PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO
pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo
direktivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granica
zdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena
„klinička", ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički" instrumentalijum. Zaključićemo
našu analizu tvrdnjom da suština kliničke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi.
Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo proučavanja i
saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je već
učinjeno i ta forma kliničkog metoda je nazvana metodom procene ličnosti. Promašaj je načinjen vezivanjem
metoda procene ličnosti za jedan cilj, za predviđanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije.
Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od
psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviđanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan za
takav koncept dao je još Mari (Murray, 1938).
KRITIKA KLINIČKOG METODA
Klinički metod najčešće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško pronaći, naročito ako
ste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slučaja ostalo, uprkos mnogim
novim podacima, praktično na istom. Zanemarićemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog praktičara jer nije
konstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Takođe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca
revijalnih prikaza validacionih istraživanja kliničkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnju
obratiti na mišljenja metodologa istraživača.
Najoštriji stav prema kliničkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klinički psiholog praktičar, ali
su njegovo interesovanje za probleme ličnosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir.
Katel ovako piše:
Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klinički metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske
metode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identičan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam
nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji
su redukciju prihvatili kao ubedljivo naučno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledeće
argumente.
1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje ličnosti koristimo sledeća tri izvora informacija: a) biografske podatke
(uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (poprečni presek).
2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom
analizom).
3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomoću odgovarajuće teorije ličnosti (Katel,
naravno, predlaže svoju.)
16
Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritične faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i
interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se tiče pravca tehnološkog
razvoja koji bi u budućnosti mogao da se ostvari. Nije isključeno da u toj budućnosti klinički metod bude
formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Međutim, zabluda je da klinički metod izgleda tako kako nam ga
Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednačavati klinički metod koji već
postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov
projekt za suštinu. Najzad, prošlo je već dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a
tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan
deo kliničkog metoda u psihijatriji i kliničkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalistički deo
kliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti.
Sa sličnih scientističko statističkih pozicija klinički metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli
(Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klinički metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijemčiv
za subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klinički metod neekonomičan i da je moguće
stvoriti jednu bolju, statističku alternativu koja bi postojeći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi autori manje
ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klinički metod, u svojoj sadašnjoj formi,
nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statističkim osnovama. Zanimljivo je da kliničari,
lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da učine u budućnosti, ali da to ne
znači da će čovek, kliničar, i njegov klinički metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se
odnosi na ocenu naučne tehnologije u ovom trenutku i mogućnosti da se bitno unapredi sada postojeći klinički
metod u psihijatriji i kliničkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene tehnologije i daje
osavremenjivanjem dijagnostičke tehnologije moguće ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan
takav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scientistički optimizam koji najviše srećemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa kliničkog
metoda, naturalistički i psihotehnički, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost da
uklone čoveka i njegov nesavršeni naturalistički način saznavanja i da ga zamene naučno tehnološkim. Izgleda nam
da je kod takvih istraživača razvijeno uverenje da je dijagnostičar najveća smetnja postavljanju tačne dijagnoze. Taj
je stav obično povezan sa stavom: „Budućnost je već počela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!"
Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan
naturalistički karakter kliničkog metoda. Po njegovom mišljenju klinički metod nema naučnu osnovu i produkt je
empirizma i voluntarizma. Mada je bez naučne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnošću
prihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj način, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se
zaustavi, savetuje Ajzenk,
1 zameni pravim naučnim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti
2 Psihodijagnustika
17
činjenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistički
provereni. Ajzenk se zalaže za načelo prime-njene nauke, što znači da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije
bez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema čvrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena
klinička psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliničko nad psihološkim, veština,
improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klinički metod u psihologiji i
psihijatriji je prihvatanje teorija učenja, prihvatanje verifikacije putem naučnih eksperimenata i prihvatanje faktorske
analize (kanoničke analize) kao statističkog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada će biti uže nego danas,
ali će metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati naučno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi
daljeg usavršavanja principa rada.
Ako iznete kritičke zamerke upućene kliničkom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kritičari
nezadovoljni činjenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statističkog metoda. Ovi kritičari bi, kako izgleda,
bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klinički metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „naučnog", to jest statističkog i
eksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta kliničkog metoda, naturalizam i sam
dijagnostičar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i naučnost, ma koliko da smo svesni slabosti i
grešaka čoveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne čini nam se opravdan zahtev da redukujemo
metode psihologije na predloženi način. Mada zamerke koje se iznose na teret kliničkog metoda uglavnom prihvatamo, ponuđeni recepti i zaključci takođe nisu bez mana. Klinička psihologija ne mora da bude primenjena nauka
u smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i
„Metod" igraju ping-pong dobacujući jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima
mnogo čega što još nije uhvaćeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravno
sa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnom
svetu" nije njihov minus. Što takav stav vređa scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo
otvoreno posmatranje sveta, istraživački, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi
tražioca pomoći. Klinička psihologija i klinički metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku
i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je kliničkoj
psihologiji potreban klinički metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogućno i
potrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda začudilo Brauna i sve kritičare kliničkog metoda, i za
statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slučaja u ličnosti
pojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka.
DIJAGNOSTIČKA KLASIFIKACIJA
I pored toga što su klinički psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifičnosti, oni su
primorani da traže i opšte, tipske karakteri18
stike ispoljenog poremećaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao
da se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaključivanja i u krajnjoj
konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o
isticanju individualno specifičnog, idiografskog. Najčešća forma uopštavanja u kliničkim disciplinama jeste
dijagnostička klasifikacija. U skladu sa tim kliničar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatak
ima i svoje teorijsko opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski
validnom sistemu. Tako isto postoje i praktični razlozi jer su i psihijatri često u nedoumici oko klasifikacije
posmatranih slučajeva. Dijagnostička klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalno
dalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi
inteligencije, počev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju.
Da bi dijagnostička klasifikacija bila moguća, neophodni su sledeći pre-duslovi.
a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije
ispunjen jer nisu rešena bazična pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva
(Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi međunarodnim konvencijama
nedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi različito tumače, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo".
b) Kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno utvrđeni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije
zasnivaju se na simptomima i sindromima. Međutim, nema nijednog simptoma koji je specifičan samo za jednu od
mnogobrojnih grupa i podgrupa postojećeg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).
c) Mora da postoji utvrđena i proverena veza između postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostičkih
metoda. Stengel ističe da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedina
realna mogućnost. Problem je u tome što se skoro podjednako često srećemo sa cirkularnim dokazivanjima i
validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivača ili metoda sa
klasifikacionim sistemom. Na potpuno identičan način dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda.
Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poremećaja a drugi put metoda. Još je veće zlo
što ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznačni i jasni.
OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE
Spisak istraživačkih radova posvećenih proveravanju parametara dijagnostičke klasifikacije i klasifikacionog
sistema zamašan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojeći klasifikacioni sistem. U stvari, ovi
rezultati
19
potvrđuju mišljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korišćenje postojećeg sistema to što nije stvoren bolji.
Rezultati do kojih je došao Ash (1949) vrlo se često navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike,
dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledeće nozološke
kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja između sva tri
psihijatra došlo je u 45% slučajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje između dva psihijatra postignuto u
4/5 slučajeva, a Goldfarb je našao slaganje u 60% slučajeva koje su dijagnostikovala četiri iskusna klinička
psihologa.
Detaljnija analiza ovih istraživanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledećih činilaca:
a) Broj dijagnostičkih kategorija je značajan činilac. Stoje broj kategorija u koje se poremećaj može razvrstati veći
slaganje među dijagno-stičarima je manje. Prema tome, sistemi sa većim brojem nozoloških kategorija povlače za
sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963).
b) Širina nozoloških kategorija je značajan činilac. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da je pouzdanost
klasifikacije široke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) veća nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je
slaganje dijagnostičara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo više od 50
(Schmidt i Fonda).
c) Intenzitet izražene devijacije je značajan činilac. Što je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje među
procenjivačima je veće. (Hunt, Schwartz i sar.).
d) Vrsta pojave koja se kategoriše je značajan činilac. Razlike u slaganju među dijagnostičarima mnogo zavise od
pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se složili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u
pogledu crta ličnosti slaganje je bilo beznačajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraživanju psihijatri su u
opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slučajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve
saglasnosti.
e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je značajan činilac. Poznavanje najčešćih vrsta poremećaja koje se
upućuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utiče na tačnost i slaganje među dijagnostičarima. Tamo gde
je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se može i veštački povisiti ako dijagnostičari izbegavaju
da traže izuzetke.
VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE
Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotičara i 54 psihotičara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku
godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata
20
iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotičnih prešlo u kategoriju
psihoneuroza. Goldberg (1965) je saopštio rezultate dvadesetogodišnjeg praćenja grupe od 200 psihijatrijskih
bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotičara u toku perioda praćenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je
zaključio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje
pouzdana.
I pored nesumnjivog značaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i mišljenja da su „sve
dijagnostičke odluke u suštini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), možemo konstatovati da parametri
klasifikacionog sistema nisu naročito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraživanja ovog problema naročito je
otežana zbog veoma različitih nacrta i metoda koji su korišćeni (Evsenck, 1958).
DINAMIČKA DIJAGNOZA
U većoj ili manjoj meri skoro svaki psihološki nalaz o slučaju daje neko objašnjenje o mogućem razlogu nastanka
poremećaja ili devijacije, o međuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija ličnosti, o obrascima interpersonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamičkim aspektima ličnosti. Dinamička procena ličnosti
predstavlja standardni zadatak koji se rešava kliničkom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od
onoga što je manifestno (simptomi, znaci, klinička slika), dinamička procena polazi od tumačenja. Čak i kada
dinamička procena nastoji da klasifikuje ličnost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao što su
intrapsihički konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamičkoj proceni
ličnosti jesu one koje iz same ličnosti usmeravaju određeno ponašanje, dok sami pojmovi o tim pojavama
(„konstrukti") služe u cilju tumačenja ponašanja. Posebno je značajan onaj aspekt dinamičke dijagnoze koji se
naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje „genetički model" strukture i dinamike ličnosti i tumačenje porekla
poremećaja. Moglo bi se reći da dinamička dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: „Koji su uzročnici, mehanizmi
i poreklo poremećenog ili devijantnog ponašanja N. N.?"
U okviru ovog teksta posebno su značajna tri problema vezana za dinamičku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c)
terminologija.
Dinamička dijagnoza i teorije ličnosti. Od svih nabrojanih zadataka kliničke psihodijagnostike dinamička dijagnoza
je ta koja najviše zahteva kontakte sa teorijama ličnosti. U samoj stvari dinamička dijagnoza predstavlja, po
definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumačenju ličnosti i ponašanja. Drugim recima, kliničar može da daje
klasifikacione hipoteze, da opisuje određene osobine ličnosti, čak i da vrši predviđanja bez oslanjanja na neku
teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodološkog
stanovišta problem je u tome što nema univerzalno prihvaćenih teorija ličnosti, što iz iste teorije različiti kliničari
izvode različite dedukcije (Sarbin, 1962) i što često i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvođenju
određenog zaključka.
Dinamička dijagnoza i metode. Već je odavno uočeno da je razvoj teorija ličnosti i metoda u psihologiji divergentan
(Vernon, 1966). Dinamičke teorije
21
ličnosti su veoma uticajne u kliničkoj psihologiji. U metodološkom pogledu one se oslanjaju uglavnom na
psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato što su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan
vrlo veliki broj metoda za ispitivanje ličnosti koje su ili empirijske ili čak „slučajne" (Evsenck, 1958). Među
praktičarima odomaćio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamičkim teorijama, tako da se
one i dalje koriste iako je u međuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju
psihodi-namičkih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistički
orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumačenju psihodinamike. Meehl (1945) je
dokazivao da MMPI može isto tako da se koristi za dinamičko tumačenje ličnosti kao i Rorschachov metod iako
MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamičke pojave mogu ispitivati inventarima i
dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamička dijagnoza može da se postavlja i na osnovu metoda
samoizveštavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamičke teorije ličnosti, arsenal se još više proširuje.
Rapaport i Shafer dokazivali su mogućnost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono čemu je
prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija.
Dinamička dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliničara sa
teorijom, a drugi na komunikaciju kliničkih disciplina.
Dinamički pristup i dinamička dijagnoza često su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postižu
na ovaj način (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objašnjavajući ovaj neuspeh Holt je naveo da je
razlog toj činjenici nerazvijenost a ne suština kliničke metode. Nerazvijeni nivo kliničke metode može da se
prevaziđe, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene kliničke metode. Prelinger i Zimet (1964) ističu da osnovnu razliku
između nerazvijene i razvijene kliničke metode predstavljaju rešenja međuvarijabli. Na nivou nerazvijenog
dinamičkog pristupa kliničar iz rezultata testova neposredno izvodi zaključak o kriterijskom ponašanju ispitanika.
Ovim načinom su, međutim, postignuti loši rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostičkog ispitivanja
mogli izvesti validni zaključci, neophodno je sledeće: a) da se iz neke teorije ličnosti izvedu i definišu relevantne
varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa
kriterijskim ponašanjem. U dobrom delu kliničkih slučajeva možemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i
,,b", što odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne može se tvrditi da na nivou nerazvijene kliničke
metode kliničari ne koriste neki sistem međuvarijabli, međutim na tom nivou ovi intervenirajući konstrukti ostaju
neobjašnjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem međuvarijabli, koji
je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitičke teorije ličnosti.
Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih kliničkih disciplina odnosno profesija: kliničkih
psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U
pitanju je terminologija, semantika i način korišćenja pojmova i konstrukata, što sve zajedno
22
utiče na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opšti nivo definisanosti terminologije u kliničkoj psihologiji je još
uvek na prednaučnom nivou. Za nas je od naročitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvršili
semantičko proučavanje 50 termina koji su najčešće korišćeni u psihološkim nalazima kliničara. Tražeći objašnjenje
značenja tih termina među psiholozima i psihijatrima, oni su našli da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,*
mada su isto tako nađene velike razlike u tumačenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski
apstraktnije, akademskije i tehničkog karaktera (opera-cionalizirane uz određeni metod). Definicije psihijatara su
češće date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono što je autore najviše uznemirilo bila je „začuđujuća semantička
konfuzija koja je zajednička obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u opštem stanju kliničkih
teorija ličnosti.
RAZUMEVANJE SLUČAJA
Činjenica je da u kliničkoj praksi uvek iznova iskrsava problem objašnjenja devijantnog ponašanja ispitanika. Tu,
međutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponašanja nego i shvatanje zadataka i
prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najčešće nailazimo na dva oprečna stanovišta:
(1) Osnovni zadatak psihološke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka
i funkcionisanja, precizira međusobni uticaj i kroz to omogući kontrolu i predviđanje tih pojava. Taj stav odgovara
pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaćen među eksperimentalno i statistički orijentisanim psiholozima.
Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema „prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell,
1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.)
(2) Osnovni zadatak psihološke teorije je da omogući razumevanje psiholoških pojava, naročito razumevanje
ličnosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju ličnosti, u krajnjoj liniji, ne može unaprediti kliničku psihologiju.
Suviše objektivistička nastojanja unapred eliminišu mogućnost upoznavanja najspecifičnijih i dinamički najvrednijih
pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, već da se unapredi sposobnost komuniciranja
kliničara i slučaja.
Antagonizam idiografskom i nomotetičkom pristupu koji je u psihologiji ličnosti postavio Allport (1937) sada je
oživljen u novom vidu kao problem predikcije u kliničkoj psihologiji. Ovako oštro suprotstavljanje zadataka u
redovima kliničkih praktičara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao
*) U okviru našeg predistraživanja i sakupljanja terminološke osnove, za naš Q komplet našli smo istovetnu
tendenciju definisanja pojmova medu našim psiholozima i psihijatrima. Već je sam izbor termina koje su navodili da
najčešće koriste u opisivanju ličnosti ukazivao na različitost orijentacije psihijatara i kliničkih psihologa.
23
na teoretisanje. Jedan od načina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinička psihologija nije samo nauka već i
veština (Wallen, 1956). To, u stvari, znači da se praktičari drže gesla „čini što možeš". Drugi način suprotstavljanja
ovom problemu je osporavanje nužnosti predikcije u kliničkoj psihologiji. Najzad, može se zauzeti stav da se u
kliničkoj psihologiji sreću problemi koji iziskuju predviđanje, ali da to nije uvek slučaj. Dovoljno je da kliničar
nekada samo razjasni slučaj ne dajući predviđanja.
PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA
Psihodijagnostičko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozološku klasifikaciju ili
dinamičku interpretaciju. Često se traži da se izvrši procena prema nekom užem i specifičnijem kriterijumu. Primeri
za tu vrstu zadatka mogu da budu sledeća pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oštećenje kod bolesnika
X. Y.? Da lije posle preduzete terapije došlo do promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li slučaj X.
Y. zadovoljava uslove prijema u određenu instituciju, uključivanja u određeni program ili podvrgavanja određenom
tretmanu?
Kada se postavljaju takvi i slični zahtevi na koje kliničari daju određenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su
zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledeći:
(1) Da kliničar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje.
(2) Da kliničar raspolaže metodama pomoću kojih može da proceni kritičke varijable i da ih na određeni način
klasifikuje ili graduira.
(3) Da kliničar ima načina da dobijene rezultate svede na određeni broj validnih dimenzija ili da ih integriše, na
osnovu stručne procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove.
Neki savremeni istraživači i kliničari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kreće razvoj i
teorije i metodologije i kliničke psihologije u celini. Pored opštih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih kriterijuma, potrebne su uže i preciznije metode, teorije i validacije.
KLINIČKA PREDIKCIJA
U kliničkoj psihologiji predviđanje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujući poznatoj monografiji Meehla (1956),
predviđanje se nametnulo kao veoma značajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvažniji kriterijum validnosti
kliničke metode u celini. Mnogobrojna istraživanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi
zaključci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji značaj. U odnosu
na predikciju kao kriterijum validnosti kliničke metode, javili su se različiti stavovi:
Stav „čini šta možeš". To je stav praktičara koji ističu da je klinička psihologija više nego prosta primena nauke
odnosno bazičnih znanja. Pored
24
toga stoje primenjena nauka, klinička psihologija je i veština, što znači da se pored naučnih principa koristi i
iskustvom i individualnim sposobnostima kliničara. U praksi klinički psiholozi, između ostalog, donose odluke, iako
te odluke podrazumevaju predviđanje za koje kliničar nema uvek naučne osnove.
Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliničari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj
psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Pošto se predviđati može samo ono što je opšte, a ličnost je
individualno specifična, predviđanje ne može biti relevantan kriterijum. Zadatak je kliničke metode da objasni a ne
da predviđa. Predviđanje spada u domen statistike a ne kliničke psihologije.
Predikacija je značajan ali ne jedini kriterijum. Postoje različiti kriterijumi, pa sledstveno i različite vrste validnosti
koje međusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis ličnosti koji daje kliničar može da bude tačan, odnosno
validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je
takođe moguće. Neka predik-cija može da bude tačna a da opis ličnosti ne bude tačan. Problem je očigledno u
vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadređivanju drugima
(Cronbach, 1960). Predikcija je najvažniji kriterijum validnosti. Sve što kliničari preduzimaju u toku ispitivanja
bolesnika nije samo sebi cilj već predstavlja preduslov za odluku. Donošenje odluke implicitno ili eksplicitno
predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledišta efikasnosti, najznačajnije merilo kliničke metode jeste postignuti
uspeh u predikciji. Bilo da se vrši izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omogućava najtačnije i
najsigurnije predviđanje. U krajnjoj liniji, predviđanje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957;
Sarbin, 1960).
Predviđanje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao „od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem
funkcionalizma i logičkog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma kliničkoj
psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuđenju koje je zahvatilo kliničko psihološku
inteligenciju, akademce, klinički psiholozi praktičari nisu nimalo bili impresionirani tobožnjom važnošću ovog
pitanja. I posle uvođenja ovog kriterijuma u zvaničnu psihodijagnostičku nauku i literaturu, praktičari su ostali pri
uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objašnjenje pozadine fenomena i
razumevanje osobe kao partnera koji traži pomoć.
EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE
Za početak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloživim spisima Freuda i njegovih sledbenika,
karakteristično je obilje analitičko-deskrip-tivne građe, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije
apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog
instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane
25
L KLINIČKI METOD
UVOD
Svoju prihvaćenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspešno tekao, klinička
psihologija je postigla forsirajući metodski prioritet. Ova angažovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa
tradicionalno pragmatičnom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno
savezništvo. Posmatrajući istoriju kliničke psihologije iz današnje perspektive, uočavamo tri grupe pitanja, koja su
od najvećeg značaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortački ulog, poneli
sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji
psihološko-laboratorijske metode u psihološko--klinički metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i
odnosi se na pri-lagođavanje psiholoških metoda, pretežno eksperimentalnih, pretežno istraživačkih, u metod prakse
koji je primeren ljudima koji nisu „subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na održavanju
naučne solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri čemu je prioritet na strani prakse i etike, a ne čiste
nauke. Treća grupa pitanja suštinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tiče se odnosa metode i teorije.
Stvarni tok događaja potvrdio je da je „igra na metodsku kartu" u mnogim slučajevima shvaćena bukvalno, da je
dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije.
Posledice ovako disharmoničnog razvoja osetile su se i u praksi i u razmišljanjima kliničkih psihologa.
Za označavanje načina rada koji se koristi u kliničkoj psihologiji usvojen je globalni termin klinički metod. Ovaj
naziv je danas već usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz kliničke psihologije, upotrebljava ga kao zvaničan
termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe:
eksperimentalne, statističke i kliničke. Uobičajeno je da se naziv klinički metod upotrebljava kao najšira kategorija
toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade stručnjaci. Klinički metod se u prvom redu
odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Međutim, ako nije posebno naglašeno, onda klinički metod
obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego što je prihvaćen u psihološkoj literaturi, klinički metod je već
de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva način ispitivanja bolesti, njenih
ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti,
praćenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem različitih, primenjenih lekovitih mera i
utvrđivanja nastalih posledica. Iz rečenog pro ističe daje klinički metod jedan širok, proceduralni okvir, koji je
naturalistički,
ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitička terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri
pozitivistički nastrojene skeptike.
Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta i na osnovu toga došao do
sasvim drugačijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni učinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot
tvrđenju BPI daje oko osamdeset. Pa čak i kada se prihvati blaži kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio
spreman da podrži, ukupni učinak poboljšanja ne bi prelazio 65% lečenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na
neodređenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraživanja u
kojima su saopštavani rezultati ishoda psihoanalitičke psihoterapije. Bergin i drugi istraživači podvrgli su u
međuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one
koji su klasifikovani od strane BPI kao „odustali" pridodao kategoriji „neuspešnih", usled čega je, naravno, ukupni
učinak pao na pedeset procenata. No, međutim, bez obzira na ovu metodološku raspravu u kojoj se sukobljavaju
shvatanja a ne čvrsti kriterijumi, Evsenck je sačuvao svoje najmoćnije oružje, a to je nalaz da u petogodišnjem
intervalu praćenja psihoneurotičara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje
simptoma, prihvatanje sebe, prilagođenost u seksualnom i bračnom, socijalnom i radnom ponašanju), nema razlike
između onih koji su bili na psihoanalitičkoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znači da je procenat „izlečenja" od
psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve trećine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zaključak ostavlja više
pitanja bez odgovora.
Nevolja je još uvećana stavom psihoanalitičara da se ne dozvoli nikakvo „strano mešanje" u tok terapije, što zapravo
podrazumeva isključivanje mogućnosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predviđenih
postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitičari su počeli da
objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka.
Sasvim drugačiji stav i drugačiju praksu nalazimo među sledbenicima Rogersa i u još većoj meri među
bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajući se, između ostalog, i za kontrolu toka ili procesa
psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i proučavanje toka. To je
dalo mogućnost da se različiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni
pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje
instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praćenja promena u Ja ili selfu na osnovu
doživljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vršeno uz pomoć čikaškog Q sort kompleta.
Metodologija proučavanja psihoterapije dobila je snažan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U još
većoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristička grana, koja je otišla najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko
oprezno progresivne Rogersove grupe do „nemilosrdno" otvorene bihejviorističke grupe. Naravno, između ovih
orijentacija postoji čitav niz eklektičkih prelaznih orijentacija. Za period razvoja od objavlji26
vanja izveštaja BPI do danas važi konstatacija da je broj istraživanja u progresivnom porastu. Međutim, veći deo tih
istraživanja je još uvek divergentan ili međusobno kontradiktoran, dok je manji deo ,,rasvjetljavajućeg tipa". Upravo
zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraživanja neki eksperti predlažu da se prekine sa produkcijom „magle" i da se
pređe na istraživanja koja više razjašnjavaju nego što zapliću. Da bi se to postiglo treba se odreći nejasnih, opštih
konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se nešto razjasni u
istraživanju koje operiše sa: „terapeuti", „pacijenti" ili „neurotičan" ili odrednicama „analitički orijentisana
psihoterapija". Šta znači „terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to ličnosti, kako oni izgledaju svojim
„pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti
„pacijenti", kakve su to ličnosti, kako su reagovali na „terapeuta A" a kako na „terapeuta B" ili na pojedine operacije
iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na isti način se i „analitički orijentisana psihoterapija" mora
konkretizovati da bi se znalo staje stvarno rađeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim slučajevima većina
terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali kada istražuju ili izveštavaju o iskustvu sa većim brojem slučajeva,
onda se služe metaforama.
JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIČKOJ METODI
Klinička psihologija i klinička metoda su tesno vezana celina. Kada bi se postavilo klasično pitanje tipa ,,koka ili
jaje?" mogli bismo odgovoriti da je klinički metod bio taj koji je bio primaran za formiranje kliničke psihologije.
Sadržina kliničke psihologije oblikovala se sukcesivno, što je još uvek živi proces. Upravo zbog te nedovršenosti
dijaloški oblik može najbolje da posluži trenutnom određivanju toga šta je klinička psihologija, njen predmet i kakav
je uzajamni odnos predmeta i metode.
P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinička psihologija?
O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignućima psihologije i psihijatrije pri rešavanju
teorijskih i praktičnih problema pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć veoma potrebna.
P Koju vrstu pomoći nudi klinička psihologija?
O Lista usluge se neprekidno produžava. Na početku je klinička psihologija uglavnom pružala indirektnu pomoć
ljudima učestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. Kasnije se dijagnostika
proširila na područja motivacije nesvesnog ponašanja i ličnosti u celini. Uporedo sa tim sve više kliničnih psihologa
se uključuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u oblast „socijalne intervencije".
P Nije baš jasno kakva je razlika između psihijatrije i kliničke psihologije. Zato takođe nije jasna granica između
rada socijalnih radnika i kliničkih psihologa?
27
O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uočiti. U stvari, psihijatrija, klinička psihologija i klinička sociologija
najčešće nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u rešavanju ljudskih problema „pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u različitoj razmeri od slučaja do slučaja. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasičnom
patologijom, klinička psihologija individualnošću pacijenta, a klinička sociologija ekološkim, odnosno socijalnim
aspektima slučaja.
P Zašto je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je već „pokrivala" psihijatrija?
O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava, karakterišu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo
jedinstveno područje naučne aktivnosti, danas je sigurno višestruko „isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u
okviru svog predmeta opisivala, proučavala i objašnjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izučavala, samo su
pozicije bile različite. Međutim, psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je psihologija, pored
ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga, razlike između patološkog i normalnog nisu ništa jasnije nego razlike
između psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje rešenje bilo udruživanje obostranih pozitivnih dostignuća u'cilju
zajedničkog pružanja pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć potrebna.
P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija patološkim pojavama ličnosti?
O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne može prihvatiti. Već smo rekli da se u konkretnim
slučajevima patološko i normalno pojavljuje uporedo, naizmenično, povezano i često nerazmrsivo. Usled toga je i
teorijsko određivanje staje normalno a šta patološko gotovo nemoguće. Dodajmo tome da se i psihologija i
psihijatrija bave pojavama ponašanja u celosti, što znači da „zadiru" u oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve
posmatrane pojave pokušava da objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje
pozicije, mada svaka od njih zadržava dihotomiju „normalno - patološko". Ako bismo hteli da navedemo značajnu
razliku između njih onda bismo rekli daje psihologija više teorijska i eksperimentalna nauka, a psihijatrija više
primenjena, praktična i „podržavljena". Mnogo puta društvo ili država intervenišu, u svom interesu, u slučaju
pojedinaca koristeći se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama.
P Ako je granica između psihologije i psihijatrije nejasna, staje onda klinička psihologija?
O Nema nikakve zabune oko razgraničenja psihologije i psihijatrije. Ispravno je reći da se u nekim pitanjima one
dodiruju ili prepliću, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naročito u tretiranju najopštijih pitanja,
28
kao što su razvoj i formiranje ličnosti, priroda i podela motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i
društva u formiranju ličnosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema, kao i u pitanjima mehanizma
izazivanja promena u ponašanju i u ličnosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije, pristupe izučavanju
i kriterijume.
Klinička psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. To znači da se ona oslanja na od nje šire, bazične
discipline: učenje o ličnosti, genetičku psihologiju, socijalnu psihologiju, opštu psihologiju i psihopatologiju.
Međutim, ona nije samo „pozajmljivač" već i sama kreativno unapređenje te discipline u okviru svoje problematike.
P Kakva je razlika između kliničke psihologije i psihopatologije?
O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi psihopatologijom uopštavajući iskustva i istraživanja koja se
sprovode u raznim disciplinama. Klinička psihologija se ne interesuje za patologiju „kao takvu", već za ličnost koja
se ispoljava patološki kao i za naučna menjanja te ličnosti. To znači daje klinička psihologija bliža psihijatriji nego
psihopatologiji.
P Ograđivanje kliničke psihologije od abnormalnog, ili psihopatološkog stvara utisak daje ona neka vrsta „male
psihijatrije".
O Taj utisak je pogrešan. Polazimo od toga da se klinička psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna
patologija bave pojavama koje se vide ali čija je suština, a ona postoji i to van vidnog polja, dostupna samo
mišljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinička psihologija ono čime se bave klinički psiholozi. To je definicija koja
priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina, i po praksi klinička psihologija i psihijatrija imaju isprepletene
granice. Pošto se praksa odvija u društveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu reč,
klinički psiholozi su manje značajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jače, važnije discipline: dijagnostika ili
terapija. Njihovo mišljenje i njihova praksa podležu cenzuri psihijatra, pa i to utiče da kliničku psihologiju
ocenjujemo kao „malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodoloških načela, oni su po
realnim merilima slabiji partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s druge strane, praksa je pod
odlučnijim uticajem teorije. U praksi se radi ono što je po teoriji dobro, perspektivno i dopušteno. Ako sad
uporedimo teorijsku misao psihijatrije i kliničke psihologije o „suštini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer
o „čoveku kome je potrebna psihološka pomoć" više govori psihološka literatura, odnosno psihološke teorije.
Inverzija snaga u praksi očigledno je uslovljena drugim faktorima, tradicijom, učešćem medicine u društvenoj moći
i ostalim činiocima. U svakom slučaju, ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju, onda je psihijatrija „mala
psihologija" kao stoje i bolesno u ličnosti samo faza, deo ili aspekt šire i bitnije celine sistema čoveka kao osobe.
29
P Zar je teorijska misao o patološkim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut.
O Vodeći teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponašanja,
egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patološkog i normalnog kao i konkretan,
pojedinačni slučaj. Uporedo se prikazuje, klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Veće naglašavanje patološkog
u pojedinim teorijama ne znači daje to nužno, daje stvarno tako, već da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz
određenih razloga. U vreme kada su vodeće teorije o ličnosti nastale, patologija je bila mistifikovana. Danas je
situacija prilično drugačija. Većina vodećih teorija o ličnosti i ponašanju doprinela je demistifikaciji mentalnih
anomalija i poremećaja, tako daje „mit o mentalnoj bolesti" zaista srušen. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije
u psihijatriji od ,,teške patologije" na probleme društva ili „normalne ličnosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u
ulogu „malih sociologa".
P Da li su psihijatrija i klinička psihologija, kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazišle ljubomoru,
rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje?
O Ljubomore i rivaliteta nema među naukama već jedino medu ljudima. Dosta su česti slučajevi da se umesto
saradnje, koja je samo prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je manje između socijalnih
radnika i kliničkih sociologa, nego između psihijatara i kliničkih psihologa. Međutim, sve je više zajedničkih istupa
i pravih sinteza napora u kojima je prevaziđena fahovska podela. To je naravno lakše izvodljivo u istraživanjima i u
knjigama nego u praksi. Razlog je taj što je u praksi psihijatrija apriori starija po društvenoj podeli i institucionalnoj
hijerarhiji.
P Ako ostavimo pitanje saradnje među profesijama i vratimo se pitanju kliničke psihologije kao naučne discipline,
moramo ponoviti: Da li je klinička psihologija samo transmisija otkrića psihološke nauke na kliničku praksu?
O Ta je faza odavno prevaziđena. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izložena uticaju
kliničkih problema. Mnogo više nego ranijih decenija psihološke nauke se bave kliničkim problemima. Do toga je
došlo zbog toga što su mnogi kliničari stvorili psihološke teorije. Većina teorija ličnosti je potekla od kliničara! To
je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patološkim pojavama.
Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih, na
primer učenja, mogu da se primene i na pacijente čak i sa teškim formama poremećaja. Očigledno je dakle da prava
otkrića nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu, kao što nije isključeno da hemičar
pronađe fizički zakon, a fizičar hemijski. U oba slučaja „predmet" je zajednički: osoba i materija.
30
P Mislim da smo se sada približili tome staje predmet kliničke psihologije. Da lije tačno daje osoba ili ličnost taj
predmet?
O Ima više nauka koje se bave izučavanjem osoba ili ličnosti. U prvom redu to su teorije ličnosti, zatim
psihoanaliza, pa teorije učenja, genetička psihologija, kulturalna i opšta antropologija. Za razliku od njih, klinička
psihologija se bavi deficijentnim, devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem,
ponašanjem, različitim specifičnostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize,
kliničke psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednička je orijentacija na patološko u ličnosti i traganje za
načelima i načinima korigo-vanja. Sve ove tri nauke imaju nešto zajedničko, što nije razlog da se bilo koja ukine,
kao što ima i posebnog, što obogaćuje kliničke nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene.
One predstavljaju različite puteve kojima naučna misao i praksa pokušavaju da dosegnu istinu i rese probleme. Iz
toga proizilazi da je klinička psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju
nauke.
P Klinička psihologija je primamo metodološka disciplina, jer ona nema svoj specifičan „predmet", ali su pristup i
metoda kojima se koristi ili koje razvija specifični i u odnosu na psihijatriju, kao i za kliničku sociologiju i druge?
O Metodološka strana kliničke psihologije je njena specifičnost i prednost u odnosu na psihijatriju. Međutim,
pogrešno je redukovanje kliničke psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama,
jer se tehnike smenjuju, zastarevaju. Sem toga, već smo rekli da se klinički psiholozi bave svim kliničkim
problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze drugačije. Sasvim je jasno da ako govorimo
0 razlikama u terminima „pristupa" da onda lako dolazi do ukrštanja ili čak brisanja razlika između „pristupa", što se
i događa. S druge strane, netačno je da klinička psihologija samo „uzima" od bazičnih psiholoških disciplina.
Proučavanja sa Wechslerovim skalama, koje su klinički instrumenti, doprinela su proširivanju znanja o razvoju
inteligencije, o činiocima koji unapređuju ili otežavaju razvoj, o povezanosti inteligencije
1 ličnosti i mnogim drugim. Znači daje put dvosmeran, a ne jednosmeran.
P Iz rečenog sledi da je klinička psihologija primarno metodološka disciplina. Da li to znači daje njen „predmet"
zajednički sa „predmetom" psihijatrije i kliničke sociologije?
O Klinička psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psihološka pomoć. To znači da postoji
sličnost sa psihijatrijom utoliko što se obe nauke bave pojedincima. Međutim, tu postoje i znatne razlike prema tome
kako definišemo pojedinca. Pre svega, psihopatologija pojedinca češće je nejasna nego jasna, češće je pomešana sa
nepatološkim nego stoje čista. To znači da se psihijatrija bavi samo delom ličnosti pojedinca, delom koji nju zanima
i koji nazivamo patološkim. Danas je, međutim,
31
jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam nešto što bar toliko zavisi od ocenjivača koliko od same pojave kao
takve. Zbog tih imanentnih nejasnoća u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim što pre-vazilazi njenu
definiciju. Klinička psihologija je prevazišla dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Njen je predmet
individualna ličnost, dakle nešto što je stvarno i nepodeljeno. Klinička psihologija nije nauka o psihopatologiji
uopšte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i veština
da se pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoći ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoći.
P Ovakvo određenje je vrlo široko. Pre svega, staje individualna psihologija a šta klinička? Zatim, ako otvorimo bilo
koju savremenu knjigu o kliničkoj psihologiji, naći ćemo obavezno poglavlje o teorijama, kliničkim sindromima i
tehnikama dijagnostike i psihoterapije.
O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je „rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, međutim, nije
isto što i klinička psihologija. Proučavanjem individue bave se mnoge psihološke discipline, ali praktično samo
klinička psihologija obuhvata ceo životni ciklus čoveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program
intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je „predmet" pojedinac, a u psihoterapiji „predmet" je i par i
grupa. Teorije ličnosti, kojih ima mnogo, bave se uopštavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom ličnosti.
Čak i kad neka teorija ima instrumentarijum, on je praktično uži od arsenala koji se koristi u kliničkoj praksi.
Klinička psihologija je ona disciplina koja praktično i konsekventno koristi klinički metod u intenzivnoj i
ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograničavajući se na psihopatološki „segment" ili samo jedan teorijski „aspekt".
Najzad, dobro je poznato da je Pijaže koristio klinički metod u svojim istraživanjima, ali je područje posmatranja
ograničio na dečji uzrast i razvoj mišljenja. Ipso facto, Piaget nije istraživao predmet kliničke psihologije. Iz ovoga
stoje izloženo treba da sledi da predmet kliničke psihologije nije teorija ličnosti (spekulativni sistem),
psihopatologija ili psihoanaliza, niti su to klinički sindromi (sistem kategorija), već ličnost konkretnog pojedinca
koji je postao „predmet" jer je nemoćan da sam uspešno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On je u
stanju „potrebe za psihološkom pomoći", a klinička psihologija pokušava da otkrije zašto i kako, ali i da ponudi
pomoć koja će olakšati „pozitivno prevazilaženje" negativne pozicije „potrebe za pomoći". U mnogim slučajevima
sadržina tog negativnog stanja nije obuhvaćena ni jednom teorijom ličnosti niti je navedena u klasifikaciji
psihijatrijskih poremećaja.
32
II. PSIHODIJAGNOSTIKA
Psihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi praktičnim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i
psihološke procene. Ona se razvila u okviru kliničke psihologije kao glavna delatnost psihologa. Od samog početka
razvoja kliničke psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Ona je bila i uzrok i
uslov prodora psihologije u psihijatriju. Više decenija, razvitak kliničke psihologije je ocenjivan, isključivo, na
osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike,
počev od početka šesdesetih godina, počeo je da se gubi. Najopštiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike
bili su trojaki. Validaciona istraživanja su uzdrmala mit svemoći instrumenata kliničke psihologije. Praktični
rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih stručnjaka nisu dostigli nivo očekivanja. A treći razlog je
otpor samih psihologa koji su ograničavanje svoje aktivnosti u praksi, na psihodijagnostiku, doživeli kao sputavanje.
Svi ovi činioci doveli su do sadašnje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadašnji admi-ralski brod kliničke
psihologije, ustupajući svoj položaj, gubi počasno mesto.
Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobražavajući se i prilagođavaju-ći. Taj razvoj može se prikazati i preko
periodizacije.
Periodizacija razvoja psihodijagnostike
Prednaučni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najduži, jer su počeci u vrlo dalekoj prošlosti. Glavnu odliku
prednaučnog perioda čini buđenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponašanja, kao i potpuni nedostatak
proverenih znanja. Izučavanje ovog perioda može doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne
psihijatrije, u kojima se vrše komparativna proučavanja primitivnih plemena i naroda, sa stanovišta njihove
„psihijatrijske prakse", daju nam mogućnost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Mada je •«}>siiSL<Ju«,
v^^^^^^tsjrois^sjka^
Q usuČAj&i,
psihologiji i psihijatriji, takva razmišljanja imaju opravdanje u tome što je psihodijagnostika istorijski nastavak iste
potrebe da se saznanja o ljudima učine valjanim, sigurnim i pouzdanim osloncem za orijentaciju i planiranje mera i
ponašanja.
Period laboratorijske eksperimentalne psihologije započinje sa Fehnerom i njegovim razvijanjem psihofizike. U to
vreme nije bilo kliničke psihologije, ali je psihološki metod koji je zasnivao Fehner, a kasnije razvio Vunt inspirisao
neke psihologe da pomoću istih metoda ispituju duševne bolesnike. Ovo direktno, mehaničko prenošenje metode
eksperimenta iz psihološke laboratorije u duševnu bolnicu, sa namenom da postane dijagnostički eksperiment,
završilo se neuspe3 Psihodijagnostika
33
hom. Mada su dobijeni rezultati bez praktične vrednosti, sama ta ideja je podstakla pojedine psihijatre da stvore
eksperimentalnu psihijatriju (Kraepelin). Ovaj period je značajan za psihodijagnostiku samo indirektno, kao
demonstracija jednog naučno empirijskog opredeljenja psihologije. Međutim, nameće se i jedna važna pouka, da
znanje i smisao moraju prethoditi metodi, pa i eksperimentu, jer je sam čin eksperimenta, ili bilo kog drugog
metodskog postupka, ma koliko bio sličan fizici kao egzaktnoj nauci - prazan.
Period testova je izuzetno važan za psihodijagnostiku, jer su psihološki testovi, u instrumentarijumu kliničkih
psihologa, više decenija zauzimali prvo mesto. Ovaj period započeo je konstruisanjem i objavljivanjem BineSimonove skale inteligencije (1905). Ovaj se događaj može smatrati i početkom savremene kliničke psihologije.
Kasnije se, po uzoru na Binetovu skalu, konstruišu mnogi drugi psihološki instrumenti. Izuzetan uspeh ovog prvog
testa inteligencije pod-stakao je velike nade i doveo do stvaranja pravog „testovnog pokreta" pre svega među
psiholozima. Instrumenti ovog tipa stiču veliku popularnost i među psiholozima, ali i među drugim stručnjacima i u
javnosti. Ovaj pronalazak je razbudio velike nade u pogledu moći psihologije, mogućnosti merenja psiholoških
osobina i objektivizacije. Testovi ostaju strukovni simbol psihologije, kao što i testiranje figurira kao centralni
zadatak kliničkih psihologa, sve do završetka drugog svetskog rata. Ceo taj period možemo nazvati „testovnim
romantizmom". On je počeo da jenjava jednim delom i zato što su preterivanja demaskirala neosnovanost uloženih
nadanja. Klinički psiholozi su morali da uvide da je bez osnova optimizam testovnog romantizma, uverenje da će
psihodijagnostički problemi moći da se rese ako se na utvrđenim psihometrijskim osnovama konstruiše dovoljan
broj pojedinačno valjanih i proverenih testova.
Period baterija ili sistema instrumenata označava pojavu i prihvaćenost jedne metodske ideje u kliničkoj psihologiji i
psihodijagnostici. Klinički psiholozi prvih generacija prihvatali su ideju primenjenog naučnika sa svim
ograničenjima. Jedno od ograničenja je zahtevalo da se ispituje samo ono što se može naučno odrediti i „meriti". To
je bio podstrek ekspanziji psihometrije i mernih instrumenata svih vrsta u kliničkoj psihologiji. Pored testova
pojavljuju se i nove kategorije instrumenata, upitnici, inventari i skale procene. Složenost pojava koje su klinički
psiholozi susretali u teoriji (psihopatologija) i u praksi, kao i želja da afirmišu sebe i psihologiju, dovela je do
nagomilavanja instrumenata u procesu ispitivanja pojedinaca. Sveobuhvatnost dijagnostičkog pristupa izrodila se u
jednu tehnologiju „beskonačnog testiranja". Taj fenomen nije specifičan samo za kliničku psihologiju, on je
svojstven savremenoj medicini. Izlaz iz te apsurdne situacije vodeći metodičari u psihodijagnostici videli su u
uvođenju skupina instrumenata koji zajednički imaju veću dijagnostičku moć. Tu ideju je prvi naučno ispitao, u
okviru harvardskog projekta, Mari (Henry Murrav, 1938). Nekoliko godina kasnije Rapa-port (David Rapaport,
1945) je u jednom izuzetno značajnom istraživanju ponudio i teorijsku osnovu za jednu psihodijagnostičku bateriju
instrumenata. Slične ideje nalazimo u osnovi takozvanih inventara ličnosti. Nesumnjivo je da uvođenje baterija ili
sistema instrumenata predstavlja viši stepen metodskog razvoja psihodija-gnostike. Potencijal ove metodske forme
dosta je proučavan, naročito u vezi sa
34
različitim „profilima" sposobnosti i ličnosti. Bilo je dosta spekulacija, ali i empirijskih istraživanja o vezi između
konstrukata, kao što su sindrom i struktura ličnosti i profila učinaka na baterijama instrumenata. Glavne promene u
pogledu baterijskog koncepta odigravaju se u napuštanju ideje da je moguće stvoriti neku univerzalnu superbateriju
pogodnu za rešavanje svih dijagnostičkih problema. Izgleda da je prevladalo uverenje da se baterije moraju formirati
prema užim područjima kliničke problematike.
Najznačajnije promene u današnjoj psihodijagnostici dešavaju se na planu nicanja novih sistema instrumenata
prilagođenih specifičnoj problematici. Kao što je napuštena ideja o jednoj jedinstvenoj, univerzalnoj psihijatriji, koja
je nadležna za sve (koncept „dinosaurusa"), pa je umesto nje došlo do formiranja posebne dečje psihijatrije
(psihijatrija razvojnog doba), neuropsihologije, socijalne psihijatrije, tako je i univerzalna baterija psiholoških
instrumenata prilagođena užim, ali i jasnije određenim problemima. Neke pojave u tom nizu su toliko nove da su
zasad malo obrađivane na adekvatno naučni način, kao što su dijagnostičke tehnike pojedinih psihoterapijskih škola.
Period vankliničkog prodora je etapa u razvoju kliničke psihologije uopšte, a delimično i psihodijagnostike. Glavnu
odliku ove faze razvoja čini proširivanje ciljeva kliničkih disciplina, psihijatrije i kliničke psihologije. Pod tim
podrazume-vamo primenu kliničke metode u rešavanju problema ljudi koji nisu pravi pacijenti, a nisu ni duševni
bolesnici. Pozadina ove ekspanzije je spreg komplementarnih potreba. Sa jedne strane, psihijatri i klinički psiholozi
su u periodu posle drugog svetskog rata stekli znatno samopouzdanje u svoju stručnu moć i uverenje da mogu
pomoći i bolesnima i zdravima. Na drugoj strani, izvan zidova bolnica problemi odnosa među ljudima i samih ljudi
sa sobom postali su sve važnija tema i u okvirima institucija. Psihijatri i klinički psiholozi su pozvani da pomognu u
rešavanju toga što danas nazivamo „problemima življenja". Dok su se psihijatri latili posla da utiču savetima i
raznim oblicima psihoterapije, klinički psiholozi su nastupili kao stručnjaci za naučnu psihološku procenu ličnosti.
Ova ekspedicija kliničara u vanklinički prostor, pre svega u SAD, dovela je do psihijatrizacije niza socijalnih
problema. Pored toga što su kliničari predstavljeni kao mitski, svemoćni spasioci, što su pojmovi ličnost,
psihoterapija i psihološka dijagnostička procena kao naučno zasnovana procedura preuveličani u jednom društveno
istorijskom kontekstu, pojavili su se i neki, neočekivano pozitivni efekti. Naime, naučna provera ovih intervencija
utvrdila je da su u zabludi bile obe strane, i javnost i stručnjaci kliničari. Moć kliničke metode osporena je istom
silinom kojom je i uzdignuta u romantičnoj fazi. To je bio početak jedne akcije provere moći kliničke metode, čak i
unutar zidova institucija psihijatrije, i verovatni početak njene javne kritike i defanzivne pozicije.
Vanklinička primena dijagnostičke grane kliničke metode, psihodijagnostike, poznata je bila i ranije. Koristeći iste
postupke ispitivanja kao i klinički psiholozi u kliničkim prilikama, nemački vojni psiholozi su proveravali ličnost
letača (Simoneit, 1930). U okviru jednog širokog projekta istraživanja ličnosti, koji je sproveo Mari (1938),
primenjen je klinički metod dijagnostikovanja osobina. Zastupljena su sva bitna načela: svaka osoba pojedinačno
ispitana je sa velikim
35
pragmatičan, i koji tolerantno uključuje i elemente statističke metode („iskustvo") i eksperimenta („terapijski
eksperiment" i variranje tretmana i procedura). Sve ipak zavisi od onoga koji metod primenjuje i koji je u poziciji
arbitra, kao što je i režiser ili dirigent u odnosu na „svoj" film ili „svoj" orkestar.
Struktura kliničke metode
U prethodnom poglavlju bavili smo se pitanjem kliničke psihologije, a sada se srećemo sa nizom novih pojmova kao
što su: klinički metod, studija slučaja i psihodijagnostika. Sa tim u vezi nameće se pitanje šta ti pojmovi označavaju
i da li su međusobno povezani.
Klinički metod ima jedno šire i jedno uže značenje. U smislu prvog, širokog značenja, klinički metod predstavlja sve
ono što karakteriše rad medicine u izvršavanju dijagnostičkih i terapijskih poslova. S obzirom na razgranatost
medicine moguće je odrediti karakteristike kliničke metode i za pojedine specijalističke oblasti. Po toj logici
dolazimo do definicije kliničke metode u užem smislu, koja odgovara delatnosti kliničke psihologije kao jedne od
pomoćnih grana neu-ropsihijatrije, dakle medicine. Takva definicija, ma kako ona bila formulisana, mora da
obuhvati osnovna metodska načela, operativne principe dijagnostike, terapije i preventive, kao i kriterijume po
kojima se delatnost izvodi. Međutim, klinički metod je pojam koji se koristi i u psihologiji. On se definiše kao prevashodno idiografski eksplorativni pristup koji se razlikuje od statističkog i eksperimentalnog metoda. Ako
uporedimo glavne odlike medicinske i psihološke definicije kliničke metode, onda uočavamo bitne razlike u
pristupima, u naglašavanju suštine. Medicinske definicije stavljaju u prvi plan pragmatički princip. Težište je na
tome da klinički metod služi obavljanju osnovnih ciljeva medicine i lekara, a to je pomaganje, dijagnostikovanje i
lečenje bolesnika. Psihološka definicija u prvi plan stavlja saznajne logičko metodološke postulate. Težište
psihološke definicije je na tome da posluži ciljevima nauke. Sasvim razumljivo, u kliničkoj psihologiji se ove dve
orijentacije prepliću i dopunjuju. Klinički metod je u psihologiju dospeo preko kliničke psihologije. To je bio put
povratnog uticaja prakse na psihološku nauku i put delovanja medicinske tradicije na akademsku psihologiju. Glavni
termini koji se upotrebljavaju u kliničkoj metodi i medicinskoj tradiciji su: krevet, bolest, istorija bolesti, mentalni
poremećaj, patološki entitet, dijagnoza, terapija, simptom, sindrom, medicinski model, etiologija i drugi. Da
zaključimo, klinički metod ima dva značenja, prvo značenje je široko, deskriptivno i delimično tautološko: klinički
metod je opšti naziv za radne postupke, tehnološku i stratešku orijentaciju kao i vrstu instrumen-tarijuma kliničke
psihologije. Drugo značenje je uže i odnosi se na određeni uticaj medicinske tradicije na psihodijagnostiku. U ovom
drugom smislu klinički metod posmatramo kao konstituentu psihodijagnostike.
Studija slučaja je pojam koji se upotrebljava u oblasti socijalnog rada, U psihijatriji, u kliničkoj psihologiji, a pod
drugim nazivima i u kriminologiji, istori-ografiji i književnosti. Sa filozofsko-metodološkog stanovišta između
pojmova klinički metod i studija slučaja, postoje bitne sličnosti. Oba pojma označavaju
brojem različitih instrumenata, zastupljeni su instrumenti za sve bitne osobine, svi dobijeni rezultati su kvantitativno
i kvalitativno obrađeni i analizirani, i svi prikupljeni podaci o svakom pojedinom slučaju prikazani konzilijumu svih
eksperata, koji su o svemu raspravljali, pa je tako složen završni izveštaj. Ovaj metod rada, koji je suštinski
psihodijagnostika, i koji je bio primenjen na studentima, ponovo se uvodi u toku drugog svetskog rata u procesu
izbora savezničkih komandosa. Ovaj rad i dobijeni rezultati, pod nazivom OSS program, podrobno je analiziran u
nizu stručnih radova iz psihodijagnostike. Pošto se u tim radovima uvodi nov termin procena ili procena ličnosti,
postavilo se pitanje šta se pod tim nazivom podrazumeva. Na to pitanje Kronbah (Cronbach, 1960) odgovara:
Metod procene ličnosti predstavlja dinamičku interpretaciju jedne osobe pomoću nekog kompleksnog testa ili jedne
skupine raznorodnih metoda. Procena se najčešće daje u dva oblika: 1. U formi kompleksne analize ličnosti ili 2. u
formi predviđanja budućeg uspeha posmatrane osobe, po sposobnostima normalne ili natprosečne, na nekom
odgovornom poslu. Klinički metod ispitivanja ličnosti pojavljuje se u dve varijante i sa dva naziva. Klinička
varijanta, koja se naziva psihodijagnostika, nudi „kompleksnu analizu ličnosti". Vanklinička varijanta, koja se
naziva metod procene ili procena ličnosti, nudi „predviđanje budućeg uspeha". Zato nam se i čini blisko mišljenje
Prelingera i Zimeta (1964) koji kažu:
Procena (ličnosti) je, prema tome, primena kliničke metode pri ispitivanju normalnih osoba.
Od posebnog je značaja bilo istraživanje, koje su izveli Kelly i Fiske (1949), u kome je upotrebljen metod procene
ličnosti da bi se predvideo uspeh u kliničkoj psihologiji. Ispitivanje je obavljeno na kliničkim psiholozima
novajlijama, uz upotrebu skupine poznatih instrumenata. Pošto je ispitivanje završeno, jedna grupa renomiranih
kliničara je obradila dobijene testovne podatke, i na osnovu dobijenih rezultata i svoje stručne analize dala je svoju
procenu „verovatnog uspeha" kandidata u kliničkom radu. Rezultati ove dugoročne studije ostavili su autore u
nedoumici, pa su oni odustali od globalnih i jasnih zaključaka. Da bismo razumeli njihov stav, navodimo sledeći
rezultat: najveći uspeh u predviđanju postignut je interpretacijom Bender geštalt-testa, koji se inače preporučuje za
testiranje psiho-motome zrelosti ili moždanih oštećenja(l) Da psiholozi ne odustaju lako od svojih ubeđenja,
ilustruje činjenica da su, posle ove studije, vrlo sličan projekat sa istim ciljem, ali na ispitanicima novajlijama u
psihijatriji, sproveli Holt i Luborski (1958). Njihovi nalazi su bili istog kvaliteta kao i nalazi njihovih prethodnika.
Period vankliničkog prodora nije se završio onako kako su očekivali glavni protagonisti ekspanzije kliničke metode.
Štaviše, postignuto je nešto suprotno očekivanjima. Srušen je mit o svemoćnosti kliničke metode, o kliničaru kao
nenadmašnom stručnjaku za ljudsku dušu i ponašanje i o postojećem instrumenta-rijumu i tehnologiji. Umesto toga,
psihologija je dobila niz novih saznanja o tome šta sve može da utiče na tačnost procene i sigurnost predviđanja
ponašanja ljudi.
Period pragmatizma je ovaj u kome sada živimo i primenjujemo klinički metod. Ne možemo tačno odrediti početak
ovog perioda u hronološkom smislu. Međutim, on je počeo kada su potamnele dve velike zvezde koje su za kliničke
psi36
hologe bile putokaz u svetlu budućnost. Jedna je psihoanalitička teorija, a druga velika psihodijagnostička baterija.
Obe te zvezde su izgledale kao da već imaju u sebi, ako ne gotove odgovore na sva moguća konkretna pitanja
kliničke prakse, a ono bar načelna rešenja. Sa tom verom, kretanje napred je bilo obezbedeno svima onima koji su
hteli i umeli da uče, da saznaju veliku strukovnu i naučnu tajnu Velikih Principa. Oni koji bi u tom uspeli, pošto su
prethodno položili sve specijalističke, magistarske i doktorske ispite, kao i sijaset super specijalističkih kur-seva, bio
je otvoren put u jedan pošten i lagodan profesionalni život u kome bi takvi stručnjaci živeli pravim životom
primenjenog naučnika. U to divno vreme, koje obično nostalgično nazivamo „zlatno doba" kliničke psihologije,
klinička psihologija (ali ne samo ona) nudila je novajlijama veru i nadu da su dva najveća problema prakse, opšta
teorija i opšti klinički metod, već preneti sa neba u naučne knjige.
Sve je to počelo nekako neprimetno. Možda je svemu tome kumovao Mel (Meehl, 1956) koji je sa svojom, sada već
klasičnom komparativnom studijom Poredenje kliničke i statističke predikcije, ubrzao proces „erozije poverenja" u
naučnu pouzdanost kliničara i kliničke metode. Posle žustre diskusije koja je usledila posle objavljivanja Melove
monografije, u kojoj su se konfrontirali akademski psiholozi, sa naučnih pozicija, i klinički psiholozi, sa empirijskih
pozicija, usledio je jedan težak period za kliničku psihologiju. Počele su da stižu loše vesti i sa istraživačkog fronta.
Validaciona istraživanja kliničkog metoda obilovale su nepovoljnim rezultatima. Taj period kritičkog preispitivanja
zaustavio je napredak kliničke psihologije, odnosno kretanje na stari način. Došlo je do izvesnog raslojavanja medu
kliničarima. Jedni su se okrenuli akademskoj karijeri, naučnoj psihologiji, i svoj novi status su platili vrlo žestokom
kritikom kliničke metode. Drugi su postali razočarani svojom profesionalnom ulogom i mestom u vertikali
institucije. Ovi su uglavnom okrenuli leda kliničkoj metodi, u smislu dijagnostike, i potražili su sebi novu ulogu kao
psihoterapeuti, savetodavci, osnivači raznih instituta za „razvoj ljudskih potencijala", ili su se latili posla u
rehabilitacionim i projektima mentalne higijene, koji su postavljali blaže metodske kriterijume. Oni treći, koji su
ostali i kojima se sada pridružuju nove generacije, nastoje da prihvate realnost, profesionalni život bez dve velike
zvezde i nade. Oni znaju da nema opšte važeće teorije niti opšte svemoćne metode. Izlaz se traži u vezivanju za
konkretnu praksu, u upoznavanju naturalističkih vidova problematike i pronalaženju dijagnostičkih sredstava sa
uskom, specifičnom namenom. Takav razvoj, okretanje ka užim i konkretnijim problemima umesto tumaranja po
velikim mitovima, predvideli su mnogi kliničari, pisci revijalnih studija, još polovinom šezdesetih godina. Kao trend
će se proširiti i trajati sve dok se ne pojavi neka nova Velika Zvezda.
Vertikalni razvoj psiho dijagnostike
Klinički psiholozi koji su svojim radom, istraživanjima i teorijsko-metod-skim doprinosima formirali
psihodijagnostiku kao zasebnu formu kliničke metode, postali su poznati stručnjaci, poznati naučnici ili i jedno i
drugo. Klinička psi37
hologija je s vremenom postala, kao i druge struke i nauke, zasebna „supkultura" sa svojim velikanima, mitovima,
pravilima, igrama i ritualima. Nije mali broj kliničkih psihologa koji su svojim velikim znanjem, iskustvom,
razultatima i doprinosima stekli renome u struci, u nauci i u javnosti. Živeći pored medicinara, radeći u istoj
instituciji na sličnim zadacima, ti su psiholozi postali ,,primarijusi" i specijalisti. U gotovo svim zemljama sa
razvijenom kliničkom psihologijom uveden je sistem stepenovanja stručnosti. Kod nas postoji stepen specijaliste
kliničke psihologije, koji se zbog administrativnih krutosti naziva „medicinska psihologija". U svakom slučaju
praksa kliničke psihologije može da se ostvaruje u širem rasponu kvaliteta od nižeg do višeg. Ako razvoj kvaliteta u
kliničkoj psihologiji, a pre svega u psihodijagnostici, posmatramo više apstraktno i akademski, onda nam može
koristiti podela koju je predložio američki psiholog Robert Holt (1969). Holt je izneo mišljenje daje korisno da se
prilikom razmišljanja i ocenji-vanja vrednosti psihodijagnostike vodi računa o tome da kvalitet prakse varira u
jednom širokom opsegu. Ovo mišljenje se dobro slaze sa činjenicama koje smo naveli u vezi sa specijalizacijom.
Međutim, specijalizacija u kliničkoj psihologiji, a posebno u psihodijagnostici, može biti usmerena i na jednu užu
oblast. Na primer, specijalizacija može da znači daje neko postao ekspert za problematiku ometenih u razvoju, za
problematiku alkoholizma, za problematiku sudskih ekspertiza ili kazneno popravnih domova ili za problematiku
moždanih oštećenja i traumatizma. Uopšte, spisak specijalizacija prema specifičnostima problematike, sa kojima se
danas klinički psiholozi u svojoj praksi sreću i na kojoj rade, sve je duži. Pošto je teško predvideti kraj jedne takve
disperzije u primeni kliničke psihologije i psihodijagnostike, raspršenje specijalizacije je zaustavljeno silom zakona i
ograničeno na jednu opštu („generalističku") specijalizaciju. Već iz ovoga je jasno da se pravi smisao specijalizacije
traži u povišenju kvaliteta stručnosti. Koliko je moguće razrešiti suprotnost u značenju specijalističkog razvoja,
imajući u vidu problematiku kao sadržaj rada i kvalitet opšte stručnosti u primeni kliničke metode, ostaje da se
ispita. Holt je u svom predlogu imao u vidu jedan generalistički koncept razvoja po kome možemo razlikovati
kategorije metodskog pristupa. On je predložio podelu na dve kategorije: kategoriju naivnog pristupa i kategoriju
kultivisanog pristupa.
Osnovne karakteristike naivnog pristupa psihodijagnostici su sledeće:
1. O ispitaniku se prikupljaju podaci naturalističkim načinom i oni ostaju kvalitativne prirode.
2. Ispitivač se u potpunosti uzda u sebe i dobijene podatke. On ne raspolaže dokazima o povezanosti tih podataka
sa određenim kriterijumima. On ne vrši validaciona proveravanja ni svoje „metode" ni sebe kao procenjiva-ča.
3. Dobijeni podaci se obrađuju i tumače intuitivno, kvalitativno i globalno.
4. Kao dokaze valjanosti ovakvog načina rada i zaključaka stručnjak navodi svoje iskustvo u radu.
Na drugom kraju ove profesionalne evolucije nalazi se viši ili „kultivisani" način psihodijagnostičke prakse.
Osnovne odlike ovog stepena ili bolje reći kvaliteta rada su sledeći.
38
1. Ispitanik se podvrgava testiranju raznolikim sredstvima, naturalističkim i psihotehničkim: intervjuu, biografskoj
eksploraciji, projektivnim tehnikama i objektivnim testovima.
2. Gde god je moguće i kad god je to svrsishodno, podaci se kvantifikuju i vrši se statistička analiza.
3. Pronalaze se i primenjuju nove tehnike i postupci koji povećavaju „parametre" procenjivača.
4. Podaci se obrađuju prema opštim metodskim načelima, ali se uvek dovode u vezu sa specifičnostima
pojedinačnog slučaja.
5. Za prikupljanje podataka se koriste najnovija naučna dostignuća.
6. Kliničar i dalje zadržava vodeću ulogu u smislu selekcioniranja podataka, određivanja važnosti i integrisanja.
7. Celokupna metodologija se podvrgava periodičnoj kontroli u celini ili po delovima. Izvode se pilotska
istraživanja, analiziraju se pojedini instrumenti, pa i stavke, vrednuje se ceo agregat i pojedini instrumenti i analiziraju empirijski i teorijski kriterijumi.
Ova Holtova podela psihodijagnostičke prakse u stvari zaoštrava razlike između stvarnog stanja u struci i poželjnog
stanja. Većina kliničkih psihologa danas verovatno je bliža, prema stilu rada, Holtovom naivnom pristupu. To je
ujedno i opšta situacija u praksi. To što je Holt nazvao kultivisani pristup jeste slika naučnoistraživačke aktivnosti u
današnjoj psihodijagnostici. Rezultate te aktivnosti srećemo na kongresima, u časopisima i monografijama. Na
žalost, mali je broj praktičara koji se na ovaj „kultivisani" način bave svojim poslom, koji istražuju klinički metod i
njenu podvarijantu, psihodijagnostiku. Prema tome, „kultivisani pristup" je idealni tip, jedan progresivni program za
unapređenje kliničke psihologije, jedan put kako stvarnu kliničku psihologiju pretvoriti u naučnu disciplinu. Ovakav
mukotrpni način probijanja ne predstavlja masovnu pojavu. Pre bi se reklo da praktičari čekaju da istraživači za njih
prokrče put, ali zauzvrat, istraživači im za sada samo nude spiskove počinjenih grešaka. Zato istraživački radovi u
kliničkoj psihologiji i predstavljaju „deljenje packi" praktičarima i njihovom „naivnom pristupu". Sa druge strane se
opet postavlja pitanje da li je ponuđeni program usavršavanja kliničke metode putem sabiranja parcijalnih doprinosa
zaista perspektivan. Nama ovo izgleda kao neko srednje rešenje između dve krajnosti. Jednu krajnost čini pojava
Velikih Zvezda u teoriji (ontologiji) i metodologiji (epistemologiji) za koje se ne zna kada će stići. Drugu krajnost
čini zavetrina tradicionalne ljudske mudrosti oslonjena na osećajnost, iskustvo i razum (naturalizam).
S ta je psihodijagnostika
Psihodijagnostika je posebna varijanta kliničke metode koja je nastala najpre kao praksa kliničkih psihologa vezana
za ispitivanje slučajeva. Kasnije, psihodijagnostika podstiče istraživanja, pronalazaštvo i teorijsko metodska
razmišljanja, što zajedno dovodi do njenog konstituisanja kao metodske discipline u okviru
39
kliničke psihologije. Psihodijagnostikovanje je posao kojim se bavi najveći broj kliničkih psihologa, ali i psihologa
u nizu institucija van zdravstva. Ljudi van struke nazivaju taj posao psihološko testiranje. Međutim, postoji bitna
razlika između psihološkog testiranja i psihodijagnostikovanja. Dok je svako psihodijag-nostikovanje istovremeno i
psihološko testiranje, nije svako testiranje psihodijag-nostika. Razlika je u tome što psihodijagnostikovanje
podrazumeva teorijsku interpretaciju pomoću neke obuhvatne teorije ličnosti, dok se rezultat psihološkog testiranja
zaustavlja na nivou jedne klasifikacije ili parcijalne interpretacije predviđene priručnikom konkretnog instrumenta.
Najbližu analogiju tom odnosu nalazimo u medicini. Svaki laborant koji vrši analizu mokraće, krvi ili neko snimanje
može, posle izvesnog broja godina, da prepozna znake patoloških povišenja ili odstupanja. No, dijagnozu stanja
pacijenta daće lekar koji će prethodno da sakupi sve relevantne informacije, pa će na osnovu njih, kao i svog
teorijskog znanja i kliničkog iskustva, proceniti stanje pacijenta. Ono što je laboratorija za klinički metod, to je
psihološko testiranje za psihodijagnostiku.
Da navedena analogija nije samo formalna i retorička, najbolje potvrđuje praksa u psihijatrijskim ustanovama,
obično univerzitetskim klinikama, u kojima postoji poseban kliničko-psihološki odsek sa više psihologa. Tu su
klinički psiholozi koji se bave rutinski psihodijagnostikovanjem, tu se nalazi i jedan stariji, iskusniji psiholog i niz
mlađih praktikanata ili studenata na praksi. Komplikovaniji slučajevi se rešavaju tako što psihodijagnostičar izlaže
materijal pred skupom, a šef, koji nije testirao pacijenta, usmerava interpretaciju.
Psihodijagnostika je metodski hibrid koji je nastao sukcesivnim spajanjem tri tradicije, tri pristupa izučavanju
čoveka. U prvoj fazi se psihološki metod testiranja, ocenjen kao korisna tehnološka inovacija, prenosi na područje
psihijatrijske i medicinske problematike. U toj fazi psiholozi su laboranti, testeri, a njihov je zadatak da pruže
korisne dopunske informacije lekarima, psihijatrima. Osnovne alternative daljeg razvoja psihološke metode u toj
fazi bile su sledeće dve: ograničiti se na psihometrijsko testološku tradiciju i na toj osnovi unaprediti „psihološku
laboratoriju" ili povezati psihotehnologiju sa kliničkom metodom i usavršiti se u naturalističkom pristupu. Većina
kliničkih psihologa je izabrala drugu, kompromisnu varijantu razvoja. Tako nastaje psihodijagnostika kao posebna
varijanta kliničke metode koja ima tri bitne sličnosti: koristi naturalističko kvalitativno proučavanje problema,
koristi određenu tehnologiju i instrumentari-jum i zadržava pravo selekcije i integracije podataka. Tako je u
psihijatriji došlo do uvođenja dve paralelne kliničke metode. Treba priznati daje bilo znatnih otpora tome da klinički
psiholozi koriste intervju, a da i ne spominjemo „pravo" na upoznavanje slučaja u celini. Ovaj put razvoja
psihodijagnostike je sasvim zaokružen kada su klinički psiholozi uključili u svoj program rada i studiju slučaja. To
se sastojalo u „legalizaciji prava" na ispitivanje individualnog razvoja slučaja i uzimanja u obzir činilaca iz životne
sredine. Povezivanjem naturalističko-kvalita-tivnog, testovno-kvantitativnog i razvojno-ekološkog momenta u jednu
metodsku problematiku stvorena je psihodijagnostika u savremenom smislu.
Psiholozi su svaku novu fazu u razvoju psihodijagnostike precenjivali u kontekstu institucionalnog statusa, koji su
imali u psihijatriji, dakle, kao pobedu.
40
Činjenica je međutim daje izbor koji su načinili, još u prvoj fazi, doveo praktično do udvajanja, do dve paralelne
kliničke metode u psihijatriji. Kao da se obistinilo mišljenje po kojem su klinički psiholozi mogli da biraju između
sledeće dve uloge: da budu „laboranti" u psihijatriji ili da budu „mali psihijatri". Proširivanje psi-hometrijskotestološke opcije i povezivanje sa naturalističkim pristupom označio je prekretnicu, koja je doduše stvorila
psihodijagnostiku, psihološko-dijagnostičku varijantu kliničke metode, ali se, to se danas jasno vidi, na kraju udeo
nauke povukao pred naturalizmom. Sada smo, reklo bi se, ponovo došli na početak. Klinički psiholozi danas imaju
„mudrost i realizam", ali su izgubili svoj instru-inentarijum i pravo da sebe smatraju naučnicima ili da ih drugi tako
vide. U datoj situaciji izbor se svodi na dve mogućnosti. Jedna je da se potcene i obezvrede testovi i drugi psihološki
instrumenti, što sigurno nijednom iskusnom praktičaru nije teško. Neprimerenost psiholoških mernih instrumenata
složenoj psihijatrijskoj problematici jeste stvarnost koja se brzo uočava. Druga je mogućnost da se sadržaj
problematike, koju obuhvatamo naturalističkim putem i studijom slučaja, naučno obradi i formalizuje. Daje to u
ovom trenutku neostvarljivo, izlišno je dokazivati. Izgleda sasvim ljudski što u situaciji apsurdnog izbora većina
kliničara bira nešto treće - stav „učini što možeš".
PREDMET PSIHODIJAGNOSTIKE
Psihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi ispitivanjem upućenih slučajeva pomoću psiholoških
sredstava: razgovora, testova, tehnika i skala, i psihološkom procenom sposobnosti i stanja takvih osoba na osnovu
postignutih rezultata i stručne interpretacije. Kada pročitamo ovu definiciju nameću nam se mnoga važna pitanja. Ko
je taj „slučaj" koji se ispituje, šta se tu ispituje i šta se traži? Na ta pitanja možemo odgovoriti da se ovom metodom
ispituju psihološke osobine koje su relevantne za individualnu, grupnu ili socijalnu patologiju. Dati odgovor nas
upućuje na pojam patologije, odnosno psihopatologije. Jasno je da psihodijagnostiku smatramo jednim od načina
ispitivanja i procenjivanja psihopatologije. Taj način približavanja predmetu izaziva izvesnu skepsu s obzirom na
mnogobrojne kritičke polemike koje se već više godina vode o značenju tog pojma. Pre svih drugih nameće se
pitanje da li je psihodijagnostika našla svoj kriterijum razgraničenja normalnih, graničnih i patoloških pojava ili je
možda ona sama taj kriterijum za kojim se tako dugo toliko uzaludno traga. Na to pitanje možemo odgovoriti na
različite načine, ali ne možemo odgovoriti globalno. Ako je u pitanju inteligencija ili ako imamo na umu neke crte
ličnosti kao što su anksioznost, neurotičnost, ekstrovertnost i slične, onda je odgovor bliži pozitivnom. To znači da
psihodijagnostika može da doprinese kritičnom razgraničavanju na relaciji: normalno-patološko stanje, ili
ponašanje. Međutim, psihodijagnostika nije našla jedinstvene kriterijume za bitne opšte pojave, kao što je ličnost.
No, uprkos tome psihodijagnostika je i u tim pitanjima pogodno pomoćno sredstvo u davanju procene. Razlog za
ovo mišljenje je što je psihodijagnostika najobuhvat-niji i najkompleksniji način psihološkog istraživanja pojedinca
koji se danas rutinski koristi.
41
Psihodijagnostika i psihopatologija
Klinički metod je zato stvoren da bi lekari pouzdano prepoznali znake bolesti i na osnovu njih shvatili samu bolest
čoveka koga treba lečiti. Psihodijagnostika je nastala na ovoj klasičnoj osnovi, kao metodski pristup koji je u
mnogome komplementaran pristupu kliničke psihijatrije. Klinička psihijatrija i klinička psihologija imaju zadatak da
kod upućenih slučajeva, svaka na svoj način, prepoznaju bolesne pojave, da ih identifikuju prema određenom
klasifikacionom ili teorijskom sistemu i daju terapijske i preventivne preporuke. U načelu psihopatološkim
nazivamo one pojave ponašanja i ličnosti koje medicina tradicionalno leci, kontroliše ili proučava. Ovu vrlo široku
definiciju smo prihvatili zato što je granicu psihopatologije teško odrediti. Nesumnjivo daje najlakše obaviti
dijagnos-tikovanje onih stanja koja su ekstremna ili su tipična prema udžbeničkim opisima. Kada se dogodi daje
upućeni slučaj tipičan ili su pojave koje nazivamo simptom, znak, sindrom ili klinička slika tako ekstremno izražene
da ih prepoznaju i nestručnjaci, onda je dijagnostikovanje kratko i jednostavno i sve drugo treba da obavi terapija.
Međutim, u većini slučajeva pojave na koje se pacijenti žale ili se drugi žale na pacijente nisu tipične ni lake za
identifikovanje. Zato možemo reći da je razlog stvaranja psihodijagnostike bilo očekivanje da pomogne u
dijagnostiko-vanju nejasnih slučajeva. Ima slučajeva koji su jasni i sebi i drugima i lekarima, ima takvih koji su jasni
samo jednom od ovih aktera, međutim, ima i takvih koji su nejasni svima. To su „najteži dijagnostički problemi" u
čijem se razjašnjavanju velike nade polažu u psiho-tehničke instrumente.
Danas već znamo da „mikroskopiranje" ponašanja i ličnosti, odnosno proučavanje pojava posredstvom različitih
psiholoških instrumenata, dovodi do mnogih novih podataka koji izmiču naturalističkom i holističkom posmatranju
osoba. Međutim, ti novi podaci takođe moraju biti procenjeni prema nekim krite-rijumima određenim izvan tih
podataka. Tako se opet vraćamo na pitanje granice normalnosti i psihopatologije, na pitanje definicije duševnog
zdravlja, normalnosti i duševne bolesti. Savremena klinička literatura, koja se bavi ovom problematikom, uglavnom
nam nudi sliku stanja bez pozitivnih rešenja. Ističe se da su ovi pojmovi nastali empirijski, induktivno, i da se ne
mogu definisati bez izvesnog vrednovanja, bez uzimanja u obzir individualnih razlika i kulturalne relativnosti. Izlaz
koji se danas prihvata, a to je konsenzus delegiranih autoriteta, grubo nas podseća na činjenicu da uprkos napretku u
objektiviziranju posredstvom instru-mentarijuma dijagnostičke tehnologije, granice psihopatoloških pojava se
utvrđuju intersubjektivno.
Psihodijagnostika i ličnost
Kada je pisac ovih redova, na početku svoje stručne karijere negde sredinom pedesetih godina, predao psihijatru
svoj izveštaj o psihodijagnostičkom ispitivanju jednog pacijenta, ovaj je pročitao nalaz i prokomentarisao na sledeći
način: Odlično pogođeno i napisano, ali nije vaša stvar da dajete dijagnozu nego da analizirate ličnost. Mladi
psiholog je bio zbunjen ovim komentarom. Čak i da se složio
42
sa mišljenjem psihijatra verovatno da ne bi tačno znao kako da odvoji patološke pojave i ličnost kod iste osobe. I
kasnije se dešavalo damu upućuju slične prigovore. Poruka je bila uvek ista, a odnosila se na želju razgraničavanja
nadležnosti u dijagnostici. Sa načelnog stanovišta psihijatri su tražili da se psihopatološke pojave utvrđuju kliničkom
metodom psihijatrije, a pojave ličnosti metodom kliničke psihologije, odnosno psihodijagnostike. Slični
nesporazumi, sa mnogo više drame, dešavali su se oko psihoterapije. Ispalo je tako daje psihodijagnostika pozvana
da pomogne, ali su psiholozi zloupotrebili poziv i počeli su da ugrožavaju institucionalne nadležnosti psihijatara.
Postoje dva tematska područja u pogledu kojih postoji puna saglasnost da čine predmet psihodijagnostike:
inteligencija i ličnost. Inteligencija je predmet koji je najpotpunije ispitivan u psihologiji i koji je u nadležnosti
mentalnih testova već osam decenija. Oko ove problematike nema sporova ni oko teorijske, metodske ili
tradicionalne nadležnosti psihologije. Što se ličnosti tiče, tu je postignut prećutni sporazum, koji je isti u našoj zemlji
kao i drugde u svetu, da je teorijski pristup ravnopravan, a da psihodijagnostika ima metodsko preimućstvo.
U okviru kliničke psihologije prednost imaju one teorije inteligencije koje nisu strogo faktorističke i koje imaju
dodira i sa pojavama ličnosti. Na drugoj strani, prednost imaju one teorije ličnosti koje obuhvataju i mišljenje. Iz
ovih načelnih komentara zaključujemo da se psihodijagnostika u svim sektorima primene usredsređuje na ispitivanje
i procenu inteligencije i ličnosti ispitanika. To je tačno ali je nedovoljno obuhvatno određenje predmeta
psihodijagnostike. Naime, konkretizovani zadaci koji se danas rešavaju uz pomoć psihodijagnostike ne bi se sveli na
samo dve teme. S obzirom na vrlo raširenu uključenost psihologa u mnogobrojne sektore društvene podele rada i
različite specijalizovane ustanove: zdravstvene, školske, socijalne, kazneno popravne, rehabilitacione i istraživačke,
sigurno je da se radni zadaci raspršuju u širokoj lepezi. No, uprkos tome, ako prihvatimo jedno šire određenje
pojmova inteligencije (pozitivne i negativne modalitete) i ličnosti (pozitivne i negativne modalitete), onda se skoro
svi zadaci psi-hodijagnostičke procene mogu u te pojmove uključiti.
Već smo prethodno konstatovali daje predmet kliničke psihologije pacijent pojedinac, ali isto tako i bračni par,
porodica ili mala grupa. Dok je klinička psihologija prošla kroz transformaciju i pretvorila se iz individualne u
socijalnu kliničku psihologiju, klinički metod je tu promenu pratio samo delimično. Pojedinac je i dalje ostao stvarni
predmet psihodijagnostike, a parovi, porodice i male grupe su prešle u nadležnost psihoterapije i preventivnog rada.
Ova podela nikako ne znači da nema promena i u shvatanju pojedinca kao predmeta psihodijagnostike. Pre svega
sve je manje psihodijagnostičara koji ličnost prikazuju apstraktno, van socijalnog, a posebno mikrosocijalnog
konteksta. Naprotiv, kao da mikrosoci-jalni kontekst i familio-genetički princip tumačenja ličnosti postaje
dominantan. Mada je rasprostranjeno uverenje daje i u našoj kliničkoj psihologiji psihoanaliza najuticajnija teorija
ličnosti, zanemaruje se činjenica o podeljenosti psihoanalize na faze, škole i pravce. Smatram daje u našoj kliničkoj
psihologiji i psihodijag-nostičkoj praksi nadvladao neoanalitički uticaj (Adler, Hornay, From). U svojim
interpretacijama psihodijagnostičari interne procese ličnosti dovode u veću zavi43
snost od socijalne sredine i kulture nego što je određeno ortodoksnom Frojdovom koncepcijom.
Ličnost je centralni pojam u psihodijagnostici, i on obuhvata ponašanje, internu trijadu (strukturu, fenomenologiju i
dinamiku) i individualnu istoriju pojedinca, a tome bismo dodali, u kontekstu mikrosredine, društva i kulture.
Psihodijagnostička praćenja parova i grupa
Klinička psihijatrija i klinička psihologija se bave dijagnostikom i terapijom psihopatoloških pojava kod pojedinaca.
Ovaj načelni stav ima izuzetaka. Poznati su primeri ludila u dvoje ili porodične grupe, a zatim tu su i mnogobrojni
primeri veoma poremećenih bračnih i porodičnih odnosa. Iz ovih primera saznajemo da strogo ograđivanje
„predmeta" na pojedinačni slučaj može da ima više načelan nego praktičan značaj. Ova granica između pojedinca i
para ili grupe još je teže održiva u stvarima psihoterapije nego dijagnostike. S tim u vezi postavlja se pitanje da li je
moguće izvršiti psihodijagnostičko ispitivanje para ili grupe? Odgovor je pozitivan, ali uz izvesno ograđivanje.
Psihodijagnostičko ispitivanje, analiza i procena parova i malih grupa natu-ralističkim sredstvima kliničke metode je
već dugo upražnjavana praksa u psihijatriji. Zbog toga se pitanje mora suziti na primenu psihotehničkog dela
psihodijag-nostike ili postaviti tako da podrazumeva i tu tehnološku stranu metode. U literaturi ima primera o tome
da su psihodijagnostički ispitana oba partnera, ćela porodica ili svi članovi jedne manje grupe. Međutim, ispitivanje
pojedinaca u seriji ne znači ispitivanje para, porodice ili grupe. Takva su ispitivanja takode vršena i kolektivno, kao
grupno ispitivanje, ali ni to nije ispitivanje grupe „kao grupe". Najzad, obavljena su i dvostruka ispitivanja, prvo se
ispitaju pojedinci, a kad se to završi onda par ili porodica traže i nalaze zajednički, kolektivni odgovor. Ovako
postignuti odgovori se uzimaju kao izrazi grupnog mentaliteta ili „kulture grupe". Sam proces dolaženja do tih
sintetičkih, kolektivnih odgovora mnogo govori o dinamici u grupi i same grupe. Sve u svemu principijelno je
moguće psihodijagnostički ispitati „grupu kao grupu", a ne samo pojedince u grupi. Uprkos ovoj činjenici, u praksi
se psihodijagnostičko ispitivanje i procena grupe ne obavlja, osim u eksperimentalne svrhe (Berger, J. i Pavlović, D.
1973). Razlog tome je za-metnost procedure ispitivanja, ali i rezervisanost prema teorijskom i pragmatičkom smislu
koncepta dinamike grupe koja, kao pojam, ima manji respektabilitet od pojma individualne dinamike. Kada se u
praksi pojavi potreba za proučavanjem i beleženjem ponašanja i dinamike nekog para ili male grupe, kao predmeta
socijalne kliničke psihologije, onda se obično pribegava sledećim rešenjima: pojedinci, ili bar oni kritični,
podvrgavaju se psihodijagnostičkom ispitivanju i proceni ličnosti, dok se „grupa kao grupa" ispituje naturalistički i
kvalitativno. Drugi je modalitet da se pojedinci ispituju, a o ponašanju grupe se zaključuje indirektno (o grupi se
samo misli). Treći je modalitet da se „grupa kao grupa" ispituje klasičnim tehnikama socijalne psihologije, na
primer, sociometrijom ili sredstvima transak-cione analize „transaktogramima". Ova problematika je u kliničkoj
psihologiji relativno nova i shodno tome i metodska ponuda je manjkavija.
44
Psihodijagnostika i antropologija
Klinički metod je zainteresovao i mnoge antropologe koji su u njemu videli mogućnost da proniknu u „primitivni
mentalitet" malo istraživanih plemena i naroda. U tom pogledu je posebnu popularnost stekla Rorscahchova tehnika.
Ovi primeri navode na razmišljanje o tome da li se klinički metod može korisno upotrebljavati i van konteksta
psihopatologije i psihijatrije? Takvo prenošenje je već provereno. Jedno predstavljaju primeri upotrebe
psihodijagnostike u antropološkim istraživanjima, a drugo vanklinička ekstenzija poznata pod nazivom „metod
procene ličnosti". U prvom slučaju je psihodijagnostika korišćena kao istraživački instrumentarijuni za otkrivanje
nepoznatih karakteristika „primitivnog mentaliteta". U drugom slučaju je isti metod korišćen za procenu kapaciteta
pojedinaca iz razvijenog industrijskog sveta i predviđanje uspešnosti na određenim poslovima. Ta dva zadatka su
bitno različita. U oba slučaja psihodijagnostika je korišćena van konteksta psihopatologije i psihijatrije. Nezavisno
od vrednosti i korisnosti prikupljenih podataka, koju jednako određuje teorija koliko i metod, ovi primeri kazuju da
je umesno, bar u takvim slučajevima, upotrebiti naziv psiho-gnostika umesto psihodijagnostika. Smisao ovog
prekrštavanja je da se metod „demedikalizira", jer je klasični naziv odraz „medikalizacije". Pravo pitanje je sledeće:
da li se metod koji ovde nazivamo psihološki klinički metod ili psihodijagnostika može upotrebiti za proširenje
znanja o čoveku u jednom širem antropološkom smislu. Pri tome se ne ograničavamo samo na kulturalnu antropologiju. Mogu li podaci dobijeni ispitivanjem ličnosti u različitim društvima, socijalnim sredinama i kulturama, uz
pomoć neke varijante psihognostike, postati empirijska građa koja daje koristan doprinos izučavanju čoveka van
konteksta psihijatrije, selekcije ili kulturalne antropologije, dakle u najširem kontekstu. Ako bi odgovor bio
pozitivan, onda bismo mogli govoriti i o antroprognostici odnosno o antroprognostičkoj ekstenziji psihodijagnostike.
Ako smo već prihvatili da psihodijagnostika može dati vredne podatke o ispitaniku kao osobi koja je „kao neki
ljudi" (psihijatrijski slučajevi ili psihotični ili psihoneurotični), pa smo zatim prihvatili tezu da psihodijagnostičko
ispitivanje pokazuje i individualne osobenosti, idiosinkratičnost, i da omogućava idiografsko saznanje („kao nijedan
drugi čovek"), onda se pitamo nije li to sredstvo pogodno i za zahvatanje u kolektivno ljudsko, u antropološki nivo
(„kao svi ljudi").
ZADACI PSIHODIJAGNOSTIKE
Psihodijagnostika između nužnosti i apsurda
Već nekoliko godina o stanju psihodijagnostike se piše i govori alarmirano, dramatično, upotrebljava se reč kriza, a
poneki već predskazuju i kraj. Iz ovih saopštenja, ocena i prognoza ne može se jasno videti da li je reč o krizi
psihodijagnostike kao metoda, o krizi psihodijagnostičara kao kliničke specijalnosti i profesije ili o nečem trećem. U
predgovoru sažetom izdanju Rapaportove knjige Dijag-
45
jedan poseban odnos između dveju osoba u komplementarnim ulogama, određenih tradicijom i pravilima institucije,
u čije se ime susret dešava, a protokol odvija. I u jednom i u dragom slučaju taj odnos karakteriše komplementarnost
uloga i podele rada. Jedna je uloga nadređena, a druga je podređena inicijativi prve. Jedna je uloga u službi
institucije, a druga je uloga „subjekta", koja daje informacije, čeka pitanja, očekuje ocenu svojih odgovora i
dobrovoljno, ili protiv svoje volje učestvuje u svom razotkrivanju. Osoba u aktivnoj ulozi (socijalni radnik,
psiholog, intervjuer, islednik itd.) vodi razgovor i manje-više sistematski pretražuje ćelu ličnost ispitanika. Bitne
razlike između pojedinih profesija koje su u ulozi ispitivača pojaviće se za vreme prikupljanja podataka u formi
izbora ključnih sadržaja i na kraju, u tumačenju dobijenih podataka, u skladu sa postavljenim zadatkom. Studija
slučaja, kao i medicinski tip kliničke metode, slede strategiju ekstenzivnog proučavanja (presek kroz istoriju
ispitanika) i intenzivnog proučavanja (pronicanje u razne nivoe svesnosti i činioce koje iz „pozadine" determinišu
fenomenološku i socijalnu evidentnost), ali se i razlikuju. Po pravilu, u studiji slučaja se oseća socijalno
humanistička tradicija i osoba u ulozi „slučaja" je odgovorna za svoje postupke i život. U medicinskoj eksploraciji
slične vrste osoba u ulozi „pacijenta" je prevashodno žrtva, njena bolest je posledica uzroka koji su van kontrole i
odgovornosti. Studija slučaja, kao metodski postupak iz socijalno humanističke tradicije, operiše terminima: osoba,
celina, složenost, učenje, uticaji, uloge, porodica, sredina, zanimanje, događaji i svest ili odgovornost.
Psihodijagnostika je termin novijeg datuma koji se u kliničkoj psihologiji i neuropsihijatriji pojavio posle drugog
svetskog rata. U užem smislu pod tim nazivom se opisuju poslovi koje klinički psiholozi obavljaju izvršavajući
dijagnostičke zadatke primenom psiholoških instrumenata. Moguće su mnogobrojne varijacije u vrsti klijentele koja
se ispituje, u vrsti zadataka koji se rešavaju, a takođe i u broju i vrsti instrumenata koji se upotrebljavaju. Važna je
odlika psi-hodijagnostike da se u njoj stapaju dve tradicije: jednu čini testološka tradicija, koja je i sama hibrid
eksperimenta i statistike, a drugu medicinska ili klinički metod. U tom susretu oba pristupa prolaze kroz delimični
preobražaj, i taj proizvod je dobio naziv psihodijagnostika. U širem značenju, psihodijagnostika je više nego zbir
opisa prakse koja se obavlja u različitim zdravstvenim institucijama. Za neposredne saradnike kliničkih psihologa,
za neuropsihijatre, lekare, socijalne radnike, sudije i specijalne pedagoge, psihodijagnostika označava zbir postupaka
koje psiholog obavlja da bi došao do potrebnih podataka i saznanja, na osnovu kojih će izvesti dijagnostički sud ili
dati procenu. U tom viđenju se uvek ističe važnost psiholoških testova, koji obično i ubiru „svu slavu" i koji se rado
dekorišu atributima nauke. Sa druge strane, ti isti testovi, kao i drugi psihološki instrumenti, najviše se i kritikuju i
osporavaju zbog različitih nedostataka, među kojima je mehaničnost i pristrasnost, na štetu socijalno deprimiranih,
na prvom mestu. Međutim, za prave poznavaoce problemi psihodijagnostike su daleko širi od testova, dijagnoze i
kliničke problematike. Ti su problemi povezani sa teorijskim pitanjima saznavanja čoveka od strane čoveka. Glavne
reci koje se najčešće pojavljuju u terminologiji psihodijagnostike i testologije jesu: eksperiment, draž, stavka,
odgovor, norma, merenje, prošek, statistika, zbir poena ili skor, instrument, profil, vreme reakcije, znak, značenje i
interpretacija.
10
nostičko psihološko testiranje, kao kapitalnog dela psihodijagnostike, Robert Holt (1968) analizira takvo stanje. Po
njegovom mišljenju po sredi je kriza poverenja koja je najpre stvorena na univerzitetima, gde se i obrazuju kadrovi.
Scenario krize je bio sledeći: zbog velikog interesovanja za kliničku psihologiju mnogi univerziteti u SAD na brzinu
su stvorili nastavni kadar. Jednim delom tu su ulogu preuzeli iskusni kliničari povučeni iz prakse, a tamo gde takvih
nije bilo, kurseve su vodili mladi nastavnici bez ikakvog praktičnog iskustva. Na univerzitetima su nove kolege
dočekane kritički od strane psihologa eksperimentalista. Mnogi praktičari su svoj problem resili kompromisom na
štetu prakse, usvojivši hiperkritičan stav prema rezultatima svojih kliničkih iskustava. Ovi profesori i njihovi
asistenti, koji nisu ni ..omirisali" praksu, prenosili su studentima jednu negativnu sliku stanja i postignuća.
Istraživanja koja su vođena na univerzitetima i koja su publikovana u časopisima i knjigama završavala su se
osudom psihodijagnostike ili pojedinih tehnika. To je, po mišljenju Holta, presudno uticalo na kliničke psihologe
koji su studirali u takvoj klimi.
I druge okolnosti koje su postojale u vreme početka krize, a postoje i sada, mogle su biti presudne ili bar značajne po
svom doprinosu. Činjenica je daje došlo do krupnih promena u naučnom i društvenom ugledu čitavog niza profesija
koje se bave pružanjem pomoći ljudima (helping professions) kao što su: psihijatrija, psihologija, socijalni rad,
psihoterapija i drugim. Te su promene išle na štetu tih zanimanja. Snažan katalizator tih promena bio je
antipsihijatrijski pokret koji je doveo u sumnju osnovne operativne premise tih struka, a da i ne govorimo o etičkim
pretpostavkama. Kao rezultat tih globalnih uticaja, koji su zahvatili i javnost i nauku, došlo je do naglog porasta
nepoverenja u rad i javnu reč psihijatara, kliničkih psihologa i socijalnih radnika. Nastaju vrlo krupne promene u
organizaciji zaštite, zbrinjavanja, lečenja i dijagnostikovanja „luđaka" i „marginalnih grupa".
Treća okolnost koja je takođe doprinela „eroziji statusa" kliničke psihologije, kliničke metode i psihodijagnostike je
ideološka kritika sa levice. Podse-ćamo daje psihološko testiranje u Sovjetskom Savezu bilo oštro kritikovano još
tridesetih godina, da je proglašeno za subverzivnu, nenaučnu delatnost i da je stavljeno na indeks. Tri decenije
kasnije na Zapadu dolazi do plime levičarskih ideja koje se uglavnom ispoljavaju kao kritička teorija. Psihologija u
celini, a posebno klinička psihologija, uz psihijatriju dolazi pod udar te kritike (From, 1963). Kritičari podvrgavaju
kritici društvenu funkciju psihologije i psihodijagnostike. Oni dolaze do zaključka da u društvu koje je zasnovano na
nejednakosti, eksploataciji i nepravdi psihodijagnostika, mada indirektno, doprinosi održavanju status quoa. Ona je,
u toj svetlosti, instrument koji služi etiketiranju, stigmatizaciji i manipulacijama vladajućih institucija društva.
Kao četvrtu važnu okolnost koja je imala uticaja na stanje u psihodijagnos-tici Korchin navodi otvaranje novih
mogućnosti rada kliničkih psihologa mimo psihodijagnostike. Dok su ranijih godina psiholozi na klinikama
isključivo obavljali poslove psihodijagnostikovanja, sada su uključeni u vođenje psihoterapije, istraživačke projekte,
savetodavni dispanzerski rad, u poslove rehabilitacije, mentalno higijenske projekte i evaluiranje toka i ishoda
različitih formi tretmana. Prema tome, pritisnuti prethodnim razlozima psiholozi su našli načina da u okviri46
[t
ma kliničke psihologije, psihijatrije, neurologije, psihoterapije i celog područja
a
rehabilitacije pronađu nove zadatke i nove uloge.
s
Postavlja se pitanje da li možemo na osnovu ovih činjenica i analiza prosuditi da li zaista postoji kriza psihodijagnostike, ili je po sredi kriza profesionalnog i
identiteta
kliničkih psihologa, ili možda svih sektora službi i nauka za pomoć
3
čoveku? Stvoren je utisak da je kriza lokalnog karaktera i da je ograničena na psii
hodijagnostiku i psihodijagnostičare koji su se, eto, igrom sudbine našli na
i
pogrešnom poslu. Međutim, ako uzmemo u obzir i druge faktore onda se pitanje
i
odnosi na to da li znamo koji je najvažniji izvor krize? Da li je to stanje na univerzitetima, poplava kritičke literature, ideološke agitacije ili demoralizacija psihologa usled statusa u instituciji?
Smatram daje u pitanju kriza u ćelom sistemu, u i
svim povezanim faktorima, a daje lokalizacija na
psihodijagjiostičku praksu subjektivno. Takođe smatramo daje kriza možda prejaka reč. Činjenica je da se odi-;
gravaju krupne
stvari, da se dešavaju značajna pomeranja i promene u ukupnom
odnosu između društva i psihijatrije, kao i naučnim disciplinama koje fragmentarno prate ove makroprocese.
Pojednostavljena gledišta su doduše uvek i
dopadljivija, ali su danas manje stvarna. Ni u kom
slučaju nije ubedljivo objašnja;
vati nastalu situaciju samo negativnim ili nepovoljnim ishodom validacionih
studija psihodijagnostičke procene ili pojedinih tehnika. Sami ti rezultati, a izneli smo neke motive njihovih autora,
teško da bi mogli proizvesti takav efekat kao što ,
je „kriza psihodijagnostike" u sadašnjim
razmerama. Diskusija o tim pitanjima ni
sa naučne tačke gledišta nije završena. Može se opravdano postaviti pitanje da li su validacioni kriterijumi pravilno
odabrani, da li je smisaono suditi o kliničkom metodu na osnovu rezultata predviđanja događaja u vankliničkim
uslovima i sa dužim vremenskim intervalima i tako dalje. Opreznost i skepsa prema rezultatima kliničke procene
nije sama po sebi loša stvar. Da nije bilo prethodnog neumerenog i nekritičnog veličanja moći kliničara i njegovih
„psihorentgenskih pomagala", ni dobijeni rezultati ne bi bili doživljeni kao poraz. Nije dakle stvar u metodu, u
instrumentima, u epistemološkim postulatima i tradiciji, nego u „potrošačima" koji su se razočarali.
Saznanja putem posrednika
Psihodijagnostika je, po socijalnoj funkciji, posrednik između dva direktno '
angažovana partnera, pacijenta
i terapeuta. Ovaj socijalni položaj i njegove implikacije potpuno su ignorisani u raspravama ranijih godina. Međutim, o tome se danas veoma mnogo piše i raspravlja,
uglavnom sa stanovišta pacijenta i dijag-nostičara. Glavni argument za konstruisanje ovog trougla je ocena da
kliničar uz pomoć nauke i adekvatne tehnologije može sigurnije i pouzdanije da ustanovi bolest. U slučaju
psihijatrije ulogu naučne metodologije je preuzela psihologija. Medicina je slične odnose tradicionalno negovala u
odnosu na fiziku, herniju, biologiju, i uže specijalističke discipline tih bazičnih nauka. U tom pogledu psihijatrija je
samo sledila tradicionalne uzore. Ovako povezivanje, čija je vrednost mnogostruko proverena u praksi i dokazana
mnogim iskustvima i naučnim rezultatima, govori o pozitivnom i optimističkom stavu prema laboratorijama i dopri47
nosima posrednika. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanja
bolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takode
aksiomatska i opšte važeća u medicini. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani
ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veoma
razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajući, siromašan. Što se tiče psihijatrije ovaj
aksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako položaj
psihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma, onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama.
U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka
psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivan
i konstruktivan. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos koji
se uspostavlja između terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u
potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj
psihoterapijskog odnosa. Međutim, i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naučnu
procenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ove
zamršene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizaciju
principa posredništva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom
situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata
terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. Aksiom po
kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.
Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu, a ne moći izlečiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u
pitanje zaključke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvođenje psihodijagnostike i njen
razvoj nužnost, sa gledišta prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja može da poveća dijagnostičku moć
psihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuću protivtežu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postane
uslovljena specifičnom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada da
izgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.
Da lije nauka potrebna u psihijatriji
Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na
svet velikog dela covecanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga
nauke u psihijatriji, u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo u
izučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog
susreta. U toj šemi sporno
48
nosima posrednika. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanja
bolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Ova misao je takođe
aksiomatska i opšte važeća u medicini. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani
ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veoma
razvijeni sistem klasifikacije bolesti, ali da je terapijski izbor neodgovarajući, siromašan. Što se tiče psihijatrije ovaj
aksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Ako položaj
psihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma, onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama.
U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka
psihijatrije. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivan
i konstruktivan. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos koji
se uspostavlja između terapeuta i pacijenta, u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. Tu je sumnju u
potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj
psihoterapijskog odnosa. Međutim, i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu, naučnu
procenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ove
zamršene problematike. No, psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizaciju
principa posredništva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom, ali i realnom
situacijom u psihijatriji. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka, relativno bogata
terapijska ponuda, ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. Aksiom po
kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji.
Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu, a ne moći izlečiti bolesnika, kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u
pitanje zaključke o psihodijagnostici, koje smo izveli iz prvog aksioma. Dok je uvođenje psihodijagnostike i njen
razvoj nužnost, sa gledišta prvog aksioma, ova ista psihodijagnostika, koja može da poveća dijagnostičku moć
psihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze, postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuću protivtežu u terapiji. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postane
uslovljena specifičnom dijagnozom. No, mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada da
izgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal, jer su oba u stalnim promenama.
Da lije nauka potrebna u psihijatriji
Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na
svet velikog dela čovečanstva. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga
nauke u psihijatriji, u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo u
izučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta, posle tog susreta i eventualno u toku samog
susreta. U toj šemi sporno
48
je da li ima mesta za nauku i u toku samog susreta terapeuta i pacijenta, odnosno, da lije opravdano dopustiti nauci
da utiče na taj odnos i da dovede u pitanje deon-tološki princip lekara? Ako se osvrnemo na to što se danas masovno
dešava, na popularizaciju medicine, na razne fotografije, filmove, TV reportaže i dnevnike lekara, onda nam zvuči
patetično i neuverljivo uveravanje nekih terapeuta da ne mogu dozvoliti da ,,bilo ko i bilo čime" omete terapijski
odnos i terapijsku situaciju. Da li se pri tome misli na kasetofonski snimak, na videorekorder, najed-nosmerno
prozirno ogledalo, na prisustvo koterapeuta ili posmatrača ili na psihološko testiranje pacijenta, sasvim je sporedno.
Za terapeuta-čistunca njegov odnos sa pacijentom u toku terapijskog rada je apsolutna svetinja. Tu nemaniko
pristupa, pa ni nauka. Ko želi može da proučava sve što je van te situacije, ali ništa što je za tu situaciju, dok je
terapija u toku, odnosno do njenog kraja, neposredno vezano i što bi moglo uticati na taj tok. Zaključak koji iz
ovoga sledi je da za pravu stvar u psihijatriji, za psihoterapiju, nauka nema pristupa.
Psihodijagnostika nije nikada imala direktne pretenzije na uplitanje u tok psihoterapije. U svom programu
psihodijagnostika vidi svoj deo posla u pripremnoj fazi kliničkog ispitivanja pacijenata, kada se još razmišlja o
najboljem načinu njegovog zbrinjavanja i lečenja. Doprinos psihodijagnostike se prema tome ograničava na fazu
planiranja tretmana. U toj fazi je još neizvesno da li pacijenta treba lečiti prevashodno psihofarmacima, držati ga u
izolaciji od sredine, a uticati na izmenu stavova porodice, primeniti elektrošok-terapiju, preporučiti bračnu terapiju,
ili ga treba lečiti kombinacijom individualne psihoterapije i autogenog treninga. Proučavanje pacijenta, njegovih
tegoba, njegove ličnosti, njegovih životnih uslova, izgleda na prevazila/enje krize i održavanja jednog kursa dobrog
funkcionisanja predstavlja bitne preduslove racionalnog izbora mera koje će biti razmotrene i pod nazivom terapije
sprovedene. U toku te faze ima potrebe za raznolikim informacijama i sagledavanjima problematike pacijenta, pa i
sredstvima nauke i tehnologije dijagnostikovanja. Bilo bi preterano tvrditi da je korišćenje psihodijagnostike tada
nužno ili daje rezultat izbora tretmana direktno uslovljen udelom nauke. Međutim, razumno je tvrditi da
psihodijagnostika i naučna analiza u ovoj fazi mogu doprineti poboljšanju izbora najpodesnijeg tretmana iz spiska
raspoloživih ponuda konkretne institucije i konkretnog osoblja. Činjenica je daje u psihijatriji daleko manje urađeno
na razvijanju objektivnih kri-terijuma za izbor specifičnih tretmana nego u nekim drugim granama medicine. No,
razlog tome nije u slabosti naučnih potencijala nego u nepoverenju prema „mehaničkim izborima" ili tačnije u
nepoverenju u snagu i pouzdanost postojećih kategorija tretmana. Zapravo, svedoci smo pojave da se u pojedinim
psihijatrijskim ustanovama spisak tretmana nudi samo formalno dok se u stvari najveći pro-cenat bolesnika upućuje
na jednu ili dve favorizovane vrste lečenja. Tako u jednoj ustanovi „glavna" terapija su psihofarmaci, a u drugoj
„analitički orijentisana" individualna psihoterapija.
4 Psihodijagnostika
49
III. METODOLOŠKA NAČELA PSIHODIJAGNOST1KE
Klinički psiholozi obavljaju dijagnostičke poslove koristeći određeni broj i određenu vrstu instrumenata na neki
specifičan način. Opis, klasifikacija i analiza ovih instrumenata predstavljaju klinički metod kao dijagnostičku
praksu u jednom periodu razvoja. Svojstvo je svakog instrumentarijuma da zastareva dok je metod relativno trajna
suština prakse. Naš pokušaj da odredimo i analiziramo klinički metod kao psihodijagnostičku praksu vodi nas u
pozadinu instrumentarijuma, u mrežu načela na kojima počiva izbor, konstrukcija i specifičan način primene
kliničkog metoda ili pristupa.
Skupina ili baterija
Kliničko psihodijagnostičko ispitivanje podrazumeva u načelu prikupljanje velikog broja psihološki relevantnih
podataka iz naturalističkih i psihotehničkih izvora. U osnovi takvog pristupa je stav da „najpre treba sagledati čitavu
situaciju". Ova usmerenost ka optimalnoj informisanosti o slučaju proistekla je iz praktične mudrosti i ima
mnogostruke posledice. Jedna od tih je da kliničari u svom radu koriste po nekoliko instrumenata u seriji. Sandberg
navodi da klinički psiholozi koriste, u prošeku, između pet i osam psihodijagnostičkih instrumenata. Traženje
sigurnosti u principu velikog broja dovela je do pravila da se instrumenti koriste u serijama, u skupinama ili kao
baterije testova, tehnika i skala. Tako ustaljene serije instrumenata stekle su renome metodske norme, pa se danas u
psihodi-jagnostici većinom i radi sa „baterijom testova". Takav način rada je u potpunosti potisnuo iz kliničke
psihologije testiranje sa jednim instrumentom. Danas već razlikujemo tri tipa skupina: univerzalne, specijalne i
skraćene. Tehnike opisane u ovoj knjizi predstavljaju primer univerzalnog agregata, u tradiciji Maria i Rapa-porta,
koji se decenijama koristi u psihijatriji. Skupina tehnika za ispitivanje pacijenata dečjeg i razvojnog doba ili skupine
za ispitivanje moždanih oštećenja su primer specijalnih agregata. „Triling" sastavljen od Wechslerove skale
inteligencije, Rorschachove tehnike i Mahover tehnike ili slična manja serija predstavlja skraćeni agregat. Skraćeni
agregati mogu i da se improvizuju prema potrebi slučaja ili posebnog zadatka.
Otvorenost ili protočnost agregata
Klinički metod i psihodijagnostička skupina predstavljaju metodološke okvire formalnog karaktera. Sadržaj tih
okvira sačinjavaju formalizovani i standardni postupci koje nazivamo instrumentima: testovima, tehnikama ili
skalama
50
procene (TTS). Možemo reći daje klinički metod i psihodijagnostika metodska konstanta unutar koje pojedinačni
sadržaji mogu da se menjaju. Iz informacije Sandberga je evidentno da broj instrumenata u psihodijagnostičkom
agregatu varira. Ta varijacija može da se odnosi na razlike između pojedinih dijagnostičara ili na promenu veličine
skupine TTS u zavisnosti od slučaja ili zadatka koji se rešava. Ove razlike svedoče o tome da se obim skupine
reguliše principom otvorenosti ili protočnosti. Neki su instrumenti „nezamenljivi" dok se drugi upotrebljavaju i
priključuju skupini samo u posebnim slučajevima. Princip protočnosti ima međutim i drugo značenje. Naime,
pojedini instrumenti zastare-vaju ili gube opravdanost upotrebe bilo zato što nisu dovoljno valjani ili zato što se
pojavljuje drugi koji više obećava. Bitno je da se suština baterijskog načela primene psiholoških instrumenata ne
menja uprkos promenama pojedinačnih sredstava.
Favorizacija širokog dijapazona
Jedan od implicitnih kriterijuma izbora instrumenata za psihodijagnostičku skupinu je merilo „širine dijapazona".
Ovaj termin je preuzet iz teorije informacija i označava registar informacija koje instrument može da primi. Ovaj
princip je nedvosmisleno evidentan u naturalističkom delu kliničkog pristupa koji je široko eksplorativan. Intervju,
posmatranje i praćenje su postupci sa izuzetno širokim dijapazonom. Međutim, osobenost je psihodijagnostike da se
i pri biranju instrumenata za drugu, tehnološku fazu pridržavala istog načela. Logično bi bilo da je psihodijagnostika
sastavljena iz dve komplementarne faze, iz faze eksploracije i faze verifikacije. Taj je zahtev donekle i poštovan
tako što se u prvoj fazi koriste naturalistička sredstva širokog dijapazona, dok se u drugoj fazi koriste psihološki
instrumenti: testovi, tehnike i skale (TTS). Paradoks je u tome što su odabrani oni psihološki instrumenti, iz
raspoloživog mnoštva, koji su imali relativno najširi dijapazon. Ta se „pristrasnost" jasno vidi na primeru
Wechslerove skale inteligencije, koji svi smatramo primerom „kliničkog testa inteligencije". Šta, međutim, znači ta
kvalifikacija, „klinički test inteligencije"? To u stvari znači da je ovaj instrument manje usko verifikativan nego
ostali testovi inteligencije i da je u velikoj meri široko eksplorativan. U kliničkom žargonu to označavamo izrazom
kvalitativne analize, stoje drugi naziv za široki prijemni dijapazon. Navedeni princip dovodi do ponavljanja iste
favorizacije i kod svakog drugog instrumenta koji se priključuje agregatu i postaje „klinički". Suština ove operacije
biće u tome što će dijagnostičar pored ispitivanja definisanog „intencionalnog predmeta merenja" vrlo dosledno
vršiti i „kvalitativnu analizu", to jest proširiće područje eksploracije. Pravi „klinički" test je nešto manje jak u
dokazivanju od istog kada je „neklinički", ali je nešto širi u otkrivanju.
Prednost multidimenzionalnih instrumenata
Naturalistička sredstva ispitivanja, kao što su intervju, posmatranje i praćenje, imaju širok radijus prijema podataka.
Svaki od tih načina omogućava
51
nam da istovremeno registrujemo, pratimo i povezujemo niz podataka o osobi koju proučavamo. Ako pretpostavimo
daje psiho tehničkim sredstvima pripao zadatak da provere i potvrde utiske iz prethodne faze, onda bi
psihodijagnostička sredstva morala biti „uska i precizna". Takav je naime raspored između kliničke metode i
laboratorijskih ispitivanja u medicini. Postavlja se pitanje da li je izbor testova, tehnika i skala za psihodijagnostičku
bateriju sproveden prema sekvencijalnoj formuli „široko osmatranje - usko (ciljano) proveravanje". Odgovor ćemo
lako naći ako pogledamo koje su instrumente psiholozi uključili u klasičnu bateriju. U toj skupini najčešće
nailazimo na Wechslerovu skalu inteligencije, Rorschachovu tehniku, TAT, TNR i MMPI. Upitamo li se da li su to
tipični instrumenti „uskog proveravanja" pomoću kojih temeljno i ciljano proveravamo jednu određenu osobinu,
odgovor će biti odrečan. Dovoljno je i površno poznavanje osnovnih karakteristika nabrojanih instrumenata da
shvatimo da su psihodijagnostičari izabrali multidimenzionalne testove, tehnike i skale umesto
jednodimenzionalnih. Na ovaj način organizatori skupina TTS su realizovali sledeću formulu: „široko
(naturalističko) osmatranje - široko (psihotehničko) proveravanje". Evidentno je da se u psihodijagnostičkom
ispitivanju prednost daje multifaznom, poligrafskom osmatranju i procenjivanju, kao i razmišljanju na temelju
profila, krivulja ili sindroma, nezavisno od toga da li je građa prikupljena naturalističkim ili psihotehničkim
sredstvima. Ne ulazeći sada u pitanje zašto je tako kao što jeste, i zašto se provera ne vrši sa nekoliko nepovezanih
„usko ciljanih" sredstava, možemo reći da je prihvaćena strategija u stvari dovela do neplanirane konfrontacije
naturalističkog i psihotehničkog pristupa.
Princip individualizacije ispitivanja
Psihodijagnostika spaja dve vrste tradicija, medicinsku i testološku. Prva, naturalistička faza ispitivanja, bliža je
tradiciji medicinskog metoda i studije slučaja, dok je druga faza primene instrumenata povezana sa testološkom
tradicijom u psihologiji. Prema testološkoj tradiciji psihološko ispitivanje treba obaviti po uzoru na klasični
eksperiment. To znači daje testiranje takva situacija u kojoj je sve predviđeno osim konkretnih reakcija ispitanika.
Kontrola je predviđena kao bitan uslov uspešnog sprovođenja testiranja kao „eksperimentalnog merenja". Situacija
treba daje ista za sve, ponašanje ispitivača standardno i rutinsko, sredstva ispitivanja standardna, obrada i
ocenjivanje provereno i jednoobrazno, a ponašanje ispitanika je „zavisna varijabla". Ove krute postavke testologije
lako je sprovesti sa vankliničkom populacijom. Najpotpunije ostvarenje tih metodskih zahteva srećemo u uslovima
grupnih testiranja. Čak i onda kada je cilj ispitivanja kompleksna pojava, pa je potrebno primeniti više tehnika i
testova u seriji, kod ispitivanja grupa normalnih ispitanika, obično je moguće postići visok stepen jednoobraznosti,
rutine i bezličnosti.
U ispitivanju kliničkih slučajeva testološka načela su vrlo često ozbiljna smetnja. Moglo bi se reći da ispitivač i
ispitanik jedni drugima smetaju, utoliko više ukoliko ispitivač više nastoji da ispitaniku nametne disciplinovanu
ulogu „ispitanika" a ovaj se opire takvom redu svojim poremećenim ponašanjem. Ishod
52
može biti neprijatan za obe strane. Zato što je kliničarima vrlo brzo postalo jasno da u proceduri testiranja
psihijatrijskih slučajeva nešto treba menjati, rešenje je i nađeno. Ono se sastoji u tolerantnijoj primeni testovne
procedure. Svakako da se izmene u testovnoj proceduri moraju ozbiljno odmeravati jer postoji opasnost da
ispitivanje izgubi smisao. Suviše krut ispitivač može naterati ispitanika na poslušnost, ali time rizikuje da iznuđeni
odgovori postanu neuporedivi sa standardnim normama, jer su proizašli iz jedne potpuno atipične konstelacije
ličnosti. Formalna „pobeda" prouzrokuje „suštinski" promašaj. Na drugoj strani, suviše tolerantni ispitivač, koji
dopušta maksimalna odstupanja od propisane procedure predviđene za ulogu ispitanika, obično nastavlja sa takvom
„slobodom" i u fazi ocenjivanja dobijenih odgovora. U takvim slučajevima se ne može znati šta je ostalo od
testiranja kao standardne procedure i od testovnih normi kao standardi-zovanih merila učinka. Obe krajnosti koje
smo naveli praktično diskvalifikuju pri-menu psihotehnike. Jedino rešenje koje se mora i može prihvatiti jeste pravo
na individualizaciju psiho-tehničkog ispitivanja u granicama poštovanja dva osnovna načela: načela kliničkog
metoda i načela psihološkog testiranja, pri čemu ispitivač sa osećanjem mere vodi ispitivanje bez zastranjenja ujedan
ili drugi ekstrem.
Individualizacija se može prihvatiti kao opšte načelo psihodijagnostike, a praktično se ostvaruje putem sledećih
modifikacija.
Pramena sastava skupine ili veličine skupine je jedna od najčešće preduzi-manih mera u psihodijagnostičkoj praksi.
U zavisnosti od zadatka, od svrhe, raspoloživog vremena i ličnih osobina ispitanika standardna serija instrumenata
(„baterija") se primenjuje u celosti ili skraćeno. U pojedinim slučajevima testiranje se svodi na primenu samo jedne
tehnike. Ovo se najčešće dešava kada je zadatak ograničen na procenu inteligencije. U drugim slučajevima se
ispitivanje sužava na skupinu neuropsiholoških instrumenata, što predstavlja zamenu uobičajene „baterije" drugom
koja je specijalizovana i fokusirana. To je pravi izbor kada se prove-rava mentalno oštećenje koje je verovatno u
sklopu psihoorganskog sindroma. U trećem slučaju se „baterija" proširuje tehnikama koje se rutinski ne koriste, ali
mogu pružiti značajne doprinose u sklopu jedne opsežne studije ličnosti. Ovo se dešava kada je ispitanik sudski
slučaj, pa se ispitivanje vrši radi ekspertize i važnosti ličnih osobina ispitanika u proceni njegove sudske
odgovornosti.
Pramena redosleda TFS je jedna od često praktikovanih mera individualizacije psihodijagnostike u kliničkim
uslovima. Ova mera ne ugrožava nijedno konkretno testološko načelo, jer „baterijska" skupina i nije
standardizovana. Doduše, načelno je povoljnije zadržati isti redosled instrumenata u procesu ispitivanja svih
slučajeva. Na taj način se stiče neformalna norma reakcija i ponašanja ispitanika i olakšava praćena u pogledu
individualnih razlika. Međutim, i ovom prilikom se pojavljuje ista dilema, čemu dati prednost, povećanju
pristupačnosti i poverenju ispitanika u kliničara ili obezbeđivanju pravilnosti primene metodoloških principa kao
uslova valjane i pouzdane psihometrijske procene. I u slučaju ove modifikacije kliničar će najbolje postupiti ako se
pridržava duha kliničke metode, ako dakle nađe meru između zahteva norme, ljudske osetljivosti i integralnog
razuma. Uostalom i statistika ide u prilog praktičnoj mudrosti, što je manje ekstremno rešenje, verovatnoća
pogrešaka biće manja.
53
Promene u trajanju ispitivanja je takođe odavno korišćeno pravilo individualizacije u psihodijagnostici. Ovo pravilo
je nekada prosta posledica promena u veličini sastava skupine. Međutim, kod nekih slučajeva je primarno samo vremensko trajanje. Neki ispitanici nisu u stanju i nisu spremni da izdrže ekstenzivnu eksploraciju čitavom „baterijom"
psihodijagnostike. Ako imamo na umu da mnogi psihijatrijski slučajevi nisu u stanju da se smire i da ostanu u ulozi
po nekoliko časova, a da sa druge strane, primena kompletne „baterije" može da potraje i dvadesetak časova, onda
ćemo lako razumeti ovaj problem. Izlaz iz situacije je najčešće tražen uvođenjem pauza. Kod nekih ispitanika je na
taj način moguće obaviti celokupno ispitivanje. Doduše, pod tim uslovima ispitivanje će potrajati možda danima.
Međutim, ima i takvih slučajeva koji ne prihvataju duže anga-žovanje ni sa uvođenjem pauza. U krajnjoj liniji
ispitanik se mora poštovati i on ima prednost nad važnošću metodoloških zahteva. Na ovom mestu je opravdano i
jedno upozorenje. Naime, kliničar može da skrati ispitivanje sa „baterijom" i da ga završi za kraće vreme. Međutim,
takvo skraćenje može da proistekne samo iz smanjenja broja korišćenih tehnika, ali nikako iz proizvoljne izmene
vremenskih normi koje važe za konkretne testove i tehnike.
EKSPLORATIVNOST I DRUGA NAČELA
Mnogi klinički psiholozi smatrali su i smatraju da uvođenje pojedinačnih standardizovanih testova u okviru kliničke
metode predstavlja dovoljnu osnovu za prekvalifikaciju ove metode sa eksplorativnog na verifikacioni nivo. Takvo
uverenje imalo je mnogostruke posledice. Prvo, nivo aspiracija kliničara pre-vazišao je stvarne mogućnosti, kao što
to pokazuju rezultati provere metode procene ličnosti. To je uslovilo mnoge promašaje i mnoge oštre kritike
(Evsenck, 1956; Cattell, 1962). Najzad, to je usporilo i sagledavanje činjenice da klinička metoda nije samo zbir
pojedinih testova već i nešto više od toga. U slučaju kliničke metode kliničari su veoma mnogo napora i vremena
uložili u menjanje pojedinih naučnih tehnika u uverenju da će to dovesti do poboljšanja kliničke metode u celini.
