobuhvatnom „rastemeljenju“ feminizma. Teoretičarke, sve izrazitije supro t stavljene
aktivistkinjama, na šta utiče otkriće francuskog femi nizma, poststrukturalističke fi lozofi je i,
u načelu, sve veći otpor esencijalizmu, često tako značajnom za bilo kakvu udruženu
aktivnost,65 čine sve da feminističku teoriju liše njenog „dugo traženog i teško
uspostavljenog“ subjekta. Njihov motiv za to deluje čudnovato: ponekad veoma složenim i
neprozirnim jezikom koji ne komunicira sa većinom žena, one zapravo pokušavaju da ženama
vrate feminizam. Svim onim ženama koje su iz njega de facto bile isključene. Alternativa
politici identiteta – koja se mnogim feministkinjama drugog talasa uopšte ne doima kao
alternativa – izumljena je na univerzitetima, uz rađanje novih teorijskih disciplina, kakve su
queer i postkolonijalna teorija, crnačke studije ili studije etniciteta. A ta defragmentacija
znanja sasvim odgovara novoj ideji politika razlike.
Svi ti teorijski „izumi“ nastaju u svojevrsnom otklonu od čvrstih identitetskih pozicija, tako
važnih za revolucionarne sedamdesete, u nastojanju da se pronađu neki drugačiji oblici
odnosa i afilijacija, koji će politički biti jednako delotvorni ili delotvorniji od politike
identiteta. Feministkinje trećeg talasa zalažu se za to da neke nove koalicije od sada treba
zasnivati na afi nitetu, a ne na identitetu.66
Iako je jednim potezom nemoguće obuhvatiti sve projekte dekonstruisanja kategorije
Žene/roda, budući da je mozaičnost i razjedinjenost njegova srž, moglo bi se tvrditi da je
osnovni cilj savremenih teoretičarki lišavanje feminizma njegovih metafi zičkih temelja i
pokušaj stvaranja jednog novog i bitno drugačijeg polazišta za žensku politiku.67
Opšte je mesto savremene teorijske misli da je svaka, naizgled apstraktna i neideološka
kategorija, iznutra zapravo prožeta društvenim odnosima i političkim stremljenjima
dominantnih socijalnih grupacija. Stari slogan da su sve žene žrtve patrijarhata počeo je
da funkcioniše kao vanvremeni, vanprostorni, metafi zički temelj.
„Žena=žrtva patrijarhata“, kao i svaki aksiom, tako ne podleže preispitivanju. Feministička
teorija otuda postaje zasnovana na fiktivnom entitetu Žene koji, iako bi trebalo da bude
primenljiv na sve pojedinačne žene, zapravo ne pristaje nijednoj od njih. Ili, pak, pristaje
samo onim ženama koje su ga i uzdigle na nivo principa. A kako je već pokazano na primeru
crnkinja i lezbejki, u tu tobože praznu, šuplju formu (Žena), u koju se mogla „uliti“ svaka
žena, mnoge se žene uopšte nisu mogle prepoznati. Stvaranje tog prostora postaje cilj
feminizma trećeg talasa.
Na početku XXI veka, kada žene širom sveta uživaju prava i mogućnosti o kojima prve
feministkinje nisu mogle ni da sanjaju, za feminizam još uvek ima mesta. Za to je zaslužno
društvo koje se i dalje sporo menja i teško odriče tradicionalnih obrazaca; za to su odgovorne
žene i muškarci koji različito žive promene uslovljene feminizmom; za to je, najzad,
odgovoran sporni karakter želja koje u ženski pokret ulažemo, mogućnosti koje nam se nude,
vizija budućeg društva i feminističke prošlosti koja nam služi kao uzor.
Umesto zaključka, politika lokacije „Pokret za promenu je pokret koji se menja, menjajući
sebe...postajući kritična masa koja kroz toliko glasova, jezika, gestova i činova izriče: mora se
promeniti; mi ga možemo promeniti. Mi koje nismo iste. Mi kojih je mnogo i koje ne želimo
da budemo iste“.68
2. Phillips, Melanie (2003). The Ascent of Women. A History of the Suffragette Movement
and the Ideas Behind it. Little, Brown, str. 92.
3. Arnaud-Duc, Nicole (1993). „The Law’s Contradictions“, trans. Arthur Goldhammer, u A
History of Women in the West IV, str. 80-113.
4. Godineau, Dominique (1993). „Daughters of Liberty and Revolutionary Citizens“, trans.
Arthur Goldhammer, u A History of Women in the West IV, str.16.
5. Pejtmen, Kerol (2001). Polni ugovor, prev. Ranko Mastilović, Feministička 94, Beograd,
str. 99.
6. Prvi član Deklaracije prava čoveka i građanina glasi „Ljudi se rađaju i žive slobodni i
jednaki u pravima“, cit. prema Mrđenović, Dušan (1989). Temelji moderne demokratije. Izbor
deklaracija i povelja o ljudskim pravima. Nova knjiga, Beograd, str. 137.
7. Vulstonkraft pita: „Ako, dakle, žene nisu roj kratkotrajnih leptirica, zašto ih treba držati u
neznanju, pod privodno lepim imenom čednosti?“; vidi Vulstonkraft, Meri (1994). Odbrana
prava žene, prev. Ranko Mastilović, Filip Višnjić, Beograd, str.45. Međutim, iako zdušno
brani ideju obrazovanja žena, ona ostaje u dozvoljenom registru svog doba, jer traži samo ono
što je za žene toga vremena moguće. Kada pita: „Da li se od njih (žena) može očekivati da
razumno upravljaju porodicom ili da se staraju o sirotoj dečici koju donose na svet?“ (Isto, str.
30), ona sasvim udovoljava revolucionarnom duhu koji je žene na oba kontinenta tolerisao
samo kao „majke valjanih republikanaca“ (v. Godineau, str. 28-29).
Gl a v n i š t a b a s o c i j a c i j e
protivneženskompravu
8. O svakom od ovih prava pojedinačno videti tekstove Marije Perković, Tijane Krstec i
Diane Miladinović u ovoj knjizi.
9. Arnaud-Duc, Ibid., str. 107.
10. Mek Klintok, En (2005). „Genealogija imperijalizma“, prev. Veljko Antonijević i Adriana
Zaharijević, III Program I-II, br. 125-126, str. 151.
11. Štaviše, išlo se upravo u suprotnom smeru. Brak je oduvek predstavljao primarno
društvenu instituciju (bez obzira na duhovne i emotivne veze između dvoje ljudi koji u brak
stupaju) koja služi „utvrđivanju i razvoju srodstva, prenošenju imena i dobara“, v. Fuko,
Mišel (1982). Istorija seksualnosti I. Volja za znanjem, prev. Jelena Stakić, Prosveta,
Beograd, str. 94. U XIX veku je ekonomska, politička i medicinska socijalizacija gotovo
sasvim fiksirala uloge bračnih drugova, ojačavajući predstave o svrsi bračnog združivanja kao
brizi o plodnosti i razvoju nacije/imperije, čineći supružnike neposredno odgovornim za
proizvodnju društveno poželjnih jedinki.
12. Veza feminizma i pokreta za ukidanje ropstva veoma je snažna. Rečima Ebi Keli (Abby
Kelly): „Imamo dobrih razloga da budemo zahvalne robu zbog koristi koja je pripala nama,
dok smo radile za njega. Žudeći da udarimo na njegove bukagije, shvatile smo da smo i same
okovane“, v. hooks, bell (1981). Ain’t I a Woman. Black Women and Feminism, South End
Press, Boston, str. 126.
13. v. hooks 1981: pogl. 4
14. Policiji je davao pravo da privede prostitutku, da je primora na pregled spekulumom i da
je pritvori ukoliko je obolela. Nekoliko godina kasnije, lekari su nastojali da prošire svoje
pravo i na preostalu žensku populaciju izvan „zanata“. (Phillips, Ibid., str. 76-78). O
prostituciji načelno, videti tekst Milene Timotijević „Prostitucija na feminističkoj političkoj
agendi“ u ovoj knjizi.
15. O tome rečito govori jedan od najdugotrajnih sporova koji je zahvatio prvi talas
feminizma – pitanje da li i udate žene treba da steknu pravo glasa ili ne. Prvi zahtev za pravo
glasa (u Engleskoj formulisan 1866. godine) nije poštovao ideju polne ravnopravnosti:
peticijom koju je potpisalo 1 499 žena (Phillips, Ibid., str. 97), zahtevalo se da se glas odobri
svim vlasnicima nepokretnosti, bez obzira na pol. Građanski status se, prema tome, tražio
samo za vlasnice svojine, što udate žene toga doba nisu mogle biti. Ovaj stav je opstajao
decenijama, da bi konačno podelio sifražetski pokret u vreme njegove najveće snage.
16. Sohn, Anne-Marie (1993). „Between the Wars in France and England“, trans. Arthur
Goldhammer, u A History of Women in the West V, str. 116.
17. U Velikoj Britaniji je delovalo nekoliko organizacija koje su se borile za pravo glasa.
Umerene i politički srodne liberalima bile su sifražistkinje (suffragists), predvođene Milisent
Foset. Emelin Pankhrst, uz svoje tri kćeri, Sliviju, Adelu i Kristabel (Sylvia, Adela, Christabel
Pankhurst), bila je idejni vođa organizacije koja je strateški pribegavala nasilju i zastrašivanju
(paljevini, uništavanju imovine, napadima na javne ličnosti, masovnim protestnim skupovima,
remećenju javnog reda itd.). Daily Mail je za ovu skupinu žena skovao pogrdan naziv
„sufragettes“. Pored ostalog, ova podela odražava i prvi sukob generacija u istoriji feminizma.
Te reza Bilington (Teresa Billington), jedna od aktivnijih mlađih suffragettes, iz zatvora piše
o tome kako su starije sifražetkinje verovale u snagu argumenata, učtivosti i razuma.
Razočaranje je mlađe feministkinje navelo da u povesti svog pokreta prepoznaju „skandalozni
niz izdaja, podlih taktika i izneverenih obećanja“ (Phillips, Ibid., str. 182).
18. Legrave, Rose-Marie (1993). „A Supervised Emancipation“, trans. Arthur Goldhammer, u
A History of Women in the West V, str. 455.
19. Urednica vodećeg francuskog umereno feminističkog časopisa, La Française, Žan Mizm
(Jeane Misme), 1914. godine autoritativno izriče: „Sve dok rat traje, žene neprijatelja takođe
će biti neprijatelji“, vidi Thébaud, Françoise, ed. (1993). A History of Women in the West V,
Harvard University Press, Harvard, str. 58.
20. Thébaud, Ibid., str. 27.
21. Sifražetkinje, posebno pod uticajem Kristabel Pankhrst, tendenciozno su radile na tome da
pridobiju podršku aristokratkinja, ostavljajući radnice i siromašne žene po strani, pošto je to
davalo veći legitimitet kako pokretu, tako i samoj ženskoj stvari.
22. O ovom problemu videti opširnije tekst Marije Mladenović „Žene između privatnog i
javnog“ u ovoj knjizi. Engleski plakat iz I sv. Rata Pomoćni Korpus Vojske Kraljice Meri
devojka iza muškarca iza puške.
23. Thébaud, Ibid., str. 33.
24. U časopisu J’ai vu (16. jun 1917) pod crtežom koji prikazuje nasmešenu radnicu kako
levom rukom obgrljuje artiljerijsku granatu, dok desnicom drži pušku, piše: „Odgovarajući na
poziv ugrožene otadžbine, žene u Velikom ratu daju sve od sebe. Vidimo ih kako nose muške
kombinezone u fabrikama, gde obrađuju granate, prave topovsku đulad i eksploziv. Pa ipak,
dok u toj atmosferi smrti izvode težak rad koji pristaje samo muškarcima, kršeći svoja nežna
tela, one uspevaju da ostanu žene, ne žrtvujući nimalo svoje ljupkosti“ (Thébaud: 36).
25. Videti Dodatak 1. u ovoj knjizi.
26. Thébaud, Ibid., str. 37, 43.
27. Ibid., str. 69.
28. Legrave, Ibid., str. 457.
29. Videti izvanredan tekst Nancy F. Cott „Th e Modern Women of the 1920s, American
Style“. „Tradicionalni status žene u domaćinstvu i njene heteroseksualne usluge sada su
branjene – i čak agresivno reklamirane – u svetlu ženskog izbora, slobode i racionalnosti.
Reklame su neprestano razrađivale ideju da je kupovina prostor odluke i kontrole, gde žene
mogu da izraze svoju razboritost i vrednosti“ (str. 89). Pošto joj je omogućeno da živi
lagodnije, da bira koji će tip frižidera i mašine za veš život njene porodice učiniti
kvalitetnijim, „modernoj“ ženi je uloga domaćice predočena kao izvor nove snage i radosti.
Isti trend se još snažnije ponavlja tokom pedesetih godina XX veka, posle Drugog svetskog
rata.
30. O tome videti slavnu knjigu Betty Friedan, The Feminine Mistique, Penguin, New York
and London, 1963.
31. Legrave, Ibid., str. 456.
32. Riley, Denise (1988). Am I Th at Name?, University of Minnesota Press, Minneapolis, str.
59.
33. Bovoar, Simon de (1982). Drugi pol, prev. Zorica Milosavljević i Mirjana Vukmirović,
BIGZ, Beograd, str. 15.
„Ja sam feministkinja, ali, šta sad?”
34. Neformalne grupe za podizanje svesti (consciousness raising groups) koje su počele da
iskrsavaju sredinom šezdesetih godina u SAD, vođene su upravo ovom idejom. Iznošenje
ličnih iskustava trebalo je da pokaže da žene – samo na osnovu svog pola – dele slična ili ista
iskustva podređenosti. Cilj ovih sesija utoliko je bio neposredno osnaženje žena koje su na
njima učestvovale, ali je zajedničkost njihovih iskustava predstavljala i podlogu za razvijanje
radikalne feminističke teorije, brojnih oblika feminističke umetnosti i feminističkih inicijativa
(kursevi samopomoći, borilačkih veština, što je kasnije vodilo osnivanju sigurnih kuća za
pretučene i silovane žene, žene žrtve porodičnog nasilja i incesta itd.). Te su grupe
neposredno odgovorne za implementaciju revolucionarne ideje „sestrinstva“ između žena.
35. Odmah valja istaći da su sve tri premise na mnogovrsne načine i u različitoj meri
eksploatisane u feminističkoj teoriji. To nam, pored ostalog, govori da je teško tvrditi
postojanje celovitog i jednoznačnog korpusa feminističkog znanja. Pored toga, feministička
teorija, suprotno ishitrenim očekivanjima, ne gradi na nekim sasvim novim temeljima, već
preuzima postojeće modele mišljenja, nastojeći da im pruži drugačije značenje. Ovu
tendenciju osvetliće, međutim, tek feminizam trećeg talasa, ukazujući uvek iznova na to da u
tome ne leži nekakav nedostatak feminističke teorije, nego njena najveća vrlina.
36. Rivolta femminile cit. prema Ergas, Yasmine (1993). „Feminisms of the 1970s“ u A
History of Women in the West V, str. 539.
37. Gough cit. prema Rich, Adrienne (2002). Prisilna heteroseksualnost i lezbijska
egzistencija, prev. Suzana i Sanja Kovačević, Kontra, Zagreb, str. 36-39.
38. Esencijalizam, jedna od odlika teorije drugog talasa koju su feministkinje već osamdesetih
godina oštro osuđivale, odnosi se na pretpostavku da postoji suština ili esencijalno svojstvo
koje tako dominantno određuje neki entitet da ga je zapravo moguće svesti samo na njega.
Ako kažemo da je suština žene njena mogućnost da bude majka, dok bi suština muškarca bila,
na primer, da je po prirodi tlačitelj, time govorimo da se svaka žena može u krajnjoj instanci
redukovati na materinstvo, a svaki muškarac na sopstvenu tlačiteljsku prirodu. Društveni
konstruktivizam, veoma pomodna struja sedamdesetih koja je umnogome zaslužna za
teorijsko izumevanje „roda“, s druge strane insistira na tome da suštinskih svojstava nema,
već da je svaka tobožnja suština zapravo proizvod društva i kulture kojoj pripadamo. Važno
je, međutim, upamtiti da je rana feministička teorija spajala ove dve tendencije, insistirajući
na biološkoj datosti pola i društvenoj konstruisanosti roda.
39. O antropologiji i psihologiji i njihovom značaju za feminizam, videti tekstove Jane
Baćević, i Ksenije Perišić i Ane Bukvić u ovoj knjizi.
40. Na ovom mestu valja spomenuti razliku između američkog i francuskog feminizma, koja
se često svodila na veoma pojednostavljenu predstavu o tome kako su „sve francuske
feministkinje teoretičarke, a sve američke feministkinje aktivistkinje“, v. Marks E. i Isabelle
de Courtivron, eds. (1981). New French Feminsm, Harvester, University of Massachusetts
Press, str. x. Tekstovi francuskih feministkinja odista su kasno doprli do američke publike, a i
tada samo do akademskih krugova, uz druge uticajne strukturalističke i poststrukturalističke
tekstove. Francuska filozofija XX veka, uz izrazito snažan uticaj psihoanalize, bila je izvorište
avangardnih i alternativnih čitanja humanističkih nauka, a francuske feminističke teoretičarke
za tim nisu zaostajale. Najpoznatije među njima, de Bovoar i Lis Irigaraj (Luce Irigaray) bile
su filozofkinje, Julija Kristeva (Julia Kristeva) psihoanalitičarka i lingvistkinja, Elen Siksu
(Hélene Cixous) teoretičarka književnosti odgovorna za ideju feminine ecriture (žensko
pismo). Sve one imaće presudan uticaj na formiranje američke teorije kasnih osamdesetih
godina, kada takozvani postmodernizam zahvata feminizam u SAD, v. Snitow, Ann (1990).
„A Gender Diary“ u Conflicts in Feminism, str. 18.
41. Firestone, Shulamith (1997). „The Dialectic of Sex“ u The Second Wave. A Reader in
Feminist Theory, str. 24.
42. Nicholson, Linda (ur). (1997). The Second Wave. A Reader in Feminist Theory,
Routledge, New York, str. 1-2.
43. O sličnostima i razlikama među dominantnim feminističkim okvirima videti Dodatak 6. u
ovoj knjizi.
44. Nicholson, Ibid., str. 2.
45. Ibid., str. 3.
46. Scott, W. Joan (1999). „The Conundrum of Equality“, neobjavljen tekst, dostupan na
stranici www.sss.ias.edu/publications/papers/papertwo.pdf, str. 6-7.
47. Ovde je reč o takozvanoj pozitivnoj diskriminaciji (ili afirmativnoj akciji). Uzmimo jedan
primer iz radnog prava: ranije, kada žene po pravilu nisu radile, drugo stanje i staranje o
potomstvu neproblematično su se uklapali u život u kojem je jedino muškarac zarađivao za
sve članove porodice. Kada žene, međutim, počinju da rade, postavlja se pitanje kako tretirati
period u kojem je žena opravdano „onesposobljena“ za rad. Neke žene će se tada odlučiti na
to da ne zasnivaju porodicu, čime su im početne pozicije pri zapošljavanju jednake kao i
pozicije muškaraca. Sve one koje su se, pak, odlučivale na to da rade i istovremeno osnivaju
porodicu, pravno su morale biti prepoznate kao „posebni slučajevi“ (posebni, naravno, u
odnosu na pravilo – na muškarca). Da bi se pravo proširilo tako da muškarac više ne
predstavlja normu, odnosno da bi žene imale ravnopravne uslove pri zapošljavanju,
feministkinje su zahtevale da se trudnoća i porodiljsko odsustvo tretiraju kao nešto što
ženama posebno pripada kao ženama. U tom smislu, da bi se došlo do načelne jednakosti
muškaraca i žena u svetu rada, radno pravo se moralo proširiti povlasticama u korist žena,
zasnovanih na njihovim različitim „potrebama“.
48. Snitow, Ibid., str. 26.
49. Ružičasta boja se dovodi u vezu sa lezbejstvom. Idiom red herring upućuje na nešto
uzgredno čime se skreće pažnja sa same stvari, dok medijski često korišćena fraza red menace
u doba hladnog rata upućuje na opasnost koja dolazi iz Rusije.
50. Videti www.wikipedia.org/wiki/lavender_menace, stranica posećena 5.5.2006.
51. Radicalesbians (1997). „The Woman Identified Woman“ u The Second Wave. A Reader
in Feminist Theory, str. 154.
52. V. Rich 2002.
53. Sugestivni tekst kolektiva Radicalesbians govori upravo o tome. Posle sjajne analize
(ljubavi, seksualnosti, svojine) koju je moguće primeniti u opštem feminističkom kontekstu,
sledi zaključak sa kojim se ne mogu složiti sve žene, ma koliko uverljivo i konsekventno bio
izveden: „Sve dok pokret za žensko oslobađanje nastoji da oslobodi žene ne sučeljavajući se
sa osnovnom heteroseksualnom strukturom koja nas vezuje za naše tlačitelje, ogromne
količine energije oticaće na pokušaje da se usklade svi pojedinačni odnosi sa muškarcem (...)
– u nastojanju da se od njega stvori ’novi muškarac’, u zabludi da će nam to omogućiti da
budemo ’nove žene’. To očito deli našu energiju i zalaganja, onemogućujući nam da se
predamo konstruisanju novih obrazaca koji će nas osloboditi“ (Radicalesbians, Ibid., str. 157).
54. V. Wittig, Monique (1997). „One is Not Born a Woman“ u The Second Wave, ed. Linda
Nicholson, Routledge, New York and London.
55. Ako se kontroverzno pitanje pornografije ostavi po strani (v. Zaharijević, Adriana (2005).
„Fenomen pornografija“ u Žene u javnom prostoru: od nevidljivosti ka vidljivosti i nazad, ur.
Marija Lukić, Glas razlike, Beograd), sex-wars nam rečito govore o mogućim tipovima
praktičnih sporova koji će kasnije izroditi plodne teorijske potomke. Queer teorija, recimo,
svoje začetke nalazi upravo u ovom često marginalizovanom problemu.
56. Bhavnani, Kum-Kum i Margaret Coulson (2001). „Transforming Socialist Feminism: The
Challenge of Racism“ u Feminism & ’Race’, str. 65.
57. hooks, bell (2001). „Black Women: Shaping Feminist Theory” u Feminism & ’Race’, str.
33.
58. Pojam rase danas se uobičajeno koristi pod znakovima navoda, zbog njegove bitno
rasističke istorije, te ga često odmenjuje neutralniji termin „boja kože“. O rasi videti tekst
Marine Simić „Kratak pregled razumevanja pojmova rase i roda u zapodnevropskoj nauci“ u
ovoj knjizi. O problemu rasizma videti i tekst Vere Kurtić „Život Romkinja“.
59. hooks, str. 175.
60. Prisilno seksualno opštenje je, između ostalog, predstavljalo dopušteni vid omasovljenja
radne snage na plantažama, posebno kada je obustavljena prekookeanska trgovina robljem.
„Godine 1662, generalna skupština Virdžinije donosi ukaz kojim se dete rođeno od majke
ropkinje takođe proglašava robom, bez obzira na pravni status oca, čime ropstvo postaje
pravno definisano kao doživotno, dok su praktične implikacije ovog dekreta bile podsticanje
belih robovlasnika na beskrupulozno seksualno zlostavljanje crnih žena radi ubrzane
proizvodnje radne snage. S druge strane, ubrzo se uvode i zakoni koji zabranjuju rasno
mešanje (miscegenation), iako se oni očito odnose samo na zajednice belih žena i svih
tamnoputijih muškaraca. Kako je brak jedan oblik ugovora, a robovi, kao svojina, nemaju
moć da ih sklapaju, brakovi među robovima nisu imali pravno važenje, a deca rođena u
takvim zajednicama, pripadala su robovlasniku koji je imao pravo da ih proda ili ubije“
(Zaharijević i Mladenović. „Ropstvo“ i „Segregacija“ u Rečnik multikulturalizma, u štampi).
Različite nijanse tamnoputosti, kakve primećujemo u savremenoj Americi, duguju upravo tim
beskonačnim mešanjima koja su svojevremeno podizala cenu robovima.
61. Davies, Angela (1997). „Rape, Racism and the Myth of the Black Rapist“ u Feminism &
’Race’.
62. Lord, Odri (2002). Sestra autsajderka, prev. Dragana Starčević, Žene u crnom i
Feministička 94, Beograd, str. 147.
63. Ovde parafraziram reči Nensi Hartsok (Nancy Hartsock), koja će početkom devedesetih
postaviti slično pitanje u kontekstu feminističke teorije trećeg talasa. Ona kaže: „zašto su
koncept subjekta i mogućnost otkrivanja/stvaranja oslobađajuće istine postali sumnjivi u
zapadnoj povjesti baš u trenutku kad su prethodno utišane populacije počele govoriti u svoje
ime na temelju vlastite subjektivnosti?“ (cit. prema Stefano, Christine di (1999).
„Dileme razlike: feminizam, modernitet i postmodernizam“, prev. Lidija Zafirović, u
Feminizam/postmodernizam, ur. Linda Nicholson, Ženski studiji, Zagreb, str. 68.
64. Kornel, Drusila (2003). „Rod“, prev. Ranko Mastilović, Genero 2, 2003.
65. „Ti ne može govoriti u moje ime. Ja ne mogu govoriti u naše ime. Dve misli: nema
oslobođenja koje zna kako da kaže samo „ja“; nema kolektivnog pokreta koji sve vreme
govori za svaku od nas“ (Rich, Adrienne (1987). „Notes toward a Politics of Location (1984)“
u Blood, Bread, and Poetry, Virago Press, London, str. 224).
66. Haravej, Dona (2002). „Manifest za kiborge“, prev. Ivana Spasić, u Uvod u feminističke
teorije slike, Centar za savremenu umetnost, Beograd, str. 316. Dona Haravej u svom
uticajnom „Manifestu za kiborge“ zamišlja društvo koje će „biti posvećeno izgradnji takve
političke forme koja će uspeti da udruži veštice, inženjere, starce, perverznjake, hrišćane,
majke i lenjiniste, držeći (ih) na okupu dovoljno dugo da izazovu razoružanje države“ (str.
315).
67. Valja odmah istaći da je terminologija koju koristimo u kontekstu feminizma trećeg talasa
uvek izvor potencijalnih problema, budući da je ovde sâm jezik podvrgnut najtemeljitijoj
analizi. Dakle, kada se kaže da je ovaj projekt nov, s tim valja biti oprezan, jer to „novo“ ovde
nastoji da u sebi obuhvati sve staro, neprestano ga preispitujući; kada kažemo da je u reč o
ženskom pokretu, moramo imati na umu da u njemu, s jedne strane, nikada nije bilo više
muškaraca, a i da sâm taj pokret nikada više nije ispitivao ženskost ženskog i otvarao
nebrojene mogućnosti za umnožavanje rodnih određenja. Najzad, iako bi se moglo reći da
nikada pre nije bio tako decidno politički, ovaj projekt stalno insistira na redefinisanju politike
i ponovnom promišljanju njenih mogućnosti.
68. Rich, 1987, str. 225.
Korišćena literatura
Arnaud-Duc, Nicole (1993). „Th e Law’s Contradictions“, trans. Arthur Goldhammer, u A
History of Women in the West IV.
Batler, Džudit (2001). Tela koja nešto znače, prev. Slavica Miletić, Samizdat B92, Beograd.
Batler, Džudit i Džoan Skot (2006). Feministkinje teoretizuju političko, prev. Adriana
Zaharijević, Centar za ženske studije, Beograd.
Bhavnani, Kum-Kum (2001). Feminism & ’Race’, Oxford Univerity Press, Oxford.
Bhavnani, Kum-Kum i Margaret Coulson (2001). „Transforming Socialist Feminism: Th e
Challenge of Racism“ u Feminism & ’Race’.
Bok, Gizela (2005). Žena u istoriji Evrope, prev. Ljubinka Milenković, Clio, Beograd.
Bovoar, Simon de (1982). Drugi pol, prev. Zorica Milosavljević i Mirjana Vukmirović, BIGZ,
Beograd.
Braybon, Gail i Penny Summerfi eld (1987). Out of the Cage. Women’s Experiences in the
World Wars, Pandora Press, London.
Cott, Nancy F. (1986). „Feminist Th eory and Feminist Movements: The Past Before Us“ u
What is Feminism?, eds. Juliet Mitchell and Ann Oakley, Pantheon Books, New York.
Cott, Nancy F. (1993). „Th e Modern Women of the 1920s, American Style“u A History of
Women in the West V.
Davies, Angela (1997). „Rape, Racism and the Myth of the Black Rapist“ u Feminism &
’Race’.
Delmar, Rosalind (1986). „What is Feminism?“ u What is Feminism?, ur. Juliet Mitchell i
Ann Oakley, Pantheon Books, New York.
Godineau, Dominique (1993). „Daughters of Liberty and Revolutionary Citizens“, trans.
Arthur Goldhammer, u A History of Women in the West IV.
Gouge de, Olympia (1791). Declaration of the Rights of Woman and Female Citizens.
Stranica posećena 14.12.2005. http://www.pinn.net/~sunshine/ book-sum/gouges.html
Griffi n, Christine (1996). „Experiencing Power. Dimensions of gender, ’race’ and class“,
Practicing Feminism, ur. Nickie Charles i Felicia Hughes-Freeland, Routledge, NYC i
London.
Gros, Elizabet (2002). „Preoblikovanje tela“ u Ženske studije, br. 14/15.
Ergas, Yasmine (1993). „Feminisms of the 1970s“ u A History of Women in the West V.
Faludi, Susan (1991). Backlash, Doubleday, New York.
Firestone, Shulamith (1997). „Th e Dialectic of Sex“ u Th e Second Wave. A
Reader in Feminist Th eory.
Fraisse G. i Michelle Perrot, eds. (1993). A History of Women in the West IV, Harvard
University Press, Harvard.
Friedan, Betty (1963). Th e Feminine Mistique, Penguin, New York and London.
Fuko, Mišel (1982). Istorija seksualnosti I. Volja za znanjem, prev. Jelena Stakić, Prosveta,
Beograd.
Haravej, Dona (2002). „Manifest za kiborge“, prev. Ivana Spasić, u Uvod u feminističke
teorije slike, Centar za savremenu umetnost, Beograd.
Hill Collins, Patricia (1991). Black Feminist Th ought, Routledge, New York.
Hirsch M. i Evelyn Fox Keller eds. (1990). Confl icts in Feminism, Routlegde, New York.
hooks, bell (1981). Ain’t I a Woman. Black Women and Feminism, South End Press, Boston.
hooks, bell (1994) „Postmodern Blackness“, u Williams, Patrick i Chrisman Laura, Colonial
Discourse and Post-Colonial Th eory, Columbia University Press, New York. hooks, bell
(2001). „Black Women: Shaping Feminist Th eory u Feminism & ’Race’ hooks, bell (2002).
Black Looks. Race and Representation. South End Press, Boston. huks, bel (2006). Od
margine ka centru, Feministička 94, Beograd.
Irigaray, Luce (1974). Speculum of the Other Woman, prev. Gillian C. Cill, Ithaca: Cornell
University Press.
Irigaraj, Lis (1990). „Taj pol koji nije jedan“, prev. Aleksandar Zistakis, Gledišta 1-2: 9-16.
Kappeli, Anne-Marie (1993). „Feminist Scenes“, prev. Arthur Goldhammer, u A History of
Women in the West. IV.
Kornel, Drusila (2003). „Rod“, prev. Ranko Mastilović, Genero 2, 2003.
Kristeva, Julija (1990). „Žensko vreme“, prev. Ranko Mastilović i Daša Duhaček u Gledišta,
1-2: 17-38.
Legrave, Rose-Marie (1993). „A Supervised Emancipation“, trans. Arthur Goldhammer, u A
History of Women in the West V.
Lord, Odri (2002). Sestra autsajderka, prev. Dragana Starčević, Žene u crnom i Feministička
94, Beograd.
Marks E. i Isabelle de Courtivron, eds. (1981). New French Feminsm, Harvester, University
of Massachusetts Press.
Mazower, Mark (1998). Dark Continent: Europe’s Twentieth Century, Penguin, London.
Mek Klintok, En (2005). „Genealogija imperijalizma“, prev. Veljko Antonijević i Adriana
Zaharijević, III Program I-II, br. 125-126: 130-160.
Millet, Kate (1981). „Teorija politike polova“, Marksizam u svetu, br. 8-9.
Mitchell, Juliet (1986). „Refl ections on Twenty Years of Feminism“ u What is Feminism?,
eds. Juliet Mitchell and Ann Oakley, Pantheon Books, New York.
Mohanti, Čandra „Pod pogledom zapada. Feminističko učenje i kolonijalni diskursi“, prev.
Una Popović, u III program, 125-126, I-II, 2005.
Mrđenović, Dušan (1989). Temelji moderne demokratije. Izbor deklaracija i povelja o
ljudskim pravima. Nova knjiga, Beograd.
Nešić-Dojčinović, Biljana (1993). Ginokritika, Književno društvo „Sveti Sava“, Beograd.
Nicholson, Linda ed. (1997). Th e Second Wave. A Reader in Feminist Th eory, Routledge,
New York.
Phillips, Melanie (2003). Th e Ascent of Women. A History of the Suffragette Movement and
the Ideas Behind it. Little, Brown.
Pejtmen, Kerol (2001). Polni ugovor, prev. Ranko Mastilović, Feministička 94, Beograd.
Radicalesbians (1997). „Th e Woman Identifi ed Woman“ u Th e Second Wave. A Reader in
Feminist Theory.
Rich, Adrienne (2002). Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, prev. Suzana i
Sanja Kovačević, Kontra, Zagreb.
Rich, Adrienne (1987). „Notes toward a Politics of Location (1984)“ u Blood, Bread, and
Poetry, Virago Press, London.
Riley, Denise (1988). Am I Th at Name?, University of Minnesota Press, Minneapolis.
Scott, W. Joan (1999). „Th e Conundrum of Equality“, neobjavljen tekst, dostupan na stranici
www.sss.ias.edu/publications/papers/papertwo.pdf
Snitow, Ann (1990). „A Gender Diary“ u Confl icts in Feminism.
Sohn, Anne-Marie (1993). „Between the Wars in France and England“, trans.
Arthur Goldhammer, u A History of Women in the West V.
Stefano, Christine di (1999). „Dileme razlike: feminizam, modernitet i postmodernizam“,
prev. Lidija Zafi rović, u Feminizam/ postmodernizam, ur.
Linda Nicholson, Ženski studiji, Zagreb.
Th aud, Fran ise, ed. (1993). A History of Women in the West V, Harvard University
Press, Harvard.
Th aud, Fran ise (1993). „Th e Great War and the Triumph of Sexual Division“, trans.
Arthur Goldhammer, u A History of Women in the West V.
Vittig, Monique (1977). „One is Not Born a Woman“ u Th e Second Wave. A Reader in
Feminist Theory.
Vulstonkraft, Meri (1994). Odbrana prava žene, prev. Ranko Mastilović, Filip Višnjić,
Beograd.
Zaharijević, Adriana (2005). „Fenomen pornografi ja“ u Žene u javnom prostoru: od
nevidljivosti ka vidljivosti i nazad, ur. Marija Lukić, Glas razlike, Beograd.
Zaharijević, A. i Marija Mladenović. „Ropstvo“ i „Segregacija“ u Rečnik multikulturalizma,
u štampi.
Wittig, Monique (1997). „One is Not Born a Woman“ u Th e Second Wave, ed. Linda
Nicholson, Routledge, New York and London.
"Neko je rekao feminizam" III PRAVO GLASA ZENA ()
20 Dec 2009, Jelena Acimovic
Neko je rekao feminizam?
Dragana Obrenić
Pravo glasa žena
Pravo glasa je političko pravo i ubraja se u red osnovnih ljudskih prava. Žene danas uživaju
ovo pravo u gotovo svim državama sveta. Međutim, nije uvek bilo tako. Borba žena za
ostvarivanje prava glasa, kao i mnogih drugih prava, veoma je dugo trajala. U malom broju
zemalja, ona traje i dan danas.
Zahteve za pravom glasa žene su organizovano počele da iznose u drugoj polovini XIX veka.
Ta borba je bila veoma teška i dugotrajna, a bitne rezultate donela je tek početkom XX veka,
kada su žene u nekolicini država ostvarile ovo političko pravo. Pravi kraj ove borbe usledio je
tek nakon završetka Drugog svetskog rata. Tada su žene u najvećem broju zemalja sveta
ostvarile pravo glasa, odnosno tek su tada stekle pravo da biraju i da budu birane. Danas se
pravo glasa žena smatra karakteristikom modernog demokratskog društva. Međutim, pitanje
je koliko su zaista žene iskoristile ovo pravo za koje su se tako dugo borile. Takođe je pitanje
u kojoj ga meri danas koriste.
Pojam biračkog prava
Da bi se uopšte govorilo o pravu glasa i istoriji borbe koju su žene vodile za njegovo
dobijanje, neophodno je pre svega defi nisati šta se podrazumeva pod pravom glasa, tojest
koja vrsta obaveze i slobode. Živimo u vremenu kada je demokratija moguća jedino u svom
predstavničkom obliku. Usled toga, postavlja se pitanje kako ona treba da bude organizovana
da bi ostala verna ideji narodne suverenosti iz koje proističe.1 U smislu teorije narodne
suverenosti, biračko telo je nosilac vrhovne vlasti. Kako je biračko telo preveliko da bi tu
vlast moglo da vrši neposrednim putem, ono bira svoje predstavnike koji u okviru
predstavničkog tela, a „umesto biračkog tela, odnosno u njegovo ime i u njegovom interesu,
vrše u određenom vremenskom razmaku državnu vlast“.2 Ovo je suština predstavničke
vladavine. Biračko telo sastoji se od građana koji imaju biračku sposobnost, odnosno imaju
biračko pravo. Sa biračkom sposobnošću ide i predstavnička ili poslanička sposobnost, to jest
sposobnost da se predstavljaju birači.3
Biračko pravo je jedno od osnovnih političkih prava građana. Ono je element izbornog prava i
predstavlja uslov za formiranje predstavničkog tela i učešća građana u vršenju državnih
poslova. Garantuju ga međunarodne konvencije o slobodama i pravima građana kao jedno od
prava građana na učešće u vršenju javnih poslova. U unutrašnjem pravu, to jest pravu svake
države, ono je garantovano ustavom kao najvišim i osnovnim pravnim aktom.
Ustav defi niše biračko pravo kao individualno – lično pravo ili pravo koje pripada pojedincu.
Ustav takođe garantuje i direktnu zaštitu izbornog4 prava, kao što to uostalom čini i sa
ostalim osnovnim slobodama i pravima građana. Kada govorimo o biračkom pravu potrebno
je defi nisati njegove oblike, svojstva i sastavne delove. U zavisnosti od toga kolikom je
krugu građana dozvoljeno da uživaju u biračkom pravu, ono može biti opšte i ograničeno.
Opšte biračko pravo uživaju svi građani koji ispunjavaju određene uslove. Ti uslovi su:
državljanstvo, punoletstvo i posedovanje poslovne sposobnosti (sposobnosti za samostalno
obavljanje radnji).5 Ograničeno biračko pravo privilegija je samo određenih kategorija
građana. Odnosno, ovde se na osnovu različitih kriterijuma isključuju čitave grupe građana.
Ovi kriterijumi predstavljaju posebne uslove koje pojedinci, pored već navedenih, opštih
uslova, moraju ispuniti kako bi stekli biračko pravo. Oni su takvi da ih ne mogu ispuniti svi
građani. Ovi uslovi nose naziv „cenzus“. Tokom istorije, postojali su različiti cenzusi. Ovde
ćemo navesti one najučestalije:
- imovinski cenzus (sticanje biračkog prava uslovljeno je određenim imovinskim stanjem
građana izraženim u posedovanju nepokretnosti ili plaćanju određenog poreza);
- domicilni (rezidencijalni) cenzus (sticanje biračkog prava vezuje za stalnu nastanjenost u
određenoj državi, odnosno izbornoj jedinici u određenom periodu vremena);
- obrazovni cenzus (potrebno je da birač bude pismen ili da ima određeni stepen obrazovanja);
- poreski cenzus (sticanje biračkog prava uslovljava se plaćanjem određene sume poreza);
- starosni cenzus (za sticanje biračkog prava određena je neuobičajeno visoka starosna granica
birača, granica koja je iznad godina kada se stiče punoletstvo);
- cenzus pola (biračko pravo imaju samo muškarci, dok su ga žene lišene).
Najduže od svih cenzusa zadržali su se poreski cenzus i cenzus pola. Naravno, za tematiku
ovog teksta najzanimljiviji je cenzus pola, na osnovu kojeg žene nisu uživale biračko pravo
do početka XX veka.
Postoje četiri osnovna svojstva biračkog prava:6
Opštost – svi građani stiču ovo pravo pod jednakim uslovima;
Jednakost – svaki glas ima istu težinu i svaki birač ima prava na samo jedan glas (po principu
jedan čovek, jedan glas);
Neposrednost – svaki birač lično koristi svoje pravo;
Glasanje je tajno – tajnost glasanja štiti slobodu birača da bira.
Biračko pravo manifestuje se u vidu dva prava: kao aktivno biračko pravo i kao pasivno
biračko pravo. Aktivno biračko pravo je pravo građana da biraju. Ono daje mogućnost
svakom građaninu i građanki da bira svoje predstavnike i predstavnice u predstavnička tela.
Pasivno biračko pravo predstavlja pravo svakog građanina i građanke da budu birani kao
predstavnici za predstavnička tela.
Prema tome, građanin koji učestvuje na izborima može se naći u različitim ulogama – birača,
kandidata ili predlagača. Sva ova prava građani uživaju na svim izborima, bez obzira na
njihov nivo.7
Žene u prvim demokratijama
U antičkoj Grčkoj, odnosno pre svega u grčkom gradu-državi Atini i zemljama koje su je
okruživale, razvio se revolucionarni oblik vladavine – demokratija. Atinska demokratija, koja
se ponekad naziva i klasičnom demokratijom, predstavlja prvi oblik demokratije i jedan od
najznačajnijih u antičkom periodu. Međutim, i pored toga što je uređenje bilo demokratsko,
nisu svi stanovnici antičke Grčke imali ista prava.
Kada je pravo glasa u pitanju, postojala su ozbiljna ograničenja koja su isključivala veliki broj
stanovnika Atine. Pravo glasa uživali su samo građani muškog pola stariji od 18 godina koji
su ispunjavali imovinski cenzus. Žene, deca, robovi, stranci, kao i stranci sa stalnim
boravkom u Atini, nisu imali pravo glasa, iako su činili većinu stanovništva. Otuda je broj
glasača bio veoma mali, oko 10% ukupnog stanovništva. Položaj žene u antičkoj Grčkoj stoga
nije bio ni malo privlačan. U detinjstvu su ih posedovali očevi, a nakon udaje njihovom
imovinom raspolagali su njihovi muževi, dok je njima dato da vode domaćinstvo i da se brinu
o obrazovanju dece. Nisu imale prava na svoju imovinu.
Kompletnu kontrolu nad njihovom imovinom prvo bi imali njihovi očevi, a nakon udaje
muževi. Svim ženama u antičkoj Grčkoj, bez obzira na starost i klasu kojoj su pripadale, bez
obzira na to da li su bile slobodne ili ne, bilo je zajedničko da nisu imale pravo glasa. One su,
uopšte uzev, uživale mali broj prava i imale veoma malo uticaja na dešavanja u društvu. Za
njih je bila rezervisana privatna sfera, dok su u javnoj sferi isključivo dominirali muškarci.
Zakoni koji su važili u Grčkoj tog vremena uspostavio je Solon. Žene se u njima pominju
samo u kontekstu porodičnih odnosa, koji su ovim zakonima takođe bili regulisani. S obzirom
na malu ulogu koju su žene imale u grčkom društvu, one su se spominjale samo kada je bilo u
pitanju svedočenje na sudu u slučaju samoubistva ili kada su prisustvovale suđenjima da bi
izazvale sažaljenje.8
Za stari Rim je karakterističan patrijarhalni koncept, zasnovan na značaju uloge koju je imao
pater familias, odnosno otac porodice. To je bio najstariji muškarac u porodici koji je imao
apsolutnu moć nad ostalim članovima porodice, pa i nad njihovim životima. U početku su
samo očevi porodice imali pravo glasa, budući da su posedovali imovinu i uživali društveni
ugled. Vremenom, niže društvene klase su se pobunile protiv prava glasa zasnovanog samo na
posedovanju imovine i posle vekova čestih društvenih konfl ikata ostvarile su pravo glasa.
Uprkos tome, žene su iz ovog prava i dalje bile izostavljene. Njih, kao i u Grčkoj ranije, nije
bilo u javnoj sferi. Nisu smatrane sposobnim za obavljanje poslova koji su se odnosili na
odlučivanje, politički angažman, javnu raspravu. Štaviše, žena je u rimskom pravu važila za
nesposobnu, zbog čega je bila izjednačena s decom i umno obolelim osobama. Ona je do
udaje bila podređena svome ocu, a u bra ku mužu. Muškarac je imao autoritet da ženu proda,
muči, odbaci ili da je ubije.
Najzad, spomenimo i žene u Egiptu koje su uživale najveći broj prava u odnosu na žene u
ostalim antičkim društvima. One su uživale skoro potpunu ravnopravnost sa muškarcima,
imale su punu pravnu i poslovnu sposobnost. Žene u Egiptu mogle su same voditi poslove,
zaključivati ugovore, imale su pravo na svojinu i mogle su je putem testamenta ostaviti kome
god su želele. Takođe, mogle su da usvajaju decu, da svedoče na sudu, da zadrže svoje
prezime posle udaje, da se bave poslovima za koje su kvalifi kovane9 itd.
Što se tiče učešća žena u vlasti, važno je napomenuti da je vlast u Egiptu bila snažno
centralizovana i pod jakim uticajem vrhovnog vladara – faraona. Faraoni su dolazili na vlast
na osnovu svog porekla, a sa nje odlazili isključivo smrću. Zato ne možemo govoriti o pravu
glasa u Egiptu, ali je bitno istaći da je bilo žena koje su se nalazile na funkciji upravnica
provincije, a bilo je i više faraonki (Hatšepsut, Kleopatra i druge).10
Doba prosvetiteljstva
Nakon srednjeg veka kojim je dominirala crkva i vodeće verske dogme, u svim sferama
života nastupa novo doba ljudske civilizacije. Novi vek donosi velike promene u načinu
proizvodnje i društvenom uređenju, usled čega nastaju novi slojevi u društvu i dolazi do
izbijanja građanskih revolucija. U XVII veku dolazi do rasta industrijalizacije, proširuju se
gradovi i javljaju se nove klase u društvu – radnici bezemljaši i gradska srednja klasa. U to
vreme čuju se i prvi pozivi za poboljšanje položaja žena. U tom momentu, oni su bili veoma
retki i uglavnom su se odnosili na podređeni položaj žene u porodici. Do značajnijih promena
u društvu dolazi u XVIII veku. Sredinom ovog veka grupa prosvećenih mislilaca počinje da
se suprotstavlja tiraniji feudalnih društava zasnovanih na naslednim privilegijama kraljeva,
crkve i plemstva. Do tada zastupljenom „božanskom pravu“ kraljeva ovi mislioci
suprotstavljaju novu vrednost – „pravo čoveka“. Oni izriču nezadovoljstvo nove i rastuće
srednje klase koja žudi za progresom i kojoj je preko glave stare, krute i korumpirane
feudalne hijerarhije. Bio je to početak doba prosvetiteljstva. U tom previranju žene počinju da
postavljaju pitanje svoje nejednakosti i da se suprotstavljaju tiraniji muškaraca u kući.
Istorija sifražetskog pokreta
Žene, prema tome, nisu imale prava glasa ni u antičkoj Grčkoj ni u Rimu, a ni u onih nekoliko
demokratskih uređenja koja su uspela da se probiju u Evropi do kraja XVIII veka. Pa čak i
kada je građansko pravo konačno prošireno na sve muškarce, ženama nije dato pravo glasa.
Pitanje prava glasa žena konačno je postalo tema u XIX veku, kada se javljaju i prvi
sifražetski11 pokreti. Sifražetske pokrete činile su žene koje su se borile i na kraju izborile za
pravo glasa žena. Njihova borba trajala je veoma dugo, odvijala se u fazama i neujednačenim
tempom. Uzroke za to možemo naći u „opštem društveno-istorijskom kontekstu, kao i sociokulturnim okruženjima pojedinih zemalja“12. Istorijski gledano, Velika Britanija i SAD
predstavljaju karakteristične primere borbe za žensko pravo glasa u XIX i XX veku. Odatle se
ova borba proširila i na žene u drugim državama i dobila svetski karakter.
Sifražetski pokret u Velikoj Britaniji
U Velikoj Britaniji žensko pravo glasa počinje da se propagira u XIX veku. Među prvima to
su uradile žene koje su učestvovale u čartističkom pokretu (1830-1850). Zahtev za ženskim
pravom glasa bio je predmet razmatranja istaknutih liberalnih intelektualaca Engleske od
1850. godine pa nadalje, među kojima su se isticali Džon Stjuart Mil ( John Stuart Mill) i
njegova partnerka, Herijeta (Harriet Taylor Mill). Prvi savez za žensko pravo glasa oformljen
je u Mančesteru 1865. godine, a 1867. godine Mil parlamentu izlaže peticiju koja je brojala
1550 potpisa i zahtevala pravo glasa za žene. Iako Povelja reformi (Th e Reform Bill), doneta
1867. godine, nije sadržala odredbu koja se ticala ženskog prava glasa, u međuvremenu su u
svim većim gradovima Britanije osnovana udruženja za borbu za pravo glasa žena. Ona su
1870. godine podnela parlamentu više peticija za uspostavljanje ovog prava koje su sve
ukupno brojale gotovo tri miliona potpisa.13
Uprkos tome, narednih godina nije bilo pomaka, jer nijedan zakon o pravu glasa koji je doneo
parlament nije podrazumevao pravo glasa za žene. Nijedan od vodećih političara toga
vremena nije imao hrabrosti da se usprotivi tradiciji i oštrom neslaganju kraljice Viktorije sa
ciljevima ženskog pokreta.14 Parlament će, međutim, 1869. godine poreskim obveznicama
dozvoliti da glasaju na lokalnim izborima, a u decenijama koje su usledile žene su stekle
pravo da učestvuju u radu opštinskih i gradskih veća. Pravo da glasaju i na parlamentarnim
izborima ženama je i dalje bilo uskraćeno, iako su u međuvremenu u parlamentu stekle
značajnu podršku.
Više manjih sifražetskih udruženja ujedinilo se 1867. godine u jednu organizaciju,
Nacionalnu uniju ženskih sifražetskih društava (National Union of Women’s Suff rage
Societies), stvorivši time veći stepen povezanosti u svojim redovima. Ovu prvu, veću žensku
organizaciju koja se zalagala za politička prava žena, predvodila je Milisent Foset (Millicent
Fawcett). Ona je smatrala da bi bilo kakav vid nasilja uverio muškarce da ženama ne treba
dozvoliti pravo glasa, pa se njena organizacija zalagala za nenasilna rešenja. Strpljivo i
strateški, Milisent Foset je konstantno iznosila argumente koji su ukazivali na brojne
društvene nelogičnosti: „žene su mogle zauzimati odgovorna mesta u društvu (kao što su na
primer, školski odbori), a opet im nije bilo dozvoljeno da glasaju. Takođe, bilo je apsurdno i
to što su žene bile dužne da se povinuju zakonima koje donosi parlament, a da pritom nisu
imale pravo da u donošenju tih istih zakona i učestvuju“.15
Iako je uspela da preobrati neke članove parlamenta, većina njih i dalje je verovala da žene
jednostavno neće shvatiti kako parlament funkcioniše i da stoga ne bi ni trebalo da učestvuju
u izbornim procesima. Učinak koji je ostvarila Milisent Foset bio je, prema mišljenju
određenog broja žena, nedovoljan. One su smatrale da aktivnosti žena moraju imati
senzacionalni karakter, da bi se uopšte probile u javnu sferu.
Ženski sifražetski pokret se deli u dve frakcije, kada Emelin Pankhrst (Emmeline Pankhurst)
sa svojim kćerkama osniva Žensku društvenu i političku uniju (Women’s Social and Political
Union) 1903 godine. Drugo krilo ženskog sifražetskog pokreta koje je predvodila Emelin
Pankhrst, nastavlja borbu za osvajanje ženskog prava glasa i ostaje zapamćeno po svom
militantnom ponašanju u ostvarivanju ovog cilja. Naime, Emelin Pankhrst je verovala da bi,
ukoliko muškarci nisu u stanju da saslušaju ideje žena, žene trebalo da upotrebe silu kako bi
ih na to nagnale. Politika ove organizacije podrazumevala je paljenje javnih dobara, napade na
političare, ometanje rada parlamenta i štrajk glađu (u pritvoru).
Po povratku Liberalne partije na vlast 1906. godine, sifražetkinje su doživele više poraza.
Naime, u tom periodu doneseno je sedam zakona koji su se odnosili na pravo glasa, ali ga ni
jedan od njih nije priznavao ženama. Kao odgovor na to, usledile su mnogobrojne nasilne
aktivnosti sifražetkinja: „palile su crkve, pošto se engleska crkva protivila njihovom cilju;
vandalizovale su ulicu Oksford, razbijajući sve izloge u njoj; vezivale su se za Bakingemsku
palatu, jer je kraljevska porodica takođe bila protiv toga da žene dobiju pravo glasa;
zakupljivale su čamce i plovile Temzom u toku zasedanja parlamenta, a pri prolasku pored
njega preko megafona su uzvikivale „Zloupotreba!”; neke od njih odbijale su da plaćaju
porez; napadale su političare kada bi išli na posao, uništavale im kuće i terene za golf. Kada je
reč o ak tivnostima sifražetskog pokreta, prva decenija XX veka u Britaniji bila je obeležena
ekstremnim nasiljem”16. Ako bi bile uhapšene, nastavljale su svoj protest štrajkom glađu.
Ova vrsta protesta privlačila je veliku pažnju javnosti, a britanska vlada je slutila da bi ceo
pokret mogao dobiti mučenički karakter, ukoliko bi neka od njih umrla od posledica
gladovanja. Stoga su upravnici zatvora dobijali naređenja da sifražetkinje hrane na silu.
Međutim, usled negativnog odjeka koji je imala u javnosti, nasilna ishrana je ubrzo prekinuta.
U međuvremenu, podrška javnosti sifražetskom pokretu postaje sve značajnija i u tom smislu
se organizuju mnogobrojne javne demonstracije i povorke. Tadašnja vlada dugo je tražila
način na koji bi odgovorila na ovaj vid sifražetskog aktivizma, pogotovo zbog značajnih
simpatija koje su prema njima gajili građani. Na kraju je vlada odgovorila taktikom „mačke i
miša”17. Ta taktika im je dopuštala štrajk glađu, zbog čega su postajale fizički sve slabije i
slabije. Nasilna ishrana nije više bila korišćena. Kada bi im zdravstveno stanje bilo ozbiljno
narušeno, puštali bi ih iz zatvora. Na taj način, vlada je sebe zaštitila, jer joj ne bi bila naneta
nikakva šteta ukoliko bi sifražetkinja umrla van zatvora. Po izlasku iz zatvora bile su previše
slabe da nastave sa borbom za ispunjenje svog cilja. Kada bi povratile snagu nastavljale su sa
svojim aktivnostima, bile ponovo hapšene iz najtrivijalnijih razloga i cela priča bi se
ponavljala na isti način. Sa stanovišta vlade, ovo je bio veoma jednostavan, ali efi kasan način
borbe protiv sifražetkinja.
Da bi odgovorile na ovu taktiku, sifražetkinje su postajale još ekstremnije. Ta dešavanja
kulminirala su činom koji se odigrao u junu 1913. godine, kada se Emili Dejvison (Emily
Davison) bacila pod kraljevog konja i poginula. Sifražetkinje su time dobile svoju prvu i
jedinu „mučenicu“18. Međutim, taj je čin verovatno naneo više štete nego koristi cilju
sifražetkinja, s obzirom na to da je u pitanju bila visoko obrazovana žena. Mnogi muškarci su
tada postavili pitanje – ako se ovako ponašaju obrazovane žene, šta se onda može očekivati od
onih manje obrazovanih? Kako im se onda uopšte može dati pravo glasa?
Sasvim je moguće da bi sifražetkinje postale još agresivnije da Velika Britanija godinu dana
kasnije nije ušla u Prvi svetski rat. Emelin Pankhrst naložila je sifražetkinjama da obustave
svoju militantnu kampanju i da u znak patriotizma na svaki način podrže vladu i njene poteze
u ratu. Doprinos žena u toku Prvog svetskog rata bio je veoma značajan za britanske ratne
napore i učinio je da se javnost svim srcem založi za ostvarenje sifražetskog cilja, za pravo
glasa za žene. Potrebu za uvođenjem ovog prava konačno je prepoznao najvećei broj članova
parlamenta. Shodno tome, u februaru 1918. godine žene su konačno dobile pravo glasa. Ovo
se pravo, doduše, odnosilo samo na žene stare 30 i više godina. Iste godine, donesen je i ukaz
kojim je ženama dozvoljeno da se kandiduju za poslanice u parlamentu, a 1928. godine
starosna granica po kojoj su žene dobijale pravo glasa pomerena je na 21 godinu života, čime
su u političkim pravima konačno u potpunosti izjednačene sa muškarcima.
Sifražetski pokret u SAD-u
Od osnivanja Sjedinjenih Američkih Država žene su bile isključene iz prava glasa. Obećanja
jednakosti sadržana u Deklaraciji o nezavisnosti i u Ustavu dugo se nisu obistinila. Iako su
ubrzo nakon Američke revolucije nestala uslovljavanja religijskog karaktera, imovinski i
obrazovni cenzus zadržaće se prilično dugo. Do prvih pomaka dolazi tokom tridesetih godina
XIX veka, da bi do 1860. godine svi beli muškarci stekli pravo glasa. Pozicija belih žena nije
se izmenila, i one ostaju bez prava da odlučuju o politici i bez prava da se kandiduju.
Pokret za žensko pravo glasa javio se u ranim godinama XIX veka, uporedo sa pokretom za
ukidanje ropstva. Jedna od žena koja je pokazala veliku zainteresovanost za učešće u borbi za
ukidanje ropstva bila je Lukrecija Mot (Lucretia Mott), koja je veoma često javno istupala
govoreći o ovoj temi. Ubrzo se abolicionističkim snagama pridružila i Elizabet Stenton
(Elizabeth Stanton). Ona i Lukrecija Mot se slažu da je prava žena potrebno izjednačiti sa
pravima muškaraca, i u julu 1848. godine organizuju konvenciju u mestu Seneka Fols, u
državi Njujork, kada su prvi put zatražena puna građanska prava za žene. Delegati i
delegatkinje su istakli da žene i muškarci treba da budu jednaki u svim svojim pravima,
odbacujući podelu po kojoj su muškarci pripadali javnoj, a žene privatnoj sferi.19 Proizvod
ove konvencije je deklaracija kojom se poziva na to da se ženama omogući pravo da glasaju,
ali i da im se daju veća prava u obrazovanju i zapošljavanju. Konvencija u Seneka Folsu stoga
predstavlja zvanični nastanak sifražetskog pokreta u SAD. Kako je ženski sifražetski pokret u
SAD dobijao na masovnosti i jačini, održani su i drugi skupovi povodom ženskih prava,
kasnije čak svake godine. Osnovan je i veći broj ženskih časopisa.
U to vreme nije se video drugi način za ostvarivanje ženskog prava glasa osim putem
amandmana na ustave federalnih država. Međutim, iako su na teritoriji države Vajoming
ustavom ove države žene još 1869. godine dobila ograničeno pravo glasa,20 postalo je sasvim
jasno da bi najbolji način za dobijanje prava glasa žena na teritoriji Sjedinjenih Američkih
Država bio amandman na Ustav SAD-a. Shodno tome, iste godine osnovana je Nacionalna
asocijacija za žensko pravo glasa (National Woman Suff rage Association), s ciljem da
omogući ženama pravo glasa putem usvajanja ovog amandmana.
Na čelu ove organizacije bile su Suzan B. Entoni (Susan B. Anthony) i Elizabet Stenton. Iste
godine osnovana je još jedna organizacija, Američka asocijacija za žensko pravo glasa
(American Woman Suffrage Association), na čelu sa Lusi Stoun (Lucy Stone). Ova
asocijacija planirala je da pravo glasa žena ostvari putem izglasavanja amandmana na ustave
federalnih država. Ove dve organizacije su se 1890. godine ujedinile u jednu, zajedničku
organizaciju, radeći zajedno sledećih trideset godina.21 Ta organizacija, koju je predvodila
Keri Čepmen Ket (Carrie Chapman Catt), imala je naziv Nacionalna američka asocijacija za
žensko pravo glasa (National American Woman Suff rage Association). Stvaranjem ove
organizacije ob novljene su i ojačane snage sifražetskog pokreta u SAD-u. Njihova platforma
se oslanjala na umereni argument po kojem će žene, budući da se suštinski razlikuju od
muškaraca, obnoviti mo ralni poredak i harmoniju, ako im bude dozvoljeno da glasaju.
Bitno je napomenuti da je Nacionalna američka asocijacija za žensko pravo glasa podržavala
rasističku ideologiju tog vremena. Isključujući žene afro-američkog porekla iz svog članstva,
ona je sebi zagarantovala značajnu podršku žena su juga. Zbog toga su žene afro-američkog
porekla 1896. godine osnovale svoju organizaciju, Nacionalnu asocijaciju obojenih žena
(National Association of Colored Women).
U godinama koje su usledile, vođene su snažne kampanje kako bi se zakonodavci nagovorili
da u vidu amandmana na ustave država omoguće ženama puno pravo glasa. Postojala su i
zalaganja da se ženama omogući da glasaju na predsedničkim izborima, a u nekim državama i
na lokalnim izborima. Do 1910. godine ženski sifražetski pokret u SAD postao je masovan. U
to vreme su neke od američkih sifražetkinja posetile Veliku Britaniju kako bi učestvovale u
demonstracijama britanskih sifražetkinja i naučile nešto o njihovoj organizaciji borbe za
dobijanje prava glasa. Po povratku u SAD, služile su se taktikama Britanki. Često su stražarile
ispred Bele kuće, optužujući tadašnjeg predsednika SAD-a, Vudroa Vilsona (Woodrow
Wilson), za to što žene još nemaju pravo glasa.22 Ovakvim svojim delovanjem zadobile
su značajan publicitet.
Do 1915. godine više država popustilo je pred zahtevima sifražetskog pokreta, tako da su se
žene izborile za pravo glasa u deset federalnih država. Svaka od tih država povećala je broj
svojih predstavnika u Kongresu, koje su delimično izabrale žene. Ovi članovi Kongresa su
zbog toga na neki način bili obavezni da podrže usvajanje amandmana na Ustav SAD-a kojim
bi ženama na nivou Sjedinjenih Američkih Država bilo odobreno pravo glasa.23
Prvi svetski rat i uloga koju su žene u njemu imale, značajno je umanjila protivljenje
uvođenju ženskog prava glasa. Dve najveće političke partije složile su se da je ženama nužno
dati pravo glasa. Amandman koji se ticao ovog prava dobio je neophodnu dvotrećinsku
većinu u oba doma u januaru 1918. godine, a zatim i u američkom Senatu, juna 1919. godine.
Potom je vođena velika kampanja da bi ga dve trećine državnih zakonodavaca ratifi kovalo.
Najveći problem predstavljale su države s juga SAD-a. Naime, mnogi južnjaci su smatrali da
će nadmoć belaca biti dovedena u pitanje ukoliko žene dobiju pravo glasa, zbog njihove
„emotivnosti i osetljivosti prema nesreći“.24
20. avgusta 1920. godine došlo je do prave drame pred samo osvajanje prava glasa američkih
žena. Naime, sve države (njih 35) su ratifi kovale 19. amandman, osim jedne. Bila je to
država Tenesi. Sve glavne predvodnice sifražetskog pokreta, uz mnoštvo novinara iz svih
delova SAD okupile su se tih dana u Nešvilu, u državi Tenesi, da proprate ishod glasanja, da
vide da li će ova država ratifi kovati amandman i time omogućiti njegovo usvajanje na nivou
SAD.
Znak raspoznavanja pobornika i pobornica prava glasa bila je žuta ruža, dok su protivnici
usvajanja ovog prava za svoj znak izabrali crvenu ružu.25 Situacija je u prva dva glasanja bila
nerešena, da bi u trećem krugu glasanja jedan od članova parlamenta, Hari Bern (Harry Burn),
promenio mišljenje i glasao za usvajanje amandmana. Taj čin izazvao je opštu pometnju kod
prisutnih i on je bio prinuđen da beži od pomahnitale gomile protivnika ženskog prava glasa,
jedva izbegavši linč.
Državni sekretar proglašava 26. avgusta 1920. godine 19. amandman sastavnim delom ustava
SAD. Tačno 144 godine nakon donošenja Povelje o nezavisnosti, američke žene konačno
dobijaju opšte i jednako biračko pravo, i na taj način postaju izjednačene s muškarcima, kada
je ovo pravo u pitanju!
Sifražetski pokreti u drugim zemljama
Sifražetski pokreti javili su se i u drugim zapadnim zemljama tokom XIX i ranih godina XX
veka. Oni nisu bili toliko izraženi kao u Velikoj Britaniji i SAD-u, ali su ispunili svoj cilj i
obezbedili ženama pravo glasa. Treba takođe imati u vidu da, iako su pokreti za žensko pravo
glasa bili najrazvijeniji u Velikoj Britaniji i u SAD-u, to nisu bile prve zemlje koje su uvele
ovo pravo, bar ne na parlamentarnim izborima. Naime, žene Novog Zelanda dobile su aktivno
biračko pravo ograničenog tipa još 1893. godine, dok je Australija 1902. godine dala ženama
pravo glasa na parlamentarnim izborima.
Među evropske države u kojima su se rano javili sifražetski pokreti, ubrajamo skandinavske
zemlje. Tako je u Norveškoj pokret za sticanje ženskog prava glasa počeo da se razvija od
1830. godine, a u Finskoj 1860. godine.26 Naravno, kao i u već pomenutoj Velikoj Britaniji, i
u ovim zemljama su žene pravo glasa sticale korak po korak. Tako su žene u Švedskoj stekle
ograničeno pravo glasa (pravo da učestvuju u organima lokalne vlasti) već 1863. godine.
Međutim, to pravo se odnosilo samo na udovice i na neudate žene. Puno pravo glasa svim
ženama u Švedskoj odobreno je zakonom tek 1921. godine.
U ostale zemlje koje su ozakonile žensko pravo glasa tokom ranih godina XX veka, ubrajamo
i Kanadu, Island, Nemačku i Austriju. U periodu između dva svetska rata, veći broj zemalja je
svojim ustavima dao ženama puno pravo glasa, čime ih je, bar u ovoj oblasti, potpuno
izjednačio sa muškarcima. Manji broj zemalja je defi nisao pravo glasa za žene pod
specijalnim uslovima, a bilo je i država koje ovo pravo nisu ozakonile sve do kraja Drugog
svetskog rata (Francuska, Grčka, Italija, Jugoslavija, Švajcarska, Portugalija, Lihtenštajn i San
Marino).27
Posle Drugog svetskog rata najveći broj država sveta daje ženama puno pravo glasa.
Jugoslavija je to učinila 1946. godine, Francuska 1944. godine, a Švajcarska tek 1971.
godine.28 Očigledno je, prema tome, da političko izjednačavanje žena sa muškarcima nije
toliko zavisilo od ekonomske i kulturne razvijenosti zemlje. Zanimljivo je navesti i podatak
da su islamske države, kao što su Turska, Sirija i Egipat, omogućile ženama da glasaju
istovremeno kada i mnoge evropske zemlje, a, na primer, mnogo pre Švajcarske. Do 1990.
godine žene su ostvarile pravo glasa u najvećem broju država na svetu. Danas samo nekoliko
zemalja još nije odobrilo pravo glasa nekom delu ili svim svojim građanima.
Privođenje Emelin Pankhrst ispred Bakingemske palate
Pravo glasa žena u 21. veku – podaci
Zemlje u kojima žene nemaju pravo glasa ili postoji cenzus29
Saudijska Arabija – žene nemaju pravo da biraju niti da budu birane. Međutim, planira se da
se ženama dozvoli pravo da biraju na sledećim lokalnim izborima u ovoj zemlji, 2009.
godine. Inače, prvi lokalni izbori ikada organizovani u ovoj zemlji bili su održani 2005.
godine.
Vatikan – glasanje za izbor Pape dozvoljeno je samo članovima Saveta kardinala, koji čine
isključivo muškarci.
Bruneji i Ujedinjeni Arapski Emirati – države u kojima ni muškarci ni žene nemaju pravo da
biraju niti da budu birani.
Butan – na lokalnim izborima dozvoljen je samo jedan glas po porodici. Iako i žene mogu da
glasaju u ime porodice, u praksi se dešava da to ipak daleko češće čine muškarci.
Liban – za žene je utvrđen obrazovni cenzus. Takođe, muškarci su obavezni da glasaju, dok
žene nisu.
Zemlje u kojima su žene nedavno ostvarile pravo glasa30
Oman – 2002. godine, sultan Kabos bin Said (Qaboos bin Said) proširio je pravo glasa na sve
građane koji imaju 21 godinu i više.
Bahrein – 2002. godine ženama je prvi put dozvoljeno da glasaju na parlamentarnim
izborima.
Katar – ženama je 2000. godine dozvoljeno da glasaju na lokalnim izborima, a 2003. i na
parlamentarnim izborima.
Kuvajt – u maju 2005. godine žene su konačno ostvarile pravo da biraju i da budu birane.
Zaključak
Danas su žene u formalno-pravnom smislu izjednačene s muškarcima. One u najvećem broju
država sveta uživaju pravo glasa i ostala politička prava. Ipak, u većini tih država žene nisu
zaista prihvaćene kao jednake sa muškarcima, odnosno kao jednako sposobne učesnice u
političkim procesima. Iako žene imaju ista prava na učešće u političkom životu što je uređeno
formalno-pravnim aktima, one su na mestima odlučivanja i u telima zakonodavne i izvršne
vlasti nejednako zastupljene. Svetski prosek zastupljenosti žena na mestima odlučivanja,
konkretno u parlamentima, iznosi 16, 6%. Kada uzmemo u obzir činjenicu da žene čine bar
50% populacije u svakoj od država na svetu i činjenicu da uživaju aktivno i pasivno biračko
pravo, moramo zaključiti da postoje prepreke za veći angažman žena u političkom prostoru.
Očigledno je da s o osvajanje prava glasa nije donelo ženama veće učešće na mestima
odlučivanja i da je potrebno defi nisati uzroke postojećeg stanja i osmisliti mehanizme koji će
dovesti do jednake zastupljenosti oba pola. Danas se u svetu posvećuje velika pažnja ovom
problemu i u mnogim državama implementirani su instrumenti afi rmativne akcije kako bi se
ostvarila veća participacija žena u javnom i političkom životu. Jedan od najčešće korišćenih
instrumenata jesu kvote. Kvote predstavljaju privremeni mehanizam koji bi nakon ispunjenja
svog cilja bio ukinut. Naime, cilj kvota je povećanje broja žena na mestima odlučivanja
veštačkim putem. Kvote mogu biti propisane ustavom i/ili zakonima, što se razlikuje od
države do države. Kvote, takođe, mogu uvesti i političke partije za unutarstranačke izbore.
Kvotama se zahteva prisustvo određenog procenta manje zastupljenog pola na kandidacionim
listama ili na mestima odlučivanja. Ovaj procenat kreće se između 30% i 50%.
Kvote su uvedene i u Republici Srbiji Zakonom o lokalnim izborima iz 2002. godine, kao i
Zakonom o izmenama i dopunama zakona o izboru narodnih poslanika, donesenim 25. 02.
2004. godine. Oba zakona uređuju da na izbornoj listi mora biti najmanje 30% kandidata
manje zastupljenog pola i da među svaka četiri kandidata po redosledu na listi (prva četiri
mesta, druga četiri mesta i tako do kraja liste) mora biti po jedan kandidat – pripadnik onog
pola koji je manje zastupljen na listi. Od donošenja ovih zakona sprovedeni su lokalni izbori i
primećen je porast broja žena u lokalnim parlamentima. Takođe, kvote su uvele i neke od
političkih partija u Srbiji.
Pored implementacije mehanizama afirmativne akcije, za dalji napredak u postizanju istinske
jednakosti žena i muškaraca, neophodne su i ženske organizacije. Kao i u borbi za
ostvarivanje prava glasa, i danas je bitno postojanje ovakvih organizacija, bilo da se radi o
organizovanju žena unutar političkih partija (forumi žena i sl.) ili o ženskim nevladinim
oragnizacijama. Na taj način njihova borba za ostvarivanje zajedničkih ciljeva dobija na
masovnosti i organizovanosti.
Svojim aktivizmom i međusobnim povezivanjem žene se bore ne samo za ostvarivanje
principa afi rmativne akcije i svog krajnjeg cilja – postizanja jednakih mogućnosti – već i za
zaštitu onih već ostvarenih prava. To je veoma važno, jer se pokazalo da nisu sva prava
zagarantovana i da se mogu veoma lako izgubiti. U svakom slučaju, danas se na drugi način
posmatra uloga žena i njihovih glasova na izborima, i pridaje im se veći značaj nego što je to
bilo u prošlosti. Osvajanje prava glasa za žene stvorilo je osnovu za budućnost, polaznu tačku
da traže nezavisan život i javni angažman. Ostvareno pravo glasa olakšalo je ženama napore
da vode javne živote i da inspirišu druge da idu njihovim stopama. Iako savremeni svet na
drugačiji način posmatra ulogu žene u društvu, u javnom životu je ipak potrebno još mnogo
rada i zalaganja da bi žene ostvarile potpunu jednakost s muškarcima. Rad na ostvarivanju
ovog cilja predstavlja na neki način drugu, završnu etapu borbe za ostvarivanje prava glasa,
borbe koja je svoje početke imala još u XVII veku.
Ženama su bile potrebne decenije i decenije da se izbore za pravo glasa. Kao što je već
opisano, bila je to teška i duga borba kojoj su mnoge od njih posvetile živote. Stoga, potrebno
je shvatati ovo pravo ozbiljnije – i ne samo njega, već i sva ostala prava koja danas uživamo,
a za koje su se mnoge žene u prošlosti teško izborile. I naravno, potrebno je nastaviti njihovu
borbu do ispunjenja krajnjeg cilja – ostvarivanja jednakih mogućnosti za žene i muškarce.
1. Tanasije Marinković, „Izborni sistemi država EU“, http://www.
cesid.org/pdf/izborni_sistemi.pdf
2. Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije, IP Justinijan, Beograd, 2004, str.
268.
3. Ibid., str. 269.
4. Biračko pravo je jedan od elemenata izbornog prava, tako da je na ovaj način ustavom
garantovana zaštita biračkog prava.
5. Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije, str. 270.
6. Prof. Dr Marijana Pajvančić, Rečnik osnovnih pojmova i termina o izborima, CeSID,
Beograd, 2001, str. 15.
7. Dejan Ukropina, Zaštita izbornog prava, CeSID, Beograd, 2002, str. 8.
8. http://www.crystalinks.com/greeklaw.html
9. http://www.womeninworldhistory.com/form6.html
10. Sima Avramović, „Opšta pravna istorija – stari i srednji vek“, Pravni fakultet Univerziteta
u Beogradu, Beograd, 2000, str.132-133.
11. Naziv potiče od engleske reči “suffrage” što znači pravo glasa.
12. Dr Slobodanka Markov: „Pravo glasa žena“, CeSID, Beograd, 2001, str. 11.
13. http://search.eb.com/women/article-9077370
14. Ibid.
15. http://www.historylearningsite.co.uk/suffragettes.htm
16. Ibid.
17. Ibid.
18. http://www.welshcommunists.co.uk/suff.htm
19. http://search.eb.com/women/article-9077370
20. Dr Slobodanka Markov, Pravo glasa žena, CeSID, Beograd, 2001, str. 15.
21. Ibid
22. http://www.pbs.org/wgbh/amex/eleanor/peopleevents/pande09.html
23. http://search.eb.com/women/article-9077370
24. http://www.pbs.org/wgbh/amex/eleanor/peopleevents/pande09.html
25. http://www.blueshoenashville.com/suffragehistory.html
26. Dr Slobodanka Markov, Pravo glasa žena, str. 15-16.
27. Ibid.,
28. Detaljan pregled ostvarivanja prava glasa žena za sve države sveta može se naći na
sledećim adresama (odakle su i preuzeti ovde prikazani podaci): http://www.ipu.org/ wmne/suffrage.htm i http://www. reference.com/browse/wiki/Women%27s_suffrage. Videti
takođe i dodatak 1 u ovoj knjizi (Prim. prir.).
29. Podaci preuzeti sa sajta: http://www.reference.com/browse/wiki/Women%27s_suffrage
30. Podaci preuzeti sa sajta:
http://www.nzherald.co.nz/location/story.cfm?l_id=495&ObjectID=10125914
Sigurna kuća za muškarce ()
25 Dec 2009, Jelena Acimovic
Spremajuci se za posao , jednog jutra sam u nekoj jutarnjoj emisiji, gde se gledaoci javljaju
uzivo u program, interesujuci se kako da rese neke od ekonomskih, pravnih , politickih i
drugih problema, bila iznenadjena konstatacijom jednog gospodina da pored samohranih
majki o kojima slusamo svakoga dana postoje i samohrani ocevi i mogu li oni ostvariti
nekakvu ekonomsku i pravnu zastitu.Iako sam pripadnica zenskog pola, moram priznati da
nisu sve zene slabiji i ugrozeniji pol i da svakako postoje i muskarci koji su zrtve
nasilja.Nazalost o njima niko ne govori kao o zrtvama , nego kao o "slabicima i šonjama", sto
po meni nije tačno.
Jednom prilikom me je otac, naravno u šali, upitao da li postoji Sigurna kuca za muskarce i
ako postoji rado bi je posetio.To je bila sala,ali ubrzo nakon toga njegova sala se obistinila
(narvno nije on postao sticenik) i na srecu onih muskaraca koji trpe nasilje u porodici u
Ćupriji je ove godine otvorena Sigurna kuca za muskarce.Mozda nekima zvuci smesno, ali
stvar nije nimalo naivna, o čemu svedoče slučajevi dvojice korisnika , kako navode bosanske
"Nezavisne novine"
Otvorena sigurna kuća za muškarce
Datum: 16.08.2009 21:19
Autor: Agencije
ĆUPRIJA - Sigurna muška kuća, prva na Balkanu, kao utočište muškarcima koji su žrtve
"nježnijeg pola" počela je prije tri nedjelje s radom u okolini sela Supska, u opštini Ćuprija, i
trenutno ima dva štićenika - farmaceuta iz Zaječara i penzionera iz Ćuprije.
Dušan Trifunović (41), ekonomista i bivši predsjednik opštine Ćuprija, osnovao je nevladinu
organizaciju "Muška sigurnost" i u okviru nje sklonište za izbjegle "jače polovine" koji su
odbjegli od nasilnih supruga. I nevladinu organizaciju i sigurnu mušku kuću inicirala je, kako
kaže, činjenica da je i sam godinama bio žrtva supruge.
Dušan Trifunović tvrdi da ima dosta obespravljenih muškaraca koji su, kako kažu, ukoliko
državni organi nastave da zanemaruju njihove probleme spremni da na jesen "okupiraju" neke
od važnih institucija u Beogradu i tamo štrajkuju glađu dok se bar dio njihovih muka ne riješi.
Inače, osnivanje ove jedinstvene ustanove za pomoć poniženim muževima pomoglo je i
Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i ljudska i manjinska prava Srbije.
"Nisam se ni najmanje iznenadio kad sam saznao za procenu Ministarstva da sedam do deset
posto muškaraca u Srbiji preživljava pravu torturu od svojih žena. I sam na svojoj koži osetio
šta to znači", ističe Trifunović.
Prema riječima predsjednika "Muške sigurnosti", iskustva iz srpskih sudova svode se na ružnu
praksu da muškarac, čim je procesuiran, odmah je i osuđen.
"Nema kazne za ženu kad lažno prijavi muža za nasilje u porodici. Evo, imam presudu da se
naš Paraćinac Ljubiša S. (43) vrati u kuću, ali izvršenja nema. Ima i presudu da viđa decu, ali
ni tu nema izvršenja. Živeo je u hotelu dok je to mogao da plati, a sad spava kod drugova iz
mladosti. Živimo u svetu gde su izgleda samo ženska prava ljudska", priča Trifunović.
Da li je ovo smesno ili ne prosudite sami!!!
Budizam i seksualnost ()
25 Dec 2009, Jelena Acimovic
Veliki broj ljudi savremenog sveta smatra da zivi u vremenu velikih seksualnih sloboda, ne
razmisljajuci i ne sluteci da sve ono sto nas danas okruzuje se upraznjava jos od čovekovog
nastanaka.Raznovrsna seksualna ponašanja , kao sto su homoseksualizam, fetišizam,
pedofilija, incest...poznata su od vajkada i o njima se ne govori samo u okviru medicine, vec i
u gotovo svim religijama, gde se takva ponasanja shvataju kao nemoralna i neprihvacena, pa
su cesto razlog ostre osude javnosti, sto se nedavno desilo i u Srbiji, povodom odlaganja
"Parade ponosa".
Na sajtu http://www.yu-budizam.com/lib/dhammika/blog/seks/seks.html, mozete naci mnoge
interesantne pojedinosti na razlicite teme, a ono sto se meni narocito dopalo i sto cete moci
pogledati jeste shvatanje seksualnog ponasanja u budizmu.
Razmišljanja o Dhammi
Šravasti Dhammika
Treće pravilo morala
Seksualni odnos (kama ili methuna) jeste jedan od postupaka motivisan erotskom željom i to
obično u predelu genitalija. Ovo uključuje sve forme koitusa, seks bez faktičke penetracije,
masturbaciju, međusobno milovanje i možda čak i voajerizam. Treći od pet pravila morala,
osnovnih pravila budističke etike, kaže da bi trebalo izbegavati zloupotrebu seksa (kamesu
micchacara). Šta to upotrebu (cara) seksa (kama) čini pogrešnom (miccha)?
Jednom dok se obraćao grupi brahmana, Buda je rekao da seksualni odnos sa (1) ženskim
osobama koje se još pod starateljstvom roditelja (maturakkhita, piturakkhita), to jest
maloletne; (2) zaštićene Dhammom (dhammarakkhita), monahinje ili one koje su uzele zavet
celibata; (3) udate (sassamika); (4) izdržavaju kaznu (saparidanda), tj. zatvorenice i (5) one
koje su okićene vencima (malagunaparikkhitta), tj. verene jeste pogrešan (AN V.264). Pošto
ej govorio muškarcima, Buda je govorio samo o seksualnim partnerkama. Da se obraćao
ženama, svakako da bi i o njihovim muškim pandanima.
Suviše mlada devojka verovatno nema dovoljno zrelosti ili
iskustva da načini zrelu odluku u vezi sa seksom, dok
odnos sa 2, 3 i 5 uključuje u sebe dati zavet ili obećanje,
dakle uključuje laganje. Utamničena osoba može biti
prisiljena da učini nešto što zapravo ne želi i otuda ne
može da napravi istinski slobodan izbor. Iz ovoga je jasno
da bilo kakav seks koji bi uključivao eksploataciju,
nepoštenje i prisilu ili koji na bilo koji način nije
dobrovoljan, predstavlja kršenje trećeg Pravila. Iako se
ovde ne pominje, upotreba ili pretnja fizičkom silom (tj.
silovanje) da bi se neko primorao na seks, kao i odnos sa
osobom koja je pijana ili mentalno poremećena bi se takođe kvalifikovao kao zloupotreba
seksa.
Otuda, iz budističke perspektive, seks pre braka ili tokom menstruacije (zabranjen u
hinduizmu i islamu), masturbacija, homoseksualnost, sa osobom niže kaste (zabranjen u
hinduizmu) ili izražen seksualni apetit, iako se možda ne mogu savetovati ili su društveno
neprihvatljivi ili ne doprinose duhovnom razvoju, sami po sebi ne znače kršenje trećeg
Pravila.
Kao što je to slučaj u mnogim društvima, seks je u drevnoj Indiji
bio okružen mnoštvom sujeverja, ograničenja i tabua. Bramani su
verovali da imati odnos sa svojom ženom dok je u drugom stanju
znači uprljati fetus (atimilhaja) ili, ako doji, uprljati njezino
mleko,a time i novorođenče (asucipatipita). Oni su učili da je
ispravno imati seks samo radi stvaranja poroda, a ne i radi
zadovoljstva (kama), radi zabave (dava) ili zbog čulne želje (rati).
Takođe su verovali da je pogrešno imati odnos dok žena ima
menstruaciju (utuni). Buda je hvalio brahmane koji slede ovakva
pravila, ne zato što se slagao sa njima, već zato što su bili
dosledni u onome što su i propovedali (AN II.226). Nema,
međutim, primera da je ikada podržavao bilo koje sujeverje
vezano za seksualnost ili ga hvalio svojim učenicima. Drugo
široko rasprostranjeno uverenje da preterano uživanje u
seksualnim zadovoljstvima može izazvati kašalj (kasa), astmu
(sasa), bolove u zglobovima (daram) i slabije rasuđivanje
(balaym, Ja. VI.295).
Iako je seks normalan deo laičkog života, Buda je generalno imao loše mišljenje o njemu.
Odbacivao ga je kao “seosku stvar” (gama dhamma, D.I,4), tj. kao prostu, nerafiniranu i
profanu. Razumevao je da pojačana želja za čulnim zadovoljstvima (kamacchanda) izaziva
fizički i psihički nemir i da to skreće našu pažnju sa duhovnih aspiracija i ometa meditaciju.
Ohrabrivao je svoje ozbiljnije laičke sledbenike da ograniče svoje seksualno ponašanje ili da
prihvate celibat (brahmacariya). Od monaha i monahinja se, naravno, očekivalo da poštuju
zavet celibata. Međutim, iskustvo pokazuje da uzimanje zaveta celibata a da nismo spremni za
to jeste sve drugo samo ne korisno. Konstantna borba protiv i poricanje seksualne želje može
stvoriti više problema nego što ih rešava i zapravo može čak biti psihološki štetno.
Kako su to radili stari
Često za sebe mislimo da živimo u društvu velike seksualne
slobode i eksperimentisanja, te da se u tom pogledu
razlikujemo od ranijih generacija. Kratki pogled na Parajika
poglavlje Vinaye pokazaće nam da ne postoji zapravo ništa
novo kad je u pitanju seks; da je sve to bilo činjeno i ranije.
Vinaya poznaje odnose sa životinjama, razne fetiše, inces,
autosodomija, nekrofilija, froterizam (za značenje ovoga sam
morao da pogledam u enciklopediju) i nekoliko drugih tipova
seksualnog ponašanja koje još nema svoj klinički naziv. Ona
čak pominje i monaha koji je imao – kako da to formulišem? -vrlo bliske odnose sa drvenom lutkom! (Vin. II.35).
I ako ovo nije dovoljno da vas uveri kako nema ničeg novog
pod kapom nebeskom, pročitajte poglavlje Kama sutre o
grubom seksu, grupnom seksu, seksualnim igračkama i
provećavanju penisa. I premda je napisana mnogo vekova
posle Bude (možda u IV veku naše
ere), Kama sutra nam pomaže da
steknemo predstavu o kontekstu u kojem je nastao ranobudistički
stav prema čulnosti, jednom od dva ekstrema koje Srednji put
izbegava.
Brak u budizmu
Brak (avaha vihaha) jeste ceremonijalno i pravno sjedinjavanje
muškarca i žene. To je sekularna institucija, dogovor između dvoje
ljudi ili dve porodice i otuda budizam ne insistira na monogamiji,
poligamiji ili poliandriji ili bilo kakvoj drugoj formi braka. U staroj
Indiji postojalo nekoliko vrsta brakova, a najčešći su bili oni koje
su ugovarali roditelji i staratelji, oni u kojima su dvoje ljudi birali jedno drugo uz odobrenje
roditelja ili otmicu mlade. Stari pravni priručnici su ovu drugu vrstu braka nazivali
svayamvara, a treću gandharva. Prema Budi, monasi i monahinje ne treba da budu uključeni u
sklapanje brakova i takođe nikada nisu prisustvovali ni svadbama.
Skoro da u Tipitaki nemamo informacija o staroj budističkoj ceremoniji sklapanja braka, sem
da je mlada bila okićena vencima (A V.264) i da je njezin otac sipao vodu preko njezine i
mladoženjine ruke kao simbol da mu je predaje (Ja. III.286).
Po tradiciji, budisti su praktikovali onu formu braka koja je preovlađivala u društvu u kojem
su živeli. Iako Buda nije zagovarao nijednu posebnu formu braka, možemo pretpostaviti da je
bio skloniji monogamiji. Njegov otac Sudodana imao je dve žene, ali je on sam odabrao da
ima samo jednu. U svom govoru o braku Buda je diskutovao samo o monogamiji, podovo
implicirajući da ju je prihvatao kao najbolju formu braka (A IV.91). Pošto je bio i muž i otac,
Buda je imao priliku da o braku govori iz ličnog iskustva.
Tako bi muž, govorio je, trebalo da uvažava i poštuje svoju ženu, bude joj veran, deli sa njom
autoritet i stara se da je finansijski obezbeđena. Žena bi, pak, svoje poslove trebalo da obavlja
kako valja, nadgleda poslugu, bude verna svome mužu, stara se o troškovima domaćinstva i
bude vešta i marljiva (D III.190). Buda je takođe govorio da ako muž i žena zaista vole jedno
drugo i imaju sličnu kammu, oni mogu biti u stanju da obnove svoju zajednicu u sledećem
životu (A II.161). Takođe je napominjao da će par koji sledi Dhammu govoriti „ljupke reči
jedno drugom“ (annamannm piyamvada, A II.59) i da je „ljubav prema svojoj deci i
supružniku najveći blagoslov“ (puttadarassa samgaho etam mamgalam uttamam, Sn. 262).
Takođe je kritikovao
brahmane zato što kupuju
svoje žene, umesto da se
„udružuj u harmoniji i iz
uzajamne naklonosti“
(sampiyena pi samvasam
samaggatthaya sampavattenti,
A II.222), podrazumevajući
da je jedan takav razlog za
brak neuporedivo bolji.
Podržavajući bračnu vernost,
podučavao je da preljuba
(aticariya) protiv trećeg pravila morala.
Idealni par u budističkoj literaturi jesu Nakulamata i Nakulapita. Nakulapita je govorio da
pošto je nje njegova žena „dovedena u moju kuću još dok sam ja bio mladić, a ona mlada
devojka, nikada se nisam ogrešio o nju ni u mislima, a kamoli delom“ (A II.61). Buda mu je
odgovorio da je „blagosloven, zaista blagosloven da imaš Nakulamatu punu saosećanja za
tebe, koja se stara za tvoju dobrobit, kao tvoj učitelj i savetnik“ (A III,298).
Čini se da su kroz istoriju mnogi obični budisti bili monogamisti, iako su kraljevi nekada bili i
poligamisti, a i poliandrija je bila uobičajena na Tibetu sve do skoro. U planinama Šri Lanke
tokom srednjeg veka bila je praktikovana poliandrija. Danas je monogamija jedini legalni
oblik braka u svim budističkim zemljama, iako kralj Butana ima dve žene, koje su međusobno
sestre. Ne postoji specifično budistička ceremonija venčanja; različite zemlje imaju svoje
običaje, ali njih ne izvode monasi, niti u njima učestvuju. Međutim, neposredno pred ili posle
venčanja mlada i mladoženja odlaze do manastira da bi primili blagoslov od monaha.
Pošto budizam gleda na brak kao na društveni dogovor, a ne
kao na sakrament, kao što je to u hrišćanstvu, on prihvata da
ukoliko dvoje ljudi odluče da okončaju svoju vezu, oni to
mogu da učine. Budizam i sve budističke zemlje su oduvek
gledale na brak kao na instituciju koju vredi podržavati, ali u
isto vreme nisu nikada nametali pravna ograničenja u
pogledu razvoda. Nisam uspeo da pronađem bilo kakvu
informaciju u Tipitaki o razvodu. Čini se da je, barem u
Budino vreme, razvod bio jedna neformalna stvar. Ako se
ženi nije sviđao muž, ona bi ga jednostavno napustila, vratila
se u svoju rodnu kuću i, ukoliko bi želela, pokušala da sebi pronađe drugog muža. Pravni
kodeksi kao što je Manusurti pokazuju da je razvod, barem kod hindusa, postao predmetom
raznih pravnih ograničenja i obaveza.
Slike koje su date u ovom poglavlju (od gore nadole) predstavljaju burmanski, tajlandski,
šrilankanski i tibetanski par na venčanju.
Istopolni brak
Istopolni brak je pravno priznata zajednica između dvoje ljudi istog pola, tj. dvoje
homoseksualaca. Istopolni brakovi su tek nedavno postali legalni u nekoliko evropskih
zemalja i nekoliko saveznih država u SAD. Međutim, takve zajednice su možda postojale u
nekim delovima antičkog sveta, uključujući i Indiju. Kama Sutra (II 9.36) kaže: „Postoje
građani koji vole jedni druge i sa velikom verom jedni u druge, koji jedni druge uzimaju za
muževe.“ Reč za muževe ovde je parigraha i pali ekvivalent je patigaha. U svom komentaru
na ovaj stih Yasodhara kaže: „Građani tome naklonjeni, odbacuju žene, svojevoljno ostaju
bez njih i žene se, gonjeni dubokim i predanim prijateljstvom.“ Nije jasno da li su ovakve
brakove, ako je to uopšte prava reč za ovakve zajednice, sklapani pod pokroviteljstvom
budističkih monaha ili hinduističkih sveštenika i da li ih je priznavala država ili nije.
Kakav bi bio budistički stav prema takvim brakovima? Budizam vidi brak kao sekularnu
instituciju (videti prethodno poglavlje), kao dogovor između dvoje ljudi i otuda budistički
monasi i monahinje ne rukovode ovom ceremonijom, iako ih često pozivaju da blagosiljaju
neposredno pre ili posle samo čina venčanja. Monasi takođe često daju kratku propoved i
odrecituju nekoliko sutta tokom pokretanja nove kompanije, na rođendanima, pogrebima ili
kraj uzglavlja osobe koja je teško bolesna. Ako su dva muškarca ili dve žene istinski
posvećeni jedno drugom i požele da monah ili monahinja blagoslove i požele im svako dobro
u njihovom zajedničkom životu, nije teško zamisliti da će oni biti srećni da to učine za njih.
Često pomislim koliko sam srećan što sam budista. Jedna od mnogih prednosti, sem mira u
umu, zadovoljenosti, sreće i realističkog pogleda na svet, racionalnih moralnih principa u
skladu sa kojim živim, nadahnuća koje pruža Buda i dobri Dhamma prijatelji, jeste i u tome
da kada iskrsnu neke sporne stvari uvek mogu da se priklonim „srednjem putu“ i ne priklonim
se nijednoj strani u sporu. Uzmimo na primer pitanje istopolnog braka. Ja recimo smatram da
obe strane u ovoj raspravi, barem kako se ona vodi u Americi, greše. Za ime boga! Šta je u
tome toliko strašno ako dva muškarca ili dve žene žele da se uzmu? Bog možda to ne
odobrava, ali on ne odobrava i mnoge druge stvari koje su zakonski prihvatljive i danas opšte
mesto. Prema Knjizi zakona, „rakovi su dostojni prezira“, ali niko ne želi da zabrani
serviranje plodova mora u restoranima. U prvoj Poslanici Korinćanima 11.14 se kaže da je
duga kosa na muškarcu „skrnavljenje“ i nešto neprirodno, ali niko ne bojkotuje filmove
Stivena Sigala (mada mi padaju na pamet neki drugi jaki razlozi
za to).
Što je važnije za pitanje kojim se ovde bavimo, razvod je
apsolutno zabranjen u Novom zavetu, sem ako jedan od partnera
počini preljubu. Uprkos tome, hrišćanski socijalni aktivisti su
upadljivo tihi oko vrlo liberalnih američkih zakona o razvodu.
Ako je išta „protiv porodice“, onda je to lakoća sa kojom se dobija
razvod, pa ipak ne znam nijednu hrišćansku grupu u SAD koja bi
se zalagala da se ta stvar oteža. Nije li razlog u tome što
suprotstavljajući se homoseksualnosti odbijaju od sebe tek 10%
populacije, dok ako bi se suprotstavljali lakom razvodu to bi
uzbunilo baš svakoga? Ne nužno relevantno za gej brakove, ali
sigurno stvar na koju treba ukazati, jeste zanimljiva činjenica da
su većina crkava na jugu SAD sve do 60-godina prošlog veka međurasni brak smatrale
„neprirodnim“ i zalagale sa za zakone koji su takve brakove činili nelegalnim. Južnoafrička
Holandska reformatska crkva je zauzimala sličan stav sve donedavno.
Ako ste bili beli muškarac i želeli ste da oženite crnu devojku, morali ste da se odselite iz
takozvanog „Biblijskog pojasa“ ili iz Južne Afrike. A ako ste bili crni muškarac i želeli ste da
oženite belu devojku, time ste rizikovali život. Rečju, „moralni kompas“ crkve nije baš
najpouzdaniji. Odluka treba li homoseksualcima dati pravo da stupaju u brak ili ne treba da
bude zasnovana na zdravom razumu i principu jednakosti. A na toj osnovi ja ne vidim nijedan
dobar razlog zašto istopolni brakovi ne bi bili dopušteni. Sa druge strane, kao sasvim običan
monah, ne razumem baš zašto bi homoseksualci uopšte želeli da stupe u brak. Za ime Boga,
šta je to toliko veliko ako dva muškarca ili dve žene dobiju od paroha papir sa svojim
imenima. kako to njihovu posvećenost jedno drugom čini jačom? Zašto pritiskati crkvu da
učini nešto što očigledno ne želi, nešto što je protiv kanona i 2000 godina hrišćanske
tradicije? Kreativni hermeneutičari mogu premostiti ono što o homoseksualnosti kaže Biblija,
oni blagonakloni mogu to ignorisati, zainteresovani mogu to reinterpretirati – ali niko od njih
ne može izmeniti te reči. A što se tiče crkava koje bi obavljale istopolne brakove – ko bi
uopšte želeo da bude član jedne organizacije koja tako nonšalantno krši svoje dugo
održavano, tekstovima potkrepljeno učenje samo zato da bi bila popularna? Naravno, nisu svi
homoseksualci koji žele da se uzmu religiozni. Ali mi se čini, a ja sam naravno samo običan
monah, da su takvi ljudi motivisani jedni prilično detinjastim „kad mogu oni u crkvi hoću i
ja“ motivom. Šta fali zakonom overenoj i priznatoj građanskoj zajednici koja paru daje sva
prava, privilegije i obaveze heteroseksualnih parova? Homoseksualci koji žele pravno priznat
brak treba takođe da budu svesni da time možda postaju izloženi svim onim problemima kad
konvencionalni brak propadne (a u SAD, Britaniji, Australiji itd. to se desi sa svakim trećim)
– mučna procedura razvoda, međusobno optuživanje, svađe oko podele imovine i tako dalje.
I zato, kad me ljudi pitaju kakav je moj stav o istopolnom braku (niko me do sada još nije
pitao, ali evo spreman sam za to) ja kažem: „Ne priklanjam se ni jednoj ni drugoj strani“
(Naham ettha ekamsavado, M II.197).
Celibat
Celibat (brahmacariya) jeste praksa uzdržavanja od seksualnog odnosa (methuna). Budistički
monasi i monahinje se moraju pridržavati zaveta celibata, baš kao i nezaređeni sledbenici u
vreme kada se pridržavaju osam ili deset pravila morala. Iako seks može da pruži ogromno
zadovoljstvo i emocionalno zadovoljenje, on takođe može da stimuliše i prekomerno
fantaziranje, intenzivnu požudu, frustraciju i fizičku i emocionalnu uznemirenost. Osobi koja
nastoji da razvije mentalni mir i jasnoću putem
meditacije on može predstavljati prepreku u
vežbanju, te će možda odlučiti da ga
minimalizuju time što će preći na celibat,
barem za neko vreme. Otuda, budizam
zagovara celibat ne zbog toga što seks vidi kao
nešto prljavo, životinjsko ili grešno, već iz čisto
praktičnih razloga. Međutim, kao i sve religije
u kojima se ljudi ohrabruju da isprobaju celibat,
budizam naglašava probleme sa seksualnošću i
prednosti celibata, ali nažalost ima malo toga
da kaže o problemima sa celibatom.
Prostitucija
Prostitucija je prodavanje sopstvenog tela za
seksualne ciljeve. Danas, kao i u drevnoj Indiji,
ljudi prostituciju smatraju “najnižim načinom življenja” (antimajivaka, Mil.122). Pošto
uključuje seks i razmenu novca, prostitucija se odnosi na treće pravilo morala i isto tako na
Budino učenje o ispravnom življenju (samma ajiva). Pitanje prostitucije treba posmatrati
imajući u vidu onoga ko se prostituiše i mušteriju: (1) one koji su prisiljeni na prostituciju
zbog siromaštva ili socijalne isključenosti i (2) one koji to rade svojom voljom, zato što to
smatraju prikladnim i lakim načinom da se zaradi novac.
Prvi tip se u budističkim tekstovima naziva bludnik (vesiya) ili uličar (bandhakã), dok su
drugi tip kurtizane (ganika ili nagarasobhini). Namera prvih je verovatno tek da prežive i
otuda je kammički daleko manje negativna nego kod drugog tipa, čiji motiv može biti
pohlepa, lenjost i pomanjkanje samopoštovanja. Prva grupa nije svojevoljno uključena u
pogrešno življenje, dok druga sasvim očigledno jeste.
A šta je sa mušterijama?
Mušterije prvog tipa prostitutki sasvim izvesno krše i prvo i treće pravilo morala, jer
seksualno eksploatišu drugu osobu, koristeći
teške okolnosti u kojima se ona našla.
Mušterije drugog tipa možda ne krše treće
pravilo, ali teško da čine nešto što će im
pomoći u duhovnom razvoju. Generalno
govoreći, prostitucija jeste niska i ne hvale
vredna aktivnost, tako da iskreni budisti
sigurno neće u njoj učestvovati.
Jedna od Budinih dobrotvorki bila je žena po
imenu Ambapali, imućna kurtizana iz
Vesalija, koja je kasnije napustila svoj zanat i
postala monahinja (D II.95). U kanonu čitamo
da su prostitutke svoje prisustvo naplaćivale 500, čak 1000 novčića za noć (Vin. I.268-9).
Homoseksualnost
Homoseksualnost je osećaj seksualne privlačnosti prema osobama istog, a ne suprotnog pola.
Prema staroindijskim shvatanjima, homoseksualci su smatrani jednostavno “trećom
prirodom” (trtiya prakti), pre nego izopačenima, devijantnima ili bolesnima. Sa svojim
naglaskom na psihologiji, kao i povezanosti uzroka i posledice, budizam prosuđuje dela,
uključujući i seksualni čin, prvenstveno na osnovu namere (cetana) koja iza tih dela stoji, kao
i rezultate koje ta dela donose.
Seksualni čin motivisan ljubavlju, uzajamnošću i željom da se da i primi bi se prosuđivao kao
nešto pozitivno, bez obzira na pol osoba koji su u njega uključene. Otuda se homoseksualnost
kao takva u budizmu ne smatra nečim nemoralnim, niti nečim što je protiv trećeg pravila
morala, mada se ovo ne razume uvek na pravi način u tradicionalnim budističkim zemljama.
Ukoliko homoseksualac izbegava svođenje odnosa na puki seks, kako neki shvataju
takozvanu “gay scenu”, i izgrađuju vezu na osnovu ljubavi prema drugoj osobi, tada ne
postoji nijedan razlog zašto on ili ona ne može biti iskren praktikant i uživati blagoslobe
budističkog života.
Nijedan od zakonika tradicionalnih
budističkih zemalja nije
kriminalizovao homoseksualnost kao
takvu, mada je naravno kažnjavano
homoseksualno silovanje ili
homoseksualni čin sa maloletnicima,
baš kao što je to činjeno i sa
heteroseksualcima. U većini
budističkih zemalja danas,
homoseksualnost se obično smatra
neobičnom i nečim što pre zaslužuje
podsmeh, nego kao nešto bolesno i
zlo. Tajland, Laos, Kambodža,
Vijetnam, Mongolija, Japan i Južna
Koreja nemaju zakon protiv homoseksualnosti između odraslih osoba koje na to dobrovoljno
pristaju. Homoseksualnost je zakonom zabranjena u Burmi i na Šri Lanki, uglavnom zato što
ej njihov pravni sistem delom stvaran tokom kolonijalne ere. Nedavno su na Šri Lanki kazne
za homoseksualce još i pooštrene, kao (nedovoljno promišljen) odgovor na sve veći problem
seks-turizma u zemlji.
Dalaj lama o homoseksualnosti
Na konferenciji za štampu 1997. Dalaj lama je rekao: “Sa budističke tačke gledišta (lezbijski i
gej seks)... je generalno smatra pogrešni seksualnim ponašanjem.” Vrlo brzo je otkrio da se
time našao u sred minskog polja, kada je jedan broj budisti sa Zapada, među kojima dobar deo
njih gej, vrlo glasno dali oduška svom besu. Sem promovisanja Dhamme, glavni cilj Dalaj
lamine posete Zapadu bio je da pridobije podršku za svoju političku borbu i sasvim sigurno da
nije želeo da iz toga isključi bilo koga. Čim je shvatio šta je uradio, hitno se dao na
popravljanje onoga što se popraviti može. Organizovao je susret sa predstavnicima gej i
lezbijskih ugruženja, na kojem je izrazio “spremnost da razmotri mogućnost da su neka od
učenja specifična za određeni kulturni i istorijski kontekst”. Dawa Tsering, portparol u Office
of Tibet izdao je takođe podjednako politički korektno i umirujuće saopštenje: “Njegova
svetost se protivi nasilju i diskriminaciji zasnovanim na seksualnoj orijentaciji. On poziva na
poštovanje, toleranciju, saosećanje i puno priznavanje ljudskih prava za svakoga.”
Nakostrešeno perje se poravnalo, a gej tibetanski budisti na Zapadu ostali ubeđeni da Dalaj
lama odobrava njihovu seksualnu orijentaciju, a Dalaj lama ostao pri svom uverenju da je
homoseksualnost pogrešna – sada samo malo oprezniji da to više nikada ne kaže javno.
Istina je zapravo da je Dalaj lama jedan od najdobronamernijih ljudi kakvi se mogu samo
zamisliti, on je takođe na više načina vrlo tradicionalan Tibetanac – a tradicionalna tibetanska
kultura, kao i većina drugih kultura, ima prilično iskrivljene i zbrkane ideje o
homoseksualnosti. Tibetanski budizam ne izvodi svoje ideje o homoseksualnosti iz najranijih
Budinih učenja, već iz mahayana sutri shastri, od kojih su najranije nastale 500 godina posle
Budine smrti. Do toga vremena indijski budisti pretrpeli su uticaje najrazličitijih popularnih
indijskih ideja i uključili ih u svoje razumevanje Dhamme; ponekad sa ne baš najsrećnijim
rezultatom. Jedna takva ideja bila je i da je seksualni čin moguće prosuditi kao ispravan ili
pogrešan na osnovu “mesta, osobe i šupljine”. Tako, imati seks bilo gde blizu hrama ili stupe
se smatralo pogrešnim mestom, sa bilo kim sem sa sopstvenom ženom se smatralo pogrešnom
osobom, a bilo gde sem u vagini je smatrano pogrešnim šupljinom. Iskreno rečeno, ovo je
sasvim dobar primer onog mentaliteta pobrojavanja, deljenja i kategorizovanja koji je postao
dominantan tip mišljenja među budističkim klerom. Ne znam kada je ova čudna ideja nastala,
ali mislim da se najranije pominje u Ugrapariprccha (ili je to možda Upasakashila Sutra),
koja je verovatno nastala u II veku naše ere. I zaista ne treba mnogo mudrosti da se uvidi
koliko je sa, budističkog stanovišta, ona neutemeljena. Kako to tačno zakon kamme utvrđuje
razliku između jedni i druge šupljine? Drugi problemi nastaju kada shvatimo da mnogi muški
homoseksualci praktikuju seks tako što penis drže među butinama ili uzajamnu masturbaciju,
pre nego penetraciju. I koji tačno organ lezbejke koriste da bi prodrle u vaginu svoje
partnerke? Dalaj lama je takođe navodno rekao da mu je teško da zamisli mehaniku
homoseksualnog čina, govoreći da je priroda uredila muški i ženski organ “na način koji je
vrlo prikladan... Istopolni organi to ne mogu dobro da
obave.”
Uz sve dužno poštovanje prema Dalaj lami, a ja zaista
osećam najviše poštovanje prema njemu, ova tvrdnja
pokazuje kako neznanje, tako i naivnost u pogledu seksa, i
mogao bih dodati, takođe u pogledu nekih aspekata
Dhamme. Kakvu vezu, za ime sveta, budističko etičko
rasuđivanje ima sa time da li se dva dela tela “dobro”
uklapaju jedan u drugi ili ne? Ja često čistim uvo prstom,
iako se on baš ne uklapa najbolje u njega. Znači li to da
svaki put kad čistim uvo stvaram negativnu kammu?
Takođe, stari argument: “To je neprirodno” je koliko neutemeljen, toliko i irelevantan, barem
što se Dhamme tiče. Ako je homoseksualnost “neprirodna”, onda je celibat to još i više, a svi
Gelupa monasi krše peto pravilo morala jer se uzdržavaju od seksa. Budin kriterijum šta je
ispravno, a šta pogrešno nije zasnovan na idejama “prirodnog” ili “neprirodnog”, koje su
obično socijalne konstrukcije, već na nameri koja je iza nekog postupka.
Sa žaljenjem moram reći da su ideje Dalaj lame o homoseksualnosti ravne njegovom (i drugih
Tibetanaca) verovanju da okretanjem molitvenih točkova “molite” za sebe, da tibetanski
državni prorok dobija poruke od bogova, da ćete ako vidite Karmapin crni šešir postati
prosvetljeni u narednih sedam života, kao i u postojanje gnevnih božanstava kao što je Dorje
Shukden. Sve u svemu, to je srednji vek.
Dva najsmislenija teksta na temu homoseksualnosti i Dhamme koja sam pronašao na
internetu po meni su Homosexuality and Theravada Buddhism od A. L. De Silva na
http://www.buddhanet.net/homosexu.htm/ i Kerry Trembath, Buddhism and
Homosexuality na http://www.yawningbread.org/guest_1997/guw-010.htm. I ako biste
želeli da saznate šta neki drugi Tibetanci, osim Dalaj lame i tibetanske monaške hijerrahije,
misle o homoseksualnosti, bacite pogled na gaytibet.blogspot.com. Ovaj website i naročito
poruke o rimpocheu silovatelju mogli bi da predstavljaju poslednji ekser zakucan u kovčeg za
Shangri La.
Pornografija
Pornografija je masovni medijum na;injen da podstakne seksualni apetit. Za razliku od
erotike, pornografija je lišena ikakve suptilnosti i umetničkog sadržaja, te se obično smatra
opscenom. Da bismo odredili da li se pri
čitanju ili gledanju pornografije radi o
kršenju trećeg pravila morala, moramo
prvo razmotriti kakav to efekat ima na
nas.
Dok je Buda prihvatao kao legitimno da
se nezaređeni “prepuštaju i uživaju u zadovoljstvima čula” (AN IV.280), takođe nas je
podsećao da su ista ta čulna zadovoljstva “prolazna, prazna i lažna, da su obmana i privid,
razbibriga za neznalice” (MN II.261). On je dalje ukazivao da čulna želja (kama raga) jeste
prepreka mentalnom miru i jasnoći, jer “obuzima čitav um slabi mudrost” (AN III.63). Dalje,
neophodno je da porazmislimo o efektu pornografije na druge, jer se ona danas uglavnom
sastoji od slika ljudi. Kao i u slučaju prostitucije, neki od tih ljudi možda rade kao “modeli”
zato što je to izvor lake zarade, dok su drugi na to primorani zbog svog siromaštva i socijalne
odbačenosti. Tako, gledanje takvog materijala može nas povezati sa eksploatacijom drugih i
time idemo protiv prvog i trećeg pravila morala. Možda se još jedan faktor može uzeti u obzir
– takozvano Zlatno pravilo. Treba sebe da zapitamo: “Kako bih se osaćeao kad bih u
pornografskom časopisu ili filmu video neko od svoje dece, nekog od svojih srodnika ili
nekog do koga mi je zaista stalo?”
Masturbacija
Masturbacija (sukkavisatthi) jeste stimulisanje sopstvenih seksualnih organa do stupnja
orgazma. U vreme nastanka Kama sutre, muška mastrubacija je nazivana “lovljenjem lava”
(simhakranta). Zanimljivo je da su neki ljudi u Budino vreme smatrali da mastrubacija može
imati terapeutsko dejstvo na um i telo (Vin. III.109), iako je Buda to odlučno negirao.
Parajaka odeljak Vinaya pitake daje prilično živopisan prikaz različitih načina na koje su
muškarci mastrubirali i takođe pominje monahinje koje koriste sredstvo nazvano matthaka,
verovatno dildo (Vin. IV.261), koj ise u Kama sutri naziva sahayya.
Prema Vinayi, prekršaj je za monahe i monahinje ako mastrubiraju (Vin. III.111), iak ose
Buda nije odredio u vezi sa nezaređenima. Međutim, budizam se može složiti sa savremenim
medicinskim gledištem da je samozadovoljavanje normalan izraz seksualnog nagona i da nije
ni fizički ni psihički štetno, sve dok se ne pretvori u opsesiju ili zamenu za normalne
seksualne odnose. Osećaj krivice i prezira prema samom sebi sigurno je više štetan nego sama
masturbacija.
Kontrola rađanja
Kontrola rađanja je praksa sprečavanja da se dogodi rođenje. To se može učiniti na dva načina
– ili da se sprči samo začeće il ida se plod ukloni pre nego što stigne u fazu rađanja, tj.
abortusom (gabbhapatana). Budizam uči da život počinje u ili kratko posle trenutka začeća,
te abortus otuda smatra vrstom ubistva (MN I.265). Sprečavanje za korišćenjem kondoma,
pilula ili raznih pomagala ne znači ubijanje i otuda se smatra moralno neutralnim. Drevni
Indijci su radi sprečavanja začeća praktikovali ispiranje ili su pravili kondome od životnjskih
creva.