Analizirajući metodu procene ličnosti Taft (1962) deli postojeću strategiju u sledeće tri kategorije:
Naivno empirijska strategija je najstariji oblik procene ličnosti. Ona se zasniva na pretpostavljenoj vezi između
različitih oblika ponašanja iste osobe u dvema različitim situacijama: a) testovnoj i b) kriterijumskoj situaciji. Kod
ovakvog pristupa nadalje se pretpostavlja da primenjene metode zahtevaju upravo one segmente koji su bitni za
kriterijumsko ponašanje i da je procenjivač ili kliničar u stanju da to uoči. Veza između test-ponašanja i kriterijskog
ponašanja obezbeđuje se dakle odgovarajućim izborom metoda i stručnih procenjivača. Ova se veza najčešće ne
proverava sistematski i empirijski, već se smatra da kliničko iskustvo, sposobnost i kreativnost procenjivača pružaju
dovoljnu garanciju za uspeh. Bez obzira na to da li se naivno empirijska strategija koristi za dinamičku procenu
ličnosti, nazološku klasifikaciju, selekciju kandidata za određene zadatke, ostaje kao osnovno postavka da se testponašanje i kritičko ponašanje mogu dovesti u
54
Klinički metod je pojam koji ima više značenja, koji obuhvata različite tradicije i koji koristi više profesija. Prema
onome što je važno za kliničku psihologiju, klinički metod je opšti, operativni okvir koji manje utiče na to šta će se
saznati i proceniti, a više na to kako će saznanje nastati. Za razliku od eksperimenta, klinički metod je manje naučan,
manje kontrolisan i podložniji uticaju kliničara, pre svega njegovih predubeđenja, precenjenih ideja i ličnih
projekcija. Za razliku od statističke metode, klinički metod je nereprezentativan, pristrasan i po pravilu usredsređen
na satistički apsurd, na pojedinačni slučaj. Najzad, da se vratimo trodelnoj klasifikaciji psiholoških metoda (Brown),
prema kojoj postoje tri osnovna metoda psihologije: eksperimentalni, statistički i klinički metod. Ova podela je
neosnovana iz tog razloga što klinički metod može da koristi, pa i da „obuhvati" i statističke i eksperimentalne
postupke. Međutim, to se može tvrditi i povratno, jer se klinički način istraživanja može uvesti kao uvod u
statističko ili eksperimentalno dokazivanje. Zato izgleda da je presudno sa kojim ćemo se metodom, u celosti ili
prevashodno, poistovetiti i koji ćemo upotrebiti kao ubedljiv dokaz. U krajnjoj liniji ova tri načina istraživanja i
dokazivanja nema smisla postavljati u konkurentski odnos. Ispravnije je ako ih upotrebljavamo nekim redom da
bismo najveću uverljivost pridali onim pojavama i zakonitostima koje su potvrđene na sva tri načina ili bar na dva.
Uostalom, sva tri metoda spadaju u opšte priznati i zajednički arsenal empirijske nauke bila ona medicina,
psihologija ili sociologija.
U SUSRETU TRI TRADICIJE
Klinički metod je naziv kojim označavamo opšti proceduralni okvir dijagnostičkog ispitivanja u medicini. U okviru
ovog metodskog termina ponegde srećemo samo dijagnostiku, a u drugim enciklopedijskim definicijama i terapiju.
U ovom tekstu usredsredićemo se na opis i analizu kliničke metode kao procedu-ralnog okvira dijagnostike, i to u
psihijatriji i psihologiji. U opštem značenju klinički metod predstavlja profesionalno ispitivanje tegoba, oštećenja i
bolesti koje omogućava lekaru da pruži pomoć bolesniku. Kao suština ovog određenja ističe se pragmatički cilj,
podela učesnika na dve kategorije i tradicionalna aktivnost dijag-nostičara. Metod je u ovom slučaju ono kako lekar
vrši ispitivanje i kako dolazi do saznanja o bolesti i izbora svrsishodne lekovite mere. Načela pomoću kojih lekar
povezuje medicinsko znanje kao opštu teoriju sa konkretnim bolesnikom i njegovim simptomima i znacima bolesti
mogu da se svrstaju u dve klase. Jednu klasu načela nazivamo naturalističkim, a drugu klasu tehnološkim.
Naturalistički način, jednostavno rečeno, predstavlja ono što pametan čovek čini kada rešava neki praktičan
problem, njegov način razmišljanja, traganja i dolaženja do rešenja, kada koristi svoj razum, snalažljivost i
inventivnost. Tehnološki način predstavlja ono što stručnjak mora uraditi da bi odgovarajuća sredstva na propisani
način racionalno primenio i postigao sa njima optimalni učinak.
Klinički metod u psihijatriji predstavlja jednu posebnu varijantu koja nastaje ukrštanjem medicinske tradicije sa
tradicijama psihologije, testologije i sociologije, da pomenemo samo najvažnije. Psihijatar dolazi do dijagnoze tako
što vrši
11
vezu aprioristički ili procenom iskusnih kliničara. Varijable posredstvom kojih se donosi procena ostaju
neeksplicirane (Prelinger i Zimet, 1964).
Strategija globalne procene ličnosti predstavlja samo podvrstu „naivno empirijske" strategije. I u ovom slučaju se
test-ponašanje ispitanika neposredno vezuje za kriterijsko ponašanje. Ova strategija ne isključuje to da procenjivač
izvrši propisanu analitičku obradu testova i ostalih metoda ispitivanja. Bitno je, međutim to da procenjivač da svoj
sud i bez unapred određenih dimenzija ličnosti ili kategorija ponašanja. Sam zaključak ili opis formulisan je
uopštenim, nepreciznim, globalnim pojmovima što praktične rezultate kao i korisnost čini krajnje zavisnim od
procenjivača. Ukoliko su procenjivači bolje upoznati sa metodama koje koriste, sa opštim osobinama grupe koju
procenjuju, a naročito sa kritičkim zahtevima, utoliko su efekti procene bolji, i obrnuto (Taft, 1962). Globalna strategija se izuzetno često koristi u onim prilikama i uslovima gde je kriterijsko ponašanje veoma složeno i specifično.
Analitička strategija procene je najbliža „usavršenoj kliničkoj metodi" Holta. Osnovna razlika između analitičke i
naivno empirijske strategije je to što se zaključivanje vrši posredstvom serije unapred pripremljenih međuvarijabli
(Prelinger i Zimet. 1964). Analitička strategija zahteva da praktičnoj primeni kliničke metode prethodi izbor
međuvarijabli na osnovu empirijskih istraživanja povezanosti testovnih pokazatelja sa kriterijskim ponašanjem ili na
osnovu neke teorije ličnosti. Postoje i takva mišljenja da razlika između naivne i analitičke strategije nije apsolutna.
Naime, zaključivanje u okviru naivne strategije takođe se odvija posredstvom međuvarijabli (empirijskih ili
teorijskih) samo su one neeksplicirane, nedefinisane i variraju od ispitivača do ispitivača. Usled takvog tretiranja
međuvarijabli naivnu i globalnu kliničku metodu teško je kontrolisati i usavršavati (Sarbin, 1962).
Na kraju bismo mogli konstatovati da sve do pojave metode procene ličnosti odnosno vankliničke ekspanzije
kliničke metode kliničari nisu uviđali ni postavljali problem kombinacije pojedinačnih metoda u skupove. Mada je
organizo-vanje skupova kombinacija metoda i testova izgledala najprihvatljivija forma rešavanja kompleksnih
dijagnostičkih zadataka, proučavanje tako stvorenih metodoloških problema tek je nedavno započelo u kliničkoj
psihologiji.
PSIHOMETRIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE
Uobičajena skupina psihodijagnostičkih metoda koja se obično koristi kao klinička metoda sastavljena je na osnovu
raznolikih kriterijuma selekcije. Kriteri-jumi po kojima se biraju ili prihvataju pojedine metode ili čitava skupina
mogu biti sledeći:
a) Pogodnost metode da se interpretira sa određenog teorijskog stanovišta (psihoanalitičkog, faktorskog i dr.) ili
potrebe za testovnom procenom neke varijable koja je za ustanovu u kojoj kliničar radi ili sa kojom sarađuje važna.
b) Preporuka iz autoritativnog izvora. Neke se metode prihvataju i priključuju skupini na osnovu čuvenja ili čitanja
nekog autoritativnog izvora, najčešće stručne literature.
55
c) Zatečeno stanje. Početnik dolazi u neku ustanovu u kojoj se jedan ustaljeni oblik kliničke metode već koristi i on
prihvata taj oblik.
Bez obzira na selekcioni princip, za klinički metod je karakteristično da obuhvaćeni testovi nemaju međusobno
utvrđeni psihometrijski odnos. Drugim recima, ove metode nemaju zajedničku psihometrijsku osnovu, nisu
zajednički ni standardizovane ni validirane, te se pojedinačni rezultati ne mogu upoređivati. Zbog toga skup klinički
korišćenih metoda ne predstavlja bateriju već samo agregat.
KLASIFIKACIJA PSIHODIJAGNOSTIČKIH PRISTUPA
Psihodijagnostika je skupni naziv za niz dosta različitih tehnika, skupina i pristupa dijagnostičkoj eksploraciji ili
parcijalnoj proceni. Sve je počelo prime-nom Bineove skale, dakle testiranjem inteligencije. Danas imamo na stotine
raznih testova, tehnika i skala (TTS) koje se na razne načine grupišu i primenjuju u kliničkoj praksi za rešavanje
veoma heterogenih zadataka. I sama klinička psihologija više nije tako odredljiva, jer se područje primene veoma
razgranalo. Iz ove slike nameću se dva toka, prvi je razvoj i grananje instrumentarijuma, a drugi je razvoj i grananje
oblasti akcije kliničke psihologije.
Ako na razvoj instrumentarijuma gledamo sa stanovišta primene, što je sasvim opravdano, onda treba istaći trend
sve veće diferencijacije. Klinička psihologija je počela kao „psihijatrijska psihologija", ali se danas klinički
psiholozi ne sreću samo u psihijatrijskim ustanovama nego i u drugim granama medicine (neurologija, fiziologija,
traumatologija, rehabilitacija itd.). U svakoj oblasti klinička psihologija rešava delom specifične zadatke na poseban
način pa i posebnim sredstvima dijagnostike i terapije.
Klasifikacija instrumentarijuma i oblasti akcije zajedno ima više smisla nego izolovana klasifikacija instrumenata.
To naravno ne znači da instrumente ne treba deliti, kao što se već čini, na naturalističke, kao što su intervju,
posmatranje i biografija, i napsihotehničke, kao što su testovi, skale procene, inventari i upitnici. Možemo se,
naravno, podsetiti i na Catellovu shemu klasifikacije. Međutim, ako damo prednost stvarno postojećem, onda je na
mestu sledeća podela.
1. Baterija TTS za dijagnostiku razvoja, sposobnosti i ponašanja predškolskog i školskog uzrasta. Ova je baterija
dosta specifična kao što su i zahtevi primene specifični. U ovoj knjizi takva baterija nije prikazana.
2. Baterija TTS za adolescenciju i odrasle. To je u stvari klasični klinički metod. U ovoj knjizi se uglavnom
prikazuje i raspravlja o ovoj bateriji i njenoj primeni.
3. Baterija TTS za utvrđivanje mentalnog propadanja i moždanih oštećenja. Neuropsihološka dijagnostika je
srazmerno nova oblast kliničke psihologije. U ovoj knjizi su prikazana i razmatrana neka načela primene i tehnike.
4. Baterija TTS za procenu terapijskog potencijala kao i za procenu toka psihoterapije i evaluaciju efekta
psihoterapije. Ova oblast je, i pored veoma duge tradicije psihoterapije, tek sada „stasala". Tu možemo pra56
viti razliku između ponašanja i psihodinamičke orijentacije. Neke novije terapijske pravce za sada dijagnostika ne
„kontroliše" (primalna terapija, egzistencijalna, logoterapija itd.).
5. Ad hoc baterije pripremljene za istraživanje kliničkih problema. Ovakve skupine se najčešće formiraju za potrebe
nekog istraživanja ili nekog užeg, određenijeg sektora, na primer baterija za otkrivanje minimalne moždane
patologije. U stvari, ovakve baterije s užom namenom predstavljaju budućnost psihodijagnostike, jer je već sada
jasno da napredak vodi ka progresivnoj konkretizaciji ili specifikaciji zadataka. Klasična, univerzalna baterija nudi
,,od svega pomalo, a ni od čega dovoljno". Smatramo da su ad hoc baterije forma koja dopušta da se poveže zadatak
sa sredstvima saznanja na jedan funkcionalniji način.
U kliničkoj psihodijagnostici ima manje opravdanja za klasifikaciju pojedinačnih TTS nego skupina ili baterija. To
proizilazi iz praktične definicije kliničke metode.
TEORIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE
Sastav psihodijagnostičkih skupina sa kojima se kliničari u svom radu koriste je takav da obuhvata i po neku metodu
koja je vezana, odnosno koja je izvedena iz određene teorije (na primer MPI iz Evsenckove teorije ličnosti), dok je
većina empirijskog porekla. Ono što nije rešeno na nivou pojedinačnog testa ili skale, nije rešeno ni na nivou
skupine kao celine. Možemo slobodno konstatovati da u teorijskom pogledu većinu formi kliničkih metoda, odnosno
psihodijagnostičkih skupina, karakteriše empirizam i eklektizam. Sa praktičnog stanovišta, nedostatak zajedničke
teorijske osnove uslovljava mnogobrojne teškoće. Prime-njujući ovakve skupine kliničari se suočavaju sa nerešenim
problemom interpretacije velikog broja teorijski nepovezanih podataka.
Bilo je pokušaja da se stvorena disonanca između teorije i metodologije resi post hoc. Takav pokušaj predstavlja i
rad Rapaporta, Gilla i Schafera (1945). Oni su pokušali da jednu skupinu klinički korišćenih metoda uklope u već
postojeću Ego psihološku teoriju. I pored veoma ekstenzivne analize tih metoda, oni nisu odmakli dalje od nivoa
dokazivanja mogućnosti interpretacije Ego psihologijom kao okvirom. Ono što je već ranije činjeno sa pojedinačnim
metodama oni su ponovili obuhvatajući čitavu skupinu heterogenih testova i skala. Sa gledišta odnosa teorije i
metodologije ovaj pokušaj može da posluži samo kao demonstracija elastičnih mogućnosti Ego psihologije u
interpretaciji heterogenih agregata kliničkih metoda.
Drugi sličan pokušaj, ali novijeg datuma, u raščišćavanju odnosa teorije i metodologije u kliničkoj psihologiji izveli
su Prelinger i Zimet (1964). Oni su, u stvari, nastavili tamo gde su Rapaport i saradnici stali. I oni su pokušali post
hoc da povezu jednu teoriju ličnosti, psihoanalitičku, sa jednim oblikom kliničke metodologije koji je široko
prihvaćen u SAD. Za razliku od Rapaporta, koji nije jasno eksplicirao varijable koje posreduju između teorije i
metoda, Prelinger i Zimet su nastojali da tačno definišu elemente teorije kao varijable procene.
57
Doduše, i u ovom pokušaju kliničar je taj koji povezuje teorijsku varijablu sa testovnim indikatorima. Na kraju
možemo konstatovati da i pored izvesnih pokušaja da se najšire prihvaćena forma kliničke metodologije poveže sa
teorijom, ona je i dalje eklektička i u labavoj vezi sa teorijama ličnosti.
Klinički metod predstavlja kombinaciju dva principa saznanja, otvorenosti i zatvorenosti. Tako je i znanje kliničara
kompozit toga što on sluti i što predstavlja ozvaničeno znanje o pojavama koje prati. Tako se i u akciji služi
naturalističkim tehnikama koje reprezentuju princip eksplorativnosti i TTS psihotehnikom koja reprezentuje princip
konfirmacije. Oba ova principa imaju svoje prednosti i nedostatke ali su i pored razlika u suštini komplementarna.
Zbog toga je pogrešna njihova konfrontacija kao i ambicija da se eksplorativne tehnike eliminišu sa obrazloženjem
da su subjektivne i zato „nenaučne". Ličnost ni sama nije nešto konačno, zauvek određeno, dakle zatvoreni sistem.
To takođe ne znači da ona nema i neku relativno trajnu strukturu i da naše znanje o ličnosti ne možemo podvrgavati
proveri i potvrđivanju. Ukratko, klinički metod je jedinstvo eksplorativnosti, otkrića, provere i potvrđivanja.
DIJAGNOSTIČKA STUDIJA SLUČAJA
Savremeni klinički način ispitivanja predstavlja svojevrsnu kombinaciju tradicionalnog medicinskog pristupa
dijagnostikovanju bolesti i psiholoških tehnika koje su oformljene po uzoru na fizikalne opite i aparate.
Tradicionalni pristup bolesniku, čini okvir u kome se prepliću naturalističke metode intervjua i posmatranja sa
kvantifikovanim skalama procene, testovima sposobnosti i projek-tivnim tehnikama.
Studija slučaja je metoda koja se koristi za proučavanje tegoba (znakova, simptoma, sindroma i kliničke slike
bolesti), kao i povezanosti tegoba sa specifičnim psihološkim i socijalnim faktorima. Ova metoda u praksi kliničkog
psihologa namenjena je otkrivanju onoga što je u individui bolesno i stoje u bolesti individualno.
Studija slučaja ima široku primenu u različitim disciplinama. Sa izvesnim modifikacijama, studija slučaja je
metodski okvir u medicini, kliničkoj psihologiji, kriminalistici ili istoriografiji. U kliničkoj psihologiji studija slučaja
iziskuje susretanje kliničara sa slučajem, razgovor o tegobama, brigama i potrebama klijenta, kao i primenu niza
eksplorativnih tehnika. Jedan susret većinom nije dovoljan. On se ponavlja sve dok kliničar ne stekne uverenje daje
proučio slučaj do te mere da može o njemu dati svoje mišljenje i određenu procenu. U praksi postoje mnoga
ograničenja koja utiču na trajanje i investicije u studije slučaja. U prvom redu to je visoka cena, nedostatak
kapaciteta i smisaonost zadatka.
Nije svako psihološko ispitivanje pacijenata studija slučaja. Jednokratni razgovor i primena testa inteligencije ili
nekog inventara ličnosti, bez obzira na kvalifikaciju ispitivača ili status ustanove u kojoj se to ispitivanje obavlja,
nije studija slučaja. Treba podvući da između kliničke metode i studije slučaja postoji veza, ali nikako istovetnost.
58
Studija slučaja je kompleksan postupak proučavanja pojedinaca u njegovom razvoju. Studija slučaja se može
obavljati i sa malim brojem tehnika, na prirner razgovorom i proučavanjem ličnih dokumenata. Nasuprot tome,
primena više tehnika, pet ili deset, u ispitivanju ličnosti još nije garancija da se vrši studija slučaja. Tačno je to da u
kliničkoj praksi studija slučaja podrazumeva multimetod-sku eksploraciju. Savremena klinička dijagnostika, već i
zbog razvoja metodologije pojedinih disciplina i tehnološke ekspanzije, vodi u rasparčavanje i poplavu rezultata.
Međutim, sva ta ispitivanja postaju samo elementi studije koju vodi nadležni kliničar koji, uz pomoć tih podataka,
pokušava da rekonstruiše ličnost pojedinca kao celine.
U kliničkoj psihologiji primena baterije tehnika služi da kliničar proveri pretpostavke o razvoju, dinamici i strukturi
ličnosti i njene povezanosti sa bitnim osobinama životne sredine. Te pretpostavke su rezultat njegovih praćena
naturali-stičkih izvora podataka. Psihotehnička ispitivanja, nasuprot nekim ranijim očekivanjima koja su im davala
prioritet (Rapaport, Gill i Schafer, 1945), predstavljaju samo poseban oblik proveravanja. U okvirima studije slučaja
srećemo se sa sledećim vrstama podataka i pristupa.
1. Neposredni kontakt kliničara i slučaja, koji se obično naziva intervju, opservacija ili praćenje. Ovaj susret nije
conditio sine qua non studije slučaja, jer je ona moguća i indirektno. Ipak, takav susret ima veliki značaj za
orijentaciju kliničara i utiče jače na njegov sud nego indirektni podaci. Neposredni kontakt može da se javi u tri
„intenziteta". Najveći „intenzitet" ima ako je usredsređen na „sada i ovde", na neposredno viđeno, rečeno i
doživljeno sa obe strane. Sledeći, niži stepen „intenziteta" ima susret ili deo susreta koji se odnosi na prošlost, na
„tamo i tada", kada ispitanik prepričava svoju biografiju ili oživljava stara, možda potisnuta sećanja. Tu je intenzitet
kontakta sa kliničarem oslabljen a sa sobom pojačan. Najniži stepen „intenziteta" ima onaj susret u kome kliničar
primenom određenih tehnika, skala ili testova ispituje klijenta. Mada i tu postoji komunikacija, ona je veoma
oposredovana podelom uloga, fonnalizacijom pravila i orijentacijom svesti oba učesnika na zadatke.
2. Obaveštenje o slučaju preko treće osobe. Ovaj indirektan oblik eksplo-racije je, verovatno, najčešći i srećemo ga
u sudstvu (svedoci), istori-ografiji ili pisanju biografije istaknutih osoba. U kliničkoj praksi se oba-veštenja iz druge
ruke prikazuju kao „heteroanamneza". I u tom pristupu razlikujemo stupnjeve ili podvrste. Informacije o razvoju
ličnosti najčešće dobijamo od roditelja ili staratelja. Upoređenjem tih podataka sa onim koje nam daje neposredno
sam ispitanik možemo otkriti traumatske epizode i područja odbrambenog falsifikovanja. Po nepisanim pravilima
tradicije, ovakvu eksploraciju obično obavljaju psihijatri. Drugu vrstu indirektnih obaveštenja, koja se odnose na
bližu prošlost, dobijamo iz razgovora sa bračnim partnerima, u onim slučajevima gde je to potrebno i moguće, dok
se u drugim koristimo obaveštenjima sa radnog mesta. Ovu drugu vrstu eksploracije obavljaju socijalni radnici,
59
koji su pokretni i odlaze na „lice mesta". Treću vrstu indirektnih obave-štenja dobijamo od kliničkog osoblja koje
prati ponašanje pacijenata i kada ih lekari, psiholozi ili socijalni radnici ne vide. Pored ova tri, uglavnom
naturalistička vida obaveštavanja o ponašanju ispitanika, postoji i psihotehnički način, koji se većinom sastoji iz
socio-metrijskog ispitivanja ili faktorizovanih skala procene, Lorove skale ili Viten-bornove skale procene. U celini
gledano, oposredovano ispitivanje je bitan element studije slučaja nezavisno od toga da li je sadržaj iz prošlosti ili
sadašnjosti, ko je informator i da li je forma prikupljanja podataka naturalistička ili psihotehnička.
3. Studija slučaja obuhvata i ispitivanje ličnih dokumenata, umetničkih proizvoda i rezultate merenja učinaka. U
mnogim slučajevima pisma koja je ispitanik napisao ili dnevnik otkrivaju vrlo značajne momente bez kojih bi
tumačenje ostalo manjkavo ili bilo pogrešno. Crteži, slike ili pesme takođe prenose poruke koje doprinose
razumevanju slučaja u određenim fazama života. Ovakve umetničke tvorevine se, u uslovima hospitalnog
posmatranja, i „naručuju" putem aktivnosti u radnoj terapiji. Za studiju slučaja, posebno u medicini, sudstvu i
kliničkoj psihologiji, veoma su važni rezultati laboratorijskih ili psihotehničkih ispitivanja. Sličnost sa prethodnim
izvorima je u tome što su to proizvodi jedne iste osobe. Ovi dirigovani i najčešće kvantifikovani učinci i sami po
sebi mogu imati presudan značaj za ocenjivanje pojedinih aspekata ličnosti. Za razliku od spontanih proizvoda,
rezultati tehničke eksploracije ne mogu se slobodno interpretirati, već zahtevaju određeno znanje i eksperte.
Studija slučaja se nametnula snagom iskustvene provere. Njena raširenost i primena u različitim disciplinama,
kojima je zajednički interes spoznaja izabrane osobe, potvrđuje daje u pitanju dobar izum. Studija slučaja, bez obzira
da lije pri-menjena u psihološkoj, literarnoj, istoriografskoj ili sudskoj praksi, predstavlja najširi okvir za
aproksimiranje jednog neostvarljivog cilja, a to je otkrivanje istine
0 pojedincu. Ovaj se pokušaj završava gomilanjem podataka i nekom rekonstrukcijom toga kako je istraživač
shvatio istraživanog ili kako gaje uklopio u usvojenu teoriju i filozofiju. U idealnom vidu studija slučaja je „totalna
biografija" istraživanog. U stvarnosti „totalna biografija" je nedostižna, jer je neekonomična i stvarno nepotrebna. U
praksi, pa i u naučnom radu, zadovoljavamo se jednostavnijim projektom čije su okosnice biografija (ko sam ja),
ocena relevantnih drugih (ko je on ili ona) i serija određenih učinaka ili ostvarenja (objektivni testovi). To je projekt
koji je Cattell identifikovao kao kliničku metodu istraživanja pojedinca.
STUDIJA SLUČAJA IINDIVUDUALNE RAZLIKE
Voditi studiju slučaja na takav način da ništa što je nužno ne bude propušteno a sve stoje prikupljeno bude
upotrebljeno i korisno, iziskuje umešnost
1 veštinu. Opšta pravila vođenja studije slučaja nije teško naučiti. Problemi uvek iskrsavaju u konkretizaciji, u radu
sa pojedincima. Glavni nedostatak pravila za
60
vođenje studije slučaja jeste uopštenost. Za svaki konkretni slučaj ova opšta pravila moraju iznova da se
prilagođavaju, a za to ne postoje pravila.
Individualne razlike medu ispitanicima, a posebno njihova kvalitativna specifičnost, traže znatnu snalažljivost
kliničara. Uzmimo za primer slučaj dečaka koji ima slab uspeh u školi i koga roditelji dovode kod psihologa. To se
često dešava. Posle razgovora sa dečakom i njegovim roditeljima kliničar dolazi do zaključka da „spoljne faktore",
kao što su nepodesni uslovi učenja, udaljenost od škole, promena škole i stana, može elimimsati. Roditelji su
zainteresovani za dečaka i njegov uspeh u školi, pa i ova okolnost izlazi iz programa traganja. Iz školskog
svedočanstva i razgovora kliničara saznaje se daje neuspeh skorašnjeg datuma. Ranije je ovaj učenik postizao vrlo
dobar uspeh u školi. Pošto je kliničar izveo zaključak da među uobičajenim spoljnim faktorima nema ni jednog
kojeg bi mogao izdvojiti i povezati se neuspehom. on prelazi na proveru liste „unutrašnjih faktora". Ovaj program
traganja ima tri stavke: intelektualne sposobnosti, razvojne promene i motivaciju.
Na testu inteligencije dečak je postigao IQ 103. Njemu je 12 godina, što bi moglo imati neki značaj ali ne a priori.
Najzad, dečak je zainteresovan za školu i prihvata planove daljeg školovanja, koji su zajednički, jer se ne zna ko je
autor plana. Posle letimičnog pregleda tih rezultata i podataka, psiholog dolazi do zaključka da je ,.sve u redu" i
savetuje roditeljima da ovaj događaj prime bez dramatizacije, da ostanu u kontaktu, da više obrate pažnju na dečaka
i da će se sve, vrlo verovatno, završiti dobro.
Ovakva priča je dobro poznata. Ona se ponavlja u raznim varijacijama svuda gde rade savetovališta i slični
psihološki centri. Postavlja se pitanje kako može da bude suma negativna (slab uspeh u školi) kada su elementi
pozitivni? Najpre ćemo pomisliti daje kliničar negde pogrešio, ili je bio zaveden netačnim prikazivanjem stvari. To
je sasvim moguće, jer kliničar nije daleko odmakao u rekonstruisanju „totalne biografije" ispitanika. Ipak, on je
imao mogućnosti da proširuje svoju eksploraciju, da uvede kontrolne postupke ukoliko posumnja u ispravnost
iskaza. On je bio uveren da može verovati svojim ispitanicima. Suviše nepoverljiv ispitivač biće na kraju u pravu,
jer „čeprkanje" po ljudima uvek daje nešto što se isprva skriva. Ovo, ipak, ne može biti načelo primene studije
slučaja, jer ona nije instrument strukom kodifikovanog voajerizma.
Postupak ovakvog vođenja studije slučaja može da se uporedi sa načinom popunjavanja nekog upitnika. U
prikupljanju podataka kliničar je imao jednu teorijsku šemu sa niz pitanja. Ova su se pitanja odnosila na kritične
komponente jednog modela „dečka sa 12 godina i neuspeha u školi". Korak po korak, kliničar je popunio taj
imaginarni upitnik, u ovom slučaju negativnim odgovorima. Pošto nije potvrdio da je ovaj ispitanik „tipičan slučaj",
niti je našao potvrdu daje u pitanju neki teži poremećaj, on je prekinuo traganje i odlučio da umiri klijente i pričeka
dalji razvoj događaja. Ipak, kao što se vidi, dobijen je negativan zbir od pozitivnih elemenata. Kako?
Imaginarni upitnik koji je poslužio kao šema traganja sastoji se od pitanja koja se mogu postaviti svakom
potencijalnom ispitaniku. Kliničar traži odgovor na pitanja: koliko je ispitanik postigao na testu inteligencije, da li je
motivisan za
61
školu, da li se roditelji slažu, da li je slaganje između učenika i nastavnika poremećeno, da li je ispitanik zapao u
adolescentnu krizu identiteta i slična. Odgovore na ta pitanja kliničar ocenjuje takođe prema opštim metilima. U
stvari, on prevodi konkretne, specifične odgovore u opšte kategorije i tako popunjava rubrike tog eksplorativnog,
imaginarnog upitnika. Ovakav način vođenja dijagnostičke pretrage ne samo da je široko rasprostranjen u kliničkoj
praksi nego je i zadovoljavajući u većini slučajeva. Šta, međutim, ako je neko van kategorije, ako ne spada u „većinu
slučajeva".
Svaki kategorisan odgovor u ovoj eksploraciji predstavlja jednu vrstu generalizacije. Kliničar je registrovao daje
ispitanik „motivisan za učenje". Mada je ova formulacija sasvim adekvatna i uglavnom jasna, ona ima niz
nedostataka. Ona predstavlja jedno kategorisanje niza konkretnih informacija u jednu rubriku. Ako bismo
razgovarali sa 20 dečaka od 12 godina koji su svi procenjeni kao „motivisani za učenje", da li bi se svi predstavili na
isti način, da li je sigurno da bismo njihovu motivaciju zaista mogli da izjednačimo? Vrlo verovatno da ne. Između
svih njih našli bismo manje ili veće razlike u nizu značajnih momenata koji se odnose na motivisanost za učenje.
Među podacima ove eksploracije rezultat testa inteligencije izgleda naj-određeniji, jer je izražen brojčano. Osim
toga, poznato je da se do IQ dolazi jednom standardnom tehnikom putem uniformno sprovedenih postupaka. Uprkos
ovome, i IQ kao mera ili pokazatelj inteligencije krije čitav niz pitanja i neodređenosti. Pođimo od činjenice da
primenjeni test inteligencije, u ovom slučaju VISK, ima deset subtestova. Jedan određeni zbirni učinak može da se
dobije na mnogo načina. Drugim recima, svi oni koji postižu, recimo, IQ 100, mogli bi se razvrstati u veliki broj
podgrupa prema kombinaciji rezultata na sub-testovima. Iza jednoobraznog zbira stoji krajnja raznolikost odnosa
među sub-testovima. Smisao ovog podatka je u tome da redosled učinaka na subtestovima takođe može da bude
važan pokazatelj osobina ličnosti ili poremećaja.
Ovde je bio analiziran jedan srazmerno jednostavan plan dijagnostičkog traganja. U svakodnevnoj praksi vrlo su
česti složeni problemi, sa većim brojem rubrika u šemi traganja. Zbog toga se zadatak komplikuje i progresivno
otežava. Tome treba dodati da je većina rubrika u šemi dijagnostičkog traganja međuzavisna. Ovaj formalno logički
aspekt studije slučaja pomaže nam da shvatimo koliko proizvoljnosti ima u uprošćenom odgovoru za svaku rubriku,
usled zanemarivanja individualnih razlika. Daleko najbolju analizu formalno logičkog aspekta kliničke metode dao
je Sarbin u svojoj silogističko-probabilističkoj teoriji kliničkog suđenja. U okviru ove teorije prikazani su i
analizirani neki oblici učešća procene individualnih razlika u ukupnom procesu suđenja.
U praksi se studija slučaja često koristi da bi se razrešio neki diferencijalno dijagnostički problem. To je zadatak koji
su kliničari-psiholozi pomno rešavali do sredine šezdesetih godina. Međutim, između tog zadatka i potencijala
studije slučaja postoji bitna razlika. Diferencijalno dijagnostički zadatak se praktično svodi na kategorizaciju
individualnog ispitanika. Nezavisno od toga da li je dijagnostička kategorija krepelinovski deskriptivna ili
psihodinamski analitična, ona je tipološka. Za tipološku klasifikaciju je osnovno identifikovanje kritične osobine u
62
ponašanju, u mentalnoj ili fenomenološkoj sferi i u biografiji. Definicija kategorije ili tipa određuje koje osobine
treba eksplorisati. Šema traganja je u ovom slučaju analogna inventaru sa dihotomnim izborom odgovora (da ili ne;
ima ili nema). Dobro je poznato da se stvarni ljudi koji su dobili zajedničku dijagnozu, na primer shizofrenija ili
opsesivno kompulzivna neuroza, međusobno podosta razlikuju. Branioci klasične pozicije ističu da je to tako samo u
pogledu sporednih osobina, dok se u pogledu bitnih, razlika veoma smanjuje. Psihološka ispitivanja vršena
različitim mernim instrumentima uvek iznova potvrđuju da se unutar svake dijagnostičke klase javljaju razlike, i to
ne samo u „sporednim" nego i u „bitnim" osobinama, odnosno atributima klase. Psihijatrijska misao se nije posebno
udublji-vala u ovaj problem, niti je njena metodologija imala načina da taj problem resi. Psihologija individualnih
razlika (Galton, Anastasi, Evsenck i dr.) razrešava pro-tivurečnost tipologije na taj način što atribute pretvara u
dimenzije. Kada se tako postupi, onda se individualne razlike ugrađuju u definiciju preko skala intenziteta koje
nazivamo dimenzijama. Ovaj metodološki problem je elegantno razrešen i demonstriran u postupku Evsencka, koji
je diskontinuirani model tipova zamenio kontinuiranim, dimenzionalnim modelima.
Potencijal studije slučaja je daleko veći nego što su potrebe klasične diskontinuirane ili savremeno kontinuirane
tipologije patološkog ponašanja. Studija slučaja je široki okvir eksploracije, koji prema potrebi može da obuhvati i
nomotetičke tehnike i postulacije. Međutim, u punom zamahu studija slučaja je idiografski metod koji vodi ka
saznanju o pojedincu preko granica nomotetike i tipologije. Šta u tom slučaju predstavlja studija slučaja? Za
psihijatrijsku praksu, kakva je za sada u nas i u mnogim zemljama sveta, klasifikaciona dijagnostika i dalje ima
vrednost i postoji potreba da se ona procenjuje što vernije psihome-trijskim načelima. Diskontinuirani model tipova
može da se brani zahtevima nauke koja po prirodi stvari istražuje opšte zakonitosti. Imajući u vidu ograničenja
potreba i mogućnosti prakse, malo je verovatno da se puni potencijal studije slučaja, a to je totalna biografija, može
ostvarivati.
STUDIJA SLUČAJA KAO METODOLOŠKI OKVIR
Studija slučaja je takav istraživački pristup gde je jasnije šta se istražuje nego kako se to čini. I pored toga mogu da
se analiziraju karakteristike studije slučaja u kliničkoj psihologiji ili psihijatriji. Najvažniji razlog za uvođenje
ovakve neekonomične forme istraživanja je taj što su pojave ponašanja, ličnog iskustva i biografije pojedinaca teško
odredljive. Uprkos tome što dijagnostičar zna sve oblike oboljenja koji su opisani u psihopatologiji, on nije dovoljno
siguran daje tačno prepoznao i rasporedio kritične informacije u nozološke rubrike. Visoki stepen neodređenosti
posmatranih pojava pokušava se redukovati jednim kompletnim pristupom koji je istovremeno i ekstenzivan i vrlo
intenzivan. Mada na ovaj način ispitivač biva zasut obiljem podataka, od kojih je većina irelevantna za odabrani
zadatak, on je uveren da je smanjio stepen neizvesnosti, da je izbegao grešku pogrešnog prepoznavanja i da su
kategorizacije bitnih informacija tačnije. Za ovaj način studije slučaja može se reći da je pseudoidiografski, ili da i
nije stvarno studija pojedinca kao autentične osobe, već kao primerka klase.
63
Studija slučaja je metodološki okvir sa malim stepenom strukturiranosti. Jez-grovna struktura je ograničena na
ispitivača, ispitanika, podelu uloga i deskriptivnu primenu naturalističke eksploracije intervjua i posmatranja. Sve
ostalo što se koristi u studiji slučaja je specifičan dodatak koji zavisi od područja primene. U kliničkoj psihologiji
ovaj specifičan dodatak predstavlja baterija testova, tehnika i skala. Psihijatrijska studija slučaja je šira. Ona
obuhvata kontakte sa osobama van dijade, psihološki izveštaj (zasnovan na užoj studiji ili samo bateriji), izveštaj
socijalnog radnika i čitav niz dokumenata ili radova ispitanika (pisma, dnevnici, proizvodi iz razne terapije). Ova
razlika u širini i u obuhvatnosti ne proizilazi iz suštinskih odredbi ove dve discipline. Ona je uslovljena praktičnim
razlozima, pre svega hijerarhijskom podelom uloga u zdravstvenim institucijama.
Ne postoji pravilo koje bi unapred određivalo koje se tehnike i postupci moraju dodati naturalističkom
instrumentarijumu. U tom pogledu studija slučaja je otvoren sistem u punom značenju. U poredenju sa
psihodijagnostičkom baterijom studija slučaja ima veću širinu i znatno manju određenost. Takođe se može reći da je
studija slučaja manje formalizovana. U tom pogledu je sudska studija slučaja izuzetak, jer je najviše formalizovana i
ritualizovana. Na suprotnom kraju bi bilo mesto biografskom romanu ili studiji. Naravno, jedan dobar biografski
roman stvara najjači utisak autentičnosti i životnosti. Međutim, kliničko-psihološki postupak ne može biti toliko
podređen individualnosti opisivača kao što je slučaj u biografskom romanu. U odnosu na taj primer ipak treba istaći
da u psihološkoj studiji ima dosta mesta za kreativne inovacije. Zajedničko za ta dva načina proučavanja jedne
osobe jeste uključenje empatičke spoznaje. Sudska studija slučaja je slična kliničko-psihološkoj samo u pojedinim
slučajevima. Kada se ovakva proučavanja vrše sa unapred definisanim zadatkom, onda je sličnost znatna. Međutim,
ako je eksploracija otvorena („pretraži i izvesti"), onda je razlika veća. To što posebno odlikuje psihološki način
vođenja studije slučaja jeste metodološka pretenzija. Za psihološku studiju nije dovoljno da slučaj bude verno i
dokumentovano opisan, već je isto toliko važno da i uslovi i postupci proučavanja budu prikazani. Od psihološke
studije se očekuje da pruži autentičan utisak koji bi, teorijski, mogao da stvori bilo koji drugi istraživač pod uslovom
da ponovi isti postupak prikupljanja građe, klasifikacije, ocenjivanja i interpretacije.
64
neposredno, naturalističko ispitivanje osobe koja je u ulozi pacijenta. To ispitivanje sa zatim zaokružuje primenom
kraće ili duže istorijske studije slučaja, koja vodi poreklo iz humanističke tradicije i daje specifičnost psihijatriji u
okviru medicine. Najzad, dijagnostičko ispitivanje se prenosi na niz laboratorijskih proveravanja bolesti i bolesnika
što predstavlja indirektni put. Laboratorijska ispitivanja daju svoj sopstveni pečat kliničkoj metodi i unose tradiciju
nauke i tehnologije u kontekst ove, suštinski, naturalističke eksploracije.
Naturalistički način ispitivanja je uvek prisutan u medicinskoj dijagnostici, ali je udeo različit u zavisnosti od
razvoja objektivnosti dijagnostike konkretne specijalističke grane. U psihijatriji naturalističko ispitivanje još uvek
ima prevagu nad laboratorijskim pristupom. Čak i kada se koristi laboratorijski način provere, dobijeni rezultati su
takve prirode daje njihova interpretacija subjektivna, odnosno klinička. Subjektivnost u ovom slučaju znači daje
lekar, psihijatar, u poziciji arbitra koji interpretira i odlučuje o tome šta objektivni, laboratorijski nalaz predstavlja.
Ograničenje te subjektivnosti se postiže studiranjem, uvežbavanjem pravilnog mišljenja, dugom praksom pod
nadzorom iskusnijih lekara, nametanjem etičke, profesionalne i zakonske odgovornosti, kao i indoktriniranjem daje
poziv lekara misionarski („da spašava život ljudi").
Studija slučaja je bitna komponenta psihijatrijske varijante kliničke metode. Ona vodi poreklo iz literature,
istoriografije, psihoanalize i biografskih studija ličnosti. Ovaj metodski pristup stavlja u prvi plan bolesnika, a bolest
se prati u kontekstu razvoja i formiranja ličnosti. Ovaj postupak obično izostaje kada se psihijatrijsko ispitivanje
obavlja po skraćenom postupku, na primer, u ambulantnim uslovima. Međutim, slučaj se smatra temeljno ispitanim
u psihijatriji tek kada je napisana istorija bolesti. Iako se tu pominje bolest, dobro i temeljno napisana istorija bolesti
je biografska studija slučaja kao osobe u kontekstu porodice i života u celini. U sastavljanju studije slučaja određenu
ulogu ima i socijalni radnik, koji obično ispituje društvene uslove u kojima klijent živi i radi.
Treći stepen u sprovođenju kliničke metode u psihijatriji čini upućivanje pacijenta na specifične laboratorijske
probe. Ova procedura je takođe opštemedi-cinska. Razlika je samo u tome što se u psihijatriji koriste takve vrste
laboratorija koje su za njen predmet specifične. Upućivanje pacijenata na dopunsko specijalističko ispitivanje
neurologu, neurooftalmologu, neuroradiologu ili na EEG spada u rutinske postupke dopune psihijatrijske
eksploracije. Sa psihijatrijske tačke gledišta, upućivanje pacijenata psihologu, na psihološko testiranje ili, kako je
jedan psihijatar govorio, „na psihogram", samo je nastavak istog niza mera radi kompletiranja istorije bolesti.
Međutim, treba istaći i izvesne razlike. Psihološka „laboratorija" ili, kako psiholozi vole da kažu, konsultativna
usluga, specifičnost je psihijatrijskog tipa kliničke metode, bar u istorijskom pogledu. Naime, psihijatri su prvi uveli
psihologiju u medicinu. Druga je specifičnost u tome što su obe strane uverene da ocenjuju „suštinu" i da
interpretiraju „celinu". Pošto psihijatri postupaju sa rezultatima psihološkog ispitivanja kao i sa ostalim
laboratorijskim (ipsofacto dopunskim) analizama, a to znači da ih uklapaju kao delove mozaika u celinu koju oni
smatraju suštinskom, tu se neprestano stvara napetost oko „autorstva" i priznavanja važnosti doprinosa.
12
IV. UDEO DIJAGNOSTICARA
Podvrgavanje samog kliničara svim proveravanjima koja su uobičajena za dijagnostičke metode jedna je od
specifičnosti psihologije kakva je ona danas. Ovaj potez je bio logičan i nužan jer se pokazalo da je udeo kliničara u
validnosti kliničke metode presudan, pri čemu je upravo on bio najmanje ispitana „metoda" u kliničkoj bateriji. Ono
stoje istraživače od samog početka posebno zanimalo bio je odgovor na pitanje: Na koji način i u zavisnosti od kojih
faktora obavlja kliničar obradu, kombinaciju i integraciju podataka?
KLINIČKO ISKUSTVO
Sa stanovišta zdravog razuma, kao i po mišljenju koje je široko prihvaćeno medu kliničarima, dužina kliničkog staža
odnosno kliničko iskustvo je pozitivan i značajan faktor validnosti dijagnostičke procene. Smatra se da su iskusniji
bolji a manje iskusni slabiji dijagnostičari. Takvo shvatanje ima i potvrdu u nizu istraživanja. Wolf i Murrav (1938)
su utvrdili da iskustvo u zajedničkom radu veoma mnogo poboljšava validnost i to zato što se tako stvaraju i uče
zajedničke, konsenzualne norme valjanosti. Do suštinski identičnih zaključaka došli su i drugi istraživači (Taft,
Chace, Lehman).
Međutim, u izvesnom broju istraživanja rezultati nisu potvrdili pozitivnu vezu između dužine kliničkog iskustva i
dijagnostičke validnosti. Allport je tvrdio da su laici često bolji poznavaoci ljudi nego iskusni klinički psiholozi.
Farber (1964) dolazi do istog zaključka ali pod uslovom da su ti laici „umetnici, esejisti ili oni koji su mudri". U više
dobro kontrolisanih istraživanja dobijeni su takode negativni rezultati. Silver je podelio trideset kliničkih psihologa
u tri grupe prema dužini kliničkog iskustva. Svaki od tih psihologa dao je dijagnostičku procenu desetorice kliničkih
slučajeva. Kriterijumski opis ličnosti dali su psihoterapeuti koji su sve ove slučajeve tretirali minimalno 35 časova.
Rezultati su pokazali da dužina kliničkog iskustva nije značajno uticala na validnost kliničke procene ličnosti. Do
suštinski identičnih zaključaka došli su i neki drugi istraživači (Soskin, Mahrer, Goldberg).
Ne zalazeći u detaljnu analizu ovih istraživanja, možemo konstatovati da se bez specifikacije uslova ne može
potvrditi ni odrediti udeo i uticaj iskustva u formiranju validnih dijagnostičkih procena. Sa istim pitanjima je u vezi
jedno drugo koje je važnije od prvog i glasi: Da li se uči i kako se uči kliničko procenji-vanje?
UČENJE DIJAGNOSTIKOVANJA
U svakodnevnom razmišljanju kao i u empirijskim istraživanjima iskustvo se meri dužinom profesionalnog rada.
Međutim, trajanje nekog rada predstavlja samo
5 Psihodijagnostika
65
indirektnu meru ostvarenog učenja, odnosno predstavlja samo uslov za specijalizaciju iskustva. Klinički staž može
da bude pogodan indikator pomoću kojeg operacionaliziramo „kliničku kompetentnost", „kliničku veštinu" ili
slično. Međutim, sama dužina staža nam ne dokazuje da su kliničari za određeno vreme i stekli neku određenu meru
kliničke veštine i znanja.
Nekim istraživanjima je potvrđeno da učenje može da poboljša validnost procenjivača ako su pravila jasno
formulisana. Moos (1962) je pratio efekat dva paralelna seminara za kliničke psihologe: seminar o primeni MMPI i
seminar o Rorschachovoj tehnici. Provera efekata pokazala je da je seminar o MMPI bio uspešniji, što je dokazano
prosečno većim slaganjem kandidata i kriterijumskog opisa kontrolnih slučajeva. Po mišljenju autora ova
superiornost zasnovana je na postojanju eksplicitnih pravila o interpretaciji MMPI, koja se zbog toga lakše mogu
naučiti nego nedovoljno jasno eksplicirana pravila Rorschachove tehnike.
Ima izvesnih potvrda i za mogućnost učenja uočavanja dijagnostičkih indikatora. Pokazalo se da se tačnost procene
povećava kada procenjivači nauče da uočavaju više od jednog indikatora. Takođe, validnost kliničke procene može
se povećati učenjem rešavanja kompleksnih problema. Najzad treba spomenuti i mišljenje prema kome o pozitivnoj
korelaciji trajanja profesionalnog iskustva i validnosti procena može biti govora samo ako se iskustvo odnosilo na
sasvim određeno kriterijsko ponašanje.
Nasuprot ovome veći broj autora zauzima pesimističan stav u odnosu na postojanje uslova za učenje dijagnostičke
veštine. Tipična klinička sredina ne omogućava sistematsko učenje. U takvoj sredini nema sistemski raspoređenih
dejstava nagrade i kazne. U najvećem broju slučajeva psiholozi završavaju svoje izveštaje kada ujedno i prestaju da
viđaju slučaj koji su ispitali. O uspehu ili neuspehu svoje procene oni zaključuju na osnovu toga da li je psihijatar
bio zadovoljan izveštajem ili nije bio. Međutim, u vreme prijema nalaza najčešće ni sam psihijatar još ne zna pravi
odgovor, a eventualno ga saznaje kasnije (o čemu retko izveštava psihologa). Polazeći od mišljenja Holta, koji je
smatrao da neuspesi kliničkih psihologa potiču otuda što su pokušavali da predviđaju ponašanje za šta nisu bili
pripremljeni, Sechrest, Gallimore i Hersch, izveli su tri eksperimenta na studentima u kojima je varirana varijabla
povratnog sprega u učenju. Mada su u sva tri eksperimenta bolji uspeh postigli oni koji su bili u povratnom spregu,
ipak su autori ovaj efekat pripisali poboljšanoj motivaciji.
Verovatno da se ne može mnogo očekivati od uvođenja automatske informacije o uspehu i promašaju u proces
učenja ukoliko feedback ostane globalan (Rotter, 1967). Ovaj autor smatra daje neophodno da kliničar uči uz
obavezno praćenje slučaja. Globalni feedback ne može mnogo doprineti efektu učenja jer nije dovoljno da kliničar
sazna da li je njegova procena u celini bila tačna ili ne. Kliničar mora da uči u uslovima specifičnog feedbacka, jer
jedino tako može stvarno da napreduje. Međutim, u krajnjoj liniji Rotter je skeptičan, jer učenje postaje beznadežno
usled toga što je kliničar suočen sa ogromnim brojem podataka, a na sve ne može da obrati dovoljnu pažnju. Još je
ekstremniji Estes, koji smatra da postoje četiri nivoa kliničke dijagnostičke efikasnosti, od kojih kliničar nikakvim
učenjem ne može da dostigne četvrti nivo zato što ne može da ovlada svim informacijama koje mu stoje na
raspolaganju.
66
LIČNOST PSIHODIJAGNOSTIČARA
Rezultati dijagnostičke eksploracije treba da predstavljaju odraz ličnosti pacijenta. Interakcija sa tehnikama je
neutralna a takva bi trebalo da bude i sa dijagnostičarem, koji je u svojoj ulozi ravan instrumentima. Po ovom
modelu ličnost dijagnostičara nimalo ili tek vrlo malo utiče na rezultate eksploracije. Međutim, Schafer smatra da
dijagnostičar često nije dovoljno izolovan u svojoj profesionalnoj ulozi, već je naprotiv živi učesnik koji u susretu sa
pacijentom ispoljava sebe i više nego što to sam shvata i želi.
Još u vreme Wundta bio je poznat fenomen „individualne jednačine" odnosno individualnih razlika koje se
ispoljavaju u ocenjivanju fizičkih pojava. Kasnija istraživanja pokazala su da se individualne razlike u još većoj
meri javljaju prilikom percepcije osobina ličnosti. Polazeći između ostalog i od ove pojave, Mili (l 856) je smatrao
daje nauka o ličnosti nemoguća. Mada se individualne razlike u svakodnevnom životu kao i u psihološkim
istraživanjima stalno potvrđuju, ne bi se moglo reći da su one takvih razmera da onemogućavaju bilo kakvu
saglasnost u ocenjivanju ili predviđanjima.
Među osobine od kojih zavisi dijagnostički uspeh spada pre svega inteligencija procenjivača. Uopšte posmatrano,
može se konstatovati da su bolji proce-njivači inteligentniji (Holingworth, Guilford). Međutim, samo visoka
inteligencija nije dovoljna za uspešno procenjivanje osobina ličnosti i ponašanja. Za nas je naročito relevantna
„psihološka sposobnost", o kojoj je mnogo pisano i što je dosta istraživano. Utvrđeno je da su izvesne osobine
sistematski u visokoj korelaciji sa uspešnim procenjivanjem (Bruner i Taguiri, Taft, Allport). Takođe postoji
povezanost uspeha u proceni osobina ličnosti sa umetničkim interesima. Po svemu stoje danas o tome poznato
izgleda dosta sporno postojanje neke opšte psihološke sposobnosti koja bi bila nezavisna od objekata procene i
uslova procenji-vanja (Taft, 1955). Cronbach je još skeptičniji i smatra daje efikasnost u procenji-vanju moguće
svesti na izbor kriterijuma i izvesna artefakta procenjivanja („response set"). Rigiditet u mišljenju se navodi kao
negativan faktor uspešne procene (Sarbin, 1960). Uspešni procenjivači se koriste multiplom kategorizacijom i
pokazuju znatno veću toleranciju prema protivurečnim podacima, što je inače u procesu dijagnostičkog informisanja
česta pojava, dok rigidni procenjivači ne mogu da razreše protivurečnost. Rigidni procenjivači ne mogu da tolerišu
kontradiktornosti i teže izvođenju preranih zaključaka. To isto se zapaža i kod prete-rano samouverenih
dijagnostičara. Poslednjih godina uspešno procenjivanje osobina ličnosti proučavano je i sa gledišta
konvencionalnih konstrukata. Među takve spada i faktor „kognitivna kompleksnost", koju su istraživali Leventhal i
drugi. Mada njihovi rezultati nisu sasvim saglasni ni sa teorijom od koje polaze ni između sebe, zanimljivo je da su
oni otkrili tendencije ka sistematskim razlikama u opažanju osobina ličnosti i u razrešavanju kontradiktornih
podataka između „kognitivno kompleksnih" i „kognitivno jednostavnih" procenjivača. Procenjivači osobina ličnosti
polaze od radnih hipoteza koje vode poreklo iz iskustva, teorije, ili su uzete iz autoritativnih izvora. Utvrđeno je da
se procenjivači međusobno raz67
likuju po i/boru radnih hipoteza, a razlikuju se i po izvođenju postulata prosuđivanja čak i onda kada prihvataju istu
teoriju (Sarbin, 1960). Izvesnu potvrdu da procenjivanje drugih zavisi od autopercepcije samog procenjivača
nalazimo u nizu radova. Wolf i Murray (1938) konstatovali su da su procenjivači pri ocenjivanju „dijagnostičke
sposobnosti" članova grupe najviše ocene davali onima koje su smatrali sličnim sebi, a najniže onima za koje su
smatrali da se najviše razlikuju. Prilikom ocenjivanja tona boje u jednoj grupi crnaca procenjivači su donosili
sudove zavisno od toga kako su procenili svoju sopstvenu kožu (Marks). Ličnost procenjivača je referentni okvir pri
donošenju suda o drugima. Halpern navodi da procenjivači najviše greše u oceni onih crta ličnosti u pogledu kojih
su sami sa sobom najnezadovoljniji. Po svemu sudeći, svaki procenjivač ima sopstvene standarde po kojima
određuje dimenzije posmatranih osobina ličnosti i ponašanja. U sklopu toga shvatanje i doživljavanje sopstvenog Ja
ima aktivnu ulogu. Distanciranost u odnosu na sebe i distanciranost u odnosu na pos-matranika predstavljaju nužan
preduslov tačnog suđenja. Postoje znatne individualne razlike u spremnosti i sposobnosti kliničara da neprestano
procenjuju ispitanika (Taft, 1955).
Gunderson i Kapfer (1966) ispitivali su individualne razlike među kliniča-rima polazeći od mišljenja Gronbacha da
svaki procenjivač ima neku vrstu sopstvene „implicitne teorije ličnosti". Autori su izvršili faktorsku analizu
„latentnih obrazaca procene" jedne grupe kliničara koji su vršili selekciju članova za jednu polarnu ekspediciju. Oni
su konstatovali da se obrasci kojima su se procenjivači koristili mogu objasniti sa tri šira faktora koje su nazvali
„opšti evaluativni faktor", „faktor agresivnosti" i „faktor efikasnosti". Takođe je konstatovano da se procenjivači sa
sličnim faktorskim strukturama međusobno više slažu u ocenama.
Iz svega ovoga je manje-više jasno da prihvatanje određene teorije, na primer psihoanalitičke, podvrgavanjem
psihoterapiji uslovljava i prihvatanje sistema i normi te teorije što utiče na procenu. Daleko je manje jasno zašto se
iz iste teorije izvode različiti zaključci odnosno zašto određeni procenjivač bira određeni postulat, a ne neki drugi,
iako su svi oni iz istog teorijskog sistema? Sarbin smatra da se naklonost prema određenoj vrsti postulata može
empirijski istraživati. Eventualne dimenzije koje određuju selekciju mogle bi prema njemu da budu: a) pro-jektivni distancirani, b) mizantropski - filantropski, c) mehanički - humanistički, d) konsenzualno validni - ekscentrični.
Na kraju (ovaj „kraj" je sasvim proizvoljno određen, jer bi nabrajanje radova i mišljenja moglo još veoma dugo da
traje) može se postaviti pitanje kakva je empirijska vrednost svih proučavanja procenjivača. Da li nam to što znamo
o dobrim i lošim procenjivačima omogućava da preporučimo i odaberemo najpogodnije osobe za kliničke psihologe
ili psihijatre?
Kelly i Fiske (1946, 1949, 1951) izvršili su jedno veoma ambiciozno ispitivanje, po ugledu na poznati OSS
program, u cilju predviđanja uspeha u kliničkoj psihologiji. Oni su vrlo temeljno ispitali 137 psihologa koji su
započeli staž kao budući kliničari. Mada je ispitivanje svakog kandidata trajalo danima, a pri obradi podataka su
uzeli učešća veoma eminentni kliničari, konačni rezultat procene, koji
68
je u vezi sa četiri vrste kriterijuma, veoma je skroman. Ništa bolji rezultat nisu ostvarili u srodnom ispitivanju ni
Holt i Luborsky, gde je selekcija bila usmerena na psihijatre. Iz ovoga sledi zaključak da uprkos impozantnoj
kolekciji podataka o procenjivačima, praktična vrednost svega toga je neproporcionalna uloženom trudu.
Čitav ovaj rad ipak nije ostao bez ikakvog efekta. On je nastavio da stimuliše istraživanja, i to u dva pravca. Prvo u
pravcu prevazilaženja faktografskog i empiricističkog pristupa, koji očigledno ne nude rešenja. Iz ovoga se postavlja
potreba formulisanja teorijskog okvira za područje procene ličnosti. Drugi pravac u kome je usmerena akcija odnosi
se na dalja proučavanja faktora i procesa suđenja i otkrivanja novih relevantnih činjenica. U vezi sa ovim poslednjim
naročiti značaj imaju ona otkrića koja bolje objašnjavaju procese pomoću kojih procenjivači rešavaju problem
obrade i integracije podataka dobijenih kliničkim metodom.
DA LI JE PSIHOTERAPIJA DIJAGNOSTIČARA NUŽNA
Razvoj testovne metode, i pored početnih pretenzija, očigledno nije doveo do eliminacije procenjivača, naprotiv.
Poslednjih deset godina u kliničkoj psihologiji počinje da se sve više ističe značaj kliničara. On je najpre
„unapređen", pošto su ga proglasili za ravnopravnog člana baterije i nazvali „dijagnostičkim instrumentom" (Hunt).
Zatim je formulisano holističke shvatanje o neodvojivosti kliničara od metoda koje koristi i interpretira (Kelly).
Izgleda daje bar privremeno napušteno shvatanje da je u trijadi osnovnih elemenata: teorija, metode, proce-njivač,
ovaj poslednji nevažan ako nije i suvišan. U novoj formulaciji problem više nije u tome da se kliničar eliminiše da bi
metodologija po svaku cenu postala objektivna, nije ni u tome da se jednostavno zadrži, već kakav treba da bude i
kako postići da bude dobar.
Problem efikasne i racionalne obuke kliničara nije uopšte nov. Takođe nije novo ni stanovište psihoanalize, koja već
odavno zahteva da i dijagnostičar, kao uostalom i psihoterapeut treba da bude posebno osposobljen za taj posao.
Pošto osnovnu teškoću ne predstavlja dijagnostička metodologija ili sistem nastave i obuke, već ličnost kliničara
neophodno je da tu počne prava priprema. Kliničar mora prvo da se oduči psihoterapijom od svojih loših osobina da
bi mogao da kao zrela i integrisana ličnost uspostavi takve odnose sa pacijentima koji omogućavaju dobru procenu
ličnosti. Bez takve pripreme dijagnostičar neće biti u stanju da iskoristi svoje sposobnosti i metodološke
mogućnosti, osim toga biće stalni izvor sistematskih pogrešaka. Pošto većina psihodijagnostičara pre ili posle u ovoj
ili onoj men deluje i kao psihoterapeut, to je zahtev da prođe kroz psihoterapeutsku pripremu opravdaniji. Ukratko,
da bi kliničar postao dobar dijagnostičar i proce-njivač ljudi, on mora biti osposobljen da sve, bez iskrivljenja i
skotoma, uoči. Da bi mogao tako otvoreno i bez ličnih artefekata da vidi druge, mora prethodno biti otvoren prema
sebi. Da bi bio otvoren prema sebi treba da bude oslobođen onih unutrašnjih zastoja u ličnosti koji ometaju uvid u
sebe. I najzad, jedino rešenje takvog zahteva pruža psihoterapija. U opštem okviru pitanja koliko je kliničar va-lidan
dijagnostičar postavlja se i uže pitanje koliko su ove tvrdnje dokazane.
69
U nekim istraživanjima upoređena je validnost psihoterapeutski tretiranih i netretiranih kliničara. Silverman (1959)
je uporedio dijagnostičku validnost grupe od 15 psihoanalitički tretiranih kliničara sa istim brojem netretiranih.
Spoljni kri-terijum validnosti predstavljao je opis ličnosti pacijenta koji je dao psihoterapeut. Rezultati ovog
istraživanja pokazali su da su analitički tretirani i orijentisani kliničari dali validnije opise ličnosti od neanaliziranih.
Takođe je utvrđeno da su opisi analiziranih kliničara bili medu sobom sličniji nego opisi ličnosti u neanali-ziranoj
grupi. Heinman i Cooper opisali su daje u jednoj psihoanalitički orijenti-sanoj ustanovi socijalni radnik, koji nije
poznavao Rorschachov metod, prisustvovao ispitivanju jednog pacijenta tom metodom. Na kraju testiranja psiholog
i socijalni radnik dali su svoje opise ličnosti testiranog pacijenta koristeći svaki svoje podatke, psiholog testovne,
socijalni radnik opšte podatke i ono što je zapazio u toku testiranja. Utvrđeno je da su oni dali visoko podudarne
opise iako su se služili drugačijim podacima i prilazom. Ovaj rezultat je protumačen i objašnjen tune što su obojica
primenili isti teorijski sistem u interpretaciji. Chance i Arnold tražili su da 533 kliničara (psihijatara, kliničkih
psihologa i socijalnih radnika) opišu interpersonalne doživljaje nekog pacijenta na osnovu dva zapisnika sa
psihoterapije. Nađene su značajne razlike u procenama između analitički tretiranih i netretiranih kliničara Zapaženo
je da psihoanalitički tretirani kliničari, što im je staž duži, sve više nalaze i ističu „pozitivne i pasivne odnose", dok
je kod neanaliziranih utvrđena suprotna tendencija.
U nas je broj kliničkih psihologa koji su tretirani nekom formom psihoterapije, pogotovu u cilju osposobljavanja za
klinički rad, beznačajan, ako takvih uopšte i ima. O tome koliko psihoterapija stvarno povećava validnost
psihodijag-nostičara nije jednostavno doneti sud i zbog vrste pristupa kontrolnim istraživanjima. Lako je uočiti da se
kao kriterijum validnosti u radovima koriste kriterijum-ski opisi psihijatra i psihoterapeuta koji su, naravno, i sami
prošli kroz psihoterapiju. Zbog ovoga je teško prihvatiti saglasnost u opisu između analiziranih dijagnostičara i
terapeuta kao čistu meru validnosti. Ovo tim pre što i navedeni radovi pokazuju da terapeutski tretirani homogenije
opisuju slučajeve nego netre-tirani, verovatno usled usvojenih i zajedničkih shvatanja, stavova i normi. Drugim
recima, ne znamo da li su tretirani postali stvarno bolji ili samo sličniji jedan drugom u stručnim stavovima. Takođe,
nije jasno da li je to posledica promena u ličnosti ili samo u znanju i shvatanjima. Uprkos svemu moramo priznati da
argumenti koji se navode u korist potrebe psihoterapeutske pripreme kliničara imaju veliku teorijsku uverljivost.
70
V. INTEGRACIJA PODATAKA
Istorijski posmatrano, osnovni problemi kliničke psihodijagnostike smenji-vali su se izvesnim redom. U vreme
pojave Binet-Simonove skale i u periodu neposredno posle nje osnovni problem je bio da se konstruiše „dobar test"
po mogućnosti za sve relevantne aspekte ponašanja koji su interesovali kliničara. Prema tome, rešenje metodološkog
problema traženo je na nivou pojedinačne tehnike. U narednoj fazi pojavljuje se novi problem: kako oformiti
najbolju skupinu metoda koja će osigurati uzorak najvažnijih podataka o dijagnostički značajnim aspektima ličnosti.
Rešenje metodološkog problema traženo je dakle na nivou skupova a ne više pojedinačne metode. Ovim je načeto
pitanje strategije psi-hodijagnostičkog ispitivanja. U trećoj fazi čvorni problem metodologije postaje sledeće: kako
iz dobijenog uzorka izdvojiti bitno i na koji način integrisati ono što je izdvojeno?
Ovaj problem koji predstavlja pravu moru za većinu kliničara-praktičara rešen je u okvirima nekih teorija ličnosti,
kao što su Cattellova i Evsenckova teorija ličnosti. Ovi autori su uspeli da razviju paralelno i povezano teoriju i
metodologiju ispitivanja. U takvom slučaju integracija podataka je relativno jednostavna. Nevolja je, međutim, u
tome što većina kliničara nije prihvatila metodologiju ovih autora, već se koristi empirijski komponovanim
skupovima metoda koji nemaju unapred određenu teorijsku osnovu, pa se u interpretaciji sa teorijama koriste
eklektički. Rezimirajući rezultate izvedenog istraživanja Luborski (1954) je napisao: „Analizirajući neka naša
neuspešna predviđanja mi smo bili iznenađeni uspehom u proceni mnogih pojedinačnih osobina i našom nesposobnošću da te pojedinačne ocene zajednički obuhvatimo". Ove činjenice tumačimo time da su rezultati procena
daleko zavisniji od kliničara nego što bi mogle biti da su empirijske i teorijske relacije metode nedefinisane. Pošto je
to tako, razumljivo je daje kliničar ne samo najznačajniji dijagnostički „instrument" kliničke metode nego je i njen
mozak, odnosno nosilac programa integracije i interpretacije.
DVA NAČINA INTEGRACIJE PODATAKA
Klinička metoda se tradicionalno određuje kao kvalitativna, dubinska i holistička, a statistička metoda kao
kvantitativna, faktografska i analitička. Ove karakterizacije su utoliko uverljivije ukoliko se ove razlike više
podvlače. U stvari, u fazi prikupljanja i obrade podataka razlike između ove dve metode su veoma male i, nebitne.
Bitnu razliku između te dve metode nalazimo tek u fazi kombinacije i integracije podataka. Klinički način
integracije podataka slikovito opisuje Meehl(1954):
71
„Rad kliničara sastoji se u tome da, koristeći raspoložive činjenice i grubo formulisane zakonitosti, iznalazi hipoteze
o stanju nekih međuvarijabli, odnosno hipotetičnih konstrukata u vezi sa pacijentom. Na osnovu tako različitih
podataka kao što su Rorschachov test, profil na MMPI omaške u toku intervjua i izveštaj socijalnog radnika o
omašci ispitanika, kliničar dolazi do zaključka kao što je recimo ovaj: Pacijent ima jake oralno zavisne potrebe zbog
kojih je izgradio jedan agresivan i dominantan stav kao reaktivnu formaciju. Konstatacija ove vrste predstavlja
krajnji efekat jednog procesa formiranja pojma o ličnosti ispitanika."
Jedno potpunije poređenje između ove dve metode vidi se iz sledećeg.
Klinički pristup
1. Kliničar se slobodno služi svojini iskustvom, sposobnostima i načinom uspostavljanja kontakta.
2. Kliničar izvodi svoje zaključke na osnovu konstruisanih modela i teorija i svojih zapažanja.
3. Rezultati kliničke metode zavisni su od kliničara, odnosno od intuicije i po prirodi su idiografski, a nastaju na
način koji je srodan umetničkoj kreaciji.
4. Metod obrade i interpretacije podataka u okviru kliničke metode je individualan, „privatan", jer su operacije
neeksplicirane i zato nedostupne proveravanju.
Statistički pristup
1. Statistički metod je sa logičkog stanovišta induktivan.
2. Rezultat do kojeg se dolazi primenom ove metode je specifikovan nekim zbivanjem.
3. Ponderi koji se daju relevantnim varijablama imaju za sve slučajeve istu vrednost.
4. Većina pondera određuje se statističkom analizom i proverava se na isti način.
5. Subjektivnom suđenju nema mesta u procesu statističke obrade i svođenja podataka.
6. Jedna od osnovnih postavki ove metode je i ta da je svaki podatak ili rezultat samo aproksimativno tačan, a
greške su u nekoj meri neizbežne.
Pod uslovom da je statistički metod dokazano bolji od kliničke metode u pogledu svake vrste zadataka, svako dalje
bavljenje kliničarem i kliničkom metodom bilo bi gubljenje vremena. Međutim, kao što smo videli, prednost
statističke metode je uslovna, a mogućnosti daljeg njenog razvijanja nisu iscrpljene, pogotovu ako se nađe pogodno
rešenje za ključni metodološki problem -integraciju podataka. Budući daje metoda integracije podataka u kliničkoj
metodi „ugrađena" u kliničara, otkrivanje te metode zahteva istraživanje i analizu kliničara, odnosno njegovog
kognitivnog ponašanja. Prema onome kako stvari izgledaju, lako se možemo složiti sa mišljenjem Cronbacha (1960)
daje klinička
72
praćena „kvazi umetnička sinteza" raznorodnih podataka skupljenih tokom ekstenzivne eksploracije pojedinaca. U
vezi sa ovim mogu se ipak postaviti dva pitanja:
1. Da li i „kvazi umetnička sinteza" ili kvalitativno esejsko zaključivanje ima svoje pravilnosti?
2. Da li je kliničko mišljenje istovetno sa bilo kojim kvalitativnim načinom zaključivanja ili ima nečeg
specifičnog?
RIVALITET KLINIČKE I STATISTIČKE METODE
Oštrina polemike i oprečni stavovi koji su zauzeti u odnosu na predikciju, kao kriterijum validnosti podstakla je
kliničare da preduzmu čitav niz istraživanja u kojima su vršili predviđanje na osnovu kliničke metode. Prema tome,
sigurno je daje klinička metoda imala pretenziju da dokaže svoju validnost i prema kriteri-jumu predviđanja (Kelly i
Fiske, 1950; Holt i Luborskv, 1958). U pitanju je samo logički nastavak ekspanzije kliničke metode i u vankliničkim
uslovima. Upravo ta ekspanzija i veoma kritički prijem rezultata i osnovnih metodoloških postavki kliničke
psihologije uslovili su potrebu temeljnog preispitivanja čitave kliničke metodologije. Po prvi put je klinička
metodologija kao celina, ne po odvojenim metodama, podvrgnuta verifikaciji i kritičkoj analizi. Jedan od problema
koji je iz tog sklopa iskrsao prvi je formulisao Lundberg:
„Jedino smisaono pitanje koje se može postaviti u vezi sa relativnom vrednošću kliničke metode je ovo: Da li
klasifikacija podataka i generalizacija treba da se vrši: a) neformalnom, kvalitativnom, subjektivnom metodom ili, b)
sistematskim, kvantitativnim, objektivnim postupcima statističke metode?"
Meehl je na ovo pitanje odgovorio tako što je prikupio i sistematski analizirao dvadeset empirijskih istraživanja koja
su odabrana na osnovu sledećih zahteva: a) predikcija je prihvaćena kao kriterijum istraživanja; b) u okviru istog
istraživanja paralelno su primenjeni klinički i statistički način kombinovanja i integracije podataka i, c)
informacijska osnova za obe metode bila je ista. Meehlova analiza izvršena je na dvadeset jednom istraživanju koje
je, manje-više, udovoljavalo postavljenim zahtevima. Rezultati ove analize pokazuju sledeće.
Obe metode dostižu jednake rezultate
50%
Statistički metod je bolji
45%
Klinički metod je bolji
5%
Iz Meehlove monografije se vidi daje on vršio kontrolna izračunavanja pub-likovanih rezultata, davao je svoje
procene bez navođenja originalnih rezultata, ispravljao je zaključke autora i upuštao se u polemiku, ali samo onda
kada je komentar autora išao u prilog kliničkoj metodi a nijednom obrnuto. Usled svega ovoga, a posebno zato što
nijednom nije upotrebio kategoriju ..neodređeno, neizvesno", stoje prema rezultatima izgledalo nužno, izvršili smo
rekategorizaciju rezultata iz njegove monografije i dobili sledeću tabelu.
Neizvesna prednost
52%
Obe metode dostižu jednake rezultate
10%
73
Statistički metod je bolji
33%
Klinički metod je bolji
5%
Kao što se vidi, obe tabele pokazuju suštinski iste rezultate pa se Meehlov zaključak može okarakterisati kao
oprezan i umeren. On je, naime, zaključio daje statistička metoda, u celini gledano, bar jednaka po vrednosti ako nije
i bolja nego klinička. U svakom slučaju, teret dokazivanja svoga postojanja, odnosno primene u predviđanju
ponašanja, pada na kliničku metodu, koja je komplikovanija i, naravno, skuplja.
METODOLOŠKI PROBLEMI VEZANI ZA PREDIKCIJU
Oštro povlačenje razlike između pojedinih kriterijuma validnosti izgleda preterano ako se posmatra iz empirijskog
ugla svakodnevne prakse kliničara. Kliničar obavlja mnoge dijagnostičke operacije koje prelaze preko razlika koje
se povlače između dijagnostičke klasifikacije, dinamičke dijagnoze, predikcije ili opisa ličnosti. Najzad razlika
između kliničkog opisa ličnosti i predviđanja može biti čisto kvantitativna. Naime, opis nije samo prevod
posmatranog sadržaja na verbalne simbole već je istovremeno i selekcija. Kliničar opisuje one segmente ponašanja
koji posredno ili neposredno imaju neku trajnost. Opis bi bio besmislen ako bi zahvatao samo usko specifične
reakcije vezane za usko specifičnu situaciju. Zbog težnje da opisom zahvati trajne osobine ili dispozicije, kliničar u
opisu gene-rališe, a generalizacija je delimično i predikcija. Prema tome, i kliničar kao i statističar stalno vrše
predviđanja iako između njihovih operacija, a uz istovetni opšti termin, postoje značajne razlike.
U istraživanjima koja je sakupio Meehl korišćeni su sledeći prediktivni kri-terijumi: (1) uspeh neke obuke ili
školovanja, (2) recidivizam zatvorenika, (3) oporavak ili zalečenje posle psihoze i (4) efekat psihoterapije
neurotičara. Pre nego što se izvede sud o relativnoj validnosti statističke i kliničke metode, trebalo bi dokazati da su
ovi kriterijumski zadaci jednako prihvatljivi kao mera vrednosti za obe ove metode. Već na prvi pogled ovi
kriterijumi izgledaju veoma heterogeni. Možda bismo dobili više informacija daje upoređivanje izvršeno kriterijum
po kri-terijum umesto prema „opštem kriterijumu predviđanja".
INTERPRETACIJA MEEHLOVE KONTROVERZE
Problem koji je postavio Meehl i način kako gaje postavio samo delimično obuhvata moguće odnose kliničke i
statističke metode. Prema njemu ove dve metode stoje jedna naspram druge kao da se međusobno isključuju. Na
osnovu dobijenih rezultata on je konstatovao da klinička metoda nije bolja ako nije i gora i da je prema tome
statistički metod perspektivniji od kliničkog. Pri tome je on podvukao razlike između ove dve metode i nastojao da
dokaže da izvesne aktivnosti kliničara ne mogu da se rešavaju statističkom, već samo kliničkom metodom. Time je,
u stvari, dao inicijativu za čitav niz kasnijih istraživanja posvećenih analizi uslova, strukture i procesa kliničkog
dijagnostičkog suđenja.
74
Klinički metod u psihologiji
Klinički metod je u psihologiji odavno stekao legalitet tim pre što je tu najčešće shvaćen kao drugi naziv za
eksplorativnu, ..kvalitativnu" ili prednaučnu fazu upoznavanja složenih psiholoških pojava. Pijažet (Piaget) je svoj
postupak ispitivanja razvojnih osobina dečijeg mišljenja nazvao klinički metod. Braun (1949) deli sve metode
psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statističke i kliničke. Kada je klinička psihologija postala priznata kao
profesija i kao naučna disciplina, ona je svoj način rada ozvaničila pod nazivom klinički metod. Tako se u
univerzitetskoj nastavi, u udžbenicima i u stručnoj literaturi odomaćio i termin. Veliki broj autora, pisaca literature
iz kliničke psihologije, upotrebljava klinički metod kao definisani termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg,
Wallen, Meehl i drugi). Ipak, sve do danas je ostala nedoumica oko pravog značenja termina, da li on označava
način rada jedne profesije ili jedan specifičan naučni metod. Uprkos optimizmu koji obično vezujemo za „kasniji
razvitak", ova nedoumica se još više pojačala kada se u opticaju našao još jedan metodski naziv, psihodijagnostika.
Zaplet je postigao vrhunac kada se javio poveći broj tekstova u kojima se govori o krizi psihodijagnostike, pa čak i o
„napuštanju psihodijagnostike". Da li je to trebalo shvatiti kao oproštaj psihologije od kliničke metode? Ovakva
dramatizacija je tim čudnija što u medicini, pa i u psihijatriji, niko i ne pomišlja da se odrekne kliničke metode.
Izgleda da je „kriza", o kojoj psiholozi pišu, vezana za tehnološku stranu ili „fazu verifikacije". Dok se u medicini
veoma mnogo očekuje od naučno-tehnološkog razvoja, a za to ima i povremenih opravdanja, dok se u psihijatriji
kao tehnološka avangarda javlja farmakologija i neurobiologija, dotle se u kliničkoj psihologiji stvorilo nepoverenje
u naučno-tehnički razvoj (!) To se zove obrt.
Šta je klinički metod u psihologiji? Danas preovladava stanovište da je klinički metod način rada kliničkih
psihologa. Tako, na primer, u Psihološkom rečniku (Chaplin, 1975) piše daje „klinička psihologija grana psihologije
koja je specijalizovana u primeni kliničke metode na osobe koje imaju poremećaje ponašanja". A klinički metod je
„zbir tehnika, uključujući intervju, upitnike, testove, projektivne tehnike i dijagnostičku opservaciju. Svrha kliničke
metode je praktična i podrazumeva dijagnoziranje uzroka poremećaja i preporuku tretmana". Ovo usko shvatanje
kliničke metode vrlo je pogodno za parcelisanje predmeta na fakultetima i pojedinih grana primenjene psihologije.
Međutim, iz mnogih drugih razloga, koje ćemo u nastavku razmotriti, ovo shvatanje se teško može održati.
U literaturi nalazimo četiri vrste razloga sa kojima se opravdava suženi ili profesionalni koncept kliničke metode u
psihologiji: opis instrumentarijuma, mesto gde se koristi, poreklo radnih sredstava i namena.
Opis instrumentarijuma
Primer izjednačavanja termina klinički metod sa nabrajanjem radnih postupaka i instrumentarijuma nalazimo u
definiciji koju je dao Čaplin (Chaplin). To je neka vrsta operacionalne definicije prema kojoj je klinički metod zbir
sredstava ili instrumenata. Međutim, ako prihvatimo izjednačavanje kliničke metode sa
13
U nameri da proverimo kasniji razvoj kontroverze prikupili smo iz literature još devet istraživanja koja su
inspirisana Lundberg-Meehlovom dilemom, a rađena su kasnije. Pregledom zaključaka autora utvrdili smo da u
svaku kategoriju -statistička metoda je bolja, slabija ili jednaka kliničkoj metodi - spadaju po tri rada, odnosno po
jedna trećina. Zaključak koji iz ovoga sledi ne može biti različit od onoga koji je izveo Meehl.
Cline i Richards (1962) preduzeli su istraživanja u vezi sa kontroverzom statističke i kliničke metode polazeći od
pretpostavke da postoje dve a ne samo jedna komponenta predikcije, odnosno jedna opšta, kao što je implicirano u
radovima koje je analizirao Meehl. Prvu komponentu koja se odnosila na meru tačnosti predviđanja izraženu
prosečnom ocenom oni su nazvali „tačnost prema stereotipu". Drugu komponentu koja se odnosila na rang pojedinih
osobina neke osobe u nekoj socijalnoj interakciji oni su nazvali „interpersonalna tačnost". Pretpostavljalo se da se
statističkom predikcijom postižu superiorni rezultati u odnosu na stereotip, a kliničkom predikcijom u odnosu na
„interpersonalnu tačnost". Obe hipoteze su dokazane.
KOMPARACIJA KLINIČKE I STATISTIČKE PREDIKCIJE
Istraživanja koja su preduzeta da bi se dokazala prediktivna validnost kliničke metode ne mogu u potpunosti da
reprezentuju način i vrstu predviđanja kojima se kliničari u svakodnevnoj praksi bave. Već po prirodi istraživanja
klinička metoda je u analiziranim radovima korišćena pod uslovima koji nisu tipični za svakodnevni rad. Između
kliničkog i statističkog predviđanja postoje značajne razlike.
(1) Rok predviđanja. U navedenim radovima predviđanje se odnosilo na vremenski veoma udaljene efekte (uspeh
obuke ili školovanja, recidi-vizam zatvorenika, ishod lečenja psihoza, efekat psihoterapije neuro-tičara). Vremenski
raspon između ispitivanja i kriterijumskog efekta varirao je od nekoliko meseci do više godina. Predviđanja na tako
duge rokove ne spadaju u uobičajenu praksu kliničara, ali se takva dugoročna predviđanja redovno vrše statističkim
metodama, u osiguravajućim zavodima. Kliničari vrše kratkoročna predviđanja kao što su predviđanja reagovanja
pacijenta na određeni tretman ili na interpretaciju u toku psihoterapije. Slabi rezultati postignuti kliničkom metodom
u dugoročnom predviđanju ne dokazuju prema tome da je klinička metoda loša a statistički metod dobar, već samo
dokazuju da klinička metoda nije podesna za dugoročna predviđanja. U stvari bi se moglo reći daje izbor kriterijuma
u ovim istraživanjima bio pristrasan i nepovoljan za kliničku metodu.
(2) Sadržaj predikcije. U navedenim istraživanjima predviđanja su se odnosila na određene socijalne efekte i
socijalne ocene ponašanja, a ne na konkretne reakcije ličnosti. Kao što se moglo očekivati a što je i dokazano,
klinička i statistička metoda imaju specifičnu prediktivnu validnost koja je zavisna od sadržaja predviđanja.
Statistička metoda je
75
podesnija za predviđanje opštijih kategorija ponašanja, a klinička metoda za specifičnije, individualizirane reakcije
(Meehl, Cline i Richards, 1963).
(3) Učestalost događaja. Predikcija je moguća samo pod uslovom da se pojava koja se predviđa javlja više nego
jedanput i da su te pojave uključene u jednu zajedničku kategoriju. I u tom pogledu postoje razlike između
statističkog i kliničkog predviđanja. Statističko predviđanje se vrši na osnovu manjeg broja klasa ali sa većom
frekvencijom, a kliničko na osnovu većeg broja klasa sa manjom frekvencijom uključenih pojava. Iako je to
apsurdno, kliničari se koriste i kategorijama sa svega jednom pojavom.
(4) Strukturiranost predviđanja. Ove dve metode se razlikuju i po strukturi iskazivanja predviđanja. Statistička
predikcija daje se kao izbor među unapred postavljenim alternativama. Kliničari retko kad formulišu ceo repertoar
mogućih alternativa. Predviđanje kliničkom metodom ne predstavlja jedno bezuslovno „da" ili bezuslovno „ne", već
je obično sekven-cionalno i sastoji se iz serije kratkoročnih predviđanja uslovljenih neposredno prethodnim
ishodom.
Na kraju ove analize logično se nameće pitanje da li se može izvesti neki zaključak o vrednosti kliničke metode.
Nama se čini da su neki zaključci mogući, ali nikako oni široki, univerzalni. Izvesni i očigledni nedostaci nacrta i
izbora kri-terijuma u analiziranim radovima ne dozvoljavaju, bar se nama tako čini, prih-vatanje ekstremnog stava
prema kome je klinička metoda definitivno i dokazano nevalidna i da je jedino rešenje u potpunom prihvatanju
statističke metode kao jedine alternative (Sarbin, 1960). Takođe nam izgleda lišen osnove ekstremno idiografski stav
koji apriorno odbacuje statističku verifikaciju kao sistem kriteri-jumske arbitraže (Stephenson, Maslow, Allport).
Daleko su prihvatljiviji stavovi onih koji respektuju činjenice i onda kad nisu u skladu sa našim željama i teorijama.
Takvi kliničari ne zaobilaze i ne negiraju Meehlovu argumentaciju u celini. Oni ističu da klinička metoda nije
jednostavna i da se može posmatrati kao postupak na više nivoa ili kao rad koji se razvija od nižih ka višim fazama.
Neke od tih faza ili nivoa mogu se mehanizovati i ti nivoi se mogu obavljati efikasnije i bolje statističkim metodama
nego kliničkim. Rešenje nije u tome da se klinička i statistička metoda što oštrije suprotstave i rivališu, već da se
stvore kriterijumi koji će omogućiti da se odredi pod kojim uslovima i u kojoj oblasti koja metoda može da obezbedi
optimalne efekte. Meehl je pogrešno postavio čitavu stvar već nazivom svoje monografije („Statistical versus
Clinical Prediction"). Ceo problem treba reformulisati tako da se obe ove metode upotpune umesto da se negiraju,
zbog toga bi i naslov trebalo da glasi: Od kliničkog do statističkog predviđanja.
DIFERENCIJALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODE
Razlika između statističke i kliničke metode je samo relativna, štaviše, po nekim ekstremnim mišljenjima, ona i ne
postoji (Cattell, 1959; Sarbin i sar., 1960).
76
U kliničkoj praksi i istraživanjima upotrebljavaju se i jedna i druga, pa su u tom smislu obe metode „kliničke".
Međutim, razlike između te dve metode postoje i veoma su značajne ne samo zbog diferencijalne definicije već
mnogo više zbog implikacije za dalji razvoj istraživanja i kliničke metodologije u celini. Mogu se navesti mnoge
razlike i sličnosti, ali se dve karakteristike izdvajaju kao kapitalni diferencijalni znaci.
1. Osnovna razlika je u vrsti podataka kojima se ove dve metode koriste.
2. Osnovna razlika je u načinu obrade i kombinovanju podataka.
Sve do zaoštravanja kontraverze statističke i kliničke metode, vladalo je mišljenje da osnovnu odliku kliničke
metode predstavlja korišćenje naročitih podataka o ličnosti (idiosinkretskih, idiografskih, nesvesnih i si.). Nasuprot
tome shvatanju stoji drugo prema kome je suština razlike između statističke i kliničke metode u načinu obrade i
kombinovanju, pri čemu je vrsta podataka sekundarna. Statistička metoda se odlikuje statističkom mehaničkom
obradom podataka prema ekspliciranim formulama. Nasuprot njoj klinička metoda može da se definiše kao
kvalitativni, nestandardizovani način obrade podataka koji obavlja ekspert na osnovu iskustvenih, implicitnih i
neformalizovanih pravila procenjivanja.
Ono što ostaje kao bitna odlika kliničke metode jeste velika zavisnost valid-nosti rezultata od samog procenjivača ili
kliničara. Sve ili većina validacija kliničke metode predstavljale su, u stvari, validaciju interpretacije, a ne neke
izolo-vane metode. Moglo bi se reći daje u okviru baterije testova relativno najvažniji „dijagnostički instrument"
sam kliničar. Zbog svega toga je, bar na sadašnjem nivou razvoja kliničke metode, vrlo teško, ako ne i nemoguće (a
možda i nepotrebno), izolovanje metode i kliničara. Kliničar kao dijagnostički instrument u stvari je nosilac,
izvršilac nestandardizovane kliničke procene. Iz ovoga sledi logičan zaključak da nema potpune analize kliničke
metode bez analize funkcije i parametara kliničara kao dijagnostičkog instrumenta.
STATISTIČKE METODE INTEGRACIJE
Još i danas izvestan deo kliničkih psihologa ima negativan stav u odnosu na primenu statističkih metoda u integraciji
kliničkih podataka. Stav je naravno drugačiji kada je u pitanju konstruisanje testova ili istraživanje. Argumenti koji
su sakupljeni i izloženi u Meehlovoj monografiji uverljivo potvrđuju neosnovanost takvog stava. Ovaj problem
može da se razmatra i sa gledišta razvoja kliničke psihologije i da se postavi pitanje kakva je njena dalja
perspektiva?
Najbolje je ako pitanje postavimo uporedo i jednoj i drugoj metodi ili ako se upitamo staje u okviru tih metoda
postignuto u poslednjih dvadeset godina. Nama se čini da nam izloženi podaci daju pravo da zaključimo da u
kliničkoj metodi kombinacije i integracije podataka u poslednjih dvadeset godina nije postignuto ništa izuzetno
vredno. Klinička metoda je danas gotovo nepromenjena u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Sve novotarije u
tom razdoblju učinjene su ili na poboljšanju pojedinih testova i drugih metoda ili pak u oblasti statističke metode
integracije. Mada se broj podataka povećao a njihova psihometrijska vrednost i
77
parametri porasli, način njihove kliničke integracije nije se izmenio. Možda se za to vreme poboljšao sistem obuke
kliničara, ali o vrednosti tog aspekta napretka nema kontrolisanih podataka. Nasuprot stanju u kliničkoj metodi,
statističke metode kombinovanja i integracije podataka razvijaju se intenzivno i zahvataju sve više različitih
područja procene. Najjači argumenti kliničke metode su u suštini konzervativni i svode se na to da statistička
metoda nije svuda primenljiva i da se kliničkom metodom mogu ostvariti bolji rezultati od rezultata prosečne
statističke metode, pod uslovom da kliničku metodu primenjuju kliničari izuzetne vrednosti (Holt i Luborski, 1958).
a) Kanonička analiza
Za ovu statističku metodu multivarijantne analize naročito se zalagao Evsenck (1957). Kanonička analiza je
namenjena diskriminaciji dveju ili više grupa veličina u linearnom odnosu. Nakon jedne vrste analize varijanse,
pristupa se traženju serije najboljih pondera koji će omogućiti da se iz primenjenih testova dobije kompozitni skor
za svakog ispitanika. Taj skor omogućava zatim maksimalnu diferencijaciju između faktora. Izračunavanje
kanoničke analize je veoma dugotrajno. Za svaku varijansu izračunava se posebna serija pondera. Zahvaljujući tome
svaki ispitanik se ocenjuje sa više nezavisnih ocena. Svaka ocena je kom-pozit n testova i n pondera. Ocena, u
stvari, predstavlja stepen verovatnoće pripadanja ispitanika svim kategorijama koje su uključene u formulu. Pri tome
jedna kategorija obično preteže, što omogućava konačno raspoređivanje ispitanika, što ne isključuje mogućnost
pojave graničnih slučajeva. Diferencijalno dijagnostička klasifikacija pomoću kanoničke analize, na bazi četiri
objektivna testa, omogućila je 79% tačnih odluka između nozoloških grupa neuroze i psihoze.
b) Teorija odluke
Pitanje primene statističke teorije odluke u kliničkoj psihodijagnostici više puta je razmatrano. Meehl i Rosen (1955)
načeli su problem opravdanosti primene testova zavisno od uslova i zadatka. Njih je zanimalo da li se može na neki
način odrediti kriterijum za takvu odluku. U rešavanju tog problema teorija odluke može da pomogne, pri čemu se u
obzir uzima verovatnoća uspeha ili promašaja koja se može očekivati prema postojećoj bazičnoj proporciji svih
kritičkih kategorija ponašanja u datoj populaciji. Buchwald je predložio jednu formulu po kojoj se može proceniti
ekonomski efekat primene testova, pošto taj problem ima i svoj ekonomski aspekt. Umesto subjektivnog izbora,
predložen je dakle jedan statistički metod odlučivanja.
Ekonomski aspekt nije jedino područje gde se može primeniti teorija odluke. Fulkerson je analizirao projektivne
metode sa stanovišta teorije odlučivanja i došao je do zaključka da ova teorija pruža bolje mogućnosti za jasno
definisanje stimulusa prijektivnih testova nego kliničke metode. Povrh toga teorija odluke daje osnov za
izgrađivanje jedne efikasnije interpretativne taktike. Dijagnostička klasifikacija psihijatrijskih bolesnika još je jedno
područje potencijalne primene teorije
78
zdano rasporediti u jednu od mogućih nozoloških kategorija, što predstavlja jedan od razloga nezadovoljstva
postojećim klasifikacionim sistemom kao i razlog čestih modifikacija nozološkog sistema. Banister je svojim radom
dokazao da se iz same klasifikativne dijagnoze samo mali broj podataka može koristiti za donošenje bilo kakve
odluke. Payne je takođe dokazao da se stvarni problemi lečenja, smeštaja i prognoze psihijatrijskih bolesnika ne
mogu uspešno rešavati na osnovu podataka koje daje dijagnoza. Na osnovu takvih činjenica Artur (1966)
preporučuje uvođenje statističke metode odlučivanja u kliničku praksu. Ako se na zadatak kliničara gleda kao na
donošenje relevantnih i specifičnih odluka u interesu bolesnika, onda je jasno da dijagnoza nije najpodesniji način
da se to ostvari. Da bi se stvarni problemi bolesnika mogli uspešno rešavati, potreban je drugačiji prilaz od
klasičnog, a upravo tome i odgovara statistička teorija odluke. Suština te metode je u tome da odredi: a) verovatnoću
svakog mogućeg ishoda izraženu u kvantitativnoj formi, i b) vrednost svakog mogućeg ishoda. U krajnjoj analizi
pri-mena ove metode predstavlja racionalizaciju odlučivanja putem prikupljanja specifičnih podataka namesto
tradicionalnih koji su neadekvatni.
c) Linearne i konfiguralne statističke metode
U konfrontaciji kliničke i statističke metode, i pored za kliničku metodu nepovoljnih podataka o njenoj relativnoj
prediktivnoj validnosti, kliničari se nisu odrekli uverenja daje klinička metoda „potencijalno" bolja od statističke
metode. Taj stav se najčešće brani argumentom da je klinička metoda elastična i prilagodljiva specifičnostima
pojedinačnog slučaja. U obradi i integraciji podataka ova potencijalna prednost se dokazuje tako što kliničar koristi
sistem pondera, koji je varijabilan a ne mehanički jednoobrazan, kao što je slučaj sa statističkom metodom. Meehl je
dokazivao da potencijalna superiornost kliničke metode dolazi otud što može da se koristi „konfiguralnim
modelima", a ne samo mehaničkim i linearnim. Ova tvrdnja ima teorijsku osnovanost, jer pretpostavka o linearnosti
medu psihološkim pojavama i podacima merenja nije u potpunosti korektna (Sarbin, 1960). Meehl (1959) je
specifikovao šest situacionih faktora koji bi mogli omogućiti realizaciju potencijalne superiornosti kliničke metode.
Činjenica je da kliničari u procesu analize podataka psihodijagnostičkih baterija koriste skater-analizu (Wechsler,
Rapaport), profil-analizu i druge složene obrasce. Takođe je činjenica da je broj tih obrazaca veoma veliki, jer svaki
multi-dimenzionalni test ličnosti pruža priliku da se dijagnoza i diferencijalna dijagnoza procenjuju primenom
određene vrste analize profila, odnosno međuodnosa rezultata na subskalama. MMPI ima nekoliko desetina profilobrazaca koji omogućavaju nezavisnu procenu specifičnih aspekata ponašanja i ličnosti. Oni obrasci koji su
jednostavniji obrađuju se i procenjuju na osnovu linearnih, mehanički kom-pozitnih skorova. Oni složeniji se
interpretiraju bez svođenja takve vrste. Ovakvi složeni konfiguralni obrasci predstavljaju osnovu interpretacije
projektivnih metoda ili podataka čitave psihodijagnostičke baterije. Jednu veoma temeljitu uporednu analizu
validnosti linearnih i konfiguralnih metoda preduzeo je Gold79
berg (1965). On je sakupio 65 formula ili obrazaca koji se koriste kao dijagnostički kriterijumi za diferencijalnu
dijagnozu psihoneuroza - psihoza na MMPI. U pogledu složenosti Goldberg je ove obrasce rasporedio u četiri
grupe: 1) skorovi pojedinačnih skala MMPI, 2) linearne kombinacije pojedinih skala, na primer takozvana
„neurotska trijada" koja označava povišen rezultat na tri subskale MMPI, 3) konfiguralne kombinacije i 4) veoma
kompleksne konfiguralne kombinacije. Naravno, polazna postavka je bila da diferencijalno dijagnostička validnost
MMPI raste uporedo sa složenošću konfiguracije, odnosno kombinacije indikatora. Uporedo sa analizom ovih
formalizovanih sistema, svoje procene je dao i izvestan broj kliničara - stažera i iskusnih psihologa. Rezultati su
pokazali da su linearni kompozitni skorovi (2), odnosno kombinacije pojedinih subskala MMPI, nadmašili
diferencijalno dijagnostičku validnost i neiskusnih i iskusnih kliničara. Posebno je značajan u ovom istraživanju
nalaz da konfiguralni modeli nisu potvrdili očekivanu superiornost u odnosu na jednostavne i linearne modele.
Štaviše, pokazalo se da su rezultati konfiguralne analize manje stabilni prilikom kontrole validacije. Nepodesnost
konfiguralnih modela naročito je očigledna sa statističkog stanovišta, jer je za njihovu verifikaciju potreban izuzetno
veliki uzorak ispitanika zbog velikog broja ćelija. Na kraju se ipak mora konstatovati da je testiranje konfiguralnih
modela u ovom radu izvršeno u ©dn®su na kriterijum dijagnostičke klasifikacije, a ne opisa ličnosti, gde bi možda
bilo više prilike da ispolji očekivane potencijalne prednosti nad mehaničkim, kompozitnim, linearnim obrascima.
PRIMENA ELEKTRONSKIH RAČUNARA
Razvitak kibernetičke psihologije omogućio je, poslednjih godina, da se na eksperimentalnom nivou u kliničkoj
psihologiji izvrši primena dijagnostičara-si-mulatora, odnosno elektronskih računara. Elektronski računari se sve
više prime-njuju u medicinskoj dijagnostici. Smatra se da elektronski mozgovi imaju sledeće prednosti nad
prosečnim procenjivačima:
A) Imaju veći kapacitet podataka sa kojima mogu simultano da operišu. Dok prosečni procenjivač može da operiše
simultano sa manje od deset podataka, dotle računar može da ukrsti i hiljade podataka.
B) Ogroman kapacitet informacija („pamćenja") koji prevazilazi kapacitet pamćenja prosečnog procenjivača.
C) Elektronski računar je neuporedivo dosledniji i manje greši u izvođenju operacija po nekom modelu nego
prosečni procenjivač.
D) Zahvaljujući velikoj brzini izvođenja operacija, elektronski računar može da primeni i veoma složen obrazac
analize i kombinovanja u kratkom vremenu.
Polazeći od tih osobina računara, zatim iskustava u drugim granama nauke o čoveku i najzad od iznetih slabosti
kliničke metode, izvedeno je više eksperimentalnih provera simulatora i u kliničkoj psihologiji. Cattell (1965) je
saopštio da su
torizovanim upitnicima za ispitivanje ličnosti 16 PF. Upotreba računara omogućava efikasno testiranje
dijagnostičkih i terapeutskih hipoteza. U izračunavanju veoma kompleksnih predikcionih jednačina elektronski
računari su u pogledu tačnosti i efikasnosti daleko nadmašili prosečne kliničare.
Izvesni eksperimenti su pokazali da se računari mogu koristiti i u obradi pro-jektivnih metoda. Moseley i Gorham
primenili su elektronski računar za ocenji-vanje odgovora na Holtzmanovim projektivnim mrljama. Autori ističu da
je rezultat znatno bolji nego što se postiže uobičajenim načinom. Piotrowski, koji se ubraja u vodeće „roršahovce" u
SAD, započeo je seriju istraživanja u vezi sa mogućnošću korišćenja elektronskih računara u interpretaciji testodgovora. Piotrowski smatra daje sa odgovarajućom teorijom kao osnovom moguće prevesti iskustvo i intuiciju
kliničara na jezik elektronskih računara. Na taj način izrađeni programi daju više mogućnosti za objektivnu
validaciju Rorschachove tehnike.
Da se elektronski računari mogu primeniti i u izučavanju interpersonalnih odnosa potvrđuje eksperimenat koji je
izvršio Leohlin (1967). Jedan računar je programiran za dva modela ličnosti s tim da ovi modeli stupe u interakciju.
Pošto su oni naizmenično bili stimulusi došlo je do serije interakcionih efekata. Sistematska manipulacija stavova,
uloga i situacionih varijabli omogućila je precizno praćenje efekata.
Elektronski računari sami po sebi predstavljaju samo tehničku bazu velikih potencijala. Može li računar da zameni
kliničara, pita se Holtzman i odgovara: delimično. Psiholozi kao dijagnostičari rešavaju mnoge i raznovrsne zadatke.
Kao prikupljač podataka računar nije bolji od prosečnog kliničara. Međutim, kao obrađivač tih podataka računar
daleko prevazilazi mogućnosti čoveka, naravno pod uslovom da gaje ovaj snabdeo kodiranim podacima i
programom. U stvari, težište problema je na programima. Sarbin je kritikovao kliničku metodu ne samo zbog
skromnih parametara validnosti već i zbog, kako je rekao, „mistifikacija rada kliničara". Naime, kliničari koriste
neeksplicirana pravila ponderisanja, klasifikacije, kombinacije i integracije podataka. Potrebno je, veli Sarbin, da se
klinička metoda demistifikuje, odnosno da se pravila analize i integracije ekspliciraju da bi se mogli analizirati,
validirati i razvijati. Da bi elektronski računari mogli da simuliraju rad kliničara, neophodno je da imaju program
rada, a to je moguće izraditi tek na osnovu eksplikacije načina rada kliničara. Iz nekih istraživanja validnosti
kliničke metode dobijeni su podaci koji ukazuju na to da potencijalna vred-nost kliničke metode najviše zavisi od
kvaliteta kliničara. Prema tome, rešenje treba tražiti u otkrivanju „programa" mišljenja najboljih kliničara koji
svojim rezultatima nadmašuju validnost statističkih metoda.
U sklopu takvih razmišljanja izveo je Kleinmuntz (1963) jedan veoma interesantan eksperiment. Jedan poznati
kliničar, inače ekspert za MMPI, prihvatio je zadatak da MMPI profile 126 studenata rasporedi u dve kategorije:
adaptirane u neadaptirane. Od njega je traženo da analizu testova vrši naglas kako bi se njegovo razmišljanje moglo
snimiti na magnetofonskoj traci. Ovaj ovako snimljeni „program" dijagnostičkog prosuđivanja analizirali su
kliničari, logičari i proračunara. Nakon nekoliko provera računar je pomoću izrađenog programa na dva nova uzorka postigao veću tačnost
dijagnostičke klasifikacije nego sam ekspert.
FORME KLINIČKOG INTEGRALNOG SUĐENJA
Po završetku priinene baterije kliničar pristupa obradi podataka i, uporedo sa tim, i interpretaciji. Proces
interpretacije ili kliničkog suđenja nije do sadaforma-lizovan, sa izuzetkom pojedinih etapa. Tako, na primer,
postoje preporuke kako interpretirati određeni znak (Rorschach, Machover) ili kako oceniti određenu međuvarijablu
izvedenu iz teorije ličnosti (Prelinger i Zimet, 1964). Međutim, što se tiče interpretacijskog suđenja u celini, moramo
se složiti sa Meehlom da je neformalan.
Sasvim je verovatno da interprelacijsko suđenje započinje sa kontaktnim intervjuom, u toku kojeg kliničar stiče
određena saznanja i određeni doživljaj svog sabesednika. Ovaj naturalistički metod daje mu osnovu da formira
impresiju o ličnosti klijenta. Vrlo je verovatno da je taj koncept formiran na principima geštalta i kliničke
klasifikacije. Pravi problemi u ovom poslu potiču, međutim, od baterije TTS (testova, tehnika i skala) od koje
kliničar upravo očekuje „naučno rešenje". Međutim, vrlo se često dešava da je impresija o slučaju u koliziji sa beterijskim rezultatima. Nije retkost da pored kontradikcije naturalističke i testovne eksploracije imamo posla i sa
kontradiktornim parcijalnim interpretacijama unutar baterije TTS.
Idealni slučaj je onaj u kome se stiče potpuni sklad između naturalističke impresije ličnosti i baterije, odnosno svih
parcijalnih interpretacija TTS podataka. Nevolja sa idealnim slučajem je u tome što se suviše retko javlja. Na koji
način razrešava dijagnostičar kontradiktorne slučajeve? Mada je svaki slučaj slučaj za sebe, dakle izuzetan, ipak
pojedini aspekti se uvek mogu svrstati u opšte ili univerzalne kategorije.
Kliničar je stekao određeni utisak o ispitaniku i sada proučava njegov protokol, očekujući testovnu potvrdu stečene
impresije. Međutim, rezultati parcijalnih interpretacija rezultata na TTS, nisu konvergentni sa naturalističkim
saznanjem. U takvom slučaju kliničar mora da izabere neko načelo rešavanja. Evo nekih načela:
1. Načelo ,,dva Janusova lica "
Po tom načelu koncept ličnosti koji je formiran u naturalističkom kontaktu proglašava se za „personu", odnosno za
socijalnu fasadu ličnosti. Parcijalne interpretacije pojedinih TTS povezuju se terminima psihodi-namičke teorije, a
nastala se celina proglasi za pravu, bazičnu ličnost.
2. Načelo „krunskog svedoka"
Svaka primenjena tehnika, test ili skala ima neku svoju apriornu meru valjanosti koju dati kliničar priznaje. Bitno je
daje njegovo poverenje nejednako poredano, odnosno da je jedna od tehnika apriori magistralna. U mnogim
slučajevima primum inter pares je Rorschachova tehnika. Tako, ako se pojavi kontradikcija u nizu parcijalnih
interpretacija, onda kliničar poziva na svedočenje „krunskog svedoka" i odlučuje se za onu
3. Načelo ,,što je gore, to je važnije "
Indikatori iz TTS i parcijalne interpretacije automatski se rasporede u niz po težini patologije koja je njima
implicirana. Po pravilu, kliničar pravi selekciju kao da mu je postavljen zadatak da rasporedi pokazatelje po
dimenziji patološko - normalno. Red važnosti koji se pridaje pojedinim indikatorima, nezavisno od tehnike od koje
potiču, određen je načelom „što je bolesnije, to je važnije". Prema tome, okosnicu za integraciju svih parcijalnih
interpretacija čini uvek ona parcijalna interpretacija ili tehnika koja je po sadržaju najmorbidnija. Ovo načelo je više
puta kri-tikovano (Soskin, Olport i dr.).
4. Načelo terminološkog rešenja
Kliničar koji je prihvatio psihoanalizu kao svoje teorijsko opredeljenje, oslobodio se mnogih nedaća. Umesto da
svaki put kad završi testiranje razmišlja kako će induktivnim putem, od podataka, stići do opštih formulacija sa
neizvesnim implikacijama, on bira suprotni put. Dovoljno je da sve podatke koje je prikupio prevede u termine
izabrane teorije. Haotično šarenilo podataka pretvara se tako u termine i pojmove psiho-seksualnog razvoja,
objektivnih odnosa, mehanizme odbrane i dinamiku ono, ja i nad ja. Posle toga interpretacija je dobro došla ali nije
neophodna. Popularnija varijanta je „prevođenje" u termine „objektnih odnosa" u primarnoj porodici.
5. Načelo ,,iivot (biografija) je merilo "
Poznato je da su od svih dijagnostičkih instrumenata objektivno naj-validniji testovi inteligencije, a u seriji kliničkih
tehnika Wechslerove skale. Uprkos univerzalnom priznanju koje su ove skale stekle, njihov autor je javno
deklarisao načelo da u slučaju divergencije ocena između uspeha u životu i uspeha na skali prednost ima prva. U
mnogim slučajevima kliničari razrešavaju kontroverzu parcijalnih interpretacija TTS opredeljenjem za „život kao
merilo". U takvom slučaju i intervju, impresija i parcijalne interpretacije baterije postaju samo drugorazredni svedoci koji se podređuju „biografskoj istini". Ovo rešenje vrlo često zastupaju psihijatri, kojima psiholog dostavlja
nalaz testovne eksploracije. Baterijski nalaz se svodi na dokumentaciju aktuelnog ponašanja „sada i ovde".
6. Načelo suda stručnjaka
Sva do sada nabrojana načela nisu međusobno isključiva. Naprotiv, većina kliničara primeniće sva ova načela, već
prema slučaju, a ponekad i više od jednog u istom nalazu. Sva ta načela kliničar može da primeni ili zaobiđe, na
osnovu slobodne ocene stručnjaka. Ova načela ne stoje kao obaveza i zakon, već kao formulacije o praksi
dijagnostičara. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi se kliničar odlučivao zajedno ili za drugo načelo. Takva
arbitrarnost kliničkog suđenja kritikovana je kao
metodama. Kritika je bila usmerena na arbitrarnost koja proizilazi iz neraščišćenog odnosa između kliničara kao
čoveka koji misli, dakle individualne osobe i tog istog načina mišljenja koje se prezentira kao kliničko suđenje,
dakle stručno i naučno oruđe. Pošto je kliničko suđenje sve do sada ostalo van domašaja želja da se transformiše u
striktno naučno mišljenje, ono je sačuvalo puno mesta za individualno, subjektivno, intuitivno i slobodno
konstruisanje. Na takvoj situaciji je utemeljena intuitivna interpretacija, koja podrazumeva daje arbitar prvog reda
važnosti u oceni podataka i parcijalnih interpretacija sam kliničar. On je isto što i svaki apsolutista jer implicitno
zastupa stav „pravo je što ja mislim".
skupom instrumenata koji su trenutno u upotrebi, ostaće nejasno značenje pojma kada se instrumenti zamene.
Takođe je problematično kako održati ovaj način konceptualizacije kliničke metode kada u praksi psiholozi koriste
različite serije instrumenata. Ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati u skladu sa značenjem koje smo već prethodno
sreli u ovoj knjizi, po tome je bitno da klinički metod ima dve osnovne komponente: naturalističko-eksplorativnu i
tehnološko-verifikacionu. Ipak, treba imati u vidu da se u medicini ove dve komponente pojavljuju na sledeći način
raspoređene: naturalističko-eksplorativna - laboratorijske provere - klinička integrativna dijagnoza. Zaključak glasi
da nije bitan spisak instrumenata nego organizacija osnovnih kategorija, njihov sled, ukratko opšti metodski
koncept.
Mesto gde se radi
Oznaka „klinički" sasvim određeno ukazuje na mesto ili tip institucije gde se takav metod praktikuje. Slično tome i
klinički psiholog pa i klinička psihologija se vezuju za kliničku instituciju. Takvo povezivanje, iako je prevashodno
etimološke, nije sasvim bez osnove. Kao što je već pomenuto, u tim se institucijama koristi klinički metod, mada ne
sasvim identičan sa onim koji koriste psiholozi. Takođe, u prilog lokalizacijskog određenja sadržine i suštine
kliničke metode ide i činjenica da se najviše kliničkih psihologa sreće u takvim centrima i da baš oni obavljaju
dijagnostičku praksu koja se podvodi pod pojam klinički metod. Međutim, sve ove odredbe su periferne po značaju.
Vanklinički prodor kliničke metode je potvrda da mesto rada ne može biti suština tipa metode. Isti metod se koristi i
u ustanovama koje ne spadaju u tip klinike, a koriste se i u školskim, socijalnim ili naučno istraživačkim centrima.
Očigledno je da zabuna nastaje zato što oznaku ,.klinički" poistovećujemo sa značenjem „zdravstveni" ili možda
„psihijatrijski". To je pogrešno, jer se klinički metod može koristiti i u ispitivanju normalnih osoba kao
najobuhvatniji način ispitivanja, razumevanja i procene „celokupne ličnosti".
Poreklo metode
Ima opravdanja za to da se klinički metod poveže sa medicinom i načinom rada lekara, jer je istorijski iz medicine i
potekao. Međutim, nema opravdanja da se klinički metod povezuje sa medicinskim ustanovama i klinikama kakve
su one danas. Klinički metod je naziv vekovne prakse lekara da odlaze bolesniku i da „na licu mesta", bez primene
složenih aparata procene staje po sredi i šta treba učiniti. U savremenom značenju koje ima u psihologiji, klinički
metod je više epistemološka kategorija nego medicinska praksa. Veoma je važno imati na umu daje pridev
„klinički" izgubio značenje „medicinski", tu više nije akcenat na tome ko tako radi (lekar, psiholog, antropolog ili
islednik) nego kako radi. Klinički metod je s vremenom izgubio profesionalnu isključivost. Deo zabune nastaje i
zbog mnogih novih termina u kojima se pojavljuje psihologija i medicina. Na primer, pored psihijatrije i kliničke
psihologije pojavio se i naziv medicinska psihologija. Postoje čak i katedre za medicinsku psihologiju, udžbenici iz
medicinske psihologije, pa i specijalisti iz medicinske psihologije. Medicinska psihologija je nastavni predmet, a
vrlo često i kratak kurs iz psihologije i dinamičke psihijatrije za
14
VI. PROCESI DIJAGNOSTIČKE SPOZNAJE
Meehlova studija je duboko potresla tehnocentričnu samouverenost kliničara koji su sebe smatrali najboljim
poznavaocima ljudske duše. Zbunjeni Meehlovim zaključcima jedni su reagovali „agresivno", skeptično,
uzvraćajući napad kritikom same studije. Drugi, koji su reagovali „konstruktivno", podelili su se na „problemski
orijentisane" i „tehnocentrične". Tradicija je bila podrška ovim drugima. U kliničkoj psihologiji je preovladavala
svest da se unapređenju saznanja o psihopatologiji mora prići povećanom produkcijom raznovrsnih tehnika. Posle
Meehlove kritike ovaj trend je pojačan pozivima da se poveća raznolikost i specifičnost instrumentarijuma. To je
traženo uprkos očiglednoj istini da povećanje obima baterije i kliničko dijagnostičkih informacija povlači za sobom
sekundarni problem inflacije informacija.
Drugo krilo „konstruktivnih" je u Meehlovom pristupu videlo nešto bitno novo. To je bio problem procesa mišljenja
kojim se stvara sud jedne osobe o drugoj. Težište traganja za najboljim, najperspektivnijim pravcem daljeg razvoja
kliničke psihodijagnostike premestilo se sa instrumenta (objekta) na kliničara kao instrumenta (subjekta). Umesto da
se dalje bave pitanjima koja su već odavno u registru psihometrije i statistike, kliničari su se okrenuli ka sebi, ka
svom načinu suđenja, mišljenja i razumevanja pacijenata.
U potrazi za razlozima dokumentovanih promašaja, na koje je Meehl ukazao, kliničari su obnovili interes i za najšire
epistemološke probleme: kako se stvara spoznaja? U tom novom (i najstarijem) svetlu odnos kliničara prema pacijentu posmatran je kao odnos subjekta (mišljenja) prema objektu. Psihodijagno-stika se time svela na poseban slučaj
univerzalnog načina spoznaje sveta. Neki su vrlo brzo reagovali ukazujući na to da nije mnogo mudro izjednačiti
pacijente i objekte, makar i u apstraktnom smislu. Osim toga, klinička ili dijagnostička spoznaja se odvija u jednom
veoma složenom spletu interakcija, što veoma otežava prostu primenu starih paradigmi i podela. Lakši deo posla bio
je u otkrivanju uzroka grešaka. Epistemologija, logika i semantika obiluju pravilima ispravnog i neispravnog
mišljenja. Ni psihologija mnogo ne oskudeva u saznanjima o vrsti i prirodi grešaka u mišljenju i suđenju. Sa ove ili
one tačke gledišta analitičari su sa malo truda uspeli da pronađu greške. Ukratko, kritička pozicija je bila lakša, ali se
i brže završavala u skepsi ili didaktiziranju. Do sada još niko nije dokazao da ovladavanje ovim pravilima dobrog
mišljenja može popraviti uspeh kliničkih praćena o ličnosti i poremećajima.
Za našu praksu, pa i teoriju, važniji su oni istraživači koji su bar pokušali da prevaziđu zastoj. Na žalost, broj onih
koji su sproveli takve pokušaje nije baš impozantan. Upravo zato ćemo se potruditi da malo detaljnije prikažemo
njihova
EPISTEMOLOŠKI ASPEKT SPOZNAJE LIČNOSTI
Klinička ili dijagnostička procena ličnosti zasniva se na spoznaji, koja je istovetna sa naturalističkom spoznajom
jedne osobe od strane druge. Sasvim je sigurno da dijagnostička spoznaja nije suštinski različita od vankliničke,
svakodnevne. Ako postoji neka razlika, onda je ona u sadržaju, u vrsti kategorija spoznaje i u normama procene, kao
i u vrsti informacija i tehnika prikupljanja informacija. Međutim, otvoreno je pitanje da li spoznaja ličnosti
predstavlja samo poseban slučaj opšte spoznaje sveta, ili je ona nešto sasvim različito. Nije isključeno daje ovakvo
postavljanje pitanja isforsirani akademizam, motivisano strašću za kontra-stiranjima i debatom. Sa manje takvog
žara mogli bismo se zadovoljiti umerenijom formulacijom: Da li spoznaja ljudi ima neke specifičnosti; ako ima,
koje su?
U proceni slučaja kliničar uvek polazi od pitanja: Kakva je osoba ovaj pacijent, ili kakva je osoba koja se prema
meni nalazi u ulozi pacijenta. Operacije koje zatim kliničar preduzima služe za to da dođe do nekog odgovora.
Poduhvat kliničara se zatim odvija po određenom programu, ali je rezultat unapred omeđen mogućnostima i
nemogućnostima. Spreg mogućnosti i nemogućnosti ove spoznajne operacije nije ograničen samo na pitanja kojima
se bavi praksa, psihometrija i teorije ličnosti nego i pitanjima sa kojima se bavi epistemologija. Sa epistemološkog
stanovišta spoznaja ličnosti je zavisna od rešenja četiri osnovne kontroverze dihotomnih parova: empirizma ili
racionalizma, elementarizma ili holizma, aktivne ili pasivne spoznaje i posredne ili neposredne spoznaje. Mada ova
pitanja nisu jednako važna, a i malo se o njima raspravlja ili piše u kliničkoj literaturi, vredi da ih ukratko
prikažemo.
Spoznaja sveta uopšte, pa prema tome i osoba (ličnosti), stvara se isključivo na osnovu iskustvom stečenih znanja
(empirizam) ili posredstvom urođenih kategorija i ideja (racionalizam). Racionalisti (Descart, Spinoza, Kant)
zastupali su gledište da se saznanje ne može svesti na čulna iskustva i njihove kombinacije, već daje nužno
pretpostaviti postojanje urođenih ideja. Zahvaljujući takvom ustrojstvu ljudskih bića moguće je neposredno
razumevanje i među osobama koje nemaju nikakvih zajedničkih iskustava, odnosno moguća je neposredna spoznaja
među osobama. Tragovi racionalističkih shvatanja naziru se i u savremenim teorijama intuicije, u tumačenju
moralnih i regionalnih i religioznih osećanja i u geštalt--teoriji. Empiristička pozicija, koju je najviše uobličio
Locke, polazi od postavke daje čovek rođen kao prazan sistem, bez začetaka znanja o sebi i svetu. Sva znanja
jedinke potiču iz neposrednih iskustava, koja su primarno čulna (nihil est in inte-lectu quod non facit in sensu).
Prema tome, sav sadržaj „intelekta", odnosno celokupne ličnosti, može se objasniti individualnim iskustvom. Mada
je ovaj filo-zofsko-epistemološki spor pomalo „zastareo", slične dileme nalazimo i danas u sporovima o ljudskoj
prirodi, u sukobu biologističke i sociologističke pozicije, jungijanske psihoanalize i humanističke psihologije prema
SR teorijama.
Druga epistemološka kontroverza odnosi se na rivalitet elementarizma i holizma. Ova dilema nije potpuno
nezavisna od prethodne. U sporu je zaoštreno pitanje primarnosti forme saznanja. Elementarizam je vrlo blizak
asocijacionizmu
stupljena u učenju o lokalizaciji moždanih i mentalnih funkcija i u teoriji o specifičnoj nervnoj energiji. Holistička
pozicija, koju je zastupao i Herbari (aper-cepcija), prepoznaje se u geštalt-psihologiji, holističkoj teoriji ličnosti
(Goldstein) i u savremenim humanističkim teorijama ličnosti (Rogers, Allport, Maslow).
Treća dilema je izgubila svaku relevantnost zbog toga što je shvatanje o spoznaji kao aktivnom procesu u potpunosti
nadvladalo suprotnu poziciju o pasivnoj spoznaji. Možemo reći da su svi savremeni teoretičari, da i ne spominjemo
praktičare, opredeljeni funkcionalisti. Funkcionalizam je u psihologiji naslednik gledišta o saznanju kao aktivnosti.
Četvrta kontroverza je znatno aktuel-nija. U njoj se postavlja pitanje primata posrednog ili neposrednog saznanja.
Postoji određena veza ove dileme sa kontroverzom empirizma i racionalizma.