Rev. 16/8/2008
www.yu-budizam.com/lib/dhammika/blog/seks/seks.html
Neopaganstvo i "veštičarstvo" ()
25 Dec 2009, Jelena Acimovic
Opšte je poznato da su tokom “mračnog srednjeg veka”, veštice bile proganjane i zabranjene
od zvanične hrišćanske religije, kao i sva ostala stara, paganska, prehrišćanska verovanja.
Žene su proglašavane za veštice i spaljivane na lomači iz najbanalnijih razloga. Dovoljno je
bilo da žena pokaže samostalnost ili neuobičajena interesovanja, često za nauku ili umetnost,
pa da bude proglašena za vešticu. Prema grubim procenama, u Evropi je tokom srednjeg veka
spaljeno oko pet miliona žena.
Садржај
Vika (Veština) je duhovna praksa koje se temelji na obožavanju prirode i spada pod širu
kategoriju neopaganizma. Veštice prepoznaju božansko kao boginju, kao ženski princip ali to
ne isključuje i obožavanje muških bogova. Vika je religija prepoznavanja božanske
prisutnosti u svim stvarima, a najviše u prirodi. Sledstveno tome, veštice izvode svoje rituale
iz godišnjih doba i ciklusa Sunca i Meseca. Koreni veštičarstva leže u drevnom
matrijarhalnom obožavanju boginje. Vika je religija prirode u kojoj je primarno božanstvo
žensko (majka zemlja, majka priroda, velika majka i sl.). Religija veštica je puna radosti i
slavi život i plodnost. Veštice su organizovane u kovene i okupljaju se nekoliko puta godišnje
na velikim festivalima – sabatima.
Tokom “mračnog srednjeg veka”, veštice su bile proganjane i zabranjene od zvanične
hrišćanske religije, kao i sva ostala stara, paganska, prehrišćanska verovanja. Žene su
proglašavane za veštice i spaljivane na lomači iz najbanalnijih razloga. Dovoljno je bilo da
žena pokaže samostalnost ili neuobičajena interesovanja, često za nauku ili umetnost, pa da
bude proglašena za vešticu. Prema grubim procenama, u Evropi je tokom srednjeg veka
spaljeno oko pet miliona žena.
Садржај
[сакриј]
* 1 Savremeno veštičarstvo
* 2 Veštičja inicijacija
* 3 Glavne tradicije
o 3.1 Gardnerovska tradicija
o 3.2 Dijanička Vika
o 3.3 Radikalni vilenjaci
o 3.4 Tradicija Obnovljenja
* 4 Veštičja magijska oruđa i pomagala
* 5 Literatura
* 6 Spoljašnje veze
Savremeno veštičarstvo
Krajem 20-og veka nastupa pravi procvat neopaganizma. Zajedno sa starim bogovima i
obožavanjem prirode dešava se i ponovni procvat veštičarstva. Na zapadu interesovanje za
veštice skoro da poprima oblike modnog trenda. Savremeno veštičarstvo želeći da očuva
kontinuitet drevnih tradicija često se koristi mnogim panteonima iz različitih vremena i
kultura. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje piju krv, veliki broj današnjih veštica su
vegetarijanke i na taj način izražavaju svoju privrženost prirodi i životinjama. Vika kao praksa
se u poslednje vreme povezuje sa feminističkom i kvir teorijom kao i sa novim društvenim
pokretima.
Većina veštica sledi dva etička pravila: 1) ne povredi nikoga i čini šta ti je volja, i 2) šta god
poslao vratiće ti se trostruko. Ova dva pravila sprečavaju bacanje zlih, uništavajućih čini.
Veštice koriste magiju unutar ritualnih krugova da izazovu potrebnu promenu u sebi samima
ili svojim društvima, da opšte sa božanskim, da leče pojedince i zemlju, kao i da osete stanja
екстаза|ekstaze kroz bajanje, muziku bubnjeva i ples. Veštičarstvo smatra život svakog
pojedinca kao sveti dar i naglašava isprepletanost svih stvari, kako vidljivih tako i nevidljivih.
Sticanje znanja o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.
Veštičja inicijacija
Da bi neko pripadao kovenu potrebno je da prođe kroz ritual inicijacije. Sve inicirane imaju
naziv sveštenica, lično odgovornih za svoje postupke, svoja verovanja i ponašanja.
Tradicionalno, ritual inicijacije je trostepen. Inicijacija prvog stepena predstavlja život,
drugog stepena smrt a trećeg stepena ponovo rađanje. Kandidatkinja za prvu inicijaciju čeka
godinu i jedan dan. Posle tog vremena joj se daju uputstva o korišćenju psihičke energije, o
posvećivanju vode i soli kao i uputstva o tome kako se prizivaju sile elemenata. Veštice prvog
stepena rade na usavršavanju vizualizacije i razvoju vidovitosti i uče alternativne metode
lečenja, korišćenjem magije, polaganjem ruku i upotrebom lekovitog bilja. Velika sveštenica
zahteva da prođu tri godine obuke pre nego što se može preći na sledeći nivo prosvećenja.
Kandidatkinja za drugostepenu inicijaciju mora dokazati da je ovladala veštinom lečenja
izlečivši dve osobe. Takođe mora položiti test vidovitosti. Tokom treće inicijacije se daju
instrukcije o velikom ritualu koji predstavlja seksualno sjedinjenje sveštenice i sveštenika koji
na sebe preuzimaju ulogu boginje i boga. Veliki ritual može podrazumevati stvarni seksualni
odnos a može biti simboličan.
Zbog složenosti inicijacije i duge obuke u okviru kovena, mnoge veštice proglašavaju pravo
na samoinicijaciju, tako da mnogi koveni poslednjih godina nastaju samoiniciranjem.
Glavne tradicije
Veštičja ceremonija u Engleskoj 2005. godine
Gardnerovska tradicija
Nazvana je prema njenom osnivaču Geraldu Gardneru koji je u Engleskoj 1930-tih i 1940-tih
godina započeo širenje veštičarstva. Gardnerijanska vika ima tri nivoa inicijacije i ne priznaje
samoinicijaciju. Konceptualizovana je kao religija plodnosti koja više pažnje poklanja boginji
nego bogu. Koveni rade bez odeće i iziskuju postojanje “savršenih parova”, što znači isti broj
muškaraca i žena. Knjiga The Charge of the Star Goddess (Nadzor Zvezdane Boginje), visoke
sveštenice Doreen Valiente afirmiše sakralnost svih oblika zadovoljstva i ljubavi izrazom: Svi
činovi ljubavi i zadovoljstva su Moji rituali. Mnoge poznate veštice potiču iz ove tradicije.
Dijanička Vika
Dijaničku Viku (ili feminističku duhovnost), osniva Zsuzsanna Emese Budapest, veštica и
lezbejka rođena 1940. u Mađarskoj. Posle propasti mađarskog ustanka 1956. godine beži u
Ameriku, gde posle propalog braka osniva veštičji koven. Poštuje isključivo Boginju i
ograničava svoje kovene na žene. Žene uključene u ovu tradiciju traže svoje korene u
drevnom matrijarhatu. Dijanički koveni često pokušavaju da kroz ples, pesmu i sanjarenje
ožive drevni ženski princip u sebi. Zsuzsanna je objavila udžbenik za veštičarenje The
Feminist Book of Lights and Shadows 1976. godine. Putem dijaničke veštine, ona zasniva
spiritualnu bazu za feministički aktivizam protiv patrijarhata, homofobije, rasizma i svih
drugih oblika opresije. Takav rad nije bio najbolje primljen od strane većine gardnerijanskih
sledbenika, kojima su dvojstvo polova i biološka plodnost bili ključni za ritualne radnje i
verovanje.
Radikalni vilenjaci
Arthur Evans je 1979. uputio poziv za spiritualnu konferenciju Radikalnih vilenjaka (eng.
faery takođe znači gej). Ovo je bio početak kvir ogranka u veštičarenju u kojem su gej i
biseksualni mladići otkrivali spiritualne aspekte svojih seksualnih identiteta i afirmisali
mišljenje da su njihove razlike u stvari božanski dar. Kroz igru, otvorenost, rituale i plesove
uz svete čajeve, radikalni vilenjaci su proširili spektar izraza u veštičarenju, afirmišući mesto
muškaraca u religiji iako su dovodili u pitanje formalnije aspekte tih muških pozicija.
Tradicija Obnovljenja
Iste godine kada su se Radikalni vilenjaci prvi put sastali u Arizoni, Starhavkova (Starhawk)
je objavila knjigu The Spiral Dance, koja je postala jedna od najčitanijih knjiga o
savremenom veštičarstvu. Starhavkova je okupila viđenije veštice i vešce u Kolektiv
Obnovljenja (Reclaiming Collective). Oni su organizovali sedmične intenzivne radionice,
poznate kao Veštičji kampovi, najpre u Kaliforniji, potom širom Amerike, u Kanadi,
Nemačkoj i Engleskoj. Tradicija Obnovljenja je nehijerarhijska, bazirana na konsenzusu i
posvećena nenasilnoj društvenoj promeni kroz zajedničko jačanje i magijski aktivizam, koji je
sve jači u antinuklearnim i antiglobalizacijskim pokretima, kao i pokretu za prava GLBT
zajednice. Kreativnost i ekstatički rituali su njene oznake. Delimično je insipirisana radom
Radikalnih vilenjaka.
Saška Almaši
Kula, profesor geografije u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Kuli i u Srednjoj stručnoj školi u
Crvenki, starešina Evangelističko Metodističke Crkve
95 Luterovih teza ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Martin Luter, (1483-1546) začetnik nemačke Reformacije. Teolog, avgustinac i vikar u svom
monaškom redu, 31.10.1517. godine okačio je na crkvena vrata u Vitenbergu teološku
raspravu u obliku 95 teza, napisanu uglavnom kao odgovor na propovedi izvesnog J. Tecela o
oproštajnicama koje je izdao papa Lav Deseti, kako bi donacijama obnovio baziliku Svetog
Petra u Rimu. Teze su uskoro postale manifest reforme i postale široko poznate no čitavoj
Nemačkoj ubrzo pošto su objavljene.
U aprilu 1518. godine Luter je u Hajdelbergu morao da brani svoje stavove pred
predstavnicima svog monaškog reda, i u toj debati odneo je pobedu. Međutim, te godine je
optužen u Rimu za jeres i morao je da odgovara pred kardinalom Kajetanom u Agusburgu.
Pošto je odbio da se pokaje, pobegao je u Vitenberg pod zaštitu Elektora Frederika trećeg
Saksonskog. Godine 1519, u Lajpcigu, Luter je odrekao papin primat i bezgrešnosti velikih
Koncila. Već sledeće, 1520. godine Luter je uputio proglas nemačkom narodu u kojem ih
poziva da reformišu Crkvu, i objavljuje tri rada u kojima afirmiše ovu ideju.
Papa je 12. juna 1520 godine izdao papsku bulu "Exsurge Domine" u kojoj je napao 41 tezu iz
Luterovih radova. Luter je odgovorio tako što je javno spalio bulu, zajedno sa mnogim
katoličkim knjigama. To je uzrokovalo njegovu ekskomunikaciju 3. januara 1521. godine.
Opasnost od progona teraju Lutera da se skloni, gde u miru skrovišta u Vartburgu započinje
sa prevodom Novog zaveta na narodni jezik. Luteranska crkva je znatno modifikovala neka
od njegovih učenja već 1577. godine.
1. Kada je naš Gospodar, Gospod Isus Hristos rekao: "pokajte se...", time je hteo da kaže da
čitav život vernika treba da bude život pokajanja.
2. Ovu reč ne možemo da shvatimo kao dase odnosi na sakrament pokore, odnosno na
ispovest i razrešenje služenu od strane sveštenika.
3. Ipak se ona ne svodi samo na unutarnje kajanje, jer unutarnje kajanje nije ništa ako se
neispoljava u raznim oblicima umiranja telesnosti.
4. Sve dok mrzimo sebe (a to je pravo unutrašnje pokajanje), kažnjavanje greha ostaje i to sve
dok ne uđemo u Carstvo nebesko.
5. Papa nema ni volju ni moć da oprosti bilo koje kazne osim onih koje je nametnuo svojom
sopstvenom odlukom ili kanonskim zakonom.
6. Papa ne može da oprosti krivicu nego samo da proglasi i potvrdi da je Bog oprostio; ili u
krajnjoj liniji on može da oprosti jedino u slučajevima koji su u delokrugu njegovog
odlučivanja. Ignorisati ovakva oproštenja bi, naravno, ostavilo krivicu nedirnutom.
7. Bog nikada nikome ne oprašta krivicu a da se osoba istovremeno potpuno ne ponizi pred
sveštenikom, Božijim predstavnikom.
8. Propisi o pokori odnose se samo na žive, i kao što to vidimo u samim kanonima, nijedan od
njih se ne odnosi na umiruće ljude.
9. Prema tome, Sveti Duh deluje za naše dobro kroz papu, tako da stalno odstupa od svojih
propisa u slučajevima nastupajuće smrti ili potrebe.
10. Neznanje je i greška sveštenika da ostavlja za umiruće kanonske kazne u čistilištu.
11. Onda kad su kanonske kazne promenjene u pokoru u čistilištu, biskupi mora da su spavali
dok se sejao kukolj.[1]
12. Ranije kanonske kazne su, kao dokaz istinskog kajanja, bile nametane pre, a ne nakon
razrešenja od greha.
13. Umirući će platiti svoje dugove svojom smrću, i oni su već mrtvi za kanonsko pravo i
slobodni od njegove pravne vlasti.
14. Narušeno duhovno zdravlje ili ljubav koja je u umirućem čoveku, nužno donosi sa sobom
golemi strah, i što je ta narušenost veća, to je i strah veći.
15. Ovaj strah i užas su sami no sebi dovoljni (prevladavaju sve ostalo) da sačinjavaju kaznu
čistilišta, jer se veoma približavaju užasu beznađa.
16. Izgleda da je razlika između pakla, čistilišta i neba istovetna razlici između beznađa,
stanja blizu beznađa i sigurnosti.
17. Što se tiče duša u čistilištu, izgleda da njihova ljubav nužno jača stišavanjem njihovih
užasa.
18. Čini se da se ne dokazuje ni razumom ni Pismima da su ove duše izvan stanja zaslužnosti,
niti da su nesposobne da rastu u ljubavi.
19. Niti se čini dokazanim da su one - ili u najmanju ruku svaka od njih - sigurne i uverene u
svoje spasenje, čak iako smo mi sami u to potpuno uvereni.
20. Stoga papa svojim sveopštim oprostom svih kazni ne misli na "sve" u apsolutnom smislu,
već samo oprost onih kazni koje je on sam nametnuo.
21. Otud su oni propovednici oproštajnica (indulgencija) u zabludi kada kažu da je papinim
oproštajnicama čovek razrešen i pošteđen svake kazne.
22. Naprotiv, on dušama u čistilištu ne može da oprosti nijednu kaznu koja saglasno
kanonskom pravu mora da se plati u ovom životu.
23. Ukoliko se bilo koji oprost svih kazni može ikako nekom darivati, mora da su to samo oni
koji su savršeni, drugim rečima - veoma malobrojnima.
24. Prema tome, iz toga proizilazi da je većina ljudi prevarena zbrkanim i zvučnim obećanjem
oslobođenja od kazni.
25. Istu moć koju papa ima u celini nad čistilištem, poseduje i svaki biskup u svojoj biskupiji i
sveštenik u svojoj parohiji.
26. Papa čini izvrsnu stvar kada dušama daje oprost - ne putem prava na ključeve (jer ih i
nema), već putem zastupanja.
27. Propovedati da duša izleće (iz čistilišta) čim zvecne novac u kutiji za sakupljanje novca je
puka ljudska priča.
28. Sigurno je moguće da rastu pohlepa i tvrdičluk čim novac zvecne u kutiji za novce, ali
zastupstvo Crkve zavisi isključivo od samoga Boga.[2]
29. Ko zna da li sve duše u čistilištu žele da budu izbavljene u smislu priče koju kazuje Sv.
Severin i Paskal.[3]
30. Niko nije siguran u stvarnost svog sopstvenog pokajanja, a još manje u primanje
sveopšteg oprosta.
31. Čovek koji istinski kupuje oproštajnice je isto tako redak kao i pravi pokajnik, drugim
rečima svakako veoma redak.
32. Svi koji veruju u sigurnost svog spasenja zbog oproštajnica, biće večno prokleti zajedno
sa njihovim učenicima.
33. Moramo se posebno čuvati onih koji kažu da su papske oproštajnice neprocenjiv Božiji
dar kojim se čovek izmiruje sa Bogom.
34. Jer se darovi milosti koje ove oproštajnice nose tiču samo kazni zbog sakramentalnih
zadovoljština koje je čovek proglasio.
35. Nije hrišćansko propovedanje naučavati da oni koji teže da spasu svoju dušu ili nabave
ispovesne oproštajnice, nemaju potrebe da se pokaju.
36. Hrišćanin pak, koji se stvarno kaje, ima pravo na sveopšti oprost greha i to i bez
oproštajnica.
37. Pravi hrišćanin pak, živ ili mrtav, učestvuje u svim prednostima Hrista i Crkve; i to mu
daruje Bog, i to i bez oproštajnica.
38. Ipak nikako ne smemo prezreti ni papin oprost ni oslobađanje, jer one, kako je već rečeno,
nagoveštavaju božansko oproštenje.
39. Veoma je teško čak i za veoma učene teologe, da pred ljudima istovremeno veličaju
dobrotu oproštajnica i potrebu za istinskim pokajanjem.
40. Pravo pokajanje traži i želi da plati kazne za greh, dok oproštajnice velikodušno otpuštaju
kazne i čine da ih čovek odbija, ili u najmanju ruku odbijanje može da bude učinak.
41. Apostolski oprosti treba da se propovedaju s oprezom: inače će ih ljudi krivo shvatiti, kao
da su važniji od drugih dobrih dela ljubavi.
42. Hrišćane treba poučavati da papa nema pojma o tome kako kupovinu oproštajnica treba
shvatiti u upoređenju sa delima milosrđa (ljubavi).
43. Hrišćane treba poučavati da onaj koji daje sirotinji ili pozajmljuje onima u potrebi, čini
bolja dela od onog koji kupuje oproštajnice.
44. To zato što putem dela ljubavi - ljubav raste i čovek postaje bolji, dok oprostom ne postaje
bolji, samo slobodniji od kazne.
45. Hrišćane treba poučavati da onaj ko vidi osobu u potrebi i prođe pored nje, iako daje
novac za oprost, ne zadobija se za papinu oproštajnicu već za Božiji gnev.
46. Hrišćane treba poučavati da, osim ako ne obiluju u dobrima iznad svojih potreba, da su
dužni da čuvaju ono što je nužno za njihovo domaćinstvo, i da to nipošto ne rasipaju za
kupovinu oproštajnica.
47. Hrišćane treba poučavati da je kupovina oproštajnica dobrovoljna a ne obavezna.
48. Hrišćane treba poučavati da papa, darujući oproste, ima veću potrebu i želju za
posvećenim molitvama radi sebe samog, nego za gotovim novcem.
49. Hrišćane treba poučavati da su papini oprosti korisni samo ako se ne oslanjaju na njih, a u
najvećoj meri štetni ako se zbog njih izgubi strah Božiji.
50. Hrišćane treba poučavati da, kada bi papa znao za iznuđivanja propovednika oproštajnica,
radije bi dao da se uništi bazilika Sv. Petra, nego da je gradi od kože, mesa i kostiju ovaca iz
svoga stada.
51. Hrišćane treba poučavati da, ukoliko bi nastala neka potreba, da bi papa bio voljan da
proda crkvu Sv. Petra i da da svoj sopstveni novac mnoštvu onih od kojih su ga prodavci
oproštajnica iznudili.
52. Uzaludno je oslanjati se na spasenje putem oproštajnica, čak iako bi poverenik ili sam
papa založili svoju dušu zajedno sa njihovom.
53. Neprijatelji Hrista i pape su oni koji su potpuno zabranili da se u nekim crkvama
propoveda Božija Reč da bi se u drugim propovedali oprosti.
54. Božija Reč trpi štetu ako se u istoj propovedi posvećuje isto ili duže vreme oproštajnicama
nego Reči.
55. Papin um mora da je nužno okrenut mislima da, ako se oproštajnice (koje su veoma mala
stvar) proslavljaju jednim zvonom, jednom procesijom i ceremonijom, Evanđelje (koje je
veoma velika stvar) treba da bude propovedano uz hiljade zvona, hiljade procesija i
ceremonija.
56. O crkvenom blagu iz kojega papa daje oproštajnice se ne govori i ne zna dovoljno među
Hristovim narodom.
57. U najmanju ruku, jasno je da one nisu prolaznog karaktera, jer ih mnogi prodavci samo
sakupljaju - umesto da ih slobodno šire.
58. Niti su to zasluge Hrista ili svetaca jer, potpuno nezavisno od pape, ove zasluge uvek
proizvode milost u unutrašnjem čoveku, a nasuprot tome, smrt i pakao u spoljašnjem čoveku.
59. Sv. Lavrentije je rekao da su siromašni blago Crkve, ali kada je to ovako rekao, koristio je
jezik svog sopstvenog vremena.
60. He govorimo nepromišljeno kada kažemo da su blago Crkve njeni ključevi, i da su oni
obezbeđeni Hristovim zaslugama.
61. Jer je jasno da je papina moć sama no sebi dovoljna za oproštaj kazne i (ograničenih)
slučajeva.
62. Pravo blago Crkve je sveto Evanđelje slave i milosti Božije.
63. Ali je ovo opravdano najomraženije, jer čini da prvi bude poslednji.
64. U drugu ruku, blago oproštajnica je opravdano najpopularnije, jer poslednjeg čini prvim.
65. Stoga su blaga Evanđelja mreže koje su u ranija vremena korišćene da se njima love
bogati ljudi.
66. Blago oproštajnica su mreže koje se koriste da se njima love bogataši danas.
67. Oproštajnice koje prodavci nameću kao najveće darove milosti, pravilno su shvaćene kao
"najveće" samo ukoliko se radi o sticanju novca.
68. Ali su one, u stvari, najmanje uporedive sa Božijom milošću i pobožnošću krsta.
69. Biskupi i sveštenici su obavezni da poverenike Apostolskih oprosta prime sa svim
počastima, no službenoj dužnosti.
70. Ali su oni pod još većom obavezom da daju svoje oči i uši i da spreče ove ljude u
propovedanju svojih sopstvenih snova, umesto onog poverenog im od pape.
71. Neka bude proklet i anatemisan onaj koji poriče istinitost Apostolskih oprosta.
72. U drugu ruku, neka bude blagosloven onaj koji se predstavlja kao čuvar protiv pohlepe i
razuzdanosti u rečima prodavaca oproštajnica.
73. Kao što papa ispravno grmi protiv onih koji na bilo koji način upotrebljavaju prisilu da se
nečasno okoriste trgovinom oproštajnicama,
74. Mnogo više bi trebalo da grmi protiv onih koji koriste oproštajnice kao izgovor da bi se
nečasno okoristili i izvrgavali ruglu svetu ljubav i istinu.
75. Ludost je pomisliti da papine oproštajnice imaju toliku moć da mogu da razreše čoveka,
čak ako je uradio nemoguće i obeščastio majku Božiju.
76. Suprotno tome, potvrđujemo da papine oproštajnice nisu dovoljne da uklone i najmanji od
oprostivih greha, barem što se tiče njihove krivice.
77. Kada se govori da čak ni Sv. Petar, kada bi sada bio papa, ne bi mogao da pribavi veće
darove milosti, to je hula protiv Sv. Petra i pape.
78. Suprotno tome potvrđujemo da, kao što i on, tako i bilo koji papa, poseduje još veće
milosne darove . Evanđelje, vrline milosti isceljenja, itd., kako nalazimo u 1. Korinćanima 12.
79. Bogohulno je reći da je krst podignut pokretima papinih ruku od iste vrednosti kao
Hristov krst.
80. Biskupi, sveštenici i teolozi koji odobravaju ovakvo propovedanje narodu, za to će morati
da odgovaraju.
81. Ovakvo raskalašno propovedanje oprosta otežava čak i učenom čoveku da očuva dužno
poštovanje prema papi, od klevete ili ako ni od čega drugog, onda od oštroumnog zapitkivanja
laika.
82. Na primer: "Zašto papa ne isprazni čistilište radi najsvetije ljubavi i najveće potrebe
duša?" To bi bio najpravedniji razlog ako bi mogao da otkupi nebrojeno mnoštvo duša
bednim novcem kojim će graditi baziliku - najtrivijalniji od svih razloga.
83. I opet: "Zašto treba da nastavimo praksu rekvijema i godišnjih misa za mrtve?" "Zašto
papa ne otplati ili dozvoli da se otplate povlastice ustanovljene za mrtve, kada je pogrešno
moliti se za duše koje su sada spasene?"
84. Opet: "Ovo je zasigurno nova vrsta pobožnosti Boga i pape, kada oni dozvoljavaju čoveku
koji nije pobožan, Božijem neprijatelju da plaćanjem novca spase odanu dušu. Zašto onda oni
ne spasu poradi besplatne ljubavi tu pobožnu dušu na račun svoje sopstvene potrebe?"
85. Opet: "Zašto se oslobađanje od kaznenih kanonskih propisa još uvek kupuje za novce
izdavanjem oproštajnica, kao da su one potpuno delotvorne, kada ovi propisi već dugo
vremena zaista nisu na snazi zbog neupotrebe i no sebi su mrtvi?"
86. Opet: "Pošto je papino bogatstvo veće od blaga najvećeg kneza našeg vremena, zašto on
radije ne izgradi baziliku Sv. Petra svojim sopstvenim novcem umesto onim od siromašnih
vernika?"
87. Opet: "Šta papa oprašta i od čega on oslobađa ljude, kada oni putem svog savršenog
pokajanja imaju pravo na potpuno oproštenje i oslobađanje?"
88. Opet: "Koliko bi veće dobro bilo učinjeno Crkvi kada bi papa izrekao te oproste i
oslobađanja ne jednom kao što se čini sada, već sto puta na dan, i to bilo kojem verniku?"
89. "Pošto papa oproštajnicama ne traži toliki novac, koliko spasenje duša, zašto stavlja van
snage oproštajnice koje su ranije bile priznate, kada su one isto tako delotvorne kao što su
uvek i bile?"
90. Suzbiti najsvesnija pitanja laika isključivo autoritetom, umesto da ih opovrgnemo
razumom, znači izložiti Crkvu i papu podsmehu njihovih neprijatelja, i unesrećiti hrišćane.
91. Kada bi se, dakle, oproštajnice propovedale u duhu i sa mislima papinim, sve ove teškoće
bi se lako prebrodile, ili se one nikada ne bi pojavile.
92. Dole, dakle, sa prorocima koji kažu Hristovom narodu: "Mir, mir!" kada mira nema.
93. Neka nestanu svi oni proroci koji Hristovom narodu govore: "Krst, krst!" kada krsta nema.
94. Hrišćane treba ohrabriti da iskreno slede Hrista, svoju Glavu, kroz kazne, smrt i pakao.
95. I neka pouzdanije uđu u nebo kroz mnoge nevolje, nego putem lažne sigurnosti mira.
[1] Misli se da su biskupi spavali dok se ova promena dešavala.
[2] Misli se na to da je ishod crkvenog zastupanja isključivo u Božijoj vlasti.
[3] Pape sedmog i devetog veka, koji su prema legendi bile voljne da se odreknu blažene
vizije koju su nasledili, i da pate u bolovima čistilišta, a u korist vernih.
Izvor: Teološki časopis, br. 1. (2001/2002.). Preveo: Endre Sič.
izvor: www.siont.net
verska zatucanost Branko Bjelajac ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Bez obzira u koje vreme da živimo, neke stvari su uvek iste. Recimo, vlast je uvek na vlasti.
Čak i kada su nas učili da je vlast narodna, vlast je vladala a narod je narodovao, svakom
svoje. Valjda je to tako normalno. Ili, na primer, učitelji: oni su oduvek poučavali decu i
mlade, i nadam se da će tako ostati i dalje. Ili, na primer, mladi su obično jogunasti, a kako
vreme u životu poodmiče sve se više smirujemo, sređujemo, utišavamo, dok na kraju ne
prestanemo da postojimo na ovom svetu. Ili, uzmimo na primer versku zatucanost. Oduvek je
postojala među ljudima. Znamo za priču da su Judeji, samo što su ostali jedva mesec dana
sami, jer je Mojsije bio na planini, odmah odlučili da sebi načine zlatno tele, kako bi imali
neki lik kome bi se klanjali iako je to bilo u suprotnosti sa Božijim zapovestima.
Takvi smo mi, ljudska bića, bez obzira na narod, vreme i mesto u kojem živimo. Težimo za
nečim što nam je lakše da razumemo, lakše da prihvatimo. Čika Jova Zmaj je u svoje doba
ovako pisao kritikujući tadašnju versku zatucanost:
Jest, ko Boga slavit' želi.
ne vređa ga zemaljskim darom;
Čisto srce Bogu godi,
ma ne bilo pred oltarom;
Jadni drže, da Boga nema
dosta svega izobilja,
Već da od nas isčekuje
komad voska i fitilja.
Koji zlato, srebro stvara,
zar on pazi na naš telej (vrsta pozlate)
Koji ima sunce, zvezdu,
zar on gledi polijelej!
Sirotinja hleba nema,
glad je živu u grob tera,
A ti mrtvim kuvaš žita,
praviš krste od šećera.
Bog ne ište da mu klečiš.
Rani, radi, pa da živiš.
Nedogledno nebo plavo
ta izađi da se diviš.
Divno nam čika Jova Zmaj ovde prikazuje kakve su bile prilike u njegovo doba. Začuđuje
samo kako se ova pesma retko gde može pronaći, kao da je negde zagubljena, zaturena,
slučajno ili namerno. Znam da sam kao mali mnoge njegove pesme čitao, ali na ovu nisam
imao prilike da naiđem sve do pre nekoliko dana.
Imao sam prilike da nedavno proučavam srpsku istoriju nekoliko meseci. Kod pogledate, sve
tragedija do tragedije, bitka do bitke, rat, izdaja, ropstvo, i sve tako redom. Kada sam bio
mlađi u školi sam učio kako je Beograd bio spaljivan 40 puta u svojoj istoriji i jedno pet, ili
šest puta sravnjivan sa zemljom. Kakva radost za arhitekte, a građevincima posla no pretek.
Crkva je, tokom te krvave istorije, imala važnu ulogu očuvanja narodnog identiteta, jezika,
pisma, kulture, usmenog predanja, jednom rečju, svesti o narodu. Zla vremena su prošla, ali
su ostaci zadržani, tako da srpska crkva danas i dalje teži, na primer, da se bavi politikom.
Šta se, u međuvremenu, dogodilo sa narodom? Ostao je u mraku. Narodu je trebalo pomoći i
na drugi način. Da vidimo šta opet Jovan Jovanović Zmaj kaže o tome:
Prosveta je blagoslovna,
a glupost je anatema.
Ko sve ima, taj ne prima.
Nema Boga jer ga ne zna,
Oči su mu jošte slepe,
rastavi ga s mrakom kletim,
Privedi ga Bogu bliže,
zadahni ga Duhom svetim...
Tako je pisao čika Jova u isto doba kada su Vuk i Daničić nastojali da objave Sveto pismo na
narodnom jeziku. Možda treba da se podsetimo da su bili proganjani zbog toga i proglašavani
narodnim i verskim izdajicama. Vreme je pokazalo ko je bio u pravu.
Moderna su doba, i narod i crkva su se promenili. Međutim, mnogo je verske zatucanosti
ostalo u narodu. Zadušnice, odnosno daće, na primer nisu hrišćanski običaj. Iako crkva
zabranjuje i ne ohrabruje njihovo održavanje, pojedini lokalni sveštenici sa lakoćom prelaze
preko ovog jedenja i pijenja za dušu mrtvima. Bog nas uči da se o ljudima brinemo dok su
živi, a kada umru treba im pružiti dostojnu sahranu. Ne valja na grobu načiniti pir i pijanku, sa
prosipanjem za dušu to ne pripada hrišćanstvu, već pre-hrišćanskim paganskim običajima,
kojih smo se, navodno, davno odrekli, pre hiljadu godina, ili još ranije mi, nebeski narod.
I evanđeoski hrišćani su ponekad zatucani. Misle, ako nisu danas njima učinili nažao već
nekoj drugoj denominaciji, dobro je, prošao je još jedan dan. Ćuti, da ne čuje zlo. Ovo su
poslednja vremena... Još nije došlo vreme da se evanđeoski hrišćani u Srbiji ujedine oko bilo
čega, a hoće jer progonstva dolaze ubrzo. Obećana su nam, zar ne?
Verska zatucanost donosi mnogo zla. Usporava razvoj društva i sve koji drugačije misle
proglašava za Jeretike, neprijatelje, izdajnike, koristeći i ostale sočnije izraze kojih je naš
narodni Jezik, na žalost, pun. Kada pogledamo na Sveto pismo, učenje je sledeće: Bog nas uči
da njemu nisu toliko važne spoljašnje manifestacije, spoljašnji izražaji naše vere. Podigni
ruku nad neprijateljem i on će odmah početi da ti ljubi noge i stope kojima hodaš. To ipak nije
znak da te zaista ceni i voli, i da je postao vernik - hrišćanin. Učinio je tako iz straha, da
sačuva život. Mnogi od nas čine tako isto. Dođu u crkvu, poljube ikonu (kažu očekivanu
molitvu), ostave dinar ili dva (tek da zazveči), sve u strahu da ako tone učine, Bog će ih
pokarati za to.
Za ovo nemam dokaz, ali sam sasvim ubeđen, da kada dođemo na nebo, pred Božiji presto, i
kada stanemo da mu odgovaramo za ono što smo u životu činili, on nas neće pitati kojoj smo
crkvi na zemlji pripadali, već da li smo "ljubili" njegovog Sina, i da li smo slušali njegove
zapovesti. Lako je biti verski zatucan, pratiti rulju i vikati "Osana" jedan dan a drugi dan
"Razapni ga!". Lako je za sve optuživati druge, koji nisu kao mi, da su oni donosioci svih
zala, ili njihovo prisustvo među nama koristiti za sređivanje neraščišćenih računa.
Jedna je stvar da se pred ljudima pokažemo kako smo revni i verni ljudi, a sasvim druga da
nas Bog uračuna u svoj narod, u one koji njemu pripadaju jer imaju Isusa u svojim srcima.
A Bog zna šta je u našem srcu. Njemu je važno da vidi da smo se nanovo rodili, kako kaže
Sveto pismo, da smo se rodili odozgo, da je u nama Sveti Duh, da smo promenili svoje
ponašanje i svoj način razmišljanja. Bog želi da vidi stvarnu promenu. Spoljašnje pokazivanje
naše vere nam ništa neće pomoći pred Bogom koji poznaje naše srce. Važno je da o tome
vodimo računa.
Verska zatucanost nam svima škodi, a najviše nama koji smo zatucani.
Izvor: HRIŠĆANSKI MAGAZIN, 2/2003.
www.siont.net
Sta je hriscanin Internacionalna misljenja ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Ovo nije šala "East Fresian", nego se to zaista desilo u gradu East Fresianu. Prekjuče sam
nekolicini ljudi postavio pitanje: "Šta je to hrišćanin?"
Dva mladića su se zbunila, svaki je rekao da onaj drugi odgovori. Iako su završili časove
veronauke prethodne godine, morali su priznati da ne znaju.
Jedna žena iz istog grada je iskreno odgovorila: "Idem u crkvu svake nedelje, pevam čak i u
horu ali, moram priznati, ne znam!"
Zapanjen sam pitao: "Zar vam vaš pastir to nikada nije objasnio?"
"Ne, nikada", odgovorila je ona.
Postao sam malo ličniji: "Da li ste vi hrišćanka?"
Ne, odgovorila je ona. Ne hoteći suviše da me razočara, dodala je brzo: "Mislim da to ima
neke veze s molitvom."
"Da li ima odgovora na molitve?" nastavio sam dalje.
"Ponekad da, ponekad ne", bilo je sve što je ona znala.
Dosta poučan razgovor?
Dobio sam i druge odgovore. Većina od njih su bile nejasne izjave poput: "Biti hrišćanin je
živeti po Propovedi na gori", ili "Držati se deset zapovesti", ili "Činiti dobro."
Da li su ljudi Trećeg sveta obrazovani više nego mi? U Africi i Južnoj Americi odgovori su
bili jasniji. Imao sam jedno ohrabrujuće iskustvo u Keniji, sasvim blizu granice sa Ugandom.
Jedan moj prijatelj baš je završio raspodelu pomoćnih sredstava u Ugandi. Veoma gladni,
uputili smo se najbližem restoranu. Konobar je bio živahan mladić crne puti. Njegovo
posluživanje je bilo izvrsno i bili smo zadivljeni njime. Pred polazak sam ga upitao: "Da li si
ti hrišćanin?"
"Zasigurno jesam!" rekao je blistavih očiju. "Isus je moj Gospod!"
"Pripadaš li nekoj crkvi?" raspitivao sam se.
"Da!" rekao je, imenujući lokalnu crkvu gde je bio kršten i postao njen član.
Usred restorana ispružio sam ruke i zagrlio ga. Radovali smo se zajedno s našim novim
bratom u Hristu. Imao sam slična iskustva širom celog sveta. U Brazilu sam skoro postao
stručnjak u intervjuisanju taksista. Kao po pravilu primao sam jasne odgovore sa da ili ne,
propraćene određenim razlogom. Dok sam leteo avionom na liniji Kanada - SAD, zapitao sam
stjuardesu da li je bila hrišćanka. "Bila sam katolkinja" objašnjavala je, "zatim sam se
obratila. Sada sam dete Božje i ispunjena sam Svetim Duhom!" Veselim glasom pozvala je
svoju koleginicu da nam se pridruži, predstavljajući me kao svog novog brata u Gospodu.
"Šteta što nemamo mesta gde bismo mogli otići i moliti se zajedno", rekla je. Ispostavilo se da
je imala još jednu koleginicu koja je bila hrišćanka, ali koja još nije bila krštena u Duhu, i ona
je želela da se molimo za nju. Šaljivo je dodala: "Možda smo bliži nebu ovde gore u
oblacima!"
Ali, da se vratimo u Evropu.
Moram vam reći nešto što mi se desilo u Berlinu. Bio sam tamo s grupom mladih hrišćana i
držali smo službu na ulici. Ljudi su se zaustavili kada su nas videli. Neki su slušali, a drugi su
se smejali.
Dok sam govorio o Isusu, jedan čovek je neprestano upadao: "Ućuti već jednom o tvom
starom Bogu!" vikao je. "On čak ni ne postoji! Biblija je samo knjiga bajki. Isus nikad nije
živeo, a što se popova tiče, za vešanje su svi, kažem ja!"
Ako postoji nešto što zaista ne volim, to je kada dva čoveka pokušavaju da govore u isto
vreme. Stoga sam otišao do njega, rukovao se s njim i rekao mu: "Tako mi je drago što sam
mogao da susretnem pravog bezbožnika usred samog Berlina!"
Skoro skačući prema mom vratu, zaurlao je: "Kakva uvreda! Uveren sam da sam bolji
hrišćanin od tebe!"
Nije mi preostalo ništa drugo nego da mu objasnim nešto. "Oprostite što se smejem, ali vi ste
mi maločas rekli da nema Boga, da Isus nikada nije ni živeo, daje Biblija knjiga bajki i da su
popovi varalice. To je vaše ubeđenje, ipak vi verujete da ste dobar hrišćanin!" Još jedan krivo
informisan sveznalica!!!
Ono što ne znači biti hrišćanin
1. Činiti dobro
Moj prijatelj u Berlinu je mislio da je činiti dobro isto što i biti hrišćanin. Ali on je grešio.
Činjenje dobrih stvari - šta god to značilo - neće te načiniti hrišćaninom. Humanisti,
komunisti, ateisti i drugi slični tipovi su često veoma marljivi u odnosu na socijalne
odgovornosti, pravdu i brigu za potrebe. Ovo plemenito ophođenje je za pohvalu, sve dok su
dobra dela učinjena nesebično. Ali to ne čini ove ljude hrišćanima; dakako, oni bi bili veoma
gnevni kada bismo ih opisali kao takve!
2. Molitva
Neki prijatelji i ja smo bili u autobusu iz Amana za Damask. Kad smo stali radi odmora
zapazio sam dva čoveka koji su stajali na autobuskoj stanici kako su otvorili kartonsku kutiju
i prostrli ćilim. Kleknuvši, oni su se povili zalazećem suncu i molili se. Na sreću, bio sam
informisan, inače bi ih verovatno pozdravio kao hrišćanin i pridružio im se u molitvi.
Najverovatnije bih upao u nevolje, jer su ovi ljudi bili predani muslimani, ne baš
blagonaklonog raspoloženja prema hrišćanima.
Stotine miliona ljudi se moli redovno i revnosno, pod ogromnim fizičkim naporom i patnjom,
glađu i bolom, meditacijom i velikom žrtvom. Ovo bi zaista mogao biti dokaz ispod nivoa o
postojanju Božjem i Njegovoj čežnji da ima zajedništvo sa nama. Ali ni to ne čini ljude
hrišćanima. U civilizovanim narodima širom celog sveta ljudi se mole bogovima, statuama i
demonima; u takozvanim primitivnim religijama opet obožavaju duhove, pretke i idole. U
svakoj osobi je prisutna želja za obavezivanjem, pomirenjem i obožavanjem "više sile". Zaista
je zapanjujuće kako su tobože moderni, obrazovani, prosvećeni i obezbeđeni ljudi današnjice
prepuni strahova, oslanjaju se na glupe, beživotne vražbine očekujući pomoć od njih. I oni to
nazivaju molitvom!
Činjenica da ljudi, kada su u potrebi ili životnoj opasnosti, zazivaju Boga, svece, đavole ili
njihove majke za pomoć, ukazuje na podsvesnu svest o Božjem postojanju. Ali kada stvari
ispadnu dobro, oni uzdahnu s olakšanjem i kažu: "Uspeo sam ponovo!" I zahvaljuju za to
svojim srećnim zvezdama.
Čak ni molitva upućena Bogu, Isusu, Mariji ili svim svecima, poneki put i mogućnost
dobijanja odgovora na nju, ne čini još uvek bilo koga hrišćaninom. U krajnjem slučaju, to
pokazuje samo da Bog u svojoj milosti, strpljenju i ljubavi uvek želi da nam pomogne.
Puno ljudi ne shvata ovo i izostavlja da se okrene k Njemu. Pa ipak, iako je molitva bitan
preduslov za postajanje hrišćaninom i važna aktivnost kada to već jesi, ona te sama po sebi
nikada neće načiniti hrišćaninom, jedna lasta ne čini proleće. Više o molitvi malo kasnije.
3. Odlazak u crkvu
Niko neće protivrečiti mojoj tvrdnji da odlazak u crkvu nije isto što i biti hrišćanin. Često
čujem ljude kako protestuju: "Onima koji trče u crkvu ona je najviše i potrebna, a oni su
obično najgori!" Znači, odlazak u crkvu, bez obzira koji, neće te načiniti hrišćaninom. Ali s
druge strane, odlazak u ispravnu crkvu (koja propoveda celu Bibliju i živi po njoj) pomoći će
ti da postaneš hrišćanin.
4. Krštenje
Krštenje koje se po običaju čini nad bebama i mlađom decom u našim tradicionalnim
crkvama za Bibliju je strano i kroz vekove se pokazalo krajnje ne delotvornim. Nema ni jedne
druge organizacije na svetu koja prima za članove bebe vodeći ih kao stalne članove koji
plaćaju za doživotno članstvo, a da im se za uzvrat ništa drugo ne pruži osim crkve! Od
generacije do generacije crkva nastavlja ovaj veliki privid, čiji će rezultati biti vidljivi u ovom
životu a takođe i u sledećem (posle smrti). Krštenje beba nije dovoljno da bi ljudi dosegli
nebo, i u mogućnosti smo da vidimo ovde i sada da li životi postaju promenjeni, ili
neznabošci postaju hrišćanima jednostavno kroz takozvani obred "sakramenta".
A istina je da u stvari propisani metodi krštenja male dece stoje nasuprot predočenoj
delotvornosti, nisu biblijski, niti su dobri, niti korisni. Oni se, može se reći, graniče sa
magijom. Sakrament odrešen crkvom je sveti čin pri čemu se milost dodeljuje kandidatu bez
njegovog stvarnog sudelovanja u tome. Ova definicija bi bila verovatno odbačena od većine
teologa, ali to je u stvari ono što oni time obećavaju svom stadu.
Beba koju krste ne može još da veruje, što znači da kandidat ne veruje, jer nije još u poziciji
da sumnja ili veruje. Crkva ipak osigurava dete za oproštaj svih greha kroz krštenje. Na
početku trećeg veka skovan je izraz "izvorni greh". "Izvorni greh" je pogrešan konj,
pogrešnim sedlom osedlan, takozvanim krštenjem beba. Krštenjem beba je trebalo da se očisti
taj "izvorni greh". Ali Biblija kaže u Jezekilju 18:20: "Duša koja zgreši to je ona koja će
umreti. Sin neće nositi bezakonja oca svoga, i otac neće nositi bezakonja sina svoga. Na
pravedniku će biti pravda njegova, a na bezdušniku bezdušnost njegova."
Niko ne nasleđuje grehe svojih roditelja, i Bog ne kažnjava decu za krivicu svojih očeva.
(Sasvim je druga stvar kada osoba mnogo lakše upada u određeni greh zbog nasleđene
sklonosti ka tome.) Isto tako, niko ne može biti oslobođen greha i krivice samo kroz
jednostavno poškropljenje vodom izgovarajući prave reči, pogotovo kad i nije u poziciji da to
sam definiše.
Druga stvar u vezi sa sakramentom je da suviše često baš sveštenici, pastiri i drugi čine to bez
dostojanstva. Mnogi od samih ovih služitelja su nevernici, koji žive nemoralnim životom, i
neki koji često bivaju odstranjeni iz službe. Ipak crkva istrajava u svojoj tvrdnji da su
sakramenti delotvorni, i da njihova valjanost nema nikakve veze s verom sveštenika ili
episkopa koji im služi. Nemojmo pri tom zaboraviti definiciju sakramenta: Sveti čin koji
dodeljuje milost bez kandidatove saradnje. Kako smo već videli, to je u celosti nebiblijski. I
ne samo to, to je jedan koban i opasan privid, jer pruža ljudima lažnu nadu u pogledu večnog
života.
Ukratko
Niko ne postaje hrišćaninom kroz pohađanje crkve, kroz dobra dela, molitvu ili krštenje, pa
čak ni kroz tradicionalnu veru naše tradicionalne crkve. Mnogi ljudi misle da je dovoljno
verovati u Boga i prihvatiti hrišćanske vrline - ljubav, mir, nadu, crkvene praznike, i neke
zamisli po sopstvenom nahođenju. Koliko li samo možeš pogrešiti u tome! Đavo takođe
veruje u Boga (Jakov 2:19), ali on može biti sve samo ne hrišćanin! Zašto bi jednostavno
verovanje u postojanje Boga načinilo bilo koga hrišćaninom?
S druge strane, istinsko verovanje zapravo ima presudnu važnost kada bilo ko postaje
hrišćanin. I s ovom mišlju došao sam do pozitivnog odgovora na moje pitanje.
Šta je hrišćanin?
Biti hrišćanin neizostavno ima neke veze sa Isusom Hristom!
Ime "hrišćanin" je zaživelo izvan Izraela, u Antiohiji, u Siriji. Isusovi učenici koji su bili u
Izraelu proganjani zbog njihove vere, pobegli su tamo. I kako su to činili svuda i po drugim
mestima, i tamo su govorili ljudima o svojoj veri i svome Gospodu. Ovde su propovedali
jevanđelje (dobru vest) Isusa Hrista, pogotovo Grcima, koji su ih predano slušali, poverovali
poruci i postali obraćeni. Zasnovali su crkvu gde su redovito bili podučavani Reči Božjoj.
Svakodnevni život ovih vernika je bio toliko snažno pod uticajem jevanđelja da su mislili,
govorili i ponašali se drugačije od drugih. Njihov ceo život je u stvari bio toliko promenjen da
su im i susedi bili zapanjeni. Ljudi su posvuda govorili o novoj religioznoj grudi, i uskoro je
otkriveno ime - verovatno s namerom uvrede - "hrišćani". Malo su znali o tome da će ovo ime
označiti zapravo svetsku istoriju!
Ime "hrišćanin" je verovatno nastalo ovako: ljudi su stajali u grupici pričajući o isusovcima.
"Jesi li čuo ovo poslednje?" upitao je čovek. "Potpuno oduzet čovek je unesen u onu kuću
preko, pre neki dan. Posle nekog vremena čuli smo ljude kako kliču: 'Aleluja', i 'Slava neka je
Gospodu Isusu!' Mora da je bio moćan prizor. Malo kasnije sam taj čovek je istrčao ili bolje
rečeno iskočio iz kuće, slaveći Boga bučnim glasom!"
"Gde? Kada? Kako se to desilo? Jesi li ti to sam video?" drugi su želeli znati.
Jedan drugi čovek se priključio uzbuđeno: "To nije sve što se desilo! Ja imam suseda koji je
bio potpuno slep i otišao je do..."
"Do koga?" neko je prekinuo nestrpljivo.
"O, ne znam baš tačno, ali u svakom slučaju on sada vidi jasno i sve o čemu govori je ovaj
Isus Hrist! Ali dosta o ovom.
Stvar je u tome da je prestao da odlazi u naše hramove! Naziva bogove mrtvim idolima, ne
pije više i odbija da poseti divne sveštenice."
Ovo je već bilo previše za neke od slušalaca. "Gde su se, za ime sveta, takve stvari desile? Ja
to moram sam da vidim!"
"Pa, sve se to dešava tamo gde su znaš, oni... oni... šta li su oni? Pa, oni... "hristiani =
hrišćani" izgovorio je prvi čovek. Zapamtimo ovo. Ime "hristian" potiče od "Hrist". Hrišćani
su bili ljudi koji su verovali u Isusa Hrista i koji su živeli tako da su savremenici videli
njihovu istovetnost sa Gospodom.
Ako zainteresovani čitalac još nije razmotrio Novi zavet, verovatno će od ovog trenutka to i
da učini.
Novi zavet je drugi deo Biblije, koji sadrži događaje iz Isusovog života i priče o Njegovom
delovanju i delovanju njegovih učenika. U Delima apostolskim 2:19-26 možemo pročitati
izveštaj koji sam maločas prepričao.
Hrišćani su ljudi koji žive pod autoritetom Isusa Hrista. Oni pripadaju Isusu, koji vlada
njihovim životima. Oni su spremni i voljni da žive konstantno za Isusa, prema učenjima
Biblije i ako je potrebno, da umru za Njega.
Šta to čujem da govoriš? Sumnjaš da zaista takvi ljudi postoje i da ih je, ako postoje, samo
nekoliko i predaleko. Zašto ne bi i ti sam postao hrišćanin? Uskoro bi otkrio da postoji jako
puno ljudi što uzimaju svoju veru ozbiljno!
Zbog čega bi trebalo da postanem hrišćanin?
Da li je to pitanje koje postavljaš? Zbog čega biti hrišćanin ako je to tako zamorno, zašto da
gubiš svoju nezavisnost? Zašto biti hrišćanin ako stalno moraš da pitaš Gospoda šta možeš a
šta ne možeš? Zbog čega bi, za ime sveta, bilo ko hteo da zavisi od nekog drugog?
Dobra pitanja! Da odgovorim na ovo, jednim drugim iskustvom iz Berlina.
Bili smo tamo radi posebnog jevanđeoskog zbivanja. Jedno veče, posle šatorske službe, prišao
je jedan radoznali Berlinac.
"Kakav je ovaj šator? Pivničarski šator, pa je već zatvoren? Ili je to možda cirkus?" želeo je
znati.
"Ne" objasnio sam, "to je šator misije i imamo službe ovde svako veče!"
Zabacio je svoju glavu i glasno se nasmejao. "Šta?! Pa, niko više ne veruje u starog dobrog
Boga!"
"Ja verujem, za sada!" odgovorih.
Uzrujao se. "Ućuti ti o svom Bogu," rugao se. "On čak ni ne postoji, a i da postoji mene ne bi
zanimao!"
"Drugar," prekinuo sam ga najedanput, "voliš li da slušaš događaje? Ja ti mogu ispričati
jedan!"
"Važi, navali" reče on.
"Pretpostavimo dasi krenuo u šetnju u blizini jezera," počeo sam. "Najedanput čuješ da neko
zaziva upomoć. Ceneći te po stasu, ti si osoba koja se ne bi puno dvoumila pre nego što će
skočiti u jezero da spase davljenika. Ali dok go činiš oklizneš se i povrediš se veoma ozbiljno.
Skupivši svu svoju snagu, izvlačiš ga iz vode spasavajući mu život." Moj prijatelj je sada
slušao pažljivo. Nastavio sam. "Rizikovao si svoj život da bi spasao ovog čoveka od
davljenja. Ali šta on radi? Ustaje, istresa vodu i alge sa svoje odeće i odlazi.
Ni reči zahvalnosti! Čak se ni ne osrvće! Šta bi ti pomislio o takvoj osobi?" "Čoveče, pa to je
svinja!" vikao je. "Pa ti si ta svinja!" odgovorio sam tiho. Dobro, nije me zadavio, tako da sam
mu objasnio. "Tvoja reakcija je bila ispravna! Bilo ko, ko bi se na takav način poneo prema
osobi koja mu je spasla život, gori je od svinje. Ali šta je s tobom? Šta si onomad rekao o
Isusu? Kako se ti odnosiš prema Njemu? On je u stvari dao svoj život da bi nas spasao od
propasti i večne osude. On je prošao kroz sramnu i mukotrpnu smrt na krstu da mi ne bismo
morali da odemo u pakao!" Nije me prekidao te sam nastavio. "Isusova leđa su bila
izbrazdana užasnim bičevanjem. Glava mu je bila izbodena trnovitom krunom - to mora da je
bilo neizrecivo bolno. Ali ono najgore je tek trebalo da dođe!
Vojnici su stavili težak, hrapav krst na Njegova razderana, iskrvavljena leđa. Po užasnoj
popodnevnoj vrelini oni su ga pljuvali, rugali mu se i zlostavljali ga, nateravši ga da nosi krst
do vrha Golgote. Kada su stigli tamo, raskidali su mu odeću s leđa razapevši ga na tu rimsku
spravu za mučenje. Snažnim udarcima čekića proboli su ogromnim ekserima Njegove ruke i
noge. Nije čak ni moguće zamisliti taj bol koji je podnosio dok su podizali krst, zabivši ga u
zemlju. Isus je bio nedužan, čak ni njegovi najgori neprijatelji nisu mogli da mu nađu krivicu.
Ali On je preuzeo našu kaznu i umro da bi nas spasao - tebe i mene - od propasti!"
Moj prijatelj je stajao u tišini, posramljen. Od nepromišljene pričalice, postao je zainteresovan
slušalac.
Potražite bilo koji zapis o razapeću u Mateju, Marku, Luki ili Jovanu! I onda se zapitajte
ponovo:
Zbog čega bi trebalo da budem hrišćanin? Moj odgovor je: Ja sam hrišćanin iz zahvalnosti
prema onome koji mi je spasao život. Isus je umro za mene, a ja živim za Njega. Zahvalnost
Isusu znači prihvatanje Njegovog spasenja i življenje za Njega. Ali ovo je samo jedna strana
tog odgovora. Posle svoje sramotne smrti Isus nije ostao u grobu. Iako je ulaz u grobnicu bio
preprečen masivnim kamenom, što je bio zapečaćen rimskim pečatom i čuvan čitavom
trupom vojnika, Isus je vaskrsnuo iz mrtvih tri dana kasnije kroz Njegovog Oca.
Hrist je zaista bio živ! Rimski stražari su bili zbunjeni. Oni što ožalošćeni gubitkom nisu
računali na vaskrsenje imali su prilike da ga vide. Četrdeset dana Isus se pojavljivao svojim
učenicima. On se čak pojavio pred 500 ljudi jednom prilikom. Dokaz je bio siguran - On je
živ! Njegova pojavljivanja nisu bila samo kratka posećivanja; On im je došao kroz zatvorena
vrata, razgovarao sa njima, pokazao im svoje rane, čak je Tomi pružio priliku da stavi svoju
ruku u ranu na Njegovom boku. Sa drugima bi, pak, lomio hleb i jeo pečenu ribu. Pridružio se
i dvojici prijatelja dok su putovali iz jednog grada u drugi, pričajući s njima tokom celog puta.
Istina je - da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih! On je Gospodar nad smrću, jer je jači od sile smrti.
On je Gospod nad svim stvarima!
Zbog čega bi ja trebalo da budem hrišćanin? Isus, Gospodar nad životom i smrću, želi da
živim u zajedništvu sa Njim. Možemo da postanemo Njegovi prijatelji ako položimo svoje
poverenje u Njega. Sva moć na nebesima i zemlji je data Njemu kroz Njegovog Oca, i On
koristi tu silu da zaštiti, blagoslovi i ohrabri svoje sledbenike. Prijateljstvo s Isusom znači
imati nekog pored sebe ko nas u ljubavi i sili zastupa pred svojim Ocem.
Ne bismo nikada trebali prikrivati činjenicu da je svaka osoba bez Hrista u svom životu večno
izgubljena! Pakao nije samo psihološki trik za plašenje male dece, niti je to izum ljudi ili
crkve (mnogi teolozi u stvari poriču stvarnost večne propasti jer ne mogu to da usklade sa
shvatanjem Boga koji jeste ljubav).
Ali bilo ko, ko i malo razmisli, mora shvatiti koliko je Bog zaista mnogo patio zbog naših
greha. Zar nije greh taj koji uništava život? Nije li Bog učinio sve što je bio u mogućnosti da
bi nas spasao od greha? Zar nam nije ponudio oproštenje u Hristu? Zar nije Isus odabrao da
podnese patnje agonije večne propasti da bi osigurao naše spasenje?
Niko nije ikada govorio o paklu tako dramatično kao što je to Isus činio. Niko nam nije ikada
govorio toliko istrajno da primimo život ulaskom kroz uska vrata preko pokajanja, jer ne
postoji drugi put za spasenje. Isus je otišao toliko daleko rekavši da je bolje otići u nebo bez
jednog oka ili ruke nego otići u pakao i biti izgubljen za čitavu večnost. Drugi razlog zbog
kojeg jesam hrišćanin je što me je Isus spasao od večnog pakla i propasti.
Kako da postanem hrišćanin?
Ovo važno pitanje proističe iz svega onoga što smo do sada rekli.
Da navedemo jedan raniji događaj, Duhove, kako je i zabeleženo u Delima apostolskim, 2.
poglavlje. Hiljade ljudi se skupilo i postalo svedokom izlivanja Svetog Duha. Oni su videli
učenike ispunjene Duhom i čuli ih kako su slavili Boga na jezicima koje nikada nisu učili.
Posmatrači, koji su pristigli u Jerusalim iz petnaest različitih zemalja, posmatrali su sve ovo
zapanjeni kako ovi neobrazovani ljudi slave Boga i mole se na njihovom maternjem jeziku!
Na kraju, Petar propoveda silovitu poruku, objašnjavajući da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih. "On
je živ! Mi smo ga videli i dotaknuli!" govori on.
Kako reaguje njegova publika?
Neki su se poneli arogantno: "Ovo nije za nas, hajdemo kući!" mrmljali su, ne prepoznavši da
je ovo čas Božje posete. Drugi su, pak, videli svoju mogućnost u ovome i zbunjeno upitali:
"Šta sad da činimo?"
A Petar odgovara: "Pokajte se!" (Budite obnovljeni u svojim umovima, priznajte svoj greh i
tražite oproštenje!)
"Krstite se!"
"Primite Svetog Duha!"
Rimokatolička crkva veruje da je Petar bio prvi papa. Ovo nije tema o kojoj baš diskutujemo,
ali ako razmotrimo koliko su mnogi od tobožnjih Petrovih naslednika živeli ne biblijski i
nehrišćanski, moći ćemo opet ponoviti daje Hristov zastupnik na zemlji - Sveti Duh - koji se i
te kako razlikuje od svih ljudskih takozvanih "zastupnika"!
Pun Svetog Duha, Petar objašnjava način obraćenja za sve ljude, bilo gde da su:
1. Pokajanje (promena pravca)
2. Vera (obavezivanje)
3. Krštenje (zavet vernosti).
Ovo su tri koraka koja treba učiniti da bi Božja milost mogla biti delotvorna u našim
životima. Isus je takođe sve to sumirao u Marku 16:16 ovako: "Ko poveruje i krsti se - biće
spasen..."
Malo kasnije, Petar je bio zadivljen kada je video strance, takozvane neznabošce kako primaju
Božju milost kao što su i on sam i drugi sa njim učinili. Ovi ljudi u Cezareji su iskusili Boga
kao i mi u početku, odgovorio je on svojim ljudima u povratku kući (Dela 11:15. Molim vas
pročitajte i Dela 10:34-40; Dela 3:19-20).
I Pavle, kasniji apostol Isusa Hrista, propovedao je istu poruku celom svetu: "...Bog sada
nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30).
Uskoro posle ovoga su zabeleženi život i učenje Isusa i njegovih učenika. U Jevrejima 6
možemo pročitati da su sledeći osnovni elementi neophodni u postajanju hrišćaninom:
pokajanje od mrtvih dela; vera u Boga; krštenje. Uz to pisac još spominje polaganje ruku,
doktrinu vaskrsenja i večni sud.
Ukratko
Koraci u postajanju hrišćaninom su sledeći: Pojedinac dolazi lično k Bogu verujući da on
postoji. Pokaje se zbog svog prošlog života - greha, nečistoće, bezakonja i prestupa - i moli
Božji oproštaj i milosrđe. On predaje svoj život Isusu Hristu.
Da li si spreman da izabereš?
Šta te sprečava da načiniš ove korake? Da li si spreman da postaneš hrišćanin? Ako jesi,
možda će sledeće da ti bude od pomoći:
1. Primi savet apostola Jovana, Isusovog učenika. U Prvoj Jovanovoj poslanici 1:9 on kaže:
"Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od
svake nepravednosti." Sprovedi ovo u delo. Nađi mesto za molitvu gde nećeš biti ometan.
Moli se Bogu; razgovaraj s Njim prirodno iz dubine svog srca. Isusu Hristu, Božjem Sinu,
data je sva moć i vlast kroz Njegovog Oca (Matej 28:18).
Možeš da mu se obratiš s poverenjem i dubokim poštovanjem, možda na svojim kolenima.
Možda će ti to pomoći u molitvi, nešto poput ove:
"Gospode Isuse Hriste, dolazim k tebi..." (Ako imaš bilo kakve sumnje u Njegovo postojanje,
reci mu to moleći ga da ti se otkrije.)..." oslanjajući se na Tvoju reč. Molim te oprosti mi moje
grehe..." (Imenuj sve tebi poznate grehe u mislima, rečima ili delima.)... oprosti mi za život
bez Tebe. U Tvom imenu ja se odričem greha i sotonine sile u mom životu. Oslobodi me i
očisti me kroz Tvoju dragocenu krv koja je bila prolivena na krstu radi mene. Molim te daj mi
Svetog Duha da on živi u mom srcu. Ja polažem sebe pod Tvoju vlast. Želim da živim za
Tebe, i da Te sledim i služim u poslušnosti. Gospode Isuse, hvala Ti što si me izmirio sa
Tvojim Ocem. Hvala Ti što mogu imati zajedništvo sa Njim kroz Tvoju smrt i vaskrsnuće.
Gospode, verujem ti. Amin!"
Sada pročitaj 1. Jovanovu poslanicu (1. Jovanova 1:5-9). I veruj zapisanom obećanju Božjem
da su svi koji priznaju svoje grehe istog časa očišćeni od sve nepravednosti da im je sve
oprošteno. Po Bibliji, sada imaš pravo da se nazoveš detetom Božjim. Imaš obećanje da pripadaš Bogu i Njegovoj porodici (Jovan 1:11-14; 1. Petrova 1:23; 1. Jovanova 3:1-2). Sada
možeš da nazoveš sebe hrišćaninom jer pripadaš Hristu.
2. Posle ovog ličnog, privatnog iskustva sa Gospodom trebalo bi da kažeš nekoj drugoj osobi
da si postao hrišćanin. Zahvaljujući tome to ćeš moći da učini odmah bez stida.
Ako postoje neki odnosi koji treba da se iscele - ako treba da tražiš oproštaj, izmiriš dug bilo
kome, ili si pogrešio protiv drugog - sada je vreme da to dovedeš u red. Dok to činiš, priznaj
svoj novi život u Hristu.
3. Krsti se. Ovaj korak može biti malo teži nego drugi, pošto će to uključiti pronalazak
hrišćana koji veruju i primenjuju Bibliju u celosti.
Naglasak je na tome da bude biblijska! Nažalost, mnoge crkve odbacuju razna biblijska
učenja, kao na primer: učeništvo, misije, krštenje, silu i darove Svetog Duha (isceljenje,
proroštva, delovanje čuda i tako dalje, kako je navedeno u 1. Korinćanima 12-14). Nemojte
biti prevareni! Stvari koje je Isus činio dok je bio na zemlji mogu se iskusiti i danas. Božji
život i sila su neograničeni, isti su i danas kao što su oduvek bili (Jovan 14:12). Njegovo
vreme je već skoro isteklo i njegova rečenica će uskoro biti završena (Luka 10:18; Otkrivenje
12:20).
Svakodnevni život hrišćanina
Kakve li radosti kada se beba rodi! Kakvog li veselja, slavlja i uzbuđenja! I zar nije više nego
istinito kada se neko rodi u kraljevstvu Božjem i prima život večni?
Ali novorođena beba je ponekad izložena opasnosti, ona mora rasti i razvijati se, biti
negovana i zbrinuta. I koliko li je samo važno da novi hrišćanin bude svestan duhovnih uslova
za rast, koji će ga osposobiti da postane jak, zreo i nepokolebljiv - i u dobra i u loša vremena da bi stigao do cilja. Ali pri tom Isus nam nije obećao udobno putovanje. I uz to, imamo
Njegovu jasnu naredbu da ponesemo dobru vest jevanđelja svim ljudima, posvuda: "Zato idite
i načinite sve narode mojim učenicima... učeći ih da drže sve što sam vam naložio;" (Matej
28:19-20).
Evo pet osnovnih praktičnih predloga za svakodnevni hrišćanski život:
1. Božja reč (Biblija)
Čitaj Božju reč svaki dan kao hranu za tvog "unutarnjeg čoveka". Biblija nam daje upute,
opomene, ohrabrenja, ispravke, utehu i perspektivu. Svetski bestseler (tj. najtraženija knjiga)
je Božje "pismo ljubavi" celom čovečanstvu!
Iako je pisana za ceo svet, bićeš iznenađen koliko ti Bog njome lično govori!
2. Molitva
Molitva nije recitovanje malih ljupkih izreka. Molitva je razgovor s Bogom i osluškivanje
onoga što on ima da kaže. Razgovaraj sa Njim kad god želiš, kad god se pojavi potreba Izlij
svoje srce Njemu, slavi ga, pevaj mu, iznesi mu svoje molbe. I nauči da slušaš Njegov glas u
svom srcu.
3. Zajedništvo
Porodica Božja (crkva) štiti nas od duhovnog izopačavanja. Odlazak u crkvu više nije samo
dosadna obaveza, već radosna prilika kada se susrećemo s Bogom i Njegovim narodom. I dok
hrišćani tako slave i služe zajedno, oni mogu da iskuse istinsko zajedništvo i pomoć od Boga
dopunjavajući se međusobno u raznovrsnim crkvenim službama.
4. Uključenost u rad
Uključi se! S talentom i sposobnostima koje ti je Bog dao doprinesi izražavanju života
jevanđelja u tvom susedstvu, na poslu, u crkvi. Podeli svoj talenat s drugima. Neka tvoj dom,
tvoje vlasništvo, tvoje vreme i tvoja snaga odražavaju ljubav Božju. Hrišćani ne samo da
osećaju i govore o Božjoj ljubavi; oni kao Njegova deca pomažu ljudima u potrebi i nevolji.
5. Evangelizacija
Biti spasen podrazumeva i želju da i drugi spoznaju Hrista. Svaki duhovno zdrav hrišćanin će
biti motivisan da zadobije što je moguće više ljudi za Gospoda. Dozvoli i drugima da osete i
vide promenu koju je Božja sila učinila u tvom životu. Priznaj tvojim susedima i prijateljima
poruku spasenja kroz Isusa Hrista!
Na ovaj način sam ja to učinio!
(Delovi iz knjige: Sardačuk, Valdermar. ZAŠTO BITI HRIŠĆANIN? Senta: Evanđeoska
Crkva, 1997.)
izvor: www.siont.net
polozaj zene u crkvi (crkvama) ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Način na koji hrišćanska crkva poštuje ulogu žene na koje se odnosi i niz kanonskih zabrana
ukazuje na nedorečenosti ne samo iz ugla laika već i sa stanovišta teologije.Iako kanoni
podrazumevaju i strogu hijerarhiju a vernici bezuslovno poštuju ono što nalaže crkva često je
prisutno pitanje zašto je žena nečista i zašto njoj nije mesto u oltaru i kako razumeti nasleđenu
praksu koja sa stanovišta običnih ljudi nema logično objašnjenje.
Žene u pravoslavlju ne mogu biti sveštenice ne toliko iz teoloških koliko iz tradicionalnih i
emocionalnih razloga koji se podrazumevaju u patrijarhalnoj civilizaciji koja ne može ni da
zamisli ženu u oltaru za svetom trpezom.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi potvrđuju da nema teološkog objašnjenja za oltarski prostor koji
je rezervisan samo za sveštenike i prema jevanđelskom predanju, jedina žena koja je stupila u
oltarski prostor, i to na mesto rezervisano za prvosveštenika, bila je Devica Marija.
U pravoslavnoj crkvi se taj dan slavi kao Vavedenje i jedan od najvećih hrišćanskih praznika
posvećen uspomeni na događaj prvog ulaska Bogorodice pod svodove jerusalimskog hrama.
Verski analiticar Živica Tucih ističe da je novozavetna vera to pravilo preuzela iz judaizma u
kome se smatra da je žena “nečista” jedanput mesečno kada joj je strogo zabranjeno svako
prisustvo i učešće u verskim obredima.
Ovaj levitski tabu, kako je objasnio, preuzela je judeo-hrisćanska civilizacija i do danas se
poštuje, posebno u jelinskoj pravoslavnoj praksi gde žena u vreme periode ne može stupiti u
hram ni primiti pročest, a zabranjeno joj je čak i celivanje ikone.
U tekstu koji je objavljen na sajtu Verske informatvne agncije (VIA) ističe se da se ovo
pravilo u praksi ne primenjuje dosledno i da je reč o nasleđu iz vremena opšte crkve i
nepodeljenog hrišćanstva.
U manastirima, kako se navodi, dopušteno je monahinjama da održavaju čistoću oltara i čak
da pomažu sveštenoslužitelju u dodavanju kadionice ili sličnim radnjama u vreme liturgije.
Čuveni profesor Anastasios Kalis, autor knjige „Odgovori na 100 pitanja pravoslavnom
teologu”, zastupa stav da treba „preispitati odluke iz vremena kada je područje aktivnosti žene
bilo ograničeno na porodicu”.
Kalis odbacuje, kako navodi VIA, grubosti jednog nemačkog kardinala koji je pre više godina
poredio rukopoloženje žene sa rukopoloženjem mačke, psa ili magarca.
Veliki bogoslov Crkve Grigorije iz Nazijanza, je još u 4. veku zapazio da su muškarci bili
zakonodavci i da su otuda propisi upereni protiv žene.
Sredinom juna ove godine održana je „Konferencija pravoslavnih žena”, u Volosu, u Grčkoj,
a učesnice su bile priznati teolozi i predavači na čuvenim bogoslovskim akademijama iz
Grčke, Albanije, Kipra, Rumunije, Finske, Amerike, bez Srbije i Rusije.
Mesni mitropolit Ignatije saglasio se sa zakljčcima da „fiziološke osobenosti ne treba da
dovode do podela”.
Neki smatraju da pravoslavlju nije strana mogucnost da đakonise kao u prvom milenijumu
hrišćanstva ponovo preuzmu mesto u bogosluženjima ali da učeni rimokatolički teolog,
sadašnji papa Vendekikt Šesnaesti, ovo pitanje nema u katalogu svojih tema.
Katolički sveštenik može biti samo kršteni muškarac ali je primetno da Vatikan više nego
ikada angažuje žene, pa ih je oko šest stotina zaposleno u raznim njegovim uredima.
U svim trima monoteističkim religijama - hrišćanstvu, judaizmu i islamu, govori se više nego
ikada o položaju žene.
Kako piše VIA, jevrejski rabini su do pre sedamdesetak godina bili samo muškarci, a danas su
tu ulogu preuzele i žene u takozvanim „liberalnim” sinagogama.
Najmanje rabinki, kako se navodi, ima u Izraelu a najviše u Americi dok je beogradskim
Jevrejima bliska samo tradicionalna praksa.
U islamu se vrlo retko razmišlja o „ženskom pitanju” jer se smatra da su žene „zaštićenije”
nego u ma kojoj drugoj religiji, iako praksa govori upravo suprotno. Žene u islamu nemaju ni
pravo glasa, a njihovo svedočenje na sudu se ne prihvata kao verodostojno.
Međutim, podseća VIA, marokanski kralj koji je zvanično čuvar islamske vere u Maroku, dao
je poslednjih godina važnost obrazovanim ženama koje obavljaju deo imamskih poslova i, na
primer, predvode molitvene obrede.
Neke hrišćanske crkve se danas pozivaju na Hristovo učenje, prema kome ne postoje razlike
među polovima.
Hrist je, kako podsećaju, bio okružen ženama koje su njegovo učenje sledile sa velikim
elanom, predanošću i odanošću.
One su prve saznale i obavestile svet o Njegovom slavnom vaskrsenju, a vekovima se
postavlja i pitanje koja je bila uloga Marije Magdaline i da li o tome znamo „pravu istinu”.
U protestantizmu, nastalom u 16. veku odvajanjem od Rima, prihvaćeno je žensko
sveštenstvo posle dužih teoloških razmatranja, polemika i osporavanja.
Danas žene u protestanstskoj hrišćanskoj crkvi čine bar trećinu klira, a ima ih nekoliko i kod
nas u slovačkoj evangelističkoj crkvi.
Kod anglikanaca je ovo dopušteno 1992. godine, gotovo istim udelom.
izvor: www.c-magazin.com
Jevreji ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Najviše bi se mogao kritikovati način prikazivanja prvog razdoblja jevrejske istorije,
razdoblja plemenskog uređenja kod Jevreja, boravka u Egiptu i izbavljenja iz egipatskog
ropstva, ličnosti i uloge legendarnog Mojsija i stvaranja stare jevrejske države u Palestini.
Istorijska nauka još nije dovoljno prodrla u to razdoblje, koje je bilo sudbonosno za
formiranje Jevrejstva i za koje je još i danas najvažniji istorijski izvor Biblija. I Dubnov to
sudbonosno razdoblje prikazuje na osnovu Biblije, ali to čini dosta nekritički, tako da čitalac
može steći utisak kao da su moralna preimućstva monoteizma kod Jevreja rezultat neke
naročite etičke misije za čijeg je nosioca neka viša sila odredila Jevreje, a ne rezultat
određenih istorijskih uslova. U stvari, moralna preimućstva jevrejskog monoteizma onog
vremena nad religijama okolnih naroda u Palestini — čije su religije bile tek na stupnju
politeizma sa obožavanjem prvenstveno onih sila od kojih je zavisila zemljoradnja — rezultat
su određenog istorijskog razvoja. Znamo da je u ono vreme — pa još dugo posle toga,
naročito u društvima sa primitivnom zemljoradničkom proizvodnjom — religija istovremeno
jedini ili bar najvažniji oblik društvene ideologije. Kako je poznato, i kod Jevreja su, već od
prvog razdoblja njihove istorije, verske norme istovremeno i društvene norme. Znamo da su
Mojsijevi zakoni skupljeni u zbornik i objavljeni tek kasnije, a ne u vreme kada je po
predanju Mojsije trebalo da živi i donese zakone. Ali je izvesno da su ti kasnije kodifikovani
zakoni postojali kao nepisana pravila. A šta je bitno, šta je karakteristično za ta pravila? Bitno
je za njih to što nastoje da fiksiraju, da i u kasnijim epohama — kada za to već nema
istorijskih uslova — zadrže izvesnu plemensku demokratiju, izvesnu jednakost i
ravnopravnost, ne samo „društvenu” nego i „ekonomsku”. Nedostatak jače državne
organizacije u početku naseljavanja u Palestini; uloga „sudija” — običnih seljaka i pastira koji
u vreme opasnosti postaju vođe naroda u društvenoj organizaciji koja pretežno još ima
karakter rodovskoplemenskog uređenja; narodna vojska u kojoj je služenje dobrovoljno; slaba
pojava i potiskivanje ustanove ropstva; zaštita „socijalno slabih”, na primer pravo siromašnih
da pabirče na požnjevenim njivama; a naročito šabat-godina i juvilej, tj. opraštanje dugova i
ponovna deoba zemlje svake pedesete godine (jasan trag kolektivne plemenske svojine na
zemljištu) — sve je to htelo da spreči prirodnu društvenu tendenciju onog istorijskog perioda:
raslojavanje društva na vladajuće aristokratske klase uz istovremeno osiromašenje i
porobljavanje širokih masa naroda — zemljoradnika. Ta pojava je bila zakonitost u
zemljoradničkim društvima staroga (pa i srednjega) veka. Kod Jevreja ta se zakonitost
izokrenula i samo se delimično ostvarila. U tome je svojstvena i odlučna odlika jevrejske
istorije:
Koji su bili razlozi što nisu dopustili da se i u jevrejskom društvu odigra prirodan tok
društvenog raslojavanja u osnovne klase i stvaranje tipične robovlasničke države? Teško je na
to odgovoriti. Svakako je jedan a možda i najvažniji razlog u tome što jevrejska država zbog
svog geografskog položaja nije nikad mogla da se učvrsti, da mirno živi i da se normalno
razvija za jedno duže razdoblje. Zbog toga se unutrašnje razvojne tendencije društva ka
klasnom raslojavanju, koje su se odigrale u drugim državama starog veka, nisu u jevrejskoj
državi mogle potpuno ostvariti. Palestina, u kojoj se nalazila jevrejska država, jeste uski pojas
zemlje između neplodne pustinje i mora. Taj uski pojas je bio prirodna spona između moćnih
despotskih država staroga veka koje su se stvarale u dvema istorijskim rečnim dolinama: Nila
s jedne strane, Tigra i Eufrata s druge. A kasnije, kada se pojavljuju nove sile, GrčkoMakedonska i Rimska imperija i one će upotrebljavati Palestinu kao prirodan put u pohodima
ka Egiptu. Iako je takav geografski položaj dovodio do tragičnih ratova, pustošenja i
porobljavanja celog naroda, on s druge strane nije dopustio da se potpuno učvrste vladajuće
klase svojstvene robovlasničkoj državi. U vezi s tim narodne mase, zemljoradnici i stočari, a
kasnije i zanatlije, mogli su da sačuvaju već navedene tradicije plemenske demokratije. Po
našem mišljenju upravo te tradicije čine suštinu starovekovne jevrejske religije kao društvene
ideologije.
U prilog ovom tvrđenju ide više okolnosti (koje i Dubnov kao savestan istoričar verno
navodi ne ističući, međutim, njihov dublji smisao), U jevrejskoj se državi od samog početka
vodila oštra klasna borba između povlašćenog plemstva s kraljem na čelu i sveštenstva, s
jedne strane, :i narodnih masa s druge strane. Ova borba opisana je u Bibliji kao borba između
prave vere, vere u jedinoga boga Jevreja, i neznabožačke vere, obožavanja zlatnog teleta, Bala
i drugih bogova predstavljenih u životinjskim i ljudskim oblicima, U stvari, vladajući slojevi
su bili ti (zajedno sa zvaničnim sveštenstvom!) koji su hteli da, preuzimajući klasne ustanove
okolnih naroda, prilagode i postojeću jevrejsku veru nekim religijskim kultovima okolnih
naroda. A oni koji su pružili otpor tome i koji su insistirali na „izvornoj” staroj veri bili su
proroci. No proroci nisu bili verski predstavnici ili verski funkcioneri. Oni su bili narodni
„tribuni”, vođe narodnih masa, kao na pr. Amos koji je, kad ga je sveštenik pozvao na
odgovornost i pitao ko ga je poslao da prorokuje, odgovorio: „Nisam prorok ni prorokov sin.
Pastir sam i odgajam dudove...” (glava 8). Oni su, čuvajući staru veru i napadajući
idolopoklonstvo, istovremeno uvek napadali i „pokvarenost” vladajućih, njihov raskoš i
„nemoral”, ugnjetavanje sirotinje — dakle pojave klasnog raslojavanja i klasne vladavine.
Dubnov iznosi ove pojave klasne borbe u mnogim primerima. Ali ponekad zamagljuje njihov
smisao i predstavlja ih kao čisto idejne sukobe bez dublje društvene pozadine, kao na primer u
trećoj glavi, kada obožavanje zlatnog teleta objašnjava time što nije još „svako u narodu bio
kadar da shvati uzvišenost ideja velikog učitelja...” (Mojsija) i veru u jedinog, nevidljivog
boga. Uopšte, opisujući ovo razdoblje, ponekad je sklon da te sukobe tumači onako kako to
radi Biblija, jedino kao borbu za čistotu vere. Dublje društvene korene tih i takvih sukoba ne
ističe ni kod tako jasnog i veoma svojstvenog primera kao što je sukob kralja Davida sa
prorokom Natanom (glava 6).
3.
U celoj jevrejskoj istoriji postoji kobna protivurečnost: jevrejske mase hoće da ostvare
društvo zasnovano na društvenoj pravdi, međutim, privredni i drugi materijalni uslovi ne
dopuštaju da se takvo društvo ostvari. Štaviše, ukoliko je materijalno stanje jevrejskog društva
gore, utoliko je želja za društvenom pravdom jača, nestrpljivija. A pošto je ideja o društvenoj
pravdi ponikla u starom veku, u ustavima koje inače Dubnov verno opisuje, ona je nužno
primila oblik religijske ideje, religijskog verovanja. I još nešto: ovo verovanje je bilo
ekskluzivno, kao što su bile i sve religije u starom veku. To je bila samo jevrejska religija i
samo za Jevreje. Iz te protivrečnosti je ponikla ideja o mesiji, o izbavitelju. Po Bibliji smatralo
se da je jevrejski narod izabrani božji narod, a sve nedaće koje ga pogađaju samo su božja
kazna zato što su Jevreji odstupaju od prave vere. Narode koji Jevreje porobljavaju šalje sam
bog, oni su samo bič božji. Tako, u vezi i uporedo sa idejom o mesiji javlja se i ideja da se
istorija sveta okreće oko Jevreja (razume se, proroci koji su te ideje stvarali i iznosili imali su
skučene poglede na svet i na istoriju sveta, što je sasvim razumljivo za antičke prilike), da
jedini i jedinstveni bog određuje mir ili ratove da bi nagradio ili kaznio Jevreje. Dubnov —
koji veoma tačno i sažeto ukazuje na suštinu i oblike religije Jevreja u starom veku, na
doprinos proroka razvoju i uobličavanju te religije naročito u pogledu njene moralne sadržine,
na ideju mesijanizma — ipak ne ukazuje na dublje društvene razloge ni kod tih ideoloških
pojava.
Veoma je važan momenat u istoriji Jevreja starog veka povratak iz vavilonskog ropstva. Ezra
i Nehemija stvaraju novu državu, neku vrstu teokratije. „Mojsijevi” zakoni dobijaju konačan
oblik (iako Dubnov tu okolnost ne ističe naročito i uzima biblijsku verziju da su „Mojsijevi”
zakoni ,,otkriveni” prilikom iskopavanja temelja za hram koji je podigao kralj Josija — glava
9). „Mojsijevi” zakoni postaju istovremeno i državni zakoni, a osnivaju se i naročite ustanove
za čuvanje i sprovođenje tih zakona, od kojih je najvažniji Sanhedrin.
Sanhedrin je bio najviši sud, a istovremeno i ustanova za zvanično tumačenje tih zakona. To
je unekoliko bila veoma pozitivna pojava za ono vreme. Ona demokratija (koja se svakako
razlikuje od grčkog, rimskog ili modernog shvatanja demokratije) o kojoj smo govorili bila je
sada, da tako kažemo i pravno uobličena. Iako se prirodan tok klasnog raslojavanja i dalje
nastavljao, ti zakoni su takođe sprečavali da taj tok uzme onakve razmere kao kod drugih
robovlasničkih naroda. Svak je imao svoje mesto u društvu, znao je svoje obaveze, ali su mu i
prava bila zaštićena. Ta prava i obaveze bili su prožeti visokim verskim moralom. Biti
građanin stare jevrejske države značilo je istovremeno vršiti religijske dužnosti (a ne samo
verovati u religijske ideje) — pojava koju ćemo kasnije sresti u muslimanskim teokratijama.
Ali to preimućstvo je istovremeno predstavljalo veliku opasnost takvog društvenog uređenja:
stvaranje dogmatizma. Jer ne samo religijski propisi nego i društvene norme su postale —
dogme. Sanhedrin je bio velika garantija prava pojedinaca, i nastojao je da prevaziđene
zakone prilagodi razvoju društvenog života. Ali je ipak po svojoj strukturi tumača od boga —
apsolutnog autoriteta — datih zakona, istovremeno postao i izvor dogmi. Suprotnih mišljenja
nije smelo biti. U tako siromašnoj i ugroženoj sredini kao što je bila jevrejska država u
Palestini u tom periodu, takvo državno uređenje pomoglo je u izvesnim momentima da se
društveni sukobi smiruju; ali teže i opasnije sukobe čiji su koreni bili dublji i dati van svesnih
društvenih snaga (da se poslužimo Marksovom idejom) — je taj dogmatizam samo pojačavao
i izoštravao.
4.
I sada dolazi najtragičniji i najteži sukob Jevreja u starom veku: sukob sa helenizmom
i sa Rimom. Sukob sa grčko-makedonskim azijskim državama koje su stvorili epigoni
Aleksandra Velikog i sukob sa Rimom smatramo istom istorijskom pojavom sa jednog šireg
gledišta, jer su i pored svih razlika robovlasničko društveno uređenje grčkih država i Rima i
njihova ideologija bili u suštini slični ako ih uporedimo sa jevrejskim državnim uređenjem i
ideologijom.
Po Dubnovu taj sukob je opet samo ideološki. U čemu je po ovom i sličnim shvatanjima bila
ovde suština sukoba? Jevrejski pogled na svet i život i jevrejski način života bili su sasvim
drukčiji od grčkog i rimskog. Jevreji su verovali u jedinog i nevidljivog boga što uređuje
kretanje sveta i naroda i traži od ljudi da se pridržavaju strogih zakona koji su i božiji i
društveni. Grčka i rimska religija prevazišle su već, doduše, verovanje u prirodne sile, tipično
za zemljoradničke narode. Ali one još veruju u više raznih bogova koji oličavaju sve moguće
sile, prirodne i moralne, koje su jače od čoveka. One nemaju, kao Jevreji, sliku o usklađenom
svetu koji pokreće čvrsta volja jedinstvenog boga. Kod njih se bogovi, oličeni u ljudskom
obliku, bore među sobom isto onako kao što se stalno bore među sobom prirodne sile i kao što
je stalna borba i među ljudima. Logično je da su se kod Jevreja, kao posledica takvog
verovanja, razvili dogmatizam i netrpeljivost prema ostalim religijama. Grci i Rimljani
nisu znali za versku netrpeljivost. Oni bi od osvojenih naroda odmah preuzeli one bogove koji
bi se po verovanju vezanom za njih mogli uklopiti u njihov pogled na svet. Ali prema
jevrejskom verovanju su ispoljili netrpeljivost. Koren te netrpeljivosti nije samo verski,
ideološki. Nije nastao smrtni sukob zbog toga što su Grci i Rimljani bili „raspušteni”, što su
se u njihovim gimnazijama deca gola vežbala, što je stalež hetera bio društveno priznat, čak i
cenjen, dok se po jevrejskim propisima čak i brakolomstvo kažnjavalo smrću, a kamoli
homoseksualizam i slične pojave koje su kod Grka i Rimljana bile normalne i dopuštene.
Koren sukoba je bio mnogo dublji, a dubinu toga sukoba tačno je otkrio osetljivi politički
instinkt Rimljana: samo postojanje jevrejskog društva u kojem je ropstvo bilo slabo razvijeno,
u kojem klasne razlike nisu bile izoštrene kao u rimskom društvu, u kojem je svaki član
zajednice, bogat ili siromah, bio jednak u društvu, u smislu verskih i pravnih propisa i vezan
za društvo čvrstim moralnim pravilima — predstavljalo je ugrožavanje rimskog društva. To
nije bilo samo političko, a još manje vojničko ugrožavanje: jevrejska država je bila mala i
teritorijalno i po broju stanovništva. To je bilo ugrožavanje društvenih pozicija robovlasničke
klase. U Rimu (kao i u ranijim azijskim grčko-makedonskim državama) robovlasnička klasa
nije ničim bila ograničena u svojoj moći. Svoju vlast i bogatstvo ona je neograničeno i
bezobzirno uživala. A s druge strane, u rimskom robovlasničkom društvu pokazuju se velike
protivrečnosti i krize u vreme osvajanja Palestine. Monarhija je, s jedne strane, rešenje tih
kriza, a s druge strane njihovo produbljavanje. Robovlasnička klasa ne može više da pokreće
napredak društva. Sami članovi te klase ne veruju više u ideale i moralna shvatanja koji su tu
klasu i celo rimsko društvo ranije pokretali i unapređivali. Raskoš, razuzdanost, korupcija,
mito, nepoverenje vladaju svugde. Robovlasnička proizvodnja je došla u ćorsokak, ne može
da prevaziđe svoje okvire. Položaj robova sve je teži, a njihove pobune sve češće.
Ipak, jevrejski pogled na svet, a naročito na društveno uređenje, ne može da prodre u
rimsko društvo zbog isključivosti Jevreja i jevrejske religije. No kada se pojavilo hrišćanstvo,
koje će prevazići upravo tu isključivost jevrejske religije, ogromne mase robova i razočaranih
robovlasnika brzo pohvataju novi pogled na svet i društveno uređenje. I time počinje jedna od
najvećih revolucija u istoriji čovečanstva. Na taj momenat, upravo na društvene korene
hrišćanstva na samo unutar jevrejskog društva već i u pogledu uslovljenosti tih korena prema
rimskom društvu, Dubnov nije ukazao u ovom radu.
Što se tiče uslovljenosti hrišćanstva u okviru jevrejskog društva gde je poniklo,
Dubnov doduše iznosi klasnu pozadinu četiriju grupa ili, ako se hoće, političkih partija u
jevrejskom stanovništvu — fariseja, sadukeja, esena i zelota, u momentu stvaranja
hrišćanstva, ali ne u meri koja bi bila dovoljna za tačno razumevanje hrišćanstva kao
društveno-revolucionarnog pokreta. Fariseji su predstavljali mase malih zemljoradnika i
zanatlija, većinu stanovništva, koje su bile pravi predstavnici judaizma. Oni su mesiju
zamišljali kao narodnog vođa, neku vrstu vladara koji će uništiti neprijatelje Jevreja. Ipak, u
svojim zahtevima prema Rimljanima bili su dosta umereni i realni. Sadukeji, predstavnici
imućnih slojeva, tražili su otvorenu saradnju sa Rimljanima, želeći da na taj način obezbede
svoja klasna preimućstva. Zeloti, fanatici koji su često poticali iz najsiromašnijih narodnih
slojeva, propovedali su neposredan dolazak mesije, vojničkog i narodnog vođa, i u to ime su i
zametnuli rat protiv Rimljana, koji je vođen herojski ali se kobno završio po Jevreje. Eseni,
takođe iz najsiromašnijih narodnih slojeva, hteli su da reše svoje očajanje i težak društveni
položaj na drugom planu. Oni su još više naglašavali moralni elemenat u judaizmu, tendenciju
ka društvenoj pravdi i jednakosti, koje smo već istakli, a mesiju su smatrali ne za vojnog, ne
za političkog, nego za moralnog, verskog izbavitelja. Oni su propovedali punu društvenu
jednakost, živeli u nekoj vrsti komunizma, propovedajući istovremeno asketizam:
izjednačenje ne u blagostanju nego u siromaštvu, u odricanju. Apostol Pavle (jevrejski: Saul
— čiju ogromnu istorijsku ulogu pravilno naglašava i Dubnov) učinio je presudni korak kada
je hrišćanstvo, odnosno tada još učenje esena, jevrejske političke a istovremeno i verske sekte,
učinio univerzalnim. (Doduše, to je bio samo nov kvalitet s obzirom na sve brojnije ideje
kasnijih proroka koji su već takođe isticali univerzalizam.) On je prekinuo sa isključivošću
jevrejske religije i time je novo učenje jevrejske sekte postalo pristupačno svim slojevima
Rimske imperije. Ipak, kasnije hrišćanstvo je počelo da gubi od svoje revolucionarnosti, i to u
meri u kojoj je postajalo državna religija Rima i naslednika Rima; i u meri u kojoj se, namesto
izjednačenja robova i robovlasnika i odricanja od ovozemaljskih bogatstava na ovom svetu,
pretvara u ideološki oslonac novih klasnih društava koja navedene revolucionarne zahteve
prvobitnih hrišćana prebacuju na „nebo”, u zagrobni život. Uporedo s tim potiskuju se u
njemu judaistički elementi, potiskuje se u suštini Stari zavet. No, sve do masovne
industrijalizacije i stvaranja moderne buržoaske države, svaki društveno-revolucionarni pokret
(naprimer razne ,,jeresi” u srednjem i novom veku, jer ti su pokreti samo po ideološkom
obliku bili religije, u suštini su oni često bili društveno-revolucionarni, napredni pokreti), a
docnije veliki pokreti reformacije početkom novog veka, uzimaju za svoju ideologiju Bibliju
ti tom smislu što propovedaju vraćanje ka originalnim koncepcijama Biblije koje je zvanična
crkva izvitoperila ili napustila. Neke sekte (na primer anabaptisti u Nemačkoj u XVI veku)
propovedali su primitivan komunizam kao prvobitni hrišćani. Pa čak i mnoge seljačke bune
krajem srednjeg i početkom novog veka pozivale su se na Bibliju u borbi protiv feudalnog
plemstva (na primer u seljačkoj buni Džon Bel-a i Vat Tejlora u Engleskoj krajem XIV veka
pobunjeni seljaci su pevali: „Kad je Adam kopao a Eva plela, ko je onda bio plemić?”).
Takođe je poznat veliki uticaj koji je Biblija imala ne samo na versku dogmatiku, već i
na društvene koncepcije Islama.
Biblija je takođe, i u srednjem i u novom veku, sve do modernih vremena predstavljala
inspiraciju za mnogobrojna umetnička dela.
5.
Hrišćanstvo — u svom prvobitnom vidu jedan od konsekventnih oblika judaizma —
osvojilo je veliki deo sveta. A istovremeno osvojilo je samo mali deo Jevreja. Jevrejske mase
nisu htele da prime onaj elemenat u učenju esena i prvih hrišćana koji je bio tuđ dubljoj
suštini starovekovnog judaizma sa gledišta opšte dijalektike razvoja. Iz takvog stava je nastala
jedinstvena paradoksalna situacija: postoji jedan narod, jedna posebno obeležena, posebno
povezana skupina ljudi koji nemaju svoju zajedničku teritoriju, jedinstven
privrednoproizvodni sistem, koji su razbacani po raznim delovima zemljine kugle, čak su
izgubili svoj zajednički jezik, a taj narod ipak postoji kroz dvehiljadegodišnje razdoblje. Po
gubitku države i razorenju hrama jevrejska religija se reorganizuje, prilagođava se novim
uslovima, ali opet ostaje, i to u još većoj meri nego ranije, istovremeno i sistem društvenih
pravila. Začetnik te reorganizacije jevrejske religije bio je Johanan ben Zakaj (vidi 21. glavu).
Smisao te reorganizacije je u tome da se održi Jevrejstvo kao posebna celina iako ona više
nema zajedničku teritoriju i zajedničku društvenu organizaciju. To se postiglo na taj način što
se religija, pored osnovnih etičkih imperativa, još više pretvorila u sistem društvenih pravila.
Religija tada reguliše naprimer čak i najsitnija pravila o ishrani i o bračnom životu. Na taj
način se nužno stvorio ne samo nepremostiv duhovni zid između Jevreja i okolnih naroda, već
i društveni zid. Centar društvenog života Jevreja postaje opština (kehila), neobično žilava i
svrsishodna organizacija koja, kroz prilagođenu religiju, nastavlja, često makar i simbolično,
gore iznete „socijalne” osnove Starog zaveta. Ako se uporedi sa staleškom organizacijom
srednjovekovnog feudalizma, vidi se da je ona demokratska organizacija u kojoj su svi
članovi ravnopravni, i gde se zajednica stara o svakom svom članu. To ipak ne znači da u
opštini nije bilo klasnih razlika, štaviše te razlike su ponekad bile oštre, naročito u većim
opštinama. Pored toga, pošto su pravila života istovremeno bila i religiozni propisi, opština je
nužno morala postati konzervativna organizacija. (Setimo se npr. kako je takva jedna opština
izopštila i kaznila najvećom verskom anatemom Spinozu zbog njegovih naprednih ideja ili
otpor „zvaničnih” predstavnika opštine protiv hasidizma.) Duhovni vođi opštine su bili rabini,
ne više zvanični i profesionalni sveštenici kao nekada leviti, već samo „učeni ljudi”, tako da
je svaki član opštine mogao da postane rabin ako bi se istakao svojim znanjem. Ipak, ti su
rabini
u krajnjoj liniji postali verni čuvari verskog dogmatizma i konzervativizma.
Ipak valja reći da su Jevreji, i u teškim uslovima života, u skučenim okvirima geta,
intenzivno razvijajući svoju kulturu, davali i dalje svoj doprinos opštoj kulturi čovečanstva.
Dubnov navodi velike pesnike, filozofe, matematičare, lekare itd. koje su Jevreji davali i u
srednjem veku, i u početku novog veka, gde god im je to iole bilo omogućeno.
Ali to što Jevreji nisu imali jedinstvenu teritoriju sa jedinstvenim ekonomskim
sistemom, ne znači da njihova društvena uloga u sredinama u kojima su živeli kao tuđinci nije
imala svoju određenu privrednu osnovu. Dubnov, iako uvek ističe tu osnovu, ne naglašava je
dovoljno, ne ukazuje na zavisnost raznih ispoljavanja društvenog života Jevreja od te
privredne osnove. Položaj Jevreja u određenoj sredini u galutu (dijaspori, razasutosti)
prvenstveno je zavisio od privredne uloge koju su igrali u toj sredini. A pošto ta uloga nije
zavisila od njih nego od istorijskih snaga koje su bile jače od njih, oni su veoma često bili
proganjani, zlostavljani, uništavani. Njihov položaj je najčešće bio povoljan kada su u
privrednom sistemu jedne zemlje imali ulogu koja je pokretala napred privredne snage,
napredak te zemlje, kao na primer u prvoj fazi feudalizma u zapadnoj Evropi, u Španiji, u
modernom liberalnom kapitalizmu. No često su bili primorani da svojom ekonomskom
ulogom podržavaju društvene snage koje su postajale nazadne, kao na primer u Poljskoj od
XVII veka pa nadalje, i u drugim zemljama srednje i istočne Evrope.
Tako, na primer, Dubnov istorijski tačno i verno iznosi teške progone Jevreja za vreme
krstaških ratova. Tačno je da su u velikoj meri povod i uzrok tim progonima bili verski
fanatizam i opšta želja za pljačkom. Ali dublji uzrok je u nečem drugom: u privrednim
prilikama tog razdoblja. Naime, krstaški ratovi su izraz izvesne krize feudalizma. Zapadni
feudalizam dostigao je krajnje granice svog razvoja u okviru feudalne
naturalnozemljoradničke privrede. Javljali su se u sve većem broju izvesni slojevi
stanovništva koji postaju suvišni u postojećem privrednom i društvenom uređenju: plemići za
koje više nije bilo slobodnih feuda, ni svetovnih ni crkvenih, i kmetovi za koje više nije bilo
slobodne zemlje.
Zato su išli da osvajaju nove zemlje u ime „oslobođenja Hristovog groba od nevernika”. No,
ubijanje Jevreja kao navodnih Hristovih ubica — pored zadovoljenja potreba masovnog
sadizma koje se u ljudskom društvu povremeno javljaju — imalo je i drugi razlog. Trebalo je
pre svega potisnuti Jevreje sa privrednih položaja koje su dotle zauzimali, iz zemljoradnje i
nekih zanata. Od tog vremena Jevreji su bili prinuđeni da u postojećem privrednom uređenju
nađu drugo mesto (koje su već i ranije u manjoj meri imali): da se bave novčanim poslovima i
uzimanjem kamate. Ovo zanimanje je u ranijoj fazi feudalizma bilo suvišno pa zato i
zabranjeno. No na Zapadu, počev od krstaških ratova, ono stiče sve veći značaj. Feudalci
imaju sve jače potrebe za novcem, Jevreji dobijaju ulogu da nabavljaju novac za feudalce.
Položaj kmetova postaje sve teži, ranija naturalna davanja feudalcima pretvaraju se u
novčana. To je bio objektivan tok društvenog razvoja, ali pošto su u tom toku Jevreji bili na
isturenim položajima, mržnja seljaštva se okreće protiv njih. Još je opasnija bila mržnja nove
gradske buržoazije, koja se takođe još kreće u okvirima feudalizma, ali koja u Jevrejima vidi
opasne konkurente, Iz Španije (gde je proganjanje Jevreja imalo i neke komplikovanije
neposredne ideološke razloge) Jevreji se sele u velikim masama u muslimanske zemlje, a iz
drugih zemalja Zapada, specijalno iz Nemačke, u istočnu Evropu, uglavnom u Poljsku. U toj
zemlji je feudalizam bio još srazmerno nerazvijen i davao je Jevrejima mesta za uključivanje
u privredu. No, razvojem feudalizma ka novim oblicima i tamo je položaj Jevreja postajao sve
teži. Sličan proces se odigrao kasnije sa Jevrejima u Rusiji. Položaj Jevreja u galutu, dakle,
bio je i te kako zavisan od njihovog mesta u privredi naroda-domaćina.
6.
Velika francuska revolucija stvorila je novu epohu u istoriji Jevreja u Evropi. Već je i
pre francuske revolucije bilo zemalja gde je, zbog jačanja liberalne buržoazije, položaj Jevreja
bio povoljan i prema njima vladala tolerancija (na primer u Holandiji). Ali francuska
revolucija, kao izraz najdoslednije ideologije onda još napredne, liberalne buržoazije, daje
sasvim novu formulu za društveni položaj Jevreja: ona ih izjednačava u svim društvenim
aspektima sa ostalim članovima francuske nacije. Ovo je za Jevreje kao pojedince bio veoma
povoljan istorijski obrt. Oni sada nisu više izdvojeni, obeleženi i proganjani, nego su jednaki
sa svim ostalim građanima. Pred njima se otvaraju nove mogućnosti privrednog i opšteg
društvenog razvoja. No time su Jevreji prestali da budu Jevreji u onom smislu u kojem su bili
ranije, u srednjem veku. U feudalnom staleškom uređenju oni su se društveno, privredno i
idejno uklapali u društvo kao — Jevreji. Oni doduše nisu biti nacija — nacije u srednjem
veku nije bilo — ali su oni ipak bili jedna integralna društvena celina. Ideja i ideologija
Jevrejstva kao celine, i pored klasnih raslojavanja i razlika među Jevrejima, ipak je po
izvesnim tačkama bila jedinstvena, celovita, makar da su neke osnovne pokretačke ideje
Jevrejstva u starom veku, ne primer mesijanizam, tokom vremena postajale sve nejasnije i
pretvorile se u simbole.
(To je uostalom sudbina svake ideologije u kojoj dogme ne dozvoljavaju da se ideje prilagode
promenjenoj stvarnosti.) No emancipacijom se menja i jevrejska religija kao osnovna
ideologija Jevrejstva u srednjem veku. U srazmeri u kojoj su se Jevreji u pojedinim zemljama
emancipovali i asimilovali, jevrejska religija u tim zemljama prestaje da bude sredstvo
izdvajanja Jevreja iz okolnog društva. Ona se postepeno reformiše, i umesto religije
svakodnevnog životnog ponašanja, kao što smo to ranije izneli, pretvara se samo u religiju
savesti kao razne hrišćanske religije okolnih naroda. (Najbolji primer za to su neke sinagoge u
Sjedinjenim Američkim Državama koje su svoj ritual upadljivo podesile po ugledu na neke
reformističke hrišćanske crkve i obavljaju ga na engleskom jeziku.)
Razume se, emancipacija je imala za posledicu da Jevreji daju još veći doprinos
opštem kulturnom razvoju, kroz kulture naroda u kojima su živeli. Naročito je veliko njihovo
učešće u svim naprednim pokretima, što je razumljivo s obzirom na njihov opšti društveni
položaj diskriminisane manjine.
No postepeni proces asimilacije pretopio je Jevreje potpuno samo u malom broju
zemalja, mahom gde su bili malobrojni. Njihovu potpunu asimilaciju, čak i tamo gde su
pravno bili potpuno emancipovani, sprečavale su, pored drugih razloga, prvenstveno nazadne
društvene klase i ostale nazadne društvene snage koje su nastojale da se i dalje sprovede
društvena diskriminacija usprkos formalno-pravne jednakosti.4 U ideologiji tih klasa u
društvima u kojima je bilo Jevreja uvek je bilo antisemitizma. Na taj način antisemitizma nije
nestalo, on je samo promenio svoje parole, te je ostao i dalje propratna pojava u životu
Jevreja. Dakle, tu vidimo jednu zanimljivu stvar koju Dubnov takođe nije naročito istakao:
nosioci antisemitizma su uvek nazadne klase. Tako je antisemitizam postao jedan od
društvenih termometara. Što je društvo bolesnije, što u njemu više vladaju nazadni elementi,
to je antisemitizam jači. Naime, mržnja i netrpeljivost prema strancima, prema manjinama ili
prema jednoj odvojenoj, obeleženoj grupi stanovništva uopšte, i inače je odlika nazadnih,
zaostalih elemenata društva. Naročito u momentima društvenih kriza na njih se prebacuje
odgovornost za nedaće u društvu. Već u srednjem veku za tu svrhu su naročito bili pogodni
Jevreji. Oni su bili duboko odani svojim religijskim idealima, što im je s jedne strane davalo
veliku moralnu snagu, ali s druge strane još je više povećalo mržnju prema njima. Zatim,
njihova privredna uloga u društvu, kao što smo izneli, bila je omrznuta u izvesnim slojevima
naroda koje su vladajući reakcionarni elementi zbog toga lako mogli nahuškati protiv Jevreja.
U doba emancipacije, opet, porasli su njihova privredna moć i društveni uticaj što je i tada
pothranjivalo mržnju nazadnih (feudalnih, nekih sitnoburžoaskih i drugih) slojeva. Na primer,
veoma je tipično za Drajfusov proces u Francuskoj polarizovanje društvenih snaga u zemlji u
pogledu stava prema Jevrejima (glava 45). Nazadni elementi, čiji je predstavnik u tom
procesu bio veliki deo oficirskog kora u Francuskoj, hteli su da unište nevinog Drajfusa, inače
sposobnog oficira, samo zato što je bio Jevrejin. Napredni elementi, u čije ime je istupao
čuveni pisac Zola, ustali su u odbranu Drajfusa. Za carsku Rusiju je karakteristično da su
sama vlada, odnosno agenti sa znanjem i odobrenjem vlade, organizovali pogrome. U srednjoj
Evropi, Nemačkoj i Austro-Ugarskoj, antisemitizam je iz mnogih razloga bio stalna pojava. U
tim zemljama nije bilo pobedonosne buržoaske revolucije kao u zapadnoj Evropi, te se
buržoaska demokratija nije nikada potpuno i dosledno razvila. Feudalno zemljoposedničko
plemstvo naglo se pretvorilo u industrijske magnate zadržavajući pri tome svoja feudalistička
i militaristička shvatanja. Pored napredne liberalne buržoazije i, kasnije, naprednog
proletarijata, bilo je jakih ostataka sitne buržoazije, tipične za ranije feudalno uređenje, koja je
u Jevrejima videla konkurente. Kad su te zemlje izgubile prvi svetski rat, kada se ekonomska i
društvena kriza u tim zemljama zbog toga povećala, antisemitizam je uzeo još većeg maha. U
novim skučenijim ekonomskim mogućnostima u tim zemljama, Jevreji su bili sistematski
potiskivani sa svojih privrednih i društvenih pozicija. Te zemlje su bile leglo fašizma i nije
čudno za onoga ko poznaje istoriju Nemačke da se fašistička ideologija u svom najstrašnijem,
najčudovišnijem obliku pojavila upravo u Nemačkoj. Glavna tačka u toj ideologiji bilo je tzv.
rasno učenje, a jedan od glavnih zahteva toga „učenja” bilo je uništavanje Jevreja.
7.
Knjiga se uglavnom završava dolaskom Hitlera na vlast, njegovim učvršćenjem i
progonima protiv Jevreja u Nemačkoj. No posle ovoga desila su se dva događaja vanredno
značajna za istoriju Jevreja. Prvi je uništenje oko 6,000.000 Jevreja u Evropi, a drugi je
stvaranje države Izrael.
1939. godina nije značajan datum samo zbog početka drugog svetskog rata. Taj datum
ima za Jevreje i poseban značaj, jer je tada bio donet u Hitlerovoj Nemačkoj plan za „rešenje”
jevrejskog pitanja, i to ne samo u Nemačkoj nego i u drugim zemljama koje bi došle pod
Hitlerovu vlast. Prva varijanta je bila da se Jevreji presele na Madagaskar. No, 1941. plan je
bio izmenjen i predvideo je fizičko uništenje svih Jevreja i oduzimanje njihove imovine u
korist Trećeg Rajha.
Taj plan je bio ostvarivan sistematskom upornošću i bezobzirnošću. Progoni, zlostavljanja i
ubijanja Jevreja vršeni su ne samo u vojnički osvojenim zemljama nego je Hitler i od svojih
saveznika tražio da sprovode slične mere. Tako su bile preduzete mere protiv Jevreja u
Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Italiji. Na nesreću, većina evropskog Jevrejstva bila je
skoncentrisana u zemljama koje je Hitlerova Nemačka osvojila. Navešćemo neke cifre da bi
se shvatila sva stravičnost ovog genocida (ove cifre se odnose na broj Jevreja 1939. godine ne
računajući Jevreje koji su emigrirali iz Nemačke po dolasku Hitlera na vlast).
U Poljskoj je bilo oko 3,500.000 Jevreja, a u životu je ostalo oko 250.000, od kojih je oko
200.000 izbeglo u Sovjetski Savez. U Sovjetskom Savezu, gde je veliki broj Jevreja bio
skoncentrisan u zapadnim oblastima koje je fašistička Nemačka okupirala, uništeno je od oko
3,000.000 oko 1,000.000. U Litvaniji od 120.000 ostao je u životu sasvim neznatan broj. U
Nemačkoj je bilo 500.000, a u Austriji oko 200.000. Od nemačkih Jevreja se spasla oko jedna
trećina, dok je ostatak uništen. U Čehoslovačkoj od 360.000 preživelo je oko 40.000, u
Mađarskoj od 500.000 ostalo je u životu oko 150,000 (tu je uništavanje uzelo maha naročito
po okupaciji Mađarske od strane Hitlerove Nemačke marta 1944. god.). U Holandiji je od
110.000 Jevreja uništeno oko 100.000, u Francuskoj od oko 300.000 uništeno je barem
100.000. U Rumuniji od 750.000 Jevreja uništeno je 500,000. Takođe je gotovo sasvim
uništeno grčko Jevrejstvo (110.000), dok u Bugarskoj, i pored proganjanja i interniranja,
Jevreji uglavnom nisu bili fizički uništavani.
Pre rata bilo je u svetu 18,000.000 Jevreja; fašistička Nemačka i njeni saveznici
likvidirali su, dakle, jednu trećinu Jevreja u svetu, tj. oko 6,000.000. Rezultat masovnog
uništenja Jevreja za vreme drugog svetskog rata je taj što je Evropa prestala da bude kontinent
sa najvećim brojem Jevreja. Sada u Evropi ima oko 3,700.000 Jevreja, od toga oko 2,500.000
u Sovjetskom Savezu. U Americi ima oko 6,000.000 Jevreja, od toga samo u SAD preko
5,000.000 (najjače jevrejske organizacije i duhovni centri Jevreja van Izraela nalaze se danas
u SAD), U Aziji ih ima preko 2,000.000 (od toga je većina u Izraelu), u Africi ima nešto
preko 500.000 (od toga 200.000 u Maroku), a u Australiji svega 64.000. Ukupan broj Jevreja
danas u svetu iznosi oko 12,000.000.
Drugi istorijski događaj koji smo napomenuli je stvaranje nove jevrejske države. U
Palestini u kojoj je, kako je u knjizi izneto, postojala u smislu Balfurove deklaracije
„nacionalna domovina” Jevreja pod mandatom Engleske, Jevreji su 1948. godine proglasili
nacionalnu državu pod imenom Izrael, posla čega je sledio oružani sukob sa okolnim
arapskim zemljama koji je okončan primirjem iz 1949. godine (konačni ugovori o miru još
uvek ne postoje). Država koja obuhvata primorski pojas, ponekad sasvim uski, ranije
Palestine i čiji gro sačinjava zasad još neplodna pustinja Negev, sada broji oko 2,200.000
stanovnika od kojih nešto ispod 10% čine Arapi. Ona je nastala kao rezultat cionističkog
pokreta o kojem takođe govori Dubnov. Taj pokret, čiji intelektualni koreni idu u daleku
prošlost, počeo je ekonomski i politički da se realizuje krajem prošlog veka a naročito između
dva svetska rata, uporedo sa oživljavanjem amtisemitizma u mnogim zemljama. No posle
drugog svetskog rata, naročito posle proglašenja države, počelo je masovno useljavanje
naročito iz redova preživelih ostataka srednjoevropskog i istočnoevropskog Jevrejstva, kao i
iz afričkih i azijskih zemalja.