Da li je saznanje o drugoj osobi neposredno, kao što se navodi u teorijama intuicije, ili je posredno, kao što je
prikazano u teorijama suđenja? To je jedno od bitnih pitanja spoznaje ličnosti pa zato i kliničkog suđenja. Geštalt
teorija tumači spoznaju kao primarno celoviti akt, dakle na neki način saznanje nastaje neposredno. Nasuprot tome,
većina ostalih teorija razvija tumačenje spoznaje kao višestepenog procesa u kojem niz povezanih komponenti ili
faza igraju ulogu „posrednika". Među praktičarima ima veoma mnogo zastupnika sVrvatanja o neposrednoj spoznaji
ili u popularnom terminu pristalica tumačenja intuicijom. Ostale teorije spoznaje mogu da se podele na one koje
saznanje tumače povećanjem diskriminativnosti i one koje to isto tumače „obogaćivanjem" znanja. Po teoriji
diskriminativnog učenja (Tolman, Miler i Dolard) spoznaja se razvija postepeno, povećanjem diferencijacije
opažanja. Usled toga opažanje postaje sve adekvatnije u odnosu na kvalitete objekta. Povećana diskriminativnost
opažanja omogućava neposrednije znanje o objektu. Po teoriji obogaćivanja pak (Gibson i Gibson) u procesu
saznanja, odnosno učenja opažaj objekta postaje adekvatniji zato što je sećanje bogatije. Pošto se to uvek dešava
kada je učenje uspešno, logičan je zaključak da opažaj stvari postaje sve posredniji. Mada između ove dve teorije
spoznajnog procesa ima razlike u tome da li saznanje u procesu učenja postaje više neposredno ili više posredno, ne
može se izbeći utisku da se u njima razlike ne odnose na iste faktore.
Sarbin je mišljenja da su suprotnosti između ovih teorija veštačke, a daje razlog tome što nije uzet u obzir karakter
predmeta ili objekta spoznaje. I jedna i druga teorija pretenduju na to da u potpunosti objasne proces spoznaje. Ako,
međutim, uzmemo u obzir nesumnjive razlike u onome šta spoznajemo, na primer prirodne pojave i ljudsko
ponašanje, onda se razlike povezuju. Kada proučavamo i upoznajemo pojave koje su opredmećene, stabilne po
karakteristikama i koje su relativno ustaljene strukture, onda se spoznaja poboljšava povećanjem količine različitih
osobina koje zapažamo na toj pojavi ili predmetu. Za upoznavanje pojava fizičkog, hemijskog i biološkog reda,
odnosno objekata koristimo se načinom koji je prikladno prikazan u teoriji diskriminativnog učenja. Sa stanovišta
ove teorije povećanje količine informacija, čije su jedinice podaci, signali ili znaci, a u kliničkoj dijagnostici bi bili
simptomi, testovni pokazatelji dovode do porasta diskriminativnosti sve do one tačke kada se pojava skoro u
potpunosti prepoznaje.
skoro neposrednu spoznaju. Jasno je da spoznaja koju prikazuje teorija diskriminativnog učenja ne može da se
poistoveti sa spoznajom osoba, jer je ličnost kvalitativno različita pojava od fizičkih i hemijskih pojava.
Kada upoznajemo veoma složene, nedovoljno struktuirane i veoma nestalne pojave, onda se proces spoznaje
prikladnije objašnjava teorijom obogaćivanja, smatra Sarbin. Po teoriji obogaćivanja produbljivanje saznanja nastaje
usled obogaćivanja posredujućih kognitivnih struktura, zato što su pojmovi postali potpuniji a fond informacija veći.
Primarne su posredujuće strukture, a ne diferencijacija u čulnom prijemu. Povećanje diskriminativne sposobnosti
opažanja nije dovoljno da bi upoznavanje pojave poraslo. To može da znači da nije bitna količina podataka koju
imamo o nekoj osobi, već je bitno da li procenjivač ima znanja ili nema. Za pravog znalca i manja količina podataka
o ličnosti može da bude dovoljna za adekvatnu procenu. Za onog koji malo zna ni velika količina podataka neće biti
korisna, jer nije moguća direktna supstitucija. U određenom smislu obogaćivanje kognitivnih struktura povećava
distancu između objekta i posmatrača. U slučaju kliničke procene ovo bi bilo tačno pod uslovom da je shvatanje
između osoba isključiva funkcija znanja, odnosno kognitivnih struktura.
SPECIFIČNOST SPOZNAJE LIČNOSTI
Rušenje mita o sveznajućem kliničaru i svemoćnoj kliničkoj metodi navelo nas je da učinimo jedan korak nazad ka
filozofiji i klasičnim epistemološkim pitanjima. Mit o kliničaru kao superznalcu ljudske prirode izgrađen je na
uverenju da je nesvesno bit ličnosti, a veština tumačenja nesvesnog je suština poznavanja čoveka. Kada smo se kroz
neuspehe uverili da sa tim pogledima i tehnikama otkrivanja nesvesnog ne stižemo do cilja, shvatili smo da još uvek
ponavljamo stare zaplete. Srećom, ovaj korak ka filozofiji ili epistemologiji otkrio je dani filozofija nije više ona ista
od koje se psihologija sa velikim naporom odvojila. Ovim povratkom psihologija neće postati primenjena filozofija
koja će u praksi prepoznavati i rešavati filozofska pitanja. Uostalom, klinička psihologija ima jasan predmet
proučavanja, a to je osoba u svojoj konkretnoj egzistenciji, relacijama i razvoju.
Iz epistemološke perspektive u vezi sa kliničkom metodom spoznaje ličnosti može se uputiti pitanje da li je ona
specifična? Naš odgovor glasi daje klinička studija slučaja specifična metoda koja se ne može svesti ni na jednu
drugu. Međutim, spoznajni procesi kliničara u suštini su isti kao i svakog drugog čoveka koji melodično otkriva i
upoznaje ličnost druge osobe. Kliničar psiholog u praksi primenjuje kliničku metodu da bi ispitao i upoznao ličnost
drugog čoveka. Rekli smo da je klinička metoda kao takva specifična ali ovome treba dodati daje ona nedovoljna i
da iziskuje, još uvek, aktivno sadejstvo kliničara kao osobe koja se u zadatak uključuje svojim spoznajnim
aktivnostima. Usled te dvojnosti pitanje bi moralo takođe da bude udvojeno i da glasi: Da li je spoznaja osoba
specifična forma spoznaja? Mišljenja o tom pitanju oštro su konfrontirana. Jedni smatraju da je spoznaja osoba
specifična vrsta saznanja, dok drugi misle daje saznanje jedinSpoznaja ličnosti se ne može poistovetiti sa spoznajom ostalih pojava. Mora se priznati razlika između načina
spoznaje osoba i ostalih pojava. Specifičnost spoznaje osoba je zasnovana na argumentima svrstanim u tri grupe.
Prva vrsta argumenata ističe da je ličnost nešto sasvim izuzetno, nešto što nije objekat ali je predmet izučavanja, što
je ostvarljivo samo specifičnim pristupom. Druga vrsta argumenata stavlja u prvi plan relaciju između posmatrača i
„objekta" koja je sasvim specifična. Treća vrsta argumenata dokazuje da je sam proces spoznaje osobe kao „objekta"
od strane druge osobe nešto svojevrsno, dakle različito od procesa saznanja u kojem objekat nije osoba (ličnost).
Čini nam se da ova epistemološka pitanja imaju sličnosti sa problemom posebnosti psihološke sposobnosti, odnosno
sa pitanjem da li je socijalna inteligencija posebna sposobnost.
Ličnost je specifičan fenomen. Opažanje, pojmovno uopštavanje, procenji-vanje i shvatanje jedinke kao ličnosti
predstavlja posebnu vrstu saznanja koje je različito od saznanja drugih pojava. Ličnost je vrlo kompleksna,
neujednačena, pa i protivrečna pojava na više planova (manifestna - latentna, svesna - nesvesna, determinisana slobodna itd.). Ona je promenljiva, nepredvidljiva, čak kapriciozna (Krech i Crutchfield). Po svom sklopu složenija
je od ostalih poznatih pojava (Sarbin, Taft i Bailev). Najzad, ličnost se i ne može opaziti i proceniti na osnovu
aktuelne pojavnosti, već samo na osnovu bitne rekonstrukcije prošlosti (Freud) odnosno prema kretanju ka
budućnosti (Adler, Allport, Maslow). Istraživanja analizom informacija empirijski potvrđuju specifičnost opažanja
ličnosti čak i u odnosu na vrlo kompleksne fizičke pojave (Bieri, Atkins i Briar, 1966). Prema tome, ličnost je
pojava bez premca među ostalim fenomenima i zato je neprihvatljivo mišljenje da se može spoznati i dokučiti na
principijelno isti način kao i ostale pojave.
Odnos između procenjivača i procenjenog ne svodi se na relaciju subjekta i objekta. Osoba koja posmatra drugu
osobu sa namerom da je upozna i shvati ne pretvara tom namerom i aktivnošću sebe u „subjekat", drugu osobu u
„objekat" i ceo odnos u klasičan model poznat iz fizike. Do izvesne mere uzvraćanje tendencije upoznavanja među
osobama je reaktivno i simultano. Prema tome je implicirana relacija u šemi subjekt - objekt nestvarna ali korisna za
nastavu. Poznato je da pokušaj objektivizacije psihologije nametanjem šeme tester (subjekt) - ispitanik (objekt) nije
uspeo zato što je stvarnost odnosa između osoba drugačija. Isključivanje individualnosti testera, u individualnom
odnosu naročito, svelo se na suzbijanje intuicije, empatije i recipatije, što je, po mišljenju Murrava, više štetno nego
korisno. Uostalom, osobe koje su kao ličnosti najbliže idealu objektivnog, neutralnog i hladnog posmatrača, na
primer tehno-stručnjaci, znatno su slabiji pro-cenjivači ljudi nego njima suprotni subjektivni, emotivni i lično
angažovani pos-matrači, na primer umetnici (Allport). Iz tih razloga sama relacija i interakcija posmatrača i
posmatranog, koje su samo provizorne uloge a ne programi ponašanja ćele ličnosti, postaje predmet koji mora da
bude pomno proučen. U kliničkoj situaciji taj odnos ima posebne karakteristike koje ni na koji način ne mogu biti
zanemarene. Kabinetska razmišljanja o načinima shvatanja osoba sasvim su sterilna i racionalno reduktivna. Isto
tako i testovni odnos koji je nasilno oblikovan
stvarni odnos između osoba, koji je kompleksan, interaktivan i progresivan (dinamičan). Spoznaja ličnosti ne može
se shvatiti ako se zanemari interakcioni kontekst koji se upravo u kliničkoj dijadi razvija do optimuma. Međutim, za
pre-vazilaženje redukcionističkih modela neophodno je izmeniti i osnovnu filozofsku poziciju.
Proces spoznaje ličnosti drugačiji je od procesa spoznaje bezličnih pojava i događaja. Ovo je mišljenje jednih
(Murray, Bieri, Laing), koje je neprihvatljivo i pogrešno po oceni drugih (Vernon, Sarbin). Ovaj spor ima više
dimenzija. Formalno, spor je u tome da li je saznanje jedinstveno, univerzalno ili dvostruko. Dakle, u sukobu su
monistički i dualistički koncept spoznaje sveta. Iza toga nazire se druga dimenzija na kojoj se sukobljavaju ocene o
prioritetima intelektualne i neintelektualne interakcije u dijadi. Ako pokušamo da neku osobu procenimo i shvatimo
ograničavajući se na opažanje i intelektualnu analizu, sigurno je da ćemo ostati na „površini", daje nećemo razumeti.
Da bismo postigli dublje razumevanje (verstehen) druge osobe moramo se i sami dublje uključiti, a što znači
dopustiti da se javi doživljaj, da se stvori empatija, recipatija i intuitivno obuhvatanje te osobe. U ovim tezama
doživljajni procesi imaju bar istu vrednost a u stvari i veću nego ,,čisti" kognitivni procesi. Takav način spoznaje
mogao bi se uslovno prihvatiti kao specifičan za spoznaju osoba nasuprot spoznaji bezlične stvarnosti.
Nasuprot ovakvom mišljenju stoji monističko racionalno shvatanje (Vemon, Sarbin). Udeo afektivnih i interaktivnih
procesa u spoznaji osoba je nesumnjivo realan. Međutim, iako se na taj način postiže dublje razumevanje osoba u
individualnom slučaju, ipak se time naša opšta znanja ne unapređuju. One osobe koje imaju razvijene empatičke i
recipatičke sposobnosti verovatno su bolji procenji-vači od onih koje nemaju tu vrstu osetljivosti. Ta činjenica nema
značaja za unapređenje nauke o spoznaji osoba sve dotle dok se proces spoznaje talentovanih ne prikaže i uopšti. U
krajnjoj liniji, i nekognitivni procesi predstavljaju pojave koje se mogu analizirati ili bar registrovati kao pojave,
elementi ili znaci u jednom složenom procesu. Sarbin smatra da proces kliničke spoznaje osoba treba proučavati
upravo na talentovanim, senzitivnim procenjivačima, ali se talenat mora prikazati kao metoda, dakle analitički i
racionalno. Ovakva transformacija je mogućnost koja unapređuje opšte znanje, a ne mora da negira realnost uspeha i
funkcionisanje talenta. U krajnjoj liniji takvom generalizacijom dokazujemo da se spoznaja ličnosti može približiti
ili čak i poistovetiti sa opštim spoznajnim procesima, ali to ne mora da znači da se u stvarnosti tako i odvija. Drugim
recima, racionalnom analizom i uopštavanjem rada talenta pretvaramo kliničku psihologiju u nauku, ali ne tvrdimo
da su talenti najveći naučnici.
KLASIFIKACIJA TEORIJE SPOZNAJE LIČNOSTI
Skoro svaka teorija ličnosti nudi neku svoju interpretaciju načina i procesa kojim se odvija spoznaja ličnosti.
Međutim, u tim ponudama više je obrađen sadržaj posmatranja nego metoda spoznaje. Zbog toga je prihvatljiva
trodelna podela teorija spoznaje osoba koju je dao Allport. Po njegovoj klasifikaciji teorije saznanja osoba
svrstavaju se u tri grupe: teorije intuicije, kognitivne teorije i teorije
Intuitivna spoznaja ličnosti
Izuzetni uspesi pojedinih kliničara u ocenjivanju ličnosti pored faktora specifičnog iskustva vrlo se često tumače i
posebnim sposobnostima. Među te posebne sposobnosti dobrih kliničkih kao i drugih izuzetno dobrih procenjivača
ubraja se i intuitivni oblik spoznaje. Allport (1937) zauzima dualistički stav u pogledu procesa koji omogućavaju
spoznaju ličnosti. On naime prihvata i posredno racionalnu i neposrednu intuitivnu formu tih procesa:
„Propust da se koristi intuicija ograničava psihologa. Bez toga psiholog započinje analizom a završava formiranjem
određenog pojma žrtvujući priliku da razume žive ljude."
Wild (1938) je proučavajući intuiciju našao u literaturi 31 definiciju intuicije. Sva ta raznolika značenja mogu da se
svedu na dva osnovna shvatanja intuicije (Meehl, 1956; Sarbin, 1960):
1. Intuicija je neposredna svest o nekoj pojavi koja je nastala bez posredovanja čula ili razmišljanja. Subjekat ne
može da objasni na osnovu kojih podataka je došao do određenog suda ili shvatanja. U ovom smislu značenje
intuicije je blisko telepatskom, ekstrasenzorijalnom saznanju.
2. Intuicija označava metodu ili proces stvaranja neočekivanih i novih hipoteza. Pri ovome informacijska baza je
jasna, ali je nejasan put kojim je subjekat došao do shvatanja. Intuitivno se ovde poistovećuje sa kreativnim aktom.
Westcott (1961) je definisao intuitivno mišljenje kao specijalan slučaj zaključivanja ili indukcije kada je jaz između
podataka i zaključaka neobično veliki. Eksperimenti koje je Westcott vodio, stavljajući subjektima na raspolaganje
različite količine podataka za rešavanje problema, pokazuju da se kod pojedinaca javljaju dosledne razlike u pogledu
dužih ili kraćih intuitivnih skokova. Westcott na kraju izvodi zaključak da je tendencija ka intuitivnom mišljenju
posebna dimenzija kognitivne strukture.
Imajući u vidu da klinička metoda obuhvata dijagnostičke ili spoznajne operacije različitog nivoa i vrednosti, od
kojih su neke bliže eksploraciji i otkriću a druge proveri i dokazivanju, možemo zaključiti da u okviru tako
slojevitog shvatanja kliničke metode i intuitivno mišljenje može da ima izvesnu ulogu. Međutim, mišljenja o udelu
intuitivnog procesa i kreativnosti mogu da se polari-zuju u zavisnosti od toga da li se položaj kliničke metode u
celini na dimenziji eksploracija - verifikacija određuje bliže jednom ili drugom kraju ili negde između njih.
Meehl (1956) smatra da se kliničari obavezno oslanjaju na intuitivne procese, što dokazuju sledeći argumenti:
a) Hipoteze kojima se kliničar koristi u razmišljanju o individualnom ispitaniku nastaju često intuitivno. Kliničar ne
stvara te hipoteze po nekom opštem pravilu zaključivanja i hipoteziranja i ništa do sada nije ni učinjeno da se napisu
takva pravila. Niti se danas tačno zna kako hipoteze nastaju, niti je kliničar svestan procesa nastanka hipoteze dok
b) Sadržaj kliničkih hipoteza je često nov, originalan i odgovara otkriću. Kliničar je taj koji posreduje između
opštih teorija ponašanja, koje su nedovoljno precizne i konkretne, i individualnog slučaja, koji je sasvim konkretan.
Mišljenje kliničara je usmereno na otkrivanje međuvarijabli, na rekonstrukciju i na postavljanje hipoteza koje
povezuju raspoložive konkretne podatke sa uopštenom teorijom.
c) Stvaranje hipoteza i otkrića sa psihološkog stanovišta skoro je istovetno u različitim oblastima nauke. Za sve
nauke je zajedničko to što ne postoji pravilnik o formiranju hipoteza za otkrića.
Doduše, sa čisto psihološkog stanovišta nema razlike ni između hipoteza i otkrića koja su u realnim relacijama
originalna i nova i onih koja su nova samo za onog koji ih je smislio.
Za Sarbina, kao izrazitog predstavnika analitičkog tumačenja procesa saznanja ličnosti, intuicija je samo jedna
izlišna hipoteza. Intuicija je pojam kojim se tumači saznanje za koje ne znamo kako je nastalo jer nismo svesni ni
primljenih podataka ni misaone aktivnosti. Ovakvo saznanje u biti nije različito od saznanja posredstvom suđenja.
Razlika se svodi na sadržaj svesti što ne dokazuje da nisu primljene informacije niti daje izostalo suđenje, smatra
Sarbin.
Kognitivne teorije spoznaje ličnosti
Model dijagnostičkih elemenata (indikatora)
Kognitivne teorije spoznaje ličnosti polaze od šeme koja ima sledeće elemente: a) podatak, znak, indikator ili
simptom; b) klasifikaciju i kombinaciju podataka odnosno sud i zaključak i, c) konstrukte o ličnosti koje dati
procenjivač primenjuje u dijagnostici.
Polazeći od takve kognitivne šeme pretpostavlja se da se kliničar usred-sređuje u prvoj fazi na analizu relevantnih
podataka ili indikatora. Objekat koji on proučava može da se spozna tek pošto se prikupe određene informacije iz
čitave populacije podataka, koje nemaju sve istu relevantnost. Dijagnostičar je aktivan, on selektivno posmatra
objekat kao „znakovno izdiferenciranu celinu" (Tagiuri, 1960). Selektivnost podrazumeva različite strategije
posmatranja (Sarbin i sar.). Izdvajajući određene znake, odnosno klasifikujući ih kao dijagnostički značajne,
kliničar, u stvari, primenjuje jedan sistem pondera koji može biti neformalan, klinički ili formalno određen i
proveren (statistički). Po svemu sudeći selekcija i određivanje relevantnosti zavisi od konceptualnog sistema koji
kliničar usvaja. Dijagnostički znaci na kojima procenjivači zasnivaju svoje sudove o ličnosti imaju ili mogu imati
validnost. Presudno je proučiti i upoznati principe po kojima se ti znaci kombinuju i organizuju kao dijagnostički
sud o određenoj osobi.
Mada je sa aspekta kognitivnih teorija proces spoznaje nezamisliv bez određenih elemenata koji imaju perceptivnu
osnovu, ipak se o ekspresivnim aspektima ličnosti relativno malo piše. Razlog je to što se u savremenoj psihodijagnostici kao elementi suđenja više koriste podaci testova nego neposredni eleModel teorije informacija
Dijagnostičkom suđenju se može prići kao posebnoj vrsti informacijskog procesa. Sa tog stanovišta osnovne
komponente kliničkog suđenja su sledeće: a) stimulus ili podatak, b) procenjivač, c) situacione varijable i d)
odgovor. Primena teorije informacije na analizu procesa kliničke procene omogućava rešenja mnogih problema,
među kojima i problem kategorijalnog i dimenzionalnog svođenja. Ka-tegorijalno svođenje je osnova nozološke
kategorizacije, gde se pojave posmatraju kao diskontinuirane i kvalitativno odvojene. Svaka posmatrana pojava se
dovodi u vezu sa nekim idealnim tipom po principu najveće podudarnosti i tu se uvrštava (the best fit.).
Dimenzionalni pristup polazi od postavke da su pojave unutar kategorije kontinuirane, dok su varijacije izražene
intenzitetom. Primena teorije informacija kao modela u analizi procesa kliničkog suženja vezana je za uslov da se
proučavanje vrši u zatvorenom sistemu. Osnovna odlika zatvorene situacije jeste stroga određenost potencijalnih
stimulusa, potencijalnih odgovora i svih potencijalnih veza između prethodna dva člana. Težište proučavanja ovom
metodom je na merenju količine informacija (bit) koje se prenose od stimulusa preko procenjivača (kanala) do
odgovora. Idealni uslov je ispunjen kada se svi stimulusi bez gubitaka i greške prenesu do pravog odgovora. Proces
kliničkog suđenja (a ne samo kliničkog) može da se predstavi na sledeći šematski način:
Stimulus (osoba)
Posredujuća struktura
Odgovor (procena
(procenjivač)
ili sud)
Situacione varijabilc
Bieri i saradnici (1966) izdvojili su sledeće tri varijante kliničkog suđenja, primenjujući kod svake drugi
matematički model: a) kombinaciju stimulusa, b) preferenciju određene alternative odgovora i c) odnos između
stimulusa i odgovora. Empirijska proučavanja kliničkog suđenja ovom metodom pokazala su da se procena fizičkih
sitmulusa razlikuje od procene ličnosti kao stimulusa, što bi išlo u prilog postavci da je spoznaja ljudskog ponašanja
različita od spoznaje ostalih pojava. Rezultati su nadalje pokazali da je odnos između stimulusa i odgovora
kompleksan i zavisi od strukture procenjivača. Kao parametar strukture procenjivača Bieri uvodi konstrukt
„kognitivna kompleksnost", koji je izveden iz kognitivne teorije ličnosti Kellvja, a merena je njegovom tehnikom
REP (Kelly, 1955).
Utvrđeno je da kognitivno kompleksni procenjivači imaju naklonost ka traženju protivurečnosti, kompleksnosti i
neujednačenosti u prezentiranim podacima (stimulusu). Otud oni pronalaze u ličnosti ispitanika više konflikata.
Istovremeno oni pokazuju više uverenosti u procenjivanju kontradiktornih informacija. Uprkos takvoj orijentisanosti
dijagnostička validnost ne raste, pa čak i opada kada su eksplorirani podaci ujednačeni ili komplementarni.
Kognitivno jednostavni procenjivači orijentisani su na traženje uniformnosti među podacima i negiranju zaključaka
koji baziraju na postavci da su podaci u
Kada su podaci koji pritiču raspoređeni u istoznačne ili komplementarne sekvence, onda je validnost procena
kognitivno jednostavnih veća od validnosti kognitivno kompleksnih, a kada je sekvenca podataka kontradiktorna,
onda je obrnuto (Bieri, 1966).
Geštalt model
Geštaltističko shvatanje percepcije kao neposredno date celine može da izgleda veoma pogodan teorijski okvir
kognitivnom tumačenju kliničko-impre-sionističke metode. Pošto geštalt teorija isključuje potrebu analize elemenata
koje je u vezi sa ličnošću veoma teško odrediti, ona se uzima kao dokaz mogućnosti neposrednog shvatanja ličnosti
kao celine. Asch (1962) je izložio takvu teoriju spoznaje. Ličnost opažamo kao celinu, jedinstvo. Neprihvatljivo je
svesti ličnost na prosti zbir pojedinačnih kvaliteta. Pojedini kvaliteti ličnosti opažaju se u svojoj međusobnoj
uslovljenosti kao geštalt. Eksperimenti koje je radio Asch pokazali su da promena samo jednog elementa može da
izmeni impresiju o celoj ličnosti. Impresija o ličnosti je celina u kojoj se značajnije komponente menjaju zavisno od
kombinacije u kojoj se nalaze.
Asch smatra da mi uvek težimo celovitim utiscima čak i kada su podaci oskudni. Čim dve crte pripadaju istoj osobi
one samim tim dobijaju posebno značenje. Tako, na primer, crta inteligencije nije u svim kombinacijama ista.
Impresija o ličnosti ima od samog početka svoju strukturu. Svaka komponenta ima drugu vrednost, neke su više a
druge manje važne. Tek kada shvatimo najvažnije komponente, imamo osećanje da smo shvatili ćelu ličnost. Svaka
crta je deo celine, a izolovane crte ličnosti su apstrakcija. Svaka osobina je reprezentativna za ćelu strukturu, jer
ličnost predstavlja sistem individualnih osobina. Same crte obrazuju dinamičku interakciju. Neke se upotpunjuju,
sarađuju i pojačavaju međusobno, a druge se sukobljavaju ili isključuju.
Aschov geštalt model je nesumnjivo veoma dopadljiv i veoma je ekonomičan, jer čini izlišnim analizu i suđenje kao
faze procesa procene ličnosti. I All-port (1937) je kritikovao objašnjenje spoznaje ličnosti suđenjem navodeći kao
dokaz da introspekcija to ne potvrđuje. Međutim, neki smatraju da eksperimentalni dokazi zahtevaju formiranje
takve teorije koja bi pružila objašnjenje spoznaje ličnosti u terminima znaka ili podataka, suđenja i dispozicionih
konstrukata pro-cenjivača (Sarbin, 1960; Bieri i saradnici, 1966). Argumenti onih koji smatraju da proces kliničke
procene ne može da se objasni bez analize i suđenja uverljiviji su u odnosu na baterijsku dijagnostiku. S druge
strane, Aschov geštalt model je podesan za tumačenje procena koje nastaju na osnovu neposrednih kontakata:
intervjua i opservacija. Geštalt model izgleda malo primenljiv u proceni na osnovu mnoštva psihodijagnostičkih
metoda koje se redom moraju obraditi, oceniti i analizirati. Za procenu ličnosti na takvoj osnovi prihvatljivije je
objašnjenje koje uključuje i proces suđenja.
Luchins i Boyle kritikovali su Aschovu teoriju formiranja impresije o ličnosti. Ponavljajući njegove eksperimente i
uvodeći nove kontrolne varijable, oni
medicinske sestre i lekare, namenjen tome da njihovi kontakti sa pacijentima budu u skladu sa mentalnom
higijenom. To je u stvari psihologija za lekare i medicinske sestre. Apsurd je u tome što specijalisti iz medicinske
psihologije nisu ni lekari, ni medicinske sestre, ni medicinski tehničari nego psiholozi koji, naravno, u svom
dijagnostičkom radu ne koriste „metod medicinske psihologije", koji inače ne postoji, nego klinički metod.
Činjenica je da se klinički metod u praksi psihologa često izjednačava sa pri-menom određenih testova, tehnika i
skala čiji su autori klinički psiholozi ili psihijatri. Naravno, ovi instrumenti su i namenjeni ispitivanju osobina koje
su relevantne za psihijatriju. Primeri za ovo su Wechslerova skala inteligencije, Rorschachova tehnika, Mahover
tehnika, TAT, Jungov „test" asocijacija, MMPI, Bender geštalt test i drugi. Da li je to sad dokaz daje klinički metod
u stvari „psihijatrijski metod" ili „medicinski metod"? Naravno da nije. Ti isti instrumenti se koriste u svim
oblastima primenjene psihologije, koriste se i van psihologije i psihijatrije, na primer, u kulturalnoj antropologiji, a
ponekad se koriste i za izvođenje eksperimenata. Međutim, u definiciji kliničke metode, koju ćemo kasnije odrediti,
poreklo metode u celini i tehnika, odnosno instrumentarijum, nema velikog značaja. Konačno, instrumentarijum i
tehnologija su prolazne stvari, ali metod je stalan.
Namena metode
Prvi i najvažniji razlog postojanja kliničkog metoda je da posluži lekaru u nalaženju najcelishodnije pomoći
bolesniku. Ovo izvorno značenje je, kao što smo već objašnjavali, promenjeno i sada je i značenje termina i namena
metode drugačija, šira i apstraktnija. Moramo imati u vidu da je uključivanjem psihologa u zdravstvenu delatnost, a
ponajviše u oblast neuropsihijatrije, razlika između medicine i psihologije smanjena, ali je i dalje veoma velika. I
sama psihijatrija ima poseban status u medicini i često se čuju šale o tome da psihijatri nisu „pravi doktori". Razume
se, ovom šalom bi još više bili pogođeni klinički psiholozi koji su se uživeli u ulogu „malih psihijatara", i kojima
godi da ih pacijenti oslovljavaju sa „doktore". Doduše, oni mogu biti „pravi doktori" nauka. Ako posmatramo međusobne relacije medicine, psihijatrije i kliničke psihologije, dolazimo do uverenja da su njihovi ciljevi srodni, ali da se
veoma razlikuju u pogledu opipljivosti, konkretnosti. Danas, kada još traje anti-psihijatrijska opsada psihijatrije,
„medikalizacije" ličnih i društvenih problema i kada je sumnja u medicinsku suštinu niza tradicionalnih
psihijatrijskih kategorija ponašanja i reakcija još prisutna, još je teže konkretno i ubedljivo definisati namenu
kliničke metode u okvirima psihijatrije i kliničke psihologije. Stare formulacije, kao što je sledeća: „Cilj kliničke
psihologije (i psihijatrije) je da pomogne ljudima koji imaju teškoće u prilagođava-nju", danas izaziva ironičan
osmeh.
Podređivanje kliničke metode nekoj praktičnoj medicinskoj nameni, bar u oblasti psihologije, potpuno je
neopravdano. To se odnosi i na metod u celini i na njen tehnološki dodatak, na dijagnostičke instrumente. Pre svega
ne možemo više zamenjivati analogije i činjenice. Poznato je da između dijagnoze u psihijatriji i kliničkoj
psihologiji i izabranog tretmana ne postoji jasan, eksplicitan i dokazano
15
kvaliteta crta „toplo" i „hladno". Naime, grupisanje crta ličnosti koju sprovode procenjivači pokazuje tendenciju da
se orijentiše prema ovim osobinama a ne prema centralnim osobinama. Rezultati kontrolnih ispitivanja nisu potvrdili
da procenjivači stvaraju impresije o ličnosti.
Silogističko-probabilistički model
Sarbin (1960) je formulisao svoju teoriju kliničkog suđenja oslanjajući se na Brunsvikov probabilistički
funkcionalizam. Njegov pristup predstavlja pokušaj sinteze logičkog obrasca silogizma („Barbara") i teorije
verovatnoće. Po njemu se proces kliničkog suđenja odvija po sledećoj sekvenci.
a) Percepcija nekog objekta odnosno fiziološki prijem draži.
b) Uključivanje uočene pojave u neku kategoriju koja ima svojstvo kognitivne dimenzije. Uočena karakteristika se
nadalje tretira kao pojedinačni slučaj neke klase pojava.
c) Procenjuje se verovatnoća javljanja date pojave u odnosu na prethodne slučajeve iz iste klase.
d) Povezivanjem klase u koju je sortirana opažena pojava sa jednim sistemom kategorija izvodi se zaključak o
posmatranoj pojavi.
Osnovni stav. Dijagnostička aktivnost kliničara može se prikazati sintezom silogističke forme zaključivanja i
postavki teorije verovatnoće.
Silogizam kao model. Sa formalno logičkog stanovišta dijagnoza predstavlja zaključivanje, odnosno suđenje. Kao i
svaki sud tako i dijagnosticiranje mora da ima sledeća dva osnovna elementa:
a) premisu major, koja se izvodi iz neke teorije, uopštenog iskustva ili je rezultat lične teorije određenog kliničara;
b) premisu minor, koja je komplement premise major i predstavlja zapažanje nekog zbivanja ili pojedinačnog
slučaja.
Izvori sistema postulata. Sistem postulata može da se formira na više načina. Kliničar može da usvoji neki već
postojeći sistem teorijskih postavki ili može da kreira sam takav sistem. Najčešći izvori sistema postulata, po
mišljenju Sarbina, su sledeći:
1. neka teorija ličnosti,
2. mišljenja nekog autoriteta,
3. generalizacija sopstvenih iskustava,
4. analogije koje kliničar koristi kao modele.
Sadržaj sistema postulata. Sistem postulata je osnovni okvir iz kojeg kliničar izvodi glavnu premisu suda. Sa
logičkog stanovišta sistem postulata obuhvata sisteme kategorija, aksioma, uverenja, pravila i pretpostavke. U
psihološkim istraživanjima umesto logičkog termina „sistem postulata" upotrebljavaju se drugi izrazi sa sličnim
značenjem: „kognitivna mapa" (Tolman), „hipotetički svet" (Cantril), „semantički prostor" (Osgood), „nomološka
mreža" (Cronbach i Meehl),
Povezanost kliničkog i statističkog suđenja. Svaki sud, eksplicitno, izražava i izvesno kvantitativno određenje:
„Ljudi su..." (neki, većina, obično). Ova činjenica predstavlja most koji povezuje klinički i statistički sud. Pored ove
sličnosti između jednog i drugog suda, postoje i razlike. U statističkom sudu kvantitativna odrednica je jasno
određena. Umesto odrednice „neki" stoji 14% ili umesto „većina" stoji 80%.
Nužnost klasifikacije pojedinačnog posmatranja. Jedna od osnovnih razlika između statističkog i kliničkog pristupa
izražena je u tretiranju pojedinačnog, bilo daje sadržaj toga neki događaj, reakcija ili ličnost. Dok se sa kliničkog i
perso-naloškog stanovišta uvek podvlači izuzetnost, specifičnost i neponovljivost pojedinačnog (idiografski stav),
dotle se sa statističkog stanovišta podvlači ono što je u pojedinačnom opšte (nomotetički stav). Dok jedni insistiraju
na specifičnosti, drugi insistiraju na opštem aspektu. Sarbin kao i većina statistički orijentisanih kliničara insistira na
opštem aspektu i podvlači nužnost klasifikacije, raspoređivanja pojedinačnog u neku zajedničku, opštu klasu.
Pojedinačno ima značenja samo u toj meri ukoliko se može na neki način klasifikovati (Read).
Značenje pojedinačnog. Pojedinačni podatak koji čini sadržaj premise minor nastaje iz posmatranja ili testiranja
neke osobe. S obzirom na to da je objekt kliničkog ispitivanja multidimenzionalan, složeni registrovani podaci se
tretiraju kao uzorak obeležja. Prema tome, kliničko ispitivanje je povezano sa statističkom teorijom. Nijedno
kliničko ispitivanje nije totalno, nikada se ne sakupe svi podaci već samo jedan deo ili uzorak. Usled toga je
zaključivanje posredstvom uzoraka po nuždi statističko, probabilističko. Tačnost ili netačnost svakog kliničkog
zaključivanja ima svoju verovatnoću javljanja. Ukoliko je konkretna pojava odnosno ceo uzorak podataka tačnije
klasifikovan, utoliko je verovatnoća tačnosti dijagnoze veća.
Proces klasifikacije pojedinačnog. Klasifikacija pojedinačnog posmatranja podataka ili osobina ličnosti predstavlja
proces čiji rezultat nije apsolutan već relativan i u nekoj određenoj meri verovatan. To je opšta osobina psihološke i
socijalne taksonomije. Psihološke i socijalne kategorije određene su atributima koji nemaju strogo fiksiran značaj,
pa je usled toga i klasifikacija samo verovatno tačna ili netačna. Drugim recima, klasifikacija psiholoških i socijalnih
pojava odvija se po zakonima verovatnoće.
Kod kompleksnih socijalnih i psiholoških pojava kategorizacija se izvodi parcijalno i sukcesivno. Pri tome svaka
parcijalna kategorizacija ima svoj red verovatnoće. Objedinjavanje serija parcijalnih kategorizacija može da se izvrši
na dva načina:
a) tabelom frekvencije događaja,
b) regresionom jednačinom.
Razlike u stepenima verovatnoće javljanja neke pojave ili posmatrane osobine ličnosti obeležavaju se nekim
sistemom pondera. Ona pojava koja ima veću verovatnoću ili veći značaj za kategorizaciju ima veću pondersku
vrednost.
Pouzdanost i stepen kategorizacije. Socijalne i psihološke pojave su najčešće
podataka ali gotovo nikad ne sakupimo sve podatke. Na osnovu tih uzoraka podataka vrši se kategorizacija slučaja.
Efekat te kategorizacije je u nekoj meri tačan. Kada nekog kategorišemo kao ,,oca", tu podrazumevamo da ista
osoba istovremeno pripada i nekim drugim kategorijama. Pripadanje nekog podatka ili objekta kategorijama uvek je
probabilistički određeno. Tako na primer ,,otac" sa nekom verovatnoćom pripada istovremeno i kategorijama
„muškarac", „muž" i „odrastao čovek". Između ovih kategorija postoji u određenoj sredini izvestan odnos i
povezanost. Sličan je slučaj i sa nekim drugim kategorijama koje ulaze u repertoar kliničkog suđenja. Kada su u
pitanju osobine ličnosti, među njima takođe postoji određen stepen povezanosti. Procenjivač može da bude tačno
upoznat sa interkorelacijama između tih kategorija. Međutim, ako i nije upoznat sa tim odnosom, kliničar ipak
koristi ovakav sistem kategorija i ponaša se kao da je upoznat. U svakom slučaju ovakva organizacija kategorija,
„modularna organizacija" po Sarbinu, „implicitna teorija ličnosti" po Cronbachu, utiče na dijagnostičko procenjivanje.
Karakter kliničke kategorizacije. Klinička dijagnostička procena zahteva da istu pojavu, reakciju ili ličnost
razvrstamo simultano u više različitih kategorija. Kliničko suđenje podrazumeva multiplo sortiranje. Usled
nemogućnosti da se slučajevi uvrste samo u jednu kategoriju zaključivanje se kompllkuje, odnosno dolazi do
proširivanja silogizma uključivanjem većeg broja premisa minor.
Logički obrazac kliničkog suđenja. Forma kliničkog suđenja odgovara silogizmu. Kada kliničar izvrši
psihodijagnostičko ispitivanje bolesnika, on tada postavlja diferencijalno-dijagnostički problem, npr.: „Da li je ovo
shizofrenija ili je u pitanju shizoidna ličnost bez psihoze?" U logičnoj formi taj problem može se prikazati na sledeći
način.
Premisa major
a) Većinu shizofrenih bolesnika karakteriše A, B, C.
b) Većinu shizoidnih ličnosti karakteriše A, B, D.
Premisa minor
Vrši se sortiranje odnosno klasifikacija pojedinačnih podataka i posmatranja u kategoriji A, B, C, D.
Zaključak
Upoređivanjem kategorija posmatranog ponašanja (premise minor) sa odgovarajućim sindromima (postulati premise
major) dolazimo do zaključka kome je postulatu premisa minor bliža. Zaključak, u stvari, predstavlja sud o najboljoj
podudarnosti ili uklopljenosti (,,the bestfit"). Organizacija sistema postulata. Spoznaja ličnosti se odvija kao proces
interakcije osobina posmatranih objekata ili ličnosti i kognitivnog sistema posmatrača. Kognitivni sistem kliničara
može se prikazati kao sistem iskustva, teorija i izvefikuju, kombinuju, ponderiraju i dovode u vezu sa određenim postulatima i teorijama ponašanja. Sarbin, Taft i
Bailey postavljaju pitanje kako se pojave iskustva reflektuju na mišljenje. Unutrašnja reprezentacija i pojava data je
posredstvom konstrukta koji oni nazivaju „modul". Modul treba da predstavlja zamenu za „nepodesne" termine kao
što su slike, ideje ili šeme. Modul je „bazična jedinica" spoznaje. Moduli su kognitivni reprezentanti objekata iz
ekologije, a zamišljeni su kao tačke ili oblasti u jednom multidimenzionalnom prostoru čije dimenzije odgovaraju
karakteristikama objekta. Unutar „kognitivnog prostora" moduli se nalaze u interakciji i povezanosti i zajedno čine
modularni sistem pojedinačnog procen-jivača. Moduli su dostupni empirijskom proučavanju posredstvom sledećih
metoda: a) metodom analize sličnosti između crta (Tolman); b) semantičkim diferencijalom (Osgood i Luria); c)
REP metodom koja je namenjena proučavanju konstrukta uloge (Kelly) i d) metodom Q sortiranja (Stephenson). Za
obuhvatno ispitivanje čitave modularne organizacije preporučuje se faktorska analiza.
Logičke forme kliničke klasifikacije i suđenja. U procesu kliničkog suđenja zbog neodređenosti i složenosti pojava
sortiranje ili klasifikacija pojedinačnog posmatranja ili podataka predstavlja jedan od ključnih problema. Zbog tih
teškoća sortiranje se izvodi na više načina, sukcesivno i stupnjevito.
1. Analogijom. Povezivanje nekog podatka o ličnosti sa modularnim sistemom kliničari vrše i analogijom u odnosu
na neke protivtipove: Don Žuan, Edip i slično. Takve analogije mogu da budu i tačne ali je povezanost fiktivna sve
dok se na neki drugi način to ne dokaže. Kada se klasifikacija vrši na ovaj način lako dolazi do „semantičke
generalizacije" ili jedne vrste halo efekta. Polazeći od jedne izuzetno značajne crte (kojoj kliničar pridaje najveći
dijagnostički ponder) sve se ostale crte posmatraju pristrasno odnosno uklopljeno satom crtom.
2. Induktivno. Povezanost se postavlja kao tretiranje ili verovatnoća koja može biti različitog stepena. Imajući
podatak samo o pojavi X mi izvodimo zaključke i o nekim drugim pojavama na osnovu toga što je takva povezanost
više puta utvrđena po iskustvu. Iz takvog iskustva na primer znamo daje pojava X povezana sa još tri pojave i to sa:
,,A" u 75% slučajeva, ,,B" u 50% slučajeva, „ C" u 25% slučajeva.
Takav način zaključivanja, koji je dosta čest među kliničarima, u stvari ukazuje na to da se procenjivač koristio
jednom „internaliziranom tabelom frekvencije u svojoj glavi" (Sarbin). Kliničko iskustvo procenjivača je u suštini
identično sa takvom tabelom pojave određenih zbivanja. Pošto se ovako zaključivanje defacto svodi na
zaključivanje po verovatnoći, ono se može svesti na statističko zaključivanje (Sarbin, Taft, Bailey, 1960). 3.
Konstrukcijom. Povezanost među „modulima" može da se uspostavi i preko nedokazanih, konstruisanih veza koje
mogu imati veliku uverljivost ali su često neubedljivo dokazane. Takva vrsta povezivanja može se ilusModul l U našem dobu neuroze su u porastu
Modul II U našem dobu sve se odvija brže nego ranije
Neuroze su posledica brzine i promena.
4. Substitucijom. U procesu procenjivanja osobina ličnosti kliničari, kao i svi
drugi, prolaze od postavke da su neke osobine ličnosti u visokoj interko-relaciji (Asch, 1955). Shvatanje o tome koje
su crte u međusobnoj vezi predstavlja sadržaj „implicitne teorije ličnosti" svakog pojedinog pro-cenjivača. Bez
obzira na poreklo te „subjektivne korelacijske matrice", ona utiče na klasifikaciju pojava i na kliničko suđenje.
Koristeći takve postavke kao da su dokazane, kliničar izvodi zaključke i o osobinama koje faktički nije imao prilike
da opservira, ili se upušta u dalekosežne generalizacije. Sarbin navodi sledeći primer:
NN neprekidno puši.
Neprekidno pušenje je povezano sa oralnim erotizmom. Oralni erotizam je odlika oralne fiksacije.
= NN je oralno fiksirana ličnost.
5. Redukcijom. Dijagnostičke procene se daju na način koji odgovara redukciji. Razrešavanje diferencijalnog dijagnostičkog problema predstavlja primer redukcije kao fonne logičke operacije.
Kada je pred takvim problemom, kliničar ima u vidu jedan niz alternativnih mogućnosti, odnosno, alternativnih
kategorija u koje posmatranu psihološku pojavu može da rasporedi. Prvobitna široka lista mogućih kategorija kroz
diskusiju parova mogućnosti postepeno se redukuje.
NN ima osobine X/10
X/10 se najčešće javlja kod grupa „A" i ,,B"
Y je bitna karakteristika grupe ,,A"
NN nema karakteristiku Y
NN nije slučaj iz grupe ,,A"
= NN je slučaj iz grupe ,,B".
Osnovne karakteristike probabilističkog modela. Dva najpoznatija probabi-listička modela jesu: a) bacanje novčića
(pismo - glava) i b) izvlačenje iz bubnja. Zajednička odlika oba ova modela jeste ta da imaju ograničeni broj
mogućnosti i usled toga ograničavaju i izbor. Pošto je jedan od uslova za primenu ovih modela ograničenost broja
kategorija ili odgovora koji se mogu birati, njihova primena u istraživanju kliničkog suđenja nailazi na teškoće.
Ljudsko ponašanje ne može da
ova oblast zahteva otvorenu mogućnost, primena tih modela moguća je samo u istraživanju određenih problema a ne
kliničkog mišljenja u celini.
Kritika probabilističke teorije kliničkog suđenja
Meehl je smatrao da probabilistička teorija ima samo ograničenu primen-Ijivost u proučavanju kliničke metode
integracije podataka. Probabilistički pristup je podesan za istraživanje i proveravanje hipoteza uopšte, za „kontekst
konfirma-cije". Međutim nepodesnost probabilističkog modela koja izvire iz njegove zatvorenosti i nemogućnosti da
prihvati novinu čine ga neprihvatljivim. Ova se teorija bazira najednom uverenju koje se ne može dokazati. To je
uverenje o „uni-formisanosti prirode". Taj princip pretpostavlja „identičnost između prošlih i budućih događaja",
odnosno posmatranja. To bi, u stvari, značilo da između prošlosti i budućnosti nema kvalitativne razlike, pa je na
osnovu toga i moguće predviđanje i unapred i „unazad". Sarbin, Taft i Bailey uviđaju nategnutost ove postavke,
pogotovu u odnosu na pojave psihološkog reda, međutim, oni ističu da za sada nema boljih postavki koje bi
omogućile operacionalizaciju u psihološkim istraživanjima. Pored toga, Sarbin ističe da se zatvorenost kao osnovni
nedostatak probabilističkih modela ipak može prevazići ukoliko se pribegne aposteriornom uzimanju uzorka umesto
da se modeli koriste za predikciju. Uzimanjem određenih uzoraka kliničar je u mogućnosti da proučava zakonitosti
pojava koje su se odigrale i da na osnovu toga određuje svoja buduća očekivanja. Što se pak tiče modela silogizma,
ništa ne dokazuje da se klinički proces suđenja zaista odvija u takvoj formi.
Allport (1937) je podelio teorije spoznaje na tri grupe: kognitivne teorije, teorije empatije i teorije intuicije.
Empatička spoznaja ličnosti
Shvatanje da se ličnost druge osobe može bolje razumeti osećanjem nego racionalno veoma je staro i još uvek ima,
naročito među kliničarima, svojih pristalica. Freud je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Po
njegovom shvatanju identifikacija imitacijom vodi do empatije ili uživljavanja. Sarbin smatra da treba razlikovati
dve vrste empatije: a) imitativnu, „šta bih uradio da sam na mestu N. N." i b) projektivnu, „ja bih na njegovom
mestu...". Murrav (1938) je dao empatiji veliki značaj u okviru svoje personološke teorije. Spoznaja ljudi kao
objekata moguća je samo u socijalnoj interakciji, koja uVek uključuje i određene emocionalne procese. Netacno je
mišljenje, piše Murrav, da se emocionalni procesi moraju isključiti iz dijagnostičke spoznaje. Oni koji se tako
ponašaju i prepuštaju strogo racionalnim oblicima spoznaje, kao na primer naučnici, slabiji su procenjivači od
umetnika, koji se povode za svojim osećanjima i utiscima. To što ometa validnu procenu ličnosti nisu emocije već
neumešnost da se one pravilno iskoriste. Osnovni oblici emocionalnih procesa koji učestvuju u spoznaji jesu:
projekcija, empatija, recipatija i kritička empatija.
Empatija predstavlja delimično nesvestan emocionalni proces identifikacije
situaciju, kada se prema nekoj situaciji postavljamo onako kako bismo se mi u njoj osećali ili postupali. To je po
Sarbinu imitativna empatija. Empatija se može odnositi na oblik ponašanja posmatranika. Posmatrač zamišlja sebe
da to isto čini i na osnovu toga interpretira motive akcije. To je po Sarbinu projektivna empatija.
Projekcija se aktivira sa procesom identifikacije i javlja se uporedo sa einpatijom. Projekcija dovodi do izvesnog
gubitka granice između projektora i njegovog objekta percepcije i sledstveno do iskrivljavanja realnosti. Projekcija
je nesvesna i zbog toga se teško kontroliše. Murrav smatra da se mogu procenjivači osposobiti za to da kontrolišu
projekciju i da to ne može biti principijelni razlog da se procena svede isključivo na kognitivne procese.
Recipatija označava doživljaje procenjivača koji se javljaju u toku spoznajne komunikacije sa objektom. U
dijagnostičkoj situaciji procenjivač ima različita osećanja koja možemo shvatiti kao nesvesne emocionalne reakcije
izazvane držanjem ispitanika. Ti doživljaji takođe ne moraju biti smetnja već, naprotiv, mogu da doprinesu boljem
shvatanju ličnosti osobe koja se posmatra.
Kritička empatija je u neku ruku ključni pojam u Murravevom modelu empatičke spoznaje. Kritička empatija
predstavlja svesno prepuštanje procenjivača procesu empatičke identifikacije, pri čemu se istovremeno javlja i
distancirano kritički odnos prema oba objekta u interakciji, prema ispitaniku i prema samom sebi. Ovakav
distancirani odnos treba da omogući spontanost emocionalnih reakcija, ali i kontrolu projekcije. Dakle, umesto da se
emocionalni procesi isključe kao štetni po validnost kliničke procene, oni se koriste kao važan indikator vrlo
značajnih aspekata ličnosti posmatranika. Takav način „potpune spoznaje" može se postići samo sa kliničarima koji
su preko psihoterapije osposobljeni da kontrolišu projekciju i druge nesvesne mehanizme.
Empatički model može da objasni izvesne oblike spoznaje i da posluži kao izvor hipoteza o emocionalnim,
dinamičkim aspektima ličnosti ili specifičnim problemima. Već i zbog toga on ima praktični značaj za
psihodijagnostičara. Međutim, taj model objašnjava samo jedan deo eksplorativne faze u radu, interak-cioni izvor
hipoteza, ali uopšte ne objašnjava ono što smo istakli kao osnovni problem, kako, na koji način dolazi do integracije
svih podataka koji su sakupljeni o slučaju.
INTERAKCIONE TEORIJE SPOZNAJE
Klasične teorije spoznaje osoba polaze od postavke koja radikalno deli pos-matrača od posmatranog, dok je u
realnosti svaka od tih pozicija istovremeno dvostruka. Takođe, ove teorije, implicitno postuliraju da je proces
spoznaje jed-nosmeran kao i to da je repertoar obe strane već prethodno unapred određen. Prema tome, posmatraču
ostaje samo da ,,snima", dakle da saznaje, dok posma-traniku ne ostaje drugo nego da sebe, manje ili više, pokaže ili
prikrije, u skladu sa onim što je u njemu „unutra". To što se dešava između njih je ili program ispitivanja ili
irelevantno neka vrsta „situacione specifičnosti". Ovakva slika ujedno odgovara radikalnoj podeli na dijagnostiku i
terapiju, dok je u stvarnosti iedno i
prostog razloga što je pozicija posmatrača analizirana iz tačke njegovog Ja ili njegovog nesvesnog. Druga strana nije
bitno menjala sliku jer, u najboljem slučaju, i posmatranik je analiziran kao Ja i nesvesno. Prelomni trenutak nastao
je uvođenjem koncepta dijade i interakcije Ja i Ti u smislu ljudskog susreta. Interakcija više nije mogla da se
ignoriše već je naprotiv postala primarna. Filozofska osnova više nije u radikalnoj podeli na subjekte i objekte, već
je to Ja i Ti susret, pa je sam susret postao „objekat". Kontekst individualne analize zamenjen je kontekstom
interpersonalne analize. Prikazaćemo tri interpretacije interaktivne spoznaje osoba: psihoanalitičku, transakcionu i
fenomenološku.
Psihoanalitička interpretacija kliničara
Klinička metoda studije slučaja je po metodičnosti, obuhvatnosti i intenzitetu za sada najpotpuniji naučni pristup
spoznaji ličnosti. To naravno ne znači da po rezultatima mora da prevaziđe svaku spoznaju osoba u bilo kom
odnosu. U središtu kliničke metode je primena baterije testova, tehnika i skala (TTS) na individualni slučaj, zatim
obrada, parcijalna evaluacija i, najzad, integralna interpretacija ličnosti ispitanika. Ovakav opis podvlači instrumente
i program obrade, a maskira interpersonalni kontakt u kome se ova tehnologija sprovodi. Neposredni, živi ljudi koji
stoje na dva kraja ove eksplorativne mašinerije prikazuju se kao isprogramirane siluete. Međutim, u kliničkoj
stvarnosti redosled je suprotan, ljudi imaju primat, a „mašinerija" je sekundarna. Pa ipak, prošlo je veoma mnogo
vremena dok se nije našao neko ko bi dao jednu smisaonu psihoanalitičku interpretaciju situacije kliničkog
testiranja.
Interpersonalnu dinamiku testovne situacije Schafer (1954) je analizirao sa ego psihološkog stanovišta.
Instrumentarijumom prikupljeni podaci o ličnosti ispitanika vrede onoliko koliko je kliničar u stanju da ih proceni,
pravilno klasifikuje i evaluira. Sve ove operacije spadaju u „ego aparat" i sledstveno tome zavisiće od toga koliko je
ego kliničara opterećen anksioznošću i kojim se mehanizmima od nje brani. Prema tome, da bismo shvatili razloge
stepena efikasnosti kliničke metode u praksi, treba da znamo daje pozicija kliničara u instituciji psihijatrijskog tipa
kompleksna. Pre svega profesionalni status psihodijagnostičara je takav da može pojačati individualno osećanje
izolovanosti i nesigurnosti. Od strane psihijatara, koji su vodeća profesija u zdravstvenoj instituciji,
psihodijagnostičar može da bude prihvaćen ambivalentno i sa spregom prihvatanja i odbacivanja. Ukratko, u tom
odnosu ima puno rivalizovanja, demonstracije i igranja igre. Da bi razrešio ovakvu konfliktnu i anksiozno
izazivajuću situaciju, kliničar može preduzeti niz manevara koji utiču na ispitanika, na samu situaciju testiranja i na
rezultate. Pod pritiskom osećanja inferiornosti dijagnostičar može da nastupi sa demonstracijom svoje moći ili u
prikrivenom vidu demonstracijom zahteva prema ispitaniku. Pošto je istovremeno i podcenjen, kao „pomoćna
profesija", i precenjen, kao nosilac superiorne dijagnostičke tehnologije, dijagnostičar istupa sa nerealno visokim
zahtevima, pred kojima se ispitanik počinje osećati isto tako bespomoćan kao i njegov dijagnostičar prema „velikom
ocu" i rivalu psihijatru. U ovakvoj perspektiv u jednoj inscenaciji koja je nametnuta, uglavnom nesvesno. Ispitanik je u poziciji trostruke isprovociranosti,
instrumentima, profesionalnom ulogom dijag-nostičara i nesvesnom dinamikom.
Ponašanje jedne i druge strane u test-situaciji odvija se i menja interaktivno. Schafer najpre analizira ponašanje
kliničara sa stanovišta ego odbrambenih i ego potkrepljujućih manevara. Dijagnostičar zahteva od ispitanika da daje
odgovore u potrebnoj količini i zadovoljavajućeg kvaliteta. Šta će se desiti, pita Schafer, ako ispitanik ne ispuni
očekivanja kliničara? Naravno, na svesnom planu svaki će dijagnostičar reći daje to u redu, daje pravo ispitanika da
pruži koliko može i šta može. Međutim, ne ispunjavanja tih zahteva implicitno ugrožavaju, uglavnom imaginarno,
ego kliničara. On zbog toga može da postane napet, pospan ili netolerantan. Dijagnostičar zahteva od ispitanika
iskaze koji se mogu doslovno zapisati. Neki ispitanici o tome ne vode računa i opiru se korektivnim intervencijama.
Ovakvo ponašanje, po pravilu, izaziva napetost, izveštačenu suzdržanost i lažnu ljubaznost kliničara, koji se plaši da
bude energičan smatrajući to za agresivnost (koja je za njegovu ulogu tabu). Iz ovakvih interakcija mogu se dalje
razvijati sasvim neočekivani, mada za konkretnog dijagnostičara sasvim karakteristični odbrambeni aranžmani. Na
primer, pošto je usled „nekooperativnog" ponašanja ispitanika u odnosu na „pravilne zahteve testiranja" bio
frustriran i ljut, kliničar se povlači iz prethodne pozicije ambicioznog perfekcionizma koji bi ga profesionalno
afirmisao u poziciju laissez-fair stava koji ga štiti od nove frustracije i opasnosti da se obruka jer je pokazao
agresivnost.
Ispitujući sa određenim zahtevima dijagnostičar samo sprovodi jedan program koji je unapred i jednoobrazno
određen za testovnu situaciju. Već na tom nivou mogu da se ispolje interaktivne sekvence sa različitim
psihodinamičkim implikacijama. Isto tako i uloga u koju se dijagnostičar uživljava i po kojoj se ponaša manje je
statična nego što na prvi pogled izgleda. Postoji jedan diskretan niz varijacija u „tumačenju" preuzete uloge
dijagnostičara koje će zavisiti od ličnosti. Naravno, smatra Schafer, svaka varijacija u tumačenju uloge ima svoju
posebnu unutrašnju i interaktivnu psihodinamičku vrednost.
Dijagnostičar kroz svoju ulogu ostvaruje niz konstruktivnih zadataka koji treba da pomognu psihijatru da tačnije
odredi dijagnozu pacijenta, psihoterapeutu da brže sagleda probleme i usmeri svoju aktivnost na to i najzad da
pomogne i samom pacijentu, uglavnom indirektno. Međutim, ceo taj niz konstruktivnih zadataka realizuje čovek
koji je ipak samo običan smrtnik. Psihoanalitički gledano, dijagnostičar nije bez iracionalnih impulsa, fantazija i
distorzija realnosti i ponašanja. Sa tim treba računati, ističe Schafer, kada analiziramo interakciju dijagnostičara sa
pacijentom. Dijagnostičar se prema pacijentu postavlja kroz svoju ulogu ali u nju prodiru i iracionalne težnje koje su
potkrepljene baš onom funkcijom koju kliničar ima u datoj poziciji prema pacijentu. Iracionalni uticaji mogu dobiti
veće razmere zavisno od toga šta će pacijent izazvati ili potkrepiti u ponašanju dijagnostičara. Schafer razlikuje
četiri konstante preko kojih se nesvesno upliće u ulogu dijagnostičara: voajerski, autokratski, proročanski i svetački
aspekt.
103
Obučen u beli mantil, odvojen pisaćim stolom, blagonaklono osmehnut i opremljen mnoštvom testova dijagnostičar
poziva pacijenta na svojevrstan striptiz. Po prirodi posla on treba da sasluša klijenta, ali i da zapitkuje gde ovaj i ne
očekuje. Kliničar naravno to sve čini profesionalno, distancirano, ali to ne znači da se on ne uključuje i lično svojim
nesvesnim željama, fantazijom ili osećanjem krivice kada iznenada uvidi šta se dešava. Ljubaznost i demonstracija
tolerantnosti ili topline samo su instrumenti koji treba da potkrepe otvaranje pacijenta, njegovo razotkrivanje. U
stvari, ta toplina i taj osmeh samo prividno daju nešto klijentu, jer on je taj koji treba da pruži. Dijagnostičar samo
posmatra, registruje, iznalazi ali, u načelu, ništa ne kazuje samom klijentu. Neki kliničari se upliću u taj tok
sankcionisanog voajerizma insertima fantazije i manevrima isforsirane objektivnosti ili Ijubopitljivosti koja je
neopravdana. U svakom slučaju, taj je odnos pun izazova za nesvesnog dijagnostičara, a uplitanje nesvesnog uticaće
na impresiju o ispitaniku, na tok i obim prikupljanja podataka ili nekada i na tok zaključivanja.
Dijagnostičar je moćna figura dijagnostičke dijade, on je taj koji kontroliše situaciju. Pokušaji pacijenta da uzme
kontrolu u svoje ruke ili da suviše bukvalno shvati interpretaciju kliničara daje u ovoj situaciji „slobodan sve da
kaže" ipak se slamaju na rampama pravila koje kliničar spušta i podiže, prema potrebi. Nekada klijent uspeva da
isprovocira dijagnostičara, čak i da ga teroriše neko vreme, ali to su izuzeci. Čak i u ovim slučajevima vlast ne
prelazi na njih, oni ostaju buntovnici koje će kliničar ipak „srediti" svojim interpretacijama i predlozima. Ova
autokratska pozicija, diskretno preodevena u demokratsku odoru, takođe može da isprovocira nesvesne potrebe,
fantazije i konflikte u ličnosti dijagnostičara. Ako ima potrebu za dominacijom i manipulacijom, a da toga nije
svestan i potiskuje je, ova će mu pozicija psiho-dijagnostičara omogućiti indirektnu satisfakciju ali možda i
preterivanja. Ako su te potrebe praćene osećanjem krivice, onda tester može da postane popustljiv i da time oslabi
vrednost dijagnostičkog poduhvata. U ekstremnom slučaju baš takav kliničar, koji ima osećanje krivice zbog jakih
potreba za dominacijom koju delom prepoznaje u svojoj ulozi, dopušta da mu kontrola izmakne i da ga slučajevi
„muče". Provokacije dominantne uloge nisu jednake za sve, ali za neke mogu biti izvor sistematskih grešaka u
primeni metode i ocenjivanju ljudi.
Uprkos drugorazrednoj ulozi koju psihodijagnostičar većinom ima u okviru zdravstvene ustanove, on je osoba koja
raspolaže najmoćnijom tehnikom za detekciju ljudskih slabosti. U ovome i leži jedan od razloga ambivalentnog
odnosa psihijatara prema njemu. Dok se, s jedne strane, drži podalje od moći i pomalo pod-cenjen, s druge strane je
uzdignut, čak mistifikovan kao daje „vidovnjak". Samim tim što pacijenti dolaze kod psihodijagnostičara po uputu
lekara ili psihoterapeuta, njegove jače braće u kolektivu, on se u svom kabinetu oseća i prema pacijentu postavlja
kao viša instanca, koga konsultuju i koji je u bitnim i stručnim stvarima superioran. Svi mogu da budu obmanuti, ali
psihodijagnostičar, sa svojim instru-mentarijumom i dugom eksploracijom - teško. Ovakva slika dijagnostičara nije
samo njegova fantazija nego je kolektivna iluzija. Nju podržava on sam, terapeut, a tu sliku konačno prihvata i sam
pacijent. Ako to ne bi bilo tačno, čemu onda duga eksploracija osobe koja je već „dala istorijat bolesti" i koja se
dugo leci. U toj igri
104
najvažnije je to, primećuje Schafer, što se psiholog u nju uključuje svojim nesve-snim željama i fantazijama. Ta se
uključenost nekad ispoljava u spremnosti dijag-nostičara da „sve primeti" ili još gore, da sve interpretira, da se
pretvori u personifikaciju znanja i dalekovidosti. Međutim, nisu svi dijagnostičari jednako podložni da upadnu u
ovakvu megalomansku igru i postanu karikature svojih fantazija ommpotencije. Važno je da ima onih koji u ulozi
dijagnostičara i opisanih okolnosti bivaju isprovocirani uključujući se. Oni dijagnostičari koji imaju distancu prema
sebi i svojoj ulozi obično odolevaju provokaciji. Ima i takvih koji usled loše kombinacije profesionalne inferiornosti
i latentne ommpotencije podležu provokaciji ali imaju nekog uvida u to i, sledstveno tome i osećanje krivice. Kod
njih se može javiti obrtanje, odnosno težnja da se umanji vrednost psihodijagnostike i sop-stvenog doprinosa. Nekad
se to izražava jasno, otvoreno, a nekad indirektno, na primer nalazi koje daje neupotrebljivi su.
Bez sumnje je psihodijagnostičar stručnjak koji pomaže, terapeutu direktno a pacijentu indirektno. On mora da
prihvati slučaj takav kakav jeste, da ga ljudski podrži i pažljivo ispita. Taj posao zahteva požrtvovanost i spremnost
da se i najtežem slučaju pomogne. Čak i kada je izazvan afektivnim ispadom, kada je napadan ili osporen, kada ga
zavode ili mu pripisuju „niske pobude", dijagnostičar mora da bude odmeren, tolerantan, da razume pacijenta i da se
ispolji kao personifikacija dobre namere i ljudskog. Svakako da takvi zahtevi nisu jednako laki za sve. Neki kliničari
potpadaju pod jak uticaj ove uloge, uključuju se u tu provokaciju, kaže Schafer, zauzimajući pozicije sveca. Njihova
svetačka postavlje-nost čini ih neranjivim u odnosu na pritiske i iživljavanja pacijenta, ali ih ujedno i uključuje sa
nesvesnim željama, fantazijama i konfliktima. Kliničarima sa dobrim uvidom uloga sveca neće biti velika
provokacija. Međutim, ako je kliničar pod pritiskom sadomazohističkih impulsa, koji pod pritiskom bivaju
isprovocirani, on će na „šamar" reagovati „podmetanjem drugog obraza". Loša strana svega je, naravno, to što pod
uticajem isprovociranih nesvesnih potreba kliničar još više pojačava već dosta izveštačenu ulogu i čitavu situaciju
eksploracije.
Ove konstante po kojima varira ponašanje psihologa u ulozi psihodijagno-stičara ne treba shvatiti kao jake i
neizbežne determinacije. Nisu svi dijagnostičari nužno karikature prve, druge, treće ili četvrte vrste. Međutim, svi su
oni izloženi pritiscima i provokacijama koje se u dijagnostičkoj interakciji na određen način strukturi su. U tom
„vektorskom polju sila" ego dijagnostičar trpi mnogo i to trpljenje može da ošteti njegovu efikasnost opažanja,
empatije i suđenja. Zbog toga je za razumevanje njega kao dijagnostičkog instrumenta bilo bitno razumeti i situaciju
i ego-dinamiku.
Psihoanalitička interpretacija pozicije ispitanika
Ispitanik je ono zagonetno biće koje treba da se dolaskom na psihološko ispitivanje transformiše u objekat da bi
dijagnostički eksperiment mogao da se odvija lege artis, ali istovremeno ovaj „objekat" treba da ispolji sve svoje
ljudske kvalitete. On će to postići ako se uživi u ulogu ispitanika, koja najviše odgovara komplementarnoj ulozi u
kojoj se nalazi (bez)lični ispitivač. O ispitaniku se u psi-
105
^
- o pri\ag°denost
\s:s^^%--r^
saućestustvo u P
se p0ve
iena & » *£ trait da isp^
na
osećanja i ne uzvraća ništa lično. S druge strane, upravo takvo ponašanje ostavlja utisak daje sve dosta sigurno, daje
ispitanik zaštićen profesionalnošću ispitivača. Ipak, zbog toga što je moć u ispitivaču, koji uz to može da vrednuje,
hvali ili kudi, ova relacija navodi na asocijacije odnosa prema roditelju. Ispitivač izgleda kao neki roditelj koji sve
vidi ili koji može da otkrije tajne. Takvo doživljavanje relacije može navesti ispitanika da se bori za „ljubav"
ispitivača putem prenaglašeno pozitivnog ponašanja, ispunjavanja svih zahteva pa i onih koji su u fantaziji
ispitanika. Iz istih razloga može da se desi da ispitanik dođe u sukob sa ispitivačem, prenoseći u test-situaciju svoju
taktiku borbe za ljubav roditelja ili straha od gubitka te ljubavi.
Doživljaj gubitka kontrole kod ispitanika u test-situaciji nije neosnovan. Bez obzira na dobronamernost ispitivača,
na „kaloričnost" njegove topline i korektnost držanja, ostaje činjenica da on manipuliše sa ispitanikom, da ga stavlja
u poziciju da se ispoveda i, stoje za mnoge još opasnije, da nešto učini, ispolji ili kaže što ne bi hteo ili ne bi sebi
hteo da dozvoli. U životu mnogi ljudi biraju situacije u koje će ući i na taj način kontrolišu sebe i izbegavaju
sopstvene neželjene ispade. Dolaskom na testiranje oni zaista gube situacioni oslonac svoje odbrambene strategije.
Na primer, čovek koji je usled skleroze počeo da gubi sposobnosti, a izmislio je neki način maskiranja, dolaskom na
testiranje ne može izbeći demaskiranje. Na sličan način su ugroženi i drugi maska -aranžmani, na primer „nestašna
veselost" devojke koja skriva svoje zastrašujuće agresivne fantazije. Ukratko, stavljanjem ispitanika u test-situaciju
postiže se izvesno ogoljenje i gubitak odbrana, što je za ispitivača poželjan a za ispitanika nepoželjan efekat.
Testiranje predstavlja za ispitanika višestruko dramatičnu situaciju koja ima aspekte obećanja i nadanja, ali isto tako
i opasnosti i ugrožavanja. Već smo naveli opasnost da bude otkriven, „pročitan" od strane veoma moćnog voajera.
No njegova ugroženost nije ništa manja i od sopstvenog sagledavanja sebe, svojih potreba, priželjkivanja i
nedostataka, bili oni stvarni ili fantazmatični. Ispitanik ulazi u test-situaciju jer mora, jer želi (intaktni ego koji
racionalno prosuđuje) i zato što mu ova situacija budi nadu bez koje bi postao depresivan. Niz predradnji, kao što su
uzimanje istorije bolesti i terapeutski susreti koje je imao, ukazuju mu na to da rešenje treba da traži u sebi. Taj put
je, međutim, zatvoren, jer je veoma opasan. On, ulazeći u psihodijagnostički odnos, jedva može da izbegne saznanju
da postoji opasnost da nešto o sebi sazna. Ta situacija je bliska preranom razotkrivanju, koja se dešava u terapiji ili
pri konfrontacijama sa onim koji ga dobro znaju ali čije interpretacije bar može diskvalifikovati kao pristrasne i
nestručne. Koju odbranu može bespomoćni ispitanik da suprotstavi otkriću do kojeg može doći u situaciji testiranja
koje obavlja nepristrasna osoba, veoma stručna, koju terapeut visoko ceni i koja se služi najsavremenijim naučnim
postupcima. Tu, usred te situacije, ispitanik stoji ogoljen, nada se ali i strahuje da će mu se sručiti na glavu najteži
teret i njegov najintimniji neprijatelj - svest o sebi. Jedino što mu preostaje jeste da pruža izvestan otpor uspehu
eksploracije, bez obzira na to što je uveren da je ono što čini i govori ispitivač dobro, a što povremeno čini i govori
on sam - loše. Ni taj uvid ga ne čini srećnijim ni samopouzdanijim.
107
Bilo bi pogrešno tvrditi da ispitanici pristupaju testiranju obavezno preplašeni, ugroženi i unesrećeni ulogom slabije
strane. Upravo taj položaj inspiriše zavisne potrebe i nadanja koja su vrlo česta među klijentelom
psihodijagnostičara, nadu da će biti branjeni, zaštićeni i spašeni. Mada je ponegde potreba pacijenta da se sasvim
prepusti „svemoćnom kliničaru" koji će se maksimalno posvetiti brizi i pomoći, veoma jaka i isključiva odlika
odnosa, u većini slučajeva preovladava vidljiva ambivalencija. Dijagnostička situacija je jak izazov za regresivne
potrebe. Ona zbog toga posebno pogađa osobe koje preživljavaju aktuelne životne krize. Pošto su pod udarom krize,
ispitanici veoma priželjkuju susret sa nekim ko će da ih prihvati, razume, podrži i izvuče iz nesavladivih teškoća i
oslobodi teskobe. Dijagnostičar i eksplorativna situacija su vrlo blizu fantazmatičnom događaju spasenja i zato je
ispitaniku teško da se odupre iskušenju i snazi svojih potreba. Međutim, prepuštanje brige o sebi je svojevrsna
predaja, koja je veoma bremenita opasnostima koje se očekuju spolja, od strane spasioca, kao i od samog sebe, pošto
je aktom predaje priznao poraz i gubitak obraza, samopoštovanja. Ispitanici su češće u sukobu sa sobom nego što se
opuštaju i bez rezerve predaju pasivno, kao stvar. Konflikt u sebi, usled ambivalentnih osećanja, prenosi se i na
odnos prema dijagnostičaru. Ova ambivalencija može ostati od početka do kraja ista, ili može da se pretvori u jednu
proveru ispitivača ili proveru nade čija je suština fantazmatična. Predaju u jednom dahu srećemo samo kod sasvim
regresivnih osoba. Ostali se predaju sukcesivno, stičući postepeno poverenje i postajući otvoreniji, ili kroz čitavo
vreme testiranja sprovode svoje testiranje testera. Na poziv test-situacije da se prepusti ispitanik uzvraća zavođenjem
dijagnosticara, nudeći se kao bespomoćna, pasivna žrtva koja traži svog spasitelja. Kroz reakcije ispitivača ispitanik
saznaje koliko je uspeo da manipuliše svojim potencijalnim spasiocem. Ukoliko više uspeva da manipuliše, utoliko
više sigurnosti ima da prepusti sebe da bude manipulisan ,,za svoje dobro". Međutim, pošto te manipulacije nailaze
na otpor i „nekooperativnog" dijagnosticara i sopstvenih kontraregresivnih potreba, ambivalencija se produžava.
Priroda spoljašnjeg otpora je u tome što dijagnostičar ne prihvata ulogu apsolutnog oslonca, dok je priroda
unutrašnjeg otpora dvojaka. Predaja je otežana strahom od predaje, strepnjom od mogućeg povređivanja. Isto tako se
kontraregresivna tendencija javlja i zbog ponosa i očuvanog samopoštovanja, koje je ugroženo mogućom predajom.
Ova igra regresivnih i kontraregresivnih poteza reflektuje se na odnose u test-situaciji kao jedno produženo „hoćuneću", kao ispoljavanje deteta koje iskušava roditelja. Kada se govori o tome da li u test-situaciji ima transfera, onda
se ovaj obrazac navodi kao potvrda. Naravno, testiranje je vremenski suviše kratko da bi se ova ambivalencija
razrešila do one mere koja bi se nedvosmisleno priznala za transfer. Samo izuzetno se dešava da do toga dođe i to
samo kod ispitanika koji su jače regradirali.
Transakciona interpretacija
Dijagnostičar i ispitanik u test-situaciji jesu ono što i inače jesu van te situacije, dakle dve posebne ličnosti.
Dolaskom na isto mesto i učešćem u istom zadatku sa dva komplementarna stanovišta oni ispunjavaju dve uloge. Sa
ovim se,
108
međutim, ne iscrpljuje suština njihove pozicije. Pedantna analiza njihovih ličnosti ponaosob, zatim njihovih uloga
(pacijent, kliničar) kao i uklapanja njihovih ličnosti u uloge, ostaviće nas sa puno pitanja bez odgovora. Pre svega
kliničar i slučaj predstavljaju jednu posebnu vrstu dijade čija je interakcija vrlo zanimljiva po sebi a ponekad i vrlo
značajna stimulacija promena i učenja.
Psihoanaliza je vrlo podesna za otkrivanje i interpretaciju pojedinačne, izolo-vane ličnosti. Psihoanalitička
interpretacija je sledstveno tome ograničena u svom dometu i u slučaju dijagnostičke situacije. Pojmovi kojim se
pojave klasifikuju i tumače nepodesni su za tumačenje totalne interakcije u dijadi. Psihoanaliza je stala kod
pojedinaca i nije uspela da to prevazide. Pojmovi kao što su identifikacija, projekcija i introjekcija odgovaraju
dužim, razvojnim segmentima života ali ne i takvim kao što je dijagnostički susret. Ni koncepti kao što su transfer i
kontratrans-fer nisu podesni za analizu ovakvih susreta, mada ponekada srećemo pojave i ove vrste. Zbog ovakvih
razloga već odavno je uočena potreba da se dijadni odnos u test-situaciji teorijski adekvatnije prikaže (Rotter, 1962).
Drugim recima, da bi se ličnost individualnog ispitanika mogla bolje sagledati, potrebno je da se poveže
eksploracijska situacija sa socijalnom psihologijom.
Od postojećih teorija dijadne interakcije posebno se izdvaja transakciona analiza Erika Bernea (Berne, 1961). Ova
teorija je derivat psihoanalize, ali one socijalno orijentisane. Ličnost je u svakom trenutku svoje svesne aktivnosti
pod kontrolom ličnih iskustava, koja su povezana u tri ,,ego-stanja". Jednu vrstu ego--stanja čine iskustva koja imaju
karakter doživljaja deteta: neposrednost, naivnost, živost, oduševljenje. To ego-stanje Berne naziva ,,dete" i tumači
strukturom nagonskih regiona mozga ili „arhepsihom". Drugu vrstu iskustava ili ego-stanja predstavlja ponašanje
kroz koje se iskazuje kritika, vrednovanje, moralisanje i patetika. To ego-stanje Berne naziva „roditelj" i smatra daje
ispunjeno sadržinom doživljaja i sećanja roditelja. Tragovi tih doživljaja su takođe stvarni i „depono-vani" u
„neopsihi". Najzad, racionalno, realistično i planersko ponašanje je vezano uz doživljaj jednog ego-stanja koje
Berne naziva „odrasli". Svaka osoba ima sve tri vrste ego-stanja, roditelj, odrasli i dete. Između njih postoji
permeabilna granica koja nekad može da bude patološki kruta ili patološki propustljiva ili čak probijena. Ego-stanje
se doživljava kao stvarno Ja, a praćeno je i odgovarajućim pokretima, držanjem i interpersonalnim orijentacijama.
Na primer, neko se među svojim prijateljima šali i igra („smejali smo se kao deca"), na poslu vrlo realistično i
dalekovidno rešava zadatke, a dolaskom kući prema svojoj deci nastupa kao adekvatan otac. To nisu samo uloge,
podvlači Berne, već je svaki od ta tri ponašanja uključio ličnost sa svim što ona jeste u svom kontinuitetu i bez
podvajanja. Za neke ljude prelazak iz jednog ego-stanja u drugo, shodno situaciji i prisutnim ljudima, nije moguće i
oni ostaju pogrešno uključeni. Na primer, umesto da se uključi „odrasli", M. uključuje ego-stanje „deteta" ili
„roditelja".
Sličnost između trijade id, ego i superego, s jedne strane, i dete, odrasli i roditelj, s druge, više je nego nametljiva.
Međutim, ističe Berne, razlike nisu ništa manje. Ego-stanja su realna dok je psihoanalitička trijada aspektacija. On
se poziva na klasične eksperimente Penfilda, koji je pri otvaranju lobanje pacijenta dodirivanjem pojedinih tačaka
korteksa izazvao vrlo žive doživljaje kod pacijenta. Ti
109
doživljaji su bili vrlo upadljivi ne samo po neočekivanosti izazvanih slika sećanja, već po povezanosti tih slika
jednim objedinjavajućim doživljajem uzrasta: „Sada imam šest godina..." Ego-stanje se može verifikovati i po
doživljaju i po ponašanju, pa čak i po načinu govora. Svako ima, kaže Berne, dva ili tri načina govora.
Transakciona analiza pokušava teorijski da prevaziđe tradicionalno individualnu orijentaciju kliničkog pristupa. Dve
ili više osoba, kada su zajedno, mogu da stupe u raznolike interakcije ili „transakcije". U susretu dve osobe do
transakcije dolazi između njihovih ego-stanja. To znači da dijada funkcioniše transakcijom dva puta po tri egostanja. Svako ego-stanje osobe A može da stimuliše transakciju sa bilo kojim ego-stanjem partnera B. Ako je
transakcija između dve osobe uspostavljena na nivou istih ego-stanja: odrasli - odrasli, dete - dete ili roditelj roditelj onda je interakcija komplementarna. Međutim, dešava se, posebno u hijerarhiziranim odnosima daje
transakcija ukrštena. Na primer:
Kliničar: „Kako se zovete?"
Ispitanica: „Pa ovaj, he, he, Milena" (otegnuto).
Kliničar upućuje pitanje kao odrastao ka pacijentkinom odraslom ali dobija odgovor iz njenog ego-stanja deteta. To
je ukrštena transakcija. Ovakva vrsta transakcije je događaj koji se obično kvalifikuje kao transferni odnos. Kliničar
upućuje poruku iz ego-stanja odraslog, što nije isto što i uloga odraslog, na koju pacijent i uzvraća iz ego-stanja
deteta, umesto svog odraslog koji je isključen, a poruka je namenjena ego-stanju roditelj kod kliničara. Ukoliko
kliničar prihvati poruku iz ego-stanja koje je aktivirano transakcijom i odgovori kao roditelj, onda je taj odnos u
opasnosti da se pretvori ujedan od mnogobrojnih sukoba i nesporazuma koje tako dobro poznajemo. Međutim, i
sami nesporazumi imaju neku svoju logiku i svoja pravila. Prvo je pravilo da ljudi koji se pojavljuju u ulozi pacijenta ili ispitanika ponavljaju svoje transakcije na način koji Berne naziva igrom. Svi ljudi igraju „igre", ali su neki
toliko okoreli igrači da se zapliću do te mere da moraju tražiti pomoć od stručnjaka, sa kojim takođe stupaju u
transakcije tipa igre. Možemo, dakle, očekivati da će ispitanici u transakciji sa kliničarem prikazati deo repertoara
svojih igara. Osnovna odlika igre je ta da se odvija na dva nivoa, da ima skrivenu motivaciju i da se održava zato što
uvek donosi dobit, češće sekundarnu ili tercijarnu.
Kada se dve osobe sretnu, one stupaju u transakciju koja može biti trojaka, da prođe vreme, igraju igre ili iskreno i
stvarno komuniciraju. Prazninu susreta najčešće popunjavamo transakcijom tipa DPV (da prođe vreme), koja podrazumeva ćaskanja, pričanje zgoda i viceva i slično. U transakciji DPV interakcija se odvija između roditelja partnera
ili između odraslih. U prvom slučaju dva sago-vornika izražavaju svoju zabrinutost, odnosno „zgražanje":
A („roditelj"): ,,Da nije toliko razbijenih porodica ne bi ni delikvenata bilo
tako puno." B („roditelj"): „Ma pusti, čak ni u dobrim porodicama decu ne uče redu!"
Igre su univerzalna forma dijadne i grupne transakcije. Postoje mnogobrojne igre koje se javljaju u braku, na poslu
ili koje se igraju između psihoanalitičara i pacijenta (Shepard i Lee, 1970). Igra je po definiciji neproduktivna
transakcija
110
koja ne zbližava i ne razvija ličnost. Između dijagnostičara i pacijenta može da se odvija i ovakav dijalog
(„transakcija").
D („odrasli"): „Vi ste u sukobu sa sobom i imate osećanje krivice." F („odrasli"): ,,Da, to je moj oštar super-ego."
I jedna i druga strana ostaju na istim pozicijama i ništa se bitno nije desilo. Pacijent je dočekao interpretaciju
spremno, zatvoren prema dijagnostičaru i odvratio je pokazujući da i on poznaje psihoanalizu. Oni su, kako bi se
reklo „podelih poene". Dijagnostičar je „rekao svoje", očigledno ne uzimajući u obzir pogodnost momenta. Osetivši
to pacijent je shvatio da dijagnostičar igra, da mu ne preti, da mu samo pokazuje svoju pozicionu superiornost i
uključio se u tu igru na način koji je već usvojio. On je prepoznao igru i zaigrao postigavši poen. Transakcija je
završena neproduktivno.
U prvoj igri, koja nije samo DPV ili društveni ritual, javlja se dvostruka i ukrštena transakcija. U prethodnom
pnmeru manifestna sadržina razmenjena je na nivou odraslih. Međutim, ponavljanje ovakvih segmenata u toku
produžene dijagnostičke transakcije pokazuje da P (pacijent) ponavlja stav, da igra i da u tu igru uključuje i „dete".
On se opire nastojanjima dijagnostičara da produbi eksploraciju iako se pacijent deklarisao kao osoba koja traži
pomoć i dublje razumevanje svojih teškoća. Analitički interpretirano on je u otporu. Sa transakcionog stanovišta on
igra, jer pored odraslog uključuje i dete, koje sad „pokazuje" dijagnostičaru da ga ne može nadmudriti. U stvari, u
interpretaciji Bernea dete igra „žandara i lopova" ili „uhvati me ako možeš".
Transakciona teorija dijadnih i grupnih odnosa bavi se komunikacijom ,,ego--stanja" unutar ličnosti i između dve i
više osoba. Otkrivanjem brojnih pravila po kojima se odvijaju kraći (igre) i duži (životni scenario) segmenti
saobraćaja među osobama, ona je olakšala razumevanje parova uključujući i dijagnostički i terapijski par. Mada se
ova teorija ne bavi posebno pitanjima saznanja, kao izdvojenog aspekta transakcije, ta su pitanja, ipak, uključena.
Kao i psihoanaliza tako i tran-sakciona teorija postavlja određene uslove bez čijih ispunjenja razumevanje druge
osobe ne može biti uspešno. Procenjivač ne može biti samo vrsni znalac teorije, visoko inteligentan i dobro
motivisan, jer svi ti kvaliteti ulaze u samo jedan nivo, pojačavaju samo ego stanje „odraslog". Ti kvaliteti su
primarne vrednosti odraslog, kojeg simbolizuje kompjuter. Da bismo drugu osobu shvatili, moramo umeti da
odgovorimo na ispoljavanja i drugih ego-stanja, da osetimo poruke deteta i roditelja. To je moguće delimično i
racionalnim, analitičkim posmatranjem, ali samo donekle. Pozicija dijagnostičara je najbolje određena definicijom
Sulivana, po kome je procenjivač uključen u transakciju koja se u eksplorativnoj situaciji odigrava, ali pored toga on
je i posmatrač pacijenta, sebe i transakcije. Poenta je u tome da saznanje ne možemo apstrahovati od transakcije.
Pacijent može da učestvuje u transakciji ali ne mora da shvati smisao dešavanja u celini (dešavanja u sebi, u
dijagnostičaru i između njih), dok dijagnostičar ispunjava zadatak samo ako učestvuje, ne ometa igre, a prati i shvata
celinu situacije.
U odnosu na psihoanalizu transakciona teorija je otišla korak dalje tune što je razvila koncepte pogodne za
klasifikaciju i tumačenje parova i grupa. Time je data mogućnost da odnose u dijagnostičkoj dijadi ne pretvaramo u
nešto drugo da
111
bismo ih razumeli. Međutim, klasična dijagnostička situacija nije pogodna za kompletnu procenu repertoara osoba.
Fenomenološko-metaperceptivna interpretacija
U razjašnjavanju kognitivne interakcije u dijadi značajan doprinos je dao Laing (1966). On je izučavao odnose u
porodicama shizofreničara, a posebno spo-razumevanje. U pristupu je pošao od koncepta dijade (Feuerbach, Buber,
Heider) i opažaja u dijadi. Odnosi u dijadi jesu odnosi između Ja i Ja drugog za koga je prvo Ja takode Ja dragog.
Odnos je prema tome bilateralno simetričan. U svakom trenutku i u svakom dijadnom odnosu, ukoliko je interakcija
uspostavljena i svesna, Jaje određeno kroz sebe i kroz sam odnos. To što opažam uvek je i interpretacija, a u svakoj
interpretaciji ima udela fantazija (Isaacs). Opažaj, interpretacija i fantazija stapaju se u ličnosti i doživljaj. U susretu
Ja sa drugim osobama moje Ja određeno je onim je što je bilo i doživljajem koji imam sada u konkretnom susretu.
Moje Ja i Ja dragog se međusobno određuju. Pokušaji da se formulišu fenomenološke teorije mimo odnosa
susretanja osuđeni su da budu nestvarne apstrakcije. Koncept identiteta je nužno vezan za dijadu ili grupu. Kognitivna interakcija se ne može svesti na model akcije i reakcije, već je pravilnije prikazati tu interakciju kao odraz.
Osoba A vidi osobu B, ali istovremeno interpretira: Ja mislim da on misli da ja mislim, što na neki način određuje
trenutni identitet osobe A. Naravno, osoba B na isti način, ali verovatno sa drugim sadržajem, vidi osobu A i
istovremeno ima svoj doživljaj koji određuje momentalni identitet. Ovaj lanac opažanja Laing naziva meta-opažaj, a
iz tog odnosa određeni doživljaj Ja naziva metaidentitet.
Pitanje na koji način dijagnostičar može da shvati ličnost ispitanika nije direktno razrešeno u okvira ove teorije. Pre
svega, dijagnostička situacija nije bilateralno simetrična, doduše ni brakovi nisu uvek takvi. Međutim, obe strane
imaju određena očekivanja u odnosu na suprotnu ulogu, pri čemu je posebno važno kakva očekivanja ima ispitanik.
Pretpostavljamo da dijagnostičar svoja očekivanja i svoj identitet uspešno sinhronizuje sa ulogom i zadatkom koji
mu nalaže profesija. Naravno, donekle u svemu tome ima udela i njegov „koeficijent fantazije", koji može biti na
različite načine pobuđen susretom sa ispitanikom ili ispitanicom. On može da idealizuje svoju ulogu, vrednost svog
posla i instituciju u kojoj radi. Iz ove teorije nedvosmisleno sledi da je opažaj pacijenta od strane dijagnostičara
takode meta-opažaj. To znači daje zapažanje kliničara pod uticajem dijadne pozicije: Ja u susretu sa Ti i metaidentitetom.
Kako ispitanik vidi kliničara i kako vidi sebe veoma su povezane pojave. Laing odbacuje postavku da ispitanika
možemo posmatrati kao identitet po sebi. Opažajući kliničara, ispitanik je verovatno pod jačim uslovom
„koeficijenta fantazije", pa je njegovo Ja i doživljaj kliničara kao osobe, kao i zamisao o tome kako kliničar njega
vidi, u raskoraku sa meta-opažajem kliničara. Psihoanalitička teorija je ovu neadekvatnu poziciju podvodila pod
koncept projekcije. Metaperceptivna teorija se zalaže za metod analize sekvenci procesa, koji u celini nazivamo
projekcijom. Postupajući tako dolazimo do naziva pogrešno uklopljenih očekivanja. Taj
112
metod je možda pogodniji za proučavanje nesporazuma medu bračnim parovima nego u dijagnostičkoj dijadi.
Međutim, ne smemo zaboraviti da i kliničari imaju predrasuda i da u nedostatku dobrih metoda provere mogu da
greše, a često to i čine, birajući težu interpretaciju. Evo jedne metaperceptivne sekvence koja ilus-truje nesporazum
uprkos dobrim namerama:
Pacijent (ja sam uznemirena) - Kliničar (ona je uznemirena) - Pacijent (doktor je vrlo miran i ne reaguje) - Kliničar
(biće dobro da ostanem miran i da samo slušam) - Pacijent (da mu je makar malo stalo do mene i da mi pomogne,
ispoljio bi neko osećanje) — Kliničar (sad je još više uznemirena, moram biti još mirniji) - Pacijent (nemoguće je da
doktor ne zna da me njegova hladnoća u/ne-mirava) - Kliničar (ona me optužuje daje povređujem) - Pacijent
(nemoguće je da doktor ne zna da me njegovo ponašanje pogađa i uznemirava. Očigledno, on sadistički uživa)Kliničar: To je projekcija!
Ovakav put zaključivanja Laing radije predstavlja spiralom nego dijalogom, a međusobno viđenje para
„recipročnom perspektivom". Jedna od pozitivnih kon-sekvencija ovakvog pristupa može biti obazrivija upotreba
„teških reci" i dalekosežnih zaključaka.
Navedene interpretacije pozicije kliničara, pacijenta i dijagnostičkog odnosa pokazuju da teorija kliničke spoznaje
ličnosti ne može da se postavi van konteksta interakcije. Koncept dijade je neophodan. Takođe je teško prihvatiti
takvu teoriju koja ispitanika svodi na objekat a kliničara izvlači iz interakcione matrice. Problem nije samo u tome
što je naša svest, mišljenje i sistematizacija pod uticajem nesvesnog ili fantazija. Ta ograničenja su, izgleda, samo
polovina prepreke, jer se u njima zaobilazi transakcija, komplementarnost i komunikacija u dijadi. Čak i ako je
kliničar veoma zrela ličnost, sa dobrim uvidom, on još uvek nije garancija za dobre i pouzdane kliničke procene.
Laing je izgleda bio u pravu kada je kritikovao i filozofiju i psihologiju koje su sazdane na poziciji izdvojene
individue. Za razumevanje spoznaje osoba nama je potrebna mnogo bolje proučena dijagnostička situacija i zbivanja
u toj dijadi. Razvrstavanje teorija spoznaje na intuitivnu, empatičku i kongnitivnu je čista didaktička pedanterija.
DA LI JE PSIHODIJAGNOSTIČKA PROCENA KREACIJA
Klinički način procene i integracije podataka, ukratko klinička metoda, kva-lifikuje se i kao kreativna. Intuitivno
mišljenje se takođe povezuje sa kreativnim. Odgovarajući na zamerku da se intuitivno saznanje izjednačuje sa
iracionalnim Meehl odgovara da je takva tvrdnja neosnovana. Najpre zbog toga što se može empirijski proučavati
informacijska osnova intuitivnog mišljenja, kao što se, najzad, može i verifikovati validnost na osnovu takvog
načina rešavanja problema. U svakom slučaju, ako prihvatimo intuitivno i kreativno mišljenje kao osnovne atribute
kliničke metode, onda je objektiviziranje ove metode praktično nemoguće sve dok se ne pronađe zamena za
kreativnost.
8 Psihodijagnustika
113
Kao i u slučaju intuicije tako i u vezi kreativnosti rasprave se vode uopšteno i ne vode dovoljno računa o
diferencijaciji kliničke metode. Ni sve metode koje su uključene u bateriju, niti svi zadaci koji se rešavaju kliničkom
metodom, ne zahte-vaju po svaku cenu i u istoj meri originalna rešenja, odnosno otkrića. Najzad, nije ni svaki
kliničar jednako sposoban za kreativnost, što ga možda sprečava da bude izuzetno dobar kliničar, ali ga ne isključuje
u potpunosti. U pogledu kreativnosti i u pogledu specijalnih sposobnosti kliničara, kao nužnih zahteva kliničke
metode, postoje suprotna gledišta.
Meehl zastupa gledište da je kliničko procenjivanje po nuždi kreativno i navodi sledeće argumente:
a) Kliničko procenjivanje često dovodi do otkrića koja su značajna za pojedinačnu ličnost. Takva otkrića su nužna
jer opšte teorije ponašanja nisu resile dovoljno precizno odnos opštih hipoteza i konkretne, pojedinačne ličnosti. On
mora da pronađe način kako će povezati teoriju sa konkretnim pojavama od slučaja do slučaja. Ovo se ne može
ostvariti jednostavnom klasifikacijom, indukcijom ili dedukcijom.
b) Pravila kliničkog suđenja i formiranja hipoteza nisu jasno eksplicirana. Kliničar mora sam da pronalazi ova
pravila, a ona su mnogobrojna i veoma promenljiva, što stoji u vezi sa individualnim specifičnostima slučajeva.
Pošto ova pravila nisu otkrivena, ni u kliničkoj psihologiji niti u kojoj drugoj disciplini sličnoga reda, ona se ne
mogu ni svesti na logička pravila.
Sarbin, Taft i Bailey ističu da svako ko vrši neku procenu ljudi polazi od izvesnih postavki koje se, sa svoje strane,
mogu uporediti sa premisom major u si-logističkom modelu. Pri tome je sasvim sporedno kako su te osnovne
postavke nastale, da li induktivno, analogijom, konstrukcijom ili prihvatanjem mišljenja nekog autora. Nemajući
druge osnove kliničari tretiraju svoje postavke o ličnosti kao da su verifikovane i tačne.
Kao ilustraciju takvog mišljenja Sarbin navodi primer kliničara koji na osnovu analize Rorschachovom metodom
zaključuje da ispitanik pati od kastracionog kompleksa. Pošto je ispitanik davao nepotpune (čut off) globalne
odgovore, kliničar ih je procenio kao dijagnostički indikativne i uzeo kao osnov za interpretaciju. U ovom slučaju
polazna postavka (premisa major) je sledeća: „Osobe koje odbacuju delove vizuelnog stimulusa plaše se odse-canja
delova sopstvenog tela". Zaključak koji je kliničar izveo ukazuje da se koristio analogijom između mrlje i tela.
Ako problem posmatramo sa stanovišta dimenzije invencija konfirmacija, dolazimo do zaključka da preterano
naglašavanje jednog dovodi do negiranja drugog. Prema shvatanju silogističko-probabilističke teorije problem je u
tome kako kliničar dolazi do svojih polaznih postavki. Ukoliko su te postavke bliže činjenicama, izgledi za tačan
zaključak se povećavaju. Nevolja je u tome što se u izvesnom broju slučajeva kreativnost kliničara svodi na to da
povezuje iskonstru-isane polazne postavke (premisa minor). Takva kreativnost svakako ne znači potvrdu visokih
kvaliteta kliničkog procenjivanja. U stvari, moramo poći od toga,
114
piše Sarbin, daje svaka konstrukcija netačna sve dok se ne venfikuje. Prema tome, konačno merilo vrednosti i
polazne postavke i kreativnosti predstavlja „kontekst konfirmacije". Nivo invencije i nivo konfirmacije ne mogu se
posmatrati potpuno odvojeno. Mada je otkriće proces veće vrednosti, on tu vrednost mora da dokaže posredstvom
procesa niže vrednosti - verifikacijom i validacijom. Sarbin i sam priznaje da proces invencije nije dostupan
silogističko-probabilističkom modelu, dok proces konfirmacije jeste.
Međutim, ni sam proces otkrića nije u potpunosti van mogućnosti tumačenja silogističko-probabilističkim modelom.
Sarbin to ilustruje ponovnom analizom primera koji je naveo Meehl. Bolesnica koja je na psihoterapiji iznosi
halucinantni doživljaj viđenja gavrana nad uzglavljem muževog kreveta. Psihoterapeut u interpretaciji polazi od
poeme E. A. Poa. Sarbin se pita: Zbog čega je terapeut u interpretaciji povezao haluciniranog gavrana sa poemom
Poa, kada je postojala mogućnost i za mnoge druge asocijacije? Bez obzira na konkretan razlog, činjenica je daje
takvo povezivanje imalo određenu verovatnoću.
Probabilistički model pretenduje i na to da objasni i neke aspekte originalnih interpretacija. Sarbin odbija prigovor
daje besmisleno stvarati tabele verovatnoča za razne retke pojave za koje navodno klinički metod vise odgovara.
Tvrđenje da je to nerentabilno ne negira mogućnost da se to ipak ostvari. I izuzetne pojave imaju neku relaciju
„prethodno - naknadno", stoje već dovoljno da se obuhvate teorijom verovatnoće. Sa svakog takvog stanovišta
svako novatorstvo i svako otkriće ima svoje poreklo, pa tako ni kliničko suđenje ne nastaje iz ničega. To što
činjenice koje su posredi nisu poznate ne znači da one zbog toga ne postoje. A, opet, sve što postoji ima svoju
verovatnoću javljanja.
115
VII. VALIDACIJA KLINIČKE METODE
Validnost predstavlja presudno pitanje svake metode pa tako i kliničke metode procene. Nasuprot ogromnoj
važnosti koju validnost ima, njena je logika veoma jednostavna. Pripreme, konstrukcija, provera i sve ostale
operacije koje prethode stvaranju jedne metode vrede ili se obezvređuju zavisno od validacionih rezultata. Merila
validnosti mogu biti pragmatična i teorijska.
Cronbach i Meehl (1955) su validacione metode razvrstali u sledeće kategorije:
1. po sadržaju,
2. konkurentna ili uporedna validnost,
3. konstruktna validnost,
4. prediktivna validnost.
Sa metodološkog stanovišta problem validnosti se deli prema izboru kriteri-juma i prema izboru metoda verifikacije.
Budući da se klinička psihodijagnostika koristi simultano sa više različitih vrsta metoda, potrebno je imati u vidu
činjenicu da se različite metode validiraju na različite načine. Najzad, i sam sadržaj testa koji se validira može da
bude značajan kada je kriterijum teorijska varijabla ili konstrukt. Tako mnogobrojne komponente omogućavaju
naravno i različite klasifikacije metoda i kriterijuma validnosti.
Sarbin, Taft i Bailey (1960) ističu daje za kliničke metode podesnija sledeća klasifikacija (metoda) validacije:
1. konsenzualna validnost,
2. kongruentna validnost,
3. prediktivna validnost.
TIPOVI VALIDACIJE KLINIČKE METODE
Konsenzualna validnost. Kliničar koji je završio prikaz ispitanog slučaja, koji je sada okarakterisan i protumačen na
izvestan način, može da se nađe u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji, zavisno od toga kako će ovaj prikaz biti ocenjen. Da li je obavljeni posao vredan ili ne, da li je karakterizacija tačna ili nije utvrdiće se prema kriterijumima
konsenzusa, kongruencije ili predikcije.
Ako se delovi nalaza podudaraju sa podacima i događajima koji su regi-strovani drugačijim sredstvima od onih koje
je psiholog koristio u eksploraciji, onda je ova podudarnost jedna vrsta dokaza validnosti. Ukoliko je prikaz naišao
na podeljena mišljenja, našao se neko ko je osporio prikaz kao valjan, onda se spor može resiti sa stanovišta „neka
budućnost pokaže koje u pravu". To znači da dalji razvoj ponašanja slučaja treba da potvrdi i demantuje teze spornih
strana.
116
Međutim, neki delovi psihološke karakterizacije ličnosti koji čine sadržaj nalaza i mišljenja o slučaju predstavljaju
apstrakciju.
Provera mišljenja koja se odnose na konkretne manifestacije ponašanja (događaja) može se ostvariti kriterijumom
predikcije. Ukoliko je u pitanju neka osobina koja se može registrovati na više načina, ona se može verifikovati
paralelnom primenom pogodnih tehnika, dakle putem kriterijuma kongruencije. Međutim, sud o složenim
konstruktima koji su upotrebljeni u interpretaciji podataka ne može se validirati jednostavnom primenom kriterijuma
kongruencije i predikcije. Najpogodniji način provere valjanosti primene složenih konstrukata jeste pozivanje na
svedočenje valjanih poznavalaca, odnosno stručnjaka. Mišljenje jednog ili više stručnjaka postaje kriterijum za
ocenjivanje valjanosti kliničara koji se proverava.
Konsenzualni način provere valjanosti je tradicionalan, ekonomičan i praktičan. On se veoma mnogo primenjuje i u
kliničkim i u vankliničkim uslovima. Klinički tip procene ličnosti u tesnoj je vezi sa konsenzualnom formom
validacije. Najčešće se koristi spreg u dve varijante. Eksploracija slučaja se završava i ispitivač sastavlja izveštaj
koji iznosi pred konzilijum. Na čelu konzilijuma nalazi se superekspert. Posle kraće ili duže diskusije, u kojoj mogu
učestvovati svi članovi ekipe, šef grupe daje interpretaciju slučaja. Ovo mišljenje je merodavno i služi, između
ostalog, i kao kriterijum valjanosti izveštaja dijagnostičara. U drugoj varijanti konzilijum čini grupa supereksperata
koji nezavisno jedan od drugog oce-njuju prvi izveštaj i donose o njemu svoj „višestepeni" sud. Organizacija sudova
je primer ovakvog sistema validacije kliničkog suđenja pojedinačnog sudije o pojedinačnom slučaju.
Osnovni nedostatak konsenzusa kao kriterijuma je arbitrarnost. Slaganje među ljudima o složenim dispozicionim
konstruktima ili drugim apstrakcijskim konceptima ne kazuje ništa više od same činjenice da oni imaju isti stav.
Snaga njihovog mišljenja zasnovana je na autoritetu koji oni uživaju. Nevolja je u tome što različite grupe autoriteta
mogu imati čak i suprotne stavove. Tako, na primer, jedna grupa autoriteta može dati vrlo visoku ocenu o jednom
radu, dok taj isti rad druga grupa može odbaciti kao bezvredan.
Konsenzualno validirana procena garantuje da je nalaz kongruentan sa stavovima određene institucije, škole ili
učenja.
Kongruentna validnost. To je ona vrsta verifikacije kojom utvrđujemo logičku ili empirijsku podudarnost između
nekih efekata merenja i nekog konstrukta ili teorijskog modela. Osnovne komponente kongruentne validnosti jesu:
a) događaj, testovni indikator,
b) konstrukt ili teorijski model.
Kongruentna validnost se poklapa sa onim što Cronbach naziva konstrukt validnosti. Sarbin prigovara ovoj vrsti
validnosti da je de facto providna. Da bi neki testovni indikator ili događaj mogao da se validira u odnosu na
određeni konstrukt, nije dovoljna korelacija, već je nužno pre svega da sam taj konstrukt bude istinit. Sarbin odriče
mogućnost da ti konstrukti budu išta drugo do fikcije, jer se ne mogu direktno validirati. Samim tim oni ne mogu
poslužiti kao potvrda prave validnosti nekih događaja ili indikatora. Veza između konstrukta i nekog događaja
117
ili test-indikatora određena je većinom proizvoljno, odlukom ispitivača. Ako iz takve odluke proističe neki rezultat
koji potvrđuje njihovu povezanost, onda to može da znači samo to da su ti konstrukti korisni ali ne znači da su tačni,
validni. Ovakvo zaključivanje moramo primiti sa rezervom.
Prediktivna validnost. Prema shvatanju Sarbina, Tafta i Baileya prediktivna validnost predstavlja najpouzdaniji
dokaz znanja, pogotovu ako je utvrđena više puta na pouzdan način. Za predikciju je potrebno raspolagati sa „dva
klasifikovana događaja povezana zaključkom". Predikcija je najprihvatljiviji način potvrde hipoteze. Postdikcija je
samo poseban slučaj predikcije. Bitno je da obe pojave, koje su povezane prediktivnim sudom, moraju biti vidljive i
dostupne javnoj proveri. U kliničkoj praksi jedan od ta dva događaja najčešće je rezultat nekog testa ili skale
procene, a drugi je neko buduće ponašanje ispitanika u školi, na poslu, u braku ili njegovo reagovanje na izabrani
terapijski tretman.
Za razliku od Eysencka, koji takođe zastupa gledište da je predikcija najpouzdaniji kriterijum validnosti, Sarbin i
njegovi saradnici se ograničavaju samo na validaciju „događaja" a isključuju validaciju „konstrukata", odnosno psihološku teoriju.
Ovaj empiricistički objektivizam, i pored velike logičke uverljivosti, neprihvatljiv je jer ne uzima u obzir neke važne
činjenice. Cronbach (1960) navodi da predikcija može biti tačna iako je opis i shvatanje ispitanika netačno, i
obrnuto. Fachner (1967) je izvršio istraživanja čiji rezultati pokazuju da uspeh u opisivanju ličnosti i uspeh u
predviđanju imaju nisku korelaciju. Iz svega toga stiče se utisak da precenjivanje značaja prediktivnog suđenja
predstavlja simplifikaciju psihodi-jagnostike.
VAL1DAC1JA KLINIČKE BATERIJE
Klinička baterija, koja se primenjuje u ispitivanju ličnosti, obuhvata od 4 -10 različitih testova i skala. U principu
svaka pojedinačna metoda treba da bude validirana. Pošto u sklop baterije ulaze intervju, testovi inteligencije,
upitnici, pro-jektivne metode i metode Ja-koncepta, to su i metode validacije specifične i različite. U stvari,
strategija validacije se svodi na pravilo da se svaka pojedina metoda validira posebno i prema različitim
kriterijumima i različitim postupcima. Ovakva analitička strategija posledica je činjenice daje klinička baterija
eklektički skup koji je sastavljen po unapred pripremljenom planu. Činjenica da su tako različite metode validirane
na različite načine i prema različitim kriterijumima spojene u jednu celinu postavlja nov problem: Kakva je
validnost čitave skupine ili kakav je odnos između validnosti pojedinačnih metoda u tom skupu?
Shvatanje po kome je jednom validirani metod uvek validan naivno je i pogrešno. Brojna istraživanja pokazuju da
različite metode namenjene ispitivanju iste varijable, na primer neurotičnosti ili anksioznosti, nisu uvek u visokoj
korelaciji. Goldberg i Werts (1966) utvrdili su da se kliničari koji vrše analizu jedne vrste metoda ne slažu sa
zaključcima kliničara koji vrše analizu druge vrste metoda, iako i jedni i drugi procenjuju istu osobinu ličnosti kod
istih pacijenata. Zaključak bi mogao da glasi da se problem validnosti kliničke metode (multidi118
menzionalnog i multimetodskog eklektičnog skupa) ne može resiti izolovanim postupkom pojedinačne validacije.
Polazeći od takvih premisa Sechrest (1963) je došao i do zaključka da se u kliničkoj situaciji korisnost i opravdanost
uključivanja neke tehnike u postojeći skup mora proceniti zavisno od toga koliko ona povećava tačnost dijagnoze
koja se postiže bez nje na osnovu postojećeg agregata. Jedna dijagnostička metoda može da ima, izolovano
posmatrano, vrlo značajnu validnost. Međutim, to ne mora da znači da uključivanje te metode u kliničku bateriju
obavezno poboljšava validnost procene. Neka druga metoda možda čak sa manjim validacionim koeficijentom može
da poboljša opštu validnost baterije. Ako se dakle klinička metoda definiše kao multimetodski skup, onda se
vrednost pojedinačnih metoda u tom skupu mora utvrđivati relacijski, odnosno po recima Sechresta kao „dodatna
validnost^.
Dodatna ili diferencijalna validnost predstavlja primarni parametar. Međutim, da bi dodatna validnost mogla da se
odredi, potreban je neki osnov ili referentna vrednost. Cronbach ističe da osnova prema kojoj se određuje
diferencijalna ili dodatna validnost treba da predstavlja neku jednostavnu dimenziju. Ako nekom složenom i
neekonomičnom metodom ne postižemo ništa više ili bolje nego što možemo postići nekim jednostavnim
metodama, onda nema razloga i pravdanja da se skuplje metode uključe u skupinu. Kao jednostavan osnov za
procenu dodatne validnosti kliničkih metoda može da posluži: a) kratka istorija slučaja, b) jednostavni biografski
podaci i c) kratki intervju.
VALIDACIJA OPISA LIČNOSTI
Analiza i opis ličnosti ubrajaju se u prvorazredne zadatke kliničke psihodi-jagnostike. Dijagnostička klasifikacija i
klinička predikcija predstavljaju samo završne efekte jednog procesa zaključivanja. Taj proces zaključivanja polazi
od izvesnih podataka, opservacionih, biografskih, testovnih, ali se zaključci iz njih ne izvode neposredno. Statističar
koji raspolaže gotovom formulom može iz podataka da izvodi neposredne zaključke o dijagnostičkoj kategoriji ili
nekom budućem ponašanju. Za razliku od njega, kliničar podatke na određeni način prvo klasifikuje kao indikatore
određenih varijabli, crta ličnosti ili konstrukata, pa tek na osnovu njih izvodi zaključke o dijagnozi ili predikciji.
Formiranje impresije o ličnosti ili korišćenje određenih međuvarijabli u procesu procene predstavlja primarnu odliku
kliničke metode (Meehl, 1956; Sarbin, Taft i Bailev, 1960; Prelinger i Zimet, 1966).
S obzirom na značaj koji opis ličnosti ima u sklopu kliničke metode, izbor metode validacije predstavlja krupan
problem. Validacija kliničkog opisa ličnosti može da se vrši na dva načina: globalno i analitički. Tipičan primer
globalne validacije predstavlja metoda parovanja (matching). Kao primer analitičke validacije može poslužiti
metoda Q sortiranja.
Metoda parovanja (svrstavanja po sličnosti). Za primenu ove metode naročito se zalagao Vernon (1963). Suština
metode se sastoji u tome da se dva uzorka opisa ličnosti, od kojih jedan predstavlja kriterijski opis, a drugi opis na
119
osnovu interpretacije neke psihološke metode, međusobno upoređuju. Izabrani sudija ilv grupa procenjivača
utvrđuje parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda više puta komćena za validaciju
mXeipTeiac,\j&^^VXwxa\\matada. Metoda parovanja može da posluzi u vaUdaciji kvalitativnih, impresionističkih i
srodnih tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Više puta je isticano da ovaj način ^eri-t-iu-.^ije, ima. Trvnogo
nedostataka. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se teže
pronalaze u homogenom uzorku, a lakše u heterogenom. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih,
trivijalnih detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, pošto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o
slaganju. Pomoću nje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda upoređivanja nije u stanju
da zahvati intervenirajuće varijable, „privatnu teoriju ličnosti" kliničara, drugim recima ne dopušta zadiranje u
proces kliničkog suđenja niti u strukturu, već samo daje neku grubu meru završnog efekta. Usled svega toga
Cronbach je predložio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Međutim, time je ona
prestala da bude ono što je prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono što i druge
metode, na primer metoda Q sortiranja.
TEHNIKA Q SORTIRANJA
Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u nešto drugačijem obliku, preko
Burta. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkim
istraživanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednoj
dimenziji „tačno - netačno". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim što je unapred
određeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, što
omogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, uključujući i faktorsku analizu. Stephenson
je vrednost Q metode video u tome što ona omogućava faktorsku analizu i pojedinca. Međutim, ova tehnika ne mora
da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti, kao što je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda
najčešće koristi u sledeće svrhe:
1. u istraživanjima JA koncepta,
2. u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova,
3. u validaciji kliničkog opisa ličnosti.
Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kod
pojedinaca u različitim grupama. Rogers i Dymond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena koje
nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode
ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh), koji
se često pominje u literaturi. U istraživanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obično se vrši
upoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika između
ove dve vrste opisa svoga JA kod
120
osnovu interpretacije neke psihološke metode, međusobno upoređuju. Izabrani sudija ili grupa procenjivača utvrđuje
parove opisa koji se odnose na istu osobu. Ova je metoda više puta korišćena za validaciju interpretacije
projektivnih metoda. Metoda parovanja može da posluži u validaciji kvalitativnih, impresionističkih i srodnih
tehnika, ali samo u prvoj aproksimaciji. Više puta je isticano da ovaj način verifikacije ima mnogo nedostataka.
Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. Naime, parovi se teže pronalaze u
homogenom uzorku, a lakše u heterogenom. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih, trivijalnih
detalja u opisima. Najzad ova validaciona metoda, pošto je globalna, ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Pomoću
nje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Metoda upoređivanja nije u stanju da zahvati
intervenirajuće varijable, „privatnu teoriju ličnosti" kliničara, drugim recima ne dopušta zadiranje u proces kliničkog
suđenja niti u strukturu, već samo daje neku grubu meru završnog efekta. Usled svega toga Cronbach je predložio da
se ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Međutim, time je ona prestala da bude ono što je
prvobitno bila, metoda kvalitativne i globalne vali-dacije, a nije dostigla ono što i druge metode, na primer metoda
Q sortiranja.
TEHNIKA Q SORTIRANJA
Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata, u nešto drugačijem obliku, preko
Burta. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkim
istraživanjima. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednoj
dimenziji „tačno - netačno". Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela, s tim što je unapred
određeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. Raspored je uvek normalno distribuiran, što
omogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata, uključujući i faktorsku analizu. Stephenson
je vrednost Q metode video u tome što ona omogućava faktorsku analizu i pojedinca. Međutim, ova tehnika ne mora
da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti, kao što je Stephenson predlagao. Danas se Q metoda
najčešće koristi u sledeće svrhe:
1. u istraživanjima JA koncepta,
2. u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova,
3. u validaciji kliničkog opisa ličnosti.
Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kod
pojedinaca u različitim grupama. Rogers i Dvmond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena koje
nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode
ispitivanja JA koncepta (Byrne, 1966). Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh), koji
se često pominje u literaturi. U istraživanjima promena, usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana, obično se vrši
upoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika između
ove dve vrste opisa svoga JA kod
120
neurotičara smanjuje (Rogers i Dymond, 1954). Međutim, dokazivanje poboljšanja na osnovu povećanog slaganja
između realnog i idealnog aspekta Ja je problematično iz razloga što se ta dva Q opisa smatraju nezavisnim, što nije
dokazano. Philips i saradnici (1956) smatraju da se razlike mogu smanjivati ili povećavati zbog promena kako u
„realnom" tako i u „idealnom" Q opisu Ja, a ne samo u „realnom" kao što se uvek pretpostavlja.
Primena tehnike u proučavanju dijagnostičkog stereotipa je takođe novijeg datuma. Povećano interesovanje za
kliničara kao „dijagnostičkog instrumenta" bilo je praćeno i traženjem pogodnih metoda za istraživanje kognitivne
strukture i dijagnostičkog procesa. Među kognitivnim faktorima posebno je proučavan udeo pojmova i pojmovnog
sistema kliničara („moduli", „skemate"). Kao podesne metode za izučavanje tih pojava navode se REP metod
(Kelly, 1955), semantički diferencijal (Osgood, 1957) i tehnika Q sortiranja (Stephenson, 1953).
Mada se kliničari orijentišu na prikupljanje podataka o individualnim razlikama i individualnim specifičnostima,
pokazalo se da i opšta znanja o pojavama koje se ispituju mogu doprineti tačnosti procene. Prema tome, kliničar koji
poznaje opšte karakteristike, odnosno koji imatačne „dijagnostičke stereotipe", u stanju je da u nekoj meri tačno
proceni i pojedince iz tih kategorija čak i sa vrlo oskudnim individualiziranim podacima. Metoda Q sortiranja je
korišćena za testiranje značaja i uloge dijagnostičkog stereotipa. Koristeći se tim načinom Sines (1959) je utvrdio da
stereotipi kliničara omogućavaju tačnu procenu ličnosti, a da individualizirani podaci iz intervjua ili psiholoških
testova povećavaju tačnost opisa.
Ispitujući funkciju dijagnostičkih stereotipova u kliničkom suđenju Rubin i Shontz (1960) su utvrdili da se stereotipi
javljaju na samom početku dijagnostičkog procesa i da služe kao usmeravajuće hipoteze u odnosu na koje se traže
potvrdni ili negativni dokazi.
Jednu posebnu grupu istraživanja dijagnostičkih stereotipova pomoću Q tehnike predstavljaju ona u kojima su
analizirani stereotipovi kliničkih psihologa, psihijatara, i odnos između njihovih stereotipova (Shontz, 1956; Berger i
Miladi-nović, 1970).
Primena Q tehnike u validaciji opisa ličnosti
Zbog izvesnih svojih osobina Q tehnika je veoma podesna za opis ličnosti kao i za validaciju takvih opisa. Q tehnika
omogućava da se kvalitativni aspekti ponašanja, manifestni i latentni, posredstvom sudija eksperata kvantifikuju i
pripreme za statističku obradu. Block (1961) piše da Q tehnika omogućava kvan-tifikaciju idiografskog shvatanja
ličnosti, dok Vernon (1966) smatra da Q tehnika omogućava prikazivanje obrazaca ili struktura ličnosti kroz odnos
komponenata. Ako je to tako, onda u Q tehnici nalazimo jednu podesnu sintezu između nomotetičkog i idiografskog
pristupa, odnosno jednu izvanrednu mogućnost naučnog proučavanja (nomotetički prilaz) kliničkog shvatanja i
opisivanja ličnosti (idiografski prilaz).
Q metod je više puta primenjen kao sistem mtervenirajućih varijabli u validaciji kliničkog opisa ličnosti (Little i
Shneidman, 1959; Sines, 1959; Silverman,
121
1960; Berger, 1968). Razlozi za ovako široko prihvatanje, pored ovih opšte teorijskih koje smo već naveli, mogu se
klasifikovati na sledeći način:
1. Q tehnika omogućava da se izraze kvalitativni aspekti ličnosti kao i međusobni odnos komponenata, odnosno
struktura.
2. Podaci dobijeni Q tehnikom mogu da se obrađuju parametri]skim statističkim metodama čak i kada je uzorak
ispitanika veoma mali.
3. Svaki ispitivač može da bira, konstruiše ili prilagođava sadržaj stavki Q kompleta a da pri tome ne mora da
prelazi mučni put baždarenja metoda.
4. Opisivanje se može ponavljati bez obzira na to da li ispitanik opisuje samog sebe ili služi kao sudija koji opisuje
druge osobe.
Kritika Q tehnike
U stvari Q sortiranje nije jedinstvena metoda već grupa labavo povezanih postupaka. Razlika između Q tehnike i
običnih upitnika je neznatna i svodi se na to da su stavke u okviru Q tehnike kvantitativno nešto preciznije određene
(Evsenck, 1959). Međutim, prinuda da se u svaki razdeo skale svrsta tačno određeni broj kartica sa stavkama izaziva
znatno veći otpor kod ispitanika nego što izazivaju upitnici. Prema tome, Q tehnika je izveštačeniji način ispitivanja
od upitnika, zaključuje Evsenck. Upoređenje rezultata dobijenih paralelno Q tehnikom i pridevskim spiskom (check
list), pokazuje da se ove dve tehnike mogu smatrati praktično ekvivalentnim, iako je obrada Q tehnike
komplikovanija. Globalni rezultat koji se dobija Q sortiranjem predstavlja efekat interakcije ispitivača, ispitanika i
sadržaja Q kompleta. Sadržaji Q kompleta su veoma različiti a i kompozicija je često neizbalansirana. Uopšte uzev,
može da se konstatuje da ni težina stavki sa . gledišta pristupnosti ocenjivanju nije ista. Stavke u vezi sa latentnim
osobinama se manje pouzdano ocenjuju nego stavke u vezi sa manifestnim osobinama. I pored široke primene
dostaje malo urađeno u pogledu provere pouzdanosti Q tehnike. Provere su uglavnom vršene na veoma malim
uzorcima, ali su rezultati zadovoljavajući. Na deset retestiranih ispitanika Frank je utvrdio daje r=.93. Retestiranjem
četiri ispitanika Hilden je utvrdio da korelacija iznosi .94. Najzad može da se stavi prigovor daje malo verovatno da
su procenjivači motivisani i sposobni da ispituju međusobni odnos stotinu stavki nekog Q kompleta i da te stavke
međusobno ukrste prilikom svakog opisivanja ličnosti.
INTEGRALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODE
Meehl i Sarbin su došli komparativnim proučavanjem i upoređivanjem do zaključka da osnovnu razliku između
kliničke i statističke metode predstavlja posredovanje kliničara. Iz ove konstatacije je izveden dalje zaključak da
osnovnu odluku kliničke metode predstavlja subjektivni način povezivanja podataka i predikcije, odnosno da suštinu
predstavlja način suđenja kliničara. Pošto je to tako, težište proučavanja kliničke metode treba da budu kognitivni
procesi.
Ne osporavajući smisaonost takvog pristupa, nama se ipak čini da je ovo nedovoljno za definiciju kliničke metode,
kao što je nedovoljno i da se predikcija
122
odredi kao isključivi kriterijum validnosti. Klinička metoda, čak i ako se izbegava opširna, deskriptivna definicija,
mora da bude određena bar komponentama: a) predmetom ispitivanja, b) metodologijom prikupljanja informacija i
c) metodologijom obrade i integracije informacije.
Predmet ispitivanja
Kliničkom metodom se uvek ispituje pojedinačni slučaj bez obzira na problem ili primenjeni test. Ova metoda
podrazumeva intenzivno istraživanje pojedinačne ličnosti. U tom pogledu pravi kontrast kliničkoj metodi nije
statistička nego grupna metoda.
Postupci prikupljanja informacija. U teorijskom pogledu klinička metoda je najčešće eklektička ili empiricistička. U
pogledu određenosti klinička metoda je uglavnom eksplorativna i više služi istraživanju nego dokazivanju. Ona
zahvata crte ličnosti i druge dispozicione konstrukte polazeći od pretpostavke o postojanju izvesnog sistema među
konstruktima: višeslojnog i hijerarhijskog.
Klinička metoda je samo okvirni naziv za grupu labavo povezanih psihodi-jagnostičkih metoda, testova i skala. Ove
pojedinačne metode nemaju zajedničku teorijsku osnovu, nisu zajednički baždarene i ne predstavljaju bateriju već
samo skup ili agregat. Ovaj agregat je složen tako da obuhvati što više i što raznolikije podatke o ličnosti, pri čemu
se sigurnost traži u dupliranju i prepokrivanju iste vrste informacija različitim metodama.
Postupci integracije. Za kliničku metodu karakterističan je poseban način obrade i objedinjavanja prikupljenih
podataka. Između prikupljenih informacija kliničar selekcijom izdvaja one podatke koje, prema svojim
kriterijumima, oce-njuje kao relevantne, a zatim ih kombinuje i izvlači iz njih zaključke na način koji smatra
pogodnim.
Na kraju da sažmemo: Klinička metoda predstavlja multimetodsku i multidi-menzionalnu ekstenzivnu eksploracijli
pojedinaca pomoću eklektičke i heterogene psihodijagnostičke skupine metoda. Eksploracija se najčešće preduzima
u cilju klasifikacije, procene određenih varijabli ili ličnosti u celini i predikcije. Podaci ovakve eksploracije se
obrađuju, klasifikuju i integrišu od strane kliničara, koji se u tome oslanja na svoje iskustvo, sposobnost i kreativni
potencijal.
123
PSIHODIJAGNOSTIKA OPERATIVNI DEO
VIII. DIJAGNOSTIČKI DOSIJE SLUČAJA
VOĐENJE DOSIJEA SLUČAJA
Ova metoda ima široku primenu. Ona se koristi u psihologiji, medicini, antropologiji, kriminalistici, istoriografiji i u
umetnosti. Takva razgranatost primene praćena je raznolikošću pristupa, ciljeva, tehničkih pravila i ovlašćenja
ispitivača. U svim ovim disciplinama studija slučaja je način da se pojedinačni ispitanik najpotpunije i najdublje
upozna i prikaže. Sa razvojem svake od ovih disciplina menja se i usavršava i način vođenja i interpretacije studije
slučaja. Ovo vodi ka povećanju raznolikosti i specifičnosti.
Posebnu karakteristiku savremene prakse u psihijatrijskoj dijagnostici, a donekle i u sudstvu, predstavlja učešće više
stručnjaka različitih profesija u proučavanju jedne određene osobe. Ovaj ekipni ili timski pristup u psihijatriji
predstavlja zajednički nastup tri specifične discipline čiji su predstavnici psihijatri, klinički psiholozi i socijalni
radnici. Pored njih, u eksploraciji mogu učestvovati i internisti, stručnjaci za EEG, radni terapeuti i drugi. Sasvim je
verovatno da će sastav ekipe, usled neprekidnog grananja discipline, ubuduće biti još bogatiji. Doprinos svake struke
nužno je parcijalan ali pozitivan sa stanovišta kompletiranja opisa i analize pojedinca. Ovakav progres donosi i
posebne probleme, kao što je i pitanje autorstva. Ko je taj koji će napisati studiju slučaja u kojoj sudeluju tolike
specijalnosti i toliki raznoliki pristupi i tehnike? Postoji opasnost da sama ova složena eksplorativna mašinerija
donese niz internih problema koji će neutralisati pozitivan doprinos rešavanju problema proučavanog pojedinca.
Načelno je lako saglasiti se sa mišljenjem daje studija slučaja najbolji način da se ispita, utvrdi i proceni ličnost
pojedinca. Zato ćemo se svaki put kada je potrebno temeljno proučavanje jedne osobe, opredeliti za studiju. Neće
biti problema ni oko toga šta predstavlja jezgrovne tehnike ovakvog pristupa. Svi ćemo se složiti daje potrebno
proučiti prošlost (biografija, auto i hetero), sadašnjost (intervju i opservacija), kao i objektivne podatke i svedočenja.
Međutim, sve ove sagla-snosti nisu garancija daje studija slučaja validna, pouzdana i objektivna metoda. Štaviše, iz
iskustva znamo da sadržaj do kojeg dolazimo studijom slučaj a u velikoj meri zavisi od autora studije, od institucije
u kojoj je ona rađena i od sentimenta, stavova, teorije i ideoloških pogleda onoga ko vodi studiju. Sve ove činioce je
vrlo teško, ako ne i nemoguće kontrolisati. Najlakši, mada ne i najsigurniji, način da uvedemo izvesnu kontrolu
predstavlja iznošenje sheme po kojoj se studija slučaja odvija. Primera radi navodimo jednu takvu shemu koja
pristaje uz psihijatrijske slučajeve.
126
1. Biografski deo studije ima fundamentalni značaj za opis, analizu i razumevanje slučaja. Ne može se ni očekivati
da osoba koja traži psihijatrijsku pomoć, a pogotovu koju dovode, ima očuvana sećanja. Rekonstrukcija biografije je
više psihoterapijski nego dijagnostički posao. U oblikovanju dijagnostičke rekonstrukcije zadovoljavamo se onim
što nam ispitanik pod datim uslovima može dati. Tu je možda više onoga što terapijski nije važno, ali se ne može
očekivati da svi pacijenti prođu kroz psihoanalitičku ili neku drugu vrstu (na primer primarnu) terapiju. U
nemogućnosti da to postignemo, koristimo se podacima o razvoju ispitanika, dobijenim od roditelja ili drugih
pogodnih izvestilaca.
2. Opis aktuelnog ponašanja, doživljavanja i životne pozicije. Ovaj aspekt „sada i ovde" je izuzetno značajan, jer
po tome određujemo zadatak studije slučaja. Za eksploraciju aktuelnog ponašanja imamo na raspolaganju
naturalistička i psihotehnička sredstva. Zbog raznolikih i složenih činilaca koji mogu uticati na sadržaj eksploracije i
aktuelno ponašanje je samo jedna rubrika. Podaci koji se u nju unose proističu iz intervjua i opservacije. U
psihijatrijskoj obradi taj se postupak određuje kao status psychicus. Po potrebi aktuelno ponašanje se može
registrovati i na psihološkim instrumentima, što je veoma pogodno za upoređenje sa nekim drugim, ponovljenim
ispitivanjem radi praćenja promena. Psihološka obrada takođe obuhvata jedan prikaz aktuelnog ponašanja u
intervalu testiranja, u odnosu na psihologa i u toku rešavanja psiholoških testova. Aktuelno ponašanje je pojava od
izuzetnog značaja zbog toga što je to jedini neposredni susret i jedina prilika da kliničar vidi i oseti ispitanika. Kada
pacijent govori o biografiji, ili kada kliničar osmatra rezultate na različitim instrumentima, ili kada socijalni radnik
izveštava o tome staje doznao od drugih osoba o ispitaniku, saznanje se stvara preko posrednika. Mada svaki
kliničar iz iskustva zna da su iskazi klijenta odbram-beni a ponašanje namešteno, ili je igra (Berne), ipak većina
kliničara do kraja ostaje pod uticajem svog utiska ili ličnog susreta sa pacijentima. To precenjivanje ličnog utiska je
štetno sa stanovišta psihologije kao objektivne nauke, ali je korisno sa gledišta stvarne dobiti. Ova dobit se javlja
usled toga što psiholog i klijent stupaju u složenu transakciju u kojoj se intuicija i logičko rasuđivanje prepliću.
Govoreći jezikom transakcione teorije, mogli bismo reći da se između klijenta i kliničara uspostavlja specifična
transakcija u koju su uključena, pored ego-stanja O („odraslog", „kompjutera", intelektualne, razumske pozicije) i
druga ego-stanja. Naravno, kliničar može osetiti šta se u njemu zbiva makar i da nema potvrdu na
eksteroperceptivnom nivou. To je pojava koju je Murray nazvao recipatijom. Mada je vrednost neposrednog
iskustva iz susreta dve osobe, sa gledišta egzaktne nauke, vrlo mala, izgleda da u kliničkoj psihologiji počinje da
hvata korena, ienomenološka pozicija (Rogers, Laing).
3. Opis bolesti, određivanje vremena i uslova pojave prvih ispoljavanja i beleška o toku i promenama koje su se
javile takođe spadaju u studiju
127
slučaja. Ovaj opis (decursus morbi) zahteva poznavanje psihopatologije kao i lično iskustvo sa takvim ljudima. To je
potrebno radi toga što je za ovakav opis neophodan kriterijum bez kojeg je teško odrediti individualne osobenosti. U
mnogim slučajevima je odvajanje biografije i opisa nastanka i toka bolesti proizvoljno i sporno. Mada se u praksi
opis bolesti vrši slobodnom stilizacijom, sve je više izraženo nastojanje da se uvedu standardni formulari sa
sistematizovanim rubrikama. Prednost ovakvih formulara je što omogućavaju statističku obradu i korišćenje
kliničkog materijala za istraživačke radove. Međutim, čak i najbolji odnosno najsistematičniji formulari
rasparčavaju jedinstvenu i osobenu sliku poremećaja ili nastranosti konkretne osobe. Zbog toga je formalno
analitička deskripcija samo jedan od oblika opisa bolesti. Pravi opis je jezgrovit, slikovit i ljudski stimulativan. Ova
rubrika ima dva dela. Prvi deo se odnosi na vernu zabelešku o izgledu, ponašanju i iskazima pos-matranika u
situaciji prvog susreta. Ponavljanje ovog postupka u određenim intervalima ili povodom incidenta daje u konačnom
bilansu sliku kretanja ili dinamiku slučaja. Ovaj način sistematskog praćenja izgleda, ponašanja i iskaza omogućava
sagledavanje koje je više od sume pojedinačnih posmatranja. U izuzetnim prilikama sistematsko pos-matranje može
biti dopunjeno faktoriziranim skalama procene. Popunjavanje tih skala vrše odeljenjske sestre, koje najviše vremena
provode u kontaktu sa bolesnicima.
4. Pismena dokumentacija je posebno važna kategorija informacija o klijentu. Jednu vrstu tih dokumenata
predstavljaju lekarski nalazi i istorije bolesti, ukoliko je klijent bio hospitalizovan zbog istih ili srodnih tegoba. U
studiji slučaja kad je počinjeno teško krivično delo poželjno je upoznavanje sa sudskim spisima. Ima doduše i
takvih mišljenja da sudski eksperti, psiholog i psihijatar, ne treba da budu upoznati sa nalazima istrage, da bi se
očuvali od upliva. U svakom slučaju, potpuna uzdržanost eksperta od upliva je neizvodljiva. Nisu samo sudski
spisi oni koji utiču ili mogu uticati na stavove eksperta. Takav hermetizam je više ritualan nego dokazano valjan.
Najzad, korisno je upoznati se sa pismima, zabeleškama i dnevnicima. U načelu je sav pisani materijal koji sadrži
podatke ili neposredan izraz ličnosti ispitanika, od interesa za studiju slučaja. U izuzetnim prilikama čak i sveske
đaka, u kojima je ovaj izražavao sebe (crtežima), mogu biti dragoceni materijal studije slučaja (Berger, 1967).
5. Rezultati laboratorijskih pregleda takođe spadaju u osnovnu građu studije slučaja. Međutim, s obzirom na manir
savremene medicine da rasparčava pregled na mnoštvo laboratorijskih ispitivanja, usled čega mnogi bolesnici imaju
hrpe papira te vrste, treba izdvojiti bitno. Shodno tome, ona medicinska i laboratorijska dokumentacija koja stoji u
vezi sa problemom zbog kojih se studija slučaja vrši treba da bude osmotrena, registrovana i po potrebi i proučena.
128
Pod uslovom da se studija slučaja odvija u zdravstvenoj ustanovi, prema tome po „medicinskom modelu",
uobičajena psihijatrijska i psihološka proučavanja biće dopunjena, prema potrebi i programu ustanove, serijom
medicinskih pregleda. Usled toga će dokumentacija studije obuhvatiti analizu krvne slike, internistički pregled, EKG
snimak i drugo. Po potrebi specifičnim pitanjima vezanim za posmatranika pridružuju se i EEG,
pneumoencefalografsko snimanje, ginekološki pregled i drugo. Ova dokumentacija o stanju tela više je prikupljena
kao eliminatorna kontrola nego kao pozitivna građa za analizu ličnosti. Somatotipija (Sheldon) i drugi oblici
antropometrije nisu danas uobičajeni u okvirima studije ličnosti.
6. Izveštaj socijalnog radnika je izuzetno važan za proučavanje i razu-mevanje pojedinih osoba. Taj izveštaj
zasniva se na obilasku porodice ili radnog mesta i intervjuisanju ljudi sa kojima posmatranik živi ili radi. Mada
studija slučaja u psihijatriji i kliničkoj psihologiji podrazumeva korisnim davaoce informacija, u mnogim
slučajevima ti ljudi nisu dostupni kliničaru. Dolazak ,,na noge" tim ljudima predstavlja jedinu mogućnost da se
tražene informacije dobiju. Mada je kontakt sa osobama iz neposredne okoline posmatranika ponekad preloman u
razumevanju problema, taj kontakt ima takode i svojih nedostataka. Opravdano se ističe da je odlazak u porodicu,
stan ili radno mesto posmatranika prilika da se sazna i to što razgovor sa izvestiocima u bolnici ne može dati. Ovu
delikatnu ulogu istraživača neposrednog životnog ambijenta obavljaju socijalni radnici. Umešno i taktično izvedena
eksploracija životnog ambijenta, ocena atmosfere i pronicljivo raspitivanje o klijentu može da postane najznačajniji
oslonac celokupnom timu za ocenu ličnosti, za planiranje tretmana i za dijagnostičku klasifikaciju. To se obično
dešava ako klijent grubo prikriva svoje ponašanje ili je netaktičan. Ova vrsta eksploracije na neki način vraća
probleme klijenta u interpersonalne i socijalne odnose iz kojih je tradicionalnom kliničkom egzaminacijom istisnut.
7. Psihodijagnostička eksploracija predstavlja danas uobičajeni vid udela kliničkog psihologa u ispitivanju osoba
koje se obraćaju psihijatru ili instituciji za pomoć. Kompletna studija slučaja podrazumeva da su psihijatar, klinički
psiholog i socijalni radnik, pored ostalih pomagača, združeno ispitivali slučaj i da je svaki od njih, primenom svojih
koncepata, strategija i instrumentarijuma, doprineo višestranom sagledavanju problema osobe koja je u poziciji
tražioca pomoći. Po obimu prikupljenog materijala psihološki dosije je često najveći i sadrži najviše različitih
tehnika. Retke su takve ustanove koje mogu da obezbede kompletnu obradu, u punom obimu, za sve slučajeve. To
uostalom nije stvarno ni potrebno. Psihodijagnostička obrada zahteva dosta vremena. Zbog toga se ona vrši kada je
produbljeno individualno ispitivanje zaista potrebno. Psihijatrijski, psihološki i socioeksplorativni pristupi stoje u
komplementarnom odnosu. Nijedan od njih nije apriori superioran.
9 Psihudijagnustika
129
Pošto se ova knjiga upravo bavi dometom i karakteristikama psihodijag-nostike, postavlja se pitanje odnosa studije
slučaja i baterijske eksplo-racije ličnosti. Ima takvih studija u kojima je demonstrirana mogućnost vrlo duboke i
obuhvatne baterijske eksploracije pojedinog slučaja. Takve demonstracije su dokaz da izuzetni eksperti mogu da
vide, prepoznaju i protumače bitne poruke ličnosti izražene na specifičan način u mnoštvu baterijskih indikatora.
One takode potvrđuju da pojedini eksperti imaju izvanrednu sposobnost konstruisanja likova, koja se graniči sa
umetničkim darom. Međutim, to ne dokazuje da se studija slučaja, u optimalnom stepenu primene, izjednačuje sa
baterijskom, psihodijagno-stičkom eksploracijom. O njihovom odnosu se može govoriti kao odnosu celine i dela, ili
kao nužne ali nepotpune zamene. Jedna zaista kompletna studija slučaja, koja se u kliničkoj praksi nikada ne
ostvaruje, može da opstane bez baterijske eksploracije. Sve što nam baterijska eksploracija otkriva nužno je dato u
jednoj dobroj i ekstenzivnoj studiji slučaja. Baterijska eksploracija je potrebna upravo zato što je kompletna studija
u praksi neostvarljiva. Zbog nemogućnosti da pribavimo sve potrebne podatke i izvršimo potpunu studiju, primorani
smo da potražimo najbolju zamenu. Psihološki instrumenti i baterija kao celina ponuđeni su i prihvaćeni kao zamena
za punu istoričnost studije slučaja, odnosno kao zamena za ono što je praksi nedostupno. Baterijski pristup je i sam
organizovan po uzoru na studiju slučaja. Međutim, baterijski pristup ne ponavlja rezultat pune studije slučaja, već je
zamena za onu razliku koja postoji između idealne i praktično izvedene studije slučaja. Puna studija slučaja se može
prihvatiti kao jedna vrsta istine o određenoj osobi, dok je rezultat baterijske studije samo sklop pretpostavki i
indirektnih dokaza posredstvom empirijskih normi i nomotetskih konstrukata. Konzilijama diskusija slučaja, uz
učešće svih koji su doprineli ispitivanju, predstavlja završnu operaciju kliničke procene ličnosti. Postoje različiti
načini pripremanja slučaja za završnu ekipnu ocenu. Jedan od njih počinje redovnim radnim sastankom stručnog
tima na kome se određuje ko će da učestvuje u ispitivanju novog slučaja, koja specijalnost je neophodna. Nakon što
je svaki od njih obavio svoj deo zadatka i pripremio izveštaj, sastaje se grupa svih stručnjaka da bi razmotrila
konkretni slučaj. Radom ove grupe rukovodi najstariji. U zdravstvenim ustanovama to je po pravilu šef odeljenja ili,
na klinikama, profesor. Kliničar koji je zadužen za vođenje slučaja i operacije ispitivanja započinje izlaganjem
medicinskog dosijea. Uz regularne preglede koje je sam obavio, on iznosi i druge podatke, na primer o EEG,
pneumoence-f alografskom ili internističkom ispitivanju bolesnika. Nakon toga, svoje izveštaje podnose ostali:
psiholog, socijalni radnik i, eventualno, glavna sestra. Na osnovu ovih izveštaja i stečenog pregleda nastaje
diskusija, koju završava vođa grupe iznošenjem svoje procene, svojih preporuka i naloga za dalji rad.
130
Postoje različite varijante konzilijarne procene. U nekim je težište na ulozi autoriteta, kao što je slučaj sa
medicinskim institucijama. Vredniju vrstu predstavlja grupna diskusija u kojoj se težište stavlja na doprinos
pojedinih tehnika i grana specijalnosti, kao stoje rađeno u harvardskoj studiji Murraya (1938). Veoma je
stimulativan pristup u okviru kojeg se svaka psihološka tehnika primenjuje odvojeno, slučaj prolazi kroz „špalir",
tako da se sreće sa više psihologa koji ga odvojeno testiraju, svaki sa po jednom tehnikom. Na kraju se ekipa sastaje
i diskutuje slučaj, tražeći zajednički najbolju formulaciju i najkorisniju preporuku. Postoji mišljenje da je
konzilijarna procena bolja i pouzdanija od procene pojedinaca. Zbog toga se ona i uzima kao nadređeni kriterijum
individualnom procenjivanju. Iza tog uverenja stoji neproverena pretpostavka da je znanje i iskustvo sabirljivo. Na
žalost, u praksi se nije ispunilo ono što se očekivalo. Konzilijarna procena nije pravi zbir znanja i iskustava, već je
izraz mišljenja vođe grupe.
9. Ukoliko se sprovodi neki korektivni ili terapijski tretman, onda su zapažanja o ispitaniku i eventualnim
promenama obavezno uključena u studiju ponašanja. Ovaj materijal takođe podleže konzilijarnom ocenji-vanju,
ukoliko ga ima u vreme održavanja konzilijuma. Savremene ustanove imaju u svom programu rada više različitih
tipova korektivnih i terapijskih mera. Ukoliko je ispitanik upućen na terapiju određenom terapeutu, onda je njegova
ocena o napredovanju odlučujuća. Praksa je takva da po završetku lečenja u ustanovi klijenta preuzima terapeut koji
vodi terapiju. Taj rad i materijal rada obično ne dospeva na konzilijarni sastanak, jer je klijent već otpušten.
10. Sa stanovišta terapijskog programa najvažniji su oni podaci koji se odnose na klijenta posle završetka tretmana.
Ovaj period vremena kada se ispitanik vraća iz zaštićene situacije u svoj život je presudan za ocenu vrednosti
preduzetih mera i terapijskog sistema. Većina kliničkih psihologa, dijagnostičara i terapeuta žali se na to da se
osećaju uskraćeni zbog toga što ne znaju šta se desilo sa pacijentima posle završetka ispitivanja ili terapije.
Činjenica je da većina klijenata prekida vezu sa dijagnosti-čarem zauvek. Jedan određeni broj se povremeno vraća
svojim terapeutima, sa kojima su uspostavili transferne veze. Takav povratak, mada poželjan sa stanovišta saznanja,
vrlo je dubiozan sa gledišta vrednosti uloženog truda. Podaci o posthospitalnom ponašanju obično se prikupljaju
ukoliko se sprovodi određeni istraživački rad pa su motivacija i sredstva izuzetno povećani. Ukoliko klijent nije
uspeo da stekne snagu za život u postojećim uslovima i vraća se u istu ili drugu ustanovu, onda je klinički period
pretvoren u deo izveštaja o ponašanju ,,pre hospitalizacije" (ove poslednje po redu). Iz toga sledi da kliničari, preko
klijenata koji se vraćaju, sagledavaju svoj neuspeh ili neuspeh kolega iz ustanove u kojoj je klijent prethodno lečen.
Dijagnostička studija slučaja je poseban pristup izučavanja ličnosti. Svrha studije slučaja je prvenstveno određena
interesima klijenta i služi kao sredstvo
131
najboljeg izbora terapijskog postupka. To je otvoreni metodološki sistem, vrlo prilagodljiv i zbog toga univerzalan.
U praksi se većinom koristi u mimformatu, skraćeno, skoro simbolično. U odnosu na teoriju, studija slučaja je
neutralna. U manjoj meri to se odnosi i na pojedine metode i tehnike, pa se može reći da testovi zastarevaju i
prolaze, ali studija slučaja ostaje. Osnovne crte ovog pristupa jesu pragmatičnost, otvorenost prema teorijama i
smenama tehničkog napretka kao i sveobuhvatnost prema „predmetu". Upravo je ova osobina najspornija, mada na
prvi pogled deluje kao vrlina studije slučaja.
BIOGRAFSKI PRISTUP EKSPLORACIJI LIČNOSTI
Poznavanje prošlosti olakšava razumevanje aktuelnih postupaka, odluka ili epizoda u ponašanju jedne osobe. Ova
iskustvena postavka dobila je i teorijsko objašnjenje u dva najpoznatija učenja savremene psihologije. Ravnajući se
prema ponašanju iz prošlosti mi često donosimo sud o tome šta će se ubuduće desiti. Predviđajući na toj osnovi mi
kažemo: „Ovaj neće dobro proći u vojsci", „Ona će biti dobra supruga" ili „On se neće snaći na tom poslu".
U literaturi, dramaturgiji i filmu takođe se pribegava pove/ivanju epizoda prošlosti sa aktuelnim ponašanjem
protagoniste. Kao i u životu tako i u kontaktu sa tim delima ova povezivanja stvaraju utisak da smo razumeli
čoveka, daje nje-gevo ponašanje u sadašnjosti, čak i ako je nerazumno i alegorično, u stvari takvo kakvo i treba da
bude. Ta uverenost da prošlost određuje sadašnjost, da pojedine epizode u prošlosti imaju izuzetnu i trajnu
detenninirajuću snagu, daje prepoznavanje tih sudbinskih determinanti iz prošlosti moguće upoznavanjem čitavog
razvojnog puta, bliska je i uverljiva i laicima i psiholozima.
Optimizam koji pobuđuje biografski metod dosta je zatamnjen činjenicom da iz istih biografskih opisa različiti
procenjivači izvode različite ocene. Ako su procenjivači prihvatili određeno učenje, ako su orijentisani na iste
teoretičare, onda je ujednačenost predviđanja na osnovu biografskog izvora veća nego kod nasumce uzetih
procenjivača. Međutim, izgleda da i teorijska homogenost ima svojih granica jer se neki događaji lakše a drugi
nesigurnije predviđaju. Određeni neuspesi, pojave teških životnih kriza i vrsta psihijatrijskih poremećaja se lakše
predviđaju nego izbor zanimanja, političko opredeljenje ili držanje u iznenadnom katastrofalnom događaju. Čak i
kada se grupa teorijskih istomišljenika složi u nekoj predvidnoj oceni, na temelju istog biografskog materijala, nije
isključeno da iza toga slaganja stoje različiti elementi biografije koji su izdvojeni kao presudni.
Ovakve opšte refleksije o biografskoj metodi studije slučaja ne smemo shvatiti kao potvrdu daje mogućnost
dubokog upoznavanja jedne ličnosti direktno proporcionalna količini prikupljenih podataka iz njene prošlosti. Čak i
kada bi bilo praktično izvodljivo sakupiti sve podatke o prošlosti ispitanika, bez obzira na potrebno vreme i trud, i
kada bismo na osnovu njih rekonstruisali „totalnu biografiju" tog čoveka, to još uvek ne bi garantovalo da sada
znamo sve o njegovoj ličnosti. Naime, u takvoj inflaciji podataka nisu sve informacije od istog značaja, što znači da
i pri skupljanju, a pogotovu pri rekonstrukciji biografije moramo poći od nekih znanja o pojavi koju istražujemo.
Osim toga, ni najdublji prodor u
132
prošlost ne može u potpunosti da zameni činjenice o sredini, karakteru ljudi sa kojima je ispitanik u doticaju i
pritiscima kojima je izložen.
Pravi cilj biografskog pristupa ili anamneze, u okviru kliničke studije slučaja, nije rekonstrukcija „totalne biografije"
ličnosti. To bi bio neostvarljiv cilj koji bi angažovao ogroman broj stručnjaka u nepotrebnom rasipanju snage i vremena. Namesto ovako širokog zadatka prihvata se uži, praktičniji, koji traži da se prikupe podaci koji će omogućiti
rekonstrukciju razvoja i biografije opštim crtama, tako da se u toj slici ipak mogu raspoznati upadljivi momenti,
faktori rizika i skretanja koja potencijalno ugrožavaju adaptaciju i dalji razvoj ličnosti. Kada se u sklopu biografske
građe ispitanika otkriju faktori rizika, u čemu odlučujuću selektivnu ulogu ima znanje kliničara, onda se pristupa
drugoj fazi biografske eksploracije ili produbljivanju koje ima zaseban naziv: „istorija bolesti". Prema tome,
biografska metoda u sklopu kliničke prakse je dvofazna, prva je faza šira, opštija, dok je druga uža i produbljenija.
Skupljanje podataka i za prvu, širu, i za drugu, užu vrstu biografske rekonstrukcije razvoja ličnosti i karakterističnih
obrazaca ponašanja obavlja se prema određenim pravilima. Ta pravila nisu stroga i kruta. Osnovna je namena ovih
metodoloških pravila da služe kliničaru kao podsetnik i da ga usmere na što veću sistematičnost u jednom poslu
koji, prirodno, obiluje iskušenjima da se odbaci svako opšte metodološko ograničenje. Međutim, treba imati u vidu
da se bez izvesne unificiranosti, barem u fazi prikupljanja i beleženja podataka, ne mogu uporediti ispitanici,
odnosno njihove istorije bolesti, što u stvari, znači da bi svaka naučna generalizacija bila unapred onemogućena.
Kraća, dvofazna biografska metoda ima tu prednost nad „totalnom biografskom metodom" što je praktično
izvodljiva i primenljiva u uslovima rada operativnih ustanova. Ni najbogatije zemlje ne bi mogle finansirati
psihijatrijsku službu koja bi svakog pacijenta do tančina ispitala o svemu što se zbilo „od rođenja do danas".
Praktična prednost skraćenog načina ne bi imala smisla ako dobijeni podaci ne bi omogućili pravilno
dijagnostikovanje. Skraćeni biografski metod je suštinski omogućen uvođenjem selekcionih kriterijuma. Umesto da
se prikupe „svi" podaci, prikupljaju se samo oni koji imaju, ili mogu da imaju, srazmemo najveću dijagnostičku
relativnost za rešavanje problema konkretnog slučaja ili grupe slučajeva. Ovakvi selekcioni i direkcioni kriterijumi,
prema kojima se kliničar ravna pri anamnestičko-biografskoj eksploraciji ličnosti, postavljeni su na osnovu širih i
užih sistema znanja o pojavama koje se posredstvom biografije istražuju ili dijagnostikuju. Takvi sistemi znanja, od
kojih se i u svakodnevnoj praksi polazi, jesu teorije ličnosti, teorije poremećaja ponašanja, teorije o pojedinim
vrstama oboljenja, nastranosti ili defekta. Iz ovoga se vidi da između znanja, teorije i načina primene biografske
metode postoji određeni odnos. Ukoliko je teorijska osnova od koje se polazi razvijenija, biografska eksploatacija je
usmerenija, uža i ekonomičnija.
Biografski podaci kao „životni roman" jedne osobe imaju ijedno, kako bi se reklo, opšte ljudsko značenje i nose
poruku jedne sudbine koja lako nalazi odziv u onome koji to sluša ili čita. Usled svojstva da produbljuje osećanja,
pozitivne ili negativne stavove i identifikaciju, biografija stvara utisak da smo onog koji se
133
opisuje shvatili i razumeli. To je jedno od bitnih svojstava biografske grade, taj opšti ljudski emotivni odziv, koji,
međutim, može da stvori zabunu kod laika, koji veruju da su zbog takve svoje osetljivosti „odlični psiholozi".
Citirana izreka psihijatra Mevera, ,,Mi razumemo ovaj slučaj, dijagnoza je nepotrebna" ne može se razumeti ako se
izgubi iz vida daje njen autor psihijatar. Razumevanje i doživljaj bliskosti koji se stvara u nama kada čitamo neku,
pogotovu iskreno pisanu biografiju nedovoljno je i za eksperte kliničare. Ono je doduše od velike važnosti kao
dopuna, komplement njihovom teorijskom i iskustvenom znanju. Ali laici, koji imaju samo tu osetljivost, zaista ne
mogu biti dijagnostičari ni u smislu Meverove izreke.
S druge strane posmatrano, biografija slučaja predstavlja nešto više od uzorka dijagnostički značajnih i beznačajnih
informacija. Ona nije isto što i snimak vazdušnog izviđanja putem koga otkrivamo „sumnjive tačke". Osetljivi
čitalac može da nazre u biografiji mnogo toga što u njoj i ne piše, da nasluti ono što je ispušteno. Iskusni kliničari i
inteligentni, psihološki senzibilni laici u stanju su da identifikuju određena mesta u biografiji koja su „sumnjiva",
„neautentična", neobična, nastrana ili su naprosto „nenormalna". Rekonstrukcija ovih zamagljenih mesta u biografiji
jeste zadatak druge faze, istorije bolesti, kao i dinamički orijen-tisane psihoterapije, ukoliko se ova primenjuje u
datom slučaju. Nekada je utisak
0 celovitoj ličnosti, koji se stvori čitanjem „između redova" biografskog teksta dovoljan da se odrede hipoteze o
tome šta se krije iza „neautentičnih" delova ili šta je moglo da navede ispitanika na zamagljivanje slike o sebi.
U interesu potpunosti teksta, onome što je već napisano moramo priključiti još dve faze. Prva glasi, da se biografski
iskazi ne mogu primiti zdravo za gotovo. Draga, koju smo već načeli, glasi da psihološka osetljivost i psihološko
znanje, jedno bez drugog, ma koliko bili razvijeni, nedovoljni su za valjano tumačenje ličnosti posredstvom njene
biografije. Iz ovoga se nameću dva pitanja: Šta može da se uradi da se popravi pouzdanost biografskih podataka?
Šta može da se uradi da se popravi dijagnostička valjanost procenjivača ličnosti koji se koristi i biografijom slučaja?
Biografija na koju mislimo kao sastavni deo studije slučaja koju vodi psiholog ili psihijatar svakako je različita od
biografije koju o sebi piše osoba koja traži zaposlenje ili se kandiduje u neku organizaciju. Ova „psihološka"
biografija se odnosi na intimne doživljaje, krajnje lične aspekte života i razvoja. U prvom redu, izveštavanje o tome
veoma zavisi od kulturalnih, obrazovnih, uzrasnih i intelektualnih činilaca. Deca, neobrazovani i nedovoljno
inteligentni slučajevi ne mogu dati zadovoljavajuća obaveštenja o intimnoj biografiji, utoliko više što o takvim
pitanjima nikada ranije nisu razmišljali. Čak i kada se naiđe na retke pojedince, koji su unutar tih kategorija ljudi
kao ličnosti skloni psihološkoj opservaciji
1 samoposmatranju, javljaju se znatne teškoće u sporazumevanju koje proističu iz neizdiferenciranog načina
izražavanja i skučenog rečnika. Situacija je analogna pokušaju umno zaostale osobe da razumljivo opiše
mehanizam složenog časovnika. Zabeleška o njenom kazivanju zahtevala bi priličan napor stručnjaka da „prevede"
opis i da ga učini razumljivim. Kulturno uslovljeni idiomi kao i lični stil kojim se ljudi služe u opisivanju intimnog
ponašanja takođe doprinose nejasnoći i
134
stvaranju pogrešnih procena. Međutim, daleko značajniji faktor koji otežava i smanjuje upotrebljivost biografskih
iskaza jeste psihološka cenzura.
Gotovo se sa sigurnošću može tvrditi da su sve biografije pristrasne. Autobiografije zdravih i zrelih ljudi uvek su u
ponečemu navijačke i svoga autora prikazuju kao oživotvorenje načela koje ovaj ceni i zastupa. Naravno, i tu važi
pravilo da niko nije, do sada, napisao „totalnu biografiju", što znači, daje ono što je ispripovedano ili napisano
rezultat selekcije iz svega što je bilo. Pisci biografija su spremni da tvrde da je u njihovom životu bilo najvažnije baš
ono čega su se setili i što su opisali. Međutim, psihoanalitička teorija, koja je doduše zasnovana na kliničkoj praksi
sa neuravnoteženim osobama, čvrsto brani upravo suprotno stanovište: najvažniji formativni momenti u biografiji
jedne osobe su oni kojih se ova ne može seliti, koji su nesvesni.
Nije previše težak zadatak dokazati da su sečanja čoveka koja on iznosi na insistiranje druge osobe dosta nesigurna i
često iskrivljena. To je naročito upadljivo kod neuravnoteženih osoba ili onih koje se, makar i za kraće vreme nalaze
u stanju uzbuđenja ili strepnje. Daje tako, najbolje se vidi kada se uporede iskazi autobiografskog kazivanja sa
heterobiografskim, odnosno kada uporedimo prikaze događaja koje daje bolesnik, sa prikazom istih događaja koje
daju njegovi roditelji, braća i sestre ili žena i deca. Ako su sećanja na događaje selektivna, pri-strasna ili podložna
deformacijama, onda to u još većoj men vredi za doživljajnu stranu tih togađaja. Sve ono što čini unutrašnju,
intimnu, psihološku pozadinu događaja i ponašanja još više podleže cenzuri i izvitoperavanju od strane ego
odbrambenih mehanizama nego sami događaji. A upravo ta unutrašnja strana „biografskog filma" je ona koja se ne
može heterobiografski prikupiti. Iz ovde rečenog se može zaključiti da je biografska građa do koje se dolazi u
procesu studije kliničkih slučajeva, u mnogo čemu nekompletna. Štaviše može se reći, da je nepotpunost biografske
građe slučaja utoliko izraženija ukoliko je poremećaj ličnosti dublji.
Paradoksalnost biografske studije slučaja u kliničkoj psihologiji je u tome stoje najmanje primenljiva tamo gde je
najviše potrebna. Ako izuzmemo slučajeve koji se svesno opiru eksploraciji, kao što su ljudi protiv kojih se vodi
sudski postupak a kliničko ispitivanje je deo sistema koji takvu osobu ispituje, pa čak i neuravnotežene ljude, još
uvek nam stoje veoma krupne prepreke na putu prikupljanja biografske građe. Čak i vrlo malo neurotične osobe
imaju, ili mogu da imaju, velike teškoće u biografskom samootknvanju. Psihoanalitička terapija, koja je od svih
najvažnija i koja insistira na „totalnoj biografiji" ličnosti, te je u tu svrhu razvila i usavršila posebnu psihološku
tehniku slobodnih asocijacija, svojim primerom najbolje ilustruje koliko je takav poduhvat dug, skup, masovno
nepri-menljiv i ekskluzivan. Čak je i slučajevima koji su odabrani za psihoanalitičku terapiju, a ovi su obavezno
morali biti obrazovani, inteligentni i vrlo spremni na saradnju sa terapeutom, potrebno oko tri godine u prošeku da bi
izneli svoju intimnu biografiju i da bi naučili da zapažaju i iznose sadržaje svojih prošlih iskustava. Naravno, čak i
psihoanalitički tretirana osoba ne uspeva da iznese „totalnu biografiju" već samo onaj uzorak „biografskog
univerzuma" koji je sa stanovišta psihoanalize relevantan. Iz svega ovoga može se izvesti zaključak da se potenci135
jalna vrednost biografskog pristupa u praksi i na masovnoj osnovi ne može reali-zovati.
Biografska metoda, pod određenim uslovima koji se odnose na izbor pogodnih slučajeva, način rada i trajanje
eksploracije, može da posluži u terapijske ili naučno-istraživačke svrhe. Sa sigurnošću se može tvrditi daje ličnost,
koja je oko tri godine uz stručnu asistenciju kliničara sistematski eksplorisala svoj „biografski univerzum", koja je
naučila da sebe posmatra, da prati svoje asocijacije i imenuje svoje doživljaje i da pri tom bez zazora to sve
razotkrije, saopšti, dala dovoljno podataka za jednu valjanu i pouzdanu procenu ili eventualno dijagnozu. Naravno,
bilo bi besmisleno tako bogatu kliničku opservaciju nepravilnosti ponašanja, koja je praćena od nastanka
funkcionisanja u različitim uslovima do eventualnog izlečenja, svesti na jednu opštu dijagnostičku kategoriju. U
svakom slučaju, materijal koji je ovako prikupljen mogli bismo sa puno opravdanja nazvati „optimalnom
biografskom eksploracijom ličnosti". No, to je još uvek samo jedna strana „biografskog univerzuma". Doduše, ona
bi obavezno zahvatala dva nivoa unutrašnje realnosti, onaj koji je kod većine ljudi uglavnom svestan i onaj drugi,
koji je kod istih ljudi uglavnom nesvestan. Međutim, ako bismo uz ovakvu izuzetnu biografiju raspolagali i
komplementarnom, koju bi o istoj osobi sistematski i objektivno vodio neko ko je njemu blizak i koji ga dobro zna,
onda bi ta dva spisa zajedno predstavljala „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti." Ako apstrahujemo
praktične teškoće u ostvarivanju programa jedne takve maksimalne biografske studije slučaja, koje su bez daljeg
izuzetno velike, onda lako dolazimo do odgovora na pitanje: Šta se može dobiti od takve analize ličnosti?
Iz zapisa koji sadrži „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti" mogle bi se izvesti karakteristike i pravilnosti
razvoja i ponašanja date osobe u nizu tipičnih životnih situacija, kao i slabe i jake strane njene individualnosti. Pored
opšte karakterizacije mogle bi se proceniti i neke specifičnosti aspekata koji nisu naročito naglašeni u planu
eksploracije. Najzad, veoma je verovatno da bi na osnovu takvog materijala, eksperti mogli uspešno da predvide
ponašanje ispitane osobe u određenim uslovima ili na određenim zadacima.
Opšta karakterizacija ličnosti koja je bila podvrgnuta maksimalnoj biografskoj eksploraciji predstavljala bi
generalizaciju svega što je registrovano, kao i svih promena koje bi se neminovno odigrale u toku same autoanalize.
Pojedine rubrike tog bilansa o ličnosti mogle bi biti sledeće:
a) Razvojne osobenosti od rođenja i najranijih sećanja.
b) Karakteristike odnosa između ispitanika i roditelja kao i drugih ličnosti počev od ranog detinjstva i kasnije.
c) Formiranje i odlike interpersonalnih obrazaca, u prvom redu onih koji se tiču roditelja a zatim i drugih: prema
ženama, starijim i mlađim, prema muškarcima, starijim i mlađim istopolnim i heteropolnim vršnjacima itd.
d) Vitalni intelektualni kapaciteti ličnosti, pojava interesa i orijentisanosti kao izraz repertoara motiva.
e) Regresivna ispoljavanja u pojedinim fazama sazrevanja, unutrašnja i interpersonalna dinamika vezana za te
forme ponašanja ličnosti.
136
f) Razvoj osetljivosti za unutarnja i interpersonalna zbivanja, obim svesti o sebi, pojava anksioznosti, tolerancija
na anksioznost i mehanizmi odbrane ega od ugrožavanja.
g) Ocena ego-snage, odnosno tolerancije i sposobnosti da savlada razvojne i traumatske konflikte, da formira i
održi celovitu sliku o sebi, da formira i održi sistem ideala o sebi i svetu, da potvrđuje sebe kroz rašćenje i pozitivne
interpersonalne odnose.
h) Ocena životne energije i rasporeda „investicija", da li je fiksiran za prošlost, infantilne i traumatske recidive
razvoja, da li je zaokupljen sobom, svojim snovima, nepotrebnim sitnicama, savlađivanjem „greho-va", svojim
poslom, porodicom, prijateljima, grupom ili problemima većih grupa.
i) U kojoj meri nalazi zadovoljstva u onom što čini, da li se oseća prihvaćen, da li nalazi da ono što čini i u čemu
učestvuje predstavlja odricanje, sputavanje ili produktivno ostvarenje i samoostvarenje.
j) Kako je tekao njegov razvoj „bića koje voli i traži da bude voljeno", da li je u tim relacijama prevalio put od
pasivnog narcizma do stepena punog kapaciteta zrele seksualnosti i odnosa emotivne osetljivosti i reciprociteta. Da
lije u tom razvoju bilo težih regresija, fiksacija i staje za njega u tom pogledu karakteristično.
Dakako, maksimalna biografska eksploracija ličnosti u praksi nije izvod-Ijiva. To, međutim, ne znači da se ništa ne
može uraditi. Namesto biografske metode u maksimalnom obimu primenjuje se znatno kraća anamnestička i heteroanamnestička eksploracija. Gubitak koji ovako nastaje kompenzuje se uključivanjem čitavog arsenala pomoćnih
dijagnostičkih tehnika i više kliničkih specijalnosti. Neke od tih tehnika, posebno psihodijagnostika kliničkih
psihologa, psihijatrijsko posmatranje, kao i periodično ponavljani dijagnostički i terapijski intervjui, umnogome
nadoknađuju ono stoje ispušteno nemogućnošću da se maksimalna biografska eksploracija ličnosti koristi.
Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija
Klinička metoda je specifična kombinacija naturalističkog pristupa, poznatog iz medicine pod nazivom studija
slučaja, i eksperimentalno-statističkog, koji se u savremenoj psihologiji primenjuje pod nazivom testovni pristup.
Kada se bolesnik obrati lekaru i traži pomoć, ovaj će pre svega nastojati da postavi dijagnozu. Metoda
dijagnostikovanja medicinara takođe je kombinacija studije slučaja, koja predstavlja okvir za naturalističku
eksploraciju razgovorom, posmatranjem i ispitivanjem pomoću jednostavnih sprava (slušalica, sat sa sekundarom,
čekić i igla) i sve složenijih laboratorijskih opita i aparata. Zajednička odlika medicinske i kliničko-psihološke
metode je široki naturalistički okvir (studija slučaja) i uključenje memog instrumentarijuma kao „dokaznog
postupka".
Studija slučaja u psihijatriji razlikuje se od opšte medicinskog uzora po tome što je psihijatrijski instrumentarijum
oskudan. Zbog toga se psihijatri oslanjaju na kliničku psihologiju, koja ima relativno razvijenu metodologiju
merenja i proce137
njivanja. Bez obzira na podvrstu, studija slučaja uvek ima dve osnovne dimenzije prema kojima usmerava traganje.
Prva je dimenzija istorijska, biografska. To je uzdužni presek. Druga je dimenzija aktuelna. To je poprečni presek.
Osnovna pretpostavka studije slučaja je da aktuelna i istorijska dimenzija traganja za „kliničkom istorijom", i pored
formalne suprotnosti, predstavljaju komplemente.
U procesu dijagnostikovanja klmičar najpre nastoji da grubo uokviri tegobe ili poremećaj. U tom postupku on
istovremeno ustanovljuje i opisuje aktuelno stanje. To, u stvari, predstavlja inventarisanje tegoba (simptoma,
znakova) i opisivanje opšteg stanja organizma, odnosno ličnosti, ukoliko je u pitanju psihijatrijska obrada. U
mnogim slučajevima već je i toliko dovoljno da se preduzmu određene mere i postavi dijagnostička pretpostavka ili
čak puna dijagnoza. Bez obzira na takvu mogućnost, temeljnija eksploracija zahteva da se „status psvhicus" potvrdi,
makar tradicionalno, naturalistički, a to znači rekonstrukcijom toka ili razvoja bolesti. U psihijatriji ovaj postupak
predstavlja jednu vrstu kratke biografije odnosno „anamneze". U trećoj fazi posmatranik prolazi kroz „aleju aparata"
i laboratorijskog ispitivanja. Od laboratorijskog ispitivanja se očekuje provera specifičnih radnih pretpostavki i
dokaza.
Savremena klinička psihologija ne traži dobrovoljno odricanje od naturali-stičkih metoda i šlepu odanost psihologa
laboratorijskom pristupu. Psihološka klinička metoda je kompletno analogna medicinskom uzoru. To ne znači da je
klinički psiholog u stanju da sam postavlja psihijatrijske dijagnoze, ali znači da svoju procenu donosi na temelju
kompletnih eksploracija.
Prva tehnika koju klinički psiholog primenjuje u ispitivanju njemu upućenih slučajeva je anamneza. U našoj bateriji
anamnestičke podatke skupljamo prema Listu osnovnih biografskih informacija (LOBI). Pitanja koja postavljamo
ispitaniku imaju karakter usmene ankete. Ona obuhvataju sledeća područja: identifika-cione podatke, podatke o
detinjstvu i porodici, podatke o školovanju, druženju i socijalnim aktivnostima, seksualnom ponašanju i braku,
izboru poziva i profesionalnom ponašanju, aktuelnim tegobama i kratkom izveštavanju o „toku bolesti". Najzad,
LOBI ima odeljak o opisu fizičkog izgleda i somatsko ekspresivnom aspektu ponašanja.
Posmatrajući LOBI kritički, može se zapaziti da sva pitanja nisu takva da mogu otkriti dublje karakteristike ličnosti,
štaviše sasvim su periferna. Odgovor na to glasi da eksploracija zahteva poznavanje okolnosti i izvesnih događaja u
razvoju, a ne samo doživljaja i nesvesne dinamike. Najzad, u ovoj fazi eksplora-cije mnogi ispitanici nisu spremni
za „duboko ronjenje". Drugi prigovor koji se može uputiti LOBI je da većina osvetljava socijalnu stranu biografije.
Ima nekoliko argumenata pomoću kojih psiholozi na izvestan način relativiziraju (a ponegde i obezbeđuju)
događaje, efekte ponašanja. Argument glasi da je opažanje događaja bitno a ne sam događaj. I u odnosu na socijalno
ponašanje relativizacija se sprovodi argumentovano, da aktivizovano ponašanje ne samo da ne mora odgovarati
pravim htenjima i naravi osobe nego im je, dosta često, i suprotno. Nastavljajući tim putem neizbežno stižemo do
konfrontacije stavova o „suštini ličnosti". Supstancijalisti će ostati dosledni u odbrani učenja daje ponašanje samo
realizacija „unutrašnjih struktura", da su promene koje ne zadiru u srž
138
ličnosti kratkotrajne ili prividne („substitucija simptoma"). Isto je tako izvesno da će „periferisti", bihejvioristi i oni
koji u socijalnim i kulturnim uslovima vide primarne faktore ostati pri svome.
Kliničar praktičar ne može da razreši ove teorijske protivurečnosti, niti se to od njega traži. Međutim, u svakom
konkretnom slučaju on se suočava sa problemom: Staje određenu osobu dovelo do toga da zatraži pomoć, odnosno
šta je dovelo do poremećaja. Kliničar će od slučaja do slučaja analizirati sve podatke, i „substancijalne" i
periferijske, u nastojanju da nađe objašnjenje za datu ličnost. Apriorističko opredeljenje za jedno ili drugo učenje, u
uslovima u kojima konačni dokazi nisu izvedeni, znači dogmatizam. Pođimo od najjednostavnijeg pitanja: Kako
građanin taj i taj postaje pacijent („slučaj" ili „ispitanik", „klijent")?
Donedavno medicinska profesija ljubomorno je bdila nad svojini isključivim pravom da „postavlja dijagnozu".
Danas, međutim, mogu se čuti izjave da dijagnozu mentalnog poremećaja pojedinca postavlja okolina. To, u stvari,
znači da granicu između normalnog i patološkog odnosno trijažiranje pojedinaca koji su tu granicu prekoračili
praktično obavlja sredina, okolina u kojoj on živi. Samo u izuzetnim slučajevima je klimčar taj koji sprovodi
primarnu trijažu. Na primer, to se dešava u masovnim ispitivanjima uz pomoć određenih tehnika, kao što je testiranje regruta. Iz ovoga proizilazi da u većini slučajeva transformacija građanina tog i tog u pacijenta počinje tako što
ga sredina izdvaja kao vannormalnog.
Ako za nekog sredina smatra daje „skrenuo", znači na izvestan način ga obeležava, verovatno je da će ta osoba
postati „pacijent". Međutim, markiranje u sredini još ne vodi obavezno susretu potencijalnog pacijenta i kliničara.
Bitan uslov njegove transformacije u socijalnu i institucionalnu ulogu pacijenta je samo-procena. Mnogi
psihijatrijski slučajevi, daleko ranije nego što su došli kod lekara, psihologa ili socijalnog radnika, shvatili su da sa
njima „nešto nije u redu" i da treba da potraže pomoć. Takva osoba kojaje došla do uverenja da mora potražiti
pomoć kliničara postavila je samoj sebi „dijagnozu". Svakako da svi oni koji su markirani od sredine kao negativni
izuzeci ne misle obavezno tako i sami. I obrnuto, mnogi koji dolaze do uverenja da im je potrebna pomoć kliničara
nisu za svoju sredinu posebno upadljivi. Ako se obe ocene podudare, veća je verovatnoća da će ta osoba postati
pacijent. To, međutim, ne znači da „zbir" ova dva kriteriju-ma predstavlja merilo „težine poremećaja". Naprotiv,
teško psihotične osobe nemaju uvida u sebe i dospevaju do kliničara samo na osnovu ocene i intervencije sredine.
Ako je neko jednom već stavljen u okvir uloge pacijenta, odnosno ako je već zatražio pomoć psihologa ili psihijatra,
onda je verovatnoća veća da će i kod sledece teškoće kojaje „nesavladiva" ponoviti posetu kliničaru. Takođe stoji da
će sredina izvršiti pritisak na ljude sa „predistorijom nervnog sloma" da rešenje potraže po zdravstvenoj liniji. Za
okolinu kao što je naša čovek koji je jednom imao nervni slom markiran je. Takva osoba je možda i suštinski
disponirana da patološki reaguje, ali i nezavisno od toga sredina ga obeležava i tumači kao manje vrednu ličnost
koja ima „slabe živce".
Prvu, trijažnu dijagnozu postavlja svako sam ili njegova sredina. Šta onda preostaje kliničaru? Kliničaru preostaje da
proveri tu laičku i socijalnu dijagnozu, ali je skoro neverovatno da će ova biti odbačena. Nastavljajući započeto
kliničar
139
će pristupiti definisanju poremećaja i njegovom specifikovanju. U stvari, on će odrediti uže okvire, izdiferenciraće
odgovarajuću klasu između nekoliko drugih koje su isprva dolazile u obzir („diferencijalna dijagnoza"). Na kraju
odrediće se vrsta tretmana („terapija"). Prema tome, možemo zaključiti da prvu dijagnozu nenormalnosti obično
postavlja sredina ili sam pacijent, dok se kliničar usredsre-đuje na određivanje diferencijalne dijagnoze i planiranje
tretmana.
Može se postaviti pitanje da lije „dozvoljeno" da se dijagnoza „poremećaja na nervnoj bazi" određuje na osnovu
socijalnih kriterijuma. Nije li po sredi pojava koja se može i srne prihvatiti samo na temelju izučavanja dubinskih
pojava? Moramo priznati da je čitava psihijatrijska klasifikacija fenomenološka i bihejvi-oralna. Osnovni elementi
klasifikacije su žalbe (simptomi), postupci (znaci), obrasci ponašanja (sindromi) i razvojni put (etiologija). Pojave
koje su bitne za psihijatre nisu nepoznate ni laicima, mada je terminologija različita. Prema tome, razlika u
terminologiji nije dokaz superiornosti stručnjaka Lokalni kritenjumi nor-malnosti - nenormalnosti deluju u oba
pravca. Ne samo što ljudi u jednoj sredini mogu biti više ili manje „skotomizirani" za određenu vrstu nastranosti već
to mogu biti i kliničari. Konačno, nijedni ni drugi nemaju zasad sigurno objašnjenje uzročnika i mehanizma
nastajanja aberantnosti. Obe strane se bave prepoznavanjem aberantnosti, s tim što laici diferenciraju normalno od
nenormalnog, a kliničari diferenciraju podvrste nenormalnosti. Čak i substancijalni aspekti ličnosti, kao predmet
proučavanja, nisu ubedljivo pristupačniji kliničarima nego nemedicinskim disciplinama. Allport navodi studiju dva
psihoanalitičara koji su godinama tretirali crne pacijente sa juga SAD. Oni su o tome napisali knjigu koja je trebalo
da osvetli substancijalne aspekte ličnosti crnog čoveka. Međutim, kako piše Allport, saznanja do kojih su došla ova
dva psihoanalitičara, koristeći se „najdubljom od dubinskih tehnika", nisu nepoznata istraživačima iz društvenih
nauka. Oni su do tih istih ili vrlo sličnih saznanja došli proučavajući crnačku populaciju juga SAD sociološkim i
socijalno-psihološkim metodama. Prema tome, ne može se prihvatiti apriorna superiornost individualno dubinskih
pristupa u definisanju opštih pojava kao što je mentalni poremećaj.
List osnovnih biografskih podataka (LOBI) između ostalih pitanja obuhvata i ova tri kritenjuma normalnosti: da li je
ispitanik smatrao u toku svoga života da ne može da resi svoja pitanja bez pomoći kliničara, da li je možda njegova
okolina preporučivala da se obrati psihologu ih psihijatru i, najzad, da li se ikada zaista pojavio u ulozi pacijenta
pred psihologom? Ova tri pitanja ne možemo prihvatiti kao kompletan kriterijum normalnosti. Mogu se navesti
mnogi slučajevi koji bi pobijali vrednost tih pitanja. Uprkos tome za prvu trijažno-dijagnostičku operaciju putem
ovih znakova možemo postići osnovni cilj.
Osnovni biografski podaci kao što su klasifikovani u LOBI pružaju mogućnost kliničaru da izvrši izviđanje, da
spremi „mapu problema" na kojoj će biti označene zone aktuelnog ili potencijalnog rizika. Time smo nesumnjivo
krenuli dalje od tačke do koje smo stigli socijalnom dijagnozom. Pošto smo u prvom slučaju odredili slabe pojedince
u grupi, u drugoj fazi pokušavamo da odredimo slabe strane u samom pojedincu. Iz sadržaja pitanja na LOBI jasno
proizlazi da se još uvek bavimo eksploracijom, širokim zahvatom u nepoznato.
140
Sa gledišta logike, suština dijagnostikovanja je klasifikacija. Do izbora najpogodnije klase dolazimo kombinacijom
formalno logičkog i statističkog suđenja (Sarbin, Taft i Bailey, 1960). Međutim, sa psihološkog stanovišta suština
dijagnostikovanja je otkrivanje puta kojim je ličnost postala aberantna kao i procesa kojim patološki fenomeni
postaju manifestni. Podaci prikupljeni putem LOBI omogućavaju da ostale dijagnostičke operacije odnosno tehnike
analiziramo usmereno. Usmeravanje olakšava i ubrzava dijagnostiku. Suština usmeravanja je u tome što iz mnoštva
kategorija i potkategorija klasifikacije poremećaja (nozografija) možemo izdvojiti, već posle analize LOBI, dve ili
tri potkategorije koje aproksimiraju „dijagnostičkoj istini". U toku analize ostalih tehnika, koje uključujemo
postepeno, klasifikaciona pretpostavka data prema proceni LOBI, može se odbaciti, promeniti ili potvrditi.
U čitavoj psihodijagnostičkoj bateriji, koja je koncipirana kao kombinacija studije slučaja i TTS (testova, tehnika i
skala), osnovne biografske informacije su jedine koje sistematski eksplorišu prošlost, razvoj, odnosno uzdužni
presek ličnosti (biografiju). Pre svega postavljamo pitanje da li je to dovoljno, da li je opravdano zadržati takvu
neravnotežu između načina eksplorisanja biografije i eksplorisanja aktuelne strukture i dinamike? Teorijski ova
disproporcija nije opravdana. Međutim, sa praktičnog stanovišta važnije je ono što aktuelno može da se konstatuje i
šta se predviđa. Tretman u celini, a terapija posebno, sa izuzetkom psihoanalize, orijentisani su na „danas i sutra" a
manje na prošlost. Uostalom, u okviru primene mape kritičnih zona LOBI može odigrati ulogu orijentira za jednu
detaljniju biografsku eksploraciju.
Kada već govorimo o dijagnozi i disproporcijama između tehnika koje zah-vataju uzroke sadašnjeg i prošlog
ponašanja, možemo pomenuti još jedan paradoks. Mada se prognozi posvećuje veliki značaj, nijedna tehnika u
sklopu naše baterije ne pruža sistematsku mogućnost prognoze. Ova baterija zahvata podatke o prošlosti i testira
ponašanje ličnosti u sadašnjosti. Uprkos tome, mnoge odluke donose se zavisno od očekivanih efekata, dakle
uslovljeno budućim ponašanjem. Problem budućeg ponašanja, nečeg stoje u trenutku eksploracije samo apstrakcija,
možda je i važniji od prošlog i sadašnjeg. Predikcija ponašanja nije samo metodološki kriterijum prema kojem
odmeravamo valjanost pojedinih tehnika ili baterije u celini već je i značajan teorijski problem. Objašnjavanje
prošlosti i objašnjavanje sadašnjosti ponašanja ličnosti ostaće ograničene vrednosti ako iz toga ne možemo izvesti
pouzdane prediktivne pretpostavke.
Na kraju da konstatujemo: LOBI je eksplorativni postupak koji postavlja jedan okvir u kojem ćemo produbiti
analizu slučaja. Međutim, LOBI nije tehnika koja daje odgovore na probleme. Naprotiv, LOBI je tehnika koja otvara
studiju slučaja i omogućava da inventarišemo njegove probleme, uzduž i popreko, i da na osnovu njih postavimo
mapu problema. LOBI nam omogućava da odredimo prvi, opšti utisak o slučaju i da uspostavimo kontakt između
dve osobe sa dijametralno različitim ulogama (koje bi trebalo da se dopunjuju). Od svih tehnika u bateriji LOBI je
jedna jedina koja izričito eksploriše biografsku prošlost, mada nedovoljno. Naravno, ovaj manjak može se, po
potrebi, dopuniti heteroanamnezom, dnevnicima i drugim dokumentima biografskog karaktera. Najzad priznajmo i
to daje LOBI instrument iz kojeg različiti majstori izvlače različitu muziku.
141
Shema sadržaja biografske eksploracije
Zadatak metode prikupljanja anamnestičke i heteroanamnestičke grade sastoji se dakle u tome da se i u relativno
kratkom vremenskom intervalu od kliničkih slučajeva, koji su pretežno loši samoprocenjivači, skraćenim
postupkom, dobije onoliko informacija koliko je neophodno da se ličnost pacijenta može ocrtati. Drugim recima,
skraćena metoda treba da bude prosta, a ipak da omogući sve što bi pružila maksimalna biografska eksploracija.
Sasvim je sigurno da takvi kompromisi ne mogu uvek da budu plodni. Rezultati niza kliničkih metodoloških
istraživanja, uprkos svemu, pokazuju da je i takva skraćena biografska metoda jedna od najboljih u dijagnostičkom
arsenalu savremene kliničke psihologije.
Shema koju ovde navodimo predstavlja, u grubim crtama, sadržaj većine istorija slučajeva raspoređen po rubrikama.
1. Socio-kulturalna pripadnost: odakle je pacijent poreklom, da li je sa sela ili iz grada, kojoj grupi ili podgrupi iz
te sredine pripada, da li je njegova porodica menjala društvenu poziciju ili je pak on menjao ili nije, kakav je njegov
položaj u njoj.
2. Porodična struktura i odnosi: kratka istorija porodice i braka roditelja; opšti uslovi života porodice, finansijski,
stambeni, rodbinski, socijalni i vrednosni sistem porodične grupe.
a. Otac: starost, zanimanje, školska sprema, poreklo. Osobine ličnosti, odnos prema supruzi, deci i drugim
osobama. Interesi, ciljevi i planovi u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa ocem. Promene u svemu
tokom godina.
b. Majka: starost, zanimanje, školska sprema, poreklo. Osobine ličnosti, odnos prema suprugu, deci i drugim
osobama. Interesi i planovi, posebno u odnosu na ispitanika. Posebna iskustva iz odnosa sa majkom. Promene u
svemu tokom godina.
c. Suprug ili supruga: starost, zanimanje, školska sprema i poreklo. Osobine ličnosti, karakteristike odnosa sa
ispitanikom i prema drugim osobama.
d. Braća i sestre: sve kao i u prethodnim rubrikama. Posebno ispitivati karakter odnosa sa ispitanikom i prema
roditeljima, u detinjstvu i kasnije.
3. Detinjstvo: odnosi u porodici u vreme rođenja, kako je tekao porođaj, razvoj u prvim godinama života, vanredni
događaji u porodici. Osobine ponašanja u detinjstvu, pojava straha ili drugih oblika poremećaja, bolesti u detinjstvu.
Reagovanja na rođenje brata ili sestre, odlazak ili smrt bliskih, odvajanje od porodice i slično.
4. Istorija školovanja: polazak u školu, uspeh tokom školovanja, teškoće u učenju, disciplini ili kontaktima sa
decom. Interesovanje, ambicije i ciljevi. Izbor smera daljeg školovanja, dalji planovi za učenje.
5. Istorija zaposlenja: radni staž, vrsta posla kojim se bavi, promene zaposlenja, uspesi i teškoće na poslu, sukobi.
Zainteresovanost za posao, ambicije, zadovoljstvo poslom. Kako je podneo život u armiji za vreme služenja roka.
142
6. Seksualno ponašanje i brak: seksualni interesi u pojedinim fazama života i razvoja, dečje igre, momačke
odnosno devojačke godine, predbračni moral i lični pogledi. Izbor objekata i specijalne naklonosti. Istorija braka i
karakteristike braka. Nezadovoljstva i teškoće.
7. Istorija bolesti: bolesti u detinjstvu, invaliditet, telesne deformacije. Popis bolesti od kojih je ispitanik bolovao,
na koje se sada tegobe žali, kako i kada su se one pojavile, kako ocenjuje sopstveno zdravstveno stanje, kako uža
okolina to ocenjuje, staje preduzimano, šta sada očekuje.
8. Interesi i sklonosti: čime se rado bavi, profesionalno i neprofesionalno, kakve obrasce sledi u međuljudskim
odnosima, u relaciji svojih interesa i planova i kada je napet, iznerviran i bolestan. Kako vidi sebe u aktuel-noj
situaciji, kako ocenjuje svoje slabosti i vrednosti i čemu se neposredno nada.
Materijal koji se ovakvom vrstom usmene ankete sakupi, i pored jednoobra-zovnosti primene sheme, krajnje je
različit od slučaja do slučaja. Sve razlike koje se javljaju nisu, međutim, uslovljene istom vrstom razloga. Mnoge od
njih potiču od socio-ekonomske pripadnosti ili etno-kulturalnog porekla. Ta vrsta razlika za kliničku praksu nema
pozitivne vrednosti. Za dijagnostiku su od većeg značaja one razlike u odgovorima koje su uslovljene individualnim
specifičnostima kao i vrstom poremećaja.
Kod ne malog broja kliničkih slučajeva gotovo je nemoguće obaviti anamnestičko anketni intervju zbog toga što su
oni nekomunikativni, veoma razdraženi ili se nalaze u stanju pomućenosti, te se sa njima ne može uspostaviti ni
minimalni kontakt koji bi doveo do željenog cilja. S druge strane, upravo to stanje u kome se nalazi u trenutku
prikupljanja biografske građe ima veliki dijagnostički značaj i zbog toga mora biti registrovano. Zapravo se može
reći da društveno stanje i ponašanje ispitanika mora biti bezuslovno utvrđeno u trenutku započinjanja biografske
eksploracije. Takva registracija obezbeđuje nam „nultu tačku" u odnosu na koju procenjujemo pouzdanost iskaza a
takođe i obim, vrstu i smer promena koje će kasnije uslediti pod uticajem terapije i ostalih činilaca.
PROCENA LIČNOSTI U VREME EKSPLORACIJE
Čim određena osoba postane subjekt psihološko-psihijatrijskog proučavanja, dakle podvrgnuta studiji slučaja, treba
očekivati da će u nastupajućem procesu eksploracije ličnosti biti uporedo primenjene i istorijsko-longitudinalne
metode, kao što je biografska, i metode poprečnog preseka. Procena aktuelnog duševnog stanja spada u ove
poslednje.
Studija slučaja pod optimalno povoljnim uslovima podrazumeva timsko proučavanje ličnosti koja je, na određeno
vreme, smeštena u kliničku ili bolničku sredinu. Doduše, po savremenim shvatanjima više nije bezuslovno potrebno
da ispitanik u toj sredini provede sva 24 časa dnevno. Može se boravak ograničiti na pola dana, osoba ne mora
spavati u bolnici već je tamo samo za vreme dok je klinički tim na okupu (dnevna bolnica). Bitno je daje boravak u
kliničkoj sredini, sa gledišta studije slučaja, u određenom smislu programiran. Ovaj period posma143
tranja ima aktivne i pasivne faze. Pod aktivnim fazama se podrazumeva direktan kontakt ispitanika sa članovima
ekipe: psihijatrom, kliničkim psihologom, socijalnim radnikom, radnim terapeutom, lekarima užih specijalnosti koji
dopunjuju svojim nalazima istoriju bolesti. Ovamo spada i učešće posmatranika u organizo-vanim aktivnostima
grupe bolesnika. Pasivne faze posmatranja su one u kojima ispitanik ne kontaktira sa članovima ekipe, već spontano
nalazi svoj program u granicama formalnih pravila ustanove i strukture grupe u koju je uključen. Posma-tranje u
kliničkim uslovima može se uporediti sa radom nekog velikog poligrafa (tzv. „detektor laži"). I ovde se ispitanik
podvrgava, u relativno kratkom vremenskom intervalu, gotovo sinhronizovanim višestrukim ispitivanjima,
posmatranjima i testiranjima, od kojih ga svaki pojedinačno zahvata i odslikava onakvog kakav se zatekao u datom
momentu. To je zapravo i suština metoda „poprečnog preseka". Svaka od tih pojedinačnih mera prikazuje nam
poneki aspekt ili poneku grupu funkcija celovite ličnosti. Ovi izdvojeni uzorci ponašanja i ličnosti predstavljaju
složaj toga što je u toj ličnosti opšte i trajno i onog drugog što je trenutno i specifično vezano za trenutak biografije,
vreme, mesto, ljudski odnos ili vrstu pri-menjenog instrumenta. Neka od tih ispitivanja i merenja obavljaju se samo
jednom, dok se druga, prema ukazanoj potrebi i mogućnostima, mogu ponoviti dva i više puta. Već ovo poslednje
otkriva da metode poprečnog preseka nisu strogo statične niti apsolutno različite od biografske metode (koja kao
bitni oblik ima dimenziju vremena i promena u vremenu). Metode poprečnog preseka, odnosno metode koje se
mogu ponovljeno primenjivati služe i kao tehnike praćenja spontanih i forsiranih promena jer omogućavaju,
nasuprot nepreciznosti biografskih kazivanja, da se razlike po definisanim varijablama ličnosti i ponašanja i
kvalitativno i kvantitativno registruju i prikažu. Klinički eksperimenti i kontro-lisana posmatranja omogućena su
upravo zahvaljujući opisanim svojstvima metode poprečnog preseka.
Ako kliničku studiju slučaja odredimo kao racionalnu pripremu serije različitih eksplorativnih i drugih postupaka,
onda je sasvim logično da ona treba da započne od ispitivanja najosnovnijih „mentalnih funkcija" kao preduslova za
ostala ispitivanja. Ispitivanje mentalnih funkcija obično sprovodi lekar ili psihijatar. Razlozi za to su brojni i
uglavnom u sklopu psihijatrijske eksploracije, mada se njeno sprovodenje obično prilagodava duševnom stanju
pacijenta. Pre svega teži slučajevi, kao što su psihoze i demencije, iziskuju sistematičnu proveru mentalnog stanja,
dok se kod ostalih, lakših oblika poremećaja i nastranosti koristi i znatno skraćeni oblik. Ispitivanje mentalnog
statusa, kao psihodijagnostička tehnika, spada u domen psihijatara.
Sam proces ispitivanja predstavlja kombinaciju razgovora, posmatranja i primene nestandardizovanih testova.
Rubrike u koje se podaci posmatranja i razgovora unose po nazivima podsećaju na asocijacionističku psihologiju,
mada tehnika ispitivanja mentalnog statusa nema teorijsku osnovu.
Izgled, držanje i opSta karakteristika ponašanja
Najpre se registruje opšti izgled pacijenta, kako je odeven, očešljan ili posebno obeležen. Kakve je fizičke građe,
vidljive somatske odlike i izrazitost sek144
sualnih obeležja. Kakvo ima držanje i ekspresiju motorike (neupadljivo, motorno hiperaktivan, motorno
hipoaktivan). Izrazne karakteristike delova tela koje su nosioci neverbalne komunikacije sa sredinom: mimika lica,
ruke, ramena, položaj tela i promene koje se na njemu očituju. Ovamo se unose sve vidljive karakteristike
autonomne nervne aktivnosti: bledilo, crvenilo, znojenje, oči, ženice. Isto tako procenjivanju podleže stav prema
ispitivaču (koji može biti: prijateljski, neutralan, neprijateljski i mešovit ili promenljiv). Posebno je važno da se
registruju sve promene u ekspresivnom ponašanju u vezi sa temama razgovora ili drugim činiocima.
Govor i verbalne karakteristike. U okviru ispitivanja mentalnog stanja spada i verbalno ponašanje: jasnoća,
pravilnost, funkcionalnost i adekvatnost forme u odnosu na sadržaj i na situaciju. Kliničar će doslovno zabeležiti
pojedine iskaze da bi imao dokumentaciju o dijagnostičkoj ili personalnoj autentičnosti. Artikulacija izgovora reci
testira se tako što se od ispitanika traži da izgovori neku tešku rečenicu (Prva srpska artiljerijska brigada). Registruje
se da li je govor adekvatan, ubrzan ili usporen. Da li su reci adekvatno korišćene ili ne (ponavlja istu reč uzastopno,
upotrebljava nepoznate kovanice). Analiza govora i verbalizacija može da obuhvati i proveru rukopisa.
Orijentacija u vremenu, prostoru i prema ljudima
Osnovni uslov svake produbljene psihološke eksploracije ličnosti je očuvani kapacitet ispitanika da komunicira i da
ima svestan kontakt sa okolinom. Ukoliko postoji poremećaj svesti, od blagog pomućenja preko teških delirantnih
izmena do zamračenja i gubitka, onda je recipročni kontakt isključen. Procena očuvanosti svesti zasniva se na
celokupnom materijalu koji dobijamo ispitivanjem mentalnog stanja. Međutim, postoje i posebne grupe zadataka
koji su i namenjeni upravo tome. U tom sklopu se posebno proverava:
a) orijentisanost
al. u vremenu: datumu, mesecu, godini ispitivanja. a2. u prostoru: kakva je to zgrada (u kojoj se nalazimo), koje
mesto, republika, država. a3. prema osobama: ko su ispitivači, osoblje, drugi bolesnici.
b) orijentisanost u prošlosti
bi. u neposrednoj prošlosti: zadaju se kratke serije brojeva (oko sedam),
imena, adrese ili boje kojih treba da se seti nakon tri do pet minuta. b2. u bližoj prošlosti: ispituje se sećanje imena
lekara koji su ga lečili,
aktivnosti u kojima je učestvovao ili susreti (važniji) koje je imao. b3. u daljoj prošlosti: kada je završio školu, kada
se oženio, bio u armiji,
kada su mu umrli roditelji.
Ispitivanje mišljenja. Psihijatrijsko ispitivanje mišljenja obuhvata dve povezane podgrupe, formalne i sadržinske
aspekte funkcionisanja ili disfunkcija i poremećaja mišljenja.
a) Forme mišljenja. Ovamo se ubrajaju nepravilnosti i poremećaji sledećih funkcija mišljenja:
10 Psihodijagnostika
145
al. Pažnje, ova može biti adekvatna, ukočena ili nezadrživa.
a2. Pamćenja, koje može biti adekvatno, neadekvatno za nove ali adekvatno za stare sadržaje, nepotpuno očuvano,
„dopunjavano" izmišljotina (konfabulacije).
a3. Percepcija, koja može biti očuvana, otupljena, upadljivo izoštrena prema određenoj vrsti stimulusa, izmenjena
pod uticajem autističkih i halucinatomih sadržaja ili pod uticajem mehanizma projekcije.
a4. Asocijacije, koje mogu biti adekvatne, ubrzane, usporene, blokirane, veoma brze i površne (bez ideja) ili
skokovite i bizarne.
a5. Apstraktno mišljenje, koje može biti razvijeno i očuvano, ili razvijeno i oštećeno. Uporedo sa ovim proverava se
prevaga konkretnog ili apstraktnog mišljenja.
b) Sadržaj mišljenja. Među onim ljudima koji se obraćaju za pomoć psihijatrima i psiholozima veliki broj je
zaokupljen idejama koje ukazuju na prirodu njihovog poremećaja. Sadržaji mišljenja su često veoma karakteristični
za pojedine grupe bolesnika i zbog toga je lako razumeti zašto su klasifikacioni sistemi „patoloških ideja" toliko
izdiferencirani. Dajapazon klasifikacionih sistema veoma je veliki, obuhvata sadržaje koji mogu biti prisutni i kod
normalnih ljudi, a upadljivi su samo ako su previše intenzivni ili trajni, a i one koji se gotovo nikad ne nalaze drugde
sem kod teško rastrojenih bolesnika. Svakako da u velikoj većini slučajeva određeni sadržaji mišljenja nisu statični i
nisu izdvojeni iz dinamičkog konteksta životne pozicije, htenja, stremljenja, interesa, unutrašnjih sukoba, nesvesne
psihike i bračnih i drugih odnosa. Njihova izolacija, u toku ispitivanja mentalnog statusa, proističe iz potrebe
metodološkog sistema.
Poremećaj sadržaja mišljenja može se izraziti kao zaokupljenost brigama, strahovanjima, hipohondrijskim
tegobama, neobjašnjivim mržnjama, svojim telom, izgledom ili ličnošću, samosažaljenjem, idejom da ga mrze ili
odbacuju. Takvi sadržaji su manje-više poznati svakom ali su oni kod nekih ljudi, za duže ili kraće vreme, pojačani i
sputavaju ga u radu i životu.
Kod izvesnog broja ljudi unutrašnji i spoljašnji sukobi idu zajedno sa jednom posebnom orijentacijom svesti i
mišljenja koja se ogleda u precenjivanju značaja neke ideje. Takve precenjene ideje mogu biti krajnje raznolike i
vezuju se za vred-nost sopstvene ličnosti, upražnjavanjaneke aktivnosti, vežbanja, klub i slično. Ova vrsta sadržaja
nekada se neprimetno utapa u jednu težu formu takozvanih sumanutih ideja. Sadržaj sumanutih ideja takođe može
biti veoma različit, ali su neki oblici češći: ideja ljubomore, proganjanja, praćenja od strane specijalnih službi, ideja
o izuzetnoj istorijskoj vrednosti i misiji sopstvene ličnosti.
Posebna pažnja pri proceni mentalnog statusa i poremećaja mišljenja pridaje se otkrivanju halucinacije. One se
nekad otkrivaju direktno, već preko eufemizma. Tako bolesnik saopštava da ima „neobične doživljaje", da mu je
„sluh postao oštriji", da u utrobi ima „nešto" ili daje hrana promenila ukus.
Patološki sadržaji mišljenja nekada su tesno vezani za ekstremna raspoloženja i afekte. Bolesnik može da bude
zaokupljen idejama manje vrednosti, krivice, bezizlaznosti ili čak neposredne totalne katastrofe sveta, za šta je on
kriv ili može da veruje daje sasvim „iznutra istruleo". Na drugom kraju dimenzije afek146
tiviteta mogu se javiti ideje daje sve „prosto ko pasulj", da može da uradi sve što hoće, da je naprosto svemoguć.
Poremećaj sadržaja mišljenja može da se izrazi i kroz diskretne ali uznemirenjem praćene iskaze da se „nešto
neobično dešava", da pojedini delovi tela menjaju volumen ili oblik, da ima osećaj kao da se svet menja ili da „ja
nisam ja". Ovaj doživljaj preobražaja ličnosti ili depersonalizacije može da primi veoma bizarne oblike. Nekada je to
samo uvid u jednu fazu izrazitog rastrojstva ličnosti, koju prate krajnje čudne ideje, koje uz to mogu da budu
iskazane nepovezano i neshvatljivo.
Zasebnu grupu poremećaja sadržaja mišljenja čine one ideje koje su nastrane a pri tome čvrsto povezane u neki
sistem. Osoba sa takvim idejama saopštiće, na primer, daje ona u posedu nekih tajni koje mogu da kompromituju
neku organizaciju ili rukovodioca. Zbog toga je ona izložena neverovatnim pritiscima, smicalicama i ucenama.
Ovakvi i slični sistemi se odlikuju jednom centralnom idejom, koja je manje-više čudna ili proizvoljna, i vrlo
logično nadovezanim a dramatičnim zgodama koje se unedogled razvijaju.
Praćena inteligencije. Mada se danas više ne prihvata slobodna klinička pro-cena inteligencije kao valjana i
pouzdana, ipak, delom zbog tradicije a delom zbog potreba prakse, i na ovaj način se obavlja. Najčešće je slobodna
procena inteligencije samo preliminarna mera koja pored toga ima i svoje opravdanje. Naime, iako se može
prihvatiti da je procena inteligencije na osnovu psiholoških testova inteligencije relativno superiorna, nije na odmet
da o istoj stvari postoji još jedno stručno svedočenje, makar ono bilo naknadno i napušteno. U izvesnom smislu su
svi rezultati ocene ličnosti ispitivanjem mentalnog stanja samo preliminarni, koje će kasnija ispitivanja, potvrditi,
odbaciti ili prihvatiti kao epizode promena kroz koje ispitanik prolazi.
Sam način ispitivanja inteligencije se sastoji iz dva međusobno povezana dela. Prvi deo se sastoji iz procene preko
biografskih podataka, koji govore o socijalnoj kompetenciji pre početka bolesti ili posmatranja, školskoj spremi i
uspehu, profesiji i kvalifikacijama, uspesima ili neuspesima kao i pojedinim životnim potezima koji su u pogledu
ishoda zavisili od inteligencije ispitanika. Drugi deo takvog ispitivanja je prilično sličan verbalnim testovima
inteligencije i sastoji se u zadavanju nestandardizovanih zadataka kojima se ispituje obim informisanosti, shvatanje
situacije, nalaženje razlika medu pojmovima, rešavanje matematičkih zadataka. Ovakav dvoslojni način ispitivanja
inteligencije, i pored svoje psihome-trijske nedoteranosti, omogućava da iskusni kliničar proceni pored nivoa
inteligencije i ispade ili znake propadanja ove sposobnosti.
Nagoni. Značenje ovog termina približno se poklapa sa onim što se danas obeležava izrazom motivacija. U okviru
mentalnog statusa registruju se grublje izmene ili odstupanja od uzrastom, polom ili kulturom uslovljenih
izražavanja motiva. U prvom redu se registruju osobenosti sledećih motiva: ishrane, seksualnog motiva, opšte
aktivnosti i želje za životom. Mada oya četiri motiva ne iscrpljuju ceo repertoar čovekovih potreba, niti su u skladu
sa nekom teorijskom pode-lom i klasifikacijom, oni omogućavaju kliničaru da poboljša svoje shvatanje prirode
poremećaja, da predvidi izvesne opasnosti ili akcije i da preduzme
147
potrebne mere. Procena ovih motiva, odgovara njihovom intenzitetu (adekvatan, pojačan, osLabljep, ugašen ili
patološki dqminantan), načinu.ispoljavanja i izboru adekvatnih ili neadekvatnih objekata.
Emocionalna stanša ili afektivitet. Emocionalno stanje i emocionalno ponašanje imaju vanredno značenje
pokazatelja zdravlja i bolesti. No uporedo sa tim javlja se i problem pravilne procene. Mada je u mnogim kliničkim
slučajevima emocionalno stanje drastično izmenjeno, uporedo sa tim i lako uočljivo, nije mali broj ni onih drugih
čije su prave emocije, da se literarno izrazimo, zagonetne. Zbog toga se kliničar pri ispitivanju emocionalnog stanja
(afektiviteta) istovremeno oslanja na tri vrste pokazatelja: on uzima u obzir to što ispitanik saopštava o svojim
osećanjima, posmatra na koji način se osećanja iznose i kakvim su ekspresivnim ponašanjem propraćeni ti iskazi i,
najzad, uzima u obzir i sebe kao „prijemnika" odnosno analizira osećanje koje u njemu pobuđuje iskaz pacijenta.
Ispitivanje emocionalnog stanja nije izdvojeno iz čitavog konteksta eksploatacije koja se vodi. Međutim, analiza je
usmerena ka tome da se postigne valjana procena sledeća tri aspekta emocionalnog ponašanja: aktuelnog
raspoloženja, trajnosti i adekvatnosti.
a) Aktuelno raspoloženje. Afektivni ton ili raspoloženje psihijatrijskih slučajeva može da bude veoma upadljivo
zbog ekstremnog intenziteta: ispitanik je u stanju straha, uznemirenosti, apatije, neraspoloženja, sete, potištenosti ili
krajnjeg očajanja, ali on može biti i vedar, veseo ili razdragan.
b) Oscilacije ilipromene raspoloženja. Kod uravnoteženih osoba raspoloženje je relativno trajno ali isto tako i
podložno motivisanim prilagođava-njima i promenama, zavisno od njegovih i od spoljnih i unutrašnjih faktora. Kod
neuravnoteženih ljudi poremećaj može da se manifestuje u poremećaju emocionalne „ravnoteže". Raspoloženje
postaje nepristupačno za spoljne promene i uticaje, bolesnik je zaplašen, očajan, ravnodušan ili razdragan bez
obzira na sve što se oko njega zbiva. Međutim, raspoloženje može biti i krajnje labilno, bez povoda ili motiva ono se
menja, prelazi iz jednog kvaliteta u drugi, bolesnik se čas smeje, čas plače.
c) Adekvatnost emocionalnog izraza i ponašanja. Emocije ne moraju biti ekstremno izražene niti statične ili labilne
pa da ipak ukazu na duboke patološke promene ličnosti. Spoljne pojave ili događaji, kao i unutrašnji sadržaji, imaju
po pravilu neku emocionalno doživljajnu vrednost. Ubacivanje nekih intimnih tema u tok razgovora izaziva kod
sabesed-nika i neku emocionalnu reakciju, koja istina može biti vrlo osobena, pozitivna ili negativna, ali ipak, u
krajnjoj liniji „ljudski shvatljiva". Kod nekih oblika težeg poremećaja ličnosti uobičajene stimulacije mogu potpuno
da omanu ili pak izazivaju paradoksalne, neprikladne i čudne emocionalne odgovore. Bolesnik čije je emocionalno
ponašanje paradoksalno i neprikladno pobuđuje u sabesedniku osećanje zbunjenosti ili ga uopšte ne dotiče, ostavlja
ga hladnim i praznim.
Integritet ličnosti: kritičnost i uvid. Za psihijatrijsku procenu ličnosti veoma je važno da se ustanovi kakav je
intelektualni kontakt bolesnika sa sredinom. Kod
148
mnogih pacijenata, nezavisno od njihove inteligencije, intelektualno, zdravo-razumsko shvatanje događaja i odnosa
u spoljnjem svetu je narušeno ili defektno. Iz svega što je eksploracijom dobijeno kliničar nastoji da proceni na koji
način pacijent shvata odnose oko sebe i na kakav način ih tumači i povezuje. Raspon individualnih razlika u pogledu
kritičnosti veoma je veliki. Hiperkritičnost, „neumoljivi objektivizam" je isto toliko vredan da se zabeleži kao i
manjkava kritičnost ili odsustvo svake kritičnosti kod osoba koje spoljni svet interpretiraju u skladu sa svojim
precenjenim idejama, sumanutim idejama ili halucinacijama. Nekritičnost je patološka pojava koja tesno prati teže
oblike poremećaja ličnosti, svesti i inteligencije.
Pod uvidom se podrazumeva sposobnost čoveka da shvati i poveže svoje ponašanje i doživljaje sa situacijom u
celini. Neki bolesnici smešteni na psihijatrijsku kliniku, upitani zašto se tu nalaze, odgovoriće ozbiljnim glasom: „da
se malo odmorim", „radi bolova u nozi" ili slično. Nedostatak uviđaje češće mnogo blaži i izražen je daleko
suptilnije. Neko može svoje psihološke tegobe i da poveže sa određenom situacijom u porodici a da tu vezu ipak
pogrešno protumači. Nedostatak uvida može da bude potpun ili parcijalan. Sposobnost uviđaje tesno skopčana sa
čitavom ličnošću, odnosno sa tim koliko je ona zrela, uravnotežena ili inteligentna.
Planovi za budućnost. Svaka osoba ima svoju psihološku realnost i vremensku dimenziju u toj realnosti, u odnosu na
koju može da bude različito orijentisana. Mnogi su vezani i za svoju prošlost, i za sadašnjost a orijentisani su ipak na
budućnost. U pogledu te orijentacije mogu da nastupe, kod nekih ljudi, i trajne disproporcije. Jedni su potpuno
orijentisani na prošlost, „žive u uspomenama", drugi su sasvim predani sadašnjosti, ili kako se kaže „žive od danas
do sutra", dok su treći već sada potpuno uživljeni u svoje planove o budućnosti. Procena ove dimenzije ponašanja
može da doprinese boljem razumevanju ponašanja a takode i diferencijalnoj dijagnozi nekih psiholoških poremećaja
Eksploracija mentalnog statusa daje prvu sliku ili prvi presek ličnosti i aktuelnog ponašanja u vremenu kada je
kontakt obavljen. Formalno, ovo ispitivanje se završava izborom radne dijagnoze i preliminarnim formulacijama o
dinamici ličnosti i njene interakcije sa sredinom. Radna dijagnoza kao i hipoteza o dinamici ponašanja mogu kasnije
da budu doterane ili čak izmenjene. Uporedo sa ovim dijagnostičkim pretpostavkama, ili preciznije u vezi sa njima,
vrše se i potrebna predviđanja, ocenjivanja rizika i izbor programa terapijskih mera. I ovo kao i dijagnoza podleže
modifikacijama i promenama ukoliko se pokaže daje to potrebno. Najzad, na osnovu analize mentalnog statusa i
biografske eksploracije donosi se odluka o tome da li je potrebno proširiti i usmeriti dijagnostičku eksplo-raciju
ličnosti u određenom pravcu i koga treba konsultovati da bi se takav široki program analize ponašanja dovršio.
Psihološka psihodijagnostika, sa svojim mnogobrojnim instrumentima i tehnikama, nudi mogućnost za takvu
proširenu eksplo-raciju ličnosti i njene sposobnosti.
Čak i ako preporuka, na osnovu prethodnih ispitivanja slučaja, bude glasila da nema potrebe za uključivanjem i
ostalih članova tima u dijagnostičku obradu, sasvim je verovatno da će psihijatar svoje ispitivanje dopuniti
primenom još jedne metode koja se naziva intervju.
149
IX. DIJAGNOSTIČKI INTERVJU
Ako se uopšte može reći da u okviru studije slučaja postoji nezamenjiva metoda, onda je to bez sumnje intervju. Jer
činjenica je da se intenzivno psihološko proučavanje pojedinaca ne može ni zamisliti bez primene nekog oblika
intervjua. Štaviše, ako intervju definišemo kao „profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe koje imaju
međusobno komplementarne uloge", onda skoro da i nema značajnije metode eksploracije ličnosti u kojoj intervju
nije, u nekoj meri i obliku, zastupljen. Tako, na primer, ranije opisane metode, biografsko-razvojna i ispitivanje
mentalnog statusa, takođe ulaze u okvir šire definicije intervjua. Iz ovde rečenog nameću se dva pitanja: prvo, zašto
je intervju nezamenjiv, i drugo, staje suština intervjua?
U arsenalu instrumenata savremene psihologije postoji znatan broj takvih koji omogućavaju da se ispita i oceni,
kvalitativno ili numerički, jedna ili čitava grupa osobina ličnosti bez uključivanja intervjua u taj proces. Objektivni
ili polu-objektivni testovi mogu da budu veoma dobro baždarem i tako podešeni da njihovi rezultati prevazilaze
taČnost procene zasnovane na intervjuu. Takođe postoje i testovi ličnosti koji, u odnosu na specifičan kriterijum,
takođe nadmašuju tačnost intervjua. Najzad, čak i kada je u pitanju kompleksni rezultat dobijen ispitivanjem
određene osobe putem ćele skupine psihodijagnostičkih tehnika, može kliničar da izvrši analizu i da valjanu
dijagnostičku procenu iako intervju nije vodio niti je imao ličnog kontakta sa ispitanikom. To bi bili argumenti koji
dokazuju da intervju nije potreban a još manje neophodan. Međutim, superiornost navedenih ne--intervju tehnika
strogo je ograničena na uslove u kojima se javlja samo određena vrsta ispitanika, gde se ispituje jasno definisana
osobina, a veza kriterijuma i rezultata tehnike je prethodno rigorozno proverena. Ovakvi su uslovi dijametralno
različiti od onih u kojima rade kliničari koji se sreću sa krajnje različitim osobinama. Što se pak tiče slepe metode,
koja predstavlja procenu neke osobe samo na osnovu dokumentacije, a bez neposrednog prethodnog kontakta sa
procenjivačem, treba dodati da je ona uspešna samo ako se njome koriste najvrsniji stručnjaci, a oni uvek podvlače
da bi rezultat bio bolji (a ne slabiji ili isti) da su razgovarali sa svojim ispitanicima, da su imali neki kontakt. Na
čemu se bazira ograđivanje eksperata od slepe metode? Pre svega u ličnom kontaktu svaki kliničar dolazi, na neki
svoj način, do određenih zapažanja i ocena do kojih ne može doći posredstvom ne-intervju tehnika. Osim toga,
neposredni kontakt u intervjuu omogućuje kliničaru da stvori jednu opštu impresiju o ličnosti posmatranika, koja
predstavlja i početnu hipotezu i orijentacioni okvir daljeg praćenja, analize i generalizacije. Opšta impresija se stvara
takođe i na početku analize dokumentacije studije slučaja šlepom metodom, ali ona nema istu oštrinu i uverljivost za
procenjivača.
150
Najzad, kliničar koji je imao kontakte preko intervjua sa slučajem dolazi do svojih zaključaka brže, sigurnije i
iskazuje veći stepen uverenosti u svoj sud, jer raspolaže nečim čega nema u pismenoj dokumentaciji. Iz svega ovoga
dolazimo do sledećeg odgovora na postavljeno pitanje: u sklopu studije slučaja intervju je nezamenjiv zbog toga što
je naučna i stručna vrednost dijagnostičkih zaključaka zavisna od ljudske komponente kliničara. Klinička metoda, i
pored velikog napretka u metodologiji ispitivanja i obrade podataka, još uvek nema zamenu za eksperta, tj. ljudski
faktor integracije.
U mnogo čemu intervju je jedinstvena metoda među svim ostalim sa kojima nauka danas raspolaže. Pre svega nema
nijedne oblasti ili discipline koja se bavi ovom ili onom vrstom ponašanja čoveka ili malih grupa a da ne koristi
intervju, za orijentaciju ili kao sredstvo delovanja. Pedagogija, sociologija, sudstvo, psihoterapija, psihijatrija i druge
(žurnalistika, istraživanje tržišta, individualni rad sveštenika kao i međuljudski odnosi uopšte, u porodici, na poslu)
nezamislive su bez verbalne komunikacije koju uopšteno nazivamo intervjuom. Kao razgovor određene vrste (ne
može se svaki razgovor izjednačiti sa intervjuom) on ima izvanredno široku primenu. Iz toga bi se moglo zaključiti
da je intervju veoma elastičan kao metoda, i da se zbog dugo akumuliranog, velikog iskustva o njemu vrlo mnogo
zna. Kako stvari danas izgledaju moglo bi se reći da je nesumnjivo tačno samo ono prvo, naime, intervju je
najelastičnija dijagnostička tehnika od svih poznatih. Međutim, iako mnogi znaju ponešto o intervjuu, to ne znači da
je naučno saznanje o njemu daleko odmaklo. Znanje o intervjuu na naučnom nivou nije proporcionalno širini
njegove primenjivosti i broju onih koji o njemu ponešto znaju.
Intervju se u svakoj oblasti primenjuje na poseban način, što će reći sa posebnom strategijom i sa drugim ciljevima.
Čak i u psihijatriji i kliničkoj psihologiji postoji više vrsta intervjua. Početni ili kontaktni intervju koristi se u prvom
susretu sa slučajem, a vodi se sa ciljem da se kliničar i ispitanik upoznaju, približe i da se orijentišu na nastupajući
program. Prateći intervju je periodičan serijski susret čiji ciljevi variraju: davanje podrške, usmeravanje,
obogaćivanje saznanja i uvida. Terapijski intervju je po definiciji usmeren na modifikaciju ponašanja ličnosti, na
davanje podrške i produbljivanje saznanja o pacijentu odnosno na njegov uvid. Završni intervju je usmeren na
dirigovano bilansiranje ocena i stavova slučaja od strane kliničara i na planiranje programa života u periodu
rekonvalescencije. Sve u svemu, klinički intervju podrazumeva jedan širok repertoar posebnih oblika u kojima se
praktikuje. Kada se, međutim, govori ili piše o intervjuu kao metodi eksploracije ličnosti, uobičajeno je da se on deli
na dve osnovne vrste: dijagnostički i terapijski intervju.
Kada već govorimo o činiocima koji utiču na raznolikost intervjua, onda ne smemo ispustiti udeo jednoobraznosti.
Naime, kao što smo već rekli, intervjuu je cilj usmereni razgovor. Međutim, pitanje kako doći do određenog cilja,
koji, ako se radi o dijagnozi, treba da otkrije i klasifikuje sve simptome i znake poremećaja, nailazi na dva različita
odgovora. Do cilja se može doći tako što ćemo se pridržavati jedne određene sheme problema koje ćemo zahvatiti
ispitivanjem. Taj postupak je unapred isplaniran i mi ćemo ga sprovoditi kod svih ispitanika sa ono151
liko odstupanja i individualnog taktiziranja koliko je najnužnije. Pošto je takav način dijagnostičkog intervjua u
osnovnim crtama unapred određen i uniformno primenjivan naziva se „standardizovani intervju". U mnogim
pojedinostima on je srodan tehnici usmene ankete. Drugi tip dijagnostičkog intervjua je suprotan prethodnom po
tome što je otvoren prema onome što nameće trenutak i individualnost slučaja. Program tema koje se eksplorišu je
elastičan, manje obavezan i rastegljiv. Kliničar nije obavezan da kao merilo uspešnosti intervjua uzima do koje je
mere dobio odgovor na „sva pitanja". Ovaj tip intervjua se naziva nestandardi-zovanim i on je u bitnim osobinama
sličan terapijskom intervjuu.
O prednostima i relativnim nedostacima oba tipa kliničkog intervjua dosta se raspravljalo. Pozitivne osobine
standardizovanog intervjua su sledeće: 1) važno je da intervjuer osigura saradnju slučaja i da bude istrajan a nije od
presudne važnosti da li ima kliničkog dara i iskustva; 2) obezbeđen je da sva pitanja koja su odabrana kao značajna
za naslućivani problem budu pokrivena odgovorom, 3) trajanje standardnih intervjua je vremenski kraće pa se može
smatrati ekonomičnijim; 4) standardni intervju zbog karaktera jednoobraznosti omogućava upoređivanje pojedinaca
ili grupa pa je pogodniji za istraživanja; 5) podaci dobijeni ovim tipom intervjua mogu se lakše i bolje
kvantifikovati, što je takode-prednost sa stanovišta istraživanja i naučnog uopštavanja. Ove osobine se ne mogu
olako zanemariti i zbog njih će standardni intervju uvek imati prednost kada se studija slučaja koristi u svrhu
istraživanja i generalizacija. Nestandardni klinički intervju takode ima više pozitivnih vrednosti. Ovamo ubrajamo:
1) tok takvog intervjua prilagođen je trenutnim raspoloženjima i preokupacijama slučaja, zbog čega su odgovori
spontaniji, verniji a ceo razgovor prirodniji; 2) odgovori koji su dobijeni manje su kon-trolisani, zbog čega je njihov
klinički sadržaj često bogatiji i značajniji; 3) u toku takvog intervjua može da dođe do razjašnjavanja nekih teškoća a
razlozi koji se navode su toliko lični da ih nema u spisku pitanja standardnog intervjua. U izvesnom smislu se može
reći da je nedostatak ovog tipa intervjua je to što iziskuje vrsnog i iskusnog stručnjaka koji će umeti da neprimetno i
dosledno usmerava razgovor da ga ne bi pretvorio u proces sakupljanja gomile irelevancija umesto duboko ličnih
iskaza i otkrića. U stvari se može reći da oba tipa intervjua imaju svoju određenu vrednost koja će se pokazati u
pogodnim uslovima. Kliničar u praksi koristi i jedan i drugi, ne kao rivalske metode, već kao postupke koji u
različitim fazama dugog procesa traganja za pravim slikama ličnosti imaju svoje vreme i mesto.
INTERVJU KAO SISTEM KOMUNIKACIJE
Razgovor je važan ali ne i jedini način komunikacije među učesnicima intervjua. Intervjuer i intervjuisani se nalaze
u jednom posebnom odnosu, koji je određen i spoljnim i unutrašnjim činiocima, i koji obuhvata tri načina
komunikacije: verbalni, opservaciju ponašanja i empatičku interakciju.
Među onima koji se bave podučavanjem kliničara mišljenja su podeljena u pogledu toga da li se intervju odnosno
intervjuisanje može naučiti. Neki od njih smatraju da dobar intervjuer mora imati poseban dar, nazovimo ga
„psihološka osetljivost", inače će uvek ostati samo anketar; drugi veruju da se, kao i svaka
152
druga veština, i intervju može naučiti. Neiskusni aspiranti su uvereni da se veština intervjua može formulisati kao
serija pravila kojima se nalaže šta valja činiti u toku intervjuisanja. Poznavanje tih pravila i nešto iskustva, uz dobru
volju, i eto vam dobar intervju. Ako bi takva pravila bila sastavljena, ona bi se odnosila samo na prva dva, od
ukupno tri, tipa komunikacije u intervjuu: na verbalnu komunikaciju i listu aspekata ponašanja koje treba
opservirati.
Govor je izvanredno složena funkcija organizma i ličnosti i već zbog toga on je i sadržajem i izraznim
karakteristikama bogato šaržiran informacijama od najveće dijagnostičke važnosti. No pre svega govor u intervjuu
služi da prenese poruke o onome što se ne može drugačije doznati nego direktnim kazivanjem, a to su mišljenje,
ocene, stavovi, sadržine nekih osećanja, snova i asocijacija. Sve što pripada unutrašnjem svetu i što je dostupno
isključivo samoposmatranju ispitanika doznajemo govorom. Možemo reći da je verbalna komunikacija prirodan
način razmenjivanja psiholoških sadržaja među ljudima. Intervjuer može, koristeći elastičnost govora,
izdiferenciranost rečnika i nijansiranje rečenica, da ispita i vrlo složene psihološke sadržaje, naravno pod uslovom
da je ispitanik spreman i sposoban da sarađuje.
Pored razmene sadržaja, govor ima i jednu drugu stranu koja indirektno izražava veoma mnogo o trenutnom stanju
govornika, o tome da li je uznemiren, priseban, siguran ili otvoren. Dobro je poznato da poruku govora primamo i
oce-njujemo i po tome šta se kazuje i kako se kazuje. Praćenje tog sklada, između sadržaja govora i modulacije
kazivanja, spada u osnovne elemente veštine intervjuisanja. Sve nepravilnosti u načinu govora, i one trajne
(mucanje, vriskanje, nemogućnost izgovora slova ili nekih reci, ponavljanje reci) i one povremene (zamuckivanje,
zapetljavanje, omaške, drhtanje glasa) moraju biti uočene i na pogodan način registrovane u kontekstu javljanja.
Govorno ponašanje ljudi u intervju-situaciji uslovljeno je sa toliko puno faktora da mu nije uvek lako otkriti razloge.
Uopšte uzev, govor je u tesnoj vezi sa ličnošću ali istovremeno je pod uticajem trenutnih misaonih sadržaja,
osećanja, pa i toga kako je ispitanik prihvaćen od intervjuera. Agresivni kliničar nailazi na više nesigurnih ljudi nego
prijatan i predusretljiv, pred kojim se ispitanici osećaju bezbedno i zaštićeno. Govor se menja i zavisno od
vremenskog toka intervjua, tako, na primer, u početku može biti nesiguran, glas podrhtava, ali kasnije, kada se
ispitanik oseti manje neprijatno i shvati da nije sve tako strašno kao što je mislio, govor postaje prirodan, slobodan i
bliži trajnom načinu verbalnog ponašanja.
Dva posebno uticajna faktora, koja određuju govorno ponašanje u intervju--situaciji, jesu obrazovanje i uvid. Ma
koliko da je kontakt kliničara sa slučajem dobar, verbalni sadržaji intervjua biće oskudni ako je obrazovanje
ispitanika nisko i nedovoljno. To umnogome ograničava domet i vrednost ove tehnike studije slučaja. Naime, jedna
od bitnih komponenata neobrazovanosti jeste oskudan rečnik. Verovatno da zbog siromaštva rečnika takvi ljudi, čak
i ako su u stanju da osete nijanse u svojim doživljajima, osećanjima i stavovima, nisu u stanju da kažu. Pošto se na
nivo obrazovanja ne može brzo uticati sa uspehom, takvi pojedinci se „otpisuju" i kod njih se neka dublja
eksploracija kao i dubinska psihoterapija (za koju je obrazovanost i izdiferenciran rečnik conditio sine qua non) po
pravilu ne primenjuju.
153
Među obrazovanim ljudima postoje izrazite razlike u sposobnosti da unutrašnje sadržaje uoče, izdiferencirano
posmatraju i verbalno opišu. Ako izuzmemo pitanje poverenja, bez koga se ni oni sa najrazvijenijim sposobnostima
samoposmatranja neće ispoljiti, još uvek ostaje problem onih koji imaju poverenja u kliničara, obrazovani su a ipak
su njihovi iskazi siromašni. Razlozi mogu da budu u vrsti interesovanja, tehnički orijentlsani imaju manje
prilagođen rečnik za opis svojih samoposmatranja, ili je razlog u strukturi ličnosti. Ima takvih pojedinaca koji
nezavisno od psihičkih poremećaja ne umeju da se samoposmatraju, ne zapažaju unutrašnja zbivanja i ne pridaju im
veći značaj. U procesu psihoterapije kod takvih pojedinaca može se razviti osetljivost za samoposmatranje i shodno
tome i njihova verbalizacija tokom ponovljenih seansi intervjua postaće bogatija i prilagođenija unutrašnjoj sceni.
Koliko je verbalno ponašanje u toku intervjua osetljivo na različite uticaje pokazuje sledeći eksperiment. Sastavljene
su dve grupe ispitanika približno istih godina i iste inteligencije, uz to su svi bili muškarci. U jednoj grupi su bili oni
koji su najednom testu ličnosti ocenjeni kao osobe „male ego-snage", dok su u drugoj grupi bili oni sa „velikom egosnagom". Eksperimentator je želeo da proveri da li dužina teksta koji izgovara intervjuisana osoba zavisi od dužine
pitanja koja inter-vjuer postavlja. Menjajući sistematski dužinu pitanja u toku tridesetminutnog intervjua,
eksperimentator je ustanovio da je njegovo očekivanje bilo ispravno. Veza između dužine teksta koji su izgovorili
intervjuer i intervjuisani bila je mnogo jača u podgrupi sa „malom jačinom ega", što je približno isto što i psihoneuroza, nego u podgrupi sa „velikom jačinom ega", što odgovara normalnom. Prema tome, pokazalo se daje
verbalno ponašanje ispitanika zavisno od verbalnog ponašanja intervjuera, pri čemu intervjuisani i ne mora biti
svestan tog uticaja. Naravno, dobrim delom i intervjueri nisu svesni na koji sve način utiču na svoje sabesednike i
kako menjaju njegovo ponašanje.
KLASIFIKACIJA KLINIČKOG INTERVJUA
Klinički intervju je termin kojim se označava verbalni aspekt susreta između kliničara i pacijenta. Razgovor je samo
oblik interakcije koja se odigrava kroz najmanje tri „kanala": verbalni, neverbalni ili bihejvioralni i empatički ili
projekcioni. Pogrešno je uverenje daje intervju prvenstveno svojina psihologije ili psihijatrije. Intervju je univerzalni
oblik komuniciranja a pojedine profesije imaju i posebna pravila, kako vođenja intervjua tako i koordiniranja i
evaluacije procesa ili odgovora. Za takozvani klinički intervju specifičan je pre svega dijadni model a zatim i spisak
pravila koja obuhvataju pojedinačne momente, počev od stavova, pitanja, vođenja, uticaja ili manipulacija, do
sadržine koja se eksploriše. Osnovno je da se klinički intervju vodi između dve osobe u različitim ulogama, koje su
hijerarhijski postavljene, od kojih je jedna starija i davalac a druga mlađa i molilac. U tom odnosu se jedna strana
koristi snagom koju na nju prenosi druga strana, ali je ona istovremeno opterećena odgovornošću koju je molilac
preneo na davaoca. Tako imamo sa jedne strane moć i odgovornost, a sa druge slabost i redukovanu odgovornost.
Taj model veoma podseća na odnos roditelja i deteta.
154
Klinički intervju se može prikazati na različite načine, na primer:
1. Intervju se deli prema fazama eksploracije i lečenja. Tako se intervju pojavljuje pod nazivima: kontaktni,
produbljeni, tekući i završni.
2. Intervju se deli na neposredni ili primarni (naturalistički), koji odgovara onome što se obično i podrazumeva
pod ovim terminom, i na posredni ili sekundarni intervju. Ova podela se oslanja na jednu višeslojnu shemu.
Naime, psiholozi imaju mogućnost da nakon primene određenih testova ličnosti, u prvom redu projektivnih, povedu
razgovor sa ispitanicima o odgovorima koje su dali na testovima. Nekada je taj drugi, posredni ili sekundarni
intervju mnogo otvoreniji, bliži pravim problemima nego naturalistički.
3. Intervju se može deliti i prema vrsti zadataka koji se postavljaju za reša-vanje. Tako, intervju može da bude:
trijažni ili dijagnostički i saveto-davni ili psihoterapijski.
4. Zavisno od stava koji kliničar usvaja tokom dijadne interakcije u odnosu na pacijenta intervju se može deliti na
„direktivni", autoritativni ili klinikocentrični, i na „nedirektni", permisivni ili klijentocentrični.
Ove i sve druge podele polaze od po nekog manje ili više značajnog aspekta verbalne interakcije kliničara i
pacijenta. Međutim, moramo priznati da pored njih i uporedo sa njima sve vrste intervjua možemo deliti na dobre i
loše. Zbog toga je jedan od osnovnih problema vezanih za intervju pitanje: staje kriterijum dobrog intervjua i kako
se postaje dobar intervjuer?
DIJAGNOSTIČKI I TERAPIJSKI INTERVJU
U potrazi za jednostavnom definicijom intervjua brzo iskrsava formulacija daje to verbalna komunikacija između
dve osobe. Takvo određenje je nepotpuno, jer je previše neodređeno. Dva vozača koja se međusobno grde i psuju
takođe „verbalno komuniciraju". U oba slučaja definicija je nepotpuna, jer komunikacija nije samo verbalna,
komunicira se i pokretima, držanjem, ukratko telom. Čak i ovako dopunjena odredba ne bi mogla zadovoljiti i
prikazati šta, u stvari, znači intervju.
Možemo pokušati sa nabrajanjem „kanala komuniciranja", pa ćemo reći da intervju podrazumeva: razgovor,
neverbalno izrazno ponašanje, empatičku transakciju i međusobnu opservaciju učesnika. Mada takav pristup može
impresionirati metodičnošću, on je takođe nepotpun. To što je ispušteno vrlo je značajno. Intervju kliničkog tipa je
specifična socijalna situacija koju karakteriše određeni raspored uloga. Bitno je da u datom dijadnom odnosu jedna
osoba „ima određene probleme" zbog kojih nastupa u ulozi tražitelja pomoći. Isto je toliko bitno da druga osoba ima
ulogu koja podrazumeva neku veštinu, znanje ili moć koja može „resiti problem". U pitanju je dakle susret dveju
komplementarnih uloga koje karakteriše određeni raspored traženja i davanja. Ova analiza mogla bi se pokazati
dovoljno elastična u pogledu ponuđenog okvira pa da obuhvati niz susreta neinsti-tucionalne vrste: dva prijatelja od
kojih je jedan u nevolji, susret deteta i roditelja itd. Zbog toga moramo ovom opisu dodati da klinički intervju
podrazumeva daje
155
„davalac" autoritet po svojoj stručnosti. Nekada je to jedina razlika od susreta u kojima ljudi raspravljaju o svojim
problemima.
Matarazzo (1965) je prikazao jednu klasifikaciju intervjua koja se zasniva na podeli koju je dao Rogers. Neosporno
je da pitanje autoriteta, kontrole i odlučivanja u dijadnoj relaciji kliničkog intervjua apriori reguliše ponašanje obe
strane. To ipak ne znači da je hijerarhijska podela na starijeg i mlađeg suština. I islednik vodi intervju, pri čemu ima
vlast i vrlo jaku kontrolu nad okrivljenim, a to svakako nije klinički intervju. Bitna razlika koja se može povući
između te dve situacije i dijade uloga je u tome da klinički intervju podrazumeva pružanje pomoći pacijentu.
Mada izgleda da smo sada bliže definiciji, još uvek nedostaju neki bitni momenti. Postavka da je criteria specifica
kliničkog intervjua odnos pružanja pomoći osobe u ulozi autoriteta osobi u ulozi tražioca pomoći ne stoji. Advokat
koji razgovara sa svojim klijentom takođe je autoritet i takođe nastoji da pruži pomoć. To isto može da se kaže i za
profesora i donekle sveštenika. Prema tome, odnos pružanja pomoći je bitna karakteristika kliničkog intervjua ali
nije criteria specifica. U mnogim slučajevima uostalom moglo bi se osporiti daje svrha intervjua, koju kliničar vodi
sa pacijentom, da se pomogne prvenstveno samom pacijentu.
Klinički intervju, bez obzira da li je direktivan ili nedirektivan, da li ima za cilj da pruži pomoć pacijentu, njegovoj
rodbini, sudu ili psihoterapeutu, nije privatan razgovor. Bez obzira na atmosferu odnosa, klinički intervju je
„zvanični susret". Nezavisno od toga da li se on odvija u posebnoj instituciji ili ne kliničar je apriori „zvanično lice",
odnosno njegova je uloga u prvom planu a ličnost u drugom. Ova zamena je bitan preduslov, jer garantuje određene
standarde ponašanja. Ovom depersonalizacijom kliničar je aktivan sudeonik u jednoj misteriji. On tako može da
personifikuje nauku, medicinu, stručnost, mudrost, ukratko silu koja je nadpersonalna. Po svemu sudeći ovakva
transformacija je neophodna kako bi osoba u drugoj ulozi mogla da se transformiše i postavi u poziciji „osobe koja
moli".
Mnogobrojne slabosti koje iskrsavaju prilikom primene kliničkih metoda predstavljaju trajnu provokaciju za
iznalaženje poboljšanja. Iako je spisak korisnih saveta poznat većini praktičara redovno dolazi do zatajivanja. Ako
zatajivanje prihvatimo kao neizbežno, onda se povećanjem broja patenata koji treba da poboljšaju neke česte greške
u radu, ne može postići stvaran progres. Ostaje nam da se pomirimo sa tim da su kliničari „samo ljudi", a znamo da
„svi ljudi greše". Drugim recima, apsolutni porast broja otkrića i racionalizacija u dijagnostičkom radu može da
dovede do povećanja obima metodoloških znanja, ali će indeks efikasnosti njihove primene biti negativan i sve veći.
Sasvim je razumljivo da jedno rešenje može biti samo jedan superdijagnostičar koji će biti u stanju da efikasno
koristi sva znanja i otkrića. U okviru ovih razmišljanja došlo je do ekspe-rimentisanja sa kompjuterskim strojevima.
Kompjuter je maksimalno racionalan. Ova njegova prednost pruža mogućnosti za ispitivanje vrednosti metodoloških
pravila koje kliničari moraju da nauče. Pošto je program rada kompjutera tran-splantat pozitivnih znanja i kopija
stila najboljih kliničara, razgovor koji takav stroj vodi vrlo je sličan intervjuu sa pravim stručnjakom. Evo jedne
takve sekvence.
156
Programirani kompjuter kao intervjuer
P. (pacijent)... Ma svi su ljudi isti!
K. (kompjuter)... Kako to mislite?
P. U nekim stvarima su dosadni kao stenice.
K. Da li mislite na nekog konkretno?
P. Prijatelj me je nagovorio da dođem ovamo.
K. Prijatelj vas je nagovorio da dođete ovamo?
P. Da, rekao je da sam stalno neraspoložen.
K. Žao mi je što čujem da ste neraspoloženi.
P. To je sasvim tačno. Ja sam nesrećan.
K. Da li mislite da će vam pomoći da ne budete nesrećni to što ste došli ovamo?
P. Potrebna mi je pomoć, to je sasvim sigurno.
K. Šta bi za vas značilo dobiti neku pomoć?
P. Možda mogu naučiti da budem bolji sa majkom.
K. Recite mi nešto više o vašoj porodici.
P. Moja majka mnogo brine o meni.
K. Ko još u vašoj porodici brine o vama?
P. Moj otac.
K. Vaš otac?
P. Vi ste na neki način slični mom ocu!
K. Kakvu sličnost nalazite?
P. Niste agresivni, ali mislim da ne želite da to primetim.
K. Šta vas navodi na pomisao da nisam agresivan?
P. Ne raspravljate sa mnom.
K. Zašto mislite da ne raspravljam sa vama?
P. Vi me se plašite!
K. Da li vam pričinjava zadovoljstvo da verujete da vas se plašim?
P. Moj otac se plaši svega.
K. Šta vam još pada na um kad mislite na oca?
P. Prepiranje.
K. Da li to ima veze sa činjenicom da vas je prijatelj nagovorio da dođete ovamo?
Ovaj primer ilustruje tezu da se, za specifičnu vrstu pacijenata, može programirati razgovor i prema tome simulirati
dijagnostički intervju. Savršeno efikasna primena svih pravila, koja nadmašuje racionalnost prosečnog kliničara, čini
kompjuter superiornim. Međutim, ova se superiornost ograničava samo na verbalnu komunikaciju. Ipak treba odati
priznanje ovakvim eksperimentima koji svedoče o tome da između upitnika i kliničkog intervjua ima mesta za
robote. Već danas u nekim kliničkim centrima koriste kompjutere kao pomoćna sredstva u psi-hodijagnostici.
Postavlja se pitanje da li je moguće povući jasnu razliku između dijagnostičkog i psihoterapijskog intervjua? Bilo bi
na svom mestu kada bismo i ovom •prilikom prvo razjasnili šta je psihoterapija. Zadovoljimo se najkraćom formulacijom. Psihoterapijom se može smatrati svaki program, verbalni, manipulativni
157
ili kombinovani, koji dovodi do promena i odučavanja od nepoželjnih obrazaca ponašanja i doživljaja. Po logici
stvari, dijagnostički intervju je neophodan da bi se utvrdila vrsta „nepoželjnih obrazaca i doživljaja", što je pak
logički preduslov i/bora specifičnog tretmana. Iz ovoga proizilazi da je neposredna namena dijagnostičkog intervjua
da osmisli izbor i planiranje kliničara sticanjem uvida u problem pacijenta.
Psihoterapijski intervju je, u neku ruku, suprotan dijagnostičkom. Cilj terapijskog intervjua je da pacijent stekne ili
poveća uvid u sebe. Pošto se promene očekuju u ponašanju i menjanju doživljaja pacijenta, sasvim je sporedno da li
je pri tome i terapeut povećao uvid. Sa praktičnog stanovišta bitno je da terapijski program dovodi do pozitivnih
izmena. Sa gledišta psihodinamske doktrine uvid pacijenta je bitan a uvid terapeuta je samo poželjan jer to
omogućava razvoj struke.
INTERVJU I DIJAGNOSTIČKO POSMATRANJE
Profesionalni, klinički intervju većinom se odvija u četiri oka između slučaja i kliničara dok se nalaze u određenoj i
pogodnoj prostoriji. Ovi spoljni, fizikalni uslovi treba da deluju jednostavno, nenametljivo i smirujuće. No bez
obzira na izvesne razlike u fizičkim pogodnostima u kojima se razgovor vodi, bitno je da se intervju uvek odvija na
istom mestu, pod relativno sličnim uslovima i da ih vodi kliničar sa iskustvom. Prema tome, intervjuer i uslovi
ostaju isti a slučajevi se menjaju. Zbog toga možemo reći da intervju nije samo razgovor, već više od toga, to je
kompleksna međuljudska relacija koja dopušta sistematsku opservaciju u standardnim uslovima. Naravno, i ispitanik
opservira kliničara, međutim, metodološka prednost je na strani intervjuera jer on upravlja razgovorom, manipuliše
situacijom, a uz to on može da uporedi ponašanje ispitanika sa ponašanjem mnogih drugih koje je posmatrao na
istom mestu, u istoj ulozi i koje je izlagao istim ili sličnim pitanjima.