Prema pojavi Izraela razne zemlje i pokreti u svetu imaju razne stavove; mahom
pozitivne, a ponekad iz ideoloških i praktično-političkih razloga i negativne. Većina Jevreja u
svetu, bez obzira na društveni položaj i političko opredeljenje, ima pozitivan stav prema
Izraelu i mnogi ga pomažu moralno i materijalno. No, i među Jevrejima, i to mahom onim
koji Jevrejstvo smatraju samo religijom ili koji rešenje jevrejskog pitanja vide i traže u
potpunoj asimilaciji sa narodima u čijoj sredini žive, postoji i negativan stav prema Izraelu.
Ipak, i pored nekih negativnih stavova prema njemu i nepovoljnih geo-političkih uslova i
ekonomskog položaja (naročito slabost sirovinske baze) Izrael se afirmisao kao istorijska
realnost. U njemu se stvara nova izraelska nacija od Jevreja iz raznih zemalja, čak i raznih
kontinenata, i raznih tradicija i stepena kulturnog razvoja.
izvor: SIMON DUBNOV KRATKA ISTORIJA JEVREJSKOG NARODA Beograd 1982.
5 vrsta hriscana ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Jennifer Hua identifies herself as a Christian. A 35-year-old former attorney studying
Christian counseling at the Wheaton College Graduate School (Illinois), she has gone to
church all her life and is a lay leader in her suburban Chicago congregation. She furthers her
spiritual development by daily Bible reading, prayer, listening to and singing worship songs,
and interacting with other Christians. And every few months, she carves out time for a silent
retreat. "I do all of these things because I know from past experience I need to recalibrate my
mind and my heart to be in tune with God," she says.
James Smith also identifies himself as a Christian. He attended church as a child, but his
attendance was minimal as a young adult. He believes in God, occasionally attends Redeemer
Presbyterian in Manhattan when his time-consuming job in the finance district allows, but he
does not often participate in other activities to further his spiritual life. He has a Bible but
rarely opens it; what leisure time he has he spends with friends, most of whom are of different
faiths, and he does not necessarily believe that his God is any different from the one his
Muslim friend worships.
"I don't think that God would be a God who would shut others out of heaven because they
don't use the word 'Christian' to describe themselves," he says.
The United States is described in mainstream media as largely Christian (between 70 and 80
percent, depending on the study, identify themselves as "Christian"), and compared to the rest
of the world, this is certainly the case. However, not all within this vast group of Christians
are alike.
To understand the range and differences among American Christians, Christianity Today
International (publisher of Leadership) recently partnered with Zondervan Publishers to
commission Knowledge Networks to conduct attitudinal and behavioral research of U.S.
Christians. In September 2006, more than 1,000 self-identified Christians 18 years of age and
older were surveyed on their religious beliefs and practices. The results reveal a number of
significant differences, illustrated by the examples of Hua and Smith. In fact, portraits of five
distinct segments emerged from the study. We have named them Active, Professing,
Liturgical, Private, and Cultural Christians.
Each group represents about one-fifth of those identifying themselves as Christian, with
Active Christians (such as Hua) most likely to have a personal commitment to Jesus Christ
that affects their beliefs and inspires an active church life; Cultural Christians (such as Smith)
are least likely to align their beliefs or practices with biblical teachings, or attend church.
Between the two is a range of beliefs, commitment levels, and public practice of the faith.
Leadership discussed the survey results with leading pastors and religious experts to ascertain
the ramifications for church leaders. Three critical issues emerged:
The local church is no longer considered the only outlet for spiritual growth.
Churches must develop relational- and community-oriented outreach.
Lay people have to be better equipped to be God's ambassadors.
Faith Yes, Church Maybe
The survey shows that for nearly half of Christians, involvement in a local church body is a
minimal part of their daily lives (see chart 1).
"Faith is relevant for many people, but church is not," says Bryan Wilkerson, senior pastor of
Grace Chapel in Lexington, Massachusetts. "People want to attend to the spiritual side of their
lives, they are interested in God, but their experience of church has not been relevant. They
say, 'Why do I have to sit through boring sermons and old music that don't speak to my real
needs and problems?'"
"A growing element of the Christian population is disappointed with or frustrated by the local
church," says D. Michael Lindsay, assistant professor of sociology at Rice University and
former consultant with the Gallup Institute. In part, this trend can be attributed to factors
within local church bodies themselves, such as lack of strong leadership or teaching.
Given that 60 percent of all Christians worship in churches with fewer than 300 people (see
chart 2), most Christians are in congregations that continually struggle with resource issues.
Previous generations were accustomed to that, and today's worshipers have higher
expectations.
"These days, people can get good teaching, wonderful music, and excellent writing, whether
through iPods, TV, or online," says Wilkerson. "They learn to shop around and pick and
choose. Then they expect the same high quality in their local church. A generation ago, the
average person learned to accept his home pastor and was faithful to his local church. But
now, people's appetites for excellence have been heightened."
As pastor of a large church himself, Wilkerson acknowledges "we probably end up
perpetuating that kind of appetite by trying to be as high-quality as what we find out there.
The temptation of larger churches is to compete and to be as good as the others are."
Even for those Private and Cultural Christians who do not typically consume Christian media,
access to it can still play a significant role in their spiritual development in ways that may not
be reflected in the survey.
"Private and Cultural Christians might not use traditional Christian media, but I would bet
they disproportionately watch [Lakewood Church pastor] Joel Osteen on cable," says
Lindsay. Cultural Christians are the group that spends the most time watching TV and using
the Internet.
Spiritual growth, then, may be occurring for many of today's Christians in non-traditional
ways. Instead of attending church on Sunday mornings, many opt for personal, individual
ways to stretch themselves spiritually.
"Emerging generations may not see themselves as churched, but neither do they see
themselves as any less committed," says Joel Hunter, senior pastor of Northland Church in
Longwood, Florida. "The traditional programming that churches do is becoming less essential
to work out faith for many people."
Personal or Media Relationships?
The danger, however, is that the multimedia availability of religious content helps people
become spiritual do-it-yourselfers. As a result, they lack an important aspect of faith
development: interaction with other Christians in community. This privatizing of Christian
faith fits with the American spirit of individualism, but it may not produce Christians with
enduring and long-term spiritual vitality.
"It's fine to use religious media as an addition if you are part of a local Christian community,"
says Lindsay. "It becomes problematic if you have no binding commitment to a local
community and you become a Lone Ranger Christian. Before long your faith becomes
something you put on and off like a jacket."
Instead of trying to win underchurched people back to a traditional church context, leaders
say the approach to bringing Private, Cultural, and non-Christians into the church is relational
and outward-looking rather than programmatic and inward-focused. Lindsay notes many
Christians who are not involved in traditional churches are "much, much more interested in
personal connection. The ways in which they nourish their faith are through home churches or
one-on-one Bible study or non-church related small groups."
In fact, house churches have recently become a noteworthy trend in the United States. Time
magazine in March 2007 quoted pollster George Barna as saying that house churches were
evidence of a "seminal transition that may be akin to a third spiritual awakening in the U.S."
and that in two decades, "only about one-third of the population" will attend traditional
churches.
"The old paradigm of evangelism was a transactional sharing of the gospel," says Ken Fong,
senior pastor of Evergreen Baptist Church of Los Angeles. "I would try to get people to
intellectually agree with me. But the new paradigm is different, an approach in which I invite
you to walk alongside me, examine my life, and see evidence of the truth, and hopefully there
will be something compelling that you see. It's a no-strings-attached invitation to enter my life
as I follow Jesus."
Another necessary shift is recognizing that the old metrics of success may no longer apply.
Wilkerson says, "We need to spend the next ten years investing in the life of our surrounding
community and finding ways to regain a hearing for the gospel. Instead of going to the
nursing home and holding a church service, we're just going to go and love and serve people
for years and years, until the staff and residents ask, 'Why do they care so much?' This won't
result in 150 decisions for Christ in a year. You might not see results for five or ten years."
Churches that do engage their local communities may discover that what they gain surpasses
what they give. At Evergreen Baptist Church-LA, the demographics of the city of Rosemead,
where the church is located—Asian, Hispanic, and lower-income—differ from the
congregation itself—predominantly Asian and largely middle- and upper-middle class. Fong
strives to encourage the right attitude as his church engages the surrounding community.
"As we reach out to kids in the neighborhood, we tell our congregation that we don't just do
this to be good Christians. We tell them that maybe these poor kids know something more
than we do about knowing God, more so than us middle-class snobs," he says. "It's not
enough to reach out because we think it's the right thing to do. That is paternalistic. We need
to see that there is something that different people with different perspectives can show us
that we're missing."
Hunter believes the way the church responds to the forces affecting today's Christians and
non-Christians will have significant ramifications. "As the traditional church has a rougher
and rougher time, our challenge will become a motivational factor: either we build
relationships with people in our communities, or we will die."
New Need for Apologetics
The survey indicated that self-identified Christians hold a wide range of theological and
doctrinal beliefs. For many, Private and Cultural Christians in particular, Bible-reading is
minimally important (see chart 3). Thus, as churches encourage their congregants to engage
with the surrounding communities and build relational bridges with people, they must
simultaneously equip these Christians to handle the questions and attitudes they may
encounter, both with non-Christians as well as with other Christians who hold different
beliefs.
But the current level of biblical and theological teaching in the church may not be meeting the
challenge of preparing people in the pews to explain the power and significance of the
Scriptures to those who rarely read them. "I do think there is decline and unbelievable degrees
of biblical illiteracy that we haven't seen in previous generations, among all five of these
categories of Christians," says Lindsay. "People used to know their Bible, but now they can
go week-in and week-out and not even know the order of the books. Many churches feed their
congregants a steady diet of messages that do not require intellectual engagement or an
understanding of the biblical narrative. And that is a huge problem."
Hunter says, "We need to preach with apologetics in mind, with a rational explanation and
defense of the Christian faith in mind, so that the people who are in the church really know
how to phrase that to people who aren't in the church. We should say, 'You need to be able to
tell other people what I'm telling you.'"
During one recent Easter Sunday, Grace Chapel focused on the disciple Thomas and his
doubts about Jesus after the resurrection. Wilkerson told his own story of spiritual darkness
and doubt, then planned a service the following Sunday entitled "Doubters Anonymous."
Wilkerson asked people to e-mail their questions to the church, and he had three pastors up
front to handle the questions. Those who attended were also able to text message questions or
turn them in on a card.
"There had to be an authenticity about it that demonstrated this was real, not canned, that
these were genuine questions and answers, and that it was okay to ask these questions," says
Wilkerson. "It also gave the Christians in the audience more confidence, that they now had
some tools to answer the hard questions about Christianity."
Ultimately, though, Northland's Hunter feels that the way to counter biblical illiteracy is to
equip Active Christians as teachers, ambassadors, and apologists. "We have to go out and be
with those who do not know or understand. People will always default to what they know, and
if they believe general statements such as 'We're all God's children' or 'Jesus was just a
representative of God,' then that is all they will know. Unless they have a relationship with
someone who can explain theological doctrines of atonement or of original sin, they will
always just believe their own general concepts."
What About Jesus?
In addition to these findings about the church, we found a most defining dichotomy over the
Jesus question: Active and Professing Christians said "accepting Christ as Savior and Lord" is
the key to being a Christian (almost 9 in 10), while Liturgical, Private, and Cultural Christians
favored more generally "believing in God" as the main element in being a Christian. So, for a
vast number of people who consider themselves Christian, Christ is not the central figure of
their faith.
Leith Anderson, senior pastor of Wooddale Church in Eden Prairie, Minnesota, believes that
the high value placed on tolerance in this country is partly to blame. "'God' as a term is
transferable amongst different religious sects, but 'Christ' is not. It seems intolerant. What we
need to do is reintroduce people to Jesus, his story, his life and his teachings. Not by forcing
people to agree with us, but by giving them adequate examples and reasons to believe in
Christ."
Hunter agrees that trying to provide intellectual arguments for the Christian faith will only go
so far. "Christianity is about Christ, and it is about that personal relationship. We have to not
focus on explaining Pauline theology, but on the person and ministry of Christ. We have to be
people who live out the life of Christ. People aren't generally interested in theological
teaching. But everyone has a heart for the one who had a heart for us."
Active Christians 19%
Believe salvation comes through Jesus Christ
Committed churchgoers
Bible readers
Accept leadership positions
Invest in personal faith development through the church
Feel obligated to share faith; 79% do so.
Professing Christians 20%
Believe salvation comes through Jesus Christ
Focus on personal relationship with God and Jesus
Similar beliefs to Active Christians, different actions
Less involved in church, both attending and serving
Less commitment to Bible reading or sharing faith
Liturgical Christians 16%
Predominantly Catholic and Lutheran
Regular churchgoers
High level of spiritual activity, mostly expressed by serving in church and/or community
Recognize authority of the church
Private Christians 24%
Largest and youngest segment
Believe in God and doing good things
Own a Bible, but don't read it
Spiritual interest, but not within church context
Only about a third attend church at all
Almost none are church leaders
Cultural Christians 21%
Little outward religious behavior or attitudes
God aware, but little personal involvement with God
Do not view Jesus as essential to salvation
Affirm many ways to God
Favor universality theology
Vladikin dom - kao Versaj ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
Uličica Jovana Dučića u Bijeljini, što se udesno odvaja sa trga na kom je zgrada opštine,
apsolutno ničim ne nagoveštava raskoš koju skriva negde na polovini, u upravnoj zgradi
eparhije zvorničko-tuzlanske, ili čuvenom Vladičanskom dvoru. Ovo zdanje,koje sa ulične
strane ni po čemu nije upadljivo, nalazi se u kompleksu koji obuhvata još i manastir svetog
Vasilija, a važi za jednu od najbolje ustrojenih institucija Pravoslavne crkve na Balkanu.
Osim modernog sigurnosnog sistema, koji uključuje savremene alarme i video-nadzor, ovaj
laskavi epitet stečen je i nastojanjem svih episkopa koji su se ovde smenjivali da za vernike i
same monahinje i monahe naprave parče neba na zemlji. Kaluđerske kelije su izuzetno
udobne, imaju kupatila i grejanje, vrt u dvorištu, oko crkve, zvonika i kancelarijske zgrade, u
praskozorje i suton može da se meri s najlepšim japanskim parkovima, a riznica, arhiva i
biblioteka ove institucije obuhvataju spise i relikvije čak iz trinaestog veka. Ono što ovaj dom
odvaja od većine drugih crkvenih zdanja jeste to što ne krije svoje bogatstvo.
Naprotiv, posetilac biva potpuno zatečen sjajem koji budi asocijacije na legendarni Versaj,
vatikanske dvorane iz vremena Rodriga Bordžije, Elvisov Grejslend ili, za one mlađe, palatu
Đanija Versaćea. Dobro raspoloženje domaćina stoga nije nikakav kuriozitet. Žakoni i
popovi, mimo molitve, na licima imaju osmehe, a poneki od njih čak oko vrata, pored krstova
i brojanica, nose slušalice najnovijih MP3 plejera i handsfree mobilnih telefona. Niko od njih
ne krije tihu zahvalnost vladiki zvorničko-tuzlanskom Vasiliju Kačavendi. A on je ovde, bar
bi se na prvi pogled reklo, dospeo sasvim slučajno.
- Igrom sudbine rođen sam u Sarajevu, mada potičem iz stare dobojske porodice Kačavenda.
Rano detinjstvo sam proveo u Slavonskom Brodu, gde sam i počeo školovanje. Spletom
raznih životnih okolnosti vrlo rano sam otišao u manastir Lepavina, u blizini Broda, i tu sam
ispunjavao duđnosti manastirskog đaka produbljujući osnovna molitvena saznanja koja sam
dobio od majke i bake. O mom duhovnom uzrastanju u tim teškim vremenima, kad su svi u
Crkvi ili oko Crkve bili prokaženi, brinuo se moj duhovni otac, iguman Samuilo Vračević, na
čemu ću mu do smrti biti zahvalan i za njega Gospodu molitve uznositi. Iz Lepavine sam
pređao u Orahovicu, gde sam ostao kraće vreme, a odatle u svoj manastir, Ozren, koji
smatram drugim domom i prema njemu se i danas tako odnosim. Rastući, učeći i
vaspitavajući se pored velikih duhovnika, podvižnika i mudrih otaca Crkve koji su živeli u
ovim manastirima, maštao sam o monaškim odorama i danu kada ću stati na začelje kolone
svojih uzora, i na neki način idola. U manastiru Ozren, pun snage, mladosti i elana, osetio sam
svu punoću monaške službe, želju i spremnost da kroz taj poziv služim Bogu. Ubrzo je došao
i taj dan, 15. septembar 1957, kad sam s nepunih devetnaest godina zamonašen od igumana
Serafima Ljubojevića.
Versaj na srpski način
Današnje boravište vladike Vasilija Kačavende bilo je raskršće brojnih istorijskih zbivanja, pa
su otud arhivi i riznice ove eparhije izuzetno bogati predmetima kroz čije se priče može
putovati u duboku prošlost.
- Kad je krajem 1284. ugarski kralj Ladislav svom zetu, srpskom kralju Dragutinu, ustupio
Mačvu s Beogradom i bosansku oblast Usore i Soli, veći deo moje eparhije potpao je pod
njegovu upravu. S obzirom na njegovu veliku pobožnost i odanost Crkvi, a prema raznim
letopisima i predanjima, pet sačuvanih manastira na prostoru eparhije sagradio je on ili
njegovi sinovi i to: Ozren, Lovnicu, Papraću, Sase i Tavcu, a može se slobodno reći da je to
ličnost koja je na neki način put srpskog naroda na ovim prostorima trasirala ka veri
Hristovoj. Poslednju deceniju i po, ovo podneblje je pretrpelo mnogo promena. Kao posledica
toga došlo je uvođenje veronauke u škole, što ima nemerljiv značaj i doprinos u vaspitanju i
podizanju novih naraštaja koji već stasavaju u nosioce i stubove ovog društva. Te promene su
primetne na ulici, u školi, porodici, i svakako u Crkvi. Ona je danas aktivna u svim sferama
života: Bogoslovski fakultet u Beogradu u sastavu je Beogradskog univerziteta, a onaj u Foči
u sastavu Univerziteta u Istočnom Sarajevu, uvodi se sveštenička služba u Vojsku, u izradi je
zakon o restituciji, što će imati veliki značaj za sve verske zajednice; Crkvi je dozvoljeno da
se bavi haritativnom delatnošću, što joj vraća mesto i pozicije koje je kroz vekove zaslužila.
Dosta toga se nabolje promenilo, mada ima mesta za napredak u svim segmentima života.
Umesto da se, po nepisanom urbanističkom pravilniku, proširuje u potkrovlje ili adaptira
pomoćne prostorije poput vešernice i biciklane, ovaj domaćin je u svojoj eparhiji podigao
blizu dve stotine novih crkava.
- Novo doba je dovelo do potrebe za obnovom starih i gradnjom novih hramova. Prošlo je
vreme kad su ljudi bili spremni da pešače po nekoliko kilometara da bi prisustvovali liturgiji.
Sad svako veće naseljeno mesto želi da ima svoj hram, pa gradi crkvu koja može da zadovolji
njegove potrebe. Sveštenici su tu samo koordinatori, dok su žitelji i građevinski odbori
nosioci svih aktivnosti oko gradnje. Posebno mi je drago podizanje novog manastira ovde u
Bjeljini posvećenog svetoj Petki. Hram se gradi u ruskom stilu, s prelepim konturama, i kad
ceo kompleks bude završen, biće to nova duhovna oaza gde će, verujem, mnogi poklonici
moći da nahrane dušu i osete svu punoću pravoslavlja. Manastirski kompleks u Bjeljini većina
posetilaca opisuje kao parče neba na zemlji. Vladika u tome vidi svrsishodnost tipske
arhitekture.
- Sve što se ovde može videti jesu manastirska zdanja, građena s tom namenom. Sticajem
okolnosti, a zbog nemogućnosti povratka u Tuzlu, gde se nalazi Vladičanska rezidencija,
privremeno sam se smestio u ove prostorije. Odrastao sam i vaspitavan u nemaštini, ali su red,
urednost i čistoća bili svuda, jer je to najmanje koštalo. Kasnije, kad sam mogao da utičem na
neke momente u životu Crkve, uvek sam tražio urednost i čistoću, jer za to je potrebna krpa,
voda i dobra volja, a tamo gde je bilo moguće, normalno, i mnogo više, ako su prilike
dozvoljavale. Spletom okolnosti, najpre zahvaljujući okupljanju neke pozitivne energije, želje
za stvaranjem mesta gde će čovek moći da odmori oči, a uz pomoć prijatelja Crkve, inženjera
svih vrsta, vrednih radnika i majstora, napravili smo to što prešareno i prenatrpano.
Normalno, u odabiru sadnica pogodnih za ovo podneblje, a koje traže što manje nege jer je
prostor veliki i ima dosta zasađenog bilja, prihvatam svaki savet i preporuku onih koji se bave
hortikulturom. Sav trud i muka koji se ulože u održavanje zasada vraćaju se već s prvim
letnjim danima, kada sve odiše mirisima i lepotom koja mami mnoge poklonike, prolaznike i
svakodnevne posetioce manastira.
Poseban kuriozitet predstavlja i činjenica da je zgrada sadašnjeg Vladičanskog dvora ranije
imalačsasvim drugačiju, bezmalo suprotnu namenu.
- Mesto nije birano, to je čista slučajnost. S obzirom na to da se nisam mogao vratiti u sedište
svoje eparhije u Tuzli, opština Bijeljina je eparhiji dodelila zgradu komiteta, koju smo kasnije
preuredili i proširili, i tu danas živim. To je deo kompenzacije za oduzetu imovinu Crkve na
teritoriji opštine. Pošto je rat uveliko trajao, nismo ni pomišljali na neku gradnju i zovu parče
neba na zemlji. Zaista, čovek ne zna da li je lepše leti, kad sve ozeleni i procveta, ili zimi, kad
sneg okiti ceo manastirski kompleks. Za sve to bilo je potrebno dosta samoodricanja,
strpljenja i ljubavi, ali uz pomoć ljudi dobre volje danas je moguće sve napraviti. Verovatno i
više od ovoga.
Komitet prerušen u hram
Kao neverovatan detalj poznavaoci procesa gradnje i ureðenja ovog zdanja navode vladičinu
pažnju u odabiru detalja. Jedan od njih je i bilje kojim je ukrašen vrt.
- Kao čovek koji voli prirodu, zelenilo i cveće, sigurnoćda se interesujem za to gde će i šta biti
posađeno. Kao vizuelni tip volim da je sve simetrično, da nije proširenje kompleksa.
Međutim, kako se nazirao kraj dramatičnih zbivanja, javljala nam se ideja da napravimo
manastir, jer je to bila potreba i Crkve, i vernog naroda. Nakon dobijanja svih potrebnih
dozvola i izrade projekta, 1995. smo počeli sa radovima. Uspeličsmo da sve završimo do
2001, kada je uz sasluženje velikog broja crkvenih velikodostojnika i nekoliko hiljada vernika
iz cele eparhije obavljeno osvećenje. Odćtog dana svakodnevno primamo poklonike iz svih
krajeva naše zemlje, pa i šire. S ponosom možemo reći da je to jedinstveno mesto koje grad
Bjeljina i cela regija mogu ponuditi i pokazati svim svojim gostima, prijateljima i poslovnim
saradnicima. Zbirka istorijskih i umetničkih eksponata u Vladičanskom dvoru i manastiru
svetog Vasilija svakako predstavlja jednu od najbogatijih pravoslavnih riznica. Međutim, u
ovoj kolekciji postoje i komadi koje su ovde uvrstili lični vladikini afiniteti i estetski
kriterijumi.
- Za tri godine navršiće se, ako Bog da, trideset godina moga arhijerejskog služenja, a u tom
periodu dogodilo se dosta toga što je sigurno ostavilo traga na meni. Svih tih godina sakupljao
sam i na razne načine dolazio do predmeta koji pripadaju bogatstvu ovog manastira. Svaki od
njih meni je drag i podseća me na period kad je nabavljen. Ne bih ništa posebno izdvojio,
osim možda prve dve stolice i stočića, koji su bili uvod u stvaranje svega ovoga što se danas
može videti, a podsećaju me i na mlade dane, izuzetno teške, ali i pune života. Osim portreta
svih episkopa koji su nadgledali eparhiju zvorničko-tuzlansku, na zidovima raskošnog
kabineta mogu se pronaći i tragovi drugih dalekih kultura.
Takođe, paænju privlači očigledna sklonost modernom uređenju prostora, pa je tako
impresivna ikona Bogorodice sa Isusom osvetljena malim halogenim lampama ugrađenim u
lučni svod koji se nalazi iznad nje.
- Koliko god čovek bio zaljubljen u prošlost i sa setom se prisećao važnih i lepih momenata,
mora ići dalje i graditi budućnost jer je ona tu, ili će doći. Tako je i sa ostalim stvarima u
životu, jer smo u vremenu kompjuterizacije i raznih tehničkih dostignuća koja su bila
nepojmljiva pre samo nekoliko godina. S obzirom na to, ma koliko zaljubljeni u prošlost,
moramo se uklapati i u nove tokove, unoseći u njih duhovno i kulturno nasleđe koje imamo,
praveći tako novu celinu koja odgovara vremenu i zahtevu današnjeg čoveka. Sva naučna
dostignuća su stvarana za dobro čoveka, za njegov lakši i funkcionalniji život, a na nama je da
to iskoristimo i napravimo kompilaciju starog i novog, tako da novo ne naruši vrednost starog,
a staro ne padne u senku modernog i novog. Smatram da smo ovde uspeli u tome.
Dedine bajkovite priče
Kao tvrd bedem prema hladnoj funkcionalnosti današnjih stilova vladika postavlja
nepatvorenu lepotu. Smatra je jednim od osnovnih ljudskih motiva.
- Da bi čovek postigao bilo kakve rezultate u životu, i da bi imao uspeha, mora biti motivisan,
inspirisan i maštovit. Na to utiču razni faktori, ali je radni ambijent jedan od najbitnijih.
Govoriti o nekoj duhovnoj lepoti ako nam je crkva prljava, neuredna, počađala i puna
paučine, za mene je neozbiljno i neumesno. Normalno, to ne treba da nam je prioritet, ali ipak
često svojim sveštenicima ponavljam da je oltar ogledalo njihove duše, i ako im je oltar,
najsvetiji deo hrama, prljav, onda im je i duša takva, jer ako ne drže do svetinje oltara, kako
će onda i do svoje duše. Zato smatram da je za svakog čoveka bitno da je okružen lepotom.
To opredeljuje njegov život i čini ga uzvišenijim od svih drugih bića koja je Bog stvorio na
zemlji.
Poglavaru eparhije teško je da izdvoji posebno drage trenutke koji su mu se dogodili u
raskošnim prostorijama u Dučićevoj ulici, najpre zbog toga što ih je bilo mnogo.
- Možda mi je posebno draga poseta poglavara Grčke pravoslavne crkve, arhiepiskopa
Hristodulosa. Tad mu je, sećam se, priređen doček kakav dolikuje poglavaru sestrinske Crkve
koja je saosećala sa svim našim nevoljama. Tog dana, uz prisustvo najviših organa državne
vlasti i crkvenih velikodostojnika s patrijarhom na čelu, gotovo čitava Semberija mu je izašla
u susret. Zaista je to bio momenat koji će, ne samo meni, nego svim učesnicima ovoga
događaja punog emocija i dirljivih trenutaka ostati u trajnom sećanju.
Teško je postaviti norme za raspored predmeta u životnom prostoru, ali vladika se na tom
polju savršeno snalazi koristeći proste zakone ljudskih estetskih potreba.
- Kada je reč o uređenju bilo kog ambijenta, pa i ovog našeg, najvažnije je napraviti sklad
predmeta sa prostorom, vodeći računa da se staro ukomponuje sa novim, ne mešajući stilove i
epohe iz kojih detalji potiču. Nije sramota zatražiti pomoć stručnih ljudi za ovu oblast. Što se
tiče funkcionalnosti i atmosfere, smatram da su ove dve oblasti tesno povezane i da ih je
gotovo nemoguće posmatrati odvojeno ako čovek teži ka perfekciji.
Tanani osećaj za toplinu vladika Vasilije je sticao od roðenja, jer je, praktično, već u
detinjstvu počeo da menja prebivališta.
Luksuz, nasušna potreba
- Rođen sam u Sarajevu 19. decembra.1938. godine. Tu smo imali prvo skromno porodično
gnezdo, da bismo zbog užasa Drugog svetskog rata ubrzo prešli u Doboj kod majčinih
roditelja, gde smo se svi iz šire porodice okupili oko ognjišta deda Nike, koji nas je, uz sve
teškoće tadašnjeg života, ipak hrabrio i održavao da ne klonemo. Veći broj članova porodice
žrtvovao je svoje živote na oltaru vere i slobode. Po okončanju rata otišao sam s majkom u
Slavonski Brod, gde se ona preudala, i tamo sam dobio sestru i brata. Tu smo rasli, ali nam je
nesreća poratne pošasti oduzela sve što smo imali, jer je moj očuh, izuzetno plemenit i dobar
čovek, bio veoma bogat. Ipak, nisu nam mogli oduzeti dušu. Ubrzo nam se tu pridružila i
majčina sestra sa svojom kćerkom, kojoj je takođe konfiskovana imovina u Maglaju, jer je pre
rata imala svoju apoteku. Školske ferije uglavnom sam provodio u Doboju, i tako se 1947.
desilo da s dedom Nikom odem na sabor u manastir Ozren, što je moj prvi susret s tom
svetinjom. Dok smo pešačili sedam kilometara, deda mi je pričao o toj zadužbini, o slavnim
Nemanjićima, čime je u mojoj dečijoj duši razgorevao plamen vere i ljubavi prema Crkvi.
Posle ovog putovanja u Brodu sam s porodicom redovno odlazio u crkvu, posluživao u oltaru,
pevušio s pobožnim ženama, i slušao divne propovedi sveštenika. Te godine, pred odlazak u
manastir, upijao sam svaku reč o mladom Rastku, nedugo zatim Svetom Savi. To je hranilo
moju dušu, stvarajući u meni želju za polaskom na put kojim je otišao naš svetitelj. Moj
sveštenik, pokojni prota Žarko Kosić, okupljao je nas decu oko hrama kao svoju rođenu, često
nas hraneći i oblačeći. Kad sam odlučio da bežim u manastir, on me je ohrabrio, i tako sam
krenuo. Kao rođeni otac me je opremio, darovao i uputio u svetu Lapovinu, gde smo živeli
više nego skromno, ali u svemu veoma slatko zbog čestitosti opšteg života u manastiru. No,
uvek je u meni tinjala želja da odem u manastir Ozren, na to divno izvorište vere i snage bića
našeg naroda. Hvala Promislu Božjem i dobrim ljudima, to se i ostvarilo. Kakva je radost
duše moje bila kada sam primio monaški postrig, to samo ja znam. Moji srodnici po telu
plakali su, ali su intimno svi bili srećni zbog te moje odluke.
Iako je duboko privržen svojim korenima, vladika i među predstavnicima drugih verskih
zajednica, katoličke, jevrejske i muslimanske, važi za primernog domaćina.
- Za sve ove godine koje sam proveo u Bijeljini, kroz ovu kancelariju prošli su mnogi gosti,
pa i predstavnici raznih verskih zajednica, državnih delegacija, međunarodne zajednice,
lokalne vlasti, kao i vernici, i svi oni koji su imali potrebu za razgovorom. Dobrodošli su svi
koji dolaze s dobrim namerama, mada i s onima drugima moramo da razgovaramo.
Jevrejska zajednica je ovde malobrojna, a u Bijeljini nema nijednog njihovog člana, mada
imamo vrlo dobru i blisku saradnju s Jevrejskom zajednicom u Doboju i njihovim rabinom
Jožom Atijasom. S poglavarima Katoličke crkve u Bosni i Hercegovini imamo takođe
zavidnu saradnju, susrećemo se na raznim nivoima, i oni su uvek dobrodošli.
Najveće iznenaðenje kod posetioca koji se nađe u privatnim vladikinim odajama svakako će
izazvati zavidna kolekcija gramofonskih ploča, kao i audio i video-kaseta. Pored njih stoji
stari pionir muzički stub, koji ljubitelji dobrog zvuka smatraju čudom koje nikad neće izaći iz
mode.
- To je uspomena koja me podseća na mladost i vreme iz kog potiče svaka od ploča. Imam u
svojoj kolekciji nekoliko hiljada longplejki raznih žanrova, iz svih krajeva zemaljske kugle.
Kao zaljubljenik u muziku i lepu pesmu donosio sam odasvud ploče raznih izvođača i
žanrova, a i prijatelji su mi slali albume najpoznatijih svetskih autora, i to čim bi izašli. Bio
sam jedan od retkih u Tuzli koji je imao sva izdanja Bitlsa, Pletersa, Rolingstonsa, a da ne
govorim o domaćim koja sam i sam kupovao. Zato se zaista mogu pohvaliti veoma bogatom
fonotekom.
Vladika Vasilije putujući po svetu prevaljuje hiljade kilometara godišnje. Zbog toga, kad se
vrati u manastir gde je sedište eparhije, oseća nešto veoma posebno.
- Iako svaki kraj u svojoj eparhiji smatram delom za sebe, čovek se s vremenom navikne na
neko mesto, i smatra ga svojom bazom, mada je ovo privremena, do povratka u Tuzlu, a
nadam se da će i taj dan vrlo brzo doći. S godinama čovek počinje da sabira svoje utiske i da
životnu knjigu polako privodi kraju, i u tim momentima potreba za mirom i domom postaje
sve prisutnija. Zbog toga vrlo često vraćajući se s puta pomislim kako sam se zaista uželeo
svoje sobe i kreveta, što je, po mom mišljenju, normalno za svakog čoveka koji iza sebe ima
određeno iskustvo.
U manastiru svetog Vasilija bezmalo je upadljiva urednost koja se može videti na svakom
koraku. Svaka sitnica blista punim sjajem, bez trunke prašine, a sveštenosluæitelji su u
urednim i čistim odeždama. Reklo bi se da su životni uslovi na veoma visokom nivou.
- Za mene je to veoma važno - objašnjava vladika Vasilije - jer kroz to vidim kakav je ko
čovek, kakva je njegova duša, kako shvata svoje obaveze, i koliko se na njega mogu osloniti.
Ali, to je sasvim normalna stvar jer kad neko pođe u goste, on se trudi da obuče lepo odelo, da
je obrijan i čist, a kakav tek onda treba da bude sluga Božjeg oltara koji uznosi žrtvu Ocu
svom nebeskom kroz služenje Svete Liturgije. Isto tako smatram da je normalno da žitelji
manastira imaju pristojne uslove. S obzirom na vreme u kom se nalazimo, to ne smatram
luksuzom, već nasušnom potrebom. Čovek je dobio zapovest od Boga da se stara o telu svom,
jer je ono hram Duha Svetog, kaže apostol Pavle.
Sasvim neuobičajeno za verske objekte, manastir i Vladičanski dvor zaštićeni su modernim
bezbednosnim sistemima, koji uključuju čak i prilično moćan video-nadzor.
Zaslužene radne obaveze
- Vernici odobravaju postavljanje video-nadzora koji smo bili prinuđeni da postavimo. Teško
jež poverovati da neko dolazi u manastir da krade, ali neizbežna je konstatacija da i toga ima.
Ovo nije stopostotna zaštita, ali će sigurno mnoge odvratiti od zle namere, tako da, na neki
način, i njih spasavamo od činjenja greha.
U skladu sa savremenošću čitavog kompleksa, i administracija manastira i dvora prati
moderne tokove. Tako su sva sveštena lica, kao i monahinje i monasi, zdravstveno i socijalno
osigurani.
- Monaštvo čitav svoj život ima radnu obavezu održavanja manastira, vođenja ekonomije i
svetih bogosluženja, pa mislim da imaju apsolutno pravo na socijalnu i zdravstvenu zaštitu,
što im zakon omogućuje. I oni su prvenstveno ljudi, i kao takvi treba da se po potrebi leče, i
imaju neka minimalna sredstva za život i lične potrebe. Smatram svojim uspehom to što svi
sveštenoslužitelji imaju povezan radni staž, i s mirom mogu otići u zasluženu penziju.
Iako mu zvanično pripada samo grobno mesto iza oltara u crkvi podignutoj nasred dvorišta,
vladika se prema čitavom kompleksu i odajama zgrade eparhije odnosi kao prema svom
ognjištu.
- Svakog od nas ista sudbina čeka - objašnjava vladika Vasilije. - To je jedina pravda od koje
se na ovom svetu ne može pobeći. Jer: Kad čovjeka samrt snađe, ni¹t sa sobom ne ponese,
sem skrštene bijele ruke i pravedna djela svoja. Zato dok živim, ne samo ovaj, već sve
manastire u eparhiji smatram svojom kućom. A što sam trenutno ovde u Bijeljini, to je bila
Božija volja i okolnosti su tako htele. Iako se crkva pretežno vezuje za društvene grupe koje
potkraj života razmišljaju o ustrojstvu same smrti, manastir svetog Vasilija redovno posećuju
mladi. Za ovo je, po mišljenju svih stanovnika ovog zdanja, zaslužan vladika Vasilije.
- Volim entuzijaste pune energije i elana, a takvi su uglavnom svi mladi ljudi, pa je s njima
vrlo lako uspostaviti kontakt. Oni su iskreni, prostodušni u pozitivnom smislu i nisu lukavi u
svojim nastupima, što izuzetno cenim, i volim da im pomognem u svim njihovim akcijama.
Kad je reč o sveštenim licima, uvek sam se trudio da mladima, baš zbog njihovih atributa,
dam što više prostora za samostalan rad, dokazivanje i napredovanje, jer je za očekivanje da
oni više i postignu. Ne opravdaju svi ukazano poverenje, ali većina da.
Govor na dodjeli Nobelove nagrade za mir (Izvod) Majka Tereza ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
[10.12.1979. Oslo, Norveška]
Hajde da svi zajedno zahvalimo Bogu za prekrasnu priliku u kojoj zajedno jedni sa drugima
možemo podijeliti i izraziti radost što širimo mir, radost, što jedni druge volimo, što volimo
Njega, i što su najsiromašniji među siromašnima naša braća i sestre.
Ovdje smo se okupili da Bogu zahvalimo na poklonu mira. Svima sam Vam dala molitvu
mira koju je Franz von Assisi molio prije mnogo godina i pitam se da li je osjećao istu
potrebu kakvu je mi sada osjećamo da molimo za mir.
Pa pomolimo se zajedno:
"Učini nas dostojnim, Gospodine, da služimo ljudima u cijelom svijetu, koji žive i umiru u
siromaštvu i gladi. Daj njima kroz naše ruke, njihov svakodnevni hljeb, daj im mir i radost
kroz našu ljubav punu razumjevanja. Gospodine, učini me kurirom Tvog mira, da donesem
ljubav tamo gdje vlada mržnja; duh oprosta tamo gdje vlada nepravda; jedinstvo tamo gdje su
ljudi nejedinstveni; nadu tamo gdje postoji očajanje; svijetlo na sjenu; radost gdje je tuga.
Gospodine, osiguraj da ja rađe tješim druge, nego što je meni potrebna utjeha; da ja češće
razumijevam druge, nego što je potrebno razumjeti mene; da ja volim, više nego je ljubav
meni potrebna; jer zaboravljanjem samoga sebe, čovjek se pronalazi; opraštanjem, biva njemu
oprošteno; smrću, on es budi u vječnom životu. Amen."
Bog je svijet voljeo tako jako da mu je poklonio svoga Sina; i poklonio mu je blaženu Djevicu
Mariju, i ona je - u onom momentu u kojem joj je On dao život - požurila da Njemu da drugi.
A šta je radila tamo? Ona je sve uradila za čin služenja. Ona je služila. Širila je radost, dok je
voljela druge. A Isus Krist voli i tebe i mene, on je svoj život dao za nas. I kao da to još uvijek
za njega nije bilo dovoljno rekao je: "Volite onako kako sam ja voljeo vas, onako kako vas
sada volim!" A kako to mi moramo voljeti? Voljeti dok dajemo, jer On nam je dao svog Sina.
On je dao svoj život za nas i nastavlja da nam daje; on nam daje sada i uvijek, daje nama i
drugima.
Nije mu bilo dovoljno da umre za nas, htio je da se mi volimo, da vidimo njega jedni u
drugima.
I da bi bio siguran da razumijemo ono što treba da radimo, u času svoje smrti on je rekao da
će se nama suditi po onome što smo bili prema siromašnima, gladnima, golima i onima bez
domovine. On je sam sebe učinio gladnim, golim i bez domovine, gladnim, ne hljeba nego
ljubavi, golim ne samo bez ijednog komada odjeće, nego golim ljudskog dostojanstva, bez
domovine, ne samo jer nije imao doma, nego jer je bio zaboravljen, ni od koga voljen i ni za
koga vrijedan. I rekao je: "Ono što ste učinili i mom najmanjem bratu, to ste učinili i meni."
Tako da je za nas divno da postanemo sveti putem ove ljubavi. Svetost, naime, nije luksuz za
samo mali broj nas, već jednostavna obaveza za nas sve. A ovom ljubavlju, ovom ljubavlju
jednih prema drugima mi postižemo tu svetost.
Danas, pošto sam dobila ovu veliku nagradu - ja lično sam nedostojna - sretna sam zbog naših
siromašnih, sretna da siromašni, precizno rečeno mogu razumjeti siromaštvo naših ljudi.
Zahvalna sam i sretna što ovu nagradu mogu primiti u ime gladnih, golih, onih bez domovine,
bogalja, slijepih i bolesnih od lepre. U ime svih onih koji se osjećaju nepoželjnima,
nevoljenima, nezbrinutima, u ime onih koji su isključeni iz našeg društva. Ja nagradu primam
u njihovo ime i sigurna sam da će ova nagrada donjeti novu ljubav između siromašnih i
bogatih. Na ovome je insistirao i Isus i zbog toga je i došao na ovaj svijet, da bi siromašnima
donio ovu veselu vijest.
Prije nekoliko sedmica skupili su se neki siromašni. Htjeli smo im obzananiti radosnu vijest:
"Bog nas voli, mi volimo Njega, vi ste jedni od nas, i vi ste stvoreni istom voljenom rukom
Božijom kao i sva ostala bića, da biste voljeli i bili voljeni."
Naši siromašni su izuzetni ljudi i oni su vrijedni ljubavi. Oni ne trebaju naše sažaljenje, našu
simpatiju oni trebaju našu ljubav koja ih razumije. Oni trebaju naš respekt i žele da se prema
njima odnosimo s ljubavlju i poštovanjem. I osjećam da je najveće siromaštvo, to što mi ovo
saznajemo, to što mi to naučimo razumijevati, tek kada su naši ljudi već mrtvi.
Nikada neću zaboraviti kako sam jednom pokupila jednog čovjeka na ulici. Bio je prekriven
larvama. Njegovo lice bilo je jedino čisto na cijlom tijelu. Ja sam ga odnjela u dom za
umiruće, a on je rekao samo jednu rečenicu: "Živio sam kao životinja na ulici, a sada ću
umrijeti kao anđeo, voljen i zbrinut." I umro je prelijepo. Otišao je kući, Bogu. Smrt nije ništa
drugo do odlazak kući, Bogu. Osjetila sam koliko ga je obradovala ova ljubav koju je
priželjkivao, da za nekoga i on bude neko.
Imam jedno uvjerenje koje bih rado podjelila sa svima vama: Najveći uništač mira danas je
krik nevinog, nerođenog djeteta. Kad jedna majka može u svom krilu ubiti svoje sopstveno
dijete, koji onda gori zločin još postoji od onoga da mi počnemo sami jedni druge da
ubijamo? Čak i u Svetom spisu stoji: "Čak i kada bi majka mogla zaboraviti svoje dijete, ja ga
neću zaboraviti." Ali danas se ubijaju milioni nerođene djece, a mi na to ne kažemo ništa. U
novinama čitamo ovo ili ono, ali niko ne govori o milionima malih koji su prihvaćeni sa
jednakom ljubavlju kao vi i ja, sa Božijom ljubavlju. A mi ništa ne kažemo, ostajemo nijemi.
Za mene su nacije koje su legalizirale abortus najsiromašnije zemlje. Oni se plaše malih, oni
se plaše nerođenih. I djete mora umrijeti, jer ga oni više ne žele - ne žele više ni jedno djete - i
djete mora umrijeti.
Ja vas ovdje molim u ime malih: Spasite nerođeno djete, prepoznajte prisustvo Isusa u njemu!
Kada je Marija Elisabetha došla u posjetu, dijete je u istom trenu u krilu svoje majke počelo
poskakivati od radosti, kad je Marija ušla u kuću. Nerođeni se obradovao. Zbog toga
obećajmo si ovdje da ćemo spasiti svakog nerođenog. Dajte svakom djetetu priliku da voli i
da bude voljeno. Pokušavamo se usvajanjem boriti protiv abortusa. Sa Božijom milošću
uspjet ćemo. Bog je blagoslovio naš rad. Mi smo spasili hiljade djece, oni su pronašli svoj
dom, u kojem su voljeni, u kojem su željeni, u koji su donjeli radost.
Zbog toga danas od vas zahtijevam i pozivam Vas Veličanstva, Ekscelencije, moje dame i
gospodo, svi vi, koji ste došli iz različitih zemalja svijeta: Pomolite se da imamo hrabrosti da
zaštitimo nerođeni život. Ovdje, u Norveškoj imamo šansu da se za to založimo.
Bog blagoslovio dobrostanje, ali u mnogim porodicama ovdje mi možda imamo nekoga ko
nije gladan hljeba, ali je gladan, jer se osjeća zaboravljenim i nevoljenim, jer mu je potrebna
ljubav. Ljubav počinje kod kuće, prvo tamo.
Nikada neću zaboraviti jedno djete, jednog četverogodišnjeg Hindu-dječaka. On je na neki
način čuo: "Majka Tereza nema šećera za svoju djecu." Otišao je kući svojim roditeljima i
rekao "Ja ne želim da jedem šećer tri dana, pokloniću ga Majci Terezi." Nakon tri dana
njegovi roditelji su ga morali dovesti k meni i on mi je poklonio malu staklenku šećera. Kako
je jako voljeo ovaj mali dječak! Voljeo je do bola. Ne zaboravite da mnoga djeca, mnoge žene
i mnogi muškarci na ovome svijetu nemaju ono što vi imate, i mislite na to da ih volite do
bola.
Prije nekog vremena pokupila sam jedno djete sa ulice, na čijem sam licu mogla vidjeti da je
gladno. Ne znam koliko dana to djete nije ništa jelo. Dala sam mu komad hljeba i mali je jeo
mrvicu po mrvicu. Rekla sam mu: "Pa jedi taj hljeb!" Tada me djete pogledalo i reklo: "Strah
me je da ga jedem, strah me je kada dođe kraj da ću opet biti gladan!"
Veličina siromašnih je realnost. Jednog dana došao mi je jedan gospodin i rekao: "Tamo živi
jedna Hindu-porodica sa osmero djece, koja već dugo vremena gladuju." Ja sam uzela rižu i
odnjela je tamo, njihove oči zasjale su od gladi. Dok sam još bila tamo majka im je podjelila
rižu i sa jednom polovicom izašla vani. Kada se vratila natrag, pitala sam je šta je to radila. A
ona mi je odgovorila: "I oni su gladni". Znala je da su njihovi susjedi, jedna muslimanska
porodica, znala je da su i oni gladni. Ono što je mene najviše začudilo nije bila činjenica da je
ona nešto dala svojim susjedima, nego da je u svojoj patnji, ipak, znala da ima i dugih koji
pate. Ona je imala hrabrosti da djeli i da podjeli ljubav.
To je ono što ja želim od vas: Volite siromašne i ne okrećite im leđa, jer ako njima okrenete
leđa, okrenuli ste ih i Isusu. On je sebe učinio gladnim, golim i bez domovine da bismo vi i ja
imali priliku da ga volimo. Gdje je Bog? Kako ga možemo voljeti? Nije dovoljno da se kaže:
"Moj Bože ja te volim." Mi Boga volimo na ovome svijetu ako se nečega odreknemo, ako
nešto dajemo. Naravno, da ja šećer mogu pojesti sama, ali ga mogu i dati nekom drugom.
Mogu ga dati odraslima, mogu ga dati djeci. Ako cijeli svoj život u toku cijelog dana sam
dajemo, onda ćemo biti iznenađeni onoga lijepog dana kada ljudi budu sve međusobno djelili
i radovali se tome.
Tako, ja ću moliti za vas, da vi molitvu proširite dalje u svojim porodicama. Plod molitve biće
da vjerujemo, da to činimo za Krista. Kada zaista počnemo da vjerujemo, počećemo da
volimo, najprije u našem sopstvenom domu, potom našeg susjeda, a onda ljude u zemlji u
kojoj živimo. Hajde da svi izgovorimo molitvu: "Bože daj nam snage da zaštitimo nerođeno
djete." Jer djete je najveći Božiji poklon jednoj porodici, narodu i svijetu.
Bog vas blagoslovio!
izvor: www.dadalos.org
Metodisticka crkva ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
1877. godine u Ženevi, Švajcarska, pastor Luj-Lisjen Rošat je osnovao Trezvenjačko društvo
Plavi krst koje je planiralo da pomaže lečenje alkoholičara kao Crveni krst ranjenike. Ubrzo
posle osnivanja, društvo se proširilo na susedne zemlje i smatra se da je u Ugarsku stiglo
1894. Društvo je najviše delovalo među Nemcima, Slovacima i luteranima. Zagovarali su
potpunu apstinenciju svojih članova, i da bi se taj cilj potpuno postigao sarađivali su sa
hrišćanima. Bili su izuzetno religiozni i hrišanski opredeljeni iako nisu htreli da budu
denominacijski određeni. Društva Plavog krtsa ili Modrog kriša osnovana su u Vrbasu,
Srbobranu, Feketiću, Novom Sadu i Kucuri. Na svojim skupovima koristili su pesmaricu od
nemačkih metodista i časopis metodista iz SAD.
Članovi su želeli da im neki propovednik dođe i održi provovedi iz Beča. On je i dossao
1898.Bio je metodista i s tog stanovišta im je i propovedao. To se Plavom krstu nije dopalo
jer su hteli ostati nedenominacijski opredeljeni. Ipak, narod Bačke je zamolio Evangeličku
Metodističku crkvzu da postavi metodistu nad njima. 1899. Dolazi prvi propovednik, a prve
članove je crkva dobila zvanično 1900 u Vrbasu. Ta godina je bila prelomna jer su se mnogi
odlučili da postanu članovi EMC. U Srbobranu su pastora EMC zvali „švapski popa“ i jako su
ga cenili. Prva Metodistička crkva je osnovana 1904. (2004 smo proslavili 100 godina
postojanja) u Vrbasu.
Rad među Mađšarima nije bio jako uspešan, jer su ostali u Rimokatoličkoj ili Reformatskoj
crkvi. Tokom I svetskog rata, EMC je učestvovala u socijalnom radu. 1916 je u Srbopbranu
osnovano sirotište, paketi sa hranom su deljeni u Beogradu, a ista pomoć slata je i Rusima. Da
nije bilo EMC u Srbiji, ne bi došla ni Vojska spasa, i oni su poslali pomoć u Srbiju u odeći
vrednosti tadašnjih 60.000 funti.U međuratnom periodu, rad u zemlji se odvijao u dva dela:
severni (Nemci) i južni (Makedonci). 1931 je bilo ukupno 993 registrovanih članova EMC.
Pre II svetskog rata metodisti su imali bolnicu „Betaniju“, današnje porodilište u Novom
Sadu, tada su lečeni duševni bolesnici, bez obzira na veroispovest, starački dom (danas
izmepten u Vrbas), pre nego što je postala bolnica, Betanija je bila internat za devojke. Na
Fruškoj gori je bio Ferijalni dom. 1945 Betanija je nacionalizovana sve do danasnjeg dana.
Zbog novonastale situacije tokom II svetskog rata, mnogo Nemaca se vratilo u svoju zemlju i
rad EMC je doziveo veliku krizu. Nakon rata, počeo je rad sa Mađarimau Senti, Vršcu,
Starom Bečeju, Vrbasu, Srbobranu...Sredstva za nastavak rada se obezbeđivao prodajom
nameštaja, odeće i drugih vrednosti. Kad su se uspostavlie veze sa SAD i Švajcarskom, tad je
i stigla pomoć.Kasnih 40-ih god XX veka nastao je problem sa školovanim svešteničkim
kadrom, zato su u crkveni rad primljene „crkvene sestre“ (po toj tradiciji otud i ja kao laički
propovednik)
1959. EMC je imala 40 sveštenika, 2 dijakonese i 11 bogomolja.Članstvo je brojalo oko 3000
krštenih, a nedeljnu školu je pohađalo oko 400 dece.
Danas Metodisti u Vojvodini imaju 14 lokalnih crkava i oko 1000 članova (i bar još toliko
prijatelja crkve). Svoje sveštenike su školovali u Baptističkoj školi u Novom Sadu, na
fakultetu „Jan Hus“ u Pragu , na fakultetima u Slovačkoj i u Vajernu u Austriji.
Od literature, na slovačkom izlazi Put života, a na srpskom Glas Jevanđelja (od 1962.)
2000. godine, Postojeće Metodističke crkve su u: Kisaču, Pivnicama, Bačkoj Palanci, Vrbasu,
Srbobranu, Šidu, Staroj Pazovi, Padini, Kovačici, Jabuci, Vršcu i Senti, a
Misijske stanice (kućne grupe) su u Pančevu, Sefkerinu, Glogonju, Ritiševu. Bila je i u Kucuri
pa se ugasila, a sad je u Feketiću.
Nadam se da sam malo više pojasnila otkud metodisti na ovim prostorima.
Inače, tokom 90-oh, puno smo sarađivali sa Ekumenskom Humanitarnom Organizacijom i
kao volonter sam radila na podeli paketa hrane, odeće i slično i ne znam koliko je veliki broj
paketa za izbeglice, siromašne, Rome, stare prešlo preko mojih ruku.
Saška
istorijski izvori: B.Bjelajac – Protestantizam u Srbiji
Amisi ()
11 Dec 2009, Saska Almasi
U središtu Pennsylvanije nalazi se jedna vjerska zajednica za koju su čuli mnogi Amerikanci,
ali je mali broj razumije. Radi se o Amišima, koji su prvi put privukli pozornost šire javnosti
sredinom 1980. godine kada je snimljen film “Svjedok” s Harrisonom Fordom u glavnoj
ulozi. Ford glumi filadelfijskog policajca koji je prisiljen potražiti utočište među Amišima i
prilagoditi se njihovom neobičnom načinu života. Međutim, danas, gotovo 20 godina kasnije,
većina Amerikanaca još uvijek ne zna zašto se ta kršćanska denominacija protivi uporabi
modernih pomagala u svakodnevnom životu kojih bi se mnogi Amerikanci tek vrlo teško
odrekli.
Intercourse u Pennsylvaniji je malo, ali neuobičajeno živo mjesto. Glavna cesta koja se
proteže s istoka na zapad bila je dugo vremena jedina cesta za putovanje između dva najveća
grada u Pennsylvaniji, Philadelphie i Pittsburgha. Istu cestu još uvijek koriste mnogi
stanovnici ruralnog okruga Lancaster koji svaki dan odlaze u Intercourse kako bi kupili
opremu za kuće i farme.
Naravno, u Intercourse ne dolaze svi automobilima. Okrug Lancaster druga je po veličini
amiška zajednica na svijetu, odmah nakon one u obližnjem Ohiou. Ova kršćansko-
protestantska sekta predstavlja priličnu egzotiku među brojnim i različitim vjeroispovjestima,
koje se prakticiraju u modernoj Americi. Oni putuju na konjima ili u kočijama te odbijaju
koristiti predmete s pogonom na struju. U njihovim domovima nema telefona, računala niti
žarulja. Njihova odjeća je jednostavna s isključivo tamnim bojama.
Njihov način života intrigira mnoge Amerikance i svake godine stotine ljudi, poput Julie Lee,
dolaze u okrug Lancaster kako bi doznali više o njima: "Nisam mnogo znala o Amišima. Kad
smo pričali o njima više smo govorili o njihovom načinu života nego o tome tko su oni. Oni
za mene nisu čudni već su jednostavno drugačiji. Doista su potaknuli moju znatiželju."
Amiši se žele držati van glavnih društvenih tokova. Oni jesu u Americi, ali kao da nisu dio
nje. Oni plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom. Međutim, oni ne sudjeluju u izborima
niti šalju svoju djecu u škole. Amiši ne žele državne mirovine i ne žele sudjelovati državnim
programima zdravstvene zaštite za starije građane. Robert Allen je menonit koji radi u
Amiškom kulturnom centru u Intercourseu. Menonitska vjera je slična amiškoj, a obje
skupine su poznate kao anabaptisti i inzistiraju da samo odrasle osobe mogu biti krštene. Neki
menoniti su prihvatili sličan način života poput amiša.
Od oko 200 tisuća Amiša u svijetu-većina živi u SAD
Gospodin Allen kaže da amiši i menoniti drže da moderno američko društvo odvraća
pojedince od stvari koje su doista važne:"Anabaptističke skupine ne vide tehnologiju kao
nešto što je samo po sebi zlo. Međutim, ona se ponekad ne uklapa u kršćanski način života.
Stari amiški red izbjegava struju. Jedan od najranijih razloga je bio taj da električno svijetlo
pridonosi udaljavanju obitelji u nekom domu, a ne predvečenjem okupljanju u jednoj
prostoriji. Jednom kada dobijete struju onda dolazite u napast da imate radio, televiziju,
video-rekordere i druge stvari koje mogu donijeti neželjeno u vaš dom."
99 posto od oko 200 tisuća Amiša koliko ih ima na svijetu, živi u Sjedinjenim Državama.
Preostali jedan posto živi u Kanadi, odmah preko granice. Anabaptistički pokret započeo je u
Europi u 16. stoljeću, ali su desetljeća vjerskih progona dovela mnoge Amiše u
Pennsylvaniju. Ta je britanska kolonija svima jamčila vjersku slobodu. Kad su stigli u
Pennsylvaniju, Amiši su većinom bili farmeri, kao uostalom i glavnina stanovništva u to doba.
I dok se Amerika industrijalizirala, Amiši su nastavili živjeti od svoje zemlje. Amiši vjeruju
da Bog želi da oni žive takvim načinom života i stoga su mnogi, kad se Pennsylvania počela
ubrzano razvijati, odlučili otići.
Robert Allen:"Broj Amiša se udvostručava svakih 20-tak godina i stalno raste potreba za
novom zemljom. Poljoprivredno zemljište u ovom području je veoma skupo tako da su brojna
amiška naselja nastala na područjima na kojima oni nisu prije živjeli. 95 posto svih amiških
naselja nastalo je nakon kraja drugog svjetskog rata."
U 21-oj saveznoj državi u kojima žive, Amiši su uglavnom prihvaćeni i mnogi su fascinirani
njihovim načinom života. Međutim, to nije uvijek bio slučaj. Naime, pacifizam je glavna
komponenta anabaptističke vjere i tijekom drugog svjetskog rata mnogi su Amiši bili prezreni
jer se nisu htjeli boriti. Sve do ranih 80-tih, njihov pacifizam i ne-moderni način života mnogi
su Amerikanci smatrali nedopustivim. No tijekom proteklih 20-tak godina situacija se
promijenila. U današnjem brzom načinu života kojim dominira tehnologija mnogi su
Amerikanci privučeni jednostavnošću amiškog načina života. To nužno ne znači da oni žele
živjeti poput Amiša, ali ih žele razumijeti. izvor: www.voanews.com
Luka Božović
Kragujevac, student Fakulteta političkih nauka, koordinator aktivista i trener Inicijative
mladih za ljudska prava, aktivista Demokratske stranke
Srbija se (pred nasiljem) saginjati neće! ()
23 Sep 2009, Luka_YIHR
Da li predsednik zna da je Srbija 19. septembra ustuknula pred nasilnicima? Možda su mu
saradnici preneli da je Povorka ponosa otkazana zbog Novog gripa a ne zbog toga što "MUP
ne može da garantuje bezbednost u centru grada".
Što se tiče lekcija o ljudskim pravima, Srbija je očigledno pobegla sa časa kada je profesor/ka
govorio/la o ljudskim pravima. Srbija je pala ispit iz ljudskih prava odavno. Srbija je pala ispit
iz ljudskih prava više puta nego što je Mladen "Obraz" Obradović pao bilo koji ispit(ako je
neki dao). Srbiji očigledno treba dodatna nastava, a Borisu Tadiću treba jedan primerak
Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Možda je ipak pročitao pomenutu ali je došlo do
"nesporazuma i pogrešnih interpretacija"?
Tekst možete naći i na stranici http://www.bottomvibes.com/mojainicijativa/
SrdjanHerc 29 Sep 2009 08:59 pm Slažem se, međutim mislim da oni savršeno znaju šta su i
kako se štite ljudska prava. Ali, naša vlast na čelu sa Tadićem nije bila spremna da preuzme
odgovornost za sve što se dogodilo... zar nije normalno da posle svega, a pre svega današnje
smrti francuskog navijača, ministar unutrašnjih poslova makar podnese ostavku, jer je očito
nesposoban da održava red i mir u zemlji. A što se Parade ponosa tiče, sve dok naši
"državnici" ne budu započinjali izjave sa "Ja nisam za to, ali svako ima pravo na
okupljanje....blabla", nikakvog progresa neće biti na polju zaštite ljudskih prava seksualnih
manjina
Srbijo! Kuda to ides?! ()
06 Oct 2009, Luka_YIHR
Posle protekle nedelje i ove, koja je tek počela, ostaje mi samo da se zapitam - Srbijo, kuda to
ideš? Ko te vodi tamo gde ideš? Zašto mi je muka od 1389? Zašto smo stoka, a ne ljudi? Dali
postoji proevropski ratni huškač?
Kao i po običaju naša voljena Srbija ne prestaje da nas iznenađuje. Jutros, 6.oktobra( za koji
sam danas čuo 1000 puta da se nije desio, a dešava se već 2009. godinu za redom) na stanici
pokupim "24 sata". Jos sanjiv, otvorim broj i vidim foto vest - "AKTIVIST" SNP1389
POSETILI GROB DR ZORANA ĐINĐIĆA! Smučilo mi se! Treba im zabraniti da mu priđu,
da ga pominju! Ne ide to tako - prvo zajedno sa stokom iz Obraza hoćeš nekoga da čekaš, a
onda ideš Đinđiću na grob. Sinoć, na RTS1 ispade da je Toma Nikolić od kad je skinuo bedž
najproevropskiji(znam da se ne piše ovako) političar. Još samo da kaže da Mladića treba
poslati u Hag i to je to! Jebeš čoveka koji pređe put od SRS do SNS koji je on prešao. A
danas, danas je bio divan dan. Sunce, ljudi, Beograd. A onda sam krenuo da čitam vesti.
Ukradena spomen ploča Slavku Ćuruviji, i ukraden spomenik žrtvama racije u Novom Sadu.
Dobro bre, majku mu, dokle više? Šta je sledeće? Srećom spomenik slomljena krila(
popularno V3, posvećeno streljanim đacima Prve kragujevačke gimnazije) u spomen parku
Šumarice u Kragujevcu nije bakarni ili metalni pa ne može da se pretopi. Koliko smo nisko
pali? Kradu se spomenici! Šta će misliti svet o nama? I onda vidim da nam se smeši beli
šengen. Divno, moćićemo da napravimo i neku glupost u Evropi. NE dajte nam beli šengen,
ukrašćemo Ajfelovu kulu! Ili možda atomijum iz Brisela. A sada, dok pišem ovo otvaram jsat
B92 i vidim da Šutanovac izjavio da je proglašenje nezavisnosti Kosova predstavlja osnovnu
pretnju bezbednosti sa kojom se Srbija suočava. Divno, ratni huškač u najavi. Verovatno misli
da će Kosvo hteti da napreduje još malo prema severu, na račun Srbije naravno. Srećom pa
ceo dan nisam uključio TV. Ko zna šta bi me dočekalo. PS. Dobro da mlitavko od Koštunice
nije mnogo smarao juče. Verovatno je razmišlajo šta će da radi kad na sledećim izborima
propadne načisto.
Milica Milojevic
07 Oct 2009 06:53 pm
Naalost, Srbija ne ide vec se vraca unazad. ja ove ispade i mogu da prezivim, gnusni su,
odvratnim ali ipak planski...mene ubija kad udjem u prodavnicu i kad cujem na koji nacin
razmisljaju ljudi, kakav im je govor..znam da sam samo suvise ogorcena ali ponekad mislim
da nije toliko stvarr u losoj politici, koliko smo mi (vecina) kao narod primitivni, povodljivi i
destruktivni...
Luka Božović
07 Oct 2009 10:58 pm
Ima Teofil Pančić jednu dobru priču - zove se kružok. U njoj kaže da je jednom krenuo u
prodavnicu bez slušalica od mp3 plazera u ušima i zažalio.
Milica
08 Oct 2009 06:57 pm
Bas cu da je potrazim
Moze li se ljubav preneti? ()
28 Oct 2009, Luka_YIHR
Danas, u javnom prevozu, sam primetio nešto što me je veoma uznemirilo. Reč je o reklami
western uniona, firme za elektronski prenos i slanje novca. Uznemirio me je njihov slogan.
MOŽE LI SE LJUBAV PRENETI? DA! Da li smo stigli do tog momenta da ljubav u vidu
novca možemo preneti na daljinu? Da li je to reklama samo za srpsko tržište? Da li se danas
ljubav izražava novcem? Da li živimo u zemlji u kojoj je materijalizam pobedio? Mnogo
pitanja, a malo odgovora. Barem ja nemam odgovor na ova pitanja. Na ove reklame još nije
bilo reakcija javnosti, a mislim da situacija zahteva pažnju! Da li mislite da je ova reklama
nešto čemu vredi posvetiti pažnju?
Brzi voz za Evropu ()
11 Nov 2009, Luka_YIHR
U Srbiji, 2009. godine, u Srbiji koja želi da uđe u Evropsku uniju, minstar spoljnih poslova
treba da bude odgovorna i sposobna javna ličnost. Ministar spoljnih poslova Srbije, zbog
današnjeg položaja Srbije, treba da pazi kakve izjave daje. Ministar spoljnih poslova treba
naročito da vodi računa kada govori pred međunarodnim telima relevantnim za naš proces
integracija. Ministar spoljnih poslova mora pažljivo da priprema govor pred Evropskim
parlamentom. Napomena: Ministar spoljnih poslova nikako ne sme da se ponaša kao Vuk
Jeremić.
O čemu se ovde radi, i šta se to desilo pa sam ovaj blog posvetio gospodinu Jeremiću. Naime,
dotični je pred Evropskim parlamentom govorio da je neprihvatljivo da Srbija i Turska budu u
istom vozu ili čekaonici za EU. To je loša poruka za narod koji je 500 godina bio pod
Turcima. Kako jedan ozbiljan ministar može da kaže ovako nešto? Da li će sutra kada je u
pitanju saradnja sa Hrvatskom reći da je to nemoguće zbog Jasenovca, ili sa Nemačkom zbog
nekog zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu? Ovakva izjava je, po mom mišljenju,
jedan vid pozivanja na versku i nacionalnu netrpeljivost. Šta znači da ne možemo da budemo
u istom vozu za EU sa Turskom? Turski predsednik je skoro bio u Beogradu, i nadam se da
mu ministar Jeremić nije rekao da zvanična Srbija još uvek nije oprostila Turcima tih 500
godina. Ko zna, gadan su narod ti Turci, možda im padne na pamet da nas opet porobe?!
Jelena Ćeriman
Beograd, profesor sociologije i građanskog vaspitanja u srednjoj školi za mašinstvo i
umetničke zanate „Tehnoart Beograd“, edukatorka u Anti Trafiking Centru i NVO „ORCA“
Etničke zajednice i ljudska prava ()
24 Sep 2009, radojla
Vrhovni sud Međunarodnog tribunala u Hagu za ratne zločine počinjene u ratovima u bivšoj
Jugoslaviji osudio je 12. juna 2002. godine trojicu muškaraca srpske nacionalnosti za
seksualno nasilje nad ženama muslimanske nacionalnosti. Njih trojica su proglašeni ratnim
zločincima i osuđeni su za zločin protiv čovečnosti i kršenja običaja i zakona rata zbog
silovanja, mučenja i držanja 105 žena u uslovima ropstva.
Za Međunarodno humanitarno pravo ovo je bila istorijska presuda koja je uticala na usvajanje
Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 19. juna 2008. godine, kojom se osuđuje
seksualno nasilje nad civilima u oružanom konfliktu, naročito nad ženama i decom. U
Rezoluciji se silovanje u ratu definiše kao "taktika da ponizi, dominira, ulije strah, rastera i/ili
silom raseli civilne članove zajednice ili etničke grupe".
Razlozi zbog kojih su žene silovane u ratovima jesu nacionalna, religijska ili politička
pripadnost, a katkada je jednostavno bilo dovoljno i to što su žene. Zajednička karakteristika
seksualnog nasilja u ratu jeste demonstriranje ili pokazivanje moći jedne etničke zajednice
nad drugom.
Silovanje u ratu je pojava poznata iz svih ratova. Na primer, za vreme devetomesečnog
bengalsko-pakistanskog rata 1971. godine, pakistanski vojnici su silovali između 200.000 i
400.000 bengalskih žena. Procene o broju silovanih žena za vreme rata u Bosni i Hercegovini
kreću se od 14.000 do 50.000. Statistika konflikta u Ruandi varira još i više – od 15.700 do
500.000 silovanja
Međutim, ni ratni sud u Nirnbergu protiv vlade Nemačke za zločine počinjene u Drugom
Svetskom ratu, ni ratni sud u Tokiju (Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok) nisu sudile
za zločin silovanja u ratu iako je dokazni materijal postojao. Zataškavanju su težili i počinioci
i žrtve, kako na individualnom, tako i na kolektivnom nivou. Jedni zbog sramote, straha od
izopštenja i neprihvatanja (žrtve), njihovo (muško) rukovodstvo, kojima je poruka i bila
upućena, zbog prikrivanja razmera "štete", a počinioci, po starom dobrom običaju, motivisani
bežanjem i od odgovornosti i od krivice. Takođe, seksualno nasilje se smatralo normalnom i
neizbežnom posledicom rata (nužnom nagradom za vojnike), kao i važnom ratnom taktikom
(metodom ponižavanja neprijateljskih vojnika).
Promena u stavu prema nasilju nad ženama bila je moguća tek kad su žene počele polako
zauzimati pozicije moći na državnoj i međunarodnoj sceni, što se odrazilo i u pravu. Takođe,
Rezolucija 1820 sadrži tačke u kojima se jasno traži da svi mirovni vojnici prođu seminare
podizanja svesti radi potpunog preuzimanja odgovornosti i prevencije seksualnog
zlostavljanje za vreme dužnosti u UN mirovnim misijama.
Crna Gora o abortusu ()
02 Oct 2009, radojla
Evo jedne vesti koja mi se učinila interesantnom iz više razloga. Reč je o raspravama koje su
se vodile pre donošenja Ustava Crne Gore (19. oktobra 2007.). Mitropolit Amfilohije
podržava predlog da u novom Ustavu Crne Gore bude doneta i odredba o zabrani abortusa,
Forum žena mu se protivi.
Predlog Srpske liste koji bi Crnogorkama ukinuo pravo na abortus, ovih dana poprima sve
žešce političke tonove između onih koji su za i onih koji se protive tom ustavnom rešenju.
Poslanik Srpske liste Dobrilo Dedeić je u crnogorskoj skupštini, obrazlažući ovakav stav svog
poslaničkog kluba, rekao da abortus ustavom treba zabraniti zbog „činjenice da na jedno
rođeno dete, tim putem (abortusom) umre desetoro dece". Mitropolit crnogorsko-primorski
Amfilohije poručio je da treba dobro razmisliti da li je „ozakonjenje abortusa dostojno
skupštine jednog časnog naroda i njegove države". Kako je mitropolit ocenio, civilizacija koja
ozakonjuje abortus, odnosno čedomorstvo predstavlja, "pritajeno nekrofilsku, u suštini
antičovečnu civilizaciju". Nakon predloga da se abortus ustavom zabrani i mitropolitove
podrške takvom predlogu, započela je oštra polemika emancipovanih Crnogorki koje su
ocenile da je ovaj predlog za njih ne samo neprihvatljiv, vec i ponižavajući i zatražile da
slobodno odlučuju o rađanju, jer je to jedno od „osnovnih ženskih ljudskih prava". Forum
žena Socijaldemokratske partije saopštio je da Crna Gora „ako misli da uđe u red modernih,
evropskih država, u kojima se poštuje rodna ravnopravnost, mora istrajati na odvojenosti
crkve od države i principu da verske zajednice ne treba da se mešaju u pitanja koja se regulišu
na državnom nivou". „Najbolje bi bilo ženu zatvoriti u kuću, ostaviti je bez posla i pretvoriti u
mašinu za rađanje", rekla je poslanik SDP-a u Skupštini Crne Gore Hidajeta Bajramspahić.
Crnogorski ženski lobi je rekao da ne treba dozvoliti ustavni kompromis onim partijama koje
hoće ženama da otuđe pravo da same planiraju porodicu, a zalaganje mitropolita Amfilohija
da se u novom ustavu ne dozvoli abortus je ova organizacija ocenila kao „napad na seksualnu
državu i klerikalizaciju kompletnog društva". „Amfilohije zasigurno zna da abortus nije
nikakav genocid, niti čedomorstvo, pa tako ni izmedu slobode rađanja i slobode ubijanja ne
može biti znak jednakosti", saopštio je Crnogorski ženski lobi. „On nema pravo da traži da se
njegovi nazadnjački koncepti usliše, jer bi ilegalni abortusi direktno još više ugrozili žensko
zdravlje." Bez obzira na stavove raznih nevladinih organizacija koje okupljaju crnogorski
lepši pol, crnogorski mitropolit je ponovio da stavovi koji su se čuli u Skupštini Crne Gore –
da bi „sloboda rađanja trebalo da nade mesta u ustavu" – imaju isto značenje kao „stav da bi
sloboda ubijanja trebalo da nađe mesto u ustavu”.
Obrezivanje žena ()
18 Oct 2009, radojla
Ovog puta prenosim vest koja je pre nekoliko godina objavljena na sajtu FoNet-a, a govori o
obrezivanju žena u Novom Pazaru. Obrezivanje žena više nije rezervirano samo za Afrička
plemena ili za radikalne muslimane Saudijske Arabije – događa se ovdje, u središtu Europe.
Prije nekoliko mjeseci u medijima su se pojavile informacije o ženama koje su obrezane na
Sandžaku. Iako je njihov identitet, razumljivo, ostao anoniman, te su informacije, nažalost,
točne. Pretpostavlja se, a naši su sugovornici to i potvrdili, da se ovi strašni činovi
omalovažavanja i diskriminacije žena događaju u okviru vehabijske zajednice. Srpskoj
agenciji Fonet dvije su žene ispričale pakao kroz koji su prošle, kada su ih supruzi, vehabije,
obrezali. Dvadesetpetogodišnja žena iz Rožaja u Crnoj Gori više nikad neće moći imati
muškarca nakon što joj je bivši suprug uklonio klitoris. Za njega se udala u inozemstvu i nije
znala da pripada pokretu vehabija. "Nisam htjela pokrivati glavu maramom, ali mi je on onda
došao s drugim zahtjevima. Želio mi je odstraniti klitoris što je bio više njegov hir nego
obveza žene jednog vahabita. Život mi je već sad potpuno uništen", ispričala je bivša supruga
vehabije sa Sandžaka. Informacije o obrezivanju žena FoNetu potvrđuju i liječnici u Novom
Pazaru koji su izvršili intervenciju na ženi nakon što joj je suprug pokušao ukloniti klitoris,
zbog čega je umalo iskrvarila. Sandžačka Islamska zajednica najstrože osuđuje ovakvo
ponašanje, smatrajući ga apsolutno neprihvatljivim. ''Obrezivanje žena u Sandžaku je tema o
kojoj se govorilo među običnim svijetom, na ulici, o kojoj Islamska zajednica nije uspjela
saznati da li se radi o nečemu što se zaista dogodilo ili su to priče rekla-kazala. Prema tim
pričama akteri događaja su bili iz reda ljudi koji su javnosti poznati pod nazivom ''vehabije'',
koji se u svom prakticiranju vjere i propisa žele vratiti u vrijeme prvih generacija Islama,
zanemarujući sve vremenske, prostorne i druge razlike'', objasnio je predstavnik Islamske
zajednice Sandžaka Rešad ef. Plojović, profesor Šerijatskog prava. Protumačio nam je stav
Islama prema obrezivanju žena. ''Obrezivanje žena kroz povijest je bilo poznato i prije islama
na prostorima gdje su ljudi prihvaćali islam. Ta praksa je nastavljena i u islamu, ali je njena
osnovna svrha bila da se žena sačuva grijeha, odnosno poriva koji traži da bude zadovoljen na
zabranjen način. Shodno tome ne može se bukvalno prihvaćati ovaj stav i smatrati obrezivanje
žena obaveznim bez obzira na njihovu starosnu dob, već je on isključivo iz preventivnih
razloga, za one žene koje imaju izražen seksualni nagon, a nisu ga u mogućnosti zadovoljiti
na dozvoljen način, to jest u braku. S toga se može smatrati nasiljem prema ženi i ženskoj
djeci, mimo njihove volje obrezivati ih, koje se ne može opravdati tvrdnjom da je to propis
vjere. Ova praksa u službenoj formi nije bila prisutna na našem prostoru u prošlosti, a nadamo
se da je neće biti ni u budućnosti.'', objasio je ef. Plojović. Vehabizam (Wahhābīsm) je
konzervativni reformistički pokret, nastao u Saudijskoj Arabiji u 18. stoljeću, odakle se
kasnije širio islamskim svijetom, a tokom devedestih stigao i u naše krajeve. Njegovi
predstavnici zastupaju ''čist Islam'', potpunu posvećenost korijenima islama, kritični su i
nasilni naspram onih koji islam prakticiraju drugačije od njih, a među njihovim najsurovjim
idejama je diskriminirajući odnos prema ženama, od čega je obrezivanje sigurno najbrutalnije.
Child bride ()
09 Oct 2009, radojla
At first glance, you’d never guess that Nujood Mohammed Ali is Yemen’s most famous
divorcee. She is slight, with a shy smile and coffee-color eyes. Ask what makes her laugh and
she says, “My divorce.” What else? Tom and Jerry cartoons—she is, after all, just 10 years
old, and loves playing jacks and dolls with her favorite sister, Haifa. Nevertheless, this year
Nujood became Yemen’s first child bride to legally end her marriage. “I wanted to protect
myself,” she says, “and other girls like me.” Yemen is full of child brides. Roughly half of
Yemeni girls are married before 18, some as young as eight. Child marriage, common in
South Asia, sub- Saharan Africa and Middle-Eastern countries such as Yemen, is dangerous
for brides and their children. As Glamourinterviews Nujood with the help of a translator, an
18-year-old neighbor, who was married at 13 and now has four children, sits listening. Her
toddler cries, and she swats him away. “They married me very young,” she explains. “I don’t
have time to be a gentle mother.” Before her marriage, Nujood loved school—specifically
math and Quran classes—and made her father promise not to pull her out to be wed. But
when she was nine, her parents arranged a husband for her. Nujood was dazzled by her
wedding presents: three dresses; perfume; two hairbrushes; and two hijabs, or women’s head
scarves. The groom, a 30-year-old courier, gave her a $20 ring, which Nujood says he soon
took back to buy clothes for himself. She tells her story sitting on a grubby mattress in one of
two rooms shared by her nine family members in Sana’a, Yemen’s capital. A bare bulb
illuminates a clock on the wall. It’s nearly midnight, but Nujood’s beloved Haifa, nine, is still
selling gum on the street corner. Their father, Ali Mohammed Ahdal, a former street sweeper,
has 16 children, two wives, and no job. Poverty often leads to child marriage since a typical
Yemeni earns about $900 a year, and marrying off girls means fewer mouths to feed. Then
there is a question of honor. One of Nujood’s sisters had been raped, another kidnapped.
When her father heard the kidnapper was eyeing Nujood, he thought marriage would save her.
Instead, she says, she was beaten by in-laws, and nights were a hellish game of tag, with
Nujood running from room to room to escape sex with her husband; he raped her anyway.
Nujood begged for help. “I was sad and angry,” her mother, Shuaieh, says, “but I still felt [her
marriage] was the thing to do.” It was Nujood’s “auntie”—her father’s other wife, a beggar
who lives in one room with her five children—who told the girl she might look for justice in
court. Two months after her wedding, Nujood returned to her family’s house to visit Haifa.
When her parents left for the day, Nujood did something virtually unheard-of in Yemen: She
went out by herself and took a bus and a taxi to Sana’a’s main court. All morning she waited,
until a judge saw her sitting there. “I want a divorce,” Nujood told him. The story of Nujood’s
audacity spread to Shada Nasser, a human rights lawyer. “I didn’t believe it,” she says. She
asked why the girl needed a divorce. Nujood’s reply: “I hate the night.” Nasser agreed to take
the case free of charge. “But you must smile,” she said, “and you must trust me.” Nujood’s is
only one of Nasser’s high-profile cases. When the 44-year-old started her career in the 1990s,
hers was the first female law office in Sana’a. Nasser built her practice by offering free
services to imprisoned women. “Yemeni women have few rights,” Nasser says, “and they
don’t know those they do have.” Women like Nasser are vital in Yemen, which has one of the
world’s lowest rankings for gender equality, according to the United Nations. In Sana’a,
women’s faces are usually hidden behind scarves, and walking or driving alone can be
dangerous; only one in four Yemeni girls makes it to secondary school, leading to an
estimated 65 percent female illiteracy rate. Yemeni law allows girls of any age to wed, but it
forbids sex with them until the indefinite time they’re “suitable for sexual intercourse.” In
court, Nasser argued that Nujood’s marriage violated law, since she was raped. When Nujood
took the stand, “the judge asked if she wanted to resume the marriage after a ‘rest’ for three or
five years,” recalls Nasser. “No,” Nujood said, “I hate this man, and I hate this marriage. Let
me continue my life and go to school.” Last spring, a week after Nujood’s trip to court, the
judge granted her historic divorce. Her story made world news; more critically, it reached
other child brides like Nujood—at least three of whom have since asked for divorces of their
own. So what can American women do to help child brides? Most advocates say that schools
are crucial—that educating girls is the best way to change the culture. “When you promote
education, you create new roles for women,” says Gabool al-Mutawakel, general manager of
the Girls World Communication Center (GWCC) in Sana’a, which offers courses in English,
computers and family planning to impoverished girls. In honor of Nujood and Nasser,
Glamour has chosen the GWCC to be the recipient of money raised through the 2008
Glamour Women of the Year Fund initiative; donations that readers make will help child
brides and girls at risk of early marriage finish school. “Yemeni people are receptive to
educated women in the workforce,” al-Mutawakel says. “When a woman can contribute,
they’re encouraging.” Nujood’s divorce reinforced her spirit. “It made me strong,” she smiles.
“Now my life is sweet as candy.” Back with her family, she says she wants to be a lawyer;
two foreign benefactors have agreed to pay for her school supplies and higher education. This
fall, Nujood went to school for the first time since her marriage. On that day, in her brandnew uniform—a bottle-green robe and a white hijab—Nujood stood with Haifa in the sunny
schoolyard, waiting for her hard-won childhood to begin again. SANA'A, Yemen (CNN) -- It
is midday and girls are flooding out of school, but Nujood Ali is not among them. We find her
at the family's two-room house in an impoverished suburb of the city where Nujood is angry,
combative and yelling. Tension surrounds the home like a noose. After much arguing with
family members, Nujood finally grabs her veil and agrees to sit down with CNN. Her
presence is grudging, although CNN had got permission in advance to see how the girl who
rocked a nation by demanding a divorce was shaping up. Nujood is very different from the
girl we first met nearly two years ago. Then, there was no doubt the 10-year-old was every
inch a child. She was the very portrait of innocence: A shy smile, a playful nature and a
whimsical giggle. That picture was very much at odds with the brutal story of abuse she
endured as a child bride who fought for a divorce and is now still fighting. Nujood says she
remains relieved and gratified that her act of defiance -- which led to appearances at awards
shows and on TV -- had paid off. The story was supposed to end with the divorce and an
innocent but determined girl allowed to fully embrace the childhood she fought so hard to
keep. Instead, there has been no fairytale ending for Nujood. There was, though, a stunning
transformation. Nujood went from being a victim and child bride to a portrait of courage and
triumph. Her inspirational story was told and re-told around the world, but at home all was not
well. In the fall of 2008 Nujood was recognized as Glamour Magazine's Woman of the Year,
alongside some of the world's most impressive women. She even attended the ceremony in
New York and was applauded by women from Hillary Clinton to Nicole Kidman. There is a
tell-all book which is to be published in more than 20 languages, and the author says Nujood
will receive a good portion of the royalties. Nujood's strength was celebrated by complete
strangers. But what did all the fame do for the one person it was meant to transform? "There
is no change at all since going on television. I hoped there was someone to help us, but we
didn't find anyone to help us. It hasn't changed a thing. They said they were going to help me
and no one has helped me. I wish I had never spoken to the media," Nujood says bitterly.
There was never going to be a fortune. Generous people have donated thousands so Nujood
could go to a private school, but she refuses to attend, according to Shada Nasser, the human
rights lawyer who took on the child's divorce case. "I know Nujood was absent from the
school. I spoke with her father and her family. And I ask them to control her and ask her to go
every day to school. But they said, 'You know we don't have the money for the transportation.
Don't have the money for the food,' " says Nasser. She believes Nujood is being victimized by
her own family because they believe Nujood's fame should bring them fortune. Nujood's
parents say they've received nothing, and in the meantime Nujood stews wondering out loud
how everything turned out this way. "I was happy I got divorced but I'm sad about the way it
turned out after I went on television," she said adding that she feels like an outcast even
among her family and friends. Nujood was pulled out of school in early 2008 and married off
by her own parents to a man she says was old and ugly. And yet, as a wife, Nujood was
spared nothing. "I didn't want to sleep with him but he forced me to, he hit me, insulted me"
said Nujood. She said being married and living as a wife at such a young age was sheer
torture. Nujood described how she was beaten and raped and how, after just a few weeks of
marriage, she turned to her family to try to escape the arrangement. But her parents told her
they could not protect her, that she belonged to her husband now and had to accept her fate.
CNN tried to obtain comment from Nujood's husband and his family but they declined.
Nujood's parents, like many others in Yemen, struck a social bargain. More than half of all
young Yemeni girls are married off before the age of 18, many times to older men, some with
more than one wife. It means the girls are no longer a financial or moral burden to their
parents. But Nujood's parents say they did not expect Nujood's new husband to demand sex
from his child bride. To escape, Nujood hailed a taxi -- for the first time in her life -- to get
across town to the central courthouse where she sat on a bench and demanded to see a judge.
After several hours, a judge finally went to see her. "And he asked me, 'what do you want' and
I said 'I want a divorce' and he said 'you're married?' And I said 'yes.'" says Nujood. Nujood's
father and husband were arrested until the divorce hearing, and Nujood was put in the care of
Nasser. Indeed, it seems the judge had heard enough of the abuse to agree with Nujood that
she should get her divorce. But based on the principles of Shariah law, her husband was
compensated, not prosecuted. Nujood was ordered to pay him more than $200 -- a huge
amount in a country where the United Nations Development Programme says 15.7 percent of
the population lives on less than $1 a day. Khadije Al Salame is working to help Nujood get
her life back. Now a Yemeni diplomat, 30 years ago she too was a child bride. But when she
left her husband, she did not have to endure the publicity that now haunts Nujood. She said:
"It's good to talk about Nujood and to have her story come out, but the problem is it's too
much pressure on her. "She doesn't understand what's going on. She's a little girl and we have
to understand as a media people that we should leave her alone now. If we really love Nujood
then we should just let her go to school and continue with her life, because education is the
most important thing for her." To get her divorce, Nujood showed a character and strength not
easily expressed by women in Yemen, let alone a 10-year-old child bride. But she will need to
muster all that strength and more if she's to finally reclaim her life. Nujood told us she thought
the divorce would be the end of her struggle and she's still angry that it turned out to be just
the beginning. By Paula Newton CNN
O malim verskim zajednicama ()
26 Oct 2009, radojla
Razgovor sa prof. dr Zoricom Kuburić podsetio me je na tekst koji sam pre dve godine
pročitala u dnevnim novinama "Blic". Tekst posredno govori o stavu prema malim verskim
zajednicama, tj. konkretno prema Jehovinim svedocima.
Sudija Opštinskog suda u Velikoj Plani Dejan Rasulić je Mariji Arsenijević (23) iz Saraoraca
kod Smedereva u postupku brakorazvodne parnice za samo tri nedelje oduzeo sedmomesečnu
bebu i pravo na starateljstvo uz obrazloženje da je majka član Jehovinih svedoka, i to na
ročištu na koje nije ni pozvana, a dete je privremeno povereno ocu. Zbog toga je ona protiv
sudije podnela krivičnu prijavu, a supruga tereti za otmicu deteta koje je nezakonito već
odveo u Belgiju. Brakorazvodna drama u kojoj se našla Marija Arsenijević nakon dolaska na
odmor iz Belgije, gde je sa suprugom Gordanom Todorovićem živela protekle tri godine,
ostavila je mladu majku bez deteta koje je još dojila. - Dan nakon što smo došli, dobila sam
poziv da dođem u Opštinski sud u Velikoj Plani zbog razvoda braka. Bila sam u šoku jer o
tome nisam znala ništa. Pristala sam na razvod jer me je suprug maltretirao, udarao glavu u
zid, pretio da će me gurnuti niz stepenice, zbog čega sam u Belgiji protiv njega podnela
prijavu za nasilje. Planjanski centar za socijalni rad preporučio je da dete pripadne ocu na
osnovu njegove lažne izjave da sam, navodno, Jehovin svedok. Što je još strašnije, sud je to
uvažio i doneo takvu privremenu meru, i to na ročištu za koje nisam dobila poziv. Sumnjam
da je čitava stvar vešto pripremljena i nameštena jer je nedugo zatim suprug moju bebu, bez
mog znanja, odveo iz zemlje - svedoči Marija, kojoj je još uvek zakoniti muž oduzeo
belgijsku ličnu kartu, bez koje će teško dobiti vizu da krene za detetom. U obrazloženju
odluke planjanskog centra za socijalni rad da se dete poveri ocu navedeno je čak da
„sledbenici Jehove ne smeju da daju niti da prime tuđu krv, pa bi majka, ako detetu bude
potrebna transfuzija, mogla njegov život da dovede u opasnost“! - To je neverovatna i surova
laž. Sve bih učinila za svoju devojčicu - očajna je majka. Zbog čega je sudija iz Velike Plane
Dejan Rusalić tako odlučio, a da nije saslušao majku i dete do okončanja braka poverio ocu,
utvrdiće sud jer je advokat Marije Arsenijević protiv sudije Rusalića podneo krivičnu prijavu.
Okružni tužilac u Smederevu Branislav Lazović je dan po dobijanju prijave odmah zatražio
spise predmeta. Renata Pavešković, predsednica Opštinskog suda u Velikog Plani, nije želela
da komentariše odluku kolega. - Sudija je dete, koje ovde nije ni upisano u matične knjige
rođenih, poverio ocu, i to na osnovu lažne optužbe da je majka sledbenik Jehove. Tako je ne
samo prekršen Krivični zakon, već i Ustav, i osim roditeljskog, ugroženo je i njeno građansko
pravo. Otac nije smeo dete da izvede iz Srbije jer je sud naložio da majka može da ga viđa kaže Stevan Janković, pravni zastupnik Arsenijevićeve. Priča o ovom slučaju šokirala je
socijalne radnike i psihologe smederevskog centra za socijalni rad. - Neshvatljivo je da neko
ko treba da zaštiti prava deteta donosi mišljenje koje nije utemeljeno u Zakonu o porodičnim
odnosima. Nema ni govora da činjenica o religijskim opredeljenjima, čak i ako je tačna, može
da bude povod da se roditelju uskrati starateljstvo - kaže socijalni radnik iz Smedereva koji je,
zbog delikatnosti slučaja, želeo anonimnost. Izvor: Blic
Antifa u akciji ()
01 Nov 2009, radojla
U subotu, 31. oktobra, pokret “Antifa u akciji“ održao je u centru Beograda fleš-mob akciju
solidarnosti sa LGBT zajednicom u kojoj je nekoliko desetina ljudi trčalo uz gej zastave.
Pokret “Antifašistkinja i antifašista u akciji“ danas je izveo još jednu u nizu akcija kojima se
najavljuje antifašistički marš “Solidarno protiv fašizma“ koji će biti održan 9. novembra.
Današnjom akcijom se izrazila solidarnost sa lezbijskom, gej, biseksualnom i transrodnom
zajednicom u Srbiji, kao jednom od najugroženijih društvenih grupa u zemlji. “Antifa u
akciji“ je fleš-mob počela na Platou ispred Filozofskog fakulteta, odakle je pre više od mesec
dana trebala da krene “Povorka ponosa“, koja je otkazana jer policija nije mogla da garantuje
bezbednost učesnicima tog skupa. Kako kažu aktivisti pokreta “Antifa u akciji“, današnja
akcija izazvala je interesovanje i odobravanje građana Beograda, koji su u velikom broju
nalazili u centru prestonice. Pokret "Antifa u akciji" će protest 9. novembra otpočeti u 14
časova na Trgu Nikole Pašića, odakle će se marš prvo uputiti do spomenika žrtvama fašizma
na Terazijama, a zatim i do Platoa, gde će se održati glavni deo programa. Za taj dan, svi
nazivi ulica i trgova na trasi marša će biti simbolično promenjeni u Trg generalnog štajka,
Bulevar antifašizma, Izbeglička ulica, Trg ženskog oslobođenja, Kvirska ulica, Romski trg i
Plato solidarnosti. Izvor: http://www.belgradepride.rs/iz-medija/antifa-u-akciji-fles-mob-zalgbt.html
Homoseksualci u Iraku ()
09 Nov 2009, radojla
Iračka vojska sprovodi organizovanu akciju mučenja i ubijanja muškaraca homoseksualnih
sklonosti. Prema navodima organizacije za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč, nad
osumnjičenim homoseksualcima se sprovode teške metode mučenja što se završilo i smrću
nekih muškaraca. Pozivajući se na iskaze očevidaca, u izveštaju se navodi da ubice upadaju u
kuće i presreću ljude na ulici. "Vojska ulazi u kuće i odvodi ljude, prisiljava ih da izdaju
imena i drugih osoba iz homoseksualnih krugova, pre nego što ih ubiju", prenose iz te
organizacije.
Prema njihovim rečima, stotine muškaraca su u periodu od 2004. godine ubijene u Iraku.
Među ubijenima su i žrtve "ubistava iz časti" koja čine porodice nad svojim članovima zbog
"porodične sramote". Samo od januara ove godine ubijeno je gotovo 90 osoba, prenosi BBC.
Organizovano ubijanje homoseksualaca počelo je ranije ove godine, prvo u Sadr Sitiju,
siromašnom gradiću u blizini prestonice Bagdada i otada je prošireno na mnoge gradove u
Iraku. Istopolna orijentacija je zabranjena gotovo na čitavom Bliskom istoku, ali u Iraku nije.
Ipak, situacija se pogoršava u poslednjih šest godina, otkad su oformljeni šiitska vojska i
policija, prenosi BBC. Početkom godine tela ubijenih homoseksualaca nađena su na smetlištu
ili obešena u gradu, a na arapskom jeziku, na njihovim grudima bile su ispisane reči
„perverznjak” i „kuče”, što su pogrdni nazivi za homoseksualce. Irački zvaničnici su ranije
odbacivali svaku mogućnost da se takva ubistva i mučenja događaju u Iraku, a homoseksualci
kažu da niko ne čini ništa da ih zaštiti. “Ubistva će se nastaviti zato što je u Iraku postalo
normalno da se ubijaju homoseksualci“, kaže jedan od gejeva. Organizacija HRW je optužila
iračke vlasti da ne čine dovoljno da zaustave nekažnjeno ubijanje, ocenjujući da to pokazuje
njihovu nesposobnost da zaštite stanovništvo i pozvala ih da hitno zaustave nasilje,
upozoravajući da je navodno „čišćenje društva” nova pretnja bezbednosti. "Ubijanje i
mučenje nisu načini za uvođenje morala u zemlju. Te aktivnosti nisu ništa drugo već
pokazatelj neuspeha iračkih vlasti pri uspostavljanju vladavine reda.", reči su istraživača iz
Hjuman rajts voča. Irački ministar unutrašnjih poslova je povodom izveštaja te organizacije
zatražio da se podnesu dokazi za takve izjave. U izveštaju HRW se navodi da irački zakoni ne
zabranjuju homoseksualne odnose odraslih, uz obostrani pristanak, ali sadrže neke odredbe
koje mogu biti zloupotrebljene. Te odredbe koje potiču iz vremena Sadama Huseina,
dopuštaju smanjenje kazne za dela povrede časti i zločine nad ljudima zbog njihove seksualne
orijentacije. Zbog čestih napada i ubistava veliki broj homoseksualaca otišao je u druge
zemlje u regionu, uprkos tome što je homoseksualna orijentacija i tamo zabranjena, ali je rizik
od nasilja znatno manji. Izvor: Preuzeto sa sajta Gej Strejt Alijanse
Homoseksualnost i verske zajednice ()
16 Nov 2009, radojla
Kao što je već pomenuto u okviru diskusija na seminaru, nisu sve verske zajednice
protiv homoseksualnosti, čak naprotiv, neke imaju i među sveštenstvom
pripadnike/ce LGBT.. populacije.
Naime, u mnogim evropskim luteranskim crkvama gejevi i lezbejke mogu da rade kao
sveštenici i sveštenice. Evangelistička crkva u Nemačkoj (EKD) je 2000. godine izdala
rezoluciju Verläßlichkeit und Verantwortung stärken koja podržava istopolno partnerstvo.
Švedska crkva je 2006. godine dozvolila blagosiljanje istopolnih zajednica, kao i postavljanje
gejeva i lezbejki za sveštenike i sveštenice. Danska nacionalna crkva, takođe, dozvoljava
blagosiljanje istopolnih parova, kao i Norveška crkva, koja, takođe, rukopolaže gejeve i
lezbejke u sveštenike od 2007. Evangelistička luteranska crkva u Americi (ELCA), najveća
luteranska crkva u SAD, sa nešto manje od dve trećine svih američkih luteranaca, donela je
još 1990. godine stav da gejevi i lezbejke mogu biti postavljeni/e za sveštenike/ce, ukoliko se
pridržavaju celibata. Godine 2007. ELCA je na skupštini donela rezoluciju po kojoj biskupi
ne bi trebalo da insistiraju na tome da gej sveštenici i lezbejske sveštenice ostanu u celibatu.
Avgusta, 2009. godine Crkvena skupština ELCA-e je donela odluku po kojoj gejevi i lezbejke
u stabilnim istopolnim vezama mogu biti proizvedeni/e u sveštenike i sveštenice. Luteranska
crkva u Nemačkoj ima jedinstven stav da su gejevi i lezbejke dobrodošli/e kao vernici i
vernice i da je svako progon LGBT osoba neprihvatljiv. Većina Luteranskih crkava u
Nemačkoj smatra da je homoseksualnost moralna i dozvoljava postavljenje za sveštenike. U
Švedskoj crkva od 2006. godine dozvoljava blagosloveljenje istopolnih parova i dozvoljava
postavljenje gejeva za sveštenike, a oktobra, 2009. godine donela je odluku da se mogu
obavljati ceremonije venčanja istopolnih parova. Elen Meri Baret je prva javno deklarisana
lezbejka koja je postala sveštenica Episkopske crkve. Rukopoložena je za sveštenicu 10.
januara 1977. godine. Izjavila je da je njena partnerka „ono što hrani snagu i saosećanje koje
donosi u svešteničku službu”.
O sahrani patrijarha () 19 Nov 2009, radojla
Već sam na četu spomenula profesora Ljubišu Rajića koji je govorio o sahrani patrijarha
Pavla kao o kupovanju poena kod verujućih birača, ali i o narušenom konceptu svetovne
države, ali sada vidim da su se i još neki akademici izjasnili u sličnom tonu. Ovde prenosim
tekst Žarka Koraća.
„Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega trebali su da
simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet iz Rusije, da
se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko. To je valjda
učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj
veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg Pristojnim ljudima je teško da
gledaju količinu kiča, licemerja i zloupotreba, koje su građanima Srbije priredili crkva i
država, opraštajući se od patrijarha Pavla. Umesto crkvenog obreda,dobili smo državni
događaj najvišeg reda. Od trenutka kada je predsednik Tadić ispratio telo patrijarha sa VMA u
Beogradu, bilo je jasno da naša vlast želi da sahranu iskoristi za dizanje svog poljuljanog
rejtinga, pretvarajući je u prvorazredni politički događaj. Potpuno suprotno Ustavu i duhu
sekularne drzave, predsednik Tadić je prisustvovao sednici sinoda SPC i obratio se javnosti
zajedno sa mitropolitom Amfilohijem. Javni servis ili pravilnije - državna televizija, obukla je
voditelje u crninu, da bi njen rukovodilac Aleksandar Tijanić, poznat inače po skromnom i
čednom zivotu, demonstrirao da žale svi građani Srbije, bez obzira na versko opredeljenje, ili,
ne daj Bože, moguć ateistički stav. Komentari u medijima kretali su se po običaju od
nepismenih, u kojima smo našli crkvenoslovenske reči koje ni pisci komentara ne razumeju,
do egzaltiranih izjava da će sahrani prisustvovati „pola miliona“ ljudi. Ko je to proračunao,
nismo doznali. Ali stvarne vernike počeo je da obuzima sram. Dok su oni strpljivo čekali u
redu pred Sabornom crkvom u Beogradu da odaju poštu patrijarhu,“važne“ ličnosti su
uvođene preko reda. Od Nede Ukraden, do Biljane Plavšić. Posebno je zanimljivo pitanje,
čime je za zločine osuđena Biljana Plavšić stekla to pravo. Ili izjave u medijima Luke
Karadžića, da ga je posle hapšenja Radovana Karadžića, primio u posetu patrijarh i rekao „da
će istina pobediti“! O „jecajima“ mitropolita Amfilohija i Milorada Dodika, ne vredi ni
govoriti. Svi su se takmičili da steknu neki poen u javnosti, licemerno glumeći žalost. U to se
uključilo i Ministarstvo prosvete, “preporučujući“ školama i fakultetima da ne rade. I to u
zemlji gde je crkva odvojena od države. Samo ta preporuka zaslužuje krivičnu prijavu, zbog
izgubljenih časova. Ali, vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Žandari i gardisti oko kovčega
trebali su da simbolizuju da se radi o državnoj sahrani. Međutim, potpuno tuđ običaj, preuzet
iz Rusije, da se kroz čitav grad nosi otvoren kovčeg, uveo je u Srbiju nešto potpuno pagansko.
To je valjda učinjeno da bi više ljudi došlo na ispraćaj na ulice Beograda. Da se pokaže da je
ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja
sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, gde se predsednik
države, po svom iskazu, “konsultuje“ sa patrijarhom oko važnih pitanja. Izgleda da je sahrana
patrijarha Pavla postala i pokušaj sahrane modernog društva, koje se vekovima gradilo upravo
odvajajući se od crkve. Podeljena i posvađana crkva nameće se tako kao model organizacije
koja treba da vodi društvo. A inače lično skromni i gotovo asketski patrijarh - kao
najpoželjniji politički lider. I tako su država i crkva sve izneverili. Prva svoj sopstveni Ustav,
a druga životni primer svog preminulog patrijarha, koji popularnost nije stekao baveći se
politikom, već dajući primer stilom svog života.” Izvor: http://www.enovine.com/index.php?news=32343
Sveta tajna braka ()
25 Nov 2009, radojla
Transdženderi ili osobe koje su promenile pol, mogu da se krste i venčavaju u Mitropoliji
crnogorsko-primorskoj Srpske pravoslavne crkve (SPC), izjavio je za "Vijesti" protojerej
Velibor Džomić, paroh podgorički i stručnjak za crkveno pravo. Zvaničan stav SPC je, prema
Džomićevim tvrdnjama, da je osobama koje su promenile pol „blagosloveno korišćenje
darova crkve Hristove od kršćenja do pričešća", a stručnjaci ističu da nijedna hrišćanska crkva
nema jasan stav u vezi sa tim, na koji način osobe koje su promenile pol mogu postati deo
crkvene zajednice.
Uprkos tvrdnjama protojereja Velibora Džomića i tome što je on jedini koji je glasno
progovorio o transseksualizmu, stručnjaci naglašavaju da se to, ipak, ne može tumačiti kao
zvaničan stav crkve. I mišljenja teoretičara u vezi s ovim pitanjem veoma su suprotstavljena.
Mnogi u crkvi odbijaju da govore o toj temi, ali čini se da Živica Tucić, verski analitičar i
urednik Verske informativne agencije, iznosi stav koji u SPC provejava kao dominantan:
"Ako neko oseća u sebi ženu ili obrnuto, neka nosi taj krst kako može – nije ni u tome
tragedija." Mirko Đorđević, verski teoretičar i publicista, kaže za Radio Slobodna Evropa
(RSE) da je promena pola novijeg datuma i da hrišćanska crkva, u celini, nema strogo
definisan stav u vezi sa tim pitanjem. “Reč je o suočavanju sa novim iskustvom”, kaže on:
"Kada dođe do promene pola iz medicinskih razloga, onda važe pravila. U hrišćanstvu nema
muškoga roda i ženskoga, i svete tajne i krštenja i venčanja obavljaju se po tom principu. Ako
je sadašnje stanje polne situacije takvo, muško ili žensko, onda će se primenjivati onako kako
sada stvari stoje. Vrlo je osetljivo pitanje i tačno je da postoje neka shvatanja, ali da završim,
u crkvi nema još uvek jasnog odgovora na sva ta pitanja. A to je vezano i sa jednim mnogo
izazovnijim problemom, a to je mogu li osobe ženskoga pola da budu posvećene za vršenje
svešteničke službe." Sa druge strane, Živica Tucić kaže za RSE da je promena pola još uvek
tabu tema u hrišćanskim raspravama i da su zbog toga pravoslavne crkve odlučile da pronađu
jedinstvene odgovore na to i slična pitanja: "Sve pravoslavne crkve su u jesen prošle godine
donele odluku da formiraju zajedničku komisiju za bioetiku. Znači, ovo je pitanje bioetike,
kao što je pitanje abortusa, kloniranja, eutanazije, homoseksualizma, lezbejstva, transplatacije
organa – znači ne samo pojave koje nekoga iritiraju. Sigurno će proći par godina dok sve
pravoslavne crkve zajedno donesu odluku o tome. Vidim da su pojedine pravoslavne crkve
već imenovale članove te komisije. To je znak da bi ona mogla možda ove, ili sledeće godine,
uz pripremljene dokumente da zaseda." Velibor Džomić, objasnio je da osoba koja je zbog
medicinske opravdanosti promenila pol može da koristi blagodati svetih tajni, ali da sa svojim
stanjem mora da upozna sveštenika. Prema njegovim tvrdnjama takav stav u SPC je još 1986.
godine formulisao sadašnji partrijarh Pavle, koji je u to vreme bio episkop raško-prizrenski.
Iako postoje razlike u vezi sa tim, na koji način se odnositi prema osobama koje su promenile
pol, Velibor Džomić iznosi jedan dosta liberalan stav prema LGBT populaciji i taj stav
postaje još naglašeniji ako se zna da je Džomićev duhovni učitelj mitropolit crnogorskoprimorski Amfilohije. On se u svojoj izjavi pozvao na svetog apostola Pavla, poručivši da
"nema muško ni žensko, nego su pred Bogom jedno”. Sličan pogled na taj izazov ima i Mirko
Đorđević. Citirajući sv. Tomu Akvinskog, on kaže: "Mi ne znamo u kom rodu, u kom polu
leži spasenje." Izvor:
http://www.slobodnaevropa.org/content/transdzenderi_crkva/1801732.html
Tanja Dimitrijević
Niš, menadžerka škole jezika „De Profundis“, članica Glavnog odbora i Ženskog aktiva
Foruma žena Socijademokratske unije
Zloupotreba dece ()
28 Sep 2009, TanjaD
http://www.youtube.com/watch?v=c9VCBm2LDlc
http://blog.b92.net/text/5449/Jesus%20Camp/
Gary Zukav - The Seat Of The Soul ()
29 Sep 2009, TanjaD
CHAPTER 4: HEART
....
How we understand evil, therefore, is very significant. Evil needs to be understood for what it
is: the dynamic of the absence of Light. It is not something that one should prepare to battle,
to run from or to outlaw. Understanding evil as the absence of Light automatically requires
that we reach for this thing called Light.
Conscious Light is equal to Divinity, to Divine Intelligence. Where there is an absence of
Divine Intelligence, that darkness itself maneuvers. It is simply that there is darkness, and we
stumble in the darkness. The existence in darkness is not permanent. Every soul will
eventually be fully enlightened. A soul with no Light will always come to know Light
because there is so much assistance provided to each soul at all times. There is much Light, as
we shall see, that is continually surrounding such a soul even though it may not be able to
directly penetrate it, and there is much assistance for souls that insist upon living in darkness.
The encouragement to take even one thought into Light is always available. Eventually, they
always do.
Understanding that evil is the absence of Light does not mean that it is inappropriate to
respond to evil.
What is the appropriate response to evil?
The remedy for an absence is a presence. Evil is an absence and, therefore, it cannot be healed
with an absence. By hating evil, or one who is engaged in evil, you contribute to the absence
of Light and not to its presence. Hatred of evil does not diminish evil, it increases it.
The absence of Light causes the personality to suffer. There is pain. When you hate, you bring
that suffering upon yourself. Hatred of evil affects the one who hates. It makes him or her a
hateful person, a person who also has absented himself or herself from Light.
Understanding evil as the absence of Light does not require you to become passive, or to
disregard evil actions or evil behavior. If you see a child being abused, or a people being
oppressed, for example, it is appropriate that you do what you can to protect the child, or to
aid the people, but if there is not compassion in your heart also for those who abuse and
oppress-for those who have no compassion-do you not become like them? Compassion is
being moved to and by acts of the heart, to and by the energy of love. If you strike without
compassion against the darkness, you yourself enter the darkness.
Understanding that evil is the absence of Light challenges the perception of power as external.
Can an absence be defeated? An evil person can be arrested, but can evil be arrested? An evil
group can be imprisoned, but can evil be imprisoned? A compassionate heart is more
effective against evil than an army. An army can engage another army, but it cannot engage
evil. A compassionate heart can engage evil directly-it can bring Light where there was no
Light.
Understanding evil as the absence of Light requires you to examine the choices that you make
each moment in terms of whether they move you toward Light or away from it. It allows you
to look with compassion upon those who engage in evil activities, even as you challenge their
activities, and thus protects you from the creation of negative karma. It permits you to see that
the place to begin the task of eliminating evil is within yourself. This is the appropriate
response to evil.
...
THE SEAT OF THE SOUL
http://onethirtyseven.org/way/Zukav%20Gary%20%20The%20Seat%20Of%20The%20Soul.doc
Vjeroučiteljica osmašima: Homoseksualci su bolesni ljudi ()
17 Oct 2009, TanjaD
http://www.slobodnadalmacija.hr/Hrvatska/tabid/66/articleType/ArticleView/articleId/74539/
Default.aspx
Homoseksualnost ()
29 Oct 2009, TanjaD
http://sh.wikipedia.org/wiki/Spisak_hrišćanskih_denominacija_i_njihov_odnos_prema_homo
seksualnosti
http://en.wikipedia.org/wiki/Metropolitan_Community_Church
http://www.youtube.com/watch?v=B5tvATGIT64
http://www.gaychurch.org/
http://www.al-fatiha.org/
http://www.dignityusa.org/
http://www.betmishpachah.org/
http://www.hrc.org/issues/religion.asp
Filmovi ()
29 Oct 2009, TanjaD
Ovo su linkovi za neke filmove koji na neki nacin imaju veze s religijom. Volela bih da i vi
dodate svoje omiljene filmove sa ovom tematikom.
The Last Temptation of Christ Part
http://www.youtube.com/watch?v=eMRNFa-af80
the name of the rose
http://www.youtube.com/watch?v=qS0Z932WVgc
Stigmata
http://www.youtube.com/watch?v=OaMdD3FOz3Q
Svrha zivota ()
08 Nov 2009, TanjaD
http://www.soteriabooks.com/link/odlomak49.pdf
Tako je govorio patrijarh Pavle ()
19 Nov 2009, TanjaD
http://www.e-novine.com/srbija/32282-ene-nisu-poeljne-crkvi-tokom-menstruacije.html
Patrijarh Pavle-anegdote :) ()
19 Nov 2009, TanjaD
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/Patrijarh_Pavle/story/87220/Veliki+šaljivdžija.html
Sa Fejsbuka ()
19 Nov 2009, TanjaD
http://www.facebook.com/group.php?gid=315578825283&ref=nf
http://www.facebook.com/notes/marija-dimic/sindrom-zlatne-ribice/208227895041
http://www.facebook.com/group.php?gid=83956880184&ref=search&sid=829921505.12789
43182..1
Crkva i svetovni zivot ()
18 Nov 2009, TanjaD
http://www.novinar.de/2007/01/26/desilo-se-crkva-i-svetovni-zivot.html
Sta treba da zna svaka pravoslavna devojcica ()
18 Nov 2009, TanjaD
http://www.differentia-nis.org/2009/03/06/zaglupljivanje-devojcica
Patrijarh Pavle moli Srbe da propuste konvoj medjunarodne pomoci namenjen
muslimanima u Srebrenici ()
23 Nov 2009, TanjaD
...У јесен 1992. године Његова светост позива и моли српски народ у источној Босни да
пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што
међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при
том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их
родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, с друге
стране фронта, јер и они су – људи.