Posmatranje kao psihodijagnostička tehnika primenjena u uslovima studije slučaja intervjuom ne može se strogo
odvojiti od sadržinske i formalne strane razgovora. Naprotiv, u praksi se traži i jedno i drugo, to jest posmatranje
treba da pruži određene informacije o ponašanju i ličnosti, koje mogu biti i same po sebi važne, ali istovremeno traži
i povezanost govornog i negovornog ponašanja. Ipak, polazna pozicija sa koje se vrši posmatranje u načelu je nešto
posebno. Posmatranje polazi od pitanja: šta će učiniti posmatranik tokom intervjua koji je zapravo susret dve osobe
koje imaju različite uloge i oprečne pozicije u toj situaciji? Svakako, njihovo ponašanje postaje međusobno
uslovljeno i ono mora da prođe kroz određene stupnjeve procesa upoznavanja, zauzimanja stava, ispitivanja, opiranja, sporazumevanja ili odbacivanja, dakle kroz jedan dinamičan proces međuljudske interakcije. U svemu tome,
shematski svedeno, učestvuje s obe strane ono što je kod oba partnera relativno trajno i uslovljeno njihovom
prethodnom biografijom i razvojem, dakle ličnosti i njihova pripremljenost za tu vrstu profesionalnog susreta, što
ćemo nazvati ulogom. Obe strane koje se opserviraju na neki način su pripremljene da vide onu drugu osobu na
određeni način, a istovremeno ulaze u tu situaciju sa nekim repertoarom onoga što će pokazati.
158
l
Veoma je pogrešno govoriti da kliničar posmatra slučaj, kao što je pogrešno kada se tvrdi da profesor posmatra
učenika. On to čini, ali istovremeno i sam biva posmatran. Realno gledano, obe strane „razmenjuju" poruke i
njihovo ponašanje (što je „predmet" posmatranja ove druge) je dobrim delom određeno onim što su zapazile kod
druge. Zbog toga, ako ispitanik oseća daje loše primljen, da mu ne veruju, da ga omalovažavaju u toku intervjua, on
će odgovoriti na to, verbalno ili neverbalno, svojim držanjem. Tako, može da se desi da kliničar posmatra ono što je
svojim stavom izazvao kod ispitanika. Neuravnoteženi i bolesni pojedinci skloni su pogrešnim procenama, posebno
međuljudskih odnosa, i zbog toga će oni, možda, pogrešno protumačiti ponašanje kliničara, gledajući u njemu
pretnju, verovatno bez osnova. Opservacija je dinamičan proces, koji ne služi samo zato da se statično registruju
određeni aspekti ponašanja ispitanika već i kao pomoćna metoda malih eksperimenata sa psihološkim odnosima.
Naime, ako kliničar, koji se relativno uniformno ponaša prema svim pacijentima, zapazi da osoba sa kojom
razgovara ima držanje uplašene, ili ugrožene, ili revoltirane individue, on može da izvrši određen manevar da bi
proverio da li se radi o prolaznom nesporazumu, krivom shvatanju, čiji je razlog u neposrednoj situaciji, ili je u
pitanju nešto što predstavlja relativno trajno obeležje ponašanja.
Moglo bi se reći da kliničko posmatranje ima tri bitne premise. Prva se odnosi na to da se posmatranje odvija u
standardnim uslovima, usled čega je uočavanje odstupanja u ponašanju olakšano. Druga je premisa daje čovek u
permanentnoj komunikaciji sa sredinom, pri čemu je neverbalno ili ekspresivno ponašanje jedan od najvažnijih
kanala. Treća je premisa da neverbalno, ekspresivno ponašanje, i pored svoje uslovljenosti situacijom, skoro uvek
ima karakteristike koje govore o ličnosti ili o vrsti poremećaja.
O tome daje jedna od osnovnih metodoloških pretpostavki na kojoj bazira vrednost kliničke opservacije ta da se
odvija u standardnim uslovima i na relativno ustaljen način, već smo govorili. Postavka o tome da je čovek u
permanentnoj komunikaciji sa sredinom izgleda veoma verovatna. Može se reći da čovek samo povremeno govori,
ali zato neprekidno nešto saopštava. Mnogobrojne studije pokazuju da odevanje, držanje tela, mimika, nesvesni
pokreti, način sedenja, igra prstiju, disanje, širenje ženice, pokreti usana ili ramena govore svojim posebnim,
nemuštim jezikom. Govor i neverbalna ekspresija nemaju isti stepen razgovet-nosti, ali se svaki od tih „kanala
komunikacije" mogu razumeti. Čak i ako ne umemo da objasnimo na koji znak ili kombinaciju znakova neverbalnog
izraza mislimo, mi ipak možemo razumeti taj opšti govor tela.
Ilustracije radi može se navesti značaj odevanja i frizure, što je po ekspere-sivnosti povezano. Odevanje ne služi
samo kao zaštita tela već je ono i svojevrstan izraz stava i potreba ličnosti iskazan drugim ljudima. Odećom se
manifestuje kome sloju društva želi neko da pripada i koliko važnosti pridaje pitanju svog statusa u toj grupi. Odeća
nije samo ambalaža, ona je i simbol statusa sa kojim se identifiku-jemo. Preobražaj koji se doživljava promenom
garderobe ukazuje na to da naš izgled menja u nekoj meri i telesnu shemu. Nije dovoljno reći da odeća pokriva naše
intimne delove (ili ih bolje ističe), već tome valja dodati da naša intimna osećanja, nesvesnim procesima, obuhvataju
i našu odeću. Ocenjivanje ljudi po
159
odeći može biti konvencionalno i izraz nedostatka dubljih merila, ali odevanje ima i nesumnjivu dublju psihološku
osnovu koja ulazi u domen socijalne komunikacije. Doduše, odevanje ne iskazuje jasno da li je ono što vidimo
ličnost kakva jeste ili kakva bi želela daje drugi vide. S druge strane, odevanjem se može izraziti i kakvi ne želimo
biti. Osoba koja demonstrativno odbacuje svoj „identitet prošeka", svoju pripadnost većini društva, čije vrednosti
prezire, daće svom izgledu nekomformističku formu, zapustiće svoju spoljašnost, ili će se odevati ekscentrično.
Posmatranje u okviru studije slučajeva može da se uporedi sa položajem pilota ispred table sa instrumentima sa
mnoštvom dugmadi, poluga i još više raznih pokazivača. Ponašanje ispitanika praćeno je kretanjem mnoštva signala
preko kojih je on u kontaktu sa okolinom i samim kliničarem. Jedan deo „snopa signala" kliničar prima vizuelno,
posmatra njihovo javljanje, intenzitet, promene pod različitim uslovima i najzad usklađenost ili opšti kvalitet.
Nekada se desi da samo jedan signal prelazi granicu nonnale, na primer, ispitanik deluje uredno i vrlo sabrano, ali s
vremena na vreme ponavlja jedan isti pokret: skida naočare i vraća ih. U drugom slučaju nijedan pojedinačni
pokazivač ne odstupa mnogo od nor-male, ali je sve skupa lošeg kvaliteta. Već samim tim što je izrazna
komunikacija mnogostruka, broj kombinacija je vrlo veliki. Na današnjem nivou psihološke i psihijatrijske nauke
nisu sve moguće kombinacije vizuelnih izraza ličnosti proučene, klasifikovane i rastumačene. Kako mi u
svakodnevnom životu povezujemo te znake u smisaone celine? Izgleda da to činimo iskustveno i nesvesno, tako da i
oni koji spadaju u dobre procenjivače na temelju vizuelnog posmatranja ponašanja nisu u stanju da objasne kako to
čine. U jednom eksperimentu prikazan je nemi film o ponašanju nekolicine osoba grupi studenata psihologije.
Studenti su dobili zadatak da na osnovu posmatranja ocene osobine ličnosti sa filma. Posma-trači studenti bili su
podcijeni u dve grupe. Jedna grupa je pripadala istom staležu i kulturi kao i filmovani likovi, a druga nije. Međutim,
ova druga grupa studenata prethodno je slušala jedan kurs o ekspresivnim karakteristikama i značenju mimike i
gestova, dok prva grupa nije. Kada su upoređeni rezultati, pokazalo se da su oni posmatrači koji su dobro poznavali
mentalitet i obličje i običaje kraja iz koga su poticali posmatranici imali više uspeha nego oni drugi koji nisu
poznavali mentalitet već uopšteno značenje izolovanih znakova.
Analogija načina korišćenja podataka dobijenih opservacijom između kliničara i drugih procenjivača može da se
protegne dosta daleko. Razlike koje pak postoje proističu iz sistema klasifikacija kojima se služe kliničari. Poznato
je naime da mnoge grupe psihijatrijskih bolesnika imaju svoj specifičan način ponašanja dostupan vizuelnom
posmatranju. Polazeći od tih znanja, opservacija kliničara više nije „raštrkana", već naprotiv određena, usmerena na
otkrivanje poznatih grupa znakova. Tu nije bitno da u konkretnom slučaju kliničar uoči sve izrazne karakteristike
„tipično neurotičnog" ili „tipično shizofrenog" ponašanja. Dovoljno je da uoči samo nekoliko najvažnijih osobina.
Najzad, može da se postavi pitanje o opštoj vrednosti posmatranja u sklopu studije slučaja. Bilansna ocena bi bila
nepotpuna ako bismo izgubili iz vida da kod
160
mnogih bolesnika psihijatar mora pokloniti veće poverenje onome što slučaj govori. Osim toga, posmatranje je
tehnika koja može da uključi daleko veći broj neprofesionalnih saradnika u proces praćenja bolesnika nego bilo koji
drugi pojedinačni način. Naime, bolesnik se može posmatrati pennanentno celog dana, stoje nezamisliv zahtev za
bilo koju drugu metodu. Takođe, posmatranje može da obuhvati, osoblje, druge bolesnike, rodbinu, prijatelje ili
susede. Iz ovoga se vidi daje broj posmatrača čije se ocene mogu uzeti u obzir, kao i raznolikost situacija i uglova
posmatranja tako veliki i raznovrstan da po tim potencijalima ovoj tehnici nema ravne u kliničkoj psihologiji, tj.
metodologiji. Razume se, to ne znači da tehnika posmatranja nema i nedostataka. Dovoljno je ako se podsetimo da
ono što je u ponašanju vidljivo, dakle dostupno posmatranju, ne mora biti bezuslovno najvažnije sa gledišta
dijagnostičke ili naučne procene ličnosti. Štaviše, vidljiva strana ponašanja, upravo zbog svog komunikacionog
karaktera i okrenutosti prema socijalnoj sredini, može biti izraz odbrane ličnosti i maska kojom se pokrivaju
neprihvatljiva htenja i osobine. Iz ovih razloga posmatranje može biti više nego jedna od najvažnijih pomoćnih
tehnika u sklopu studije slučaja.
EMOCIONALNA INTERAKCIJA U DIJADNOM SISTEMU
Jedna racionalna analiza kliničkog intervjua, sa neizbežno šematskim razdvajanjem elemenata kao što su, na primer,
„kanali komunikacije", može da stvori pogrešan utisak da je intervju situacija, iznutra gledana očima slučaja,
neutralna. Ovakvo uverenje treba odmah odbaciti kao pogrešno; intervju kao socijalna situacija, ima svoju atmosferu
i afektivni kvalitet koji, doduše, nije uvek isti za obe strane učesnice, ali je po pravilu provokativan. Za čoveka koji
je, iz ovog ili onog razloga, morao da se pojavi u ulozi slučaja i da se suoči sa drugim čovekom koji ima neka
izuzetna prava i mogućnosti da deluje, situacija intervjua izaziva napetost i druga uzbuđenja. Njihovo suočavanje se
ne svodi na razgovor (verbalnu komunikaciju) i međusobno posmatranje (vizuelnu komunikaciju), već se razvija u
punom obimu ljudskog susreta, koji je retko kad lišen emocija s obe strane. Klinički intervju ne smemo izjednačiti
sa debatovanjem, ćaskanjem poznanika, isleđivanjem ili ispovedanjem, mada sve ove situacije takođe imaju svoje
„kanale komunikacije". Pojedine faze kliničkog intervjua imaju sličnost sa pomenutim oblicima dijadnog odnosa, ali
to ne znači da su isti. Na kraju, možemo reći da je situacija kliničkog intervjua afektivno provokativna, često za obe
strane, pri čemu one jedna drugu podstiču, no ipak je kliničar obično taj koji ima vodeću ulogu i koji, manipulišući
različitim emocionalnim stimulansima, utiče na govor, ponašanje, mišljenje, osećanje i celovitu ličnost sabesednika.
Ima mnogo različitih razloga zbog kojih situacija intervjua ima emotivnu atmosferu na mahove blisku „visokom
naponu". Ovakav kvalitet ove svojevrsne ljudske situacije, ako je pod razumnom kontrolom intervjuera, može da
ubrza ili isforsira neke procene i reakcije, a to je za dijagnostiku ponekad veoma poželjno dostignuće. U vezi sa
ovim mogu da iskrsnu mnoga pitanja: Kako možemo kon-trolisati ovu situaciju? Da li možemo usmeravati
provokativnu stimulaciju stvorene atmosfere? Da li takva klima intervjua ima terapijsku vrednost ili je čak
11 Psihudijagnostika
161
štetna? Kako se mogu pratiti emocionalne promene u jednoj tako dinamičnoj situaciji?
Otkrivanje emocija, odnosno osobenosti emocionalnog ponašanja slučaja, kao i promena koje se javljaju u toku
intervjua, predstavlja prvorazredni zadatak kliničara. Razlozi nisu samo u kvalitetu emocija. Naime, oni podaci o
ponašanju koji su registrovani za vreme intervjua, a za koje ne znamo kakvim su emocijama bili praćeni imaju
manju uverljivost i pouzdanost od onih za koje to znamo. Naravno, značaj emocija u psihodijagnostici ličnosti i
poremećaja ne svodi se samo na to da preko njih, kao neke vrste „svedoka", merimo stepen pouzdanosti različitih
pokazatelja individualnosti ispitanika.
Tokom intervjua oba učesnika, iako svrsishodno i usmereno, ponašaju se i veoma emotivno. Doduše, iz različitih
razloga, emocije se vrlo često i prigušuju, što s jedne strane stvara različite smetnje u sporazumevanju, a s druge
zahteva od kliničara posebnu veštinu i osetljivost da mu ne izmaknu ovakve cenzurisane sekvence emocionalnog
ponašanja. U pitanju mogu biti raspoloženja, emocije koje prate razgovorom izazvane sadržaje kao i asocijacije. Na
ovaj aspekt intervjua kao trenutka susreta dva čoveka možemo gledati i sa pozicije čuvene izreke: „čovek ponekad
razmišlja, ali stalno nešto oseća". Takode je važno znati da nema psihopatološkog poremećaja koji nije propraćen, ili
možda i izazvan, emocionalnim smetnjama.
Iz tih razloga možemo zaključiti da zapisnik o intervjuu mora da obuhvati ono što je rečeno („dijaloški registar"), što
se vidljivo desilo („registar vidljivog ponašanja") i najzad, koja su se osećanja, kako i kada javila. Tu se može
napraviti poredenje sa tonskim filmom, koje se, uostalom, i koristi kao sredstvo re-gistrovanja ponašanja u naučnim
eksperimentima. Razlika između uobičajenog zapisnika o intervjuu i tonske filmske trake ima. U pogledu rečenog
razlika nije velika, mada tonska traka beleži i jednu važnu stranu govora, kako je nešto rečeno, a ne samo šta. U
registraciji vizuelno dostupnih zbivanja takode je prednost na strani filmskog snimka, jer potpunije i neuporedivo
vernije beleži ponašanje. Međutim, ne postoji aparat koji bi bio u stanju da izvrši snimanje na „trećoj traci", koja je
rezervisana za emocionalno ponašanje. I to je ona bitna prednost snimanja interakcije preko intervjuera, u kom
slučaju je intervjuer „aparat za snimanje emocija".
Kada bismo intervju uporedili sa ostalim psihodijagnostičkim tehnikama, među kojima su mnoge samo
specijalizovani i usavršeni intervju, došli bismo do zaključka da je intervju najbolji poznati način direktnog
dijagnostikovanja emocija. To znači da emocije možemo registrovati na više načina, ali se to većinom čini
indirektno, različitim tehničkim posrednicima ili testovnim pokazateljima. U indirektne načine ubrajamo i procene
na osnovu govornih iskaza slučaja, njegova samoposmatranja, opise i analize toga što oseća ili što je, u određenoj
situaciji u prošlosti, doživljavao. Ova vrsta indirektnog ispitivanja emocija može da bude i vrlo plodonosna kada je
ispitanik obrazovan, hoće da sarađuje, sklon samoposma-tranju, iskren i spreman da „kaže sve", a pogotovu ako
rizikuje da ide i dalje od onog, u otkrivanju sebe, što već zna i što je prihvatio kao sliku o sebi. Naravno, nisu svi
klinički slučajevi takvi, naprotiv, među njima ima vrlo mnogo neobrazovanih ljudi sa vrlo lošim uvidom u sebe i
koji neće da sarađuju.
162
U indirektne načine eksploracije emocionalnog ponašanja spada sve ono što možemo da posmatramo, što ispitanik
iznosi ili čini dok opisuje svoja osećanja. Kako govor tako i ponašanje nekada vrlo uverljivo i uspešno otkrivaju
emocionalne promene i individualne razlike. Naučno proučavanje emocija takode se temelji na podacima dobijenim
preko iskaza, testova i drugih indirektnih načina. Nevolja je u tome što indirektni pristup otkrivanja i proučavanja
emocionalnog ponašanja ima mnogo nedostataka. Iskazima i opisima se ne može pokloniti dovoljno poverenja,
pogotovu kada treba da posluže dubinskom proučavanju emocija ljudi koji su upravo u tome poremećeni. Dosta je
slična stvar i sa posmatra-njem. Ispitanik može da nastoji da onemogući kliničara da ga „pročita", iako time
smanjuje izglede uspešne intervencije. Posmatranik može da glumi nešto što nije proživeo ili da prikrije pravi
kvalitet svojih doživljaja. Takva narušavanja „čiste komunikacije" posebno su česta kada su u pitanju osećanja, a
takve „diverzije" ne moraju biti sasvim svesne.
Naše celokupno ponašanje, pa prema tome i emocionalno ponašanje, odvija se na jedan manje-više ustaljen način.
Pojedinac, prolazeći kroz drugi formativni period, stiče određene kriterijume staje za njega dobro a šta loše, staje
prihvatljivo a šta neprihvatljivo. On takode upoznaje i svoje unutrašnje i spoljašnje, ljudima okrenuto ponašanje, i
sve to dovodi u vezu sa kriterijumima vrednosti i ciljevima svoga ponašanja u budućnosti. On o sebi ima, manje ili
više, čvrstu predstavu koja dozvoljava da odgovori na neku anketu sa naslovom: „Ko sam ja"? „Kako me ljudi
vide"? „Kakav sam čovek za svoju majku"? „Kakav ću biti za deset godina"? Za razliku od većine takozvanih
normalnih ljudi, oni manje srećni, neuravnoteženi, orijentišu se kroz život takvim predstavama o sebi koje ne
odgovaraju njihovim stvarnim htenjima, osećanjima i impulsima. Takva stanja karakteriše „smanjeni uvid" u sebe.
Ovo je takode jedan od krupnih razloga zbog kojih niti možemo da se oslanjamo na iskaz slučaja o njegovim pravim
osećanjima, niti možemo steći jasan sud posmatrajući ga ili ispitujući ga u veslačkim uslovima.
Najteže je identifikovati takozvana nesvesna osećanja, o kojima smo maločas pisali, i takozvana ambivalentna
osećanja. U oba slučaja se obično dešava da ispitanik sam, spontano o tim osećanjima ne može ništa reći. On sebe
iznutra doživljava kao da se takvo „nesvesno osećanje" u njemu i ne javlja. S druge strane, mogu se osećanja u
ponašanju ispoljiti iako ih slučaj u sebi ne doživljava. Takav nesklad je mogućan, ali i suprotan, sa istim značenjem:
ispitanik iskazuje osećanje koje spolja uopšte ne može da zapazi. Kod ambivalentnih osećanja, koja nisu retkost u
kliničkoj populaciji, dešava se da ispitanik prihvata samo jedan deo (ja volim svoju majku), ali ne prihvata drugi deo
svog afektivnog stava prema istoj osobi (ja mrzim svoju majku). Registrovanje osećanja i promena ili dinamike
osećanja ne može se osloniti samo na indirektne načine.
Šta će se desiti ako se dve osobe sretnu u jednoj posebnoj situaciji koju karakteriše atmosfera afektivne stimulacije,
od kojih je jedna uznemirena i emocionalno rastresena, dok je druga tolerantna, osećajna ali ipak distancirana i
staložena? Ako taj odnos posmatramo samo sa gledišta emocionalnog ponašanja, konstatovaćemo da će kliničar
nastojati ne samo da razgovara, posmatra i intelektualno prati ispitanika nego da ga i oseti. Posle nekog vremena,
kada prođe početna
163
napetost i faza neusklađenosti, emocionalne reakcije kliničara počinju da odgovaraju emocionalnim izrazima
slučaja. To se dešava bez neke precizne svesne odluke. U jednom istraživanju preko poligrafa (elektronskog aparata
koji istovremeno beleži fiziološke osobenosti disanja, srčanog ritma, znojenja i eventualno moždane električne
aktivnosti) beleženi su znaci emocionalnog ponašanja kliničara i ispitanika u procesu intervjua. Tako je utvrđeno da
nakon jednog kraćeg početnog perioda nesklada nastupa jedan drugi period u kome su fiziološke promene
sabesednika gotovo jednake i sinhronizovane. Ovo pokazuje da između učesnika intervjua dolazi do emocionalno
organizmičke rezonanse. Ukoliko je kliničar otvoren, osetljiv i uviđavan, utoliko ima više šanse da oseti drugu
stranu oslanjajući se samo na svoje emocionalne reakcije.
Američki psiholog Murrav je dokazivao daje najneposredniji način otkrivanja osecanja neke osobe uživljavanje ili
empatija. Iz naučnih i didaktičkih razloga prisiljeni smo da se opredelimo za razbijanje i analizu celovitih procesa.
Pri tome može da se desi da delovi, elementi procesa postanu jasniji, a da se izgubi značaj celine. Kada smo suočeni
sa nekom osobom u jednom procesu ljudskog komuniciranja, mi u tome ne učestvujemo po sistemu čulo po čulo već
kao celovite ličnosti. Mi dopuštamo da nas kazivanje i ponašanje te osobe ponese, mi se uživljavamo u njen položaj.
U ovome nam pomaže to što u njemu, u onom što govori, čini ili oseća, prepoznajemo nešto svoje, želje, htenja ili
asociramo prošlost. U toj fazi kao da dolazi do poistovećenja, mi proživljavamo ulogu za koju tekst i režiju daje naš
sabesednik. U tom praćenju mi se više ne oslanjamo na ono što čujemo ili vidimo, već na ono što osećamo. Razume
se, nekada je to vrlo lako ostvarljivo do kraja, a nekada opet ne možemo da pratimo, uživljavanjem, šta se zbiva u
onoj drugoj osobi. Empatičko praćenje pojave i dinamike emocija u situaciji intervjua najbliže je direktnom
dijagnostikovanju emocija. Svakako da i empatija ima svoje granice i nedostatke što je razlog da ona ne može biti
sama dovoljna. Pre svega neko ko dobro glumi može da izazove empatičko ponašanje druge strane, što znači da ono
što intervjuer oseća nije uvek srazmerno tome šta zaista oseća posmatranik. Osim toga ima ljudi koji se vrlo
spremno uživljavaju, vrlo brzo stupaju u empatički odnos, dok je kod drugih obrnuto. Najzad, onaj koji pokušava da
neposredno oseti doživljaje druge osobe pomešaće svoje i njegovo, tako da će efekat biti donekle projekcija osecanja
i ličnosti intervjuera. Izlaz iz ove opasnosti može da se nađe ako se kliničar podvrgne nekoj vrsti obuke ili psihoterapije koja će povećati njegov uvid u sebe. Povećani uvid omogućuje mu da bolje kontroliše svoje sklonosti i
projekcije i time da se koristi empatijom sa više po-verenja.
AUTORITET I VODSTVO U DIJADNOM SISTEMU: DIREKTIVNII NEDIREKTIVNI INTERVJU
Intervju je vrlo živa, dinamična i zato promenljiva forma komunikacije za koju bi se moglo reći da je onoliko
raznolika koliko ima intervjuera i slučajeva. Međutim, kroz sve te promene provlači se nekoliko konstanti koje
omogućavaju da o kliničkom intervjuu razmišljamo i sudimo. Tako, na primer, bez obzira na svu
164
raznolikost, uloge učesnika intervjua su dosta određene i međusobno razgraničene. Podela uloga je pravilo kliničkog
intervjua o kojem se ne diskutuje, nešto što se prihvata kao conditio sine qua non. Bez obzira na socijalni položaj,
obrazovanje, inteligenciju ili druge vrednosti, čovek koji dolazi kod kliničara na intervju postaje „ispitanik",
„slučaj", „pacijent", dakle prihvata jednu ulogu koja je po definiciji podređena i zavisna od uloge intervjuera,
kliničara ili doktora. U relaciji tih uloga postoji apriorna podela na starije i mlađe, moćne i slabe, onog koji traži i
onog koji daje ili nagrađuje, onog koji pita i onog koji odgovara. Ukratko, između uloga učesnika u situaciji
intervjua postoji oštra hijerarhijska podeljenost.
Ovakva bazična postavka o odnosima učesnika u intervjuu donekle je mo-difikovana okvirom psihoanalitičkog
pristupa. Naime, u toku psihoanalitičkog intervjua pacijent dobija sukcesivno sve veću samostalnost u usmeravanju
razgovora, u izboru teme, a donekle i u traženju razloga svojim smetnjama. Međutim, čak i kada je ovladao
tehnikom slobodnih asocijacija i spontanog usmeravanja sopstvene ideacije, pacijent ostaje podređen autoritetu
psihoanalitičara, koji raspolaže pravom arbitraže i tumačenja ili interpretacije. Drugim recima, i pored veće slobode
i spontanosti koju pacijent u psihoanalitičkom odnosu ima u poređe-nju sa pacijentom u rutinskom kliničkom
susretu, taje sloboda dirigovana. Slučaj koji se nalazi na psihoanalitičkom tretmanu ima više slobode, gledano iz
okvira date seanse. No s druge strane, on je manje slobodan od „običnog slučaja", jer je postao zavisan od svog
terapeuta. Razlika između njih je u tome što je autoritet kliničara nametnuo zavisnost i uskraćenu slobodu jednom na
kratki rok, a drugom na dugi rok.
Psiholozi i psihijatri su kao ljudi, kao ličnosti veoma različiti, što nije bez uti-caja na njihovo ponašanje u okviru
uloga. Usled tih razlika jedni će više insistirati na svom autoritetu, na vođenju i usmeravanju ili na pojačavanju
zavisnosti slučaja prema njima (sputavanje na dugi rok), a drugi manje. To isto se odnosi i na toleranciju i druge
osobine koje određuju kvalitet socijalnih i emocionalnih odnosa između uloga kliničara i slučaja tokom intervjua.
Međutim, čak i ako je kliničar veoma neformalan, otvoren i tolerantan, on ne može da odbaci princip hijerarhijske
podele uloga ako ne želi da prekine intervju i pretvori ga u debatni sastanak. Pa čak i ako bi otišao toliko daleko, on
bi zadržao karakterističan ocenjivački stav prema slučaju, posmatrajući ga sa pozicije autoriteta koji je pozvan da
svog sabesednika ocenjuje, okarakteriše, klasifikuje i dijagnostikuje.
Ovakvo strateško načelo podele uloga u okviru kliničkog intervjua naziva se direktivnim. Američki psiholog Rogers
razvio je strateško načelo nazvano nedi-rektivni ili pacijentocentrični pristup, koji je u nizu bitnih momenata
suprotan klasičnom. On je istakao da hijerarhijska podela uloga može da predstavlja kratkoročnu korist ali i
dugoročnu smetnju u procesu osamostaljivanja pacijenata. Nedirektivni način intervjuisanja nalaže da kliničar ne
koristi svoj autoritet, da ne vodi i ne diriguje, već da se ograniči da svojim prisustvom i prijateljskim držanjem
ohrabruje klijenta da sam režira izlaganje svojih problema. Kao što je slučaj sa direktivnim načinom, tako se i kod
nedirektivnog nekima ovaj sistem podele uloga odmah učini prihvatljivim, a drugima treba izvesno vreme da se na
to naviknu i počnu da koriste njegove prednosti.
165
Druga važna karakteristika nedirektivnog pristupa je odbacivanje prava da se slučaj posmatra spolja kao objekt o
kome se sudi. Ovaj stav je tipičan za direktivnu orijentaciju i autoritativnu ulogu, koju mnogi vrlo rado prihvataju.
Stav suđenja takode donosi kratkoročnu dobit za kliničara. Pošto je uspeo da „ugura" pacijenta u neku nozološku
kategoriju, oslanjajući se na bolje ili slabije izražene sklopove simptoma i znakova, dijagnostičar oseća daje nešto
postigao. Međutim, bitno je da pomogne da se ličnost izmeni a ne da se spolja fiksira jedan trenutak u njegovoj
biografiji. A da bi se promena potpomogla, potrebno je razumeti slučaj, a ne klasi-fikovati ga na osnovu delića
njegovog tekućeg ponašanja. Drugim recima, nedi-rektivni pristup ističe načelo da je razumevanje važnije od opisa,
a da se razume-vanje ne postiže posmatranjem već praćenjem doživljaja klijenta.
Treća važna postavka nedirektivnog pristupa zadire u pitanje staje cilj intervjua. Klasični, direktivni intervju vodi se
tako da kliničar što lakše, tačnije i pouzdanije spozna teškoće i karakter problema, dok je slučaj tu da pomogne.
Naravno, u terapijskoj fazi kliničar će koristiti dijagnozu, jer sada on pomaže pacijentu. Nedirektivni pristup ne
pravi razlike između prve, dijagnostičke, i druge, terapijske faze rada. Kao posledica toga već od prvog susreta
klijent se stavlja na prvo mesto, čak i kada je komunikacija samo dijagnostička. Kliničar nastoji da razume
doživljaje klijenta a istovremeno preduzirna određene mere da i ovaj što celovitije uvidi šta zapravo oseća i
doživljava. Ovako poistovećivanje uloga i isticanje slučaja u prvi plan važna je strateška odlika ovog pristupa koji je
zbog toga i nazvan klijentocentričan. Pošto i jedan i drugi pokušavaju da iznutra spoznaju doživljaje klijenta, to
nastojanje iziskuje naročitu tehniku rada.
Dijagnostička tehnika kojom se kliničar služi u nedirektivnom intervjuu zasniva se na prepoznavanju osećanja
klijenta. Kliničar, pošto je upoznao klijenta sa procedurom, rekao mu je da treba da govori o svojim problemima, da
ih sagleda, zauzima posle toga položaj zainteresovanog slusaoca. Dok klijent govori, kliničar pokušava da ga prati,
pri ovome se njegovo interesovanje ne zadržava na logičko--racionalnom značenju iskaza, već na onim osećanjima
koja su iza njih. Povremeno kliničar prepoznaje to osećanje i glasno ga izgovara, kratko i tako for-mulisano da ne
odstupa mnogo od stila klijenta. To vraćanje emocionalnog značenja iskaza naziva se odslikavanje ili odražavanje.
Smisao te operacije je višestruk. Time kliničar pokazuje da prati i razume klijenta, pomaže mu da sastavi ceo lanac
svojih doživljaja; ubacujući „karike koje nedostaju", on doprinosi da klijent rekonstruiše celovitu sliku svoje ličnosti
i identiteta. Pored tih ciljeva klijento-centrični način intervjua omogućava kliničaru da shvati, razume i doživi svoje
pacijente na poseban način koji je suštinski jedinstven i komplementaran u odnosu na sve druge dijagnostičke
metode kojima je zajednički imenitelj pozicija posma-tranja spolja.
Nedirektivni pristup nije stvoren kao alternativa uobičajenom, autoritativnom načinu kliničkog intervjua, već kao
jedna naročita vrsta psihoterapije ili, po Rodžersovoj terminologiji, savetovanja. Kao što često biva, prvobitne
namere autora nisu neizmenljivi zakoni. Praksa je pokazala da nedirektivni intervju može korisno da se primeni u
sklopu studije slučaja, dakle i u dijagnostičke svrhe. Čak i kada kliničar ne namerava da preduzme klijento-centričnu
terapiju, on može da
166
primeni nedirektivni način intervjuisanja, i to sa puno razloga. Zahvaljujući ovakvom prilazu može se očekivati da
stav kliničara postane tolerantmji, da bolje razume pacijenta i da mu ovaj postane prihvatljiviji, što po svoj prilici
neće ostati bez odjeka u odnosima kliničar - pacijent. Možda bi se ovakvom pomeranju pozicije kliničara moglo
prigovoriti da vodi u subjektivnost, zamagljuje oštrinu dijagnostičkih kriterijuma i udaljuje ga od naučne
objektivnosti. Međutim, takvi su prigovori neosnovani. Pre svega, treba imati u vidu da direktivistički stav ne mora i
ne može da se poistoveti sa stavom objektivnosti, naučnosti i nepristranosti. Upravo bolje razumevanje unutrašnjeg
stava pacijenta povećava objektivnost i naučnost i u psihologiji i u psihijatriji, a ne negiranje toga. Najzad, ovaj
odeljak treba zaokružiti konstatacijom da se u savremenom kliničkom intervjuu obično kombinuju oba pristupa.
STA POVEZUJE ELEMENTE:
STAVOVI, PREDUBEĐENJA I OČEKIVANJA
Sadržaj, atmosfera i tok jednog intervjua formiraju se pod uticajem vrlo velikog broja faktora. Niko do sada nije ni
pokušao da ih sve popiše i klasifikuje. Izdvojili smo stavove, očekivanja i predubeđenja zato što oni daju tipične
efekte, koje je relativno lako uočiti, a osim toga se stavovi srazmerno lako mogu modi-fikovati tokom ponovljenih
intervjua.
Stavovi i očekivanja intervjuera isto tako mogu da utiču na intervju kao i stavovi ispitanika. U tom pogledu treba
izdvojiti novopečene i nedovoljno iskusne kliničare čija se veština sastoji u spregu strepnje i zebnje kako će voditi
slučaj, kako će se snaći, da li će uspeti da bude prihvaćen, da li će sačuvati autoritet i slično. Drugi član toga sprega
je obično neki stav ili predstava o ulozi koju kliničar početnik unapred usvaja i pokušava, čvrsto se držeći nje, da
sprovede tokom kontakta. On vrlo često, zbog opisane nesigurnosti i načina obezbeđenja, više pazi na sebe, svoje
postupke i efekte nego što prati šta se zbiva u doživljajima slučaja i kako se odvija ceo kontakt. Ako imamo u vidu
šta se dešava sa jakim emocijama koje nastaju u jednom od učesnika intervjua, shvatićemo da nesigurni kliničar
izaziva nesigurnost i sputanost i kod pacijenta.
Kliničari početnici i priručnici za vođenje dijagnostičkog intervjua imaju jednu zajedničku manu. Ta se mana zove
predubeđenje da postoji „apsolutno dobar" stav koji će uvek i bez obzira na svu raznolikost situacija doprineti
uspešnom okončanju intervjua. Polazeći od takvog predubeđenja ili, recimo, na dugom iskustvu baziranog ubeđenja,
jedan će kliničar uvek i prema svakom biti pažljiv i fin, drugi srdačan, bučan i optimističan a treći distanciran,
oštrouman i hladan. Sasvim je sigurno da će njihovi stavovi biti uočeni i da će se na određen način odraziti na
kvalitet kontakta sa pacijentima. Bez obzira na razlike između ova tri tipa uloga, one mogu izazvati i pozitivne i
negativne odnose i zavisno od toga koliko će se od njih odstupati, odnosno koliko će kliničar biti elastičan i svojim
držanjem adekvatan u odnosu na problem, atmosferu i ličnost konkretnog ispitanika. Mnogi autori koji pišu
priručnike za kliničare bez iskustva preporučuju im da budu „predusretljivi, pažljivi i topli", navodeći daje to
najbolji način i stav,
167
najpovoljnija uloga koju kliničar može da usvoji kako bi imao što više uspeha. Međutim, ni ova uloga, ukoliko se
nameće bez obzira na sve, dakle nediskrimina-tivno, neće sprečiti pojavu neuspeha. Naime, ima takvih ispitanika
koji manje-više nesvesno provociraju okolinu i hoće da isforsiraju određene reakcije prema sebi. Ukoliko druga
strana ne reaguje na njih prirodno, gube poverenje ili nadu da ih kliničar uopšte i može razumeti budući daje
„previše fin". Čak i najplemenitiji ali unapred programirani stav može da izazove neočekivano negativan odraz,
može da bude doživljen kao nerazumevanje i odbacivanje.
Dolazak kliničaru nije nešto što se ljudima dešava svakodnevno, pa je zato razumljivo da se ispitanici na izvestan
način za to pripremaju. Ukoliko nisu ranije bili intervjuisani, oni će tu mentalnu pripremu izvršiti sa manje realnih
elemenata. Jedan od presudnih činilaca u ovakvom planiranju je predstava koju slučaj ima o kliničaru. Za jednu
vrstu ispitanika kliničar je osoba sa neobičnim osobinama i moćima. Pošto je prihvatio ideju o kliničaru kao
„čudotvorcu", pacijent prilazi intervjuu sa odgovarajućim očekivanjima. On zamišlja da je dovoljno ako „umilostivi"
kliničara skrušenim ili sličnim držanjem, ako mu povlađuje ili ga sluša. Takvim držanjem ispitanik nastoji magijski
da navede kliničara da svoju moć upotrebi za rešavanje njegove boljke i problema. On, međutim, ne uviđa značaj
prave saradnje, poverenja i međusobnog infonnisanja, jer veruje da kliničar sve zna, ili će lako doznati sve što mu je
potrebno, samo ako se potrudi, i to bez ispitanikove aktivne saradnje.
Druga vrsta slučajeva, vođena određenim nesvesnim pobunama, pristupa intervjuu sa očekivanjem da pridobije svu
pažnju, brigu i staranje koje kliničar kao čovek i stručnjak može da pruži. Za razliku od prvog tipa, ovaj drugi tip
pacijenta aktivno nastoji da osvoji kliničara. U tom cilju on dramatizuje svoje tegobe i nemoć, naglašava svoje
„beskrajno poverenje" u stručnost, mudrost i čovečnost lekara ili mu pak poverava detalje svoje biografije koje
nikome ranije nije saopštio. Ukoliko kliničar pokaže razumevanje i prihvatanje, ispitanik će uzvratiti pokušajem
vezivanja i formiranjem jake zavisnosti. Ukoliko pak ne naiđe na prihvatanje, javiće se osećanje odbačenosti tegoba
i potražiće drugog lekara.
Treća vrsta ispitanika najviše se sreće među obrazovanim ljudima, mada to nije uvek tako. On dolazi kliničaru,
kratko mu opiše svoje tegobe, uz vidan napor da upotrebi stručne termine. Odmah zatim ispitanik prelazi na drugu
fazu i počinje da analizira i tumači svoje probleme sa stanovišta neke pročitane knjige, psihijatrije ili psihološke
teorije. Uporedo sa tim pomalja se i treća faza pacijent pokušava da zapodene diskusiju o svom slučaju sa
kliničarem i uvlači ga u stručnu polemiku. Ono što nas može zaista impresionirati kod tih „učenih bolesnika" to je
pojava veoma oštrih i dubokih uvida koja se mestimično ističe u njihovoj bujici.
Četvrta vrsta stava najčešća je među onim pacijentima koji se obraćaju kliničaru zbog nekog problema koji ima
sasvim određene porodične, administrativne ili pravne implikacije. Takav slučaj pristupa intervjuu sa jasnom
namerom da pridobije kliničara za svoj stav, pa čak i da ga iskoristi kao svedoka u razrešavanju problema. On u
kliničaru vidi čoveka od autoriteta koji će suparničkoj strani: njegovoj ženi, tašti, rukovodstvu preduzeća ili sudu
potvrditi da je on, slučaj, dobar, valjan, ispravan ili čist kao suza. Sasvim je jasno, budući daje
168
problem oštro formulisan već daleko pre nego što je do intervjua došlo, ispitanik i ne namerava da leci sebe,
promeni sebe, već da nametne svoje rešenje drugima, susret sa kliničarem ne može da donese očekivani rezultat.
Najzad, jedna od čestih kategorija stavova sreće se medu onim ispitanicima koji osećaju da njihovi, već ranije
preldoženi i preduzeti napori nisu uspeli da razmrse konflikt i donesu olakšanje, ali istovremeno im vrlo teško pada,
zbog osećanja samopoštovanja, da pomoć potraže od profesionalaca: psihijatra, psihologa, ili lekara. Ova
ambivalencija uglavnom se negativno odražava na tok i atmosferu prvog intervjua. Međutim, ukoliko je kliničar
taktičan i umešan, taj se konflikt razrešava već pri prvom susretu, tako da pacijent postaje smireniji i može, u
saradnji sa kliničarem, da isplanira jedan terapijski program koji će razrešiti one dublje probleme.
Stavovi, predubedenja i očekivanja predstavljaju akcione faktore intervju ponašanja, jer ga usmeravaju prema
unapred postavljenim ciljevima. Osobe kod kojih su navedene vrste stavova veoma jake dovode kliničara pred
dilemu: da li da raščisti zablude slučaja, odmah na početku intervjua, ili da pokuša uprkos njima da završi
dijagnostičku eksploraciju. Odluka će svakako zavisiti od individualne konstelacije pacijenta. U jednom slučaju je
dovoljno da kliničar ograniči svoju kompetenciju pa da ispitanik odustane, potraži „boljeg doktora" ili razmisli o
drugom rešenju. U drugom slučaju razjašnjenje će biti potrebno da bi pacijent izmenio svoj stav i omogućio
zajedničko traganje za prvim problemima i izvorima teškoća. Upravo ovo poslednje pokazuje koliko je u praksi
tanka nit koja razdvaja dijagnostički intervju od terapijskog, zapravo, koliko je teško kruto primenjivati pravilo:
prvo dijagnoza pa terapija. Isprepletenost ove dve, dijagnoze i terapije, može da ima i obostrano korisne efekte. Iz
prethodnih primera vidimo da sprovodenje eksploracije ponekad iziskuje menjanje stavova, nekada već na početku,
a menja-nje stavova je već terapijska akcija. S druge strane, proces menjanja i procenjeni kapacitet menjanja ličnosti
predstavlja dragoceni dijagnostički podatak. Jer, najzad, dijagnostička procena ličnosti koja ne obuhvata i kapacitet
učenja, menjanja, i predviđanja koja se na to odnose, ne može pretendovati na visoku ocenu.
FAZE INTERVJUA
Kao i kod običnih, svakodnevnih susreta između dva nepoznata čoveka koje može da sastavi slučajnost ili
zajednički interes, tako i klinički intervju može da ima veoma različite tokove, atmosferu i završetak. Nekada takav
susret prolazi na jedan bezličan, šematičan način a da učesnici i ne osete da se nešto desilo, dok je u drugom slučaju
intervju događaj koji donosi nešto novo.
Manje-više je pravilo da intervju počinje u atmosferi neodređene napetosti. Kliničar i slučaj su potpuno stranci, ali
oni istovremeno imaju i drugačije uloge, koje nagoveštavaju događaje koji će slediti. Uloga kliničara je da na
čovečan način sasluša bolesnika i da mu pruži pomoć bez štetnih posledica. Istovremeno kliničar nastoji da
bolesniku nametne ulogu „dobrog slučaja", koji će mu maksimalno pomagati u dijagnozi i terapiji. Sa svoje strane,
pacijent može da ima daleko raznovrsnije aspiracije, koje se protežu od toga da navode psihologa da prihvati
169
ulogu „dobrog kliničara", pa sve do želje da ga ovaj ostavi na miru. Ova početna napetost zatim polako nestaje.
Ukoliko se intervju više udaljava od početka, utoliko učesnici dobijaju jasniju predstavu o tome šta mogu očekivati
od sebe i od onog drugog.
Intervju nosi sa sobom izvesne opasnosti psihološke prirode. Ukoliko je slučaj ambivalentan, nepoverljiv, utoliko
više može da strepi od ambicije kliničara da ga razobliči, „pročita" ili da otkrije u njemu nešto čega se pribojava.
Ovaj, nazovimo ga srednji deo intervjua, kada su već ocrtani obrisi problema, najbliži je onome što se u literaturi
naziva dramski zaplet. Ne postoji čvrsta shema po kojoj bi se mogao sa sigurnošću odrediti početak i kraj ovog
dramskog jezgra, ali to približno nastaje kada kliničar prelazi sa taktike prikupljanja podataka ili nedirek-tivnog
praćenja na proveru i proširenje eksploracije.
U ovoj, srednjoj fazi intervjua, nastaju u najvećoj meri svi oni fenomeni kojima su se istraživači ove vrste ljudskog
odnosa najviše i bavili: pojava anksioznosti, ćutanja, otpora i agresivnosti. Nesvesna dinamika intervjua uvek se
manifestuje u ovim oblicima i zbog toga im kliničari i pridaju poseban značaj. Ukoliko znamo kako, kada i gde su se
pojavili anksioznost, ćutanje, otpor ili agresivnost, onda već prilično znamo i o nesvesnoj dinamici onog dela
biografije pacijenta koji je intervjuom tematski eksplorisan. Anksioznost može da se javi u bilo kojoj fazi susreta.
Oblici manifestacije takođe mogu biti veoma raznoliki i individualno specifični. Njeno javljanje govori nam da smo
„napipali" neki konflikt ličnosti koji je nerazrešen i po tome predstavlja izvor smetnji. Ćutanje je fenomen koji može
imati veoma različito značenje. Na jednom kraju se nalazi prazno ćutanje, koje se javlja kod teških bolesnika čije su
asocijacije iznenada blokirane i pri tome imaju doživljaj praznine, kao daje sve stalo. Idući od te vrste ćutanja ka
suprotnom kraju možemo izdvojiti veoma veliki broj stupnjeva ili kvaliteta ćutanja kojim se nešto ipak saopštava.
Pacijent može da začuti jer neće da iskaže svoju asocijaciju ili iznese svoj stav, komentar ili protivljenje kliničaru.
On će da ćuti kada je ljut, zbunjen ili sasvim nemoćan i čeka. Međutim, postoje i produktivna ćutanja, tokom kojih
se neki nejasni uvidi postepeno kristalizuju i priprema se pozitivan obrt u stavu ispitanika. Zbog toga je kliničar u
delikatnoj situaciji kada treba da odabere način na koji će reagovati na tišinu. Otpor pacijenta nije retka pojava u
toku intervjua. Do pojave otpora može da dođe kada pacijent oseti da ga kliničar ne podržava, da sumnja u njegovu
iskrenost ili mu se učini da psiholog pokušava da mu nametne svoj stav. Pojava verbalne agresivnosti u situaciji
kliničkog intervjua zaista nije neka retkost. Štaviše, neki pacijenti mogu biti toliko preplavljeni srdžbom da se
razgovor sa njima zapravo svodi na terapiju rasterećivanja. Međutim, takve slučajeve lako ćemo poznati po
ekstremnom ponašanju bez neke naročite stručnosti i veštine. Daleko je teže, ali i zanimljivije, posmatrati agresivnoverbalno ponašanje tamo gde nema sirovu jednostavnost već se ispoljava indirektno, mestimično ili mimo uvida
ispitanika. Praćenje i analiza verbalne agresije u razgovoru sa kliničarem može da nam rasvetli mnoge važne
pojedinosti o specifičnosti emocionalnog ponašanja slučaja. Jedan od osnovnih problema sa kojim se ovde
susrećemo, jeste kontrola situacije i samog kliničara kao potencijalnog izazivača agresije ispitanika.
170
Završetak intervjua, koji počinje bilo iscrpljivanjem teme koja je bila određena za taj susret, bilo najavom kliničara
da je vreme isteklo, obično provocira promenu stava ispitanika. U slučaju kada je intervju bio tegoban i neprijatan,
nagoveštaj kraja može da izazove primetno olakšanje u držanju pacijenta. Pojava opuštenosti i zadovoljstva u
momentu prelaska na završnu fazu predstavlja poruku pacijenta o tome šta je osećao tokom razgovora. Nekada opet
nagoveštaj kraja može kod ispitanika da pokrene osećanje neispunjenosti ili straha da će propustiti šansu i tada može
nastupiti pojava poznata kao „ispovest na vratima". Mada je već ustao od stola, za kojim je očito izgovarao tekst koji
nije bio onaj pravi, pacijent ubrzano prelazi na „ono glavno" i otvara se. Bez obzira na vrlo velike individualne
razlike u uspostavljanju interpersonalnog komuniciranja sa kliničarem i toka te komunikacije, sam završetak nalaže
da idući korak mora biti definisan. To, u stvari, znači da će kliničar u datom momentu završiti intervju, ako je to
potrebno zakazaće naredni, a u svakom slučaju će reći u čemu se sastoji, po njegovom mišljenju, idući korak.
INTERVJU U SASTAVU STUDIJE SLUČAJA
Studija slučaja, psihijatrijska ili psihološka, jeste jedan širok, eksplorativni metodološki okvir koji povezuje mnoštvo
različitih socijalnih, psiholoških i medicinsko dijagnostičkih tehnika. Relativnu vrednost intervjua treba tražiti i
odrediti u takvom sastavu. Ovakvo gledište se zasniva na činjenici da u svakodnevnom radu ove različite tehnike
služe rešavanju zajedničkog cilja: uspostavljanju dijagnoze poremećaja ili proceni ličnosti slučaja.
Istorijski gledano, opservacija i intervju su bez premca najstarije tehnike u čitavoj grupi. Ova istorijska prednost
gubi nešto od svog sjaja ako se podsetimo da su metode koje su kasnije nastale stvorene upravo zato da bi direktno
ili indirektno, dopunile i ispravile slabosti intervjua. Ovo, sjedne strane, svedoči o povezanosti savremenih
psihodijagnostičkih skupina i intervjua, dok s druge strane broj tih dopunskih tehnika kao da odražava sumu slabosti
najstarije medu njima. Nije potrebno previše tražiti argumente i dokaze o nedostacima intervjua. Subjektivnost,
nepouzdanost, neravnomerna osetljivost tog „instrumenta", teškoće da se dobijeni podaci i rezultati kvantifikuju i
objektivno analiziraju samo je deo nedostataka o kojima govorimo.
Izvestan broj psiholoških testova i drugih tipova instrumenata stvoren je sa ambicijom da ukloni „starog grešnika",
intervju, i da posluži kao preciznije naučno merilo ponašanja. Treba imati u vidu da kada se u psihologiji napada
metodološki subjektivizam, onda pod tim izrazom kritičari misle na intervju i opservaciju. Ne može se poreći da su
konstruktori novih vrsta psihodijagnostičkih instrumenata stvorenim tehnikama, u ponečem doista nadmašili
intervju. Međutim, ova superiornost gotovo nikada nije bila ista za kognitivnu i konotivnu stranu ličnosti. Testovi
sposobnosti su zaista i objektivniji, valjaniji i pouzdaniji načini procene inteligencije i drugih mentalnih sposobnosti
od slobodne procene istih osobina. U ocenjivanju motivacionih, emocionalnih i psihopatoloških strana ličnosti
prednost psihometrijskih instrumenata nad intervjuom, negde se javlja a negde i gubi, dok je u celini taj odnos
vrednosti drugačiji.
171
Zbog veoma velikog broja modifikacija, oblika i sadržaja, načina primene, svrhe korišćenja, uslova rada i drugih
faktora, nemoguće je dati uopštenu ocenu relativne vrednosti intervjua u odnosu na ostale psihodijagnostičke
instrumente. To bi bilo isto kao kada bismo odgovarali na pitanje: staje bolje, traktor, automobil ili avion. Doduše,
poređenje nije sasvim nemoguće zbog ni/a zajedničkih elemenata kao što su brzina, cena, potrošnja itd., ali svako
određivanje njihove relativne vrednosti mimo činjenice da sva tri tipa prevoznih sredstava imaju specifičnu namenu
i svrhu bilo bi nepotpuno i donekle besmisleno. Drugim recima, ovde nije ni moguće ni potrebno utvrditi opštu
hijerarhiju vrednosti. Namesto toga korisnije je da se odnosi medu psihodijagnostičkim tehnikama razmatraju tako
što ćemo nastojati da utvrdimo kada, gde i kako treba kombinovati ove tehnike da bi zajednički efekti bili optimalni.
Namesto veslačkog rivaliteta među njima, treba tražiti empirijski opravdane forme komplementarnosti.
Sa današnje tačke gledišta nepojmljivo je da su sredinom četrdesetih godina neki psiholozi u psihodijagnostici
koristili bateriju tehnika bez intervjua. Američki psiholog Rapaport je opisao rezultate svojih istraživanja koja su
vođena na takvoj osnovi. Mada su ti rezultati predstavljali doprinos nauci u celini gledano, takva je praksa
napuštena. Doduše, kada ciljevi rada nisu rutinski, kada na prvom mestu ne stoji potreba da se pomogne pacijentu,
već naučno-istraživački zadatak, onda je odvajanje intervjua od ostalih vrsta tehnika i instrumenata svakako korisno.
Izdvajanje i suprotstavljanje intervjua drugim tehnikama u izvesnim slučajevima predstavlja način da se odgovori na
pitanje: Da li je instrument X vredan napora i vremena i da li ga treba priključivati postojećoj grupi dijagnostičkih
postupaka? Da li on može dodati nešto onome što je već dostupno i tako opštim postupcima kao što su intervju,
biografski podaci ili socijalni podaci? Takvo postavljanje problema, koji ima punu opravdanost, daje intervjuu
funkciju kriterijuma.
Mesto i ulogu intervjua u sastavu psihološke studije slučaja razumećemo sledećim razmatranjem. Sve dok razvoj
psihologije i srodnih disciplina ne bude stvorio naučni sistem koji će biti sposoban da zahvati, opiše, klasifikuje i
tumači čovekovo ponašanje na potpuno objektivan način, prisustvo procenjivača ili kliničara biće nužno. Zadaci koji
se postavljaju psihodijagnostici i ostalim pristupima procene ličnosti mogu da se podvedu pod predviđanje i
odlučivanje. Pro-cenjivači i kliničari, kao uostalom, i ljudi u drugim ulogama, spremnije daju svoja predviđanja i
lakše se odlučuju ako veruju podacima na osnovu kojih treba da donesu svoj sud. Takva vera ili uverenost, koja je
bitan faktor sigurnosti u sop-stveni sud i odluku, najjednostavnije i najbolje se postiže u psihološkim disciplinama
neposrednim kontaktom sa čovekom, a u tehničkim disciplinama takozvanim „izlaskom na lice mesta". Budući daje
intervju, među svim postojećim psihodijagnostičkim tehnikama, najpodesniji za uspostavljanje neposrednog kontakta, pa zbog toga i daje najveći stepen poverenja u podatke, najvišu osvedoče-nost, možemo zaključiti daje on prvi
među jednakima.
Pored svih pozitivnih strana intervjua njegove negativne strane se moraju savlađivati pronalaženjem posebnih
psihotehnika i udruživanjem - kombinovane skupine. Nedostaci stvorenih psihotehnika rešavani su traženjem novih
oblika koji su takođe priključivani osnovnom jezgru studije slučaja: posmatranju, intervjuu i
172
biografiji. Ovakav trend doveo je, pedesetih godina ovog veka, do stvaranja predimenzioniranih baterija testova i
tehnika koje su psiholozi rutinski primenjivali ispitujući veoma različite vrste slučajeva na isti ekstenzivan način.
Takva džinovska baterija obuhvatala je, pored jezgra, i po deset ili čak petnaest testova i tehnika. Ispitivanje je zbog
toga dugo trajalo, obrada i zaključivanje je bilo veoma naporno i iziskivalo je veliku sposobnost, a sve to bilo je
veoma skupo. Uprkos svemu ovome, kontrolna istraživanja su pokazala da rezultati makrobaterije nisu bolji od
rezultata manjih ali cilju usmerenih minibaterija. To je usmerilo istraživače ka formiranju baterija sa malim brojem
probnih tehnika, čija je vred-nost proverena u odnosu na znatno uže, specifične grupe problema. Ovakva tendencija
razvoja metodologije pokazuje da ona prati kretanje naučnih saznanja o ponašanju i poremećajima ličnosti koja se
sve više diferenciraju. Savremeno kom-binovane dijagnostičke baterije imaju, pored obavezne jezgrovne trijade kao
opšteg elementa studije slučaja, i po nekoliko tehnika i testova. Ovi nestalni, promenljivi elementi biraju se među
instrumentima koji su posebno osetljivi i pogodni za dijagnostikovanje određene vrste problema: razvojnih teškoća,
smetnji u savlađivanju čitanja ili pisanja, zaostajanja u psihomotornom razvoju, moždanih oštećenja, potencijala
ličnosti za psihoterapiju, klasifikaciju osuđenika za upućivanje na posebne vrste tretmana, rano otkrivanje
shizofrenije i mnogih drugih.
Jedan relativno dug period, koji je obuhvatao sam početak nastajanja kliničke psihologije kod nas, protekao je u
znaku pasivnog prilagođavanja psihologa zahtevima radnog mesta, struke i raznih naručioca usluga. U tom
intervalu, koji je za mnoge još uvek u sadašnjosti i budućnosti, klinički psiholog je razvio svoj posao na pretpostavci
daje dobro što potpunije demaskirati ispitanika i zatim prikazati ga naručiocu u krepelijanskoj i psihodinamičkoj
terminologiji. Suština tako shvaćenog zadatka kliničkog psihologa mogla bi se svesti na sledeće:
a) obaviti naučnu špijunažu u korist naručioca,
b) prihvatiti da je naručilac dobar, pametan itd.
c) treba voleti slučaj, razumeti ga, itd.
d) slučaj treba demaskirati i kategorisati.
Sledeću fazu razvoja kliničke psihologije kod nas obeležava pojava otpora ovakvoj orijentaciji odnosno
prevazilaženje faze pasivnog prilagođavanja. U toj fazi javlja se zahtev da naručilac bude aktivniji u rešavanju
zadataka koji je u nadležnosti kliničkog psihologa. Do tada je psiholog bio tu navodno zato da pomogne naručiocu.
Psiholog bi primio neodređeno formulisani zadatak od naručioca, zatim bi pristupao rešavanju po tačkama: a. b, c i
d. Taj program je bio obostrano ocenjen kao potvrda samostalnosti psihologa. Psiholog je ljubomorno čuvao svoje
tehnike, a naručilac je čekao „psihogram". Teškoće koje su otkrivene u toku sprovođenja psihodijagnostičkog
programa svaljivane su na razvoj kliničke psihologije, i psihologiju kao nauku. Kasnije se javlja zahtev da i
naručilac učestvuje u postavljanju problema, i određivanju suštine zadatka. Zauzet je stav da
173
bez jasno određenog zadatka nema jasnog odgovora. Naravno, krivica za nejasne odgovore, prema tome, ne može
biti samo do psihologa i psihologije. Ova podela odgovornosti je kriterijum više faze saradnje medu profesijama.
Umesto odgovornosti tipa ,,ja, pa ti, pa ja" nazire se prava podela odgovornosti.
I posle sedam decenija intenzivnog istraživanja i razvoja dijagnostičke metodologije koja je dala mnoštvo različitih
testova, tehnika i skala procene, suverenost intervjua jedva daje okrnjena. Kako treba shvatiti ovu činjenicu svakako
da zaslužuje temeljno razmatranje. Ako ovo pitanje posmatramo kao statične i polanzovane kategorije, onda nam se
nameće zaključak daje naučna metodologija u psihologiji nedorasla zadatku i da su naturalistički pristupi koji imaju
neupore-divo dužu istoriju i iskustvenu osnovu, pristaliji, adekvatniji. To je, uostalom, bio zaključak do kojeg je
došao Murray (1938). Isto tako bi mogao da se brani, stav da je vrednost intervjua u proteklih sedam decenija takođe
porasla. Sve što smo saznali o ponašanju i mehanizmima unutrašnjeg iskustva, kao i o interakciji među ljudima,
uticalo je i na korišćenje naturalističkih načina komuniciranja, pa dakle i na spoznaje onog drugog, onih koji su neja. Bez obzira koje će objašnjenje biti prihvaćeno, ostaje činjenica da razvoj naučnih psihodijagnostičkih metoda nije
učinio izlišnim naturalističke metode.
174
X. OPSERVACIJA IPROCENA PONAŠANJA
Posmatranje ponašanja je jedan od osnovnih oblika i laičkog i naučnog upoznavanja ličnosti drugih osoba.
Najopštije životno pravilo koje nas upućuje kako da ocenimo i upoznamo nekog, nama nepoznatog, svodi se na
„vidi i poraz-govaraj" metod. Da bismo se mogli orijentisati u društvu, na poslu ili u psihološkom radu, potrebno je
da ocenimo ponašanje drugih ljudi, a ako će naši kontakti duže potrajati, onda i principe koji trajno karakterišu
kretanja pojedinaca ili grupe. Kada bismo pristupili ispitivanju problema kako ljudi, u svakodnevnom životu, dolaze
do saznanja, ili još više, do uverenja da su upoznali određenu osobu, verovatno bi se pokazalo da to čine na sličan
način kao i kvalifikovani stručnjaci. Naime, u oba slučaja se koristi studija pojedinca, ali na različitim nivoima
tehničke doteranosti. Šta čini posmatrač da bi ocenio i upoznao posmatranika? Posmatrač se sreće sa nepoznatim,
doživljava atmosferu susreta, stupa u komunikaciju simultanog razgovora i posmatranja, doznaje ponešto o
„programu ponašanja" i prošlosti partnera dok se u jednom momentu ne javi utisak „sada ga znam". Izučavanjem
procesa kojim se odvija upoznavanje nepoznate ličnosti bavi se i jedna posebna grana psihologije - personologija. Iz
personoloških proučavanja znamo da su procesi putem kojih se stvara znanje o posmatraniku kvalitativno isti bez
obzira na kvalifikacije posmatrača. Štaviše, mogli bismo reći i to da su i strategije takođe vrlo slične. Ako sada
uporedimo načine i postupke putem kojih se spoznaja ličnosti nepoznate osobe postiže, koje koriste laici i stručnjaci,
naći ćemo da i pored opšte sličnosti postoje i razlike. I jedni i drugi pokušavaju da doznaju nešto
0 biografiji posmatranika. No u tom pogledu laici i stručnjaci se veoma razlikuju, pogotovu u tumačenju podataka o
prošlosti. I jedni i drugi koriste se razgovorom.
1 u tom pogledu ima značajnih razlika. Relativno najveća sličnost između laika i stručnjaka je u načinu posmatranja
i u tumačenju značaja vidljivih karakteristika. Prema tome, iako je osnovni način spoznaje ličnosti nepoznatih vrlo
sličan i odgovara opisu metode studije slučaja, postoje i određene razlike i u pojedinim metodama i u celini. Stručne
i naučne metode se odlikuju jasnim programom traganja, višim nivoom izdiferenciranosti upotrebljenih tehnika i
sistematičnijim načinom zaključivanja.
Smisao malopređašnjeg poređenja nije u banalnom pokazivanju superiornosti naučnog pristupa. Cilj je bio da se
pokaže koliko je u oblasti ljudskog ponašanja laičko-iskustvena praksa bila i ostala osnova naučne metodologije.
Ovu ćemo tezu podupreti na još jedan način. Recimo daje opšte pravilo da se čovek -posmatrač upoznaje sa
nepoznatom osobom metodom trijade: razgovor, posma-tranje i prošlost posmatranika. Laik koristi, prema tome,
„narodnu varijantu" studije slučaja, a stručnjak tehnički rafinirani oblik iste trijade. Pogledajmo sada u
175
kom se pravcu razvijala naučna psihologija u poslednjih sto godina? Razvitak naučne psihologije doveo je do
diferencijacije i podele na tri međusobno dosta oprečne struje: fenomenološku, bihejvioralnu i psihoanalitičku.
Osnovnu razliku među njima nalazimo u definiciji šta predstavlja suštinu predmeta izučavanja psihologije i kako
treba tu suštinu otkriti.
Po shvatanju fenomenološke grane, psihologija treba da se bavi izučavanjem neposrednih sadržaja i zbivanja u
svesti (ova definicija podrazumeva zanemarivanje spoljašnjeg ponašanja i prošlosti ispitanika). Na pitanje kako i na
koji način treba vršiti izučavanje predmeta, odgovor glasi: putem ispitanikovog samoposma-tranja i razgovorom,
odnosno na osnovu njegovih iskaza koji se odnose na „sada i ovde". Po shvatanju bihejvioralne grane predmet
izučavanja naučne psihologije treba da bude spoljašnje ponašanje čoveka (ova definicija podrazumeva ignorisanje
neposrednih sadržaja svesti kao i istorije svih doživljaja u toku života). Osnovna metoda bihejvioralne psihologije je
posmatranje. Najzad, po shvatanju psihoanalitičke grane, predmet psihologije čine, u prvom redu, ona zbivanja iz
de-tinjstva koja su nepristupačna svesnom poimanju (ova definicija potcenjuje značaj neposrednih sadržaja svesti i
spoljašnjeg ponašanja). Osnovna metoda psihoanalize je rekonstrukcija doživljajne biografije pojedinca. U ovoj
shemi dijagnostičkih strategija, nije teško otkriti jezgrovnu trijadu studije slučaja. Svaka pojedina grana ovako
izdiferencirane naučne psihologije kudikamo potpunije, dublje i preciznije registruje, klasifikuje i tumači pojedine
vidove ponašanja i ličnosti čoveka nego laička ,,psihodijagnostika", mada, na žalost i jednostranije.
Jedna od bitnih karakteristika sadašnjeg stepena razvoja psiholoških teorija jeste divergencija osnovnih pravaca.
Pošto su teorije povezane sa metodologijom, takvo stanje neposredno pogađa i kliničku psihodijagnostičku praksu.
Za sada nije nađeno rešenje pomoću kojeg možemo integrisati odvojena dostignuća u teoriji i metodologiji. Mada se
u svakodnevnom kliničkom radu jezgrovna trijada ne vezuje za određeni teorijski pravac (posmatranje za
bihejviorizam, razgovor za fenomenologiju, a biografija za psihoanalizu), preostaje eklektizam koji i ne skriva svoje
nedostatke. U celini posmatrano, klinički pristup eksploraciji ličnosti oscilira između jednostrane teorijske
opredeljenosti i zdravorazumske sredine koja simuli-še rešenje.
METODOLOŠKI OPLEMENJENA OPSERVACIJA
Nema dijagnostičke tehnike koja u nekom vidu ne uključuje i posmatranje. „Čisto" posmatranje, koje bi isključivalo
i druge načine komunikacije i interakcije, u praksi se retko koristi. Ipak u izuzetnim slučajevima može biti korisna i
takva tehnika. Ima bezbroj prilika u kojima treba da se posmatraju ispitanici, pogotovo ako su negde stacionirani.
Hospitalizovani klinički slučajevi obično se posmatraju:
a) Tokom intervjua. Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje u vezi sa situacijom, ispitivačem, ciljem susreta i
ostalim nestandardnim faktorima.
b) Tokom boravka u ustanovi. Ovakvo posmatranje obuhvata dnevnu i noćnu aktivnost, ceo niz programiranih
situacija i veći broj osoba koje mogu posmatrati ispitanika.
176
c) Tokom psihološkog testiranja i drugih pregleda. Posmatranje te vrste je kombinacija situacije intervjua i
svojevrsnog eksperimenta.
d) Tokom izlaganja terapijskom tretmanu. Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje ispitanika u situaciji primene
određene vrste tretmana (socijalnog, psihološkog, psihofarmakološkog itd.) i intervala u kome se očekuje efekat
takve terapije.
S obzirom na to da je posmatranje pomoćna tehnika koja se izvodi prema opštim i specifičnim pravilima, ona se u
kliničkoj praksi, kao i drugde, prilagođava mnogobrojnim promenljivim uslovima, zahtevima i ciljevima.
Opservacija je, u okviru studije slučaja, neophodna tehnika za upoznavanje nepoznatih osoba ili praćenje i
registrovanje ponašanja. Elastičnost i univerzalnost svakako ne znače da je svako posmatranje iste vrednosti ili da se
rezultati posmatranja ne mogu, određenim merama, poboljšati.
Da vidimo pre svega kakva je razlika između laičkog posmatranja i stručnjaka? Mi smo već spomenuli da se na
nivou psiholoških, saznajnih procesa na kojima počiva posmatranje ne pojavljuju razlike između laika i stručnjaka.
Pa ipak, oni ne posmatraju i ne ocenjuju iste pojave na isti način. Razlika je metodološke prirode. U svakodnevnom
životu naš sistem posmatranja je uzgredan, prigodan, otvoren i eksplorativan. Za razliku od takvog načina
posmatranja, stručnjaci se koriste sistematizovanim postupcima, koji uključuju: „plan traganja", od kojeg ne
odustaju ako se predmet traganja odmah ne otkrije, „spisak pokazatelja" pomoću kojih identifikuju i skriveno
prisutne činioce, „sistem proba" pomoću kojih provociraju pokazatelje, najzad sistematizovano posmatranje uvek
podrazumeva daje procenjivač ekspert i da poznaje kriterijume prema kojima će oceniti vrednost dobijenog nalaza.
Problem koji se najlakše može resiti jeste određivanje predmeta posmatranja. Za relativno kratko vreme možemo i
neupućenog posmatrača informisati o tome šta treba da posmatra i ocenjuje, pogotovu ako postoji i neka vrsta sheme
ili for-mulara sa popisom dijagnostičkih pokazatelja, simptoma i znakova. To je međutim tek prvi korak. Početnik
može da ima puno teškoća oko identifikovanja i raz-graničavanja elemenata ponašanja koje treba ili ne treba
registrovati kao značajne. Ta ista neodređenost može da oteža rad i iskusnom posmatraču. Uopšte u/ev, ako bismo
posmatranje iz nekih razloga nameravali da favorizujemo u sastavu studije slučaja, morali bismo prihvatiti iste one
zahteve za poboljšanje koji se postavljaju u naučnom istraživanju. Poboljšanje vrednosti posmatranja može se
postići pri-menom sledećih zahteva:
1. racionalizacijom „programa traganja", odnosno određivanjem domena posmatranja i elemenata ponašanja koji su
relevantni;
2. sistematskom manipulacijom čoveka i situacije, što vodi povezivanju posmatranja sa eksperimentom;
3. povećanjem reprezentativnosti podataka, što je ostvarljivo povećanjem broja vremenskih uzoraka, situacija
posmatranja ili broja posmatrača:
4. boljim tehnikama registrovanja podataka posmatranja i uvođenjem podesnih i doteranih skala za procenu;
12 Psihudijagnostika
177
5. izborom visokostručnih procenjivača koji osim znanja uopšte posebno poznaju ljude koje procenjuju i
kriterijume;
6. davanjem jasnih instrukcija procenjivačima kao i tačnih definicija predmeta posmatranja.
Već na prvi pogled je jasno da su ovi zahtevi diktirani potrebama naučnog rada. U sklopu rutinske studije slučaja
posmatranje se sprovodi znatno ležernije, manje sistematično nego što ovi zahtevi iziskuju, mada prema potrebi
može da zadovolji i najviše zahteve.
ŠTA POSMATRA KLINIČAR
Uopšte rečeno, kliničar posmatra ponašanje ispitanika i sistematski traga za direktnim i indirektnim informacijama
koje su relevantne za konkretni slučaj i konkretni cilj: dijagnozu, terapiju, rehabilitaciju, smeštaj u posebnu
instituciju ili predviđanje. U toku prvog susreta kliničar će nastojati da zapazi opšte odlike ponašanja posmatranika,
manje-više iz ugla inteligentnog laika i da svoje zapažanje prikaže jednim portretom. Smisao prikazivanja te prve
impresije je višestruk. U prvom redu je potrebno da raspolažemo informacijom o tome kakav utisak može da ostavi
posmatranik na svoju okolinu, na ljude koje sreće i sa kojima komunicira. Spoljni izgled čoveka je u većoj ili manjoj
meri odraz ne samo fizikoso-matskih datosti već i potreba, želja i stavova prema drugim ljudima. Fiksirajući dakle
tu spoljašnju sliku, kliničar se postavlja u ulogu onih, direktno neprisutnih, osoba čiji se uticaj na ponašanje, stavove
i čitavu ličnost slučaja ne može mimoići. I spoljni izgled i ponašanje ljudi često se radikalno menjaju pod uticajem
prime-njene terapije. Jedan od načina da se odmeri nastala promena jeste upoređivanje prve impresije sa utiscima o
izgledu i ponašanju slučaja kasnije. Treći razlog zbog kojeg je utisak iz prvog susreta važan je taj što iz opisanog
držanja kliničar može da prosudi spremnost za saradnju. Kao primer navodimo jedan zaključak:
Opšti utisak: Pacijent je upućen na psihodijagnostičku eksploraciju ličnosti zbog veoma povučenog ponašanja,
izrazitog neuspeha na studijama, uprkos dobroj inteligenciji, žalbi na seksualne smetnje koje datiraju iz vremena
kada je krenuo u osnovnu školu.
C. V. je visok, vitak, skladno građen mladić prijatnog lica. Kontakt se uspostavlja lako, on se dobro snalazi u svojoj
ulozi ispitanika, ne oseća se posebno upadljiva napetost ili nemir sa njegove strane. Njemu je savršeno jasno gde se
nalazi, sa kim razgovara i zbog čega je ovaj susret nastao. Bez mnogo okolišenja prelazi na izlaganje svojih tegoba.
To čini pomalo rutinirano, verovatno jer mu to nije baš prvi put u ovoj ustanovi. On je vrlo aktivan, „referent" koji
ne traži pomoć, podršku i ohrabrivanje da se otvori. Pada u oči da se veoma mnogo zadržava na opisivanju različitih
senzacija.
C. V. iznosi svoje nevolje duboko usredsređeno, analitički detaljno, ne štedeći previše sebe, ali hladno i
„intelektualno". Ne primećuje se teskobnost, bar ne ona opšta, difuzne vrste. Dok govori o majci i iznosi svoja
mešovita osećanja, lice mu izgleda grčevito. Ne pokazuje nikakvu toplinu u govoru ili odnosu prema ispitivaču.
Jedino se smeška kada je ironičan, a i sam priznaje da u tome uživa.
178
Jedini pokazatelj afektivne napetosti i promena jeste povremeno mucanje, koje je toliko drastično da se izgled
pacijenta izmeni.
Njegov odnos prema psihodijagnostičkom ispitivanju je aktivan i zaintereso-van. Dok rešava zadatke, deluje
sređeno i zalaže se da postigne visok rezultat gde god može. Naloge odmah prihvata i vrlo lako shvata instrukcije,
ponekad i ne čeka da se ova dovrši, već pristupa rešavanju. Stiče se utisak daje potpuno zaokupljen svojim tegobama
i sobom, intelektualni zadaci mogu da ga stimulišu, dok za druge ljude (ili barem ispitivača) nema dubljeg
interesovanja. On je učtiv, lako ironičan i distanciran.
Ovakav, pomalo literarni način opisivanja utisaka o prvom susretu sa pacijentom kao nepoznatom osobom, i pored
navedenih vrednosti, ima i očigledne nedostatke. Pre svega, nemaju svi kliničari uvek dovoljno naglašenu
„umetničku žicu", pa se takvi opisi svode na šture šablone. Doduše, izlaz iz ove teškoće može se naći popisom
rubrika koje treba slobodnom, kvalitativnom deskripcijom popuniti. Evo jednog takvog spiska aspekata ponašanja
koje treba uneti u ,,prvi utisak":
1. razlog upućivanja na psihodijagnostičko ispitivanje
2. telesni izgled, lice, ruke i druge osobenosti
3. utisak o odevanju, držanju i prihvatanju uloge pacijenta u datoj situaciji
4. orijentisanost prema vremenu, mestu, ljudima i svrsi ispitivanja
5. kvalitet kontakta
6. sposobnost i druge odlike načina izlaganja problema
7. odnos prema sadržaju svog izlaganja
8. raspoloženje i emocionalne promene tokom kontakta
9. emocionalni odnos prema sebi, osobama o kojima govori i prema ispitivaču
10. druge upadljive osobine
11. opšta impresija kliničara o pacijentu i atmosferi seanse.
Takvi spiskovi imaju pre svega didaktičku vrednost, jer mogu da orijentišu kliničara početnika i da mu olakšaju
posao. Ovakva pomoćna sredstva u suštihi ipak malo rešavaju, jer ne treba puno vremena pa da ih inteligentni
početnik usvoji. No s druge strane, neki problemi kao što su plastičnost opisa, mogućnost rutinerskog popunjavanja i
nužnost da se spisak stalno prilagođava osobenostima individualnog slučaja ostaju ovim spiskom bez rešenja. Idući
tim putem kritičkog razmišljanja dolazimo do jednog od ključnih pitanja psihodijagnostike: šta zapravo treba
poboljšavati, instrumente ili stručnjake ili, na kojoj strani se ulaganje više isplati? Svakako da će odgovor zavisiti od
toga da li je moguće, i kako, dalje usavršavanje jedne, druge ili obe strane.
POSMATRANJE U FAZAMA
Kada u studiji slučaja govorimo o tehnici posmatranja i ne pomišljamo na jednokratno posmatranje, već na čitavu
seriju opservacija. Nakon posmatranja globalnog ponašanja i izgleda ispitanika, pristupa se ostalim ispitivanjima. U
179
stvari, posmatranje nam omogućava da sukcesivno upoznamo isprva nepoznatu ličnost. Taj proces upoznavanja
prolazi kroz sledeće faze:
1. Sticanje globalnog utiska o čoveku i njegovim manifestno markantnim ili nastranim karakteristikama.
Ocenjivačka pozicija odgovara gledanju inteligentnog laika, po mogućnosti iz iste socio-kulturalne sredine.
2. Sistematska, analitička eksploracija svih detalja (varijabli, aspekata) ponašanja ispitanika, za koje se unapred
pretpostavlja da mogu imati dijagnostičku vrednost. Ovaj „inventarski" pristup vodi ka raščlanja-vanju osobina
celokupne konkretne ličnosti.
3. Usmereno posmatranje namenjeno je prikupljanju informacija o ponašanju ispitanika u vezi sa njegovim
„ključnim problemom". Pošto je kliničar iz prethodne dve faze shvatio ,,u čemu je stvar" ili na šta treba da
usredsredi dijagnostičku eksploraciju u nastavku, on sada menja definiciju zadatka, koji usled toga postaje uži,
mnogo određeniji. Usmereno posmatranje nema više pred sobom „potpuno nepoznatu osobu" ili nebulozni problem.
Akcija posmatranja nije više vođena, kao u prvoj fazi, zadatkom „staje tu sve od dijagnostičkog značaja", već
drugim koji ima formu alternative: „Ako reaguje na način X, onda je ... a ako reaguje na način Y, onda je...".
Za drugu fazu posmatranja, u okviru studije slučaja, karakterističan je detaljan program traganja i inventarski tip
proveravanja. Što se tiče sadržaja programa traganja, on nije strogo fiksiran. Najčešće, međutim, spisak osobina koje
se pos-matraju i procenjuju, u ovoj drugoj fazi rada, istovetan je sa sadržajem „aktuelnog duševnog stanja" pacijenta
ili status psjchicusa. Ova podudarnost u programu traganja sasvim je razumljiva jer je opservacija, u uslovima
rutinskog rada, neodvojiva od dijagnostičkog intervjua. Sam sadržaj ili spisak osobina koje se posmatraju unapred je
određen za sve individualne slučajeve. Usled toga druga faza posmatranja i inventarsko proveravanje ne mogu
odgovoriti na pitanje staje suština individualnosti posmatranika N. N., ali se može dobiti odgovor na pitanje: Po
čemu se posmatranik razlikuje od „grupe normalnih", ili po čemu je sličan „grupi neurotičara"?
U rutinskim uslovima studije slučaja posmatranje se ne primenjuje samostalno, kao uostalom ni jedna druga tehnika.
Na primer, moguće je da ispitivanje pacijenta vodi kliničar uz asistenciju još jednog kliničara. Kliničar A vodi razgovor sa pacijentom i pri tome vodi zabeleške na standardan način, unoseći delove razgovora i svoja zapažanja.
Njegov asistent, kliničar B, ograničava se samo na ulogu posmatrača. On, međutim, postoje izvan direktnog
verbalnog kontakta, pos-matra i pacijenta i svog kolegu, zapaža kako se akcije i reakcije jedna na drugu nadovezuju,
i na -taj način u izvesnom smislu dobija potpuniji pregled čitave situacije. Sistem udvojenih posmatrača najviše se
korisii u sklopu obuke kliničara. Ponekada se čitava grupa kliničara na obuci vežba u opservaciji posmatrajući
intervju kroz jednosmemo prozirno ogledalo, iz druge, izolovane prostorije.
180
PRAVILA DOBROG POSMATRANJA
Ništa nije lakše nego vršiti posmatranje, najzad, ini to radimo spontano po ceo dan. Nijedan susret sa nekim ne može
da prođe bez posmatranja. Takav stav vrlo često srećemo kod laika, studenata psihologije, inteligentnih skeptičara,
ali, u nekom pogrešnom obliku, i kod samih kliničara. Neosporno je da između spontanog, nesistematskog
posmatranja, kao stoje ono svakodnevno i neprofesionalno, i sistematskog, profesionalnog posmatranja postoji
kontinuitet kvaliteta. Sistematsko posmatranje treba da se shvati kao odgovor nauke na pitanje: Da li može da se
poboljša obično posmatranje i da se približi naučnoj metodi?
Sistematsko posmatranje nameće ispitivaču seriju pravila koja regulišu način kontrole velikog broja činilaca od
kojih, najčešće, zavisi rezultat opservacije. Ova pravila obuhvataju: vreme i mesto posmatranja, situaciju i
atmosferu, definiciju toga što se posmatra, kako se posmatranje vrši, kako se beleže zapažanja i na koji način se
procena iskazuje. Posebnim pravilima je određeno držanje procenjivača i program akcije. Pravila dobrog
posmatranja daju recepturu rešenja za dve grupe problema: jedna se odnosi na same tehnike registracije, ocenjivanja
i izvođenja rezultata, a druga na procenjivača. Razvijanjem tehničke strane metode procene bavi se psihometrija i
ona je u tome, van sumnje, postigla veoma mnogo. Sistematska procena tehnički i psihometrijski gledana ubedljivo
nadmašuje vrednost laičkog, naivnog posmatranja, međutim, zavisnost od procenjivača i dalje je vrlo značajna.
Psihološka proučavanja ponašanja samih procenjivača pokazala su da je čovek vrlo nepouzdan instrument. Zato i
svaki drugi instrument čije funkcionisa-nje zavisi od posmatrača već od početka rizikuje da ostvari veći procenat
grešaka. Istražujući izvore grešaka koje potiču od procenjivača, psiholozi su našli da je njihov broj veliki, zapravo
daje onoliki koliko ima ljudi. Jer svaki čovek u ulozi posmatrača može da greši iz nekog svog posebnog razloga.
Primera radi navodimo neke od razloga pogrešnog posmatranja i ocenjivanja: procenjivači prave greške zbog toga
što ne posmatraju ljude u istovetnoj situaciji, zainteresovani posmatrači daju tačniju procenu od ravnodušnih, tačnost
ocenjivanja nekih pozitivnih osobina zavisi od toga da li sam posmatrač ima takvu osobinu, različiti procenjivači pri
ocenjivanju iste osobine imaju različite kriterijume itd.
Vrednost procene najviše zavisi od procenjivača. Postoji, međutim, niz istraživanja u kojima se dokazuje da ne
postoje univerzalno superiorni posmatrači. I oni najbolji svoju vrednost potvrđuju u jednoj određenoj grani ili oblasti
rada. Medu dobre posmatrače ljudskog ponašanja ubrajaju se osobe sa umetničkim sklonostima, vrlo inteligentne
osobe sa dobrim uvidom i stabilnom ličnošću, ljudi koje obično smatraju mudrim i, naravno, profesionalci kliničari.
Zanimljivo je da veliko profesionalno iskustvo u radu sa ljudima, kakvo imaju psiholozi, psihijatri, nastavnici ili
sudije, ne povećava njihovu sposobnost procenjivanja i izvan struke, osim ako ne poseduju u znatnoj meri i posebnu
psihološku osetljivost. No u svakom slučaju može se zaključiti da je učenje posmatranja ponašanja, makar u vezi
samo sa određenom klasom ljudi, moguće.
Dobro posmatranje pretpostavlja da je posmatrač izvanredno osetljiv u odnosu na vrstu pojava koju treba da
registruje ili daje izvrstan znalac. Naravno,
181
najbolje je ako je i jedno i drugo. U okviru većine profesija u kojima se dolazi u dodir sa ljudima postoji neka vrsta
klasifikacije ponašanja klijenata.
Profesori, lekari, milicioneri ili kelneri brzo prepoznaju i „sortiraju" svoju klijentelu na klase. Štaviše, oni su u stanju
da uoče, isključivo opservacijom, različite promene u držanju posmatranika. Sve to ne znači da su oni dobri procenjivači i izvan svog radnog mesta, na primer da umeju dobro da procene i ponašanje u svojoj porodici. Koliko je
poznavanje posla tesno vezano za uspešno posma-tranje pokazuje i ovaj primer. Sve kandidate za avijatičarsku školu
sistematski su pregledali vrlo iskusni klinički psiholozi, a nezavisno od njih i grupa starih letača. Svaki na svoj način
ocenili su potencijalnu vrednost kandidata i njihovu nepodobnost kao ličnosti. Očekivalo se da će klinički psiholozi
kao eksperti za probleme ličnosti biti superiorni nad amaterima eks-pilotima. Međutim, desilo se suprotno. Stari,
iskusni letači umeli su bolje da predvide ko će biti dobar a ko loš letač među neiskusnim kandidatima.
I unutar svake profesije koja se na neki način bavi posmatranjem i procenom ponašanja klijenata postoje dosledne
razlike u sposobnostima pojedinaca. Zato je sasvim razumljivo da oni relativno sposobniji mogu da povećaju
vrednost tehnike posmatranja. No, međutim, sistematsko posmatranje nameće posmatraču dva paralelna zahteva,
koje nije lako izravnati. Prvo, od njega se traži da se pretvori u što osetljiviji instrument za registraciju određene
pojave u ponašanju posmatramka. Drugo, od njega se traži da se ograniči na registraciju i ocenu a da ne ulazi u
tumačenje ili razmišljanje o nevidljivim uzrocima onoga što je zapazio. Zadatak je procenjivača da registruje samo
ono što je „stvarno bilo". Imajući u vidu to da i u životu a i u psihološkoj nauci često svrstavamo veoma različite
oblike ponašanja u iste kategorije i nazive, taj zahtev za objektivnošću posmatrača nije nimalo lako ostvarljiv.
Zapravo, sprovođenje tog zahteva sapliće se na činjenici individualnih razlika, neujednačenih kriterijuma, motivacije
i drugih izvora grešaka i nedosled-nosti.
Lek za ove nedostatke može da se traži u poboljšavanju posmatrača, uvežbavajući ga da bude što savršeniji
instrument, što se, međutim, ne može postići samo „hraneći" ga sve većim dozama pravila „dobrog posmatračkog
ponašanja". Njegovo usavršavanje kao instrumenta iziskuje da se poveća njegova osetljivost za sve ono što se u
njemu samom zbiva a što može da utiče na percepciju i ocenu druge osobe. Ovaj put usavršavanja posmatrača
pretpostavlja da on ima dobar kapacitet uvida i da će dosta dugo i sistematski biti pripreman za viši nivo
funkcionisanja, eventualno će biti potrebno da prođe i kroz neku formu psihoterapije. To je potrebno da bi se
oslobodio „slepih mrlja" u posmatranju sebe i stekao uvid u mehanizme odbrane koji ga štite iskrivljavanjem ili
zataškavanjem unutrašnjih činjenica. No ako je to uslov za dobro kliničko posmatranje ličnosti, onda nije tačno daje
posmatrati laka stvar, niti daje posmatranje naivna tehnika.
Dobro posmatranje pretpostavlja da onaj koji vrši opservaciju ima osobine valjanih instrumenata, daje osetljiv za
određene pojave, da diskriminira te pojave po vrsti i intenzitetu, da suzbija izvore grešaka i, najzad, daje u stanju da
identi-fikuje pojavu koja se traži. Treniranje posmatrača ima za cilj da usavrši sve te pojedinačne funkcije i da
poveća vrednost rezultata. Izoštravanje unutrašnje osetljivosti
182
čoveka predstavlja način da se stekne kontrola nad nesvesnim uticajima koji mogu da ometaju razlikovanje sebe i
sveta izvan sebe. Prema tome, možemo reći da pravila dobrog posmatračkog ponašanja zahtevaju ne samo spoljnu
kontrolu, pri-hvatanjem određene uloge, već i unutrašnju kontrolu nad ličnim izvorima subjektivnosti percepcije.
Ponovljena posmatranja koja vrši grupa studenata na više različitih posmatranika mogu da otkriju naročite sklonosti
pojedinaca, upadljivim odstupanjem od grupe u oceni pojedinih osobina. Tako će neko uvek videti, u svim
posmatranicima, najviše „seksualnih problema" ili „depresivnosti", dok drugi možda nikad neće uočiti „osećanje
odbačenosti", iako to svi drugi mogu da zapaze. Greške posmatrača nastaju iz više razloga, a ne samo zbog
interperso-nalnog nesklada i manjkavog uvida u svoju ličnost. Čak i veoma inteligentni, iskusni i zreli posmatrači,
sa vrlo dobrim uvidom u sebe mogu da se mimoiđu u oceni psihološkog aspekta ponašanja. Doduše, tačna procena
se ne poklapa uvek sa mišljenjem većine, ali je mogućnost postizanja doslednih ocena jedan od važnih preduslova.
Pretpostavimo da su napetost, strepnja i agresivnost vrlo značajne osobine koje moraju biti obuhvaćene kliničkim
posmatranjem ličnosti. Kliničar A posmatrao je pacijenta N. N. i zapazio u njegovom ponašanju „napetost,
naglašenu strepnju i agresivnost". Drugom prilikom, kliničar B takode je posmatrao istog pacijenta i zabeležio je
„veoma naglašenu napetost i strepnju". Dobro, mogli bismo reći, to nije tako ni loše, oni su postigli 66% saglasnost.
No s druge strane, kako to da jedan zapaža kod pacijenta agresivnost a drugi ne? Da bismo primer doveli do kraja,
moramo pretpostaviti da se ponašanje pacijenta objektivno nije menjalo. Razlog nedoslednosti možemo naravno da
tražimo i u ličnostima kliničara, ali ne mora biti da ćemo ga tu i naći. Jer nesporazum može da rezultira iz činjenice
da ova dva kliničara nisu koristila definiciju agresije na isti način ili u istoj meri. Ono što je prvi video i shvatio kao
izraz dve različite klase pojava i shodno tome razvrstao ih u rubriku „nepetost" i „agresivnost", drugi je video i
ocenio kao nepodeljenu i neizdiferenciranu pojavu „napetosti". Mogućnost pojave grešaka ove vrste pri posmatranju
i proceni ličnosti vrlo je velika. Razlike u određivanju intenziteta ispoljene pojave, kao što je „veoma naglašena
napetost" i prosto „napetost", u ovom našem primeru, još su veće i češće se javljaju. U vezi sa ovim postavlja se
pitanje: Da li se ova slabost posmatranja i procene ponašanja može otkloniti?
Nepouzdanost posmatranja daleko je više izražena kada se uporede procene nasumce uzetih procenjivača nego onih
koji su zajednički radili na istim poslovima. Gotovo svaka psihijatrijska ili psihološka institucija ima svoju lokalno
specifičnu klijentelu, problemsku orijentaciju, sisteme kriterijuma i pravila. Rad u takvim ustanovama i grupama u
kojima se odvija intenzivna stručna komunikacija dovodi do usaglašavanja kriterijuma i ujednačavanja ocena. U
većini slučajeva kroz takav proces rada nastaje jedan sistem vrlo sličan onom koji srećemo u priručnicima za
upotrebu psiholoških instrumenata. Međutim, takvi sistemi ostaju nenapisani, neeksplicirani i zbog toga oni,
uporedo, i ujednačuju efekat rada i ostavljaju ga otvorenim za svakovrsne lične deformacije. Kao zajednička odlika
tih nemuštih stabilizatora izvora nepouzdanosti posmatranja jeste njihova lokalna specifičnost, provincijalizam i
nedostupnost naučnoj kontroli.
183
SKALE PROCENE PONAŠANJA
Posmatranje kao tehnika proučavanja ličnosti ne bi bila lišena nedostataka čak ni pod pretpostavkom da su ostvareni
uslovi za kontrolu grešaka koje izviru iz individualnosti posmatrača ili same situacije posmatranja. Razlozi za takvo
stanje proističu iz ukrštanja posmatranja, kao načina upoznavanja ćoveka, sa dva fundamentalna problema
psihologije kao nauke, koji su takođe nerešeni. Prvi od tih problema je odnos ponašanja, kao spoljašnje
manifestacije ličnosti, prema onome stoje iza toga. Strogo uzeto, posmatranje bi trebalo da se ograniči na ono što je
dostupno čulnom opažanju. S druge strane, pretenzije psihološkog posmatranja idu više ka unutrašnjem, jer se
pretpostavlja da su tu pokretači i odrednice ponašanja, što je za razumevanje, menjanje i predviđanje bitno.
Međutim, to što je iza manifestnog ponašanja za posmatrača postoji samo kao zamisao, doduše racionalno nužna, o
kojoj može suditi samo preko njenih efekata odnosno opservacionog ponašanja. Taj makro-problem psihologije je
veoma složen, nepotpuno razrešen i zbog toga praktična primena posmatranja ne može da mimoiđe određene
teškoće.
Drugi osnovni problem povezan je sa prvim, a zajedničko im je da ograničavaju posmatranje. U pitanju je: kako i po
čemu prepoznajemo osećanja, stavove, motive ili konflikte i kakav je odnos elemenata i celine, podataka i klase,
odnosno, dokle treba ići u uopštavanju onog što je registrovano opservacijom? Tačno je, doduše, da u svakodnevnoj
komunikaciji, i to dosta brzo, uspevamo da identifiku-jemo određena duševna stanja. Iz kratkog kontakta sa nekom
osobom izvodimo brzopoteznu dijagnozu: „ovaj je narogušen", „vrlo je čudan", „hoće da mi pomogne", „ovome je
stalo samo do seksa" i slične. Neosporno je da se posmatra-njem ponašanja može postići određen stepen
podudaranja između posmatrača i iskaza posmatranika ili između procene nekolicine posmatrača. No s druge strane,
procenat grešaka nije mali, pa je i pouzdanost takvih sudova dosta skromna. Kada se analiziraju razlozi neuspeha,
dolazimo do zaključaka da posmatrači ne regi-struju činjenice jednako već selektivno. Nadalje, to što su primili kao
informaciju o ponašanju neće rasporediti u iste klase, istim klasama dati iste nazive i, najzad, ako se i slože u svemu
prethodnom, mogu znatno da se mimoiđu u određivanju važnosti, bilo pojedinih elemenata bilo samih klasa. Primer
za to naveli smo pomi-njući kliničare A i B. U nauci se analogno tome tumačenja o inteligenciji razilaze, tako jedni
smatraju da se manifestacije inteligencije mogu povezati u jednu široku klasu, opštu inteligenciju, a drugi te iste
pojave raspoređuju u više nezavisnih klasa ili grupa faktora. Najkraće rečeno, problem klasifikacije nije
zadovoljavajuće rešen u naukama o ponašanju, psihologiji, psihopatologiji i sociologiji. Zato nije ni čudo što
otvoreni terminološki i semantički problemi sputavaju razvoj psihodi-jagnostike.
Sistematsko posmatranje pretpostavlja da mi znamo šta tražimo i da znamo kako ćemo dobijene informacije
klasifikovati. Ako se radi neformalno, kao što je slučaj u svakodnevnoj psihodijagnostičkoj praksi, gde svaki
kliničar vodi protokol ili zabeleške o tekućim zapažanjima manje-više za sebe, bez namere da vrši naučna
uopštavanja, onda se pojmovi, termini i sistem registracije ne iznose formalno. Međutim, ukoliko namere kliničara
premašuju nivo dnevne rutine, ako želi nešto
184
određeno da prati, ispita ili da proveri, onda mora da formali/uje sistem posma-tranja, mora da izloži šta je
posmatrao, kako je definisao klase i kako je iskazao procenu, čisto kvalitativno ili je ocenjivao i intenzitet. Pošto
svako ozbiljnije istraživanje zahteva naučni pristup metodologiji, a naučni pristup mora biti dostupan kontroli i
proveri od strane drugih, istraživač će morati da prekvalifikuje svoju metodu rada u naučni sistem.
Formalizovano sistematsko posmatranje dovodi do toga da se između pos-matrača i posmatranika uvodi posrednik u
vidu instrumenta ili, tačnije, skale procene. Najjednostavniji oblik takvog instrumenta predstavlja spisak simptoma
ili drugih karakteristika izmenjenog ponašanja koje kliničar selektivno opservira kod pacijenta a zatim registruje na
predviđeni način.
Sadržaj toga spiska ne govori nam ništa o tome kako i na koji način je kliničar ispitivao i opservirao svoje slučajeve.
Međutim, varijable posmatranja nam kazuju staje kliničara interesovalo, koje je aspekte smatrao bitnim za ocenu
pojave koju je proučavao, odnosno u koje je kategorije uvrštavao opservirane manifestacije ponašanja. Oblik
izabranog instrumenta takođe kazuje da li je sud o posmatraniin pojavama bio samo kvalitativan, „ima toga ili nema
toga", ili je bio i kvantitativan. Iz toga zaključujemo da je posmatranje samo prva faza primene instrumenta, a
suđenje ili procena je druga. Inventari osobina ponašanja prema kojima se vrši opservacija i ocenjivanje nazivaju se
skalama procene. Elementarni oblik te vrste psiholoških instrumenata jesu nominalne skale.
Osnovna razlika između nominalnih skala procene i drugih, razvijenih tipova je u tome što se sud izriče samo u
odnosu na to da li određene pojave, gubitak svesti, poremećaj svesti, dezorijentisanost ili halucinacije, imaju ili
nemaju potvrdu u opserviranom ponašanju. To znači da nominalnom skalom kontrolišemo određene kvalitete
ponašanja.
Nominalne skale procene, kao forma iskazivanja suda u opserviranom ponašanju, imaju veoma ograničeno područje
primene. One mogu poslužiti za veoma grubu trijažu ekstremnih oblika poremećaja kod kojih je i minimalni intenzitet dijagnostički alarmantan. Praktično, takve skale procene koriste se na početku trijažnog intervjua slučajeva kod
kojih se sumnja na teško oboljenje. Moglo bi se reći da čak i onda kada ne postoji takav instrument u obliku
fonnulara, izvodeći taj deo ispitivanja, kliničar zapravo koristi skalu nominalne procene koja je u njegovoj glavi.
Opservacija ponašanja, pogotovu ako je sistematska i selektivna, pored informacija o kvalitetima, daje dovoljno
osnova i za procenu relativnog intenziteta. Tako, na primer, posmatranjem određene osobe zapazićemo daje ona
uznemirena ili psihomotorno sputana. Međutim, vrlo je važno da ova karakterizacija bude dopunjena i odredbom
intenziteta ili učestalosti te vrste ponašanja. Nije nimalo svejedno da li je neko vrlo malo ili jako uznemiren, kao što
nije sporedno ni to da li je pojava veoma jake uznemirenosti veoma retka ili vrlo dugo traje.
Psihološke osobine koje se u drugoj fazi kliničke eksploracije opserviraju spadaju u red opštih crta, odnosno
karakteristika, koje su zajedničke svim ljudima a ne samo jednoj određenoj osobi. Kod svih ljudi možemo
posmatrati pokretljivost, izražajnost, život mimike, istrajnost, spremnost na saradnju i druge osobine,
185
mada u nejednakom stepenu. Jedan logički prihvatljiv način povezivanja kvaliteta i kvantiteta i iskazivanja takve
ocene polazi od postavke da su osobine ponašanja bimodalne. To, u stvari, znači da svaku osobinu možemo zamisliti
u dva ekstremna stanja suprotnih intenziteta, na primer, preplavljen energijom -apatičan; maničan - depresivan;
genijalan - malouman i slično. Prema tome, moglo bi se opserviranjem neke osobe na podesan način doći do
procene njenih osobina. Zapažanja bi se izražavala izborom stepena koji najviše odgovara markantnosti date
osobine, sposobnosti ili sklonosti u vreme posmatranja. Kao ilustraciju takve vrste instrumenata navodimo sledeći
primer:
Skala posmatranja i procene ponašanja
1. Očuvanost čula i motorike:
upadljivo defektna, oslabljena, prosečna vid sluh motorika
2. Opšta aktivnost:
a) ekstremno ubrzana
b) ekstremno usporena
c) brza .... prosečna ... spora
3. Orijentisanost prema ispitivaču:
.... U potpunosti shvata vrstu i svrhu ispitivanja .... Ima izvestan uvid u svrhu ispitivanja .... Prihvata dato objašnjenje
svrhe ispitivanja .... Povremeno ispoljava nastrane ideje .... Potpuno pogrešno tumači situaciju
4. Prilagođenost:
Na početku
.... Potpuno je prirodan, kontakt je dobar .... Samopouzdan u kontaktu iznad prošeka .... Javlja se teskoba ali je
kontroliše .... Primetno je neuravnotežen i strašljiv .... Pokazuje krajnju nelagodnost i zebnju
Na kraju
5. Interval:
.... Potpuno je zaokupljen ispitivanjem i oduševljen je
.... Pokazuje sasvim adekvatan interes
.... Pokazuje nezainteresovanost
.... Potpuno je nezainteresovan za ispitivanje
186
6. Saradljivost:
.... Saraduje sa oduševljenjem, izvršava sve naloge
.... Spremno saraduje, ne pruža nikakav otpor
.... U celini je dobar, ali ponegde pruža otpor
.... Ponešto je negativističan
.... Neće da saraduje i negativističan je, pouzdanost ispitivanja je smanjena
7. Sposobnost govornog izražavanja:
.... Izvrsna
.... Dobra
.... Zadovoljavajuća
___Slaba
8. Pažnja:
.... Pažnja je čvrsto fiksirana uprkos ometanjima
.... Pažnju održava relativno dobro uprkos ometanjima
.... Umerena pažnja
.... Pažnja lako skreće zbog spoljnih smetnji ili preokupacija
.... Gotovo potpuna nemogućnost održavanja pažnje
9. Samopouzdanje:
.... Krajnje samouveren, na sve ima siguran odgovor
.... Prilično je samouveren i siguran
.... Ima samouverenosti, ali ima i sumnje
.... Ima izrazito nepoverenje u svoje sposobnosti
.... Krajnje je nesiguran i kolebljiv
10. Motivacija:
.... Vrlo motivisan
.... Velika potreba za uspehom
.... Motivacija je dovoljna da se odgovori prime sa poverenjem
.... Prilično je nezamteresovan za rad
.... Motivacija je nesrazmerna, preslaba ili prejaka
11. Napori trud:
.... Ulaže maksimalni napor da postigne uspeh .... Ulaže trud za rešavanje svih zadataka .... Teži ka uspehu, ali se ne
zalaže dovoljno .... Ne trudi se, površan je ___Potpuno opušten, nepažljiv, indiferentan
187
12. Istrajnost:
.... Tvrdoglavo istrajan, ne popušta iako je promašaj jasan
.... Istrajan je i kada je zadatak pretežak
.... Istrajava razumno dugo vreme
.... Prihvata poraz čim naiđe na teškoće
.... Unapred očekuje neuspeh, odbija i da pokuša
13. Fleksibilnost mišljenja:
.... Krajnje je rigidan, ideje perseveriraju
.... Ima teškoće pri prelazu sa ideje na ideju
.... Dovoljno je fleksibilan
.... Prebacuje se previše brzo, teško dovršava zadatke
.... Misaoni sadržaji su nestabilni i izmiču, nesposoban je da se drži određene teme
14. Reagovanje na pohvalu:
.... Pojačava mu samopouzdanje ali ne gubi kritičnost
.... Povećava mu zalaganje
.... Javlja se kratkotrajno poboljšanje
.... Prima sa rezervom ili bez uticaja na izvršenje zadataka
.... Ne pokazuje nikakvu reakciju
15. Reagovanje na neuspeh:
.... Reakcija je jaka, javlja se afekat, opravdava se
.... Prilično je pogođen neuspehom, preuveličava važnost
.... Razočaranje ali prima realistično
.... Manje je uzbuđen nego što bi se očekivalo
.... Ne reaguje, nema vidljivih reakcija
16. Samo kritičnost:
.... Preterano je samokritičan
.... Samokritičnost je pojačana
.... Svoj rad i ponašanje ocenjuje realno, razumljivo, tačno
.... Pokazuje sklonost ka precenjivanju svog rada
.... Nekritičan je ili naivan
17. Pouzdanost i prihvatljivost podataka:
.... Rezultati ne odgovaraju stvarnim mogućnostima
.... Pouzdanost podataka je promenljiva, neki su reprezentativni a drugi nisu
.... Podaci se mogu prihvatiti kao pouzdan uzorak potencijala ispitanika
Ova slika procene, ako je pravilno primenjena, može da pruži jednu vrstu odgovora na pitanje kakvo je bilo držanje
posmatranika u situaciji u kojoj je ispi188
tivan. Ona je zbog toga veoma podesna za ocenu ponašanja slučaja tokom psihodi-jagnostičkog testiranja. Već i
letimičan pogled je dovoljan da ocenimo da li ponašanje slučaja garantuje pouzdanost rezultata ili naprotiv ukazuje
na to da ispitivanje treba ponoviti. Ovakva forma procene opserviranog ponašanja pogoduje zahtevima sistematskog
praćenja promena do kojih bi moglo doći pod uticajem nekih mera koje su planski preduzete: terapije, fizikalnog ili
socijalnog tretmana. Naravno, ništa nas ne sprečava da pomoću ove, ili slične, skale proverimo pouzdanost
posmatranja određenog kliničara. Posmatranje može da vrši i više kliničara simultano. Njihove opservacije i procene
mogu da se unesu u ovakav formular i da se nakon toga međusobno uporede. Takvim ispitivanjima možemo
ostvariti više ciljeva istovremeno. Prvo, pouzdanost opažanja koje je višestruko istovetno svakako je veća od
zapažanja koje niko nije potvrdio. Ovim procenjivači mogu da baždare svoje kriterijume, uoče svoje pristrasnosti i
nauče da izbegavaju greške. Najzad, ovakav način rada može da pokaže koliko su neki pojmovi i termini složeni i
nejasni a postupci ocenjivanja neadekvatni.
KVANTIFIKACIJA POSMATRANJA- FAKTORIZIRANE SKALE PROCENE
Posmatranje je po samoj definiciji vezano za konkretnu pojavu, konkretnu situaciju i određeno vremensko trajanje.
Međutim, ni psihologe ni psihijatre zapravo ne interesuje taj konkretno vidljiv životni segment, osim ako se nešto
dramatično odigralo, ili je izvršen delikt. No i tada za njih veću važnost ima ono što stoji iza posmatranja dostupnog
ponašanja, to što gaje iznutra uslovilo ili pratilo. Pitanje je sada da li nam rezultati, namalopređašnjoj skali,
omogućavaju da „zavirimo" u onu nedostupnu stranu ponašanja za koju smatramo da je središte dinamike,
regulacije, planiranja i menjanja biografske putanje? Mogli bismo reći da smo zadovoljni time koliko nam
posmatranje daje, da sistematski i objektivno fiksiramo jedan ili više relativno kratkotrajnih intervala života, ali
pitamo se šta oni znače, šta nam kazuju o poremećaju ili o ličnosti? Nije li, u stvari, cena formalne naučnosti,
sistematičnosti, pouzdanosti, preciznosti, jasnosti, praćena vezivanjem opservacije za površinu, za sekundarno i
nebitno?
Ova pitanja mogu da se dedramatizuju tvrdnjom daje naučna i dijagnostička inferiornost konkretnih vidova
ponašanja stvar shvatanja. Bihejvioralni pravac u psihologiji odnose posmatra i ocenjuje na drugi način. Osim toga,
stručnjak se po tome i razlikuje od laika što ume da izdvoji ono što je važno, jer najzad nisu svi momenti
manifestnog ponašanja u istoj meri relevantni odnosno irelevantni za naučno ili dijagnostičko zaključivanje. Na
kraju, stručnjak, već po definiciji, treba da raspolaže znanjem o tome kako i u kojoj meri su povezani pojedini
aspekti spoljašnjeg, opservaciji dostupnog ponašanja sa dinamikom i strukturom ličnosti, koja je, naravno, direktno
nedostupna posmatranju. U krajnjoj liniji, nerazumno je tvrditi da takozvani spoljašnji aspekt i takozvani unutrašnji
aspekt nisu u vezi.
Iz ove kratke polemike proizlazi da je pravi instrument koji posmatra ponašanje ispitanika zapravo kliničar, a ne
formular sa skalom procene. Ako sad prihvatimo tvrdnju da su aspekti ponašanja koji se opserviraju i unose u skalu
procene odabrani baš zbog toga što de facto stoje u vezi sa „unutrašnjom" stranom
189
ličnosti, onda bismo morali pretpostaviti da postoji priznati sistem znanja o tim vezama. Isto tako morali bismo
pretpostaviti da kliničari dobro poznaju taj sistem znanja (da dobri kliničari dobro poznaju, i obrnuto) koji nije ništa
drugo nego teorija ponašanja, teorija ličnosti ili teorija o psihološkim poremećajima. Ako sada to sumiramo, onda
dolazimo do ovog: zaključivanja o bitnim stranama ličnosti na osnovu prividno perifernih pojava omogućeno je
postojanjem čvrsto dokazanih teorija ličnosti. Malopređašnje tvrdnje ne vode dovoljno računa o svrsi posma-tranja.
Svrha posmatranja može da bude u najmanju ruku dvojaka: skoka, gde traganje ide za tim da utvrdi sve što može
služiti oktriću, i uska, određena, gde traganje predstavlja proveru gotovih očekivanja. U drugoj fazi posmatranje ima
karakter neke sredine. Ono više nije sasvim otvoreno, eksplorativno, ali još nije ni strogo zatvoreno i ciljano. To
omogućava da se koriste i takvi sistemi skala procene koje nemaju čvrstu naučnu osnovu, odnosno koje nisu vezane
za neku teoriju ličnosti ili psihopatologije. Veća otvorenost tih skala prati, međutim, ijedan nedostatak a to je
nesigurnost procene i dijagnostičkog zaključivanja.
Najteži problem dijagnostičke opservacije nije registracija pojava već izvođenje tačnih i relevantnih zaključaka iz
dobijenih podataka. Jedna od poznatijih skala za procenu ponašanja psihijatrijskih bolesnika je Wittenbornova
(1964). Wit-tenborn je pokušao da stvori takav sistem posmatranja hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika koji će
omogućiti pouzdano i valjano posmatranje i isto takvo zaključivanje. Problem pouzdanosti posmatranja resio je na
taj način što je namesto širokih i nedovoljno određenih pojmova kao što su pažnja, motivacija, afekti, odabrao takve
aspekte koji se mogu lakše oceniti prema akciji ili ponašanju posmatranika.
Pitanje pouzdanosti posmatranja rešeno je uvođenjem više procenjivača. Ovu skalu, za svakog posmatranika,
popunjava, osim lekara, još i po nekoliko drugih članova osoblja koje je u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom,
radni terapeut, medicinske sestre i drugi. Wittenborn je morao da resi još i ovaj problem, simptom nekog
poremećaja, kao dijagnostički podatak, samo je donekle specifičan, jer se isti simptom može pojaviti kod više
različitih poremećaja. Da bi omogućio zaključivanje uprkos nepostojanosti značenja podataka Wittenborn je
prethodno podvrgao faktorskoj analizi sve stavke koje su služile za ocenu opservacije. Pomoću ove naučne metode
za otkrivanje latentnog grupisanja otkriveno je čemu služi svaki pojedini detalj koji se opisuje ovom skalom.
Wittenborn je utvrdio da sa 72 skale koje kliničari ovim instrumentom procenjuju može da se oceni relativni
intenzitet sledećih vrsta psihopatoloških poremećaja kod svakog posmatranika ponaosob:
I anksioznost II histerična konverzija
III manično stanje
IV depresivno stanje
V shizofrena uznemirenost VI psihotična agresivnost VII paranoja VIII hebefrenija
190
IX kompulzivno opsesivno stanje
X intelektualna dominacija
XI homoseksualna dominacija
XII ideje veličine.
Posmatrač ima zadatak da svoja zapažanja uporedi sa kratkim karakterizaci-jama ponašanja, koje su grupisane po
četiri u svakoj skali i raspoređene stepenasto od najmanje do najveće patološke implikacije. U svakoj skali i za svaki
stepen fiksirani su brojčani indeksi. Vrednost označenog indeksa prenosi se u bela polja na desnoj strani formulara.
Sabiranjem brojeva u svih 12 stubaca dobija se intenzitet 12 patoloških tendencija. Sledeća skala ilustruje izgled
faktorizovane skale procene.
Polazeći od podataka dobijenih posmatranjem, na sličnoj metodološkoj osnovi kao u prethodnom slučaju, moguće je
sistematski opisati, ne samo bolesnu, nego i nonnalnu ličnost. Naravno, prethodno je potrebno da se resi kako ćemo
iz podataka o konkretnom ponašanju, registrovanom u kratkom vremenskom intervalu, doći do zaključka o opštim i
trajnim crtama i tendencijama ličnosti. Takođe potrebno je resiti pitanje šta predstavlja ličnost, za koji smo se
koncept odlučili, a s tim u vezi naravno i to kako je moguće posmatranjem periferije proceniti izvorna svojstva.
Skala broj
i n 111 iv v vi vn vm ix x xi xn
0.
Razumno saradljiv, u najmanju ruku.
1. Saraduje ali bez volje i želje.
1.2. Često se opire, nameće
svoje uslove.
3. Odlika mu je da pruža otpor, ometa planove drugih ili krši red.
0.
U novoj situaciji ili pred zadatkom ne ispoljava ose-ćanje teskobe.
O
1.
U tim uslovima kaže da oseća teskobu.
l
2. 2. U tim uslovima kaže da oseća teskobu a kvalitet izvedbe je pogoršan.
2
3.
Pred zadatkom, u novoj situaciji oseća se ugroženim, javlja se neuspeh i blok.
3
191
0.
Pridržava se opštih pravila odeljenja.
O
1.
Izvršava samo konkretne zahteve osoblja.
l
3 2.
Ignoriše konkretne zahteve osoblja.
2
l
3.
Pruža aktivan otpor
osoblju.
3
0.
Nije preopširan i pedantan u govoru.
O
1.
Govor je obično preopširan,
l
4 2.
Govor je pompezan i krajnje pedantan.
2
3.
Način govora je nadmen
i pokroviteljski
3
Pacrijalne sume:
3
33
Cattell je (1964) sasvim uveren da je našao rešenje za oba problema. On je krenuo od postavke da je kulturno
nasleđe i ljudsko iskustvo vezano za ocenu ponašanja i drugih manifestacija ličnosti deponovano u rečniku bogato
razvijenih jezika. Univerzum prideva i imenica kojima se izražavaju ili obeležavaju ponašanja ili osobine ličnosti
može da posluži, kao polazna osnova, i za naučnu deskripciju i klasifikaciju. Reci prema tome obuhvataju, svaka po
deo, sveukupnost poznatih osobina ličnosti. Sistematskom selekcijom, nekoliko hiljada termina, Cattell je izdvojio
oko 200 koje su se odnosile na osobine koje su međusobno relativno nezavisne. Tih 200 termina rasporedio je po
parovima: izveštačen - prirodan, razmetljiv - skroman, vedar - mračan, senzibilan - flegmatičan. Svaki par
obeležavao je neku osobinu po kojoj se pojedinci razlikuju, ne po tome da li imaju ili nemaju takvu crtu već u kojoj
meri, u kom intenzitetu je imaju. Drugim recima on je napravio skale za posmatranje i procenu ličnosti. On je
smatrao da tih 200 bipolarnih obeležja mogu da obuhvate površinu ponašanja ličnosti. No ono što je njega zanimalo
to je skrivena, izvorna strana ličnosti. Kao i Wittenborn i Cattell je uveren da se faktorskom analizom mogu otkriti
latentne kategorije u ovom slučaju takozvana „izvorna svojstva".
Da bi izbegao tipične greške koje se javljaju kod opservacije on se osigurao na više načina. Pre svega njegovi
procenjivači su odreda bili inteligentni, obrazovani, dobro motivisani ljudi provereno sposobni za psihološku
opservaciju. Povrh toga, Cattell je od njih tražio da njegovu skalu primene samo na posmatranicima koje dobro
poznaju, da bi se izbeglo nagađanje pri oceni. Pošto je prikupio dovoljan broj ovakvih opisa izvršio je faktorsku
analizu, posebne vrste, koja je pokazala da se prvobitnih 200 dimenzija mogu svesti na svega šesnaest. Tih šesnaest
faktora po mišljenju Cattella, mogu da obuhvate svu raznolikost ličnosti u ljudskom univerzumu i to su one bazične
dimenzije koje određuju spolja vidljivo ponašanje. Profil neke ličnosti na tim osnovnim dimenzijama možemo da
dobijemo, između
192
ostalog, i primenom opservacije. Cattellovih 16 faktora ili bazičnih dimenzija ličnosti su sledeće:
A) rezrvisan, kritičan, hladan (shizotimia)
B) manje inteligentan
C) podložan osećanjima, emocionalno manje stabilan, lako se uznemiri (niža snaga ega)
D) ponizan, blag, poslušan, kon-formiše se (pokoran)
E) trezven, razborit, ozbiljan, ćutljiv
FJ snalažljiv, sam sebi zakon, izbegava obaveze (slabija snaga super-ega)
G) stidljiv, sputan, skroman, plašljiv (threctia)
H) krut, samostalan, realističan, „nema cile-mile" (harria)
I) poverljiv, prilagodljiv, nije
ljubomoran, Iako je sa njim (alaxia)
J) praktičan, brižljiv, konvencionalan, usmeravan realnošću, ispravan (praxernia)
K) neposredan, prirodan, neizveštačen, (neizveštačenost)
L) spokojan, samopouzdan, siguran, .. smiren (nepomućena adekvatnost)
M) konzervativan, poštuje ustaljene .. ideje, toleriše tradicionalne teškoće (konzervatizam)
N) zavisan od grupe, osoba koja uvek „pripada" nekome, veran pratilac (pripadnost grupi)
O) nemaran, nezainteresovan za formu, neuredan, živi po svom ćefu (niska integrisanost)
otvoren, neposredan, topao (ciklotimia)
više inteligentan, ume apstraktno da misli, ima viši školski uspeh
emocionalno stabilan, prihvata realnost, miran (viša snaga ega)
sklon isticanju, nezavisan, agresivan, tvrdoglav (dominantan)
vetropirast, bezbrižan, veseo, oduševljen
savestan, postojan, disciplinovan (jača super-ego snaga)
preduzimljiv, hrabar u društvu, nesputan, spontan (parmia)
mek, zavisan, prezaštićen, osetljiv (premsia)
sumnjičav, nepristupačan, na oprezi (pro-tension)
maštovit, zaokupljen unutrašnjim potrebama, nezainteresovan za praktičnu stranu života, boem (autia)
promišljen, proračunat, materijalista, prodoran (pronicljivost)
strašljiv, zabrinut, potišten, uznemiren (sklon osećanju krivice)
slobodouman, spreman da eksperimentiše, kritičan, analitičan (radikalizam)
nezavisan, voli da bude svoj gazda, snalažljiv (samodovoljnost)
kontrolisan, samodisciplinovan, kompulzi-van, respektuje manire (visoka kontrola koncepata)
napet, u nemiru, razdražen, najeden (visoka ergička tenzija)
P) opušten, smiren, otupljen, neuznemiren (niska ergička tenzija)
Oba prikazana primera udruživanja opservacije sa visoko formalizovanim skalama procene ilustruju tendenciju ka
disciplinovanju rada posmatrača. Usavrša13 Psihodijagnostika
193
vanje opservacije kao istraživačke i dijagnostičke tehnike ovde se pokušava resiti eliminacijom „privatnih sistema",
na koje su individualni kliničari, psiholozi, pedagozi i drugi bili uvek vrlo ponosni. Ovo nepoverenje u „psihološki
talenat" utoliko je jače ukoliko je tehnički nivo instrumenata viši a povezanost sa zatvorenim teorijskim i
nozografskim sistemima čvršća. Sada nam preostaje da se malo bolje upoznamo sa nekim tipičnim greškama koje se
često pojavljuju u oce-nama posmatrača.
TIPIČNE GREŠKE POSMATRANJA IPROCENE
Svako posmatranje i svaka procena, a to se odnosi i na merenje u psihologiji i van nje, predstavlja samo
aproksimaciju „istine". To znači da su i dijagnostički sudovi samo verovatno tačni, odnosno da se unapred može
računati na određeni procenat grešaka. Metodološka usavršavanja opservacije, unošenje sistematičnosti i drugih
mera kontrole sprovedena su zato da bi se proporcija pogodaka i pogrešaka popravila. Pokazalo se, međutim, da ni
usavršavanje nije bez određenih rizika. Otići predaleko u suzbijanju izvora grešaka u procenjivaču znači, u stvari,
njegovo sputavanje, nametanje pravila koja mogu onemogućiti da se ljudski senzibilitet zaista iskoristi za
registraciju zbivanja koja su nedostupna drugim instrumentima. Tako, u stvari, način korišćenja opservacije u praksi,
iz navedenih razloga, ima daleko nepovoljniju proporciju pogodaka i pogrešaka nego što bi se moglo postići
realizacijom maksimalnih potencijala metode opservacije. Najzad, indeks valjanosti rezultata zavisiće i od toga da li
koristimo nesistematsku, otvorenu, impresiomstičku formu, sistematsku, inventarsku formu, ili zatvorenu,
sistematsku i usmerenu formu opservacije.
Greške u posmatranju i proceni ličnosti što potiču od posmatrača nisu sve iste, ne spadaju u istu klasu. Neke su
greške sasvim lične i svojstvene samo konkretnoj osobi. Druge su naprotiv karakteristične za veći broj procenjivača.
Pošto je ovaj aspekt problema vrednosti opservacije poodavno istraživan, a rezultati su uvek iznova potvrđivani
novijim proučavanjima, može se reći daje dobar deo opštih tipova grešaka procenjivača relativno poznat.
Efekat opšte impresije ili „halo efekat". Ova vrsta grešaka nastaje zbog toga stoje sud o ličnosti nepoznate osobe
najčešće globalan i dosta neprecizan u detaljima. S druge strane, većina skala zahteva da posmatrač svoj sud iskaže
par-cijalizovano, rascepkano, o nizu aspekata posmatrane ličnosti. Usled ove neusklađenosti, koja zapravo stavlja
kliničara u situaciju da precizno odgovori na niz pitanja o kojima nema dovoljno informacija, određenu ocenu i
oslonac, dolazi do toga da on odgovara dosta proizvoljno. Kada se analiziraju ti odgovori, onda se često vidi daje
procenjivač, u nedostatku boljeg, pribegao nekim opštim dimenzijama. Tako, na pnmer, »n se držao toga da li je
posmatranik dobar ili loš, konstruktivan ili destruktivan, bolestan ili zdrav i slično. U svim onim slučajevima kada je
morao da odgovori na konkretno pitanje o nekoj izdvojenoj osobini koju nije uspeo da sigurno proceni, on se ravnao
prema tom opštem merilu. Kao posle-dica svega pojavljuje se netačna slika u kojoj su procene u međusobnoj vezi,
iako bi trebalo da budu nezavisne, odnosno kao što su date kod konkretnog posma194
tranika. Pojava ove vrste grešaka može da se fiksira. To opet dovodi do toga da nazivi tih pojmova, termini za
obeležavanje određene osobine takođe nemaju za sve isto značenje ili istovetni sadržaj. Na primer, osobine kao što
su introverzija, agresija, anksioznost, dominantnost i druge logički posmatrano jedva da su nešto više od rubrika u
kojima su skupljeni opisi, detalji ponašanja relativno istog kvaliteta. Stvari se prilično komplikuju zbog toga što
sadržaji pojmova nisu sastavljeni samo od činjenica, ili onoga što nam izgleda kao činjenica, već se u to upliće i
vrednovanje. Rezultati nekih istraživanja pokazuju da ni kliničari nisu imuni od sažimanja činjeničnih i vrednosnih
sudova.
Ako se analiziraju pojmovi, odnosno individualne definicije pojedinih termina, onda se pokazuje da je sadržaj
jednim delom sličan, a drugim različit. Pojedina značenja termina su zajednička, opšte prihvaćena, dok su druga
nestalna i divergentna. Naravno, u nekontrolisanim uslovima dnevnog rutinskog rada unapred se ne može znati kako
će koji konkretni procenjivač da shvati i za sebe prevede sadržaj termina kojim je određen njegov zadatak odnosno
predmet posma-tranja. Ovaj nedostatak strukturiranosti terminologije znatno umanjuje potencijalnu vrednost svake
verbalno iskazane procene ličnosti. Postoji, doduše, više načina da se doskoči ovom nedostatku verbalnih tehnika.
Jedan od načina se sastoji u tome da se namesto pukog spominjanja termina, na primer „agresija", da opširna
pojmovna definicija, koja treba da važi za sve koji određenu skalu koriste ili procenjuju konkretnu grupu
posmatranika. Ovaj potez je usmeren na ujednačavanje sadržaja pojmova. Drugi način je upravo suprotan. Namesto
da se termin pojmovno određuje, on se ne koristi. Namesto pojma i termina „agresija", od pro-cenjivača se traži da
opservira i registruje određene i uske, konkretne manifestacije, na primer „ispitanik cepka hartiju", „posmatranik
vraća pitanja", ili „maltretira druge bolesnike". Za ovako usmereni zadatak nije od tolike važnosti koliko su pojmovi
pojedinih procenjivača međusobno slični.
Opservacija i procena ličnosti u fazi popunjavanja odgovarajućih formulara iziskuju da procenjivač uradi dve stvari:
prvo, da izdvojeno posmatra i oceni različite vrste i kvalitete ponašanja, i drugo, da diskriminiše stepene intenziteta
koji se traže za svaki kvalitet. Prisutnost kvantitativnih elemenata asocira nas na određenost i preciznost. Međutim,
efekat neodređenosti neće zaobići ni kvantifiko-vane skale, mada će problem biti nešto drugačiji. Skale učestalosti
(uvek, ponekad, nikad) i skale intenziteta (veoma jako, umereno, slabo) pružaju doduše, mogućnost statističke
obrade, ali su isto tako izložene različitim mogućnostima shvatanja značenja kao i verbalni termini. U oba slučaja
struktura značenja nema jasne granice. Na primer, od procenjivača se traži da proceni „agresivnost" posmatranika,
na jednoj skali intenziteta koja ima raspon od nule do sto. Ako je on svoju procenu izrazio brojem 60, šta to znači?
Vrlo je verovatno da procenjivači u takvoj situaciji najpre traže neki orijentir. Takav orijentir većina nalazi na
krajevima skale i u sredini. To bi ukazivalo na to da procenjivač mora da „strukturiše" zadatak, da svede složeni
zadatak na nešto jednostavniji, na primer na trodelnu skalu. Međutim, idući korak, koji se sastoji u diskriminisanju
stupnjeva, već je pro-izvoljniji i manje pouzdan. To se isto dešava i kada je u pitanju diskriminacija stupnjeva
učestalosti. Kliničar će između tri mogućnosti: često, ponekad i nikad, izabrati srednju. Staje, međutim, „ponekad"?
195
Istraživanja o ponašanju procenjivača pokazala su da brojčani nazivi ne moraju bezuslovno da imaju i jasniju
strukturu, bar kada je u pitanju procena psiholoških osobina. Osim toga, pokazalo se da izbor odgovara nevzavisi
samo od objektivnih manifestacija ponašanja već i od nekih ustaljenih ocenjivačkih navika ili stavova procenjivača.
Tako, na primer, neki ocenjivači, bez obzira na uslove i ispitanike, sistematski naginju ekstremnim ocenama. Njima
suprotni procenjivači, takozvani „umerenjaci", takode sistematski biraju srednju kategoriju skale bez obzira na to da
li je ona verbalna ili kvantitativna.
196
XI. STUDIJA SLUČAJA
IPSIHODIJAGNOSTIČKI TESTOVI
O takozvanoj prirodi čoveka postoje relativno oprečna shvatanja. Po jednom shvatanju psihološko biće čoveka već
hiljadama godina egzistira suštinski nepromenjeno pošto je dostiglo određeni stepen potencijala i diferencijacije.
Analiza oruđa i umetničkih tvorevina i najstarijih poznatih kultura dokazuje da su intelektualni kapaciteti,
emocionalna svojstva i međuljudske komunikacije pojedinaca iz tadašnjih vremena vrlo slični onima koje i danas
srećemo medu našim savremenicima. Suprotno shvatanje poteže drugu vrstu argumenata i dokazuje nam koliko se
čovekova priroda menja i u kojoj meri odražava ili povratno oblikuje dominantne karakteristike sredine. Tako se, na
primer, podvlače razlike među pojedinim kulturama, socio-ekonomskim nivoima i klasama, između života u selu i
gradu, ili čak delovima istog grada. Razmišljanje o tim problemima, bez mogućnosti naučne provere ostalo bi čisto
spekulativno.
Broj naučnih disciplina i institucija koje se bave proučavanjem raznih vidova složenog čovekovog ponašanja stalno
se povećava. Uporedo sa tim povećava se i broj otkrića i teorija koje sve te vidove ponašanja i ličnosti objašnjavaju.
Razumljivo je da sve to prati stvaranje velikog broja različitih instrumenata, tehnika i metoda kojima se podaci
prikupljaju, registruju i na izvestan način mere. Ova ekspanzija i diferencijacija posebno je osetna u psihologiji,
mada ne samo u njoj. Plima nauke i pozitivističke orijentacije na poseban način se odrazila i na kliničke metode
odnosno i na studiju slučaja.
Pod uticajem duha vremena studija slučaja je usvojila niz novina, medu kojima se, po važnosti, izdvajaju dve. Prva
se sastoji u realizaciji principa ekipnog rada. Namesto ranije usko medicinske platforme, sada se dijagnostika, a
delimično i tretman, obavljaju multidisciplinamo, objedinjenim naporom specijalista iz nekoliko različitih disciplina.
U psihijatrijskim ustanovama takve dijagnostičke ekipe, u najužem sastavu, uključuju psihijatra, kliničkog psihologa
i socijalnog radnika. Ova modifikacija predstavlja veoma razumno rešenje za mnogobrojne, praktično nesavladive
teškoće na koje bi naišla svaka od ove tri discipline ako bi pokušala da samostalno rešava problem
psihodijagnoziranja. Do prihvatanja udružene strategije u psihijatrijskoj dijagnostici došlo je zahvaljujući tome što je
svaka od ove tri osnovne discipline razvila komplementarnu metodologiju rada. Druga novina u primeni studije
slučaja sastoji se u tome da se jezgrovnoj trijadi, intervjuu, posma-tranju i biografskoj analizi, priključuje jedna nova
metodologija, a to su psihološki testovi, skale i druge tehnike. Ovim proširenjem jezgrovne trijade studija slučaja je
dobila sasvim novi kvalitet. Tu nije u pitanju samo mehaničko povećanje broja dijagnostičko-eksplorativnih
postupaka. Nove tehnike nametnule su i nove princi197
pe. Stariji čisto kvalitativni pristup „upoznavanja nepoznate osobe" sada je dopunjen kvantitativnim, statičkim i
psihometrijskim postupcima.
Most preko kojeg su psiholozi ušli u klinike „sagrađen" je psihodijagnosti-čkim testovima. Psihološki instrumenti
postali su privlačni za rešavanje školskih i kliničkih problema početkom ovoga veka. Naime, formalno slični oblici
ipitivanja i procene primenjivani su u tim ustanovama i ranije, ali su imali mnoge slabosti. Razvitak psihološke
teorije i psihometrije, u koje su ovi novi tipovi instrumenata uklopljeni kao i srazmemo dobro kontrolisana naučna
istraživanja, koja su na poseban način demonstrirala potencijale psiholoških testova, nametnuli su psihodi-jagnostiku
kao nadmoćnu alternativu slabo kontrolisanom subjektivizmu i impre-sionizmu u ocenjivanju psiholoških osobina.
Metode koje su psiholozi doneli u „miraz" izmenile su studiju slučaja i kvalitativno i kvantitativno. Iako je od
pojave prvih punovrednih psiholoških testova prošlo gotovo sedamdeset godina, još se uvek, mada samo
povremeno, razbuktavaju žustre polemike o njihovoj opravdanosti i smisaonosti. Rani pobornici psihometrije i
psihološke profesije, koja je ostala veliki dužnik testovima, pomoću kojih je izvela svoj prvi i trajni prodor u praksu,
mnogo su doprineli preterivanji-ma, pristrasnom pokazivanju i fetišizaciji vrednosti i moći testova. Ovakva pregrejana autoreklama jedne mlade nauke i profesije koja se borila za svoje mesto pod suncem (ili za stolom koji su već
zauzele ranije odrasle nauke i profesije), ophrvana teretom predrasuda daje nepraktična, spekulativna i u krajnjoj
liniji čisti luksuz bogatih, od mnogih je shvaćena kao prepotentna agresija koja, u krajnjoj liniji, ugrožava duhovno
dostojanstvo i strogo privatni karakter individualnosti čoveka. Uprošćeno govoreći, u tim polemikama se iznova
zagrevaju međusobno isključivi stavovi. Na jednoj strani se fetišizira nauka i statistika ili kvantitativni pristup, a na
drugoj se fetišizira i mistifikuje individualnost i kvalitativni pristup. Sa metodološke pozicije gledano, kliničar i
istraživač ljudskog ponašanja stavljeni su pred u suštini lažnu dilemu. Oni treba da se tobož odluče između
kvantitavnog i kvalitativnog pristupa posmatranju i ocenjivanju psiholoških, psihopatoloških i socio-psiholoških
pojava. Kada se, međutim, temperatura tih sukoba spusti na nor-malu, a argumenti oponenata trezveno odmere, lako
se uočava da tu protivu-rečnosti nema. Posmatrati ova dva pristupa kao protivurečna kosi se sa praktičnim
interesima onih kojima kliničke metode treba da pomognu. Isključivost u tim sporovima je pravo samo poluznalaca i
dogmatičnih teoretičara. Za kliničare--praktičare između ta dva pristupa odnos je komplementaran.
NA PRELAZU OD NATURALISTIČKOG KA PSIHOTEHNIČKOM ISPITIVANJU
Savremena psihodijagnostika koristi se u kliničkom ispitivanju kombinacijom naturalističkih i psiho tehničkih
sredstava, objedinjenih studijom slučaja kao okvirom. U vreme ekspanzije mernih tehnika vladalo je uverenje da
samo objektivne metode imaju mesta u arsenalu kliničkog psihologa. Sledstveno tome, anamneza i intervju, kao
subjektivne metode, bili su potcenjem i postojala je tendencija da se izbegavaju. Prva dijagnostička veština bila je
ona koja je do dijagnoze i procene stizala isključivo na temelju testova, tehnika i skala. Vrhunski domet tako
198
shvaćene psihodijagnostike bila je uspešna šlepa analiza, ili virtuozna interpretacija jedne ili dve tehnike, uz
praktično zanemarivanje drugih izvora podataka.
Dogmatska stanovišta o superiornosti objektivnih metoda znatno su oslabljena. Mit o superiornosti testova, tehnika i
skala nad naturalističkim metodama je napušten. Odnos između te dve vrste pristupa eksploraciji ličnosti nije odnos
superiornog i inferiornog, boljeg i slabijeg, već je to relacija komplementarnosti.
Pogledajmo sada kako u kliničkoj praksi teče, primena dijagnostičke baterije. Anamnestički i hetereoanamnestički
(biografski orijentisani) intervju je nužan deo eksploracije. Međutim, psiholozi koji rade u okviru tima ili u tesnoj
saradnji sa lekarem ne vode tu vrstu eksploracije, već se samo upoznaju sa nalazom do kojeg je došao lekar. Ovo je
rezultat prećutnog sporazuma po kome lekari, psihijatri, primenjuju naturalističke metode a psiholozi TTS. Ova
vrsta podele rada postoji i danas, mada se o njoj može govoriti više načelno. Naime, lekari se doista služe samo
naturalističkim metodama, dok psiholozi pribegavaju njima po potrebi. Što se tiče TTS, lekari se njima koriste
indirektno, putem izveštaja psihologa.
Što se intervjua tiče, tu nema razgraničenja u profesijama. Intervju je jedan od vidova komunikacije pacijenta i
kliničara i kao takav neophodan. U mnogim svojim bitnim elementima intervju varira, a te varijacije prevazilaze
granicu profesije. Intervjui koje vodi bilo koji kliničar toliko su različiti daje podela na „psihijatrijski" i „psihološki"
intervju sasvim proizvoljna. Istina, izvesne teme su specifične. Tako, na primer, lekar razgovara sa pacijentom o
lekovima, o bolovanju, o nizu administrativnih problema vezanih za lečenje, bolovanje, penzionisanje i upućivanje
na pregled drugim specijalistima. To su pitanja koja pacijenti ne mogu da rasprave sa psiholozima zbog toga što su
njihove nadležnosti drugačije. Međutim, ukoliko se problemi praktične prirode izostave i zadrže samo oni lični,
razlike između „psihijatrijskog" i „psihološkog" intervjua sasvim će nestati.
Naturalistička trijada, pored anamneze i intervjua, obuhvata i posmatranje. U svim onim slučajevima kada psihijatri
nisu u mogućnosti da sa sigurnošću zaključe o kakvom se poremećaju radi, mada su obavili longitudinalnu
(anamnestičku, biografsku) i transverzalnu („intervju sa pratećom opservacijom") eksploraciju, pribeći će produžnoj
opservaciji. Upućivanje slučajeva u zatvorenu instituciju sa zadatkom da se postavi sigurna dijagnoza naziva se
„upućivanje na posmatranje". Bolesnik ili sudski slučaj koji je psihijatrijski upadljiv provode u zatvorenoj instituciji
mesec ili više dana ,,na posmatranju". U toku posmatranja, odnosno ponašanja u institucionalnim uslovima, bolesnik
se prati „dan i noć". U određenim intervalima on biva intervjuisan, upućuje se na psihodijagnostičku eksploraciju,
manipuliše se njime na razne načine. U vezi ovoga može se postaviti pitanje kakav doprinos možemo očekivati od
TTS u odnosu na naturalističku trijadu?
Logika naturalističke strategije je jednostavna. Ukoliko jednokratno longitudinalno i transverzalno ispitivanje ne
dovedu do zadovoljavajućih rezultata, niti se to može postići sa dva-tri dodatna intervjua (sa opservacijom) onda
takav „složeni slučaj" odlazi na produženo posmatranje. Produženo posmatranje podrazumeva veći broj intervjua i
prikupljanje uzoraka ponašanja iz 24 časovnog dnevnog ciklusa u toku više nedelja. Posebnu vrednost
prolongiranog posmatranja predstavlja orijentisanost i standardnost. Naime, pri posmatranju se uvek ima u
199
vidu šta bolesnik čini i kako, ali i mišljenje o njemu na početku praćenja. Konačna ocena će predstavljati odgovor na
radnu hipotezu. I tu se može postaviti pitanje kakav doprinos mogu dati procene ličnosti na temelju TTS u odnosu
na prolongirano posmatranje".
OSNOVNE ODLIKE PSIHODIJAGNOSTIČKIH TESTOVA
Primena psiholoških, pedagoških i drugih testova toliko je danas široka da u nekim zemljama bukvalno nema
čoveka, pogotovu mlađeg uzrasta, koji nije nekom prilikom testiran. Odnos ljudi prema testovima znatno je složeniji
nego prema fizikalnim instrumentima i mogao bi se odrediti kao ambivalentan. Na jednoj strani grupiše se skepsa,
osporavanje objektivnosti i potpunosti ili pouzdanosti rezultata, kao i sumnja u ispravnost interpretacije i zaključaka
koji se iz odgovora izvlače. Ova neverica čoveka u instrument, u mehaniku koja imitira deo neke njegove
mistificirane aktivnosti, nije isključiva i specifična, već bi se pre reklo daje opšta. Doduše, možda nigde nije toliko
lična kao kada se radi o psihodi-jagnostičkim testovima. No ova ista sumnjičavost gotovo neprimetno se stapa sa
sasvim suprotnim nekritičnim prihvatanjem ocena i dijagnoza koje se, nazovi testovima publikovanim u popularnim
magazinima, dobijaju mehaničkim obračunavanjem. Moglo bi se reći daje smisao ove ambivalencije u tome što
čovek želi da se pokaže, a i plaši se toga, on želi da odmeri sebe u odnosu na druge ljude, a strepi od loše ocene. U
svakom slučaju, psihološki testovi su mnogo više od jednog tehničkog izuma, oni su danas potrebni i onima koji ih
pripremaju i onima koji bivaju ispitivani.
Savremeni psihodijagnostički testovi zasnovani su na nizu naučnih principa. Među ovima su relativno najznačajniji
sledeći:
1. Odgovori ispitanika predstavljaju valjani uzorak određene i specifične aktivnosti
2. Ispitivanje je uvek indirektno jer se potencijali ne mogu neposredno zahvatiti
3. Procedura testiranja principijelno je istovetna sa procedurom eksperimenta
4. Psihološki poremećaji ispitanika na specifičan i selektivan način utiču na njegove testovne rezultate
5. Rezultati ispitivanja mogu da se obrade i interpretiraju i psihometrijski, dakle, statistički, i projektivno, dakle
psihodinamički.
TESTIRANJE KAO UZIMANJE UZORAKA LIČNOSTI
Kliničar koji izvrsno i dugo poznaje svog pacijenta retko traži široku, eksplo-rativnu psihodijagnostičku intervenciju
psihologa. Nasuprot njemu, kliničar koji se prvi put sreće sa pacijentom traži takvu pomoć. Iz ta dva primera moglo
bi se zaključiti da je testiranje, bar jednim delom, surogat za dužetrajni profesionalni kontakt sa ispitanikom. Drugim
recima, ono što se može doznati iz susreta, razgo200
vora, povremenih obaveštenja o važnijim detaljima iz života, ponašanja u nekim kritičnim situacijama ili odnosa
prema određenim osobama, sve to što protkano ličnim posmatranjima predstavlja onaj fond i kvalitet znanja o nekoj
osobi koji stvara jednu specifičnu uverenost: „Znam ga". No u velikoj većini slučajeva profesionalci različitih vrsta:
kliničari, sudije, profesori, komandanti i drugi koji su dužni da u relativno kratkom roku, i na osnovu vrlo skromnog
ličnog poznanstva sa pojedincima, donose važne odluke koje se tiču obe strane, nalaze se u vrlo neprijatnoj dilemi.
Ova je izazvana time što o tim pojedincima o kojima treba da donose odluke nemaju dovoljno sigurnih znanja, ne
poznaju ih ili ih poznaju površno i nedovoljno. Taj informacijski vakum koji stoji između onog koji mora da donosi
odluke i onog drugog koga ta odluka pogađa traži neko ekonomično, razumno i ljudski prihvatljivo rešenje.
Šta bi sada moglo da se učini da bi se olakšao položaj ova dva čoveka koje povezuje zadatak odlučivanja? Najpre je
potrebno razdvojiti potrebu za obuhvat-nim razumevanjem slučaja „Petra već dugo i odlično znam", od poznavanja
nekog određenog, ograničenog aspekta te ličnosti, na primer inteligencije, interesa za studije,-teškoća u
sporazumevanju sa pretpostavljenima ili pojave neobjašnjivih nastupa bezvoljnosti i želje za samoubistvom. Iscrpno
ali opšte poznavanje osobe, ako nije praćeno i posebno prostudiranim poznavanjem izdvojene kritične osobine koja
u datom momentu predstavlja presudni faktor za odlučivanje, neće mnogo pomoći. Na primer, onaj koji odlučuje
poznaje u opštim crtama kandidate, ali nije pobliže upoznat sa njihovom inteligencijom, a u stvari treba da izabere
upravo onog koji je najsposobniji. Kada bi i to znanje imao onda bi odluku vrlo lako doneo, i to sa puno poverenja u
svoj sud.
Oba ova primera, kada procenjivač raspolaže samo opštim znanjem o ličnosti kandidata, ili samo ograničenim ali
specifičnim u odnosu na kriterijum izbora, su aproksimacije položaja kliničara koji se sreće prvi put sa njemu nepoznatim slučajem. Naime, u tom susretu kliničar ima pred sobom sasvim nepoznatu osobu, za koju treba nešto da
učini, a da bi učinio, on mora da se odluči između više mogućnosti. Naravno, odlučivanje o najboljem rešenju u
odnosu na nepoznatu osobu pretpostavlja da se za srazmerno kratko vreme dođe do takvih podataka koji će
omogućiti najbolji izbor, najbolju odluku, a da se pri tome ima u vidu šta može da proistekne iz svake alternative. U
takvoj situaciji kliničar, sudija, komandant ili bilo ko drugi koji se nalazi u ulozi onog koji treba da odlučuje o
pojedincu na osnovu njegovih psiholoških osobina, mogu da pribegnu studiji slučaja. Međutim, postavlja se pitanje
da lije to dovoljno dobro rešenje?
Slaba strana studije slučaja je u tome što ona ne daje ekonomičnu i usmerenu procenu i da dugo traje. Najzad, nema
ni opravdanja da se ide u širinu, što je neminovno u toj metodi, kada se već zna koje osobine treba da budu
procenjene. Ako već znamo koju osobinu treba da procenimo onda je mnogo bolje da usredsredimo ispitivanje na to.
Psihološki testovi se mogu posmatrati i kao odgovor na pitanje da li postoji i neki drugi način valjanog i pouzdanog
procenjivanja psiholoških osobina pojedinca osim studije slučaja. Pošto je odgovor očigledno potvrdan, možemo
postaviti sledeće pitanje: Kakve su sličnosti i razlike između te dve metode? Pre svega, treba
201
istaći da se ocene o određenoj osobi ili njenim pojedinim osobinama donose na osnovu dovoljne količine podataka
odnosno uzoraka. Pretpostavimo da je naš zadatak da procenimo inteligenciju i neurotičnost jedne grupe ispitanika.
Kada bi svi oni bili naši dugogodišnji poznanici, zadatak bi bio dosta jednostavan, jer smo te osobine imali prilike
da zapazimo i procenimo u više navrata, u različitim situacijama i kroz više vidova manifestacije. Vrlo je verovatno
da, čak i kod nama najbližih među njima, nismo mogli da registrujemo apsolutno sve pojave ove vrste tokom celog
života tih osoba. To znači da su naše informacije ipak ograničene. Uprkos takvoj nepotpunosti, mi ipak donosimo
sud o inteligenciji i neurotičnosti, smatrajući daje ono što znamo, o čemu smo se lično osvedočili tipično i reprezentativno. Iz ovog zaključujemo daje sud o psihološkim osobinama drugih ljudi po pravilu zasnovan na parcijalnim
dokazima, odnosno, terminima statističke nauke, na uzorcima manifestacija tih osobina.
Ponašanje čoveka je vrlo složeno, jer jedan isti motiv može da se ispolji bezbrojnim načinima ponašanja kao što isti
oblik ponašanja ne mora biti izazvan identičnim motivima. Iz tog razloga samo jedan vid ponašanja jedva da može
biti dovoljan za sud. Pošto je procena moguća samo na osnovu uzoraka, postavlja se pitanje koliki treba da bude
najmanji uzorak na osnovu kojeg možemo doneti siguran sud o nekoj osobini, i šta treba da obuhvati taj uzorak? To
su upravo pitanja na koje psihološki testovi pružaju konkretne odgovore svojim obimom, formom i sadržajem.
Psihološki testovi u prvom redu omogućavaju sistematsko prikupljanje takvih uzoraka ponašanja koji provereno
reprezentuju onu osobinu koja je u tom testu i definisana kao „predmet merenja".
Ono što je stvarni cilj psihodijagnostike, bilo na koji način da se ono ostvaruje, to je mogućnost sigurnog
predviđanja ili procene „unazad". Kada psihološkim ispitivanjem nastojimo da otkrijemo i procenimo inteligenciju,
ili neku drugu osobinu, onda se zapravo pripremamo da damo odgovor na pitanje: Da li će ovaj čovek uspeti da se
snađe na poslu, da bude dobar saradnik, da upravlja kom-plikovanom mašinom ili da li je prema svojim
sposobnostima u stanju da predvidi opasnost koju „svako pametan" može da očekuje? Prema tome, uzorak odgovora
ispitanika, treba da bude reprezentativan za njegovo ponašanje u nizu mogućih situacija koje bi mogle iskrsnuti
nakon završenog ispitivanja. Psihološki testovi uglavnom se sastoje od zadataka koji omogućavaju i takvu
prediktivnu ili postdik-tivnu procenu.
TESTIRANJE I ZAKLJUČIVANJE PREKO KORELATA
Ima puno polušaljivih definicja šta je ekspert. Jedna od njih kaže da je ekspert čovek koji ima vrlo veliko znanje o
vrlo malom broju stvari. Za razliku od laika koji često misli da puno zna, ekspert shvata da zna suviše malo, mada
vrlo dobro shvata koje su sve barijere većem znanju. Ove razlike su drastično izražene upravo u onoj oblasti
psihologije koja se bavi proučavanjem procene ljudskih osobina. Tako, na primer, većini nestručnjaka izgleda
sasvim normalno da oce-njuje psihološke osobine i da veruje u istinitost svojih sudova. Oni će određene pojave u
ponašanju ljudi sa kojima su u kontaktu obeležiti odgovarajućim termi202
nom: inteligencija, iskrenost, druželjubivost, ambicija i slično. Za njih nazivi tih osobina jesu jedna vrsta jemstva da
je to nešto realno, postojeće i sigurno. Nasuprot laicima, stručnjaci prave oštre razlike između termina kojima se
osobine obeležavaju, pojava koje se obično svrstavaju zajedno pod određeni naziv i uzročnika ili pozadine tih
pojava.
Ako bi izvesnoj grupi stručnjaka i nestručnjaka bio dat zadatak da ocene inteligenciju nekolicine posmatranika i da
svoju procenu izraze sa tri ocene, iznad prosečna, prosečna ili ispod prosečna, oni bi to mogli dosta lako uraditi.
Iako je vrlo verovatno da bi zadatku pristupili sa nejednakih pozicija, nijednima on ne bi predstavljao nešto sasvim
novo, nepoznato. Inteligencija je osobina koju svi po-smatraju kod svakog i svi se bavimo njenom procenom, na
ovaj ili onaj način. Međutim, ako bismo ove iste procenjivače upitali kako su i na osnovu čega došli do datih ocena,
verovatno bi se pokazalo da među njima ima znatnih razlika u shvatanju šta spada u okvir tog pojma ili koja vrsta
odgovora treba da se prihvati kao najbolja manifestacija ove sposobnosti. To znači da ovaj termin neće biti ispunjen
istim sadržajem i da neće obuhvatiti istu vrstu posmatranja dostupnog ponašanja. Doduše, zahvaljujući razvoju
psihologije konstruisani su testovi pomoću kojih je moguće jednoobrazno, pouzdano i valjano odrediti individualne
razlike među ljudima u pogledu inteligencije. To omogućava da ovaj termin ima standardno značenje i doslednu
naučnu upotrebljivost. Međutim, iako je psiholozima pošlo za rukom da definišu značenje termina inteligencija,
testovnim mere-njem, to još ne znači daje naučno rešeno pitanje staje zapravo inteligencija.
Svakodnevni kontakti među ljudima, orijentacija u društvu, prilagodavanje pojedincima i grupi izvodljivo je
zahvaljujući nekoj vrsti praktične psihologije odnosno psihognozije. Ne poznavajući skrivene mehanizme procesa
pomoću kojih se odvija praćenje i upoznavanje, mi ipak uspevamo da ostvarimo i sporazume-vanje i predviđanje.
To znači da se praktični efekti mogu ostvariti i bez potpunog, naučnog poznavanja suštine pojava koje su uključene
u akciju. Američki psiholog Wechsler je u predgovoru svom poznatom testu inteligencije napisao da su testovi
inteligencije korisni jer se pomoću njih mogu izraziti individualne razlike, iako se zapravo i ne zna šta je suština
inteligencije. Uostalom, ne zna se tačno ni šta je suština elektriciteta, pa se on ipak i proizvodi, i koristi, i meri.
Moramo priznati da
0 tim pojavama možemo suditi samo na osnovu određenih efekata koji su dostupni našem iskustvu, dok je njihova
suština dostupna samo teorisanju i zamišljanju.
Velika je zasluga psiholoških testova i njima sličnih instrumenata što su demonstrirali mogućnost naučnog pristupa
u oblasti psihologije. Kao što se i moglo razumno očekivati, ispitivanjem na ovaj način ponešto je i žrtvovano, na
primer elastičnost, širina i individualisanost, karakteristične za studiju slučaja, ali je, s druge strane postignuta
jasnija definicija šta se ispituje, i dokazane su pozitivne veze između rezultata testiranja i empirijskih ili teorijskih,
kriterijuma valjanosti. Zahtevi koji se danas postavljaju psihološkim testovima veoma su visoki
1 retko koji postojeći test može da se pohvali daje po svim kriterijumima psihome-trije odličan.
Uvođenje psiholoških testova u kliničku psihodijagnostiku nije u svemu ispunilo očekivanja koja su gajili psiholozi.
Oni nam nisu razotkrili suštinu pojava
203
koje pomoću njih ispitujemo ali je zato, zahvaljujući njima, umnogome olakšano donošenje mnogih dijagnostičkih
odluka. Po pravilu se zaključivanje na osnovu testova odvija indirektno, u vidu pokazatelja, koji mogu biti veoma
različiti, počev od kvalitativnih pa do numeričkih skala ili sistema. Bez daljeg se može povući paralela između
psiholoških testova, kao jedne vrste instrumenata, i recimo, elek-troencefalografa, kao druge vrste. Naravno, oni se u
mnogo čemu razlikuju, ali i sličnosti su velike. Oba instrumenta služe za dijagnostikovanje najviših funkcija
centralnog nervnog sistema, i jedan i drugi primljene podatke iskazuju sistemom signala ili pokazatelja koji sami po
sebi ništa ne znače, i, najzad, oba tipa instrumenata zahvataju neke aspekte ili funkcije pojave o kojima eksperti, na
osnovu tih aparata, donose svoj sud. Elektroencefalograf može korisno da posluži u dijagno-stikovanju epilepsije, ali
on ne meri epilepsiju kao takvu, već samo električnu aktivnost mozga ili nekih delova čitave moždane strukture.
Psihološki test inteligencije može da posluži za dijagnostikovanje aktuelnog nivoa inteligencije, ali on ne meri samu
inteligenciju, već niz oblika verbalne, vizuomotome i percep-tivne aktivnosti, ili još uže, efekat rešavanja određenih
zadataka.
Zadaci koji predstavljaju elemente testova često nemaju, površinski i zdra-vorazumski posmatrano, jasnu vezu sa
onim što se određenim testom meri. Na primer, u sklopu jednog poznatog testa inteligencije jedan od pojedinačno
najboljih podtestova (kojih ukupno ima deset) registruje obim rečnika ili fond reci. Laički posmatrano, nije ni jasno
ni logično zašto bi rečnik morao biti merilo inteligencije (i to relativno bolje nego računanje ili.formiranje pojmova)
kada se zna daje kapacitet inteligencije dobrim delom urođen, relativno nezavisan od faktora sredine, dok je,
naprotiv, fond reci sa kojim ljudi raspolažu tešnje vezan za obrazovno-kulturne odlike sredine u kojoj se pojedinac
formira i živi. Kao odgovor na to pitanje navodi se da nije posredi zakonitost i nužnost već statistička pravilnost.
Jednostavno stvar stoji tako da u masi obrazovanog stanovništva veći obim rečnika ide sa većom inteligencijom, i
obrnuto. To, naravno, u svakom pojedinačnom slučaju ne mora biti tako, ali ipak kada dobijemo visok rezultat na
podtestu obima rečnika očekivaćemo i viši nivo inteligencije, ukoliko drugi pokazatelji ili podaci to ne budu
demantovali.
Indirektan način zaključivanja predstavlja u psihologiji neminovnost, pa prema tome nije u pitanju nešto što je usko
specifično za testove. Međutim, za razliku od intervjua, posmatranja ili biografskih podataka, zaključivanje na
osnovu testovnih podataka ima nekoliko nesumnjivih prednosti. U prvom redu testovni podaci mogu da se provere u
masi stanovništva ili uzorcima određenog uzrasta ili obrazovnog nivoa, i tako se može ustanoviti pravilnost u
pogledu zastupljenosti. Svaka takva pravilnost može da se upotrebi kao norma, kao orijentir prema kojem se meri
položaj pojedinca, konkretnog ispitanika. Drugim recima, testovni rezultati mogu da posluže za utvrđivanje
individualnih razlika na objektivnoj osnovi. Kada raspolažemo testovnim rezultatom nekog ispitanika, a taj je test u
prethodnom stručnom postupku ispitan na odgovarajućim uzorcima stanovništva kojem i naš ispitanik pripada i
baždaren prema njihovim osobenostima, onda je veoma lako odrediti kakav je položaj tog pojedinca u odnosu na
prošek njegove grupe. Testovi nam dopuštaju dakle da srazmerno objektivno procenimo da li je poje204
dinac u nivou prošeka njegove uzrasne grupe, ispod ili iznad tog prošeka. Takav sud se pomoću jezgrovne trijade
studije slučaja ne može izvesti ni sa približnom pouzdanošću, tačnošču i ekonomičnošću kao pomoću testova.
Ukoliko jedan test istovremeno zahteva nekoliko relativno zasebnih osobina, sposobnosti ili aspekata ličnosti, a to je
skoro pravilo kada su u pitanju testovi koji se primenjuju za kliničku eksploraciju, onda i međusobni raspored
pojedinačnih rezultata ili „konfiguracija skorova" može poslužiti kao vrlo značajan dopunski izvor dijagnostičkih
informacija. Ovakva konfiguralna analiza pokazatelja, po svemu sudeći, ima znatno veću vrednost nego
dijagnostikovanje na osnovu izdvojenih, izolovanih, parcijalnih rezultata.
TESTIRANJE KAO DIJAGNOSTIČKI EKSPERIMENT
Primena psiholoških testova je najsvrsishodnija po završetku prve faze eksploracije, odnosno posle analize intervjua
i biografskih podataka. Naime, od ovih prvih, širokih zahvata u ponašanje i ličnost očekuju se i prve, radne pretpostavke o prirodi teškoća, o mogućem poreklu poremećaja i alternativnim mogućnostima interpretacije i terapije.
Ako tako posmatrarno redosled i mesto pojedinih operacija, onda testovima pripada uloga instrumenata pomoću
kojih se proveravaju alternativne hipoteze i izvode dokazi. Prema tome, može da se kaže da je psihodijagnostička
eksploracija u kliničkim uslovima organizovana po ugledu na naučni eksperiment. Prva faza je široko eksplorativna
i sprovodi se primenom jezgrovne trijade. Ona se završava analizom i postavljanjem hipoteza. Druga faza počinje
izborom instrumenata koji su najpogodniji za procenu onih psiholoških i psihopatoloških osobina za koje se očekuje
da su jače ili slabije izražene, devi-jantne ili ugašene, ili pak da se pojavljuju u nekim specifičnim kombinacijama,
celinama. Pošto su pretpostavke upotrebom podesnih instrumenata testirane, dolazi do svođenja rezultata. Treća faza
obuhvata analizu svih rezultata i interpretaciju slučaja. Na kraju se dolazi do dijagnostičkog ili prognostičkog
zaključka.
Psihološki testovi se mogu uporediti sa dijagnostičkim eksperimentima i pojedinačno, dakle nezavisno od
prikazanog organizacionog modela. Naime, psihološki testovi su tako konstruisani da sami po sebi predstavljaju
neku vrstu eksperimenta u malom. Pre svega psihološki test iziskuje vrlo rigorozno poštovanje pravila primene. Ova
pravila se odnose na fizičke i psihološke uslove u kojima se ispitivanje vrši. Cilj tih pravila jeste kontrola svih onih
uticaja (varijabli) koji bi mogli delovati na rezultat odnosno na varijablu koja je predmet merenja. Zbog toga
testiranje mora da se obavlja na predviđenom mestu, u određeno vreme, uz strogo regulisan stav ispitivača, tačnu
instrukciju o ponašanju ispitanika, koja se jednoobrazno daje svakom bez razlike, sa zadacima koji su i sadržinski i
formalno identični za sve, po tačno određenom redosledu i sa standardizovanim sistemom ocenjivanja učenika. Sve
je podešeno tako da se svi potencijalni uticaji neutrališu, a podsticanje predmeta merenja se vrši sistematski,
jednoobrazno i planirano. Program testa predviđa variranje intenziteta podsticaja (zadataka), variranje kvaliteta i
kombinovane podsticaje. Ovakva procedura predstavlja rezultat unapred smišljenog eksperimentalnog plana koji je
uprogramiran u konstrukciju
205
svakog testa. Naravno, to je osnovni razlog zbog čega kompozicija testa, predviđeni uslovi i načini primene, obrade
i zaključivanja ne smeju biti drugačiji nego što je predviđeno.
TESTOVNE NORME I DIJAGNOSTIČKA PROCENA
U načelu psihološke osobine pojedinaca ili grupa mogu se procenjivati na dva načina: prvo, kvalitativnom kliničkom
ili stručnom ocenom ili, drugo, pomoću psihonietrijskih, proverenih i kvantifikovanih instrumenata, to jest testova i
tehnika. Ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti razlikuju se u mnogo čemu, ali je posebno važna razlika u
pogledu standardizacije i eksplicitnih normi.
Šta zapravo znači takva razlika može se shvatiti iz sledećeg primera. Iz nekih razloga javlja se potreba da procenimo
inteligenciju svih učenika u jednom razredu. Ovakva procena može da se izvrši, kao što je rečeno, primenom
određenih standardizovanih psiholoških instrumenata, ili konkretno testova inteligencije, a može i na osnovu stručne
ocene učitelja, lekara ili psihologa. Iz velikog broja istraživanja koja su do sada obavljena poznato je da su rezultati
dobijeni primenom testova inteligencije objektivniji, pouzdaniji, diskriminativniji u odnosu na individualne razlike,
dakle bolji nego rezultati do kojih se dolazi instrumentalnom pro-cenoin stručnjaka. Prema tome, kada se nađemo
pred zadatkom koji je naveden u našem primeru, pribeći ćemo upotrebi nekog proverenog i pristupačnog testa.
Sada bi se moglo postaviti pitanje da li je polarizacija na ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti nužna i da li
ona vodi eliminaciji „slabije strane"? U ovom slučaju, pošto je preimućstvo psiholoških instrumenata dokazano
mnogo puta, možemo li mi da se u potpunosti oslonimo na njihove rezultate a da mišljenje stručnjaka ignorišemo?
Odgovor na ovo pitanje i samo će se nametnuti nakon analize razlika između ta dva pristupa. Iako među njima ima
puno razlika, ipak valja imati na umu da testovi inteligencije predstavljaju samo usavršenu formali-zaciju načina
ispitivanja koji je proistekao iz stručne prakse. Nadalje, kvan-tifikacija parcijalnih ili zbirnih ocena nije tuđa ni
metodi procene, jer se i u okviru tog pristupa može koristiti, a koriste se numeričke skale pomoću kojih se izražava
ocena datih odgovora ili individualnih razlika među ispitanicima. Najzad, zbog ovih i drugih sličnosti stručnjaci se
često stavljaju u istu klasu sa testovima, pa se i govori o „dijagnostičaru kao instrumentu".
U današnje vreme najjednostavniji i najpogodniji način ocenjivanja pojedinačnih psiholoških osobina omogućavaju
psihološki merni instrumenti, testovi, tehnike i skale procene. Pomoću njih se mogu proceniti inteligencija,
neurotičnost, ekstrovertnost i druge opšte dimenzije ličnosti. Većina tih instrumenata, ukoliko je zadovoljila
propisane kritenjume, omogućava da se relativno ekonomično, pouzdano, objektivno i valjano registruju
individualne razlike među ispitanicima, što je lakši deo zadatka, a osim toga može se odrediti kvalitativno i
kvantitativno značenje rezultata, što predstavlja složeniji deo zadatka.
Prvi uslov koji treba da zadovolji psihološka procena jeste uspeh u diskriminaciji individualnih razlika. Mada
ispunjavanje tog uslova nije sasvim jednostavan zadatak, jer pretpostavlja stabilne knterijume i selektivan zahvat u
predmet
206
merenja, ovo je tek prvi korak. Uostalom, individualne razlike možemo izraziti i pomoću stručne procene, bez
pomoći formalnih instrumenata, a i pomoću testova ili skala. Na tom nivou razlike između ovih pristupa nisu
principijelne prirode, iako instrumenti dopuštaju finiju i pouzdaniju diskriminaciju pojedinačnih dimenzija ličnosti,
nego što je to moguće primenom kliničke procene. Ako se sad vratimo našem primeru, u kome su uporedo
primenjena oba načina ocenjivanja inteligencije, utvrdićemo da rezultati pokazuju da se učenici međusobno
razlikuju u pogledu inteligencije. Na osnovu tih rezultata svi učenici u razredu mogu se rasporediti po uzlaznoj ili
silaznoj lestvici veličine sposobnosti. Drugim recima, posle završenog ispitivanja i obrade podataka dobićemo
odgovor na pitanje ko je relativno najviše a ko najmanje inteligentan u razredu. Ako je naš cilj bio ograničen samo
na to da upoznamo individualne razlike u inteligenciji samo jednog, konkretnog razreda, onda i nije toliko važno da
li su naši instrumenti bili standar-dizovane psihološke skale ili su rezultati dobijeni na osnovu procene stručnjaka.
Neki skeptik može da postavi pitanje da li smo mi sasvim sigurni da prilikom stručne procene inteligencije
uspevamo da obuhvatimo sve bitne komponente, opšte intelektualne sposobnosti, a istovremeno da neutrališemo
uticaj nekih faktora kao što su socio-ekonomski položaj porodice, specifičnost interesa pojedinaca, oscilacije
raspoloženja i inventivnosti prilikom postavljanja zadatka itd. Osim toga, skeptik može da zapita šta mi, u stvari,
možemo zaključiti na osnovu naših „merenja", koja su strogo lokalna i izražavaju distance u okviru jedne izdvojene
grupe. Naime, učenici iz ispitanog razreda predstavljaju samo mnogo hiljada grupa dece istog uzrasta u jednoj
republici ili državi. Pa sad i taj razred, posmatran u celini, mogao bi biti procenjen ili testiran u odnosu na istu
psihološku osobinu, i na osnovu dobijenih rezultata raspoređen negde na lestvici rasporeda inteligencije. Naravno, to
ne mora da bude nešto što je već urađeno, ali u tom slučaju mi ne znamo, i ne možemo znati, da li je prosečno
inteligentan učenik „našeg" razreda isti, viši ili niži od prošeka u svim razredima u toj republici. Nadalje, ako to ne
znamo, onda možemo s ozbiljnim ograničenjem poverovati u korisnost rezultata do kojih smo došli. Jer nećemo
moći da odredimo ili predvidimo kakav će uspeh imati ili moći da ima ,,naš" najinteligentniji đak u nekoj drugoj
školi ili grupi. Pošto ne raspolažemo zajedničkim merilom koje dopušta upoređivanje sve dece u populaciji, mi ne
možemo donositi nikakav sud o inteligenciji van okvira tog jednog razreda.
Standardizovani psihološki testovi imaju to veliko preimućstvo nad stručnom procenom koja se daje bez pomoći
ovih instrumenata što su provereni u odnosu na izabranu dimenziju celokupne populacije. Usled toga rezultat pojedinaca na tom instrumentu nema samo lokalno nego i široko, populacijsko značenje koje omogućava i određeno
predviđanje a ne samo unutargrupnu karakterizaciju. U procesu standardizacije psiholoških mernih instrumenata
postiže se, između ostalog, i to da rezultati, a posebno granične vrednosti, pomoću kojih se vrši raspored pojedinaca
u kategorije, bivaju utvrđene i time dobijaju funkciju normi. Naravno, moglo bi se reći daje neka norma morala
postojati i prilikom lokalnog ispitivanja u ,.našem" razredu. To ne treba poricati. Štaviše vrlo je verovatno da svaki
stručnjak ima neki sistem normi na koje se oslanja prilikom psihodijagnostičkih
207
procena. Preimućstvo normi standardizovanih tehnika nad ostalim vrstama je u tome što omogućavaju pouzdaniju
diskriminaciju u populacijskim razmerama i usled toga je prediktivna vrednost dijagnoza na osnovu takvih testova
veća.
Argumentacija u prilog potrebi da se procena psiholoških osobina obavi pomoću standardizovanih mernih
instrumenata i proverenih populacijskih normi već je odavno klasična i u opštim crtama vrlo ubedljiva. Polazeći od
tih saznanja ulažu se krupni napori u to da se identifikuju „sve" opšte psihološke osobine ličnosti u populacijskim
razmerama, takozvane „dimenzije ličnosti", koje bi omogućile normativno ocenjivanje i uporedivanje pojedinaca u
najširim razmerama. Za sada je broj populacijskih dimenzija srazmerno malobrojni i obuhvata opštu intelektualnu
sposobnost, neurotičnost i ekstrovertnost. I neke druge osobine se gotovo približavaju ovoj prvoj kategoriji, na
primer socijalni stavovi, konzerva-tizam - liberalizam, ali su empirijski dokazi nešto manje čvrsti nego za prethodnu,
užu grupnu dimenziju. Svakako da će se jednog dana psihodijagnostika onjentisati na višeslojnu procenu, koja će
morati da počne od najopštijih osobina, dimenzija ličnosti, pa do onih usko ličnih i vrlo specifičnih za koje se
norme, u pomenutom smislu, i ne mogu odrediti.
Iako proces identifikovanja optimalnog broja populacijskih dimenzija ličnosti za sada nije ni približno završen, već
danas sagledavamo izvesne nedostatke tipova normi koje postoje. Stiče se utisak daje zbog potrebe da se savlada
otpor i forsiraju argumenti u prilog dimenzionalno-normativnog pristupa procenjivanju ličnosti, došlo i do nekih
neželjenih posledica. Među takve spada i jednostrana orijentacija da se normiraju samo šire populacijske razlike, na
primer u inteligenciji, neurotičnosti ili ekstrovertnosti, a da se zanemare posebnosti subpopulacija, gradske ili seoske
sredine, etničkih grupa i drugih manjih kulturnih celina. Zbog polemičkog žara, došlo je do preforsiranja argumenata
koji su opravdavali potrebu utvrđivanja opštih, standardnih psiholoških merila i odgovarajućih opštih normi.
Međutim, vremenom je postalo jasno da opšte norme, kao i opšte vrednosti koje zanemaruju specifičnost sastavnih
elemenata, ne mogu same po sebi garantovati naučnost pristupa, štaviše, mogu da dođu u sukob sa naučnom
teorijom, lako, na primer, neki testovi inteligencije, primenjeni na uzorcima čitave naše populacije, daju rezultate
koji sistematski diskriminišu subkulture iz kojih ispitanici potiču. Bukvalno, ti rezultati govore da su pripadnici
etničkih grupa međusobno sistematski različiti, to jest da su jedni više, a drugi manje inteligentni. Ignonšući
političke implikacije, sa naučno psihološkog stanovišta takva je ocena u suprotnosti sa postavkom daje distribucija
inteligencije, u smislu potencijala, u većim ljudskim grupacijama približno ista. Pošto mi nismo u stanju da
procenjujemo potencijal inteligencije, osim u nekim ekstremnim slučajevima, mi inteligenciju procenjujemo na
osnovu određenih učinaka, uzimajući te učinke za funkciju kapaciteta i formativnih uslova. Drugim recima,
postojeći načini merenja inteligencije su u odnosu na kapacitet indirektni, dok je direktna mera kombinacija
kapaciteta X i formativnih uslova. Pošto ne možemo direktno meriti kapacitet inteligencije, mi možemo da ga
procenjujemo indirektno na razne načine. Tako, na primer, možemo pretpostaviti da će se kapacitet inteligencije u
svim većim grupacijama rasporediti po intenzitetu dajući nešto slično normalnoj distribuciji ili Gausovoj krivulji.
Nepravilnost te distribucije možemo primiti kao dokaz neta208
čnosti postavke o rasporedu inteligencije u posmatranim grupama. Formativne uslove možemo, manje-više, da
povežemo sa ekonomskim uslovima i obrazovnim nivoom upoređemh grupa, odnosno sa obrazovnim nivoom
porodica iz kojih potiču. Ako sada uzmemo u obzir oba elementa, onda dolazimo do sledeće pretpostavke: ako su
intelektualni kapaciteti u šest grupa jedne populacije približno isti, a formativni uslovi različiti, te se ove razlike
mogu prikazati lestvicom koja se podudara sa lestvicom razvijenosti ekonomskih i obrazovnih uslova, onda će i
rezultat tih grupa na testu inteligencije biti u potpunom skladu sa rangom ekonom-skoobrazovnih razlika. Naravno,
ako bi rang-rezultat na testu bio potpuno suprotan, ili bar različit, od lestvice ekonomsko-obrazovanih formativnih
uslova, onda se razlike među grupama ne bi mogle objasniti faktorom Y. U stvari, rezultati na testu inteligencije
kojima su ispitani pripadnici naroda iz naših republika razlikuju se tačno onako kako se razlikuju u pogledu faktora
Y odnosi ekonomsko--formativnih uslova. Iz ove analize bi proizlazilo: a) da ekonomsko-obrazovni faktori, a
svakako i mnogi drugi kulturni činioci, u velikoj meri utiču na razvijenost psiholoških populacijskih dimenzija, a pre
svega njihovu manifestnu stranu koja je dostupna merenju; b) da je postavka o jednakoj distribuciji tačna, i najzad c)
da opšte populacijske nonne mogu da daju i artefakta u merenju ako se ne dopune i normama drugog reda utvrđenim
za subpopulacije.
Dvojni sistem normi može se oceniti kao teorijski i praktično potrebna mera koja će omogućiti pouzdaniju,
objektivniju procenu psiholoških osobina. Takav sistem sproveden je u nekim psihološkim testovima, na primer, u
sklopu Wech-slerovih skala inteligencije pored opštih normi postoje i posebne nonne za čitavu seriju uzrasnih grupa.
Naime, Wechsler je i sam u svojim istraživanjima utvrdio da je najpogodnije da se mere sposobnosti iskazuju ne
samo u opštim, populacijskim razmerama nego i u odnosu na pojedine uzrasne prošeke. Imajući upravo Wechslerov primer pred očima možemo reći da je to što je do sada urađeno veoma korisno ali nedovoljno. Suština
psihološke procene mora da bude multidimenzio-nalni čovek, onakav kakav najčešće i jeste, a ne monodimenzionalni ili samo dvodimenzionalni, kako ga prikazuju neki instrumenti.
PSIHOMETRIJSKI KRITERIJUMI
Svakako je mnogima poznata anegdota o profesoru kome su poturili na ocenjivanje jedan pismeni zadatak sa kojeg
je pažljivo izbrisana ocena, a koju je godinu dana ranije napisao isti profesor. Ne prepoznavajući svesku i tekst,
profesor je hladnokrvno napisao ocenu koja je bila drugačija nego prva. Ova „tragična nedoslednost" čoveka kao
ocenjivača naširoko je poznata. Na žalost mnoge pojave u životu i dalje moraju da se ocenjuju na ovakav način, iz
prostog razloga što ne postoje fizikalistički instrumenti koji bi preuzeli taj nosao i obavili ga objektivno, „tvrdoglavo
dosledno". Mnoge naučne discipline, a u prvom redu one humanističke, uključujući tu psihologiju i psihijatriju, i
danas zavise od čoveka kao jedino mogućeg instrumenta merenja. Svakako da je naučni prestiž tih disciplina, bar
jednim delom, upravo proporcionalan stabilnosti instrumenata pomoću kojih one registruju i mere pojave.
14 Psihodijagnostika
209
Jedan od prvih uslova pravog naučnog proučavanja ponašanja i ličnosti je to da raspolažemo pouzdanim podacima
ili pouzdanim načinom prikupljanja i oce-njivanja podataka. U tradicionalnim okvirima rešenja nije bilo. Uzalud je
bilo pozivanje na pojedinačne primere visoke doslednosti ili dostojanstvo profesionalnog iskustva. U masi
posmatrano ljudi su nepouzdani procenjivači i sebe i drugih. I što je možda još gore, postoji bezbroj razloga zbog
kojih su oni takvi. S druge strane, rešenje je uzalud traženo u potpunoj eliminaciji čoveka i oslanjanju na fizikalne
instrumente. Razlog je očigledan, studija slučaja ne može da postigne svoj cilj jednostrano pribegavajući
samoposmatranju, a instrumenti mogu da regi-struju samo ono što može spoljnje posmatranje. Kompromis je nađen
u psihološkim testovima koji, doduše, kontrolišu mnoge slabosti čoveka, ali ih ne eliminišu u potpunosti, dok
istovremeno poseduju neka svojstva fizikalnih instrumenata. Mnogi metodološki problemi savremene psihologije, i
ostalih humanističkih disciplina, potiču iz ove labilne ravnoteže.
Pouzdanost kao kriterijum vrednosti. Psihološki testovi i njima srodni instrumenti moraju biti, pre nego što se puste
u praktičnu eksploataciju, ispitani i pro-vereni s obzirom na prosečnu pouzdanost. Kada je jedan psihološki
instrument pouzdan? On je pouzdan ako se rezultati koje daje ne menjaju nezavisno od pro-mena u samom
predmetu merenja. U instrument čiji se rezultati menjaju iz nepoznatih razloga ne možemo imati poverenja. Razlozi
neobjašnjivim promenama rezultata mogu biti u ispitaniku koji, svesno ili nesvesno, podešava svoje ponašanje, tako
da ono ne reprezentuje njegove sposobnosti, njegov uobičajeni način reagovanja, interese ili šta je već predmet
ispitivanja. Ovaj izvor nepouzdanosti, u ograničenoj meri, može da se toleriše, pa se i računa na to. Ublažavanje
ovakvih nedostataka vrši se na više načina. Pre svega ispitivanje ne može da se obavi ukoliko nije postignut
odgovarajući stepen saradnje i otvorenosti između ispitivača i ispitanika. Drugim recima, ispitanik mora biti
pozitivno motivisan ili tačnije rečeno, ne može biti negativno motivisan ukoliko želimo da dobijemo pouzdane
podatke. Na kraju i rezultat merenja temperature zavisi od stava ispitanika prema ispitivaču i svrsi ispitivanja!
Ispitivač ili kliničar isto tako može da bude izvor nepouzdanosti. Neutralizacija te vrste izvora grešaka postiže se
redukcijom njegove aktivnosti, inicijative i čitave uloge na jednu užu funkciju koja je unapred programom određena.
Ispitivač ne sme da odstupa od programa koji je za njega propisan. A ovaj program je stroži od bilo kojeg scenarija.
Svoju ulogu ispitivač mora da odigra bez unošenja lične note, improvizacije ili boemskog nehata. Tester je utoliko
bolji ukoliko je njegovo ponašanje vernije propisanom. Naravno, iako je uloga ispitivača kruta, a on je motivisan da
postiže dobre rezultate u svom psiho-dijagnostičkom radu, nemoguće je u potpunosti neutralisati ni uticaj njegove
ličnosti na tu ulogu, dakle stvarno ponašanje u testovnoj situaciji, niti je realno negiranje daje svaki individualni
kontakt sa ispitanicima uvek i nešto novo.
Izvođenje ispitivanja, procedura, redosled postupaka, registracija, intervencija, instrukcija, sve su to elementi koji
mogu veoma mnogo da utiču na ishod rezultata nezavisno od predmeta merenja. Da bi se to izbeglo, pribeglo se
kontroli tih faktora strogo disciplinovanim zahtevom da se jednom propisani način ispiti210
vanja jednoobrazno primenjuje. Ova standardizacija svih postupaka u testiranju jedna je od osnovnih odlika
psihometrijskih intnunenata. Standardizacija toka ispitivanja najviše se respektuje u grupnom ispitivanju, nje se
pridržavaju i svi korisnici psihometrijskih tehnika u individualnom radu, dok je postupak testiranja najfleksibilniji
prilikom primene projektivnih tehnika. Pouzdanost rezultata testiranja, u prošeku posmatrano, opada upravo
navedenim redosledom.
Na koji način se proverava pouzdanost određene tehnike? Postoji više načina utvrđivanja pouzdanosti. Prvi načn je
sličan postupku „Nevernog Tome" koji sve proverava i zato sve meri dva puta. Ako neko merilo, u nekom
vremenskom intervalu, dva ili više puta primenimo za merenje nečega, za šta imamo puno razloga da verujemo daje
ostalo nepromenjeno, onda se mogu desiti dve stvari: ili će rezultati ponovljenih merenja biti istovetni (ili gotovo
istovetni) ili će naprotiv biti različiti. U prvom slučaju, iz rezultata ćemo zaključiti da je instrument pouzdan, a u
drugom daje nepouzdan. Naravno, ovakvo pravolinijsko zaključivanje moguće je kod fizikalnih merenja, ali po
analogiji i u bihejvioralnim disciplinama. Potpuna istovetnost i ne postoji, zato je svako merenje greška, ali je
pitanje u kojoj se razmeri ona javlja.
Prvi način utvrđivanja pouzdanosti pruža informaciju o tome koliko su rezultati merenja određenim instrumentom
nepromenjeni ili stabilni tokom vremena. Provera se obavlja u više faza. Najpre se izvrši regularno testiranje
izabranim instrumentom, na određenom uzorku ispitanika, pa se nakon nekog vremenskog intervala ponavlja pod
identičnim uslovima kao i prvi put. Bitna pretpostavka ovakve vrste kontrole pouzdanosti psiholoških instrumenata
je ta da je ispitivanje u oba slučaja, u svakom pogledu, bilo istovetno. Ako je taj uslov zadovoljen, onda bi i rezultati
oba ispitivanja morali biti identični, osim ako u međuvremenu nije došlo do promena u ispitanicima ili u užem
predmetu merenja. Pre svega psihološki uslovi, ni spoljašnji ni unutrašnji, ne mogu se u potpunosti ponoviti, tako da
je identitet samo relativan i aproksimiran. Dalje, sposobnosti i druge osobine koje se najčešće ispituju psihološkim
instrumentima imaju različitu stabilnost u dimenziji vremena, što svakako nije bez određenog uticaja na pokazatelje
pouzdanosti testova. Iz ovih razloga može se očekivati da testovi sposobnosti imaju srazmerno veće koeficijente
stabilnosti nego testovi interesa, jer se interesi za kraće vreme više menjaju nego sposobnosti. Iskustvo pokazuje da
se upravo to i dešava. Prema tome, može se zaključiti da pouzdanost psiholoških instrumenata dobrim delom zavisi
od predmeta merenja, mada, naravno, ne samo od njega.
Iz postavke da je ličnost relativno ustaljena organizacija određenih tendencija ponašanja proizlazi, između ostalog,
da se ona i menja. Pošto je verovatno tako, može se očekivati da će promene biti utoliko veće i uočljive ukoliko je
vremenski interval između uzastopnih posmatranja ili testiranja bio duži. I ovo očekivanje se može lako dokazati
empirijskim putem. Koeficijenti korelacije između prvog i drugog testiranja, koji se označavaju tehničkim izrazom
koeficijenti stabilnosti, opadaju dosta pravilno i utoliko više ukoliko je vremenska pauza bila duža. Najzad, možemo
dodati još jednu pravilnost, koja takođe nije bez uticaja na koeficijente stabilnosti, zbog čega stručnjaci uvek vode
računa o njoj kada procenjuju vrednost određenog instrumenta. Ako se obavi ponovljeno ispitivanje testom
211
inteligencije ili putem drugih sposobnosti, pri čemu je vremenski interval kratak, odnosno manji od šest meseci,
rezultati drugog testiranja biće viši od prvog. Iskustvo stečeno tokom prvog ispitivanja, ukoliko u međuvremenu nije
bilo drastičnih smetnji, biće korisno upotrebljeno u drugom ispitivanju. Prema tome, pri oceni koeficijenta
stabilnosti treba da vodimo računa ne samo o veličini nego i o smeru razlike između rezultata prvog i naknadnog
testiranja.
Iz određenih razloga nekada je potrebno da se određena osobina intenzivnije posmatra ili da se testiranje ponovi. Na
primer, neki ispitanik ili grupa ispitanika podvrgava se delovanju nekog leka ili drugog tretmana pod pretpostavkom
da će taj uticaj izmeniti posmatranu osobinu. Tako, lekar može da očekuje da će prime-njeni lek sniziti depresivnost
ili uznemirenost kod bolesnika. Zatvorski psiholog može da očekuje da će određene izmene u organizovanju
slobodnog vremena ili rad u terapijskim grupama izmeniti i svesne i nesvesne stavove osuđenika prema autoritetu i
socijalnim normama itd. Za ovakve i slične zadatke najbolje je upotrebiti, uz sistematsko posmatranje i intervju, još i
kvantifikovane psihodijag-nostičke tehnike sa užim, specifičnim dijapazonom zahvata u određeni predmet merenja.
Međutim, to bi bilo moguće samo ako bismo znali kako će samo ponavljanje, istim instrumentom, uticati na
rezultate. Jer bez toga ne bismo bili u stanju da izdvojimo efekat eksperimentalno uvedenog agensa. Najbolji način
da se ovaj problem resi je formiranje dva potpuno istovetna testa, takozvane paralelne forme. Ali kako ćamo saznati
da li su dva instrumenta doista „paralelne forme", ili samo simuliraju istovetnost? Provera pouzdanosti paralelnih
formi vrši se uzastopnim ispitivanjem istog uzorka ispitanika, sa kratkim vremenskim intervalom, pomoću oba
instrumenta. Stepen podudarnosti izračunava se poput korelacija i naziva se „koeficijent ekvivalentnosti". Ako je
koeficijent ekvivalentnosti između paralelnih formi visok, premašuje vrednost .80, onda možemo imati poverenje u
dobijene rezultate, odnosno možemo primenjivati oba testa u istu svrhu nezavisno od toga koji je oblik instrumenata
prvi upotrebljen.
Razultat nakog psihološkog merenja je samo posledica čitavog niza aktivnosti, odnosno uzroka, koji najčešće ostaju
do kraja nerazjašnjeni. S tim u vezi se mogu postaviti mnoga i veoma opravdana pitanja. Počnimo, na primer, od
toga da nema merenja bez određenih jedinica, a jedinice, razume se, moraju biti potpuno jednake. Ako izmerimo
dužinu nekog puta pomoću metra, a zatim merenje ponovimo, ovoga puta sa prepolovljenim metrom, rezultat mora
biti isti iako je uloženi rad drugi put nešto veći. Osnovno pravilo je ipak potvrđeno: bilo koji deo metra mora da da
isti rezultat kao i ceo metar. Drugim recima, svi su delovi metra proporcionalni i striktno uporedljivi. Ova unutrašnja
konzistentnost predstavlja jedan od kriterijuma pouzdanosti mere odnosno merila. Psihološki merni instrumenti
mogu da se provere i da se uporede rezultati dobijeni po istom postupku i na istoj grupi pomoću dve polovine istog
testa. Najčešće se testovi polove tako što se zadaci sa neparnim brojem grupišu u formu A, a zadaci sa parnim
rednim brojem u formu B. Ovakva provera pouzdanosti ili unutrašnje konzistentnosti ne može se koristiti kod
testova kod kojih je vreme rešavanja zadataka ograničeno.
Pouzdanost psiholoških mernih instrumenata predstavlja neophodan osnovni podatak prema kojem se korisnik mora
orijentisati pri donošenju odluka, bilo da se
212
radi o izboru testa između više alternativnih, ili o tumačenju dobijenih rezultata. Ukoliko je pouzdanost testa niska,
stoje dosta čest slučaj kada je test sastavljen od malog broja zadataka, onda se zaključci moraju donositi sa velikom
opreznošću. To znatno ograničava mogućnost kliničke, konfiguralne interpretacije nekih testova kod kojih se
rezultati iskazuju simultano na više skala. Naime, ako je pouzdanost subtestova mala, onda ne postoji mogućnost da
se razgraniči da li su razlike između rezultata posledice uticaja patoloških činilaca ili slučaja, tj. to je nestabilnost čiji
razlozi nisu jasni.
Valjanost kao kriterijum vrednosti. Psihološki testovi predstavljaju praktičnu formu primene naučnog pristupa u
ocenjivanju individualnih razlika među ljudima a vrednost svakog takvog instrumenta zavisi od toga kako su rešena
neka ključna pitanja valjanosti. Od tih pitanja se po značaju posebno izdvajaju sledeća.
1. Šta je predmet merenja, kakvu ima strukturu, kako se može identifiko-vati i definisati.
2. Kakve je konstrukcije instrument merenja, kako je baždaren i koju vrstu skale predstavlja.
3. Kakva je povezanost instrumenata, kakva je faktorska struktura testa.
Važnost ovih pitanja najbolje ćemo prikazati ako uporedimo tri načina oce-njivanja ličnosti, laičko-empirijski način,
psihodijagnostičko-instrumentalni i pseudo-testovni. Laičko-empirijski način odgovara svakodnevnoj praksi ljudi,
odnosno ocenjivanju ponašanja partnera u svim mogućim relacijama, osim profe-sionalno-psihološkim. Odlike
takvog procenjivanja dobro su poznate i zbog toga je dovoljno da se istaknu samo one najvažnije, subjektivnost,
nesistematičnost, nereprezentativnost i nedokazanost pretpostavki i zaključaka. Pseudo-testovni način se odnosi na
pokušaj procene ličnosti nekom vrstom instrumenata koji su po izgledu i načinu primene skoro identični prvim
testovima, ali, za razliku od njih, ne pružaju prihvatljivi odgovor na tri gore navedene grupe pitanja. Primeri za
kvazi-testove mogu se lako pronaći na zabavnoj strani novina, najčešće pod naslovom „Ispitajte i upoznajte sebe".
Ovi improvizovani kvazi-testovi nude brz, udoban i pseudotičan odgovor na pitanja da li ste dobar vozač, da li ste
simpatični u društvu, da li imate seksepila? Po formi pseudo-testovi simuliraju naučnost, međutim, po svim ostalim
bitnim odlikama, a pre svega po proizvoljnosti, oni su zapravo iste vrednosti kao i laičko-impresionistička procena
ponašanja.
Pretpostavimo da smo naišli na kvazi-test koji nam omogućava da proce-nimo da li smo hladnokrvni. Da pogledamo
sada kako će se pokazati ovaj test na ispitu sa malopre navedena tri pitanja. Počnimo od predmeta merenja. Šta je to
hladnokrvnost, kakvu ima strukturu, kako se može identifikovati i definisati? Pseudo-test, naravno, računa na to da
potrošač neće ni postavljati takva nezgodna pitanja, jer ni sam ne zna na njih da odgovori. Sastavljač kvazi-testa
ipak pretpostavlja da njegov instrument meri nešto „realno", pošto je pridev hladnokrvan dobro poznat. To je reč
koja je i u dnevnoj upotrebi i u literaturi. Međutim, sa naučnog stanovišta ta činjenica ne predstavlja dovoljan dokaz
daje hladnokrvnost neko posebno, samostalno obeležje ponašanja ili ličnosti. Možda je u pitanju samo jedno
sporedno obeležje jedne dublje crte, na primer emocionalne stabilnosti. Između mnogih prideva i imenica koje u
jeziku obeležavaju psihološka stanja,
213
nakon pažljive analize, može se otkriti veza koja pokazuje da su to samo oznake različitih manifestacija jedne dublje
osobine ličnosti. S druge strane, neke vrlo značajne psihološke pojave nemaju pogodan i konvencionalan naziv u
jeziku. Zbog svega ovoga, kao i niza drugih razloga, najpre bi trebalo prikupiti dokaze o tome staje hladnokrvnost,
da li je to jedna jedinstvena i relativno nezavisna crta ili kompozit, a tek posle toga bi vredelo pristupiti
konstruisanju instrumenata za njeno merenje ili procenjivanje, a nikako obrnutim redom.
Kvazi-testovi najčešće polaze od zablude da je predmet merenja realan i dokazan kao naučna činjenica. Sastavljač
takve skupine pitanja nije svestan da time krši pravilo naučnog pristupa, bez kojeg je test bezvredan. Prema tome,
bez raščišćenog teorijskog stava u vezi s predmetom merenja nema opravdanja za pravljenje instrumenata.
Sastavljači kvazi-testova površno i lakovemo zamišljaju da će, recimo, lako obuhvatiti „hladnokrvnost" ako samo
formulišu seriju pitanja koja, po njihovom mišljenju, „moraju" da isprovociraju reprezentativne i valjane odgovore.
U isti nivo lakovernosti spada i uverenje da se sabiranjem odgovora dobija stepen izraženosti ispitivane pojave, ili
da se tako mogu meriti individualne razlike.
Mada su kvazi-testovi po formi slični pravima, ova sličnost je sasvim površna. Formiranje tehnički korektnog
psihološkog memog instrumenta je složen posao, koji zahteva solidno poznavanje psihometrije i statistike.
Bezuslovno je potrebno da takav instrument bude proveren, a po mogućnosti i baždaren na reprezentativnom uzorku
populacije na kojoj će kasnije biti primenjivan. Bez poznavanja rezultata reprezentativnog uzorka na testu nemoguće
je odrediti nultu tačku i nemoguće je precizirati, u sistemu odbrane skale, šta predstavlja „malo", šta predstavlja
„mnogo", a šta „taman koliko treba". Bez ovakve pripreme kvazi--test daje pseudo-rezultate.
Najzad, stižemo i do problema odnosa između instrumenta, zapravo mere koju pojedinac postiže, i predmeta
merenja, zapravo osobine ličnosti. To bi bio treći korak koji bi valjalo učiniti, pa da se prekorači granica koja odvaja
pravi test od „testa". Sastavljač kvazi-testa, iz ovih ili onih razloga, prećutno izjednačuje pretpostavku sa dokazanom
činjenicom. On, naime, pretpostavlja da su rezultati na „testu" u vezi sa naučno dokazanim predmetom merenja,
daje, drugim recima, „test" valjan ili validan. Ukoliko takvih dokaza nema, ukoliko postoje samo pretpostavke, ali
nedostaju empirijski, statistički ili eksperimentalni dokazi o povezanosti instrumenta sa kriterijskom pojavom, onda
takav psihodijagnostički postupak nije valjan i sledstveno tome nije za upotrebu.
Jedna od prihvaćenih definicija valjanosti glasi: test je valjan ako dokazano obuhvata i meri to što smatramo da
meri. Ovom definicijom se prvenstveno naglašava podudarnost između pretpostavljenog i stvarnog sadržaja
merenja. Tako, na primer, valjani test inteligencije je onaj na kome su rezultati velike većine ispitanika utoliko viši
ukoliko su oni zaista inteligentniji, i obrnuto. Aktuelno dijagnostikovanje pomoću psihodijagnostičkih instrumenata
mora da ima dve faze. U fazi konstruisanja i proveravanja testa moramo imati neku meru ili kriteri-jum „stvarnog
predmeta merenja" nezavisno od samog testa. To može biti teorijski ili empirijski kriterijum, o čemu odlučuje
konstruktor. Praktično korišćenje instru214
menata u dijagnostičke svrhe dolazi u obzir tek pošto je u prvoj fazi do kraja dovedeno dokazivanje i ispitivanje
stepena i načina povezanosti instrumenata sa krite-rijumom. Ako je konstruktor uspeo da usaglasi svoj instrument sa
nekim naučno prihvatljivim kriterijumom, recimo inteligencije, onda je, u stvari, odredio i dokazao njegovu
valjanost.
Mada je ispunjenjem zahteva za validacijom pravi psihološki test umnogome nadmašio laičko-empirijski i kvazitestovni način procene ponašanja, to još uvek ne znači da su sve teškoće prebrođene. Jedna od tih teškoća uslovljena
je površnim razumevanjem značenja reci valjanost. Vrlo se često o testovima izriču uopšteni sudovi kao: ovaj je test
valjan, a onaj nije. Takvo ocenjivanje će ostati neprecizno i onda ako na ovakav komentar nadovežemo konkretan
koeficijent validnosti koji je ustanovljen prema određenom kriterijumu. Treba, naime, znati da su rezultati na velikoj
većini psiholoških instrumenata kompleksni, uslovljeni spletom različitih faktora, među kojima određeni faktor
može biti dominantan. Ali, kao što empirijska istraživanja potvrđuju, faktorski sklop koji uslovljava rezultat na,
recimo, Wechslerovoj skali inteligencije odraslih može da varira zavisno od uzrasta ili zdravstvenog stanja
ispitanika. Uzalud je naziv takvog testa fiksiran kada su sklopovi predmeta merenja više ili manje promenljivi.
Naivno je i nestručno ako se povedemo za magijom reci i poverujemo da je reč, naziv isto što i realnost. Druga
jedna zabluda u vezi sa ocenom i podelom testova na validne i nevalidne jeste u neopravdanom uopštavanju. Naime,
ako u priručniku za upotrebu nekog testa ima podataka o tome da je taj validiran prema jednom, recimo, teorijskom i
jednom empirijskom kriterijumu, pri čemu je visina koeficijenta validnosti bila zadovoljavajuća, korisnici, kojima
upravo takav instrument treba, biće skloni da ovaj test proglase valjanim. Pri tome termin valjan dobija opšti,
univerzalni značaj. On se prećutno izjednačuje sa nečim što je validirano ne u odnosu na dva nego u odnosu na sve
potencijalno moguće kriterijume. U stvarnosti univerzalna valjanost ne postoji, već samo konkretna ili parcijalna
Veliko je pitanje i to koliko je izabrani kriterijum, prema kojem je validnost ustanovljena, reprezentativan i za svoju
vrstu. Na primer Wechsler Bellevue (Vek-sler Belvju) skala inteligencije validirana je, između ostalih, i u odnosu na
procene koje su nastavnici dali o inteligenciji svojih učenika. Mnogobrojna kasnija ispitivanja potvrdila su visok
stepen slaganja između IQ na WB skali i školskog uspeha, ali ni to nije uvek tako. Zašto ponekad nije? Verovatno
daje izabrani kriterijum, odnosno da su izabrani kriterijumski procenjivači bili u velikoj meri reprezentativni za
profesorsku populaciju i njihove kriterijume inteligencije. No uporedo sa ovima, u nekim školama kriterijumi nisu
standardni, nisu tipični, ili, što je takode moguće, i u „tipičnim" školama ima nastavnika sa atipičnim kriterijumima.
Samo po sebi se razume da će testovni rezultat biti dobar prediktor uspeha u školi pod uslovom da su validacioni
kriterijum i kriterijum sredine u koju ispitanik stupa srodni, bliski (pripadaju istoj „populaciji kriterijuma").
Iz navedene analize proizlazi da određeni psihološki test može da bude i va-lidan i nevalidan, što je štaviše daleko
verovatnije nego da će biti univerzalno valjan. Da li je to neka protivrečnost? To bi bila protivrečnost ako bi
valjanost shvatili kao neki kvalitet sa univerzalnim dimenzijama. Uostalom, uzmimo samo
215
kao primer neki lek. Da li postoji panacea, lek koji sve leci, koji je „dobar" za sve bolesti? Analogno tome i testovi
imaju svoj određeni dijapazon optimalnog dejstva, sa centralnom zonom i opadajućim efektima izvan te zone.
Jedino rešenje koje bi približilo valjanost testa nekoj „univerzalnosti" bila bi validacija prema uzorcima svih
potencijalno mogućih kriterijuma. Takav test, naravno, ne postoji, iako bi teorijski mogao biti stvoren.
Vrste valjanosti. U literaturi se povremeno nailazi na pokušaje prikazivanja suštine psiholoških testova literarnim
analogijama. Testovi se, na primer, upore-đuju sa rentgenom, čime se ističe njihova razotkrivajuća snaga, njihovo
zadiranje „pod kožu" i u pozadinu manifestnog ponašanja ili datih iskaza. Oni se upoređuju i sa mikroskopom, čime
se podvlači njihova osetljivost, njihova moć da sagledavanjem i najsitnijih detalja ponašanja omoguće
rekonstrukciju celine ponašanja i ličnosti, iz koje su neki „beočuzi" nepoznati ili su potisnuti. Najzad, u ovoj seriji
analogija sa različitim optičkim instrumentima red je došao i na teleskop. Takvo je poređenje napravljeno u nameri
da se istakne činjenica da psihološki testovi omogućavaju predviđanje kasnijih postupaka ispitanika znatno bolje
nego golo iskustvo. U stvari, ovako globalno tumačenje vrednosti psihodijagnostičkih instrumenata ne doprinosi
mnogo shvatanju njihovih potencijala. Naime, dijagnostička vrednost testova utvrđuje se parcijalno, prema
konkretnim validacionim kriteriju-mima. Bez obzira na visinu validacionog koeficijenta koji test pokazuje u odnosu
na izabrani kriterijum, ne može se tvrditi da je on generalno validan. Cronbach (1960) je izneo autoritativno
mišljenje da se tipovi valjanosti mogu rasporediti u četiri grupe, prema sadržaju, prema paralelnom instrumentu,
prema pojmu ili konstruktoru i prema događaju koji se predviđa.
Valjanost prema sadržaju označava podudarnost između dva uzorka ponašanja istih ispitanika, od kojih se prvi
zahvata određenim instrumentom, a drugi se manifestuje u vantestovskoj situaciji. Na primer, treba da proverimo
jedan novi psihofannakološki preparat koji umanjuje autizam. Najbolji način da utvrdimo vrednost tog preparata je
duže iskustvo ili, umesto toga, kratak ali brižljivo izveden eksperiment. Važan momenat u vođenju eksperimenta
predstavlja instrument kojim ćemo meriti autizam bolesnika. Pri sastavljanju pitanja ili zadataka za ovaj instrument
biramo one sadržaje koji ulaze u okvir opisa ili definicije autizma. Ovaj instrument zatim podvrgavamo kontroli da
bismo utvrdili da li se rezultati na njemu, u pogledu sadržaja autističkih verbalizacija, slažu sa zapažanjima iz vantestovne, kliničke situacije. Ako tako konstruisani test daje rezultate koji su visokopodudarni sa sadržajima koje
ispitanici iznose u drugim prilikama, onda zaključujemo da taj instrument ima validnost po sadržaju.
Konkretna valjanost označava dovoljno visoku korelaciju između jednog psihološkog instrumenta čija je validnost
već ispitana i dokazana i jednog drugog koji je na proveravanju. Na primer, konstruisan je novi grupni test
inteligencije koji će, između ostalog, služiti i u kliničke svrhe. Zbog toga konstruktor hoće da utvrdi kakvo je
slaganje tog grupnog testa inteligencije sa rezultatima na već poznatom individualnom testu iste sposobnosti.
Korelacija između ta dva testa biće mera konkretne valjanosti grupnog testa inteligencije. Na isti način može da se
proveri stepen slaganja između testovnih rezultata jednog novog „testa organskog oštećenja inteligencije" i rezultata
elektroencefalografskih ispitivanja.
216
Teorijska validnost ili valjanost prema konstruktu označava meni podudarnosti između pokazatelja nekog
psihodijagnostičkog instrumenta i definicije neke psihološke osobine. Ova vrsta valjanosti je komplementarna sa
ostalima, jer nam omogućava da odgovorimo na pitanje kakvo psihološko značenje imaju zadaci ili rezultati nekog
testa. Činjenica je da neke grupe zadataka mogu da izazovu merljive odgovore ispitanika i da rezultat tih mera
pokaže neku vrstu empirijske valjanosti. To čak može da se desi i pod uslovom da nikome ne bude jasno zašto je taj
test dobar. Do rešenja problema koje su psihološke osobine presudne za nastanak određene vrste testovnog odgovora
ne može se stići ni lako ni brzo. U stvari, razrešavanje te zagonetke zahteva postavljanje hipoteze, testiranje hipoteze
istraživanjem ili eksperimentom, analizu rezultata i obnavljanje ove procedure sve dok teorijska analiza ne potvrdi
identitet konstrukta. Izraz konstrukt je opera-cionalna formulacija koju je izmislio istraživač da objasni pozadinu
pojava koje je istraživanjem i eksperimentom ustanovio. Svako uverljivo i verodostojno tumačenje latentnih
varijabli testovnog ponašanja i njene veze sa vantestovnim ponašanjem, u stvari, predstavlja fazu permanentnog
procesa teorijske validacije.
Prediktivna validnost označava stepen podudarnosti pokazatelja ponašanja i vantestovnog ponašanja, koje će se
odigrati nakon dužeg ili kraćeg intervala u budućnosti. Kratko rečeno, prediktivna valjanost podrazumeva da se
pomoću testa može obaviti uspešno predviđanje ponašanja u nekoj budućoj situaciji. Mnogi psiholozi, a posebno oni
koji smatraju da je statistički način svođenja podataka i zaključivanja superioran nad neformalnim, kvalitativnim,
kliničkim načinom, stoje na stanovištu da je predviđanje najvažniji kriterijum vrednosti svakog psihološkog testa,
tehnike i skale. Praktični smisao psihološkog testiranja, kažu oni, određen je pretpostavkom da je moguće na osnovu
rezultata jednog relativno kratkog i ekonomičnog (testovnog) ispitivanja predvideti ponašanje ili uspeh ispitanika u
nizu budućih vantestovnih situacija. Samo na osnovu proverenih predik-tivnih, testovnih ili netestovnih pomagala
možemo donositi valjane odluke koje su neophodne u procesu dijagnostikovanja i lečenja ljudi koji od nas traže
pomoć. U odbrani ove pozicije navodi se i postavka daje predviđanje najsigurniji kriterijum praktične vrednosti
znanja. Znanje koje ne omogućava uspešno predviđanje nema praktične vrednosti i u tom smislu nije „pravo
znanje". U krajnjoj liniji, prediktivna, tačnost koja se postiže primenom nekog psihološkog instrumenta, testa,
tehnike ili skale, predstavlja merilo vrednosti teorijske postavke na kojoj je taj instrument zasnovan.
Ovakvo visoko mišljenje o predviđanju kao empirijskom i naučnom kriteri-jumu vrednosti ne dele svi kliničaripsiholozi. Činjenica je, kažu oponenti, daje prediktivna valjanost i instrumenata i teorija veoma poželjna. Međutim,
predikcija nije i ne može biti vrhunski kriterijum, barem što se tiče dijagnostike i terapije ličnosti. Cilj dijagnostike i
terapije nije samo predikcija nego i razumevanje ličnosti. Osim toga, predikcija je usko vezana za statistiku i teoriju
velikih brojeva, za razliku od kliničke psihologije, i teoriju dinamike ličnosti, koje se bave pojedinačnim osobama.
Najzad, u svojoj logičkoj osnovi predviđanje se oslanja na princip nepromenljivosti prirode, jer se o budućnosti sudi
kao linearnoj kon-sekvenciji prošlosti, čime se zanemaruju kvalitativni skokovi. Taj princip je u
217
suprotnosti sa psihološkom teorijom i kliničkim iskustvom. Prema tome predviđanje može biti korisno ali ne može
pretendovati na to da predstavlja vrhunski kri-terijum u pitanjima ličnosti.
SELEKTIVNO DEJSTVO BOLESTI I POREMEĆAJA NA TESTOVE
Uspeh koji je postignut Binet-Simonovom skalom kao testom inteligencije, kao i nekih drugih koji su kasnije
konstruisani, ohrabrio je nadanje mnogih da se mogu konstruisati i takvi testovi koji će, poput testova inteligencije,
moći sa uspe-hom da procene i osobinu ličnosti, karaktera ili psihopatološka stanja. Mnogi testovi i drugi tipovi
psiholoških instrumenata izrađeni su u takvoj nameri. Posle početnih neuspeha onih jednostavnijih, koji su složene
pojave pokušavali da mere globalno, kao jednu dimenziju, usledili su pokušaji da se to isto, ali uspešnije, postigne
instrumentima koji su bili sastavljeni od više relativno samostalnih delova. Neki od ovih drugih, složenijih ili
multidimenzionalnih instrumenata ispoljili su u radu izvesna svojstva koja nisu sasvim odgovarala najvišim nadama,
ali su pružala više dijagnostičkih informacija nego monodimenzionalni instrumenti.
Nemački psihijatar Kraepelin, a kasnije Bleuler izneli su shvatanja da psihološki poremećaji, kojih ima više
različitih vrsta, na specifičan način pogađaju sposobnosti i druge osobine. Uticaj psiholoških poremećaja nije
globalan, dakle ne pogađa sve osobine u istoj meri i na isti način, već je selektivan, što će reći da jedne pogađa, a
druge ostavlja relativno netaknutim. Ova hipoteza o selektivnom dejstvu psiholoških poremećaja, grafički
zamišljeno, veoma podseća na bušenje kartona kojima se obeležavaju informacije elektronskih računara. Mada
Kraepelin nije izveo do kraja teoriju o razlozima i formiranju selektivnog oštećenja, on je ipak omogućio da se
psihodijagnostička istraživanja usmere ka pronalaženju profila karakterističnih za određene tipove psiholoških
poremećaja. Ovo objašnjava zbog čega su psihodijagnostički instrumenti koji su konstruisani po sistemu agregata od
više zasebnih skala, čiji se rezultati iskazuju na većem broju uporednih kanala, pokazali veću dijagnostičku
korisnost od monodimenzionalnih.
Kraepelinova postavka nije imala posebnog odjeka na one koji su psihodi-jagnostičku praksu sveli na tradicionalnu
trijadu studije slučaja. To je i razumljivo, jer su kliničari, i pre i posle iznošenja ove hipoteze, svoje dijagnostičko
traganje vodili multidimenzionalno, prateći sva obeležja ponašanja i ličnosti koja su bila upadljiva, pojačana,
ugašena ili devijantna. Međutim, ovaj način slobodnog po-smatranja nije u stanju da pouzdano registruje one manje
drastične nepravilnosti u konfiguraciji sposobnosti i osobina ličnosti koje su dostupne standardizovanim
psihodijagnostičkim tehnikama. Multidimenzionalna skala sposobnosti (naprimer Wechslerove skale inteligencije)
ili tendencija ličnosti (na primer Minesota multi-dimenzionalni inventar ličnosti) može da iskaže, za svaku skalu
ponaosob, da li je ona u odnosu na normativni uzorak povišena, snižena ili neupadljiva. Zbog ovakvog, srazmerno
pouzdanog kriterijuma, mogu se otkriti i takvi pojedinci koji aproksimiraju stanjima opisanim u psihopatologiji iako
ona, „golim okom" gledana „nisu upadljiva".
218
KOMPLEMENTI ILI ANTAGONISTI, PSIHOMETRIJSKII PROJEKTIVNO-DINAMIČKI PRISTUP
U savreinenoj psihologiji se, na različitim nivoima, sukobljavaju dve oprečne tradicije u sistemu vrednovanja i
orijentacije, to su, s jedne strane, statistička, eksperimentalna, objektivistička i, s druge, klinička, personološka i
humanistička. Ovakva podeljenost nije mimoišla ni same instrumente, pa se i oni mogu podeliti u te dve klase.
Testovi inteligencije i drugih sposobnosti, posebno oni grupni, zatim mnogi upitnici i inventari ličnosti spadaju u
kategoriju psihometrijskih instrumenata. Zajednička odlika ovih jeste respekt prema psihometrijskim pravilima i
kriteriju-mima. Po pravilu takvi instrumenti polaze od postavke da se njima ispituje neka sasvim određena
psihološka osobina, što obavezno mora biti potvrđeno i doku-mentovano. Zadaci na tim testovima takvi su da
ispitanik bira jedno od nekoliko ponuđenih rešenja, a značenje svakog izbora unapred je provereno i određeno. Kao
merilo učinka ispitanika koristi se sistem dvojnih skala. Najpre se odgovori saberu po kategorijama, ocenjuju prema
jednostavnim skalama ili kvantifikuju na drugi sličan način. U drugoj fazi se ovi rezultati upoređuju sa distribucijom
rezultata normativne grupe i tako se dobija standardna ocena učinka na testu. Ovakav, dosta mehanizovani način u
stanju je daneutrališe slabosti subjektivnog ocenjivanja, od kojeg nisu imuni ni iskusni kliničari. Ukoliko je
ispitivanje obavljeno multidimen-zionalnom skalom, onda se opisanim načinom obrade postiže dvostruki efekat.
Omogućava se dobijanje numeričke, grafičke ili kategorijalne procene položaja ispitanika za svaku pojedinu osobinu
koja se na datoj skali ili testu meri u odnosu na prošek standardizacionog uzorka ili norme. Zatim, na osnovu
prethodnog, može se uporediti relativna zastupljenost svake pojedine osobine, odnosno izraziti profil svih ispitanih
sposobnosti, interesa, crta ličnosti ili psihopatoloških tendencija. Prvi presek daje nam mogućnost da ocenimo
položaj ispitanika na nekoj dimenziji u odnosu na adekvatnu normu. Drugi presek nam omogućava da uporedimo
ispi-tanikove osobine u uzajamnom odnosu ili unutar ličnosti. Pošto je za ovaj pristup kvantifikacija osnovni uslov,
onda će, logično, i među-individualne razlike kao i unutar-individualne razlike u procenjenim osobinama biti
reprezentovane intenzitetom ili frekvencijom. Dimenzije ili odlike sposobnosti i ličnosti po prirodi su obavezno
opšte, a individualnost pojedinca može da se izrazi samo kvantitativno, razlikom u odnosu na prošek, razlikama
između više dimenzija unutar ličnosti i konfiguracijom intenziteta tih dimenzija.
Psihometrijski orijentisani psiholozi svesno su se opredelili za to da neguju i razvijaju objektivističku i kvantitativno
naučnu metodologiju, sa svim njenim kon-sekvencijama. Takva se odluka ne donosi lako, jer je svakome poznato da
kvantifikacija ne prijanja lako uz psihološke pojave. Uz pomoć ovakve metodologije nađeni su načini pomoću kojih
su, iz kompleksne celovitosti ponašanja, srazmerno uspešno izolovane optimalno homogene, „čiste" i relativno
nezavisne pojave, kao što su mnoge vrste i podvrste sposobnosti, interesa, stavova i crta ličnosti. Taj i takav cilj je u
okviru tradicionalnih egzaktnih nauka. Ukoliko bi on u psihologiji mogao biti uspešno ostvaren, onda bi i merenje
bilo isto tako moguće u principu
219
kao i bilo koje druge prirodne pojave. Krajnji cilj ovako orijentisane psihologije ličnosti je da postigne uspešnu
identifikaciju i izolaciju onoliko velikog broja opštih svojstava koliko je potrebno da se obuhvate svi slojevi
strukture ličnosti. Kada bi se to postiglo, onda ne bi bilo neizvodljivo da se konstraišu odgovarajući testovi i skale
pomoću kojih bismo mogli ispitati i naučno opisati svakog pojedinca ili grupu pojedinaca. Mada ovakva pozicija i
metodologija dijagnostikevanja unapred gube mogućnost da obuhvate individualno specifične kvalitete ponašanja i
ličnosti, to ništa ne menja na stvari. Zastupnici ovakvog pristupa smatraju daje bolje izgubiti ono što je pojedinačno
nego ono što je opšte, jer bez ovog drugog nema nauke. Osim toga, nije tačno da se individualnost pojedinca svodi
na pitanje kvaliteta i daje nepristupačno opisivanju na drugi način. Sa svega deset različitih opštih osobina ili
dimenzija ličnosti koje obuhvataju sve slojeve njene građe, pri čemu svaka dimenzija ima samo deset stepena
intenziteta, mogu se kombinacijom brojeva prikazati „individualnost" svih stanovnika zemljine kugle, piše američki
psiholog Cattell.
U psihodijagnostičkom arsenalu savremene psihologije već četrdesetak godina izdvaja se i razvija jedna posebna
grupa instrumenata koja nosi zajednički naziv projektivne tehnike. Po mnogim konstrukcijskim svojstvima, a još
više po nekoj vrsti teorijske osnove, projektivne tehnike predstavljaju neku vrstu antipoda psihometrijskim
instrumentima. Naprimer, predmet ispitivanja u okviru psihome-trijskog pristupa treba da bude neki relativno jasno
definisani segment, aspekt ili sloj ličnosti koji je unapred predviđen a ispitaniku ostaje samo da ispolji koliko toga
ima u svom ponašanju. Suprotno tome, projektivne tehnike ne nameću unapred koji će segment, crtu ili aspekt
ispitanik izraziti u ispitivanju. Ovde se polazi od toga da svaki pojedinac ima svoj poseban unutrašnji svet koji ga
čini posebnim i različitim od svih ostalih ljudi. Njegova specifičnost nije samo u detaljima, mada i u tome postoji,
već pre svega u kvalitetu celine. Da bi tako shvaćeni predmet ispitivanja mogao doći do izražaja, ispitanik se
stimuliše vrlo nekonvencionalnim zadacima, na koje on takođe treba da odgovori nekonvencionalno i uz punu
slobodu spontane ekspresije. Namera ovako angažiranog ispitivanja je višestruka. Prvo, očekuje se da odgovori
ispitanika odražavaju kvalitativne karakteristike njegove celovite ličnosti u kojoj su osobine raspoređene onako kako
stvarno jesu, a ne kako je konstruktor testa to unapred predstavio. Drugo, očekuje se da će ovakva neometana i
nekonvencionalna atmosfera i stimulacija povući za sobom odgovore koji ne odražavaju samo manifestne osobine
ispitanika, obrazovanje, inteligenciju, navike, crte ličnosti i slično, već i nešto dragocenije, nesvesnu dinamiku i
mehanizam odbrane. Kao treće, očekuje se da će ispitanik biti i nehotice iskreniji već i zbog toga što mu nije jasno
šta zapravo kliničar vidi u njegovim odgovorima koji su „neozbiljni".
Projektivistički orijentisani psiholozi ne odlikuju se samo po tome koju vrstu tehnika primenjuju već i po tome što
imaju više afiniteta prema umetnosti i drugim humanističkim vrednostima. Mada im nije strana ambicija psihologije
da se afirmiše kao egzaktna nauka, oni ipak prednost daju konkretnom slučaju. Oni pri-hvataju argument daje
predviđanje važna odlika naučnosti, ali ipak smatraju daje za kliničara važnije da razume slučaj nego da sigurno
predviđa šta će se desiti.
220
Važna je odlika projektivistički orijentisanih kliničara da pokazuju izraziti interes za psihologiju nesvesnog i za
vrednosti koje su zastupljene u umetnosti, kao što su kreativnost, sloboda ličnosti, spontanost, intuicija,
individualnost. Najzad, projek-tivistička orijentacija se često identifikuje sa takozvanim kliničkim načinom
zaključivanja, čija je osnovna odlika, nasuprot statističkom zaključivanju, nefor-malnost. Khničar-projektivista
sabira informacije i daje interpretaciju bez nekih gotovih recepata i formula koji bi definisali obavezni proces, i
etape procesa izvođenja sudova.
Najzad, može da se postavi pitanje kakav je odnos između projektivnih i neprojektivnih, psihometrijskih testova? Sa
pozicija dogmatskog teorisanja ove dve grupe testova obično se prikazuju ne samo kao različite već kao suprotne. Iz
respekta prema teorijama i mnogi udžbenici didaktički prikazuju taj odnos kao oštru razliku. Međutim, s druge
strane, praktičari veoma često svrstavaju u istu bateriju i jednu i drugu vrstu tehnika, u očekivanju da će tako
poboljšati svoju dijagnostičku efikasnost. Sad iz toga nastaju mnogi nesporazumi, optuživanja za eklektizam i
površnost. Ima mnogo primera iz kojih se vidi da se posebnom vrstom analiza i obrade iz psihometrijskih tehnika
mogu izvesti takve procene ličnosti koje se ne razlikuju od interpretacija projektivnih tehnika. Nadalje, klasični
projektivni instrumenti, kao što je na primer Rorschachova tehnika, mogu se doterati tako da se nimalo ne razlikuju
od serijskih psihometrijskih tehnika. Uzimajući ove argumente u obzir, mogli bismo zaključiti da je podela
psiholoških tehnika namenjenih proceni ličnosti na projektivne i psihometrijske dobrim delom opravdana. Uprkos
tome razlike među njima se ne smeju apsolutizovati. Praktičari su, izgleda, u pravu kada se ne odriču, iz nekih
dogmatskih razloga, ni jednog tipa instrumenta. Jer, ako bismo morali zasnivati kliničku psihodijagnostiku na dogmatskim osnovama, onda ne bismo mogli paralelno koristiti ni jezgrovitu trijadu. Kako bismo mogli pomiriti inače
na introspektivnim, ,,subjektivističkim" osnovama zasnovani intervju sa bihejviorističko „objektivističkim"
posmatranjem? Takav apsurdni separatizam nema odziva među praktičarima. Tu odlučuje empirijska dokazanost
vrednosti ovog ili onog instrumenta. Što se tiče projektivističkog i psihometrijskog statističkog pristupa i njihovog
rivaliziranja, za sada nema izgleda da ijedan pretegne i monopolizira praksu. Razlozi nisu u argumentaciji već u
činjenici da nijedan od njih ne zadovoljava, ali ipak dovoljno pruža. Što se tiče samih tehnika, one su izgleda, daleko
elastičnije, manje isključive od teorijske osnove. Najzad, na njima je demonstrirano da razlike i suprotnosti nema u
oblasti tehnike i prakse već u oblasti teorija i pristupa. U krajnjoj liniji, razmatranje o odnosu projektivnih i
psihometrijskih tehnika može da se poveže sa razlikama unutar jezgrovne trijade studije slučaja. Projektivne tehnike
su vrlo slične i srodne sa intervjuom i u izvesnom smislu predstavljaju tehnički višu formu intervjua. Psihometrijske
tehnike po mnogo čemu imaju sličan odnos prema posmatranju. Što se pak tiče biografske metode, ona je očigledno,
sa stanovišta ove naše dihotomne klasifikacije, dvostruka. Ukoliko je u pitanju autobiografija, onda ona spada u
klasu sa intervjuom i projektivnim pristupom, ako je pak u pitanju heterobi-ografija, opisivanje biografije od strane
druge osobe, onda je ona u klasi sa posmatranjem i psihometrijskim pristupom.
221
PSIHOTEHNICKA PROCENA I PROLONGIRANA OPSERVACIJA
Psihodijagnostička procena ličnosti, koju po pravilu obavlja kvalifikovani klinički psiholog, traži se i u onim
slučajevima kada je pacijent hospitalizovan i podvrgnut sistematskom, produženom posmatranju. Bez obzira na
individualne, socioekonomske, obrazovne i biografske razlike, svi psihijatrijski opservirani pacijenti smestaju se u
specijalizovanu ustanovu na određeno vreme. Uslovi života, dnevni red i životna rutina u tim ustanovama manjeviše su jednoobrazni za sve pacijente. Osoblje, njihovi individualni stilovi kao i kriterijumi procenjivanja takođe su
manje-više ustaljeni i ujednačeni. To znači da posmatrana osoba ulazi u jednu sredinu koja se svakom pacijentu
nameće kao „standardni ambijent". Prema tome, možemo govoriti o nekoj analogiji takvog ispitivanja sa testovnim
ispitivanjem. U oba slučaja ispitanik je suočen sa uslovima ponašanja koji su principijelno egalitarni (jednaki za
sve). Polazeći od takve definicije ambijenta (u testovnim uslovima zadataka, instrukcije i ponašanja ispitivača)
odvija se život odnosno ponašanje posmatranika. Njegovo ponašanje je niz spontanih i provociranih obrazaca. S
obzirom na relativno dugi rok boravka i relativno različite pojave u ambijentu, ili slučajne provokacije, pruža se
mogućnost upoznavanja „repertoara" obrazaca i uloga ličnosti (u testovnim uslovima odgovora i testovnog
ponašanja). Budući daje svaki ispitanik samo poseban slučaj ponašanja koje se svakodnevno javlja u datoj sredini ili
u odnosu na neku „izuzetnu" provokaciju, postoji mogućnost upoređivanja i odmeravanja pokazanog u odnosu na
uobičajeno (u testovnim uslovima poređenje sa normama). Sasvim je razumljivo da se prolongirana opservacija i
intervju primenjuju povezano. Intervju i TTS su dve relativno samostalne vrste puteva eksploracije i procene
ličnosti. I pored toga stoje o intervjuu kao tehnici i kompleksnoj komunikaciji saznato u razmaku od pedeset godina
unazad, vrlo je malo verovatno da se klinički intervju, pod uticajem tih saznanja, bitno izmenio. Istina, postoje
specijalizovani intervjui u raznim granama prime-njene psihologije, ali ova raznolikost ne utiče na strukturu i
dinamiku svake posebno. To je raznolikost u širini, jedno razgranavanje u kome odlučujuću ulogu imaju raznoliki
ciljevi profesije i zadataka intervjuera. S druge strane, metodološke i tehničke novine znatno su izmenile sastav,
praksu i primenu TTS. Uprkos različitim smerovima razvoja ove dve grupe pristupa eksploraciji ličnosti, pri čemu je
razvitak TTS složeniji i upečatljiviji, TTS su fakultativne, a naturalističke metode obavezne.
Psihodijagnostikovanje počinje kontaktom, komunikacijom u formi intervjua, bez obzira na to da li razgovor ide
pretežno razvojno ili transverzalno. Intervju nam omogućava da stvorimo opšti utisak o sagovorniku, da stvorimo
mentalnu „mapu ličnih problema", da postavimo prioritet medu problemima, odnosno da odredimo hipotezu i
zadatak, i najzad, pomoću intervjua i ličnog kontakta dolazimo do jedne neverbalizovane orijentisanosti, „osećanja
slučaja". Intenzitet ovog osećanja u neposrednoj je vezi sa uverenošću u tačnost naše zamisli o ispitaniku kao
ličnosti. Osnovni nedostatak jednokratnog intervjua, ili male serije intervjua, je taj da njime dobijamo „od svega
pomalo, a ni od čega dovoljno". Drugim recima, intervju može biti odličan za eksplorativnu fazu, za otkrivanje, ali
je,
222
objektivno posmatrano, nedovoljan za dokazivanje. To je u većini kliničkih jednokratnih intervjua tako.
Klinički intervju je, sa stanovišta dokazivanja, otvoren ili zatvoren sistem zavisno od slučaja ili problema koji se
istražuje. U mnogim slučajevima intervju ima funkciju dokaznog postupka. Na primer, kratkotrijažni intervju sa
regrutima koji služi za prepoznavanje, otkrivanje bliže nespecifikovanih neadaptiranih osoba. Međutim, onaj „pravi
klinički intervju", koji klinički psiholozi navode kao naturalističku tehniku primum inter pares, taj intervju je
nezamisliv bez iznenađenja i, ako je dobar, bez varijacija, taj intervju je otvoren.
Klinički intervju se po potrebi može ponavljati. To znači da se započeta eksploracija pri novom susretu može
proširivati, kao što se utvrđeni problemi mogu produbljivati. Prelaskom jednokratnog intervjua u nekoliko intervjua
ili seriju dolazi do pojačavanja komponenata provere i dokazivanja. Hipoteze i alternative koje su iskrsle u prvom
intervjuu tokom sledećih sastanaka bivaju potvrđene ili zamenjene adekvatnijim, kao što se i alternative sukcesivno
razrešavaju ili menjaju. To znači da serijom intervjua možemo pojačati komponentu zatvorenosti, dokazanosti i
prema tome možemo pomoću intervjua da završimo procenu ličnosti. Ako se serijom intervjua može postići
povećanje otvorenosti i spremnosti za iznenađenja, onda je opravdano pitanje kakva je svrha priključivanja
psihotehničkih metoda TTS tipa?
Dijagnostički intervju, pod kojim podrazumevamo profesionalni susret i razgovor kliničara sa slučajem, podložan je
svim slabostima impresionističkih, slabo kontrolisanih istraživačkih postupaka. Bez obzira što kliničar oseća veliko
po-verenje prema podacima i svom doživljaju susreta sa slučajem, koji su za njega neposredno i emotivno uverljivi
(autentični), on je istovremeno nesiguran u kon-senzualnu i objektivnu (naučnu) vrednost registrovanih podataka,
svojih utisaka i suda. Ukoliko je njegov susret sa slučajem bio ličniji, posebno sa kliničareve strane, utoliko je
subjektivna uverljivost saznanja veća, a transsubjektivna (naučna, opšta, konsenzualna) je manja. Da bi mogao da se
osloni na podatke i sudove u koje apriori veruje ili je najspremniji da veruje, kliničar mora da potraži potvrdu na
transsubjektivnom nivou. Ponavljanje intervjua kao potpuno natura-lističke metode ne može da prevaziđe njegov
prevashodno lični (subjektivni) kvalitet.
Kliničar ima na raspolaganju više načina da proveri svoju procenu datu na osnovu intervjua. On može da bira
između sledećih mogućnosti:
1. Da traži ponavljanje intervju-procene koju bi dao jedan drugi nezavisni procenjivač. Vrednost ovog postupka je
utoliko veća ukoliko je drugi procenjivač bolji ekspert, bolji poznavalac problema ili naprosto poznat stručnjak.
Uobičajeno je da se provera prepusti renomiranom autoritetu (tj. šefu).
2. Da traži ponavljanje intervjua pred konzilijumom stručnjaka. Konzilijum i vodeći autoritet u grupi predstavljaju
garante za tačnost hipoteza i sudova datih u proceni.
3. Da traži produženo posmatranje pod pretpostavkom da celodnevna opservacija u dužem intervalu pruža
mogućnost za pouzdaniju procenu.
223
4. Da traži proveru svojih pretpostavki i sudova na transsubjektivnom planu pomoću psihotehnickih postupaka. Za
razliku od prethodnih načina, psiho tehničke metode reprezentuju parcijalne, vankontekstualne, opšte i objektivne
kriterijume. U mnogim slučajevima, pogotovu koji su sporni, koji su različito procenjeni, odnosno koji su doveli do
podeljenih mišljenja, normativni i mehanički postupci ocenjivanja prihvataju se kao arbitraža, koja nije bez grešaka,
ali se barem zna smer i veličina tih greški. Psihotehnička procena je prihvaćeni supstitut intervju-procene jer je
stepen kontrole grešaka veći.
Kada se već raspravlja o odnosu dijagnostičkog intervjua i psihotehničkog dela baterije, umesno je pitanje zbog čega
je dijagnostički intervju, za razliku od terapijskog, ostao konzervativan, metodološki neoplemenjen, naturalistički
naivan? Za razliku od dijagnostičkog intervjua, terapijski intervju je znatno bolje proučen (Rogers, 1949).
Zahvaljujući povezivanju terapijskog intervjua sa teorijskim pitanjima komunikacije i ekspresije, kao i uvođenju
elektronske registracije zvuka i slike postignut je značajan napredak u kontroli zbivanja u toku terapije. To znači
daje u slučaju terapijskog intervjua postignut izvestan stepen sinteze natu-ralističkog i metodološko-instrumentalnog
pristupa. Sada je pitanje zašto je taj most ostao neizgrađen u dijagnostičkom intervjuu?
Interaktivni i drugi procesi dijagnostičkog intervjua ni izbliza nisu tako pažljivo analizovani kao procesi terapijskog
intervjua, mada je ponešto i tu rađeno (Matarazzo, 1965). Terapijski intervju je do danas ostao primarni oblik
sprovo-đenja psihoterapije. Ni jedan drugi oblik operacija nije pronađen koji bi mogao da ga zameni. To se,
naravno, odnosi na dinamičku i klasično sugestivnu terapiju, sa izuzetkom terapije ponašanja i lečenja
psihofannacima. Drugim recima, ne postoji terapijska baterija u sklopu koje bi intervju imao istu funkciju, odnosno
u kojoj bi neke druge terapijske metode imale analognu ulogu TTS. Posmatrajući istraživački rad u psihodijagnostici
stiče se utisak da su naturalističke metode u senci, dok je čitav napor usmeren na analizu i proveru psihotehnickih,
TTS metoda.
Ovakav tok stvari opravdano nameće pitanje da li je pouzdano dokazana strategijska postavka da priključivanje TTS
naturalističkim eksplorativnim postupcima, odnosno intervjuu u prvom redu, povećava pouzdanost i vrednost dijagnostičke procene? Ovo je ključno pitanje strateške koncepcije dijagnostičke baterije. Polazeći od poznatih slabosti
intervjua i drugih subjektivnih, impresionističkih (naturalističkih) postupaka, očekivalo bi se da se na njima
zasnovana procena ličnosti može poboljšati eksperimentalno statističkim metodama TTS. Ono što znamo o samim
TTS, ili o načelima metodologije na kojima su formirane, takođe bi očekivali da njihovo priključivanje u bateriju
mora da rezultira porastom pouzdanosti i valjanosti procene. Na kraju sastavljanje baterije, mučno sticanje njene
primene i cena njenog korišćenja u zdravstvu ne bi se mogli opravdati ako taj način rada ne bi davao tačniju, bolju
dijagnostičku procenu.
224
XII. PSIHODIJAGNOSTICKA PROCENA INTELIGENCIJE
Psihološki merni instrumenti, standardizovani testovi, tehnike i skale proce-ne spadaju medu najpoznatije tekovine
savremene primenjene psihologije. U tom arsenalu vrhunsko mesto suvereno drže testovi opšte intelektualne
sposobnosti ili inteligencije. I u kliničkoj psihologiji dijagnostički instrumenti se mnogo koriste i imaju veliki
značaj. Prema podacima Britanskog udruženja za psihologiju, u toj zemlji samo u toku jedne godine obavi se oko
milion individualnih testiranja. Među svim postojećim instrumentima najviše se primenjuju testovi inteligencije.
Primena psiholoških mernih instrumenata u prvom redu zavisi od važnosti koja se pridaje određenoj osobini.
Inteligencija je bitna sposobnost za vršenje složenih aktivnosti, za sricanje znanja i veština i za prevladavanje zastoja
u razvoju ličnosti. U velikoj većini slučajeva testovi inteligencije služe za pozitivnu i negativnu selekciju. U
kliničkoj psihologiji mnoge važne odluke o pojedincu donose se na osnovu procene inteligencije koja se temelji na
testiranju. Relativna brzina i ekonomičnost postupka dozvoljava da se identifikuju mentalno zaostali, manje
sposobni ili da se otkriju talentovani. Pošto je udeo složenih zanimanja u opštoj strukturi poslova tehnološke
civilizacije u porastu, i primena testova inteligencije ima tendenciju ekspanzije.
Testovi inteligencije predstavljaju pouzdanu i valjanu zamenu za natura-lističku procenu. Možda je ispravnije reći
da predstavljaju poboljšani komplement neinstrumentalne stručne procene. Može se postaviti pitanje zašto su testovi
inteligencije, kao merni instrumenti, superiorni u odnosu na druge psihološke tehnike. Smatra se da je osnovni
razlog u sadržaju koji se ispituje. Inteligencija pokazuje daleko veću postojanost u različitim situacijama i u dužim
vremenskim intervalima nego konativne osobine ličnosti. Pored toga, inteligencija je teorijski bolje definisana a
definicija čvršće potkrepljena i bolje povezana sa empirijskim nalazima nego druga svojstva ličnosti. Već i zbog ove
dve relacije superiornosti, prema stručnoj proceni i ostalim psihološkim tehnikama procene, testovi inteligencije se
često prihvataju kao arbitri u sporovima. Neusklađene ili suprotne procene inteligencije kandidata za neko mesto ili
kliničkog slučaja većinom se razrešavaju na osnovu rezultata na testovima inteligencije. Čak i kada je skepsa prema
testovima jača nego obično, rezultat na testu inteligencije se prihvata kao primum inter pares. Međutim, ako sporna
osobina nije inteligencija već, recimo, agresivnost, nesvesni psihološki procesi ili stav, onda rezultati na
odgovarajućim testovima više neće imati autoritet arbitra. Oni će predstavljati samo „svedoke", još jedan dokaz u
nizu za ili protiv.
15 Psihodijagnostika
225
Postavlja se pitanje: Zašto se testiranju inteligencije poklanja veće poverenje nego slobodnoj (neinstrumentalnoj)
proceni stručnjaka? Klasičan odgovor glasi da su stručnjaci nepouzdani i to na dva načina. Oni zapadaju u
protivurečnost sa sobom kada procenjuju isti materijal u različitim vremenima ili konstelacijama. Različiti stručnjaci
daju različite procene o istoj osobi, što se svakodnevno dešava kod sudskih veštaka. Suprotno od eksperata testovi
inteligencije imaju visoku pouzdanost. Čak i kada dva testa nisu u savršenom skladu, oni su uvek dobro povezani, a
razlike medu njima nisu nepoznate. Drugi argument u prilog testovima inteligencije je veza sa teorijom. Testovi
inteligencije imaju definisanu teorijsku osnovu, dok je procena eksperata teorijski nejasna. Pitanje koje smo
postavili sasvim je irelevantno za masovne trijaže koje se više i ne rade drugačije nego testiranjem. Suština pitanja
je: kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja? Kome verovati: iskusnom kliničaru ili
mehanizovanom instrumentu? Mada je u tom pitanju prisutan izvestan ton romantične poetike, ono je već prevaziđeno praksom. Testovi inteligencije koji se primenjuju u kliničkom radu, za ispitivanje individualnih slučajeva,
imaju posebna svojstva i takvom radu prilagođene zahteve. Takav test kao sistem bezuslovno je superioran nad
improvizo-vanim zadacima kojima se služe eksperti nepsiholozi. Klinički test inteligencije primenjuju stručnjaci
koji dobro poznaju i kliničku problematiku i teoriju i karakteristike instrumenata koje primenjuju. Prema tome,
uopšte nema ni govora o nekoj antitezi stručnjaka prema mehaničkom instrumentu. Pitanje bi moralo da glasi kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja: iskusnom kliničaru bez testova ili iskusnom kliničaru
sa testovima?
Klinički metod ispitivanja inteligencije predstavlja za sada najsigurniji način procene. U grupnom, masovnom
ispitivanju test je apsolutizovan, dok je ekspert eliminisan kao bitan činilac procene. U neinstrumentalnoj kliničkoj
proceni ekspert je instrument i arbitar. U prvom slučaju kontrola testova je nedovoljna ili mehanička, dok je u
drugom primeru kontrola eksperata problematična. Tek sa uvođenjem individualnih testova inteligencije posebne
konstrukcije, kao što su Binetova i Wechslerova skala, i sa formiranjem posebnih stručnjaka kliničkih psi-hologadijagnostičara nađeno je uravnoteženo rešenje. Psihodijagnostičar prime-njuje individualni test inteligencije i pri
tome koristi sve pogodnosti ove metode. Međutim, celokupno ispitivanje, ocena učinka i interpretacija nalaza odvija
se pod kritičkom kontrolom ispitivača eksperta. Instrument i dijagnostičar upotpunjavaju se i istovremeno kontrolišu
jedan drugog. Naravno, u tom spregu ima prostora za bolje i slabije, ali u prošeku takav način rada je sigurniji i daje
bolje rezultate nego polovičan način, testiranje bez eksperta ili ekspert bez standardizovanog instrumenta.
Kliničko ispitivanje inteligencije pomoću psiholoških testova vezano je za ime francuskog istraživača Bineta (1905),
koji je prvi sastavio jedan upotrebljivi instrument podesan za klasifikaciju i procenu inteligencije dece. Početkom
ovog veka u Francuskoj je usvojen plan reforme u osnovnim školama. Sprovođenje tog plana zavisilo je i od uspeha
otkrivanja dece ometene u razvoju koja su usporavala ritam nastave koji je odgovarao normalnoj većini. Osnivanje
posebnih odeljenja za zaostalu decu takode je zavisilo od uspeha selekcije, odnosno od metoda dijag226
noziranja mentalnog razvoja. U to vreme je procena usporenog i zaostalog mentalnog razvoja obavljana sasvim
nestandardizovano, na temelju iskustva i profesionalne savesti lekara i učitelja. Ta vrsta „instrumenata" ispoljila je
klasične slabosti koje su imale teške moralne i psihološke posledice za pojedince, a ništa manje teške za sistem u
celini. Zbog neujednačenih merila i pogrešnih kriterijuma bilo je puno lažnih kategorizacija. Neka zaostala deca
zadržana su u redovnim odeljenjima (falš negativ) a druga, nonnalno razvijena deklarisana su kao intelektualno
zaostala (falš pozitiv). U pojedinačnom slučaju razgraničenje je bilo utoliko teže ukoliko je dete bilo diskretnije
zaostalo. Upravo ova kategorija graničnih slučajeva najdrastičnije je pokazala nemoć klasičnog „golorukog"
stručnjačkog procenjivanja mentalnog razvoja.
Binet je u vreme ove reforme već bio daleko odmakao u svojim istraživanjima razvoja sposobnosti. Pošto mu je
povereno da resi na najbolji način ovaj problem, on je pristupio razradi jedne standardizovane skale. Razvijajući
teorijski koncept i tehniku uporedo, on je pretpostavio da se inteligencija dece razvija postepeno, da je razvoj
stupnjevit i da svakom uzrastu odgovara po jedan stepen, da se individualne razlike ispoljavaju u brzini sa kojom
dete savlađuje stupnjeve, kao i u dometu koji ostvari na kraju razvoja. Ove pretpostavke omogućile su Binetu da
pristupi konstrukciji jedne opšte skale mentalne sposobnosti i da uz pomoć te skale empirijski odredi norme razvoja.
Koristeći poboljšane varijante ranije korišćenih testova (Blin-Damaye) Binet i Simon pristupaju standardizaciji i
empirijskom određivanju težine zadataka i njihove diskriminativnosti u odnosu na uzrasne nivoe. Početna forma
testa pretvara se u grupe zadataka koje zajedno čine lestvicu. Svaki zadatak i svaka grupa je empirijski proverena,
tako da se na osnovu njih mogu razlikovati tipični učinci đaka prvog, drugog, trećeg i četvrtog razreda. U procesu
konstrukcije skale sprovedeni su važni metodološki principi. Određena je težina svakog zadatka, prema kriterijumu
dobnih grupa i sposobnosti učenika određenih godina da u većini (preko pedeset posto) rese ili ne rese zadatak. Na
taj način je svakom zadatku nađena težina. Formirane su grupe zadataka u koje su uključeni oni zadaci koji su se
pokazali kao najspecifičniji, najdiskriminativniji za dati uzrast. Tako je omogućeno da se odredi u kojoj je meri
ispitanik savladao određeni razvojni stupanj, odnosno do koje je mentalne godine stigao. Sve skupine zadataka
raspoređene su tako da obrazuju jedinstvenu skalu, idući postepeno od grupe testova za najmlađi uzrast do najtežih
zadataka za najstariji uzrast. Deca u starijem uzrastu skoro uvek su lako rešavala testove za niži uzrast, utoliko lakše
ukoliko je razlika bila veća, dok obrnuto, deca mlađeg uzrasta nisu bila sposobna da rešavaju zadatke za stariji
uzrast. To su pravilnosti razvoja uopšte. Međutim, individualne razlike su utvrđene u odnosu na opšte pravilo.
Način ocenjivanja učinka ispitanika po Binet-Simonovoj skali je kvantitativan. Uz pomoć uzoraka odgovora na
svaki zadatak, sem onih kod kojih je učinak objektivno merljiv, omogućeno je klasifikovanje i prevođenje u
numeričku meni. Nizom tehničkih rešenja, koja su danas već standardna, Binet je svoju skalu promovisao u
empirijski proveren kriterijum, koji je bio koristan, koji je odgovarao zadatku, a istovremeno pružao mogućnosti za
neka teorijska uopstavanja. Imajući teorijske ambicije, Binet je stvorio koncept mentalnog uzrasta kao mere
227
intelektualnog razvoja. Osnovna namena Binet-Simonove skale ipak je bila praktična, ona je služila za graduisanu
procenu mentalnog razvoja ili zastoja u razvoju.
INTELIGENCIJA I MERNI SISTEMI
Primena Binetove skale u školskoj i kliničkoj praksi bila je uspešna, vrlo brzo se proširila po svetu i dala je
podstreka za dalji razvoj. Merenje inteligencije pretvorilo se iz fantastike u stvarnost. Binetov instrument je potvrdio
da se kvan-tifikacijom odgovora na standardizovane zadatke, kao i zbrajanjem tih ocena, može prikazati razvoj
inteligencije i da se na taj način mogu registrovati individualne razlike u inteligenciji dece. Jedan od krupnih
problema bio je izbor nulte vred-nosti, odnosno polaznog kriterijuma u merenju. Po logici stvari, Binet se našao pred
izborom dve mogućnosti: da odabere godine, odnosno hronološki uzrast, ili da odabere kao merilo testovni učinak i
distribuciju ocena svakog pojedinog uzrasta. Mera uspeha isprva je iskazivana u jedinicama skale mentalnog
uzrasta, što je kasnije izmenjeno. U izmenjenoj verziji usvojeno je rešenje po kome se testovni rezultat, odnosno zbir
poena koji je ispitanik svojim odgovorima stekao, deli sa kalendarskim uzrastom transformisanim u sumu meseci.