Пише Његова светост:
„Очински молим српски народ у Скеланима на Дрини да ослободе пролаз конвоју
међународне хуманитарне помоћи, намењене Сребреници. Ако и мислите да је таква
помоћ преча вама и вашим пострадалим породицама, радије за сада претрпите неправду
него да је ви чините другима, вашој браћи друге вере, али једнако несрећној као и ви.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма
колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам свој
благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара злим,
већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
У свакодневним молитвама за вас Патријарх српски ПАВЛЕ”
(Патријарх је писмо сам откуцао на механичкој писаћој машини и сам га својеручно
исправио.)
http://www.politikin-zabavnik.co.yu/pz/tekstovi/mali-covek-pred-bogom
Sandra Dobrić
Banjska, stručna saradnica u Privrednoj komori Kosova i Metohije
Umrlo šestoro bivših štićenika Crne Reke (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
20 Oct 2009, Sandra
Umrlo šestoro bivših štićenika Crne Reke
Ponedeljak, 12. oktobar 2009. 18:40
Pedeset roditelja štićenika Centra za lečenje narkomanije Crna Reka uputilo je otvoreno
pismo episkopu bačkom Irineju u ponedeljak povodom smrti šest zavisnika koji su centar
napustili od početka "kampanje" protiv tamošnjeg načina lečenja narkomana.
"Od naše dece koja su usled majske kampanje napustila Crnu Reku, do sada je umrlo ukupno
šestoro a od ostalih, drogira se, po našim saznanjima, više od 80 odsto", kažu roditelji u pismu
episkopu Irineju i ističu da je pre kampanje trebalo pronaći neko drugo rešenje za njihovu
decu.
U pismu se ističe da je poslednja žrtva droge koja je napustila Prijemno odeljenje
pravoslavnog duhovnog rehabilitacionog centra preminula od prekomerne doze heroina i da
vladika, bez pronalaženja drugog rešenja, nije smeo pridružiti svoj autoritet drugim
"pravdoljubcima".
"Želimo da vam se zahvalimo na agilonosti i zalaganju koje ste pokazali da bi poboljšali i
unapredili položaj ljudi pogođenih epidemijom narkomanije", kaže se u istom pismu i ističe
da se to odnosi na centar "Zemlja živih" u manastiru Kovilj u kome je pružena pomoć
mnogim zavisnicima.
"Većina nas koji smo poverenje poklonili Crnoj Reci pokušala je sve ostale načine lečenja u
našoj zemlji, između ostalih i vaš način lečenja u 'Zemlji živih'. Crna reka nam je bila
poslednje utočište", poručuju roditelji, čije je pismo dostavljeno i redakcijama medija.
"Svi smo mi bili upoznati sa načinom rada centra i svi smo se saglasili sa pravilima koja su
nam predočena", zaključeno je u otvorenom pismu.
Postupanje prema štićenicima rehabilitacionog centra manastira Crna Reka, nedaleko od
Tutina, dospelo je u maju u žižu javnosti posle objavljivanja snimka na kome se vidi scena
premlaćivanja jednog zavisnika čiji je akter i sada bivši nastojatelj Branislav Peranović.
Na zahtev Sinoda SPC, vladika Artemije razrešio je dužnosti upravnika centra oca Peranovića
i za novog imenovao jereja Dejana Jakovljevića.
U centru manastira Crna Reka na lečenju je trenutno 85 zavisnika.
Nova uprava nadgleda tretman u kome nema više disciplinskih postupaka. Nastavljaju se
duhovni razgovori uz terapiju koju sprovode psiholozi.
(Tanjug)
http://www.mondo.rs/news/vesti/text.php?vest=149544
Bin Laden svoju decu trenirao za teroriste (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
20 Oct 2009, Sandra
Bin Laden svoju decu trenirao za teroriste
14.Okt.2009, Izvor: Blic
Osama bin Laden, vođa terorističke mreže Al Kaida, u porodičnom životu bio je tiranin koji
je sopstvenu decu obučavao da budu bombaši samoubice i koji je ubijao njihove kućne
ljubimce.
http://www.blic.rs/svet.php?id=115474
Svet
Ispovest prve supruge i sina vođe Al Kaide
Bin Laden svoju decu trenirao za teroriste
Autor: CDC/DM | Foto: reuters | 14.10.2009. - 05:00
Osama bin Laden, vođa terorističke mreže Al Kaida, u porodičnom životu bio je tiranin
koji je sopstvenu decu obučavao da budu bombaši samoubice i koji je ubijao njihove
kućne ljubimce.
Ove i slične detalje iz života sa najtraženijim svetskim teroristom otkriva njegova prva
supruga Nadžva Ganem, majka jedanaestoro od četrnaestoro Bin Ladenove dece u knjizi
„Odrastanje sa Bin Ladenom“, koju je napisala zajedno sa svojim četvrtim sinom Omarom i
koja narednog meseca izlazi iz štampe. Milioner Bin Laden nije u svom domu dopuštao
nikakve savremene uređaje i dostignuća, uskraćujući jednom od sinova čak i lek za lečenje
hronične astme.
Decu je nastojao da „očeliči“ i u svakoj drugoj prilici, pa se tako Nadžva priseća da je
devedesetih godina jednom poveo čitavu porodicu (četiri žene i 14 dece) na izlet u Sudansku
pustinju. Nakon što su pronašli usamljeno mesto, naredio je sinovima da iskopaju rovove u
pesku, a zatim je svu decu, pa čak i onu mlađu od godinu dana, naterao da u njih uđu. Ovo
maltretiranje je navodno predstavljalo obuku za budući rat između Zapada i muslimana.
Kada su sinovi poodrasli, Bin Laden nije prezao od toga da ih obuči za bombaše samoubice.
Omar priznaje da je prošao obuku za teroriste sa liderima Al Kaide u Avganistanu, ali tvrdi i
da je sve napustio kada se odrekao očevih ubeđenja.
Ubio oca štiteći majku ()
19 Oct 2009, Sandra
Osamnaestogodišnji Marko Jovanović kuhinjskim nožem ubio je oca Milana (42) u romskom
zaseoku Dubrava, u selu Jabučje kod Lajkovca. Ubistvo se dogodilo preksinoć u dvorištu
njihove kuće, nakon porodične svađe i tuče.
http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?id=82998&sectionId=39&view=story
Marko Jovanović (18) nožem usmrtio oca Milana (42), koji je prethodno tukao njegovu majku
Smiljanu. Pokojni Milan godinama zlostavljao porodicu, komšije nisu iznenađene zločinom
Osamnaestogodišnji Marko Jovanović kuhinjskim nožem ubio je oca Milana (42) u romskom
zaseoku Dubrava, u selu Jabučje kod Lajkovca. Ubistvo se dogodilo preksinoć u dvorištu
njihove kuće, nakon porodične svađe i tuče.
Kako Press saznaje, do tragedije je došlo nakon što je Milan Jovanović pijan pretukao svoju
suprugu Smiljanu. Njihov sin Marko pokušao je da zaštiti majku i tada je došlo do obračuna
između oca i sina.
- Nesrećna žena je pobegla iz kuće kada je Milan pijan nasrnuo na nju. Međutim, on ju je
stigao u dvorištu i nastavio da je tuče. Njihov sin Marko pokušao je da odbrani majku. Posle
žučne svađe, njih dvojica su se potukli. Mladić je u jednom trenutku uzeo kuhinjski nož koji
je stajao na stolu u dvorištu i njime četiri puta ubo oca. Milan je preminuo na licu mesta, a
mladić se sam predao policiji - kaže naš sagovornik iz lajkovačke policije.
Komšije Jovanovića su odmah nakon nesreće pozvali Hitnu pomoć, ali su lekari mogli samo
da konstatuju smrt. Žitelji Jabučja kažu da problemi u ovoj porodici traju već nekoliko godina
i da je bilo pitanje dana kada će se desiti tragedija.
- Pokojni Milan se često opijao i maltretirao ženu i četvoro dece. Tukao ih je, vređao, terao iz
kuće. I ovog leta je nekoliko puta pravio probleme, ali smo mi više puta priskakali u pomoć i
branili ih. Milan, kad popije, nije znao da se kontroliše i nije gledao koga udara. Verovatno je
mladiću pukao film zbog svega što su trpeli. Milan ih je godinama zlostavljao i ovako nešto
se moglo očekivati - pričaju komšije.
Oni ističu da je ubijeni bio preke naravi i da su ga se svi bojali.
- Oni su teško živeli, jedva su sastavljali kraj sa krajem i to malo para što bi zaradili, on bi im
uzimao i trošio na piće. Njegova žena je morala da prosi po okolnim mestima da bi prehranila
porodicu, a on im je otimao svaki dinar. Primali su i dečji dodatak, međutim, on je, čim
podigne pare, odlazio u seosku prodavnicu i na rakiju trošio i poslednji dinar - kažu komšije.
Za Marka, uprkos onome što je učinio, žitelji romskog naselja Dubrava imaju samo reči
hvale.
- Bio je dobar momak, lepo vaspitan i nikada nije pravio probleme. Išao je u nadnicu da bi
pomogao majci da prehrani porodicu. Tek je počeo da živi i umesto da se oženi i formira
porodicu, sad će morati da leži u zatvoru - pričaju komšije.
U lajkovačkoj policiji kažu da Milana Jovanovića niko od članova njegove porodice nije
ranije prijavljivao zbog nasilja. Marku je određeno policijsko zadržavanje i on će u
zakonskom roku biti predat istražnom sudiji Okružnog suda u Valjevu.
S. STEVANOVIĆ
Bog razdvojio, a ne stvorio nebo i Zemlju? ()
28 Oct 2009, Sandra
Britanski akademik Elen van Volde smatra da je pre više hiljada godina u prevodu Biblije
napravaljena greška zbog koje se raširilo mišljenje da je Bog tvorac Zemlje, piše britanski
Dejli telegraf (Daily Telegraph).
Naučnica tvrdi da je Zemlja već postojala kada je Bog stvorio ljude i životinje.
Ova britanska profesorka ističe da je prva rečenica iz "Knjige postanja", koja glasi "U početku
Bog stvori nebo i Zemlju", pogrešno prevedena sa hebrejskog jezika.
Ona kaže da je analizom teksta utvrdila da pisci Biblije nisu ni nameravali da sugerišu da je
Bog stvorio svet.
Prema njenom zaključku, hebrejska reč "bara", koja se koristi u prvoj rečenici "Knjige
postanja" ne znači "stvoriti" već "razdvojiti".
Ona kaže da bi tačan prevod sporne rečenice trebalo bi da glasi: "U početku Bog razdvoji
nebo i Zemlju".
http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=149518
Pretkinja Ardi rasvetlila teoriju evolucije ()
31 Oct 2009, Sandra
Fosil iz Etiopije, star 4,4 miliona godina, bacio u vodu teoriju da smo postali od bića sličnog
šimpanzama.
Izuzetno arheološko otkriće, koje su naučnici godinama u tajnosti proučavali, konačno je
prestavljeno široj javnosti. Čovekova daleka pretkinja Ardi bila je visoka 120 santimetara,
teška oko 50 kilograma i malo je hodala na dve noge, a malo se verala po drveću.
Prilično kompletan skelet hominida iz vrste Ardipitekus ramidus, iz milošte nazvan Ardi, deo
je blaga otkrivenog još 1994. u egipatskoj oblasti Avaš i prestavlja najvažnije arheološko
otkriće za poslednjih sto godina koje rasvetljava evoluciju čoveka, složna je naučna zajednica.
Ovaj i još 35 fosila pronađenih na istom mestu u periodu od nekoliko godina bacili su u vodu
teoriju da smo postali od bića sličnog šimpanzama, kaže vođa naučnog tima profesor Tim
Vajt sa univerziteta Berkli.
Na severu Etiopije, u pesku blizu sela Aramis, pronađen je najpre jedan zub, a zatim i ostaci
lobanje, karlice, kostiju šake i stopala, u sendviču između vulkanskih stena na osnovu kojih su
datirani na period od pre 4,4 miliona godina.
Naučnici su narednih godina sklapali kockice mozaika da bi juče u specijalnom izdanju
američkog naučnog časopisa „Sajens” u ukupno 11 naučnih radova objavili detaljan opis vrste
Ardipitekus ramidus.
Iako ne predstavlja „kariku koja nedostaje” – zajedničkog pretka šimpanza i ljudi koji je živeo
pre pet do sedam miliona godina – Ardi je najbliža toj karici u odnosu na sva dosadašnja
otkrića.
Fosilizirano drvo, seme i drugi biljni ostaci pronađeni takođe između vulkanskih stena govore
da je Ardi živela u pošumljenom kraju, gde su na mestu današnje pustinje rasla smokvina
stabla i palme. To znači da pada u vodu i teorija da su praljudi „prohodali” u savanama, kaže
paleoantropolog Si Oven Lavdžoj sa univerziteta Kent u Ohaju, jedan od 47 naučnika iz celog
sveta koji su učestvovali u istraživanju.
Iako po težini i visini slična današnjem šimpanzi, neke Ardine karakteristike primitivnije su u
odnosu na moderne čovekolike majmune, što govori da su čovek na jednoj strani, a šimpanze
i gorile na drugoj, značajno evoluirali otkako su se pre otprilike sedam miliona godina
„odvojili” od zajedničkog pretka.
Ardi pokazuje da su evoluirale i šimpanze, suprotno raširenom stavu među naučnicima da se
oni nisu mnogo menjali i da po njima treba praviti model zajedničkog pretka.
„Darvin je bio veoma mudar kad je govorio o tome. Rekao je da moramo da budemo baš
oprezni. Jedini način da zaista saznamo kako je izgledao zajednički predak jeste da ga
pronađemo”, kaže profesor Vajt.
Ardi nas je tome približila više nego išta do sada. Njen skelet je više od milion godina stariji
od fosila čuvene „Lusi” iz vrste Australopitekus afarensis, koja je pronađena u drugom delu
Etiopije 1974. i pokazala da su naši preci hodali uspravno pre nego što im se mozak povećao.
Kompjuterski rekonstruisana lobanja Ardi, koja je pronađena sasvim smrskana, navela je
naučnike na zaključak da je u pitanju žensko stvorenje.
Iako je mnogo vremena provodila verući se po drveću, karlica joj je bila prilagođena
uspravnom hodu. Imala je veoma dugačke ruke i duge prste na šakama.
Po isturenoj vilici ličila je na majmuna, ali po drugim karakteristikama lobanje sasvim je
različita od šimpanza.
Analiza zubne gleđi ukazuje da se hranila voćem, smokvama, lišćem i manjim sisarima. Oblik
zuba (kockasti zubi, a ne šiljasti kao kod današnjih majmuna), kao i približno ista veličina
mužjaka i ženki, navodi na pretpostavku da se mužjaci Ardipitekusa nisu borili za ženku, kao
što to rade šimpanze i gorile. To po mišljenju profesora Lavdžoja govori da su bili na putu ka
monogamiji i da su više brinuli za podmladak, mada drugi osporavaju ovakva nagađanja kao
„čistu glupost”.
J. K.
[objavljeno: 03/10/2009]
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Pretkinja-Ardi-rasvetlila-teoriju-evolucije.lt.html
Na TV Pink ženu pitali da li je uživala dok ju je otac silovao ()
31 Oct 2009, Sandra
Nasilje se mora ozbiljno istraživati, a ne eksplicitno predstavljati bez ikakvih ograda...
Članovi Saveta Republičke radiodifuzne agencije juče se nisu oglasili povodom poslednje
emisije „Trenutak istine” emitovane preksinoć na TV Pink, u kojoj je voditeljka ovog kviza
Tatjana Vojtehovski svoju gošću pitala „Da li ste ikada doživeli orgazam tokom seksualnog
odnosa sa vašim ocem?”
ZAKON - „Trenutak istine” ugostio je u sredu uveče Julku Mitrović (49) iz Velikog Sela,
koju je otac prvi put silovao kada je imala 11 godina.
- Rodila sam mu troje dece i abortirala sam oko 50 puta - rekla je Julka u kvizu u kojoj gosti,
da bi osvojili novac, moraju iskreno da odgovaraju na pitanja voditelja. Ako detektor laži
pokaže da to nije slučaj, takmičar ispada. Julka Mitrović osvojila je 500.000 dinara, ali je
morala da odgovori na pitanje sa početka našeg teksta.
Zakon o radiodifuziji, u članu 68, kaže da emiteri ne bi smeli da emituju programe „čiji
sadržaji mogu da škode fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine”, kao ni
programe čiji sadržaji „ističu i podržavaju nasilje”.
Čak i ako bi se prenebregla činjenica da su na TV Pink u emisiju zabavnog karaktera doveli
osobu koja je doživela tešku traumu i za novac joj ponudili da to ispriča javnosti, teško je
preći preko pomenutog pitanja. Kada smo od TV Pink pokušali da dobijemo objašnjenje,
stigao nam je odgovor (vidi okvir) u kome nas optužuju da smo svojim pitanjima oblatili
čestitog novinara koji istražuje nasilje.
Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka i jedan od tvoraca Zakona o
radiodifuziji, kaže da se pomenuto pitanje direktno kosi i sa Zakonom o radiodifuziji i sa
Zakonom o javnom informisanju.
- To je nedopustiva promocija ličnih nesreća, čak i uz saglasnost osobe koja se ispituje. RRA
treba da reaguje jer se krše odredbe Zakona o radiodifuziji koje se tiču psihofizičkog razvoja
dece. Takođe, to je promovisanje nasilnog ponašanja, jer se spornim pitanjem implicira da je,
možda, žrtva nasilja i uživala. Nasilje se mora ozbiljno istraživati, a ne eksplicitno
predstavljati bez ikakvih ograda. Treba da shvatimo da nije sve na prodaju - kaže Veljanovski.
Žarko Trebješanin: Mentalni striptiz
Psiholog Žarko Trebješanin smatra da su na TV Pink ovim pitanjem prešli sve granice dobrog
ukusa. „Gledao sam ranije te emisije i mislim da su skandalozne, ali pitanje da li je žrtva
silovanja doživela orgazam u seksualnom odnosu sa sopstvenim ocem je vrhunac neukusa!
Ne razumem, prvo, da neko može to da emituje, a zatim da Radiodifuzna agencija ne reaguje!
Ne znam ni zašto nisu reagovale nevladine organizacije za zaštitu žena, jer se na ovaj način
promoviše nasilje nad žrtvom silovanja. Ovakve emisije su mentalni striptiz i ponografija”,
kaže Trebješanin za „24 sata”.
Ćutanje u RRA
U Republičkoj radiodifuznoj agenciji juče nismo mogli da dobijemo komentar emisije
„Trenutak istine”. Ni od oca Porfirija, predsednika Saveta RRA, ni od Gorana Kneževića,
njegovog zamenika. Portparolka RRA se uspešno skrivala od naših novinara ceo dan sve do
kasno uveče... Jedino smo „nahvatali” bivšeg predsednika Saveta RRA, sada običnog člana,
Nenada Cekića koji nam je, makar, iskreno priznao da nema komentar...
Vojtehovski: „24 sata”, sram vas bilo!
Julka Mitrović se prijavila za trenutak istine ne zbog novca već iz sopstvene želje i odluke da
podeli svoj težak život sa javnosti, da na neki način skine taj jezivi teret sa sebe, da se olakša
tako što će ispričati svoj život svima. Julka Mitrović nije zaštićeni svedok koji treba da se
pojavljuje sa skrivenim licem....
Ona je htela da ispriča svoj život, a oni koji daju svedočanstvo o nečemu a ne žele da se vide
njima se sakriva identitet. Julka je želela da ispriča i da se olakša i ne vidim zašto nama
spočitavate to da smo povredili na taj način dostojanstvo njene ličnosti..... a pravila kviza su
da novac može da se zaradi ili izgubi...
Ja stvarno ne znam kako možete da izletite sa ovakvim pitanjima.. i to meni koja se sve vreme
u emisiji i na vrlo direktan način borim protiv nasilja svake vrste.... Da li smo podržali
nasilje? Kakva vam je to postavka... Da li ste vi uopšte slušali moje razgovore sa Julkom
između postavljenih pitanja? Da li ste čuli obrazloženje? Da li shvatate težinu vaših reči ili
vam je malicioznost jedina ideja sa kojom se obraćate??? Meni ste se usudili da se obratite iz
nivoa da podržavam nasilje, koja se godinama borim i to vrlo javno protiv nasilja??
Skaradniju i skandalozniju postavku nisam čula.... Slušate li vi uopšte šta ja govorim u toj
emisiji...
O kakvoj vi moralnoj granici pričate??? O ženi koja je javno ispričala svoj pakao incesta kroz
koji je prošla, koja je smogla snage i hrabrosti da to uradi jer to je i želela - samo da ispriča....
O ženi koja je dala vrlo direktnu poruku svima onima koji se nalaze u sličnoj i istoj situaciji a
to je - da žrtva ne sme da ćuti, da mora da govori okolo dok ne nađe nekog ko će da joj
pomogne... Šta je nemoralno?? Poruka koja je poslata žrtvama od nekog ko se iz svega
izvukao, ne bez posledica, ali se izvukla??!! Šta to znači? To znači da se vi zalažete za tezu da
o nasilju ne treba pričati!! Da žrtve treba da ćute jer je nemoralno da žrtve pričaju o tome što
se dogodilo!!! Po vama žrtve treba da ćute!!! Šta je vaša teza?? Zatvarati oči pred nasiljem?
Ne govoriti? Ćutati? Vaša teza da je nemoralno pričati o nasilju i da je nemoralno poslati
poruku žrtvama i na taj način možda nekom pomoći, da o tome treba ćutati i praviti se da se
nije dogodilo je apsolutno skandalozna.Vaša drskost da meni, koja se godinama javno borim
protiv svake vrste nasilja i ne znam koliko sam puta javno iznosila svoje stavove ne samo u
trenutku istine je drskost neviđenih razmera.I sigurno nećete ovo objaviti...
Nemojte da vam padne na pamet da objavite nešto drugo, jer čuvam ovaj mail. Sram vas
bilo!!!!
Tatjana Vojtehovski
Redakcija „24 sata” smatra da ovo pismo NE zaslužuje odgovor u idućem broju.
http://www.24sata.co.yu/vesti.php?id=62641
Teheran: Demonstrant osuđen na smrt ()
31 Oct 2009, Sandra
Iranski sud osudio je na smrt jednog učesnika protesta opozicije, koja je osporavala rezultate
predsedničkih izbora, održanih u ovoj zemlji u junu, objavljeno je na jednom reformističkom
vebsajtu.
Na internet stranici kaže se da je sudija u ponedeljak obavestio Mohameda Rezu Ali
Zamanija, člana promonarhističke grupe, o donetoj presudi.
Detalji o optužnici koja je protiv njega podignuta nisu navedeni, kao ni izvor infomacija,
prenela je agencija Rojters.
Poluzvanična novinska agencija Mehr saopštila je u avgustu da je Zamani optužen za
suprostavljanje islamskim vlastima, aktivno članstvo u "terorističkom" udruženju pristalica
monarhije i druge zločine.
Prema iranskom zakonu, na ovu presudu moguće je uložiti žalbu višem sudu.
Nije bilo drugih izveštaja o donošenju smrtnih presuda ljudima koji su učestvovali u
demonstracijama nakon predsedničkih izbora, za koje opozicija kaže da su namešteni u korist
predsednika Mahmuda Ahmadinežada.
Zamani je bio jedan od preko 100 pristalica opozicije, među kojima su bili i stariji reformisti,
optuženi za podsticanje postizbornih uličnih nereda.
Vlasti su odbacile optužbe za nameštanje izbora, a proteste su, prema njihovim tvrdnjama,
podržale strane sile u nastojanju da oslabe Islamsku Republiku.
Junski izbori doveli su do najdublje unutrašnje krize u Iranu od Islamske revolucije 1979.
godine, kada je oboren šah koga su podržavale SAD.
(Tanjug)
http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=149087
Subotica: Isus protiv Darvina ()
31 Oct 2009, Sandra
Dani Čarlsa Darvina, koji će u narednih sedam dana biti održani u Subotici, izazvali su
reakcije protivnika teorije evolucije, pa su se na plakatima i bilbordima koji najavljuju tribine
o britanskom prirodnjaku pojavili natpisi o Isusu Hristu.
Branislav Filipović, predstavnik Fondacije Fokus, koja organizuje Dane Čarlsa Darvina,
saopštio je danas da projekat treba da popularizuje nauku među mladima i da ih podstakne da
se bave naucnim i istraživačkim radom
Povodom grafita "Isus te ljubi" i "Isuse oprosti dođi", ispisanih preko poziva na tribine,
projekcije i predavanja, Filipović je rekao da ne očekuje da će biti pokušaja sprečavanja
održavanja najavljenih manifestacija.
"Pozivam građane na toleranciju, a ukoliko se neko ne slaže sa Darvinom , predlažem da
poseti tribine i postavi pitanja nekome od učesnika", rekao je on.
U okviru Dana Čarlsa Darvina, Fokus će sutra otvoriti konkurs za najbolji srednjoškolski esej
pod nazivom "Čovek 22. veka: kako će izgledati dalja evolucija Homo sapiensa?", koji će biti
otvoren do 8.
decembra.
Za autore najbolja dva eseja i njihove nastavnike maternjeg jezika biće obezbeđen trodnevni
put u Beč sa posetom Prirodnjačkom muzeju.
http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=149005
Ustaše hoće da posle Božića otkriju spomenik Paveliću ()
31 Oct 2009, Sandra
Nacistički vođa Adolf Hitler je u Paveliću imao saveznika na Balkanu...
Spomenik zloglasnom ustaškom vođi Anti Paveliću biće postavljen u Zagrebu 26. decembra u
15 časova, najavio je predsednik ekstremno desničarske nevladine organizacije Hrvatski
uljudbeni pokret Tomislav Dragun.
ZLOČINI - Iako medijska priprema ovog događaja traje već mesec-dva, teško je poverovati
da će vlasti u Zagrebu dozvoliti da se postavi spomenik čelniku marionetske fašističke
tvorevine, za čije vladavine je u logorima i kaznionicama život izgubilo više od 800.000
nevinih ljudi.
Dragun je portalu Index.hr rekao da se tog dana neće rušiti, ni ubijati, već će se „uljudbeno
(kulturno) podići spomenik na čijem se odlivu radi, a koji je potreban ne samo Zagrebu već i
Hrvatskoj”.
Dragun je naglasio i da je za 26. decembar planiran i odlazak pred sedište predsednika države
zbog „oproštaja” s predsednikom Stjepanom Mesićem, kome ističe drugi mandat. Mesić je do
sada više puta osudio ustaške zločine.
Iako su tokom devedesetih godina prošlog veka ustaške glavešine dobile veći broj ulica,
spomenici im nisu podizani, osim u Slunju kod Karlovca, gde je podignut spomenik Juri
Francetiću, komandantu ustaške Crne legije, i u Svetom Roku u Lici, gde je podignuta
spomen-ploča u čast ustaškom ministru i planeru genocida Mili Budaku.
Spomenik u Slunju uklonjen je 2004. prema odluci vlade Ive Sanadera, jer je štetio ugledu i
interesima Hrvatske, kao i spomen-ploča Budaku.
Dragun je ranije najavio da bi moguća lokacija za spomenik Anti Paveliću u Zagrebu bila
Splavnica, mali trg koji spaja Trg bana Jelačića i cvetnu pijacu Dolac.
Ante Pavelić bio je poglavnik Nezavisne države Hrvatske, u kojoj je od 1941. do 1945.
ubijeno oko 750.000 Srba, 60.000 Jevreja i oko 26.000 Roma. Hrvatska istoriografija,
međutim, govori o daleko manjem broju žrtava, „tek” nešto više od 60.000...
Mesić „izribao” šefa diplomatije zbog Tompsona
Hrvatski predsednik Stjepan Mesić uputio je pismo šefu diplomatije Gordanu Jandrokoviću u
kome je oštro protestovao povodom diplomatske note koju je Hrvatska uložila Švajcarskoj
zbog zabrane ulaska u tu zemlju pevaču Marku Perkoviću Tompsonu, potvdili su medijima u
kancelariji šefa države. Mesić je naveo da Hrvatska na taj način „staje iza kontroverzne osobe
koja svoj imidž gradi na koketiranju s neoustaštvom”, prenose mediji.
Zurof: Zataškavanje strašnih zločina
Centar „Simon Vizental” iz Jerusalima najoštrije je reagovao na najavu da će Paveliću biti
podignut spomenik i u saopštenju to ocenio kao „istorijski revizionizam najgore zamislive
vrste i zataškavanje strašnih zločina koje je kao državnu politku počinila NDH”. Direktor
Centra Efraim Zurof je naveo da je „prosto nezamislivo” da zemlja na vratima EU dozvoli da
takav spomenik bude podignut na njenoj teritoriji.
http://www.24sata.rs/vesti.php?id=62444
Gejevi marširali Vašingtonom ()
01 Nov 2009, Sandra
PRAVA - Više desetina hiljada ljudi učestvovalo je u šetnji za prava homoseksualaca u centru
Vašingtona, javile su juče agencije.
Na poziv najveće američke organizacije za zaštitu građanskih prava homoseksualaca,
Kampanje za ljudska prava (HRC), manifestacija je održana pod sloganom „Jednaka prava u
svim država SAD“. Organizatori su saopštili da je oko 150.000 ljudi učestvovalo u
protestnom maršu, dok policija nije saopštila svoju procenu.
Pred Belom kućom i američkim Kongresom okupile su se hiljade gej i lezbijskih aktivista i
porodica sa decom, ističući zastave duginih boja i parole „nećemo čekati da dobijemo jednaka
prava“. Učesnici marša su uoči skupa rekli da su ohrabreni govorom predsednika Baraka
Obame na zasedanju HRC-a u subotu.
Obama se, između ostalog, založio za ukidanje zabrane služenja u vojsci deklarisanim
homoseksualcima, koja je nametnuta zakonom iz 1993. godine.
http://www.24sata.rs/vesti.php?id=62765
Krečom preko mržnje ()
01 Nov 2009, Sandra
Antifašistička kampanja
BEOGRAD - Kampanja "Antifaštisti i antifašistkinje u akciji" počela je juče u Beogradu
krečenjem natpisa na zidovima sa porukama mržnje, a završiće se 9. novembra skupom u
centru grada povodom Međunarodnog dana borbe protiv rasizma, fašizma, antisemitizma i
ksenofobije. Predstavnici pokreta "Antifašisti i antifašistkinje u akciji" juče su prekrečili
natpise sa porukama mržnje u blizini Trga Nikole Pašića. Kako navode, cilj im je da tim
simboličnim gestom ukažu na to da celo društvo mora aktivno da ustane u odbranu
antifašističkih vrednosti.
- Ono što rade državni organi je samo kozmetika. Potrebno je aktivno učešće svih građana u
borbi protiv fašizma - poručio je aktivista Dušan Kosanović..
http://www.kurir-info.rs/clanak/vesti/kurir-12-10-2009/krecom-preko-mrznje
I gej Meka je u Saudijskoj Arabiji?! ()
01 Nov 2009, Sandra
Lotov narod
U samoj srži saudijskog shvatanja gej seksa i seksualnog identiteta postoji, međutim,
paradoks: uprkos naizgled fleksibilnom stavu prema seksualnosti, većina Saudijaca koje sam
intervjuisala, uključujući i one koji se identifikuju kao gejevi, smatraju adžuvanstvo velikim
grehom. Tokom Ramazana Yasser - moj vodič kroz Džedu - uzdržava se od seksa. Takav
smisao za pristojnost je široko raspro-stranjem – tek po neka gej zabava se organizuje tokom
svetog meseca. Vera je „velika zbrka“ za gej Muslimane, kako su mi Yasser i ostali rekli.
„Moja vera kaže da je to zabranjeno i ako pra
ktično primenjuješ takve aktivnosti, završićeš u
paklu.“ – objašnjava on. Ali Yasser polaže svoje
nade u Božiju blagonaklonu prirodu. „Bog ti prašta
ako si iznutra veoma čist. Ukoliko imaš osećaj
krivice sve vreme dok radiš takve stvari, Bog će ti
možda oprostiti. Ako radiš nešto što je zabranjeno i
ćutiš, Bog ti može oprostiti.“ – rekao je. Zahar,
četrdeset-jednogodišnji Saudijac koji je proputovao
svetom, savetovao me je da ne pišem o Islamu i
homoseksualnosti. Učiniti to, kako kaže, isto je kao i
prekinuti svaku raspravu, zato što je „vera uvek ta
koja koči ljude.“ Zatim je dodao: „Originalne
postavke Islama nikada neće moći da se promene.“
Jednom davno, Zahar je otišao u biblioteku ne bi li
ustanovio koje su to postavke. Iznenadilo ga je ono
što je otkrio. „Začudo, ne postoji pouzdana osuda
[homoseksualnog] čina u Islamu. S druge strane,
kada je u pitanju zabranjeni seks između muškarca i
žene, postoje veoma jasna odredbe i pododredbe.“ I
Wilhelm Von Gloeden, "Ahmed",
zaista, po rečima Everetta K. Rowsona, profesora na
1800-1900
univerzitetu New York, koji radi na knjizi o
homoseksualnosti u srednjovekovnom islamskom
društvu, Kur’an ne sadrži odredbe kojima se reguliše homoseksualnost. „Jedini odlomci koji
se eksplicitno bave ovom temom su odlomci koji se odnose na Lota.“
Priča o Lotu (1) je u Kur’anu prikazana veoma slično kao i u Starom Zavetu. Muškarci u
Lotovom gradu čeznu za muškim anđelima koji su pod njegovom zaštitom, a on ih moli da
umesto toga imaju seks sa njegovim nevinim ćerkama:
Počiniste li blud kakav niko u stvaranju (nikad) ne počini pre? Jer iskusiste pohotu prema
muškarcima pre nego prema ženama: odista ste ljudi što pogaziše granice.
Muškarci su odbili da ga poslušaju i bili si kažnjeni sumpornim pljuskom. Njihova
neposlušnost je preživela lingvistički – na arapskom se aktivni sodomit kaže luti što znači:
„Lotov [narod]“.
Ovo sa sigurnošću ukazuje na to da se sodomija smatra grešnom, ali način na koji Kur’an
tretira ovu praksu, u suprotnosti je sa raspravom o zina-i – seksualnim odnosima između
muškarca i žene koji nisu u braku. Zina se eksplicitno osuđuje:
Ne podlegni ni preljubi: jer je sramno (delo) i grešno, početak je puta ka drugim gresima.
Kazna za to je kasnije eksplicitno data: po sto udaraca bičem za oboje. Kur’an ne nudi tako
direktna uputstva po pitanju toga šta raditi sa sodomijom. Mnogi islamski mislioci određuju
kaznu po analogiji sa zina-om, a neki čak idu tako daleko da ijednačavaju ova dva greha.
Još dve ključne strofe se bave seksualnim prestupom. Prva nalaže:
Ako ijedna od tvojih žena počini blud uzmi svedočenja od četiri (pouzdana) svedoka sa
tobom nasuprot njih; a ako posvedoče, usužnji (žene) u kuće dok ih smrt ne posvoji ili im Bog
odredi neki (drugi) put.
Ali, šta je greh? Da li je u pitanju zina ili lezbejstvo? Teško je reći. Druga strofa je takođe
dvosmislena:
Ako dvojica među vama počine blud kaznite ih obojicu. Ako se pokaju i poprave ostavite ih na
miru...
U arapskom jeziku, „dualna zamenica“ muškog roda se može odnositi na dva muškarca, ali i
na ženu i muškarca. Dakle, ponovo se postavlja pitanje: sodomija ili zina?
Rowson kaže da se, tokom više vekova, za ove stihove mislilo da se odnose na zina-u, ali od
početka XX veka, za njih se u velikoj meri pretpostavlja da zabranjuju homoseksualno
ponašanje. On i većina drugih naučnika na ovom polju veruju da su se otprilike u to vreme
bliskoistočni stavovi prema homoseksualnosti temeljno izmenili. Iako su istopolne prakse
smatrane tabuom i sramnim po pasivnog, istopolna želja je dugo poimana kao prirodna
sklonost. Na primer, Abu Nuwas, čuveni bagdadski pesnik iz XVIII veka, i njegovi književni
naslednici potrošili su mnogo mastila za čari privlačnih mladića. Početkom veka, islamsko
društvo je počelo da ispoljava odvratnost prema ideji homoseksualnosti čak i ako je bila
ograničena samo na požudne misli, a ovo gađenje je postajalo sve eksplicitnije sa dolaskom
Zapadnih medija. „Mnogi stavovi o seksualnom moralu za koje se smatra da su identični
islamskim, mnogo više duguju kraljici Viktoriji“ nego Kur’anu, rekao mi je Rowson. „Ljudi
ne znaju, ili pokušavaju da gurnu pod tepih, da su pre dvesta godina, veoma cenjeni religiozni
mislioci na Bliskom istoku, pisali pesme o lepim mladićima.“
Čak i Muhammad ibn Abd al-Wahhab, religiozni mislilac iz XVIII veka (koji je osnovao
vehabizam prema Natani DeLong-Bas, autorki knjige Wahhabi Islam: From Revival and
Reform to Global Jihad, iz 2004. godine), izgleda da pravi distinkciju između homoseksualne
želje i homoseksualnog čina. Abd al-Wahhab je najviše primakao temi homoseksualnosti kroz
opis feminiziranog muškarca koji je bio zainteresovan za muškarce na svadbenom ručku.
Njegov ton ovde je više tolerantan nego osuđivački – dok god čovek kontroliše svoje nagone,
nijedan član zajednice nema pravo da ga nadzire i kažnjava.
Religiozni mislioci su se okrenuli adetu, izrekama i delima Proroka Muhameda, ne bi li
nadomestili štura učenja o sodomiji u Kur’anu i odlučili o kazni. Postoji šest kanonskih zbirki
adeta, od kojih su prve zabeležene dva veka nakon smrti Proroka Muhameda. Dve
najpouzdanije zbirke, kako Rowson kaže, ne pominju sodomiju. U preostale četiri, najvažniji
citat glasi: „One koje uhvatite da čine što i Lotov narod, ubijte obojicu i aktivnog i pasivnog
partnera.“ Iako neke škole verskog prava odbacuju ovaj adet kao nepouzdan, većina naučnika
koji pripadaju hanbalizmu (2) - školi pravne misli koja podržava zvanične zakone saudijskog
kraljevstva - prihvata ga. Možda je upravo on pružio pravnu osnovu za pogubljenje u
februaru. (Sudije će se, međutim, potruditi da izbegnu otkriće da se čin sodomije uopšte
odigrao.)
Ne pitaj, ne govori!
Gej muškarci koje sam intervjuisala u Džedi i Rijadu su se smejali kada sam ih upitala da li se
brinu da bi mogli biti pogubljeni. Iako se do izvesne mere plaše verske policije, oni veruju da
saudijska dinastija nije zainteresovana za opšti lov na homoseksualce. Ako ništa drugo, takav
pokušaj bi mogao da izloži članove kraljevske porodice nelagodnom ispitivanju. „Kada bi
hteli da uhapse sve gej ljude u Saudijskoj Arabiji, morali bi da ograde celu zemlju.“ – rekao
mi je Misfir, moj vodič kroz chat room, ponavljajući, kako kaže, komentar jednog policajca.
Moć verske policije je osim toga ograničena Kur’anom, koji ne odobrava ponašanje onih koji
ometaju tuđu privatnost ne bi li ih uhvatili kako čine greh. Mandat Komiteta za promociju
vrline i prevenciju poroka, izričito se odnosi na regulisanje ponašanja u javnom domenu. Ono
što se događa iza zatvorenih vrata je nešto što je između vernika i Boga.
Izgleda zapravo da je način na koji ovo kraljevstvo funkcioniše: „Ne pitaj, ne govori!“
Skriveni prestup je u redu dok god je javno pristojno ponašanje ono što se opaža. Bioskopi si
zabranjeni, ali gledaju se piratske kopije na DVD-u. Zabranjeno je piti, ali na zabavama
alkohol teče u potocima. Žene obmotavaju svoja tela slojevima crnih tkanina, ali pornografija
cveta. Gej muškarci bujaju u ovakvoj atmosferi. „Mi zaista živimo udoban život. Samo je
spoljašnjost bitna. Mogu da budem upadljiv u svojoj kući, ali ne i napolju.“ – rekao je Zahar,
Saudijac koji me je zamolio da ne pišem o homoseksualnosti i Islamu.
Ovo se mnogim Saudijcima čini kao razumno prilagođavanje. Sudski spisi su u Saudijskoj
Arabiji uglavnom zatvoreni, ali anegdotski dokazi ukazuju na to da će verska policija
najverovatnije kazniti muškarce koji su otvoreno feminizirani, odnosno one čije ponašanje u
javnosti reklamira gejstvo koje drugi čuvaju u tajnosti.
Filipinci, koji imaju jako malo uticaja i mnogo manje su upoznati sa zahtevima dvostrukog
života, čini se da su posebno ranjivi. Kada sam upitala Jamiea, Filipinca koji kaže da ga
ulicom kolima prate Saudijci, da li je gej, odgovorio je kikoćući se: „Očigledno!“ Ali, on je
platio ceh zbog svog upadljivog ponašanja. Nosio je sve do nedavno svoju gustu kosu, dugu
do ramena, krijući je ispod kačketa, kada je u kafeu naleteo na čoveka u skraćenom thawb-u.
Verski policajac mu je zatražio radnu dozvolu. Iako mu je pokazao dozvolu, ugurali su ga u
svoje vozilo i odveli u policijsku stanicu.
„Da li si ti gej?“ – pitao ga je policajac nakon što mu je strgao kačket i video njegovu dugu
kosu. „Naravno da nisam.“ – odgovorio je Jamie. Time je izazvao policajca da pronađe
prekršaj i policajac je potvrdio izveštaj verske policije da je Jamie bio našminkan, obučen kao
žena i da je flertovao. Nakon što je proveo noć u zatvoru, Jamiea su odveli u komandu verske
policije u Džedi i tamo ga ponovo ispitivali. Kada je pokušao da se brani, verski policajac mu
je naredio da hoda i Jamie je krupnim koracima prešao s kraja na kraj prostorije, na način koji
je smatrao muževnim. Konačno su mu dozvolili da pozove svog šefa koji je obezbedio
njegovo oslobađanje. Jamie se ošišao, kako kaže, ne iz straha već jer ne želi da uznemira svog
šefa po drugi put.
Jamie se smejao dok mi je pričao o svojim pokušajima pretvaranja. Iako rizik može biti veliki,
pokušaji da se iskoreni homoseksualnost ovde često izgleda da poprimaju elemente farse.
Verskoj policiji se pruža prilika da igra grubo, vlada postupa formalno, a počinioci se prave
naivni: Ko?! Ja Gej?! Izgleda da veoma malo ljudi u kraljevstvu, ako se izuzme verska
policija, shvata ovaj proces ozbiljno. Kada je verska policija rasturila zabavu, što je dovelo do
Marcosove deportacije, odvojili su „zabavljačice“ („showgirls“) koje su bile u dragu od
ostalih prisutnih na zabavi, i tada naredili svima, izuzev drag-kraljica, da se poređaju za
jutarnju molitvu pored zida. Na prvom od tri suđenja, koja su proizašla kao posledica ove
akcije, Marcos i 23 druga Filipinca koji su zadržani u pritvoru, suočeni su sa dokazima sa
zabave: plastičnim kesama punim šminke, cipela, perika i fotografijama optuženih u ženskoj
odeći. Kada su Filipinci vraćeni u svoje ćelije, počeli su da se svađaju oko toga ko je bolje
izgledao na fotografijama. A čak i posle kazne i deportacije, Marcos nije bio uznemiren –
vratio se u Džedu pod istim imenom.
Pretnja od upada policije lebdi, međutim, uvek u vazduhu. U martu 2005. godine, policija je
upala na ono što su oni identifikovali kao „gej venčanje“ u iznajmljenoj hali u blizini Džede.
Po nekim izvorima, okupljanje je bilo organizovano povodom proslave rođendana. (Policija je
slične akcije sprovela i u Rijadu.) Većina prisutnih na zabavi je navodno puštena, bez
privođenja, ali hapšenja su uzdrmala gej zajednicu. U vreme moje posete, organizatori zabava
su se držali intimnijih okupljanja i pažljivo nadgledali liste gostiju.
Kraljevstvo u ormaru
Biti gej u Saudijskoj Arabiji znači živeti u protivrečnosti: imati dozvolu bez prava i uživati
široku toleranciju bez i najminimalnijeg prihvatanja. Ormar nije izbor, već pravilo
preživljavanja.
Kada sam pitala Tariqa, dvadeset-četvorogodišnjeg turističkog radnika, da li su njegovi
roditelji posumnjali da je gej, odgovorio mi je: „Možda su osetili, ali nikada mi nisu prišli i
upitali me.“ Sociolog Stephen Murray je ovu vrstu poricanja nazvao „the will not know“. Ta
fraza savršeno opisuje prkosnu odlučnost saudijskog društva da skrene pogled na drugu
stranu. Priznavanje homoseksualnosti bi očvrsnulo potencijalno promenljivo ponašanje u
identitet koji je u suprotnosti sa islamskim učenjima u onoj meri u kojoj se Islam bavi ovom
temom. Politika zvaničnog poricanja, a prećutnog prihvatanja, ostavlja prostora za promenu,
odnosno mogućnost da se gej muškarci okanu svog grešnog ponašanja. Amjad, gej Palestinac
koga sam srela u Rijadu, gaji nadu da će se „izlečiti“ od homoseksualnosti i da će, kada
njegova žena dobije papire i pridruži mu se u Saudijskoj Arabiji, biti u stanju da raskine sa
svojim dečkom. „Bog zna šta mi je u srcu. Trudim se najviše što mogu. Pokoravam se veri.
Postim, molim se, dajem zakat [milostinju]. Sve ono što je Bog tražio od nas, ako budem u
mogućnosti, učiniću.“ – rekao je.
Amjad je naveo jedno poređenje o dva muškarca koji žive pod istim krovom. Čovek sa sprata
je bio pobožan i proveo je život moleći se Bogu. Čovek iz prizemlja je išao na zabave, pio i
počinio zina-u. Jedne noći, čovek sa sprata je poželeo da proba ono što čovek iz prizemlja
radi. U istom trenutku, čovek iz prizemlja je odlučio da vidi šta radi njegov komšija. „Umrli
su na stepeništu. Onaj koji je pošao niz stepenice, otišao je u pakao, a onaj koji je krenuo uz
stepenice, dospeo je u raj.“ – rekao je Amjad. Za Amjada prihvatanje nepromenljivog
identiteta gej muškarca bilo bi isto što i odustati od mogućnosti da ikada dospe gore.
Ali, kako se zapadna koncepcija seksualnog identiteta proširila po kraljevstvu posredstvom
televizije i interneta, počela je da zamagljuje saudijsko shvatanje seksualnog ponašanja kao
različitog od seksualnog identiteta. Na primer - iako je Yasser otvoren za mogućnost da će
vremenom početi da ga privlače žene, on sebe smatra gejem. On kaže da njegovi zemljaci
polako počinju da vide homoseksualno ponašanje kao pokazatelj identiteta: „Sada ljudi stalno
gledaju TV, znaju kako gej ljudi izgledaju i šta rade. Ako ti je omiljena pevačica Madona i
puno slušaš muziku, znaju da si gej.“ Urednik magazina iz Džede vidi sličan trend. „Čitav
problem se svodio na to da li si aktivan ili pasivan, a sada ljudi više razmišljaju u pojmovima
gej i strejt.“ – rekao mi je.
Ovo novo prepoznavanje distinkcije nije, međutim, sa sobom donelo i prihvatanje
homoseksualnosti – saudijci možda gledaju Opru, ali njena reci-sve etika tek treba da se
primi. Radwan, Amerikanac saudijskog porekla, autovao se svojim roditeljima tek nakon što
je proveo neko vreme u Sjedinjenim Državama, i to iskustvo je bilo toliko neprijatno da se
odmah vratio u ormar. Njegov otac, Saudijac, prvo je pretio da će se ubiti, a zatim je
razmišljao o tome da ubije Radwana. „Na kraju sam im rekao: „Nisam više gej. Sada sam
strejt.’“ – kaže Radwan. Većina gejeva bira da ćuti o tome kod kuće. Yasser kaže da bi ga
njegova majka, ako bi ikad saznala da je gej, tretirala kao da je bolestan i odvela bi ga kod
psihologa da mu nađe leka.
Zahar je, u svojoj 42. godini života, uspeo da izvede
neobičnu majstoriju i ostane neoženjen, a da pritom
nije obelodanio da je gej. Kaže da bi brak uništio
njega, a razotkrivanje njegove homoseksualnosti bi
uništilo njegovu porodicu. Zato je Zahar upotrebio
složen niz smicalica: lažnu devojku, lažnu veridbu
sa saosećajnom rođakom, raskid veridbe. Kako kaže:
„Krojio sam i prekrajao planove. Ne volim da varam
ljude, ali morao sam to da uradim zbog svoje
porodice.“
Na Zapadu bismo očekivali da takvo okolišanje
iznudi visoku psihološku cenu. Ali, niste tako
usamljeni u ormaru, kada je u njemu i toliko drugih,
bilo gej, bilo strejt ljudi. Dvostruki život je suština
života u kraljevstvu – svi moraju da čuvaju u tajnosti
svako odstupanje od zvaničnih normi. Očekivanje da
Zahar održava javnu fasadu u suprotnosti sa
njegovim pravim ja, nije ništa veće nego očekivanja sa kojima se suočavaju strejt ljudi. Dave,
gej Amerikanac kojeg sam srela, prisetio se svog iznenađenja kada se njegov dečko oženio, sa
kojim je bio u vezi pet godina, pa ga pozvao u apartman za mladence da „namesti krevet
onako kako ga namešta“ za dobrobit mlade. „Saudijci se potresaju oko stvari zbog kojih mi ne
bismo ni trepnuli. Ali, s obzirom da žive dvostruke živote, to je sasvim normalno.“ – rekao je
Dave.
Većina gejeva koje sam intervjuisala rekli su da su gej prava besmislena. Oni vide mane
života u Saudijskoj Arabiji (odsecanje kose, skrivanje nakita ili čak zatvorska kazna za
odlazak na zabavu) kao neznatnu otežavajuću okolnost. „Kada vidim gej paradu [tokom
putovanja po Zapadu], to je prevelika maskarada za privlačenje pažnje. Ne treba vam to.
Ženska prava, gej prava – čemu? Izborite se za svoja prava, a da pritom ne budete mnogo
glasni.“ – rekao je Zahar.
Prihvatanje gej identita, na koje se na Zapadu gleda kao na put do potpunijih prava, moglo bi
se osvetiti. Ideja da je neko gej, nasuprot tome da jednostavno sledi nagone, mogla bi doneti
veći osećaj sramote. „Kada sam došao ovde, izgledalo mi je kao da ljudi ne osećaju krivicu.
Bili su kao ’Brinuću o tome kada dođe Sudnji dan’. Sada, sa internetom i TV Arabiom,
počeli su da osećaju krivicu.“ – kaže Dave. Urednik magazina u Džedi, kaže da kada ovih
dana posećuje svoje susede vidi da se oni sećaju svojih pređašnjih seksualnih susreta sa
muškarcima sa žaljenjem, misleći: „Šta smo to, dođavola, radili? To je odvratno.“
Kada je Radwan stigao u Džedu 1987. godine, nakon što je iz prve ruke video pokret za gej
prava u Americi, želeo je više od prećutnog prava da tiho radi ono što izabere. „Nevidljivost
vam pruža zaštitu. Ali, loša strana nevidljivosti je to što je jako teško izgraditi javni identitet i
navesti ljude da priznaju da postoji takva zajednica, te da vam nakon toga daju neka prava.“ –
rekao je. Pokušao je da okupi zajednicu i podstakne pitanje osnovnih prava poput prava na
slobodu, odnosno na to da ne budu hapšeni. Ali, lokalni gejevi su ga odveli u stranu i
upozorili ga da ćuti. Rekli su mu: „Imaš sve što bi gej osoba mogla poželeti.“
Prevod: Ivana
VIDI PRVI DEO >>>
Beleške:
1) Lot (bibl.) – Avramov bratanac i zet. Priča o Lotu nalazi se u Starom zavetu u Knjizi
postanja. Jevreji i Hrišćani ga ne smatraju prorokom, ali Muslimani da.
2) Prim. prev. – Hanbaliyyah ili Hanbali škola je četvrta ortodoksna škola prava u okviru
sunitskog islama. Hanbalizam – ideološki pravac ove škole.
http://gay-serbia.com/press/2007/07-08-22-gejevi-u-saudijskoj-arabiji/index.jsp
"Anna Lee"- Dojna Galic Barr ()
02 Nov 2009, Sandra
Odlomci iz knjige "Ana Li", Dojne Galic Bar
"Our religious colony will separate males from females, following the showing two diverging
paths taken by the peacocks in heaven. The Almighty announced his wishes through this
vision, as the father of Shakers, and it is my duty as their mother to execute it."
“Our faith will not allow snakes and demons to control sinful bodies which long to merge
on Earth. Passion will be forbidden as the worst sin of all, from which one can be rid by
wearing modest, plain uniforms, which will not tempt the lust of Adam and Eve. The hair of
female believers will not toss but will be covered by plain hats. Modesty, diligence and prayer
will be our only ways in life. Everyone that disturbs us in doing our duty will be removed
immediately and punished during long public confessions. Men will wear long coats, wide
brimmed hats and beards, which will cover their faces as much as possible.
Our religious colony will separate males from females, following the showing two
diverging paths taken by the peacocks in heaven. The Almighty announced his wishes
through this vision, as the father of Shakers, and it is my duty as their mother to execute it.
There will be peace and equality, division of wages, no one will be hungry, and men will live
separately and enter from the left side, while women will enter from the right side. God
blessed us with the beauty of plants on Earth, to remind us forever that the most beautiful
eternal garden is found only in God’s heaven, next to the father of God and Mother Anna Lee.
Flowers will not be used as ornaments. The sound of instruments is a demonic sound and it
will be banned. Only believers’ prayers will be heard in the Shaker home. There will not be
any drawings, images from the Bible, or crosses on walls. The language of prayer will be
dedicated only to me, so that I can forgive sins.”
(Page 74)
“My brother, you will be my main helper in setting up and executing our unique religious
principles. This will be the only Christian faith to bring salvation. We have a lot of work
ahead of us. Rest assured that more difficulties lie ahead. We come from England and many
will consider us odd, and think that we are spying on them. There are other religions here,
including Baptists and Methodists. They will begin opposing us once we start preaching our
faith and converting their members. They will attack us, as they did in England, and try to
intimidate us with prison sentences and punishments. But the colonies are fighting against
England’s dominance; a young Republic will be born, full of promises and possibilities. We
will build our first church. We will have to be patient, hard working and determined in our
mission.”
“Our mother, I have also had a vision which I would like to share with you,” Whittaker
said. “Perhaps it came to me because I am a man. As you know, Manchester is an old city
where people have lived since the times of the Roman Julius Agricola, who had built a
fortress in the northern part of the city, now a complete ruin. A monument was built there for
him; he holds a sword and stands ready to go to war. In my vision he was standing next to me
as an ordinary man, without army gear. I heard your voice, saying that male believers will not
go to war, kill or be soldiers. This will attract many people and will increase our community.
But the authorities will consider these new converts to be cowards and deserters, and we will
be persecuted and imprisoned.”
“Don’t worry, James, that’s what I had on my mind too. When the time comes I know that
God will come to me again and give me a solution. Suffering is part of our faith. For now we
are waiting for a sign to build a new Shaker church in this large country and establish our
colony. I know that our disciple John will help us financially; he is traveling with us because
he believes in me. All who join us will have to give all of their property and assets to the
community. This is why we must convert rich people. You understand human weaknesses,
you are a good speaker and a handsome man, and this will be your job. It is not a sinful job,
because you will be doing it for the sake of Shakerism. Even if you have sinful thoughts and
passions, we will free ourselves of them together.”
(Pages 78, 79)
…”She was flogged in Shirley, a town in Massachusetts. A deaf man attacked her, accusing
her of making his wife leave and convert to Shakerism. Another woman, a mother of thirteen,
complained that her husband abandoned his family after having spoken to Anna Lee. Anna
Lee described this event and asked James to record it in Shaker annals:
“Ever since I left New York, I have been feeling as if I am slowly dying because of
repeated beatings and tortures. People took off my hat here, tore my scarf and dress, and
pulled my hair. I was attacked by nearly a hundred people who left me in the street beaten,
half naked, and covered in blood. They burst into the room where I was preaching. I was
accused of falsely representing myself as the Messiah and forbidding marriage, desire and
childbirth because I said they were sins. They called me names and mocked my Messianic
mission. They were surprised that I did not cry. I kept inviting them to join the Shakers and be
saved. They called me a witch! I know that I will not live to see new colonies nor prayer
books under the vines and medlars, but I predict that a time will come when we will have a
great many believers. Among them will be the famous and rich, and we will be admired for
our way of life and faith. Disciples from all over the world will pray to me. Laws will protect
us, newspapers and books will write about us, about me, Anna Lee-the Second Messiah
embodied in a female, the only savior of sinners.”
All the newspapers wrote about Anna Lee’s flogging, which made the Shakers even more
popular. They said that she seemed not to feel any pain because she believed she was the
Messiah.
Some accused Shakers of excessive drinking, while others claimed that Anna Lee was
giving drugs to her disciples so as to enhance trances and mutual bonding. Also, they were
accused of sabotaging the young Republic by publicly criticizing the government, army and
everyone financially supporting the army, and of spreading their faith by accepting deserters.
In James’ texts, Anna Lee put a curse on all who joined the army, saying they were
possessed by demons and predicting that they would end up in hell.”
(Pages 82, 83)
Marijana Đaković
Bačko Gradište, profesorica filozofije, zaposlena kao knjižničarka u Narodnoj Biblioteci
Bečej, jedinica u Bačkom Gradištu, aktivistkinja NVO „Bečejska Omladinska Akcija i
stranke G17 Plus
Policija neće dozvoliti održavanje skupa "Odgovor građana na nasilje" ()
01 Oct 2009, Marijana
Organizacioni odbor skupa “Odgovor građana na nasilje” obaveštava javnost da je načelnik
policijske stanice Stari Grad, Željko Perošević, usmeno saopštio organizatorima da policija
neće odobriti održavanje skupa u Pionirskom parku, u petak 2. oktobra u 16 časova.
Umesto obrazloženja, od policije je dobijen odgovor da koju god dokumentaciju doneli skup
svakako neće biti dozvoljen. Organizatorima je ponuđeno da skup održe na Ušću. Načelnik je
pozvao organizatore da se za dozvolu obrate višim instancama, a pogotovu gradonačelniku
Draganu Đilasu, jer je “grad njegov”.
Pozivamo građane da se pojave na skupu u petak, 2. oktobra u 16 časova u Pionirskom
parku i time pokažu da ne pristaju na partijsku državu i uskraćivanje svojih ustavnih prava.
Organizatori obaveštavaju javnost da neće pristati na selektivnu primenu zakona i da će skup
u svakom slučaju biti održan.
Organizatori podsećaju javnost da se skupovi političkih stranaka održavaju na svim mestima u
gradu i da se u tim slučajevima ne primenjuju zakonske odredbe, dok se građanski skupovi ili
skupovi za zaštitu ljudskih i manjinskih prava zabranjuju.
Između ostalih na skupu će Vam se obratiti: Branko Cvejić, Ružica Đinđić, Voja Brajović,
Gorčin Stojanović, Srđan Dragojević, Želimir Žilnik, Lena Bogdanović, Jelena Đokić, Tanja
Vojtehovski, Kokan Mladenović, Srbijanka Turajlić, Ivan Tasovac...
Organizacioni odbor će povodom zabrane skupa održati vanrednu konferenciju za
štampu u četvrtak, 1. oktobra u 11 časova u Medija centru.
Za organizatore skupa:
Inicijativa mladih za ljudska prava
Civil Rights Defenders
Linet
Centar za kulturnu dekontaminaciju
Više informacija: Maja Stojanović, Inicijativa mladih za ljudska prava, email: [email protected]
Srđan Lukić: Činjenice o homoseksualnosti koje bi svako trebalo da zna ()
01 Oct 2009, Marijana
* Homoseksualnost je termin za seksualnu orijentaciju - homoseksualizam kao termin pak
označava neku apstraktnu nepostojeću ideologiju i koriste ga uglavnom protivnici gej prava
kako bi banalizovali priču o homoseksualnosti.
* Homoseksualnost je grčko-latinska kovanica, od grčkog „homo“ („isti“) i latinskog „sexus“
(„pol“).
* Gej, lezbejka, biseksualac... su seksualni identiteti koje svojom voljom preuzimaju
individue, t.j. tako se izjašnjavaju. Otud i razlika u broju homoseksualnih osoba u različitim
društvima (u zavisnosti od toga koliko je koje društvo slobodno) jer homoseksualni identitet
ne preuzimaju sve osobe homoseksualne orijentacije.
* Homoseksualnost je bila uobičajena pojava u staroj Grčkoj i u Rimskom carstvu kao i u
drevnoj Kini, Indiji, Egiptu, Japanu, kod Inka i Maja, severnoameričkih Indijanaca,
raznovrsnih afričkih plemena, u Indoneziji...
* Homoseksualnost nije u suprotnosti sa biblijskih 10 božijih zapovesti.
* Po Bibliji homoseksualnost nije ništa veći greh od masturbacije, kontracepcije ili
vanbračnog seksa.
* Jedine institucije koje danas smatraju da je homoseksualnost bolest su verske zajednice i to
ne sve.
* Teza o homoseksualnosti kao bolesti i nenormalnosti ima isključivo religijske korene.
* Ne postoji relevantna naučna institucija u svetu koja tvrdi da je homoseksualnost bolest.
* Svetska zdravstvena organizacija (WHO) na homoseksualnost gleda kao na zdravu
seksualnu orijentaciju.
* U desetoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-10) objavljenoj 1992. godine
homoseksualnost ne postoji.
* Etički komitet Srpskog lekarskog društva se 2008. godine javno izjasnio da
homoseksualnost nije bolest.
* Homoseksualnost se ne stiče – urođena je. Odnos prema homoseksualnosti pak je isključivo
stečen – niko se ne rađa homofobičan.
* Homoseksualnost je varijetet – kao što je neko desnoruk a neko levoruk isto tako je i neko
homoseksualne a neko heteroseksualne orijentacije.
* Potiskivanje homoseksualnosti i prisilna heteroseksualnost mogu dovesti do ozbiljnih
psihičkih poremećaja.
* Nemoguće je preobratiti homoseksualnu osobu u heteroseksualnu – takvi kvazi-naučni
postupci mogu samo dovesti do psihičkih poremećaja.
* Homoseksualni seks ne može da dovede do reprodukcije ali isto tako ne može ni oralni seks
niti seks sa prezervativom, anti-bebi pilulom, spiralom...
* Analni seks nije eksluzivno vezan za (mušku) homoseksualnost već i za heteroseksualnost.
* Homoseksualnost je zabeležena i u životinjskom svetu – kod sisara i ptica.
* Homoseksualnost je u Srbiji legalna seksualna orijentacija - nije ni krivično ni prekršajno
delo.
* Pitanje homoseksualnih prava nije ekskluzivno vezano za ljude homoseksualne orijentacije
kao što ni pitanje prava ljudi tamne boje kože nije bilo ekskluzivno vezano za
Afroamerikance. Pomenuta prava nisu nikakva specijalna prava već su deo opštih ljudskih
prava
borislav
02 Oct 2009 10:49 am
Hvala sto si postavila ovo. Na zalost, vecina kod nas ne zeli da vidi ove cinjenice, jer bi to
njih same suocilo sa sopstvenim problemom nesposobnosti da ih prihvate. Tada bi se problem
locirao tamo gde se stvarno nalazi - u nama samima. Ovako, vecina bira najlakse i
najneodgovornije - da problem locira u drugom.
radojla
04 Oct 2009 08:53 pm
upravo tako
Manje verskih diskriminacija ()
27 Oct 2009, Marijana
Vašington -- U Srbiji je prijavljeno manje slučajeva diskriminacije na osnovu verske pripadnosti,
navedeno je u novom izveštaju Stejt departmenta o verskim slobodama.
Najviše kritika američkog Stejt departmenta i dalje je upućeno na račun zakona o verama, koji, kako se navodi,
pravi diskriminaciju među verskim grupama i pojedinim grupama uskraćuje pravni status.
Navodi se da, iako ne postoji državna religija, izvestan povlašćeniji položaj imaju Srpska pravoslavna crkva i
druge 'tradicionalne' verske zajednice.
Dodaje se i da se policijske istrage slučajeva govora mržnje i vandalizma obično spore i ne izvode se do kraja.
PREVAZILAŽENJE RODA- Jelena Poštić ()
02 Nov 2009, Marijana
Mnogo bih toga ovdje htjela reći i mnogo toga prodiskutirati. Ovakvo okruženje budi u meni uzbudljive,
poticajne i pozitivne osjećaje, ali me i često ostavlja oslabljenom i nevidljivom, kako politički tako i
osobno.
Rodnu jednakost često se smješta i promatra u zrcalu dihotomije spola i roda i njihove stroge binarne
suprotnosti. Vrlo često, spol i rod rabe se izmjenično, podupirući tako ideju propisanih kodova za žene
i muškarce i roda (ili zapravo spola) kao zadanoga. Pokušaji feminizma da propitivanjem
predodređenih spolnih i rodnih uloga pobije ideju biološkoga determinizma, nisu uzdrmali teoriju o
biologiji kao sudbini.[1] Zalažući se za izjednačavanje rodova, u jednadžbu unosimo dva roda koje se
smatra društvenim konstruktima, čime se perpetuira esencijalizam a rodovi normiraju kao dva fiksna
identiteta.
Kako kaže Scottova[2], u feminističkom diskursu o rodu, bilo je različitih stavova – neke feministice
smatrale su spolnu razliku zadanom, terenom na kojemu se kasnije izgrađuje rodni sustav; druge su
spolnu razliku držale za posljedicu povijesno varijabilne diskurzivne prakse “roda”. Prvom pristupu vrlo
je važna bila spolna/rodna razlika, a usredotočen je bio na “kulturalnu konstrukciju”, pripisivanje uloga,
obilježavanje pojedinaca s obzirom na spol, dok je drugi pristup odbacivao dihotomiju spol/rod,
priroda/kultura.
Skottova nadalje raspravlja o tomu kako su za vrijeme “prevođenja” “roda” u istočnoeuropski kontekst
konstruirane različite teorijske uporabe “roda”. Jedna od prisvojenih teorija odriče se binarnih
suprotnosti i naglašava beskonačnost i mnoštvo, kao i promjenjivost razlika dodijeljenih biološkom
spolu. Druge su nastojale pronaći načine na koje bi spolnu razliku i njome orođene društvene
nejednakosti učinile središnjim načelom svoje teorije i vidljivom činjenicom života.
I jedan i drugi teorijski pristup rodu što ga nudi suvremeni diskurs i rabi praksa jednakosti, koliko god
na prvi pogled zvučao temeljitim i logičkim, kasnije se raspada i, rekla bih čak, ne osuđuje
ugnjetavanje onako djelotvorno kako podupire status quo. Dok je u prvom slučaju rod dekonstruiran i
žene često uključene u kategoriju “Čovjek”[3], drugom nije važno što se spolna razlika može
konkretizirati u procesu, pretpostavljajući da spol danas jest, ali u budućnosti ne bi trebao biti povod za
nejednaki društveni odnos. Ponuđena objašnjenja i pristupi rodu ne osiguravaju dovoljno prostora za
hvatanje u koštac sa seksizmom (sustav prednosti na temelju spola, koji beneficira muškarce[4]) i
rodizmom (sustav prednosti na temelju roda, koji beneficira muškarce i žene[5]) [Uvjerenje da postoje,
i trebaju postojati, samo dva roda i da je čovjekov rod, ili većina njegovih aspekata, neizostavno vezan
uz biološki spol[6]], nego nas sve drže u kutijama ili nisu dovoljno radikalni da bi se bavili posljedicama
patrijarhata kao društvene strukture moći. Prema tomu, poriče nam se pravo na samoodređenje, a,
kako kaže Scottova, «kao feministice znamo da lukavstva esencijalizma, kako god prerušena, u
konačnici perpetuiraju nejednakosti i sprečavaju promjenu.”
Nejednakosti što se perpetuiraju dovode sve nas u opasnost. Ne možemo se slobodno izražavati zbog
rodnih etiketa koje reproduciramo. Pod vlašću tih etiketa, prekoračenje roda kažnjivo je. U velikoj
mjeri, kako ženski tako i lezbijski i gay pokreti reproduciraju kažnjavanje i žestoko podupiru politiku
roda i diskurs orijentiran na spolne organe. Ne dopuštajući prekoračenje. Što više, u kontekstu Istočne
Europe, lezbijski i gay pokret uvezao je sa Zapada sintaksu «LGBT» i na najneznalačkiji način
upravlja idejom transrodnosti čime samo još više pojačava štetu što se nanosi slobodi roda.
Pitanje rodne slobode, prava svake osobe da izrazi svoj rod na način koji sama izabere, premda se
tiče svih, djelomice je preuzeo pokret za rodnu jednakost koji dosljedno ograničava sam rod i
sprečava rodnu slobodu. Slobode rodnoga izražavanja i rodnoga identiteta gura se na stranu i
proglašava značajnima i važnima samo za nekolicinu, individualizira ih se i dodjeljuje rijetkim
transseksualkama/cima čija se prava tako očigledno krši da se njihovo kršenje ne može smatrati
bezvrijednim problemom u shvaćanje ljudskih prava. Značenje rečenice « Ljudi koji izražavaju svoj rod
na način drugačiji od onoga koji se smatra primjerenim rodnim normama za muškarce i žene, izloženi
su zločinima otvorene diskriminacije i mržnje posvuda a svijetu.[7] » ne odjekuje primjereno. Ne
doseže točku proučavanja «kako internaliziramo svoje heteroseksualne i patrijarhalne ovlasti roda i
kakve to globalne implikacije i djelovanja povlači sa sobom[8]», doseže samo točku biološke greške
koju ne kontroliramo. Tu se pitanje zaključava i odlaže, a posljedica je ta da se ljude koji prekoračuju
rodne norme čini nevidljivima, čime se podupiru opozicije crno i bijelo, žensko i muško,
heteroseksualno i homoseksualno.
Rodnu jednakost valja razumijeti na način koji obuhvaća rodno izražavanje[9] i rodni identitet[10], a
sveobuhvatni pristup rodu valjalo bi oblikovati i primjenjivati na teorijski rad i praksu jednakosti.
Paralelno s tim, područje djelovanja feminizma valjalo bi proširiti kako bi se zagovarala sloboda
rodnog izražavanja i rodnoga identiteta i učinio iskorak iz koncepta «fiksnih rodova». Kako tvrdi Emi
Koyama, odvajanje roda od spola predstavljalo je moćnu retoriku u slamanju obvezujućih rodnih
normi, ali je dopustilo feministicama da dovedu u pitanje samo polovinu problema, ne dirajući sve do
nedavno naravnost esencijalnoga ženskog i muškog spola.[11] Transaktivistica i teoretičarka Kate
Bornstein objašnjava kako ono što je automatski uočljivo – penis ili vagina pri rođenju djeteta -, što se
držalo za « prirodno » postaje onim što diktira društveno izgrađenu rodnu ulogu. Bornstienova vjeruje
kako se temelj ovakvomu vjerovanju nalazi u ideji esencijalizma da postoji « bit » ženskosti, koju
posjeduju samo osobe rođene kao žene.[12]
Društvena promjena mora se osloniti na feminizam. A pitanje prekoračenja roda ključno je za
feminizam. Osim što brani rodnu slobodu, Feinbergova ističe “jednako je važno da svaka osoba
posjeduje pravo da sama definira, odredi ili promijeni svoj spol na način koji sama izabere, bez obzira
bila riječ o ženskom, muškom ili bilo kojoj točki spektra između njih. A to uključuje pravo na fizičku
nejasnost i kontradikciju. [13] “
Transfeminizam[14] smatra da su i spol i rod društveni konstrukti i da je razlika između spola i roda
umjetno povučena iz praktičnih razloga. Zatim, iako se teorija o rodu kao društvenom konstruktu
pokazala moćnim instrumentom u razotkrivanju tradicionalnih stavova o ženinim sposobnostima,
ostavila je prostor za opravdavanje diskriminacijskih politika i struktura razlozima koji se temelje na
biologiji. Propustila je također uzeti u obzir realnost trans iskustava koja fizički spol doživljavaju više
umjetnim i promjenjivijim od njihovoga unutrašnjeg osjećaja o tomu tko su. Transfeminizam shvaća
svaku metodu pripisivanja spola društvenim i političkim konstruktom i zagovara društveni dogovor u
kojemu ljudi slobodno određuju svoj spol (ili ne-spol).
Transfeminizam[15] drži da:
svaka osoba ima pravo definirati svoje vlastite identitete i očekivati od društva da ih poštuje –
uključujući pravo da se rod izrazi bez straha od nasilja,
posjedujemo isključivo pravo donositi odluke o svojim tijelima, dok nikakav politički, zdravstveni ili
vjerski autoritet ne smije narušavati cjelovitost našega tijela protiv naše volje ili ometati naše odluke o
tomu što sa svojim tijelima činimo.
Premda rod propitujemo kao društveni konstrukt, društvena i politička konsturukcija spola neosporno
se održava i jača. Spol primjenjuju i nadziru strukture države i okolina. U svim aspektima života
ograničavaju nas pisani i nepisani zakoni, a spolni organi s kojima smo rođeni preduvjeti su
egzistencije u društvu. Oni diktiraju naše živote, a kućice M i Ž proglašavaju se jedinim nedvojbenim
mogućnostima budući da društvena i politička konstrukcija spola ne oštećuju strukture moći muške
prevlasti. Osim toga, nadziranje spola neposredno krši fizičku i emocionalnu cjelovitost ljudi.
Glasovi interseksualnih osoba svjedoče o tomu kako taj rigidni koncept spola nalaže na koji način bi
tijela valjalo spolno ili rodno definirati. Kako tvrdi Cabral, “razlika u spolnim organima ne može
opravdati, pod nikakvim izgovorom, etičke i političke hijerarhije: ne može opravdati sakaćenje, jer ono
nikada ne normalizira, nego čini suprotno. Za nas, sakaćenje stvara neprekidno stanje kršenja ljudskih
prava i nečovječnost. Različite analize, koje su provele/i stručnjakinje/stručnjaci iz cijeloga svijeta,
pokazuju da se barem jedna osoba od 2.000 ili 2.500 rođenih rađa sa spolnim organima koji se od
stereotipa razlikuju ili svojim izgledom ili funkcionalnošću. Mnoge se, ubrzo po rođenju, u djetinjstvu ili
čak u doba adolescencije, podvrgava operacijama kojima je cilj da kozmetički normaliziraju ili
korigiraju njihove spolne organe. Valja reći, od samoga početka, kako su takvi operacijski zahvati
suvišni i kako tjelesno osakaćuju.”[16] Pomoću ovakvih povreda, tijela se kao prikladna vraćaju u
društvo, u skladu sa zadanom formulom Muško/Žensko. Sloboda donošenja odluka o vlastitomu tijelu
kategorički nam se poriče, uključujući pravo uživanja u tijelu s kojim smo rođene/i. Ljude koji se
anatomski ne uklapaju u jednadžbu, osuđuje se na “korekciju”.
Osim toga, mijenjanje tijela umetnuto je u instrument patrijarhalne države koja dopušta samo one
izmjene tijela koje su u skladu s tradicionalnim rodnim ulogama. Prema tome, dopušta nam se da
izmijenjujemo svoje tijelo samo ako ispunjavamo preduvjete dokazivanja vlastima da “smo rođene/i u
krivomu tijelu” i da se “naš fizički spol ne poklapa s našim rodom”. Isto tako, čovjek može izmijenjivati
svoje tijelo pod uvjetom da se podvrgne promjeni spola koja bi za posljedicu imala to da zaslugom
društva postane rodno konvencionalnim muškarcem ili ženom. Dakle, politička i društvena
konstrukcija spola i roda očito se širi na seksualnost jer se očekuje da postanemo pristojnim i
poslušnim heteroseksualnim osobama. Svaki pokušaj iskoračenja iz zadane sheme, ne treba ni reći,
oštro se kažnjava.
Politika i moć
Unatoč velikim preklapanjima zajedničkih polazišta pokreta za žensko i trans oslobođenje, feminizam
je desetljećima napadao i ograničavao slobodu roda i spola. Složenost odnosa između feminizma i
transrodnosti odražava se u propitivanju koncepcije feminizma utemeljene na iskustvu i ugnjetavanju
žena (pod čime se podrazumijevaju samo “žene rođene kao žene”)[17]. Debatu o transrodnosti i
feminizmu započela je pozicija radikalnoga feminizma koja je nanijela veliku nepravdu transrodnim
osobama koje su u feminizmu pronašle snagu za vlastito samoodređenje i otpor protiv binarnoga
shvaćanja spola/roda. Teorijsku debatu o feminizmu i transrodnosti pokrenuo je neposredan napad
feministica na legitimnost transeksualnog postojanja. Dogodio se 1979. godine, kada je radikalna
lezbijska feministica Janice Raymond napisala djelo The Transsexual Empire[18] (Transseksualno
carstvo) u kojemu izjavljuje: Sve transseksualke siluju ženino tijelo reducirajući stvarni ženski oblik na
umjetni proizvod, prisvajajući to tijelo za sebe. … Transseksualke jednostavno isključuju najočiglednije
sredstvo napada na žene, da bi same sebe učinile nenapadačicama.” Ovaj diskurs još uvijek traje, a
ključan je kako za razvoj feminističke teorije tako i za feminističku praksu. Loretta A. Kane[19]
suprotstavlja pokret za rodna prava feminističkomu pokretu. Bavi se mogućnošću da pokret za rodna
prava, za koji se smatra kako predstavlja sljedeći logički korak u takozvanoj post-feminističkoj eri,
nanese štetu ženama pa upozorava kako bi upravo zakoni doneseni radi promicanja jednakosti žena
mogli poslužiti za poništavanje napretka što ga je feministički pokret postigao za žene. Čini se kako
ovakav argument proizvodi samo hijerarhiju identiteta i ponovo uvodi strukturu moći žena rođenih kao
žene nad trans osobama. A kao što upozorava Scottova[20], “drugo” je ključni (negativni) čimbenik za
bilo kakav pozitivan identitet – a pozitivan identitet u superiornijem je položaju u odnosu na negativan
–. pojam dobiva svoje značenje u odnosu na drugi pojam i na ostale susjedne binarne parove.
Transeksualnost i transrodnost otežavaju raspravu o rodnim pravima i feminističkim pokretima. Mnoge
feminističke znanstvenice smatraju da su operativne promjene spola i medicinske terapije nešto malo
više od samosakaćenja osoba koje u očaj gura seksističko društvo. Obrazlažu kako bi operativne
promjene spola i hormonske terapije bile suvišne u svijetu lišenom seksizma. Postavljaju pred nas
izazov popravljanja pravoga problema (društva), umjesto operativnih ili drugih zahvata na zdravim
tijelima u cilju njihovoga prilagođavanja rodnim stereotipima.[21] Iako u određenoj mjeri opravdan, ovaj
argument ne priznaje pravo na samoodređenje. Osim toga, Emi Koyama tvrdi kako bi se, zato što se
naši identiteti konstruiraju u društvenoj okolini u koju smo rođeni, moglo argumentirati da je
diskuntinuitet između rodnoga identiteta i fizičkoga spola za pojedinca/ku problematičan jer društvo
uglavnom zadržava dihotomni rodni sustav. Kad bi rod bio beznačajan čimbenik u društvu, opala bi
vrlo vjerojatno, premda ne i sasvim, i potreba trans osoba da svoja tijela izmijene na način da se
uklope u dihotomiju rodova. No, ovakvo razmišljanje ne bi valjalo koristiti kako bi se trans osobe kočilo
u donošenju vlastitih odluka o svom tijelu. [22]
Dodatni, vrlo česti argument isticanja i slabljenja transrodnoga iskustva jest predodžba kako ono
reproducira i osnažuje strogu binarnu opoziciju. Transrodna politika uvodi pravo na rodni
nekonformizam i rodnu fluidnost, dok transfeminizam ovakvim proširenjem feminističke koncepcije teži
odbacivanju temelja patrijarhalnoga ugnjetavanja, odnosno binarnosti spol/rod i heteronormativnosti.
Očito, trans politika i feminizam uveliko se preklapaju u zahtjevima za slobodom izbora i
samoodređenja te u vjerovanju u isti izvor ugnjetavanja.
Kako je koncepcija seksualnosti povezana s pristupom rodu i spolu, politička borba za seksualna
prava primjereno je ograničavajuća. Marysia Zalewski and Moya Lloyd ističu: “način na koji se o spolu
i rodu razmišlja u ovom kontekstu često ide na štetu raznolikosti postojećih seksualnosti. Ženski studiji
kreirali su vlastitu verziju “feminističke zajednice”, a ona nepokolobljivo i neprekidno nadzire granice
oko roda, spola i seksualnosti.[23] Ove granice i definirane kategorije roda, spola i seksualnosti
učvršćene ne samo u ženskim, lezbijskim i gay pokretima, nego u društvu kao cijelini, osiguravaju
prostor za novu kategoriju koju valja dodati društvenom i političkom poretku a koja ne može generirati
kontinuitet ostvarivanja rodnih i seksualnih sloboda. Patrick Califia[24] pojašnjava: ”Želimo li biti
slobodne/i, žene moraju shvatiti da na koncu borbe više nećemo biti žene. Ili barem nećemo biti žene
u današnjemu značenju tog pojma. Niti će muškarci, kao paradigma, ostati neozlijeđeni.». Dosljedno
tomu, izmjenjiva dinamika moći promijenit će seksualnost kad jednoga dana izađemo iz opsjednutosti
rodom i spolom.
Predstavljeno na seminaru Ženske infoteke «Žene i politika: seksualnosti između lokalnog i
globalnog», u Dubrovniku, tokom svibnju 2004.
SPC starija i jača od Vrhovnog suda ()
02 Nov 2009, Marijana
“Slabiji je Vrhovni sud od Srpske pravoslavne crkve, a i mlađi je. Zapamtite to dobro!
A vašem štićeniku prenesite jednom za sva vremena neka napravi znak krsta prema
ovoj zgradi. Ako dođete i treći put, grad će blokirati učenici, vojska, ako bude trebalo, i
policija. Mi veću silu imamo nego vi!”, poručio je vladika Nikanor sudskim
izvršiteljima, koji su u petak u Kikindi pokušali da isele đakona Bratislava Jovanovića
Kako piše Politika, Nikanor je predvodio oko 70 sveštenika Banatske eparhije SPC koji su
onemogućili sudske izvršitelje Opštinskog suda u Kikindi da postupe po pravosnažnoj presudi
Vrhovnog suda Srbije i izvrše iseljenje đakona Bratislava Jovanovića, njegove supruge i
petnaestomesečnog sina, kako bi se u sporni stan uselio Branko Brcanski, sin pokojnog
sveštenika Nikole Brcanskog.
Porodica Nikole Brcanskog uselila se u sporni stan od 140 kvadrata 1960. godine. “Kada se
otac Nikola upokojio 1967. godine, njegova porodica nastavila je da živi u tom stanu, iako je,
po crkvenim propisima, morala da se iseli u roku od tri meseca. Posle više sudskih sporova
vođenih od 1972, crkvena opština je 2006. godine dobila spor u Opštinskom sudu. Presudu je
kasnije potvrdio i drugostepeni sud.Branko Brcanski se iselio, a stan je dodeljen đakonu
Bratislavu Jovanoviću. U međuvremenu, deo stana je adaptiran u kapelu i krstionicu i kao
takav, uvereni smo, ne može biti predmet izvršenja. Bez obzira na to, lane je Vrhovni sud
Srbije obavio reviziju slučaja i presudio da Branko Brcanski ima doživotno stanarsko pravo”,
kaže protojerej Jovan Silaški.
Advokat Dragan Todorović, pravni zastupnik Crkvene opštine SPC u Kikindi, kaže da je u
toku novi sudski postupak, u kojem bi trebalo da se utvrdi da li su kapela i krstionica
uspostavljeni na zakoniti način. “Tek kada taj postupak bude okončan, crkva je spremna da
uvaži svaku odluku suda”, rekao je Todorović.
Advokatica Angelina Brdarić, koja zastupa Brcanskog, kaže da ovakav slučaj za 35 godina
rada nije doživela. “Crkveni velikodostojnici otvoreno zagovaraju bezakonje sprečavajući
izvršenje presude Vrhovnog suda, najviše pravosudne instance u državi”, rekla je ona za
Politiku.
(e-novine)
Akcija "Beograd - grad protiv nasilja" ()
02 Nov 2009, Marijana
Transparent i incident
U organizaciji Koalicije mladih protiv nasilja, 29. oktobra ispred Unutrašnje Stambol
kapije na Kalemegdanu održana je akcija pod nazivom “Beograd – grad protiv nasilja”
koja je završena prepirkom obezbeđenja JP Beogradska tvrđava i fotoreportera kojima
nije dozvoljeno da zabeleže skidanje transparenta “STOP NASILJU!”, a koji je
prethodno okačen na zidine Tvrđave.
Na zidine Kalemegdanske tvrđave postavljen je transparent koji su građani i građanke nosili
prvog oktobra 2009 godine u Šetnji protiv nasilja u Beogradu. Član Koalicije i aktivista Gej
strejt alijanse Lazar Pavlović je tom prilikom istakao da ovom akcijom žele da iskažu “protest
protiv eskalacije huliganskog divljanja i širenja mržnje na ulicama Beograda kao i na
području cele Srbije. “Javnosti je poznat slučaj prebijanja kubanskog državljanina na Novom
Beogradu, tragična pogibija Brisa Tatuna, napad na policajce u Novom Sadu i Beogradu, kao
i nasilja nad LGBT osobama. Ovo je ujedno i naš apel vlastima, institucijama i sudstvu, da što
hitnije rešavaju slučajeve agresivnog ponašanja, procesuiraju ono što je već započeto i da time
daju odgovor na nasilje, preventivno delujući u tom smislu. Zato je neophodna
decentralizacija borbe protiv nasilja u Srbiji”, istakao je Pavlović.
U okviru akcije u organizaciji Koalicije mladih protiv nasilja, biće održane tribine, koja će se
baviti uzrocima nasilja u društvu i nuditi moguće alternative i potencijalna rešenja za
otklanjanje tih uzroka. Tribine su tematski podeljene po određenim segmentima društva kao
što su: obrazovanje, kultura, religija, sport. “Prva tribina će se održati u Novom Sadu 5.
novembra, a tema će biti Nacionalizam i šovinizam kao uzroci nasilja”, najavio je Pavlović.
Akcija je trebala proteći mirno i dostojanstveno, uz podršku pripadnika medija koji su se latili
svojih kamera i fotoaparata, ne bi li zabeležili transparent. Završila je prepirkom jer ih je
prilikom fotografisanja skidanja transparenta prekinuo pripadnik obezbeđenja iz Uprave
Beogradske tvrđave. On je osornim tonom oterao predstavnike medija, izričito zabranivši
fotografisanje i snimanje u momentu skidanja transparenta, tvrdeći da “Niko nema dozvolu za
to”.
(e-novine)
Jedan Bog- jedan rod ()
02 Nov 2009, Marijana
P a u l a P e t r i ce v i c
Jedan Bog – jedan rod: odnos monoteističkih vjerskih zajednica
prema ženskim ljudskim pravima
U
ovom tekstu neće biti riječi o vjeri kao o ličnom doživljaju, potrebi, stavu i opredjeljenju,
već o njenom institucionalnom vidu – crkvi/vjerskoj zajednici, čije se polje djelovanja ni u kom
slučaju ne ograničava na sferu religioznosti, već obuhvata, ili nastoji da obuhvati, i sve ostale
aspekte našeg svakodnevnog života, bilo da oni pripadaju privatnoj (odnosi među polovima,
seksualna i reproduktivna prava), bilo javnoj sferi (politika, mediji). Kada govorimo o
istorijskom presjeku u kontekstu ženskih ljudskih prava, ogroman progres koji je ostvaren
nakon Drugog svjetskog rata (pravo glasa, pravo na abortus, institucija građanskog braka,1
imovinsko i nasljedno pravo, itd.), dakle upravo u vrijeme u kojem je djelovanje crkve na
politički život u zemljama Istočne Evrope bilo potpuno marginalizovano, doista je neosporan.
Međutim, kad god je bila u prilici da igra bilo kakvu ozbiljniju ulogu, crkva je uvijek bila, i to
valja naglasiti, izrazito retrogradna i restriktivna po pitanju ženskih ljudskih prava. U našem
kontekstu, to će na prvom mjestu biti seksualna i reproduktivna prava, jer je kontrola nad
ženskim tijelom i seksualnošću jedna od najsnažnijih poluga patrijarhata i jedno od
najmoćnijih sredstava njegovog održanja i osnaženja. Nema te institucije koja u većoj mjeri
polaže pravo na žensko tijelo i daje legitimitet njegovoj instrumentalizaciji, kolonizaciji i
eksploataciji od crkve/vjerske zajednice.
Ako je, pak, riječ o današnjem trenutku, kojem ću se u analizi najviše posvetiti, i mjestu i
značaju koji crkva ima u našem svakodnevnom životu, bez obzira na to jesmo li ateisti/kinje
ili vjerujući/e, svjedokinje smo obnavljanja retrogradnih tendencija koje osvajaju sve širi
prostor u javnom životu, uvećavaju i učvršćuju svoju moć kroz pozitivno pravo2,
obrazovanje3, kulturu, i naravno, medije.
I „ Svete knjige “ monoteizama i njihova vjerska praksa na
temu ženskih ljudskih prava
Ako stavimo u zagrade ono što se u teološkim krugovima naziva „verbalnom inspiracijom“, a
to je tvrđenje da su svete knjige neposredni zapisi Božje riječi, pa je svaki psalm, stih ili sura
direktna, sveta i neizmjenljiva Božja tvrdnja, u doslovnom smislu objavljena, otkrivena, onda
Talmud, Bibliju i Kuran možemo posmatrati i kao istorijske zapise koji pripadaju religijskoj, ali
i pravnoj i književnoj tradiciji određenih naroda. Pisane u konkretnim istorijskim situacijama,
redigovane u narednih nekoliko stoljeća4, one predstavljaju sliku društva i postojećih
društvenih odnosa onoga vremena, koji su, obrevši se u svetoj knjizi, pomjereni u mitsko
vrijeme, dobili i nebeski legitimitet. Autoritet koji garantuje opravdanost ondašnjeg statusa
quo, postao je bezupitan, apsolutan, božanski.
Svete knjige monoteističkih religija, judaizma, hrišćanstva i islama, mogu se shvatiti i kao
„ovekovečena patrijarhalna ideologija“5. „Monoteizam nije izmislio patrijarhat, on ga je
zatekao da deluje unutar društva i preuzeo ga je opravdavajući ga: on se upisuje u stvari u
onodobnu kulturnu tradiciju i posredstvom proroka, koji su sinovi te kulture, govori
patrijarhalnim jezikom. Božanska poruka uokvirena androcentričkom vizijom koju deli
zajednica kojoj je poruka upućena, iskazana je, dakle, muškim jezikom. Na taj se način
preoblikuje patrijarhat od slučajnog istorijskog stanja u neprevladiv model zasnovan na
božanskom autoritetu“6.
U cjelini uzev, sva tri monoteizma karakteriše, u glavnim crtama, potpuno podudaran stav
prema ženi: ona nije subjekt i ne vrijedi koliko muškarac. Ona je Drugi, naličje, načinjena od
prvog čeda i za njega. Ipak, iako je „drugostvorena“ od rebra Adamovog, prva je u grijehu.
Postoji, dakle, razlog njenog podređenog položaja, krivica, prvobitni grijeh koji je inicirala.
Seksualizacija krivice, kako bi Onfre (Onfray) rekao. „Muško“ postaje normativ, privilegovan
član niza binarnih opozicija koje se uspostavljaju između ova dva pola. Izvor ženske moći
stoga mora biti mračan, jer je naslijeđen iz došaptavanja sa zmijom u rajskom vrtu: žena
ostaje i nakon izgnanstva opasna, tajnovita, noćna, po Mjesecu upravljena, vječni izvor želje,
nagovora, zle misli, krvi i života. Iako sve tri monoteističke objave posjeduju u sebi i
egalitaristički i neegalitaristički potencijal, ovaj se prvi, nažalost, najčešće odnosi na nadu u
onostrano, na jednakost pred strašnim sudom, dok se život i odnosi u ovom svijetu regulišu u
hijerarhijskom ključu.
Jevrejin se svojom svakodnevnom jutarnjom molitvom zahvaljuje Bogu što ga nije stvorio
ženom, dok se žena zahvaljuje Bogu zbog toga što ju je načinio po svojoj volji. Njihovu
bračnu zajednicu može zaključiti jedino rabin, i njena osnovna funkcija je reproduktivna.
Poliginija je opravdana, ali ne i poliandrija, razvod je na raspolaganju suprugu jednostavno
uručivanjem pisma otjeranoj supruzi. Žene ne smiju da izučavaju Toru – inače obaveznu za
muškarce; njima se ne dozvoljava da sudjeluju u minimalnoj grupi od desetoro potrebnih za
molitvu – minjan (minimum je deset odraslih muškaraca starijih od trinaest godina); za njih
nema izbornosti na administrativne i sudske funkcije; odobreno je da posjeduju ali ne i da
upravljaju sopstvenim dobrima, što je dužnost muža.7 U ortodoksnim sinagogama one ne
učestvuju u bogosluženju, a od muškaraca su odvojene pregradom.
Jedini valjani izbor koji ženi nudi hrišćanska crkva (pravoslavna ili katolička), jeste ili potpuna
apstinencija ili prokreacija. Prvobitni grijeh koji je Eva navukla na čovječanstvo okajavaju
njene kćeri kroz pokornost mužu, ali i porođajne muke koje prate njihovo spasenje na zemlji i
njihovu misiju – rađanje djece. Naočiti teolozi, oslanjajući se na mudrost njima omiljenog
Filozofa – Aristotela, sasvim su ozbiljno raspravljali o tome ima li uopšte žena dušu.
Procijenivši da je nema u istom smislu kao i muškarac, čovjek u pravom i punom smislu te
riječi, ali i da je ima u većoj mjeri nego životinje, zaključili su da se ipak ima šta spasiti za
vječni život, ostavivši ženi izbor između celibata i materinstva u crkvenom braku. Da bi
iskupile taj kolebljivi entitet koji se ipak da nazvati dušom, da bi zaslužile nebo i okajale grijeh
prve od njih ali i svoje sopstvene, one će biti ili monahinje, što je poželjnije, ili majke.8
Izbor je nešto širi nego u judaizmu i islamu – pravo na celibat i život posvećen Bogu.
Sveštenički poziv za nas ipak nije opcija, jer ženi nije dopušteno „da bude učitelj“.9 Žena u
javnom prostoru, na mjestu moći, nije nešto što obogotvorena patrijarhalna tradicija može da
dopusti. Ni najmlađa od tri velike monoteističke religije ne nudi ništa „moderniji“, niti bolji
položaj za ženu. Kuran je svakako poboljšao katastrofalan položaj žene u odnosu na
prethodno stanje koje je postojalo u Arabiji. Među pojedinim plemenima predislamskih Arapa
postojala je praksa ubijanja ženske novorođenčadi, koja su se živa zakopavala u pustinji.
Kuran pominje i osuđuje ovaj običaj10.
Kada je žensko tijelo u pitanju, ono je u vlasti muškarca kojem pripada i uvijek je dostupno
njegovoj potrebi.11 Isključivi seksualni partner žene je njezin muž, naravno, takođe musliman
koji može imati i više žena – privilegija koja, što se da pretpostaviti, ne važi i vice versa.
Međutim, Kuranom se postavljaju ograničenja poliginiji.12
Ograničenja trpi i do tada najčešće potpuno opravdano nasilje nad ženama.13 Nažalost, kako
vidimo, ovo ograničenje ne znači i zabranu. Ženu je dozvoljeno udariti u „vaspitne svrhe“
tako da na njenom tijelu ne ostanu tragovi: modrice, rane, lomovi... Ipak je, kako vidimo,
sveta knjiga propustila da ženu učini i ravnopravnom.14 Muž (slično kao i u judaizmu) ima
ekskluzivno pravo na jednostran razvod prostim saopštavanjem svoje odluke, takozvanim
talakom. Njime suprug „pušta“ svoju ženu, „razvodi je“.
Obaveza nošenja hidžaba (vela, zara, pokrivača za glavu) ili čadora (pokrivač za cijelo tijelo,
burka) za svaku djevojku koja je ušla u pubertet (odnosno, od trenutka dobijanja prve
menstruacije) ne nalazi se u Kuranu u jednoznačno obavezujućem obliku, već se i vjernicima
i vjernicama jednako preporučuje „obaranje pogleda“ i pokrivanje, s tim što je detaljno
navedeno kome se žena smije, a kome ne smije pokazati.15 Koja su to „stidna mjesta“ koja
valja pokriti, ne objašnjava se precizno u Kuranu, već tek u Hadisima – predanjima koja
opisuju prorokov život, mnogo kasnije uspostavljenoj vjerskoj tradiciji, i novijim, najčešće
fundamentalističkim interpretacijama Kurana.
Ovih nekoliko citata, ma kako taksativno bili navedeni (i svakako ne i u svakom slučaju ili u
svim vremenima važeći) daju nam jednu opštu sliku žene koju opisuju, ali što je mnogo
bitnije, i – propisuju sve tri svete knjige: ona ne vrijedi koliko i muškarac, te joj se stoga ne
može prepustiti da sama odlučuje o vlastitom tijelu, životu i sudbini. Izbor pripada drugima,
najčešće „glavi“ porodice, koja odlučuje u skladu s ličnim, nacionalnim ili vjerskim interesima.
Žena je reproduktorka, čuvarka i prenositeljka tradicionalnih vrijednosti, nikako njihova
kreatorka. Njoj ne pripada centralna kategorija subjektiviteta – autonomija – sloboda volje,
vjerovatno stoga što je u Edenu „pokazala“ kako se njome umije služiti. Ovo ima vrlo
konkretne i dalekosežne posljedice na život žene – kako kroz istoriju, tako i danas.
Obogotvorena patrijarhalna ideologija vrši presudan uticaj na konstrukciju rodnog identiteta,
distribuciju rodnih uloga, položaj žene u društvu i na čitav korpus prava: pravo na slobodu
kretanja, misli i izražavanja, glasačko i izborno pravo – pravo da bira i bude birana, na
nasljedno pravo, pravo na obrazovanje, na ostvarivanje seksualnih prava koja uključuju i
slobodan izbor partnera/ke, bez obzira na njegovu/njenu klasnu, rasnu, vjersku, nacionalnu ili
bilo koju drugu pripadnost, reproduktivna prava – prava da, bez obzira na bračni status,
odlučuje da li će, kada i sa kim imati djecu, dostupnost zdravstvene zaštite, uslugâ i
informisanost o njima... Riječju, utiče na sve aspekte svakodnevnog života žene, bilo da
pripadaju privatnoj, bilo javnoj sferi.
II Manipulacija religijom u političke svrhe – udar na ženska
ljudska prava
Prava koja su žene ne tako davno osvojile za sebe plod su dugih i predanih napora
feminističkog pokreta koji je insistirao na konstruisanom i kulturno uslovljenom karakteru
rodnih uloga i porijeklu rodne diskriminacije, zahtijevajući ravnopravnost svih žena i
muškaraca i insistirajući na univerzalnosti osnovnih ljudskih prava, mogućnosti i sloboda.
Postignuća ovog pokreta danas se, makar u onom dijelu svijeta koji se obično naziva
„Zapadom“, mahom podrazumijevaju, dok se njegova istorija i mjesto koje mu u istoriji
pripada, najčešće relativizuju, marginalizuju ili predaju zaboravu. Treba pamtiti da nije uvijek
bilo ovako kako je, jer tako ne mora i da ostane. Treba pamtiti kako je bilo, da bi nam to dalo
znanje i snagu da idemo dalje u ostvarivanju jednakopravnosti za sve. Imajmo na umu
upozorenje, odveć aktuelno i živo, osnivačice WLUML-a16 Marieme Heli-Lukas (Marie-Aimeé
Hélie-Lucas), koje je izgovorila i prilikom njenog prošlogodišnjeg boravka u Beogradu, da su
potrebne godine da se prava steknu, i samo trenutak da se izgube. Ona to ilustruje na
primjeru svoje domovine – Alžira, koji je nakon političke represije i jačanja
fundamentalističkih pokreta (1984) bila prinuđena da napusti. Tvrde fundamentalističke struje
karakterišu sve tri pomenute religije čime se promovišu u globalni fenomen koji predstavlja
ozbiljnu prijetnju demokratskim porecima širom svijeta i djeluje u pravcu ugrožavanja
ljudskih, a posebno ženskih ljudskih prava.
Priroda političko-religijske interakcije vrlo je složena. Čini se da se najviše tiče pitanja
legitimiteta i sistema vrijednosti koji pripada određenoj zajednici. „Političke tradicije
pretpostavljaju vrednosna opredeljenja i tumačenje značenja kolektivnog udruživanja. U onoj
meri u kojoj su ovi elementi takođe propisani u verskim tradicijama, postaje jasno da je
religijsko-politički sistem ujedinjena mreža i da elementi u religijskoj sferi i oni u političkoj sferi
teže da se međusobno pojačavaju. Kada između ove dve sfere postoji kompatibilnost,
promoviše se stabilnost. Kada između ove dve sfere postoji napetost, politički sistem ima
probleme sa legitimizacijom i rezultat je socijalna anomija, destabilizacija i potencijal za
društveni haos... To kazati sugeriše da je politika prožeta religijom, a religija politikom“.17
Religija, s jedne strane, nudi legitimitet koji za sebe tvrdi da je od boga, dakle, apsolutan.
Nijedan državni poredak, političko načelo ili ustrojstvo nikada se nisu mogli podičiti tako
snažnim zaleđem i potpunim opravdanjem.
S druge strane, da li uopšte postoji institucionalizovana vjera koja nema nikakvih pretenzija
prema „ovosvjetskom carstvu“ i političkoj moći u njemu? Nisu li za svaku od religija božji
zakoni iznad ljudskih, koji bi po njima trebalo da se ravnaju? Ne čudi, stoga, stara kao svijet,
„prirodna“ bliskost, nekad čak i jednost, svjetovne i duhovne vlasti. Mi, međutim, smatramo
jednim od najbitnijih civilizacijskih postignuća ono koje je otvorilo vrata modernom dobu, a to
je upravo razdvajanje svjetovne i duhovne vlasti i defi nisanje sfera njihovog djelovanja kroz
građanske ustave sekularnih država. „Nastala kao rezultat pobede razuma, odnosno
napuštanja božanske i usvajanja racionalne, iskustvene, kritičke interpretacije sveta,
sekularizacija kao princip uređenja društva i države predstavlja onu graničnu crtu koja
moderno doba razdvaja od premodernog i bez kojeg je danas demokratski poredak
nezamisliv“.18
Iako se čini da je koncept depolitizovane vjere i potpuno sekularne države još uvijek daleka
utopija, ništa nas ne amnestira od permanentnih i nepokolebljivih napora za njenim
ostvarivanjem, jer je to jedini mogući okvir unutar kojeg je ostvariva jednakopravnost
nevjerujućih i vjerujućih, i svih vjerujućih međusobno – nenasilna koegzistencija ateista/kinja i
vjernika/ca koji pripadaju najrazličitijim vjerskim zajednicama, a što im omogućava upravo
sekularna država koja ih međusobno ne diskriminiše. „Sekularizam ne znači odsustvo vere
kao takve, već odsustvo diskriminacije na osnovu religije“.19
Utoliko, biti protiv politike crkve/vjerske zajednice ne znači biti protiv religije ili određene
kulture kao takve, iako je ova sofi stički uspostavljena jednakost glavna strategija u
argumentaciji svih fundamentalista. Jedno od najjezgrovitijih određenja fundamentalizma dao
je Šmuel Ejzenštat (Shmuel N. Eisendstadt), koji kaže da je fundamentalizam „verska i
politička praksa i ideologija, čija je glavna karakteristika isključivost prema drugim religijama i
pogledima na svet, i to pod izgovorom vraćanja na osnovne istine i praksu neke religije, a
obeležen je i zahtevom da se javni i politički život reguliše u skladu sa rigidno tumačenim
verskim normama“.20 Tvrdeći da je jedino njihova verzija religije istinita, fundamentalisti žele
nametnuti bespogovornu i isključivu interpretaciju vjere koja treba da postane obavezujuća
za sve građane/ke tako što će biti inkorporirana u pozitivno pravo države. Vjerski
fundamentalizam nije religiozni već politički pokret koji manipuliše religijom i zloupotrebljava
je u cilju dobijanja političke moći. To je fenomen modernog doba koji nastoji da obnovi
konzervativnu vjersku tradiciju i reguliše sve dimenzije života ukinuvši laički karakter države i
sekularni karakter društva. „Obnova“ na koju se pozivaju, predstavlja, Hobsbaumovom
(Hobsbawm) terminologijom govoreći – izmišljanje tradicije – konstruisanje mitskih početaka
o kojima ne možemo imati nikakvih pouzdanih saznanja.
Prvi pokret koji je sebe deklarisao na ovaj način bio je protestantski, dakle hrišćanski, a
nastao je u Americi krajem XIX i početkom XX vijeka. Gotovo istovremeno javlja se i jevrejski
fundamentalizam u Istočnoj Evropi, u Mađarskoj, a nakon osnivanja izraelske države (1948)
razvija se i u Izraelu, kao i u jevrejskoj zajednici u SAD-u. Islamski fundamentalizam vuče
svoje korijene iz pokreta vehabija i iz Mahdijevog režima u Sudanu u XIX vijeku, a ušao je na
velika vrata na svjetsku političku scenu Islamskom revolucijom u Iranu i dolaskom ajatolaha
Homeinija (Homeini) na vlast 1979. godine.
Fundamentalizmi imaju korijene u konzervativnim vjerskim tradicijama monoteističkih religija,
ali se razlikuju od njih time što selektivno prihvataju neke elemente moderne politike,21 kao i
dostignuća savremene tehnologije (što je strano svakom konzervativizmu). Zajednički im je
fanatizam i nebiranje sredstava za postizanje i očuvanje moći i svjetovne vlasti. Duga
tradicija tolikog broja jedinih, isključivih, božjom voljom objavljenih istina koje odriču svaku
mogućnost pluralizma, dakle istovremenog postojanja mnoštva objašnjenja smisla i životnih
formi,22 ne može a da ne dođe u konfl ikt. Svoju ljubav prema bližnjem sva tri monoteizma u
svom institucionalnom vidu svjedoče kroz stoljeća ratovanja, diskriminacije, progona,
mučenja, konvertovanja, pljačkanja i razaranja, kroz nebrojene ljudske žrtve, neugasiva
žarišta sukoba, neuspjehe ekumenskih napora... „Nije nam potrebna vera da bismo znali
kako je ubijanje pogrešno; vera pre služi da prepoznamo gde se mogu naći legitimni izuzeci
od ovog pravila.“23 Šta može da zahteva božansku legitimaciju? Samo ono što nije moglo
dobiti ljudsku, odnosno ono što nije u skladu sa zdravim razumom već je drugo od njega –
ono – iz krajnje pragmatičnih razloga posvećeno – „iznad“.
Bez pretenzija da se ozbiljnije posvetim potpunijoj analizi fenomena fundamentalizma,
zadržaću se samo na njegovim osnovnim crtama, onome što je zajedničko svim
fundamentalizmima, a to su posljedice koje fundamentalistički zahtjevi, kad imamo tu
nesreću da se ostvare, imaju na prava žena i njihov položaj u ovako restrukturiranom
društvu. Interesantno je ukratko navesti na koliko se sve različitih načina, upravo kada se
poziva na istu svetu knjigu, vrši selekcija tih „osnovnih fundamenata vjere“ koja pretenduje
na univerzalnost, odnosno koliko se sve „jedinih istina“ kojima bismo se svi/e morali
povinovati, može iščitati iz iste knjige.
Ovo je najočitije u slučaju islama gdje se sprovodi čitav spektar različitih praksi koje se sve
pozivaju na Kuran i legitimišu preko njega. Marieme Heli-Lukas navodi razlike u „represiji
koju trpe i pravima koja uživaju“ žene u različitim zemljama u kojima su na snazi šerijatski
zakoni. Navešću (prema izvještajima WLUML-a) samo neke oblike pravno legitimisanog
nasilja koje žene trpe u pojedinim muslimanskim zemljama: obrezivanje djevojčica, tzv.
genitalna mutilacija/obogaljivanje djevojčica ili ekscizija24 – koje se praktikuje u Egiptu,
Somaliji, Sudanu; jednostrano i usmeno izražavanje talaka, kao što je to slučaj u Indiji;
žensko pravo glasa biva delegirano muškarcima – kao što je to bio slučaj u Alžiru; „zina“25 se
kažnjava javnim bičevanjem, novčanom kaznom, kaznom zatvora ili kamenovanjem na smrt
– Pakistan; nemogućnost da se silovatelju izrekne maksimalna kazna ako ne postoji
svjedočanstvo „četvorice odraslih muškaraca muslimana sa dobrom reputacijom“ – takođe
Pakistan; kažnjavanje žena zbog „neislamskog ponašanja“ kao što je smijanje na ulici ili
zbog pramena kose koji je izvirio ispod hidžaba – kao što je slučaj u Iranu; prisilna
kontracepcija, abortus i sterilizacija – Bangladeš; žene nemaju pravo da voze – Saudijska
Arabija, nemaju pravo da napuste zemlju bez pismene dozvole svojih očeva/muževa – Iran i
Saudijska Arabija; itd...
Nasuprot tome, u različitim muslimanskim zemljama žene uživaju i različita prava: pravo
glasa na svim nivoima – kao u većini muslimanskih zemalja; pravo na izbor supruga – u
zemljama u kojima vlada Hanifi škola; zabrana poligamije i pravo na razvod i starateljstvo
nad djecom nakon razvoda – u Tunisu; itd... Važno je istaći da nijedan od zakona koji
ugrožavaju ženska ljudska prava ne postoji u svim muslimanskim zemljama, već da se svi
pozivaju na islam. Ogromna raznolikost i kompleksnost koja karakteriše muslimanski svijet
uslovljava i različite kulturne obrasce u različitim djelovima svijeta. Fundamentalisti, naprotiv,
nastoje da nametnu nekakav univerzalan, monolitan i isključiv „muslimanski identitet“,
„ispravan muslimanski način života“.
Jednovremeno sa simplifi kacijom, dehumanizacijom i demonizacijom „drugih“, događa se i
simplifi kacija vlastitog identiteta, njegova deifi kacija i autoviktimizacija koja poziva na
osvetu, naravno nikako slučajno. „Ne postoji nešto kao što je jednoobrazan muslimanski
svet, niti jedinstven islamski zakon (šerijatski zakon) koji se svuda primenjuje, te stoga žene
u muslimanskim društvima žive veoma različite živote, a represija koju trpe i prava koja
uživaju su različita.
Sama ova različitost je dovoljna da se ospori fundamentalistička ideologija muslimanskog
identiteta, kao uverenja, načina života, pravila ponašanja, ’kulture’ koja treba da određuje
život tzv. muslimana/ki u čitavom svetu. ...Pojam jednoobraznog muslimanskog sveta je
pogrešan i nametnut pojam“.26 Konstrukcija mita o homogenoj vjerskoj zajednici (što nekad
implicira i mit o homogenoj naciji, kulturi, itd.), kao i konstrukcija vjerskog identiteta koji se
nudi kao jedini prihvatljiv, jedini „pravi“ i „istinski“, karakterišu politiku svakog
fundamentalizma. Isto tako, fundamentalistički zahtjevi za očuvanjem „kulturnih razlika“
zloupotrebljavaju terminologiju ljudskih prava, i pod ovim „ljudskopravaškim terminološkim
plaštom“ nastoje progurati niz diskriminišućih praksi.
U Izraelu su svi zakoni27 koji se tiču braka, rađanja, razvoda i sahranjivanja u nadležnosti
vjerskih vođa. „Inkorporiranje religioznih zakona u pozitivni zakon izraelske države znači
zapravo da se potčinjenost žena razume kao osnovna postavka izraelskog društva, važnija
od univerzalnih ljudskih prava“.28 Monopol nad brakom i razvodom je u rukama rabina,29 a
„Jevrejka ne može da ostvari razvod bez pristanka njenog supruga čak ni ako je on nasilan,
ako je u zatvoru, ima problema sa mentalnim zdravljem, ili je nestao, a nema dokaza o
njegovoj smrti“.30 Sloboda žene je, kako vidimo, ovim zakonima ozbiljno ugrožena, ona sama
predata na milost i nemilost muževljevoj volji, potpuno svedena na ulogu supruge, majke i
odgajivačice, i striktno ograničena na privatnu sferu. Iako stepen slobode i nezavisnosti žene
u jevrejskim zajednicama, kao uostalom i u svim ostalim, varira od jedne zajednice do druge i
zavisi prije svega i od njene klasne pripadnosti, žena je ipak nesumnjivo i višestruko
diskriminisana.
Situacija u Izraelu tipična je za svaku teokratiju i predstavlja logičan rezultat popuštanja
klerikalnim pritiscima i pravljenja kompromisa s militantnim fundamen tali stičkim snagama.
Kada su u pitanju hrišćanski fundamentalizmi, pomenuću samo praksu katoličke i Srpske
pravoslavne crkve. I jednu i drugu crkvu karakteriše njihovo nastojanje da se nametnu kao
vrhovni moralni arbitri u oblasti seksualnih i reproduktivnih prava žena, i da nametnu svoje
etičke uzuse cjelokupnom građanstvu kroz uticaj koji vrše na zakonodavstvo.31 Crkva uspjeva
da se izbori za učešće sveštenih lica u državnim tijelima i institucijama koje nemaju nikakve
veze sa sferom religioznosti, kao i za učešće u obrazovanju i uticaj u kulturi, zastupljenost u
medijskom prostoru, itd.32
Zajednički za obje crkve je stav koji zauzimaju prema seksualnosti koja po njima ima
isključivo prokreativnu funkciju, te je po tome bilo koji seksualni odnos koji za cilj nema
rađanje djece – blud.