Ovim je postignuto povezivanje dva položaja od kojih je jedan na skali mentalnog a drugi na skali kalendarskog
uzrasta. Mentalni uzrast (testovni učinak) je na taj način mogao da se upoređuje sa jednim sistemom koji je poznatiji
i jasniji. Mera po kalendaru i mera po testu jesu dve mere razvoja deteta, od kojih je prva opšta, generička, a druga
individualna. Ako dva ispitanika, od kojih je jedan stariji godinu dana, postignu po Binetovoj skali isti rezultat, onda
je jednog koeficijent mentalnog razvoja niži, dok je drugog viši. Medutun, sama ta relacija o individualnim
razlikama nije dovoljna, jer oba deteta mogu biti, i pored tih razlika, ispodprosečni, prosečni i natprosečni. Iz ovih
razloga, bilo je neophodno da se odrede opšte granice za kategorije mentalnog razvoja i približi sistem skale starijem
sistemu kategorija koji je usvojen u medicini.
Nađeno rešenje moglo je da se prihvati kao jedna aproksimacija koja se oslanja na izvesne argumente i na opšti
uspeh koji je Binetovu skalu pratio. Povezivanje mentalnog uzrasta sa koncepcijom inteligencije i uvođenje formule
za izračunavanje koeficijenta inteligencije još je više povećao rastući prestiž skale. Malo-pomalo inteligencija
postaje ključna osobina čija se praćena traži, a koeficijent inteligencije objektivna i naučno zasnovana mera. Ipak,
mnoge analize, istraživanja i skeptična zapitkivanja počinju da „skidaju lak" sa Binetove skale, formule koeficijenta
inteligencije i nekih bazičnih pretpostavki QI. Kritika je sve jačim argumentima pobijala koncept i
operacionalizaciju mentalnog uzrasta, pretpostavku o konstantnosti QI i samu formulu koeficijenta.
Mentalni uzrast je vrlo pogodan koncept i dobro pristaje uz Binetova istraživanja. Konstrukcija skale može da se
poveže sa konstruktom mentalni uzrast. Međutim, različiti testovi u okviru skale pružaju nejednake mogućnosti za
praćenje razvoja mentalnog uzrasta. U nekim testovima je plafon suviše nizak i oni zato nisu pogodna merila.
Uopšte uzeto, koncept mentalnog uzrasta je nepodesan
228
kao sinonim inteligencije za ispitivanje ljudi starijih od 16 godina. Prema tome i sistem Binetove skale ima razvojno
ograničene mogućnosti (Wechsler, 1944).
Mnogi su verovali da je izabrani način povezivanja mentalnog uzrasta sa kalendarskim, a naročito tehničko rešenje
izračunavanja koeficijenta inteligencije, gotovo genijalan. Izmišljeni su argumenti kojim je opravdavana ona
pretpostavka koja je laskala instrumentu. Naime, govorilo se daje QI stabilna mera inteligencije pojedinca. Ma
koliko da se ritam prirodnih promena razvoja inteligencije menja, koeficijent inteligencije ostaje stabilan, jer se
oslanja na kalendarski uzrast. Takva shvatanja su dosta uzdrmana i kliničkim primerima i istraživanjima.
Konstantnost QI je pojava u koju se psiholozi ne zaklinju, jer znaju da ima puno izuzetaka, mada, u celini gledano,
nije nikada sasvim odbačena. Praktičari prihvataju kon-stantnost QI kao nešto relativno i zavisno od uzrasta.
Načelno, QI zastareva posle šest do osam ineseci. Ovo se posebno odnosi na Binetov tip QI, koji se oslanja na slabo
definisan kalendarski uzrast.
Formulu izračunavanja QI za Binetovu skalu kritikovao je Wechsler. U toj formuli se jedna vrsta sume u vidu skale
izraženih vrednosti upoređuje sa drugom sumom na osnovu slobodne pretpostavke da su one uporedljive i
srazmerne. Argument za tu operaciju je da su obe vrednosti mere uzrasta. Ukoliko je to jedini argument, onda je
formula slaba, a rezultati nisu pouzdani. Ideja o upoređenju je dobra, ali za praktičnu realizaciju neophodna je
eksplikacija pretpostavke, da je kalendarski uzrast skor na jednoj skali. Za konkretno upoređenje neophodno je da se
ispita distribucija na obe skale, na skali mentalnog uzrasta i na skali kalendarskog uzrasta. Jedini razuman način da
se to postigne je izrada posebne distribucije sko-rova testa za svaki uzrast ili za raspone od nekoliko godina zajedno.
Time bismo dobili stvarno relativnu meru pojedinca u odnosu na određenu dobnu grupu. Koeficijent inteligencije,
kao relativna mera mentalnog razvoja dece, po sebi je nedovoljan za praksu. Danas je QI poznat i široj javnosti, pa
je tesno povezivanje sa tradicionalnom nozografskom kategorizacijom postalo skoro nepotrebno. Međutim, u vreme
pojave Binetove skale namena ovog instrumenta je trebalo da bude objektivna i pouzdana mera klasifikacije
mentalnog razvoja, a pre svega retardacije i zastoja. Jednom rečju, trebalo je ustanoviti granične vrednosti i
rasponima QI definisati kategorije idiotije, imbecilnosti i debilnosti. Međutim, ovaj problem ima i svoju drugu
stranu, to je klasifikacija normalne, visoke i nat-prosečne inteligencije. Tek kada se obuhvati distribucija u celini,
utvrde sve individualne razlike i varijeteti jednim merilom i jednim sistemom, da i ne pominjemo teoriju, možemo
reći da su ispunjeni uslovi za praktičan rad. Američki psiholog Terman (1916) razradio je klasifikacionu šemu koja
vezuje kontinuiranu dimenziju inteligencije merenu Binetovim QI za kategorije ili nivoe inteligencije defi-nisane
kvalitativno. Ova shema je postala klasična osnova za sve ostale testove koji su operisali sa QI jedinicama.
Termanova klasifikaciona shema
Raspon QI
Nivoi inteligencije
140 i iznad
vrhunska
120-140
visoko natprosečna
229
110-120
visoka
90-110
prosečna, normalna
80-90
ispodprosečna, niska
70-80
tupost
70 i ispod
izrazita slaboumnost
Osnova Termanove klasifikacione sheme je statistička. Mnogim proverama izvršenim u toku nacionalnih
standardizacija, kao što je urađeno i kod nas (Ste-vanović, 1937), ona se uvek potvrđivala. Međutim, mnoge
činjenice podsećaju na to daje ova shema samo konstrukcija jednolično zaokrugljenih vrednosti u svim rasponima.
BINETOVA SKALA PROCENE YNTEUGENC\yE
Po konstrukciji i po nameni Binetova skala je klinički dijagnostički instrument. Pre svega, ona se primenjuje
individualno, što je prva osnovna odrednica kliničkog pristupa. Individualni način ispitivanja podrazumeva da se
kontaktu ispitivača sa detetom poklanja značajna pažnja i da se rezultat ispitivanja dovodi u vezu sa kvalitetom
interakcije. Na taj način poverenje u rezultat ne zavisi samo od instrumenata nego i od veštine i stručnih osobina
ispitivača. Binetova skala je klinički instrument i po tome što numerički izraženi učinak ili QI nije i ne može biti
jedina i dovoljna mera, već se uvek uzimaju u obzir i kvalitativne karakteristike kako procesa dobijanja odgovora
tako i samog odgovora. Završni klasifika-cioni sud o nivou inteligencije izvodi se mehanički. Međutim, taj sud
podleže kritičkoj analizi procenjivača i oslobađa se skepse srazmerno kvalitativnim argumentima kojima se nalaz
podržava. U toku više decenija internacionalne primene Binetove skale smanjivale su se orijentacije u pristupu.
Binet i Simon su skalu tretirali kao metod razvoja, nešto što daje vredne podatke, ali što ne ukida potrebu za širom
(kliničkom), naturalističkom eksploaracijom deteta. Oni nisu apsolutizovali numerički indeks i nisu smatrali da je u
tom indeksu sve. U opštoj euforiji zbog potvrđene vrednosti skale, i dubljih implikacija tog uspeha, u sledećim
decenijama neki psiholozi poistovećuju Binetovu skalu sa fizikalnim instrumentima i apsolu-tizuju QI kao „meru
inteligencije" (Godard). Taje pozicija danas napuštena i opet se vraćamo poziciji Bineta, koji traži kombinaciju
naturalističke otvorenosti i širine sa uskim, definisanim, standardizovanim i zatvorenim sistemima merenja
(Matarazzo, 1972).
Bineta su dalje dorađivali mnogi autori, ali su njihovi doprinosi bili daleko uži i uglavnom ograničeni na
konstrukciju nešto izmenjenog testa inteligencije. Mnogi instrumenti druge generacije urađeni su vrlo brižljivo i u
nekim aspektima bolje nego klasična Binetova skala. Ovi se testovi uglavnom primenjuju kao kom-plementi
Binetovog sistema na posebnim populacijama, nagluvi, gluvi, glu-vonemi, slepi, deca sa cerebralnom paralizom.
Među testovima druge generacije posebno se ističu neverbalni testovi inteligencije: Kosov mozaik, Ravenove pro-
gresivne matrice i Gudinaf tehnika procene inteligencije putem crteža ljudske figure. Ovi dodatni testovi
inteligencije odomaćeni su i kod nas. Svi ovi testovi
230
primenjuju se kao klinički metod, sa izuzetkom Ravenovih matrica koje su dvostruko primenljive (individualno i
grupno) i zahtevaju kvalifikovanog ispitivača. Oni zahvataju inteligenciju odnosno mentalni razvoj dece i daju
kvantlfiko-vani indeks učinka, ali u različitim sistemima. Ova okolnost deluje tako što odvraća psihologe od
neumerene i mehaničke primene svih testova kod svih ispitanika. Naime, prevođenje i ujednačavanje značenja
različitih sistema jedinica i mera nije rešeno.
Od pojave Binet-Simonove skale proteklo je gotovo pedeset godina a njen primat nije ozbiljnije ugrožen. Binetova
skala je kao i aspirin, jednostavna, efikasna i večna. U tom intervalu stvorene su mnoge skale, neke i vrlo duhovite,
ali nijedna tako čvrsta. Upravo zbog toga, kao i zbog nedostatka valjane individualne skale, Binetov test je počeo da
se primenjuje i u kliničkom ispitivanju odraslih. Ovo proširenje područja primene samo je ubrzalo kristalizaciju
kritike bitnih postulata Binetove skale i dalo je podstreka za jedan nov krupan poduhvat, za konstrukciju
Wechslerovih skala inteligencije.
Prvi put je Binetova skala dobila instrument ravan sebi 1949. kada je Wech-sler objavio svoju skalu inteligencije
dece (engleski WISC). Nova skala nije bila samo tehnički drugačija i bolja. Ona je reprezentant jedne serije
teorijskih i metodoloških postavki koje se mogu meriti sa Binetovim. U kliničkoj praksi se danas primenjuju
podjednako dva instrumenta uporedljivih vrednosti: Binetova skala, u različitim nacionalnim standardizacijama i
manjim izmenama, i Wech-slerova skala inteligencije dece koja je u suštini samo produžetak Wechslerovih skala
inteligencije odraslih VB i VAIS.
TESTIRANJE INTELIGENCIJE ODRASLIH: WECHSLEROVE SKALE
Individualno, kliničko ispitivanje inteligencije odraslih obavljano je, do četrdesetih godina ovog veka, na nepodesan
način. Procena je vršena bez standardi-zovanih instrumenata, psihijatrijskim ispitivanjem, sa takozvanim „malim
testom inteligencije", primenom grupnih testova inteligencije na individualni način ili pomoću Binetove skale.
Nedostaci ovakve procene bili su očigledni. Jedini razlog zbog kojeg je takva praksa mogla da se održi bio je
nedostatak adekvatnijeg instrumenta.
David Wechsler je poput Bineta bio istraživač praktičar koji je spregom svog talenta i ambicije uspeo da formuliše
jedan teorijski koncept inteligencije i da stvori četiri testa inteligencije: Wechsler-Bellevuevu skalu (1939, po nazivu
bolnice u New Yorku, gde je radio kao klinički psiholog), formu I i paralelnu formu II, Wechsler-skalu inteligencije
odraslih (VAIS, 1955) i Wechsler-skalu inteligencije dece (WISC, 1949). Njegova prva skala poznata kao VB vrlo
brzo je potisnula sve ostale testove za individualno ispitivanje i procenu inteligencije odraslih i postala je za taj
period života isto što je Binetova skala za dečji uzrast - univerzalno prihvaćeni, standardni test inteligencije. Ova
sličnost nije ni izbliza slučajna. Mada Wechsler nije nastavljač Binetovih shvatanja inteligencije, on je svoja
shvatanja izgradio sa istih pozicija naučnika praktičara (Matarazzo, 1972).
231
Teorijska inspiracija VVechslera bila je Spearmanovo delo, kod koga je jedno vreme i proveo, ali je on prema
Spearmanovoj teoriji bio isto toliko kritičan koliko i prema Binetovoj metodi, mada je i iz oba ova izvora dosta
usvojio.
Wechsler je konstruisanju VB skale, prve iz serije testova inteligencije, prišao podstaknut neodrživom pozicijom
praktičara koji jedan važan zadatak mora da obavlja tehnikom koja ne odgovara. Binetova skala je bila jedini
individualni test inteligencije, ali su VVechslerovi ispitanici bili većinom odrasli ljudi. Sa te neodržive pozicije
Wechsler je najpre formulisao razloge koji diskvalifikuju upotrebu Binetove skale za ispitivanje odraslih. Prvi
razlog je sadržaj zadataka koji je prilagođen interesovanju i znanjima školske dece. Kada se ovi zadaci postavljaju
odraslima, stvara se neugodna situacija u kojoj se ispitanici ponašaju različito: izveštačeno se prave da ne primećuju,
smeškaju se ili podsmehuju, ali se neki i ljute, jer smatraju da psiholog tera šegu sa njima. Ovaj neplanirani uticaj
zadataka, zbog njihovog neprilagođenog sadržaja, može da smanji pouzdanost rezultata. Drugi razlog nepodobnosti
Binetove skale je što ona nije standardizovana na odraslima već isključivo na uzorcima dece. Ta okolnost je
dovoljna da dovede u sumnju sve rezultate dobijene ispitivanjem odraslih. Protivargument ove teze je poznat.
Inteligencija se razvija samo do 16. godine, pa je samim tim standardizacija na uzorcima starijih izlišna. Praktično to
znači da se testovi inteligencije mogu standardizovati na deci a primenjivati kod svih uzrasta. Ovo je nesumnjivo
vrlo jak argument koji VVechsler nije mogao da pobije, ali ga nije ne prihvatio sa datim tumačenjima. Postavka da
inteligencija posle 16 godina prestaje da se razvija je uglavnom tačna, ah ne važi za sve sposobnosti i za sve
pojedince, ističe Wechsler. Rezultati dobijeni obradom standardizovanog uzorka VB skale ubedlji-vo pokazuju da
prosečni učinak na VB skali nastavlja da se penje i posle 16. godine. To bi značilo daje plafon prenisko postavljan.
Doduše, uspon posle 16. godine do 24. godine najblaži je na celoj krivulji razvoja inteligencije ali, pri tome treba
voditi računa o dvema stvarima. Najpre, daje krivulja subtestova od kojih je VB skala sastavljena nejednaka, a
zatim, da se raspršava, što znači da se na nekim učinak završava rano, već oko 16. godine, dok se učinak na drugim
završava kasnije, oko 24. godine, mada ima i takvih, na primer informacije, na kojima se učinak penje i posle 24
godine. Očigledno je da inteligencija nije baš sasvim homogena. Nezavisno od toga pitanja, ipak je jasno da
argument o granici inteligencije na uzrastu od 16 godina ne može biti dokaz da su testovi inteligencije kasnije
nezavisni od uzrasta. Postoji i treći razlog neprihvatljivosti Binetove skale za ispitivanje odraslih. Wechsler navodi
postavku o linearnoj vezi mentalnog i kalendarskog uzrasta. Ako je na nekom uzrastu takva relacija stvarna, to ne
znači daje to uopšte tako. Bliža je istini konstatacija daje intelektualni razvoj neujednačenog intenziteta; možda nije
skokovit, ah nije ni ujednačeno linearan. Baš zbog te nepravilnosti moramo voditi računa o uzrastu, bar u
najgrubljim crtama, kako kod dečijeg doba tako i odraslih. U svakom slučaju, sistem kvantifikacije koji je primenjen
u izračunavanju QI na Binetovoj skali ne odgovara odraslima. Pro-cena inteligencije odraslih ne može se zasnivati
na poređenju test-učinka pojedinca sa jednom konstantom, makar tu konstantu smatrali apsolutnom granicom
razvoja inteligencije. Ako baš hoćemo da sprovedemo dosledno suštinu ideje o QI kao relativnoj meri inteligencije,
onda i odrasle treba procenjivati kao i decu, to jest
232
prema meri koja se menja sa uzrastom umesto sa nekom konstantom. Takvo rešenje je najbolje, ali je za njegovo
ostvarenje bilo potrebno konstruisati sasvim novi test. To je i osnovna ideja Wechslerovih skala inteligencije.
WECHSLEROVA TEORIJA INTELIGENCIJE
Wechsler je bio uveren da ne može napraviti dobar test ako nema raščišćene pojmove o tome šta će instrument
zahvatiti. Osnova od koje je pošao je Spear-manovo učenje o inteligenciji. On je prihvatao dokaze o G i S faktorima,
faktorski postupak i, delimično, interpretaciju koju je Spearman dao. Međutim, Wechsler nije prihvatio stanovište da
se inteligencija može svesti na kombinaciju G i S faktora, ni definiciju čiste inteligencije, kao što nije usvojio ni stav
da su najbolje mere inteligencije one koje su najzasićenije G faktorom. U najopštijem vidu, razlika između ova dva
mislioca je u tome što je Wechsler shvatao inteligenciju kao posledicu, kao efekat ponašanja, a ne kao njen uzrok.
Spearman je bio teoretičar, akademski orijentisan, dok je Wechsler bio više kliničar sa naturalističkom orijentacijom.
Racionalno ponašanje je u tesnoj vezi sa testovnim rezultatima, ali je nesvodljivo na faktore. Spearman je produbio
shvatanje o prirodi inteligencije u klasičnom maniru analitičke nauke, putem sužavanja, izolacije i apstrahovanja. On
inteligenciju zamišlja kao sposobnost mišljenja i otkrivanja na osnovu poznate relacije ili, obrnuto, otkrivanja
relacije na osnovu poznate pojave. Opredeljeni sup-stancijalista, Spearman teži da odredi suštinu prirode
inteligencije. Wechsler odbija taj put, jer smatra da se zanemaruje značaj životnih oblika manifestacije inteligencije.
U supstancijalizmu Spearmana on vidi negaciju adaptivne funkcije koju inteligencija ima i što ona jeste.
Za svrsishodan izbor testova i za konstruisanje jedne baterije potrebno je imati valjane testove ali i određenu teoriju
inteligencije. Iz ove duplo vezane uslovljenosti Wechsler je našao izlaz tako što je prihvatio jednu seriju empirijski
validnih testova, od kojih je sastavio bateriju i odredio teorijsku poziciju, bez pretenzija da ona određuje suštinu
inteligencije. Treba priznati, piše Wechsler, da mi možemo meriti neke pojave i ako ne znamo staje njihova suština.
Pojave možemo meriti po efektima i sve te efekte povezujemo tumačenjem koje polazi od određenog shvatanja
suštine. Što se tiče inteligencije, mi poznajemo bezbrojne efekte. U nauci, umetnosti, struci i svakodnevnom životu,
svuda se ispoljava inteligencija ljudi. U načinu kako postupamo, govorimo ili kako se međusobno odnosimo nižu se
efekti inteligencije različite snage. Ako se pođe od realnosti, mogu se određivati mere tih različitih efekata, tumačiti
inteligencijom i razmišljati o inteligenciji, ali nije bitno da shvatimo i suštinu u smislu mogućeg merenja. Slično je i
sa elektricitetom, piše Wechsler, jer iako ne znamo tačno staje suština elektriciteta, mi vrlo uspešno koristimo i
merimo elektricitet. Za razliku od filozofije, koja ima pretenziju da pođe od istine, nauka se postepeno i sporo
primiče istini kroz sukcesivne formulacije, provere i ispravke.
233
Pošto se ogradio od Spearmanove teorije i metode, Wechsler je potražio neki prihvatljiv naturalistički uzor za svoju
definiciju. Njega je našao u trodelnoj klasifikaciji inteligencije koju je dao Thorndvke (1927). Inteligencija se
ispoljava u tri osnovna oblika, kao:
a) verbalna, simbolička ili apstraktna;
b) operacijska, manipulativna ili praktična i
c) komunikacijska ili socijalna inteligencija.
Svoju definiciju inteligencije zasniva na funkcionalnom jedinstvu ova tri oblika: „Inteligencija je agregat ili globalni
kapacitet pojedinca koji se manifestuje u racionalnom mišljenju, svrsishodnoj delatnosti i uspešnom odnosu prema
sredini". Wechslerovo shvatanje inteligencije je funkcionalističko i, za razliku od Spearmanovog supstancijalizma,
više biologističko. On smatra da se snaga inteligencije pojedinca ne može adekvatno prikazati globalnim
numeričkim indeksom. Čak i kada bismo umesto jednog globalnog pokazatelja uveli više parcijalnih, razlika bi
ostala. Ova ograda od QI proizilazi iz postavke da se inteligencija ne može svesti na zbir komponenata, niti se može
odvojiti od ličnosti. Jedini prihvatljivi način prikazivanja inteligencije je kombinacija pokazatelja nivoa,
konfiguracije pojedinačnih učinaka po subtestovima i kvalitativna analiza koja obuhvata i ličnost.
INTELIGENCIJA I LIČNOST
Faktorski metod je izvršio snažan uticaj na teoretičare i umnogome odredio granice traganja. Pošto su faktori, po
definiciji, nešto što postoji samim tim što je izdvojivo odnosno nezavisno, i definicija inteligencije putem faktora
nameće njenu nezavisnost od motivacije i ličnosti. Doduše, kao poseban kuriozum stoji faktorističko istraživanje
Alexandera (1935), koji je utvrdio da se u matrici inter-korelacija nalazi i jedan „neintelektualni faktor" koji
verovatno odgovara motivaciji, pa ipak je i taj nalaz atomistički. Akademska psihologija je podržavala podelu
inteligencije i ličnosti, što je i danas slučaj. Psihoanaliza je na svoj način takođe poduprla tu podelu iako je u osnovi
kontraatomistička. Njen udeo u tome je određen iracionalističkom orijentacijom, obezvređivanjem ili ignorisanjem
intelektualnih sposobnosti. Ovakva situacija u teoriji zbunjivala je praktičare, koji su, pretežno nesvesno, bili na
poziciji naturalizma. U eksploraciji ličnosti ispitanika kliničar je nailazio na prisnu povezanost motivacije,
sposobnosti, nesvesne dinamike i ciljeva. Praksom stečena znanja bila su na jednoj strani, a teorijska, strukturalističko-faktorska i psihodinamička, na drugoj. Prihvaćenost Wechslerove metode i teorije može se delimično
protumačiti i njegovim doprinosom razrešenju ove protivrečnosti. On je povratio ugled iskustvu zauzimajući se za
naturalističku poziciju. Tačno je da rezultat na faktoriziranom testu pokazuje snagu inteligencije, ali je isto tako
tačno daje i način života, uspeh u životu i određenim aktivnostima merilo inteligencije. Dilema je stara, a razlika je u
tome što bi mnogi psiholozi, u slučaju suprotnih dokaza o inteligenciji neke osobe na testu i u životu, branili testovni
kriterijum, dok je Wechsler mišljenja da je život superiorno merilo inteligencije. Iz ovoga sledi i pravilo za praksu.
Ako je rezultat na testu inteligencije
234
sasvim različit od uspeha u životu, onda se u arbitraži prednost daje uspehu u životu.
Holističke shvatanje o povezanosti inteligencije i ličnosti Wechsler više razrađuje na primerima. Kao dokaz u užem
smislu navodi se istraživanje Alexandera u kojem je proveravana Spearmanova teorija G faktora. Alexander je i
potvrdio da su svi testovi sposobnosti u vezi sa jednim opštim faktorom, ali i posle ekstrakcije faktora sposobnosti
još uvek ostaju neki drugi koje je on nazvao X i Z, a koji se mogu protumačiti kao motivacija, istrajnost,
zainteresovanost. Prema tome, i fak-torskom metodom se može dokazati, ako je istraživanje vođeno nedogmatski,
da je inteligencija samo u psihometrijskom smislu nezavisna od ličnosti.
EGO - PSIHOLOŠKI ASPEKT INTELIGENCIJE
Za razliku od rane psihoanalize, njen kasniji izdanak, ego-psihologija, pokazuje mnogo veću zainteresovanost za
pojave mišljenja. Rabin (1965) navodi da su klinički testovi inteligencije u svom razvoju prošli nekoliko faza:
1. zaokupljenost testom kao instrumentom,
2. otkriće značaja konativnih faktora i
3. otkriće da su ličnost i inteligencija jedinstvena celina.
Veliki podstrek holističkom pogledu na ovo pitanje dao je Rapaport (1945) u svojoj klasičnoj studiji kliničkih grupa.
Polazeći od Hartmanove koncepcije ega, Rapaport je razvio teoriju o mišljenju kao ego-aparatu. Mišljenje je
jedinstveni adaptivni proces koji se odvija između ličnosti i realnosti a u okvirima funkcio-nisanja ega. Ukoliko je
ego dovoljno čvrstih granica i relativno neanksiozan, misaoni luk, koji polazi od opažaja, završava se reprodukcijom
ili kreacijom pojma, dakle apstrakcijom. Ukoliko je granica ega narušena, ili je ego pod jakim uticajem anksioznosti,
onda će doći do narušavanja misaonog luka u nekom delu procesa, opažaju, asocijacijama, sećanju ili
konceptualizaciji. Prema tome, dinamičke promene ličnosti odražavaju se u mišljenju, pa, prema tome, i u efektivnoj
inteligenciji, kako u užem smislu tako i širem, vekselovskom. Obratno, na osnovu promena u mišljenju
registrovanih kliničkim tehnikama, mogu se proceniti izvesni aspekti dinamike ličnosti.
Slično mišljenje se može naći i u spisima mnogih ego-psihologa. Erika Fromm (1955) smatra da testovi inteligencije
ispituju svest o realnosti i kontrolu realnosti, dakle osnovne ego-funkcije. Rezultati do kojih dolazimo praćenjem
inteligencije i njenog razvoja i rezultati praćenja razvoja ega gotovo su podudarni. Na osnovu tih činjenica i
postavke o bazičnom jedinstvu ličnosti, Frommova je odredila 40 indikatora na testovima inteligencije preko kojih
se može proceniti struktura ličnosti. Od novijih doprinosa ovom pitanju vredi istaći rad Gittingera (1961).
WECHSLEROV KONCEPT KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE
Termin ,,koeficijenat inteligencije" postao je sinonim za jedinicu merenja opšte intelektualne sposobnosti. Nasuprot
ovom jedinstvenom terminu stoje razli235
čiti testovi inteligencije na kojima se rezultat iskazuje na QI skali. Mada je termin isti, vrednosti nisu stvarno
ekvivalentne. Osnovni razlog neujednačenosti je zavisnost QI od konkretnih standardizacionih uzoraka koji su, od
testa do testa, donekle različiti. Pored ove razlike postoji i druga, principijelna. Razlikujemo dve vrste QI, prva je QI
Binetovog tipa, a druga vrsta je QI Wechslerovog tipa. Binetov tip QI je mera odnosa između zbira poena testovnih
učinaka i sume kalendarskih meseci starosti ispitanika. Rezultat je proizvod dva položaja ispitanika na dve skale.
Postavlja se pitanje šta, u stvari, znači suma kalendarskih meseci? U stvari, kalendarski meseci u osnovnoj formuli
zamenjuju normu testovnog učinka vršnjaka ispitanika. Ta norma je, međutim, apriorna, ona nije stvarno utvrđena i
ispitana. No ipak QI Binetovog tipa je validan empirijski, što opravdava dalju upotrebu formule. Ova formula i
Binetov tip QI u slučaju odraslih ispitanika nema daljeg opravdanja.
Po Wechslerovom shvatanju testom procenjena inteligencija je relativna mera koja se dobija iz odnosa testovnog
učinka pojedinca prema testovnom učinku kriterijumske grupe. Ova postavka je u principu ista kao u BinetSternovoj formuli, ali postoje i razlike. Za sve ispitanike starije od 16 godina zbir kalendarskih meseci, u Binetovoj
formuli jeste fiksirana konstanta. To je određeno na osnovu nalaza da se inteligencija razvija do 16 godina. Prema
tome, nezavisno od faktičke starosti ispitanika starijeg od 16 godina, testovni učinak će biti podeljen sa konstantnom
sumom. Ako bismo zadržali Binetov tip QI, kao i način određivanja, morali bismo ćutke prihvatiti sledeće
pretpostavke:
1. da se inteligencija razvija do 16. godine a dalje ne;
2. daje starost irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine;
3. da se inteligencija na najbolji način procenjuje iz odnosa testovnog učinka pojedinca prema normi maksimalnog
dometa u razvoju;
4. da je kalendarski uzrast u formuli zapravo prosečni testovni učinak vršnjaka;
5. da se prosečni testovni učinak vršnjaka može određivati apriori, tj. da nije potrebna empirijska standardizacija.
Po Wechslerovoj oceni ove pretpostavke su neprihvatljive jer se kose sa činjenicama. Gornja granica razvoja
inteligencije prenisko je određena. Wechsler je prilikom standardizacije ustanovio daje bruto učinak na njegovoj
skali rastao do 24. godine. Ne ulazeći u raspravu o ovom pitanju, koje je neosporno vrlo provokativno, konstatujemo
da je Wechsler smatrao da se uspon održava i posle 16. godine, iako je manje strni. Mnogo kategoričnije je
odbačena pretpostavka da je uzrast irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine. Naprotiv, inteligencija je u
prisnoj vezi sa dobom, kao i mnoge druge biološke funkcije. Time nisu negirane individualne razlike, već je samo
data mogućnost da se one adekvatno, dakle prema dobnim normama relativno određuju. Velika je greška ignorisati
dobni faktor u razmatranju inteligencije i pri proceni pojedinca. Wechsler je takođe odbacio kriterijsko načelo po
kome se inteligencija procenjuje u odnosu na maksimalni domet. Binetov QI je mera koja je utemeljena na odnosu
jedne skale stvarnih i jedne skale apriornih vrednosti. Procena inteligencije treba da ostane na utvrđenim
236
načelima relativne mere, prema učinku vršnjaka. Međutim, Wechsler priznaje da ima opravdanja i za procene prema
maksimumu. Kod pojedinaca starijih od 65 godina prošek učinka je dosta nizak. Starac normalne inteligencije je
ipak manje inteligentan od tridesetogodišnjaka normalne inteligencije, po kriterijumima VB skale. Ukoliko oni treba
da obavljaju isti posao, srazmemo složen, onda će testovni nalaz biti demantovan stvarnim učinkom i snalaženjem
ove dve osobe. Iz tih razloga Wechsler je u svoju skalu uveo i drugi način određivanja snage sposobnosti preko
maksimalne tačke razvoja koju je dostigla grupa od 24 godine starosti. Taj pokazatelj je dobio naziv koeficijent
efikasnosti. Najzad, Wechsler je argu-mentovano odbacio pretpostavku da je opravdano postavljanje apriorne norme
umesto empirijski utvrđenih. Standardizacija instrumenata mora se sprovesti, jer samo tako dobijamo stvarne uzorke
učinaka i samo na taj način možemo odrediti distribuciju dobnih grupa. Ne može se prihvatiti mišljenje da se
inteligencija odraslih može proceniti na osnovu fiktivne konstante ili apriorne norme. Da bi inera bila stvarna,
moramo raspolagati sa dve vrednosti. Prva je učinak pojedinca na skali, a druga je distribucija učinaka dobnog
uzorka kojoj ispitanik pripada. Ako sa tim raspolažemo, onda možemo uporediti dva učinka na istom instrumentu,
učinak pojedinca i učinak normativne grupe. Ta dva učinka svedena na istu skalu daju meru distance ispitanika u
odnosu na prošek. Osnovu je skale Wechsler odredio prema distribuciji učinaka dobnih grupa na platou gde su
promene sa godinama relativno najmanje a parametri najstabilniji. Kao referentna, standardna distribucija uzeta je
distribucija grupa između 24 i 34 godine. Pretvaranjem učinaka ostalih grupa na učinak ove normativne grupe
dobijena je zajednička standardna vrednost.
Wechslerov tip QI je različit od QI na Binetovoj skali mada su u osnovi za oba koeficijenta principi isti. Praktično,
oni se ne mogu neposredno upoređivati. Wechsler je smatrao daje Binetov tip QI prevaziđen, pa je svoju varijantu
uveo i u Wechslerovu skalu inteligencije dece (VISK).
STANDARDIZACIJA WECHSLEROVE SKALE
Standardizacija predstavlja proveru ponašanja psihološkog mernog instrumenta i put utvrđivanja relativno stabilnih
kriterijumskih osobina. Psihološki instrument može postati kriterijumska mera sposobnosti ili osobine ličnosti pod
uslovom da su njegova merna svojstva proverena i dokazana na populaciji kojoj pripada svaki budući ispitanik. Od
psiholoških instrumenata, po tradiciji, najbolje su baždareni testovi inteligencije.
Wechslerova skala inteligencije (forma 1) standardizovana je 1938. godine u SAD na uzorku koji je posle
pročišćavanja brojao l 080 ispitanika. Uzorak je bio ograničen i biran samo u Njujorku umesto na celoj teritoriji
SAD. Dobni raspon se kretao od 17 do 70 godina. U pojedinim dobnim uzorcima broj ispitanika bio je
proporcionalan procentu tih starosnih grupa u populaciji. Vodilo se računa o tome da procenat ženskih i muških u
uzorku bude srazmeran odnosu polova u populaciji. Očekivalo se da će pol uticati na testovni učinak bilo posredno
bilo neposredno. Naime, žene su imale često niže obrazovanje i znatno slabiji profe237
sionalni status od muškaraca u populaciji. Rezultati su, međutim, opovrgli bojazan istraživača, jer se pokazalo da su
na nekim testovima žene imale prosečno veći učinak nego muškarci, mada je na drugim testovima učinak muškaraca
bio bolji. Mada su rezultati žena, u celini i dosledno, bili nešto viši od rezultata muškaraca, razlika je bila previše
mala da bi opravdala formiranje zasebnih normi.
Standardizacioni uzorak VB skale (forme 1) bio je sastavljen isključivo od gradskog stanovništva. Ova okolnost je
mogla uticati na pristrasno normiranje i, sledstveno tome, na pojavu sistematskih grešaka pri testiranju ispitanika sa
sela. Naša iskustva pokazuju daje VB skala neprilagođena razlikama sela i grada i daje pristrasna. Obrada podataka
standardizacije VAIS pokazala je da učinak seoskog stanovništva dosledno zaostaje za učinkom gradskog
stanovništva, na oba dela skale, za oko 1/2 standardne devijacije. Smatramo da ova činjenica opravdava pripremu
posebnih tabela za ocenjivanje seoskog i gradskog stanovništva, mada to nije urađeno ni u jednoj Wechslerovoj
skali.
U sastavljanju uzoraka respektovana je zastupljenost pojedinih zanimanja u populaciji, pa je i uzorak bio
proporcionalno određen. Zanimanje i školska sprema su dosta tesno povezane karakteristike. Međutim, isto tako
čestu vezu nalazimo i između profesije i školske spreme, -s jedne strane, i učinka na testu inteligencije, s druge
strane. Tu činjenicu potvrđuju rezultati obrade standardizacionih uzoraka i VB skale (forme 1) i nove forme VAIS.
Više puta je postavljeno pitanje zašto Wechsler nije omogućio diferencijalno ocenjivanje učinaka zavisno od
obrazovanja i profesije, mada je taj princip prihvatio u odnosu na dobne razlike? On je ostao dosledan
biologističkom gledanju i branio je stav da je razlika u učinku na lestvici obrazovanosti i profesije uslovljena
primamim razlikama u sposobnosti pojedinaca koji ulaze u te grupe. Wechsler ne negira i povratni, pozitivni uticaj
obrazovanja i profesije na razvoj inteligencije, ali daje primat hipotezi da kapacitet određuje stepen aspiracije.
Smatramo da bi VB skala bila bolji instrument da je formirana na principu diferencijalnog ponderiranja. Prednost
izbora koji je učinio Wechsler je u tome stoje izbegnuto rasparčavanje kriterijuma inteligencije. Usvajanjem
unitarnog kriterijuma postignuta je ušteda sredstava ali je naneta šteta skali i značenju rezultata. Apsurdno je razlike
između sela i grada na VB skali tumačiti primarnim kapacitetom.
Wechslerova skala VB (forma 1) standardizovana je bez uključivanja crnaca u uzorak. On je smatrao da crnci
predstavljaju poseban segment populacije SAD. Njihovu posebnost čini ispodprosečno obrazovanje i niska
kvalifikaciona struktura. Crnci su specifični i u pogledu kulture. Zbog svega toga, odlučeno je da se crnci isključe sa
argumentom da test inteligencije koji pokušava da pomiri suviše velike razlike u populaciji gubi smisao. Ovo
rezonovanje ne može sasvim da bude prihvaćeno. Pre svega, u populaciji uvek nalazimo specifične grupacije ili
supkul-ture. Sporno je da se od svih njih crnačka može najmanje uklopiti. Sigurno je da se i kod nas mogu naći
regioni koji su obrazovno, ekonomski i kulturalno daleko iza nivoa populacije u celini. Slažemo se da je pogrešno
populaciju prikazati kao homogenu kada ona nije, ali ne možemo se složiti sa tim da se problem razlika u populaciji
jednom rešava negiranjem razlika, kao što je učinjeno sa faktorom obrazovanja, a drugi put negiranjem i
izostavljanjem ćele grupe. Srećom, Wechsler je
238
GRAFIKON 1.
As štand, skorova
Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 74 godine
Uzorci poprečnog preseka
EQ VB Fl
100 80 60
40 ^
20
Koeficijenti efikasnosti
Standardne devijacije
i i i
J----L.
10
20
30
40
50
60
godine
uvideo i ispravio grešku, pa je prilikom standardizacije VAIS, 1955. godine, uzorkom obuhvaćena i crnačka
populacija SAD.
Standardizacija VB skale u našoj zemlji nije izvršena. Takav poduhvat je veoma potreban i mada je skup, zaslužuje
da bude ostvaren. Začudo, i ovakva VB skala dosta dobro služi i rezultati nisu neprihvatljivi, mada su sigurno
neprecizni. Iskustvo do kojeg je došao Wechsler pokazuje daje pitanje normi stvar izbora i da, prema tome, dopušta
različita rešenja. Standardizacija koja treba da se izvrši i kod
GRAFIKON 2.
Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 75 godine
Uzorci poprečnog preseka
EQ VAIS
As štand, skorova
120 100 80 60 40 20
Koeficijenti efikasnosti
Standardne devijacije
10
20
30
40
50
60
godine
Obe krivulje razvoja inteligencije zasnovane su na podacima standardizacionih uzoraka. Mada su VB i VAIS veoma
slični testovi, način biranja uzoraka i sastav uzoraka dosta se razlikuje (Matarazzo: Wechsler's Measurement and
Appraisal of Adult Intelligence, 1972, str. 220-227.)
239
nas naići će na težak problem, da li je opravdano nametati jedinstvenu normu populaciji koja je, pored dobnih
razlika, veoma heterogena, odnosno u kojoj postoje ogromne obrazovne, kulturne i kvalifikacione razlike? Možda je
ispravnije uvesti dvojne norme, jednu koja je jedinstvena i drugu koja je primerena obrazovnom segmentu ili
regionalnom prošeku.
TESTOVNA PROCENA INTELIGENCIJE
Praktičare uvek zanima pitanje šta se može izvući iz podataka dobijenih pri-menom određenog instrumenta. U tom
pogledu ni VB skala nije izuzetak. Prema tome, treba upoznati dobre i loše strane instrumenta i granice do kojih
možemo ići u tumačenju. Najpre treba znati statističke karakteristike, jer je klasifikacija inteligencije zasnovana na
principu velikog broja.
Do pojave testova inteligencije razlike u sposobnostima razmatrane su u medicini, psihologiji i pravu, kao diskretne
kategorije. Kategorije kao što su idio-tija, imbecilnost, debilnost, nonnalnost ili genijalnost imale su opisni sadržaj
koji je obuhvatao celokupno ponašanje koje se smatralo tipičnim. U medicini je posebna pažnja posvećena
iznalaženju specifičnih odlika svake klase, kojih obično ima po nekoliko i koje se javljaju udruženo. Na osnovu
takvih sindromskih definicija lekari su utvrđivali vrstu mentalne zaostalosti. Zadatak je bio utoliko lakši što je
zaostalost bila izrazitija. Međutim, slaba strana sindromske i holističke kategorizacije je ista kao i tipologije u celini.
Naime, sve je dobro dok su slučajevi izraziti i gde pojedinac nije nešto posebno, na primer debil koji je odrastao u
vrlo stimulativnoj sredini ili intelektualno ispodprosečna osoba koja je odrasla u vrlo nestimulativnoj, zaostaloj
porodici. Ukratko, prelazni, granični slučajevi su vrlo težak ispit za tipološku holističku dijagnostiku. Koncept
inteligencije koji je u sadašnjoj formi delo ovog veka skrojen je kao dimenzija a ne kao kategorija. To je omogućilo
da se prevaziđe barijera pred kojom se našla kategorijalna definicija i klasifikacija. Međutim, treba imati na umu da
se u kliničkoj praksi ne odričemo ni jednog od ta dva pristupa, već nastojimo da ih koristimo udruženo. Mada je
klinički metod u suštini sintetičan, dešava se da poneki kliničar podlegne „testovnom zavođenju" koje vuče na
isključivu dimenzionalnu procenu ljudi.
U principu, slično je i sa pitanjem superiorne inteligencije. Stručna a pogotovo esejistička literatura obiluje lucidnim
prikazima i analizama genijalnih ljudi i, uopšte, fenomena genijalnosti. Međutim, takva razmišljanja nisu mnogo
doprinela kliničkom shvatanju i dijagnostici. To je i razumljivo ako imamo u vidu da nat-prosečnost nije klinički
problem. Osim toga, natprosečnost je skoro nemoguće sin-dromski odrediti pošto su osobe superiorne inteligencije
visoko individualizirane, pa bi tip imao više izuzetaka nego potvrdnih pojedinaca. Ni dimenzionalni, testovni pristup
utvrđivanja visoke natprosečnosti ili genijalnosti nije sasvim podesan metod, što se posebno odnosi na Wechslerove
skale. Na savremena shvatanja o ovim pitanjima veliki uticaj je imao Galton (1833). On je prvi koji je dao
statističku definiciju genijalnosti i ostalih kategorija inteligencije. Po oceni Gal-tona genije je osoba koja je svojim
dostignućima „zauzela poziciju jednog u milion slučajeva". Po istom načinu definicija „istaknuta osoba" ili osoba
nat-prosečne inteligencije ima poziciju koja se javlja „jednom u 4 000 slučajeva".
240
Princip statističke definicije, kakvu je zastupao Galton, prihvatio je i Wech-sler. Taj je princip praktično primenljiv
pri konstruisanju testa inteligencije kao i pri definisanju kategorija. Najzad, taj princip se sasvim dobro slaže sa
činjenicom da se inteligencija u masi raspoređuje normalno. Osnovica krivulje, ukoliko je ova pravilna, može da se
izdeli na simetrične segmente podjednako udaljene od centralne linije, tako da svaki segment obuhvata određeni
procenat populacije odnosno uzorka. Zahvaljujući toj konstrukciji mi znamo koliko procenata populacije spada u
svaku kategoriju inteligencije. Taj sistem uspešno sintetizuje karakteristike tipologije i dimenzionalnog pristupa.
Ovim je nađeno zadovoljavajuće rešenje za problem osoba sa mešanim karakteristikama tipova, jer, na osnovu testiranja, „svako negde pripada". Doduše, ima slučajeva gde se dimenzionalna klasifikacija podudara sa opservacijom
globalnog ponašanja. Međutim, broj takvih slučajeva je srazmerno mali i oni se mogu rešavati brižljivo vođenom
kliničkom studijom.
Klinički test inteligencije je, po pravilu, instrument za individualnu primenu. Takva tehnika mora imati
kombinovane odlike, to znači da je psihometrijski korektna i da omogućava prikupljanje značajnih podataka za
kvalitativnu analizu. Klinički test inteligencije ne mora biti podjednako osetljiv i diskriminativan za ćelo područje
rasporeda inteligencije. Po prirodi stvari, od kliničkog testa se očekuje pouzdana diskriminativnost na nivou
normalnosti i nižih kategorija. Mnogo je važnije da klinički test što je moguće potpunije izrazi razlike između
normalnog i subnormalnog nivoa, kao i između susednih subnormalnih nivoa, nego razlike na pozitivnom kraju
distribucije inteligencije. Međutim, ispunjenje tih zahteva ne zavisi isključivo od instrumenata već i od odluka
konstruktora u pogledu kriterijuma subnormalnosti. Uticaj shvatanja konstruktora u pogledu definicija
subnormalnosti na sam instrument očigledan je iz sledećih primera: granična vrednost QI za subnormalnost je
zavisna od konkretnog testa inteligencije. Po Termanu granični QI je 70, po Kulmanu granični QI je 75, dok je na
Wechslerovim skalama granični QI 65 za VB, a 69 za VAIS. Jasno je da nema smisla govoriti o nekoj opštoj
graničnoj vrednosti koeficijenata inteligencije.
Razlike u određivanju granične vrednosti QI između normalne i subnor-malne inteligencije gotovo su nužne s
obzirom da svaki konstruktor procenjuje postotak mentalno zaostalih u populaciji. Izgleda neverovatno da 70 godina
mentalnog testiranja, pored sveg ostalog što je učinjeno, nije bilo dovoljno da se postigne sporazum o takvom
pitanju kao što je incidencija mentalne zaostalosti. Da takav sporazum nije postignut, dobro ilustruje podatak daje
postotak mentalne zaostalosti u SAD, prema Wechslerovoj proceni, 2,2%, a u Jugoslaviji, po proceni Stojiljkovića
(1965) svega 0,5% i pored ogromne razlike u opštem standardu i pismenosti. Razlika je više nego četverostruka.
Diferencijalna klasifikacija ispitanika po nivoima inteligencije, ukoliko je urađeno testiranje VB skalom, obavlja se
statistički. To znači daje ispitivač obavio propisno testiranje, da je završio obradu podataka, da je testovne ocene
pretvorio u standardne ekvivalente prema datoj tabeli, daje sumu poena transformisao u QI, a globalni QI svrstao u
odgovarajući raspon prema sledećoj tabeli:
16 Psihodijagnostika
241
Klasifikacija nivoa inteligencije za VB skalu
Nivo
Granični Ql
% populacije
1. izuzetno inteligentni
128 i iznad
2,2
2. visoko inteligentni
120-127
6,7
3. bistri normalni
111-119
16,1
4. prosečan
91-110
50,0
5. tupi normalni
80-90
16,1
6. granični slučajevi
66-79
6,7
7. mentalno zaostali
65 i ispod
2,2
Mada je ovaj način dijagnostikovanja znatno pouzdaniji od procene bez instrumenata, ne treba se zanositi time daje
klinička procena, stručnost ispitivača i kritička interpretacija postala izlišna. Naprotiv, udeo procenjivača je drugačiji
u smislu znanja sa kojim treba da raspolaže, ali nipošto nije manji po značaju. Štaviše, upravo testovna tehnika je
najviše doprinela da se timski rad nametne kao nužna mera za prevazilaženje razvojem tehnika stvorene uske
stručnosti. To znači da psiholog, u razmatranju složenih slučajeva, neće ostati sam sa svojim instrumentima, već će
morati da prenese svoje znanje, svoju procenu i svoje razloge drugim članovima stručnog tima.
Jednu od najisticanijih prednosti testiranja u odnosu na samu stručnu procenu inteligencije sastoji se u jasnoći
kriterijuma. Nejasni slučajevi nisu izmišljotina kojima oni sa testovima plaše one koji testove nemaju. Granični,
nejasni slučajevi su deo kliničke realnosti. Prema tome, imali ili nemali testove, takvi slučajevi postoje. Dobar deo
tih slučajeva može se srazmerno uspešno kategorisati na osnovu kvalifikativnog testovnog ispitivanja i procene.
Međutim, kao i sa mnogim drugim izumima tako je i sa testovima. Naime, i sami testovi imaju svoje slepe uglove i
diplopije. Uzmimo slučaj koji je na VB skali dobio globalni QI66. Automatski ovaj slučaj se razvrstava u nivo
graničnih slučajeva. Ipak, znamo da to ne mora biti tačno. Zamislimo samo da u jednoj velikoj grupi ispitanika ima
deset ispitanika sa globalnim QI 66. Da li ćemo se apriori složiti da su svih 10 ispitanika sa QI66 sasvim iste
inteligencije i da svih 10 spadaju u nivo graničnih slučajeva? Vrlo je malo verovatno da ćemo se složiti sa ovakvim
mišljenjem. Pre svega, sam naziv nivoa nas upozorava da su u pitanju osobe čiji je intelektualni razvoj dostigao nivo
koji nije sasvim određen, ali koji bi, od slučaja do slučaja, mogao biti malo više normalan ili malo više subnormalan.
Jasno je da samo na osnovu globalnog QI nećemo uspeti da resimo dijagnostički problem, mada, držeći se čvrsto
instrumenata, možemo reći da je pitanje dalje specifikacije stvar obuhvatne kliničke procene. To je potpuno tačno.
Međutim, namera je bila da istaknemo kako mehaničko dijagnostikovanje ima svojih granica. U ovom slučaju
možemo nastaviti traganje, jer nismo još iscrpli sve mogućnosti koje sama VB skala pruža. Tako, između ostalog, za
potrebe dalje diferencijalne klasifikacije konsultovaćemo ostala dva QI, neverbalni i verbalni, da bismo ocenili da li
oni vuku na neku stranu. Ova dva QI mogu biti jednaka (razlika je manja od deset poena), ali mogu biti i
asimetrična. Taj podatak već može da se upotrebi za analizu slučaja. Ukoliko ni to ne pomogne, možemo se
ispomoći konfiguralnom analizom i, na kraju, što može
242
biti presudno ali je van granica mehaničkog, statističkog suđenja - kvalitativnom analizom. Naravno, klinička
eksploracija se ne zaustavlja na ovome, ali mi namerno svodimo ovaj primer na granice koje zatvaraju VB skalu.
TESTIRANJE INTELIGENCIJE: ŠTA ZAPRAVO MERIMO?
Testiranje inteligencije i primena upitnika predstavljaju dve najčešće i najbanalnije psihodijagnostičke operacije.
Postoje mnogobrojne vrste tehnika koje se mogu koristiti u cilju laičkog samoproveravanja (Evsenck, 1962: Know
your own IQ). Štaviše, konstruisanje testa inteligencije danas više ne predstavlja nikakav naučni poduhvat, jer su
postupci rutinski. Ove činjenice na neki način ilustruju „dozrelost" ovog područja psihodijagnostike. One čak
sugerišu da smo dostigli neke ciljeve koji su dugo priželjkivani i koji su smatrani potvrdom da je objektivnost u
psihologiji moguća, a to je eliminacija ispitivača i merenje u kome učestvuju samo objekat (ispitanik) i instrument.
Međutim, ta vrsta objektivnosti u kliničkoj psihologiji, za sada, nije naročito poželjna, mada bi instrumenti koji su u
fazi prijema informacija izolovani od uticaja ispitivača bili potrebni.
Binetova skala je prva prokrčila put i omogućila praktičarima da „izmere pamet" ispitaniku, i to valjano, pouzdano,
brzo i ekonomično. Uprkos masovnoj neverici, potvrdilo se da se inteligencija može, na relativno jednostavan način
ispitati i oceniti, pri čemu numerički i klasifikacioni rezultat ima ne samo kratkoročnu nego i dugoročnu, prediktivnu
valjanost. Inteligencija je po definiciji trajno svojstvo ličnosti. I u detinjstvu, kada su promene stalne, inteligencija
pojedinca se razvija tempom koji je karakterističan za uzrast i usled toga relativni položaj jedinke u odnosu na
vršnjake ostaje isti. Pod uslovom da instrument zahvata u bitne efekte inteligencije, rezultat, utvrđen testiranjem u
bilo kom momentu života, treba da bude indikativan i za budućnost. Suština ovakvog rasuđivanja je u tome da se
relativni položaj jedinke u odnosu na vršnjake u toku celog života srazmemo malo menja. Ova pretpostavka je
inspirisala poznatu tezu o konstantnom QI, kao i tezu o prediktivnoj validnosti testova inteligencije.
Pitanje predikcije, kome se danas posvećuje znatna pažnja, isprva se uopšte nije postavljalo. Najpre je o tom pitanju
raspravljano u vezi sa tezom o konstant-nosti QI. Kasnije, sa ekspanzijom kliničke metode u rešavanju vankliničkih
problema, nametnut je zahtev da i kliničke tehnike i uopšte kliničko suđenje moraju biti prediktivno valjani.
Pokušaji predikcije inteligencije dece, posebno na ranim uzrastima, naišli su na velike teškoće. Prikupljeni podaci su
pokazali da je domet predviđanja bio utoliko kraći ukoliko je uzrast ispitanika bio mlađi. U praksi je prihvaćeno da
se rezultati ispitivanja inteligencije dece do sedme godine ne koriste prediktivno. Oprezniji su preporučivali da se
prediktivne interpretacije odlože do pune 13. godine, ili čak do 16. godine. Razlozi koji su navedeni dvojaki su.
Predviđanje može da zataji i zbog toga što ispitanici nemaju dovoljno iskustva u rešavanju testova. Usled toga je
njihov učinak smanjen odnosno „preplavljen" situacionom anksioznošću. Preporučeno je da se ispitanici za koje je
potrebno dati predviđanje pripreme za testiranje i na taj način olakšaju reprezentovanje stvarnih sposobnosti kroz
testovni učinak. Iz ovog proizilazi da testiranje inteligencije kod
243
dece, ne mlade od 13 godina, može ali ne mora imati prediktivnu vrednost. Drugi razlog koji je istican u vezi sa
ograničenjem predviđanja polazi od nalaza da se inteligencija razvija do 16. godine. Predviđanje nije moguće sve
dok razvoj inteligencije nije završen. Prema tome, rezultati testova inteligencije mogu da se koriste i interpretiraju
prediktivno ukoliko je ispitanik napunio 16. godinu. Suština ovog argumenta je u tome da predviđanje nije moguće
dok je osobina u razvoju.
U definiciji inteligencije, pored koncepta moći ili sposobnosti, nalazimo i koncept potencije ili kapaciteta. Pod
kapacitetom podrazumevamo neku granicu ili domet učinka. Pri tome nas ne zanima donja granica (koliko se neko
može glupo poneti ili dati besmisleno rešenje), već gornja granica. Gornja granica sposobnosti je nešto neodređeno.
Pod tim možemo misliti na maksimum do kojeg neko, uz najveće napore i vežbanje, može stići, kao što je slučaj sa
sportistima. Gornja granica kapaciteta je nepodesna za prediktivne operacije, bilo da na osnovu podataka o takvom
postignuću predviđamo šta će ubuduće ispitanik moći da čini, bilo da tu granicu predviđamo na osnovu nekog nižeg,
optimalnog učinka. Prema tome, ne preostaje nam drugo nego da operacije predviđanja obavljamo na osnovu
koncepta prosečnog učinka. Na izvestan način to nas navodi da koncept kapaciteta ne primenjujemo u prediktivne
svrhe.
U Wechslerovoj definiciji inteligencije uključen je koncept „globalni kapacitet", koji je izabran zbog toga što je
Wechsler prihvatio dokaze o G faktoru. Međutim, postavlja se pitanje da li na VB skali postoji neka mogućnost
procene „globalnog kapaciteta" i na koji se način to ostvaruje. U konstrukciji testova inteligencije srećemo različita
rešenja, među kojima izdvajamo dva relativno suprotna. Izražavanje rezultata ispitivanja inteligencije jednim
pokazateljem, kao što je globalni QI, na primer, na Binetovoj skali, predstavlja jednu mogućnost. Drugi je način
prikazivanja nezavisnih rezultata za više različitih sposobnosti bez zajedničke, globalne mere. Takvo je rešenje dao
Thurstone za svoju bateriju. Globalna mera, bez obzira na teorijsku vezu sa G faktorom, uvek predstavlja neutralizaciju ekstremnih učinaka i zamagljivanje granica stapanjem u prošek. Zbog toga je problematično izvođenje
procene kapaciteta iz jedne mere, kao što je na primer globalni QI na VB skali. Wechsler je pokušao da prevaziđe
ograničenost globalnog QI, kao mehaničke sinteze, na dva načina. Prvi je uvođenje zasebnih pokazatelja globalnog
učinka na verbalnoj skali, verbalni QI, i takvog istog na per-formans-skali, neverbalni Ql. Ova tri pokazatelja mogu
da budu identična, što je rede slučaj, ili različita, pa samim tim iskazuju jednu vrstu raspona. Drugi način na koji se
raspon učinka na VB skali može sagledati je učinak na deset subtestova od kojih svaki ima svoj nezavisan,
standardnim skorom obeležen rezultat. Time je stvorena mogućnost da učinak na deset subtestova međusobno
upoređujemo kao da vršimo inspekciju Thurstonove baterije. Nesumnjivo da VB skala pruža mogućnost
registrovanja različitih aspekata inteligencije i da se ti različiti aspekti, zahvaljujući jednoobraznosti upotrebljenih
skala, pojavljuju kao kvantifikovani rasponi. Pitanje je, međutim, da li možemo poistovetiti raspon sa merom
kapaciteta ili bi tome više odgovarao drugi koncept, na primer „struktura sposobnosti" ili „profil efikasnosti"?
244
Testovi inteligencije sa kojima danas raspolažemo ne dozvoljavaju nam da procenimo intelektualni kapacitet u
punom opsegu. Umesto toga možemo proce-niti prosečni učinak i razlike pojedinih aspekata inteligencije. To
obično nazivamo strukturom sposobnosti. Kapacitet je za sada apstrakcija koja je van domašaja empirije. Međutim,
globalna mera i „struktura sposobnosti" mogli bi da se dopune još nekim pokazateljima koji bi olakšali procenu.
Postavlja se pitanje koliko su globalna sposobnost i „struktura sposobnosti" stabilni u određenim vremenskim
intervalima? Pretpostavimo da proučavamo jednu grupu ljudi u periodu od godinu dana. Za to vreme oni su
opservirani i testirani više puta. Između ostalog ponavljamo i testiranje inteligencije svake druge nedelje. Klasična
pitanja odnosila bi se na to da li su rezultati testiranja pouzdani i da li pokazuju određeni trend? Međutim, smatramo
da bi ovakvo ispitivanje pokazalo u kom se rasponu kreće mera globalnog kapaciteta kao i „strukture sposobnosti".
Za kliničku procenu jedne osobe može biti važnije da znamo da li je nivo inteligencije relativno konstantan ili je
varijabilan. U ovom drugom slučaju vredno je znati u kom rasponu variraju nivoi inteligencije. Recimo da raspon za
globalni QI neke osobe na VB skali, u intervalu od mesec dana, varira između 95 i 126. Raspon u ovom smislu ima
krupan klinički značaj. Na žalost, prema postojećim normama prakse, ovakva vrsta procene nema izgleda da se
ostvari.
Da bi jedna osoba mogla da pokaže svoje sposobnosti u normalnim (van-testovnim) uslovima, potrebno je izvesno
vreme, jedan period učenja. Ovo pravilo se smatra izlišnim kada je u pitanju testiranje inteligencije. Argument sa
kojim se odbacuje potreba pripremnog učenja glasi da svi koji se testiraju imaju podjednako iskustvo u testiranju.
Ova je teza u najmanju ruku sumnjiva i sve je manje opravdana. Pre svega, danas se testovi sve više primenjuju u
školama. Prema tome, generacije učenika koje danas pohađaju škole stiču prednost u odnosu na starije generacije.
To je vrlo ozbiljan problem, pa su čak i pisane knjige u kojima se nude saveti kako izbeći zamke testiranja i izboriti
se za korektan tretman. Mogu se naći izvesna opravdanja za taktiku iznenađenja, ali ona ne mogu da se generalizuju
i sasvim su deplasirana kada je cilj ispitivanja procena „globalnog kapaciteta". U stvari, prihvatanje takvog načela
još zadržava mogućnost utvrđivanja individualnih razlika među ispitanicima, ali nas lišava stvarne mogućnosti da
makar aproksimativno procenimo kapacitet. Zbog toga ne treba da nas čudi što je Wechsler izjednačio smisao
testiranja inteligencije sa utvrđivanjem distance između učinka ispitanika prema prosečnom učinku grupe. Ta
definicija i ne pokušava da pre-tenduje na obuhvatanje kapaciteta, ona se ograničava na procenu individualnih
razlika. U stvari, ako bismo hteli da testiranje inteligencije pretvorimo u testiranje kapaciteta, morali bismo znatno
izmeniti program ispitivanja, što bi neminovno poskupelo ovaj posao.
Postoji mogućnost mini procene ili „jeftine" procene kapaciteta inteligencije. To zahteva da se izvrši nekoliko
testiranja, pri čemu se mesto i vreme menja. Ovakav način ispitivanja vrlo je komplikovan, jer traži da imamo
nekoliko paralelnih testova inteligencije. Zbog toga se može pribeći uprošćavanju sa svega dva testiranja. Prvo se
testiranje obavlja na standardan način. Drugo testiranje može da se sprovede posle jednog ili više dana. Bitna razlika
je u instrukciji koja poziva
245
ispitanika da izvuče pouku iz prvog ispitivanja i da ,,da sve od sebe". Dobijena razlika ili raspon uzimaju se kao
indikatori „kapaciteta", mada ne u apstraktnom nego u efektivnom smislu. Osnovni problem u primeni predložene
modifikacije je taj što ne znamo kako treba interpretirati ovakve dvojne rezultate. Po svoj prilici moraćemo sačekati
krupnije promene u teoriji i metodologiji, bez kojih je procena inteligencije kao kapaciteta neizvodljiva.
DIJAGNOSTIČKA PROCENA MENTALNE ZAOSTALOSTI
Binet-Simonova skala je epohalno unapredila dijagnostiku inteligencije, posebno mentalne zaostalosti. Sa
proširenjem primene ove metode od školskih problema i trijaže na sve slučajeve mentalne zaostalosti dece i odraslih
pojavili su se neki problemi na koje se nije računalo. Superiornost ovog instrumenta nad slobodnom stručnom
procenom podstakla je neke psihologe da apsolutizuju psihome-trijsku stranu skale i da ovaj instrument, a posebno
QI, predstave kao vrhovnu arbitražu u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti. Takva zastranjenja nisu bila u skladu
ni sa stavovima Bineta i Simona, a ni sa priznatim činjenicama.
Mentalna zaostalost je krupan medicinski, psihološki, genetički, socijalni i pravni problem. Ako prihvatimo
Wechslerovu procenu kao tačnu, onda oko 2% populacije spada u mentalno zaostale. Pod pretpostavkom da je broj
stanovništva u Jugoslaviji 20 miliona, po prihvaćenom kriterijumu oko 400 hiljada građana spadalo bi u mentalno
zaostale. To je ogroman teret za svaku zemlju i zato je neophodno stvoriti program zaštite, posebno pomoći i
zbrinjavanja takvih ljudi. U tom okviru dijagnostika ima izuzetan i kompleksan značaj. Nikakvo uprošćavanje ovog
problema ne može se održati već i zbog toga što je tim terminom obuhvaćeno mnoštvo različitih vrsta mentalne
zaostalosti. Samo sa medicinske tačke gledišta može se razlikovati osam vrsta mentalne zaostalosti (Heber, 1959).
Binet je u pogledu dijagnostike mentalne zaostalosti zauzimao jedan izbalansiran klinički stav. Po njegovoj oceni
mentalna zaostalost može da se ustanovi na osnovu eksploracije ličnosti koja treba da obuhvati medicinski metod, to
jest anatomske, fiziološke i patološke znake inferiorne inteligencije; pedagoški metod, to jest procenu znanja i
školske podobnosti učenika i psihološki metod, tj. merenje stepena inteligencije. Od tog vremena naovamo procena
mentalne zaostalosti, bio-genetička izučavanja, trijaža, školovanje i osposobljavanje za rad kao i zakonodavne mere
znatno su se razvile.
Psihološki pristup dijagnostici mentalne zaostalosti u načelu je isti kao i kod ostalih oblika devijacije i patologije, to
znači daje ispitivanje baterijsko, a interpretacija je stručna i kvalitativna. Test inteligencije je svakako najvažniji u
okviru psihološke eksploracije. Klasifikaciona dijagnoza daje se na način kako je priručnikom za taj test standardno
predviđeno. Ukoliko je globalni QI na VB skali 65 ili niži, onda je takav slučaj po testovno-statističkom kriterijumu
mentalno zaostao. Šta je dalje potrebno preduzeti zavisi od toga da li su drugi podaci podudarni sa testovnom
klasifikacijom, približni ili su sasvim nepodudarni. U svakom slučaju, sama testovno-statistička klasifikacija
zasnovana na QI nije dovoljna. Dalja provera se vrši kvalitativnom analizom test-ponašanja i rezultata, upoređenjem
246
rezultata sa učinkom na ostalim tehnikama i rešavanjem slučaja timskim radom. Tim je sastavljen od psihologa,
lekara, koji može biti pedijatar ili neuropsihijatar, pedagoga i socijalnog radnika.
Psihološka eksploracija je dugo vremena bila ograničena na primenu testa inteligencije i određivanje klasifikacione
dijagnoze preko QI. Takvo sužavanje je pogrešno jednako u odnosu na Binetov pristup, na prirodu testa inteligencije
globalnog QI tipa, na prirodu mentalne zaostalosti, na ličnost ispitanika i na samu kliničku metodu. Problem onih
psihologa koji su se protivili usko testovnom prilazu, kao i svođenju sopstvene uloge na testiranje bio je nedostatak
jasne ideje šta je pored inteligencije još neophodno ispitati i kojom tehnikom to sprovesti. Prvo upotrebljivo rešenje
je poteklo od Dolla, koji je istakao važnost procene socijalno adaptivne zrelosti. On je konstruisao i standardizovao
jednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. Skala je poznata pod nazivom
Vinelend skala socijalne zrelosti (1965). Rezultat na toj skali izražava se takođe u terminima koeficijenta kao SQ, to
jest „socijalni koeficijent". Osnovna ideja za koju se zalagao Doli je bliska ljudima koji se bave mentalno zaostalim
osobama. Utvrđivanje stvarne mentalne zaostalosti ne može se ograničiti samo na test inteligencije i QI, koji je
realistički najbliži podobnosti za školski tip učenja, već mora uzeti u obzir i uspešnost snalaženja i u socijalnim,
odnosno širim životnim (vantestovnim i vanškolskim) uslovima. Takav pogled na procenu mentalne zaostalosti ne
razlikuje se od Wechslerovog, koji je priznavao mogućnost nepodudarnosti između testovne ocene i nivoa
snalaženja u životnim uslovima, pa je čak pridao veću snagu vantestovnom kriterijumu. Prihvatanje Dollove skale
označilo je uvođenje dvostrukog kriterijuma mentalne zaostalosti: intelektualnog i soci-jalno-adaptivnog.
Wechslerova skala predstavlja vrlo grubu meru mentalne zaostalosti. Pošto je ova skala najviše korišćena i psiholozi
zasnivaju svoje procene na njoj, nedostatak subklasifikacije mentalne zaostalosti veoma otežava određivanje stepena
retardacije. Na Binetovoj skali može se izvršiti raspored ispitanika na osnovu QI i odgovarajuće klase Tennanove
klasifikacije. Međutim, klasifikacioni sistem Wechslerove skale nema podeoka za QI niži od 65. Američko društvo
za mentalnu zaostalost izradilo je tabelu koja omogućava kategorizaciju mentalne zaostalosti na temelju testovne
inteligencije. Karakteristika ove sheme je da su stari medicinski termini, kao što su debilnost, imbecilnost i idiotija,
zamenjeni graduiranim opisnim terminima. Osim toga, ova tabela daje mogućnost klasifikacije stupnjeva mentalne
zaostalosti preko različitih memih sistema: standardnih devijacija ili QI, što znači da se i drugi testovi pored Bineta i
Wechslera mogu koristiti.
Tabela testovne klasifikacije mentalne zaostalosti
Stepen
granični
blag
umeren
visok
vrlo visok
Raspon SQ -l .00 do -2 -2.01 do -3 -3.01 do -4 -4.01 do -5 ispod -5
Binet QI 68-83 52-67 36-51 20-35
ispod 20
Wechsler QI 70-84 55-69 40-54 25-39 ispod 25
247
Mada je procena adaptivnog ponašanja u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti isto toliko važna kao i merenje
inteligencije, stvarno izjednačenje ta dva aspekta je otežano. Osnovni razlog je u nejednakom stepenu razvijenosti
merenja ovih aspekata. Dok je merenje inteligencije daleko odmaklo, dotle je merenje adaptivnog ponašanja tek u
povoju. Prvu procenu adaptivnog ponašanja mentalno zaostalih osoba izraženu skalom razvio je Doli. Procena se
temelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva životni tok ispitanika do momenta testiranja. Vine-landova skala
socijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Skalom su obuhvaćene sledeće kategorije
adaptivnog ponašanja: opšta samostalnost, samostalnost u ishrani, oblačenju, upravljanju sobom, u profesiji ili na
poslu, komunikacijama, kretanju i socijalizaciji. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sa
kalendarskim uzrastom, množi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Dakle sve kao na Binetovoj skali. Rezultatu
na ovoj skali obično se priključuju još dve vrste ocena, jedna za snalaženje u interpersonalnim odnosima i za
senzori-motornu spretnost. Osnovni problem sa kojim se kliničar sukobljava po završetku ispitivanja je kako
objediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponašanja u slučaju javljanja većih razlika.
Mada je na ovom području dijagnostike najviše postignuto u primeni naučnih principa, i suviše je očigledno daje
mnogo ostalo da se uradi. Činjenica je da još nemamo instrument koji omogućava procenu socijalno adaptivnog
ponašanja na nivou vrednosti rezultata testiranja inteligencije. Ova dva aspekta ponašanja predstavljaju nužni
minimum za jednu obuhvatnu kliničko-psihološku procenu mentalno zaostale osobe. U analizi socijalno adaptivnog
ponašanja u obzir uzimamo njegove potencijale koji se mogu razviti i zahteve koji se mogu postaviti u pogledu
prihvatanja osnovnih normi života u društvu. Međutim, takva procena za sada ne može da bude prepuštena samo
psiholozima, već je nužno da se prikupi iz više kvalifikovanih izvora. To je razlog da se i dalje ostane na timskom
načinu procene mentalne zaostalosti. Opravdanje za to nije samo tehničke prirode nego i moralno pravne. Dijagnoza
mentalne zaostalosti je težak sud koji povlači za sobom čitav niz socijalnih, pravnih, emocionalnih i drugih
posledica. Ipak, udeo psihološke procene u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti je presudan. Tim više psiholog
mora biti dobro pripremljen za to, bilo da radi kao generalista (opšte prakse), ili kao specijalista za oblast mentalne
retardacije.
U našoj zemlji postoji zakon koji nameće obavezu da se mentalno zaostala deca identifikuju i pripreme za posebno
školovanje. U ovom zakonu, kao i u zakonima nekih drugih zemalja, utvrđen je QI koji granično određuje mentalnu
zaostalost. Iako na prvi pogled to predstavlja potvrdu vrednosti psihologije, u suštini je obrnuto. Kliničar ne može da
prihvati statističku klasifikaciju bez kritičke rezerve. Upravo zato što su tehnike elementi kliničke metode, orijentiri
kliničke procene, na osnovu pojedinih rezultata ne mogu se dati bezrezervne ocene. Položaj psihologa prema
podacima koje je dobio najsličniji je položaju sudije. Kao što sudija ispituje, proverava, analizira i na kraju prihvata
ili odbacuje svedočenje i dokaze, tako i psiholog arbitrira. Nijedan postojeći klinički instrument (svedok ili dokaz)
ne može da zaobiđe arbitražni sud kliničara, čak ni test inteligencije. Međutim, to pravo psihologa na arbitražu, u
stvari, je obaveza koja se može
248
ispuniti samo ako je arbitar mudar, a on mora takav da bude jer testovni rezultat ne pokriva sve kriterijske osobine
mentalne zaostalosti.
Navodimo sledeći primer kliničko psihološke procene inteligencije. Ispitanik D. S. star 43 godine, zemljoradnik,
završio je dva razreda osnovne škole (školuje prekinuo jer je morao da čuva stoku), oženjen i otac četvoro dece. Živi
na selu u okolini Negotma. Vojsku je služio, nije se isticao ni na koji način. Osrednjeg imovnog stanja, dobar i
cenjen domaćin (njegova ocena). Na psihološko testiranje upućen je jer se lekaru učinilo daje D. S. pritup. U
razgovoru deluje neupadljivo, mada se izražava veoma nepravilno, odgovara kratko i nejasno, fonnulisane iskaze
teško ispravlja. Upućivanje na ispitivanje kao i situaciju testiranja prihvata jer smatra da je to „doktorska stvar". On
je došao na pregled, a sad lekarevo je da odredi šta će i kuda će biti upućen.
Na VB skali globalni QI je 64. Na osnovu toga klasifikaciona dijagnoza je podudarna sa radnom dijagnozom lekara
koji gaje uputio. Međutim, zbog toga što je sa sela i što je jedva pismen, neophodna je dopuna. D. S. nije vičan
rešavanju problema testovnog tipa. Vrlo se teško snalazi na subtestu informisanosti kao i drugim zadacima koji
iziskuju poznavanje podataka i vrste rešenja višeg kulturnog nivoa. Pred takvim zadacima postaje nesiguran i brani
se („pa, nisam ja naučen"). Mada je ovaj kvalitet ispitanika veoma izražen, primećuje se da je on kritičan prema
svojim odgovorima i da primećuje greške, ali je nemoćan da ih ispravi. Druga važna odlika je variranje rezultata
zavisno od iskustva. Zadaci koji po sadržini ili tipu problema nemaju nikakve sličnosti sa njegovim znanjima
(krajnje oskudnim i seosko specifičnim) uvek donose neuspeh. One zadatke koji su srodni njegovom iskustvu i
znanjima uspešno je resio, a ponekad mu je polazilo za rukom i da ispravi prvobitno pogrešno rešenje. U prilog
pretpostavci daje D. S. mentalno zaostao ide klasifikaciona dijagnoza na osnovu globalnog QI. Tu dijagnozu ne
potvrđuju sledeće činjenice:
1. Daje klasifikacija zasnovana na razlici od samo jednog QI poena.
2. Daje neverbalni QI viši od verbalnog i od globalnog, što znači da prelazi u kategoriju graničnog nivoa.
3. Daje ispitanik sa sela, neobrazovan, praktično polupismen, potpuno van tokova opšte kulture.
4. Daje socijalno i poslovno samostalan i kompetentan, da po ponašanju nije upadljiv za svoju sredinu i da je
sposoban da nastavi život na istom nivou adaptivne kompetencije.
5. Da kvalitativna analiza načina rešavanja problema i uopšte ponašanja u problemskoj situaciji ne daje potvrdu za
mišljenje daje ispitanik mentalno zaostala osoba.
Zaključak kliničke procene ne potvrđuje radnu dijagnozu, jer eksploracijom nisu nađeni sigurni dokazi mentalne
retardacije. Nivo inteligencije D. S. je nesumnjivo ispod prošeka. Prema klasifikacionoj šemi on spada,
najverovatnije, u nivo pritupih. Ovaj slučaj pokazuje da VB skala znatno poboljšava valjanost kliničkog suđenja i da
otklanja pristrasnost pojedinačnih dijagnostičara, podvrgavajući klasifikaciju jednoobraznom standardu ocenjivanja.
No, s druge strane, nedostaci skale,
249
kao što je zaobilaženje rešenja za kulturalne razlike i obrazovni faktor, uvek se iznova „povampire" u rešavanju
individualnih slučajeva.
OPIS WECHSLER-BELLEVUE SKALE INTELIGENCIJE
Sve skale koje je konstruisao Wechsler je komponovao na isti način. Kao i sve ostale tako i prva po redu VB skala
forma l, sastavljena je od 10 kraćih ili dužih testova. Svaki test je različit i primenjuje se i ocenjuje na svoj poseban
način. Ovih deset testova, koji se zbog svoje subordiniranosti celoj skali nazivaju i sub-testovi, svrstani su u dve
grupe po pet. Jednu grupu čine testovi pretežno verbalne vrste, a drugu testovi čiji zadaci ili rešenja nisu verbalni. Te
dve grupe testova imaju neku vrstu autonomije, predstavljaju posebne skale, verbalnu i neverbalnu, i imaju zasebnu
zbirnu ocenu rezultata. Očigledno je daje Wechsler odstupio od konstrukcijskog modela Bineta, koji je primenio
mešani tip testova grupisan po uzrasnom kriterijumu.
Podela VB skale na dve grupe testova predstavlja posebnu odliku koja ima teorijsko opravdanje i praktične
konsekvence. Ona se nadovezuje na Wechslerovu definiciju inteligencije, u kojoj se govori o tri vida jedinstvene
sposobnosti. Ova podela je više puta potvrđivana faktorskim analizama sa dva odvojena faktora: verbalnim i
neverbalnim. Najzad, preko kliničke empirije potvrdilo se da je podela i heuristički umesna jer je doprinela
diferencijalno-klasifikativnoj snazi testa i opisu test-ponašanja različitih kliničkih grupa.
Razlika između verbalnih i neverbalnih testova unutar VB skale je relativna. Ova je činjenica takođe saglasna sa
teorijskom definicijom u kojoj se razlike označavaju kao „vidovi" jedinstvene inteligencije. Veza obe skale je
potvrđena i faktorskom analizom u kojoj je identifikovan faktor višeg reda koji je u vezi sa oba nezavisna faktora
nižeg reda. Obe vrste zadataka iziskuju razumevanje verbalne instrukcije, mada se neverbalni testovi mogu primeniti
i uz pomoć jezika gluvone-mih, a odgovori nisu neizostavno vezani za verbalne simbole. Verbalni deo VB skale je
faktorski homogeniji, stoje shvatljivo s obzirom na izvestan udeo razume-vanja verbalne instrukcije i formulisanja
odgovora govorom. Obuhvatna ocena inteligencije zahteva primenu obe skale, mada je aproksimativna procena
moguća i na osnovu rezultata jedne skale, verbalne ili neverbalne.
Testovi koje je Wechsler odabrao i uključio u VB skalu predstavljaju naj-proverenije i najuspešnije tehnike
određene vrste. Drugim recima, umesto da sam konstruiše i proverava nove testove, Wechsler je pribegao žetvi bez
setve. To je moglo da se uradi jer je produkcija testova sposobnosti bila pozamašna i što je diferencijacija unutar
pojedinih vrsta bila, dugom primenom i brojnim valida-cionim i drugim istraživanjima, sprovedena. Konačno,
vreme odnosno uspeh VB skale je potvrdio da je eklekticizam Wechslera bio umesan i opravdan. Ovo uostalom nije
usamljeni slučaj. Isto tako renomirana klinička skala MMPI konstru-isana je na isti način.
Verbalna skala se sastoji iz pet subtestova, a po potrebi i šest. Fakultativni šesti subtest je rečnik. Neobavezno
testiranje rečnika dolazi otud što ovaj subtest nije od početka korišćen u standardizaciji. Tek kada su podaci pre
standardizacije
250
analizirani, ispostavilo se daje rečnik najbolji subtest u bateriji. U nastavku standardizacije upotrebljen je i rečnik,
ali je u konačnoj obradi morao da ostane fakultativan. U svim kasnije konstruisanim Wechslerovim skalama VB
forma 2, VISK i VAIS subtest rečnik je integralni deo instrumenta. Verbalna skala se sastoji iz sledećih subtestova:
1. opšta informisanost,
2. opšte shvatanje,
3. nalaženje sličnosti,
4. ponavljanje brojeva (napred i unazad),
5. aritmetičko rezonovanje i
6. bogatstvo rečnika (po nahođenju ispitivača).
Subtest opšte informisanosti ima 25 pitanja koja obuhvataju raznovrsne podatke o značajnim pojavama i osobama
zapadne opšte kulture. Sam način i sadržaj ispitivanja je poznat javnosti i praktikovan je u školama, psihijatrijskoj
eks-ploraciji, popularnoj štampi i TV kviz-emisijama. Takav test znanja primenjen je i proveren još u sastavu
poznatog armijskog Alfa-testa pomoću kojeg su 1917. godine trijažirani regruti za armiju SAD. Još iz tog vremena
se zna da ova vrsta testa predstavlja pouzdanu meru opšte inteligencije, pod uslovom da su pitanja reprezentativna u
odnosu na određenu kulturu i daje test standardizovan. Neosporno je da ima izuzetaka kod kojih inteligencija i fond
informacija nije savršeno proporcionalan. Pored toga, stoji primedba da ovaj test neposredno zahvata jednu osobinu,
koja sa gledišta fonnalnih operacija nije bitna za inteligenciju. No ipak, i pored toga što nas poznati pojedinačni
slučajevi veoma impresivno razuveravaju u smisaonost ovog testa, ne možemo poreći da je Ijubopitljivost,
interesovanje za svet i kulturu veća kod osoba više inteligencije, i obrnuto. Najzad, decenijama sakupljani podaci
testovnih istraživanja pokazuju daje opšta informisanost više u vezi sa kompleksnim kriterijumom inteligencije nego
mnogi testovi rezonovanja koje smatramo „pravim" testovima inteligencije: testovi aritmetičkog rezonovanja,
testovi nesređenih rečenica i testovi analogija.
Jedna od važnih osobenosti testa opšte informisanosti je porast učinka koji prati dobnu progresiju. Rezultati studija
praćenja pokazuju da se prosečni učinak povećava do 36. godine To je najstarija dobna grupa koja je u konkretnom
istraživanju ispitana. Verovatno da to nije i granica simetričnog povećanja starosti i informisanosti. Subtest
informisanosti korelira sa globanim QI, za dobni raspon mladih (20 do 34 godine) jednako .67, a starijih (35 do 49
godina) jednako .71. Odgovori na pitanja mogu imati posebno otkrivajuće vrednosti za kvalitativnu analizu u
odnosu na karakterološke oblike.
Subtest opšteg shvatanja sastoji se iz 10 problemskih zadataka koji po sadržaju podsećaju na zadatke iz Binetove
skale tipa testa snalaženja. Kao i kod prethodnog testa, zadaci su raspoređeni po redosledu stepena složenosti. U
pogledu mentalnih operacija nema razlike između zadataka u Binetovoj i Wech-slerovoj skali, mada je sadržaj na
VB skali prilagođen odraslima. Za neupućene ovaj subtest je vrlo uverljiva provera inteligencije, jer je snalaženje i
inteligencija za njih isto. Uspešno rešavanje zadataka zahteva određena znanja iz svakodnevnog
251
iskustva, šeme iz prošlog iskustva i jednu zdravorazumsku orijentisanost. Verovatno da je Rapaport u pravu kada
tvrdi da je učinak uslovljen i respektom prema kulturalno sankcionisanim standardima. Usled toga osobe sa
opozicionim i kontrakonformističkim stavovima mogu da omanu. Zanimljivo je, kako navodi Matarazzo, da pri
prevođenju ovih zadataka za različite nacionalne standardizacije (nemačku, francusku i druge) nije bilo potrebno
menjati i prilagođavati sadržaj. Vrednost ovog subtesta je osrednja. Rezultati koreliraju ujednačeno sa uzrastom u
odnosu na globalni QI u visini .67. Posebnu vrednost ovaj test ima u kvalitativnoj analizi odgovora sa gledišta
karakterološke i nozološke dijagnostike.
Subtest nalaženja sličnosti se sastoji od dvanaest zadataka poredanih progresivno po proverenoj težini. Svaki se
zadatak sastoji iz jednog para pojmova, među kojima ispitanik pronalazi vezu. Njihova povezanost je višestruka i
različita sa stanovišta konkretno-apstraktne dimenzije. Slični testovi su korišćeni i ranije, a ima ih i u Binetovoj
skali. U psihijatrijskoj eksploraciji koristi se test razlika, koji nije sasvim uporedljiv sa ovim. Sa gledišta mentalnih
operacija putem kojih se dolazi do resenja subtest-sličnosti je jasan i jednostavan. I kao vrsta instrumenta ovaj test je
jedan od najboljih među testovima verbalne skale. Korelacije sličnosti sa punom skalom iznose, za mlađi uzrast .73,
dok je sa jednim zadatkom više na VAIS korelacija .80. Odgovori mogu biti vrlo značajni za kvalitativnu analizu
mišljenja kod psihijatrijskih slučajeva.
Subtest aritmetičkog rezonovanja sastoji se od 10 zadataka raspoređenih u red po težini. Ovu vrstu testa nalazimo i u
Binetovoj skali, samo je sadržaj problema promenjen i prilagođen interesovanju odraslih. Test aritmetičkog rezonovanja je vrlo uverljiv i za laike. Retko ko, ako je zapitan kako će ispitati inteligenciju, da neće navesti računske
zadatke kao vrstu probe. Operacije koje uslovljavaju uspeh na ovim zadacima jasne su i faktorski homogene. Ovaj je
test ipak osoben. On je visoko diskriminativan u odnosu na mentalnu zaostalost, jer velika većina defektnih omane u
rešavanju. Međutim, na normalnom i natprosečnom nivou diskriminativnost nije ista. Ima osnova da uspeh na ovom
testu tumačimo jednim autonomnim faktorom koji objašnjava zašto veoma inteligentni ponekad slabo prolaze, a
sasvim prosečni dobijaju visoku ocenu na subtestu aritmetičkog rezonovanja. Utvrđeno je da rezultati na ovom
subtestu, kao i na subtestu opšte infor-misanosti, odlično diferenciraju ispitanike u pogledu uspeha u školskom
učenju. Kombinacija ova dva testa dovoljna je mera uspešnosti učenika i bez uvida u ocene (Matarazzo, 1972). U
odnosu na ostale testove subtest aritmetičkog rezonovanja je sasvim osrednji. On korelira sa opštim skorom u visini
.63 za mlađi dobni raspon (24 do 34 godine) i .67 za stariji (35 do 49 godina). Korelacija na VAlS-u je poboljšana i
iznosi .73 za mlađi dobni raspon, a .81 za stariji. U pogledu kliničkih svojstava subtest aritmetičkog rezonovanja je
diskriminativan prema motivaciji za ispitivanje, kao i prema efikasnosti korišćenja sposobnosti.
Subtest ponavljanja brojeva je verovatno najpopularniji test inteligencije. Nalazi se u sastavu najrazličitijih skala,
uključujući i Binetovu. Koriste ga i u psihijatrijskoj proceni inteligencije („mali test inteligencije")- Zadaci se sastoje
iz dvostruke serije brojeva poredanih slučajno, dok je broj cifara najmanji kod prvog zadatka, a najveći kod
poslednjeg. Naravno, test je jednostavan za primenu kao i
252
za ocenjivanje uspeha. Rezultat na ovom subtestu je često nepodudaran sa ostalim rezultatima na VB skali. Iz ovih
razloga, kao i opšte usvojenog mišljenja da učinak zavisi više od pamćenja nego od inteligencije, isticano je
mišljenje da ovom subtestu nije mesto u sastavu opšteg testa inteligencije kao što je Wechslerova skala. U prilogu
priključenju VB skali navodi se argument da je ponavljanje brojeva veoma diskriminativan test u odnosu na
mentalnu zaostalost. Nije neophodno da jedan test bude diskriminativan u čitavom opsegu javljanja sposobnosti,
pogotovu ako je test kliničke namene, što podrazumeva da je visoko selektivan prema sub-normalnosti, a manje
prema natprosečnom delu lepeze.
Ponavljanje brojeva je slabašan test inteligencije. On korelira sa ukupnim rezultatom između .51 i .52 na VB skali a
.64 i .68 na VAIS. Kao klinički test vrlo je osetljiv na anksioznost (Rapaport, 1945). Nizak učinak može da posluži
kao upozorenje daje ispitivanje nevalidno jer je ispitanik bio u nepodobnom stanju, što nije nevažno u
individualnom ispitivanju.
Neverbalna skala ili performans-skala sastoji se od sledećih pet subtestova:
1. dopuna nepotpunih slika,
2. svrstavanje slika (strip),
3. kocka mozaik (Kosov test),
4. sklapanje figura i
5. šifriranje.
Mada su verbalna i performans-skala u okviru VB baterije formalno jednake, postoji niz značajnih razlika medu
njima. U celosti, testovi iz sastava neverbalne skale manje su poznati kao testovi inteligencije. U psihijatrijskim i
naturalističkim eksploracijama inteligencije ne koriste se perfonnans-tehnike. Takve tehnike i materijal strani su
svakodnevnom iskustvu što drugim recima znači da se verbalni pristup obično favorizuje. To je potpuno u skladu sa
orijentacijom nastave i načinom provere znanja u školama. Posledica toga nije sasvim neočekivana, verbalni testovi
imaju višu korelaciju sa školskim uspehom nego performans-testovi. Tu se, međutim, javljaju dve zapreke. Prva se
sastoji iz konstatacije da školski uspeh nije u savršenom skladu sa vanškolskim „životnim" merilima uspeha. Poznati
su drastični primeri suprotnosti. Druga stvar je definicija inteligencije koju je dao Wechsler i koja, sasvim
opravdano, izjednačava pretežno verbalne i pretežno operativne (neverbalne) učinke mereći ih zajedničkom
dimenzijom inteligencije. Prema tome, inteligenciju ne bismo ni mogli u potpunosti proceniti ukoliko bismo
mimoišli njene neverbalne efekte. U individualnom slučaju nailazimo na vrlo izrazite primere jednostranosti, što još
više ističe potrebu za obuhvatnim instrumentom koji ne daje prednost verbalnom aspektu ali ni neverbalnom. Usled
toga što je izbor materijala sa kojima se vrši neverbalno testiranje nekonvencionalan i artificijelan, dok je govorni tip
zadataka verbalne skale blizak dnevnom iskustvu, dolazi do nekih vrlo značajnih razlika na ove dve skale. U slučaju
blagog oštećenja inteligencije koje ispitanik prikriva, njegov manevar može da bude manje prepoznatljiv na
verbalnom delu skale. To je zbog toga što verbalni šabloni ostaju netaknuti, a pomažu u postizanju merljivog učinka.
S druge strane, manje konvencionalan materijal postavlja veće zahteve u odnosu na stvarnu sposobnost i zbog
253
toga je prikrivanje teže. I u patološkim kao i normalnim slučajevima učinak na per-formans-skali je u većoj
korelaciji sa efektom snalaženja u životnim situacijama i uspehom.
Performans-testovi imaju srazmerno dugu tradiciju u psihološkim istraživanjima inteligencije. Takvih je testova
napravljeno mnogo, pa je zbog toga izbor bio dosta lak. Kao merila inteligencije neverbalni testovi nisu inferiorni u
odnosu na verbalne, štaviše neki su zasićeniji G faktorom od verbalnih testova. Moglo se očekivati da će Wechsler
odabrati one performans-testove koji su najviše zasićeni G faktorom, odnosno koji su najbolji. Međutim, Wechsler
nije pošao od takvog merila, ili ga nije primenio isključivo. Pre svega, neki od najboljih perfor-mans-testova
uključeni su u instrumente za grupna ispitivanja. Taj način je u osnovi različit od kliničkog pristupa, koji je
individualan. Grupni tip perfonnans--testa je skrojen po načelu: „Nije važno kako si došao do rešenja, već je važno
koliko si postigao". Tako, na primer, Ravenove progresivne matrice objektivno i selektivno registruju učinak
inteligencije, ali ostavljaju ispitivača u neizvesnosti u pogledu procesa mišljenja, mada je učinak potpuno jasan.
Kliničko ispitivanje inteligencije mora da obuhvati i registruje proces mišljenja kao i učinak. Ima više razloga zbog
kojih se taj zahtev postavlja. Nekada ispitanik zataji, daje niži učinak nego što očekujemo, ili koliko može. Njegova
je efikasnost smanjena iz nekih razloga, možda je uznemiren ili zbunjen, ili ima prekide sekundarnog procesa usled
proboja primarnog. To su bitne činjenice za kliničko prosuđivanje. Sam učinak nije presudan kao što je kod izbora
zanimanja ili ocene podobnosti za prijem ili napredovanje zato što je interpretacijski model drugačiji. U kliničkom
ispitivanju inteligencije učinak ne prihvatamo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. Kod kliničke, dakle
negativno selekcionisane populacije, učinak je često snižen, međutim, u konkretnom slučaju ne znamo da li je efekat
direktno prihvatljiv ili nije. Zbog toga je uvek, kada postoji i najmanja sumnja, neophodno da se ispita pored učinka
i sam proces, i utvrdi da li je mišljenje (ego) poremećeno. Tek posle ovakve kontrole pristupamo interpretaciji
učinka, koja može biti direktna ili posredna. U direktnoj interpretaciji učinak procenjujemo kao neposrednu funkciju
nivoa sposobnosti. U posrednoj (psiho-dinamičkoj) interpretaciji učinak procenjujemo kao rezultantnu funkciju
stepena i vrste ometajućih procesa i nivoa sposobnosti. Ovo su bitne razlike, koje moraju imati uticaj na
konstrukciju kliničkih testova inteligencije.
Subtest dopune nedovršenih slika sastoji se iz serije od 15 crteža kojima je zajedničko to daje na svakoj izostavljen
po jedan bitan detalj. Slike su svrstane po principu stepenastog otežavanja, od najlakšeg do najtežeg zadatka na
kraju serije. Slični zadaci su korišćeni u sastavu Binetove skale i Beta-serije. Ovaj subtest je srazmemo lak, tako da
ne predstavlja teškoću za ispitanike sa prosečnom inteligencijom. On je odabran zato što je diskriminativan prema
subnormalnim nivoima. Prema tome je dijagnostički značajnija informacija neuspeh nego uspeh na ovom testu.
Nizak rezultat u sklopu protokola koji ukazuje na normalni ili čak natpro-sečni nivo predstavlja ozbiljno upozorenje
i mogućnost poremećaja osnovnih operacija mišljenja. Suština zadatka ovog testa je razlikovanje bitnog i nebitnog.
To je delimično otežano i stilom crtanja, posebno na VB forma l, koji nameće pre254
poznavanje irelevantnih nedostataka. Kod VAIS verzije to „zavođenje" je otklonjeno. Kod kliničke populacije
sniženje na ovom subtestu je najčešće među mentalno zaostalim, opsesivno kompulzivnim i psihotičnim. Opsesivne
osobe otkrivaju više nedostataka nego što se traži, jer ne mogu da se odluče među više mogućnosti i, kao u
vantestovnim uslovima, biraju pogrešne, irelevantne detalje. Psihotičari pod uticajem svojih preokupacija i prekida
sa realnošću nisu u stanju da uoče bitno, odnosno da diskriminišu bitno i nebitno. Subtest dopune nije podložan
korekciji usled ponavljanja, pa se može koristiti za retest i sa kraćim intervalima. Sa psihometrijskog stanovišta
slaba strana testa je skučen raspon distribucije individualnih razlika. Faktorskom analizom je utvrđeno daje ovaj test
nešto sasvim posebno u odnosu na ostalih devet u bateriji VB. Korelacija sa ukupnim rezultatom baterije iznosi .60,
dok je korelacija u okviru VAIS mnogo veća. Za dobni raspon mlađih (24 do 34 godine) iznosi .78, a za stariji dobni
raspon (35 do 49 godina) punih .80.
Subtest svrstavanja slika prema skrivenom smislu sastoji se od crteža poput stripa. Iz toga razloga kao i skraćivanja
naziva kod nas se naziva kratko subtest--strip. Ovaj test je veoma kontroverzan, a ujedno i najnepogodniji deo
baterije u slučaju direktne primene na neameričku populaciju. Zadaci se sastoje u nalaženju ispravnog redosleda koji
ilustruje neki vic. Sadržaj je uvek vezan za određenu međuljudsku situaciju, stoje Wechsleru dalo povoda da
zaključi daje strip pogodan test za „socijalnu inteligenciju". Njemu je takav test u bateriji bio potreban da bi mogao
obuhvatiti sva tri osnovna vida inteligencije, verbalni, operativni i socijalni ili interpersonalni. Prema tome, subteststrip i shvatanje na verbalnom delu namenjeni su da reprezentuju aspekt „socijalne inteligencije". Na prvi pogled
strip deluje uverljivo, kao test inteligencije zbog toga što proverava snalažljivost. Međutim, Wechsler je prevideo
nekoliko važnih činjenica koje pobuđuju sumnju u ispravnost načinjenog izbora. Pre svega strip kao forma, kao
testovni materijal nailazi na barijeru socio-kulturalne selektivnosti. Seoska populacija je znatno slabija od gradske u
rešavanju tih zadataka, nezavisno od individualnih razlika. Isto tako mlađi ispitanici nadmašuju starije, a ništa nisu
manje razlike ni među pojedinim nacionalnim grupacijama. Možda je malo preterano, ali nije sasvim netačno daje
strip-test „tipično američki" (Matarazzo, 1972). Doduše, ova vrsta medijuma se sve više širi i prihvata, tako da se
može očekivati brisanje oštrih granica upoznatosti sa tom vrstom grafičke komunikacije. Druga je prepreka u
sadržaju, u vrsti viceva koji su izabrani. Od sedam zadataka tri potiču iz Grupnog armijskog testa, a četiri iz jednog
dosta intelektualno isključivog njujorškog časopisa (autor je Soglow, serija „Mali kralj"). U čemu je suština vica i
koji raspored najbolje odslikava tu suštinu? Kao kriterijum najboljeg rasporeda usvojen je original koji je dao
karikaturista. Međutim, postoje brojne alternative koje ne moraju apriori biti inferiorne, ali sigurno nisu u duhu
Soglowa. Prema tome, onaj ko ne čita The New Yorker i ne poznaje Soglowljev humor, mora biti u slabijoj poziciji.
Treća bitna slabost načinjenog izbora je u tome što strip-test treba da bude merilo socijalne inteligencije. Već u
prvom priručniku Wechsler je naveo da izvesne činjenice ne podupiru ovu vezu. Naime, mnogi socijalno vrlo
uspešni ali stariji ispitanici omanjuju na stripu, dok mlađi delikventi ili klinički verifikovane
255
psihopate pokazuju dobar učinak na strip-testu. Očigledno je daje udeo ličnosti u postizanju učinka na ovom testu
znatan i da može nadmašiti udeo inteligencije. Ovako složena uslovljenost rezultata navodi na zaključak da izbor
ovog dela VB skale nije bio valjan. Pa ipak, strip-test ima i dobre strane. On je dosta težak i neselektivan od
prosečne inteligencije nadole. I među normalno inteligentnim rezultat u subtest-stripu je redovno najniži na
neverbalnoj skali. Međutim, kada je rezultat u nivou ostalih, ili kada je viši, onda posve sigurno imamo pred sobom
osobu nat-prosečne inteligencije, ili, kao što je navedeno, nekog kome su stripovi i određen tip humora bliski. U
našem prevodu i modifikaciji VB skale uneli smo izvesne izmene u sastavu subtest-stripa. Umesto Soglowljeve
serije ,,Mali kralj" uzete su tri serije iz VB forme 2 koje su manje isključive i lakše shvatljive širem sloju ljudi.
Korelacija učinka na subtest-stripu sa ukupnim učinkom VB skale iznosi .51 za mlađi dobni raspon, a .62 za stariji.
Korelacija na VAIS-u je i za ovaj test veća i iznosi .77 i .76 za odgovarajuće dobne raspone.
Kocka-mozaik predstavlja pravi neverbalni test, jer se instrukcija može dati bez govora, demonstracijom načina
rada, a izvođenje takode ne zahteva ni jednu izgovorenu reč. Ovaj subtest je skraćena verzija Kohsovog testa (1914),
koji je ispoljio odlična svojstva. Sastoji se iz kraće serije od sedam, progresivno sve složenijih zadataka, koji se
rešavaju sastavljanjem šarenih kocki u sklop mozaika prema datim predlošcima. Ovaj test je atraktivan za većinu
ispitanika, otpor se retko javlja, učinak se može lako i objektivno registrovati, dok je mogućnost opserviranja
procesa rešavanja zadatka veoma dobra. Izgleda da je uticaj socio--kulturnih i drugih demografskih faktora
neznatan. Rezultati su diskriminativni u ćelom opsegu distribucije inteligencije. Za razliku od ostalih performanstestova VB baterije, koji su mahom veoma osetljivi na dekoncentrisanost i anksioznost, na šta vrlo često nailazimo
pri ispitivanju kliničkih slučajeva, subtest kocka-mozaik je rezistentan. Čak i pojava težih poremećaja mišljenja, kao
što su sumanute ideje i halucinacije, ne dovodi do upadljivog sniženja rezultata, ukoliko je naravno inteligencija
očuvana. Međutim, kocka-mozaik subtest vrlo jasno registruje prava oštećenja inteligencije. Zato se dešava da
shizofreni bolesnici u akutnoj psihotič-noj fazi, kada deluju sasvim bezumno, postižu na Kohsu srazmerno visok
učinak, dok neki ispitanici sa moždanim oštećenjem koji deluju vrlo očuvano veoma pod-bacuju. Uprkos prividnoj
lakoći, rezultat je skoro uvek među najvišim na neverbalnoj skali, ovaj test ima najvišu korelaciju sa globalnim
kriterijumom od svih performans-testova. Sa rezultatom čitave VB skale (bez Kohsa) korelacija za mlađi dobni
raspon iznosi .71, a za starije .73, dok je korelacija za VAIS .76 i .78 za odgovarajuće grupe.
Subtest sklapanja figura je takode čist operativni ili performans-test. Sastoji se svega od tri zadatka. Svi zadaci su
istog karaktera. Ispitanik treba da sastavi određenu figuru iz delova koji su dati, odnosno da otkrije ideju celine.
Slični testovi su korišćeni i ranije, na primer u Pintner i Patersonovoj skali (1917). Me-trijska vrednost ovog subtesta
je dosta skromna, što se može pripisati i kratkoći. Iz istog razloga rezultati se prilikom retestiranja veoma menjaju i
baš ta činjenica, podložnost uticaju vežbanja, veoma smanjuje pouzdanost rezultata. Kao i drugi performans-testovi
tako je i ovaj veoma osetljiv na dekoncentrisanost, depre256
sivnost i anksioznost ispitanika, što znači da kod kliničkih slučajeva često dobi-jamo sniženi učinak. Ova osobina ne
dozvoljava da rezultat neposredno dovodimo u vezu sa inteligencijom. Posle svega ovoga ne treba očekivati da
korelacija sa globanim pokazateljem inteligencije bude visoka. Najbolja strana ovog testa je pogodnost koju pruža
za opservaciju načina rešavanja zadatka. Možemo posma-trati kako ispitanik prilazi zadatku, šta preduzima kad
pogreši, da li istraje ili ne i uopšte kakav je kvalitet procesa mišljenja. I kod ovog testa se potvrđuje da izbor za VB
bateriju nije bio određen isključivo zasićenjem G faktorom, visokom korelacijom učinka sa nekim merilom
inteligencije, nego je izborom respektovan i opservacioni potencijal. Korelacija sa ukupnim rezultatom na VB iznosi
.41 i .51, zavisno od uzrasne grupe, dok su korelacije na VAIS-u nešto više, .58 i .65 za mlađi i stariji dobni raspon.
Subtest šifriranja je jedinstven u VB bateriji kao predstavnik klasičnog tipa „papir i olovka" testa. Zadatak se sastoji
u brzom i tačnom zamenjivanju brojeva određenim znacima. Učinak predstavlja broj uspešno supstituisanih cifara.
Tu vrstu testa Wechsler je preuzeo iz armijskog Beta-testa. Samo ispitivanje traje samo devedeset sekundi. Test je
prihvatljiv za ispitanike, ne traje dugo, učinak se ekonomično i objektivno meri. Za razliku od ostalih performanstestova, ovaj ne daje velike mogućnosti za kvalitativno opserviranje procesa. Međutim, grafički znaci koje ispitanik
crta mogu dobrom stručnjaku da otkriju mnoge psihomotorne i grafomotorne osobenosti i poremećaje, kao i
karakterne crte, impulzivnost, opsesivnost ili sklonost bizarnosti. Ipak, ti uzgredni dijagnostički pabirci ne opravdavaju u dovoljnoj meri uključivanje upravo ovog testa u bateriju. Ni Wechsler ni kasnije Matarazzo ne nalaze bolje
opravdanje nego daje u svojoj vrsti šifriranje najpogodniji test. Začudo, korelacija sa ukupnim rezultatom na VB
(bez šifrova-nja) iznosi .71, odnosno .73 za odgovarajući dobni raspon. Korelacija na VAIS-u je slična i iznosi .76 i
.72 za dve dobne grupe.
Subtest rečnik je sa zakašnjenjem priključen grupi testova koji su zajednički standardizovani. Wechsler i njegovi
saradnici su sa iznenađenjem primili podatak koji je govorio da je rečnik, nasuprot rasprostranjenom uverenju
izvrstan test inteligencije. Broj reci koje osoba zna odnosno prepoznaje i može da definiše sigurno da zavisi od
socio-demografskih, a posebno obrazovnih faktora. Međutim, fond reci je vrlo diskriminativan i u
međuindividualnom poređenju. Subtest rečnik postoji i u Binetovoj skali i takođe je odličan indikatar nivoa
inteligencije. U okviru VB skale rečnik se sastoji od 40 reci koje su izdvojene iz jednog većeg spiska po kriterijumu
diferencijalne vrednosti u odnosu na nivoe inteligencije. Uzorak reci je zasnovan na Websterovom rečniku
engleskog jezika i ne može se prevoditi na druge jezike. Test rečnik je jednostavan, ekonomičan i pouzdan
instrument. Odgovori se lako ocenjuju. Štaviše, rečnik pruža mogućnost i za kvalitativnu analizu, a ne samo za
ocenu inteligencije na bazi učinka. Verbalizacija odgovora može da otkrije značajne karakterološke i psihopatološke
specifičnosti ispitanika. Zbog ovih osobina Wechsler je rečnik priključio u sve kasnije konstru-isane skale
inteligencije kao integralni deo baterije. Korelacija učinka na rečniku sa ukupnim rezultatom VB nije saopštena.
Između rečnika i integralne ocene VAIS-a korelacija iznosi .86 za mlađi i .87 za stariji dobni raspon.
17 Psihodij agnostika
257
VALIDNOST WECHSLEROVIH SKALA INTELIGENCIJE
Među svim tehnikama koje se koriste u savremenoj kliničkoj dijagnostici testovi inteligencije su nesumnjivo
najbolje standardizovani i validirani instrumenti. Međutim, validiranje jednog instrumenta je uvek validiranje i
konstrukta koji taj instrument meri. Validiranje takvog sprega nije jednokratna operacija, već produženi proces koji
traje decenijama kroz različite faze naučnog potvrđivanja. Wechslerove skale su proveravane decenijama na različite
načine faktorskim analizama, prema empirijskim kriterijumima i predikcijom. Među ovim istraživanjima posebnu
vrednost imaju dugročna, prospektivna, prateća istraživanja i validacije u kojima je i sam kriterijum pažljivo
analiziran.
Obe Wechslerove skale za merenje inteligencije odraslih, VB i VAIS, podvrgavane su ponovljenim faktorskim
analizama. U tom pogledu se naročito istakao svojim radom Cohen (1952, 1957, 1959). Koristeći podatke
standardizovanog uzorka VB i VAIS-a za faktorsku analizu Cohen je utvrdio da se iz matrice inter-korelacija uvek
izvode sledeći faktori: 1. faktor verbalnog razumevanja (rečnik, shvatanje, sličnosti i informacije), 2. faktor
perceptivne organizacije (sklapanje figura, kocka-mozaik, dopunjavanje slika i sređivanje slika u niz), 3. faktor
pamćenja ili sloboda od distrakcije (aritmetičko rezonovanje i ponavljanje brojeva). Sva tri grupna faktora
podređena su jednom opstem faktoru koji je identi-fikovan kao G i obuhvata 50% ukupne varijanse. Cohen i
saradnici su utvrdili još dve značajne činjenice. Prva, da se struktura inteligencije od detinjstva do starosti ne menja.
Taj zaključak je naravno zasnovan na Wechslerovim skalama. Druga, da je struktura inteligencije nezavisna od
psihopatologije. Normalni i patološki slučajevi imaju istu strukturu sposobnosti. Faktorska analiza može dati jednu
vrstu potvrde valjanosti, ali taj metod nije imun od uticaja primenjivača, pa zato ne može da se prihvati kao
nepobitan dokaz.
VVechslerove skale su verifikovane i prema drugim kriterijumima koji su uobičajeni za empirijsku validaciju
testova inteligencije. Među prvim dokazima validnosti koje je Wechsler naveo je korelacija QI VB skale sa
procenom inteligencije učenika datih od strane nastavnika. Te korelacije su sasvim zadovoljavajuće, mada ne
možemo smetnuti s uma da je taj kriterijum kritikovan kao nepouzdan upravo na osnovu proveravanja putem testova
inteligencije. Validacija je vršena nadalje u odnosu na krivulju razvoja. Dobijena krivulja predstavlja značajan prilog
genetičkoj psihologiji, ali je taj nalaz, kao i sama krivulja, podložan kritičkom ispitivanju. Ni ovo nije konačna
potvrda, već samo prilog u spirali validacionog dokazivanja. Najzad, Wechslerove skale su validirane i prema
kriterijumu mentalne zaostalosti. Znamo da VB i VAIS dosta pouzdano diskri-minišu mentalnu zaostalost, ali i u
tom pogledu postoji problem. Naime, određivanje granice mentalne zaostalosti zavisi od praćene incidencije
mentalne zaostalosti u populaciji, a taje procena donekle arbitrirana. Svi ovi empirijski kri-terijumi potvrđuju
valjanost Wechslerovih skala, ali je njihova dokazna snaga ograničena. Međutim, ona može da bude znatno veća
ukoliko se bolje prouči sam kriterijum, specifikuje šta je osnova povezanosti i zatim iznova proveri testovni rezultat
sa bitnim komponentama kriterijuma. Sledeća tabela sadrži podatke o povezanosti ukupnog QI Wechslerove skale
sa nizom empirijskih kriterijuma:
258
Validacioni koeficijenti QI
Kriterijum
Koeficijent korelacije
QI: mentalna zaostalost
.90
QI: broj završenih razreda
.70
QI: školski uspeh
.50
QI: školska kvalifikacija
.50
QI: socio-ekonomski položaj
.40
QI: prestiž zanimanja
.95
QI: školska sprema roditelja
.50
QI: uspeh na poslu
.20
Ovi podaci potvrđuju daje testovna mera na jedan smisaoni način u vezi sa čitavim nizom kriterijuma adaptivnog
ponašanja. To ide u prilog Wechslerovim skalama jer dokazuje njihovu korisnost. Ostaje, međutim, otvoreno pitanje
da lije testovno merenje povezano i sa drugim činjenicama za koje se može pretpostaviti da stoje u vezi sa jednim
kompleksnim shvatanjem inteligencije. Tako, na primer, treba očekivati da je inteligencija u vezi sa nasleđem, sa
težinom mozga, sa zdravljem, intrauterinim uslovima pre rađanja, sa ishranom u ranom detinjstvu i drugim
faktorima. U stvari, ma kako pokušavali da izbegnemo zamku starih sporova, ipak ne možemo mimoići pitanje: šta
određuje inteligenciju, nasleđe ili sredinski faktori? Možda to isto: koji činioci biološkog i psihosocijalnog reda
utiču, koliko, kada i na koji način na razvoj inteligencije čoveka? Ta su pitanja i vrlo značajna i vrlo provokativna.
Već danas možemo ponešto reći, ali je sigurno da se naše znanje o tim pitanjima proširuje zahvaljujući jednim
delom i Wech-slerovim skalama, koje su ohrabrile istraživače da priđu složenom problemu istraživanja inteligencije
u svojoj složenoj suštini i manifestacijama. Prema tome, Wechslerove skale nisu samo koristan dijagnostički
instrument već i sredstva za unapređenje nauke o čoveku.
KVALITATIVNA ANALIZA VB SKALE
Test inteligencije treba pre svega da omogući pouzdanu i valjanu procenu inteligencije. Klinički test inteligencije,
pored toga, treba da pruži uvid u posredni proces rešavanja problema, jer smatramo da bez toga nismo u stanju da
razlikujemo podbačaj usled nedovoljne sposobnosti od podbačaja usled poremećaja opažanja i mišljenja. Zbog toga
nije svaki dobar test inteligencije podesan za kliničku namenu. Dobar klinički test inteligencije treba da zadovolji tri
osnovna uslova:
1. daje pouzdan i valjan instrument klasifikacije inteligencije,
2. da omogućava opservaciju i proučavanje procesa rešavanja problema i
3. daje pogodan za kvalitativnu analizu odnosno za razmišljanje i povezivanje inteligencije i ličnosti.
Operacionalizacija i instrumentalizacija psihologije vodi ka rasparčavanju i definisanju segmenta, što predstavlja
bitan uslov jedne vrste pristupa i unapređivanja naučnog znanja. Nasuprot toj tendenciji, klinički pristup je primarno
259
holistički. Svaki instrument u kliničkoj psihologiji mora da nosi pečat tog bazičnog stava daje čovek suštinski
nedeljiva celina. Ma koliko daje Wechsler bio uspešan u usavršavanju svog instrumenta u skladu sa prvim
zahtevom, njegove skale ne bi nikada postale to što jesu da nisu istovremeno odgovorile i zahtevima 2 i 3, odnosno
načelu holizma.
Opservacija ispitanika u toku rešavanja testova sposobnosti nije nikakva novina niti je vezana za Wechslerove skale.
To isto može da se kaže i za kvalitativnu analizu učinaka, koja je u kliničkom pristupu uvek korišćena i sa
Binetovom i drugim skalama. Međutim, Wechslerove skale su posebno podstakle pronalazaštvo u tom domenu. U
tom pogledu najviše dugujemo Rapaportu i saradnicima (1945), koji su razvili sistem analize procesa rešavanja
problema na verbalnoj skali, takozvanu analizu verbalizacije. Rapaportov sistem je pokušaj povezivanja
metodoloških pogodnosti VB skale sa ego-psihologijom i klasičnom psihijatrijskom klasifikacijom. Analiza
verbalizacije je vrlo pogodan način dijagnostičke procene ličnosti na osnovu testa ponašanja na verbalnoj skali.
Opservacija načina rada i kvalitativna analiza učinka primenjivana je za test ponašanja na neverbalnom delu skale.
Zahvaljujući Rapaportu kvalitativna analiza više nije naivni natu-ralistički postupak koji svaki kliničar obavlja po
svojoj ličnoj meri i ukusu.
Kvalitativna analiza VB skale po Rapaportu je klinička dopuna osnovne namene ovog instrumenta, da klasifikuje
inteligenciju ispitanika na temelju učinka a u odnosu na opšti kriterijum populacije. Za razliku od normativne
procene populacijskog tipa, kvalitativna analiza nastoji da istakne individualna i specifična svojstva strukture i
funkcionisanja ličnosti u skladu sa psihoanalitičkim učenjem. Ovaj metodski postupak je dvojak i obuhvata: a)
analizu rastura (skater) i b) analizu verbalizacije. Analiza rastura je ekstenzija kvalitativne obrade VB skale. Ona ne
uzima u obzir QI, već rastur standardnih skorova i međusobni odnos subtestova. Svaki pojedini subtest se posebno
analizira sa dva stanovišta, sa stanovišta relativnog učinka i sa stanovišta karakteristika procesa rešavanja zadataka.
Na taj način se analiza sužava i sprovodi segmentirano, od subtesta do subtesta, pri čemu se svaki rezultat procenjuje
sa gledišta efikasnosti. Posebnu pažnju kliničar poklanja onim subtestovima kao i zadacima u okviru subtestova na
kojima je otkriven podbačaj u efikasnosti ili devijantnost u stilu rešavanja problema ili verbalizacije.
Analiza rastura ili skater-analiza je dopunski postupak obrade Wechslerovih skala koji je uveo sam Wechsler.
Međutim, za razliku od Wechslera, koji je tu pojavu prvi zapazio i doveo u vezu sa Kraepelinovim sistemom
nozološke klasifikacije psihopatologije, Rapaport je pošao ka dubinskoj psihologiji, dovodeći rastur i verbalizaciju u
vezu sa funkcionisanjem ega, dakle ličnosti kao celine. Skater-analiza, dopunjena analizom verbalizacije i stila
rešavanja neverbalnih zadataka, decenijama je predstavljala suštinu „kliničke" obrade VB skale. Mada je skateranaliza bila zaista vrlo široko prihvaćena i praktikovana, stvarnog opravdanja nije imala. Danas, posle objavljivanja
stotinak istraživanja, znamo da je skater-analiza nepouzdana, da nema statističku osnovanost i da je i sam kriterijum,
dijagnostička klasifikacija krepelinovske vrste nepouzdana. I pored toga, u pojedinim slučajevima, kliničari
uspevaju da procene ličnost analizom rastura po profilu VB ili VAIS.
260
Bilo je više pokušaja da se razvije analiza verbalizacije. Rapaport je verba-lizaciju posmatrao u vezi sa funkcijom
ega i ,,ego aparata". On je, pre svega, svrstao upadljive verbalizacije u pojedine kategorije, a zatim je te kategorije
doveo u vezu sa dijagnostičkom podelom. Tako je utvrdio da postoji određena veza između tipa patologije i vrste
devijantne verbalizacije. Histerične ličnosti se odlikuju posebnim skaterom i posebnim stilom verbalizacije.
Standardni skor informacija skoro je uvek niži od skora shvatanja. Tu je pojavu Rapaport protumačio time što
histerici pribegavaju potiskivanju na drugi način. Potiskujući seksualne impulse oni potiskuju i druge i sprečavaju
razvoj širih interesa. Skučenost interesa čini ih egocentričnim i relativno izolovanim od duhovne kulture. Otud je
infonnisanost histerika niža. U socijalnim relacijama histerici se ponašaju hiposo-cijalizovano, pomalo otkočeno i
manipulativno. Usled toga oni spretno primenjuju stereotipne šablone u rešavanju socijalnih relacija, što predstavlja
osnovni uslov uspeha na subtestu shvatanja. Zbog toga je skor histerika na shvatanjima visok, relativno najviši od
svih subtestova verbalne skale. Verbalizacijahisteričnih odlikuje se naivnim moralisanjem ili usklicima (uh, jao,
divno). Uz ovo se mogu javiti naivne elaboracije takozvane fabulacije. Nasuprot ovoj grupi stoji grupa opsesivno
kompulzivnih osoba. Opsesivni imaju viši standardni skor informacija nego shvatanja. Taj odnos je vezan za
osnovnu ego-poziciju da opsesivni ne pribegavaju odbrani potiskivanjem već izolacijom afekata i
intelektualizacijom. Usled toga su njihovi interesi kulturalno diferencirani i fond informacija o kulturi je bogat.
Međutim, snalaženje i rasuđivanje o socijalnim relacijama može biti otežano. Razlog niske efikasnosti opsesivnih u
socijalnim relacijama je u tome što prisilno intelektualiziraju, što moraju da uzmu u obzir „sve razloge" i one za i
one protiv, a taj bilans može biti, zbog njihovog perfekcionizma, poduži. Samim tim oni imaju velike teškoće da se
opredele, da razluče jači i slabiji argument i da izaberu najbolje rešenje. Čak i kad im to pođe za rukom, izbor
odstupa od konvencionalnog koji se na ovom subtestu favorizuje. Verbalizacija opsesivno kompulzivnih je
specifična. Oni su skloni da paradiraju svojim znanjem, često su pretenciozni i nastoje da intelektualizacijom ostave
jak utisak. U tom nastojanju oni koriste retke i strane reci, ili se izražavaju na izveštačen način. Ponekad izgube
meru i njihov stil se pretvara u karikaturu ljudi vrhunskog statusa (naučnika, filozofa i si.), kao što je verbalizacija
histerika često karikatura deteta koje se prenemaže. Posebna prednost Rapaportovog sistema kvalitativne analize je u
tome što je primenljiva na više različitih tehnika u okviru kliničke baterije na VB skalu, Rorschachovu tehniku i
Jungovu asocijacionu tehniku.
Bilo je više pokušaja da se Rapaportov sistem usavrši i kvalitativna analiza transformiše u najbolje kontrolisane
skale. Tako su Hunt i Arnoff (1955) konstru-isali jednu skalu „shizofreničnosti". Ona se temeljila na kategorizaciji
odgovora (verbalizacije) na tri subtesta verbalne skale, rečnika, shvatanja i sličnosti. Postupak je onaj isti koji je
Wechsler koristio u sastavljanju primera za ocenjivanje odgovora shvatanja. Ispitivač bi dati odgovor uporedio sa
uzorom i ocenjivao u pogledu kvaliteta „shizofreničnosti". Zbrajanjem ocena sa tri subtesta dobijen je ukupni skor
za taj konstrukt. Mada su uzori u stupnjevima skale sakupljeni iz aktuelno postignutih odgovora slučajeva sa
proverenom dijagnozom, ipak je ćela
261
skala kombinacija izuzetnih odgovora, bizarnosti i statističkog kriterijuma. Evo primera ocene odgovora po skali
„shizofreničnosti":
Subtest ,,shvatanja"
Ocena
\. (koverat) Staviti u sanduče
l
5. (cipele) Jer se koža nesumnjivo potvrdila kao najizdržljivija od
svih poznatih materijala upotrebljavanih za zaštitu noge
i što zadovoljava one koji se i dalje opredeljuju
za nošenje cipela
5
7. (brak)
U naučne svrhe i radi utvrđivanja braće i sestara,
dece udruženih roditelja.