„Potencijal seksualnosti odvojene od rađanja, znači čista seksualnost, nepomućena
seksualnost, to je apsolutno zlo“.33 Iz ovog naravno slijedi anatemisanje istopolnih zajednica
koje znače život u smrtnom
grijehu. Bolnu potvrdu ovog stava imali smo prilike da vidimo u pokušaju organizovanja
Parade ponosa u Beogradu 2001. godine, kada su navijači nadahnuti duhom „svetosavlja“,
skinsi, pripadnici fašističkih organizacija Obraz i Krv i čast, kao i drugi uzoriti branitelji
pravoslavnih vrijednosti i vrlina, predvođeni sveštenikom Žarkom Gavrilovićem, demonstrirali
ljubav prema bližnjem tako što su pretukli na desetine LGBT osoba u centru grada, od kojih
je njih četrdeset zadobilo teške povrede.34
Objema „sestrinskim“ crkvama zajednički je i stav prema abortusu, kao jednom od osnovnih
ženskih ljudskih prava. Kao što sam već rekla, kontrola nad ženskim tijelom i seksualnošću
jedna je od najsnažnijih poluga patrijarhata i jedno od najmoćnijih sredstava njegovog
održanja i osnaženja. Polaganje prava na žensko tijelo i reduciranje žene na ulogu rađalice,
reproduktorke sistema koji je diskriminiše, opšte je mjesto većine propovijedi upućenih ženi.
Marija Ladi Londono (Maria Ladi Londono) u svom predlogu neotuđivih seksualnih prava
žena naglašava: „Ako naše telo ne pripada nama, život je promašen!“ Upravo na njega
obnovitelji izvorne hrišćanske vjere polažu pravo. Ono pripada prevashodno zajednici
(vjerskoj, nacionalnoj, porodičnoj) čijim interesima treba da služi, pa tek onda ženi samoj.
Fetus se izjednačava s ljudskim bićem, pa se tom logikom žene koje abortiraju proglašavaju
ubicama, tzv. utrobnim čedomorkama. Ovakvo „ubistvo“ se kvalifi kuje kao gore od ubistva
rođenih i/li odraslih ljudi koji, kako se navodi, imaju priliku da se brane, dok bespomoćni fetus
to nije u stanju. I u ovogodišnjoj božićnoj poslanici patrijarh Pavle ne propušta da se obrati
sebičnim čedomorkama: „Najveći previd činimo u vezi sa čedomorstvom, jer nećemo da
priznamo da je to greh ubistva deteta, motivisan sebičnošću nedostojnih roditelja. To je
najgnusnije ubistvo, odbijanje blagoslova Božjeg i uskraćivanje prava na život novoj ličnosti.
Još nerođeno dete nije bezimeni zametak, fetus; to je čovek – duša živa”. Interesantno je da
se gotovo nikakva pažnja ne pridaje fetusu u slučaju spontanih pobačaja, i u tom slučaju ne
govori se o smrti ljudskog bića. Insistira se na egoizmu koji krasi savremenu ženu koja se
pežorativno naziva emancipovanom, kao i na usađivanju osjećaja krivice i smrtnog grijeha.
Konkretna situacija u kojoj se nalazi žena kada donosi uvijek tešku odluku o abortusu,
crkvene velikodostojnike ne zanima. Uticaj socijalnog i ekonomskog faktora, jednostavno se
proglašava sebičnošću i kao takav osuđuje. Nastojanja crkve da prema svojim stavovima
reguliše prava koja ženi pripadaju kao slobodnoj građanki našla su izraz u inicijativama crkve
da se abortus zabrani ili da se dozvoli samo u određenim slučajevima.35 Jako je važno istaći
da statistike pokazuju da se broj abortusa ne smanjuje ukoliko se abortus učini nelegalnim,
već da je jedini rezultat koji se postiže kriminalizacijom abortusa ugrožavanje zdravlja žene.
Takođe, pokrenute su inicijative za pravo na prigovor savjesti na koje se mogu pozivati
ginekolozi/ škinje i medicinsko osoblje ako iz etičkih razloga ne žele da izvrše abortus. Ovo
pravo je u Hrvatskoj zaštićeno zakonom.
Pomenuću još samo povratak vjeronauke u škole koji je obavljen i u Hrvatskoj, neposredno
po Tuđmanovom dolasku na vlast 1990, i u Srbiji dvanaest godina kasnije – 2002. godine.
Na nastavni program vjeronauke u Srbiji ministarstvo prosvete nema nikakvog uticaja, kao
što nema ni učešća u njegovom formiranju (a teško i da bi mogao imati u koliziji sa, na primer
nastavnim programom biologije: teorija evolucije vs. kreacionizam). Ni sam nastavni
program, niti njegova realizacija ne prolaze nikakvu proceduru evaluacije, bar ne za to
nadležnog ministarstva. Vjeroučitelji/ke nemaju isti status kao ostali prosvetni radnici/e i ne
odgovaraju direktoru/ki škole, već sveštenom licu. Vjeronauka u školama etablirala se kao
potpuno paralelna i nezavisna institucija u instituciji nad kojom država nema nikakvu
kontrolu. Nastava vjeronauke promoviše „idealni model“ žene koju krase tipično „ženske“
vrline kao što su pokornost, požrtvovanost, brižnost, koje su sve objedinjene u onoj vrhovnoj
– materinstvu – koje je misija žene i put njenog spasenja. Pored knjiga koje se koriste kao
udžbenici u nastavi vjeronauke, postoji čitav, moglo bi se skoro reći, žanr popularne vjerske
literature koji nastoji da defi niše osnovne smjernice u konstrukciji rodnih identiteta36 koji su,
da li je potrebno napomenuti, krajnje patrijarhalni i proizvod su mračne retradicionalizacije
našeg društva koja se predstavlja kao jedini odgovor na krizu vrijednosnog sistema i krizu
društva u cjelini.
III Alternative
Spektar borbi za očuvanje i promovisanje ženskih ljudskih prava koja su ugrožena
djelovanjem fundamentalističkih snaga, kreće se od napora feminističke teologije do potpuno
sekularnog pristupa ljudskim pravima. Glavna strategija borbe feminističkih teološkinja i
reformskih snaga u teologiji/ama je reinterpretacija svetih knjiga u egalitarističkom duhu. U
svakoj Objavi nalaze se, kako egalitaristički, tako i diskriminišući elementi, s tim što se kako
kroz istoriju, tako i kroz zakone koje donose fundamentalisti koji su se domogli vlasti, uvijek
aktuelizira upravo neegalitaristički potencijal svetih spisa, a sve u svrhu kontrole, naravno
najčešće žena, ali i svih marginalizovanih grupa uopšte, svih „drugih“. Ističući da u Kuranu (a
isto se sa sigurnošću može tvrditi i za Talmud i za Bibliju) postoji tenzija između
egalitarističkog stava po kojem se vjernicima/ama prosuđuje samo prema njihovim
zaslugama, i neegalitarističkog koji određuje različite uloge za muškarce i za žene, Karla M.
Obermejer (Carla M. Obermeyer) navodi da tradicionalne interpretacije naglašavaju one
djelove vjerskih spisa koji vrednuju žene niže nego muškarce i koriste ih da bi defi nisali
podređenu ulogu žena nasuprot interpretaciji feminističkih teološkinja i reformista koji tvrde
da postoji jedan suštinski egalitaristički etos u islamu koji su deformisale patrijarhalne
snage.37 Religiozne zagovornice ženskih ljudskih prava ne pokušavaju da monopolizuju
oblast ljudskih prava, one sklapaju saveze sa sekularistima/kinjama.38
Na drugom kraju spektra nalaze se ženske mreže i grupe koje ne smatraju raspravu o vjeri
glavnom strategijom za društvenu promjenu. Kritikujući konzervativne ili nečovječne zakone i
prakse one osuđuju kršenje ženskih ljudskih prava nezavisno od toga da li se ona
opravdavaju na lokalnom, nacionalnom ili međunarodnom planu referiranjem na religiju.39
Smatraju da se ženska ljudska prava mogu izboriti, očuvati ili reafi rmisati jedino
permanentnim protivljenjem teokratizaciji države, insistiranjem na sekularnom karakteru
društva i jačanjem globalnih ženskih mreža protiv fundamentalizma.40
Religion, Culture and Human Rights (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
15 Dec 2009, Marijana
(by Robert Traer)
When we reflect on the historical development of human rights, we see immediately that for
most of human history religious leaders resisted what we today describe as fundamental
human rights. Traditionally, religious leaders were primarily concerned with enforcing their
authority and with the welfare of their community, rather than with the rights of their
followers ù especially if recognizing these rights meant permitting dissent. Religious people
who today support human rights need to acknowledge humbly that their traditions and
teachings have long been used to deny many contemporary civil and political rights and that,
until recently, support for human rights has come more consistently from secular political and
cultural movements than from religious constituencies.
This is less true for Protestants than for Catholics, as Protestants were quick to claim their
right of conscience in opposition to the religious hierarchy from which they were dissenting.
Nonetheless, it is common knowledge that Protestant reformers often suppressed dissent
within their own jurisdictions. Religious freedom, as a fundamental right of all individuals,
was not effectively institutionalized among Protestants until Roger Williams established
Rhode Island as an independent colony.
The Virginia Bill of Rights of 1776 laid the foundation for modern notions of civil and
political rights, and in the United States the Bill of Rights in the Constitution guaranteed these
rights for all those who were permitted to vote. In the latter part of the 18th century many of
the individuals who embraced the idea of "natural rights" were members of churches, yet it
would be misleading to say that religious organizations were active in lobbying for the
protection of rights. The protection of civil and political rights was the result of a successful
rebellion and the experience of freedom that inspired and sustained it.
America religious leaders were more prominent in the 19th century in promoting the rights of
Black Americans, women, prisoners, and children. And in the middle of the 20th century,
Christian and Jewish leaders from the United States were among the first to urge that the
United Nations promulgate a Declaration of Human Rights. The newly formed World Council
of Churches provided leadership among Protestant Christian groups and, since Vatican II,
members of the Roman Catholic Church have been in the forefront of the human rights
struggle all over the world. Jewish participants in the human rights movement are far more
numerous than their small numbers in the world would lead one to expect. And more recently
a number of leading Muslim intellectuals have asserted that the Islamic tradition supports
fundamental human rights.
Jews and Christians affirm that persons have human rights because they are created in the
image of God. Contemporary Jews assert that Pesach (Passover), Succot (Tabernacles), and
Shavuot (Pentecost), the three major festivals in the Jewish year commemorating aspects of
the exodus from Egypt, provide support for the notion of political liberty. Purim (Lotteries),
which recalls the danger to the Jewish people portrayed in the story of Esther, is said to affirm
the rights of minority peoples. And in remembering those who were martyred for their faith
on Yom Kippur (Day of Atonement), Jews today affirm the fundamental right of conscience.
Jewish scripture and law is also used by some Jews, however, to claim the land of Israel
exclusively for the Jewish people and to deny the rights of Palestinians to live where their
ancestors have made their homes for centuries. Whereas organizations such as Rabbis for
Human Rights file lawsuits in Israeli courts in order to defend the human rights of
Palestinians, fundamentalist groups such as Gush Emunim have supported terrorist attacks
and attempted to blow up the Dome of the Rock, the sacred Islamic shrine located on the
Temple Mount in Jerusalem.
Among Christians there is considerable debate about whether human rights are adequately
supported by the scriptures of the Old Testament or can only be affirmed on the basis of the
saving event of Jesus Christ. Christian evangelicals have expressed concern, as have Muslims,
that the Universal Declaration of Human Rights does not acknowledge God as the ultimate
source of human rights and have accused Christian liberals of making Freedom their god,
rather than Jesus Christ. Catholics have since Vatican II embraced human rights as the social
conditions for human dignity, and many priests, nuns and lay leaders have been martyred in
human rights struggles in Africa, Asia and Latin America.
Divided by doctrine about human rights, Christians are united in supporting religious
freedom. Evangelical Christians aggressively send missionaries to Asia, Africa, Latin
America, and Eastern Europe and urge the United States government to impose economic
sanctions on any foreign country that seeks to restrict the fundamental human right of
freedom of religion or belief. In the United States, however, these same Christians may well
support attempts to legislate Christian values and to require that the Christian belief called
"creationism" is taught in public school biology classes as an alternative to evolution.
Muslims affirm that governments have a responsibility to enforce divine law. In Islam the
people are not sovereign; God alone is sovereign. Human rights, therefore, are to be enforced
only insofar as they reflect divine law. Resolutions of the United Nations are not recognized
by Muslims as obligatory, but the rights sanctioned by God in scripture are seen as absolute.
To be sure there is a significant overlap between the rights asserted through international law
and the rights affirmed by Islamic jurisprudence. But where there is a difference, then Islamic
law is to be obeyed.
Equality of rights regardless of race or national origin is a firm belief within Islam, and
historically Muslims have often been better at putting this ideal into practice than Christians.
If men and women are equal before God, however, they are clearly unequal before the judges
of Islamic courts. Some Muslims argue that the ideals of Islam affirm gender equality, but
governments that have sought to implement Islamic law have distinguished between the rights
of men and women. Moreover, Islamic teaching justifies this distinction by arguing that men
and women have rights commensurate with their different roles and responsibilities in society.
Religious support for human rights among Jews, Christians and Muslims tends to take the
form of arguing that modern notions of rights are implicit in the duties that we have to God
and our neighbors, which are revealed in the ancient scriptures of each community of faith. If
I have, for instance, the duty to love you as my neighbor, then you have the right to expect
and hold me to the standard of conduct that is consistent with my duty. Hindus, who do not
generally believe in a Creator, derive rights from social, cultural and religious duties.
Buddhists find rights implied in the obligation to be aware of the interconnectedness of all
reality and thus affirm animal as well as human rights.
This is very different from the view of those who drafted the Universal Declaration of Human
Rights and promoted the development of human rights law in the first part of the second half
of the 20th century. From this other point of view, which is at the core of recent Western
political thought, rights are inherent in the nature of the individuals who join together to form
communities. Thus rights are brought into society by individuals who, in theory, form a
"social contract" with one another in order to live together. In this perspective the community
is like a voluntary association, which the individual can leave or join as he or she chooses.
When Asians or Africans practicing Hindu, Buddhist, Islamic or indigenous traditions assert
their cultural rights today and complain that international human rights law is dominated by
Western individualism, they are challenging the universality of the idea that communities are
formed by individuals who enter into a social contract. In historical terms, of course, they are
correct. Until very recently, all societies were formed more around kinship and ethnic
identities, than by the voluntary decisions of their individual members. Prior to modern
democratic forms of government, individuals had little to say about the laws that governed
their societies. Any assertion of the universality of human rights, therefore, must be
acknowledged as a contemporary claim that such rights are universally the necessary social
conditions for human dignity.
Tolerance (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
15 Dec 2009, Marijana
Tolerance
I believe that religion is what humans call the "important ideas" in life. That is, I think
religion is the term that we all use to explain how we fit into life. Since we fit into the world
in different ways, we have different things to say about how our lives have meaning. What I
have to say about where I fit into the world is different from what a Christian may have to say
about where they fit into the world, and we'll both differ with an atheist in how we fit into the
world. We all say different things and use different words, but we're all trying to answer the
same question.
This does not make me any more tolerant than a fundamentalist Christian who believes that
religion is about salvation through Christ. Beliefs about the correctness or validity of other
religions doesn't make any of us more inclusive, or tolerant, or sophisticated than other
religions that disagree with us. While no one ever makes such a bald statement, it is implicitly
said by a number of Pagans -- all who explain that since they believe all religions are valid,
others should accept their religion, too.
Tolerance isn't about belief; it's about action. Tolerance isn't about accepting the validity of a
religion; it's about politeness when interacting with other religions. Being tolerant of another's
religion does not imply that a person believes it is valid, nor does believing a religion is valid
necessarily imply tolerance of the religion. Tolerance is about following the social norms of
polite society when interacting with other religions, and about giving all religions, within
reason, freedom to practice without legal hindrance.
It's not important that people outside of our religions think that our religions are valid. What's
important is that they, at a minimum, don't interfere with our ways of honoring our Gods and
living correctly. While I happen to believe that all seekers, religious or not, are finding their
Truth and learning about how they relate to the world, it doesn't affect my search if they
disagree. More importantly, if I try to convince another person that my religion is valid, when
their religion says otherwise, I'm proselytizing -- that is, trying to convince them that a
religious belief that I hold is one they should believe, too. While one can proselytize politely,
it requires an expression of interest from the other person. An expression of mild interest in
what one's religion is doesn't qualify as enough interest to begin proselytizing.
This means that if that religion believes that it is the only way, I ignore that part of the
religion for the duration of my discussion with a participant from that religion. If the
participant of that other religion happens to be rude enough to raise that issue and personalize
it, the proper response is not for me to try to convince them that they're wrong, or that I'm
superior because I accept their religion as valid. The proper response is to express a
willingness to disagree and then to change the subject. If the topic resurfaces, it is dealt with
ever-firmer changings of the subject, or a termination of the conversation.
Many Neopagans seem to think that if they repeat the mantra that "all religions are the same,"
they'll eventually manage to convince others that their particular expression of this "universal
religion" is also valid. But denying differences in religions doesn't further interfaith efforts; it
merely muddies the waters. A Neopagan who isn't Wiccan doesn't feel particularly charitable
to Wiccans after one blithely tells a reporter that "All Neopagans worship the God and the
Goddess," or "All Neopagans cast circles," and the statement "Christians and Pagans really
believe the same thing," is unlikely to start a conversation out on the right foot with a
fundamentalist Christian. At best, it's likely to arouse mild ire. At worst, it arouses ugly and
angry feelings that inhibit further interactions. Further, what makes religious discussions
interesting isn't citing a laundry list of things two religions agree on. What makes religions
interesting is the differences of theology, belief, and practice that each one brings to the
discussion. As my husband once said, people who join tall clubs don't stand around talking
about how they're all tall -- to do so would be incredibly uninteresting. Religious discussions
between two people of different religions shouldn't only cover the things that they agree on -to do so reduces each religion to a one-dimensional shadow, devoid of color and form.
Tolerance means that you don't define your religion by saying, "I'm not like those people over
there." It means that you describe what you believe and practice in positive terms, with as
little reference to other religions as possible. To assist in descriptions of unfamiliar practices,
other religions' practices may be offered as analogous to particular practices of yours. This
should be done as sparingly as possible, and only if you are familiar enough with the
analogous practice to know that doing so wouldn't be an affront to a majority of the adherents.
So, for example, while it might be appropriate to say, "I use a Circle of Stones, which is a
meditation and prayer device similar to a rosary," it is not appropriate to say, "I am not a
Satanist and I don't sacrifice animals," or "Unlike Christians, I don't proselytize." In
particular, these latter statements presume to define others' religions for them; a privilege that
singularly belongs to adherents of those religions. After all, we wouldn't appreciate someone
making equivalent assertions about our religions while defining theirs.
Tolerance means that one starts with the assumption that the people being addressed will
believe you to be a basically decent and normal person. To do otherwise only creates
stereotypes where there were none before or causes people to wonder why a particular
religion seems so defensive. Similarly, tolerance also means that one starts with the
assumption that the people you are addressing are basically decent and normal people.
Discovering otherwise after the conversation begins is grounds for ending the conversation.
I'm not sure that belief in the validity of other religions is really a useful one -- it often seems
to be used to judge our religion as superior to others. I think a truly wise pluralistic society is
one where religions just don't have a lot to say about each other. My answer to the cosmic
question of "Who are you, and how will you live?" isn't concerned with the "rightness" of
other people's answers. Finding this answer is the purpose of my religion, and while I believe
that other people's religion attempts to answer the same question for them, this belief doesn't
much help me discover who I am or what my purpose in life is. I think that too many people
focus too much on the pluralistic aspect of their religion. While that might produce good
feelings for those new to the faith, it only minimally helps answer the question of "how to
live", and moves one little closer to finding their unique place and purpose in the universe.
Copyright 2002 Jonobie Ford
Besmisleni čin vandalizma (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
15 Dec 2009, Marijana
http://www.youtube.com/watch?v=OckbGY2OHTg
Oskrnavljeno groblje u B. Gradištu
5. decembar 2009. | 16:23 -> 19:28 | Izvor: Beta, Tanjug
Novi Sad, Bačko Gradište -- Policija je privela četiri maloletnika za koja se sumnja da su
porušila 48 nadgrobnih spomenika na katoličkom groblju u Bačkom Gradištu.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=12&dd=05&nav_id=396545
48 nadgrobnih spomenika na rimo-katoličkom groblju u Bačkom Gradištu (Opština Bečej)
bili su meta besmislenog čina vandalizma. Pre zvaničnih saopštenja istražitelja, žitelji su, čini
mi se, požurili u pokušaju da vandalizam objasne kakvom međunacionalnom netrpeljivošću. I
na koncu priče, ostali su bez komentara, suočeni sa još jednim besmislenim činom i
fenomenom neobjašnjivog nasilja.
Nažalost, i ovaj slučaj vandalizma i skrnavljenja groblja i nadgrobnih spomenika nije
jedinstven- kao da se svi, nekim ehom bliske ili davne prošlosti, prisećamo da su se slične
stvari dešavale na ovom ili onom groblju i kao da unapred odustajemo od pokušaja da
problem, zajednički, rešimo- jer upravo je ta besmislenost ono što svakog racionalnog
čoveka/ženu razoružava na samom startu.
No, postavlja se pitanje o tome koliko je nasilje ove vrste, zaista, neobjašnjivo i besmisleno?
Vandalizam na grobljima spada među, takoreći, najinteresantnije delove proučavanja
kriminalnih radnji- možda zato što je ova vrsta vandalizma vođena specifičnim motivima, a
stručnjaci smatraju da bi eventualno objašnjenje ovih motiva, možda, ponudilo neke nove
zaključke u vezi sa motivima i razlozima kriminalnih radnji, uopšte.
Ako već opšte znanje o tome da su groblja stvar najintimnijih potreba i svetonazora jednog
ljudskog bića, stvar ličnih religijskih ubeđenja, ako znanje o tome da je grob i nadgrobni
spomenik nečije privatno vlasništvo- ako već to, očito, ne deluje preventivno u suzbijanju
vandalizma, dužni smo da se pozabavimo drugim aspektima.
Gradska groblja i groblja u naseljenim mestima riznice su istorije i umetnosti, arhitektonskih
stilova i nasleđa zajednice, a za mnoge- groblja su svetinje. Svako narušavanje ovih prostora,
skrnavljenje spomenika i sl. uznemirava pojedince i porodice, pa i samo društvo i, zatečeni,
pitamo se o prirodi užitka ili zadovoljstva koje može da se javi uništavanjem grobova.
Najčešći odgovor koji možemo dobiti je da se, jednostavno, radi o besmislenom vandalizmu.
Ali, kada shvatimo da se radi o vandalizmu nad pokojnicima, nad porodičnim i istorijskim
vrednostima, vandalizmu nad samom zajednicom- sam uzrok ovakvog ponašanja sam se od
sebe nameće. Nepoznavanje granica vlastite slobode i nepoštovanje tuđe; donekle svesnost o
vlastitim pravima, ali apsolutno ignorisanje vlastitih obaveza.
Postoji neki veo misterije oko groblja koji nas, manje-više, sprečava da noću, u mrklom
mraku, tumaramo tim prostorom. No, za radoznalog adolescenta koji avanturističkog duha
ima i na pretek, za onog koji se, iz ko zna kojih razloga, oseća usamljenim ili odbačenim, a
pogotovo za one koji NEKE STVARI ČINE SAMO ZATO ŠTO MOGU- groblja
predstavljaju pravi izazov.
Istraživanja pokazuju da je omladina, odnosno, da su teenager-i oni koji su, u najvećem broju
slučajeva, skloni vandalskom ponašanju u odnosu na svoju okolinu, a njihovi postupci
pokušavaju se racionalizovati objašnjenjima o potrebi za pažnjom. To što se pomenuta pažnja
ni ne pokušava steći na neki drugi, pozitivniji, način- e, to je neuspeh društva sa kojim se
svako od nas mora suočiti.
Stručnjaci su mišljenja da, umesto naglašavanja koncepta smrti i nekih zastrašujućih ideala,
društvo bi trebalo više da se okrene tome da svoje mlađe naraštaje uči i pouči o istoriji i
vrednostima lokalnog groblja.
Jedna poslepodnevna šetnja grobljem, sa decom i porodicom, ne bi trebala biti postupak za
zgražavanje ili ismejavanje- jer tokom obične šetnje, roditelj može upoznati svoje dete sa
natpisima na nadgrobnim spomenicima, sa tim ko je ko, ako zna, i sa lepotom pojedinih
nadgrobnih spomenika.
Zašto groblje ne bi poslužilo učiteljima i nastavnicima kao kakav muzej na otvorenom?
Sigurno biblioteke i istorijski arhivi poseduju dovoljno materijala koji bi, u ovom slučaju, bio
od pomoći.
Treba ohrabriti građane, a i policiju, da češće obavljaju noćne patrole i obilaske groblja i oko
groblja.
Uredno održavanje groblja je, takođe, vrsta preventive. Uredno potkresane krošnje i sklonjeno
smeće omogućavaju bolju vidljivost prostora. Dobro osvetljenje i bezbednosne kamere. Od
koristi bi bilo istaknuti na vidno mesto npr. neki broj telefona , koji građani mogu pozvati u
slučaju da primete ponašanje ''sumnjive prirode'' na mestu počinka njihovih najbližih.
Ovo su samo neki od načina kojima se vandalizam i skrnavljenje grobova može, donekle,
kontrolisati i suzbiti, jer bi neki ili svi od navedenih primera ukazali na to da NEKO IPAK
OBRAĆA PAŽNJU.
Branko Đurić
Beograd, tehnički koordinator projekta „Uređenje romskog naselja Orlovsko“, predsednik
NVO „Centar za ekonomski razvoj Roma Srbije“
ADVENTISTIČKI POGLED NA ABORTUS ()
01 Dec 2009, branko
SMERNICE ZA ODLUČIVANJE O ABORTUSU Mnoga savremena društva suočila su se sa
moralnom dilemom u odnosu na abortus. Moralni konflikt koji izaziva ova tema, osetili su
mnogi pripadnici hrišćanske vere koji inače prihvataju odgovornost za zaštitu prenatalnog
ljudskog života, uvažavajući s druge strane, ličnu slobodu žene. Potreba za smernicama u
pronalaženju onog pravog «srednjeg» puta postaje očigledna, dok crkva pokušava da sledi
mudrost Spisa i da pruži moralni uzor svojim vernicima, poštujući u isto vreme njihovu ličnu
slobodu. Adventisti sedmog dana na ovaj način iskazuju svoj stav po pitanju abortusa,
izgrađen na osnovu vere u Boga kao Tvorca života i Onoga ko taj život održava, i artikulisan
tako da odražava hrišćansku odgovornost i slobodu. Iako svesni da i među samim
adventistima postoje različita shvatanja kada je reč o abortusu, redovi koji slede predstavljaju
pokušaj da se obezbede smernice za razrešenje ove i mnogih drugih dilema u primenjivanju
hrišćanskih principa. 1) Prenatalni ljudski život je veličanstveni Božji dar. Ideali koje je Bog
postavio pred čoveka ističu svetost ljudskog života, kao slike Božjeg života i zahtevaju
poštovanje prenatalnog života. Međutim, odluke u vezi sa samim životom moraju se donositi
u kontekstu jednoga u greh paloga sveta kakav je naš. Sigurno je da abortus nikada nije čin
bez velikih moralnih konsekvenci. Prenatalni život se ne sme olako i nepromišljeno oduzeti.
Abortus se može izvršiti samo sa najozbiljnijim razlogom. 2) Abortus je jedna od onih
tragičnih dilema koje sa sobom donosi čovekov pad. crkva treba da pruži blagonaklonu
podršku svima koji se lično susreću sa odlukom o abortusu. Stav osude nije primeren za one
koji su prihvatili Jevanđelje. Hrišćanima je naloženo da sačinjavaju zajednicu ljubavi, vere i
međusobne brige, koja će pomagati one koji prolaze kroz krizu, kako bi bolje sagledali sve
alternative. 3) Crkva na praktičan, opipljiv način, kao zajednica koja pruža podršku, izražava
svoju obavezu da ističe vrednost ljudskog života. Taj način podrazumeva: a) jačanje
porodičnih veza b) edukacija oba pola u pogledu hišćanskih principa koji se odnose na
ljudsku seksualnost c) naglašavanje odgovornosti obe strane – kako muža tako i žene, u
planiranju porodice d) pozivanje obe strane u bračnoj zajednici da nose svoju odgovornosti za
posledice ponašanja koje je nedosledno u odnosu na hrišćanske principe e) stvaranje
normalnih uslova za kontinuirani dijalog o moralnim pitanjima koja se tiču abortusa f)
obezbeđivanje podrške i pomoći ženama koje su odlučile da prekinu krizu trudnoće g)
ohrabrenje i pomoć očevima da prihvate i učestvuju u odgovornosti vezane za podizanje dece
Crkva se takođe obavezuje da pomaže u ublažavanju onih nesrećnih- drštvenih, ekonomskih i
psiholoških faktora, koji bi eventualno mogli govoriti u prilog abortusa, i da pokaže
iskupljujuću brigu za one koji pate zbog posledica lične odluke ove vrste. 4) Crkva ne može
zauzeti mesto lične savesti; međutim, ona treba da obezbedi moralne smernice. Abortus radi
kontrole rađanja, polne selekcije, ili koristi nisu odobreni od strane crkve. Žene se, ponekad,
mogu suočiti sa okolnostima – životna ugroženost trudnice, ozbiljne opasnosti po njeno
zdravlje, teške urođene mane fetusa, koje su pažljivo dijagnostikovane, trudnoća koja je
posledica silovanja ili incesta – koje proizvode ozbiljne moralne i medicinske dileme.
Konačnu odluku o eventualnom prekidu trudnoće donosi sama trudnica, posle valjanog
savetovanja. Ženi koja prolazi kroz ovaj težak proces treba svesrdno pomoći kako bi donela
najbolju odluku, davanjem pravih informacija, pravilnim izlaganjem biblijskih načela i
upućivanjem na vođstvo Svetoga Duha. Pre svega, ovakve odluke se najbezbolnije mogu
izroditi u kontekstu zdravih porodičnih odnosa. 5) Hrišćani kao svoju prvu i najveću obavezu
priznaju obavezu prema Bogu. Oni traže ravnotežu između praktikovanja ličnih sloboda,
njihovih obaveza u okviru verujuće zajednice i obaveza prema širem društvu i njegovim
zakonima. Oni čine svoj izbor u skladu sa Spisima i zakonima Božjim kojima daju prednost
nad društvenim normama. Stoga, svaki pokušaj da se žena prisili bilo na održavanje, ili na
prekid trudnoće, treba odbaciti kao povredu lične slobode. 6) Navedene sugestije trebalo bi da
služe kao smernice crkvenim institucijama za razvijanje svog sopstvenog okvira harmoničnog
delovanja u ovim situacijama. Osobe koje imaju prigovor savesti religijskog ili etičkog
porekla, ne smeju se primoravati da učestvuju u činu abortusa. 7) Članove crkve treba hrabriti
u cilju stalnog razmišljanja o sopstvenoj odgovornosti u pogledu abortusa, a sve to u svetlosti
učenja koje proizilazi iz Spisa.
Crkva i izbori: Samo ne novi Mesić Utorak, 24. novembar 2009. 10:43 ()
30 Nov 2009, branko
Crkva i demokratija? Ko čija pravila igre može i sme da promoviše? Ko na koga da utiče?
Ako te dileme ponegde i ima, izgleda da je u Hrvatskoj više nema. Hrvatski biskupi su,
naime, pre predsedničkih izbora poslali poruku kakav mora biti novi šef države: katolik,
domoljub i moralna osoba. "Iz vrednosti koje mora promicati - protiv pobačaja i radne
nedjelje, za vjeronauk u školi - svoju bi političku pragmatiku morao, očito, temeljiti na
kršćanskom nauku", piše "Večernji list". Prema anketi ovog dnevnika s predsedničkim
kandidatima, crkvenim stavovima najbliži su Milan Bandić, Andrija Hebrang, Josip Jurčević i
Miroslav Tuđman. "Jutarnji list", pak, konstatuje da, kako se predsednička kampanja
zahuktava, neki kandidati "kao nikada do sada žele svjedočiti što veću bliskost s Crkvom" te
da se Hebrang, Bandić i Dragan Primorac "rado slikaju s predstavnicima Crkve". "Hebrang je,
recimo, svoj program predočio biskupu Barišiću u Splitu, Primorac obvezatno posjećuje
crkvene institucije kao da se kandidira za biskupa, a Bandić stalno spominje kršćanske
obiteljske vrijednosti i Boga", piše "Jutarnji". Stoga se postavlja pitanje - hoće li Crkva
preferirati nekog iz tog kandidatskog trojca i tako uticati na ishod izbora? I sme li to?
Spomenuti trojac, po mišljenju dobro informisanih, odgovara "više ili imanje kriterijima koje
je Crkva postavila kao potrebne kvalitete novog predsjednika". Iz krugova bliskih Kaptolu to i
potvrđuju, ali za "Jutarnji" kažu da se Crkva "više protivi dolasku nekog sličnog Stjepanu
Mesiću... nego što će gurati nekog od spomenute trojice". Teolog Adalbert Rebić je to bez
uvijanja i objasnio, rekavši da"ne bi bilo u redu da u zemlji u kojoj ima više od 90 posto
vjernika (teista), predsjednik bude ateist". Don Ivan Grubišić, sociolog religije, takođe je
siguran da podršku biskupa neće dobiti Vesna Pusić ni Ivo Josipović, jer su po tome slični
Mesiću, ali da je mogu dobiti Hebrang, Bandić ili Primorac. Rebić, međutim, tvrdi da Crkva
"nije i neće pozvati građane da glasuju za konkretnog kandidata niti će "davati upute oko
glasovanja". Grubišić se slaže s tim, ali ima i dodatno objašnjenje. "Crkva javno i poimence
neće promovirati nijednog kandidata. To je diplomacija Crkve... No, Crkva će već naći
mogućnost kako se opredijeliti, jer je politički izbor novog predsjednika za nju i te kako
važan", kaže on. Grubišić, s druge strane, drži da bliskost Crkvi neki kandidati ispoljavaju
"formalno i interesno, a ne iz uvjerenja", jer "djela su im u suprotnosti s kršćanskim izvornim
standardima, dok su neki kao 'veliki Hrvati' i kršteni". Detalji su, u svakom slučaju, sasvim
nevažni, jer Crkva posle poruke svojih biskupa i ne mora "javno podržati" nijednog kandidata.
Crkva i izbori: Samo ne novi Mesić ()
29 Nov 2009, branko
Crkva i demokratija? Ko čija pravila igre može i sme da promoviše? Ko na koga da utiče?
Ako te dileme ponegde i ima, izgleda da je u Hrvatskoj više nema. Hrvatski biskupi su,
naime, pre predsedničkih izbora poslali poruku kakav mora biti novi šef države: katolik,
domoljub i moralna osoba. "Iz vrednosti koje mora promicati - protiv pobačaja i radne
nedjelje, za vjeronauk u školi - svoju bi političku pragmatiku morao, očito, temeljiti na
kršćanskom nauku", piše "Večernji list". Prema anketi ovog dnevnika s predsedničkim
kandidatima, crkvenim stavovima najbliži su Milan Bandić, Andrija Hebrang, Josip Jurčević i
Miroslav Tuđman. "Jutarnji list", pak, konstatuje da, kako se predsednička kampanja
zahuktava, neki kandidati "kao nikada do sada žele svjedočiti što veću bliskost s Crkvom" te
da se Hebrang, Bandić i Dragan Primorac "rado slikaju s predstavnicima Crkve". "Hebrang je,
recimo, svoj program predočio biskupu Barišiću u Splitu, Primorac obvezatno posjećuje
crkvene institucije kao da se kandidira za biskupa, a Bandić stalno spominje kršćanske
obiteljske vrijednosti i Boga", piše "Jutarnji". Stoga se postavlja pitanje - hoće li Crkva
preferirati nekog iz tog kandidatskog trojca i tako uticati na ishod izbora? I sme li to?
Spomenuti trojac, po mišljenju dobro informisanih, odgovara "više ili imanje kriterijima koje
je Crkva postavila kao potrebne kvalitete novog predsjednika". Iz krugova bliskih Kaptolu to i
potvrđuju, ali za "Jutarnji" kažu da se Crkva "više protivi dolasku nekog sličnog Stjepanu
Mesiću... nego što će gurati nekog od spomenute trojice". Teolog Adalbert Rebić je to bez
uvijanja i objasnio, rekavši da"ne bi bilo u redu da u zemlji u kojoj ima više od 90 posto
vjernika (teista), predsjednik bude ateist". Don Ivan Grubišić, sociolog religije, takođe je
siguran da podršku biskupa neće dobiti Vesna Pusić ni Ivo Josipović, jer su po tome slični
Mesiću, ali da je mogu dobiti Hebrang, Bandić ili Primorac. Rebić, međutim, tvrdi da Crkva
"nije i neće pozvati građane da glasuju za konkretnog kandidata niti će "davati upute oko
glasovanja". Grubišić se slaže s tim, ali ima i dodatno objašnjenje. "Crkva javno i poimence
neće promovirati nijednog kandidata. To je diplomacija Crkve... No, Crkva će već naći
mogućnost kako se opredijeliti, jer je politički izbor novog predsjednika za nju i te kako
važan", kaže on. Grubišić, s druge strane, drži da bliskost Crkvi neki kandidati ispoljavaju
"formalno i interesno, a ne iz uvjerenja", jer "djela su im u suprotnosti s kršćanskim izvornim
standardima, dok su neki kao 'veliki Hrvati' i kršteni". Detalji su, u svakom slučaju, sasvim
nevažni, jer Crkva posle poruke svojih biskupa i ne mora "javno podržati" nijednog kandidata.
Država i crkva – smetnje na vezama- 4 godine kasnijie ()
04 Dec 2009, branko
Da li Bog i ovo gleda? MOMČILO ĐURĐIĆ 10.03.2009. Nisam nikada imao dilemu da li se
Crkva i Država u Srbiji jedna drugoj mešaju u poslove. Kada imate Crkvu koja čak i u svom
imenu nacionalno, po redosledu, pretpostavlja verskom, sasvim je jasno da će odnos ove dve
institucije biti trajno nestabilan i neuređen, bez obzira što i jedna i druga imaju svoje ustave. I
površno proučavanje prakse potvrđuje da je njihovo partnerstvo zavisilo od trenutnog odnosa
snaga i dubine nacionalne drame koja se odvijala na istorijskoj sceni, a ne od čvrsto
ustanovljenih pravila moderne države. Klatno se, bar u poslednjih šest decenija, neobuzdano
kretalo od tačke u kojoj se uspostavljala bezbožnička ideološka diktatura do tačke kada
slušajući vesti o zakonodavnoj aktivnosti sopstvene države ne znate da li vam je parlament u
Beogradu ili u Teheranu. Poslednja dva slučaja mešanja Srpske pravoslavne crkve u poslove
države tj. nacionalne skupštine,u vezi donošenja statuta pokrajine Vojvodine i zakona protiv
diskriminacije, na očigledan način su doveli u pitanje doslednost i moralnost pozicija sa kojih
naša Crkva nameće stavove i meša se u građanske poslove. Naravno, niko ne osporava pravo
Crkve da u redovnoj proceduri i javnoj raspravi blagovremeno predoči svoje stavove o
pojedinim važnim pitanjima. Ipak, način na koji ona to čini, a pogotovo način na koji joj se to
omogućava, dovodi u pitanje osnove savremene sekularne zajednice. Osporavajući predlog
statuta Vojvodine SPC je nesumnjivo povredila emocije i čast svojih vernika na teritoriji tri
severne eparhije i pokazala skandalozno nepoverenje prema onima koji su u najtežim
vremenima po srpski narod sačuvali plamen Nemanjića. Njihovi potomci, ali i narodi sa
kojima neguju suživot u miru, za šta je posle toliko istorijskih trauma trebalo naći snage i
pameti, su ogromnom većinom a preko svojih političkih predstavnika, glasali za statut koji
Crkva odbacuje. Moje pitanje, koje proističe iz ovog zamešateljstva, nije koga treba poslušati,
jer to se u jednoj evropskoj državi na početku 21. veka podrazumeva. Moje pitanje glasi:
zašto se SPC koja je u Srbiji teritorijalno, eparhijski izuzetno decentralzovana sa toliko
feudalnih elemenata, zalaže za centralizaciju države? Zašto nam nije predložila njen istorijski
model organizacije sa više od deset eparhija, ako ga smatra toliko dobrim da se arhijereji
spremaju da uvedu nove eparhije i dodatno usitne organizaciju Crkve na tlu Srbije? Jednom
rečju, zašto žele da nas kao građane “centralizuju”, a kao vernike dalje “decentralizuju”?
Sledeća opasna nedoslednost odnosi se na osporavanje pojedinih predloženih tačaka zakona
koji se odnose na seksualne slobode i prava građana Srbije. Ova pitanja su decenijama
predmet spora u mnogim državama širom globusa, ali evropska kretanja, i pored snažnog
protivljenja pravoslavne, rimokatoličke i drugih crkava, ukazuju na civilizacijsko stanovište
da svi građane imaju pravo na izbor životnog partnera i da se njihove seksualne sklonosti ne
mogu dovoditi u pitanje i stavljati izvan zakona. Dileme i podeljenosti oko ovog pitanja će
trajati, a konsenzus oko toga da li su istopolne seksualne sklonosti bolesne Ili društveno
prihvatljive teško da će ikada biti postignut. Ako u ovoj stvari postoje dileme i rasprave, u
jednoj drugoj sasvim sigurno ne postoje – niko ne dovodi u pitanje činjenicu da je pedofilija
bolest kojom se ozbiljno ugrožava zajednica, pogotovo njen najosetljiviji deo, deca. I tu
dolazimo do pitanja moralne pozicije iz koje naša Crkva osporava delove Zakona protiv
diskriminacije. Kako je moguće da organizacija koja na visokom arhijerejskom mestu drži
osobu bolesnu i opasnu po okolinu, koja je na neprimeren način, „zastarevanjem slučaja”,
izbegla opravdanu sudsku kaznu za seksualno zlostavljanje dece, sebi daje slobodu da
osporava prava onih koji nikoga ne ugrožavaju, a pogotovo ne decu? Podsetimo se da je i sam
tadašnji ministar pravde, zbog pomenutog pravnog skandala, trenutno razrešio sudiju koji je
omogućio zastarevanje slučaja Vladike Pahomija i time jasno pokazao šta država misli o
tome. Međutim, ni to nije bilo dovoljno našem Sinodu da penzioniše i uputi na lečenje svog
velikodostojnika i tako zaštiti čast Crkve ali i bezbednost članova crkvene zajednice?!?
Suština i najteža osuda ovakvih moralnih nedoslednosti sadržana je upravo u jednoj biblijskoj
legendi o Hristu, prostitutki i onima koji su nameravali da je kamenuju. Znate, naravno, tu
legendu čija pouka predstavlja sam moralni temelj hrišćanske vere – tolerancija i suočavanje
sa sopstvenim grehom. Da li je naša Crkva u neodmerenosti koja je proistekla iz oslobađanja
od komunističkih stega zaboravila na osnovne moralne postulate sopstvene vere?
Peščanik.net, 10.03.2009.
Država i crkva – smetnje na vezama ()
04 Dec 2009, branko
Država i crkva – smetnje na vezama MIRKO ĐORĐEVIĆ 15.11.2006. Onome ko ima
elementarna znanja iz istorije hrišćanske crkve – pa i SPC – sve bi trebalo da bude jasno. No,
dovoljno je baciti pogled na dnevna zbivanja, da bi se videlo kako sve ide dramatično –
politika je postala sudbina građana, pa i vernika i članova Sinoda. Nisu crkva i država
odvojene od vremena revolucije 1789. godine. Odvojio ih je još Isus sam, i niko ne zna zbog
čega se ljudi i crkve boje tih Isusovih reči, a one se vide i u Ustavu za Evropu. Kod nas,
posebno, niko za to ne mari. Isus je jasno opominjao – Marko 12.13-17 – što je Božje a šta je
carevo. U dramatičnom momentu, na saslušanju pred Pilatom, guvernerom koji zvanično
zastupa rimsko pravo, Isus je još precizniji – Jovan 18.36 i 19.i – i kaže da neće političku
vlast, kako su ga prijavili doušnici bezbednosnih službi, jer, kaže on, «moje carstvo nije od
ovoga sveta». I istoriju znamo – država i crkva su bile srasle u jedno, pa je i «greh struktura»
zajednički. Kod nas je u Srbiji situacija posebno složena, a u novije vreme se čak i pogoršala.
Milošević je manipulisao sa crkvom, ali i ono što čini Koštunica ne obećava ništa dobro ni
državi ni crkvi. Primera ima toliko, i svakodnevni su, da bi se trebalo svakim posebno baviti.
Pomenućemo samo one koji potvrđuju «smetnje na vezama» između države i SPC. Nedavno
je šef tajne policije Koštuničinog režima, R. Bulatović, javno priznao nešto što šefovi tajnih
policja - po pravilu – retko čine – «Večernje novosti» 22. 06 2006. – «Konkretno sada
tragamo za tri dosijea crkvenih velikodostojnika, koji su nestali u periodu posle 2000. godine.
Imamo i pretpostavku zbog čega su uzeti i gde su završili». Zaista bizarno. Država i SPC su
srasle i zaboravlja se da je misija crkve evangelizacija, a ne klerikalizacija. Kod nas se odavno
ne zna šta je šta, i u državi i u crkvi. Sabornost češće pominju političari nego crkva, a jasno je
da to – umesto jedinstva u veri – predstavlja pokriće za totalitarnu praksu vlasti i vladanja.
Umesto vere i crkve drugima se nudi – recimo Makedoncima i Crnoj Gori – više od
autonomije, a manje od autokefalnosti. Država i režim manipulišu crkvom, ali i SPC prihvata
igru. I sve je bizarno u toj igri – veruje I. Dačić da će mu «sreću na izborima doneti osveštani
jerusalimski krst», od koga se, kaže, ne odvaja. No gradska vlada ipak ne pristaje da se prah
N. Tesle sahrani na Bračaru, u hramu sv. Save. Nekada, stoga, veze «pucaju», nekada pak sve
se dogovori. To se zove «simfonija», i nju dogovaraju režim i SPC, pri čemu, malo ko vidi da
će crkva na duži rok biti gubitnik – kao crkva. Republika, novembar 2006.
Moralna uloga Crkve ()
04 Dec 2009, branko
Moralna uloga Crkve MARIO KOPIĆ 01.12.2009. Moralni elementi su prisutni u svim
religijama. Tako i u kršćanstvu. U kršćanstvu čak posebno. Kršćanstvo se, naime, odreklo
neposrednog uređivanja države, što je karakteristično za judejstvo, i zato naglašava upravo
moralnu, etičku dimenziju. Ta dimenzija dominira već u deset božjih zapovijedi. Samo tri od
njih su vjerske u strogom smislu te riječi, dok se ostalih sedam odnosi na moralna pitanja. Bit
moralnih zapovijedi, što ih kršćanstvo kao religija promiče preko božjih zapovijedi, jeste u
tome da nastupaju kao božji zakoni, kao nešto što je postavio Bog. Crkva se pri utvrđivanju
morala oslanja na Boga, na njega se poziva kao na natprirodni autoritet. Bog je Zakonodavac:
dao je, postavio je božje zapovijedi, odnosno zabrane. Bog je Nadzornik: Bog sve vidi, Bog
sve zna, griješiti se ne smije. Bog je konačni Sudac. I Bog je Nagradilac: Bog je pravedni
sudac, koji dobro nagrađuje, a loše kažnjava. Jer su u kršćanstvu temeljna moralna pravila
identična s božjim zapovijedima, Bog je kao Autoritet iznad tih pravila. Takav odnos između
morala i čovjeka Kant je kao novovjekovni, moderni filozof označio kaoheteronomni odnos,
odnos u kojem čovjek nije autonoman, nego je ovisan o nečemu izvan sebe ili iznad sebe.
Moralne zakone ne postavlja sam, nego mu ih postavlja netko drugi. U takvom odnosu čovjek
nije autonomni subjekt, svoj vlastiti zakonodavac, jer iznad njega postoji Zakonodavac
kojemu čovjek mora biti pokoran, a preko njega Instituciji koja ga zastupa na zemlji, dakle
Crkvi. Crkveni autoritet, autoritet crkvene hijerarhije, na zemlji nadomješta božji Autoritet,
govori u njegovo ime i tumači njegove namjere: Bog tako hoće! Prosvijećena misao takvo
stanje smatra stanjem mračnjaštva. Prema Kantu, u čovjekovu autonomiju ne smije se plesti
nikakva viša instanca, posebno ne na području moralne autonomije. Istinsko moralno
stajalište za prosvjetiteljstvo jest samo samostalno stajalište. Moralno odlučivanje mora biti
uvijek vlastito odlučivanje, slobodno samoodlučivanje na podlozi samoodređenja. Jedini
kriterij ili mjerilo pri tome treba biti kategorički imperativ, bezuslovna zapovijest koja glasi:
Postupaj tako da načelo tvoga postupka može postati općim pravilom postupka sviju. Riječ je
o varijanti drevnog zlatnog pravila koje kaže da ono što ne želiš da drugi čini tebi ne čini ni ti
drugome. Na izvoru moralnih pravila dakle nije više Bog, nego čovjek sam. Moralna pravila
nisu božje zapovijedi, nego ljudske postavke. Zato moral ne može više biti u rukama Crkve.
Moralni odgoj treba preuzeti civilna ustanova, laička škola. Ona čovjeka treba odgajati u
samostalnu ličnost, autonomni subjekt. I to je najbolje ishodište za njegove moralne odluke.
No daljnji je razvoj doveo do prekomjernog razmaha subjekta i subjektiviteta. Najprije u 19.
stoljeću, do individualnog subjektivizma, to jest do liberalizma, potom u 20. stoljeću do
boljševičkog i nacional-socijalističkog kolektivnog subjektivizma. Za subjektivizam je
karakteristična degradacija kategoričkog imperativa, Zakona moralnosti, na ravan
samovoljnosti. Ono što Ja hoću, što Mi hoćemo, to je pravilno i mora vrijediti za sve. Dokaz
toga su objektivni zakoni historijskog razvića što ih možemo spoznati i afirmirati samo Mi,
Avangarda. Tako je Partija preuzela nekadašnju ulogu Crkve, samo u apsolutnijem i
grotesknijem obliku. Revolucionarni imperativ je kategorički imperativ kao zakon moralnosti
izopačio u njegovu suprotnost, u zakon nemoralnosti. Komunistička ideologija
revolucionarno nasilje postavlja kao vrhovno načelo i zato se u obračunu s (klasnim)
neprijateljem na zabranu ubijanja više ne osvrće. Do neprijatelja treba biti bezobziran, treba
ga uništiti, ubiti. Umjesto ljubavi zavladala je mržnja. Ne samo u svakodnevnom životu, nego
na načelnoj ravni: kao princip komunističkog morala ili socijalističke etike. I prosvjetiteljski
liberalizam u društvima s parlamentarnom demokracijom svojim je subjektivizmom zaglibio
u nasilje. Ne toliko u nasilje prema čovjeku, koliko u nasilje prema prirodi. Jer čovjek kao
subjekt ima sve oko sebe za objekt, dakle i sa prirodom može postupati kao sa objektom. Ima
pravo na raspolaganje prirodom, dakle i pravo na ubijanje životinja kao prirodnih bića itd.
Nakon dvjesto godina takvo se gledanje okrenulo i protiv samog čovjeka. Čovjek je počeo
spoznavati da je apsolutna vladavina subjekta promašaj, dakle i njegovo poistovjećivanje sa
subjektom i njegovom autonomijom. Čovjekova moralna samovoljnost, zapravo moralna
pravila kao postavke subjektove volje za moć, vodi u propast. Nisu li moralna pravila nešto
više od subjektovih, po njemu samome određenih vrednota? Drugim riječima: na čemu
zasnovati moral da ne bude stvar puke proizvoljnosti i posljedične samovoljnosti, da ne bude
sredstvo u rukama onoga tko ima moć? Treba li se nanovo vratiti u okrilje Crkve? Želimo li
imati legitimnu vlast i pravnu državu i živjeti u civilnom društvu, tada na području morala i
etike ne može odlučivati nikakva Partija i nikakva Crkva. Čisto područje Crkve samo je
religija i zato Crkva ostaje čista samo ako ne poseže na druga područja. Niti na područje
ekonomije, niti na područje politike, niti na područje etike. To naravno vrijedi za Crkvu kao
društvenu instituciju, ne i za crkvu kao duhovnu zajednicu. Drugim riječima: škola kao škola
mora ostati laička, moralni odgoj u njoj mora ostati laički. Znači li to da škola, ostajući
ideološki (svjetonazorski) neutralna, mora ostati neutralna i sa gledišta morala i etike? Ne.
Škola mora učenike neutralno upoznati s različitim etičkim zasnivanjima morala, dakle i sa
kršćanskom etikom, sa njezinom zasnovanošću u Bogu, u vjeri u temeljna moralna pravila
kao božje zapovijedi. Mora ih upoznati i sa prosvjetiteljskom etikom i utemeljenjem etike na
autonomnosti čovjeka kao subjekta. Ali jedno je zasnivanje moralnih pravila, a drugo su sama
ta pravila. Pravilo da ne smijemo ubijati jest moralno pravilo koje vrijedi nezavisno o razlici
između teističkog i ateističkog utemeljenja. To je moralno pravilo koje možemo smatrati
etičkim principom života u civilnom društvu, dakle i nužnim sastavnim dijelom školskog
moralnog odgoja, koji je dio ne samo lične, nego i građanske kulture. Uz to se danas sve
razgovjetnije oblikuje post-moderna etika, dakle etika koja se ne zasniva niti na Bogu niti na
Čovjeku, koja nije ni teo-centrična ni antropo-centrična, nego proizlazi iz bivstvovanja bez
kojeg nema nikakvog bivstvujućeg, bez kojeg bivstvujućeg, ako mu ne dopustimo da bude,
uopće nema. Toj spoznaji i tom post-modernom etičkom načelu pustiti da bude, koje nije u
suprotnosti niti s kršćanskom niti s prosvjetiteljskom etikom, već je šire od njih, jer zagovara
svetost svih živih bića u njihovom bivstvovanju, približavaju se danas, premda im biblijski
tekst diktira drukčiju poziciju, i kršćanski teolozi. Upravo to svjedoči da Crkva ne može više
prisvajati ni isključivu ni glavnu moralnu ulogu u društvu. Crkva ima značajnu, ali ne
isključivu niti glavnu moralnu ulogu. Legitimna vlast i pravna država pri toj ulozi Crkvu ne
smiju sprječavati. No stalno moramo biti svjesni da, premda postoji presjek između religije i
morala, moral (etiku) nije moguće reducirati na religiju. Peščanik.net, 01.12.2009.
Inicijativa Zoran Lukovic - lovac na sekte- inicijativa mladih za ljudska prava u skladu
sa članom 223. Zakonika ()
04 Dec 2009, branko
www.lawinitiative.com/.../Krivicna%20prijava%20protiv%20Zorana%20D.%20Lukovica.do
c Okružno javno tužilaštvo Savska 17a Beograd Inicijativa mladih za ljudska prava u skladu
sa članom 223. Zakonika o krivičnom postupku, podnosi KRIVIČNU PRIJAVU Protiv:
Zorana D. Lukovića, kapetana u Upravi kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih
poslova, adresa nepoznata podnosiocu prijave Zbog: krivičnog dela izazivanja nacionalne,
rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti iz člana 134. Osnovnog krivičnog zakona
OBRAZLOŽENJE I ČINJENIČNI OPIS: 1) Zoran D. Luković je 2003. godine izdao knjigu
pod naslovom “Sekte – priručnik za samoodbranu”. Knjiga je izašla u 5.000 primeraka, a
izdavač je Izdavačka kuća Draganić, Goce Delčeva 40, Novi Beograd. U ovoj knjizi na
stranama 18 i 19, izvršena je podela “Sekti”. Pod brojem 1. u toj klasifikaciji, navedene su
kao “Pseudohrišćanske sekte”: Adventisti (subotari), baptisti, Božja deca, Zapadno –
pravoslavna crkva, Jehovini svedoci, kreacionisti, mormoni, nazareni, novoapostolska crkva,
pentekostalci, Reč života, Slobodna crkva, Univerzalni život, Hristova crkva, Hristova crkva
jevanđeljske braće, Hristova crkva malokrštenja, Crkva božija… Na strani 27, u delu koji nosi
naslov “Sekte i droga” navodi se: “Iako droge nisu više zaštitni znak (osim kod satanista)
sekti, ne zaboravimo da su manipulacija, opsena i impresario glavno oružije sektaša u procesu
vrbovanja kandidata. Zato ne isključimo zloupotrebu narkotika, ne možda kao pravilo
ponašanja nego kao uvek moguće i provereno od ranije, rezervno (sredstvo) oružije u procesu
vrbovanja (manipulacije) novih kandidata ili zadržavanja starih na okupu”. Na strani 27, u
delu koji nosi naziv “Kategorije ljudi podložnih pristupanju sektama” navodi se: “Sekte
koriste i manipulišu stanjima slabosti pojedinaca, stanjima zbunjenosti, povređenosti,
nesnalaženja, usamljenosti, straha, neizvesnosti… vrbujući ih i iskorišćavajući”. Na strani 31
ispod naslova “Diskriminacija onih koji ne pripadaju sekti prilikom zapošljavanja” navodi se:
“U preduzećima koja su vlasništvo članova sekti, bez obzira na stručnu klasifikaciju,
nephodan uslov je duhovna podobnost pripadnika sekti. Onome koji bi želeo da se zaposli, a
nije član, nudi se prethodni kurs, tečaj kako bi kao tako kvalifikovan i osvedočen sa svojom
sabraćom radio”. Na strani 34, pod naslovom “Vidovi odbrane” navodi se: ”Sekte poslednjih
decenija jesu pojavni oblik mentalnih manipulacija i novi oblik bolesti zavisnosti”. Na strani
37 se navodi:”Brojni su slučajevi mladih koji su na nekom svom putu samorealizacije, zalutali
u sektu, a posle završili u duševnoj bolnici. Mnogi su postali toksikomani, predajući se bilo
alkoholu, bilo drogama ili tabletama, pa su takođe završili u psihijatrijskim ustanovama ili na
groblju.” Niže se navodi i sledeće: “Neki pripadnici sekti ne samo da nisu bili na
propovedanom prosvetljenom putu vrline i spasenja, nego su počinili i najteža krivična dela,
kao što su ubistva, razbojništva, silovanja…” … “Prostiutucija je čak u nekim sektama u
opisu delatnosti misije”. Na strani 69 se navodi:”Sekte proklamuju besmislenost tradicije,
nacionalne istorije, običaja, a verskim praznicima i crkvenim službama se podsmevaju”. Na
strani 71 se navodi:”U pseudohrišćanskim sektama nasilje se najčešće ispoljava kao rezultat
potrage, ucene, pretnje i psihičkog terora prema odbeglim članovima sekte i članovima
njihovih porodica. 2) U dnevnom listu “Politika” od 23.12.1999. godine izašao je tekst (koji je
inače preuzet od agencije Tanjug) u kome je opisano kako su pirotska organizacija mladih
JUL-ovaca, inspektor policije Zoran D. Luković i protojerej SPC Hristivoje Nikolić branili
pirotske građane od “sekti u službi novog svetskog poretka”. Navodi se da je na toj tribini
rečeno da su “sekte opasnost za sve narode sveta, a njihov cilj je da slome nacionalne
suverenitete, razarujući ih kao virus, sve su one destruktivne, totalitarne.…donose smrt i
razaranje”. 2) Na sajtu dnevnih novina “Glas javnosti” (www.glas-javnosti.co.yu) od 16. juna
2001. godine navodi se: “Savremene sekte, objašnjava Luković, za razliku od onih prvobitnih,
nemaju samo religijsku svrhu, već im je pre svega cilj da se što više obogate i zbog toga hoće
da uđu u najviše političke krugove i da imaju uticaj na centre moći. Takav je slučaj i sa
transcendentalnom meditacijom koja je, pored adventista, najzastupljenija sekta kod naših
političara. Mnogi u sadašnjoj i prošloj vlasti, tvrdi Luković, aktuelni ministri čak, u najmanju
ruku su promoteri sekti preko kojih oni ostvaruju svoje ciljeve, a mnogi su i članovi”. Niže se
dodaje i sledeće: “Sekte svakako jesu vrsta specijalnog rata ako pod ratom podrazumevamo
ekonomsku, religijsku ili kulturnu ekspanziju na račun drugog - smatra Luković”. 3) 18.
oktobra 2002. godine na sajtu dnevnog lista “Dnevnik” (www.dnevnik.co.yu), u feljtonu koji
je pisao, Zoran D. Luković je u sekte uvrstio i međunarodne, nevladine i humanitarne
organizacije i dodao da prema njima treba zauzeti “primeren odnos”. On je objasnio da to ne
znači lomaču, ali da ne smemo dozvoliti da budemo izmanipulisani i da prodamo dušu u
“sparing duhovnoj borbi”, već im posao treba učiniti neprofitabilnim. 23. jula 2003. godine na
sajtu dnevnog lista Dnevnk (www.dnevnik.co.yu) Zoran Luković navodi sledeće: “Onaj koji
sebe smatra vernikom, a ne sledi bogootkrivene istine, dogme, jeste jeretik. Prema tome, sekte
su jeretičke verske zajednice, a ne crkve. Iako mnoge sebe nazivaju crkvama, iako neke imaju
i milione sledbenika, raspolažu velikim brojem objekata i materijalnim bogatstvima,
učestvuju u mnogim humanitarnim akcijama (što će Gospod, verujemo, pozitivno oceniti na
Strašnome sudu), mi ih, ceneći po crkvenim dogmatsko-doktrinarnim načelima, nikako ne
možemo smatrati crkvama.” 28. jula 2003. godine na sajtu dnevnog lista Dnevnik
(www.dnevnik.co.yu) navodi se: “Slabosti, strahovi, nesigurnost, osećanje krivice, podsticani
su i gajeni da bi sekta razvila zavisnost i uništila slobodnu volju pojedinaca.” 29. jula 2003.
godine na sajtu dnevnog lista Dnevnik (www.dnevnik.co.yu) Zoran D. Luković baptiste i
nazarene otvoreno naziva sektama. 30. jula 2003. godine, na sajtu dnevnog lista Dnevnik
(www.dnevnik.co.yu) Zoran D. Luković naziva adventiste i jehovine svedoke sektama a da u
samom tekstu ne postoji ni jedna jedina reč kojom bi obrazložio ovakvu tvrdnju. Kada
spominje Jehovine svedoke on navodi: “To su vernici koji druge ljude gledaju ili kao demone,
ili kao potencijalne jehoviste.” 4) Dana 18. maja 2005. godine održana je tribina pod
pokroviteljstvom opštine Aranđelovac, Centra za kulturu i obrazovanje i Omladinskog saveta
Aranđelovca. Naziv tribune je bio “Novi oblici zavisnosti: verske sekte, video igrice i droga”.
Govorili su: Vlajko Pantić – psiholog, Vićentijević Vlada – đakon, Spasić Slobodan –
psiholog i Zoran D. Luković – koji se predstavio kao državni službenik. Zoran D. Luković je
tom prilikom rekao sledeće: “Nije važno koliko članova ima sekta, ako je sekta, ostaće takva i
ako ima više od hiljadu članova”. D o k a z i: 1) Knjiga Zorana D. Lukovića – “Sekte –
priručnik za samoodbranu”. Knjigu je izdala izdavačka kuća “Draganić”, Goce Delčeva 40,
Novi Beograd, 2003. godine 2) Sajt Glasa javnosti – www.glas-javnosti.co.yu , pogledati
arhivu vesti od 16. juna 2001. godine. 3) Sajt dnevnih novina “Dnevnik” www.dnevnik.co.yu, pogledati arhivu vesti za gore navedene datume 4) Predlog Zakona o
pravnom položaju verskih zajednica, tj. njegov član 18. 5) Po potrebi izvesti i druge dokaze
Shodno opisanom činjeničnom stanju konstatujemo: Ovakvim postupcima Zoran D. Luković
je nastupajući kao službenik Ministarstva unutrašnjih poslova izazivao i raspirivao versku
mržnju, razdor i netrpeljivost prema verskim zajednicama, jer ih je nazivao “sektama”. Zoran
Luković koristi termin “sekta” kao sinonim za verske zajednice koje on smatra opasnim za
ljudski život, zdravlje i dostojanstvo. Sektama naziva verske zajednice koje pripadaju korpusu
višenacionalnih hrišćanskih verskih zajednica, koje su u Srbiji registrovane već decenijama i
priznate od strane države. Neke od tih verskih zajednica su u većini zapadnih zemalja ne samo
legitimno priznate, nego i većinske crkve. Time je Zoran D. Luković stvarao atmosferu
odbojnosti i straha kod građana i izazivao i raspaljivao versku mržnju i netrpeljivost što je
kršenje zakonom regulisane zabrane izazivanja verske mržnje, razdora i netrpeljivosti. Od
2001. do 2005. godine imamo oko 300 incidenata na verskoj osnovi u Srbiji . Na tribini u
Aranđelovcu 18. 5. 2005. godine bili su prisutni čitavi razredi iz osnovnih škola. Zoran D.
Luković je tim mladim ljudima, koristeći autoritet državnog službenika, nametao mržnju i
netrpeljivost prema verskim zajednicama (nazivajući ih sektama), tako da mladi kao i drugi
građani koji prisustvuju ovakvim događajima prihvataju njegove stavove kao ispravne i
kasnije nasrću na vernike i verske objekte, smatrajući da se na taj način bore protiv zla.
Pomenuta knjiga Zorana D. Lukovića, “Sekte – priručnik za samoodbranu” je i udžbenik u
srednjoj školi Ministarstva unutrašnih poslova u Sremskoj Kamenici. Mladi koji se u toj školi
obrazuju za buduće pripadnike MUP-a koji trebaju da se staraju za održavanje javnog reda i
mira, zaista će teško moći to da čine ako su naučeni da su drugačije religije i verske zajednice
“sekte – koje donose smrt i razaranje…”. Takođe, Zoran D. Luković u svojim tekstovima
naziva jedinstvenim nazivom “sekte”, i verske zajednice registrovane u Srbiji i sataniste, kao
što je recimo organizacija OM Šinikrjo koja je u martu 1995. godine izvela akciju trovanja u
tokijskom metrou kada je umrlo 12 i bilo povređeno oko 5.500 ljudi. To je klasičan primer
manipulacije informacijama kroz uspostavljanje ničim dokazane veze. Posledice su jasne:
izazivanje verske mržnje, razdora i netrpeljivosti. II PRAVNA KVALIFIKACIJA: Član 134.
Osnovnog krivičnog zakonika glasi: (1) Ko izaziva ili raspaljuje nacionalnu, rasnu ili versku
mržnju, razdor ili netrpeljivost među narodima i nacionalnim manjinama koje žive u
SRJ,kazniće se zatvorom od jedne do pet godina. (2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana
učinjeno prinudom , zlostavljanjem, ugrožavanjem sigurnosti, izlaganjem poruzi nacionalnih,
etničkih ili verskih simbola, oštećenjem tuđih stvari, skrnavljenjem spomenika, spomen
obeležja ili grobova, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina. (3) Ko delo iz
st. 1. i 2. ovog člana vrši zloupotrebom položaja ili ovlašćenja ili ako je usled tih dela došlo
do nereda, nasilja ili drugih teških posledica za zajednički život naroda i nacionalnih manjina
koje žive u SRJ, kazniće se za delo iz stava 1. ovog člana zatvorom od jedne do osam godina,
a za delo iz stava 2. zatvorom od jedne do deset godina. U članu 134. stav 1. Osnovnog
krivičnog zakonika predviđeno je da će se zatvorom od jedne do pet godina kazniti svako ko
izaziva ili raspaljuje nacionalnu, rasnu ili versku mržnju, razdor ili netrpeljivost. Nema
sumnje da je Zoran D. Luković svojim postupcima upravo to i činio. Štaviše, on je to činio u
svojstvu i sa autoritetom državnog službenika (kao kapetan u Ministarstvu unutrašnjih
poslova), npr. na skupu u Aranđelovcu dana 18. 5. 2005. godine, što ga čini odgovornim na
osnovu stava 3. člana 134. Osnovnog krivičnog zakonika. Kako za odgovornost po ovom
članu nije potrebno da je sam Zoran D. Luković učinio neki od 300 incidenata koji su se u
periodu od 2001. do 2005. godine dogodili, već samo da je izazivao ili raspaljivao versku
mržnju razdor ili netrpeljivost ne postoji nikakva sumnja u njegovu odgovornost. Pošto se
mržnja, razdor ili netrpeljivost veoma teško mogu izmeriti u svesti pojedinca, stav Inicijative
mladih za ljudska prava je da su ti pojmovi ipak merljivi u formalno – pravnom smislu i to
kao broj incidenata na verskoj osnovi u Srbiji u određenom vremenskom periodu (oko 300, u
periodu 2001. – 2005. godina). Taj podatak govori u prilog našoj tvrdnji da u Srbiji postoji
verska mržnja, razdor ili netrpeljivost, a sve gore navedeno dokazuje veliku ulogu Zorana D.
Lukovića u kreiranju takve atmosfere i stavova građana Srbije. Želimo da napomenemo i da
član 95. stav 1. tačka 3. Osnovnog krivičnog zakonika predviđa: “Ako u ovom zakonu nije
drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kada protekne deset godina od
izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor preko pet godina”. Sa
obzirom da je u članu 134. stav 3. istog zakona predviđena kazna zatvora od jedne do osam
godina o zastarelosti u ovom slučaju ne možemo govoriti. Ustav Republike Srbije u u članu
13. kaže: “Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i
drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest,
političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili koje lično
svojstvo”. Dalje, u članu 41. navedeno je: „Jamči se sloboda veroispovesti, koja obuhvata
slobodu verovanja, ispovedanja vere i vršenja verskih obreda. Verske zajednice su odvojene
od države i slobodne su u vršenju verskih poslova i verskih obreda. Verska zajednica može
osnivati verske škole i dobrotvorne organizacije. Država može materijalno pomagati verske
zajednice“. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, to jest njen član 27 glasi: Verske
zajednice su ravnopravne i odvojene od države. Verske zajednice su slobodne u samostalnom
uređivanju svoje unutrašnje organizacije, vršenju verskih poslova i verskih obreda. Verske
zajednice imaju pravo da osnivaju verske škole i dobrotvorne organizacije, u skladu sa
zakonom. U članu 51. navedeno je: „Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje
nacionalne, rasne, verske ili druge neravnopravnosti, kao i izazivanje i raspirivanje
nacionalne, rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti. Relevantni međunarodnopravni
standaradi Univerzalna deklaracija o ljudskim i manjinskim pravima u članu 18. navodi
“Svako ima pravo na slobododu misli savesti i vere; ovo pravo uključuje slobodu promene
vere ili ubeđenja i slobodu da čovek, bilo sam ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno,
upražnjava svoju veru ili ubeđenje putem nastave, vršenja kulta i obavljanja obreda
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u članu 18. navodi: “Svako lice ima
pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti. Ovo pravo podrazumeva slobodu ispovedanja
i primanja vere ili ubedenja po svom nahodenju, kao i slobodu da tu veru ili ubedenje
ispoljava pojedinacno ili zajedno sa drugima, kako javno tako i privatno, kroz kult, vršenje
verskih i ritualnih obreda i veronauku”. “Niko ne moze biti predmet prinude kojom bi se
kršila sloboda njegovog ispovedanja ili primanja vera ili ubedenja po njegovom nahodenju”.
“Sloboda ispoljavanja vere ili ubedenja moze biti predmet samo onih ogranicenja koja
predvida zakon a koja su nuzna radi zaštie javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak
osnovnih prava i sloboda drugih lica”. “Drzave clanice ovog pakta obavezuju se da poštuju
slobodu roditelja, a u datom slucaju zakonitih staratelja, da obezbede svojoj deci ono versko i
moralno obrazovanje koje je u skladu sa njihovim sopstvenim ubedenjima”. U članu 20. stav
2. navodi se: “Svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mrznju koji predstavlja podsticanje
na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje, zakonom je zabranjeno”. SCG je ovaj pakt
potpisala, ratifikovala, i objavila u Službenom listu SFRJ (Međunarodni ugovori) broj 7 iz
1971. godine. Kako je članom 16. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim
slobodama SCG predviđeno da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila
međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore kao i nad pravom država
članica, gore citirane odredbe pojedinih međunarodnih instrumenanta se nesumnjivo
pojavljuju kao relevantni pozitivnopravni propisi. Isto tako je članom 10. Povelje o ljudskim i
manjinskim pravima i građanskim slobodama SCG propisano da se zajemčena ljudska i
manjinska prava tumače u skladu sa važećim međunarodnim jemstvima ljudskih i manjinskih
prava i praksom međunarodnih tela koja nadziru njihovo sprovođenje. III ZAKLJUČAK:
Podnosilac krivične prijave, Inicijativa mladih za ljudska prava, smatra da Zoran D. Luković
svojim knjigama, tekstovima, nastupima u medijima i ukupnim ponašanjem već nekoliko
godina kontinuirano izaziva i raspaljuje versku mržnju, razdor i netrpeljivost prema verskim
zajednicama u Srbiji. Suprotno Ustavu, drugim domaćim propisima kao i međunarodnom
pravu, on naziva verske zajednice koje su registrovane u Srbiji - “sektama”. Zatim te iste
verske zajednice i njihove vernike opisuje kao mentalne manipulatore , duševno obolele ljude
, alkoholičare, narkomane i toksikomane koji završavaju ili u psihijatrijskim ustanovama ili na
groblju , počinioce najtežih krivičnih dela kao što su ubistva, razbojništva i silovanja , kao
ljude koji se bave prostitucijom , kao ljude koji se podsmevaju verskim praznicima i crkvenim
službama , kao krivce za razvijanje zavisnosti i ubijanje slobodne volje pojedinca , kao
vernike koji druge ljude gledaju kao demone , kao ljude koji žele da se obogate i imaju uticaj
na centre moći , kao promotere specijalnog rata , kao donosioce smrti i razaranja ....
Iznošenjem takvih neistina Luković svesno indoktrinira građane Srbije mržnjom prema
priznatim verskim zajednicama u Srbiji. Zoran D. Luković kao službenik Ministarstva
unutrašnjih poslova, na taj način stvara u srpskom društvu atmosferu mržnje i straha prema
verskim zajednicama i produbljuje razdor koji postoji između građana Srbije pravoslavne
veroispovesti i drugih verskih zajednica. Iz takve atmosfere je od 2001. do 2005. godine
proizašlo oko 300 incidenata na verskoj osnovi u Srbiji. Teško je ustanoviti kauzalnu vezu
između Zorana D. Lukovića i ovih incidenata pojedinačno, ali to član 134. Osnovnog
krivičnog zakonika i ne traži da bi postojala odgovornost. Dovoljno je izazivanje ili
raspaljivanje verske mržnje, razdora i netrpeljivosti, što je Zoran D. Luković svojim
postupcima svakako činio. Imajući u vidu sve navedeno, Inicijativa mladih za ljudska prava P
R E D L A Ž E Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu u ulici Savska broj 17a, da u smislu
članova 242. odnosno 244. ZKP, podnese ili zahtev za sprovođenje istrage ili neposrednu
optužnicu nadležnom sudu protiv Zorana D. Lukovića zbog krivičnog dela izazivanja ili
raspaljivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti iz člana 134.
Osnovnog krivičnog zakonika. Izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava Andrej
Nosov
SERBIA: Very slow official implementation of Restitution Law ()
04 Dec 2009, branko
This article was published by F18News on: 12 March 2007 SERBIA: Very slow official
implementation of Restitution Law By Drasko Djenovic, Forum 18 News Service Serbia's
Restitution Law is being implemented only very slowly, Forum 18 News Service has found.
Even the "traditional" religious communities, who have automatic legal status, are having
problems in making claims, including the Serbia Orthodox Church which suffered more
confiscations than other communities. The Jewish community had much property confiscated
during the Second World War, but the Law covers only post-1945 confiscations. Slovak
Lutheran Church Bishop Samuel Vrbovsky told Forum 18 he is "not too optimistic" about the
restitution process. "My only hope is that because the Serbian Orthodox Church has
significant property to be returned, we smaller communities will also get our property back as
well." The Islamic community has "a long list of confiscated property," but is finding it
difficult to exercise its legal rights. Both "traditional" and "non-traditional" communities are
finding it difficult to assemble the documentation required to prove ownership. As the state
has been extremely slow in implementing the Restitution Law, it is not yet possible to judge
the fairness of the process. Implementation of Serbia's Law on the Restitution of Property to
Churches and Religious Communities – which came into force in late 2006 – has been
extremely slow, Forum 18 News Service has found. The Law states that a state Directorate for
Restitution should be formed by 10 July 2006, but it was formed only on 13 December,
primarily due to problems in finding office space and office equipment such as telephones.
The Director, Vladimir Todorovic, and some lower-level staff have been appointed, officials
told Forum 18 on 5 March, but no further staff appointments are likely to be made by the
caretaker government following the January 2007 Serbian elections. For the present, its only
activity is receiving restitution applications. Many religious communities are still collecting
the documentation to make such applications. Some parts of the Law are unlikely ever to be
implemented. The Law's text explicitly states that it will apply in Kosovo, in an attempt to
restate claims to the province, but the course of ongoing United Nations Final Status
negotiations make it improbable that this will ever happen. The Serbian Orthodox Church was
a major historic landowner in pre-1945 Kosovo and part of the province's full name in Serbian
- Kosovo and Metohija – refers to this, as "metoh" in Serbian means "church land" or "church
property". Many in Serbia think that pressure from the Serbian Orthodox Church was a major
factor in the government's decision to pass a Restitution Law, as the major beneficiaries are
likely to be the seven "traditional" religious communities named in the Religion Law passed
just before the Restitution Law (see F18News 20 June 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=802). A very large amount of property was
confiscated from the Serbian Orthodox Church throughout Serbia. Bogoljub Cvetinovic, a
lawyer responsible for restitution issues in the Belgrade-Karlovci Archdiocese, told Forum 18
on 8 March that no churches were confiscated in the Archdiocese, but much other property
was. In one example, which is not exceptional, the Rakovica Monastery near Belgrade had
360 hectares [890 acres] of land confiscated. The Belgrade-Karlovci Archdiocese, which is
headed by Serbian Patriarch Pavle, has already collected most of the necessary documents for
building restitution claims. However, "we still have problems in identifying some of the
confiscated land," Cvetinovic told Forum 18. He said that some dioceses, such as Banat, were
having far more problems in identifying their confiscated property. One particular problem
facing the Belgrade-Karlovci Archdiocese highlighted by Cvetinovic is that the government
of former President Slobodan Milosevic forced the Church to sell some flats to "protected
users". The Restitution Law will not allow the church to claim the flats back, but it will be
able to claim some financial compensation. Cvetinovic, like some other religious community
representatives, is critical of the state's slowness in implementing the Restitution Law. "We
have made some applications," he told Forum 18, "but the Restitution Directorate was formed
later than it should have been and works at a minimum level." The Directorate "just receives
applications but does not make any decisions. Nobody knows when decisions will be made,"
Cvetinovic commented. Restitution Directorate staff admit that they face large problems. All
the staff, whose numbers are insufficient for the task they face, are currently on temporary
appointments, an official who wished to remain anonymous told Forum 18 on 9 March. When
a new Serbian government is formed, that government will have to make the necessary staff
appointments. Many applications received have been incomplete, due to the difficulties
religious communities face in collecting the necessary documents. In these cases, Forum 18
was told, the Directorate tries itself to find the missing documents from state archives and
land registries. The Directorate is also trying to establish a database of confiscated property
and land, to enable applications to be processed as smoothly as possible when the Directorate
is properly established. Before a new government makes decisions on the Directorate's
staffing, Forum 18 was told, it will not be possible to make any restitution decisions. "Many
injustices were committed in the last 50 to 60 years," the Restitution Directorate official told
Forum 18, "and it will be very difficult to ensure that restitution decisions are not themselves
the cause of fresh injustices." Other "traditional" communities are also having problems under
the Law, which only covers property confiscated by the Communists after 1945. Aca Singer,
President of the Federation of Jewish Communities of Serbia told Forum 18 on 2 March that
"most Jewish and Roma property was confiscated during the Second World War," by German
occupation forces. He complained that, even though the Jewish community had asked the
Ministry of International Economic Relations – which prepared the Law - and the then
National Assembly President Predrag Markovic to include this confiscated Jewish property.
However, the Minister of International Economic Relations, Milan Parivodic, "a few days
ago" told Singer by telephone that the Jewish community's property will be included within a
forthcoming general restitution law, which will include property confiscated for ethnic or
religious reasons during the Second World War. Even if this happens, the Jewish community
will still face problems, as pre-1945 documents for Serbia's 10 current Jewish communities,
who total about 3,200 people, do not exist. Post-1945 documents for the "not too many"
Jewish properties confiscated in Communist times exist, Singer told Forum 18. The main
post-1945 confiscated properties are in the capital Belgrade. The site of the Dorcol Synagogue
in Belgrade, which was destroyed in the Second World War, is now occupied by the National
Museum's Fresco Museum. The partially-confiscated Jewish community building and Jewish
Museum is now partially used by the Jewish community and other users, including the city
Fire Brigade. No restitution applications for the post-1945 confiscated properties have yet
been made, Singer said, as the official procedures have only been published recently. Another
community described by the Religion Law as "traditional" is the Slovak Lutheran Church.
Bishop Samuel Vrbovsky told Forum 18 on 5 March from Novi Sad that he is "not too
optimistic" about the restitution process. "My only hope is that because the Serbian Orthodox
Church has significant property to be returned, we smaller communities will also get our
property back as well." Bishop Vrbovsky told Forum 18 that his church had not had churches
confiscated, but did have confiscated school and land "in almost every parish." One example
he gave was the small town of Backi Petrovac near Novi Sad, a centre of the Slovak national
minority, where the church lost five schools alone. Although the church does not have any
central information on its property, Bishop Vrbovsky told Forum 18, "all our parishes are
working on collecting the required documentation." Other "traditional" communities, such as
the Catholic Church, the Reformed Church and the Evangelical Christian Church (another
Lutheran church), told Forum 18 that they are in a similar situation to the Slovak Lutheran
Church. Rev. Marta Dolinski of the Evangelical Christian Church told Forum 18 on 2 March
from the northern town of Subotica that Religion Minister Milan Radulovic "has promised
that he will help us to recover the Chapel of the so-called 'German Church' in Belgrade."
Under the Restitution Law, as the German Church is a theatre, the return of even part of it –
such as the Chapel - is forbidden so it may be difficult for the Religion Minister to fulfil this
commitment (see F18News 20 June 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=802). The Islamic Community is also
designated as a "traditional" community and would, like other communities, like to recover its
properties in several Serbian towns and cities. Eldin Asceric, a Secretary of the Islamic
Community of Serbia, told Forum 18 on 7 March that they are particularly interested in
recovering mosques in Belgrade, Prokuplje, Nis and Mali Zvornik. Gathering the necessary
documentation for claims is proving very difficult. "Without the help of the Islamic
community from Kosovo, we would never have been able to find some documentation
required by the Restitution Law," Asceric told Forum 18. But he complained that it is
impossible to get access to the land registry. "In theory the public should be able to have
access, but in practice this is not possible." The Islamic community has already made
restitution applications for those properties for which it has documented proof of ownership.
In Belgrade, there are estimated to be more than 20,000 Muslims, yet the Islamic community
does not own any mosques with a floor space of more than 100 square meters [120 square
yards]. Belgrade's only current mosque is formally owned by the state, and was the target of
an arson attack, along with other places of worship in Kosovo and Serbia, in March 2004 (see
F18News 18 March 2004 http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=280). "We have a
long list of confiscated property," Samir Skrielj, the Secretary of the Islamic Community of
Sandzak in Novi Pazar, in southern Serbia, told Forum 18 on 7 March. Much of the Muslim
property was confiscated in the first decade of Marshal Tito's rule and little documentation of
the buildings' original ownership survives. Exercising its legal rights under the Restitution
Law is proving difficult for the Islamic community. For example, even though the Law
forbids the selling of property that should be returned to religious communities, the Novi
Pazar municipal council recently tried to give a building plot to a medical college that should
have been returned to the Islamic community. (When such educational institutions are built, it
is normal Serbian practice for the local authority to provide a building plot free of charge.)
Only a media campaign, the community thinks, stopped the sale. One of the major problems
with the Restitution Law for the so-called "non-traditional" religious communities or
religious-based associations is that to receive their property back (or own any property), they
must have legal status – and the Religion Ministry appears to be using the Religion Law to
delay this as mush as possible (see F18News 1 March 2007
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=924). The Adventist Reform movement –
which has existed since 1923 as a separate religious community from the just-registered
Seventh-day Adventist Church – was in a document dated 1 March denied registration under
article 19 of the Religion Law, which denies legal status to religious communities "whose
name contains a name or part of the name expressing the identity of a Church, religious
community or religious organization which is already entered into the Register." Because of
this, as Branko Bosanac pointed out to Forum 18 on 7 March, the Movement is not able to
acquire a tax number or pay tax – which it wants to do – so the new owner of a house the
Movement has recently sold cannot prove that they are the new legal owner. However, the
Adventist Reform movement – like the Brethren Church, Jehovah's Witnesses, Church of
Jesus Christ of Latter-day Saints (the Mormons) and the Baha'i community – are not currently
planning any restitution claims as they either did not in communist times own any property
which could be confiscated, or only owned very small properties. On 8 March the Mormons
told Forum 18 that "we are not aware of any property in Serbia owned by the Church before
1941, so we are currently not in a position to make a comment regarding restitution." The
Seventh-day Adventist Church – which has just received legal status – has applied to legally
regain its headquarters building in Belgrade, which they are currently using. Like many such
properties, the building's ownership history is complex (see F18News 20 June 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=802). It may be the largest single building
that was confiscated from a "non-traditional" Serbian religious community. The Baptist Union
– which is legally contesting the Religion Law – is preparing documents to apply for the
return of a retirement home, its General Secretary Zarko Djordjevic told Forum 18 on 2
March. But this will be a slow process as the property was formally registered in the name of
private individuals who were mainly ethnic Germans. Yugoslav ethnic German citizens had
much property confiscated from them after the Second World War, which is causing delays in
assembling the application. "We need to collect statements from the descendants that the
property was really owned by the church, and as they are spread all over the world this
process will not be quick," Djordjevic said. The Restitution Directorate knows of several
religious communities which face the problem of their property having been held in the names
of private individuals. "Apart from formal land ownership documents, other documents such
as formal witness statements will be a great help in ensuring that religious communities
receive justice in these kinds of restitution cases," the official told Forum 18. "However, every
case must be considered on its merits, so no general guarantees can be given." The registered
United Methodist Church is applying for the return of churches, orphanages and schools,
Maria Virag, the church's Secretary, told Forum 18 on 2 March from Novi Sad. The situation
of their former hospital in Novi Sad – which falls into a category of building barred from
return under article 11 of the Restitution Law – is complex, as a Methodist school was also
operating within the hospital grounds see F18News 20 June 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=802). Some compensation was paid by the
Communist government, apparently for the hospital's contents but not the hospital and school
buildings, so it is unlikely that the situation will be resolved quickly. The Methodists have
made restitution applications with the full supporting documentation required by the Law, but
before the official forms for restitution applications were produced. "We will definitely need
to do some extra paper work," Virag commented. The legal status of the Holy Trinity Russian
Orthodox Church in Belgrade – which comes ecclesiastically under the Moscow Patriarchate,
not the Serbian Patriarchate – is secure. Although the Russian Orthodox Church is not a
formally recognised religious community, the state regards the building as being under the
Serbian Orthodox Church (see F18News 9 August 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=825). Russian Orthodox priest Fr. Vasilij
Tarasjev, who is a Serbian citizen, confirmed to Forum 18 on 5 March that this church had
never been confiscated and so is not affected by the Restitution Law. However, it is unclear
what the legal status is of the confiscated temple of the Kalmykian Buddhists. This building
was built by a community which also originally came from Russia (see F18News 20 June
2006 http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=802). The Salvation Army, which was
banned in the early years of Marshal Tito's rule, had property in Belgrade which was
confiscated in communist times. It no longer exists in Serbia. "At present, the Salvation Army
has no plans to become active in Serbia or to reclaim its building in Belgrade," Commissioner
Hasse Kjellgren of the Salvation Army's International Headquarters told Forum 18 on 5
March. Religious communities have expressed fears that restitution decisions will not be
made fairly (see F18News 9 May 2006
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=776). But as the state has been slow in
setting up the mechanisms to implement restitution, and therefore in being able to make any
decisions, it is not yet possible to judge the fairness of the process. However, the automatic
grant of legal status to "traditional" communities does make it easier for them to begin the
process of trying to regain their property. (END) For more background, see Forum 18's Serbia
religious freedom survey at http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=387 and survey
of attacks on religious minorities between September 2005 and September 2006 at
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=845. A personal commentary, by an
Austrian lawyer, arguing that Serbia should not follow Austria's system of dividing religious
communities into different categories with differing legal rights is at
http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=403 A survey of the religious freedom
decline in the eastern part of the Organisation for Security and Co-operation in Europe
(OSCE) area is at http://www.forum18.org/Archive.php?article_id=806. A printer-friendly
map of Serbia is available at
http://www.nationalgeographic.com/xpeditions/atlas/index.html?Parent=europe&Rootmap=y
ugosl, under the title 'Serbia and Montenegro'. New Search Read our latest survey/analysis on
Serbia Home Forum 18 Hearings F18News Mission Statement Latest News Surveys/Analyses
Commentaries Subscribe Search/Archive Contact Home Forum 18 F18News Search/Archive
Contact
Atheist ads to adorn New York subway stations ()
04 Dec 2009, branko
Atheist ads to adorn New York subway stations Story Highlights On October 26, New York
City subway stations will be adorned with the ads Group: Ads designed to raise awareness
about people who don't believe in a god Subway system is one of the busiest in the world with
over 5 million riders per day updated 49 minutes ago Next Article in U.S. » By Evan
Buxbaum CNN NEW YORK (CNN) -- Some New Yorkers may want to reconsider
exclaiming "Thank God" when arriving at their destination subway station beginning next
Monday. Atheist organizations have purchased a month-long campaign that will place their
posters in busy subway stations throughout Manhattan. Or at least that's what a coalition of
eight atheist organizations are hoping, having purchased a month-long campaign that will
place their posters in a dozen busy subway stations throughout Manhattan. The
advertisements ask the question, written simply over an image of a blue sky with wispy white
clouds: "A million New Yorkers are good without God. Are you?" On October 26, a dozen
bustling New York City subway stations will be adorned with the ads as "part of a
coordinated multi-organizational advertising campaign designed to raise awareness about
people who don't believe in a god", according to a statement from the group, the Big Apple
Coalition of Reason. New York City's subway system is one of the busiest in the world with
over 5 million riders per day and over 1.6 billion total passengers in 2008, according to the
Metro Transit Authority. Recognizing this, the Big Apple Coalition of Reason decided the
"best bang for the buck" was to place posters in popular subway stations to capitalize on the
amount of potential viewers, says Michael De Dora Jr., Executive Director of the New York
Center for Inquiry, one of the associated atheist groups. De Dora says the ambitions behind
the advertisements are threefold. First, the coalition hopes the promotion will enhance
awareness of New York City's secular community. He explained that the coalition also hopes
to encourage "talking and thinking about religion and morality," as well as support
involvement in groups that encourage a sense of a social community for non-believing New
Yorkers. John Rafferty, President of the Secular Humanist Society of New York, another
member group of the coalition, said the ads are in no way an anti-religious campaign. They
are looking to reach out to more people who have similar feelings, but might not be aware of
an outlet to express their beliefs, he said. Rafferty and De Dora cite the American Religious
Identification Survey, released earlier this year, as evidence of a shift away from organized
religion. Those checking "none" for religion rose from 8% of the population in 1990 to 15%
in 2008, effectively making "no religion" the fastest growing religious identification in the
United States. De Dora said that the "million" New York nonbelievers mentioned in the
advertisements is the result of an extrapolation based on the survey's findings. With over 8
million residents living in New York's five boroughs, the organization projects over a million
potential atheist New Yorkers. De Dora said individuals "don't need religion to be good
people and productive members of society" and ultimately he feels that groups of
nonbelievers are "adding to cultural life of NYC." The United Coalition of Reason, which is a
national organization that helps local groups advocate atheist ideas, approached the New York
nonbeliever associations in August with an offer of a donation from an anonymous source to
help fund the subway station ad campaign. The donation amount was for exactly $25,000 and
specifically allocated for the subway advertising promotion. Rafferty says the groups involved
expect no substantial backlash over their ads. Since news of the campaign was made public
early this week "reaction has been mixed," De Dora said. He emphasizes that the Big Apple
Coalition of Reason ads are not "forcing issues, they're just getting ideas out there," with the
hope of fostering discussion in New York. The ads are "not poking fun at religion and not
being outright nasty," he said. A year ago some unease was caused by advertisements that ran
inside subway cars promoting Islam. While the ads themselves weren't controversial, they
were partially funded by an imam of a Brooklyn Mosque who served a character witness for
convicted 1993 World Trade Center bombing mastermind Sheikh Omar Abdel-Rahman. In a
statement to CNN, Metro Transit Authority Spokesman Aaron Donovan said, "The MTA
maintains basic advertising guidelines with prohibitions on nudity, four-letter words, and the
like. Beyond that, to accord with the First Amendment, our advertising guidelines are written
so as to not prohibit the free exercise of religion or abridge the freedom of speech." According
to the Big Apple Coalition of Reason in their statement, the New York City campaign is just
one component of a "nationwide effort" by the United Coalition of Reason that will see
billboards and postings in transit systems across the United States
Centar za razvoj civilnog društva - povodom poslednjeg izveštaja o verskim slobodama
u Srbiji ()
04 Dec 2009, branko
Centar za razvoj civilnog društva Centre for Development of Civil Society Makedonska 11,
23000 Zrenjanin Tel./Fax.: 023/ 511 066 e-mail: [email protected], [email protected]
www.cdcs.org.rs POVODOM OCENA STANJA VERSKIH SLOBODA U SRBIJI Centar za
razvoj civilnog društva (CRCD), u okviru svog praćnja stanja verskih sloboda u Srbiji, želi da
obrati pažnju javnosti na delove Izveštaja o napretku Srbije koji je 14. oktobra objavila
Evropska Komisija, kao i na juèe objavljen izveštaj Stejt Dipartmenta o verskim slobodama u
Srbiji.. U progress reportu Evropske Komisije konstatuje se opadanje broja verski motivisanih
incidenata, ali i istrajavanje napada na "ne-tradicionalne" verske zajednice. Primena Zakona o
crkvama i verskim zajednicama dovodi do arbitrarnih odluka u vezi sa registracijom "netradicionalnih" verskih zajednica: oko 170 verskih zajednica ostalo je neregistrovano.
Evropska Komisija se u svom izveštaju poziva na ocene Specijalnog izvestioca Ujedinjenih
nacija za versku slobodu Asme Džahangir da je jedan broj verskih zajednica optereæen
diskriminatornim posledicama Zakona o crkvama i verskim zajednicama; ona, takoðe, traži da
vlasti Srbije ulože veæi napor na planu kažnjavanja poèinilaca kriviènih dela. U izveštaju
Stejt Dipartmenta takoðe se ocenjuje da Ministarstvo vera arbitrarno primenjuje zakon; da su
policijske istrage pojava govora mržnje i vandalizma spore i èesto neefikasne; da još uvek
postoje pojedinaèni istupi državnih službenika koji su usmereni protiv verskih manjina. U
izveštaju se konstatuje da i pored pada broja verskih incidenata u Srbiji i dalje postoje
vandalizam, fizièki napadi, govor mržnje i negativni napisi u medijima prema takozvanim
malim verskim zajednicama. Za tri godine primene Zakona o crkvama i verskim zajednicama
registrovano je samo 11 "ne-tradicionalnih" verskih zajednica, a odbijena je registracija njih
7. Amerièka ambasada u Beogradu zalaže se za uklanjanje dikriminatornih aspekata u Zakonu
o crkvama i verskim zajednicama i poziva se, kao i Evropska Komisija, na preporuku
Specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija da se procedura registracije verskih zajednica
pojednostavi. Predoèene ocene potpuno su u skladu sa inicijativom Zaštitnika graðana koju je
28. aprila 2009. najavio g. Saša Jankoviæ, a èiji je sadržaj 23. septembra 2009. objavio
zamenik Zaštitnika graðana prof. Dr Goran Bašiæ; ova inicijativa nedvosmisleno sugeriše
neophodnost izmene niza odredbi sadržanih u èlanovima Zakona o crkvama i verskim
zajednicama. CRCD procenjuje da su sazrele okolnosti za široku društvenu akciju usmerenu
ka izmeni diskriminatornih odredbi Zakona o crkvama i verskim zajednicama. Stoga se
CRCD obraæa svim javnim èiniocima, a pre svega politièkim strankama, da preduzmu
odgovarajuæu akciju u ovom smislu. 27. oktobar 2009. za Centar za razvoj civilnog društva
Snežana Iliæ programska koordinatorka
SAD: Napredak verskih sloboda u Srbiji ()
04 Dec 2009, branko
SAD: Napredak verskih sloboda u Srbiji U odnosu na prethodni period, u ovoj godini je u
Srbiji prijavljeno manje slučajeva diskriminacije na osnovu verske pripadnosti, navedeno je u
novom izveštaju o verskim slobodama u svetu, koji je danas objavio američki Stejt
department. Na Kosovu velike tenzije, postoje izveštaji o napadima na srpsku zajednicu. U
Srbiji je bilo u ovoj godini manje slučajeva socijalnog uznemiravanja zbog verskih uverenja,
konstatuje se u izveštaju Stejt departmeta. Ipak, postoje neka ograničenja u upražnjavanju
vere, zbog diskriminacije i uskraćivanja legalnog statusa pojedinim verskim zajednicama.
Izjava Hilari Klinton U Hrvatskoj problem povratak imovine SPC U delu izveštaja koji se
odnosi na Hrvatsku navode se problemi sa povratakom imovine SPC, što se posebno odnosi
na 40 stanova, kao i više šuma i dobara oko manastira. Pravna regulativa u prinicpu poštuje
verske slobode, ali se navode i sporadični incidenti, pa i oni u vezi sa nastupima pevača
Tompslona, ustaškim pozdravima i ikonografijom. "Nevladine organizacije za ljudska prava i
verski čelnici beleže da ukupni etnički i verski odnosi ostaju stabilni, iako članovi jevrejske i
srpske pravoslavne zajednice veruju da se stanje pogoršava", kaže se u izveštaju, u kojem se
konstatuje da je povećan broj verbalnih napada na pravoslavno sveštenstvo, posebno u
Šibeniku, sedištu eparhije SPC. Duga procedura u Makedoniji Makedonija ima dobru
zakonsku osnovu za slobode veroispovesti, konstatuje se u izveštaju Stejt dipartmenta, ali se
zamera zbog sporosti i složene procedure za registraciju nove verske zajednice i za sticanje
pravnog statusa. Skopski sud koji je zadužen za registraciju novih verskih zajednica redovno
probija zakonske rokove, tako da je malo zajednica koje su tražile registraciju, a da je
procedura završena u toku jedne godine. Državna sekretarka Hilari Klinon izrazila je nadu da
će najnovi izveštaj ohrabriti postojeće pokrete za slobodu religije širom sveta i promovisati
dijalog među vladama i unutar društava, o najboljem načinu za prilagođavanje verskih
zajednica i zaštitu individualnog prava svakog da veruje ili ne veruje. Najviše kritika u
pogledu verskih sloboda u Srbiji u izveštaju je upućeno na račun Zakona o verama, koji, kako
se navodi, pravi diskriminaciju među verskim grupama i pojedinim grupama uskraćuje pravni
status. "Ustav obezbeđuje slobodu veroispovesti međutim, Zakon o verama pravi
diskriminaciju među verskim grupama i od manjinskih grupa, uključujući one koje su
prethodno bile priznate, traži da se ponovo registruju u okviru preterano teške procedure,
kako bi došli do statusa priznate verske grupe", navodi se u izveštaju. U tekstu se navodi da,
"iako ne postoji državna religija, izvestan povlašćeniji položaj imaju Srpska pravoslavna
crkva i druge "tradicionalne verske zajednice". Dodaje se da su policijske istrage slučajeva
govora mržnje i vandalizma obično spore i ne izvode se do kraja. Navodi se i da su u
proteklom periodu zabeleženi izolovani slučajevi u kojima su zvaničnici u javnosti iznosili
negativne izjave protiv manjinskih verskih grupa. S druge strane, iako su lideri manjinskih
verskih zajednica prijavljivali slučajeve vandalizma, govora mržnje, fizičkih napada i
negativnog medijskog izveštavanja, u proteklom periodu je zabeleženo "manje slučajeva
društvenog maltretiranja, odnosno diskriminacije na osnovu verske pripadnosti, ubeđenja ili
prakse", navodi se u tekstu. Dodaje se da je u Srbiji nastavljen napredak u pogledu vraćanja
imovine oduzete 1945. i nakon toga. Na Kosovu se generalno poštuju verske slobode, ali i
dalje postoje velike tenzije između različitih zajednica, navodi se u izveštaju. Postoje izveštaji
o napadima na srpsku zajednicu, uključujući pretnje, krađe i vandalizam. Postoje i izveštaji o
napadima kamenjem na sveštenike Srpske pravoslavne crkve, prilikom njihovog izlaska iz
manastira. U izveštaju se kaže i da je teško utvrditi da li je uzrok nasilja etničke ili verske
prirode, pošto su one tesno povezane. "Mada se čini da su društvena diskriminacija i nasilje
generalno gledano etnički motivisani, tesne veze između etničke pripadnosti i vere stvaraju
teškoće da se utvrdi da li su ti događaji rezultat etničke ili verske netrpeljivosti", navedeno je
u izveštaju. Izveštaj o stanju verskih sloboda u 198 zemalja i teritorija u svetu Stejt
department svake godine podnosi Kongresu, a protiv zemalja koje krše te slobode SAD može
uvesti sankcije. U ovogodišnjem izveštaju u tom kontekstu našle su se Severna Koreja, Iran,
Mianmar, Kina, Sudan, Eritreja, Saudijska Arabija i Uzbekistan, kao i pre godinu dana.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Društvo/255081/SAD:+Napredak+verskih+slobod
a+u+Srbiji+.html
UN Resolution 62-154 ()
04 Dec 2009, branko
United Nations A/RES/62/154 General Assembly Distr.: General 6 March 2008 Sixty-second
session Agenda item 70 (b) 07-47301 Resolution adopted by the General Assembly [on the
report of the Third Committee (A/62/439/Add.2)] 62/154. Combating defamation of religions
The General Assembly, Recalling that all States have pledged themselves, under the Charter
of the United Nations, to promote and encourage universal respect for and observance of all
human rights and fundamental freedoms without distinction as to race, sex, language or
religion, Recalling also the relevant resolutions of the Commission on Human Rights in this
regard, Recalling further the United Nations Millennium Declaration adopted by the General
Assembly on 8 September 2000,1 welcoming the resolve expressed in the Millennium
Declaration to take measures to eliminate the increasing acts of racism and xenophobia in
many societies and to promote greater harmony and tolerance in all societies, and looking
forward to its effective implementation at all levels, including in the context of the Durban
Declaration and Programme of Action adopted by the World Conference against Racism,
Racial Discrimination, Xenophobia and Related Intolerance, held in Durban, South Africa,
from 31 August to 8 September 2001,2 Recalling the proclamation of the Global Agenda for
Dialogue among Civilizations, 3 and inviting States, the organizations and bodies of the
United Nations system, within existing resources, other international and regional
organizations and civil societies to contribute to the implementation of the Programme of
Action contained in the Global Agenda, Welcoming the launch of the Alliance of
Civilizations initiative, intended to respond to the need for a committed effort by the
international community, in order to promote mutual respect and understanding among
different cultures and societies, and the appointment in this regard of the United Nations High
Representative for the Alliance of Civilizations, _______________ 1 See resolution 55/2. 2
See A/CONF.189/12 and Corr.1, chap. I. 3 See resolution 56/6. A/RES/62/154 2 Welcoming
also the progress achieved in the implementation of the Durban Declaration and Programme
of Action, Underlining the importance of increasing contacts at all levels in order to deepen
dialogue and reinforce understanding among different cultures, religions, beliefs and
civilizations, and welcoming in this regard the Declaration and Programme of Action adopted
by the Ministerial Meeting on Human Rights and Cultural Diversity of the Movement of NonAligned Countries, held in Tehran on 3 and 4 September 2007,4 Reaffirming that
discrimination on the grounds of religion or belief constitutes a violation of human rights and
a disavowal of the principles of the Charter, Convinced that respect for cultural, ethnic,
religious and linguistic diversity, as well as dialogue among and within civilizations, is
essential for peace, understanding and friendship among individuals and people of the
different cultures and nations of the world, while manifestations of cultural prejudice,
intolerance and xenophobia towards people belonging to different cultures, religions and
beliefs generate hatred and violence among peoples and nations throughout the world,
Recognizing the valuable contributions of all religions and beliefs to modern civilization and
the contribution that dialogue among civilizations can make to an improved awareness and
understanding of common values, Reaffirming the need for all States to continue their
national and international efforts to enhance dialogue and broaden understanding among
civilizations, cultures, religions and beliefs, and emphasizing that States, regional
organizations, non-governmental organizations, religious bodies and the media have an
important role to play in promoting tolerance, respect for and freedom of religion and belief,
Underlining the important role of education in the promotion of tolerance and the elimination
of discrimination based on religion or belief, Deeply alarmed at the rising trends towards
discrimination based on religion and faith, including in some national policies and laws that
stigmatize groups of people belonging to certain religions and faiths under a variety of
pretexts relating to security and illegal immigration, Alarmed at the serious instances of
intolerance, discrimination and acts of violence based on religion or belief, intimidation and
coercion motivated by extremism, religious or otherwise, occurring in many parts of the
world, in addition to the negative projection of Islam in the media and the introduction and
enforcement of laws that specifically discriminate against and target Muslims, particularly
Muslim minorities following the events of 11 September 2001, and threatening the enjoyment
of human rights and fundamental freedoms, Noting with concern that defamation of religions
could lead to social disharmony and violations of human rights, Recalling its resolution
61/164 of 19 December 2006, 1. Takes note of the report of the Secretary-General5 and the
conclusions contained therein; _______________ 4 A/62/464, annex. 5 A/62/288.
A/RES/62/154 3 2. Expresses its deep concern about the negative stereotyping of religions
and manifestations of intolerance and discrimination in matters of religion or belief still in
evidence in the world; 3. Strongly deplores physical attacks and assaults on businesses,
cultural centres and places of worship of all religions as well as targeting of religious
symbols; 4. Expresses its deep concern about programmes and agendas pursued by extremist
organizations and groups aimed at the defamation of religions and incitement to religious
hatred, in particular when condoned by Governments; 5. Also expresses its deep concern that
Islam is frequently and wrongly associated with human rights violations and terrorism; 6.
Notes with deep concern the intensification of the campaign of defamation of religions and
the ethnic and religious profiling of Muslim minorities in the aftermath of the tragic events of
11 September 2001; 7. Recognizes that, in the context of the fight against terrorism and the
reaction to counter-terrorism measures, defamation of religions and incitement to religious
hatred becomes an aggravating factor that contributes to the denial of fundamental rights and
freedoms of members of target groups, as well as their economic and social exclusion; 8.
Deplores the use of the print, audio-visual and electronic media, including the Internet, and
any other means to incite acts of violence, xenophobia or related intolerance and
discrimination against Islam or any other religion, as well as targeting of religious symbols; 9.
Stresses the need to effectively combat defamation of all religions and incitement to religious
hatred, against Islam and Muslims in particular; 10. Emphasizes that everyone has the right to
hold opinions without interference and the right to freedom of expression, and that the
exercise of these rights carries with it special duties and responsibilities and may therefore be
subject to limitations as are provided for by law and are necessary for respect of the rights or
reputations of others, protection of national security or of public order, public health or morals
and respect for religions and beliefs; 11. Urges States to take action to prohibit the advocacy
of national, racial or religious hatred that constitutes incitement to discrimination, hostility or
violence; 12. Also urges States to provide, within their respective legal and constitutional
systems, adequate protection against acts of hatred, discrimination, intimidation and coercion
resulting from defamation of religions, to take all possible measures to promote tolerance and
respect for all religions and beliefs and the understanding of their value systems and to
complement legal systems with intellectual and moral strategies to combat religious hatred
and intolerance; 13. Urges all States to ensure that all public officials, including members of
law enforcement bodies, the military, civil servants and educators, in the course of their
official duties, respect people regardless of their different religions and beliefs and do not
discriminate against persons on the grounds of their religion or belief, and that any necessary
and appropriate education or training is provided; 14. Underscores the need to combat
defamation of religions and incitement to religious hatred by strategizing and harmonizing
actions at the local, national, regional and international levels through education and
awareness-raising; A/RES/62/154 4 15. Urges States to ensure equal access to education for
all, in law and in practice, including access to free primary education for all children, both
girls and boys, and access for adults to lifelong learning and education based on respect for
human rights, diversity and tolerance, without discrimination of any kind, and to refrain from
any legal or other measures leading to racial segregation in access to schooling; 16. Calls
upon the international community to foster a global dialogue to promote a culture of tolerance
and peace based on respect for human rights and diversity of religion and belief, and urges
States, non-governmental organizations, religious bodies and the print and electronic media to
support and participate in such a dialogue; 17. Affirms that the Human Rights Council shall
promote universal respect for all religious and cultural values and address instances of
intolerance, discrimination and incitement of hatred against members of any community or
adherents of any religion; 18. Takes note of the efforts of the United Nations High
Commissioner for Human Rights to promote and include human rights aspects in educational
programmes, particularly the World Programme for Human Rights Education proclaimed by
the General Assembly on 10 December 2004, 6 and calls upon the High Commissioner: (a)
To continue those efforts, focusing on the contributions of cultures, as well as religious and
cultural diversity; (b) To collaborate with other relevant international organizations in holding
joint conferences designed to encourage the dialogue among civilizations and promote
understanding of the universality of human rights and their implementation at various levels,
in particular the Office of the United Nations High Representative for the Alliance of
Civilizations and the unit within the Secretariat mandated to interact with various entities
within the United Nations system and coordinate their contribution to the intergovernmental
process; 19. Requests the Secretary-General to submit a report on the implementation of the
present resolution, including on the possible correlation between defamation of religions and
the upsurge in incitement, intolerance and hatred in many parts of the world, to the General
Assembly at its sixty-third session. 76th plenary meeting 18 December 2007
_______________ 6 See resolutions 59/113 A and B.
Marija Grujić
Beograd, istoričarka, studentkinja specijalističkih akademskih studija Politikologije religije na
Fakultetu političkih nauka
Швајцарци рекли НЕ! (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
09 Dec 2009, Hipatija
У недељу 29. новембра 2009. у Швајцарској је организован референдум на ком је требало
да се грађани изјасне да ли су ЗА или ПРОТИВ грађења минарета. Овај предлог је дошао од
швајцарске популистичке Народне странке. Против изградње минарета је гласало 57,5
становника. Влада је изјавила нешто што би требало да умири муслимане у Швајцарској, којих
има око 400.000. Наиме, изјавила је да се не слаже са резултатима референдума, али ће
испоштовати његове резултате и забранити изградњу минарета. Цео догађај је осуђен од
стране свих верских заједница у Швајцарској, и од стране међународних организација које
сматрају да је то кршење људских права.
Шта ли се то дешава у Швици? У оној Швици која је за нас појам поштовања човека и
његовог достојанства и, пре свега, закона. Земља у којој се не пљује по улицама и не бацају
папирићи, где се не вози бахато и сви возачи поштују пешаке. Земља у којој високи
функционери немају возаче и обезбеђење и плаћају паркинг место испред свог радног места!
Земља у којој су уточиште нашли многи који су бежали од сулудог фашизма током Другог
светског рата! Пре свега, не дешава се ништа што је незаконито. Дешава се нешто што само
може у једној либералној земљи као што је Швајцарска. Једна странка је, по унапред одређеној
процедури, постигла да се о нечему изјашњава на референдуму, упркос томе шта мисли власт.
И то не о било ком питању, већ о нечему у шта "не сме" да се чачка ради мира у Европи. А
можда се и власти свиђају резултати референдума али не смеју то да кажу, па им је лакнуло. У
сваком случају, људе су отворено питали шта мисле о нечему о чему пре или касније мора да
се разговара врло отворено: а то је шта они мисле о све већем броју муслиманских верника у
својој земљи. Као што знамо, протестантизам се ни не примећује, осим ако посебно не обратите
пажњу на њега. За људе који су платили крвљу да би имали религију и земљу ослобеђену
симбола и протокола, ширење ислама је велико искушење. Али, ко име је крив, законе за које су
се борили и права за која су се борили била су резервисана само за њих, а сада је дошло
време да их уживају неки други зато што су им они то дозволили. Сурово али истинито, данас
благодети социјалне државе све мање уживају они чији су се преци за њих борили. Да ли их то
мучи па су томе рекли не, или минарети нарушавају традиционалну архитектуру? Како год,
Швајцарци су на референдуму рекли НЕ многим стварима.
Политикологија религије! ()
14 Dec 2009, Hipatija
Политикологија религије је једна од најмлађих политиколошких дисциплина. Настала
је у последњим деценијама двадесетог века.
Поља истраживања
Основна поља истраживања политикологије религије су:
* Све оно у оквиру религијских учења и религијске праксе што има директну
политичку садржину и поруку (религијско схватање власти, моћи, политичког
ауторитета, државе, политичког организовања, рата и мира)
* Све оно у оквиру религијског понашања и религијске праксе што нема директну
политичку садржину и поруку, али има директне политичке последице (подизање
верских објеката, ходочашћа)
* Ставови субјеката политике у ужем смислу према религији и верским заједницама.
(ставови политичких партија према религији и верским заједницама)
* Свако, наизглед сасвим секуларно друштвено понашање, које нема никакве
религијске мотиве, али изазива религијске последице (ако у једном
вишеконфесионалном друштву припадници једне религије стекну монопол над неком
привредном граном)
На основу свега реченог Политикологија религије би могла да се дефинише као
једна од најмлађих политиколошких дисциплина која проучава утицај религије на
политику и политике на религију, а са посебним освртом на односе субјеката политике
у најужем смислу, према религији и верским заједницама. Политикологија религије се
проучава на скоро свим факултетима политичких наука у САД-у. У оквиру америчког
удружења за политичке науке постоји секција "Религија и политика". У Београду се
проучава на Факултету политичких наука од 1993. године, а такође постоји и стручни
часопис "Политикологија религије" који издаје "Центар за проучавање религије и
верску толеранцију" из Београда.
http://www.politicsandreligionjournal.com/
Шта ће бити са календаром СПЦ? ()
17 Dec 2009, Hipatija
Патријарх Павле ће остати упамћен као човек који се трудио да личним примером
покаже шта значи бити прави хришћанин, пре свега по узору на рано хришћанство. То
је духовна страна хришћанства и цркве и она је врло важна. Постоји и друга страна, а
то је живот црквене заједнице и њених верника. Тај други живот би требало да буде
само привремени пут до вечности, али кад се баци поглед на живот СВИХ
хришћанских заједница, далеко је то од нечега што би у животима обичних људи
требало да буде мање битно. Једна од тих ствари је начин на који ће бити организован
однос цркве и верника, тако да ту спада и црквени календар. СПЦ користи Јулијански
календар који је, још неподељена црква, усвојила на почетку свог постојања. Тзв.
Грегоријански календар је добио назив по папи Гргуру XIII, јер је на његов предлог и за
његовог понтификата усвојен 1582. године. Поента је у томе да је Грегоријански
календар заиста прецизнији и њега данас користимо и у свакодневном животу, односно
званично га користи цео свет. Држава Србија је усвојила Грегоријански календар 1919.
после уједињења са осталим Јужним Словенима, који су у својој традицији већ
неколико векова користили тај календар. Грегоријански календар користи већина
православних цркава, с тим што покретне празнике не славе као католици и
протестанти, већ по старом начину рачунања.
Зашто је ово питање важно за вернике СПЦ и за саму цркву? На први поглед то изгледа
као мучење за све вернике који треба да се уздржавају од свега за Нову Годину, јер је
тада у току строги пост. Или на пример, годишњи одмори и заједнички празници целе
Европе, сада када недвосмислено идемо путем европских интеграција. Посебно зато
што питање календара, због свега горе реченог, није и не би требало да буде и
политичко питање. Али да ли заиста није и политичко питање? У једном историјском
тренутку Срби су се нашли на територији Хабзбуршке монархије, а у тој држави је била
дозвољена само католичка вера. Срби су успели да издејствују за себе велику ствар –
верску аутономију, али увек су били под притиском, јер су власти желеле да их
поунијате. Сви они који су из ових или оних разлога примили унију, престали су да
буду Срби. Управо су их те мале разлике сачувале, јер су ипак те разлике биле довољно
велике да их учине посебним. У последњем рату у Босни 1991-95, рафалска паљба за
верске празнике, који су свима били различити, била је више него симболична. Требало
је показати моћ, а зна се ко може да је покаже 7. јанура, или у Хрватској или у БиХ.
Шта ће бити са Србима када буду славили Божић 25. децембра? Наравно, неће бити
ништа лоше. Они који су паметни и духовни уживаће у празнику са својим најближима.
А шта ће бити са Србима којима је то, на један бизаран начин, ствар која сведочи да су
живи? Вероватно још један у низу ратова које су изгубили у миру.
Принц Чарлс - Defendor of (The) Faith ()
19 Dec 2009, Hipatija
Једна од титула британских владара је Defendor of The Faith. У преводу на српски
језик то би био бранитељ вере. Међутим, има нешто у тој титули што не може да се
преведе на српски језик, а то је одређени члан the. Наиме, у енглеском језику постоје
одређени и неодређени члан који стоје испред именице, а користе се уколико хоћемо да
нагласимо да се нешто односи на одређену, или неодређену ствар. Члан the је одређен,
и тиме се наглашава да је британски владар бранитељ једне одређен цркве, а то је
Англиканска. Ову титулу је у 16. веку Хенрију VIII доделио папа, али убрзо затим он се
сукобио са Папском куријом и изопштен је из цркве, а титула му је одузета.Ову титулу
нису носили само енглески владари, папа је имао обичај да је додељује оним владарима
који су помогли Католичку цркву на било који начин. Настанком Англиканске цркве, у
парламенту је 1544. само потрврђена владару ова титула, али овај пут са посебним
акцентом на члану the, и односила се на Англиканску цркву.
Пре пар година, у медијима се појавила изјава принца од Велса, који је најавио да
ће када дође на престо "можда" унети малу граматичку измену у интититулацију, и
постати Defendor of Faith, што би било у духу британске мултикултуралности. Тако би
британски монарх постао бранитељ свих верујућих људи у Британији, без обзира на
верописповест. С друге стране, владар је такође и врховни поглавар Англиканске
цркве, и управо у том духу му је у парламенту потврђена титула браниоца вере, тако да
је спорно какве би то последице изазвало у самој Англиканској цркви.
Како год, да би ова измена била могућа потребно је да је прво потврди Парламент.
Барак Обама – посебан по много чему! ()
21 Dec 2009, Hipatija
Барак Обама је рођен на Хавајима 1961. Његов отац је рођен у Кенији и потиче из
муслиманске породице, али је био атеиста у оно време када је био у браку са Бараковом
мајком. Мајка је била Американка која је потицала из хришћанске породице, а није
била активни верник. Баракови родитељи су били у браку само пар година, и његова
мајка се касније удала за Индонежанина муслиманске вере. Због тога је Барак део свог
детињства провео у Индонезији. Док су живели у Индонезији, две године је похађао
муслиманску школу и две године католичку. У својој књизи „Смелост наде“ говори
како је његова мајка бише посматрала религију очима антрополога, а не верника. У
својој кући имали су и Библију, и Куран и Багавадгиту. Мајка га је водила и у цркву за
Божић, али и у будистички храм, на стара хавајска гробља, у шинто храм, а и на
прославу кинеске нове године. Тек као одрастао човек, прву пут приступа некој верској
заједници - The United Church of Christ, која даје предност слободи и личној савести у
односу на веру у догму и ауторитете.
Тешко је објаснити зашто се тај преокрет у Бараку десио. Има више разлога али
у овом тренутку могу само да нагађам, јер не знам више о његовој младости. Али оно
што знам је да амерички председник никад не би могао да постане један муслиман, али
ни атеиста. Може он приватно да мисли и осећа о вери како хоће, али званично мора да
буде припадник неке цркве којој се верује, а то је или Католичка црква, или неке
протестантске. У историји САД-а само један председник је био католик, а осталих 43.
заједно са Обамом, протестанти. Да ли се крстио зато што је суштински разумео да је
без тога немогуће градити озбиљну политичку каријеру у САД-у, или је избор те цркве
био сплет околности у односу на стање његовог духа тада, велико је питање. Религија и
политика – обавезно одвојене али увек заједно.
Tony Blair Faith Foundation ()
23 Dec 2009, Hipatija
Бивши премијер Уједињеног Краљевства Тони Блер, основао је Верску фондацију
која промовише поштовање и разумевање међу најважнијим светским религијама, а са
намером да покаже како је вера велика сила која може допринети постизању добра у
модерном свету.
"Вера је врло важна за милионе људи. На основу ње се формира понашање и начин
размишљања људи. У основи многих великих покрета и реформи је вера, и њене
вредности су врло важне за стварање бољег света. Али вера се често користи да би
делила и раздвајала, и видимо куда води верски екстремизам. Ова фондација је одговор
на изазове модерног друштва, и трудиће се да користи моћ модерне комуникације,
подстичући обаразовање, информисаност и разумевање за различите религије и
њихове међусобне односе."
Рече Тони Блер а ја парафразираше!
http://www.tonyblairfaithfoundation.org
Moleban za predsednika Rusije! ()
25 Dec 2009, Hipatija
Inauguraciji novog predsednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva, u Andrejevskoj Sali
moskovskog Kremlja prisustvovali su najviši predstavnici religija koje imaju status
tradicionalnih. U ime Ruske pravoslavne crkve prisutan je bio patrijarh moskovski i cele
Rusije Aleksej Drugi, a u ime muslimana predsednik Centralne duhovne uprave muftija
Talgat Tadžudin. Budiste je zastupao sanghi Rusije, Hambo-lama Damba Ajušev, a jevrejsku
zajednicu glavni rabin zemlje.Papski nuncije prisustvuje kao predstavnik države Vatikan.
Posle ceremonije inauguracije, Patrijarh Aleksije je u Blagoveštenskoj katedrali, hramu ruskih
velikih kneževa i careva, starom ravno pet vekova, služio moleban Priziva Svetoga Duha za
početak dobroga dela. Predsednik je primio blagoslov Božji za služenje otečestvu i narodu.
Uz predsednika je bila njegova supruga Svetlana.
Patrijarh je u kratkom obraćanju rekao da je Medvedev u svom dosadašnjem radu bio „primer
profesionalnog i iskrenog služenja Rusiji“. Vlast nije slava i čast, već predano i svakodnevno
služenje zemlji i narodu, za to treba imati snage i mudrosti. Darujući predsedniku ikonu
Vladimirske Bogorodice, Patrijarh mu je poželeo duhovnu snagu, mudrost i trpeljivost, a
supruzi Svetlani da bude oslonac i potkrepa mužu, kako bi on u svome domu imao toplinu i
podršku. Crkva je spremna za saradnju da državom, jedna nam je otadžbina, jedna istorija,
jedna budućnost.
Predstavnik patrijaršije je izjavio da bi moleban bio služen za novog predsednika i kad on ne
bi bio pravoslavne vere, kao što je Dmitrij Medvedev. Moleban je prvi put služen za
predsednika Jeljcina 1991. a potom 2000. i 2004. za predsednika Putina.
Predsednik Medvedev je kršten kada mu je bilo 23 godine.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/988/tekst/kroz-hriscanski-svet/
Balkanski molitveni dorucak u Banjaluci! ()
25 Dec 2009, Hipatija
Balkanski molitveni dorucak ce ove godine biti odrzan u Banjaluci i to je zvanicno potvrdeno
iz americkog Kongresa, kazao je Igor Radojicic, predsjednik Narodne skupstine RS. Prvi
covjek parlamenta RS kaze da ce taj dogadjaj, koji ce u Banjaluci biti odrzan od 22. do 24.
maja, biti prvorazredni dogadjaj, ne samo za najveci grad RS vec i za samu RS i BiH.
NN: Odakle ideja za odrzavanje ovog skupa?
RADOJICIC: Ta ideja se prosirila po svijetu i postoji vise zemalja i regija koje organizuju
dogadaje slicne vrste americkom molitvenom dorucku pod pokroviteljstvom Kongresa,
odnosno grupe kongresmena i senatora koji ucestvuju u organizaciji nacionalnog molitvenog
dorucka. Na Balkanu se molitveni dorucak organizuje pet godina, koji nosi zvanicni naziv
okupljanje zvanicnika jugoistocne Evrope. Ovaj skup se formalno ne zove doruckom, ali ima
slicne karakteristike kao i sam dogadaj u Vasingtonu.
NN: Od kada znate da ce Banjaluka biti domacin ovog skupa?
RADOJICIC: Mi smo pominjali u februaru mogucnost da sesti skup bude organizovan u
Banjaluci. Prosle sedmice je dosla i konacno potvrda, odnosno iz americkog Kongresa je
dosla ponuda, to jest saglasnost da mi budemo organizatori sestog okupljanja zvanicnika
jugoistocne Evrope od 22. do 24. maja i taj datum je fiksan.
NN: Sta je sve ucinjeno od trenutka kada ste dobili zvanicnu potvrdu za organizaciju?
RADOJICIC: Kolegij Narodne skupstine RS je formalno prihvatio to pokroviteljstvo,
odnosno domacinstvo, i mi smo odmah formirali organizacioni odbor koji je prosle sedmice
vec imao prvu sednicu i vec se uslo u veoma slozene tehnicke pripreme.
NN: Ko ce biti ucesnici tog skupa?
RADOJICIC: Zvanicnici za koje se ocekuje da ce doci u Banjaluku ce biti razlicitog ranga, od
sefova drzava pa nanize. Naravno, to ce zavisi umnogome i kakve ce biti obaveze zvanicnika
u tom trenutku.
NN: Mozete li nam otkriti koga cete sve pozvati?
RADOJICIC: Mi cemo upucivati pozive prema istaknutim licnostima, ali nisam u mogucnosti
da govorim o imenima, jer cemo tek iduce sedmice upucivati pozive poimenicno i direktno
kontaktirati s njima. Sve ugledne osobe treba da dobiju prvo poziv, pa da kazemo da su
pozvane, a ne da saznaju iz novina da ce biti pozvane.
NN: Koliko ce zvanicnika prisustvovati skupu i sta ce on znaciti za Banjaluku?
RADOJICIC: Tu je obicno 100 do 200 ucesnika, sto zavisi od mjesta. Za Banjaluku ce to biti
prvorazredni politicki dogadjaj, ali i za RS i BiH, tako da cemo se truditi da ga maksimalno
kvalitetno organizujemo. Osnovna ideja dogadjaja je promovisanje mira i tolerancije. Takva
jedna poruka bi bila poslata iz Banjaluke i za nas bi to bila izuzetna cast. Veoma je znacajno
da jedan takav skup, koji nadrasta nacionalni karakter, bude organizovan kod nas i da takve
poruke iz Banjaluke odu prema svijetu.
NN: Koji ce znacaj, osim politicke dimenzije, imati jedan ovakav skup?
RADOJICIC: Skup ce imati politicku, ali, uslovno govoreci, i turisticku dimenziju. Pozitivna
organizacija skupa s pozitivnim odjekom vam daje preporuku i pozitivan utisak u javnosti po
raznim linijama. Politicki mozete da pokazete da je ovo centar u kojem se desavaju pozitivne
stvari, ali i da postoje uslovi za okupljanja, te da postoje turisticki i privredni kapaciteti.
Pokusavamo razbiti neke stereotipe koji su dosta negativni i sa kojima niz godina mi
kuburimo u medjunarodnim odnosima, jer je tokom ratnih desavanja Banjaluka i RS cesto
bila u planiranom negativnom kontekstu. Zato nam treba vise ovakvih medunarodnih
dogadaja da bismo razbijali stereotipe i pokazali da su Banjaluka i RS sasvim drugacija
sredina, koja ima pozitivan ambijent i pozitivnu atmosferu.
NN: Da li je bilo pokusaja opstrukcija iz Sarajeva za organizaciju skupa?
RADOJICIC: Prema nasim nezvanicnim informacijama, bilo je pokusaja da se Banjaluka ne
prikaze u pozitivnom svjetlu i da se to ne desi u Banjaluci. Medjutim, jedan dio citavog
dogadjaja ce se desiti i u Sarajevu. Posto je obicaj da na ove skupove kao suorganizatori i
gosti dolaze američki kongresmeni i senatori, dio ce skupa 25. maja biti odrzan i u parlamentu
BiH. Grupa poslanika iz parlamenta BiH, koja je ucestvovala i na molitvenom dorucku u
Vasingtonu, ce biti domacin na jednom manjem dorucku s americkim gostima. To bi se
prakticno nastavilo na ovu manifestaciju i bili bi ukljuceni Sarajevo i parlamentarci BiH iako
je centralni dogadjaj u Banjaluci.
http://www.nezavisne.com/dogadjaji/intervju/39113/Igor-Radojicic-Balkanski-molitvenidorucak-u-Banjaluci.html
Уго Чавес – комуниста и хришћанин! ()
27 Dec 2009, Hipatija
Када је венецуелански председник Уго Чевес својевремено посетио папу Бенедикта
XVI, уверавао га је да је хришћанин. Објаснио му је и да је његова Боливарска
револуција хришћанска, и да је чак и његов пријатељ Фидел Кастро хришћанин.
Нагласио је да често виђа Кастра и да сваки пут причају о Христу, а да му је Кастро
скоро рекао за себе да је хришћанин, али у друштвеном смислу. Чавес назива Исуса
Христа социјалистом и револуционаром, и таквог Христа он жели да следи. Ипак,
Чавесова револуционарна влада је оптужена да покушава да сузбије моћ Католичке
цркве у Венецуели називајући црквену хијерархију тумором, а венецуелански кардинал
Росалио Кастиљо Лара га је оптужио за успостављање диктатуре.
С друге стране, лево оријентисани северноамерички клерици на појаву оваквих
политичара реагују врло позитивно. Уго Чавес је посетио Методистичку цркву на
Менхетну, и обратио им се говорећи, између осталог, о томе како он проповеда
Исусову реч јер је Исус био револуционар и борац за правду. Себе је назвао
„аутентичним хришћанином“ који служи сиромашнима. После тога је у Венецуелу
допутовала и једна хрићанска делегација из САД-а која је била импресионирана
напором који чини председник у борби против сиромаштва, најјаче дестабилизаторске
силе.
Ово није први пут да америчка религиозна левица подржава неког анти-америчког
политичког лидера из региона. Осамдесетих година је Данијел Ортега, никарагуански
председник, обилазио либералне цркве на Менхетну, а сличне посете чинио је и Фидел
Кастро. Религиозна левица је појам настао у САД-у, и у вези је са идеологијом и
циљевима либералних црква које се у многоме поклапају са левичарским идејама.
Молитвени доручак! ()
29 Dec 2009, Hipatija
Молитвени доручак је догађај који се традиционално одржава у Вашингтону сваког
првог четвртка у фебруару. Установљен је 1953. године и, уствари, представља низ
разговора и састанака међу званицама. Обично их има око 3.500 из више од 100 земаља.
Овај догађај организује врло моћна конзервативна хришћанска организација, познатија
као „Фамилија“. Колико је ова организација важна, показује чињеница да је амерички
председник само „гост“ сваке године, додуше врло важан па се чак мисли да то
организује Бела кућа. Циљ овог окупљања је упознавање и зближавање утицајних
људи, и разговори о најважнијим политичким, друштвеним и пословним темама. На
прошлогодишњем доручку председник Обама је говорио о пореклу овог обичаја. За
време Велике депресије у Америци, много људи је остало без посла, и то је био период
великих искушења. Грађани Сијетла су такође били веома угрожени и многи су остали
без свега. Вође њихове заједнице су решиле да помогну својим суграђанима молитвом.
Једног јутра су се окупили и, без обзира на вероисповест, заједно молили и обратили
Богу, делећи оно мало хране што су имали. То је веома снажно утицало на све њих и у
значајној мери подигло морал посрнулих и разочараних људи. Овај обичај се брзо
раширио по целој Америци, а званично је установљен када је тадашњи председник
Ајзенхауер изразио жељу да присуствује том догађају. Овај догађај данас нема много
везе са оним у прошлости, јер је тада окупљао сиромашне и обесправљене, а данас
најутицајније људе на планети. Ипак, обичај заједничког обеда и молитве се задржао у
формалном смислу, и самој форми се придаје велики значај. Овај обичај је,
превасходно, везан за протестантизам, али је скоро установљена таква пракса и међу
америчким католицима. Осим САД-а, молитвени доручак се одржава у многим
земљама, и управо под утицајем и инспирисан америчком традицијом. У политичком
смислу су важни британски, аустралијски, канадски, а на нашим просторима скоро
установљени бањалучки.
Srđan Hercigonja
Beograd, student Fakulteta političkih nauka, aktivista Liberalno demokratske partije i
Evropskog Studentskog Foruma
Prava majmuna u Španiji ()
30 Sep 2009, SrdjanHerc
Evo malog pokušaja da skrenem pažnju sa vruće teme oko koje diskutujemo ovih dana, pre
svega vezano za Paradu ponosa. Možda, hladnije glave ćemo svi biti u mogućnosti da
argumentovanije zastupamo svoje stavove. (to je kod mene barem slučaj, te ću svoje stavove
o odnosu SPC prema pripadnicima manjina - od etničkih do seksualnih pisati za nekoliko
dana)
Naime, reč je o potpuno jednistvenom slučaju, koji je vrhunac dostigao juna 2008. godine
kada je parlament Kraljevine Španije usvojio Zakon o pravima majmuna. Prosleđujem sada
vest o tome:
"Spain's parliament voiced its support on Wednesday for the rights of great apes to life and
freedom in what will apparently be the first time any national legislature has called for such
rights for non-humans.
Parliament's environmental committee approved resolutions urging Spain to comply with the
Great Apes Project, devised by scientists and philosophers who say our closest genetic
relatives deserve rights hitherto limited to humans.
"This is a historic day in the struggle for animal rights and in defense of our evolutionary
comrades, which will doubtless go down in the history of humanity," said Pedro Pozas,
Spanish director of the Great Apes Project.
Spain may be better known abroad for bull-fighting than animal rights but the new measures
are the latest move turning once-conservative Spain into a liberal trailblazer.
Spain did not legalize divorce until the 1980s, but Prime Minister Jose Luis Rodriguez
Zapatero's Socialist government has legalized gay marriage, reduced the influence of the
Catholic Church in education and set up an Equality Ministry.
The new resolutions have cross-party or majority support and are expected to become law and
the government is now committed to update the statute book within a year to outlaw harmful
experiments on apes in Spain.
"We have no knowledge of great apes being used in experiments in Spain, but there is
currently no law preventing that from happening," Pozas said.
Keeping apes for circuses, television commercials or filming will also be forbidden and
breaking the new laws will become an offence under Spain's penal code.
Keeping an estimated 315 apes in Spanish zoos will not be illegal, but supporters of the bill
say conditions will need to improve drastically in 70 percent of establishments to comply with
the new law.
Philosophers Peter Singer and Paola Cavalieri founded the Great Ape Project in 1993, arguing
that "non-human hominids" like chimpanzees, gorillas, orang-utans and bonobos should enjoy
the right to life, freedom and not to be tortured."
A za one koji znaju i španski:
http://www.elpais.com/articulo/opinion/derechos/monos/humanos/elpepiopi/20080811elpepio
pi_4/Tes
Ukratko, u zakonu piše da životinje, koje su svojim osobinama najsličnije čoveku, treba da
imaju pravo na život, slobodu, i pravo na "humano" odnošenje prema njima. U te životinje
spadaju šimpanze, gorile i orangutani.
Španija je zaista učinila neverovatan preokret u svojoj politici, a španska država i špansko
društvo se bukvalno preokrenulo naopačke posle smrti diktatora Fransiska Franka 1975.
godine. Posle nekoliko godina tranzicije, došlo je do toga da se donese zakon o legalizaciji
razvoda (što je u frankističkoj Španiji bilo nezamislivo - evo i jedan primer, 50ih godina, žene
nisu smele da žive same, tj. morale su da žive ili sa ocem, mužem, bratom, ili bilo kojim
muškim licem). Španija je još od kraja 80ih krenula ka potpunom ukidanju sprega strogog
katoličkog represivnog sistema, i išla putem potpune liberalizacije društvenog života. To će
kulminirati dolaskom na vlast 2004. godine Španske socijalističke-radničke partije (PSOE),
koja je do sada, u svom mandatu, legalizovala abortus, legalizovala gej brakove, usvajanje
dece od strane istopolnih parova, legalizovana je marihuana u pojedinim španskim
provincijama. I na kraju, donela Zakon o pravima majmuna.
Ja, lično mislim da je to jedan sjajan potez, i ne krijem svoje divljenje prema Španiji, i
njihovom civilnom društvu koje je uspelo da izvuče špance iz izuzetno represivnog sistema, i
da ih dovede u, pa moglo bi se reći, najliberalniju državu u Evropi. Ovaj zakon ne smatram
smešnim i bespotrebnim, kao što ga većina doživljava i ismejava ga, a pre svega zbog toga što
su i te životinje o kojima je reč u stanju da razmišljaju, da osećaju zadovoljstvo, da pate, itd (o
tome možete i da pročitate u onom članku na engleskom jeziku).
Pitam se da li će i Srbija jednog dana biti u stanju da izvrši takvu preobrazbu kao što je i
Španija učinila, i da glavna polemika ne budu Zakoni o diskrimaniciji, Zakoni o medijima,
već možda čak i Zakon o pravima životinja??
Verske dimenzije rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) ()
15 Oct 2009, SrdjanHerc
Tragičan sukob koji je devastirao Bosnu i Hercegovinu u periodu od 1992. godine do 1995.
obično se definiše, ili tačnije formuliše kao građanski rat između Bošnjaka, Srba i Hrvata. Ima
i mišljenja, da taj sukob nije zapravo predstavljao isključivo građanski rat, već i spoljne vojne
agresije od strane Savezne Republike Jugoslavije i Republike Hrvatske. Međutim, ono što
ovde želim da naglasim, nije činjenica da su i trupe iz Srbije i Hrvatske bile u Bosni, niti da je
u pitanju bio samo građanski rat 3 naroda, već da je taj rat u nekim oblicima poprimao verske
dimenzije.
Ono što me navelo da o tome napišem kratak komentar jeste podatak na koji sam nedavno
naišao, a koji potiče iz Federalnog ministarstva nauke, kulture i sporta Federacije BiH iz
1998. godine, a koji glasi da je tokom rata, na teritoriji cele Bosne i Hercegovine uništeno ILI
oštećeno 1 185 džamija, 495 katoličkih crkava i 59 pravoslavnih. Moram da priznam da
izražavam blagu sumnju u tačnost ovih podataka, jer su napisani neposredno posle rata, kada
je tendencija bila da se ukupan broj žrtava i uništenih objekata preneglašava, ali nema nikakve
sumnje da je masovnih uništavanja verskih objekata bilo na sve strane, i na celoj teritoriji
zemlje.
To dalje dovodi do zaista zastrašujuće činjenice. Jer, postavlja se pitanje, šta se želelo time
postići!? Brisanje i uništavanje čitave jedne istorije koja traje vekovima na tim prostorima,
potpuno eliminisanje pojedinih verskih grupa, ili je to samo bio način zastrašivanja jednog od
tri naroda. Mnogobrojni vernici svoj identitet pronalaze u svojoj Crkvi, uništavanje tih Crkava
je želja za uništavanjem samih tih ljudi. Onaj zastrašujući podatak bi trebalo da bude
opomena da se tako nešto nikada više ne ponovi, a da se obnavljanjem verskih objekata vrati i
mir i skladan suživot i Srba i Hrvata i Bosnjaka, iliti i pravoslavaca i katolika i muslimana.
Nafta kao garancija postovanja ljudskih prava ()
26 Oct 2009, SrdjanHerc
Prenecu vest koja je objavljena na sajtu b92 25. oktobra 2009. , o novom slucaju diskrimacije
zena u Saudijskoj Arabiji. Ovaj put je jedna novinarka osudjena na kaznu od 60 udaraca
bicem, jer se u njenoj emisiji govorilo o seksu. Mislim da je vise dosta precutkivanja o
ovakvim slucajevima koji su postojali svakodnevica u Saudijskoj Arabiji, a koja se javlja kao
posledica cistog i veoma jasnog razloga - cvrsto i jako saveznistvo izmedju Saudijske Arabije
i SAD-a.
Rijad -- Jedna novinarka Saudijske Arabije osuđena je na 60 udaraca bičem zbog TV
emisije u kojoj je jedan Saudijac opisivao svoj seksualni život.
Emisija, koju je uradila libanska LBC satelitska mreža, izazvao je veliki skandal u
konzervativnoj Saudijskoj Arabiji, kada je prikazana prije nekoliko meseci, javlja BBC.
Saudijac Mazen Abdul Džavad, koji je u emisiji govorio o tome kako nalazio saudijske žene
za seks, sada se nalazi u zatvoru. On je osuđen na pet godina zatvora i 1.000 udaraca bičem.
Njegova dva prijatelja koji su se, takođe, pojavili u emisiji osuđeni su na po dve godine
zatvora.
Sporna emisija je bila deo serije pod nazivom Crvene linije koja preispituje tabue u arapskom
svetu, a seks neudatih žena je jedan od najvećih.
Ironično je da mreža LBC delimično pripada medijskom tajkunu i saudijskom milijarderu
princu Alvaledu bin Talalu, zaključuje BBC.
Džihad za ljubav ()
09 Nov 2009, SrdjanHerc
U okviru festivala Slobodna zona, koji se ovih dana održava u Beogradu, imao sam prilike da
pogledam sjajan film o položaju homoseksualaca u islamu. Film se naziva Džihad za ljubav, a
posle filma, publika je imala i priliku da popriča sa rediteljom filma, Parvezom Šarmom. Film
na odličan način objašnjava unutrašnji sukob između vere u Boga i svojih seksualnih
orijentacija glavnih aktera ovog dokumentarca, a mislim da će se film i reprizirati sledeće
nedelje, i svakom preporučujem da ga odgleda, jer se bavi temama koje i mi obrađujemo na
ovom kursku
Evo i sinopsisa:
Džihad za ljubav je jedan od prvih dokumentaraca koji ispituje suprotnosti između Islama
i homoseksualnosti. Ispoljavajući veliku osetljivost kako prema temi tako i prema
ispitanicima, reditelj se fokusira na međunarodnu grupu homoseksualaca koja pokušava
da pomiri svoju veru u Kuran (koji, prema mnogim tumačenjima, osuđuje odnose između
osoba istog pola) sa svojim seksualnošću. Dolazeći iz različitih država, Francuske,
Južnoafričke Republike, Turske i Indije, oni se nalaze u delikatnoj poziciji - prinuđeni su
da skrivaju svoj privatni život u muslimanskim zajednicama u strahu od smrti. Jedina
opcija koja im ostaje je iseljavanje sa Bliskog istoka, a tako i napuštanje sopstvene
kulture.
Reditelj sugeriše da se odgovor možda nalazi u pobožnim pojedincima koji umesto da se
odreknu Islama donose tešku odluku: da pokušaju da pomire svoje seksualne sklonosti
sa svojom verom.
Bunjevci - Hrvati ili Srbi ()
19 Nov 2009, SrdjanHerc
Sa hrvatske strane uglavnom se trudi nametnuti teorija da su Bunjevci narod hrvatskog
porekla, ali pak i sa druge, srpske strane, tvrdi se obrnuto. Uglavnom, cinjenica je da
Bunjevaca u Srbiji ima oko 20 hiljada, uglavnom zive u Subotici i Somboru, i velikom
vecinom su katolicke veroispovesti.
According to one theory, Bunjevci settled in the city of Subotica and its surroundings in
1526[1] According to another theory, they migrated into Bačka from Dalmatia (Zadar
hinterland, Ravni Kotari, Cetinska krajina), Lika, Podgorje (primorski Bunjevci: Senj,
Jablanac, Krivi Put, Krasno...) and western Herzegovina (area around river Buna, Čitluk,
Međugorje) [2] and western Herzegovina in several groups led by Franciscan monks, to serve
as mercenaries against Turkish invaders.[3] in 1682, 1686 (when they are noted as the majority
of the population), and 1687.
Historic documents refer to Bunjevci with various names, some less accurate than
others:Roman Catholic Dalmatians-Croats ethnic population.
In 1788 the first Austrian population census was conducted - it called Bunjevci Illyrians and
their language the Illyrian (Croatian) language. It listed 17,043 Illyrians in Subotica. In 1850
the Austrian census listed them under Dalmatians and counted 13,894 Dalmatians-Croatian in
the city. Despite this, they traditionally called themselves Bunjevci. The Austro-Hungarian
censuses from 1869 onward to 1910 numbered the Bunjevci distinctly. They were referred to
as "bunyevácok" or "dalmátok"(in the 1890 census). In 1880 the Austro-Hungarian authorities
listed in Subotica a total of 26,637 Bunjevci and 31,824 in 1892.
In 1910 in the Subotica municipality were registered 33,390 "others" (mainly Bunjevci) a. k.
a. 35.29% of the Subotica population. In 1921 Bunjevci were registered by the Royal Croat
authorities as "Croats". Subotica municipality had 60,699 Croats and Serbs or 66.73% of the
total Subotica population. Allegedly, 44,999 or 49.47% were Bunjevci. In the 1931
population census of the Royal Yugoslav authorities, 43,832 or 44.29% of the total Subotica
population were Bunjevci.
The 19th century brought on a period of nationalism and national unity including the Croatian
romantic nationalism. Croat national identity has awakened in some Bunjevci developed in
early 20th century. It is estimated that a few tens of thousands of Bunjevci were Magyarized.
However, Croatian self-identity remained among the majority of the Bunjevac clergy, notable,
the bishop of Subotica Ivan Antunović (1815–1888) supported the notion of calling Bunjevci
and Šokci with the name Croats.
1880 saw the founding of the Bunjevačka stranka ("the Bunjevac party"), an indigenous
political party. During this time, opinions varied on whether the Bunjevci should try to assert
themselves as Croats or as an independent ethnic group.
In October 1918, Bunjevci held a national convention in Subotica and decided to secede
Vojvodina from Hungary and join Serbia. This was confirmed at the Great National Assembly
of Serbs, Bunjevci and other Slavs in Novi Sad, which proclaimed unification with the
Kingdom of Serbia in November 1918. The subsequent creation of the Kingdom of the Serbs,
Croats and Slovenes (renamed Yugoslavia in 1929) brought most of the Bačka Bunjevci in
the same country with the Serbs (with some remaining in Hungary).
During the late World War II, Partisan General Božidar Maslarić spoke on the national
councils in Sombor and Subotica on 6 November 1944 and General Ivan Rukavina on
Christmas in Tavankut in the name of the Communist Party about the Croatdom of the
Bunjevci. After 1945, in SFR Yugoslavia the census of 1948 did not officially recognize the
Bunjevci (nor Šokci), and instead merged their data with the Croats, even if a person would
self-declare as a Bunjevac or Šokac. The Yugoslav communist government counted Bunjevci
(and Šokci) as part of Croatian national corpus. Proponents of a distinct Bunjevac ethnicity
regard this time as another dark period of encroachment on their identity, and feel that this
assimilation did not help in the preservation of their language. The censuses of 1953 and 1961
also listed all declared Bunjevci as Croats. The 1971 population census listed the Bunjevci
separately under the municipal census in Subotica upon the personal request of the
organization of Bunjevci in Subotica. It listed 14,892 Bunjevci or 10.15% of the population of
Subotica. Despite this, the Province and Federal authorities listed the Bunjevci as Croats,
together with the Šokci and considered them that way officially at all occasions. In 1981 the
Bunjevci made a similar request - it showed 8,895 Bunjevci, or 5.7% of the total population
of Subotica.
Following the breakup of Yugoslavia in the 1990s, Bunjevac nationality was officially
recognized as a minority group in Serbia in 1990.
The community, however, has been divided around the issue of the name: in the 1991 census,
in terms of ethnicity, around 21,434 inhabitants of Vojvodina declared themselves Bunjevci
(17,527 in Subotica alone - or 11.7%) whereas some 74,808 declared themselves Croats; in
2002, there were 19,766 Bunjevci (16,254 in Subotica - or 10.95%) and around 56,546 Croats
in Vojvodina.
Note that not all of the Croats in Vojvodina necessarily have Bunjevac roots; the other big
group are Šokci, and also, many Croats are descendants of Croat colonists, settled in 19451948 (29,111 post-WWII colonists in Vojvodina, out of 356,000, were ethnic Croats). Many
Croats from both of these groups have declared themselves as Yugoslavs, in order to avoid
pressures and problems on job and in the public life, especially since threats of extreme Serb
nationalists (e.g. Vojislav Šešelj) began unpunished materializing in Syrmia, as training
camps of Serb extremist volunteers (that declared openly as chetniks) began appearing in
Bačka[4], as the camps for the temporarily evacuated Croatian Serbs were established in
Croat-inhabited villages in Vojvodina, and as Serb extreme nationalist parties began acting in
Vojvodina (SPO in Pazova).
In the Subotica region, there were 17,439 Bunjevci and 16,369 Croats in 1991. The
historically Bunjevac village of Donji Tavankut had 989 Bunjevci, 877 Croats, and 600
declared as Yugoslavs, the latter probably being a reaction to national ambiguity and
pressures at the time. A 1996 survey by the local government in Subotica found that in the
community, there are many people who declare as Croats and consider themselves Bunjevci,
but also some people who declare as Bunjevci but consider themselves part of the wider
Croatian nation. The same survey found that the delineation between the pro-Croat and proBunjevac positions correlated with the delineation between the people who were more
supportive towards the then ruling regime in Serbia that did not favor special rights for
national minorities, and conversely those who were against the then government and more
interested in minority rights and connections with their second homeland.
Today, both major parts of the community (the pro-independent Bunjevac one and the proCroatian one) continue to consider themselves ethnologically as Bunjevci, although each
subscribing to its interpretation of the term.
In early 2005, the Bunjevac issue was again popularized when the Vojvodina government
decided to allow the official use of "bunjevački language with elements of national culture" in
schools in the following school year – the štokavian-ikavian dialect. This was protested by the
Croatian Bunjevac community as an attempt of the government to widen the rift between the
two Bunjevac communities. They favour integration, regardless of whether some people
declared themselves distinct, because minority rights (such as the right to use a minority
language) are applied based on the number of members of the minority. Subsequently, it may
happen that schools would teach the same dialect but in two separate classes, one named
bunjevački jezik, one hrvatski jezik, based solely on the preference of the parents.
In Hungary, Bunjevci are not officially recognized as a minority, government simply consider
them Croats. In April 2006 a Bunjevci group began collecting subscriptions to register
Bunjevci as a distinct minority group. In Hungary, 1,000 valid subscriptions are needed to
register an ethnic minority with historical presence. By the end of the given 60 days period
the initiative gained over 2,000 subscriptions of which cca. 1,700 were declared valid by
national vote office and Budapest parliament gained a deadline of January 9 2007 to solve the
situation by approving or refusing the proposal. No other such initiative has reached that level
ever since minority bill passed in 1992.[5] On 18 December the National Assembly of
Hungary refused to accept the initiative (with 334 No és 18 Yes vote). The decision was
based on the study of the Hungarian Academy of Science that denied the existence of an
independent Bunjevac minority (they stated that Bunjevci are a Croatian subgroup). The
opposition of Croatian minority leaders also played part in the outcome of the vote[6], and the
opinion of Hungarian Academy of Sciences[7]
The Bunjevac National Council has given mandate to Mirko Bajić, the President of the
People's Democratic Party of Vojvodina, to represent the persons declared solely as Bunjevac
on the Democratic Party list for the incoming 21st January 2007 parliamentary republican
election in Serbia.
Tibet i pitanje ekologije ()
19 Nov 2009, SrdjanHerc
Tibet, kineska pokrajina od druge polovine 20. veka, jedan je od prirodom najbogatijih regija
sveta. Sa jedne strane ozidana padinama Himalaja, sa druge stane ispresecane doline velkih
reka i pasnjaka. S'obzirom da Kina nije bas na glasu po pitanju brige o ekologiji, stavise, ona
je najveci svetski zagadjivac atmosfere, na ovaj problem se osvrnuo i duhovni vodja
Tibetanaca, Dalaj-lama.
Prenosi b92.
Rim -- Dalaj-lama pozvao Peking da preduzme mere za sprečavanje otapanja
tibetanskih glečera, jer je to urgentnije pitanje od političkog rešenja budućnosti Tibeta.
Na samitu Ujedinjenih nacija o gladi u svetu, koji se održava u Rimu, tibetanski duhovni
vođa, koji živi u izgnanstvu, upozorio je da reke koje nastaju na tibetanskim glečerima i
snegom pokrivenim planinama mogu presušiti u narednih 15 do 20 godina i pozvao Kinu da
prouči problem zajedno sa tibetanskim stručnjacima, preneo je Rojters.
"Iznalaženje političkog rešenja (za Tibet) može da potraje, ali to možemo da sačekamo",
rekao je dalaj-lama novinarima na marginama skupa u Rimu, ali i upozorio da ekologija, iz
godine u godinu, trpi štete, pa je zaista potrebno ozbiljno proučavanje i sačinjavanje plana za
zaštitu životne sredine na Tibetu.
"To je veoma, veoma važno", rekao je tibetanski vođa.
Tibetanska visoravan je izvorište mnogih azijskih velikih reka, uključujući Jangce i Mekong.
Kratka biografija Patrijarha Srpskog gospodina Pavla ()
19 Nov 2009, SrdjanHerc
Patrijarh Pavle (mirsko ime Gojko) rodjen je na Usekovanje 11.septembra 1914. godine u selu
Kucanci, Slavonija. Gimnaziju je zavrsio u Beogradu, Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski
fakultet u Beogradu.
Kao prognanik i izbeglica u vreme Drugog svetskog rata bio je u manastiru Svete Trojice u
Ovcaru. Bio je i veroucitelj dece izbeglica. Zamonasen je u manastiru Blagovestenju 1948.
godine, kada je rukopolozen u cin jerodjakona. Od 1949. do 1955. sabrat je manastira Race
gde vrsi razna poslusanija. U cin jeromonaha rukopolozen je 1954., protosindjel je postao iste
te godine, a arhimandrit 1957. U Atini je bio na postdiplomskim studijama od 1955. do 1957
godine. Za episkopa rasko-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. i hirotonisan u beogradskoj
Sabornoj crkvi.
U rasko-prizrenskoj eparhiji gradi nove hramove, obnavlja stare i porusene, cesto putuje,
obilazi i sluzi u svim mestima ove svoje Eparhije. Bavi se i naucnim radom, objavljuje
radove, povremeno drzi predavanja.
Za cetrdeset cetvrtog patrijarha srpskog (nova ikonica - srpski patrijarsi), umesto obolelog
patrijarha Germana, izabran je od Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve
novembra 1990. godine. Ustolicen je u nedelju, 2. decembra 1990. godine u Sabornoj crkvi u
Beogradu, a u drevni presto srpskih patrijaraha ustolicen je u manastiru Pecke Patrijarsije 22.
maja 1994.godine.
Patrijarh Srpski G. Pavle ucinio je kanonske posete mnogim eparhijama Srpske pravoslavne
crkve u zemlji i inostranstvu. Posetio je Srpsku crkvu u Australiji, u Americi, Kanadi,
Zapadnoj Evropi...
Bezbroj puta je pisao i intervenisao kod raznih drzavnika i mnogih institucija da se pomogne
u resavanju krize i uspostavljanju mira na prostorima prethodne Jugoslavije. Tim povodom
imao je susrete sa predstavnicima Rimokatolicke crkve, Islamske verske zajednice,
predstavnicima Svetskog saveta crkava, diplomatima, drzavnicima, predstavnicima
humanitarnih i drugih organizacija.
Posetio je i sediste Ujedinjenih nacija u NJujorku, Belu Kucu u Vasintgonu gde je sa
odgovarajucim licnostima razgovarao i iznosio cinjenicno stanje u vezi sa izbijanjem rata u
prethodnoj Jugoslaviji.
Veliki duhovnik, asketa i sjajan besednik, ovaj prvosvestenik svakodnevno - kad crkvena
pravila dozvoljavaju, prinosi beskrvnu zrtvu (sluzi svetu Liturgiju) za spas srpskoga roda
krstonosnoga.
Metodizam i homoseksualnost ()
19 Nov 2009, SrdjanHerc
Prenosim tekst o odnosu metodizma i homoseksualnosti, koji se razlikuje dosta od ostalih
konfesija u okviru hriscanstva, pre svega u vidu liberalnijeg pristupa.
The Methodist denominations of Christianity generally believe that the practice of
homosexuality to be incompatible with Christian teaching, albeit they do minister to
homosexual persons, holding that all individuals are of sacred worth.[1][2][3]
As stated in the Book of Discipline of The United Methodist Church, the United Methodist
Church holds that "homosexual persons no less than heterosexual persons are individuals of
sacred worth."[1] In other words, all individuals are of worth to God. Nevertheless, in keeping
with historic Church teaching,[4][5] it considers the "practice of homosexuality [to be]
incompatible with Christian teaching."[6] For this reason, the "United Methodist Church does
not condone the practice of homosexuality"[1] or allow "self-avowed practicing homosexuals"
to be "certified as candidates, ordained as ministers, or appointed to serve in The United
Methodist Church."[6]
Based on its teaching, the United Methodist Church prohibits the blessing of homosexual
unions by its clergy and in its churches.[6] The breaking of this law is a chargeable offense and
rebellious clergy are subject to being defrocked,[7] as was the case in 1987, when Methodist
minister Rose Mary Denman, was defrocked for being openly gay.[8] Similarly, in 2005,
clergy credentials were removed from Irene Elizabeth Stroud after she was convicted in a
church trial of violating Church law by engaging in a lesbian relationship; this conviction was
later upheld by the Church Judicial Council, the highest court in the denomination.[9]
The United Methodist Church in addition supports "laws in civil society that define marriage
as the union of one man and one woman."[10] On April 30, 2008, at the most recent General
Conference, delegates adopted even more conservative language, stating that Christians are
called to "responsible stewardship of this sacred gift" of sexuality and that "sexual relations
are affirmed only within the covenant of monogamous, heterosexual marriage."[11]
Several grassroots organizations not officially recognized by the United Methodist Church
have also formed around positions on issues relating to homosexuality. The Confessing
Movement within the United Methodist Church seeks to continue to protect the United
Methodist Church's current stance on homosexuality, if not make it more rigid. Moreover,
another movement, Transforming Congregations, is a Methodist ex-gay ministry whose
purpose is to "equip the local church to model and minister sanctified sexuality through
biblical instruction, personal and public witness, and compassionate outreach.[12] Meanwhile,
the Reconciling Ministries Network seeks to change the United Methodist Church's current
teaching on homosexuality in order to make the church more inclusive of LGBT people.[13] At
the 2008 General Conference of the United Methodist Church, it was decided that the Church
would retain its views on homosexuality.[14]
Malo o verskom fundamentalizmu ()
21 Nov 2009, SrdjanHerc
Preuzeto sa sajta "Peščanika"
Milan Vukomanović
12.12.2006.
DOSLEDNOST VERSKOG FUNDAMENTALIZMA
Doslednost verskog fundamentalizma
»Prazno nebo! Prazno nebo! Probudih se jutros pod praznim nebom.« Ovako u jednoj od
svojih najnovijih pesama Brus Springstin, slavni roker iz Nju Džersija, sažima, kao u
nekakvom haikuu, tegobno iskustvo ontološke praznine koja se nadvila ne samo nad
obližnjim Menhetnom, nego i celom američkom nacijom nakon stravičnog urušavanja dve
kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra.
Ko je još mogao slutiti, krajem februara 2001, prateći na televiziji talibansko razaranje
kolosalnih Budinih statua u Bamijanu, da će leta iste godine, kao žrtve slične ideološke i
religijske isključivosti, stradati hiljade nedužnih građana u svetskim prestonicama poput
Njujorka i Vašingtona? Koje li gorke ironije u tome da se jedan od najžešćih terorističkih
napada u ljudskoj povesti desio baš u godini koju su Ujedinjene nacije proglasile Godinom
dijaloga među civilizacijama! Naizgled, događaji od 11. septembra bi išli više u prilog
Hantingtonovim predviđanjima, nego planovima svetske organizacije sa Ist Rivera. Ali koje
civilizacije su se tu onda sukobile?
Majkl Lind je jedan od malobrojnijih američkih autora koji su, povodom tog septembarskog
terora i tragedije, izjavili da je ideja o liberalnom 'Zapadu' što se suprotstavlja
fundamentalizmu, zapravo, jedna zabluda, te da je tu više reč o jednom mnogo širem,
opštijem sukobu između religiozne i humanističke civilizacije (Lind, 2001). Predstavnici ove
prve nisu samo muslimanski radikalisti koji su, eto, proširili svoj rat protiv SAD i na
američku teritoriju već, na svoj način, i sam Džordž Buš Junior, pobornik kreacionizma, da ne
govorimo o osnivačima i pristalicama američke nove desnice – »Moralne većine« Džerija
Folvela ili »Hrišćanske koalicije« Peta Robertsona. Lind nalazi da su predsednici poput
Džefersona ili Vilsona bili puno liberalnijih pogleda na religiju od jednog Buša, Gora ili
Libermana[1], američkih političkih lidera s kraja 20. stoleća. On otuda zaključuje da su danas
puno važnije civilizacijske podele između tzv. »natprirodnih« i sekularnih civilizacija, tj.
religijske isključivosti koju možemo, u određenoj meri, prepoznati u svim svetskim
religijama[2] i humanističkog nasleđa čovečanstva koje obuhvata tradicije racionalizma,
romantizma i prosvećenosti. I dok su tri najveća Džefersonova uzora bili, recimo, Njutn,
Bekon i Lok, prema »novom demokrati« Al Goru najveći negativac u istoriji je baš Frensis
Bekon, utemeljitelj naučnog metoda! S druge strane, konzervativac Folvel jada se
Robertsonu[3] kako »Bog nastavlja da podiže zavesu i dozvoljava neprijateljima Amerike da
nam čine ono što verovatno i zaslužujemo« (Lind, 2001). Njih dvojica su jednodušni u tome
da je napad na SAD bio, u stvari, »Božija kazna za američko tolerisanje pagana, pristalica
abortusa, feministkinja i homoseksualaca« (Lind, 2001). Šta bi onda na to tek rekli neki
katolički ili pravoslavni fundamentalisti?
S druge strane, iz racionalizma i prosvećenosti bi se, pored humanizma i renesanse, u krajnjoj
liniji mogla izvoditi i doktrina o opravdanosti ropstva ili nužnosti »humanih preseljenja« u
radne i koncentracione logore, tako da, nasuprot Lindu, treba biti pomalo skeptičan i prema
tezi po kojoj je humanistička civilizacija, sa svojim sekularizmom i beskrajnim poverenjem u
tehnologiju, prava i jedina alternativa religijskom konzervativizmu. Tvrdokorno pridržavanje
samo jednog mogućeg tumačenja nekog fenomena, bilo da je reč o religiji, politici, istoriji,
nauci ili nekoj drugoj oblasti ljudskog duha, mogu izvestan hermeneutički problem, pod
određenim uslovima, pretvoriti i u ozbiljan politički, pa i policijski ili vojni problem.
Od Iranske revolucije 1979. godine termin fundamentalizam počinje da se više koristi u vezi s
islamom, kao neka vrsta «polemičke ručne bombe» (Parekh, 1994: 105). Na Zapadu su
muslimani i danas verovatno bolje poznati po avganistanskim mulama, progonu Salmana
Ruždija, Osami bin Ladenu, položaju žena ili džihadu nego, recimo, po svojoj grandioznoj
arhitekturi, poeziji i filozofiji, da ne govorimo o poznavanju Kurana, koji je počeo nešto više
da se kupuje i čita u nekim zapadnim zemljama tek nakon događaja od 11. septembra 2001.
Za razliku od češće upotrebljavanih termina fundamentalizam i islamizam, od kojih se prvi
izvorno odnosio na konzervativni pravac u američkom protestantizmu[4], a drugi i na islam u
celini (po uzoru na »hristijanizam«), Tunižanin Abdulvehab Medeb koristi ređe
upotrebljavani pojam integrizam kada govori o pokretima koji su nakon 30-ih godina prošlog
stoleća potekli od Muslimanske braće. Evo kako on objašnjava smisao tog pojma:
»Ako je 'integritet' kvalitativan, 'integralnost' je kvantitativna: stanje stvari u njezinoj
potpunosti; islamist je integrist kada propovijeda integritet svoga vjerozakona, čiju integralnu
primjenu nameće: to ukida svaku drugost i uspostavlja način bivanja koji dopisuje još jedno
ime u katalog totalitarizma što je opustošio svijet« (Medeb, 2003: 42).
Pa ipak, neki moderni pokreti unutar islama (kao što je selefizam Muhameda Abduha iz 19.
veka), u kojima se ističe značaj povratka tzv. «pobožnim precima» (salâf)[5] iz Medine, kao
nekakvom idealnom početku ili fundamentu (usul) islama, mogli bi se, mislim, sasvim
slobodno označiti kao fundamentalistički u doslovnom smislu reči. Fundamentalizam je,
najzad, pojam koji ima i širu, nereligijsku upotrebu. Nemački autor Tomas Mejer određuje
fundamentalizam kao «svesno bekstvo od individualnog razmišljanja, vlastite odgovornosti,
obaveze dokazivanja, nesigurnosti i otvorenosti svih prava važenja, suverenih potvrda i
životnih formi, kojima su mišljenje i život kroz prosvećivanje i savremeni svet nepovratno
izloženi, u sigurnost i zatvorenost samoizabranih apsolutnih fundamenata. Pred njima prestaju
sva pitanja, jer oni pružaju apsolutno uporište... Ko se njih ne drži, ne zaslužuje više nikakvo
razumevanje za svoje argumente, sumnje, interesovanja i prava» (Kincler, 2002: 11-12).
Produbljujući ovu Mejerovu tezu, mogli bismo, u stvari, reći da fundamentalizam bitno
odlikuje sužavanje hermeneutičkog polja i pluralizma tumačenja, bez obzira na to da li je reč
o religijskim ili nereligijskim fenomenima. Hermeneutički monizam se tu javlja kao put u
integrizam i ekskluzivizam sektaškog tipa. Tako je, recimo, 1993.g. jedno dosledno
bukvalističko tumačenje biblijske knjige Otkrivenje Jovanovo dovelo Dejvida Koreša i njegov
kultni pokret u Teksasu u direktan sukob s američkim federalnim vlastima, pri čemu je u
»paklenom ognju« poseda u Vejku stradalo preko osamdeset članova tog pokreta, uključujući
puno žena i dece. Suvišno bi, možda, bilo reći da je Korešova zajednica, u svom
samoispunjujućem proročanstvu, upravo i očekivala takav apokaliptički epilog. Pozivanjem,
opet, na neke crkvene 'kanone'[6], grupa pravoslavnih fundamentalista u Beogradu je, na
novokalendarski Božić 2002.g., išla toliko daleko da spreči održavanje anglikanske službe u
kapeli Srpske patrijaršije. Ni sam patrijarh nije za njih tu bio dovoljan autoritet. Ovog puta,
srećom, taj religijski, »kanonski« spor nije prerastao u policijski problem. Ali je fanatička
doslednost i tu iznedrila svoje negativne rezultate, predstavljajući svojevrstan međunarodni
skandal.
U svom eseju Pohvala nedoslednosti, napisanom u Poljskoj još davne 1958, Lešek
Kolakovski je zastupao zanimljiv stav po kome je čovečanstvo opstalo na zemlji pre svega
zahvaljujući ljudskoj nedoslednosti (Kolakovski, 1964: 126). Jer, prema poljskom filozofu,
»apsolutna doslednost je identična sa praktičnim fanatizmom, a nedoslednost je izvor
tolerantnosti«. Među apsolutno doslednim ljudima on, na primer, prepoznaje razne fanatike i
teroriste, lojalne policijske doušnike, ubice i mučitelje. S kakvom doslednošću su samo nacisti
proganjali Jevreje i odvodili ih u koncentracione logore, sve s namerom da ostvare svoje
»konačno rešenje«! S druge strane, veli Kolakovski, upravo je soj nedoslednih ljudi »jedan od
glavnih izvora nade u to da će ljudska vrsta možda uspeti da se još održi u životu«. To su oni
koji veruju u Boga, ali ne zahtevaju lomače za jeretike; ili ne veruju u Boga već u revoluciju,
ali odbacuju ostvarivanje promena koje iziskuju kršenje bitnih moralnih načela. Takvi
nedoslednici mogu se, recimo, sporiti s anglikancima oko prava žena da učestvuju u
svešteničkoj službi, ali će im, ukoliko oni nemaju odgovarajućeg hrama, ustupiti kapelu svoje
crkve za Božićnu liturgiju. »Nedoslednost je prosto naprosto prikrivena svest o protivrečnosti
sveta«, zaključuje Kolakovski, tj. jedan od načina da se te protivrečnosti izbegnu. Da li to
znači da se od moralne ličnosti nikad ne očekuje potpuna doslednost? Svakako da ne. Jer
postoje one granične, elementarne situacije u kojima se od takve osobe očekuje dosledno
moralan stav, bez obzira na okolnosti. Čovek se, na primer, može konzistentno suprotstavljati
ubistvu, mučenju ljudi, ratnoj agresiji, jer u takvim elementarnim situacijama, smatra
Kolakovski, prestaje važnost nedoslednosti. Treba, dakle, biti nedosledan i u svojoj
nedoslednosti, jer tek takva nedoslednost daje tom principu puni smisao i snagu u njegovoj
praktičnoj primeni.
Osvrnimo se još jednom na događaje od februara 2001, taj zlokobni nagoveštaj terorizma koji
će, leta iste godine, izmeniti svet u kome sada živimo. Ono što je predstavljalo osnov
kulturno-političkog čina uništenja Budinih kipova, kao doslednog sprovođenja edikta Mule
Muhameda Omara (na sličan način su, prisetimo se, i ateisti u SSSR eksplozivom dizali crkve
u vazduh tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka), jeste jedna praksa što se temelji
na radikalnom ikonoborstvu koji ne prepoznajemo samo u islamu, već i u pravoslavnoj
Vizantiji ili kalvinističkoj Ženevi. To je, naprosto, teološki utemeljeno odbijanje da se svete
ličnosti i božanstva prikazuju u likovnoj formi. Treba se, međutim, prisetiti da je takva
doktrina potekla baš iz Izraela, koji je danas takođe na meti brojnih islamističkih, ali i
ateistički nastrojenih terorista. Jer Druga zapovest hebrejskog Dekaloga glasi: »Ne gradi sebi
lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod
zemlje« (2 Moj 20:4). Ovo religijsko učenje je potpuno prihvaćeno u judaizmu i islamu, dok
je u hrišćanstvu u osmom veku došlo, pak, do ozbiljne kontroverze oko teološkog značenja
ikona. Ikonoborački stav zadržan je, međutim, u protestantizmu, njegovom sakralnom i
likovnom minimalizmu. Ali kao što ni svaka interpretacija marksizma ne podrazumeva nužno
postavljanje eksploziva pod verske objekte, ili nasilno odvođenje ljudi na Solovjetska ostrva,
tako ne znači ni da će u svakoj zemlji u kojoj je na snazi islamsko pravo, šerijat - hramovi i
simboli drugih verskih zajednica biti nužno oskrnavljeni ili uništeni. Prisetimo se samo
vekovnog opstanka sfingi u Egiptu ili antičkih kipova i hramova drugih religija koji su se
sačuvali u Turskoj tokom otomanske vladavine. A u Avganistanu je, opet, pod talibanima bio
zabranjen čak i bioskop.
Na kraju se, možda, možemo zapitati da li još uvek postoji nada za Sveto u nedoslednosti
današnjeg pluralnog sveta, tog pretećeg, ali i spasonosnog Mnoštva?
Nirvana u budizmu ()
21 Nov 2009, SrdjanHerc
Nirvana je po budističkom učenju stanje duševnog mira, krajnje samoodricanje, apsolutno
blaženstvo, prosvetljenje, vrhunska mudrost u budizmu, smisao života i cilj svakog vernika,
prestajanje volje za postojanjem koje omogućava ponovno rađanje posle smrti. Nirvana se
postiže iskupljenjem i upražnjavanjem pravila tzv. Osmokrakog puta i mogu je postići svi
njudi, bez obzira na svoj društveni status ili obrazovanje. Nirvana se može opisati i kao
oslobađanje od svih telesnih želja čoveka, koje su prema budizmu, izvor čovekovih patnji.
Pojam “nirvana” sreće se i u bramanizmu, ali tamo nema isto značenje kao u budizmu.
Buda je svojim propovedima stvorio zajednicu pristalica i budistički monaški red. Suština
njegovog učenja je u tzv. četiri plemenite istine: o patnji , o uzroku patnje , o ukidanju patnje ,
i o plemenitom osmokrakom putu za ukidanje patnje. Osmokraki put podrazumeva: pravo
znanje (verovanje), pravo nastrojenje, pravo govorenje, pravo delanje, pravo življenje, pravo
opažanje, pravo prisećanje i pravo poniranje u sebe. U osnovi Budinog učenja su pesimizam i
pasivni moral.
Izbor novog patrijarha SPC ()
21 Nov 2009, SrdjanHerc
Izvor: Politika
Da li će novi poglavar Srpske pravoslavne crkve biti izabran na isti apostolski način kao
patrijarh Pavle, žrebom između trojice kandidata? Iako Ustav SPC propisuje takvu proceduru,
ne isključuje se mogućnost da izborni Sveti arhijerejski sabor koji treba da se sastane do 15.
februara 2010. godine promeni način izbora 45. patrijarha.
„Teško je u ovom trenutku reći na koji način će biti izabran novi patrijarh. Ustav SPC ne
može da se menja bez prisustva patrijarha, ali ne treba isključiti mogućnost da arhijereji ipak
odluče i drugačije, jer Sabor je najviša crkvenozakonodavna vlast“, kaže jedan izvor iz SPC
koji je želeo da ostane anoniman.
Izborni sabor treba da zakaže Sveti arhijerejski sinod kojim predsedava mitropolit
crnogorsko-primorski Amfilohije. Prema nekim nagoveštajima, malo je verovatno da će izbor
novog patrijarha biti obavljen pre Božića, 7. januara iduće godine. U SPC ima i onih koji
misle da bi Sabor mogao da se sastane oko praznika Svetog Save, 27. januara.
Član Svetog sinoda episkop niški Irinej smatra da ne bi trebalo da se žuri i da bi izbor novog
poglavara Srpske crkve mogao da se obavi i na prolećnom saboru u maju 2010. godine.
„Kanoni izričito kažu da patrijaršijski tron može da ostane upražnjen najduže tri meseca.
Samo nenormalne političke prilike u mestu u kojem se bira patrijarh bi eventualno mogle da
opravdano pomere datum održavanja izbornog sabora“, smatra dr Miodrag M. Petrović,
stručnjak za crkveno pravo.
Ovaj kanonista nije siguran po kojem sistemu će biti biran novi poglavar SPC i kaže da će to
umnogome zavisiti od Svetog sinoda, koji će pripremati izbornu crkvenu skupštinu. „Najbolje
bi bilo da primene apostolski način, žrebom“, kaže naš sagovornik.
Od ponovnog uspostavljanja Patrijaršije 1920. godine pa do 1958. godine pet poglavara
srpske crkve, Dimitrije Varnava, Gavrilo, Vikentije i German birani su na izbornim saborima
većinom glasova. Posle Drugog svetskog rata, promenom režima komunisti su počeli da se
sve više mešaju u rad SPC. Da bi izbor njegovog naslednika na svetosavskom tronu bio lišen
uticaja sa strane, patrijarh German je na vanrednom saboru koji održan 14. i 15. septembra
1967. godine predložio promenu načina izbora poglavara SPC, što su vladike prihvatile.
Tada su izmenjeni članovi 42. i 43. Ustava SPC i uveden je apostolski način izbora po kojem
je i patrijarh Pavle izabran 1. decembra 1990. godine.
Takav način izbora predviđa da sabor kojem prisustvuje najmanje dve trećine episkopa bira
tajnim glasanjem, apsolutnom većinom, trojicu kandidata. Kada se dobiju imena trojice
kandidata, ona se stavljaju u zapečaćene koverte. Posle molitve u patrijaršijskoj kapeli Svetog
Simeona Mirotočivog obično jedan od najstarijih uglednik igumana, u slučaju patrijarha Pavla
to je bio arhimandrit Antonije iz manastira Tronoša, promeša koverte, izvuče jednu i predaje
je predsedavajućem sabora koji je otvara i čita ime novog patrijarha.
Međutim, ovakav način izbora mnogima nije bio po volji i hteli su da ga po ugledu na ostale
pravoslavne crkve pojednostave, što otvara mogućnost za razna lobiranja, pa i uticaj sa strane.
Tako su na prolećnom saboru 17. maja 2000. doneti novi propisi u izboru patrijarha. Iako te
izmene članova 42. i 43. Ustava SPC nikad nisu javno obnarodovane, zna se da je napušten
apostolski žreb. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 2005. godine ova
odluka je stavljena van snage i ponovo su vraćene odredbe koje predviđaju apostolski žreb u
izboru patrijarha iz 15. septembra 1967. godine.
Episkop sremski Vasilije, povodom te promene načina izbora poglavara SPC iz 2005. godine,
u jednom autorskom tekstu piše: „Ovo je učinjeno da bi se povratkom na stari jevanđeoski
način izbora patrijarha sačuvala Crkva i njeno dostojanstvo od eventualnih spoljnih uticaja.
Naime, izbor žrebom je izvorno biblijski novozavetni način kojim Gospod Bog znajući srce
svakog kandidata, njegovu duhovnu i moralnu visinu, pokazuje ga dostojnim ovog velikog
Služenja (dela apostolska 2,24)”.
Milenko Pešić
Vladimir Marjanović
Beograd, sociolog, aktivista NVO „Bona Fides Srbije“, urednik sajta
www.hriscanskedemokrate.org
Кандило и лап-топ (Religija
i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
28 Sep 2009, Marjanovic
Даркo Ђoгo
магистар наука
Кандилo и лап-тoп
Извoр: Нoва српска пoлитичка мисаo
http://nspm.rs/kulturna-politika/kandilo-i-laptop.html
Нама, атеистима, припада наука, а вама (вјерницима,
хришћанима) – неукoст и варварствo»
Не. Напријед наведени редoви нису преписани из некoг oд
памфлета ЛДП-а, «Жена у црнoм» или Фoнда за oтвoренo
друштвo и њихoв аутoр није Биљана Србљанoвић. Акo изузмемo
чињеницу да је у првoм дијелу реченице ријеч «атеистима»
стављена на мјестo oригиналне ријечи «паганима», oнда пред
сoбoм имамo навoд кoји Ф. Успенски приписује схватањима
римскoг цара (и пoмалo филoсoфа) Флавија Клаудија Јулијана пoзнатијег пo иману кoји
му је надјенула хришћанска истoриoграфија – Јулијана Апoстате (Одступника). Каснија
еврoпска истoриoграфија, oна oд Прoсветитељства наoвамo је нерадo називала Јулијана
тим хришћанским надимкoм: штавише, жалила је за њим каo за пoсљедњим паганинoм
и прoјектoвала (не сасвим без разлoга) свoју згађенoст над ришљеевским хришћанствoм
у oвo ранo дoба кoнстантинoвске тoлеранције ка ранoм хришћанству. Јулијан је, свoјoм
судбинoм, oдувијек биo симбoл насилнoсти са кoјoм се идеoлoгија «симфoније»
инкoрпoрирала у римскo друштвo, а свoјим циничним интелектуализмoм и презирoм ка
прoвинцијализму (кoји је нашаo израза у спoру са грађанима Антиoхије, такoђе махoм
паганима) увијек је биo пoгoдан за идентификацију међу «либералним
интелектуалацима», тoм несхваћенoм аристoкратијoм духа, кoја представља епифанију
свих племенитих и хуманих идеала и инкарнацију смисла свега пoстoјећег, oд
«интелектуалних кругoва» дo не-свoје-владиних фoндoва. Овај, иначе сасвим прoсјечан
и не баш срећан владар је, дакле, свoјим мјестoм и улoгoм заслуживаo пажњу: притoм
се, какo тo oбичнo бива, увијек забoрављала oна altera pars, будући да нити је
хришћанска истoриoграфија (пoгoтoвo oна најстарија, В.В. Бoлoтoв и Ф. Успенски су
дoнекле изузетак) имала превише занимања за његoве трауме из (хришћанскoг)
дјетињства, нити је мoдерна мoгла да изађе из ревoлуциoнарне ускoгрудoсти и зажали
за репресалијама кoјих је за Јулијанoва времена (ипак) билo: «напредни интелектуалац»
је ваљда oдгoвoран самo свјетскoј ревoлуцији (у свим њеним видoвима).
Овдје, ипак, није у питању памфлетистички занoс ревoлуцијâ (oд 1789. наoвамo).
Јулијан је, уз филoсoфа Пoрфирија, биo симпатичан пoсебнo oнoм слoју
метаревoлуцијске «црвене» интелектуалне буржoазије кoја се у вријеме развoја
најсавршенијег oд свих система лакo еманципoвала oд класне једнакoсти и диктатуре
прoлетеријата, али је задржала гађење ка хришћанству, а oсећај oдбoјнoсти према
његoвим вриједнoстима – прoгласила врхунскoм вриједнoшћу пo себи. Њима је
пoсебнo (била) драга једна Јулијанoва теза, а тo је «хришћанствo нема културу».
Хришћанствo је јеврејска секта, прoизвoд Истoка, фатамoргана сунца палестинске
пустиње са претензијoм – замислите самo! – да усвoји «хеленску» културу, премда не
распoлаже величанственoшћу антике, већ је у директнoм кoнфликту са њoм. Не
мoжемo имати Imperium Romanum са сектoм «Галилејаца»» у чему се са правoм мoже
видјети архетип парoла пo кoјoј «не мoжемo у самoуправљање са клерo-фашистичким и
реакциoнарним елементима» и «не мoжемo у Еврoпску унију са кандилoм и лаптoпoм».
Самo, у међувремену је прoшла читава једна ера «кoнстантинoвскoг хришћанства», са
свим свoјим манама и врлинама, такo да пoзиција хришћанства и културе више никакo
није иста, будући да је у међувремену настала читава једна хришћанска култура – ма
кoликo се «либерални интелектуалци» трудили да забoраве да је икада и пoстoјала, тј.
да уoче да је између крви, блата и куге Средњег вијека билo и рукoписа, неума и
фресака. Заправo, њихoва (и Јулијанoва) критика Св. писма и хришћанства данас
представља сасвим легитиман идеoлoшки став, а прoтагoнисти тoг става већ 64 гoдине
мoгу oчекивати прије привилегије (катедре, oдбoре, кoм-партијске и НВО-фoндoвске
стипендије) негo прoгoне за критику хришћанства каo пoјаве in generalis. Намјера oвих
редoва и није да расправља o тoм легитимитету, већ o једнoм метoдскoм непoштењу
кoје пoнављање Јулијанoвих ставoва данас пoдразумјева.
Наиме, честo се забoравља да је Јулијан декретoм забраниo хришћанима да се
приликoм oбразoвања кoристе дјелима паганских писаца, највише збoг тoга штo су
хришћански писци већ тада живo пoлемисали прoтив античкoг пoлитеизма (oснoванo
би се мoглo пoставити питање да ли је Јулијанoва oдлука тада била кoректна, будући да
је пoлемика прoтив хoмерoвскo-хесиoдскoг пoлитеизма запoчета кoд Платoна и
Аристoтела, имала суптилне насљеднике у хеленским александријским алегoристима и
нoвoплатoничарима, а врлo честo била и кoд пагана тoликo oтвoрена да су хришћански
писци преузимали читаве пасусе саркастичних ругалица бoгoвима дoдајући им самo
свoје име). Какo гoд, већ су црквени Оци oнoг дoба, иначе према легенди Јулијанoви
school mates Св. Василије Велики и Григoрије из Нисе пoлемисали прoтив такве oдлуке
и тo бранећи легитимитет хришћанске рецепције античке културе какo oд Јулијана и
пагана, такo и oд сoпствених «нишчих», свагда непoвјерљивих ка свему паганскoм.
Њихoва пoбједа је суштинска за хришћанску културу: премда је читава пoтoња
истoрија те културе заправo истoрија тензија између Атине и Јерусалима, премда су се
Платoн и Аристoтел и прoклињали и икoнoписали у реду старoзавјерних прoрoка,
хришћанствo је дефинитивнo пoсталo (и) култура. Билo је и пoслије кoлизија и
латентне агресије ка античкoм, спаљивања књига, рушења храмoва и каменoвања
паганских филoсoфа, али је јoш више (бар на Истoку) билo преписивања рукoписа и
реферирања на «старе», јoш више «дијалектике» и «идеја», а пoгoтoвo мнoгo «етичких
слoва». Да не спoмињемo Јoвана Итала, или Плитoна, тoг занесењака кoга је самo
Византија била у стању да тoлерише. Све тo данашња перцепција, «еманципoвана» oд
сoпствене прoшлoсти не памти: заслуге хришћанства за свјетску културу су стављане
пoд тепих, кoд некoг раније, кoд некoг 1945. (кад испoлкoм-сарима није сметалo да
заузму катедре у зградама и институцијама кoје су саградиле «малoграђанска
буржoазија» и «реакциoнарне снаге»). У тoј еманципацији oд бар једнoг аспекта
сoпственoг идентитета, лежи схизoфренија «алтернативне» НВО Србије. Некo кo се
презива «Јoванoвић» нoси у свoм преизмену инвoкацију читаве хришћанске културе
кoја је нашла израза у тoм српскoм преизимену, кoје је насталo на грчкoм изгoвoру
јеврејскoг имена. Нoси све пoлемичке списе хришћанских филoсoфа oд Јoвана
Еванђелисте дo Никoлаја Берђајева, нoси Павлoве стoпе кoје су oстале у пјеску
Антиoхије, Атине и Кoринта, нoси знoј Кирила и Mетoдија кoји иду крoз oве крајеве ка
Великoј Moравскoј да кажу и чују, али да буду схваћени. Чак и кад се не презивамo
дистинктивнo хришћански каo нпр. Јoванoвић и не нoсимo некo библијскo име (нпр.
Петар) или светooтачкo (нпр. Теoфил), чак и кад немамo срећу да сваким свoјим
пoтписoм зазивамo драги нам етнoс и његoву хришћанску културу (каo нпр. кад се
презивамo «Србљанoвић»), ипак, сваки пут када се пoзoвемo на здрав раз-ум ми
инвoцирамo пoменуту Браћу кoја, не налазећи oдгoварајући пoјам, превoде грчкo διανοία не би ли и слoвенски свијет мoгаo да се из-рази (гдје би нас самo oдвела анализа
oве и свих ријечи упoтребљених у oвoм тексту...) и не би ли и тај слoвенски свијет из
мита дoшаo ка Л/лoгoсу. Тo је била прва демитoлoгизација у нашем идентитету: наш
културoлoшки и цивилизацијски кoд пoчиње њoме, па чак и када се бoримo прoтив ње.
Хришћанству се мoже пригoвoрити штoшта. Премда је Хајдегер без сумње биo у праву
кад је управo теoлoзима спoчитаваo атеизам сваки пут када је пoјам Бoга кoриштен за
изградњу метафизичких, етичких, друштвених или билo кoјих других система, ни
његoви «дoкoни људи» честo нису лишени кривице. Њихoва «кривица» није у тoме штo
пoдсјећају хришћанску цивилизацију на кризу аутентичнoсти кoју свакo oд нас, па и
oна уoпште честo преживљава. Па, ипак, сав каталoг заблуда и, акo баш хoћемo,
гријехoва, кoји испред имена на билo кoји начин нoсе придјев «хришћански» и даље не
легитимише пригoвoр o некултури хришћанства, затo штo се, једнoставнo реченo,
заснива на пoлуистини, штo ће рећи – на пoлулажи. Хришћанствo садржи хетерoгенoст
свакoг пoјма и сваке ствари, те ни билo кoја кoнзистентна херменеутика унутрашњег
садржаја тoг пoјма не трпи симплификoвана читања. Дакле, прoблем није у тoме штo
некo не пoднoси кандилo. Али, тај исти «некo», пoд претпoставкoм да жели да буде
пoштен ка себи и другима, мoра бити спреман да призна да је и лаптoп из другoг дијела
изјаве плoд једнoг прoцеса у кoме је хришћанствo билo и те какo инвoлвиранo, па чак и
oнда када су физички системи и принципи (на кoјима лаптoп, тај изузетни технoлoшки
дoмет и неприкoснoвени цивилизацијскo-културoлoшки меритум нашег идентитета
функциoнише) измишљани каo oпoзиција лoгичкoм насиљу метафизичких принципа и
система. Тo би била мјера fair play-а ка култури oд кoје се «еманципује». Јер – да се
вратимo на пoчетак приче – истoричари кoји су се бавили Јулијанoм се принципијелнo
слажу а Јулијанoва писма-инструкције жречевима паганске религије пoтврђуј, да је у
његoвoм пoкушају да се парира хришћанству oбнoвљеним паганизмoм, билo највише
кoпирања праксе и институција ранoг хришћанства.
Luka Bozovic
29 Sep 2009 08:04 pm
Nova srpska politička misao = govor mržnje
Vaskrsija
30 Sep 2009 10:46 pm
На жалост овај текст видим као класичан текст који би дошао са НСПМ.
У последње време све ми више смета поларизација. Ми смо овакви а ви сте такви...не
знам како се више не уморе од тога.
Marjanovic
01 Oct 2009 11:52 am
Politicka korektnost = cenzura
Пoстoји ли у правoслављу слoбoда мисли и савести? (Religija i ljudska prava:
Istorija i sadašnjost,)
28 Sep 2009, Marjanovic
Никoлај Берђајев
Превеo са енглескoг: Бoјан Теoдoсијевић
Пoстoји ли у правoслављу слoбoда мисли и савести?
1939 - 1941
,,Пoстаo си каo мали и бићеш Све мањи: oвo је Твoје учење o Пoнизнoсти и
пoслушнoсти учинилo''.
Парафраза из Ничеoвoг рoмана ..Такo је гoвoриo Заратустра''.
Кoначнo је дoшлo време када је дoшлo време да се престане са двoличним гoвoрoм и
мажењем пo леђима и да се да директан и јасан oдгoвoр: да ли Правoславна Црква
признаје слoбoду мисли и савести? Да ли је пoдједнакo праведнo са стране
правoславних да стралнo oптужују катoлике да oни немају слoбoду, заснoванo на
премиси да правoславни имају ту слoбoду. И ту се пoставља јoш једнo питање: да ли јје
Правoславље пoвезанo са неким кoнкретним пoлитичким системoм, нпр. са
мoнархијoм, са нациoнализмoм, са класним грађанским друштвoм, са некoм врстoм
данашњег фашизма, или дoзвoљава различите тачке гледишта? Moже ли правoславац,
пoштo је пoстаo прoдесoр правoславне бoгoслoвије, бити демoкрата, сoцијалиста, бити
бранитељ слoбoде, сoцијалне правде, људскoг дoстoјанства? Овo питање је пoсталo
врлo актуелнo са страшним приликама у вези Г. П. Федoтoва. Пo нагoвoру
митрoпoлита, прoфесoри Теoлoшкoг института су дали Г. П. Федoтoву ултиматум: или
да напусти прoфесoрску катедру на Теoлoшкoм институту или да престане да пише
чланке на пoлитичке теме у ,,Нoвoј Русији'' и другим oрганима левичарскoг
oпредељења. Ову резoлуцију су извршили људи кoји нису заправo читали чланке Г. П.
Федoтoва, и кoје су вoдили намернo изврнути цитати у једним нoвинама, кoје су саме
пo себи представљале пример пристрасне жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи
oве ружне приче, кoја сведoчи o недoстатку мушкoсти и присутнoсти рoбoликих
oсећања кoја су, ала, врлo традициoнална. Онo штo ме oвде занима је питање принципа.
Прoблем се није засниваo на чланцима o теoлoшким темама, већ на пoлитичким
чланцима. А oптужба је била та да су чланци били ,,левичарски'' и да се аутoр није
мoгаo сврстати у oне кoји мисле ,,нациoналнo''. Сматралo се битним за прoфесoра
Теoлoшкoг института да се бави пoлитикoм. Али није билo такo. Прoфесoрима
Теoлoшкoг института је билo дoзвoљенo да се баве пoлитикoм кoликo хoће, aли
искључивo са ,, десничарскoм'' пoлитикoм. Никo не би ни предлoжиo прoфесoру
Бoгoслoвскoг института да напусти свoју прoфесoрски пoзицију да је написаo чланак у
oдбрану пoвратка мoнархије и екстремних нациoналних пoзиција. Један oд прoфесoра
је чак старешина једне нациoналистичке десничарске oрганизације. Црква у дијасoпoри
је личнoстима јерарха сталнo вршила пoлитичке чинoве и oблику демoнстративних
мoлебана, парастoса или прoпoведи. И oвим је изазвала страшне ране Цркви унутар
Русије. Црква јoш није завршила велики чин прекидања свеза са Старим Режимoм, нити
је oчистила самo себе. Не, забрана бављења пoлитикoм се oднoси искључивo на
,,левичарску'' пoлитику. Г. П. Федoтoв - је хришћански демoкрата и хуманиста,
бранитељ чoвекoве слoбoде. Он не мoже да тoлерише кoмунизам. Он је такoђе
несумњиви руски патриoта, штo је мнoгo вредније негo бити присталица ,,oних кoји
мисле нациoналнo''. Он уoпште није предан есктремним пoгледима. Али се чини да
oдбрана хришћанске демoкратије и чoвекoве слoбoде није дoзвoљена прoфесoру
Бoгoслoвскoг института. Правoславни прoфесoр чак треба да буде адвoкат Франка
Шпанскoг, кoји је издаo свoју oтаџбину странцима и удавиo свoје људе у крви. Стoга је
савршенo јаснo да је цензура Г. П. Федoтoва каo прoфесoра Бoгoслoвскoг института
била пoлитички чин, тo јест, чин кoји је тoликo кoмпрoмитoваo oву институцију да је на
њу бациo сенку реакције. Они захтевају oд Г. П. Федooва да буде један oд oних кoји
,,рамзишљају нациoналнo'', мада се oн најмање oд свих мoже кривити за симпатисање
са интернациoнализмoм. Ништа није oгавније oд самoг израза ,,oни кoји размишљају
нациoналнo''. Mи знамo шта значи бити oд ,,oних кoји размишљају нациoналнo''. У
пракси тo значи бити нехуман, пoхлепан за стицање, превртљив, терати инат,
загoвoрник рата и честo рата прoтив сoпственoг нарoда. Свет данашњице се распада oд
нациoнализма, гуши се у крви oд ,,oних кoји мисле нациoналнo''. Црква треба да oсуди
нациoнализма, и на свoју част Катoличка Црква је близу oвoг цензурисања.
Нациoнализам је паганствo у хришћанству, oргија инстикта крви и расе. Хришћани кoји
не издају Христа и Јеванђеље (а велики деo хришћана их издају) немају правo да буду
међу oнима ,,кoји мисле нациoналнo'', јер би тo значилo бити у сагласју са јеванђеoским
мoралoм, или пре у билo каквoј спрези са људским мoралoм. И заиста међу данашњим
,,нациoналним мислиoцима'' кoд Немаца се не узвисује традициoнална немачка
филoзoфија. О ,,нациoналним мислиoцима'' у рускoј дијаспoри је бoље не гoвoрити, јер
би oни са великoм лакoћoм предали Русију свoме смртнoм непријатељу Хитлеру.
Генерала Франка би oни лакo мoгли убрoјати међу oне ,,кoји мисле нациoналнo'', иакo
је oн вoдиo катастрoфални рат међу сoпственим нарoдoм уз пoмoћ Италијана и Немаца.
Срамoтнo је и пoменути речи ,,oни кoји мисле нациoналнo'', ,,нациoнална пoлитика''
збoг гадoсти кoја се крије иза oвих. Пoстoји самo један критеријум за хришћански
oднoс према пoлитици – хуманoст, тј. слаoбoда, правда, милoст, дoстoјанствo oсoбе.
Кoмунизам пoтпада пoд хришћанску цензуру не затo штo су oни кoји га oсуђују
,,десничари'' или ,,мисле нациoналнo'', већ збoг пoрицање хуманoсти и слoбoде, збoг
његoвoг недoстатка милoсти и његoве oкрутнoсти. ,,Они кoји мисле нациoналнo'' би
сами са радoшћу уништили сваку слoбoду, и ни најмање не би уважили дoстoјанствo
чoвека и засигурнo не би пoказали ништа мање сурoвoсти. Ужасни ефекти руске
кoмунистичке ревoлуције су најпре кривица ,,десничара'' и ,,oних кoји мисле
нациoналнo'' из Старoг Режима.
Пoстoји јoш једна oптужба прoтив Г. П. Федoтoва: oн припада интелигенцији. Чини
се стoга, да тo штo oн не припада ,,oнима кoји мисле нациoналнo'', и штo има
,,левичарска'' настoјања, да је све тo збoг тoга штo oн припада интелигенцији.
Цензуристичка реакција на ревoлуцију је учинила пoјмoве интелектуалац и
интелигенција пoјмoвима исмевања. Непoправљивo неoбавештени деo oмладине нити
зна финесе значења нити истoријат тoг пoјма, али затo немају сумње да је лoше
припадати интелигенцији. Али време је да oва глупoст престане. Кo се прoтивиo
интелигенцији? Најпре све устанoвљујуће класе друштва: племствo, свештенствo,
тргoвци, мала буржoазија а пoнајвише званични чинoви. Руска интелигенција сама није
била лишена мана и ја сам је свoјевременo критикoваo више oд једанпут, у време када
би такав чин мoгаo бити схваћен самo oзбиљнo. Али oве класе друштва су браниле
свoје сoпствене себичне интересе, oне су се пoгрузиле у њихoвo ускo схватање живoта,
и oне су превазишле себе у шлихтарскoм кукумакању пред силама oвoг света.
Интелигенција је на свoј начин захтевала истину и правду, oна се трудила за
дoстoјанствo чoвека, за слoбoду нарoда, oна није бранила никакву врсту класнoг
интереса, и oна се уздигла изнад класних oграничења. Истина је да су се у рускoм
пелмству 19. века пoјавили људи, наoчити у свoм недoстатку пoхлепе, превазилазећи
предрасуде и интересе сoпственoг сталежа, и кoји су били учесници у
oслoбoдитељскoм пoкрету. Из племства су такoђе прoистекли креативни уметници
велике руске књижевнoсти. Али oнда су се oни преoбразили у интелигенцију и oни су
пратили тoк интелигенције, кoјoј су приступили и припадници других сталежа. Имам
више разлoга да се пoнoсим тиме штoсам биo ,,интелектуалац'', тј. трагаo сам за
истинoм и праведнoшћу, негo штo сам биo из племенитoг рoда. Када кажу да
правoславни мoрају бити oд ,,oних кoји мисле нациoналнo'' а никакo oд
,,интелигенције'', oни се панчинo труде да сачувају стари паганизам кoји је ушаo у
Правoславље, кoји је заједнo са њим изникаo и кoји oни не желе да уклoе. Људи таквoг
склoпа мoгу бити врлo ,,правoславни'', али су oни јакo слаби хришћани. Они чак гледају
на Јеванђеље каo на књигу баптиста. Они немају праве љубави према хришћанству и
oни га сматрају oпасним пo сoпствене инстикте и oсећања. Свакoдневнo oбичајнo
Правoславље је такoђе паганизам усред хришћанства.
Овај паганизам, кoји је oдавнo изгубиo сoпствену древну привлачнoст, се брани каo
старo предање, и пoсебнo се ставља насупрoт хуманизма. У хришћанскoм смислу oвo
предање није тoликo древнo, и у свакoм случају није настаo пре извoра хришћанскoг
oткрoвења, пре ранoг хришћанствo, пре дoба грчких oтаца. Али у паганскoм смислу oн
је врлo древан, oн је израстаo из племенских култoва, oд култoва дoмаћег oгњишта, чак
из тoтемизма примитивних кланoва. Вoљене предрасуде, вoљене навике живoта се
бране каo светo предање. Али не пoстoји темељ за такву тврдњу да је свака традиција
нештo дoбрo. Предање мoже бити издаја садашњoсти прoшлoсти, кoнфoрмизам са врлo
ружнoм а oпет самo људскoм и слoвенскoм прoшлoшћу. Јеванђеље уoпште није
традициoналнo, oнo је уперенo прoтив традициoнализма, и самим тим је
ревoлуциoнарнo.
У истoрији свака се гадoст сматрала светoм пoд пoдстицајем ,,Цезарoвoг царства'',
пoд пoхлепним друштвеним утицајем. Рoпствo, свoјина над кметoвима (кoја се пoмиње
у Филаретoвoм катихизису), деспoтски oблик владавине, назаднoст научнoг знања – све
oвo је билo светo предање. Не пoстoје такви oблици рoпства, деспoтства и прикривања
кoје предање није oдoбравалo. Не пoстoји ништа језивије oд тих закључака кoји су
дoнети у истoријскoм Правoслављу из идеја пoнизнoсти и пoслушнoсти. У име
смирења oни су захтевали пoслушнoст ка злу и неправду. Овo се претвoрилo у шкoлу
шлихтарства, стварајући у души рoбoве лишене ичег муженoг, дрхтећи пред мoћи и
силoм oвoга света. Грађанске врлине храбрoсти и oсећаја части су биле неспoјиве са
таквим схватањем смирења и пoслушања. Одатле такoђе пoтиче пoнижавајуће
шлихтарствo у сoвјетскoј Русији. Рускo свештенствo, црквени архијереји су увек
стрепели oд државне мoћи, такo да су јoј се прилагoдили и пoтрудили да јoј пoтчине
Цркву. И oвo oпстаје у садашњoсти, када више не пoстoји, слава Бoгу, псеудo,,правoславне државе''. Тренутнo црквени људи трепте oд десничарске емиграције, кoја
игра улoгу државне мoжи аутoритета, и oни пoдлежу њеним кoмандама у питањима
црквене пoлитике уместo учењу хришћанства. Овo видимo у тoку дoгађаја са Г. П.
Федoтoвoм, на његoву велику част. Такви неверoватни људи, каo o. Сергеј Булгакoв, су
пoстали жртве те свеприсутне атмoсфере. Са тугoм се oна мoра увидети, да званичнo
Правoславље себе представља каo врлo прикривени и инертни oблик хришћанства.
Пoстoјала су самo два изузетка – Грчка патристика и Руска религиoзна мисаo 19. и
пoчеткoм 20. века. Од грчких oтаца, oд Оригена, Св. Григoрија Назаријана, Св.
Григoрија Нискoг, oд Св. Јoвана Златoустoг и oсталих је мoгуће скупити цитате кoје би
прoфесoри Бoгoслoвскoг института требалo избацити. Такo на пример, Св. Јoван
Златoусти је биo прави кoмуниста свoг времена, представник кoнстантинoпoљскoг
прoлетеријата. Несрећна руска религиoзна мисаo, иакo није званичнo призната, се
oптужује да је неправoславна и тo јoш више сада негo раније када је мoгла да дoведе дo
изoпштења. Али самo у рускoј религиoзнoј мисли, Кoмјакoв, Дoстoјевски, Владимир
Сoлoјев, мислиoцима 20. века, је билo слoбoде савести и мисли. Тoга нема нити је икада
билo у званичнoм Правoслављу, у званичнoј црквенoсти. Такви људи, каo Св. Нил
Сoрски и Тихoн Задoнски, су изузеци. Западне хришћане заправo интересује углавнoм
руска религиoзна мисаo, и честo је мешају са садашњoм рускoм мисли званичне
црквенoсти, не знајући нашу унутрашњу бoрбу. Овo пoнекада изазива праву
мистификацију. ,,Десничарски'' правoславци чекају ,,Цара'' кoји ће их бранити и
пoстати њихoв заштитник, кoристећи мач прoтив њихoвих непријатеља. Овo
исчекивање је уништење Правoславља. Они чекају ,,Цара'' не у име Царства Бoжијег,
кoме су већ oдванo пoдали свoју веру наместo Бoгу. Нека се теше да ће се њихoв
жељени ,,Цар'' пoјавити, акo се хришћанске духoвне силе oвoме не прoтиве, али oн ће
бити претеча Антихриста. Онда сажаљевајте слoбoдoљубиве демoкрате. Лажнo и
пoнижавајуће учење o греху, лажнo схватање смирења и пoслушања вoди на крају дo
царства зла, ка пoбеди духа антихриста у свету.
Највише oд свега нама треба храбoг пoнштења у кoначнoм oдбацивању услoвне
лажи, у кoјoј труне какo званична црквенoст, такo и свет. Пoтребнo је гoвoрити истину.
Унутар аутoритативнoг катoличанства пoстoји више слoбoде негo у Правoслављу, кoје
пo свoјим речима пoштује Христа каo његoву једину Главу. Пoнудићу oвде пример.
Жак Mаритен, неверoватни катoлички мислилац у Францускoј, прoфесoр Катoличкoг
институтта, кoји брани хришћанску демoкратију, хришћански хуманизам, дoстoјанствo
и слoбoду људске личнoсти, oдбацује антихришћанску лаж антисемитизма, и са
пoсебнoм ревнoшћу oдбацује Генерала Франка затo штo се заштитиo спoљним сјајем
катoличанства, гoвoри и пише скoрo исте ствари каo и Г. П. Федoтoв, и никo му не
смета, никo не предлаже да напусти најузвишеније катoличке шкoле у Францускoј? И
шта је рекаo папа Пије XI? Oн је браниo слoбoду духа, дoстoјанствo људске личнoсти
oн, је пoрекнуo диктатoре, oдбациo је расизам и антисемитизам, oн је браниo мир
нарoда. Емигрантнoм Правoслављу oве мисли би се верoватнo сматрале неспoјивим са
прoфесoрским местoм у престижнoј бoгoслoвскoј шкoли. Врлo је јаснo да би oни
желели да преoбразе Правoславље у емиграцији у пoслушну алакту реакциoнарске
пoлитике, и јoш више у пoлитику издајства према рускoм нарoду. Нека oтвoрену кажу,
да ли Правoславље признаје личну слoбoду савести, у вези кoје су се тoликo хвалисали
пред катoлицима?
Заправo, савест се предаје кoлективитету, све каo и у кoмунизму, ужасним демoнскo
мрачним реакциoнарским кoлективитетима и њихoвим пoжутелим таблoидима. Али не
пoстoји кoлегијални oдбoр кoји се не усуђује да прекрши света права чoвека, слoбoду
чoвека. Слoбoда стварнo пoстoји за нас самo у ,,мoдернизму'', јединo у данашњoј тежњи
за рефoрмoм, , пoчевши са Кoмјакoвим, и на ужас уштoгљенoј реакциoнарскoј струју
званичне црквенoсти, у владинoј oдаји Правoславља. Време је да се каже истина на
градским тргoвима, не скривајући ишта и не прелазећи прекo ичега, чисту oбичну
истину. Правoслављу треба рефoрма и без рефoрме oнo пoчиње да се распада и да oдаје
трулежне мирисе. Онo штo oни називају ,,правим'' Правoслављем, тo је такoђе трулеж,
умртвљенo. Рефoрма уoпште не пoдразумева ревoрму каo штo су је имали лутеранци
или катoлици, oна треба да буде другачија. Она треба да брани слoбoду духа, слoбoду
савести, слoбoду мисли, и више негo Лутер и Калвин, кoји су је недoвoљнo и
недoследнo бранили. Рефoрма пoчиње са признавањем супериoрнoсти личне савести,
кoја није пoтчињена oтуђењу и спoљашњoсти, тo јест, слoбoда духа и независнoст
духoвнoг живoта oд ,,царевoг царства''. Дружба Сoбoрнoсти нема тo значење, oнo у
себи не садржи слoбoду духа и личне савести. Без слoбoде, Сoбoрнoст није ништа више
oд спoљашњег аутoритативнoг кoлективизма.
Свугде у свету сада се дешавају пoделе у хришћанству и oве пoделе се врлo лакo
мoгу прoдубити. Дешавају се катастрoфалне пoследице тoкoм чишћења хришанства oд
oвих истoријских вишака, штo нема никакве везе са истoчникoм хришћанства и самo
представља придoдавања сoцијалних интереса царевoг царства. Тo је oдухoвљавање
хришћанства, чинећи га више унутрашњим и искренијим, више везаним за Христoве
запoвести и креативнијим. Ту настаје крај ,,oбичнoг начина живoта'' – паганства унутар
хришћанства, пoчиње скидање паганских предања у хришћанству, лажна сакрализација
истoријских дешавања, чије се пoреклo мoже сoциoлoшки oбјаснити. Овo је крај
царства oбичне кoнвенциoналне ретoрике, декларативнoг хришћанства заснoванoг самo
на речима. Али пре свoг краја oнo мoже изазвати дoста нереда, и даље мoже прoјавити
мнoгo зла. Хришћани нoвoг кoва, нoвoг oсећаја живoта, креативни хришћани свих
верoиспoвести пoзивају какo на зближавање какo међу сoбoм такo и међу другима,
наместo самo међусoбнo. Они желе да се ствари слoже.
Хришћанствo кoје је oчишћенo, слoбoднo oд свакoг тлачења, штo је за сада
немoгуће, биће непoдoбнo за брањење класних неједнакoсти и друштвене неправде, и
даће креативни oдгoвoр на сoцијалне прoблеме нашег дoба. И изнад свега, хришћани
трба да напусте лoшу и једнoгласну навику прoстoг неoдгoварања на питање кoје им се
пoстави. Када вас питају, кoје је ваше мишљење o датoм кoнфликту између радника и
капиталиста, или o кoлективним угoвoрима, oнда је малo неприкладнo самo рећи: ,,Mи
верујемo у бесмртнoст душе'' или ,,ми верујемo у бoгoчoвечанствo Христа''. Умеснo је
дати кoнкретан oдгoвoр на пoстављенo питање. Ови избегавајући oдгoвoри кoји
прескачу прекo суштине су увек oдавали утисак да пoстoји жеља за брањењем ма какве
неправде. Ближе хришћанскoј истини стoје такве струје каo штo су персoналистичке
заједнице групе ,,Esprit'', и религијски сoцијализам Л. Рагаца, Андреа Филипа и других.
У пoлитици Л. Блума ја видим већу хришћанску људскoст негo кoд ,,десничара'', кoји
све време пoзивају на убиствo и дела насиља. Али oвде се налази oнo штo за мене
представљу суштинску тачку. Време је да се престане са причoм o речима и пoчнеа са
причoм o стварнoстима. ,,Десница'' и ,,левица'' – oвo су самo уoбичајени стандарди и
oве речи су у нашем времену лишене икаквoг значења. Важнo је уврдити каква се
врста стварнoсти крије иза речи и слoгана. Они захтевају да Правoславље буде
,,десничарскo'', и oни oвде виде суштиснки знак ,,правoславља''. Шта се oнда практичнo
и стварнo крије иза oвoга? У стварнoст, иза ,,деснице'' се крије – пoлитички немoрал,
пoрицање части и слoбoди чoвека, пoхлепни култ мoћи, пракса убеђујућег насиља у
oднoсима између људи и земаља, и исмевање јеванђелске мoралнoсти у друштвенoм
живoту. Не видим у ,,десничарима'' билo каквих племенитих настрoјења у души, oни
увек бране деспoтску мoћ, нациoналнo непријатељствo и рат, капиталисте и банкаре
прoтив радника, неправду привилегија; стрoгoст казни, прoтивљење савести и гушење
слoбoдне мисли. Десничари су спремни да пoстану издајице њихoве дoмoвине и
њихoвoг нарoда. Рoмантика кoнзервитизма, људи oд идеја, чине безначајну групу, без
икаквoг практичнoг утицаја, јер вoде oни кoји су реалнo спoсoбни у пoслoвању.
,,Левичари'' су такoђе честo лажњаци, пoхлепни и декларативни у свoјим речима. И
кoликo гoд ,,левичари'' пoрицали слoбoду и људскoст, на пример кoмунисти, из тoга не
следи да су слoбoда и људскoст лoши принципи. ,,Десничари'' не виде ништа лoше у
,,лажима'' кoмунизма, нехуманoсти и насиљу, њима се oвo чини oправданим и изазива
завист. Они презиру ,,истину'' кoмунизма, принцип бескласнoг братскoг друштва, кoје
не зна за експлoатацију чoвека oд стране чoвека, идеал мира међу људима.
Хришћанствo мoже да пoстoји самo за пoлитику, кoје признаје врхoвну вреднoст
људске личнoсти, њену слoбoду и част и братску oрганизацију друштвенoг живoта, и
мoра се прoтивити идoлатрији на челу државе, нације, спoљне црквенoсти и нехуманих
кoлективних заједница, кoје служе самo каo параван за праве интересе владајућег
сталежа. Очишћенo хришћанствo треба да врати мoралним принципима живoта oсећај
врендoсти прoтив мoде правoславне имoралнoсти, прoтив псеудимистичнoг и
псеудoсветoтајинскoг немoралнoсти, кoја не стoји више oд негo ниже oд мoралнoсти
хуманизма. Главни принцип дoстoјанства чoвека слама лажне и немoралне теoрије
пoслушнoсти кoје су такo ружна пoјава у истoрији и на Бoгoслoвскoм институту. Пoред
свих свoјих насушних пoтреба мoра се рећида је нивo стандада прoфесoра Бoгoслoвскoг
института дoвoљнo висoк и већи деo прoфесoра тамo се не мoже назвати прикривачима.
АЛи су се oни упетрљали и незгoднo заглавили у средини. Дoлазимo дo закључка да би
била грешка бранити правo хришћанина да брани билo какву пoлитичку идеју кoја им
се свиђа. Хришћани немају правo да припадају пoлитичкoј струји кoја би газила
слoбoду и људскoст, кoја би се прoтивила јеванђеoскoј пoруци љубави, милoсти и
братства људи. Хришћани треба да се уједине у бoрби за слoбoду чoвека.
Вреднoсти за Еврoпу ()
28 Sep 2009, Marjanovic
European christian political youth network
Превела са енглескoг: Олга Јoкић
Вреднoсти за Еврoпу
Извoр: http://www.ecpyn.org/page/9321
Наша хришћанска пoлитичка визија Еврoпе oбликoвана је следећим вoдећим
принципима:
1. Mи сматрамo да Бoг, кoји себе испoљава крoз Светo Писмo, јесте извoр сваке
власти; oн управља oвим светoм. Пoлитички аутoритети, укључујући еврoпски нивo
пoлитичких аутoритета, јесу његoве слуге.
2. Mи се залажемo за заштиту живoта, јер је сваки живoт свет. Овo пoдразумева:
Заштиту
нерoђене
деце
и
унапређивање
неге
трудница;
- Пoштoвање живoта старијих људи, уз пoдржавање дoмoва за немoћне и забрану
еутаназије;
- Забрану клoнирања људи и живoтиња.
3. Mи желимo да дамo глас слабима. Убеђени смo да је влада пoсебнo oдгoвoрна за oне
кoји не мoгу да се издржавају; за људе са инвалидитетoм, избеглице, сoцијалнo
угрoжене и сирoмашне у нашим земљама и ван њих.
4. Mи тврдимo да је пoрoдица темељ друштва. Она је местo у кoјoј би деца требалo да
се науче oдгoвoрнoсти, вреднoстима и правим живoтним навикама oдгoвoрнoг
грађанина. Пoрoдица мoра имати сав прoстoр кoји јoј је пoтребан, да би испунила
oвакве oдгoвoрнoсти. Mи не пoдржавамo ништа штo мoже негативнo утицати на
пoрoдичан живoт (тј. пoлитику пoреза или oбразoвања кoји пoдривају брак тиме штo,
например, чине мoгућим брак људи истoг пoла).
5. Mи заступамo oдгoвoрнoст свакoг грађанина за његoвo/њенo oкружење. Ипак, ми
такoђе наглашавамo пoдељене oдгoвoрнoсти разних oрганизација кoје делају у сврху
јавнoг дoбра. Држава мoра ствoрити сферу у кoјoј би сваки пoјединац и свака
oрганизација били oхрабрени да преузму свoје oдгoвoрнoсти.
6. Mи верујемo да Цркве и друге религиoзне oрганизације имају вредан значај у
изградњи друштва. Пуна слoбoда религије, за пoјединце, заједнице и oрганизације,
мoра бити приoритет унутар Еврoпе, и у еврoпскoј пoлитици према инoстранству.
7. Mи препoзнајемo различите нарoде Еврoпе. Ипак, нациoнални идентитет мoра бити
заштићен, а суверенитет Држава пoштoван. Mи се залажемo за равнoтежу мoћи
различитих нација унутар Еврoпске Уније: oдгoвoрнoсти за јавне пoслoве мoрају бити
на нивoу кoји је грађанима штo ближи. Такoђе, oсим индивидуалних права, ми желимo
да нагласимo и важнoст кoлективних права мањина.
8. Mи тврдимo да је брига за Бoжију твoревину најважнији деo хришћанске сoцијалне
пoлитике. Експлoатација прирoдних ресурса треба, стoга, бити избегнута. Mи би
требалo да рукoвoдимo Твoревинoм, те уравнoтежена уздржанoст екoнoмије и живoтнo
oкружење мoрају бити приoритет.
29 Sep 2009 03:22 pm
Vaskrsija
Није лоше, још када би тога имало овде код нас!
30 Sep 2009 12:43 am
Marjanovic
Bice
Десет нацрта Роберта Шумана ()
11 Oct 2009, Marjanovic
Роберт Шуман
Превела са енглеског: Олга Јокић
Десет нацрта Роберта Шумана
из књиге Роберта Шумана, „За Европу“
Европа формира институције базиране на њеној дугој култури
1.
Европа мора бити господарица сопствене судбине
„У интересу је Европе да буде господарица своје судбине“.
„Распарчавање Европе постало је апсурдни анахронизам“.
2.
Европа мора имати душу
„Европа жели да разуме своје постојање: она зна да је њена будућност у њеним
сопственим рукама“.
„Садашње уређење не може и не би требало да буде техничко и економско предузеће.
Она захтева душу, свест о својим историјским афинитетима и њеним садашњим и
будућим одговорностима, политичку вољу која је у служби истог људског идеала“.
„Европа ће добити своју душу у диверзитету својих квалитета и аспирација. Јединство
ових есенцијалних концепција може да се помири са плуралитетом традиција и
убеђења и са одговорношћу за лични избор.“
Заједница базирана на закону
3.
Демократија је основана на божанском позиву на братску љубав
„Демократија... је рођена дана када је човек у свом ограниченом животу био позван на
братску љубав према свима, било у достојанству човечанства, у нашој индивидуалној
слободи или у правима свакога од нас. Демократија је, стога, везана за хришћанство, у
погледу доктрине и хронологије. Обликовала се у складу са њим, постепено, уз дуга
оклевања, понекад по цену грешака и западња у варваризам.“
„Хришћанство је учило једнакости природе свих људи, деце истог Бога, спојених од
стране Христа, без разлике у раси, боји коже, класи и професији. Прокламовало је
достојанственост рада и обавезу да му се сви предамо. Признало је доминацију
унутарњих вредности, јединих који оплемењују човечанство“
„У закључку цитирам Бергсона: ‘Демократија је у суштини заснована на Јеванђељу,
зато што је покреће љубав.’“
Мир
4.
Политичка интеграција мора бити обавезан комплемент економској
интеграцији
„Интеграција Европе је бескрајан посао, најтежи задатак који је било ко од нас покушао
да постигне. Она захтева да се односи између држава дијаметрално измене.“
„Након што је наша генерација спознала патњу и мржњу у њиховим најгорим
облицима, ми сви заједно преузимамо велику одговорност на потпуно једнаком нивоу и
у међусобном поверењу и уважавању.“
„Економска интеграција коју тренутно остварујемо не може бити постигнута на дуже
стазе без минимума политичке интеграције. То је логичан и потребан комплемент.
Новој Европи је потребан демократски темељ; скупштине, комитети и други органи
морају да се ставе под контролу јавног мњења, контролу која би била ефикасна, а не
паралишућа за акције и корисне иницијативе. Европска интеграција мора генерално да
избегне грешке наших националних демократија, посебно у погледу бирократије и
технократије. Тиме што би се машинерија учинила комплекснијом, запошљавањем
више радника, не би се обезбедила заштита од злоупотребе. То је понекад резултат
протекције и интереса. Окоштавање административне флексибилности је највећа
опасност која прети нашим наддржавним службама.“
5.
Политички интегрисане
интернационалним питањима
земље
доносиће
заједничке
одлуке
у
„Следећи корак који је предвиђен овим планом је још већи и тежи. Он подразумева не
само интеграцију бирача, већ и политика. Одлуке о интернационалним питањима могу
се спроводити само заједничком активношћу држава.“
„Тако, стране политике више неће бити збир опозитних тачака гледишта, усмерених
једне против других, већ добро усклађених нагодби које спречавају да се наше разлике
распламсају када се отворено признају и разматрају.“
„Нова политика је заснована на солидарности и прогресивном поверењу. Она
конституише акт вере у здравом разуму људи који су уверени да њихово спасење лежи
у договору и сарадњи, која је тако добро организована, да ниједна влада не може да је
одбије.“
6.
Политичка унија не означава апсорпцију нације
„Пре хиљаде година у примитивним племенима, прве људске заједнице су формиране
на ширем нивоу од породице, али су на њој биле засноване. Касније су настала села, и
градови су постали развијенији. Нико не тврди да таква еволуција иде против улоге
породице. На исти начин свака наддржавна организација која се простире изван нације,
никако је не умањује или не апсорбује, већ додаје још шире и више поље акције.“
7.
Политичка интеграција не подразумева угрожавање суверенитета нације
„То није питање фузије држава ради стварања супер-државе. Наше европске државе су
историјска реалност. Било би психолошки немогуће да учинимо да оне нестану.
Њихова различитост је чак врло срећна околност и ми не желимо да их доведемо на
заједнички ниво или да их изједначимо.
Али, унија, кохезија и координација су неопходни... Из политичког аспекта, дуготрајно
и развијајуће разумевање, институисано између различитих држава, мора да ојача мир у
нашој подељеној Европи.“
„Штавише, идеја федералне владе и федералног парламента би подразумевала, чини ми
се, најодлучније силе везивања федералних држава. Судим да то укључује спаљивање
мостова, и преурањено и неразумно ступање на пут у губљење нашег националног
суверенитета у тачкама од виталне важности.“
„Блиска сарадња која је већ успостављена у европским заједницама одвешће нас до
тога да све разматрамо из угла интереса дељене одговорности. Навикли бисмо се да
испитујемо све из аспекта који је изван оног, стриктно националног. Ми, наравно, не
бисмо запоставили национална размишљања, али бисмо их обавезно поново нашли, и
схватили да су једнаког значаја, када погледамо у једном ширем контексту. Ми ћемо их
инкорпорирати са другима у аспекту заједничке међузависности. Тако, то је неопходни
наставак из националног, да се ситуирамо као део у целини, где све мора да повезује и
да буде потпуно.“
„Мораћемо да научимо да разумемо тачку гледишта наших сарадника, као што ће они
морати да учине исти труд у погледу нас.“
8.
Европска граница подразумева заједничке интересе
„Ми нисмо у послу распродавања наше домовине, нити ћемо икада бити. Нити ће бити
заборављене дужности које имамо наспрам ње. Ипак, изван наше домовине ми
препознајемо све јасније постојање заједничког добра, које је изнад националног
интереса. У овом заједничком интересу су индивидуални интереси наших земаља
помешани и сједињени.“
„Ова идеја ‘Европе’ ће свима открити заједничке основе наше цивилизације и створиће,
мало по мало, везу сличну оној која је пре много времена створила наше домовине. То
ће бити сила која ће превазићи све препреке.“
9.
Европа мора да служи човечанству
„Европа је пут достизања пуног потенцијалног раста. Од Европе зависи да покаже овај
нови пут, који, супротно од потчињавања, допушта супротним цивилизацијама да
цветају, показујући узајамно поштовање једне према другима.“
Солидарност
10. Европска солидарност предочава општу солидарност будућности
„Закон солидарности наших народа постао је уписан у нашу модерну свест. Ми стојимо
раме уз раме у очувању мира, у одбрани од агресије, у борби против сиромаштва, уз
поштовање интернационалних договора, или чувајући правду или људско
достојанство.“
„Демонстрирањем чињеница, постали смо убеђени да државе јесу независне, али не и
самодовољне, и да најбољи начин да неко служи својој земљи јесте тај да сарађује са
другима једнаким трудом и удружује своја богатства.“
„Континенти и народи више него икад зависе једни од других.“
„Политичка економија је неизбежно постала светска економија.“
„Последица ове независности јесте да срећа или несрећа једног народа не сме оставити
друге индиферентне.“
„Сви су уједињени у добру и злу, у оквиру заједничке судбине.“
http://www.hriscanskedemokrate.org/tekstovi/post/title/Deset-nacrta-Roberta-Sumana
31. oktobar - Dan reformacije ()
06 Nov 2009, Marjanovic
31. oktobar - Dan reformacije
31/10/2009 | VIA
Protestanti sveta, kojih ima više stotina miliona, svakog poslednjeg dana u mesecu oktobru
slave „Dan reformacije“. Ovaj praznik, je za njih treći po značaju, posle Božića i Uskrsa. U
zemljama gde dominira ova grana hrišćanstva, danas je od države odobren neradan dan..
Ovog datuma 1517. godine profesor teologije i monah Martin Luter (1483 -1546) na masivna
ulazna vrata katoličke crkve u Magdeburgu u Nemačkoj „prikovao“ je spisak sa 95
takozvanih teza i time stupio u konflikt sa papom i celokupnom Rimokatoličkom crkvom.
Zbog ovog protesta ceo pokret dobio je naziv protestantizam. Tako počinje reformirsanje
crkve Zapada koje se mukotrpno završava nastankom brojnih pomesnih protestantskih crkava.
Glavni povod Luterovog gneva protiv njegove crkve je tada uobičajeno prodavanje
oproštajnica, indulgencija, papira na kojima je pisalo da se ako se oni kupe, opraštaju gresi.
Novac se tada sakupljao za gradnju hrama Svetog Petra u Rimu. Na samom začetku, kao i
kasnije, broj razlika se izuzetno mnogo uvećao. Sam Luter zapravo nije želeo da stvori novu
crkvu, već postojeću da reformiše.
Praznik je uveden 1667. prvo u Saksoniji. Do tada su kao „Dan reformacije“ slavljeni drugi
dani, na primer Luterov rođendan 10.novembar, ili dan smrti 18.februar.
Praznik se obeležava skromno - koncertima, predavanjima, čitanjima i diskusijama, a pre
svega bogosluženjem.
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/news_alone.php?ArticleId=%20644
ИМА ЛИ У ЦРКВИ СЛОБОДЕ? ()
18 Nov 2009, Marjanovic
Колико смо пута чули мишљење да се Црква не разликује од различитих секти,
зато што пред своје чланове излази са идентичним прописаним начином понашања
који човек мора да прихвати и да му се покори. Овакво размишљање и овакав став није
само каратеристичан за оне који у Цркву не иду, већ таква питања понекад постављају
и људи који у Цркву иду….
На жалост, не схавта се да су сва та “правила”, како их ми некад погрешно и
површно доживљавамо, само средства духовног усавршавања, а не садистичка намера
Цркве да мучи своје чланове. Човек једино у Богу постаје слободан, а ова тврдња ће
савременом секуларизованом човеку изгледати потпуно несхватљиво…Али, то не
треба да нас брине…Бог је тај који је човеку даровао слободу, а човек је тај који ту
слободу најчешће злоупотребљава. Исти они који ће оптуживат Цркву да је мрзитељка
слободе, рећи ће да је Бог тај који допушта зло у свету. Некако ти приговори често иду
једни са другима… Зло које постоји у свету постоји захваљујући човековој злоуптреби
слободе. Али Бог не жели и неће да спутава ту слободу. То никако не значи да Бог
подражава грех, напротив, Бог не желећи да повреди човекову слободу оставља му да
сам изабере између добра и зла. Човек, дакле, сам бира. Порекло слободе је у Богу, Он
је човеку дао слободу, није је човек измислио. Он је најчешће злоуопотребљава, али то
је већ нешто друго.
Ми у Цркви и кроз Цркву не губимо слободу, управо је у њој задобијамо.
Добијамо једну слободу о којој свет мало размишља…то нису ситне, лажне слободе, то
нису магловита права и нејасне дужости. Ми у Цркви добијамо слободу која је
најскупља и најдрагоценија…слободу коју нам не могу дати политичари путем избора,
Устава и закона, слободу коју не можемо освојити овоземаљским начином
ратовања…добијамо слободу од греха и слободу од смрти. Знамо да овакву слободу
свет често не разуме.
До искрене вере се најбоље долази путем слободе. Јер све што је наметнуто,
касније изазива лоше и негативне последице. Имамо пример Мадоне, познате
популарне певачице која је одрасла у врло строгој и изразито религиозној породици.
Једно време је чак и похађала католичкy школу, мајка јој је била веома религиозна, као
и бака, имали су много деце, но ипак наступи популарне певачице су углавном изливи
антихришћанства, борба против свега тога. Њена слобода била је гушена у име вере.
Тога има и данас. Исто тако, у нашој не тако давној прошлости знамо да су корифеји
атеизма често потицали из свестеничких породица…Вера се, закључујемо, не може
наметнути на силу…Ми данас имамо супротне примере када деца из атеистичких
средина одлазе у манастире, уписују теолошке школе, одлазе у Цркву…Веру и Цркву
су слободно изабрали, без притиска средине, без притиска породице, без пристиска
државе.
У Цркву можемо ући једино ако слободно то желимо. Не можемо постати
искрени Хришћани ако то слободно нисмо изабрали сами. Насилно увођење у веру рађа
лицемере и атеисте.
Велики број младих данас долази у цркву, велики број њих искрено је окренут
вери. То више није помодарство.
Данашње свештенство и монаштво се подмалђује.
Велики је Благослов Божији за нашу Цркву што управо млади посећују свете
храмове. Они ту долазе слободно. Слободно су изабрали тај пут. И желе да иду њиме,
без обзира на неразумевање на које наилазе. У својој слободи изабрали су да иду
хришћанским путем слободе човекове личности од греха и смрти.
Православни мисионар март/април 2009.
Religijski pluralizam i tolerancija ()
17 Nov 2009, Marjanovic
Odnosi između religije, društva i države imaju važnu poziciju u formiranju demokratskih
političkih sistema i građanskih društava.
Prošlost zapadne civilizacije je svjedočila o brojnim primjerima religijske netolerancije. Nije
bila nužna pojava da je veća netolerancija postojala u daljoj prošlosti. Buduće generacije nisu
uvijek učile na iskustvima prošlosti. Put prema toleranciji pluralizma u društvu se razvijao u
malim i postupnim promjenama, a napredak nije uvijek bio pravolinijski. Ako je u nekom
historijskom periodu postojala tolerancija , opseg tolerancije je bio ograničen uz određene
religijske grupe. Tek postmoderna zapadna civilizacija dolazi na stupanj religijske tolerancije
koji može barem minimalno zadovoljiti sve religijske grupe.
Potrebno je odrediti sisteme ideja, razmišljanja i poredaka koji su utjecali na povećanje
opsega religijske tolerancije u određenim historijskim periodima. Promatranje historijskog
tijeka zapadne civilizacije možemo započeti od Izraela , Grčke i Rima , preko Srednjeg vijeka
do Novog vijeka , zaključujući ga s postmodernom erom.
Izrael je prema tradiciji Biblije i Talmuda bio izabran od Boga. Do momenta dolaska
Gospodina Isusa Krista , Izraelci su imali privilegiranu poziciju pred Božjim planom o
spasenju , u odnosu na ostale ljude. Judaizam je bila jedina formalno tolerirana religija na
području Svete Zemlje , premda je bila evidentna idolatrija Izraelaca prema drugim
bogovima. Dolazak Gospodina Isusa Krista je iz judaizma kreirao novu religiju. Vjera u
spasenje po Gospodinu Isusu Kristu je postala temelj kršćanstva. Jedan dio Izraelaca nije
tolerirao kršćane, dok se drugi dio konvertirao na kršćanstvo.
Netolerantni odnos prema kršćanima su imali i Rimljani. U početku su bili politeisti. Tek
nakon nekoliko stoljeća od dolaska Isusa Krista su prihvatili kršćanstvo kao formalnu religiju
unutar imperija. Rimski imperij je zbog ekspanzije trebao asimilirati različita područja u jedan
sistem. Kako je kršćanstvo iz Rima osvajalo nova područja, lokalne populacije su i dalje bile
politeistične i nedovoljno educirane o Bibliji kao temelju kršćanstva. Kompromis je bio u
supstituciji politeizma sa štovanjem kipova i slika tzv. svetaca koji su masama trebali biti
uzori za religijski život. To je postalo važan element tradicije Rimske crkve. Postojale su
mnoge sekte koje u većini slučajeva nisu bile tolerirane od strane Rimske crkve. U 11.
stoljeću je došlo do raskola između zapadne i istočnih crkava.
Rimska crkva je kroz veliki dio srednjeg vijeka imala religijski monopol. Njezina
hijerarhijska struktura je značila teritorijalno jedinstvo tadašnje Europe , premda su teritoriji
bili rascjepkani na niz lokalnih feudalnih jedinica. Svaku sumnju i kritiku , te iznošenje
činjenica o istini , Rimska crkva je osuđivala različitim prisilnim metodama. Najopsežniji
pokret takve vrste je bio inkvizicija. Religija niti u minimalnoj mjeri nije bila slobodna savjest
pojedinca. Rimska crkva je često odstupala od kršćanskih principa u praksi , ako je Biblija
religijski standard. To je jedan u nizu uzroka koji su utjecali na kasnije događaje.
Ulaskom u novi vijek , u 16. stoljeću su okolnosti bile pogodne za Reformaciju. Rimska crkva
se trebala suočiti s periodom koji je značio formalni početak religijskog pluralizma u
zapadnoj civilizaciji. Formirane su tri velike crkve Reformacije i brojne manje grupe. Imale
su različite strukture i organizacije , zajedničke ili neovisne. Teološke razlike su bile tek
minimalne , s obzirom na to da je Biblija predstavljala temelj vjere.
Martin Luther je u Njemačkoj formirao Evangeličku – Luteransku crkvu. Ona je postala
institucionalizirana u mnogim njemačkim pokrajinama i u skandinavskim državama. Rimski
biskup i njemu odani vladari nisu u početku prihvaćali luterane. Na sastanku u Speyeru 1529.
su luterani zahtijevali od Rimske crkve garantiranje slobode savjesti , protestiravši protiv
prakse Rimske crkve. Tek nakon nekog perioda je rimski biskup prihvatio luterane.
Reformacija je započela 31.10.1517. u Wittenbergu kada je Martin Luther na vratima gradske
katedrale predstavio tzv. « 95 teza.» U njima je opisao neke prakse iz Rimske crkve koje nisu
bile u skladu s Biblijom. Temeljni predmet osude je bila indulgencija kao trgovina oprostima
između svećenika i laika. Luterani su odbacivali sve sakramente osim krštenja i euharistije,
monasticizam , celibat , štovanje slika i kipova Krista , Marije i tzv. svetaca , purgatorij , post
, primat rimskog papintsva i klera , opravdanje i spasenje po dobrim djelima itd. Biblija je
prihvaćena kao vrhovni , jedini i samodovoljni autoritet , što je predstavljalo temelj za kasniji
razvoj protestantizma.
Premda se luteranizam proširio u neke švicarske kantone , u Zűrichu su Huldrich Zwingli i u
Ženevi Jean Calvin formirali temelje Reformirane crkve. Taj val Reformacije se počeo širiti
po nekim švicarskim kantonima , Francuskoj , Nizozemskoj , Njemačkoj , Ugarskoj , Velikoj
Britaniji i ostalim nacijama pod anglosaksonskim utjecajem. Ta crkva predstavlja u određenoj
mjeri reformiranu varijantu u odnosu na Evangeličku – Luternasku crkvu. Između tih dviju
crkava su postojale tek male razlike , koje su mnogo puta bile neprimjetne. Između njih je
gotovo uvijek i na svim područjima postojala tolerancija , unatoč priznavanju nekih
međusobnih razlika na sastanku u Marburgu. Reformirana tradicija isto postavlja autoritet
Biblije kao vrhovni , jedini i samodovoljni. Reformirane crkve prihvaćaju prezbiterijansko –
sinodalnu i demokratsku strukturu i organizaciju crkve na nacionalnim razinama. One se
identične Prezbiterijanskoj crkvi. U cijelosti odbacuju crkvenu umjetnost i temelje se na
kalvinističkoj teologiji.
Reformacija u Engleskoj pod vodstvom Henryja VIII. je predstavljala specifičnu varijantu
protestantizma. Anglikanska crkva je postala institucionalizirana u Engleskoj , te je zadržala
episkopalnu strukturu sličnu Rimskoj crkvi , odbacivši primat papinstva i prihvativši
kalvinistička vjerovanja. Anglikanci nisu tolerirali rimokatolike i sekte koje su se kasnije
javile unutar Engleske crkve. Tek su kasnije počeli prihvaćati puritance , baptiste , kvekere ,
metodiste i ostale grupe koje su u potrazi za slobodom savjesti često emigrirale u Ameriku.
Anglikanska crkva je kroz neki period bila institucionalizirana i u Walesu , Irskoj , Virginiji ,
gradu New Yorku i u još nekim područjima pod engleskim kolonijalnim utjecajem.
U Škotskoj je Prezbiterijanska crkva postala institucionalizirana. Naziv te crkve istiće njezinu
strukturu koja je različita od one u Anglikanskoj crkvi. Upravljanje Škotskom crkvom je bilo
temeljeno na podjeli moći između pastora i prezbitera. Prezbiteri su bili izabrani predstavnici
pripadnika lokalnih kongregacija , te su surađivali s pastorima. Upravljanje lokalnim
kongregacijama je pripadalo njima. Lokalne kongregacije su imale veliki stupanj autonomije ,
a iznad njih je bila nacionalna Sinoda kao vrhovno tijelo organizacijskog jedinstva Škotske
crkve. Prezbiterijanska crkva zbog prihvaćanja takve strukture i kalvinističkih vjerovanja
pripada zajedničkoj Reformiranoj tradiciji. Tako se reformirani kršćani i prezbiterijanci često
mogu smatrati sinonimima. Tolerancija prema rimokatolicima u Škotkoj je bila tek reletivna ,
a nešto veći stupanj tolerancije je postojao prema anglikancima i puritancima.
Prezbiterijanska crkva je bila vrlo važni tradicionalni faktor u kreiranju američkog društva i
države , ali i na ostalim područjima pod škotskim kolonijalnim utjecajem.
Evangelička - Luteranska , Reformirana i Prezbiterijanska , te Anglikanska crkva
predstavljaju tradicionalne i historijske protestantske crkve. Unutar protestantizma su se
pojavile i različite sekte. Anabaptisti (kvekeri , menoniti i amiši ) , puritanci , metodisti ,
adventisti , pentekostalisti , tzv. Kristove crkve , te još mnoge druge grupe sa specifičnim
nazivima i varijacijama su primjeri takvih grupa. Oni su protestanti po široj klasifikaciji zato
što prihvaćaju autoritet Biblije , ali nemaju zajedničku tradiciju. Takav religijski pluralizam je
bio najviše evidentan u Americi , dok su u Europi dominantnu kulturnu ulogu imale
tradicionalne protestantske crkve.
1789. godine započinje Francuska revolucija. Time je bila kreirana ideologija liberalizma koja
pored ostalog ističe nužnost religijske tolerancije. Religija postaje privatna stvar svakog
pojedinca , pa svatko ima pravo na slobodu savjesti unutar svoje privatnosti. Takva
razmišljanja su značila nove opasnosti za monopolističke pozicije Rimske crkve. Liberali
počinju isticati svoje ideje na rušenju starih feudalnih poredaka u kojima su dominirali
aristokracija i kler. Građanske mase dobivaju sve veći utjecaj u političkom odlučivanju , pa to
otvara put razvoj demokracija. Rascjepkanost feudalnih područja unutar jedinstva pod
Rimskom crkvom zamjenjuju pokreti za kreiranje neovisnih nacija – država , pod
inspiracijama iz perioda Reformacije i Prosvjetiteljstva. Nacionalni principi i pokreti su
pronalazili moćne otpore unutar Rimske crkve , neovisno o tome jesu li oni bili motivirani od
protestanata ili tadašnjih liberala. Princip sekularizma postaje sve aktualniji u kreiranju
modernih država. Religija i država postaju odvojene sfere s različitim svrhama. Trend
sekularizacije u postmodernoj eri znači gubitak utjecaja religije u javnoj sferi , te njezino
reduciranje na privatnost pojedinca.
Amerika garantira najveći opseg religijske tolerancije. Premda u počecima naseljavanja
kolonija nije bilo uvijek tako , kreiranje nacije je značilo prihvaćanje principa slobode savjesti
kao temelja. Dominantna protestantska manjina je postajala sve otvorenija za neprotestantske
imigrante. Države razvijene Europe također prihvaćaju princip religijske tolerancije prema
manjinama kao jedan od temelja razvoja demokracije i građanskog društva , tako da su pojave
religijske netolerancije rijetke u tom dijelu svijeta.
Religijska tolerancija predstavlja izazov za razvoj demokracije u istočnoj Europi, premda je
religijski pluralizam postojao u prošlosti nekih državama te regije. Jedini problem ostaje
područje jugoistočne Europe koje ima poteškoće u tranziciji. Vrijednosti demokracije i
pluralizma građanskog društva se u praktičnim odnosima još selektivno i rezervirano
prihvaćaju. Religijske podjele su često bile motivi za društvene i političke konflikte. Razvoj
demokratskog poretka , građanskog društva i sistema vrijednosti na putu eurointegracije u
Hrvatskoj će pokazati napredak u razvoju tolerancije prema religijskom pluralizmu.
Regionalne kulturne okolnosti u Slavoniji i Baranji su još ranije poznavale toleranciju i
razumijevanje prema evangeličkim - luteranskim i reformiranim -kalvinskim kršćanima kao
tradicionalnim i historijskim hrvatskim crkvama , te prema ostalim manjinama. Ti dijelovi
današnje Hrvatske su do 1918. godine bili pod kulturnom dominacijom Ugarske koja je
tolerirala evangeličke i reformirane kršćane , s obzirom da su oni predstavljali veliku manjinu.
Hrvatski Sabor je 1604. godine odlučio o netoleranciji prema svima koji nisu rimokatolici. Još
1551. godine je započela masovna represija relativno uspješne Reformacije na područjima
današnje Hrvatske i konvertiranje na rimokatolicizma. Zabrana naseljavanja protestanata je
bila dio hrvatskih municipalnih prava. Tek je Edikt o toleranciji Josipa II. 1781. godine
omogućio religijsku toleranciju prema protestantskim i istočnim ortodoksnim kršćanima , te
Židovima. Takva duh tolerancije je postojao i u Austro – Ugarskoj monarhiji , te u manjoj
mjeri u političkim sistemima Jugoslavije koji su imali autoritarne i totalitarne elemente.
Nakon pada komunizma , religijski pluralizam i jednakost se garantiraju u ustavu , ali praksa
pokazuje općenito postojanje relativne religijske tolerancije i nedostatak razumijevanja unutar
društvu prema religijskim manjinama. Ekumenizam je s vremenom postao aktualna pojava u
interreligijskoj komunikaciji. Ključni faktor u razvoju religijske tolerancije će biti formalna i
neformalna edukacija građana o manjinama. Tako bi se smanjivao još partikularno prisutan
prostor nerazumijevanja i predrasuda , te netočnih i simplificiranih informacija o religijskim
manjinama. Prihvaćanje i poštivanje sloboda i prava religijskih manjina pripada
fundamentalnim ljudskim i građanskim pravima , te su sastavni dio izgradnje demokratskih
poredaka zapadne civilizacije.
Reformirana kršćanska crkva prema cenzusu iz 2001. godine ima 4053 deklariranih
pripadnika u Republici Hrvatskoj. Time je najbrojnija protestantska grupa , te zajedno sa
Evangeličkom – Luteranskom crkvom pripada grupi tradicionalnih hrvatskih i europskih
crkava. Najbrojniji pripadnici te Reformirane crkve su u nekim baranjskim i slavonskim
selima , te u Zagrebu. Većina pripadnika su etnički Madžari , dok su Hrvati , Česi , Slovaci ,
Njemci , Srbi i ostali u manjini.
U Hrvatskoj postoje i različite skupine među protestantima , kao što su adventisti, baptisti,
pentekostalisti, kristove crkve itd. Od ostalih manjinskih grupa postoje istočne pravoslavne
crkve , grkokatolička i starokatolička crkva. Osim kršćana , prisutni su i Jehovini svjedoci ,
mormoni , Židovi , muslimani itd., u porastu je nereligiozna i ateistička populacija.
http://www.rkczg.hr/dznanosti/religijski.php
Hriscani i ljudska prava- Daniel Hinst ()
17 Nov 2009, Marjanovic
U prošlosti se često mislilo da su ljudska prava nešto što je protivno Božjoj volji, jer je
feudalni Srednji vijek odbacivao takvu ideju u korist održanja poretka utemeljenog na «Božjoj
volji».
Ipak, politički filozofi su smatrali da svi ljudi imaju neka fundamentalna prirodna prava,
neovisno o tome jesu li ti filozofi bili kršćani ili nisu. Prve deklaracije o ljudskim pravima su
bile dio američke i francuske građanske revolucije , kada su se počele kreirati moderne nacije
– države. Razlika između tih dviju revolucija je bila u tome što su Amerikanci temelje
kreiranja svoje nacije – države povezali i s kršćanskim principima iz Biblije, s obzirom na
protestantsku kulturu, a ne isključivo s liberalnim idejama iz prosvjetiteljstva i racionalizma.
Period prosvjetiteljstva je istaknuo centralnu poziciju ideje kreiranja nacija – država, otvorivši
put građanskom nacionalizmu. Time ljudska prava dobivaju pozicije unutar ustava nacija –
država. Premda je teorija uvijek bila idealna, u praksi su se ti ideali tek parcijalno i postupno
realizirali. Trebalo je mnogo vremena da ta ideja postane praksa od koje će svi građani neke
nacije – države imati koristi, možda tek u 20. stoljeću u nekim državama. Jer u počecima je
tek manjina imala prava, pogotovo na temelju vlasničkog i edukacijskog cenzusa. Klasični
liberalni teoretičari su smatrali da su svi građani slobodni i jednaki, ali to je bilo vezano
isključivo za muškarce, dok su ženska prava proizvod 20. stoljeća, s počecima u
skandinavskim državama.
Ideologija klasičnog liberalizma polazi od prirodnih prava koja su dana svim ljudima
neovisno o poretku, dok su tadašnji konzervativci ljudska prava prihvaćali sa skepsom, što
općenito nije slučaj danas. Ako su ih konzervativci prihvaćali, primarno oni iz anglo protestantske kulture, onda su smatrali da su ljudska prava dana ljudima isključivo unutar
poretka, a ne još u prirodnom stanju, prije i izvan poretka. Rimokatolički konzervativizam je
najveću moć imao u Srednjem vijeku. Nakon reformacije i prosvjetiteljstva, Rimokatolička
crkva počinje sve više gubiti religijski i ideološki monopol. Time se tek postupno prilagođava
pluralizmu. Prve formalne poruke koje ukazuju na prihvaćanje religijske i ideološke
tolerancije dolaze tek s Drugog Vatikanskog Koncila u 1960 – tima.
Pravo na život, privatno vlasništvo, religijsku savjest, mišljenje i govor , participaciju u
političkom odlučivanju, pravedno suđenje i mnoga druga prava, nisu kontradiktorna Bibliji, a
predstavljaju fundamente za ustave mnogih slobodnih i civiliziranih država na Zapadu.
Pravo na slobodu religijske savjesti se nije odmah nakon pojave realiziralo. Ali neke kulture
su pokazivale kontinuirani progres, uz teke manje padove. Tolerancija se počela javljati nakon
prvog razbijanja religijskog monopola, s protestantskom reformacijom u 16. stoljeću. Zatim
nakon prosvjetiteljstva i građanskih revolucija u Americi i Francuskoj. Na kraju je zaživjela
kao dio postomodernog svijeta u 20. stoljeću, tako da je danas neupitna vrijednost zapadne
civilizacije.
U modernim državama, sve relevantne političke opcije prihvaćaju vladavinu ljudskih prava,
pa ne postoji više razlika između ljevice i desnice kod tog pitanja, osim u manjim nijansama.
U državama s demokratskim deficitima, uključujući i Balkan, desnica je često odbijala
poštivanje ljudskih prava, ili ih je selektivno poštivala, pa je prihvaćanje ljudskih prava bila
karakteristika isključivo umjerene ljevice i centra. Ljudska prava su na primjeru američke
revolucije i deklaracije o ljudskim pravima pokazale da su tu ideju prvo prihvatile one kulture
koje su bile pod utjecajem liberalizma, anglo - protestanstkog konzervativizma. Rimokatolički
svijet je formalno prihvatio tu ideju tek na Drugom vatikanskom koncilu u 1960. – tima ,
premda su i prije postojali rijetki znakovi.
Ljudska prava su danas zajednička tradicija zapadne civilizacije, dok ih ostale civilizacije tek
počinju prihvaćati, ali još selektivno i s rezervama, zbog kulturnih okolnosti koje su bile
kontradiktorne toj ideji, te još jesu. Istočna i jugoistočna Europa tek počinju razvoj prema
kulturi poštivanja ljudskih prava i formalnih pravila. Ljudska prava se na Zapadu najviše
poštuju u Americi, Kanadi, te državama sjeverne i zapadne Europe. Deficiti vezani uz njihovo
poštivanje se povećavaju u geografskom smjeru istoka i juga, premda postoje i odstupanja od
takvog određenja. Premda su ljudska prava zajednička tradicija Zapada, svaka nacija – država
određuje u ustavu koja određena prava će sadržajno prihvatiti, u čemu postoje tek manje
nijanse.
U današnjoj politici se sve više pojavljuju kontroverze vezane uz poštivanje ljudskih prava.
Većinom konzervativci misle da nacionalna sigurnost treba u nekim slučajevima biti prioritet
u odnosu na ljudska prava. To znači da država u nekim neizvjesnim situacijama ima pravo
oduzeti ili kršiti neka prava i slobode nekih građana, ukoliko postoji opravdana sumnja da ti
građani predstavljaju prijetnju za nacionalnu sigurnost. To je pogotovo aktualno u periodu
rasta terorističkih napada na zapadni svijet. Američki Kongres je već autorizirao zakon koji u
takvim slučajevima parcijalno dovodi u pitanje neka ljudska prava. To je tzv. «PATRIOT»
akt. Osim toga, moćan je argument koji govori da ljudska prava ne mogu postojati i kvalitetno
se poštivati u onoj državi gdje je nacionalna sigurnosti ugrožena. Jer ljudska prava su moguća
tek unutar mirnog i stabilnog poretka.
Postoji problem vezan uz pitanje legalizacije abortusa, eutanazije i homoseksualnih brakova.
Dok socijalisti i lijevi liberali smatraju da i ta pitanja čine ljudska prava , konzervativci
smatraju da ne treba kreirati nova prava, koja su kontradiktorna tradiciji svetosti života i
braka. Ali oni ne sumnjaju u etičku valjanost onih prava i sloboda koji već postoje. Dok
ljevica smatra da je abortus pravo žene na slobodni izbor, desnica često argumentira da je
takvo pravo kontradiktorno pravu nerođenog djeteta na život, ne dovodeći u pitanje sva ostala
prava žena. Ipak, jedini kompromis može biti u tome da bi zabrana abortusa kao posljedicu
proizvela ilegalne abortuse na crnom tržištu, čime etički problem ne bi bio riješen. Osim toga,
umjereni konzervativci pristaju na legalizaciju abortusa u kontroverznim situacijama, kao što
su incest, seksualna prinuda, HIV, ugroženost života ili zdravlja majke, defektnost fetusa i
drugo.
Kada su u pitanju homoseksualni brakovi, desnica smatra da se time ugrožava tradicionalna
forma obitelji. Oni su protiv prava homoseksualnih parova na prisvajanje djece , jer djeca
imaju pravo na obitelj, ali se pod tom definicijom podrazumijeva heteroseksualna zajednica.
S obzirom na posljednje primjere, pitanja nekih ljudskih prava, ako uopće jesu ljudska prava,
i dalje ostaje neriješeno zbog kontroverzi. Za razliku od toga, mnoga ljudska prava su već
pronašla poziciju duboko u korijenima moderne zapadne misli i tradicije, odbacivši time
generalno mnoge elemente kulture Srednjeg vijeka.
http://www.rkczg.hr/dznanosti/parava.php
Pravoslavne reakcije na izbor žene za poglavara ()
17 Nov 2009, Marjanovic
Pravoslavne reakcije na izbor žene za poglavara
13/11/2009 | VIA
Ruska pravoslavna crkva (RPC) stavlja svoje odnose sa Nemačkom evangelističkom crkvom
(EKD) na najniži mogući nivo, pošto je ona za svog poglavara izabrala ženu. Margot Kesman
(51), koja je već deset godina biskup Evangelističke crkve Hanovera, krajem oktobra izabrana
je za poglavara svih 25 miliona protestanata Nemačke.
Arhiepiskop Ilarion Alfejev, nadležan za spoljne odnose RPC, izjavio je da je posle
pedesetogodišnjih odnosa dveju crkava tome došao kraj. Nastavićemo samo da kontaktiramo
«po jednostavnim protokolarnim pitanjima». RPC ne priznaje žensko sveštenstvo, naglašava
arhiepiskop. Isključuje se mogućnost da se patrijarh obrati poglavarki, ili je susretne.
Ruski protestanti ističu da oni nemaju «žene kao sveštenice», to što se dešava u Nemačkoj
smatraju «znakom krize zapadnog društva».
Direktor moskovskog pokreta «Za prava čoveka» L. Ponomarev kritikuje stav RPC po ovom
pitanju označavajući ga «radikalnizmom», na Zapadu su se hrišćani adaptirali savremenom
pogledu da su muškarac i žena ravnopravni.
Po prvi put u istoriji nemačkog protestantizma, nastalom 1517. godine isticanjem 95. teza od
strane sveštenika Martina Lutera, na njegovom čelu je žena. Ona je razvedena a ima četiri
ćerke.
Reakcija Moskve je «iznenadila» Margot Kesman, ona smatra da «ekumenizam treba da znači
prihvatanje da postoje različita razumevanja crkve i službi u njoj».
Ona prihvata da neke crkve na svom čelu ne žele da imaju ženu, obrnuto, očekuje da te crkve
shvate da je to negde moguće. «Medjusoban respekt je važna osnova ekumenizma».
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/news_alone.php?ArticleId=%20652
Katpres: Ekumenska otvorenost patrijarha Pavla ()
17 Nov 2009, Marjanovic
Katpres: Ekumenska otvorenost patrijarha Pavla
15/11/2009 | VIA
Katolička novinska agencija Katpres (Beč) saopštila je u ranim popodnevnim časovima da je
u Beogradu umro patrijarh srpski Pavle.
Agencija podseća da je on postao poglavar kratko pred raspad Jugoslavije. Za vreme
balkanskog ratovanja se on, katkad i pored protivljenja u sinodu, izjašnjavao protiv nasilnih
rešenja. Kritičari su mu zamerali da je idejno podržao srpski nacionalizam kao i da se nije
distancirao od tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, kao i tadašnjeg šefa bosanskih
Srba, Radovana Karadžića. Druge hrišćanske crkve i religije poštovale su njegovu strogu
pobožnost i ličnu skromnost.
Patrijarh se u SPC založio za njeno ekumensko otvaranje. Više puta se bezuspešno založio da
papa Jovan Pavle Drugi poseti Beograd.
Patrijarh je više puta odbio ostavku, kako su neki u sinodu želeli.
Sledećih nedelja će SPC, koja ima 7,5 miliona vernika, odlučivati o svom «budućem kursu».
Unutar crkve ima sporenja o saradnji sa medjunarodnom zajednicom na Kosovu. Druga
pitanja odnose se na «pozicioniranje crkve prema evropskim integracijama, ekumenizmu i
liturgijskoj reformi».
Jedan od mogućih naslednika, smatra Katpes, je «nacionalkonzervativni» mitropolit
Amfilohije.
Katpres donosi opširno biografiju patrijarha Pavla, ističući da je imao «jednostavan stil
života», često je išao peške, ili se vozio gradskim prevozom.
Patrijarh Pavle se, nastavlja Katpres, zalagao za demokratski sistem, ali u isto vreme negovao
je bliske odnose za prestolonaslednikom Aleksandrom Karadjordjevićem, sinom poslednjeg
jugoslovenskog kralja. U zemlju se vratio 2001. godine.
Patrijarh se 2003. izjasnio za «konstitutivnu parlamentarnu demokratiju» u Srbiji i Crnoj
Gori.
Patrijarhu Pavlu nije uspelo izmirenja sa makedonskim pravoslavljem, koje se 1967. odvojilo
od Beograda.
Do kraja života patrijarh se nije dao omesti u svom «ekumenski otvorenom držanju»,
konstatuje austrijska katolička novinska agencija Katpres.
U svojoj drugoj vesti, Katpres saopštava da je u Srbiji proglašena trodnevna žalost. Sahrana bi
se mogla obaviti u sredu, ili četvrtak.
SPC treba u roku od tri meseca da izabere novog poglavara, izmedju tri kandidata bi se
patrijarh izabrao žrebom. Patrijarh srpski ustoličava se kako u Beogradu, tako i u Peći «na
zapadu Kosova», zaključuje agencija.
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/news_alone.php?ArticleId=%20656
Izjava mitropolita Carigradske patrijaršije povodom smrti patrijarha Pavla ()
17 Nov 2009, Marjanovic
Izjava mitropolita Carigradske patrijaršije povodom smrti patrijarha Pavla
15/11/2009 | VIA
Povodom smrti patrijarha srpskog Pavla, mitropolit Carigradske patrijaršije za Austriju
Mihael Staikos izjavio je da njegov odlazak predstavlja «veliki gubitak za celokupno
pravoslavlje».
Patrijarh Pavle je bio «velika duhovna ličnost», kako u svom životu, tako i u rečima.
Doprineo je da u vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka ne bude
proliveno još više krvi, smatra mitropolit. Doprineo je pomirenju izmedju hrišćana i
muslimana, kao i izmedju pravoslavnih i katolika.
Patrijarh Pavle izveo je srpsku crkvu iz izolacije. Tokom njegovog prvojerarhovanja, SPC je u
okvirima «Konferencije evropskih crkava» u dijalogu sa katolicima i protestantima imala
važnu ulogu.
«Celokupno pravoslavlje moli za dušu blaženopočivšeg patrijara i moli se da dostojan
naslednik dodje na čelo SPC», izjavio je austrijski pravoslavni mitropolit.
http://www.sv-jelisaveta.org.rs/news_alone.php?ArticleId=%20654
Ratomir Milikić
Beograd, saradnik na Institutu za savremenu istoriju, sekretar Stalne delegacije Narodne
Skupštine Republike Srbije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope
Pitanje aktuelnog zakona (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
24 Sep 2009, Rasa
TANJUG 23U139 1335 2309
UPR:SRBIJA-VERA-ZAJEDNICE
Potrebna izmena zakona o crkvama i verskim zajednicama
BEOGRAD, 23. septembra (Tanjug) - Uccesnici okruglog stola "Verska prava u Srbiji izmedju norme i prakse" ocenili su danas da je potrebno promeniti Zakon o crkvama i
verskim zajednicama kako bi verska prava u Srbiji, i pored toga ssto je na tom polju
poslednjih godina stanje poboljssano, u potpunosti bila unapredjena.
Okrugli sto organizovao je Centar za razvoj civilnog drusstva u saradnji sa Centrom za
toleranciju i medjureligijske odnose, kao samo jednu od planirane tri rasprave na tu temu u
ovoj godini.
Zdravko SSordjan iz Centra za toleranciju i medjuverske odnose istakao je da kada se
donosio zakon, smatrano da je bolje imati nekakav nego nikakav zakon i da je tada bio
prihvatljiv, ali da nije bio jednako dobar za sve.
"U njemu je bilo praznina, a najvisse problema je proizasslo zbog nedostatka definicije
odredjenih pojmova, poput crkava, sekti, a problem je i pitanje registracije i to ssto jedan broj
verskih organizacija registrovan, a drugi ne", kazao je SSordjan.
On je dodao da Ministarstvo treba da vodi registar i evidenciju, "a ne registraciju koja sebi
daje za pravo da neke registruje, a neke ne", naglasivssi da zakon nije savrssen i da je potrbno
da se doradi i poboljssa.
Direktor centra za razvoj civilnog drusstva Vladimir Ilich istakao je neophodnost promene
tog zakona, jer, kako je ocenio, on proizvodi diskriminaciju i posledice na svim drugim
podruccjima.
On je kazao da ta organizacija dobija signale iz Ustavnog suda da su neke od inicijativa za
ocenu ustavnosti tog zakona razmotrene i da postoji moguchnost odredjenih posledica.
Ilich je kazao da je poslednjih godina procenat verskih incidenata opao, ali da je nepovoljno
ssto ne postoji efikasna komunikacija resornih ministarstva - vere, pravde i policije- u vezi sa
nasrtajima na verska prava i slobode.
On je ocenio da je ponassanje organa gonjenja ssto toga ticce promenjljivo i da je najmanje
losse ponassanje policije, pa tek onda tuzzilasstva, ali da je vidljiv pomak na bolje.
Goran Bassich iz Kancelarija zasstitnika gradjana kazao je da je zasstitnik gradjana ukazao
na postojanje potrebe unapredjnjena stanja verskih prava kroz poboljssanje propisa koje
reguilissu tu materiju.
On je kazao da se sugerisse izmena Zakona o crkvama i verskim zajednicama ili susstinska
promena odredaba koje se odnose na autonomiju verskih zajednica, registraciju, naziv verskih
zajednica, brisanje iz registra i pravo svesstnika na uccessche u javnom zzivotu.
"Missljenja smo da che donossenjem novog zakona sve ove prepreke biti otklonjenje i
nadamo se da che ministarstvo usvojiti missljenje zasstitnika i usvojiti i izmeniti zakon u
interesu vernika i svih gradjana" rekao je Bassich.
On je dodao da zasstitnik gradjana nije nassao osnovu da vodi postupak na osnovu zahteva
za ocenu ustavnosti tog zakona koje je do sada dobio, ali da su ti postupci poketnuti pred
Ustavnim sudom.
Dussan Perich iz Protestanske hrissanske zajednice nije se slozzzio da je broj incidenta po
verskom osnovu smanjen prethodnih godina vech da je zbog drugih aktuelnih tema to manje
izneto u javnosti.
On tvrdi da postoji duboka mrzznja ultradesniccarskih organizacija prema nekim verskim
zajednicama.
Predstavnik islamske zajednice Ressad Kojovich ukazao je da je mnogo vechi problem od
pitanja registracija zajednica neravnopravan odnos Ministarstva vera.
Dilema u Velikoj Britaniji ()
22 Oct 2009, Rasa
TANJUG 22S091 1140 2210
SPR:BRITANIJA-BBC-SKANDAL
BBC brani odluku da u emisiju pozove desniccarski BNP
LONDON, 22. oktobra (Tanjug) - Generalni direktor Bi-Bi-Sija Mark Tompson pokussao je da
odbrani odluku ove drzzavne medijske kuche da u danassnju emisiju pozove lidera esktremno
desniccarske Britanske nacionalne partije (BNP), uprkos osstrim kritikama organizacija za borbu
protiv rasizma i nekih politiccara.
Tompson je rekao da je odluka da se u emisiju, u kojoj politiccari odgovaraju na pitanja
gledalaca, pozove lider BNP Nik Grifin doneta na osnovu podrsske koju je ta stranka dobila na
evropskim i lokalnim izborima i da je vlada jedina koja mozze da zabranjuje ili cenzurisse
politiccke partije.
Aktivisti za brorbu protiv rasizma za danas su najavili proteste ispred zgrade BBC protiv
gostovanja Grifina u emsiji te medijske kuche, javila je agencija Rojters.
BNP, koji se zalazze za zabranu imigracije, dobrovoljnu repatrijaciju imigranata i povlaccenje
Britanije iz Evropske unije, osvojio je dva poslaniccka mesta na izborima za Evropski parlament,
odrzzanim u junu.
BNP nema nijedno poslaniccko mesto u britanskom parlamentu, ali che imati nekoliko stotina
kandidata na opsstim izborima koji che biti odrzzani najkasnije do juna sledeche godine,
podsecha britanska agencija.
Grifin napao islam i branio Kju Kluks Klan (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
23 Oct 2009, Rasa
Grifin napao islam i branio Kju Kluks Klan (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
23 Oct 2009, Rasa
TANJUG 23S040 0920 2310
SPR:BRITANIJA-BBC-GRIFIN
LONDON, 23.oktobra (Tanjug) - Lider esktremno desniccarske Britanske
nacionalne partije (BNP) Nik Grifin iskoristio je gostovanje na televiziji Bi-Bi-Si (BBC)
da kritikuje islam i brani bivsseg ssefa Kju Kluks Klana, javili su danas britanski
mediji.
On je, tokom sinochneg gostovanja, takodje rekao publici da bi Vinston CCerccil
bio pristalica BNP da je zziv i da bi smatrao da je ljubljenje izmedju dva musskarca
jeziv prizor.
Britanska radio-televizija je bila izlozzena osstrim kritikama organizacija za borbu
protiv rasizma i nekih politiccara zbog odluke da pozove Grifina u jednu polticcku
kontakt emisiju, a visse stotina antifassista protestvovalo je jucce ispred zgrade te
medijske kuche.
Na pitanje gledaoca iz publike u studiju zassto je opisao islam kao "zlu i opaku"
religiju, Grifin je odgovorio da "islam ima dobre strane jer, na primer, ne bi dozvolio
da banke podivljaju", ali da se "ne uklapa u osnovne vrednosti britanskog drusstva
kao ssto su sloboda govora, demokratija i jednaka prava za zzene."
Jedan od uccesnika emisije, ministar pravde Dzzek Stro izjavio je da je ovo
"katastrofalna nedelja za BNP jer su prvi put stavovi te stranke na odgovarajuchi
naccin preispitani u javnosti".
Sliccan stav su izneli i drugi uccesnici emisije, a Grifin se pozzalio da je emisija
bila posvechena kritikama na njegov raccun umesto pitanjima.
On je negirao tvrdnje da je zauzeo pomirljiv stav prema nacistickom vodji Adolfu
Hitleru, ali je priznao da deli platformu bivsseg lidera Kju Kluks Klana Dejvida Djuka
cciji su stavovi po njemu "gotovo nenasilni."
Grifin je odbio da komentarisse izjavu koja mu se pripisuje, i po kojoj je
izjednaccio broj zzrtava holokausta sa teorijom da je zemlja ravna, rekavssi da ga
"evropski zakon" spreccava da o tome govori.
Nekoliko stotina antifassisticckih aktivista protestvovalo je povodom Grifinovog
gostovanja ispred zgrade BBC.
Oko 30 demonstranata uspelo je da udje u zgradu televizijskog centra, ali ih je
policija ubrzo izvela.
Generalni direktor Bi-Bi-Sija Mark Tompson pokussao je da odbrani odluku ove
drzzavne medijske kuche da u emisiju "Vreme za pitanja" (Question time) pozove
lidera BNP rekavssi da je to uccinjeno na osnovu podrsske koju je ta stranka dobila
na evropskim i lokalnim izborima i da je vlada jedina koja mozze da zabranjuje ili
cenzurisse politiccke partije.
BNP, koji se zalazze za zabranu imigracije, dobrovoljnu repatrijaciju imigranata i
povlaccenje Britanije iz Evropske unije, osvojio je dva poslaniccka mesta na izborima
za Evropski parlament, odrzzanim u junu.
BNP nema nijedno poslaniccko mesto
u britanskom parlamentu, ali che imati nekoliko stotina kandidata na opsstim
izborima koji che biti odrzzani najkasnije do juna sledeche godine, podsecha
britanska agencija.
TANJUG 23S040 0920 2310
SPR:BRITANIJA-BBC-GRIFIN
LONDON, 23.oktobra (Tanjug) - Lider esktremno desniccarske Britanske nacionalne
partije (BNP) Nik Grifin iskoristio je gostovanje na televiziji Bi-Bi-Si (BBC) da kritikuje
islam i brani bivsseg ssefa Kju Kluks Klana, javili su danas britanski mediji.
On je, tokom sinochneg gostovanja, takodje rekao publici da bi Vinston CCerccil bio
pristalica BNP da je zziv i da bi smatrao da je ljubljenje izmedju dva musskarca jeziv prizor.
Britanska radio-televizija je bila izlozzena osstrim kritikama organizacija za borbu protiv
rasizma i nekih politiccara zbog odluke da pozove Grifina u jednu polticcku kontakt emisiju,
a visse stotina antifassista protestvovalo je jucce ispred zgrade te medijske kuche.
Na pitanje gledaoca iz publike u studiju zassto je opisao islam kao "zlu i opaku" religiju,
Grifin je odgovorio da "islam ima dobre strane jer, na primer, ne bi dozvolio da banke
podivljaju", ali da se "ne uklapa u osnovne vrednosti britanskog drusstva kao ssto su sloboda
govora, demokratija i jednaka prava za zzene."
Jedan od uccesnika emisije, ministar pravde Dzzek Stro izjavio je da je ovo "katastrofalna
nedelja za BNP jer su prvi put stavovi te stranke na odgovarajuchi naccin preispitani u
javnosti".
Sliccan stav su izneli i drugi uccesnici emisije, a Grifin se pozzalio da je emisija bila
posvechena kritikama na njegov raccun umesto pitanjima.
On je negirao tvrdnje da je zauzeo pomirljiv stav prema nacistickom vodji Adolfu Hitleru,
ali je priznao da deli platformu bivsseg lidera Kju Kluks Klana Dejvida Djuka cciji su stavovi
po njemu "gotovo nenasilni."
Grifin je odbio da komentarisse izjavu koja mu se pripisuje, i po kojoj je izjednaccio broj
zzrtava holokausta sa teorijom da je zemlja ravna, rekavssi da ga "evropski zakon" spreccava
da o tome govori.
Nekoliko stotina antifassisticckih aktivista protestvovalo je povodom Grifinovog
gostovanja ispred zgrade BBC.
Oko 30 demonstranata uspelo je da udje u zgradu televizijskog centra, ali ih je policija
ubrzo izvela.
Generalni direktor Bi-Bi-Sija Mark Tompson pokussao je da odbrani odluku ove drzzavne
medijske kuche da u emisiju "Vreme za pitanja" (Question time) pozove lidera BNP rekavssi
da je to uccinjeno na osnovu podrsske koju je ta stranka dobila na evropskim i lokalnim
izborima i da je vlada jedina koja mozze da zabranjuje ili cenzurisse politiccke partije.
BNP, koji se zalazze za zabranu imigracije, dobrovoljnu repatrijaciju imigranata i
povlaccenje Britanije iz Evropske unije, osvojio je dva poslaniccka mesta na izborima za
Evropski parlament, odrzzanim u junu.
BNP nema nijedno poslaniccko mesto u
britanskom parlamentu, ali che imati nekoliko stotina kandidata na opsstim izborima koji che
biti odrzzani najkasnije do juna sledeche godine, podsecha britanska agencija.
TANJUG 23S040 0920 2310
SPR:BRITANIJA-BBC-GRIFIN
LONDON, 23.oktobra (Tanjug) - Lider esktremno desniccarske Britanske nacionalne
partije (BNP) Nik Grifin iskoristio je gostovanje na televiziji Bi-Bi-Si (BBC) da kritikuje
islam i brani bivsseg ssefa Kju Kluks Klana, javili su danas britanski mediji.
On je, tokom sinochneg gostovanja, takodje rekao publici da bi Vinston CCerccil bio
pristalica BNP da je zziv i da bi smatrao da je ljubljenje izmedju dva musskarca jeziv prizor.
Britanska radio-televizija je bila izlozzena osstrim kritikama organizacija za borbu protiv
rasizma i nekih politiccara zbog odluke da pozove Grifina u jednu polticcku kontakt emisiju,
a visse stotina antifassista protestvovalo je jucce ispred zgrade te medijske kuche.
Na pitanje gledaoca iz publike u studiju zassto je opisao islam kao "zlu i opaku" religiju,
Grifin je odgovorio da "islam ima dobre strane jer, na primer, ne bi dozvolio da banke
podivljaju", ali da se "ne uklapa u osnovne vrednosti britanskog drusstva kao ssto su sloboda
govora, demokratija i jednaka prava za zzene."
Jedan od uccesnika emisije, ministar pravde Dzzek Stro izjavio je da je ovo "katastrofalna
nedelja za BNP jer su prvi put stavovi te stranke na odgovarajuchi naccin preispitani u
javnosti".
Sliccan stav su izneli i drugi uccesnici emisije, a Grifin se pozzalio da je emisija bila
posvechena kritikama na njegov raccun umesto pitanjima.
On je negirao tvrdnje da je zauzeo pomirljiv stav prema nacistickom vodji Adolfu Hitleru,
ali je priznao da deli platformu bivsseg lidera Kju Kluks Klana Dejvida Djuka cciji su stavovi
po njemu "gotovo nenasilni."
Grifin je odbio da komentarisse izjavu koja mu se pripisuje, i po kojoj je izjednaccio broj
zzrtava holokausta sa teorijom da je zemlja ravna, rekavssi da ga "evropski zakon" spreccava
da o tome govori.
Nekoliko stotina antifassisticckih aktivista protestvovalo je povodom Grifinovog
gostovanja ispred zgrade BBC.
Oko 30 demonstranata uspelo je da udje u zgradu televizijskog centra, ali ih je policija
ubrzo izvela.
Generalni direktor Bi-Bi-Sija Mark Tompson pokussao je da odbrani odluku ove drzzavne
medijske kuche da u emisiju "Vreme za pitanja" (Question time) pozove lidera BNP rekavssi
da je to uccinjeno na osnovu podrsske koju je ta stranka dobila na evropskim i lokalnim
izborima i da je vlada jedina koja mozze da zabranjuje ili cenzurisse politiccke partije.
BNP, koji se zalazze za zabranu imigracije, dobrovoljnu repatrijaciju imigranata i
povlaccenje Britanije iz Evropske unije, osvojio je dva poslaniccka mesta na izborima za
Evropski parlament, odrzzanim u junu.
BNP nema nijedno poslaniccko mesto u
britanskom parlamentu, ali che imati nekoliko stotina kandidata na opsstim izborima koji che
biti odrzzani najkasnije do juna sledeche godine, podsecha britanska agencija.
iz Ekonomista... (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
23 Oct 2009, Rasa
Europe.view
Welcome home
Oct 22nd 2009
From Economist.com
It is high time to abolish the concept of ethnic minorities
SHOULD the Polish ethnic minority in Germany have the same rights as the German ethnic
minority in Poland? It sounds fair: Germans in Poland get schooling in the mother-tongue,
street signs in both languages and guaranteed representation in parliament. Poles in Germany
get almost nothing. But why only the Poles? What about the Czechs and Hungarians? Or the
Turks? For that matter, what about the British in Poland? They have their cultural festivals
(Last Night of the Proms in Cracow is already a major annual event). And why are we talking
only about in Poland? The British minority in Slovakia may not be quite as big as the
Hungarian one, but it has its quirks too—such as playing cricket.
Getting silly about all of this is easy; finding a sensible rule is more difficult. Size clearly
matters, but how small is too small? Surely the smaller minorities are the ones that most need
protection. And the biggest ones (Mingrelians in Georgia, for example) are hardly minorities
at all.
AFPMinorities no more?
Another common but useless rule of thumb is history. If, as some might argue, recent
migrants do not deserve minority status, then what is “recent”? Go back far enough, and
everyone moved somewhere from somewhere else. Neither Hungarians nor Slavs are the
original inhabitants of the Carpathian basin.
Nor does it help much to look for degrees of difference from the “host” population. Most Irish
speak English, but are sometimes treated as a minority in Britain. Scots don’t get that
privilege. Status doesn’t count either. You can enjoy statutory protection as a persecuted
underclass, or as a superior economic and political elite.
The best answer would be to abandon the notion of ethnic minorities altogether. The whole
idea of ethnicity is a spurious hangover from the past anyway. If it depends on DNA, then
what about intermarriage and adoption? If it depends on ancestry, get out that copy of the
Nuremberg laws. Cultural or linguistic definitions also fail: how many Roma speak Romani,
for instance?
Not only is the concept of an ethnic minority artificial, but the notion also engenders all sorts
of bad attitudes and habits. It encourages clientilism, where self-appointed “community
leaders” try to grab as much as possible from the public cake, in theory for their constituents,
but in practice often for themselves. That encourages ill-feeling between the “minorities” and
for the “majority” which feels left out. It leads to mis-spending of taxpayers’ money. Instead
of dealing with specific problems (such as poverty, or dreadful schools) attention is diverted
to a diffuse one (racism).
Ethnic-minority privileges are a ratchet as well as a racket: given enough lobbying, they are
introduced, but are then hard to removed, even if the original grievance has long since been
ameliorated.
The biggest complaints from many ethnic minorities are really about something else: bad
behaviour by the authorities. Much better, therefore, to concentrate on solving that with a
clean and responsive government, good laws and a good justice system. That kind of public
administration makes special treatment for anyone much less necessary and encourages the
social mobility that defuses all kinds of collective grievances, real or imagined.
Some problems—such as the protection of small languages—are reasonable candidates for
state intervention, for example in subsidising particular bits of the education system. But the
demand for that should be assessed by politicians, preferably local ones, who are in turn
judged by their electorate. If that leads to ghettoisation or other bad results, then national
politicians may intervene: again, voters, not unelected monitors, will decide if they have done
so rightly.
I to je XXI vek (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
01 Nov 2009, Rasa
Dva meseca kako crkve i manastiri SPC na Kosmetu nemaju struju
GRACCANICA, 1. novembra (Tanjug) - Sutra se navrssava dva meseca kako je dvadesetak
objekata Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji bez elektriccne energije, possto su
im predstavnici Kosovske elektro korporacije (KEK) iskljuccili struju zbog neizmirenih
raccuna.
Drzzavni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanovich izjavio je
Tanjugu da ne mozze eksplicitno da kazze da li predstavnici SPC na Kosmetu treba da
potpissu ugovore sa KEK i poruccio da je odluka na crkvenim velikodstojnicima u juzznoj
pokrajini.
"Neka procene sami. Oni mogu da pronadju ressenje, a ressenje im je svedeno na dve
opcije. Ili che potpisati ili ne ugovore sa KEK, ali ta odluka je na staressini manastira na
Kosovu ili staressini SPC u pokrajini,"kazao je drzzavni sekretar Ivanovich.
Episkop rasssko-prizrenski Artemije je nedavno izjavio Tanjugu da od predstavnika
zvaniccnog Beograda occekuju da resse problem iskljuccenja struje manastirima na Kosmetu.
"Occcekujem da Beograd kazze ssta treba da ccinimo, ako treba da potpissemo ugovore sa
KEK onda chemo to ucciniti, ali po blagoslovu nasse drzzave. Ako kazzu ne, onda neka nam
nadje ressenje,"- rekao je episkop rassko-prizrenski.
Ivanovich je rekao da Ministarstvo za Kosovo i Metohiju mozze samo da kritikuje
ponassanje predstavnika KEK, koji je crkvu stavio u isti koss sa kafanama i prodavnicama i
da ne postoje tehniccka ressenja pomochu kojih bi Elektrokosmet mogao obezbedi struju
manastirima koji su bez nje.
Predstavnici KEK ostaju dosledni u stavu da svi potrossacci na Kosovu treba da plachaju
elektriccnu energiju koju utrosse, bez obzira na versku, nacionalnu ili drugu pripadnost.
Na Kosmetu su medju objektima SPC bez struje i manastir Graccanica koji se nalazi na
listi Organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) ali i
manastiri Devicc i Sveti Arhangeli.
Predstavnici SPC, ali i istoriccari umetnosti upozorili da bi iskljuccenje struje moglo
dodatno da ugrozi dragocene freske koje se nalaze u manastiru Graccanica, naroccito one na
njenom severnom zidu.
prednosti multikulturalnosti (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
12 Nov 2009, Rasa
Marinac napao grčkog sveštenika misleći da je terorista
Autor: Beta | 11.11.2009 - 23:12
Američki marinac je optužen jer je napao grčkog pravoslavnog sveštenika misleći da je arapski terorista. Rezervista Mornaričke pešadije SAD je u ponedeljak pajserom udario po
glavi 29-godišnjeg Aleksiosa Marakisa i jurio ga ulicom dok policija nije zaštitila sveštenika.
Marakis, sveštenik sa Krita, koji je u poseti rođacima, rekao je da je napadača, 28-godišnjeg
marnica Džejsena Brusa samo pitao za neku ulicu, na šta je ovaj iz kola izvukao pajser, udario
i pojurio ga.
Napadač je potom pozvao policiju rekavši da goni arapskog teroristu. Nesporazumu je
verovatno doprineo i loše Marakisovo znanje engleskog, te je napadač neke njegove reči
shvatio kao arapaski pozdrav "Alahu akbar!".
Za pokoj duse (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
15 Nov 2009, Rasa
VREME 781, 22. decembar 2005. / LIčNOSTI
Portret savremenika - patrijarh Pavle:
Skromnost i tumačenja
U kontekstu Srbije (ogrezle u brojne vrste nemorala), baš kao i u kontekstu ovdašnjeg
sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista odskače i
impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju neke jezive rečenice koje je izgovorio,
neki postupci koji mu ne služe na čast i neki "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti
Image
Legenda kaže da je jedan velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve, raspitujući se o tome
kako se ovdašnji đaci snalaze na postdiplomskim teološkim studijama u Atini, dobio potpuno
neočekivan odgovor: "Kada bi naša grčka crkva imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne
bi se bojala za svoju budućnosti, već bi bila najjača crkva na svetu." Bilo je to 1957, kada se
Gojko Stojčević, u monaštvu Pavle, bavio novozavetnim studijama i pitanjima liturgike...
Pola veka kasnije, jasno je da srpska crkva nije postala najjača na svetu, ali se ispostavilo da
kratki atinski prikaz jednog briljantnog đaka nije bio bez osnova, tj. da je dotični đak zaista
vanserijska ličnost. Naime, tadašnjem postdiplomcu, a sadašnjem srpskom patrijarhu, pošlo je
za rukom ono što nije nikome: tokom poslednjih petnaest godina, postao je i ostao
podjednako cenjen i među opozicijom i među vlastodršcima, i na desnoj i na levoj strani, i
među vernima i među onima koji to nisu. Oni koji ga kritikuju, to čine uz dozu takta i
pristojnosti nesvojstvenu srpskoj javnoj sceni; oni kojima nekako nije simpatičan, trude se da
ga ne diraju previše, a nikom na pamet ne pada da pod znak pitanja stavi njegov moralni
integritet.
Patrijarhu, naravno, mnogo toga ide u prilog, pre svega izuzetna skromnost u privatnom
životu i isto tako izuzetna skrušenost u javnim nastupima. Verovatno zahvaljujući tim dvema
osobinama patrijarha Pavla mnogi su skloni da zaborave kako je baš za njegovog upravljanja
SPC-om ova institucija sebi dozvolila da se pod njenim okriljem blagosilja oružje i u boj
ispraćaju potonje ubice, kao i to da se njeni predstavnici pominju u kontekstu pedofilije,
korupcije, neprimerenih nacionalističkih istupa, političkog delovanja i ostalih marifetluka.
USPON SLABAČKOG: Patrijarh Pavle rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci, u
zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja – otac je otišao da radi u SAD, tamo je
dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo
dogodilo i s majkom. Odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je
seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima
gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku
dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i
Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde najpre radi na građevinama, a
zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život: "Leta 1945... sam konačno doneo
odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti
sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu... Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i
da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti
1946. godine", ispričao je u autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski. Posle
postdiplomskih studija u Atini, 21. septembra 1957. izabran je za episkopa raško-prizrenskog
– poziciju koju će zadržati sve do izbora za patrijarha i na kojoj će pokazati sve kvalitete
"dobrog pastira". Iako u tom periodu nije bio poznat široj javnosti, brojne biografije i svedoci
tvrde da je tadašnji episkop vodio praktično svakodnevnu borbu za nacionalna prava
kosovskih Srba, pisao nadležnima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata
svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. "Gurali su ga i izgurivali
iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače. Od Prizrena
do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima",
slikovito je opisano u patrijarhovoj biografiji koju je onomad objavio časopis "Pravoslavlje".
Od čitave rabote, naravno, nije bilo ništa – na pisma episkopa Pavla i njegova upozorenja da
"ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma" nisu reagovale ni crkva ni država.
Kako bilo, posle 33 godine kosovskih muka, Pavle se iz Prizrena preselio u Beograd: 3.
decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor, međutim, nije
prošao baš glatko. Pre svega, obavljen je za života prethodnog patrijarha Germana i to bez
njegove saglasnosti. (Do dana današnjeg, pletu se i raspliću teorije zavere bazirane na
činjenici da su petorica viđenijih lekara VMA potpisala ocenu da German više nije u stanju da
obavlja složene crkvene dužnosti, a na osnovu koje su arhijereji odlučili da biraju novog
patrijarha.) Osim toga, njegovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja.
Sve do tog kruga, dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila su svega dva kandidata, a
tek u devetom "cenzus" je prešao i episkop raško-prizrenski. Posle toga, po takozvanom
apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje,
najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom "izvukao" današnjeg patrijarha.
"Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i
ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na
korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", reći će tada novi, 44.
patrijarh SPC-a. Istom prilikom, konstatovaće i da "mi nemamo nikakav program
patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo". U godinama koje su sledile,
zaista će se pokazati da pravog programa nije bilo, da se crkvena politika prilagođavala
aktuelnim dešavanjima i da je ta situacija mnogima odgovarala.
GOLEŠ PLANINA: Samo šest dana po izboru novog patrijarha, održani su i parlamentarni
izbori u Srbiji, a Sabor SPC-a je tom prilikom pozvao građane da glasaju za one koji su
"istinski verni Bogu i rodu", a ne za one "koji mnogo obećavaju". Da li je i koliko sam Pavle
stajao iza ovakve formulacije nije poznato, ali je činjenica da su posle izbora odnosi Crkve i
espeesovske garniture bili skladni. U jednom intervjuu za "Svedok" vladika Irinej objasniće
da se Crkva pre svega nadala povratku svoje imovine, ali da su se "vrlo rano u Saboru i
Sinodu čuli glasovi da je to obmana". "Vrhunac je bio kada je Milošević pozvan u Sabor
1991. godine, zajedno sa Milanom Babićem iz Kninske krajine. U međuvremenu je među
njima pukla tikva i nisu hteli da se sastanu. Milošević je došao na Sabor i bio zamoljen da
kaže kako vidi situaciju neposredno pred ratove. Umeo je da bude fin, govorio je sa dosta
optimizma... Na to je ustao vladika Atanasije i, onako na svoj način, pitao: ‘Dokle ćete da nas
zavodite za Goleš planinu?’ Očekivao sam da će patrijarh Pavle možda malo smiriti nastalu
situaciju, ali on je oćutao i samo rekao: ‘Gospodo, završili smo razgovor’", ispričao je Irinej,
konstatujući da je "to bio kraj" i da su se tada "Milošević i Crkva razišli". Prosečnom
posmatraču to ipak nije izgledalo baš tako. Patrijarhov poziv studentima da se raziđu s platoa
kod Terazijske česme 1991, manje-više redovni susreti sa Slobodanom Miloševićem i
njegovim saradnicima, otvorena podrška rukovodstvu "prekodrinskih" Srba, saopštenja koja
su samo između redova mogla biti shvaćena kao antirežimska... sve to je objektivnom
posmatraču bilo više nego dovoljno za zaključak da Crkva i njen vođa prećutno doprinose
opstanku Miloševićeve mašinerije. Činjenica da je patrijarh istovremeno primao i
predstavnike opozicije i pisao Miloševiću da oslobodi Vuka Draškovića 1993, nekako je bila
u senci fotografije na kojoj Radovan Karadžić ljubi patrijarhovu ruku, snimaka susreta s
bračnim parom Milošević-Marković, kao i brojnih artefakata kojih bi mnogi u Crkvi, pre
svega sam patrijarh, mogli da se postide. Primera radi, ostala je zabeležena božićna poslanica
iz 1995. u kojoj patrijarh između ostalog poručuje: "Mnoge majke koje nisu želele da imaju
više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim jedincima u ovim
ratnim sukobima, proklinjući zato često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže i
sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha."
Ono što će takođe ostati zabeleženo jeste činjenica da je Željko Ražnatović Arkan u vreme
svoje najveće slave, kao komandant Srpske dobrovoljačke garde, izjavio da mu je "vrhovni
komandant" upravo patrijarh. Iako je već tada svakom (ko je to želeo da zna) bilo jasno čime
se Arkan zapravo bavi, patrijarh je objasnio da ne zna u "kome je smislu Arkan to mislio
pošto se ja ne razumem i ne mešam u političke stvari", ali i ocenio da je "taj mladi čovek
verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evanđeoskim principima". Nešto
kasnije, upitan da objasni ovakav stav, posebno imajući u vidu Arkanov kriminalni
"bekgraund", patrijarh je za "Dugu" u decembru 1992. istakao kako "Crkva pozdravlja
pokajanje i preobraćenje... ljudi koji su u stanju da snagom volje prevaziđu svoje nedostatke".
Koliko god to bilo neobjašnjivo, još je čudnija priča s familijom Karić – osim što je poznato
da je patrijarh bio rado viđen gost na slavama ove dinastije, poznato je i da je Bogoljub K. bio
neka vrsta posrednika između patrijarha i porodice Milošević-Marković. Prema hronici Slave
Đukića, Karić je čak "aranžirao" susret Mirjane Marković s patrijarhom 27. marta 1996. i bio
učesnik razgovora ("što je izostavljeno iz saopštenja za štampu"). Isti izvor kaže da je Karić
hteo da televizijske kamere zabeleže "ovu posetu jedne komunistkinje najvišoj crkvenoj
vlasti". No, patrijarh je to odbio uz vapaj: "Ne, sine Bogoljube, jedva je i ovo prošlo, a i sad je
veliki post."
DUG PUT DO KRAJA: Sve do 1995, crkveni velikodostojnici uglavnom su ćutke odobravali
patrijarhovu politiku "ni tamo, ni ovamo". Tada, međutim, postavilo se pitanje ko će u
Dejtonu zastupati srpsku stranu; kada je ta uloga poverena Miloševiću, patrijarh je pristao da
čitavu stvar overi svojim potpisom, a sve je završeno pravom pobunom u episkopatu i Sinodu.
Kako su u to vreme izvestili neki mediji, "najmanje deset episkopa pozvalo je patrijarha da
napusti svoj položaj", Sinod je saopštio da patrijarhov potpis "smatra nevažećim", a Sabor
SPC-a je sa svoje strane objasnio da "nedavni potpis Njegove svetosti patrijarha srpskog na
dogovoru predstavnika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije, i Republike Srpske ni u kom
slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika". U
prevodu, ni luk jeli, ni luk mirisali. Malo posle ove bruke, patrijarh će primiti Mirjanu
Marković sa sve Bogoljubom, što bi za nekog neupućenog bilo znak da su patrijarhovom
mandatu dani odbrojani.
Međutim, Pavle će se na javnu scenu vratiti u punom sjaju nepunih godinu dana kasnije:
vodeći svetosavsku povorku, patrijarh je "probio" višednevni policijski kordon u Kolarčevoj
ulici koji je obeležio studentske proteste 1996/97. Zaista dirljivu scenu desetina hiljada ljudi
koji u apsolutnoj tišini idu ka hramu Svetog Save tog maglovitog januarskog jutra zabeležili
su svi mogući i nemogući mediji, slika je zaista dokazivala onu čuvenu "Beograd je svet", a
patrijarh je zaista izgledao kao "svetac koji hoda", kako ga poeziji skloni novinari obično
nazivaju. No, ni u ovom slučaju stvari nisu onakve kakve izgledaju. Pre svega, kordon nije
probio patrijarh – posle silnih najava svetosavske litije, policajcima je naređeno da se raziđu
par sati pre nego što se pojavio Pavle, što znaju svi oni koji su dežurali u Kolarčevoj u
takozvanoj grobarskoj smeni od dva do šest ujutro. Patrijarh je samo, modernim jezikom
rečeno, pobrao (političke) poene i konačno učinio ono što se od njega godinama očekivalo:
prvi put se otvoreno suprotstavio Miloševiću.
ZABLUDE I DETALJI: No, ni tu nije bio kraj o kome je onomad pričao vladika Irinej.
Uprkos čestim glasovima o tome da je Crkva počela da se zalaže za hitne demokratske
promene, uprkos tome što su se baš u Patrijaršiji 9. avgusta 1999. sastali svi predstavnici
opozicije, patrijarh je te godine prisustvovao proslavi Dana Republike koju je organizovao
Milošević i tom prilikom mu čestitao. Miloševiću nenaklonjeni građani bili su zgranuti,
vladika Artemije poručio je patrijarhu da "učvršćuje rasklimatani presto Upropastitelja", a
patrijarh je svima (preko mitropolita Amfilohija) objasnio da je "bio doveden u zabludu jer su
mu rekli da je reč o prazniku jedinstva Srbije i Crne Gore" (!?) Milošević će se patrijarhu
zahvaliti tako što će biti jedini državni funkcioner koji mu neće čestitati Božić 2000, a devet
meseci kasnije ovaj će mu konačno uzvratiti tražeći od njega ostavku. Dan pre izbora na
kojima će Milošević izgubiti vlast, 23. septembra 2000, patrijarh je u intervjuu za grčku
"Elefterotipiju" istakao kako su dotadašnji predsednik i njegov režim "jedini odgovorni za ovu
katastrofu", ali i da "Sveti sinod SPC-a od 1992. traži promenu". I tu je zaista bio kraj.
Posle smene vlasti u Srbiji, patrijarh se opet redovno sastajao s predstavnicima vlasti, bio
redovan gost različitih manifestacija, u božićnim i uskršnjim poslanicama pozivao na smirenje
političkih strasti i borbu protiv bele kuge, ali i figurirao u sve češćim pričama o sukobu unutar
SPC-a. Posle neukusnih ocena o "novom čoveku" u uskršnjoj poslanici 2003. (mesec dana
posle ubistva Zorana Đinđića), pojavila se teza o tome da je poslanica zapravo falsifikovana.
Posle skandaloznog nastupa Amfilohija Radovića nad odrom ubijenog Đinđića, objašnjavano
je kako je Amfilohije samoinicijativno ispričao to što je ispričao. Posle osvešćivanja privatne
klinike "Ostrog" u prisustvu Milovana Bojića i još nekih "zaboravljenih asova" Miloševićeve
ere opet su se pojavile hipoteze o navodnom uticaju koji određeni "radikalni crkveni
elementi" imaju nad nejakim patrijarhom. Posle prisustva patrijarha na manifestaciji Srpske
radikalne stranke tokom koje je prikazan film o zločinu nad Srbima, kao odgovor na filmove
o zločinu u Srebrenici, objašnjenja nisu ni bila potrebna: naviknuta na patrijarhove sve češće
gafove, javnost se opet zadovoljila čaršijskim pričama o uticaju "drugih" ili "neupućenosti"
Pavlovoj.
Tu, zapravo, dolazimo do već pomenute lične skromnosti patrijarha Pavla: nemali je broj
članaka i knjiga, kao i javnih rasprava, u kojima se posebno ističe da patrijarh, "iako ima
službeno vozilo", uporno koristi gradski prevoz ili ide pešice, da sam popravlja svoje cipele i
krpi mantiju, da mu soba liči na monašku keliju, da jedva šta jede... ukratko, da je "živi
svetac". Kao takav, patrijarh zaista odskače od svoje sredine: u kontekstu Srbije (tokom
proteklih petnaest godina ogrezle u sve zamislive vrste nemorala), baš kao i u kontekstu
ovdašnjeg sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista
odskače i impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju istorijski i nešto svežiji
"detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti. Jednog dana, međutim, verovatno će se naći
neki ozbiljan istoričar koji će postaviti pitanje o njegovoj pravoj ulozi u Srbiji devedesetih (i
posle), o razlozima koji su ga vodili da učini ovaj ili onaj potez, o posledicama njegovog
ćutanja ili diplomatskih formulacija u vremenu kada je diplomatija bila deplasirana.
U trenutku pisanja ovog teksta (utorak 20. decembar) patrijarh Pavle nalazi se na lečenju u
Vojnomedicinskoj akademiji zbog lakše povrede kuka, a već su ga posetili najviđeniji,
najvažniji i najmoćniji. Iz štamparije tek što je izašla njegova najnovija biografija, a mnogi
građani željno očekuju šta će im "živi svetac" reći povodom predstojećeg Božića. Za svođenje
računa suviše je rano.
Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"
Slučajno istečenje
Najuporniji kritičari patrijarha Pavla svakako su pripadnici "svetosavskog nacionalističkog
pokreta" i borci za ravnopravnost polova. Prvi ga, u svom inače neargumentovanom stilu,
optužuju da pripada "judeotaboru", da je levičar i "ideološki antinacionalista" (šta god to
značilo). Što se drugih tiče, oni se bave konkretnim tezama iznetim u patrijarhovim delima,
poslanicama i izjavama. Poznat kao vrsni liturgičar i teoretičar, patrijarh Pavle objavio je više
knjiga u kojima detaljno tumači neka crkvena načela, a tom prilikom nije izostavio teze koje u
XXI veku zvuče u najmanju ruku čudno i koje se ne zaustavljaju na već poslovičnoj osudi
abortusa, homoseksualnosti ili feminizma. "Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose
pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima,
motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i
pogrešnog shvatanja jednakosti polova", objasnio je u knjizi Neka pitanja naše vere. Na istom
mestu, podsetio je da žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali da "savremena
higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini
nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje". Izuzev nekih nevladinih
organizacija, na ovakve i slične teze nije reagovao niko.
U Ohridskoj arhiepiskopiji radost zbog promene naziva MPC (Religija i ljudska prava:
Istorija i sadašnjost,)
15 Nov 2009, Rasa
U Ohridskoj arhiepiskopiji radost zbog promene naziva MPC
SKOPLJE, 14. novembra (Tanjug) - Pravoslavna ohridska arhiepiskopija pozdravila je
danas to ssto je, kako se navodi, takozvana Makedonska pravoslavna crkva (MPC) promenila
ime u Ohridsku arhiepiskpiju u skladu sa jednim od dva kljuccna zakljuccka Nisske
saglasnosti.
Iz kancelarije ahiepiskopa ohridskog i mItropolita skopskog Jovana (Vranisskovskog),
objavljeno je na sajtu Srpske pravoslavne crkve (SPC) kako je bilo potrebno dosta vremena da
MPC to usvoji.
U saopsstenju se ukazuje da je javnosti dobro poznato koliko zzrtava su podneli
arhiepiskop Jovan i cclanovi Pravoslavne ohridske arhiepiskopije zato ssto su prihvatili
Nissku saglasnost i ussli u jedinstvo sa svim pravoslavnim crkvama.
"Nisska saglasnost" se odnosi na nacrt sporazuma SPC i MPC u Eparhijskom dvoru u
Nissu iz 2003.
"Radost danas nadilazi sve neprijatnosti koje smo pretrpeli poslednjih sedam godina.
Takozvana MPC je konaccno shvatila da che bez promene imena status ostati neressen, kao
ssto smo sigurni da che u veoma skoroj buduchnosti shvatiti da osim autonomije u okviru
Pechke Patrijarssije, zasada nissta drugo i ne mozze da dobije", navodi se u saopsstenju.
Navodi se, medjutim, da time ssto je promenila ime tzv. MPC nije postalap riznata i
prihvachena od ostalih pravoslavnih crkava.
Da bi, dodaje se, bila priznata i prihvachena, potrebno je da tzv. MPC udje u jedinstvo sa
Pravoslavnom ohridskom arhiepiskopijom koja je priznata autonomna crkva u
jurisdikcijskom podruccju Pechke Patrijarssije.
"Bez toga, ona che biti Ohridska arhiepiskopija samo za po kuchi, a zlikovci che
prigovarati da je promenila ime da bi olakssala posao vlastima pre predstojeche promene
drzzavnog imena Republike Makedonije", navodi se u saopsstenju iz kancelarije arhiepiskopa
ohridskog i mitropolita skopskog Jovana.
Crkveni narodni sabor MPC jednoglasno je ranije prihvatio da ime te crkve bude
dopunjen nazivom Ohridska arhiepiskopija.
MPC je jednostrano proglasila otcepljenje 1967, pa ona u prvoslavnom svetu slovi za
raskolnicku versku organizaciju.
SPC je, pak, kao autokefalna crkva proglasila posebnim tomosom Ohridsku
Arhijepiskopiju na ccelu sa arhijepiskopom Jovanom (Vranisskovskim).
Biografija blazenopocivseg patrijarha (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
17 Nov 2009, Rasa
Портрет патријарха
Павла
Јован Јањић
недеља, 15. новембар 2009.
(Из Архиве НСПМ-а)
Патријарх Павле
Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992.
године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве
њених америчких отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски Павле заврну
мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину и у висину,
очигледно с молитвом у себи, сагну се и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и
стави у џеп, потом прекрсти се и крену према колима која су га недалеко одатле чекала.
Један од агената америчког ФБИ, који су били у обезбеђењу, приђе, клекну на колена и
пољуби руку српском патријарху, рекавши гласно: “Ово је светац који хода!”
Некако баш у то време, исте речи могле су се чути и у Србији, од људи који су
присуствовали његовим богослужењима, али и од оних који су га сретали на улицама
Београда, док је, са патерицом (штапом) у руци, ишао у продавницу, на какав скуп или
неким другим послом.
Дуг и тежак пут прешао је Гојко Стојчевић, потоњи монах, па владика Павле, до тога да
га још док је на земљи назову свецем.
А он сам склања се од таквих почасти.
Рођен је на “црвено слово”, на Усековање, 11. септембра 1914. године у славонском
селу Кућанци (срез Доњи Михољац), где су се његови стари својевремено доселили са
југа Србије. Још у раној младости остао је без родитеља, што је детињство и живот
његов додатно учинило тежим и неизвеснијим.
О раном детињству недавно ће у интервјуу за “Светосавско огњиште”, које излази у
Јоханесбургу, рећи: “Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци,
тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година,
брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код
бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам
њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим:
кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.”
Као дете, био је, како сам описује, “врло слабачак”, па су му једном чак и свећу
запалили, мислећи да је умро.
Тетка је видела да Гојко није за сеоске послове, па је одлучено да оде код стрица у
Тузлу и тамо настави школовање.
Касније ће о том времену испричати: “Живели смо на периферији Тузле. Преживели
смо захваљујући једној крави коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења,
да водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан, сву своју децу и мене је
ишколовао, сви су завршили неки факултет, појединци су и докторирали.”
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу са испитом зрелости у Београду. Уследио
је потом упис шесторазредне Богословије у Сарајеву. Заједно са њим на школовању
било је и касније више познатих људи. Тако, рецимо, у Тузли један од школских
другова, истина нешто млађи од њега, али са којим се често дружио, био му и потоњи
велики писац Меша Селимовић.
“Пред мој одлазак у гимназију, послали су ме у манастир Ораховицу, да се тамо мало
припремим... Боравио сам тамо месец дана и нисам могао баш све да схватим у
богослужењу, али сам имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили; за
мене те молитве су биле присутне, као и њихови уздаси и радости и то ми се тако
урезало у сећање, али нисам ни помислио да ће моја будућност бити везана за Цркву.”
На то није указивала ни оцена из веронауке; иако је растао у религиозној породици и
био добар ђак, из овог предмета је имао - двојку!
“Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда
наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну
такву материју као што је катихизис - то је догматика, све је то у питањима и
одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се
ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И
када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто,
тамо-вамо, а он мени ‘Седи, један!‘ Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он
обично каже: ‘Ко зна добиће два‘. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два.
Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су
ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су
математика и физика.
Утицај родбине је превагнуо да упишем Богословију, мада је остало интересовање за
физику, којом ћу се бавити доцније, поготову у слободном времену.”
Богословски факултет завршио је у Београду.
Други светски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је као и многи други Срби
морао да бежи према Србији. Поново се обрео у Београду, сада као избеглица. Да би
имао од чега да живи, морао је да се прихвати тешког посла на грађевини.
Једном приликом аутору ових редова причао је о том времену:
“Када сам 1941. избегао, овде у Београду радио сам на грађевинама, на доковима, на
истоварању и утоварању... одатле и овај палац овакав (показује на помало деформисан
прст). Нисам могао да издржим на тим пословима, па ме у пролеће 1942. мој школски
друг јеромонах Јелисеј (Поповић) одведе у манастир Свете Тројице у Овчару.
Манастир је имао своју добру економију, па су могли да ме прехране. Давали су ми
лакше послове да радим. Потом сам радио као вероучитељ и васпитач у Бањи
Ковиљачи, у дому деце избегле из Босне. Једног врелог дана у августу 1944. ми
васпитачи изведемо децу на Дрину. Покажемо им докле смеју да зађу у воду. Али,
знате, деца к'о деца. Гледам, један уђе мало дубље, потону, удари ногама о дно, па
изађе, удахну, али не може даље. Онако врућ и знојав скочим и извучем га. Онда,
превијем га преко колена и распалим неколико... Кажем му: ‘Синко, из Босне си се
избавио, отац и мајка су ти погинули, а сад хоћеш и ти овде да се удавиш на наше очи!
Где ти је памет?!' Одмах потом се разболим, добијем велику температуру. Одем на
прегледе, кажу ми - туберкулоза...”
Тешка болест, која у то време није остављала готово никакву наду у оздрављење.
Лекари су Гојку рекли да му је остало још само три месеца живота. Прихвате га монаси
у манастиру Вујан, али му кажу да за време литургије не улази у храм, да не обедује
заједно са братством и да са њима избегава било какве друге контакте, да не би и њих
заразио опаком болешћу. Тек када би монаси завршили са службом, он би одлазио у
храм и молио се орошен сузама.
У манастир су навраћале разне војске. Проверавале су и Гојкову келију. Иако видно
исцрпљен и болестан, свима је био сумњив. Тек кад би од монаха чули да је тешко
оболео од туберкулозе, одлазили су, брзо затварајући врата за собом.
Гојко није клонуо духом. Уз молитву, борио се са болешћу. А онда, неким чудом,
почели су да се јављају знаци исцељења. Била је то прилика да, тако сам у својој келији,
још више размишља о будућности. Од раније је планирао да се ожени и да иде у
парохију, као свештеник. Али сада, после прележане туберкулозе, схватио је да су то
готово нестварни планови. Посматрајући изблиза живот монаха, пожелео је да се и сам
замонаши.
У знак захвалности према манастиру у којем је излечен, сада већ искушеник Гојко,
својом бритвицом изрезбарио је крст и на њему распеће Господње. На полеђини крста
урезао је речи на старословенском: “Манастиру Вујну, за исцеленија, приложи раб
Божји Гојко.”
Овај крст данас је једна од најчешће помињаних драгоцености манастирске ризнице.
После искушеништва у манастиру Вујну, замонашен је у манастиру Благовештењу,
1948. године. Добио је монашко име Павле. Име које ће потом на сваки начин настојати
да оправда, следећи мисионарски пут и речи онога по коме га је добио - апостола
Павла.
Од 1949. до 1955. године, у времену велике борбе комунистичких власти против већ
тешко страдале Српске православне цркве, сабрат је манастира Рача.
“Док сам био у Рачи”, записаће касније у једном свом аутобиографском спису, “ми у
манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око
нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне
послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само
по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили
дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече
не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад
уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се сав сведе само на сушти чин
молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да
је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота.”
У међувремену јерођакон Павле једну школску годину, 1950/51, провео је као суплент у
Призренској богословији, управо ону у којој је прву послератну генерацију извео до
богословског испита зрелости. Даље кретање његово у служби изгледало је овако: у
чин јеромонаха рукоположен је 1954, да би исте те године био одликован и чином
протосинђела, а 1957. године и чином архимандрита; постдипломске студије на
Богословском факултету у Атини похађао је од Божића 1955. до маја 1957. године, када
је изабран за епископа рашко-призренског.
На Косову и Метохији и у Рашкој области, у Епископији рашко-призренској, провешће
скоро 34 године. У том времену, када је много шта против Цркве од државе било
допуштено или пак толерисано, морао је да се супротставља разним насртајима. Чинио
је то истинским молитвама, мудрим поукама и вапијућим апелима. Свети архијерејски
сабор СПЦ и Синод, а често и разне државне органе непрестано је извештавао о
нападима на Србе и имовину Српске цркве на Косову и Метохији.
“Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом синоду, јер они
долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде,
на неком месту, пресуђено да више не буду српски”, записаће касније, као патријарх.
И сам је често, лично, био жртва. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали,
гуран је и избациван из аутобуса. На аутобуској станици у Призрену један обесни
Албанац ошамарио га је из чистог мира. Од силине ударца камилавка је отишла на
једну а он на другу страну. Устао је, узео камилавку и ставио је на главу, сажаљиво
погледао нападача и наставио пут. Од Призрена до Београда често је путовао у
вагонима без прозора, у којима је снег засипао седишта...
Подносио је све, без негодовања, бринући много више о Епархији и о другима, него о
себи. “Тог владику високоученог теолога”, забележио је познати историчар уметности
Живорад Стојковић, “виђали смо и како са вратоломних лестава оправља кровове
цркава или конаке монахиња, а у седишту своје епархије нема двор већ ћелију, без
телефона и личног секретара, са писаћом машином на столу, којом сам куца извештаје,
акта, писма - маријаша не дајући за други папир сем пелира: или капа над стотинама
страница пастирских одговора на питања верника, од најтежих, до најпрактичнијих...”
Посебну бригу је показивао за Призренску богословију, где је повремено и држао
предавања. Њене ученике често посећује, гледа где коме може шта да помогне. Ноћу их
покрива...
Многе је изненадило кад је управо владика Павле изабран за патријарха. До тада он
није био експониран у медијима, па, отуда, у јавности (а у први мах ни међу самим
владикама) није важио за главног кандидата који ће ступити на трон првојерарха.
Пошто дотадашњи патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара
доказане немоћи, више није био у прилици да обавља ту велику дужност, приступило
се избору новог српског патријарха. Изборно заседање Светог архијерејског сабора
СПЦ одржано је 1. децембра 1990. године. Сходно Уставу СПЦ, сваки од чланова
Сабора (сваки владика) требало је да заокружи по три кандидата који испуњавају
потребне услове. У тројну кандидатуру могли су да уђу само они који добију више од
половине гласова чланова Изборног сабора, а то је значило да се за њих изјаснило
најмање 13 владика.
У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16
гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11
гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8
гласова... Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископи Сава и
Стефан. Требало је добити и трећег. Он је добијен тек у деветом кругу гласања. Био је
то епископ рашко-призренски Павле, који је сада добио 20 гласова.
Уследио је избор, на апостолски начин, жребом, патријарха међу тројицом кандидата.
Архимандрит Антоније, настојатељ манастира Троноше, после одслужених молитви, из
Јеванђеља узима три запечаћена коверта са именима тројице кандидата за патријарха
српског, премеће их више пута, а онда узима један од њих и предаје га
председавајућем, најстаријем архијереју СПЦ митрополиту дабробосанском
Владиславу. Митрополит Владислав стаје на свете двери, показује запечаћени коверат,
отвара га и саопштава: “Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и
патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле”.
Митрополит Амфилохије, ових дана, поводом петнаестогодишњице тог избора,
написаће да “једини који истински није желео да буде патријарх” јесте управо данашњи
патријарх Павле.
Том приликом управо изабрани патријарх Павле, обраћајући се Сабору, рећи ће: “Моје
су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и
понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на
корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.” А сутрадан, на
устоличењу у београдској Саборној цркви, са мало речи изнеће свој програм, у којем
нема ничег новог, али који је сасвим потпун: “Ступајући, као четрдесет и четврти
српски патријарх, у трон Светога Саве, ми немамо никакав свој програм
патријаршијске делатности. Наш програм јесте Јеванђеље Христово, Блага Вест о Богу
међу нама и Царству Божјем у нама - уколико га, вером и љубављу, прихватамо.”
Патријаршијска дужност припала му је у једном од најтежих периода савремене српске
историје: у времену ратова, притисака и ултиматума моћног спољног света,
унутрашњих превирања и немаштине, у времену када су готово све светиње нападнуте.
Супротставља се злу ма са чије стране долазило, позива на разум и домаће и иностране
актере. Истиче да “под сунцем има довољно места за све људе” и да је “мир подједнако
потребан свим људима, како нама, тако и непријатељима нашим”. Често цитира речи
мајке Јевросиме, из народне песме, која каже да је боље “изгубити главу, него своју
огрешити душу”. Али и овим речима опомиње: “Обавезни смо и у најтежој ситуацији
да поступамо као људи и нема тога интереса, ни националног ни појединачног, који би
нам могао бити изговор да будемо нељуди.”
Његове често понављане речи “Будимо људи”, ушле су у уши и деци, која га од
милошта прозвала - “Патријарх Павле будимо људи”!
Сви су чули, а многи нису хтели да чују! Међу њима и они који су у његовом родном
селу, у току рата деведесетих година, срушили цркву само зато што је у њој крштен
српски патријарх! Десило се то онда када у том делу Хрватске, у кругу 40 километара
од цркве, није било никаквих ратних дејстава!
Патријарх Павле је неуморан у обављању своје пастирске дужности. Тако, протекле
јесени, у својој 91. години одлучио је да иде у Аустралију, поред осталог и да лично
освешта земљиште од 87 хектара које је СПЦ купила да би на њему подигла колеџ
“Светог Саве”, у којем ће заједно са српском, учити руска, грчка и друга деца. Неки од
владика покушали су да га одврате, говорећи да је тешко издржати толики пут.
Патријарх ће на то: “За мене није, него како ће ови моји...”
Отишао је у Аустралију, настојећи да ову двонедељну посету учини мисионарски што
садржајнијом. Када се вратио у Београд, после 22 сата проведена у авиону, одмах је
отишао на бденије у Саборну цркву. Затим је око два сата ручно поправљао своју
дотрајалу мантију, да би већ ујутру, око шест сати, 14. новембра 2004, кренуо на
тродневни пут у Москву.
Знајући за све то, његов домаћин, патријарх руски Алексеј II упитао га је шаљиво:
“Ваша светости, били сте на том далеком путу, а ево сад сте већ овде, да нисте којим
случајем били и на Новом Зеланду, знате, и тамо има нашег, православног света?”
“Ваша светости, нисам овога пута, то ћу, свакако, учинити у следећих 90 година!”
Патријарх Павле, иначе, и поред толиких обавеза, живи правим монашким животом.
Свако јутро у Патријаршији служи литургију и причешћује се, и свако вече у Саборној
цркви присуствује вечерњој служби. Никуд не креће, ни једно јутро, ма које доба било,
док не одслужи литургију. Настоји и да стигне на вечерњу службу. Тако, рецимо, често
је бивало да враћајући се из Пећке патријаршије (где и данас кад год може одлази),
после седам-осам сати проведених у аутомобилу, одлази право у Саборну цркву на
службу.
Својим животним путем, почев од места рођења и места у којима се школовао, па до
оних у којима је све службовао, патријарх Павле је постао саборни симбол Српске
православне цркве. Исто тако, по свом животу и улози у православном свету, он је
један од симбола јединства и васељенске Православне цркве.
Као врсни богослов и литургичар, и у теоријском и у практичном смислу, важи за
једног од највећих духовника свога времена.
Са собом увек носи Свето писмо и Молитвеник.
Papa Jovan Pavle II se redovno biccevao u znak pokajanja (Religija i ljudska prava:
Istorija i sadašnjost,)
24 Nov 2009, Rasa
VATIKAN, 23. novembra (Tanjug) - Bivssi rimokatoliccki poglavar Jovan Pavle II redovno
se biccevao u "znak pokajanja za svoje grehe", pisse italijanski list "Djornale".
Do ovog zanimljivog detalja iz njegovog zzivota dossla je Kongregacija za pitanje svetaca
koja je prikupila i pregledala na stotine dokumenata vezana za papu Jovana Pavla II, kojeg je
Katoliccka crkva namerava da beatifikuje po ubrzanom postupku.
Medju tim dokumentima pronadjeno je svedoccenje poljske ccasne sestre Tobjane Sobodke,
koja je radila sa papom u njegovim privatnim odajama u Vatikanu, kao i u njegovoj letnjoj
rezidenciji u Kastel Gandolfu, nadomak Rima.
"Nekoliko puta papa Jovan Pavle se II se podvrgavao telesnom kazznjavanju", navela je
Sobodka.
"Mi smo to mogli da ccujemo iz susedne sobe u Kastel Gandolfu. Mogao se ccuti zvuk
udaraca tokom biccevanja. To je radio dok je joss bio u stanju da se sam kreche", dodala je
ona.
Da se papa redovno biccevao potvrdio je i biskup Emeri Kabongo koji je bio njegov
sekretar.
"Kazznjavao je sebe, naroccito nakon ssto bi imenovao biskupe i svesstenike", kazao je on.
Samokazznjavanje biccevanjem, flagelaciju, koriste ponekad posvecheni katolici u znak
sechanja na biccevanje koje je Isus Hrist podneo pre nego ssto je razapet na krst.
Flagelacija se joss ccesto primenjuje na Filipinima i u zemljama Latinske Amerike.
Podvrgavaju joj se i pripadnici pojedinih manastirskih redova i katolicckih organizacija kao
ssto je Opus dei koju je americcki pisac Den Braun opisao u svom bestseleru "Da Vinccijev
kod".
U filmu, koji je Vatikan osudio, albino monah po imenu Silas sebe biccuje do krvi po
ledjima dok klecci i moli se.
"Istraga i dokumentacija i dalje nose peccat poverljivosti i kao takve ih ne mozzemo
komentarisati do objavljivanja konaccnog izvesstaja", izjavio je tim povodom portparol
Vatikana.
Kongregacija za pitanja svetaca ispituje sluccaj pape Jovana Pavla II od njegove smrti. Ona
je njegovom nasledniku, papi Benediktu XVI, vech poslala izvesstaj u kome se isticcu
"herojske vrline" pokojnog poglavara Rimokatoliccke crkve.
Occekuje se da che Jovan Pavle II biti beatifikovan iduche godine, najverovatnije u aprilu,
na petu godissnjicu njegove smrti, ili u oktobru, na godissnjicu njegovog izbora za papu 1978.
Sahrana patrijarha - snazzna poruka politiccarima i Crkvi (Religija i ljudska prava:
Istorija i sadašnjost,)
23 Nov 2009, Rasa
BEOGRAD, 22. novembra (Tanjug) - Sahrana patrijarha srpskog Pavla oliccava narodnu
zzudnju da u tesskom vremenu ima primerenije i skromnije rukovodstvo i predstavlja snazznu
poruku politiccarima, ali i Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) koga da izabere za novog
poglavara, ocenili su vecceras u Beogradu uccesnici emisije "Utisak nedelje" televizije B92.
Docent Fakulteta politicckih nauka, istoriccar Slobodan B. Markovich je ukazao da je
sahrana patrijarha Pavla, 19. novembra u Beogradu bila jedna od ccetiri najveche tokom
poslednjih 100 godina u Srbiji, raccunajuchi sahranu Kralja Aleksandra, predsednika
komunisticcke Jugoslavije Josipa Broza Tita i ubijenog premijera Zorana Djindjicha.
Markovich je podsetio da sva istrazzivanja od 2000. govore da je SPC najpopularnija
isnstitucija u drzzavi i zato ne treba da ccudi ssto je blizu 700.000 ljudi dosslo na poslednji
isprachaj njenog poglavara.
"S druge strane, narod je masovno isprachao monaha, ccoveka koji je bio oliccenje vrline i
zziveo u skladu s vlastitim uverenjima i vrednostima koje je propovedao", rekao je
Markovich.
Glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Vreme" Dragoljub ZZarkovich je ocenio da "ljudi
koji zzive u tesskom dobu trazze identifikaciju s nekim, trazze utehu i nassli su je u patrijarhu
sasvim zasluzzeno".
Zzarkovich smatra da je sahrana patrijarha je "oliccenje narodne zzudnje da ima
primerenije i skromnije rukovodstvo, jer u Srbiji vlada sve suprotno onome ssto je oliccavao
patrijarh Pavle".
ZZarkovich je istakao da je masovnim isprachajem patrijarha "Crkvi poslata snazzna
poruka koga che posle (Pavla) patrijarha da izaberu".
Profesor Filozofskog fakulteta Ljubissa Rajich smatra da su, pored iskrenih vernika,
srpskog patrijarha ispratili i mnogi koji su ga posstovali zbog skromnosti "odajuchi poccast,
visse njemu nego Crkvi."
Rajich je, medjutim, kritikovao SPC da je izlaganjem patrijarha u otvorenom kovccegu
prekrssila zakon, a drzzavne vlasti da su direktnim uccesschem u organizaciji i proglassenjem
trodnevne zzalosti u zemlji, plus jednodnevne u Beogradu, prekrssile cclan 11. Ustava koji
Srbiju definisse kao svetovnu drzzavu.
Rajich smatra, takodje, da je bilo neprimereno pojavljivanje i obrachanje predsednika
Republike u patrijarssiji posle zasedanja Svetog Sinoda, njegovo kratko obrachanje
gradjanima posle opela ispred hrama Svetog Save, kao i uccessche vojske i policije u
pogrebnoj litiji.
Sa ovim stavovima nije se saglasio istoriccar Markovich koji je istakao da Zakon o
verskim zajednicama definisse SPC kao instituciju od najvecheg istorijskog, civilizacijskog i
duhovnog znaccaja za nacionalni identitet srpskog naroda, pa ne vidi ssta je problematiccno
da bude proglassena trodnevna zzalost kada je preminuo njen poglavar.
Markovich je objasnio da predsednik drzzave nije bio na zasedanju Svetog Sinoda, vech je
dossao da izjavi sauccessche i saopssti ko che od zvaniccnika dochi na sahranu, a da je
njegovo obrachanje bilo primereno.
Markovih je podsetio da je na sahrani Jovana Pavla Drugog bilo mnogo drzzavnika, a na
sahrani patrijarha moskovskog i sve Rusije kompletan drzzavni vrh.
ZZarkovich, takodje, smatra da predsednik Tadich nije prekrssio ustav i zloupotrebio svoju
funkciju jer je iskazao posstovanje verskom poglavaru najmnogoljudnije konfesije u zemlji.
ZZarkovich je podsetio da se 85 odsto ljudi izjassnjavaju kao pripadnici pravoslavne vere,
pa zato ne vidi nissta sporno, nelogiccno i neprimereno ssto je proglassena zzalost u zemlji i
ssto su se predsednik, premijer i ministri pojavili u pogrebnoj povorci.
Anglikancima olakssan "povratak" Rimokatolicckoj crkvi (Religija i ljudska prava:
Istorija i sadašnjost,)
24 Nov 2009, Rasa
VATIKAN, 24. novembra (Tanjug) - Papa Benedikt XVI odobrio je dokument kojim se
vernicima anglikanske crkve olakssava prelazak u rimokatoliccanstvo, javili su danas svetski
elektonski mediji.
Odluka je doneta nakon visse godina nezadovoljstva u anglikanskoj verskoj zajednici zbog
liberalnih stavova dela crkve u pogledu zzena svesstenika i homoseksualno nastrojenih
biskupa.
Vatikan je saopsstio da che dokument, poznat kao "apostolski ustav", anglikancima koji kao
pojedinci ili grupa zzele da predju u rimokatoliccanstvo pruzziti pomoch, ali da che mochi da
zadrzze deo svoje tradicije.
Sadrzzaj dokumenta saopssten je istovremeno u Rimu i Londonu.
Vatikan je objasnio da je papa pripremio taj dokument kako bi odgovorio "na brojne zahteve
koje su Svetoj stolici podnele grupe anglikanskih svesstenika i vernika iz raznih krajeva
sveta".
Anglikanska crkva okuplja oko 70 miliona vernika ssirom sveta.
Danijela Milićević
Novi Sad, apsolventkinja sociologije, predavačica Engleskog jezika u „New Visions School“
Defamacija (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
23 Sep 2009, Danijela
U ime boga
07.07.2009. Miklós Haraszti Eurozine Peščanik Komentiraj Print
Ne vidim moralnu razliku između naručivanja ubistva novinara poput Ane Politkovske i bacanja
fatvi koje pozivaju na ubistvo pisaca ili novinara. U oba slučaja se pisci kažnjavaju jer rade svoj
posao
Danas bi borba sa nelegitimnim ograničavanjem slobode govora trebalo da bude laka, jer su mnogi
diktatorski režimi prerasli u demokratske. Standardi su dovoljno jasni: podsticanje na zločin mora se
smatrati zločinom, ali se protiv uvredljivog govora mora boriti promovisanjem dijaloga - u medijima,
putem medijskih etičkih kodeksa i kroz privatne tužbe.
Ovo što sada imamo, uprkos određenom međunarodnom napretku na polju dekriminalizacije povrede
ugleda i časti, jeste rastući kazneni trend ubacivanja zabrane govora u nacionalne krivične zakonike.
Jedan od ovih aktuelnih verbalnih delikata jeste krivotvorenje istorije - koje se u pojedinim zemljama
vrši prekrajanjem zvanične nacionalne istorije, a u drugima njenom odbranom. Dok turska država
krivično goni pisce koji koriste reč genocid kada opisuju pokolj Jermena 1915, Švajcarska je pokrenula
tužbu protiv turskog političara, jer je ovaj korišćenje termina genocid nazvao „međunarodnom laži".
Ipak se ispostavlja da je verska kleveta najštetniji restriktivni obrazac u današnjem svetu.
Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava usvojio je 26. marta rezoluciju koja osuđuje „versku klevetu"
kao kršenje ljudskih prava, uprkos zabrinutosti mnogih da bi to moglo da posluži kao opravdanje
ograničavanju slobode govora. Savet je usvojio taj neobavezujući dokument, koji je predložio Pakistan
u ime islamskih država, tako što su 23 države glasale za i 11 protiv, uz 13 uzdržanih.
Rezolucija pod nazivom „Borba protiv klevete religija" usvajana je, izmenjivana i ponovo usvajana
svake godine od 1999. do sada, osim 2006., od strane Saveta Ujedinjenih nacija za ljudska prava i
njegovog prethodnika, Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Rezoluciju promoviše
Organizacija islamske konferencije, sa javno proklamovanim ciljem da verska kleveta bude
proglašena za zločin u što više zemalja, ili da makar podleže pravu na anatemu. Uz ovu kampanju, još
od fatve bačene na Ruždija, postoji globalni trend nasilja i autocenzure koji se primenjuje na svako
sekularno i umetničko predstavljanje islamskih tema.
Ovogodišnja rezolucija, za razliku od prethodnih, više ne ignoriše član 19., pravo na slobodu
izražavanja. Ovo ključno ljudsko pravo sada je dobilo jednu napomenu, kojom se defamacija religija
pogrešno izjednačava sa podsticanjem na mržnju i nasilje prema vernicima. To je osnov za ukidanje
slobode govora. Rezolucija takođe pokušava da izjednači kritiku religije sa rasizmom.
Sa druge strane, u maglovite okvire defamacije sada spada i „ciljanje" na verske simbole i vođe od
strane medija i interneta. Možda je ovo pre svega diplomatska akcija, ali ona takođe predstavlja i
objavu rata medijima dvadeset prvog veka od strane savremenih autokrata.
U rezoluciji ovoga puta nema diskursa prošlosti i prizivanja istorije. Ona se služi jezikom ljudskih prava
i prividno ostaje u okviru multikulturalizma liberalne demokratije. Među potpisnicima su zajedno
predstavnici iz bivših komunističkih, postkolonijalnih i većinski muslimanskih zemalja. Tek nekolicina
njih, uključujući i Južnu Afriku i Indoneziju, mogu se nazvati demokratskim državama sa pluralističkim
medijima. Tradicionalno veliki broj uzdržanih, uključujući i države koje garantuju istinsku slobodu
govora, čini da se rezolucija vraća na glasanje svake godine.
Ne verujem u tvrdnju da predlagači ove rezolucije predstavljaju kulturološki definisan pokret. Njome se
samo opravdava čitava procedura i podcenjuje njen značaj. Pokušaj kriminalizacije klevete religija
predstavlja orvelovsku, postmodernu kampanju usmerenu protiv ljudskog dostojanstva, koje navodno
štiti.
Godinu za godinom, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava omogućava dvostruku pobedu
represivnim vladama zemalja predlagača. Time se jača kontrola govora kroz kulturne tabue i zakone o
bogohuljenju u njihovim zemljama. Istovremeno se iznuđuje međunarodno priznanje tim vladama da
su baš one promoteri tolerancije.
Razumljivo je zašto se mnoge demokratske zemlje nadmeno uzdržavaju od glasanja i svake godine
dopuštaju da ih nadglasa Organizacija islamske konferencije. Konačno, od Islamske revolucije i
globalnog debitovanja Al Kaide, oni koji se zalažu za represivnu ideju klevete religija rečnikom ljudskih
prava po definiciji se smatraju umerenim snagama, u poređenju sa džihadistima koji ta prava otvoreno
odbacuju. U tom smislu, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava svojom popustljivošću pokušava da
pomogne umerenim vladama u borbi protiv sopstvenih ekstremista, koji ih optužuju da nisu istinski
čuvari vere.
Pamtim ovakve igre iz doba komunističkog jednopartijskog sistema, gde se pluralizam ogledao u
frakcionaškim borbama unutar partijskog politbiroa. Ta tehnika se zvala „preuzimanje s leva", i
podrazumevala je često ponavljanu scenu, u kojoj su pragmatičniji partijski lideri izgovarali propisane
dogmatske slogane pokušavajući u stvari da zauzdaju tvrde staljiniste. To se nikada nije završavalo
samo pričom; uz to su uvek išle nove mere protiv slobodnih mislilaca, pretresi stanova i podizanje
optužbi, da bi se pojačao utisak posvećenosti umerenog dela partije vođi i krajnjem cilju. Ova taktika
pomalo podseća na politiku zapadnih umerenih partija, koje pristaju na antiimigracione mere kako bi
sprečile rastuću popularnost ksenofobičnih partija koje predlažu - antiimigracione mere.
Time se možda pomaže partiji, ali se nikada ne umanjuju restriktivne mere. Evo šta se stvarno dešava
kada se primene uslovi Saveta za ljudska prava.
U Azerbejdžanu, jednoj od država predlagača rezolucije, dva novinara su 2007. osuđena na zatvorske
kazne. Rafik Tagi, novinar intelektualnog mesečnika Senet, osuđen je na tri, a Samir Sadagatoglu,
urednik tog lista, na četiri godine zatvora, zbog navodnog „raspirivanja verske mržnje" u filozofskom
eseju objavljenom 2006. godine. Zapravo, u tom eseju se porede evropske i islamske vrednosti, u
pomalo samokritičnom tonu (pominju se „mi i oni"). Glavna teza bila je bezazlena, dobronamerna i
uljudna. Ličila je na sličnu poruku o sličnoj temi, „razum i vera", iz čuvenog govora Pape Benedikte
XVI, održanog u Rozenbergu iste godine. Po mom sudu, tekst je bio čak i blaži, jer nije bilo vizantijskih
citata kojima se Muhamed optužuje za prisilno pokrštavanje. U tekstu čak nije ni spomenuto nasilje.
Iranski veliki ajatolah Fazel Lankarani je bacio fatvu na ta dva novinara. Iranski verski aktivisti su se
odazvali tako što su pokrenuli kampanju zastrašivanja domaćih novinara. Zločin dvojice novinara bilo
je klevetanje (sopstvene) religije i, po istom članu, raspirivanje verske mržnje (usmerene ka njima
samima, nameće se zaključak). Pa ipak su se na optuženičkoj klupi našli novinari, a ne oni koji su im
pretili nasiljem.
Iranski ajatolah koji ih je fatvom osudio na smrt nikada nije optužen za podsticanje nasilja, ni u
Azerbejdžanu ni u Iranu. Štitio ga je status branioca vere.
Slični primeri se mogu pronaći i u nemuslimanskim zemljama, od kojih su sve, uzgred budi rečeno,
članice OEBS-a, a neke od njih i članice Saveta Evrope. Obaveze koje proističu iz članstva u prvoj
organizaciji i standardi ove druge zabranjuju krivično gonjenje po osnovu „verske klevete". Ali pod
okriljem rezolucija Saveta za ljudska prava (i zloupotrebom činjenice da u Evropi nema odlučnog
protivljenja tim rezolucijama), kriza koja je nastala posle slučaja danskih karikatura iskorišćena je za
borbu protiv kritički nastrojenih medija i novinara.
U Rusiji je 15. februara 2006. vologdski list Naš region objavio kolaž karikatura u sklopu članka koji se
bavio ovim globalnim sporom. Ubrzo zatim, vlasnik je odlučio da zatvori novine, kako bi ublažio
sudske posledice. Tužioci su smesta pokrenuli tužbu protiv urednice, Ane Smirnove, za „raspirivanje
verske mržnje". U aprilu 2006. ona je kažnjena novčanom kaznom od 100.000 rubalja (oko 3.000
dolara) i dvogodišnjom uslovnom kaznom. Srećom, mesec dana kasnije sud Vologdske oblasti ukinuo
je presudu, uvaživši njenu žalbu. Srećnog kraja očigledno ne bi bilo da su novine i dalje izlazile.
Potpuno ista priča se ponovila u Volgogradu: izdavač lista Gorodskie vesti odlučio je da zatvori novine
pošto ga je pokrajinski ogranak vladajuće partije, Ujedinjene Rusije, optužio da širi mržnju i poziva na
nasilje. Tužba je zatim povučena. Povod za tužbu bila je nevina, zaista miroljubiva karikatura četiri
lika: Mojsija, Isusa, Muhameda i Bude. Prikazani su kako gledaju televiziju i brinu, jer vide
demonstrante različitih veroispovesti kako jedni druge vređaju. „Nismo vas ovako učili", kaže jedan od
proroka.
U Belorusiji, Aleksandar Zdvižkov, urednik opozicionog glasila Zhoda, osuđen je 18. januara 2008.
na tri godine robije zbog raspirivanja verske mržnje. Njegove novine su zatvorene u martu 2006. samo
zato što je postojala namera da se u njima objave neke karikature. Zdvižkov je pobegao u
inostranstvo, ali je uhapšen po povratku, pa konačno oslobođen pošto mu je Vrhovni sud smanjio
kaznu sa tri godine na tri meseca, koja je već odslužio.
Od početka krize sa karikaturama, pojavila se još jedna kaznena moda, koja je takođe inspirisana
rezolucijama Saveta za ljudska prava: ekstremistički paket. U Rusiji (koja je to i smislila), Belorusiji,
Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji i Tadžikistanu, zakonodavci su ubacili versku klevetu u inače
legitimne zakone protiv podsticanja nasilja, dodavši i zabranu „uvredljive kritike" vladinih tela i
zvaničnika.
Ovaj krivični koktel predstavlja se kao pojačani oblik borbe protiv nikada precizno definisanog stava ekstremizma. Tu se takođe naziru obrisi zapadnjačkih propisa o terorizmu, što pomaže u odbrani od
potencijalne kritike. Ali dok je zakonodavstvo na zapadu kritikovano u domaćim krugovima zato što
omogućava nelegitimno krivično gonjenje zbog političkih stavova, istočni ekstremistički paketi stvoreni
su upravo sa tim ciljem. I koriste se, posebno kao osveta za neželjeno izveštavanje o kršenju ljudskih
prava na području severnog Kavkaza.
Sada i Slovačka planira da uvede svoj „antiekstremistički paket", navodno u cilju borbe protiv
terorizma. Irska - koja je inače dekriminalizovala klevetu - sprema se da uvede novi zločin,
„blasfemičnu klevetu", navodno u skladu sa ustavnom odredbom iz tridesetih godina prošloga veka.
Da li je previše smelo tvrditi da se tu radi o implicitnom, možda čak i nesvesnom, uticaju kampanje
Saveta za ljudska prava?
Kada sam ranije spomenuo pretnju nasiljem, mislio sam na uznemirujuću, ali neizrečenu, vezu između
neprestanog zakonskog pritiska Saveta za ljudska prava i fatvi, ubistava i nasilnih demonstracija protiv
sekularnih ili kritičkih predstavljanja islamskih problema. Srdžba koju pokazuju autori fatvi ne razlikuje
se od one koju pokazuju diplomate iz Saveta za ljudska prava. Oni ne razumeju da borba protiv
verske klevete nije samo štetna - to je pogrešna borba, pogrešna kriminalizacija.
Ne vidim moralnu razliku između naručivanja ubistva novinara poput Ane Politkovske i bacanja fatvi
koje pozivaju na ubistvo pisaca ili novinara. U oba slučaja se pisci kažnjavaju jer rade svoj posao.
Uzgred, za zakazchiki u Rusiji isplaćuje se finansijska nadoknada, kao i za fatve.
U Pakistanu, glavnom predlagaču ovogodišnje rezolucije, Muhamed Jusuf Kureši, imam u čuvenoj
džamiji Mohabat Kan u Pešavaru, objavio je da će džamija dati 25.000 dolara i auto, dok će lokalno
udruženje zlatara dati još milion dolara, svakome ko ubije bilo kog karikaturistu iz Danske. U Indiji,
ministar iz Utar Pradeša Jakub Kurejši ponudio je 510 miliona rupija (11 miliona dolara) za glavu
karikaturiste, i zlato u težini ubice. Navodim samo primere iz zemalja koje su potpisale rezoluciju, ili
koje su se uzdržale od glasanja.
Taktika za smanjivanje popularnosti radikala se ispostavila kao zataškavanje smrtonosnih podsticaja
verske netrpeljivosti i reakcionarne autocenzure.
Skandalozno je to što se autorima fatvi koje pozivaju na ubistva pisaca i novinara i dalje iskazuje
poštovanje i što se oni ne suočavaju sa posledicama svojih nedela, dok su mnogi novinari prinuđeni
da žive pod drugim imenom i policijskom zaštitom. Za sada se nijedno od imena autora fatvi nije
pojavilo na spiskovima najtraženijih zločinaca, čak ni u zemljama koje bi, ubeđen sam, izručile
nalogodavce ubistva Politkovske, ako ih pronađu. To je najveća mrlja ove rezolucije.
Može se razumeti obazrivost jedne male zemlje poput Danske, kojoj prete bojkotom robe, ili bilo koje
pojedinačne države. Ali šta je sa Evropskom unijom? Zar ona nije osmišljena zato da bude jača od
pojedinačnih država članica? Šta je sa Interpolom i ostalim međunarodnim policijskim organizacijama?
Otkad je podsticanje na ubistvo prestalo da bude krivično delo? Kako bi bilo da se makar zabrani
putovanje najpoznatijim zakazchikima verskih zločina?
Savet za ljudska prava mora da shvati: ako ste zabrinuti zbog raspirivanja verske mržnje, smesta
zatražite kažnjavanje onih koji bacaju fatve. Ne postoji bolja zaštita od klevetanja islama ili bilo koje
druge vere. Promovišite toleranciju ublažavanjem straha urednika medija širom sveta.
Miklós Haraszti, Eurozine, 19.06.2009.
Preveo Ivica Pavlović
DODAJ KOMENTAR
Novi svetski poredak (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
01 Oct 2009, Danijela
Novi svetski poredak
pise Bob Djurdjevic
Hriscanstvo pod opsadom: Ka religiji Jednog Sveta
10.04.2001.
Hriscanstvo pod opsadom: Ka religiji Jednog Sveta
Ocigledno, mrznja je opet u modi u Americi. Ali ovog puta, mrznja pokazuje svoje ruzno lice
kao diktatura manjina. Mozda je neverovatno, u zemlji koju vekovima naseljava hriscanska
vecina, antihriscanski otrov se siri Amerikom. I ne samo Amerikom. To je globalni
antihriscanski virus koji namerno siri elita Novog svetskog poretka.
["U radosnoj Bozicnoj poruci svetu, papa Jovan Pavle II pozdravio je Jevreje kao ljude koji su
dali Isusa Hrista covecanstvu", izvestio je CNN 25. decembra 1997. godine. Papa je rekao da
je "rodjenje Mesije centralni dogadjaj u istoriji covecanstva. Citava ljudska rasa je to
ocekivala sa neodredjenim predosecanjem; izabrani narod je ocekivao sa eksplicitnom
svesnoscu". Dan pre nego sto je zapaljena Hanuka sveca u Vatikanu po prvi put u istoriji, jer
je papa nazvao jevrejski narod i "starijom bracom" Hriscanstva.]
Kolumnista lista Washington Times, od 27. decembra, koji napada rusku pravoslavnu crkvu
je jedan primer. Jedna zaista odvratna karikatura je objavljena zajedno sa Gejerovim tekstom,
koja prikazuje "Druge hriscanske vere" prikucane za krst "Ruske pravoslavne crkve". U
medjuvremenu, bezbozni globalisti su takodje promovisali "Crni Bozic" - Kwanzaa nereligijski praznik Afriko-Amerikanaca izmisljen tokom protesta za gradjanska prava 60-ih
godina.
26. decembra ("Kwanzaa Dan"), CNN vesti su pocinjale sve svoje najvaznije vesti iz celog
sveta izvestajem koji je dao vise prostora prazniku Kwanzaa nego nekim Bozicnim
proslavama. Je li ovo deo jos jednog napora da se iznudi da crnci napuste hriscanstvo?
Slucajno, "Kwanza" je u stvari Svahili rec za novac, prema Vebsterovom recniku. Drugim
recima, sledbenici Kwanze i nehriscanski Novi svetski poredak izgleda da obozavaju isto
Zlatno tele - Svemocni dolar.
Nije ovo neki izuzetak. Jeste li primetili, na primer, kako su Bil Klinton i Al Gor pokrenuli
diskusiju (opravdano) za crnce kad su neke crkve crnaca spaljene u Americi, ali ih nigde nije
bilo kad su neki zlocini mrznje izvrseni protiv pravoslavnih crkvi u Americi? (na primer
protiv pravoslavne crkve Sveti Sava u Feniksu, u avgustu 1996., toboze od strane nekih
proustaski nastrojenih Hrvata).
Izgleda da postoje usaglaseni i pazljivo koordinirani napori od strane gomile Novog svetskog
poretka da zabije klin izmedju katolika i pravoslavaca s jedne strane, i izmedju crnih i belih
hriscana, s druge strane. To je stari trik - podeli pa vladaj. Ovog puta se koristi protiv
hriscana, dok se svet gura ka globalisticko/komunistickoj religiji jednog sveta.
Ipak, eto nas, demokratskih slobodoljubivih americkih hriscana, kako naivno slavimo "nasu"
pobedu nad komunizmom pre samo par godina. Kako se ispostavlja, to je bila pobeda
antihriscanske bande sa Zapadne strane (Vol Strita) nad njenim antihriscanskim rivalima sa
Istocne strane (Kremlj). Jer obe materijalisticke bande su imale samo jedan cilj u protekloj
deceniji - unistavanje hriscanstva!
"Prevari me jednom - neka te je stid; prevari me dvaput - neka mene bude stid", kaze stara
poslovica. Hoce li hriscani sirom sveta dozvoliti sebi da ih se prevari tri, cetiri, pet... puta pre
nego sto shvate da su oni odredjeni za zrtvenu jagnjad Novog svetskog poretka?
Nije hriscanstvo pod opsadom samo u Americi. Evo jednog primera iz Izraela. Aliza Arbeli,
dopisnik lista Haaretz, izvestila je u toj izraelskoj publikaciji 29. novembra 1998. godine da je
gomila od nekoliko stotina ultra-ortodoksnih Jevreja opkolila jednu staru arapsku gradjevinu
u Be'er Sheva nakon sto se rasirila glasina u gradskim sinagogama da misionari pokrstavaju
jevrejsku decu.
"Haredim (Jevreji) su prekinuli svoje molitve i otisli u tu kucu, gde su nasli oko 40 ljudi,
ukljucujuci tu i zene i decu, koji su clanovi mesijanskog pokreta 'Jevreji za Isusa' (www.jewsfor-jesus.org). Ovaj pokret se sastaje u toj zgradi vec 17 godina.
Glavni policijski inspektor Kobi Koen, koji je bio na celu policije koja je stigla na lice mesta,
rekao je da je policija spasila opkoljene vernike i sprovela ih pored demonstranata koji su
pevali i plesali.
Jedan mesijanski Jevrejin koji je bio tu opisao je ovo iskustvo kao zastrasujuce. 'Gomila ljudi
u crnom nas je opkolila i vikala i bacala kamenje i pokusali su da preskoce ogradu. Mi smo se
narocito plasili za nasu decu. Mi nismo misionari. Mi smo Jevreji bas kao i oni koji zele da
nas izbace. Mi svi verujemo u istog boga, ali mi takodje verujemo u ljubav i toleranciju',
rekao je on.
Pre par dana u Kiryat Malachi, nekoliko desetina mladih iz srednje skole Chabad napalo je
jedan americki par za koje su sumnjali da su misionari.
Ovi decaci su bacali kamenje na kucu novih imigranata, koji su se doselili u grad pre tri
meseca. Ovaj par je poricao da je angazovan u nekoj misionarskoj aktivnosti i rekao je da
pripadaju humanitarnoj organizaciji cija je baza u Svajcarskoj i da su dosli u Kiryat Malachi
da rade sa imigrantima iz Etiopije.
Pre dve nedelje gomila od 500 ultra-ortodoksnih muskaraca napala je i pretresla stan koji su
iznajmile tri Svajcarkinje hriscanke, koje su optuzili da vrse misionarsku aktivnost u ultraortodosknom kraju Jerusalema Mea She'arim. Zene su porekle ove optuzbe".
Pa sta cak i da jesu bili hriscanski misionari? Zar Zapad nije slao svoje razne misionare u
Rusiju, Kinu, Afriku ili Latinsku Ameriku, na primer? A onda brujao ako bi neka od ovih
zemalja pokusavala da zastiti svoju domacu religiju? Pa po cemu se onda Izrael razlikuje?
Gde su uzvici ogorcenja u ovom slucaju? Naravno, tesko je protestovati protiv necega ako
niste culi za to. Nastupa tisina medija establismenta SAD kad su u pitanju ovakve price. Sto
dokazuje barem jednu stvar - da Izraelci imaju slobodniju stampu od gradjana "zemlje
slobodnih".
Gornja prica nije izolovan slucaj iskrivljavanja vesti nespominjanjem od strane medija
establismenta. Retko, ako ikad, covek vidi sa se objavi nesto o progonu hriscana u mnogim
delovima sveta. Ipak, ima ga puno, kako dokumentuju mediji drugih zemalja. I neka americka
regionalna stampa.
Londonski list Telegraph, je na primer, objavio 25. oktobra 1998. godine groznu pricu o
neprilikama hriscana u Egiptu, gde su neki "podvrgnuti uzasnim ritualima razapinjanja na
krst, silovanju i mucenju, od strane snaga bezbednosti tokom napada na staru koptsku
zajednicu, prema medjunarodnim grupama za zastitu ljudskih prava i hriscanskim grupama".
"Osim razapinjanja na krst, tinejdzerke siluju, a bebe od cak samo tri meseca divlje tuku",
izvestio je list Telegraph. Egipatska ambasada u Londonu je odbila da komentarise ovaj tekst.
Ali je egipatska policija navodno pritvorila oko 1.200 hriscana u mestu Al-Kosheh, blizu
Luksora u Gornjem Egiptu, tokom meseca oktobra.
"Pokupljeni u grupama od po 50, mnogi od njih su ekserima zakucani na krst, ili okovani za
vrata sa vezanim nogama, onda pretuceni i muceni strujnim sokovima na genitalje, dok ih je
policija osudila kao 'nevernike'. Jedan 11-godisnji decak, Romani Boktor, obesen je da visi
naopacke sa elektricnog ventilatora na tavanici i mucen dok se ventilator okretao. Devojcice
siluju, a majke prisiljavaju da poloze bebe na pod i gledaju kako ih policajci tuku palicama",
pisao je Telegraph.
Kopti, naravno, su originalni stanovnici Egipta pre arapske invazije u sedmom veku, ali su
okruzeni vekovima neprijateljskom muslimanskom vecinom. Nesto slicno kao Libanski
hriscani , koji su takodje nekad bili vecina (54%) u svojoj zemlji jos 1975.godine. Sada su
samo ugnjetena manjina. Sto se tice Kopta, njima je sad potrebna dozvola predsednika cak i
da otvore crkvu; njihova istorija se ne moze poducavati u skolama; a ljudi se mogu hapsiti
prema (egipatskom) Drzavnom zakonu o bezbednosti za preobracanje u njihovu veru.
Pa sta je pravicna Klintonova administracija, koja se brinula o ljudskim pravima, uradila u
vezi svih ovih krsenja ljudskih prava; u vezi svih ovih navodnih zlocina protiv hriscana u
Egiptu? Je li zapretila da ce NATO bombardovati Egipat (kao sto je Srbiju zbog Kosova?). Je
li uvela sankcije Egiptu? Ili barem verbalno prekorila predsednika Mubaraka?
Ne, ne i ne. Propovednici Bele Kuce i Stejt Departmenta nisu ni pisnuli o ovome, a inace su
izgleda uvek spremni, voljni i brzi da kritikuju navodno lose tretiranje manjina u hriscanskim
zemljama, kao sto su Rusija ili Srbija, na primer. Naprotiv, Klintonova administracija je
nastavila da salje preko 2 milijarde USD novca poreskih obveznika da pomogne Mubarakov
rezim, kao da se nista nije dogodilo.
U Izraelu, koji prima jos vecu sumu novca godisnje pomoci od americkih poreskih obevznika,
je barem njegova policija pokusala da zastiti pripadnike pokreta "Jevreji za Isusa" od
ortodoksnih Jevreja ekstremista (prema prici u listu Haaretz). U Egiptu, medjutim, sledbenici
Isusa Hrista izgleda da su "Vogelfrei" (nemacka rec za "ptice u koje se sme pucati"), jer su
navodno snage bezbednosti vrsile zlocine.
Uprkos problematicnoj tisini establismenta sa Istocne Obale, ima nekih indikacija da je
sloboda stampe jos uvek ziva u nekim delovima ove "zemlje slobodnih". Ali covek mora da ih
potrazi dalje od velikih americkih gradskih centara i medija koje kontrolise Novi svetski
poredak.
The Oregonian je jedan takav primer. Krajem oktobra 1998. ove regionalne novine sa
Zapadne Obale su objavile seriju clanaka iz pet delova o progonu hriscana sirom sveta. Ove
price, koje je napisao reporter lista, Mark O'Kif, pricale su o Pakistanu, Burmi, Egiptu,
Sudanu i Kini.
A onda, tu i tamo, neki pristojani novinar cak i unutar medija establismenta dobije napade
savesti. U svom tekstu na kraju godine, "Godina budjenja", kolumnista lista New York Times
, A.M. Rosental, je kriticki govorio o "Amerikancima koji imaju veliku moc i polozaj, koji su
skoro svi i sami hriscani", a koji se protive zelji americkih hriscana da pomognu progonjenim
hriscanima u inostranstvu.
Nevolja je sto je cak i g. Rosental ogranicio svoje ogorcenje samo na "pola tuceta
muslimanskih zemalja i Kinu" u svom godisnjem isposvesti/potrazi za dusom/ociscenjem.
Drugim recima, njegovi napadi savesti i oplakivanja su bili selektivni, dok je progon hriscana
sirom sveta rasiren.
Ipak, g. Rosental je bio u pravu sto je okrivio Bila Klintona i "one koji ga sluze da ga slusaju,
i sefove americkih glavnih kompanija i trgovinskih udruzenja... Partnerstvo `Administracijabiznis` izvuklo je neke klasicne komade licemerja. Najsramniji je onaj da bi suprotstavljanje
progonu ga samo pojacalo. Jednom je to receno o nacistima. Pitajte zatvorenike".
Tisina Vasingtona govori glasnije od reci. Kako je ovaj pisac zakljucio u jednoj ranijoj
kolumni, "poruka je jasna vasingtonski spoljnopoliticki establisment ne samo da je
neamericki, on je antihriscanski". A samo pomislite, takvo je stanje stvari u jednoj
"demokratskoj" zemlji u kojoj preko 80% glasaca su hriscani.
[ Prethodni clanci ]
Verska nastava u skolama (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
06 Oct 2009, Danijela
Ovoga puta prenosim svoja iskustva i zapazanja u vezi sa uvodjenjem verske nastave, kao deo
rada koga sam 2005. napisala za konferenciju sociologa religije Istocne i Centralne Evrope.
Tice se problema i perspekriva manjinske verske zajednice, ovoga puta katolicke, na primeru
Sombora.
UVOĐENJE VERONAUKE U ŠKOLE
Manjinska crkva i sistem školstva
– primer katoličke veronauke u opštini Sombor
Kako je sve počelo…
Vlada Republike Srbije je 2001. godine donela odluku da se versko obrazovanje
uvede kao fakultativni predmet u školski sistem u Srbiji (Odluka o organizovanju i
sprovođenju verske nastave i nastave alternativnog predmeta u osnovnim i srednjim školama,
"Službeni glasnik Republike Srbije", broj 46/2001., izdat 27. jula 2001.).
Tako je proces očiglednog redefinisanja odnosa između crkve i države započeo sa
uvođenjem verske nastave kao konfesionalnog obrazovanja u državni sistem obrazovanja.
Verska nastava bila je uvedena za mnoge iznenada u osnovne i srednje škole, već
početkom školske 2001/2002. godine, i pored jakog otpora u javnosti, i to bez posebnih
programskih priprema, praćena kršenjem Republičkog i Saveznog ustava. Ustavi su bili
prekršeni u nekoliko segemenata - počinjući od ideje odvojenosti crkve i države, preko
flagrantnog kršenja regulacija o privatnosti religijskih verovanja i slobode veroispovesti kao i
uz praktično ukidanje religijske jednakosti, priznajući pravo na versku nastavu u školama
samo onim crkvama koje su navedene u pomenutoj odluci. Tradicionalne crkve i verske
zajednice za koje je verska nastava u školama odobrena pomenutom odlukom, osim
Srpske Pravoslavne Crkve, su: Katolička crkva, Islamska zajednica, Slovačka
evangelistička crkva, Jevrejska zajednica, Reformatorska hrišćanska crkva i
Evangelistička hrišćanska crkva. Teško je oteti se utisku da su pojedine "tradicionalne
crkve i verske zajednice" favorizovane i privilegovane u poređenju sa novoformiranim, kao
po pravilu manjinskim crkvama ili sektama. Prema međunarodnom zakonu, svaka tendencija
da se diskriminiše bilo koja religija ili verovanje iz bilo kog razloga, smatra se u najmanju
ruku problematičnim. (Ljudska prava u tranziciji, Srbija 2001., Helsinški odbor za ljudska
prava u Srbiji)
"Nametanje religije ili verovanja" mora biti razmatrano u okviru činjenice da je
Republika Srbija teritorija na kojoj, prema popisu populacije iz 2002. godine, sačinjenom
bez Kosova i Metohije, ima 82,86 % Srba, dok je preostalih nešto više od 17 % veoma
šaroliko (od ukupno 7.498.001 stanovnika, ima 6.212.838 Srba, 80.721 Jugosloven, 293.299
Mađara, 70.602 Hrvata, 61.647 Albanaca, 19.503 Muslimana, 136.087 Bošanjaka itd). Što se
broja ateista tiče, njih 40.068 izjasnili su se kao ateisti, čak 197.031 građanin se opredelio za
neizjašnjavanje o tom pitanju, dok se čak 137.291 građanin opredelio za kategoriju
"nepoznate religije".
Kako to izgleda u jednom malom gradu…
Sa željom da se predstavi slika verske nastave u školama u slučaju jedne manjinske
religijske grupe, ovo je pokušaj da se prikaže slika uvođenja katoličke verske nastave u škole
u somborskoj opštini. Osim časova koje drže pravoslavni sveštenici, jedina crkva koja ima
mogućnost da sprovodi versku nastavu u školama u Somboru je Katolička crkva. Đaci koji ne
žele da pohađaju versku nastavu, pravoslavnu ni katoličku, opredelili su se stoga za građansko
vaspitanje.
Opština Sombor okuplja oko samoga grada još 15 sela i 16 salaša. Prema popisu iz
2002., skoro 100.000 ljudi živi u njoj - nešto malo više od polovine u samom gradu, a
preostali deo na selima i salašima, uz značajan stepen religijske i nacionalne raznolikosti
usled brojnih migracija i kolonizacija koje su se dešavale tokom vekova. Prema poslednjem
popisu, u gradu živi 32.988 Srba, 3.743 Mađara, 3.325 Jugoslovena, 3.197 Hrvata, 2.222
Bunjevca, ima 3.189 neopredeljenih itd. Što se verske slike grada tiče, ima oko 49 %
pravoslavaca, oko 27 % katolika, skoro 7 % ateista, 0.3 % muslimana, a gotovo 18 %
ispitanih građana nije želelo da se opredeljuje po tom pitanju. Novi popis pokazuje
povećan broj Srba u poređenju sa prošlim popisom, budući da je veliki broj izbeglica našao
utočište u ovom gradu tokom i nakon proteklog rata.
Vratimo se za trenutak u prošlost... Vekovima unazad, Katolička crkva pokušavala je
da obrazuje ljude otvarajući škole, univerzitete i različite obrazovne institucije u kojima su oni
podučavani ne samo na polju religije, već i raznih nauka, takođe. U Srbiji je verska nastava
izbačena iz škola nakon Drugog svetskog rata. Katolička crkva nastavila je da podučava
vernike u svojim prostorijama, a katehizam je trajao koliko i osnovno-školsko obrazovanje
(osam godina). Kada je 2001. vraćen u škole, to je značilo da mora biti potpuno prilagođen
nivou razvoja školstva i reformama kroz koje je ono tokom poslednjih godina prolazilo.
Postoji jasna razlika između verske nastave u školama i pri katoličkoj crkvi. Prva je usmerena
realizovanju opšte-obrazovne svrhe koju škola ima (kompletno obrazovanje učenika), dok je
druga u službi pripreme mladih za istinski religijski život.
Grad Sombor ima skoro 15.000 učenika - skoro 10.000 njih u osnovnim, a oko 5.000 u
srednjim školama. Kao i u svim drugim gradovima u Srbiji, učenici u Somboru su početkom
školske 2001/2002. godine mogli da biraju: u početku su imali 4 moguća izbora (građansko
vaspitanje, verska nastava, oba ova predmeta ili nijedan od njih). Većina učenika izabrala je
četvrtu opciju: nisu se odlučili ni za jedan od tih novih školskih predmeta. Naredna školska
godina donela je značajnu promenu: od te školske godine nadalje, bili su obavezni da biraju
između dve mogućnosti - da pohađjaju građansko obrazovanje ili se upišu na versku
nastavu.
Kako se odvija katolička verska nastava u školama u Somboru i na kakve probleme
predavači nailaze u obavljanju svojih zadataka?
Kada se započelo sa verskom nastavom u školama, postali su vidljivi problemi u
organizovanju časova, nije odmah bilo školskih udžbenika za sve razrede, ponekad su se
lokalne vlasti mešale u realizaciju samog programa zbog sopstvenih problema, a evidentno je
bilo da nedostaju predavači, bar što se Katoličke crkve tiče.
Situacija u okolnim selima od početka je bila donekle drugačija, jer se u njima
nalazi po jedna osnovna škola, obično smeštena u centru sela, najčešće preko puta crkve, pa je
lokalnom katoličkom svešteniku bilo daleko lakše da organizuje versku nastavu u školi u
saradnji sa lokalnom školskom upravom.
Grad, opet, ima svoje specifične probleme... Pošto sledbenici Katoličke crkve u
Somboru čine manjinsku grupu, to praktično znači da na časovima u osnovnim školama
postoji samo nekolicina učenika koji su izabrali katoličku versku nastavu. Pošto u gradu ima
šest osnovnih i šest srednjih škola, na dvanaest različitih lokacija, a učenici se najčešće
opredeljuju za osnovnu školu u skladu sa mestom svog življenja, jednom katoličkom
svešteniku u gradu veoma je teško da organizuje časove sa svojim pomoćnicima. Na
primet, prosečno je 40-ak učenika-kandidata bilo podeljeno u desetak odeljenja u prvim
razredima osnovih škola. Tako je bilo skoro nemoguće oformiti razrede sa optimalnim brojem
učenika. Uz značajan napor, ti časovi su se ipak odvijali.
Teoretski je jasno kakvu se vrsta katehizma želi u školama, ali u praksi željeni nivo
tek treba da se dostigne, primetio je tokom razgovora glavni katolički sveštenik i župan
somborski, gospodin Josip Pekanović. Od momenta kada je Vlada donela odluku o uvođenju
verske nastave u škole, pa do trenutka njenog praktičnog početka u školama, bilo je relativno
malo vremena. Trebalo je pripremiti programe za svih 12 godina (8+4), iako su u početku oni
bili spremni samo za prve razrede u osnovnim i srednjim školama. Što se tiče rada na
školskim udžbenicima, to je za Katoličku crkvu bio prilično lak zadatak. Iako je rad na njima
završen još pre dve godine, Ministarstvo obrazovanja je zauzelo stav da se oni mogu štampati
samo nakon što svi udžbenici verskih zajednica koje su uključene u versko obrazovanje u
školama budu završeni, što prvih par godina nije bio slučaj. Pošto neke od njih nisu imale
svoje udžbenike, krajem 2004. godine nije bilo jasno kada če svi imati. Primera radi, u to
vreme su jedini učenici koji imaju udžbenike bili učenici prvog razreda osnovne škole, koji,
iskreno govoreći, tek uče da pišu i čitaju, te ih ne mogu koristiti u potpunosti od početka
školske godine. Od Srpske pravoslavne Crkve se ošekivalo da dovrši svoje udžbenike, dok je
to bio daleko jednostavniji zadatak za Katoličku Crkvu, pošto je katehizam jedinstven u
različitim zemljama i postoji veliki broj knjiga, priručnika i pratećeg materijala sa tog polja.
Ekumenske teme su dodate postojećim udžbenicima prevedenim sa drugih jezika i u vreme
razgovora pripremljene za štampu, ali se tu zastalo, jer sve religijske grupe nisu završile taj
zadatak.
Tako su početkom verske nastave đaci u prvom razredu osnovne škole imali svoje
udžbenike, dok su se drugi oslanjali uglavnom na predavačevu živu reč, na osnovu raznih
knjiga i priručnika koje donose sa sobom i iz bogatog materijala na određenu temu. To ima i
svoje dobre aspekte, veruje somborski katolički sveštenik, jer je svaki predavač prisiljen da
koristi obilje materijala za pripremu svojih predavanja. Na sreću, učenici u srednjim školama
nisu tako zavisni od udžbenika, oslanjaju se uglavnom na priču i dijaloge.
Nadalje, na primer, u srednjim školama u gradu ima prosečno 8 odeljenja u svakoj od
4 godine - pa se od čitave generacije u srednjoj školi oformi 3 ili 4 grupe koje pohađaju
građansko vaspitanje, 3 ili 4 grupe koje slušaju časove predavača iz pravoslavne crkve i samo
jedna, prilično mala, koja je izabrala katehizam. Pošto je ta grupa oformljena od 8 različitih
odeljenja, sa različitim školskim rasporedima, nemoguće je napraviti dobar raspored za sve
učenike, tako da oni koji pohađaju tu nastavu moraju dolaziti na čas pre ili posle ostalih
časova (iako se za versku nastavu smatra da treba da bude deo redovne školske nastave, a ne
dodatak nastavi), te oni nisu bili tako zadovoljni tadašnjom situacijom. Dešavalo se i da
pripremljeni programi ne budu realizovani u potpunosti, usled nekih organizacionih prepreka i
nedostatka vremena. Školske 2004.-05. časovi verske nastave u Somboru nisu počeli u
septembru, kada i redovna školska godina, već u oktobru, zbog problema u vezi
organizovanja časova građanskog vaspitanja, jer školska uprava nije želela da pravi
diskriminaciju.
Da zaključimo: jedan katolički sveštenik sa dva pomoćnika pokrivao je časove verske
nastave u gradu u svih 6 osnovih i 6 srednjih škola, što uopšte nije lako praktično ostvariti.
Prosečan broj učenika koji pohađaju katehizam u školama u jednoj generaciji je 15, pa treba
naći vremena da se održe predavanja za sve te male grupice đaka. Dok pravoslavni sveštenici
imaju dovoljno vremena da pohađaju čak i nastavnička veća u školama, jedan katolički
sveštenik ne može to da postigne usled brojnih obaveza koje ima.
Osim verske nastave u školama, Katolička crkva neguje i parohijski katehizam.
Dok je glavni cilj verske nastave u školama da informiše mlade o životu, svetu, dobru i zlu i
mnogim važnim stvarima, pomaže im da razmišljaju kao religiozne osobe ili one koje to žele
da postanu, dotle je glavni cilj parohijskog katehizma da pripremi polaznike za prihvatanje
svetih sakramenata i da ih obrazuje u liturgijskom životu. U okviru parohijskog katehizma
formiraju se razne grupe, u skladu sa određenim interesima mladih: grupa za proučavanje
Biblije, grupa za crkveno pevanje, sekcija koja pomaže Karitasu, grupa za molitvu i
meditaciju itd. Tako parohijski katehizam nastavla tamo gde se školska verska nastava
završava, omogućujući mladima da praktično žive u veri.
Perspektive…
Manjak predavača biće rešen kada generacija studenata sa Teološkog instituta u
Subotici (jedinog u Srbiji, radi tek od 1994. godine) završi svoje školovanje – u vreme
nastanka ovog rada, krajem 2004., očekivalo se da njih stotinjak diplomira i bude na
raspolaganju kao kvalifikovan kadar upravo za potrebe predavanja katehizma u školskom
sistemu u Srbiji.
Kao što i sam glavni katolički sveštenik u gradu kaže, znanje roditelja sadašnjih đaka
o veri je veoma skromno, čak slabo. U vreme njihovog školovanja bilo je teško pohađati
katehizam u parohijama zbog ekstremno negativnog stava koga su škole ispoljavale prema
religiji i religijskom podučavanju i brojnim problemima koje su njihovi roditelji mogli imati
na svojim radnim mestima zbog pritiska javnosti. Većina sadašnjih roditelja nije sposobna da
pruži adekvatnu inforamciju o religiji, ali sada imaju priliku da putem škola obezbede svojoj
deci informacije o određenoj religiji, ukoliko to žele.
Cilj vraćanja verske nastave u obrazovni sistem danas, prema Službenom glasniku RS
(2001:7) je “da se učenicima pruži celoviti religijski pogled na svet i život i da im se omogući
slobodno usvajanje duhovnih i životnih vrednosti crkve ili zajednice kojoj istorijski pripadaju,
odnosno čuvanje i negovanje sopstvenog verskog i kulturnog identiteta”. Naglašavanje
“tradicionalnih crkava i verskih zajednica “ kao i “sopstvene, istorijski date crkve ili verske
zajednice” ukazuje na isključivanje verskih zajednica koje nisu nacionalne i onih koje se
zalažu za slobodu izbora vere. Naime, u procesu globalizacije, verska nastava bi trebalo da
bude više povezana s vlastitim korenima i mogućnošću očuvanja vlasitog identiteta. To
ukorenjivanje u funkciji verskog i nacionalnog identiteta “treba da se ostvaruje u otvorenom i
tolerantnom dijalogu, uz uvažavanje drugih religijskih iskustava i filozofskih pogleda, kao i
naučnih saznanja i svih pozitivnih iskustava i dostignuća čovečanstva”. (Službeni glasnik
Republike Srbije, 2007:7).
Katolički sveštenici žele da daju specifičan doprinos obrazovanju i formiranju važnog
procesa razvoja i sazrevanja učenika. Osnovna škola mora da postavi zdravu bazu za psihofizički i duhovni razvoj mladih, da otvori pred njima realnost u kojoj treba da žive, sa njenim
sopstvenim zahtevima i problemima i da ih u saradnji sa ostalim nastavnicima pripremi za
dalje obrazovanje i izbor budućih profesija.Savestan rad sa decom je važan preduslov za
njihovu lakšu orijentaciju u svetu i postizanje konačnog uspeha u životu.
Načinom na koji se sada sprovodi verska nastava to jeste moguće, ali nije nimalo lako
za mnoge manjinske crkve, poput Katoličke crkve u Somboru, koja želi da doprinese
obrazovnju mladih naraštaja.
Literatura:
1. Razgovori sa glavnim katoličkim sveštenikom i dekanom somborskim, gospodinom
Josipom Pekanovićem, vođeni u oktobru 2003. godine i u novembru 2004.
2. www.statserb.sr.gov.yu
3. Ljudska prava u tranziciji, Srbija 2001., Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
"Zagorac" Beograd, 2002.
4. Ljudska prava u senci nacionalizma, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
"Zagorac" Beograd 2003.
5. Verska nastava i građansko vaspitanje u školama u Srbiji, Institut za pedagoška
istraživanja, “Čigoja štampa”, Beograd 2003.
Ko je podelio muslimane? (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
13 Oct 2009, Danijela
DEUTSCHE WELLE
SRBIJA | 05.05.2009
Ko je podelio Sandžak?
U Sandžaku uvereni da iza rascepa islamske zajednice stoji država
Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić požalio se
izveštačima UN o verskim pravima na kršenje prava muslimana u Srbiji. To je
problem na koji se različito gleda u Novom Pazaru i Beogradu.
Nakon susreta sa stranim ambasadorima, sastanka sa izvestiocem Evropskog parlamenta za Srbiju
Jelkom Kacinom, glavni muftija Islamske zajednice Srbije Muamer Zukorlić nastavio je svoj niz
pritužbi na položaj muslimana u Srbiji pred delegacijom Ujedinjenih nacija.
Žalbe koje je izvestiocu za verska prava UN izneo Zukorlić uglavnom stoje, kaže za Dojče vele Aida
Ćorović, direktorka nevladine organizacije „Urban-In“ iz Novog Pazara. Ključni problem koji je
otvorio ciklus nepoverenja i sukoba je, po njenim rečima, rascep islamske zajednice, za koji su u
Sandžaku uvereni da iza njega stoji država:
„Jer se ovaj prostor permanentno koristi za, kako bih rekla, proizvodnju sukoba i problema onda kada
srpska politička elita hoće da zamagli neki stvarni problem.“
U Beogradu odgovaraju da u Vladi Srbije participiraju i muslimani
Predsednik „Naprednog kluba“ Čedomir Antić sa druge strane smatra da niti postoje dokazi, niti bilo
kakav argument, koji bi govorio da iza tog rascepa stoji država:
„Podela u islamskoj verskoj zajednici nije došla u vreme vlada Miloševićeve i Šešeljeve partije,
država nije to uspela ni u vreme kada je verovatno želela, ili možda imala neki politički račun u tome,
već upravo u vreme jedne od vlada u kojoj su muslimani takođe na neki način, odnosno njihovi
politički predstavnici, participirali.“
Diskriminacija manjine?
Zajedničko za sve pritužbe koje upućuje Zukorlić je potpuno odsustvo reakcija vlasti. Iako je problem
u dobroj meri internacionalizovan, Beograd ne odgovara na te optužbe, jer ne želi da daje dodatni
kredibilitet Zukorliću, ocenjuje Čedomir Antić. Beograd po njegovom mišljenju ipak nema razloga za
ćutanje:
„Pre svega, zvanična Srbija je u vrlo povoljnom položaju, i ona treba da postavi pitanje ljudima koji u
ovom trenutku sede u vladi, a predstavnici su bošnjačkog naroda, šta oni misle o tome. I oni treba da
regulišu to pitanje, pošto su Bošnjaci iz Sandžaka u ovom trenutku, i njihove relevantne političke
partije, na vlasti. Mislim da vlasti Srbije imaju argumente da kažu da su prosto na svaki način
nastojali, i uspeli, da integrišu islamsku zajednicu.“
Aida Ćorović ističe da su tačni Zukorlićevi navodi o neizbalansiranoj etničkoj strukturi među
zaposlenima u državnoj upravi. Islamska zajednica je takođe diskriminisana po pitanju raspolaganja
imovinom verskih zajednica. Sve navedeno kod bošnjačke manjine stvara utisak građana drugog reda,
kaže Aida Ćorović:
„Ja, recimo, radim sa mladim ljudima, i onda čujem od njih da nerado putuju, da ne smeju sebe da
zovu svojim imenima kad su u Beogradu, jer su prosto uplašeni i ne osećaju se kao slobodni građani
ove zemlje“.
Autor: Ivica Petrović
Odgovorni urednik: Ivan Đerkovic
Movements of Judaism (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
28 Oct 2009, Danijela
Movements of
Judaism
Level: Basic
• Movements are sects or denominations of Judaism
• The oldest movements were Pharisees, Sadducees,
Essenes and Zealots
• Medieval movements included Karaites and Rabbinical
Judaism
• Rabbinical Judaism split into Chasidic, Orthodox,
Reform and Conservative in the US today
• Other countries have similar movements differently
named
The different sects or denominations of Judaism are generally referred to as
movements. The differences between Jewish movements today are not so much a
matter of theology, but more a matter of how literally they take the scriptures,
how much they think biblical requirements can be changed, and whether those
requirements are mandatory. I've been told that the differences between Jewish
movements are not as great as the differences between Christian denominations,
but I'm not sure if that's true: I once heard a Protestant minister trying to explain to
Jews the difference between Protestant denominations, and the first distinction he
thought of was the country of origin of the adherents.
In general, when I speak of "movements" in this site, I am referring to movements
in the United States in the 20th century, but in fact there have been organized
differences of opinion for more than 2000 years.
Movements in Ancient Times
Perhaps the oldest records we have of a formal difference of religious opinion
among Jews dates back to the time of the Maccabean revolt, which is the basis for
the story of Chanukkah. At that time, the land of Israel was under the relatively
benevolent control of Greece, and was deeply influenced by Greek culture.
Hellenizing Jews were opposed by a religious traditionalist group known as the
Chasideans (no direct relation to the modern movement known as Chasidism). As
the Seleucid Greeks began to oppress the Jews, war broke out and the Jewish
people united in their opposition to the Greeks.
The war continued for 25 years, and the Jewish people remained united in
purpose. But after the war ended, the Jewish people became divided into three
groups: the Essenes, the Sadducees (Tzedukim in Hebrew) and the Pharisees.
The Essenes were an ascetic and mystical group devoted to strict discipline. They
lived in isolation from the world. The Dead Sea Scrolls are believed to be the
product of an Essene sect. Some scholars believe that early Christianity was
influenced by the mystical and hermetical teachings of the Essenes.
The Sadducees evolved out of the Hellenistic elements of Judaism. The movement
was made up of the priests and the aristocrats of Jewish society. They were
religiously conservative but socially liberal. The Sadducees believed in a strict,
narrow and unchanging interpretation of the written Torah, and they did not
believe in oral Torah. The Temple and its sacrificial services were at the center of
their worship. Socially, they adopted the ways of the neighboring Greek culture.
The Pharisees believed that G-d gave the Jews both a written Torah and an oral
Torah, both of which were equally binding and both of which were open to
interpretation by the rabbis, people with sufficient education to make such
decisions. The Pharisees were devoted to study of the Torah and education for all.
After Judea was conquered by Rome and tensions with Rome began to mount, a
fourth group appeared: the Zealots. The Zealots were basically a nationalistic
movement, not a religious one. They favored war against Rome, and believed that
death was preferable to being under Roman control. They would commit suicide
rather than be taken prisoner. The most famous example of the Zealots was the
defenders of Masada, who held the mountain fortress against the Roman Tenth
Legion for months and ultimately committed suicide rather than surrender.
The Pharisaic school of thought is the only one that survived the destruction of the
Temple. The Zealots were killed off during the war with Rome. The Sadducees
could not survive without the Temple, which was the center of their religion. The
Essenes, who were never very numerous, were apparently killed off by the
Romans (they were easily recognizable in their isolated communities). Some think
that the Essenes may have been absorbed into Christianity, which as I said shares
some of their mystical teachings.
For many centuries after the destruction of the Temple, there was no large-scale,
organized difference of opinion within Judaism. Judaism was Judaism, and it was
basically the same as what we now know as Orthodox Judaism. There were some
differences in practices and customs between the Ashkenazic Jews of Eastern
Europe and the Sephardic Jews of Spain and the Middle East, but these
differences were not significant. See Ashkenazic and Sephardic Jews.
Karaites and Rabbinical Judaism
During the 9th century C.E., a number of sects arose that denied the existence of
oral Torah. These sects came to be known as Karaites (literally, People of the
Scripture), and they were distinguished from the Rabbanites or Rabbinical
Judaism.
The Karaites believed in strict interpretation of the literal text of the scripture,
without rabbinical interpretation. They believed that rabbinical law was not part of
an oral tradition that had been handed down from G-d, nor was it inspired by G-d,
but was an original work of the sages. As such, rabbinical teachings are subject to
the flaws of any document written by mere mortals.
The difference between Rabbanites and Karaites that is most commonly noted is
in regard to Shabbat: the Karaites noted that the Bible specifically prohibits
lighting a flame on Shabbat, so they kept their houses dark on Shabbat. The
Rabbanites, on the other hand, relied upon rabbinical interpretation that allowed
us to leave burning a flame that was ignited before Shabbat. Karaites also
prohibited sexual intercourse on Shabbat, while Rabbanites considered Shabbat to
be the best time for sexual intercourse. The Karaites also follow a slightly
different calendar than the Rabbanites.
According to the Karaites, this movement at one time attracted as much as 40% of
the Jewish people. Today, Karaites are a very small minority, and most Rabbinical
Jews do not even know that they exist. For more information about the Karaites,
see The Karaite Korner.
Chasidim and Mitnagdim
In the 1700s, the first of the modern movements developed in Eastern Europe.
This movement, known as Chasidism, was founded by Israel ben Eliezer, more
commonly known as the Baal Shem Tov or the Besht. Before Chasidism, Judaism
emphasized education as the way to get closer to G-d. Chasidism emphasized
other, more personal experiences and mysticism as alternative routes to G-d.
Chasidism was considered a radical movement at the time it was founded. There
was strong opposition from those who held to the pre-existing view of Judaism.
Those who opposed Chasidism became known as mitnagdim (opponents), and
disputes between the Chasidim and the mitnagdim were often brutal. Today, the
Chasidim and the mitnagdim are relatively unified in their opposition to the liberal
modern movements. Orthodoxy and even the liberal movements of Judaism today
have been strongly influenced by Chasidic teachings.
Chasidic sects are organized around a spiritual leader called a Rebbe or a tzaddik,
a person who is considered to be more enlightened than other Jews. A Chasid
consults his Rebbe about all major life decisions.
Chasidism continues to be a vital movement throughout the world. The
Lubavitcher Chasidim are very vocal with a high media presence (see their
website, Chabad.org), but there are many other active Chasidic sects today. For a
simple, plain English introduction to Chasidism written by a modern Breslover
Chasid, check out this FAQ on Hasidic Culture and Customs.
Movements in the United States Today
Approximately 5 million of the world's 13 million Jews live in the United States.
There are basically three major movements in the U.S. today: Reform,
Conservative and Orthodox. Some people also include a fourth movement, the
Reconstructionist movement, although that movement is substantially smaller than
the other three. Orthodox and sometimes Conservative are described as
"traditional" movements. Reform, Reconstructionist, and sometimes Conservative
are described as "liberal" or "modern" movements.
Orthodoxy is actually made up of several different groups. It includes the modern
Orthodox, who have largely integrated into modern society while maintaining
observance of halakhah (Jewish Law), the Chasidim, who live separately and
dress distinctively (commonly, but erroneously, referred to in the media as the
"ultra-Orthodox"), and the Yeshivish Orthodox, who are neither Chasidic nor
modern. The Orthodox movements are all very similar in belief, and the
differences are difficult for anyone who is not Orthodox to understand. They all
believe that G-d gave Moses the whole Torah at Mount Sinai. The "whole Torah"
includes both the Written Torah (the first five books of the Bible) and the Oral
Torah, an oral tradition interpreting and explaining the Written Torah. They
believe that the Torah is true, that it has come down to us intact and unchanged.
They believe that the Torah contains 613 mitzvot binding upon Jews but not upon
non-Jews. This web site is written primarily from the modern Orthodox point of
view. The 2000 National Jewish Population Survey (NJPS) performed by the
Council of Jewish Federations found that 10% of American Jews identify
themselves as Orthodox, including 22% of those who belong to a synagogue.
Reform Judaism does not believe that the Torah was written by G-d. The
movement accepts the critical theory of Biblical authorship: that the Bible was
written by separate sources and redacted together. Reform Jews do not believe in
observance of commandments as such, but they retain much of the values and
ethics of Judaism, along with some of the practices and the culture. The original,
basic tenets of American Reform Judaism were set down in the Pittsburgh
Platform. Many non-observant, nominal, and/or agnostic Jews will identify
themselves as Reform when pressed to specify simply because Reform is the most
liberal movement, but that is not really a fair reflection on the movement as a
whole. There are plenty of Reform Jews who are religious in a Reform way. The
NJPS found that 35% of American Jews identify themselves as Reform, including
39% of those who belong to a synagogue. There are approximately 900 Reform
synagogues in the United States and Canada. For more information about Reform
Judaism, see The Union of American Hebrew Congregations.
Conservative Judaism grew out of the tension between Orthodoxy and Reform. It
was formally organized as the United Synagogue of Conservative Judaism in by
Dr. Solomon Schechter in 1913, although its roots in the Jewish Theological
Seminary of America stretch back into the 1880s. Conservative Judaism maintains
that the truths found in Jewish scriptures and other Jewish writings come from Gd, but were transmitted by humans and contain a human component. Conservative
Judaism generally accepts the binding nature of halakhah, but believes that the
Law should change and adapt, absorbing aspects of the predominant culture while
remaining true to Judaism's values. In my experience, there is a great deal of
variation among Conservative synagogues. Some are indistinguishable from
Reform, except that they use more Hebrew; others are practically Orthodox,
except that men and women sit together. Some are very traditional in substance,
but not in form; others are traditional in form but not in substance. This flexibility
is deeply rooted in Conservative Judaism, and can be found within their own
Statement of Principles, Emet ve-Emunah. The NJPS found that 26% of American
Jews identify themselves as Conservative, including 33% of those who belong to a
synagogue. There are approximately 750 Conservative synagogues in the world
today.
Reconstructionist Judaism is theoretically an outgrowth of Conservative, but it
doesn't fit neatly into the traditional/liberal, observant/non-observant continuum
that most people use to classify movements of Judaism. Reconstructionists believe
that Judaism is an "evolving religious civilization." They do not believe in a
personified deity that is active in history, and they do not believe that G-d chose
the Jewish people. From this, you might assume that Reconstructionism is to the
left of Reform; yet Reconstructionism lays a much greater stress on Jewish
observance than Reform Judaism. Reconstructionists observe the halakhah if they
choose to, not because it is a binding Law from G-d, but because it is a valuable
cultural remnant. Reconstructionism is a very small movement but seems to get a
disproportionate amount of attention, probably because there are a
disproportionate number of Reconstructionists serving as rabbis to Jewish college
student organizations and Jewish Community Centers. Everyone I know seems to
have had a Reconstructionist rabbi at college or in a community center, yet
according to the NJPS, only about 2% of the Jews in America identify themselves
as Reconstructionist. Reconstructionist numbers are, in fact, so small that the
NJPS advises caution in interpreting the statistics. There are less than 100
Reconstructionist synagogues world-wide. See the Jewish Reconstructionist
Federation home page.
Though most Jews do not have any theological objections to praying in the
synagogues of other movements, liberal services are not "religious" enough or
"Jewish" enough for traditional Jews, and traditional services are too long, too
conservative, and often basically incomprehensible to liberal Jews (because
traditional services are primarily, if not exclusively, in Hebrew). Some Orthodox
will not attend liberal services because of the mixed seating arrangements and
because the liberal prayer book cuts many required prayers.
I have been to services in Reform, Conservative, and Orthodox synagogues, and I
have found that while there are substantial differences in length, language, and
choice of reading materials, the overall structure is surprisingly similar. See
Jewish Liturgy for more information about prayer services.
Movements in Israel Today
Approximately 5 million Jews live in Israel. Orthodoxy is the only movement that
is formally and legally recognized in Israel. Until very recently, only Orthodox
Jews could serve on religious councils. The Orthodox rabbinate in Israel controls
matters of personal status, such as marriage, conversion and divorce.
The other American movements have some degree of presence in Israel, but for
the most part, Israelis do not formally identify themselves with a movement. Most
Israelis describe themselves more generally in terms of their degree of
observance, rather than in terms of membership in an organized movement.
More than half of all Israelis describe themselves as hiloni (secular). About 15-20
percent describe themselves as haredi (ultra-Orthodox) or dati (Orthodox). The
rest describe themselves as masorti (traditionally observant, but not as dogmatic
as the Orthodox). It is important to remember, however, that the masorti and
hiloni of Israel tend to be more observant than their counterparts in America. For
example, the hiloni of Israel often observe some traditional practices in a limited
way, such as lighting Shabbat candles, limiting their activities on Shabbat, or
keeping kosher to some extent, all of which are rare among American Reform
Jews, and unheard of among American Jews who describe themselves as secular.
It has been said that most Israelis don't belong to a synagogue, but the synagogue
they don't belong to is Orthodox.
Movements in the United Kingdom Today
There are an estimated 350,000 Jews in the UK. Of those, approximately 20% are
Reform or Liberal, which are two separate movements. There is also a small but
active Conservative movement called the Masorti, which uses the same prayer
book as the Conservative movement in the United States. The Lubavitcher
Chasidim are also active and growing in the UK.
The liberal movements in the UK are generally more traditional than the Reform
movement in the United States. For example, the British Reform movement does
not accept patrilineal descent (although the Liberal movement does). See Who Is a
Jew.
© Copyright 5756-5766 (1995-2006), Tracey R Rich
If you appreciate the many years of work I have put into this site, show your appreciation by
linking to this page, not copying it to your site. I can't correct my mistakes or add new material if
it's on your site. Click Here for more details.
One person's cult is another's true religion ()
28 Oct 2009, Danijela
One person's cult is another's true
religion
From Falun Gong to the Jehovah's Witnesses, the label 'cult'
has been used to disparage, and sometimes to justify
discrimination, around the world
o Eileen Barker
The question: what makes a cult?
In popular parlance, a cult is a religion I don't like; or it is a cult rather than a religion
– either way, it is a group or movement of which I disapprove.
No one is likely to say that they themselves belong to a cult – what makes it a cult is
that other people call it a cult. We know it's bad and wrong, but we don't know exactly
what it is that is bad or wrong, which can vary quite dramatically between
individuals, from place to place, and from time to time. The Chinese have banned
Falun Gong as an evil cult, while in England it is generally accepted as a perfectly
benign variation of a qigong spiritual exercise. In Russia one finds the Catholic
church described as a cult; in Catholic Belgium a government report listed the
Quakers and the YWCA (though not the YMCA) as cults – or, rather, sectes, the
concept of a culte being reserved in the French language for more acceptable
religions.
There are those who provide lists of what it is that cults do which is criminal,
antisocial or just plain bad (be it heretical beliefs, brainwashing, authoritarianism,
involvement in political intrigues, financial skulduggery and/or sexual perversion).
The trouble is that there is no behaviour found in the so-called cults that cannot also
be found in mainstream religions.
This is certainly not to suggest that "cults" never do "bad things". On its files, Inform
has information about well over a thousand groups that have been or might be called
cults, and some of these have undoubtedly engaged in heinous criminal activities –
but the vast majority have not. Their crimes tend, however, to be more visible than
those of "normal" parishioners. The media are far more likely to report that a cult
member has committed suicide than to mention that an Anglican has done so.
Sociologists sometimes use the term in a technical sense, usually signifying that a cult
is a group in tension with the rest of society. However, because using a negative label
can obfuscate rather than increase our knowledge of the group (as opposed to our
knowledge of the labeller's values), we have tended to use the term "new religious
movement" to describe the groups that became visible in the west during the past half
century. But this label also has its problems; several of the movements deny (or it is
denied by others) that they are religions, and some movements deny that they are
new – indeed, while new to the west, several have existed in other parts of the world
for centuries or even millennia.
But although it is impossible to generalise about the characteristics of so-called cults
– every generalisation can be refuted by at least some of their number – the concept
of newness can give us pointers as to some characteristics sometimes found in some
of the movements. For example, first-generation converts tend to be more
enthusiastic, even fanatic, than those born into their religion; charismatic founders
are frequently unencumbered by rules and tradition, making them unpredictable and
unaccountable to anyone (except, perhaps, God). New religions often make much
sharper distinctions than older religions do between right and wrong, good and bad,
as well as between "us" and "them". They do, however, tend to change more rapidly
and fundamentally than more established religions.
Perhaps most significantly, throughout history new religions have been treated with
fear and suspicion – they are, after all, challenging the status quo with their new
beliefs and practices. Early Christians were thrown to the lions, Cathars were burned
at the stake, and Jehovah's Witnesses were gassed at Auschwitz. Today, Krishna
devotees are imprisoned in Kazakhstan, Falun Gong practitioners are being reeducated in China. And, one might argue, unpopular religions can be discriminated
against with relative ease throughout the world when they are labelled, and thus
made into, "cults".
Ravnopravnost u senci religije, clanak iz Politike (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
01 Nov 2009, Danijela
INTERVJU
Upravo povučena iz knjižara u nas, knjiga „Dragulj Medine” američke spisateljice Šeri Džons
iznela je na videlo jednu od najvećih zagonetki:u kojoj meri vera dopušta ravnopravnost
polova i da li su žene, uprkos pravno-političkom izjednačavanju u savremenom svetu, i dalje
u senci muškaraca.
Pojavu je nedavnou međunarodnom časopisu „Politikologija religije”, prvom te vrste u svetu
(izdavač Centar za proučavanje religije i versku toleranciju u Beogradu), razmatrao glavni
urednik prof. dr Miroljub Jevtić, koji je dotično naučnoistraživačko područje na Fakultetu
političkih nauka utemeljio još 1993.godine.
Ravnopravnost u senci religije
Za muslimane Muhamedove supruge spadaju u najpoštovanija stvorenja, kaže prof. dr
Miroljub Jevtić, politikolog religije na FPN-u u Beogradu, tumačeći nedavneizliva
nezadovoljstva u naspovodom knjige „Dragulj Medine”
Miroljub Jevtić (Foto Ž. Jovanović)
INTERVJU
Upravo povučena iz knjižara u nas, knjiga „Dragulj Medine” američke spisateljice Šeri Džons
iznela je na videlo jednu od najvećih zagonetki:u kojoj meri vera dopušta ravnopravnost
polova i da li su žene, uprkos pravno-političkom izjednačavanju u savremenom svetu, i dalje
u senci muškaraca.
Pojavu je nedavnou međunarodnom časopisu „Politikologija religije”, prvom te vrste u svetu
(izdavač Centar za proučavanje religije i versku toleranciju u Beogradu), razmatrao glavni
urednik prof. dr Miroljub Jevtić, koji je dotično naučnoistraživačko područje na Fakultetu
političkih nauka utemeljio još 1993.godine.
Otkuda gromoglasna povika na knjigu „Dragulj Medine” koju je malo ko pročitao?
Za muslimane Muhamedove supruge spadaju u najpoštovanija stvorenja, čak ih smatraju
svojim majkama. Mislim da je to dovoljno da se shvati zašto je došlo do ovakvih povika. To
bi bilo isto kao kada bi vam neko opsovao majku.
Da li ste očekivali toliki izliv nezadovoljstva? Kakav je, uopšte, položaj žene u islamu?
Svakako sam očekivao. Da je izdavač bio oprezniji, setio bi se šta je izazvao Salman Ruždi i
potražio bi savet. Da me je neko pitao, kao politikologa religije, skrenuo bih mu pažnju u šta
se upušta. Položaj žene u islamu, inače, zavisi od tačke gledišta. Ako ga posmatrate očima
muslimanke, suočićete se s činjenicom da ogroman broj bespogovorno prihvata položaj koji
im određuje islamsko pravo (fikh). Zato u islamskom svetu nigde nema masovnih pokreta
žena za prava onako kako ih vide zapadnjaci, a ogromno mnoštvo ih na Zapadu živi na
istovetan način kao u ma kojoj islamskoj zemlji. I ne traže prava koja im zajemčuje tamošnji
sekularni poredak.
Sve velike religije su vekovima potiskivale ženu iz društvenog (javnog) života u korist
muškarca. Ima li ikakvih naznaka da se nešto menja?
To tako izgleda s tačke gledišta sekularizovanog čoveka 21. veka. Ali uzmimo pravoslavlje:
gde je zabeleženo da su se žene u srednjovekovnoj Srbiji bunile protivpoložaja koji se, s
današnjeg gledišta, čini podređenim u odnosu na muškarce. Mnogo toga se promenilo u
skladu sa sekularnim težnjama. Obratite, međutim, pažnju na sredine u kojimase obnavlja
religija, a ne samo religijska tradicija lišena vere. Vidite da žene koje u to veruju iznova
prihvataju sve što se nekima čini neprimerenim 21. veku.
Ishodište rodne ravnopravnosti, na kojoj se temelji savremeni društveni poredak, nalazi
se u hrišćanstvu. Zašto je pod okriljem Hristovog učenja žena i dalje neravnopravna?
Nije tačno da je ishodište rodne ravnopravnosti, kako je shvata moderni ženski pokret, u
hrišćanstvu. Ona je nastala u sekularnimne hrišćanskim pokretima. Prema tome, društva u
kojima se govori o rodnoj neravnopravnosti jesu sekularna i nisu hrišćanska, osim u
tradicionalnom smislu. I ta neravnopravnost, kako je shvataju zagovornici jednakosti polova,
nije posledica Hristovog učenja koje nije vladajuća ideologija u tim zajednicama.
U čemu su pogrešili francuski prosvetitelji? Smeju li sveštenici da se upliću u politiku,
kulturu, nauku?
U vezi s religijom omašili su u svemu bitnom. Najkrupnija pogreška jeste da je religija
posledica nepismenosti i ekonomske nerazvijenosti, a da će sa iščezavanjem obenestati
religija.Vreme ih je opovrglo. Stav da sveštenici ne smeju da se mešaju u politiku je, s jedne
strane, ideološki, a s druge je posledica nepoznavanja religije. Pre svega, oni su deo društva
kao ribari ili fudbaleri,zato imaju pravo i potrebu da se bave svime što ih se tiče, a to je i
politika. Politikom se bavi svako ko ima interesa, a verske zajednice to posebno čine jer od
nje zavisi mnogo toga štoih se neposredno tiče. Uverenje da religija i politika ne treba da se
mešaju najizrazitijeje u hrišćanstvu, i to je posledica Isusovog stava: Bogu božije, a caru
carevo. Ostale religije nisu takve, politika je utkana u učenje i hinduizma, i judaizma, i islama,
i šintoizma. Kada biste pripadnicima ove četiri religije zabranili da se bave politkom, to znači
da biste imzabranili ispovedanje vere. Tako nešto se ponekad dešava, zato religije organizuju
otpor.
Stanko Stojiljković
[objavljeno: 08/09/2008]
Politika novine i Magazini d.o.o - Beograd, Mekedonska 29, Srbija
Crkva i drzava u dvadesetom veku (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
08 Nov 2009, Danijela
Milan Radulović
ODNOSI DRŽAVE I VERSKIH ZAJEDNICA U DRUGOJ POLOVINI 20. VEKA
U drugoj polovini 20. veka uočljive su tri osnovne faze u uspostavljanju odnosa između
verskih zajednica i srpske države.
Vreme terorisanja
U prvoj fazi, kad su komunisti izvršili socijalni i kulturni prevrat u državi, sve verske
zajednice, posebno one najjače i istorijski duboko ukorenjene kakva je Srpska Pravoslavna
Crkva, bile su kad brutalno-kad perfidno terorisane. Verska iskustva i učenja komunisti su
shvatili kao konkurentsku ideologiju; pa iako su verovali da je vera u Boga istorijski osuđena
na propast, da pripada prošlosti, dok budućnost, propovedali su, pripada njihovoj,
komunističkoj pseudoreligiji, oni ipak nisu ostavili da sama istorija razreši taj spor no su
nastojali da svaku veru osim svoje što pre i što efikasnije iskorene iz «današnjice», kako su
nazivali svoje vreme gordo uzdignuto nad svim prethodećim vremenima. No, pošto se snaga
vere pokazivala trpeljivom i odlučnom da pretraje, vlast je povremeno i privremeno činila po
neki ustupak utoliko što je brutalne nasrtaje na Crkvu zamenjivala suptilnijim i perfidnijim
pritiscima. Ovakvi, donekle kompromisni, u atmosferi terora čak prividno i liberalni stavovi,
podsticani su i ohrabrivani sa Zapada, posebno posle razlaza sa Komunističkom partijom
Sovjetskog Saveza (1948. godine). Ove tolerantnije odnose državne vlasti prema Crkvi
uspevala je svojom diplomatijom da za sebe, ali i za druge Crkve, isposluje Katolička Crkva,
koja je i finansijski i organizaciono i po međunarodnim vezama i savezništvima preko
Vatikana bila najjača verska zajednica u prvoj deceniji komunističke vladavine Jugoslavijom.
Svi ti povremeni i privremeni ustupci svodili su se, ipak, jedino na obezbeđivanje nešto
snošljivijeg društvenog položaja verskim zajednicama i Crkvama, ali ne i na uspostavljanje
duhovno zrelijeg i intelektualno razboritijeg odnosa prema njihovim učenjima. Komunistička
vlast bila je sve vreme svoga trajanja manje-više borbeno ateistična, diskriminatorski i
ignorantski raspoložena prema kulturi i tradiciji svih istorijskih Crkava, posebno prema
istorijskom predanju i kulturnoj tradiciji Srpske Pravoslavne Crkve. U ispoljavanju ideološke
netrpeljivosti i cinizma prema veri svoga naroda prednjačili su srpski komunisti, dok su
hrvatski i slovenački komunisati, ipak, imali umereniji, čak i liberalniji i dobronamerniji
odnos prema Katoličkoj Crkvi. Uz sve ovde nagoveštene nijanse u odnosima države i verskih
zajednica, u prvoj fazi komunističke vladavine država je, slobodno se može kazati, terorisala
sve istorijske Crkve i verske zajednice u Srbiji. O tome danas imamo objavljene istorijske
studije i potresne zbirke dokumenata i svedočanstava. Faza otvorenog ili perfidnog terorisanja
Crkve trajala je otprilike jednu deceniju, od 1944. do 1955. godine.
Vreme kontrolisanja
Shvativši da se vera u narodu ne može ni brzo ni lako iskoreniti, kako su očekivali, suočivši se
sa preporukama i zahtevima "slobodnog sveta" da se verske zajednice moraju ne samo
tolerisati nego i uvažavati kao socijalni činilac, komunisti su odlučili da Crkvu iznutra
kontrolišu kad već ne mogu da je potpuno razbiju. "Saradnja" sa verskim zajednicama svodila
se na ilegalnu i nedopustivu obaveštajnu kontrolu čiji je cilj bio da se utvrdi ko od sveštenika i
vernika i dalje istrajava na starim istorijskim, socijalnim i moralnim shvatanjima, a ko je
prihvatio novu socijalističku ideologiju kao jedinu poželjnu i jedinu naprednu, pa se na njega
može «osloniti» u unutrašnjem kontrolisanju crkvenog života. Krajnji cilj ove kontrole bio je
da se Crkva izoluje u portu, da se njeno duhovno zračenje, kao i kulturno i socijalno dejstvo
svedu jedino na bogoslužbeni obred, dok bi u sferi socijalnog života i sveštenici i svešteni
narod valjalo da bezrezervno prihvate i podrže komunističku utopiju. Oni koji to ne učine
treba da budu «pritisnuti», zastrašeni, izolovani, iznutra razbijeni, tako da svoja uverenja ne
smeju kazivati drugima niti se smeju povezivati na osnovu srodnosti po istorijskoj svesti, po
zajedničkom duhovnom iskustvu i na osnovu poštovanja, ljubavi i odgovornosti prema
srpskoj državnoj i kulturnoj tradiciji. Samo poštovanje celovite duhovne, kulturne i državne
tradicije srpskog naroda – a ne one «tradicije» koju su komunisti cenzurom i svojom
interpretacijom krivotvorili pa takvu krivotvorenu nametali kao obavezno znanje kroz školski
sistem - sama zrela svest o tradiciji žigosana je kao ideološka reakcija i osuđivana kao
subverzivno ideološko delovanje sa pozicija najgoreg nacionalizma. Ovaj proces kontrolisanja
sveštenstva i sveštenog naroda bio je na poseban način institucionalizovan preko udruženja
koja je osnivala i instruisala vlast, a u proces denunciranja sveštenstva i vernika bili su
uključeni čak i poneki svešteniik i vernik koje je tajna politička policija vrbovala; to je iznutra
razbijalo osećanje solidarnosti i duhovne srodnosti među ljudima čija su sudbina i pozvanje
bili zajednički i istovetni. Ovaj period u odnosima države i Crkve, koji zahvata gotovo četiri
decenije, još uvek nije dovoljno rasvetljen u istoriografiji.
Vreme manipulisanja
Epohalnim socijalnim i političkim pokretima u poslednjoj deceniji 20. veka osporene su i
odbačene vrednosti komunističke ideologije u svim evropskim zemljama u kojima se ona u
različnim vidovima održala gotovo pola veka, a u državama Sovjetskog Saveza i celih sedam
decenija. Većina bivših komunističkih društava, posebno onih u kojima je dominirajuća vera
bilo katoličanstvo, brzo su se preorijentisali i prihvatili vrednosni poredak tzv. slobodnog
sveta, odnosno kapitalističkih država, koje su, pod pokroviteljstvom Amerike, izišle kao
nesumnjive pobednice u pedesetogodišnjem hladnom (ideološkom i ekonomskom) ratu
između komunizma i kapitalizma. Bivše jugoslovenske republike iskoristile su propast
komunističke ideologije da istaknu nov istorijski cilj: stvaranje nezavisnih država. Tako je od
jedne, jugoslovenske države, stvoreno pet novopriznatih.
Neokmunističke vođe u Srbiji i u Crnoj Gori, koji su zadržali vlast i posle prvih
višestranačkih izbora organizovanih nakon pedesetak godina (krajem 1990. godine) nisu
dobro razumeli nova kretanja u Evropi. Oni su ostali privrženi idejama socijalizma i
jugoslovenstva sve dok su procenjivali da se te ideje mogu reafirmisati i iskazati na nov način,
a u krajnjoj nuždi, ako taj politički napor ne uspe, te «sudbonosne» ideje mogu se osnažiti i
podržati vojnom silom kojom je raspolagala titoistička armija. Nova vlast, prva koju je narod
birao na relativno slobodnim izborima nakon poluvekovne komunističke uzurpacije narodnog
suvereniteta, shvatila je i procenila da ideje socijalizma i jugoslovenstva na duži rok ipak nisu
održive ako ne dobiju snažniju nacionalnu osnovu. Zato su već kasnih osamdesetih i ranih
devedesetih godina neokomunističke vlasti počele da se približavaju intelektualnim
strukturama i udruženjima u kojima je nacionalna ideja bila koliko-toliko živa i očuvana. A
nacionalna ideja je najpunije i najvernije očuvana upravo u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
I druge bivše jugoslovenske države, kojima cilj nije bio da se održi jugoslovenska federacija i
socijalističko uređenje, takođe su u svojim verskim tradicijama tražile i nalazile podršku za
svoje nove istorijske ciljeve. Stoga je ovo vreme bilo vreme ideološkog i političkog
manipulisanja Crkvama i verskim zajednicama radi ostvarivanja novih istorijskih i
državotvornih planova južnoslovenskih naroda, onih ciljeva i planova koje su odlučujuće
projektovali i usmeravali demokratizovani komunisti i negdašnji disidenti, otpadnici i
blagonakloni kritičari komunističkog režima. Tako je Srpska Pravoslavna Crkva, uz mnoge
rezerve, sumnje, uslove i obzire, ipak delimično podržavala neokomunističko rukovodstvo
iako je njenom istorijskom i socijalnom iskustvu potpuno strana ideja bogoboračkog
socijalizma, a umnogom i ideja jugoslovenstva, naivno se ponadavši da je stvarni cilj novog
političkog rukovodstva ono što su povremeno u aluzijama nagoveštavali: da oslobodi narod
od komunizma, da ga vrati tradiciji i da ga uključi u nove demokratske tokove. Kad su se u
novim državama u nastajanju Srbi našli u položaju nacionalne manjine, iako su do juče i u tim
državama bili narod državotvoran, kad je počeo građanski rat za stvaranje novih država i za
odbranu srpskih istorijskih, etničkih i državotvornih prava, Crkva više nije imala kud nego da
podrži narodne težnje i ciljeve, kako je vazda kroz istoriju činila. Ali to ipak sada nije bila
autentična politička pozicija koju bi iz svog iskustva Crkva mogla da artikuliše, nego jedina
mogućna pozicija koju je mogla da zauzme nakon što je politički izmanipulisana od
neokomunista. Da je artikulisala svoju autentičnu političku platformu, i Crkva i narod bi bili u
drukčijoj, povoljnijoj situaciji. Ali Crkva se nije osećala pozvanom niti je imala snage da to
učini. Stoga je prvi izlazak Srpske Crkve na političku pozornicu posle dugog vremena prisilne
izolacije bio naivan, neoprezan i nedelotvoran.
Delotvorniji politički angažman Crkva je dosegnula kad su i u sveštenstvu i u narodu
prevladali ljudi koji su bili kritički raspoloženi prema jednom u osnovi anahronom i
avanturističnom, opasnom i bezizglednom političkom projektu koji su artikulisali i nosili novi
komunisti odnosno socijalisti i radikali u Srbiji. Ovo trezveno političko opredeljenje i
raspoloženje rasplamsalo se posle vojnog i političkog poraza pred brutalnom oružanom
agresijom 19 država NATO-pakta na Srbiju od 24. marta do sredine juna 1999. godine kada je
okupirano Kosovo i Meotohija. Kapitulaciju i stranu okupaciju Kosova i Metohije režim je
pokušao da kamuflira čudnom, mutnom, perverznom, za zdrav razum i nacionalno
dostojanstvo uvredljivom političkom retorikom, što je doprinelo bržoj homogenizaciji
antirežimskih političkih snaga i njihovom organizovanju u širok narodni front i pokret otpora
dotadašnjoj državnoj politici. Ovaj narodni pokret protiv dotadašnje politike trijumfovao je na
septembarskim izborima 2000. godine.
Vreme improvizovanja
Vlast koju su s početka 2001. godine konstituisale demokratske snage Srbije nagoveštavala je
da bi se odnosi između države i Crkve mogli temeljito promeniti. U izvesnome stepenu
promene su se stvarno osetile. Odbačena je politika kontrolisanja verskih zajednica, a
proređena je i učinjena suptilnijom manipulacija Crkve u dnevno-političke ciljeve. Iako su i
verske zajednice i država iskazivale otvorenost za novu i plodonosniju saradnju, takva
saradnja nije legitimizovana donošenjem neophodnih zakona koji uspostavljaju nove,
demokratične, civilizovane i socijalno poželjne odnose između države i Crkve, niti je
institucionalizovana iznalaženjem novih oblika saradnje i potpisivanjem konkretnih ugovora
sa svakom Crkvom i verskom zajednicom, već je ostala u domenu dobre volje, ličnih
naklonosti, pa možda i grupnih interesa pojedinih istaknutih protagonista iz verskih zajednica
i određenih krugova političke vlasti. Pravni, materijalni, socijalni i kulturni status Crkava i
verskih zajednica kao posebnih organizacija u društvu suštinski se nije izmenio i pored toga
što je delimično izmenjen odnos države prema njima.
Vreme legalizacije, afirmacije i integracije.
Država je u drugoj polovini 20. veka, kako se vidi iz napred izloženog sumarnog pregleda,
posvećivala znatnu pažnju Crkvama i verskim zajednicama, ali uglavnom sa ciljem da ih
iznutra razbije i pomete, da uspostavi kontrolu nad njima i da ih povremeno upotrebi radi
ostvarivanja svojih kratkoročnih političkih ili proizvoljnih i avanturističnih ideoloških
planova. Stvarni civilizacijski i socijalni potencijal sadržan u Crkvama i verskim zajednicama
koje okupljaju 95% procenata stanovništva nije ni prepoznat ni priznat kako valja, niti je na
delotvoran način doveden u situaciju da pozitivno utiče na šira društvena zbivanja. Ideološki i
politički projekti bili su jedini porketači i usmerivači mnogobrojnih uzaludnih nastojanja da se
izgradi i uredi, ili da se sruši i razgradi društvo i država.
Da bi se odnosi između države i crkve uredili na moderan demokratski način, neophodno je
pre svega da država na pravi način legitimiše istorijske Crkve i verske zajednice u Srbiji. To
znači da mora da donese zakon kojim se te zajednice priznaju kao javne crkve, odnosno javni
kulturni i duhovni sistemi koji obavljaju autohtonu i nezamenjivu ulogu u društvu.
Utvrđivanjem novog pravnog položaja Crkava i verskih zajednica treba da im se vaspostavi
kontinuitet u pravnom subjektivitetu koji su dobile zakonodavstvom Kraljevine Srbije i
Kraljevine Jugoslavije; tako bi se otklonila njihova pravna degradacija i svođenje Crkve na
obično udruženje građana, nevladinu organizaciju ili «privatno pravno lice», kako se to po
inerciji ponekad još uvek čini. Potom valja da se brzo donese poseban zakon o vraćanju
oduzete imovine, i to pod povoljnijim uslovima no za druge forme nacionalizovane imovine
pošto imovina Crkava i verskih zajednica nije bila privatna nego korporativna i nije bila u
funkciji stvaranja profita nego u službi vršenja duhovne, dobrotvorne i obrazovno-kulturne
delatnosti. Time bi bili stvoreni zakonski i materijalni uslovi da verske obrazovne i kulturne
ustanove budu uključene u državni obrazovni i kulturni sistem, uz poštovanje njihovih
specifičnosti koje bi se jemčile funkcionalnom autonomijom verskog obrazovno-kulturnog
sistema unutar sekularnog. Ili bi pak država, ako to Crkvama i verskim zajednicama više
odgovara, priznala obrazovni i kulturni sistem verskih zajednica kao ravnopravan, jednako
važan sa sekularnim obrazovno-kulturnim sistemom, pa bi preuzela obavezu da ga finansijski
podržava i ako se formalno ne integriše u državni sistem. Tako bi kultura Crkava i verskih
zajednica bila afirmisana kao kultura koju prihvata društvo u celini, kao jedan od važnih
tokova socijalnog života i kao trajno civilizacijsko opredeljenje i stremljenje modernog
demokratskog društva. A time bi univerzalne moralne, duhovne i kulturne vrednosti koje
čuvaju, neguju i prenose sve istorijske Crkve i verske zajednice u Srbiji bile konačno
integrisane u društveni život. Te zajedničke, univerzalne vrednosti koje zastupaju istorijske
Crkve i verske zajednice bile bi podrazumevani korektor i pouzdan putokaz svim naporima da
se društvo i država urede na pravedan i bogougodan način; jednovremeno, one bi bile jemac
da ljudski zakoni i sudska pravda neće odstupati od čovečnog prirodnog osećanja pravičnosti
odnosno od Božjih zakona, no da će se sa njima usaglašavati.
(Autor je ministar vera u Vladi Republike Srbije. Ovde objavljujemo prvi deo teksta koji ce se
pojaviti u narednoj svesci NSPM Analiza)
Pravni polozaj crkava i verskih zajednica (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
17 Nov 2009, Danijela
Prilog za skup u organizaciji zaštitnika građana
Pravni položaj crkava i verskih zajednica i sticanje svojstva pravnog lica
Beograd, 28. aprila 2009.
Svi različiti, svi jednaki
Profesor Nenad ĐurĎević je u obimnom Sažetku svoje studije „Sloboda veroispovesti i pravni
položaj crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji" dao u osnovi jasnu i preciznu sliku
stanja, koja može da posluži zao baza za plodnu raspravu. Njegov načelni i teorijski široko
prihvatljiv stav je: „Laička država, sloboda veroispovesti, odvojenost države i verskih
zajednica, autonomija verskih zajednica, vrednosti su savremenog društva koje ne mogu biti
dovedene u pitanje i koje su u interesu kako države tako i samih verskih zajednica". U prikazu
stanja datom u Sažetku autor otvara pitanje od velikog značaja za javnu raspravu: kako to da i
država i tradicionalne crkve i verske zajednice u praksi osporavaju taj stav i de facto rade
protiv svojih interesa. Na to pitanje u Sažetku nije dat odgovor, mada se njegove konture
mogu nazreti.
Pitanje je zašto se u Srbiji gubi laički karakter države, a procesi stvarne ili glumljene
klerikalizacije javnog života postaju sve uočljiviji. Zašto se u praksi ne poštuje ravnopravnost
crkava i verskih zajednica, pa samim tim i sloboda veroispovesti njenih graĎana, odnosno
zašto se u praksi ne poštuje ustavno načelo o odvojenosti crkve i verskih zajednica od države?
Zašto državni organi odustaju od ustavnog načela ravnopravnosti svih verskih ubeĎenja i
zajednica i zašto se jedna religija, jedna vera, uspostavlja kao državna ili obavezna? Zašto
pravni položaj tradicionalnih crkava i verskih zajednica, konfesionalnih zajednica i verskih
organizacija u užem smislu nije isti i zašto im nije zakonom omogućeno da budu ista vrsta
pravnih lica? Zašto Zakon o crkvama i verskim zajednicama u tom pitanju nije u saglasnosti
sa čl. 44, stav 1, Ustava Republike Srbije? Zašto su nekim odredbama tog zakona ugrožene
ustavno garantovane slobode veroispovesti graĎana Srbije? Odbijanje Ministarstva vera da
registruje male verske zajednice, zaogrnuto je plaštom ciničnog stava da to ne znači da su
zabranjene. Zapravo tim stavom su izbačene van pravnog poretka države, jer u Srbiji ne mogu
da postoje neregistrovana verska udruženja. Zaključak profesora ĐurĎevića je zabrinjavajući:
„Koliko je nama poznato, kada se 'zainteresovano' versko udruženje obrati 2
Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u skladu sa instrukcijama Ministarstva
vera, biva upućeno na Ministarstvo vera, i tako u krug." (str. 13) To „ne značu ništa drugo
nego ih ograničavati u ostvarivanju slobode veroispovesti, a njihovu versku zajednicu
dovoditi u neravnopravan položaj u odnosu na druge crkve i verske zajednice." (Ibid., str. 13)
Svojom analizom profesor ĐurĎević je pokazao da je u javnosti široko rasprostranjeno
uverenje da Srbija ima dobre zakone, ali da je problem u tome da se ti zakoni ne sprovode u
život, jednostavno neutemeljeno i netačno. Kao i u mnogim oblastima društvenog života i u
ovoj oblasti je zakonska regulativa u osnovi loša, što, naravno ne znači, da se i tako loše
postavljena ne sprovodi na loš način. Zakon o crkvama i verskim zajednicama je očigledno
diskriminatorski prema tzv. malim verskim zajednicama, a sedam tradicionalnih crkava i
verskih zajednica dovodi u povlašten položaj. To mišljenje zastupa i visoki komesar Saveta
Evrope za ljudska prava koji je nedavno tražio izmenu člana 18. Zakona. Mogu se pojedini
predstavnici državnog aparata, crkava i kulturne elite na njegovo mišljenje mrštiti koliko
hoće, ali ono ostaje relevantno i utiče na meĎunarodni ugled Srbije koja je članica Saveta
Evrope. Naravno, nivo povlaštenosti pojedinih tradicionalnih crkava i verskih zajednica je
nejednak! Nejednaki su i njihova moć i uticaj. O nejednakom nivou povlaštenosti svedoči i
zluradost koju u delu javnosti izaziva snažna podela u islamskoj verskoj zajednici Srbije.
Ambicije koje dolaze iz Srpske pravoslavne crkve, podržane od obe vlade Vojislava
Koštunice, (a ni druge vlade nisu sasvim tome nesklone) da stekne status „državne crkve"
govore o tome, da – orvelovskim jezikom rečeno – meĎu „ravnopravnim" ima onih koji su
„ravnopravniji".
Odakle stigmatizacija, pa i satanizacija, malih verskih zajednica, stvaranje utiska u javnosti da
predstavljaju ozbiljnu društvenu opasnost, da truju zdrav narodni (verski) život? Odakle
potreba državnih organa da tom utisku daju svoj doprinos? Odgovor na ova pitanja svakako se
može naći u širim društvenom kontekstu. Može se sa dosta snažnih argumenata potkrepiti stav
da je savremena Srbija neuređena država i razoreno, opljačkano društvo. Ovaj opšti uvid
može se dopuniti stavom da je strategija političke, ekonomske i velikog dela kulturne elite iz
kruga „nacionalnih radnika" kao lukrativne profesije, da Srbija dugo ostane takva država i
takvo društvo. U smutnim vremenima 3
mogući su svi oblici pljačke graĎana, manipulacije državnim i nacionalnim interesima,
koncentracije – praktično obnovljenog procesa prvobitne akumulacije – kapitala. Srbija ima
veoma razuĎen višepartijski sistem, ali se tek mukotrpnim analizama mogu uočiti
programatske i druge razlike u ponašanju pojedinih političkih partija. Izborne procese partije
u Srbiji vide kao rat u kome su sva sredstva dozvoljena, a pobednici na izborima pristupaju
državi kao ratnom plenu, a ne obavezi unapredjenja uslova života svih njenjih graĎana.
Histerija oko koalicione raspodele ministarskih fotelja i resora, direktorskih i drugih
lukrativnih mesta u javnim preduzećima, upravnim odborima samo je borba oko naplate
partijske, ali i „burazerske" lojalnosti.
Da li se svakodnevni život crkava i verskih zajednica mogu posmatrati izvan tog opšteg
socijalnog miljea teško je prcizno prosuditi. Može se primetiti da su – nakon višedecenijskog
„velikog posta" u adekvatnom ućešću u javnom životu zemlje, nametnutim u jednom
endemičnom totalitarnom/autoritarnom režimu Josipa Broza – verske institucije pokušale da
nadoknade propušteno, ali i da se nametnu kao bitni zaštitnici, pre svega srpskih, ali i drugih
nacionalnih interesa i tradicija i da preko te uloge ostvare, nepripadajući visok svetovni,
politički i svaki drugi uticaj. U tome je svakako prednjačila Srpska pravoslavna crkva, kako je
nedavno primetila Milica Jovanović, zainteresovana za stvaranje vladajućeg kulturološkog
miljea u Srbiji. Autorka pominje „uvoĎenje veronauke u škole, kao neobavezno obaveznog
predmeta koji uglavnom nema ko da predaje, dovršavanje megalomanskog projekta hrama
svetog Save, specijalni status crkve u novoj krivično-pravnoj i poreskoj politici države", kao i
nasumičnu restituciju crkvene imovine kojoj je dat prioritet nad nacionalizovanom imovinom
običnih graĎana i navodi primer preuzimanja zgrade u Zemunu iz koje je izbačena škola za
decu sa posebnim potrebama1. Jačanje uticaja SPC na odluke državnih organa i na javni život
u celini autorka prati od incidentnog prekida predstave o svetom Savi u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu, sada već daleke 1990. godine, preko povezanosti sa politikom
Miloševićevog režima do sadašnje veze Vojske i Crkve koje su i na čelu „top liste" u
anketama narodnog poverenja, ali i na spisku organizacija osumnjičenih da skrivaju lica
optužena za ratne zločine. Jedinstvu krsta i mača nedostaje još samo kruna, kako je to pre
1 Uporedi, Milica Jovanović, „Društvo na kraju vaseljene", Danas, 24. marta 2009. godine, dodatak BETON, br.
67, str. I. 4
više godina primetio sociolog Nebojša Popov. Ali, i „kruna" se oko toga trudi, tako da je
država Srbija ustavna republika koja ima „Njegovo Veličanstvo Prestolonaslednika" i
„Krunski savet", a državni aparat na značajna ambasadorska mesta postavlja prononsirane
rojaliste. Da nije skupo i tužno, bilo bi smešno! Tradicionalne crkve i verske zajednice su,
dakle, posle dugog perioda potisnutosti u vreme vladavnine ateizmom protkane idelogije,
uporno i sistematično osvajale javni prostor i sticale sve veći uticaj na društvene i državne
poslove. Kako je reč o značajnim društvenim ustanovama, njihovo prisustvo na javnoj sceni
je sasvim prirodno, pa za veliki deo graĎana i veoma poželjno. TakoĎe je saradnja između
laičkog državnog aparata i verskih zajednica po sebi razumljiv društveni odnos. U ureĎenim
državama i demokratskim društvima ti odnosi su regulisani ne samo zakonskim propisima
nego i tradicijom.
Đakon mr Oliver Subotić, upravnik Centra za proučavanje i upotrebu savremenih tehnologija
Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, je nesumnjivo u pravu kada piše: „...odvajanje Crkve i
države nužno ne vodi ka nesaradnji istih. Crkva i država su u sekularnom modelu
funkcionisanja dva odvojena entiteta koji imaju različite ciljeve, sredstva za njihovo
ostvarenje i konstitucionalnu nezavisnost. Razdvajanje ta dva entiteta znači precizno
razlikovanje njihovih kompetencija, ali ne i nemogućnost interakcije. Drugim rečima,
suštinsko razdvajanje Crkve i države ne znači i nemogućnost njihove saradnje." Za ogromnu
većinu graĎana Srbije, vernika, ateista i agnostika, nesporan je i završni stav Ďakona
Subotića: „SPC, dakle, ima pravo da otvoreno, jasno i glasno iznese svoj stav u pogledu
svakog društvenog pitanja za koje je zainteresovana – to pravo joj danas niko ne može
oduzeti, pogotovo ne uz izgovor o očuvanju sekularnog ureĎenja Republike Srbije." Đakon
Subotić govori o nastojanju „odreĎenih struktura moći da oblikuju javni diskurs o Crkvi u
negativnom svetlu"2, ali sâm nije bio spreman da „jasno i glasno" kaže ko Srpskoj
pravoslavnoj crkvi osporava to pravo.
2 Navodi
preuzeti iz njegovog priloga u Politici, 20. marta 2009., str. 14-15.
Kakvi su i da li su u savremenoj Srbiji prvno ureĎeni odnosi crkava i verskih zajednica s
jedne i države s druge strane? U ovom trenutku, a verovatno i u skorijoj budućnosti odgovor
na ovo pitanje mora biti negativan. Jedan od poslednjih dogaĎaja koji je izazvao pažnju
javnosti o tome jasno svedoči. Reč je o predlogu tzv. 5
antidiskriminacijskog zanona Vlade Srbije. Vlada je taj predlog na dan pre nego što će ga
podneti Parlamentu povukla iz procedure, na intervenciju predstavnika tradicionalnih crkava i
verskih zajednica. Kako je javna debata bila završena, tim aktom je javnosti stavljeno do
znanja ko je zapravo „gazda u kući", ko ima stvarnu moć i Srbiji i u kojoj meri je snažan
proces klerikalizacije javnog života. Pri tome treba imati u vidu da je sasvim razumljivo da
predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica nisu zadovoljni karakterom javnih
debata o pojedinim zakonskim propisima ili drugim aktima državnih organa. Tim raspravama
nisu zadovoljni ni mnogi drugi graĎani Srbije i njihova udruženja. Najdrastičniji je primer
proces „noćnog" usvajanja Ustava Republike Srbije, praktično bez prethodnog uvida i učešća
javnosti i bilo kakve rasprave. Ovde je reč o tome da su crkveni oci reagovali pošto je javna
rasprava o tom zakonskom predlogu bila završena i tako demnostrirali svoju moć i uticaj na
izvršnu vlast u Srbiji. To pitanje se može posmatrati i iz drugog ugla. Jedan od argumenata da
se predlog povuče bio je da bi sveštena lica mogla biti sankcionisana u slučaju da odbiju da
sklope brak izmeĎu dva muškarca ili izmeĎu dve žene! Treba biti beskrajno naivan pa
pomisliti da bi u patrijarhalnoj Srbiji bilo ko mogao pozvati svešteno lice na odgovornost što
neće da sklopi takav brak i neće da krši unutrašnje, autonomne propise crkve ili bilo koje
verske zajednice. Treba takoĎe biti beskrajno bezobziran u manipulaciji svešću graĎana
Srbije, pa takav argument podastreti javnosti. U Srbiji se i inače svi brakovi ne sklapaju po
verskim obredima, a i veoma je veliko pitanje da li bi graĎani/graĎanke koji nameravaju da
sklope takve brakove bili uopšte zainteresovani da se obrate verskim službenicima. Odakle,
ipak, takav argument u javnosti? Nije li rezultat bojazni da bi se moglo pokazati da meĎu
vernicima i verskim službenicima svih religija i konfesionalnih zajednica u svetu postoje gej i
lezbejski parovi. A kako su crkve i verske zajednice sklone da „pod tepih trpaju" slučajeve
pedofilije, pederastije, nasilja u porodici, pa i incesta, onda je zaista u interesu tradicionalnih
crkava i verskih zajednica da se i zakonskim propisima zaštite od mogućnosti da takvi
slučajevi dospeju u javnost. Drugo je pitanje da li je to „skrivanje" u interesu javnog morala
za koji se te ustanove navodno toliko brinu.
Podvući ću i podržaću – u volterovskoj tradiciji – još jednom završni stav Ďakona Subotića:
„SPC, dakle, ima pravo da otvoreno, jasno i glasno iznese svoj stav u pogledu svakog
društvenog pitanja za koje je zainteresovana – to pravo joj danas niko ne može 6
oduzeti, pogotovo ne uz izgovor o očuvanju sekularnog ureĎenja Republike Srbije." Nadam
se da predstavnici Srpske pravoslavne crkve neće to pravo osporavati ni svim ostalim
graĎanima Srbije i institucijama države i graĎanskog društva. Za razliku od Ďakona Subotića
„jasno i glasno" ću, na samom kraju, izneti svoj stav o veoma delikatnom pitanju mogućnosti
posete poglavara Katoličke crkve i šefa relevantne države Vatikan s kojom Srbija ima
diplomatske odnose.3 Činim to stoga što je to pitanje sjajan pokazatelj (ne)ureĎenosti odnosa
crkve i države. Ni jednog trenutka neću sporiti pravo predstavnicima SPC da se oštro i javno
protive papinoj poseti Srbiji. Mogu da odbace svaku pomisao da bi Papa mogao da doĎe u
posetu i SPC. Mogu, ako hoće tu posetu i da ignorišu, mada bi bilo mudrije da u ekumenskom
duhu tokom eventualne posete pokažu dobru volju za unapreĎenjem odnosa dve hrišćanske
crkve. Ali, mogu i neki graĎani da se pitaju kako bi se predstavnici SPC osećali da neko
javno osporava i traži odustajanje od ideje o poseti Patrijarha Ruske pravoslavne crkve Srbiji.
Ako, meĎutim, papa dolazi u posetu državi Srbiji i svojim vernicima, predstavnici SPC ne
mogu zahtevati da do eventualne posete uopšte ne doĎe. Ta želja za demonstracijom moći
nad suverenim državnim odlukama protivna je i samom duhu hrišćanstva. Ambicija da SPC
bude tzv. državna crkva donela je već u Kraljevini Jugoslaviji neke tragične posledice, a
verovatno ne bi moglo drukčije biti ni u savremenoj Srbiji. Sloboda veroispovesti mora biti
opšta i jednaka za sve graĎane i sve verske zajednice, bile one velike ili male. Da zaključim:
kao i u drugim sferama života, Srbija je još uvek daleko od demokratski ureĎenih i pozitivno
pravno regulisanih odnosa crkava i verskih zajednica sa državom, kako na nivou legislative,
tako i u svakodnevnom životu. Realizacija načela „Svi različiti, svi jednaki" ne nazire se u
skoroj budućnosti Srbije. Božidar Jakšić u Kumodražu 25. aprila 2009.
3 Nadam se da je definitivno prošlo vreme Staljinovog pitanja „A koliko papa ima divizija?"
Religija i nasilje (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
25 Nov 2009, Danijela
Face to faith
It is worth having a healthy debate on the interaction between faith and violence, says Sunny
Hundal
It is a common refrain among atheists and agnostics that religion is a source of violence and
that eradicating it would go some way in easing the world's conflicts. Among the more
faithful it's commonly said that their beliefs are a source of peace, or that they would engage
in violence only as a last resort.
The truth, as always, is somewhere in the middle. Unfortunately we rarely see in-depth
discussions on the link between faith and violence, since people usually take extreme
positions. But given that the major religions grew during periods of great upheaval, separating
the two is not so easy. But what's ignored nowadays is the historical context. Sikhism, for
example, first took shape from 1499 under the auspices of the first guru, Nanak Dev. While
he said little on the issue of violence, by the death of the fifth guru a century later it was
generally accepted that Sikhs had to arm themselves and fight if they were to survive the
onslaught of the ruling Mughal dynasties. The tenth Guru, Gobind Singh, even made it
compulsory for baptised Sikhs (khalsa) to adopt a knife or sword as part of their daily wear.
In the most popular Hindu scripture - the Bhagavad Gita - Prince Arjuna, before a ferocious
battle, is filled with doubt about whether he is doing the right thing by fighting his family.
Krishna, his charioteer and a reincarnation of God, says it is his duty to fight a righteous war
for the purpose of justice.
But the tricky question is: how do you define a righteous battle? While Buddhists and Jains
eschewed violence, the Sikh gurus did not. Gobind Singh said his devotees were to be soldiersaints, keeping their conduct to high moral standards while defending the poor and oppressed.
"When all other means have failed," he said, "only then is it righteous to take up the sword."
But there are also contradictions: both Sikhism and Hinduism have strong traditions of nonviolent protest in the face of adversity. Two of the Sikh gurus preferred to die rather than
fight. Mahatma Gandhi too drew on a rich trove of Hindu philosophy to justify his nonviolent actions against the British Raj. These traditions are similar to the Buddhist idea of
karma, that positive or negative actions have reactions of the same nature.
But since most religions were designed as entire systems of morality and conduct, it's no
surprise that they have pronouncements on violence, ranging from an absolute ban to the
cautious "last resort" directive. Sometimes, as illustrated above, the philosophy can be
contradictory. The website IslamOnline.net has a whole section on Islam, Muslims and
Violence, arguing that the prophet Muhammad only allowed war for defensive purposes in
unavoidable situations. But this is contradicted by the fatwa issued by 500 British Muslims
clerics against the terrorist attacks of London: "Islam's position is clear and unequivocal:
murder of one soul is the murder of the whole of humanity."
Milica Milojević
Niš, studentkinja žurnalistike, aktivistkinja i osnivačica Stidentske organizacije „Žurnalist“,
saradnica Udruženja studenata sa invaliditetom i Beogradskog centra za ljudska prava
Vatikanski list pohvalio Simpsonove (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
28 Dec 2009, milica milojevic
Vatikanski dnevnik Oservatore romano (Osservatore) pohvalio je američku crtanu seriju
"Simpsonovi" koja ove godine obeležava 20 godina postojanja. List je ocenio zanimljivim
filozofska razmišljanja junaka serije, njihove povremeno oštre opaske i često nemilosrdne
kritike na račun religije.
http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2009&mm=12&nav_id=399987
Bez glave porodice Homera Simpsona i drugih junaka žute boje, "mnogi danas ne bi mogli da
se nasmeju", piše u tekstu pod naslovom "Aristotelove vrline i Homerova krofna". Tvorci
"Simpsonovih", najdugovečnije američke crtane serije, uspeli su da privuku stariju publiku i
zainteresuju je za crtane filmove, dodaje list. Šou je zasnovan na "realističnom i inteligentnom
pisanju", ali ga ipak treba kritikovati zbog "preterano sirovog jezika i nasilja u nekim
epizodama kao i zbog pojedinih ekstremnih izbora scenarista". Religija - od monotonih
propovedi sveštenika Lavdžoja (Lovejoy) do Homerovih razgovora sa bogom - toliko se često
pominje u seriji da bi možda čak bilo moguće izmisliti "simpsonovsku teologiju". Prema
oceni lista, Homerova verska zbunjenost i neznanje su "ogledalo ravnodušnosti i potrebe
savremenog čoveka za verom". Oservatore romano je komentarisao i epizodu u kojoj Homer
plačnim glasom poziva na božju pomoć rečima: "Obično nisam vernik, ali ako si tamo gore,
spasi me, Supermene!". "Homer nalazi poslednje utočište u bogu, čak iako ga ponekad naziva
zapanjujućim imenima", piše list. "Ali to su samo male greške, ipak se njih dvojica dobro
poznaju."
Kampanja podiza-nja svijesti o Romima (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
27 Dec 2009, milica milojevic
Zajednički program Vijeća Evrope/Evropske Komisije “Jednaka Prava i Tretman za Rome
Jugoistočne Evrope”, 2006-2007 "Dosta", na romskom jeziku ima istovjetno značenje kao i
“dosta” na bosanskom, srpskom i hrvatskom jeziku i pred-stavlja kampanju, Vijeća Evrope i
Evropske Komisije, podizanja svijesti koja ima za cilj približavanje romske i ne-romske
populacije ruše-njem barijera prouzroko-vanih predrasudama i stereotipima.
http://www.dosta.org/bs/node/143
Međutim, iako su Romi prisutni u Evropi od 14. stoljeća, većinski narodi ih nisu uvijek
priznavali kao punopravne građane Evrope i često im je bilo jako teško postići priznanje
njihovog doprinosa evropskoj kulturi. Mnoge romske zajednice danas žive u veoma teškim
uslovima, a njihovo učešće u javnom životu je veoma ograničeno. U toku proteklih nekoliko
godina napredak je posti-gnut u formulaciji političkih i operativnih ciljeva kako bi se
poboljšao ekonomski i dru-štveni razvoj romske po-pulacije u Evropi. Kakogod, napori na
preva-zilaženju ovakve situacije su često puta suočeni sa veoma teškim preprekama prouzrokovanim duboko uko-rjenjenim stavovima i predrasudama. "Dosta" ne znači samo da
želimo zaustaviti predra-sude i stereotipe time što ćemo ih osuditi, nego I njihovo rušenje tako
što ćemo pokazati ko su ustvari Romi. Oni nisu savršeni, naravno, ali “ko jeste”? Ono što je
sigurno, jeste da su Romi evropski građani: oni čine grupu od 8-10 miliona ljudi i nalaze se u
gotovo svakoj zemlji članici Vijeća Evrope i predstavljaju preko 5% populacije u nekim
zemljama Centralne i Istočne Evrope. Kao građani Evrope, Romi pored obaveza imaju prava i
potrebe kao i svaki drugi čovjek, a njihova građanska i ljudska prava moraju biti priznata na
jednakoj osnovi. Između ostalog, romska kultura je sastavni dio evropskog kulturnog nasljeđa: i uvijek je doprinosila obogaćivanju kulture evro-pskog društva u cjelini. Sada je vrijeme
da taj doprinos bude prepoznat. Bolji život je svačije pravo! Gdje i kada Kampanja “Dosta” je
širi dio zajedničkog programa koji provodi Vijeće Evrope /Evropska Komisija “Jedna-ka
prava i tretman romske populacije u Jugoistočnoj Evropi, a koji se imple-mentira u Albaniji,
Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji", u
periodu 2006 /2007 godine. Jasno je da ove 5 zemlje imaju različite potike u odnosu na
romsku popu-laciju, različite kulturološke obrasce i društvene norme, kao i različit nivo
razvijenosti civilnog društva. Međutim, poruke koje “Dosta” želi da pošalje su iste za sve
evropske zemlje. Mi jesmo različiti ali ta razlika ne smije biti kamen spoticanja!
Zenska prava u zamljama zapadnog Balkana (Religija i ljudska prava: Istorija i
sadašnjost,)
27 Dec 2009, milica milojevic
U raljama tržišne ekonomije mr Mirjana Dokmanović Ženski centar za demokratiju i ljudska
prava, Subotica, Srbija i Crna Gora http://www.globalizacija.com/doc_sr/s0038tra.htm Moja
prezentacija* će predstaviti makroekonomska kretanja u regionu Zapadnog Balkana i njihove
efekte na ženska prava. Istovremeno, pokušaću da identifikujem prepreke za poboljšanje
ekonomskog i socijalnog položaja žena. Kao što će se to pokazati, radi se o klasičnoj priči
umanjenja tih prava kako bi se države ove regije učinile privlačnijim za strane investitore.
Mnogo energije se ulaže u privlačenje stranog kapitala: primera radi, za vreme putovanja na
ovu konferenciju, primetila sam u novom broju Financial Times dve stranice posvećene
Albaniji u kojima je situacija u toj zemlji prikazana na način kako bi se podstakao interes
investitora, uz nekoliko oglasa za privlačenje stranih banaka.
Države ove regije su Bosna i Hercegovina, Makedonija, Hrvatska, Srbija i Crna Gora i
Albanija, sa ukupnim stanovništvom od 24 miliona. Bruto nacionalni dohodak po glavi
stanovnika iznosio je 2.380 eura u 2002. godini, samo sa Hrvatskom iznad ovog proseka.
Strane direktne investicije su u porastu. U 2002. godini iznosile su 3,9% od bruto nacionalnog
dohotka (BND), a u 2003. godini su se povećale na 5,4%. Povećanje stranih direktnih
investicija uočava se i u porastu broja stranih banaka, ali glavni ekonomski uticaji tiču se
domaćih investicija, zaposlenosti i platnog balansa. Albanija, Hrvatska i Makedonija su se već
učlanile u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), dok su Bosna i Hercegovina i Srbija i Crna
Gora u procesu pristupanja STO. Region uživa bescarinski pristup tržištu Evropske unije
zahvaljujući asimetričnim trgovinskim merama datim od strane EU krajem 2000. godine.
Makroekonomske tendencije i efekti U čitavom regionu visok je uticaj međunarodnih
finansijskih institucija. One podržavaju strukturalne reforme putem makroekonomske podrške
i tehničke pomoći Programi Međunarodnog monetarnog fonda su prisutni u svim državama
regiona, dok Svetska banka podržava širok raspon programa strukturalnog prilagođavanja
privrede. Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj finansira uglavnom razvoj privatnog
sektora, dok u Bosni i Hercegovini i u Srbiji i Crnoj Gori najviše radi sa javnim sektorom.
Tranzicione privrede u ovom regionu imaju jedan broj zajedničkih karakteristika koje
proizilaze iz sličnih iskustava u strukturalnom prilagođavanju. U čitavom regionu Zapadnog
Balkana prelazak sa socijalističkog načina privređivanja na tržišnu ekonomiju kasnio je za
ostalim zemljama tranzicije zbog oružanih sukoba i isključenosti iz međunarodne zajednice za
vreme perioda konflikata. I pored toga, strukturalno prilagođavanje privrede novim, tržišnim
okolnostima, diktirano od strane Međunarodnog monetarnog fonda, pokazalo je da ima iste
karakteristike sa iskustvima u drugim tranzicionih zemljama, s obzirom da su zahtevi koji su
bili postavljeni pred ove ekonomije bili isti: Uklanjanje svih prepreka međunarodnoj trgovini i
stranim investicijama; Brza privatizacija; Fleksibilizacija tržišta rada; Smanjenje svih
socijalnih troškova. Lako možete pogoditi ko je platio cenu za sve ove ekonomske
turbulencije! Primer Srbije i Crne Gore ilustruje šta se dešavalo u ekonomijama ovog regiona.
U ovoj državi tranzicija prema tržišnoj ekonomiji kreće se skokovito. Do kraja devedesetih
Srbija i Crna Gora su imale državno vođenu kvazi-tržišnu ekonomiju. U 2000. godini
političke promene su dovele i do ekonomskih promena, počeo je novi talas strukturalnog
prilagođavanja privrede u cilju razvijanja tržišne ekonomije zasnovane na privatnom kapitalu
i liberalizaciji trgovine. Nakon propalih pokušaja privatizacije 1990. i 1997. godine, pokrenut
je novi talas privatizacije, obrazlagane kao panacea za sve ekonomske probleme. Novi krug
privatizacije zasnovan je na tenderskoj privatizaciji, uključujući prodaju putem tendera i
aukcija i transfer kapitala bez kompenzacije. Planirani rezultati privatizacije bili su
ustanovljavanje efikasne ekonomije koja će garantovati ekonomski rast i stabilnost, jasna
struktura vlasništva, pokretanje funkcionalnog tržišta akcija i jako korporativno rukovođenje.
Ovako postavljeni ciljevi se, međutim, nisu u velikoj meri realizovali. Na makroekonomskom
nivou, dosadašnji rezultati su između ostalih sledeći: Privatizacija 70% državnih i društvenih
preduzeća; preduzeća u strateškim granama, kao što su cementna industrija, naftna, duvanska,
prelaze u vlasništvo stranih kompanija i multinacionalnih korporacija. Međunarodni
monetarni fond daje nove kredite, ali uglavnom za servisiranje dugova; Rast trgovinskog
deficita (3,2 milijarde USD); Veliki broj stečajeva: najavljuju se stečajevi velikih banaka i
blizu 34.000 društvenih preduzeća. Istovremeno dosadašnji uticaji privatizacije i
strukturalnog prilagođavanja privrede na stanovništvo su sledeći: Povećanje ekonomske,
političke, socijalne i lične nesigurnosti; Povećanje korupcije; Povećanje nezaposlenosti
(zvanična stopa je 31%, dok je stvarna stopa znatno viša); Povećanje broja ljudi koji su
primorani da izvor prihoda nalaze u neformalnoj ekonomiji (do 60%) ; Povećanje broja
otpuštenih radnika (u ovoj godini najavljeno je da će 400.000 radnika izgubiti posao) ;
Povećanje troškova života ; Gubitak besplatnih ili jeftinih usluga u zdravstvu, obrazovanju i
komunalnoj oblasti. Sve ovo, uz posledice oružanih sukoba tokom devedesetih, doprinelo je
povećanju siromaštva i polarizaciji bogatstva u rukama malog broja ljudi. Dok se procenat
stanovništva koji živi u siromaštvu povećao od 14% u 1990. godini na 35% u 2003. godini,
procenat ekstremno bogatih koji su profitirali od ekonomskih turbulencija ili rata procenjuje
se na najviše 5% od ukupnog stanovništva, dok se srednji sloj postepeno smanjuje. Broj onih
kojima je potrebna socijalna pomoć odnosno socijalna zaštita je u porastu i uključuje : 1,2
miliona penzionera, 400 hiljada porodica koje dobijaju dečji dodatak, 14.500 porodica koje
uživaju novčanu pomoć, 100 hiljada korisnika pomoći za ishranu (od strane Svetske
organizacije za hranu FAO) 77 hiljada invalida. Uprkos ovim visokim potrebama, budžetska
podrška za ugrožene porodice i osobe pala je sa 16,7% koliko je iznosila u 1995. godini na
11,7%, dok je udeo budžeta u socijalnoj zaštiti drastično opao sa 22,2% na 13,3%. Socijalna
pomoć se uglavnom obezbeđuje iz donacija razvijenih zemalja. Rezultat smanjenja socijalne
zaštite je slabija zdravstvena zaštita i zdravstvene usluge i smanjenje kvaliteta života građana i
građanki. Tranzicija je bila žestok udarac na stečena ekonomska prava. Novi zakoni o radu i o
zapošljavanju ukinuli su ili umanjili mnoga prava stečena u prethodnom socijalističkom
periodu. Radno mesto više nije garantovano ni zaštićeno, a fleksibilizacija rada, istaknuta kao
značajna stavka ekonomskih reformi, značila je ukidanje i zamenjivanje rada na neodređeno
vreme sa radom na određeno vreme, privremenim i povremenim poslovima, sezonskim
poslovima – što uglavnom podrazumeva i slabo plaćene poslove. S obzirom da su mehanizmi
za kontrolu poštovanja zakonskih obaveza poslodavaca u privatnom sektoru u oblasti rada i
zapošljavanja slabi ili se ne koriste, poslodavci olako pribegavaju kršenju svojih zakonskih
obaveza u vidu neplaćanja zarada i drugih naknada na osnovu rada, nezaključivanja ugovora o
radu ili nepoštovanja odredbi ugovora, neplaćanja doprinosa sa penzijsko i socijalno
osiguranje i slično. Inspekcija rada je slaba i sa umanjenim nadležnostima, dok su ukinuti
specijalni sudovi iz prethodnog perioda u oblasti radnog prava. S druge strane, nije
uspostavljen socijalni dijalog između vlade, sindikata i privatnog sektora. Sindikati su
oslabljeni i bez uticaja. U mnogim privatnim preduzećima ni ne postoje, jer radnici, ucenjeni
od strane poslodavaca, strahuju da će izgubiti radno mesto ukoliko se sindikalno organizuju.
Slična situacija je u svim zemljama ovog regiona. U Hrvatskoj, na primer, prosečna plata koju
prima trećina zaposlenih pokriva tek 65% osnovnih troškova života. Penzijski i zdravstveni
sistem je pred kolapsom, a socijalne razlike su u porastu. U Makedoniji broj siromašnih je od
1991. godine u narednih deset godina porastao za pet puta. Uticaj za ženska prava Statistika iz
Srbije i Crne Gore ilustruje stanje u ovoj oblasti: žene čine 43% radne snage i 55% radno
sposobnog stanovništva 60% univerzitetski obrazovanih su žene 90% žena ima neki stepen
obrazovanja od ukupnog broja izbeglica 58% je ženskog pola od ukupnog broja narodnih
poslanika u Skupštini Srbije 11% je žena, dok u jednom broju opštinskih skupština nema
nijedne žene. Sve u svemu, za žene je tranzicija donela više negativnih nego pozitivnih
efekata. Ideologija rodne ravnopravnosti iz prethodnog socijalističkog perioda se smatra
delom represivnog socijalističkog sistema i kao takva se odbacuje. Nove ideološke promene
su uticale na novu legislativu i ženama delom oduzele stečena prava. Nova demokratski
izabrana vlada podstiče žene da ostaju kod kuće, te je na ovaj i druge načine tranzicija
podstakla patrijarhalnu ideologiju koja gura ženu nazad sa javne sfere u okrilje privatnosti i
porodice. Posledično, žene su te kojima se u procesu privatizacije i restruktuiranja preduzeća
prvima uručuju otkazi, naročito sa dobro plaćenih radnih mesta. Sve više žena radi u
najslabije plaćenim privrednim granama i uslužnim delatnostima, uz rast jaza između
plaćenog rada muškaraca i žena. Nezaposlenost žena je u porastu i u odnosu na nezaposlenost
muškaraca veća je za 26%. S druge strane, smanjuju se mogućnosti za nalaženje dobro
plaćenog posla, naročito za žene preko 40-45 godina. Feminizacija siromaštva je stoga sve
prisutnija, tim pre što su žene izgubile povlastice iz prethodnog sistema socijalnog
blagostanja. Imajući u vidu da je i briga o deci sada pretežno na leđima žena, one su
podložnije siromaštvu od muškaraca. Ovome doprinosi i činjenica da su u starijim godinama
izloženije riziku od siromaštva kao posledica rasta nezaposlenosti, smanjivanju uposlenosti
starijih žena i jazu u prosečnim primanjima muškaraca i žena. Osim rasta siromaštva žena, u
porastu je i nasilje u porodici i trgovina ženama. U ovakvom društvu, bremenitom
ekonomskim teškoćama i usmerenim prvenstveno ka izgradnji tržišne ekonomije, potrebe
grupa žena koje su najizloženije riziku od siromaštva, kao što su seoske žene, Romkinje,
samohrane majke, domaćice, starije žene, žene pripadnice nacionalnih manjina i žene sa
posebnim potrebama, praktično su nevidljive. Ekonomski položaj žena određuje i činjenica da
je znatno više žena-radnica nego žena-poslodavaca. Najmanje je dva puta više muškaraca
poslodavaca nego žena poslodavaca. Statistike kazuju da je oko 30% privatnih firmi i radnji
na imenima žena, ali su one u najvećem broju slučajeva tek suvlasnice ili se firma, odnosno
samostalna radnja, samo forme radi vodi na imenu žene, dok je stvaran vlasnik njen suprug ili
neki drugi muški član porodice. Zanemarljiv je broj privatizovanih preduzeća kupljenih od
strane žena. Njima u stupanje u preduzetništvo onemogućava odnosno otežava težak pristup
bankarskim kreditima, kapitalu i drugim resursima. Nedovoljno zastupljenje u procesu
privatizacije, žene su nedovoljno i informisane o njihovim pravima u ovom procesu. U
slučaju da su zaposlene, prava žena se sistematski krše i ignorišu. Poslodavci u privatnom
sektoru rado zapošljavaju žene, jer ih smatraju dobrom radnom snagom koja vrednije radi a
prouzrokuje manje nevolja u slučaju da joj se krše prava. Žene su obično spremnije od
muškaraca da prihvate poslove ispod njihove stručne spreme i kvalifikacija. Osim toga,
poslodavci radije zapošljavaju mlađe žene koje su spremnije da tolerišu kršenje njihovih
zakonskih prava samo da bi zadržale posao, pa se stoga žene iznad 40 godina suočavaju sa
nestašicom posla i diskriminacijom prilikom zapošljavanja zbog starosnog doba. U ovakvim
uslovima, mnoge žene rade bez ugovora o radu, bez plaćenog radnog staža i doprinosa za
penzijsko, socijalno i zdravstveno osiguranje, bez prava na odsustvo na radu i plaćen godišnji
odmor i bez ikakve zaštite na radu. Prepreke za poboljšanje položaja žena U ovakvom
okruženju postoji more prepreka koje onemogućuju i otežavaju poboljšanje ekonomskog i
socijalnog položaja žena. Iznad svih je jačanje patrijarhalne strukture društva. Te prepreke
uključuju: U pogledu prava: Nedostatak mehanizama i političke volje za zaštitu i ostvarivanje
ekonomskih i socijalnih prava Nedostatak sluha za probleme žena zasnovane na
diskriminaciji na osnovu pola Nedostatak poštovanja međunarodnih standarda rada i zaštite
zdrave životne okoline, nedostatak transparentnosti i odgovarajuće legistative radi regulisanja
stranih investicija, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW) i
druge konvencije UN su ratifikovane u svim državama regiona, ali se ne primenjuju u
potpunosti, nisu ustanovljeni mehanizmi ni nacionalne stategije za primenu rafifikovanih
konvencija, Nedostatak rodno senzitivne legislative i mehanizama za zaštitu žena od
diskriminacije. U pogledu planiranja razvoja: Razvojne politike ne uzimaju u obzir poseban
položaj žena i rodno nisu osetljive, Nedostatak javne svesti o rodnoj dimenziji nezaposlenosti,
trgovine, strukturalnog prilagođavanja privrede, siromaštva itd. Nedostatak odgovarajuće
rodno osetljive statistike, Nepostojanje nacionalnih strategija za poboljšanje položaja žena,
Nedostatak žena na položajima odlučivanja, Administrativne prepreke za unapređenje
ženskog preduzetništva, Nedovoljno učešće žena u preduzetništvu. Prepreke u društvenoj
sferi: Nastavljanje rodne segregacije u obrazovanju, profesijama i zapošljavanju, stereotipi i
predrasude zasnovane na polu u obrazovanju i medijima, Nepriznat i neplaćen rad žena u kući
(u proseku žene rade u kući 4-5 sati dnevno više od muškaraca) Teret brige i nege o deci i
starijim članovima domaćinstva. Dostignuća i mogućnosti Lista prepreka na prvi mah
obeshrabruje, no s druge strane postoje dostiguća i mogućnosti da se one prevaziđu. Sve vlade
u regionu, u težnji da se priključe Evropskoj uniji, pod pritiskom su EU da harmonizuju
domaću legislativu sa standardima EU, kao i da usvoje mere za unapređenje rodne
ravnopravnosti i eliminaciju diskriminacije na osnovu pola, primera radi, da usvoje i
primenjuju kvote za podsticanje učešća žena u politici. Zahvaljujući tome, započet je proces
uvođenja zakona o ravnopravnim mogućnostima oba pola. Istovremeno počelo se i sa
izgradnjom nacionalnih, regionalnih i lokalnih mehanizama za ravnopravnost polova,
zahvaljujući pre svega pod uticajem agencija UN, Organizacije za evropsku bezbednost i
saradnju (OEBS), Radnoj grupi za ravnopravnost polova pri Paktu za stabilnost jugoistočne
Evrope i ženskim grupama i organizacijama. Rodni aspekat i posebne potrebe žena su, barem
teoretski, ugrađeni i u nacionalne Strategije za smanjivanje siromaštva. Otvorene su i nove
mogućnosti za javno zagovaranje za poboljšanje položaja žena od strane ženskih organizacija
i organizacija koje se bave ljudskim pravima. Takve mogućnosti otvaraju istraživanja o
rodnoj dimenziji siromaštva i o makroekonomskim temama kao što su liberalizacija trgovine,
strukturalno prilagođavanje privrede i slično. Sve su glasnija zalaganja da se rad u kući i
ekonomija nege i brige uključe u ekonomsku analizu i planiranje, te da se razviju rodno
osetljivi pokazatelji. Razvijanje pro-poor budžeta i rodno osetljivih budžeta su ključni
instrumenti za ostvarivanje ženskih ekonomskih prava. Nova inicijativa za rodno budžetiranje
u Centralnoj i Istočnoj Evropi i bivšim zemljama Sovjetskog saveza lansirana 2003. godine od
strane mreže East-West Women ima za cilj unapređenje strategija i aktivnosti za primenu
rodnog budžetiranja kao sredstva za postizanje rodne ravnopravnosti na tržištu rada, u oblasti
zapošljavanja, u smanjivanju nasilja u porodici i slično. Jačanje mehanizama primenu
standarda Međunarodne organizacije rada takođe bi doprinelo eliminaciji diskriminacije žena
u oblasti zapošljavanja i preduzetništva. Ustanovljavanje regionalnih mehanizama za nadzor,
primera radi, ombudsa u ovoj oblasti, takođe bi doprinelo tom cilju. Osim toga, rodna
perspektiva bi trebalo da se ugradi u sve oblasti razvojne politike unutar koncepcije o razvoju
zasnovanog na ljudskim pravima koji bi uključio i ženska prava. Ženske organizacije ovog
regiona teže ka razvijanju ovakvog koncepta razvoja kao protivteže sadašnje koncepcije
razvoja zasnovane na profitu. * Prezentacija na godišnjoj konferenciji Nework Women in
Development Europe (WIDE) “Globalizacija ženskih prava: suprotstavljanje neravnomernom
razvoju između okvira ljudskih prava unutar UN i trgovinskih sporazuma Svetske trgovinske
organizacije”, Bon, Nemačka, maj 2004. godine Objavljeno u Izveštaju sa konferencije
“Globalizacija ženskih prava: suprotstavljanje neravnomernom razvoju između okvira
ljudskih prava unutar UN i trgovinskih sporazuma Svetske trgovinske organizacije”, 2004.
godine Women in Development Europe © http://www.wide-network.or
Krv i čast Srbije (Religija i ljudska prava: Istorija i sadašnjost,)
27 Dec 2009, milica milojevic
TAMARA KALITERNA 12.03.2009. Slobodan Antonić je 5. februara u dnevniku Politika
potpisao kolumnu pod naslovom Kompleks krivice, koja hvali dokumentarac Sajmište,
istorija jednog logora, u produkciji RTV B92: „Logor na Starom sajmištu omiljeno je
retoričko mesto ljudi koji sebe vole da nazivaju ‘drugom Srbijom’. Ono je za njih pokazatelj
kontinuiteta nekakvog ‘genocidnog duha’ koji navodno postoji u Srbiji. U izveštaju
Helsinškog odbora za ljudska prava za 2006. godinu krivica za nacistički holokaust nad
srpskim Jevrejima proširena je na ‘vladu nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevce,
Žandarmeriju i Specijalnu policiju, čiji je efikasan rad doprineo da je već u avgustu 1942.
godine Beograd, kao prva evropska prestonica, proglašen za grad očišćen od Jevreja
(Judenfrei)’. Kao što je predstavljeno u filmu, od izdavanja naređenja, preko čuvanja logoraša
do ubijanja u gasnoj komori, u celoj operaciji istrebljenja srpskih Jevreja učestvovali su
isključivo nemački nacisti. Štaviše, logor se uopšte nije ni nalazio u okupiranoj Srbiji, već na
teritoriji koju je anektirala NDH. Ustaški pokolji po Sremu ili hortijevska racija 1942. u
Novom Sadu odigrali su se, takođe, na današnjoj teritoriji Srbije. Pa ipak, groteskno je reći da
Srbija sa tim događajima ima veze. Baš kao što je groteskno nalaziti vezu između ‘stanja
ljudskih prava u Srbiji 2006’, sa nacističkim logorom na Starom sajmištu 1942!”, piše
Antonić. http://www.pescanik.net/content/view/2835/1197/
Iste nedelje nacistička organizacija Krv i čast Srbije je po želji pokojnika „prosula pepeo
američkog neonacističkog lidera Dejvida Lejna po srpskoj zemlji”. Lejn je umro u zatvoru u
kome je trebalo da čami 190 godina zbog zavera i ubistava. Prema podacima beogradske
Jevrejske opštine, najviše Jevreja