7
Kvalitativna analiza verbalizacije na sličnostima je veoma pogodna za utvrđivanje kognitivnog stila i pretežnog
načina osmišljavanja. Način mišljenja histeričnih je na nivou koji je blizak konkretnom, dok je način mišljenja
opsesivnih bliži apstraktnom u smislu Goldštajnove dihotomije. Ovaj način analize takode doprinosi utvrđivanju
eventualnog razloga podbačaja učinka. Evo jednog primera kategorizacije odgovora na subtestu sličnosti (pas i lav):
1. oba imaju dlake (super konkretno),
2. dva oblika života (super apstraktno),
3. zavise od nasleđa (bizarno),
4. pas može da bude miljenče (idiosinkretično) i
5. oba su sastavljena od molekula (superširok pojam).
Kvalitativna analiza protokola ispitivanja VB skalom zahteva da se prouče radovi onih koji su ovu vrstu pristupa
razvili (Rapaport, Schafer, Schneidman, Git-tinger i ostali). Kvalitativna analiza je postupak koji vezuje izdvojeni,
segmentarni aspekt obuhvaćen konkretnim testom ili skalom za ličnost ispitanika u celini. U tom smislu kvalitativna
analiza je nužan komplement svake tehnike koja se pri-menjuje na klinički način.
PROMENE I NOVINE
WB skala inteligencije (1939) Davida Wechslera za individualno procenji-vanje adolescenata i odraslih, kao tip
instrumenta, zadržala se i očuvala svoj značaj u psihološkoj praksi sve do danas. Do početka ovog (XXI) veka
konstruisano je i ponuđeno praksi i istraživanjima više desetina testova inteligencije, u svetu i kod nas, ali je malo
njih opstalo u procesu pragmatičke selekcije. Većina tih instrumenata je završila kao lokalni izum, ili je naprosto
zaboravljena što ne mora da znači da su oni bili bezvredni. Među testove inteligencije koji su se tokom dužeg
perioda održali i proširili u međunarodnim okvirima spadaju skale inteligencije koje je konstruisao David Wechsler.
Prva skala u tom nizu bila je Wechsler-Bellevue skala forma I, objavljena 1939 godine. Iza nje sledi serija
modifikacija istog testa, obeležena sukcesivnim doterivanjima standardizacionog uzorka, dobnog opsega, namene,
tehničkih karakteristika ispitivanja, obrade podataka s testa, kao i manjim izmenama definicije predmeta ispitivanja.
262
Kad je reč o Wechslerovoj skali inteligencije, važno je navesti o kojoj se modifikaciji govori ili piše. Sve
Wechslerove skale su sastavljene od dva skupa testova i svaka omogućuje da se odredi verbalni, neverbalni i zbirni
IQ, koji služi za određivanje nivoa inteligencije. Sve ove varijante se primenjuju individualno, a procena se vrši
kvantitativno, klasifikaciono i kvalitativno. Do sada su objavljene sledeće verzije Wechslerovih skala inteligencije:
WB forma I (1939), WB forma II za adolescente i odrasle (1946), zatim WISC verzija za decu školskog uzrasta
(1949), WPPSI za predškolski uzrast od 4 do 6,5 godina (1967). Slede revizije WAIS (1955), WISCR (1974),
WAIS-R (1981), revizija WPPSI-R (1989) i poslednja verzija WAIS III (Kaufman, 1999). Razlike među
modifikacijama su značajne i zato se preporučuje da u izveštaju o nalazu bude naveden pun naziv verzije, a ne samo
skraćenica. Osnovna struktura i sadržaj subtestova Wechsler-ovih skala su određeni formom WB tip I. Sve ostale
forme su modifikacije tog izvornog oblika testa. Opšta odlika Wechslerovih skala inteligencije je otvorenost za
promene, kao uslov za poboljšanje pouzdanosti, valjanosti i pragmatičnosti. To je svakako doprinelo dugovečnosti i
internacionalnoj prihvaćenosti ovog klasičnog individualnog testa inteligencije. U psihometrijskom pogledu
Wechslerove skale nisu superiorne, ali je taj nedostatak kompenzovan sledećim prednostima. One slede tradiciju
Binetove skale inteligencije i Spearmanovog koncepta. Usmerene su „klinički" za individualni način ispitivanja i
procene. Pored toga, ovi testovi, više od drugih, nude mogućnost povezivanja inteligencije i ličnosti. Ono što izdvaja
Wechslerove skale od drugih testova sposobnosti, pored dugovečnosti, jeste proverena robustna pragmatička
valjanost u internacionalnim uslovima. Ovde spada i privrženost konstruktora povremenim poboljšanjima i
otklanjanju nedostataka utvrđenih na prethodnoj formi testa. To je i razlog postojanja mnogobrojnih varijanata
Wechslerovih skala inteligencije. Među najvažnije odlike Wechslerove skale inteligencije spada osetljivost na
poremećaje mišljenja. Zahvaljujući toj odlici Wechslerove skale ulaze u najuži izbor dijagnostičkih alatki kliničkih
psihologa.
Prilikom primene ovih instrumenata treba slediti preporuke iz odgovarajućeg priručnika u pogledu načina primene,
obračunavanja i interpretacije za konkretan oblik testa. Wechslerove skale su prihvaćene u mnogim zemljama, u
individualnom ispitivanju adolescenata i odraslih, ali i dece, dakle - u ćelom rasponu dobnih grupa. Međutim, u
istraživanjima se ove skale malo koriste. Wechslerove skale su zadržale privilegovan položaj u okvirima kliničke
procene inteligencije i mišljenja kao individualni oblik ispitivanju inteligencije zbog širokog opsega moguće
procene. Pored kvantitativnih IQ merila nivoa sposobnosti, procenjuje se i kvalitet mišljenja. Inteligencija i ličnost
se posmatraju u funkcionalnoj povezanosti. Wech-slerova skala zahteva veoma dugo ispitivanje. Zbog toga je
urađeno nekoliko skraćenih formi koje imaju zadovoljavajuće korelacije sa ćelom skalom, ali slabe sa njenim
delovima.
Standardizacija spada u osnovni uslov primene Wechslerovih skala. Kod nas je urađena standardizacija pod
nazivom VITI, koji je akronim za Vekslerov individualni test inteligencije (Berger, Marković i Mitić, 1993). Sve do
tada je korišćen Wechslerov test WB forma I, ili ponegde forma II, koji je decenijama pri-menjivan na osnovu
neujednačenih prevoda i bez naših normi. VITI (1995) nastao
263
je kombinacijom dve forme: WA1S i WAIS-R. WAIS (1955) predstavlja reviziju WB skalefonnel (1939),
aprimerenjeuzrastuod 16do64godine, dokjeWAIS-R (1981) njegova modifikacija. Između te dve forme WAIS
postoje razlike u proceduri ispitivanja, pa je dobni opseg WAIS-R proširen do 74 godine starosti. VITI je forma u
kojoj je sadržaj preuzet iz WAIS, a način primene iz WAIS-R. Dobni opseg u kojem se VITI može koristiti je od 16
do 54 godine. Po sadržaju nekih verbalnih subtestova VITI je prilagođen našim uslovima i kulturi, u meri koja je za
nas bila moguća. Najnovija verzija Wechslerove skale inteligencije je WAIS III, koji je kao i prethodne verzije
modifikovan. Skale su donekle preuređene, a uvedeni su i novi subtestovi. Ova forma omogućuje, pored procene IQ,
i procenu verbalnog razumevanja, perceptivne organizacije, radne memorije i brzine obrade podataka.
Ako razmišljamo o Wechslerovim skalama, uključujući i poslednje generacije kao što je WAIS III (1999), moramo
znati da uprkos unetim poboljšanjima, ni taj instrument ne možemo ovde primeniti bez prilagođavanja i baždarenja.
Pre-ostaje nam da koristimo dve nama prilagođene fonne: VITI - za adolescente i odrasle (1945, Berger, Marković i
Mitić), i REVISK (1998, Biro, M.), za decu uzrasta od 5 do 16 godina (1998, Biro, M.). Sve infonnacije o
standardizaciji, psi-hometrijskim svojstvima i pravilima primene, ocenjivanja i interpretacije treba potražiti u
revidiranim priručnicima.
Dugovečnost i status Wechslerovih skala objašnjava više bitnih činilaca, na primer daje početna ideja preuzeta od
Bineta i dopunjena Spearmanovim modelom strukture inteligencije, daje konstruktor istrajao u usavršavanju svog
izuma, daje instrument sukcesivno ispravljan i inoviran, što svedoči o uvažavanju empirijskih činjenica, a doprinosi
pragmatičkoj valjanosti. Ove skale imaju širok opseg i prate razvojne razlike inteligencije. Najzad, one su zadržale
mešoviti tip zadataka na račun snižene objektivnosti ocenjivanja i visoke kvantifikacije, ali su zadržale i osetljivost
na odstupanja koja su dijagnostički relevantna. Uprkos poboljšanjima, neki nedostaci nisu otklonjeni. Saznanja o
inteligenciji nisu pratila razvoj tehnike ispitivanja, tako da rezultati na skalama predstavljaju samo aproksimativnu
meru sposobnosti koju ispitanici demonstriraju i poseduju. Wechslerove skale su ne-ekonomične. One imaju širu
primenu u okviru kliničke individualne procene, gde je važan širi kontekst ličnosti, nego u usko fokusiranoj
profesionalnoj orijentaciji ili nomotetskim istraživanjima. Poznato ograničenje ovih instrumenata čini kulturalna
pristrasnost, određena sadržajem i tipom zadataka. To uslovljava nejednakost šansi za uspeh ispitanika iz manjinske
i marginalne kulture naspram ispitanika većinske nonnativne kulture. Uostalom, normocentrični instrumenti imaju tu
istu manu. Novijim modifikacijama Wechslerove skale nastoji se da ispravi ovaj nedostatak tako što se uvode
stratifikovani normativni uzorci kao korekcije za uzrasne, etničke i kulturalne (jezičke) varijacije u populaciji. To
znači napuštanje ideje o jedinstvenoj i univerzalnoj normi. Sve što je postignuto manje dokazuje da je testovna mera
finalna mera inteligencije, a više vodi zaključku da je ona samo komparativno ekonomičnija aproksimacija, koja je
bolja od slobodne procene. Ovakav rezultat ne dostiže nivo naučno objektivne mere kapaciteta opšte inteligencije.
264
XIII. PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI
Testovi inteligencije predstavljaju pronalazak koji je znatno unapredio psi-hodijagnostiku, koji je pomogao
kliničarima u jednom zaista delikatnom poslu i koji je za mnoge ispitanike dao tačnu i pravičnu dijagnozu. Ukratko,
testovi inteligencije imaju mnogo pozitivnih osobina. Međutim, moramo voditi računa i o ograničenjima i
nedostacima. Pre pojave Binetove skale i ostalih individualnih testova inteligencija je procenjivana od strane
psihijatara kroz sledeće aspekte:
a. ocenom aktuelne, manifestne inteligencije,
b. ocenom očuvanosti mišljenja i
c. ocenom vankliničkog i vantestovnog adaptivnog ponašanja.
Testovi inteligencije u prvom redu Binetove i Wechslerove skale daju globalni indeks inteligencije. Više puta je
isticano daje numerički indikator bolji ko-relat stvarne inteligencije nego stručna procena bez korišćenja testova.
Međutim, postavlja se pitanje da li je numerički indeks adekvatna zamena za trodelni pristup ili predstavlja zamenu
samo za jedan deo tog plana? Drugim recima, da li je u uslovima kliničke eksploracije dovoljno da se inteligencija
proceni samo na osnovu globalnog pokazatelja ili su potrebni i drugi dopunski podaci? Nema nikakve sumnje da
individualna procena inteligencije ne može da se prihvati ako je isključivo zasnovana na globalnom pokazatelju.
Na kliničkoj populaciji testovi inteligencije mogu dati globalne indekse čije je značenje zamršeno a jednostrana
interpretacija neminovno vodi u grešku. Već i minimalno poznavanje kliničke populacije je dovoljno da se razume
da je nedozvoljeno brkanje mentalne zaostalosti, mentalnog deficita usled moždanog oštećenja i mentalnog
propadanja kod shizofrenije. Razlike između ovih kategorija ne mogu se uočiti u globalnom efektu testa
inteligencije. Ova činjenica daje povoda za dva pogrešna mišljenja. Psihijatri, koji dovoljno dobro poznaju razlike
između pojedinih oblika mentalne deficijencije, smatraju da je test inteligencije grublji nego što jeste i nemoćniji
nego što izgleda. Argument je: sve vrste mentalnog deficita izjednačene su na testovnom ispitivanju. Nedovoljno
stručni psiholozi smatraju da je testovni učinak bitan. Oni prenebregavaju nivelišući efekat globalnog pokazatelja,
ignorišu kvalitativne razlike među bolesnicima i njihovim defektima i zadovoljavaju se jednostavnom
klasifikacionom ocenom prema Ter-manovoj shemi. S obzirom na to daje ova shema zasnovana na kriterijumu inteligencije a ne propadanja, psiholozi „naivci" mogu poprilično dapogreše. Nesumnjivo, globalni pokazatelj mora da
se izračuna i mora da se prevede u kategorije „nivoa inteligencije". Međutim, greška je ako se nazivi razvojnih
kategorija bukvalno primene na slučajeve sa regresivnim, involutivnim i oštećenim sposobnostima.
265
Klasifikaciona dijagnoza mora da se analizira i oceni sa stanovišta očuvanosti mišljenja i vantestovnog, adaptivnog
ponašanja. Wechsler je zauzeo stav da je inteligencija pre „efekat" nego ,,uzrok" određenog načina ponašanja. Taj
stav je načelan i ne može se bukvalno primeniti i u interpretaciji psihijatrijskih slučajeva. Međutim, globalni indeks
QI ili drugi opšti pokazatelj inteligencije nije ni dovoljan ni prihvatljiv kao mera sposobnosti kod kliničkih
slučajeva. Ovaj pokazatelj se mora interpretirati u vezi sa procenom načina, toka rešavanja zadataka. Treba utvrditi
dali je mišljenje očuvano ili nije. Klasifikaciona dijagnoza se mora najpre proveriti procenom kvaliteta i procesa
mišljenja.
U ispitivanju inteligencije normalnih osoba putem individualnog testa poput Wechslerovih skala opravdano je
direktno interpretiranje rezultata sa konstruktom inteligencije. Efekat koji je nonnalna osoba postigla na skali
inteligencije uzimamo kao izraz snage sposobnosti ili „globalnog kapaciteta" ili G faktora. Pri tome ne
pretpostavljamo da su neki činioci, svejedno koji, značajno deformisali odnos testovnog efekta i inteligencije. U tom
slučaju pribegavamo kategorisanju i određivanju nivoa inteligencije, odajući pri tome puno poverenje opštim pretpostavkama povezanosti testovnog pokazatelja i aktuelne sposobnosti konkretnog ispitanika. Za nas je test proveren
instrument koji je u skladu sa opštim principima, a konkretni pojedinac je tipičan za populaciju. To je sve u skladu
sa načelom daje svaki čovek „kao svi ljudi".
Iz kliničke prakse je poznato da se kod pojedinih grupa bolesnika vrlo često nailazi na poremećaj mišljenja.
Ispitanici imaju "u većoj ili manjoj meri velike teškoće u zadržavanju pažnje na zadacima, u pravilnom opažanju, u
usmeravanju mišljenja na rešenje zadataka i u kritičkom izboru i određivanju odgovora. Kada takvu osobu testiramo
skalom inteligencije kao što je Wechslerova, obavezni smo da primenimo isti postupak ocenjivanja, izračunavanja
globalnih pokazatelja i klasifikacije inteligencije kao i kod normalnih osoba koje nemaju takve poremećaje u
mišljenju. Zbog toga se kliničarima nameće pitanje da li je umesno zadržati jednoobraznost ispitivanja i
jednoobraznost tumačenja učinka. U slučaju da prihvatimo princip jednoobraznosti, što je preduslov da rezultate
tumačimo normativno, sukobićemo se sa nizom protivrečnosti u samom testovnom ponašanju ispitanika. Naime,
ispitanik sa poremećajem mišljenja koji je, pretpostavimo, fakultetski obrazovan i premorbidno inteligentan,
svrstaće se u isti nivo kao i normalni ispitanici očuvanog mišljenja. Takvo „izjednačavanje" je dvostruko
neprihvatljivo. Nije ubedljivo, bar u nekim slučajevima, da je bolesnik zaista toliko niske inteligencije kao što
testovni učinak iskazuje zato što mnoga rešenja premašuju globalni prošek učinaka. Osim toga, poremećaj mišljenja
je previše jasan. Ako uz to znamo da su ti poremećaji mišljenja prolazni, onda je još manje prihvatljivo da se
aktuelni testovni efekat zaista poistoveti sa pravom merom „globalnog kapaciteta" inteligencije ili G faktora. Ako
ovome dodamo iskustvo, koje potvrđuje da takve osobe posle izvesnog vremena, pogotovu ako su pravilno lečene,
ponovo uspevaju da se uključe u život i sa uspehom nastavljaju svoje poslove, onda je rezerva u odnosu na
primenljivost opštih načela o relaciji kapaciteta i test-učinka još opravdanija. Iz ovoga zaključujemo da poremećaji
mišljenja dovode do snižavanja globalnih efekata na testovima inteligencije, da standardni postupak ispitivanja
266
pretpostavlja da je mišljenje ispitanika očuvano, da su interpretacijska pravila testova zasnovana na ponašanju
„normalne populacije" i da u kliničkoj populaciji koja je x-ti deo opšte populacije sreću grupe sa različitim stepenoin
i vrstom poremećaja mišljenja. U interpretaciji test-ponašanja i efekata, posebno opštih prošeka, moraju se
respektovati karakteristike tih grupa u skladu sa postavkom da su ti pojedinci ne samo ,,kao svi ljudi" nego i kao
„neki ljudi". Njihovo aktuelno ponašanje je čak izuzetnije, manje univerzalno, a više „kao neki ljudi". Klinički i
logički je besmisleno izjednačiti primarno nizak nivo inteligencije sa sniženim nivoom; osobu koja je uvek bila i
ostala na nivou intelektualne tuposti sa osobom koja u fazi akutnog poremećaja mišljenja gubi efikasnost i pada do
nivoa „tuposti". Te dve osobe zaista nisu jednake. Normalna tupa osoba nije „luda", ona misli na jedan organizovani
način i ne može se izjednačiti sa osobom koja je dezorgani-zovana i zbog toga pokazuje nizak efekat globalnog testučinka.
Proučavanje karakteristika kliničke populacije uvek navodi na proučavanje, „kliničkih entiteta" ili „vrste bolesti". Iz
tog razloga je diferencijacija opšteg postupka interpretacije neophodna mera. Binet i Simon su bili svesni te
činjenice, ali je njima nedostajalo iskustvo i znanje da bi određenije formulisali svoj stav. Oni su morali da se
zadovolje iznošenjem opšte preporuke da testove treba analizirati kvantitativno i kvalitativno. Staje, u stvari,
kvalitativna analiza za koju svi veru-jemo daje conditio sine qua non. U izvesnom smislu to je sve što nije oteto
natu-ralizmu, što je ostalo van domašaja teorijske i metodske strukturacije. U stvari, to stoje na Binetovoj skali
„kvantifikovano" isto je stoje pre Binetove skale još bilo pod nadležnošću kvalitativne analize. Wechsler je uspeo da
pomeri granicu kvan-tifikacije, da otme nešto tla „kvalitativnom pristupu". Idući njegovim tragom i drugi su dali
svoje doprinose dopunskoj analizi test-ponašanja, koja je ostala van domašaja QI ili drugih tipova globalnih
pokazatelja. Prema tome, postoji potreba da se pored globalnih pokazatelja inteligencije i kvalitativne analize uvede
i jedna treća međukategorija. Razlog za ovu treću vrstu postupaka je pre svega potreba da se otkloni mehaničnost i
formalističke greške u dijagnostici. Očekujemo da nam testovno ponašanje pruži podatke na osnovu kojih možemo
oceniti da li je globalni pokazatelj direktno u vezi sa „kapacitetom", G faktorom ili inteligencijom, ili je samo
prolazna mera formirana pod destruktivnim dejstvom poremećaja mišljenja, emocionalnih poremećaja i regresije
ličnosti.
Po završetku klasične obrade testa inteligencije i nalaženja klasifikacione dijagnoze „nivoa inteligencije", nameće se
pitanje interpretacije. Ako je naš ispitanik normalna ličnost, i u formalno-dijagnostičkom i u stvarnom smislu, onda
u interpretaciji rezultata biramo postavku o neposrednoj vezi test-učinka i inteligencije. To je opšta i osnovna
pretpostavka svakog testa inteligencije pa i Wech-slerovih skala. Suprotno tome, ako je ispitanik klinički slučaj, ili
je samo formalno nonnalna osoba, onda je naš prvi zadatak da ustanovimo da li je testovni rezultat ostvaren bez
posredovanja negativnih uslova kao što su poremećaj mišljenja, emocionalni poremećaji i moždano oštećenje. To
nisu jedini činioci koji mogu da se sistematski odraze na globalnom pokazatelju, ali su za praksu najrelevantniji.
Pretpostavljamo da su neki drugi, takođe potentni činioci, kao npr. uzrast, obrazovanje i motivacija, već na izvestan
način kontrolisani i procenjeni. U psihijatrijskoj
267
eksploraciji koristi se komplementarna procena inteligencije i mišljenja. Ukoliko je mišljenje očuvano, onda je
procena inteligencije plauzibilna i validna u retro-spektivnom i prospektivnom smislu. Obrnuto, ako je mišljenje
poremećeno, onda je procena inteligencije aktuelnija i, verovatno, mora biti ponovljena.
U psihološko-testovnoj eksploraciji inteligencije nema procene mišljenja u onoj formi u kojoj se to odvija u
psihijatrijskoj eksploraciji. Umesto toga razvijene su mnoge druge tehnike koje daju kvantifikovane testovne
pokazatelje ali je name-ra srodna. Najpoznatiji dopunski postupci za analizu efikasnosti mišljenja jesu:
1. QI razlike između verbalne i neverbalne skale,
2. intersubtestovne razlike (skater-analiza),
3. intrasubtestovne razlike,
4. analiza verbalizacije i
5. indeks deterioracije.
RAZLIKE IZMEĐU VERBALNOG I NEVERBALNOG QI
Pridržavajući se date definicije inteligencije Wechsler je predvideo da se pored globalnog QI izračunava zaseban QI
za verbalnu i za neverbalnu skalu. Na ovaj način rezultati kazuju koliko je dati ispitanik sposoban da „racionalno
misli" i da „svrsishodno dela". Naravno, nezavisnost verbalnog i neverbalnog QI podra-zumeva da njihova vrednost
može „slobodno" da varira, mada je kod velike većine ispitanika razlika između njih mala. Po završenoj obradi
podataka i izračunavanju QI, procenjivač inspekcijom utvrđuje povezanost i razlike između tri QI: globalnog,
verbalnog i neverbalnog. Ukoliko su razlike male, ili se kreću u okviru dopustivih razlika, onda se ova prva u nizu
kontrola efikasnosti završava prelaskom na sledeću fazu. Svakako da se sa tim u vezi postavlja pitanje kriteri-juma,
koliko iznosi dopustiva razlika verbalnog i neverbalnog QI? Ukoliko se pokaže da je razlika V QI i NV QI veća od
dopuštene, onda je to znak da je potrebna dalja provera, razmatranje i utvrđivanje najverovatnijeg razloga ovakvom
odstupanju. Jedan od mogućih razloga je i gubitak efikasnosti (poremećaj mišljenja, aktualizovani emocionalni
poremećaj ili regresija).
Prema naknadno objavljenim podacima korelacija između verbalnog i neverbalnog QI, za VB skalu iznosi .71, a .81
za VAIS. Ovaj podatak kazuje da i pored visoke povezanosti ova dva QI mogu da se razmimoilaze čak i kada se posmatraju u masi normalne populacije. Prosečna razlika između ova dva QI u stan-dardizacionom uzorku VB skale
iznosila je 10 poena. Razlika od 10 poena može se očekivati u 30% slučajeva, razlika od 15 poena u 18%, dok se
razlika od 20 i više poena može očekivati kod svega 4% slučajeva. Uobičajena granica čije prekoračenje upozorava
na opreznost iznosi 15 poena.
Razlika verbalnog i neverbalnog QI, čak i kada je vrlo velika, ima neodređeno značenje. Pojedinci sa takvim
ekstremnim razlikama ne čine neku određenu, homogenu celinu. Doduše, primećeno je da su veće razlike češće
među veoma inteligentnim osobama. To se tumači visoko razvijenim verbalno apstraktnim sposobnostima koje
„ostavljaju u senci" učinak na neverbalnoj skali. Interpretacija
268
je u prilog snage jedne vrste sposobnosti a ne slabosti druge. Međutim, ova sistematska razlika izgubila se u
standardizacionoin uzorku VAIS-a. Kod moždano oštećenih, kada su grupe homogene u pogledu lateralizacije
fokusa povrede, mogu se javiti sistematske razlike u prilog jednoj skali, zavisno od strane koja je oštećena (Klove i
Reitan). Ipak, ni ovaj nalaz nije sasvim siguran (Smith) jer se potvrđuje na jednim, a ne potvrđuje na drugim
uzorcima. Ukoliko je moždano oštećenje ipak specifičan činilac pojave razlika verbalne i neverbalne skale, onda je
to tako samo u slučaju akutnih povreda a ne i hroničnih (Matarazzo, 1972). Velike razlike između QI verbalne i
neverbalne skale mogu da se jave i kod psihoza. Karakteristika psihoza je pad neverbalnog QI u odnosu na verbalni
QI i u odnosu na očekivani neverbalni QI.
MEĐUTESTOVNE RAZLIKE, SKATER-ANALIZA
Prihvatljivost i uverljivost globalnog rezultata na VB skali proveravamo između ostalog, i na taj način što
upoređujemo međusobno rezultate subtestova. Ova inspekcija se vrši na svakoj skali posebno, sa namerom da
utvrdimo da li je rastur na pojedinim testovima mali ili je, naprotiv, veliki. Inspekcijom rezultata subtestova
dobijamo jednu brzu procenu reprezentativnosti globalne mere. Ukoliko su razlike među subtestovima veće, utoliko
je globalna mera više mehanička. Naravno, i tu se postavlja pitanje šta znači velika, a šta mala varijabilnost? Iz standardizacionih podataka se vidi daje aritmetička sredina za VB skalu 100, a standardno odstupanje je 15. Međutim,
za procenu varijabilnosti subtestova važniji je podatak daje Wechsler ujednačio sve subtestove pogodnom
transformacijom i fiksirao zajedničku aritmetičku sredinu na 10, a standardno odstupanje na 3. Ove statističke mere
nam omogućavaju da jednoobrazno utvrđujemo postojanje i stepen varijabilnosti učinaka po subtestovima obe skale
ili čitave skale. Sve ovo ne bi zasluživalo neku naročitu pažnju da nije u vezi sa idejom da je varijabilnost povezana
za ličnost i da nije, kao što se statistički tumači, slučajna.
U razmatranju stečenih iskustava sa VB skalom Wechsler je podržao ideju Kraepelina o specifičnom
diferencijalnom oštećenju sposobnosti kod svake duševne bolesti. Kraepelin je smatrao da svaka duševna bolest na
jedan poseban način oštećuje sposobnosti i mišljenje. Imajući test inteligencije kliničkog tipa koji daje pored tri
globalna pokazatelja još i 10 specifičnijih, Wechsleru se učinilo daje u mogućnosti da operacionalizira Kraepelinov
konstrukt „diferencijalnog oštećenja". Već u priručniku VB skale VVechsler je dao šemu „diferencijalnog
oštećenja" za četiri široke kategorije duševnih oboljenja, psihoneurozu, shizofreniju, moždano oštećenje i
adolescentnu psihopatiju. Ove sheme VVechsler je nazvao profilima. Pošto je potreba praktičara za takvim brzim i
spektakularnim dijagnostičkim pomagalima bila vrlo velika, Wechslerova ideja je naišla na veliki odziv i praktičara
i istraživača. Pod uslovom da je ovo otkriće opravdano, imali bismo odgovor na pitanje kakvo je značenje
međutestovne varijabilnosti a ne samo da li je ona velika ili ne.
Već od pedesetih godina stručni časopisi su zasuti istraživačkim izveštajima o valjanosti, diskriminativnosti i novim
formulama za profil analizu i „konfigu269
ralnu dijagnostiku". Međutim, osetno je da dinamički orijentisani zeitgeist i kre-pelinovski pristup nisu usklađeni.
Zbog toga se traži neko drugo, pogodnije tumačenje povezanosti varijabilnosti na subtestovima Wechslerove
baterije i ličnosti ispitanika. Treba imati u vidu da je pojava neujednačenosti ili nepravilnosti rasporeda učinaka na
testu uočena odavno i da je bilo pokušaja da se ta pojava psihološki osmisli. Mada je uložen znatan napor u taj
poduhvat, počev od Presseva i Colea (1918), ipak je malo šta ostvareno. Pretpostavke o uzroku rastura od samog
početka bile su psihopatološke vrste, mentalna nezrelost ili dezorgani-zacija. Međutim, obuhvatna istraživanja tih
radova vezana za Binetovu skalu, kao što je rad Shakowa, završena su odbacivanjem ove pretpostavke. Wechslerova
skala je ipak dala novu nadu ovoj staroj ideji zbog toga što je zaista postojala mogućnost da je pretpostavka o
selektivnom oštećenju ostala bez potvrde zbog nepogodnog instrumenta. Ideju o skateru oživili su Rapaport
saradnici koristeći VB skalu formu 1. Rapaport je skater-analizi prišao na nov način. Uvedeno je trostruko
obračunavanje odstupanja svakog subtesta od utvrđene vrednosti. Umesto Wechslerovog predloga Rapaport je izneo
i obrazložio svoje predloge. Po njima referentne vrednosti mogu da budu ocena li standardni skor subtesta „rečnik"
zato što je ovaj test od svih najpostojaniji. Druga referentna vrednost je aritmetička sredina svih subtestova, sa
izuzetkom subtesta koji se proverava. Treća referentna vrednost je aritmetička sredina subtestova od kojih se
izuzimaju brojevi i aritmetičko rezonovanje i, naravno, subtest pod proverom. Razlog za isključivanje subtestova,
ponavljanje brojeva i aritmetičko rezonovanje, je suprotan argumentu za rečnik. Ova dva subtesta VB baterije
najnepostojanija su u čitavoj skali i najčešće sniženi u psihopatološkoj populaciji.
Tehničko usavršavanje obračuna rastura ne može naravno da resi osnovno pitanje, kao što ne može da ga resi ni
pogodnija konstrukcija i standardizacija VB skale. I dalje ostaje otvoreno pitanje da lije neujednačenost u nivou
učinaka pojedinih subtestova uslovljena poremećajem ili oštećenjem mišljenja ili ličnosti? Baš u tom pitanju je
Rapaport dao najveći doprinos ideji skater-analize. Kao i Binet i Wechsler, tako je i Rapaport dugi niz godina pre
nego što je započeo svoju klasičnu studiju na Menindžer klinici bio veoma predan istraživač mišljenja. Za razliku od
pomenute dvojice prethodnika, on je pitanje mišljenja razmatrao sa pozicije psihoanalize, posebno Hartmanovih
doprinosa ego-psihologije. Osnovno pitanje koje je Rapaport postavio je kako, na koji način, utiče afekat na
mišljenje. U daljem traganju to se pitanje postavilo kao odnos anksioznosti i procesa rešava-nja problema. Upravo
ova formulacija je najpogodnija za razmatranje test-pona-šanja kliničkih slučajeva. Mada je izbegao sva pitanja
vezana za sadržaj nesvesnog i mehanizme odbrane, on je minucioznom kliničkom analizom dokazivao da je uticaj
destruktivnog dejstva anksioznosti na rešavanje problema u vezi sa određenom strukturom ličnosti i sa vrstom
poremećaja.
Rapaportov pristup skater-analizi razlikuje se od Wechslerovog na više načina. Izračunavanje odstupanja i broj
postupaka izračunavanja različiti su. Takođe ima razlika u broju patoloških grupa ili „entiteta" čiji je profil na VB
skali defmisan i koje se mogu diferencijalno dijagnostički identifikovati. Rapaport je identifikovao dva puta više
dijagnostičkih profila nego Wechsler. U postupku koji
270
je razvio Rapaport predviđeno je da se svaki subtest detaljno analizira, a kvalitativna analiza je u nužnoj vezi sa
profil-analizom. Najzad, za razliku od Wech-slerovog postupka profil-analize, koji je empirijski, Rapaportov
postupak ima neke karakteristike eksplanacije prema konstruktima. U celini Rapaportov pristup se može oceniti kao
razvijeniji oblik profil-analize.
UNUTARTESTOVNA NEUJEDNAČENOST (INTRATEST SKATER)
Skater-analiza je isprva bila ograničena na registraciju neujednačenosti učinka subtestova u sastavu baterije,
odnosno na utvrđivanje intenziteta. Ta ocena nije daleko od klasične statističke mere varijabiliteta ili standardne
devijacije. Međutim, vremenom se interesovanje kliničara prenelo sa intenziteta neujednačenosti na kvalitet,
odnosno na profil. Dajući prednost dijagnostičkoj vrednosti profila, koji je navodno specifičan za svaku
psihopatološku grupu, istraživači su se bacili na posao da utvrde koji je „pravi" profil, na primer psihoneuroze, psihopatije, početne shizofrenije ili moždanog oštećenja. Intenzitet ili izrazitost postali su drugorazredne odlike. Bitno
je bilo da se utvrdi „pravi" profil i da se na osnovu takvih uzora prepoznaju u masi ispitanika oni koji pripadaju
određenim vrstama. Ukoliko je profil manje tipičan, više maskiran, utoliko je i uspeh metode dijagnostičara veći. To
je era kada je psihodijagnostika sticala svoj ugled i kada je veština dijagnostikovanja bravurozno afinnisana. U tom
poletu profil-analiza VB skale zauzimala je počasno mesto uz „kralja" dijagnostičkih tehnika: Rorschachov test.
Ma koliko daje napora ulagano u otkriće „pravog" profila najširih kategorija poremećaja (neuroze, psihopatije,
psihoze i moždanih oštećenja), a mnogo je otišlo i na otkrića profila užih klasa (histerije, opsesije, narcističkih
karaktera, hebefrenije i paranoidnih shizofrenija), cilj nikako nije mogao da se dosegne. Nalazi različitih autora nisu
se slagali. Nesklad je tumačen razlikama u uzorku ili nepouzdanošću kraćih subtestova (ponavljanje brojeva,
sklapanje figura) ili slabom kontrolom obrazovanja, hospitalizma ili hroniciteta. Pošto ambicija nije splašnjavala,
traženi su dodatni postupci koji bi mogli da pojačaju efekat profil-analize. Idući tim putem Rapaport je uveo jedan
dodatni postupak analize rastura, to je provera ujednačenosti (neujednačenosti) uspeha unutar subtestova. Poznato je
da su zadaci na subtestovima Wechslerovih skala svrstani po kriterijumu „težine". Zadaci koji su u najvećem
procentu rešavani uspešno, u standardizacionom uzorku, nalaze se na početku subtesta, dok je zadatak koji je rešen
sa najmanjim procentom uspeha na kraju. Ostali su raspoređeni po istom kriterijumu, sukcesivno. Prema tome, može
se očekivati da će individualni ispitanik koji ne može da resi sve već samo jedan deo zadatka subtesta postići
ravnomeran uspeh na početnim, lakšim zadacima, a da će omanuti na težim. Međutim, Rapaport je zapazio daje ovaj
„logičan" raspored učinaka u pojedinim slučajevima zaobiđen. Tu vrstu nepravilnosti relativno najčešće je sretao
kod početne shizofrenije, ali i ne samo kod nje. On je preporučivao da se pažljivo analizira raspored uspeha i
promašaja zavisno od vrste subtesta, vrste zadatka i kvaliteta odgovora (verbalizacija). Intratestovna neujednačenost
i njena analiza korisna je dopunska kvalitativna tehnika. To se posebno
271
odnosi na kliničku populaciju, kod koje se te pojave najviše i sreću. Ukoliko se pojavi intrasubtestovni rastur koji
nema specifičan testerasti (cik-cak) kvalitet, za koji se pretpostavlja daje u vezi sa shizofrenim poremećajem
mišljenja, onda je preporučljivo ispitati razloge zatajivanju.
ANALIZA VERBALIZACIJE
Proširenje namene testa inteligencije od instrumenta za klasifikaciju ka postupku koji omogućava praćenje, analizu i
interpretaciju mišljenja jeste zahvat koji je nametnut samom prirodom kliničkog pristupa. Nema ni jednog testa
inteligencije, uključujući i individualne poput Wechslerovih skala, koji je zaista pripremljen za takav prošireni
poduhvat. Najviše što se nudi to je mogućnost da se vrši opservacija i neka vrsta dinamičke interpretacije, što se
skupa naziva kvalitativna analiza. Nedostatak ove dopunske obrade je u tome što, sjedne strane, pretenduje na
ogroman značaj, a s druge strane, je sasvim neformalizovana, neproverena i u potpunosti privatnog karaktera i
možemo reći spada u veštinu, u neku vrstu „umet-nosti u zanatu". Jedna od velikih zasluga koje je Rapaport stekao
je u tome što je iz velike i amorfne mase kvalitativne analize" uspeo da izdvoji verbalizaciju i da je dokumentovano
ponudi kao medijum pogodan za dijagnostičku procenu.
Govor kao sredstvo izražavanja mišljenja proučavan je u psihopatologiji u vezi sa različitim oboljenjima, medu
kojima posebno poglavlje predstavlja shizofrenija. Psihoanalitičari su takode pokazivali interesovanje za govor, ali
ne toliko za formalni aspekt niti za stil, već za simboličku stranu i segmente u kojima „progovara nesvesno".
Analizirajući pažljivo doslovno vođene zapisnike ispitivanja sa VB skalom, Rapaport je uočio da se u pojedinim
grupama (kategorijama) poremećaja akumuliraju slične verbalne karakteristike. Očigledno je da govor nije neka
jednoobrazna navika, da je fonnalno u vezi sa vrstom psihopatološke devijacije i daje ta veza uslovljena načinom
mišljenja. Podvrgavajući pažljivoj analizi svaki pojedini subtest, Rapaport je pronalazio karakteristične primere
verbalizacije koje su kliničari lako prepoznavali kao reprezentativne za pojedine kategorije kliničke populacije. Evo
nekoliko primera:
„Koliko je rastojanje od Pariza do Njujorka? Pojma nemam, nikad nisam išao tim putem" (adolescentna psihopatija).
„Koliko ima stanovnika SAD? Broj stanovnika je deset hiljada" (involutivna depresija, QI95).
„Šta izaziva nadimanje testa? Nešto se dešava u bakteriološkom kontekstu. Kad se zagreju, molekuli postaju aktivni
i izazivaju na rastenje" (shizofrenija).
Analiza verbalizacije obuhvata stil, sintaksu a posebno izbor pojedinih reci. Verbalizacija je onaj govor koji ostaje
zabeležen u dijagnostičkom protokolu. To je samo jedan aspekt govora, ali i on je sasvim pogodan za
„mikroanalizu". Moglo bi se reći da je Rapaport u neku ruku samo proširio klasičnu psihopatološku (patografsku)
analizu govora s područja psihoza i na ostale oblike mentalne patologije. Rapaport je pri tome ukazao na velike
mogućnosti koje doslovno vo272
đeni protokol ispitivanja pniža dijaguostičaru. Histerične osobe imaju veomakon-vencionalan rečnik, dok je sam
govor propraćen verbalnim dramatizacijama (oh, jao, vidi sad). Pored toga, histerici naginju moraliziranju, stoje
posebno vidljivo u odgovorima na informacijama, shvatanju i sličnostima. Opsesivno kompulzivni imaju bogatiji,
individualizovaniji rečnik koji upotrebljavaju brižljivo. Opsesivni podvlače svoju obaveštenost, znaju i pokazuju
više nego što se zadatkom od njih traži. Za razliku od moralizatorskog stava histerika, opsesivni su pretenciozni ili
patetični. U iznošenju mišljenja ili stava, na šta ih pojedini zadaci stimuliraju, histerici su bez dvoumljenja odlučni.
Nasuprot njima, opsesivni uzdržavaju svoja osećanja pri zauzimanju stava, radije se izjašnjavaju intelektualizirano.
Njihova ocena je uzdržana, a često i neodlučna, pa se sve završava iznošenjem dve ih više alternative. Na sličan
način Rapaport je uopštio karakteristike verbalizacije i drugih kliničkih grupa kao što su shizofrena grupa (simpleks,
hebefrenija, kata-tonija i paranoidna kao i Y\\CWA mU), pieMuioltena grupa i\\ u našoj terminologiji granični
slučajevi sa dve podgrupe, inhibirana i hiperideaciona, depresivna grupa (neurotična i psihotična podgrupa), i
paranoidna stanja (epizodične paranoidne dekompenzacije i paranoidni karakteri). Od takozvanih psihopatija
obrađena je samo grupa narcističkog karaktera.
Vrednost ovih zapažanja, kao i tehnike analize verbalizacije, u tome je što olakšavaju dijagnostičku kategorizaciju.
Kada su ostali podaci nespecifični i ostavljaju dijagnostičara u neizvesnosti, analiza verbalizacije može da pruži
podatke koji će pomoći donošenje odluke. Osim toga, analizom verbalizacije može se odrediti način mišljenja, što
vodi ka procenjivanju postojanja ili nepostojanja gubitka efikasnosti. Ovaj pristup se opravdava argumentom da OI
ne pomaže kliničaru u produbljivanju dijagnostičkog zahvata, tim pre što su razlike u QI vrlo velike unutar svake
grupe, a često neznatne između grupa. Grupne razlike QI, ukoliko su dokazane, ne doprinose razjašnjavanju
pojedinačnog slučaja. Osim toga, iz QI se ne može saznati da li je mišljenje očuvano ili nije, a bez tog podatka je i
sam QI, bar kod psihopatološki izmenjenih osoba sporan. Analiza verbalizacije bi mogla da se svrsta u ekspresivne
metode, ali to je sporedno. Bitno je daje Rapaport demonstrirao mogućnost primene takvog postupka u obradi
podataka sakupljenih regularnom primenom VB skale inteligencije.
PATOLOŠKI I NORMALNI GUBITAK EFIKASNOSTI
Pad efikasnosti može se odrediti ako su ispunjeni određeni uslovi. Načelno je najbolje određivati efikasnost
upoređenjem aktuelnog učinka na testu inteligencije sa merom kapaciteta. Takav način je za sada neostvarljiv, iz
prostog razloga što nemamo tehniku koja bi adekvatno izmerila kapacitet. Druga je mogućnost da se aktuelni učinak
upoređuje sa učinkom koji je ostvaren pod optimalno povoljnim uslovima. Takav postupak je tehnički izvodljiv čak
i sa Wech-slerovom skalom, zato što ova ima paralelnu seriju (VB forma l i forma 2). Međutim, to ipak ne možemo
smatrati dovoljno praktičnom tehnikom. Razlog je taj što ispitanici koji dolaze na psihodijagnostičku eksploraciju,
nemaju prethodnu procenu koja je obavljena pod „optimalno povoljnim uslovima". Ako je nemaju
ISPsihodijagnoslika
273
od ranije, a to je pravilo, onda im ih ne možemo ni stvoriti u situaciji kada su primorani da traže psihološku ili
psihijatrijsku pomoć. Prema tome je ideja u celini samo jedan, spekulativni projekt. Treći način procene
intelektualne efikasnosti zasniva se na unakrsnom uporedivanju učinaka između subtestova iste skale (VB ili VAIS)
ili između raznih testova primenjenih baterijski u eksploraciji jedne osobe. Ovaj način je poznat kao skater ili profilanaliza i ima nesumnjive vred-nosti, pogotovo ako je dopunjen određenim oblicima kvalitativne analize, ako je
ispitanik iz dobro proučene kliničko-nozološke grupe i ako je procenjivač vrstan stručnjak sa notom umetničke
kreativnosti. No, međutim, profil-analiza je na klizavom terenu jer ne može da se osloni na čvršće, statistički
dokazane obrasce koji su sigurno diskriminativni. Velika snaga uverljivosti u odnosu na dinamiku individualnog
slučaja oslanja se na „rahitičnu nogu" nomotetske verifikacije. Samim tim je sporno čemu služi kvantifikacija profilanalize. Unakrsno upoređe-nje različitih testova, odnosno procena inteligencije i procena efikasnosti putem uzorka
različitih tehnika ne može biti dovoljno pouzdan postupak, mada je za većinu kliničara taj put uverljiv i predstavlja
metod izbora, zato što se tolerišu krajnje proizvoljni kriterijumi. Nema osnove pretpostavka da se u individualnom
slučaju mogu razlikovati normalni ispitanici od poremećenih i bolesnih na osnovu intertestovnih varijacija. Kako
god da krenemo, nikako ne možemo zameniti idio-grafski i nomotetički pristup i ne možemo eliminisati jedan
hipertrofiranjem drugog. Uzalud produbljivanje ipsativnih i kvalitativnih postupaka za očuvanost intelektualne
efikasnosti ako nemamo pouzdanih normi, ako nemamo jasne opšte konstrukte i ako nismo verifikovali konstrukte,
instrumente i norme.
Wechsler je povukao oštru granicu između dva moguća značenja testovnog učinka, kao mere inteligencije i kao
mere efikasnosti. Globalni testovni učinak dobija značenje zavisno od izbora kriterijuma. Jedan je kriterijum
promenljiv, kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast, a kod Wechslera dobni prošek. Drugi je kriterijum
jedna konstanta, kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast 16 godina, dakle gornja granica razvoja, koja
automatski pripada svakom ispitaniku starijem od 16 godina, ili referentna grupa maksimalnog dometa na
Wechslerovoj skali. U razmatranju ove dvostrukosti Wechsler je stao na stanovište daje varijabilni kriterijum
odrednica inteligencije a konstantni mera neke vrste „intelektualne radne sposobnosti" odnosno efikasnosti.
Opredeljenost za varijabilni kriterijum proizilazi iz definicije po kojoj je inteligencija pojedinca merljiva prema
prošeku učinka vršnjaka na istom testu. Ova definicija traži da prihvatimo sledeće dve pretpostavke:
1. Daje inteligencija pojedinca, tokom života, relativno stalna veličina,
2. Da se sa godinama inteligencija menja po jednoj zvonastoj putanji.
Prva pretpostavka je obuhvaćena i definicijom koeficijenta inteligencije. Mada je pitanje konstantnosti inteligencije
dosta sporno, ono je ipak prihvaćeno uz priznavanje mogućnosti skokova. Ostvarenje jedne, makar i relativno
konstantne mere moguće, je samo ako se prihvati dobni prošek kao kriterijum. Prema tome, osoba normalne
inteligencije je ona koja zadržava tokom celog života istu distancu prema prošeku svoje dobne grupe, a QI je u
opsegu jedne standardne devijacije.
274
Pošto je QI mera te relacije ili odstupanja od prošeka, ona je prihvatljiva kao individualna konstanta. Druga
postavka je da se sa godinama inteligencija menja, pre svega u pogledu količine učinka, te da svaki dobni uzorak
ima različiti prošek. Kada se prošek testovnih učinaka svih dobnih grupa, od 16 do 70 godina, poreda, onda se
dobija krivulja sa profilom oblog talasa koja ima kratak i relativno strm uspon, nešto dužu oblu zaravan i dugu
opadajuću stranu. Binetov QI pretpostavlja daje odnos između inteligencije i sazrevanja konstantan, dok Wechslerov
QI samo odražava empirijski verifikovan odnos. Krivulja standardizacionog uzorka VB skale i VAIS nije istovetna,
ali je to za koncept QI nebitno.
Zbirni učinak na Wechslerovim skalama kazuje nam da li je ispitanik proseč-ne inteligencije, ili je ispod ili iznad
prošeka, koliko iznosi odstupanje od prošeka i dozvoljava pretpostavku daje „tako bilo i biće". Međutim, ta procena
nezavisno od toga da li je iskazana kvantitativno, kao QI ili kvalitativno, kao klasifikacioni sud, ostavlja bez
odgovora pitanje: šta je ispitanik stvarno u stanju da razume, uradi ili uvidi u socijalnim relacijama. Ova
„neizvesnost" prati testovnu dijagnozu zbog toga što je ona spoj protivurečnosti. Naime, isti zbirni učinak na Wechslerovim skalama ima različito dijagnostičko određenje zavisno od starosti ispitanika, odnosno od prošeka njegove
dobne grupe kao kriterijuma. Isti zbir učinka na skali ocenjuje se kao nedovoljan ako je ispitanik mlađi, a dovoljan
ako je stariji. Čovek u šestoj deceniji života prema dostignuću na skali ocenjen je kao osoba normalne inteligencije,
ali bi sa istim učinkom kao dvadesetogodišnjak bio razvrstan kao ispodprosečno inteligentan. Wechslerov postupak
sankcioniše u merenju inteligencije relativizam. Starost se bonificira.
Wechslerov QI je devijacioni skor, mera učinka na testu određena biološkim shvatanjem inteligencije i proveren sa
tri aspekta, preko racionalnog mišljenja, svrsishodnog delanja i pravilne socijalne orijentacije. Devijacioni skor je
individualna mera inteligencije i zato je odlučujuće da zaista bude konstanta što je ostvarljivo samo ako se usvoji
dobni prošek kao kriterijum. Razmišljajući o Wechslerovom izboru, možemo postaviti pitanje, šta bi se desilo kad
bismo standardizaciju protegli do maksimalne granice ljudskog života, na ispitanike starije od 150 godina? Pošto se
testovni učinak starijih neprekidno smanjuje, a definicija devijacionog skora zadržava, onda bi vrlo stari ljudi sa
svega nekoliko tačnih odgovora bili svrstani kao pojedinci „normalne inteligencije". Rešenje koje je Wechsler našao
postaje besmisleno u slučaju veoma starih ljudi. Iz tog razloga testovna procena inteligencije starijih ispitanika, bez
obzira na Wechslerovu diho-tomiju „inteligencije" i „efikasnosti", mora se zasnivati na devijacionom skoru prema
oba kriterijuma.
Kvalitativna, odnosno klasifikaciona dijagnoza puteni Wechslerove skale je isto tako relativna kao što je relativna i
medicinska dijagnoza, ©soba stara 70 godina može da ima normalnu inteligenciju i normalne ečuvane srce, ali u oba
slučaja „normalnost" podrazumeva daje to u „odnosu na vršnjake". Usled toga što je suština kvalifikacije
normalnosti u oba slučaja statistička, ona podrazumeva da normalnost uključuje i ograničenja, nemogućnost, pa i
izvesne propadanje. Koeficijent inteligencije ne kazuje nam ništa izvan dobnih granica. Wechsler je pomišljao da
ovu ograničenost prevaziđe određivanjem jednog opšteg prošeka za
275
sve, bez razlike na godine, prema kojem bi se odmeravala „apsolutna" inteligencija. To rešenje je ipak odbacio kao
artificijelno. Umesto njega je uveo jednu modifikaciju Binetove ideje, po kojoj kao kriterijum koristimo dobnu
grupu sa najvišim dometom inteligencije. U standardizacionom uzorku VB skale najviši testovni učinak postigle su
dobne grupe između 20 i 24 godine. U standardizacionom uzorku za VAIS vrhunski prosečni testovni učinak
raspoređen je šire, između dobne grupe od 24 i 34 godine. Devijacioni skor pojedinca u odnosu na ovaj fiksirani
kriterijum Wechsler je nazvao koeficijent efikasnosti, ili QE, za razliku od koeficijenta inteligencije, QI. Teorijski
inteligencija ostaje relativno stalna, a efikasnost neprekidno opada sa godinama.
Nedostatak koeficijenta efikasnosti je u tome što je sam naziv ostao nejasan. Doduše, VVechsler je uspeo da izbegne
zaključak koji mu se nametao da inteligencija opada sa godinama. Umesto toga on je „podmetnuo" efikasnost kao
termin koji označava deterioracioni efekat starenja. Pitanje je koliko smo zaista uvereni u to daje razlika između
inteligencije 24-godišnjeg čoveka i 65-godišnjaka, u stvari, samo razlika u „efikasnosti". Drugi nedostatak
VVechslerovog rešenja je taj što njegova mera efikasnosti zavisi od inteligencije umesto daje nezavisna. Naime,
stoje inteligencija starije osobe viša, to je i koeficijent efikasnosti viši, i obrnuto. Iz toga sledi da su osobe veće
inteligencije uvek efikasnije, a niže inteligencije neefika-snije od prošeka. Ono što ne možemo saznati ovim putem
jeste procena efikasnosti u odnosu na sopstveni kapacitet. Međutim, u kliničkom radu za nas je daleko važnije da
odredimo očuvanost ili efikasnost u odnosu na sopstvenu inteligenciju nego u odnosu na kriterijum „najpametnijeg
godišta".
NORMALNI TOK PROPADANJA SPOSOBNOSTI
U individualnom kliničkom radu problem se često javlja u formi pitanja: na koji način se odražavaju anksioznost,
nesvesni konflikti i poremećaji ega na mišljenje i inteligenciju. Pri tome se gubi iz vida da i drugi, daleko robustniji
opštiji činioci, kao što je starenje, mogu uticati na učinak i testovne pokazatelje mišljenja i inteligencije. Koliki je
udeo emocionalnih poremećaja, a koliki je udeo normalnog opadanja sposobnosti nije moguće zasad tačno odmeriti
ni načelno ni u individualnom slučaju. Samim tim je posao kliničara rizičniji, a procena više kvalitativna.
Istraživanja razvoja inteligencije od prvih godina života do kasne starosti uglavnom potvrđuju razumsku predstavu o
životnom ciklusu. Međutim, bolje kon-trolisani naučni pristup je zaslužan i za neke ispravke i neprijatna otkrića, kao
što je nalaz o brzom dostizanju plafona razvoja inteligencije i nalaz o relativno ranom početku opadanja
inteligencije. Ova otkrića o razvoju inteligencije vrlo su značajna, ali po svemu sudeći nisu baš „čista kao suza". Ima
činjenica kojima se može dokazivati da se neke sposobnosti, veštine i snalaženja postepeno povećavaju i posle
dostizanja kritičnih dobnih granica, bar kod izvesnog broja ljudi. Takođe se dokazuje da ritam opadanja sposobnosti
nije ravnomeran, već naprotiv, da zavisi od angažovanosti, motivacije, pa i profesije. Ove protivurečnosti se
pokušavaju razrešiti uvođenjem dvostrukog koncepta inteligencije. Cattell i Horn (1963) razvi276
li su teoriju o „fluidnoj" i „kristaliziranoj" inteligenciji. Fluidna inteligencija je ona prava, prirodna opšta sposobnost
koja se u pogledu razvoja relativno brzo penje do maksimuma. To je otprilike 16 godina. Kristalizovana
inteligencija se realizuje u skladu sa kulturom, učenjem, motivacijom i profesijom. Ona se razvija sporije, ali duže
nego fluidna inteligencija. Ovakvo razmišljanje olakšava teorijsko objedinjavanje nepodudarnih podataka, ali u
formi kakva je danas ova dualistička teorija ne skida teret sa pleća kliničara. Bilo bi dobro da imamo podesne instrumente za procenu „fluidne" ili „biološke inteligencije" (Halstead) ali nemamo. Stojimo pred problemom da
omnibus-testovima unitarneg koncepta inteligencije određujemo očuvanost ili pad jedne mešavine.
Jedno od ključnih pitanja odnosi se na to kada počinje prirodno, nonnalno opadanje inteligencije? Wechsler se
poziva na rezultate standardizacionih uzoraka putem čijih prosečnih testovnih učinaka zaključuje da već posle 24
godine krivulja počinje da se spušta. Kao jak argument u prilog testovnim dokazima Wechsler navodi krivulju
prosečne težine moždane mase. Na toj krivulji prikazane su paralelno, na istoj dobnoj skali, prosečne težine
moždane mase i prosečni testovni učinci. Te dve krivulje su skoro paralelne. Iz toga Wechsler izvodi zaključak da
njegova skala meri nešto što je blisko biološkoj inteligenciji i da inteligencija počinje da opada već posle 24. godine.
Opadanje je, doduše, isprva jedva primet-no, ali se kasnije ubrzava. Prihvatanje takvog zaključka nije lako, jer se
moramo suočiti sa dve važne činjenice. Prva je činjenica da je granica porasta odnosno početak opadanja
inteligencije na novom uzorku za VAIS pomerena ka starijim dobnim grupama. Na uzorku iz 1939. godine opadanje
počinje posle 24. godine, a na uzorku iz 1955. godine posle 29. godine. Druga je činjenica da su u oba uzorka mlađi
školovaniji nego stariji. Ako povežemo te dve činjenice, onda nam se nameće jedan robustan faktor koji je
VVechsler zanemario, a to je obrazovanje. Drugim recima, zaobilaženje udela obrazovanja u testovnom učinku
pogotovo na skali koja ne diferencira „fluidnu" i „kristaliziranu" inteligenciju, nije moguće.
Nesporazumi o značenju krivulje dobnih prošeka na testu inteligencije ne mogu se razrešiti debatom i potezanjem
boljih argumenata. To znači da su nam potrebni drugi, pogodniji podaci i drugačiji metodološki pristup. Pitanje
razvoja inteligencije ne može se resiti do kraja merenjem uzoraka raznih dobnih grupa. Možda ćemo više saznati
longitudinalnim (prospektivnim) studijama, retestira-njem istih ljudi u sukcesivnim fazama života. Na ovaj način je
moguće izbeći nekontrolisano uplitanje niza poznatih i nepoznatih činilaca koji karakterišu različite ljude u
različitim uzorcima dobnih grupa. Nema logičkog opravdanja da se sve razlike redukuju na godine života. Sa
longitudinalnim studijama „kroz ceo život" dobijamo jednoznačnije rezultate. Takvih studija ima popriličan broj. Još
od Termanovih longitudinalnih istraživanja javljaju se radovi u kojima isti istraživač, određenom vrstom
instrumenata ispituje iste osobe kroz period od deset do četrdeset godina. Od savremenih istraživanja ove vrste
rađene Wechslerovim skalama, ističe se studija Bayleyeve (1955). Ona je pratila intelektualni razvoj pedeset osoba
od rođenja do 36. godine života. Na temelju dobijenih podataka Bayleyeva je osporila dve bazične postavke o
razvoju inteligencije. Ona je osporila postavku o opadanju inteligencije posle dvadesete godine. Naime, testovni
učinak njene
277
grupe ispitanika nije se smanjivao ni u 36. godini. Razlika između Wechslera i Bayleyeve najbolje se vidi na
sledećim grafikonima:
GRAFIKON 3.
Krivulja intelektualnog razvoja iste osobe
Uzdužni preseci u 19, 50,i 61. godini
Armijski alfa test
As standardnih skorova
1919
1950
1961
GRAFIKON 4.
Krivulja intelektualnog razvoja u komparaciji dve vrste studija
Poprečni presek
60 55 50
As štand, skorova
Uzdužni presek (studija praćenja)
60 55 50 45
30 10 50 60 70
30 40
50
60 70
Ispitivanje je obavljeno baterijom primarnih mentalnih sposobnosti. Krivulje
predstavljaju skorove za prostorni faktor (puna linija), faktor rezonovanja
(crtice) i verbalni faktor (tačkice).
Bayleyeva je takode osporila postavku o inteligenciji kao individualnoj konstanti. Po tom shvatanju individua
zadržava tokom celog života isti relativni položaj medu svojim vršnjacima. Ona smatra da to nije tačno i da se
relativni položaj može promeniti i da se faktički i menja. Naravno, misli se na poboljšanje jer su pojave pogoršanja i
pada već odavno poznate u psihopatologiji.
KOEFICIJENT DETERIORACIJE
Prosečni učinak dobnih grupa sve više opada na Wechslerovim skalama, iz čega je izveden zaključak da
inteligencija počinje da se gubi čim je dostigla najviši
278
domet, da je tempo propadanja progresivan i da je najvažniji činilac razvoja inteligencije biološki. Ove svoje
zaključke Wechsler je dopunio posmatranjem krivulje svih pojedinačnih subtestova svojih skala. Osnovna
karakteristika upored-nih putanja subtestova jeste pojava rasipanja. Tempo razvoja subtestova je neujednačen. Mada
se kod svih zapaža faza uspona, kraći ili duži plato i faza opadanja, kod jednih je spuštanje ranije, a kod drugih
kasnije. Ova pojava je navela Wech-slera da zaključi daje propadanje inteligencije diferencijalno i da se testovi
mogu podeliti, zavisno od aspekta koji zahtevaju, na otporne (sporo propadajuće) i na neotporne (brzo propadajuće).
Sve to zajedno ukazuje na to da se generacijske razlike u inteligenciji ne svode samo na količinu. Usled
diferencijalnog uticaja dete-rioracije, struktura inteligencije se takođe menja sa godinama, pogotovo u silaznoj fazi.
Osnovna odlika nekih testova uključenih u Wechslerove skale je neotpornost prema bliže neodređenim
destruktivnim dejstvima, bila ona vezana za starenje ili patološke pojave kao što su moždana oštećenja ili psihoze.
Nije sasvim jasno zašto neki testovi odolevaju, a drugi podležu tim uticajima. Ostajući na samoj konstataciji stanja,
Wechsler je utvrdio da postoji određena granica do koje se razlike između otpornih i neotpornih moraju prihvatiti
kao normalne ili neindikativne. Razlike koje su veće od te empirijski utvrđene kriterijske vrednosti već ukazuju na
prisutnost destruktivnih dejstava na mišljenje i na inteligenciju. Ovaj metod utvrđivanja gubitka sposobnosti (ako je
pad trajan) ili gubitka efikasnosti (ako je pad prolazan) naziva se diferencijalni učinak. S obzirom na to da se ova
mera može odrediti na osnovu standardnih skorova subtestova po određenoj fonnuli i da se dobija kao nusprodukt
testiranja, a uz to na jedan mehanički (objektivan), statički način, metoda izračunavanja „koeficijenta deterioracije"
je naišla na široku pri-menu u psihodijagnostici.
Slaba strana ideje o merenju propadanja inteligencije preko koeficijenta deterioracije je u tome što je performansgrupa testova u celini bila podložnija gubicima. Na taj način se podela na otporne i neotporne praktično izjednačila
sa podelom subtestova na verbalnu i neverbalnu skalu. To izjednačenje, u stvari, poništava vrednost čitavog otkrića
iz tog razloga što su asimetrični rezultati na ove dve skale normalni. Kod ljudi sa prevagom performans-skale pojava
deterioracije ne bi se mogla prepoznati jer bi se, pod uticajem destruktivnog procesa, obe skale izjednačile ili
zamenile prevagu uz malu razliku. Suprotno ovome, one osobe koje iz čitavog niza razloga imaju viši učinak na
verbalnoj skali, što je čest slučaj kod veoma inteligentnih, automatski bi se svrstale u sumnjive na intelektualno oštećenje. Izlaz iz tog ćorsokaka nađen je u izjednačavanju broja verbalnih i neverbalnih testova u grupi otpornih i
neotpornih.
Grupa otpornih testova:
VB FORMA l
VAIS
informacije (ili rečnik)
rečnik
shvatanje
informacije
sklapanje figura
sklapanje figura
nedostaci na slikama
nedostaci na slikama
279
Grupa neotpornih testova:
ponavljanje brojeva
sličnosti
šifre
Kohsov mozaik
ponavljanje brojeva
aritmetika
šifre
Kohsov mozaik
Koeficijent deterioracije je, u stvari, procenat koji se dobija sumiranjem standardnih skorova u grupi otpornih i
neotpornih i obračunavanjem po sledećoj formuli:
(otporni) - (neotporni) _
(otporni)
Gubitak od 20 i više procenata ukazuje na opadanje ili oštećenje inteligencije bez specifikacije uzroka. VVechsler je
do kraja ostao uveren u praktičnu vrednost procene diferencijalnog učinka, uprkos pretežno negativnim rezultatima
valida-cionih istraživanja. Korelacija ovog indeksa sa drugim većinom je niska. Pored toga, nije nađeno
zadovoljavajuće objašnjenje za negativne indekse deterioracije. Zbog svega toga, nameće se zaključak, uprkos
velikoj privlačnosti ideje i jednostavnosti postupka, ova mera nije izdržala test realnosti. Naravno, kao i svaku drugu
meru, tako i ovu možemo popraviti u tom smislu da zahvati više sumnjivih ili da identifikujemo deteriorirane sa
većom sigurnošću. Međutim, u nedostatku teorijskog objašnjenja ove korekcije povećavaju rizik.
PROCENA PROPADANJA JE IZBOR
Klinička procena je uopšte uzev pristrasna u tom smislu što je orijentisana na otkrivanje i „merenje" gubitka ili
rastrojstva. I ovde smo se bavili pitanjem procene gubitka efikasnosti mada je pitanje moglo da se formuliše i
pozitivno. Netačno je da u kliničkoj praksi nema potrebe za ocenom pozitivnih potencijala. Na primer, u
psihodijagnostičkoj proceni podobnosti za psihoterapiju potrebno je oceniti baš pozitivne potencijale. Složićemo se
dakle da je poželjno ispitati i proceniti i očuvanost i gubitak efikasnosti ili inteligencije. Problem se javlja u vezi sa
realizacijom, jer nijedan psihološki test ne dokazuje jasno i nedvosmisleno, nijedno od ta dva stanja. Svi u praksi
korišćeni instrumenti, neki više neki manje, daju podatke koji se mogu interpretirati kao potvrda očuvanosti ili
opadanja efikasnosti. Međutim, svaka takva interpretacija, bez obzira na vrstu testa, može biti i tačna i netačna.
Greške u dijagnostičkoj proceni mogu biti dvojake: greške tipa netačne potvrde stanja koje istražujemo („falš
pozitiv") ili greške tipa netačne negacije („falš negativ"). Za primer uzimamo četiri slučaja koja su testirana VB
skalom.
Klinička dijagnoza
1. normalan
2. moždano oštećenje
3. normalan
4. moždano oštećenje
Testovna procena
očuvana inteligencija očuvana inteligencija oštećena inteligencija oštećena inteligencija
Valjanost
T FP
FN T
280
Svaki test ili skala apriori se podešava na takav način koji predstavlja optimalno rešenje između dva međusobno
isključiva zahteva da se obuhvate svi slučajevi sa određenim osobinama, ma koliko intenzitet osobina bio slab, a da
se ne obuhvati nijedan slučaj koji nema kritične osobine. Ukratko, instrumenti su podešeni da ostvare najpovoljniji
razmer između širine obuhvata i čistoće obuhvata. Svi naši instrumenti su jednostrani i zavise od izabranih
kriterijuma. Pri izboru kriterijuma unapred se određuje koja je greška nepovoljnija. I skale inteligencije mogu biti
„lake" ili „teške", što ukazuje da su podešene da daju više tačnih klasifikacija na jednom kraju dihotomije, a više
grešaka na drugom kraju. VB skala je „lak" test inteligencije. Na njoj je klasifikacija nižih nivoa tačnija, a viših
nivoa nepouzdanija. Kod Domino-testa je obrnut slučaj. Skoro sve skale inteligencije daju više netačnih klasifikacija
moždano oštećenih nego tačnih klasifikacija. Lak test, kao što je VB skala, daje više grešaka tipa „falš negativ" kada
se primenjuje u ispitivanju ispodprosečnih po inteligenciji, dok teži test daje više grešaka tipa „falš pozitiv". Na
takvoj populaciji VB skala će znatan broj mentalno zaostalih razvrstati u nešto viši nivo inteligencije, dok Dominotest razvrstava više osoba u niži nivo nego što je opravdano.
Posebno konstruisani testovi sa specifičnom namenom podešavaju se da obuhvate sve slučajeve sa određenim
karakteristikama. Pri tome se posebna pažnja obraća na to da indikatori budu što „čistiji" ili što reprezentativniji.
Svaki standard-izovani instrument se podešava da greši na strani koja je manje važna za datu svrhu. Ako nam je cilj
da identifikujemo u kliničkoj populaciji, samo na osnovu psihodijagnostičkog instrumenta, sve slučajeve sa
moždanim oštećenjem, onda ćemo primeniti jedan veoma širok program indikatora. Na taj način povećavamo
mogućnost da identifikujemo sve moždano oštećene osobe koje ispoljavaju makar i najmanji broj indikatora i
najređu vrstu simptoma. Ovaj potez daje nam najviše mogućnosti da „niko ne promakne" i smanjenje grešaka „falš
negativa". Sa druge strane, i srazmerno prenaprezanju kriterijuma povećavamo opasnost da našom „dijagnostičkom
racijom" pohvatamo i krive i prave. To znači daje cena izbora „niko neće promaći" plaćena velikim udelom greške
tipa „falš pozitiva" u ukupnom bilansu.
Izbor povoljnije greške, jer one su neizbežne na sadašnjem nivou razvoja, nauke i dijagnostike, zavisi takođe i od
populacije bolesnika. Ima institucija čija je populacija veoma heterogena. Ako su „uzorci" odnosno kategorije
bolesnika u toj populaciji relativno ravnomeme, onda je primena psihodijagnostičkih tehnika i kliničke baterije
potpuno opravdana. Međutim, ako je populacija bolesnika homogena, kao što je slučaj u mnogim specijalizovanim i
super specijalizovanim ustanovama, onda je korišćenje testova za klasifikaciju slučajeva skoro izlišno. Ako je,
pretpostavimo, populacija jedne specijalizovane institucije za lečenje alkoholičara homogena u 98 posto slučajeva,
jer su skoro svi pacijenti alkoholičari, što je i bio uslov da budu upućeni i primljeni u tu ustanovu, onda je
besmisleno pri-menjivati neki test za identifikovanje alkoholičara na toj populaciji. Razlog nije samo to što bi takva
primena instrumenata bila praktično validaciona studija. Daleko je jači argument da test koji postiže 80 posto tačnih
klasifikacija ili čak 90 posto, što je već izvanredan uspeh ne može povećati procenat tačnih klasifikacija
281
u populaciji koja je 98 posto homogena. Kada bi svakog ko je upućen u tu ustanovu na osnovu uobičajenih
prethodnih provera putem istih kanala automatski dijagnozirali kao alkoholičara, uspeh bi bio veći nego što može da
postigne vrlo dobar test. Automatska dijagnoza bila bi tačna u 98 posto slučajeva, a testovna samo u 90 posto.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI NEUROTIČARA
Grupno testiranje je nesumnjivo daleko ekonomičnije od individualnog, ali je kliničko ispitivanje, po definiciji
individualno. Osnovni razlog kojim se takva neekonomična eksploracija opravdava je taj da „klinički slučajevi" ne
mogu biti dovoljno efikasni ako nemaju dovoljno kontakta sa ispitivačem. Drugi razlog je taj što individualno
ispitivanje omogućava bolje poznavanje promašaja, zbog pada efikasnosti, od „običnog" promašaja. Dijagnostičko
utvrđivanje neefikasnosti omogućava nam ispravku mehaničke testovne ocene, kao i donošenje klasifika-cione
pretpostavke.
Kliničke činjenice nedvosmisleno ukazuju na to da se neurotičan žale na raznolike i mnogobrojne smetnje u
rešavanju problema. Teorije o neurozama takode prihvataju žalbe neurotičara kao činjenice i daju određena
tumačenja porekla i mehanizma. Iskustva psihodijagnostičara u radu sa neurotičarima takode se slažu sa opštom
ocenom da neurotičan imaju veće ili manje smetnje i da ove mogu da dovedu do privremenih ili ponovljenih
neuspeha na testovima. Iz svega ovoga nameće se zaključak da nesvesni konflikti, emocionalne napetosti i pojačana
anksioznost uslovljavaju parcijalno sniženje učinka na testovima inteligencije, a po svoj prilici i na ostalim
testovima (na primer projektivnim).
U priručniku za VB skalu Wechsler je opisao tipičan profil neurotičara, dajući time podršku profil-analizi.
Oslanjajući se na ovaj autoritativan izvor, kliničari su decenijama pokušavali da opravdaju svoju veru u Wechslera,
u njegovu skalu i u validnost profil-analize. Sve do polovine pedesetih godina, dok je dijagnostička klasifikacija
smatrana za važnu predfazu terapije, ovi su pokušaji nastavljeni uprkos krajnje kontradiktornim rezultatima
validacionih studija. Neuspeh validacionih istraživanja objašnjen je nejasnoćom dijagnoze psihoneu-roza,
divergencijom kriterijuma i razlikama uzoraka u mnogim bitnim parametrima.
Rapaport (1945) razvija profil-analizu na drugačijim osnovama povezujući je sa ego-psihologijom. U empirijskoj
studiji u kojoj je proverio svoje ideje on je psihoneurotičare podelio u više podgrupa. Umesto da proverava
Wechslerovu ideju opšteg neurotičnog test-profila, on je opisivao profile histerije, opsesivno kompulzivnih,
depresivnih, anksioznih i mešovitih neurotičnih stanja. Diferencijalni pristup Rapaporta je ispravniji. To se nameće
iz njegovih nalaza, koji ukazuju da se histerici i opsesivno kompulzivni u mnogo čemu suprotno ponašaju, mada su i
jedni i drugi svrstani u psihoneuroze. Rapaport je uočio da histerici imaju niži verbalni QI nego neverbalni, dok je
kod opsesivnih obrnut odnos. Zatim, histerici imaju niži standardni skor na infonnacijama nego na shvatanju, dok je
kod opsesivnih obrnuto. Pitanje je zastoje to tako? VVechsler se nije upuštao u tumače282
nja, dok Rapaport smatra daje u razlozima suština razlika. Informacije su snižene kod histerije zbog toga što je
potiskivanje dominantni mehanizam odbrane. Potiskujući seksualne impulse histerici grubo potiskuju i druge
„infantilne" impulse kao što su Ijubopitljivost. Oni ostaju egocentrično uski, ne vezuju se za kulturu i ne angažuju se
u širinu. Nasuprot niima, opsesivni se zaštićuju izolacijom afekta i intelektualizacijom. To daje suprotne efekte, koji
se ogledaju u intelektualnoj Ijubopitljivosti, u sakupljanju znanja, u vezivanju za kulturu. Histerici daju daleko
manje odgovora na informacijama nego što priliči njihovom stepenu obrazovanja, dok opsesivni daju više nego što
od njih možemo očekivati. Oni se pomalo i razmeću, jer znaju da znaju. Na subtestu shvatanja histerici ispoljavaju
iznenađujuće snalaženje s obzirom na demonstraciju oskudne informisanosti. Oni probleme rešavaju jednostavno, u
skladu sa ustaljenim običajima i vrednovanjem. Ukoliko se konformističke rezonovanje više ponderira, a toga u
shvatanju ima dosta, utoliko je histerik uspešniji. Nasuprot njemu, opsesivni se slabo snalaze u shvatanjima. Umesto
prizemnog prakticizma histerika, koji na ovom subtestu donosi obilatu nagradu, opsesivni se upušta u
intelektualizaciju, u izlaganje različitih mogućnosti, gubeći se u alternativama. Bez obzira na bogatu informisanost,
opsesivni ispoljavaju klasičnu sliku pada efikasnosti upravo na onom subtestu koji najviše provocira njihove
mehanizme odbrane - intelektualizaciju. Umesto da rešavaju problem u racionalnom smislu, opsesivni se pokazuju
kao karikatura mislioca i zaglibljuju se u sam proces mišljenja. Rapaport smatra daje ovaj flagrantan pad efikasnosti
uslovljen bazičnom ambivalencijom opsesivne strukture. Skoro svi neurotičan, bez obzira na podvrstu, imaju slab
učinak na subtestovima ponavljanja brojeva i aritmetičkog rezonovanja. Oba ova subtesta dovode se u vezu sa
uključenošću u situaciju, u zadatak i u cilj ispitivanja, ukratko, u ,,sada i ovde". Taj specifičan deficit neurotičara dao
je povoda da se oba ova subtesta nazovu testovima efikasnosti. Njima su po indikativnosti slični subtest sklapanja
figura na performans-delu skale.
Svi pokušaji da se pouzdano identifikuju neurotičari na osnovu konfiguracije rezultata na Wechslerovim skalama
ostali su bez efekta. Međutim, profil-analiza je veoma branjena među kliničarima i zbog toga je napravljen nov
pokušaj ali sa drugim ciljem. Umesto da se određuje neurotičnost, koja je veoma neodređena kategorija, odabrana je
jedna od bitnih dinamičkih konstituenti neuroze, anksioznost. Prvi pokušaji nisu bili osobito ohrabrujući zato što su
se kontrolne studije završavale bez potvrde. Pokazalo se da profil na VB skali nije diskriminativan u odnosu na
opštu anksioznost (Shoben, 1950; Wamer, 1950). Sledeći pokušaji usmereni su na dokazivanje povezanosti profila
na VB skali sa dve vrste anksioznosti. Uvodi se kategorija „anksioznog stanja", koja odgovara reaktivnoj ili
situacionoj anksioznosti, i druga kategorija pod nazivom „crta anksioznosti", koja odgovara trajnom svojstvu koje je
relativno nezavisno od situacije ili provokacije. U skoro svim istraživanjima ovih konstrukata kao mera situacije
anksioznosti uziman je iskaz subjekta o tome kako se oseća, dok se kao mera crte anksioznosti koristi skala
manifestne anksioznosti (Tavlor, 1953). Iz mnogobrojnih studija posvećenih empirijskom istraživanju ove veoma
provokativne teme mogu se izvesti sledeći zaključci:
283
1. Veza opšte anksioznosti i inteligencije, merena Wechslerovim skalama, neznatna je. Međutim, korelacija je
negativna za grupe sa ispodproseč-nim nivoima inteligencije.
2. Nije nađen određeni profil koji odgovara anksioznosti. Međutim, pouzdano je utvrđeno da je subtest ponavljanja
brojeva osetljiv na pojavu situacione anksioznosti.
3. Nije utvrđen specifičan profil anksioznih ličnosti, odnosno crta anksioznosti. Pokazalo se da takve osobe, po
pravilu, podbacuju na onim testovima na kojima se učinak demonstrativno ocenjuje, kao što je, na primer,
aktiviranje štoperice. Diferencijalni učinak pod stresom je jedina pouzdano utvrđena karakteristika anksioznih
ličnosti na Wechslerovim skalama.
4. Somatizovana anksioznost odnosno zabrinutost za rad telesnih organa ispoljava se u otežanom rešavanju
subtesta sklapanja figura.
U celini gledano, postignuti rezultati potvrđuju vezu između ličnosti i inteligencije. Neuspeh vezivanja neurotičnosti
kao opšte kategorije za konfigu-ralnu analizu Wechslerovih skala najverovatnije pada na teret neujednačenosti kriterijuma dijagnoziranja neuroze u složenom sastavu izabranih grupa. Određeniji konstrukti o ličnosti imaju više
izgleda da se potvrde.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SOCIOPATA
Sa današnjeg stanovišta je začuđujuće koliko je klinička psihologija uložila napora da afirmiše krepelinovski
klasifikacioni sistem. Veći deo validacionih eksperimenata i istraživanja, do kraja šezdesetih godina, predstavlja
davanje podrške tom sistemu. To je činjeno uprkos mnogim negativnim ocenama i intimnim uverenjima koja su
dolazila do izražaja u verbalnoj komunikaciji i podrugljivim dosetkama kao što je definicija ,,da je psihopata osoba
koja mi se ne dopada". Među one grupe devijantnih osoba koje se mogu identifikovati i pomoću profila VB skale
Wechsler je ubrojao i adolescentnu psihopatiju. Kasnije, u priručniku za VAIS, on je zamenio taj izraz oznakom
„sociopatija", ali je zadržao ranije implikacije.
Najupadljivije odlike test-profila adolescentnih, muških sociopata jesu sniženi rezultati na informacijama (kao kod
histerija) i relativno povišenje na sređivanju slika (strip). Treća karakteristika sociopata je veći učinak na
performans--delu nego na verbalnom delu skale (takođe svojstveno histeričnim ličnostima). Za Wechslera je ostala
zagonetka zašto je rezultat na stripu povišen kod sociopata kada je po njegovom shvatanju sređivanje slika u niz test
socijalnog aspekta inteligencije? Ovu protivurečnost Wechsler je pokušao da prevaziđe interpretacijom da je
sociopatija defekt u akcionom a ne u perceptivnom aspektu socijalne inteligencije. Sociopati sasvim dobro uviđaju
karakter i značenje socijalnih relacija, kao i normalne osobe, ali ih iskorišćavaju bez skrupula manipulišući ljudima.
Međutim, on je morao da prizna da to nije uvek tako, da ima psihopata i sa defektnim socijalnim percepcijama. Na
kraju, on je svoju tezu ograničio na ado-lescentni uzrast i na muške ispitanike.
284
Dugo traganje za specifičnim test-profilom sociopatije završilo se bez rezultata. Jedino je nađeno da je performansskala iznad verbalne češće nego kod većine kontrolnih grupa. Međutim, ovaj nalaz ima ograničenu praktičnu
vrednost zbog velikih individualnih varijacija. Naravno, samo po sebi veći performans QI ne dokazuje, pa čak ni ne
nagoveštava, sociopatski karakter. Neuspeh u ovom pitanju ne predstavlja veliko iznenađenje. Definicija sociopatije
je nezadovoljavajuća i uz to preširoka. I ovaj promašaj potvrđuje da je besmisleno tražiti potvrdu između test-profila
Wechslerovih skala i širokih, slabo definisanih kategorija.
PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SHIZOFRENIČARA
Shizofrenija je oboljenje koje uporno izaziva gotovo sve kliničke discipline, uključujući i kliničku psihologiju, i
podstiče ih. O shizofreniji je mnogo pisano, ona je istraživana više nego bilo koja druga grupa mentalnih oboljenja.
Kao rezultat tih napora može se navesti daje shizofrenija detaljno opisana i daje prihvaćena jedna uprošćena
kategorizacija koja je više teorijska nego faktička. Podela shizofrenije na hebefreniju, simpleks, katatonu i
paranoidnu formu ima opravdanja samo u vrlo malom broju slučajeva koji, iz neobjašnjivih razloga, deluju kao da
su ,,iz knjige izašli". Svi ostali, a to znači većina takvih bolesnika pripada „mešanom" tipu, pri čemu se često
smenjuju čisti tipski oblici ponašanja.
Nevolja sa shizofrenijom nije samo u tome što je naziv širok, što obuhvata veoma različite kliničke slike bolesti i što
mnogi slučajevi ne odgovaraju definiciji, dok neki drugi koji bi odgovarali definiciji nisu tako raspoređeni. Postoje
velike razlike medu shvatanjima, kriterijumima za dijagnostiku, i naročito u interpretaciji etiologije i suštine ove
bolesti. Naravno, ima i takvih shvatanja da shizofrenija i nije bolest već samo reakcija na ponašanje ljudi prema
jedinki koja je „naprosto sasvim drugačija". Prema tome, suočeni smo sa jednom širokom kategorijom koja je
nominalno jedinstvena, ali faktički nije. Druga strana, koja je pozvana da leci, da poučava i da tumači ovakvo
ponašanje takođe je podeljena kriterijumima, načinom lečenja i teorijskim tumačenjem etiologije i suštine
shizofrenije. U praksi nije izuzetak da bolesnik dobije dijagnozu shizofrenije u jednoj ustanovi ili od jednog
psihijatra, a kroz neko vreme, u istom stanju ili u novoj fazi pogoršanja dobije drugu dijagnozu, u drugoj ustanovi ili
od drugog psihijatra. Sve to navodi na zaključak daje termin nejasan, preširok i daje dijagnoza nepouzdana.
Naravno, s obzirom na to nisu ispunjeni osnovni uslovi za pronalaženje jedinstvenog i specifičnog test-profila
shizofrenije na Wechslerovim skalama inteligencije.
U priručniku VB skale, kao i u stručnoj literaturi do šezdesetih godina, iznosi se „tipičan skater-profil" za
shizofrenije. Iznošenje takvog profila naišlo je isprva na dobar prijem među praktičarima. Razlozi poverenja
praktičara bili su višestruki. Pre svega, svaki doprinos dijagnostifikovanju shizofrenije bio je dobrodošao, jer se
prepoznavanje tih bolesnika, pogotovo ako su bili u početnoj fazi oboljenja ili sa nejasnom kliničkom slikom koja je
zbunjivala psihijatre, smatralo potvrdom stručne umešnosti. Zatim, shizofrenija je grupa oboljenja u kojoj su
poremećaji mišljenja raznovrsni, vrlo impresivni i ubedljivi. Tvrđenje da se shizofreni pore285
mećaj mišljenja odslikava na bateriji testova kao što su Wechslerove skale ima razumsku opravdanost. Uostalom,
praktičari su i sami mogli da se osvedoče da shizofreni bolesnici na različite načine „kvare" odgovore i daju jedan
svojstven „stil mišljenja" koji se, doduše, češće kvalitativno nego kvantitativno ispoljava. Najzad, VVechsler se
pozvao na Kraepelina i na njegovu postavku da se svako mentalno oboljenje na jedan poseban način ispoljava u
mišljenju. Ova je teza predstavljena kao preteča skater-profila.
Wechsler je medu prvima opisao „tipičan skater-profil" shizofreničara u priručniku za VB skalu (1939). Osnovne
karakteristike profila jesu prevaga verbalne skale nad neverbalnom, relativno povišenje u informacijama, sniženje u
aritmetici i sklapanju figura i, što je svojevrsno iznenađenje, pojava očuvanosti ili relativnog povišenja na
Kohsovom mozaik-testu. Ovaj test-profil je više puta empirijski proveravan, pa je zbog nezadovoljavajuće
validnosti ispravljan, dopunjavan, ali uglavnom bez trajnih efekata. Posebno je bio impresivan napor i način na koji
je Rapaport pokušao da obrazloži i prikaže test-profil shizofrenije. Doduše, on je već pošao od postavke da
shizofrenija nije jedinstvena kategorija, pa je svaku podgrupu zasebno izučavao, nastojeći da nađe za nju specifičnu
konfiguraciju sko-rova na VB skali. U tom okviru je posebno mesto pripalo jednom, na oko beznačajnom, subtestu,
ponavljanju brojeva. Rapaport je uočio da se kod mnogih shi-zofrenih bolesnika javljaju sledeće karakteristike:
1. Veliki rastur u rezultatima, bilo da se posmatra baterija ili subtest po sub-test. Shizofreni bolesnici imaju
upadljivo povišen unutarnji i među-testovni rastur.
2. Pad efikasnosti uz očuvanu bazičnu inteligenciju uočavamo na osnovu paradoksalno „povišenih" učinaka na
subtestu ponavljanje brojeva i Kohs-mozaiku.
3. Verbalizacija mišljenja shizofrenih bolesnika je vrlo osobena i tipična.
Metod diferencijalnog skatera nije se mogao potvrditi kao validan ni u odnosu na dijagnozu shizofrenije. To ne
dokazuje daje ideja pogrešna, niti daje metod loš. Iz ovih istraživanja proistekla je Hunt-Arnoffova skala (1955)
zapro-cenu shizofrene dezorganizacije mišljenja. Hunt i Arnoff su odustali od traganja za mitskim test-profilom
shizofrenije. Umesto toga oni su sastavili skalu koja se zasniva na odgovorima koji su dati na subtestovima verbalne
skale: rečniku, shvata-njima i sličnosti. Odabrani su odgovori koji imaju kvalitet dezorganizovanog mišljenja ili
bizarne verbalizacije. Odgovori su podcijeni u sedam stupnjevito poredanih klasa, od klase sa najslabije izraženom
dezorganizacijom do klase (sedmi stepen) sa najviše izraženom patološkom verbalizacijom. Ova skala je
zadovoljavajućih osobina. Jasno je da je ideja koju su sledili Hunt i Arnoff pri-menljivija od ideje diferencijalnog
skatera.
INTELEKTUALNA EFIKASNOST I LIČNOST
Neko je jednom napisao da su svi eksperimenti koji su izvedeni u fizici ili u psihologiji predstavljali samo
proveravanje određenih ideja. Iz dosadašnjeg razma286
tranja proizilazi da nismo u mogućnosti da procenimo efikasnost sa pozicije intelektualnog kapaciteta, iz
jednostavnog razloga što ne postoji praktično pri-menljiva mera kapaciteta. Sasvim je verovatno da će razvoj psihodijagnostike u skoroj budućnosti omogućiti da procenjujemo relaciju kapaciteta i aktuelne efikasnosti. Kada to bude
postignuto, biće ostvaren osnovni preduslov za praktičnu, kliničku primenu postupka. Takođe smo konstatovali da je
ideja o povezanosti diferencijalnog test-učinka sa krepelinovskom klasifikacijom mentalnih retardacija, devijacija i
oboljenja zapala u ćorsokak. Ovaj neuspeh ne predstavlja dokaz koji bi negirao pojavu promenljive efikasnosti ili
princip merenja te pojave. Izgleda da je ključno pitanje u ovoj stvari izbor adekvatnog konstrukta ili sistema
konstrukata. Prema onome stoje danas otkriveno, izgleda daje struktura ličnosti najpogodniji konstrukt pomoću
kojega možemo razumeti promene u konfiguraciji Wechslerovih skala.
Razmišljanjem o VB skali, nailazimo na pitanje šta bismo dobili kada bismo testiranje ponavljali kod istih osoba od
najmlađeg doba, kada je testiranje skalom Wechslerovog tipa već izvodljivo, pa do starosti? Jedno longitudinalno
ispitivanje između razvojnih promena ličnosti i testovnih diferencijalnih učinaka. Na žalost, takvih istraživanja nema
mnogo, ali je nešto ipak rađeno. U jednom istraživanju u Berkli centru za razvoj, koje je započeto 1929. god.,
testirano je šezdeset ijedno dete. Deca su isprva testirana svakih mesec dana sve do 15 meseci života. Zatim su
testirana tromesečno do treće godine života. Izveštaj o ovoj studiji dala je Bayleyeva (1968), kada su ispitanici imali
36 godina. Poslednjim testiranjem obuhvaćeno je 54 ispitanika. Testiranje u detinjstvu vršeno je razvojnim skalama,
u školskim godinama sa Binetovom skalom, a od adolescencije sa Wechslerovim skalama. Ova studija je, u
najkraćim crtama, pokazala daje intelektualni razvoj, meren primenjenim testovima, u vezi sa odnosom majki prema
deci. U tom pogledu Bayleyeva je konstatovala da postoje izvesne razlike u efektima ponašanja majki zavisno od
pola deteta. Kod ženske dece veći učinak su imale one ispitanice čije su majke razvijale samostalnost i koje nisu
suviše mazile svoju žensku decu. Gotovo je obrnut slučaj kod muške dece, kod koje toplina majke, pozitivan stav i
atmosfera ravnopravnih odnosa pozitivno utiču na intelektualni razvoj. U jednoj drugoj longitudinalnoj studiji
(Honzik) potvrđene su mnoge konstatacije do kojih je došla Bayleyeva. Povrh toga Honzik je našao da je
intelektualni razvoj dečaka u vezi i sa stavom majke prema očevom zanimanju kao i sa očevim zadovoljstvom
sopstvenim zanimanjem. Što se tiče subtestova, zapaženo je da je bliskost odnosa majke i deteta u posebnoj vezi sa
rezultatima na subtestu ponavljanja brojeva r =.52, informacijama i rečniku (oba .52). Međutim, takav blizak odnos
majke i ćerke doveo je do negativne korelacije na ovim subtestovima. Honzik je morao da zaključi da prevelika
bliskost majke i ćerke ometa razvoj verbalnih sposobnosti. Rezultati ovih studija, koje obiluju provokativnim
podacima, za sada su ograničeni na nekoliko zanimljivih zapažanja. Mada se može prihvatiti da je potvrđena veza
razvoja ličnosti i inteligencije, karakter te veze je teorijski neodređen.
Ideja o vezi konfiguracije test-učinka sa ličnošću ponovo je oživljena zahvaljujući jednom koliko upornom toliko i
inventivnom praktičaru iz SAD, Git287
tingeru. Svoje tridesetogodišnje kliničko iskustvo u dijagnostici Gittinger je postepeno pretvarao u jedan sistem
mini-teorije ličnosti zasnovane na relacijama između subtestovnih učinaka Wechslerovih skala. Ovaj istraživač nije
naklonjen senzacionalizmu i samoreklamiranju, što je prava retkost medu njegovim saple-menicima po profesiji. Do
sada on nije ništa publikovao i sve što je uradio kruži u formi šapirografisanih skripata. Uprkos ovoj skromnosti, on
je, bar koliko se indirektno može oceniti, učinio korak dalje odande dokle su stigli Wechsler, Rapaport i drugi
pregaoci na razvoju ideje o „diferencijalnom profilu"
Gittinger je dao jednu skicu strukture ličnosti koja obuhvata tri polarizovane dimenzije. Prva dimenzija je ,,E-I" ili
ekstemalizer odnosno internalizer. Osnovna mera ,,E-I" dimenzije ličnosti je devijacioni skor, koji se dobija iz
odnosa učinaka na subtestu ponavljanja brojeva prema „normalnom nivou". Druga dimenzija je ,,R-F" ili regulisan
odnosno fleksibilan. Osnovna mera ,,R- F" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu Kohsovog
mozaika i „nonnalnog nivoa". Treća dimenzija je ,,A-U" ili adaptivna odnosno unifonnna uloga. Osnovna mera ,,AU" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu strip i „normalnog nivoa". Gittinger je prihvatio
stanovište da svaki subtest na VB ili VAIS-u (VB fonna 2 ne dolazi u obzir) ima specifično mesto u izražavanju
strukture ličnosti. Ključni pojam u ovom delu sistema je „nonnalni nivo". Postoji veza između „nonnalnog nivoa" i
različitih načina obračunavanja prošeka ili referentne mere kod Rapaporta. Međutim, istraživanje „nonnalnog nivoa"
je kod Gittingera drugačije. Devijacioni skor, prema kome određujemo tri bazične dimenzije strukture ličnosti u
odnosu na „nonnalni nivo" može se izračunati samo na osnovu posebnih empirijskih tabela i nonni koje su izgradili
Gittinger i njegovi saradnici. Sa teorijske strane „nonnalni nivo" je blizak značenju pojma intelektualnog kapaciteta
ili fluidne inteligencije (Cattell i Horn) ili „biološke inteligencije" (Hal-stead).
U svom razvoju ličnost prolazi kroz tri stupnja. Prvi stupanj karakteriše ispoljavanje urođenih tendencija na, za tu
individuu, karakterističan način. Ovaj „primitivni" stupanj razvoja postepeno nailazi na otpor sredine, koja ga
primorava da promeni stil izražavanja i aktivnosti. „Primitivni" stupanj se završava približno oko pete godine života
deteta. Drugi stupanj razvoja dobio je naziv prema osnovnoj transfonnaciji koja se odigrava između osobe sa
„primitivnim" dispozicijama i oblicima aktualizacije i sredine. Tu transfonnaciju Gittinger naziva „kompenzacijom".
U periodu „kompenzacije", koji se približno proteže do početka adolescencije, individua menja primitivne
dispozicije i usvaja nove, često suprotne prvobitnoj nastrojenosti. Na primer, dete koje je u „primitivnoj" fazi bilo
krajnje eksternalizujuće sada, u fazi „kompenzacije" dobija svojstva internalizera. Međutim, moguće je da roditelji
prihvate dete i ponašanje koje je spontano razvilo na osnovu urođenih kapaciteta u prvoj „primitivnoj" fazi razvoja.
U tom slučaju primarna („primitivna") orijentacija biva potkrepljena i usled toga ne dolazi do promene, odnosno do
adaptivne „kompenzacije". Treći stupanj razvoja ličnosti naziva se fazom „modifikacije". Dok je u drugoj fazi
izmena primarnog ponašanja iznuđena pritiskom porodice, u trećoj fazi se izmena ponašanja odvija pod utica-jem
vanporodične sredine. U nastojanju da bude u društvu, odnosno da bude
288
prihvaćen od vanporodične sredine, adolescent „modifikuje" ranije ponašanje koje je bilo oblikovano u porodici.
Promene ponašanja u ove tri razvojne faze odvijaju se na tri autonomne dimenzije: E-I, R-F i A-U. Položaj svake
individue se različito menja na ovim dimenzijama, a efekat tih promena kroz sve tri etape razvoja je suština skaterprofila na Wechslerovim skalama.
ODRAZ PROMENE LIČNOSTI NA E-I DIMENZIJI
O Gittingerovoj metodi analize i interpretacije test-profila ništa se ne zna iz prve ruke, jer do sada Gittinger nije
objavio svoje delo. Međutim, preko Mataraz-zove studije Wechslerovih skala može se steći određeniji utisak o
Gittingerovoj profil-analizi. U cilju ilustracije postupka, izložićemo interpretaciju promene na E-I dimenziji ličnosti.
Promene kroz koje ličnost prolazi u toku razvoja odražavaju se na učinku sledeća tri subtesta VB skale: ponavljanju
brojeva, aritmetičkom rezonovanju i informacijama. Bazičnu ili „primitivnu" poziciju određujemo na osnovu
devijacionog skora između učinka na ponavljanju brojeva i „normalnog nivoa". Šta se desilo u fazi „kompenzacije",
da li je do nje došlo i u kojoj meri, saznajemo na osnovu devijacionog skora između učinka na aritmetičkom rezonovanju i „normalnog nivoa". Na isti način devijacioni skor između učinaka na informacijama i „normalnog nivoa"
predstavlja indikator intenziteta i karaktera promena u fazi „modifikacije".
Učinak na ponavljanju brojeva je odraz primarne strukture ličnosti. Osobe sa ekstemalizirajućim osobinama imaju
nizak učinak odnosno podbačaj u odnosu na „normalni nivo". To su ličnosti koje se u svakoj situaciji spontano
okreću od sebe ka drugima. Zadatak ponavljanja brojeva za njih postaje savlađivanje nečeg, tj. brojeva, stoje izvan
njih, negde u prostoru. Eksternalizer se služi povezivanjem tih brojeva sa nečim što je takođe izvan njega da bi
brojeve zapamtio, dakle posredstvom konkretnog. Pošto su brojevi apstraktni, oni su za eksternalizera nešto sasvim
strano. Osećajući se neadekvatnim pred takvim zadatkom, eksternalizer postaje anksiozan, jer je veoma zavisan od
odobravanja ili prebacivanja ljudi. Sve ove teškoće su posebno dramatično izražene u delu zadatka koji zahteva
ponavljanje brojeva unazad. Osobe sa internalizirajućim tendencijama imaju visok učinak na subtestu ponavljanja
brojeva. Za takvu ličnost, koja je primarno okrenuta ka sebi i koja brže razvija apstraktno mišljenje, ponavljanje
brojeva je sasvim prihvatljiva, čak bliska operacija. Internalizer doživljava brojeve kao svoj sopstveni sadržaj. On u
rad ne uključuje spoljni prostor, situaciju ili interpersonalni kontakt sa konkretnom osobom koja je ispituje. To znači
da internalizer nije zavisan od odobravanja ispitivača i da može da prione poslu neometan i spokojan. Radeći nešto
što mu nije strano, operacije sa apstrakcijama, baratajući sa nečim što je postalo njegova sopstvenost i neometen
uplitanjem druge osobe, internalizer sa lakoćom nadmašuje učinak eksternalizera.
Kakva je sudbina zadesila primarnu („primitivnu") strukturu deteta saznajemo, po Gittingerovoj teoriji, iz rezultata
na subtestu aritmetičkog rezonovanja. Pitanje, u stvari, glasi da li je primarna struktura ličnosti prihvaćena i u
narednoj fazi ili je izmenjena u smislu „kompenzacije"? Eksternalizer ima znatne teškoće u
19Psihodijagnostika
289
savlađivanju aritmetike koje potiču otud što ima manje razvijene apstraktne sposobnosti. Osim toga, eksternalizer
ima teži zadatak da nauči aritmetiku kao veštinu kroz školu jer teže uči i teže se koncentriše na jednoličnost
školskog tipa učenja. Iz ovih razloga eksternalizer, ukoliko nije bio naveden na to da se izmeni i pomeri na E-I
dimenziji ka intemalizerima, ostaće „primitivni eksternalizer", koji se poznaje po slabom učinku na subtestu
aritmetičkog rezonovanja. U protivnom, ako je iznuđena njegova promena ili „kompenzacija", onda će naučiti da
„interna-lizira", naučiće da uči i savladaće veštinu baratanja brojevima. Kompenzovani eksternalizer se prepoznaje
po tome što je njegov učinak na subtestu aritmetičkog rezonovanja relativno viši (po normama i po formuli
računanja Gittingera, a ne po slobodnoj oceni) od učinka na subtestu ponavljanja brojeva.
Primarni intemalizer se nalazi pred istom raskrsnicom mogućnosti. On ima znatne prednosti, jer mu apstraktne
manipulacije sa simbolima nisu strane, što, međutim, ne znači da je savlađivanje veštine računanja time automatski
obezbe-đeno. Odlučujući činilac ostaje pritisak vaspitanja koje je uticalo na to da se „primitivna" struktura
intemalizera zadrži ili izmeni, odnosno, „kompenzira". Ukoliko se u periodu od pete godine do početka
adolescencije, dakle u godinama osnovne škole, „primitivna struktura" intemalizera nije izmenila, on će to stanje
odraziti na VVechslerovim skalama nižim ili niskim učinkom na subtestu aritmetičkog rezonovanja. U suprotnom,
ako je bio prisiljen da obuzda svoje „primitivne ideacione tendencije", da se disciplinuje, onda će uspeti da ovlada
veštinom aritmetičkog rezonovanja i rada i, sledstveno tome, imaće veći učinak na aritmetičkom rezono-vanju nego
sa brojevima, ili bar jednako veliki učinak. Ako je učinak na aritmetičkom rezonovanju iznad „normalnog nivoa"
(po Gittingerovim normama i formulama), onda je ispitanik kompenzovani intemalizer, što znači intemalizer koji se
pod uticajem sredine pomerio ka suprotnom kraju biopolarne dimenzije, koji je postao umereniji. Relativan porast
učinka na subtestu aritmetičkog rezonovanja u slučaju obe strukture ličnosti ukazuje na to daje kompenzacija
postignuta.
Promene strukture ličnosti u fazi adolescencije ogledaju se u rezultatu na subtestu informisanosti. Da li je ličnost u
svom razvoju uspostavila kontakt sa društvom, da li je razvila svojstva koja joj omogućavaju da ispuni svoje prestiž-ambicije i stekne poštovanje, predstavljaju pitanja koja Gittinger razmatra u okviru termina „modifikacija".
Eksternalizer je po prirodi upućen na događaje izvan sebe i na ljude. Međutim, eksternalizeri imaju teži zadatak
zbog toga što je njihova ideaciona aktivnost slabije razvijena, što nemaju verbalnu memoriju i apstraktna
interesovanja kao internalizeri. Prema tome, da bi eksternalizer bio uspešan na informacijama, on mora da ublaži
svoje crte i da se prilagodi zahtevima društva. Ukoliko to postigne, doći će i do povećanog učinka na informacijama
koje, u tom smislu, odražavaju „modifikaciju" bazične eksternalizerske orijentacije. Ukoliko do takve izmene u
ličnosti, u stavovima i usvojenim vrednostima ne dođe, onda i učinak na informacijama ostaje nizak. U tom slučaju
zaključujemo da se primarni ili kompenzovani eksternalizer nije dalje razvijao i nije se „modi-fikovao".
Dilema pred kojom se nalazi intemalizer je druge vrste. U pogledu sposobnosti on je u velikoj prednosti jer ima
potencijal za apstraktno, za simbolizaciju i
290
verbalnu memoriju. Sve je to od bitne važnosti za uključivanje u informatiku socijalne nadgradnje. Međutim,
intemalizer je slabo reaktivan prema sredini, on je pod jakim uticajem svojih doživljaja i autističke isključenosti.
Prema tome, da bi inter-nalizer mogao upotrebiti svoje kapacitete, on mora da se prilagodi, da stekne jedan
socijalizovan stav i pozitivan odnos, što podrazumeva izvesno menjanje primarne strukture. Ukoliko u tome uspe,
ukoliko se uključi u društvo, on tu svoju uključenost postiže preko svojih najjačih potencijala, preko
intelektualizacije i usvojenih saznanja. Taj efekat, koji Gittinger naziva „modifikacijom", odraziće se na povećanje
učinka na subtestu informisanosti. To znači da je povećani rezultat na informacijama u slučaju oba tipa ličnosti
pokazatelj uključenosti u kulturu i potvrda kontinuiranog razvoja ličnosti.
291
XIV. NEUROPSIHOLOSKA PROCENA
Procena oštećenja i propadanja sposobnosti
Prve generacije kliničkih psihologa držale su se na distanci prema neurološkim disfunkcijama i oboljenjima.
Neurologija je bila za njih terra incognita, a neurološka problematika tabu tema. Odnos između psihologije i
neurologije je bio hladan, bez značajnih teorijskih, metodskih ili praktičnih komunikacija. Među kliničkim
psiholozima je preovladavalo uverenje da uloga posrednika pripada psihijatriji. U to vreme neurologija i psihijatrija
su bile dve discipline objedinjene u formi jedinstvene specijalizacije i profesije, neuropsihijatrije. Međutim, tok
razvoja neurologije i psihijatrije kretao se divergentno. Danas se u mnogim zemljama ove discipline praktikuju kao
zasebne specijalističke delatnosti. Zabluda prvih generacija kliničkih psihologa, da mogu ostati po strani, postala je
veoma očigledna. Za mnoge mislioce i praktičare postavilo se pitanje povezivanja znanja o čovekovom nervnom
sistemu, mentalnom sklopu i funkcionisanju i poremećajima u ovim sistemima u jednu sistematizovanu celinu. S
vremenom smo postali svesni da radimo na izgradnji jedne konceptualne šeme čoveka u kojoj nema mesta za nervni
sistem i mozak.
Za razliku od teorijske misli, psiholozi u svojoj praksi, neko više, a neko manje, sreću slučajeve koji su delom ili
prvenstveno žrtve disfunkcija i oštećenja mozga. Akumulacija takvih iskustava budi i veće interesovanje za tu
problematiku i takve bolesnike. Tako se razlaže tabu, a razotkriva oskudno poznavanje odnosa ponašanja i mozga.
Kao deo toga se nameće problem nerazvijene metodologije. Treba imati u vidu da je klinička psihologija od svog
osnivanja do danas ostala prvenstveno metodska disciplina. Za nju je pitanje instrumenata i načina pristupanja
problemu ostao preduslov angažovanja na bilo kom području i na bilo kom problemu. Taj empiristički imperativ je
veoma očigledno uticao i na povezivanje kliničke psihologije sa neurologijom.
Proučavanje odnosa ponašanje - mozak teklo je donekle različito u neurologiji, psihijatriji i psihologiji. Neurologija
je u svojim proučavanjima stavljala težište na nervni sistem, psihijatrija na psihopatološke pojave, a obe zajedno na
predmet tradicionalne medicine, na bolest. Moramo priznati da je u psihologiji nervni sistem uglavnom ostao „nužna
pretpostavka" sa nespecifikovanim vezama prema psihološkim pojavama. Mada je fiziološka psihologija disciplina
sa dugom tradicijom, njen je uticaj na teorijsku misao kliničke psihologije neznatan.
Da bi mogli da odgovore izazovu prakse, klinički psiholozi su učinili ono što je izgledalo najbolje kao trenutno
rešenje. Oni su počeli da izučavaju neurologiju, kao i one delove psihijatrije u kojima se obrađuju odnos mozga i
ponašanja. Ubrzo
292
se, međutim, pokazalo da medicina i psihologija polaze od različitih stanovišta u konceptualizovanju ponašanja.
Najpre je iskrsnuo problem normalnog opadanja mentalnih sposobnosti. Odnosno, kako razlikovati ovu normalnu
pojavu u čove-kovom životu od oštećenja ili propadanja kao patoloških pojava. Medicinski pristup je zasnovan na
modelu tipičnog slučaja ili kategorija, odnosno diskontinuiranih pojava. Poznato je da se ovim načinom postiže
impresivna plastičnost opisa, pa se takva znanja dugo i dobro pamte. Ovo nesumnjivo ima didaktičku i praktičnu
vrednost za medicinsku praksu. Međutim, kao i svaka tipologija čoveko-vih reakcija i ponašanja, tako i neurološka
gubi svoju ubedljivost zbog individualnih razlika kao prirodne antiteze tipološkoj tezi. Na dubljem nivou, u ovom
pitanju, dolazi do sučeljavanja holističkog i analitičkog shvatanja čoveka i nauke o čoveku.
Neurološka procena polazi od stanovišta da oboleli i oštećeni nervni sistem, u zavisnosti od tipa bolesti i oštećenja,
gubi svoje funkcije ili ih zamenjuje patološkim i da se tako ispoljava kao entitet ili sindrom bolesti. Dijagnostičar se
zato usredsreduje da pronađe patološke ispade i defekte i da ih prepozna kao tak-sonomsku celinu. U tom pristupu i
klasifikacionom stanovištu, nervni sistem i mozak mogu imati određeni broj tipičnih kvarova. Taj je broj
ustanovljen i opisan u stručnim i naučnim knjigama i sistematizovan u klasifikaciji neuroloških mana i bolesti. To
je, da tako kažemo, jedna vrsta „detektivskog" posla u kome „detektiv" nekako oseti bolest, zatim je prati, proučava
i najzad „hvata", stoje i bitno. Analitički, laboratorijski testovi su samo pomoćna sredstva koja ne odslikavaju bit
bolesti, koja je celina, entitet, tipičan kvar nervnog sistema ili mozga. Broj tipičnih kvarova je ograničen mada su
forme, ponekad maskirane, a ponekad mešane, naravno, brojnije nego sami entiteti.
Psihološka procena se razlikuje od neurološke, pre svega po tome stoje indirektna. Mada se u psihološkim
laboratorijama koriste mnogobrojni elektronski instrumenti za ispitivanje jednostavnih čulnih, motornih,
orijentacionih, konstruk-cionih, memorijskih i mentalnih funkcija, koje se mogu neposredno dovesti u vezu sa
funkcijama nervnog sistema, takve se sprave u kliničkoj praksi ne koriste. U kliničkoj praksi psihološko ispitivanje
je koncipirano bitno drugačije. Kada su u pitanju pacijenti, kao neurološki ili psihijatrijski slučajevi, onda se oni
prethodno podvrgavaju medicinskom ispitivanju. To znači da njih najpre pregleda neurolog ili psihijatar, može i
obrnuti redosled, pa tek posle toga klinički psiholog. Međutim, suština nije u redosledu već u tradicionalnoj podeli
poslova između neurologije i kliničke psihologije. Naime, neurološki pregled ima za cilj da ispita očuvanost
osnovnih nervno moždanih funkcija: funkcije čula, motorike, koordinacije, stanje svesti, govora, pasivnog i
aktivnog, i pamćenja. Psihološko ispitivanje ne ponavlja ovu proveru već se usredsreduje na više funkcije i oslanja
na psihotehnički metod.
Psihodijagnostički pristup je bitno različit i od psihološko-laboratorijskog i od neurološkog. Ta se razlika ogleda u
instrumentarijumu, u shvatanju zadatka, u pojmovima i u terminima opisa i analize. Pre svega, psihodijagnostički
pristup ispitivanju neuroloških poremećaja i bolesti je indirektan u tom smislu što se prednost daje „jeziku
instrumenata", dok se naturalistička sredstva relativno zane-
293
maniju. Doduše, i neurolog i klinički psiholog u susretu sa pacijentom razgovaraju, posmatraju i procenjuju
pacijenta sa naturalističke pozicije. Na taj način oni postavljaju okvir za svoju trijažnu senzitivnost koja pronalazi
upadljive odlike ponašanja i samoopisnih saopštenja. Međutim, u drugoj fazi razlika je već vrlo velika. Neurolog
pristupa ispitivanju refleksa, čulnog funkcionisanja, motorike i koordinacije označavajući odgovore pacijenta kao
funkcije nervnog sistema. Psi-hodijagnostičar će pak primeniti psihološke instrumente, a posmatraće kvantitativne i
kvalitativne osobenosti testovnih učinaka. Pri označavanju odgovora on će koristiti mentalističke termine i pojmove.
Mada i jedan i drugi stručnjak ispituju istu osobu i registruju njene reakcije i ponašanja, oni svoja zapažanja i nalaze
izražavaju različitim terminima u različitim pojmovnim sistemima.
Za psihodijagnostiku koja se formirala pretežno u okvirima psihijatrijskih institucija, ispitivanje osoba sa moždanim
disfunkcijama i oboljenjima završavalo se na tri moguća načina. Na psihološkim instrumentima nije se javilo ništa
karakteristično za oštećenje inteligencije ili drugih mentalnih sposobnosti. Takav je rezultat ispitivanja, iz različitih
razloga, kod jednog broja slučajeva, klinička stvarnost. Po nekim procenama oko 20 do 25 posto psihodijagnostičkih
ispitivanja osoba sa moždanim disfunkcijama je pogrešan. Ovo bi bio slučaj lažnog negativnog nalaza. Druga je
mogućnost da se psihodijagnostičko ispitivanje završi sa nalazom daje inteligencija pacijenta snižena ili oštećena.
To je dakle pozitivan ali nespecifičan nalaz. On ništa ne kazuje o vrsti i prirodi bolesti ili defekta već samo
konstatuje deficit inteligencije. Takvi su nalazi dosta česti kod moždanih oštećenja. Najzad, treći način na koji se
psihodijagnostičko ispitivanje moždano oštećenih završava, jeste ispoljavanje znakova ometenosti mentalnih
operacija u toku rešavanja testovnih problema. Ovakvo ispoljavanje može da bude praćeno i opadanjem
inteligencije, ali se može javiti i bez toga. Pojava ometenosti u toku rešavanja testovnih problema mora biti pažljivo
razmotrena. Naime, takve pojave se javljaju i kod psihoza i moždano oštećenih, pa je zato neophodno poznavanje
karakteristika i jednih i drugih da bi dijagnostički sud bio pravilan. Ovaj treći način ispoljavanja pacijenata na
psihodijagnostičkim instrumentima povlači za sobom dijagnozu „organiciteta". Pod nazivom organicitet u kliničkoj
psihologiji se podra-zumeva stanje koje je povezano sa moždanim oštećenjem uopšte.
Korektno je priznati da pored tri nabrojana postoji i četvrti način mogućeg ishoda psihodijagnostičkog ispitivanja.
Naime, može se dogoditi da se kod jednog broja ispitanika na testovima jave znaci koji ukazuju na organicitet. Kad
god se to dešava, psihodijagnostičari postupaju tako što registruju ovaj rezultat u psihološkom nalazu. U velikom
broju slučajeva se ne zna šta ovi znaci predstavljaju jer naknadno izvršena neurološka ispitivanja ne daju potvrdu
nalaza psihodijagno-stičara. Praktično, takav neurološki nalaz se uzima kao diskvalifikacija kojom se dijagnoza
organiciteta svrstava u lažne pozitive, kao da je data lažna uzbuna. Međutim, ni rutinski neurološki pregled nije neki
siguran kriterijum za ocenu stanja i funkcionisanja mozga. Ipak, iz praktičnih razloga većinom se na tome ostaje jer
dalje traganje, ako nema drugih upozorenja, može da bude ili suviše neugodno za pacijenta ili vrlo skupo ili i jedno i
drugo.
294
Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima
Izučavanjem razvoja, sastava, funkcija i mogućnosti nervnog sistema, a posebno mozga, bave se mnoge biološke
discipline. Ovim istim pojavama, ali sa stanovišta poremećaja i bolesti, bave se neke grane medicine. Sve one
zajedno, otkrile su mnoge bitne osobine ovog složenog biološkog sistema sa evolucionog, biokemijskog, citološkog,
neurofiziološkeg, anatomskog, patoanatomskog i fiziološkog stanovišta. Upravo iz ovih razloga, naša su očekivanja
veoma velika, znajući koliko se danas naučnih institucija, naučnika, časopisa, knjiga i kongresa, intenzivno bavi
rešavanjem „zagonetke mozga". Ako ovome dodamo daje razvoj nauke u poslednjih sto godina, bar po formalnim
pokazateljima izuzetno ubrzan, ili ako kažemo da nikad u istoriji nije toliko pametnih ljudi toliko stručnih glava, sa
toliko mnogo uloženih sredstava i sa tako jakom tehnologijom nastojalo da odgovori na vrlo stara pitanja, onda je
jasno da naši pacijenti, klijenti ili ispitanici veruju da stručnjak zna kako mozak proizvodi bolest i patnju. Međutim,
skeptici smatraju da mi danas znamo odgovor na sve veći broj pitanja koja su sporedna, dok se prava pitanja
zaobilaze. Oni će reći da se zvanična nauka, kao i birokratija, bavi poslovima koji je drže u punom pogonu dok se
proizvod svodi na inflaciju irelevancija.
Nažalost, treba priznati činjenicu da postoji upadljiv nesklad između filozofskih stavova i praktičnog učinka nauke i
naučnika. Kao naučnici, psiholozi, neurolozi, psihijatri i fiziolozi se deklarišu kao monisti i odbacuju dualizam tela i
duše. Međutim, kada proučimo njihove radove onda nailazimo na suprotno. Biološke i medicinske nauke
proučavajući nervni sistem i mozak stvaraju zatvorene sisteme. Pojmovi sa kojima se operiše i termini sa kojima se
pojave i pojmovi opisuju su zatvoreni za priključivanje psihologije. Na takvim temeljima je veoma teško izgraditi
neku nauku o ljudskom ponašanju, a o ličnosti u celini ni pomena. Prateći ove tokove i do današnjih dana, imamo
sve više razumevanja za mentalizam Sigmunda Freuda.
Biološke i medicinske discipline koje izučavaju nervni sistem i mozak imaju danas više otvorenih pitanja nego
ponuđenih odgovora. To je možda i dobar znak, potvrda dubine prodora u nepoznato. Puno se zna o procesima u
nervnom tkivu ali je za psihologiju veoma važno da dobije objašnjenje o „proizvodima" koji bi mogli poslužiti u
objašnjenju ponašanja ljudi. Ti složeni proizvodi se danas označavaju pojmovima: funkcije, impulsi, refleksi,
uzbuđenja i povratni spregovi. Primer refleksološke psihologije pokazuje nam ograničenja koja postoje u neurobiološkim konceptima mozga za naučnu psihologiju.
Psihologija u celini zaslužuje ocenu koju je jedan neurolog izrekao, rekavši da je „psihologija i psihijatrija nauka o
ljudima - bez mozga". Činjenica je da fiziološka psihologija postavlja kao svoj legitimni zadatak da otkrije veze
nervnog sistema-i mozga sa ponašanjem, u obostranom odnosu. Međutim, za sada nije poznato da je psihobiološki
pristup bio uspešniji u nalaženju odgovora od „čisto" bioloških i medicinskih. Kada psiholozi pišu i govore o onome
što se pretpostavlja daje rezultat moždane aktivnosti oni upotrebljavaju pojmove i termine koji takođe predstavljaju
dosta zatvoren mentalistički sistem. Osećaj, opažaj, sposobnost, inteligencija, planiranje, učenje ili konkretno i
apstraktno ponašanje su tipični psi295
hološki termini kojima se opisuje ponašanje. Čak i kada su naši ispitanici osobe kod kojih se opravdano
pretpostavlja da trpe moždane disfunkcije ili je potvrđeno da imaju moždane povrede, u opisivanju i tumačenju
njihovog ponašanja mi se koristimo navedenim konceptima i terminima. Medicinari, odnosno neurolozi, upotrebiće
pri posmatranju i opisivanju konceptualni sistem patologije i terminologiju simptoma i sindroma.
Za ilustraciju iznetog stava navešćemo ovaj primer. Neurolog i psiholog su, nezavisno jedan od drugog i svaki na
svoj način, ispitali jednog pacijenta sa moždanim oštećenjem. To je oštećenje potvrđeno preko trećeg partnera, sa
trenutno najuverljivijim dokazom, putem kompjuterizovanog skenera. To što je pacijent ispoljio pri neurološkom
pregledu, i što je za neurologa bilo dijagnostički značajno, sastoji se iz niza simptoma i znakova koji u celini
ukazuju na moždano oštećenje određene vrste a sve zajedno predstavlja sindrom bolesti kao entiteta. To je, recimo,
tumor na levoj strani frontalno g režnja. Psiholog koji je izvršio ispitivanje ovog pacijenta sa psihološkim
instrumentima, navešće u svom psihodijag-nostičkom ispitivanju da pacijent pravi takve i takve greške, da te greške
najverovatnije ukazuju na moždano oštećenje, daje inteligencija na nivou tom i tom, a daje ličnost izmenjena u tom i
tom smislu, što takođe potvrđuje organicitet, odnosno lokalizovano oštećenje najverovatnije \\frontalnom režnju.
Osnovni problem u rešavanju zagonetnog odnosa mozga i ponašanja jeste u tome što su teorije o mozgu biološke, a
teorije o ponašanju psihološke. Možda je još tačnije ako kažemo daje, uprkos svesnim željama naučnika iz obe
nauke, svaka od tih nauka faktički zatvoreni sistem. Želja za mostom postoji, ali sam most nije izgrađen. Stanje
stvari karakteriše monizam u ličnim uverenjima i dualizam u ostvarenjima.
Svetla strana problema je ponekad sama klinička praksa u kojoj se stručnjaci, podstaknuti natprofesionalnom
vizijom, Ijubopitljivošću ili željom da pomognu pacijentu, ulože napor i kroz timski rad traže i nalaze integralna
rešenja.
Teorije o mozgu
Mozak je organ koji preko nervnog sistema povezuje organizam sa spoljnom sredinom i kontroliše i organizuje
ponašanje. Kao centralni organ čiji je značaj već vekovima priznat, mozak je naveo mnoge mislioce da potraže
objašnjenje njegovog funkcionisanja. Razvoj medicine i otkriće funkcija različitih telesnih organa uticao je i na
shvatanje o mozgu. Po analogiji sa telom, odnosno sa relacijom: organizam - organi, prve prednaučne i naučne
teorije su nastojale da konceptua-lizuju jednu anatomsku šemu ponašanja. Znatno kasnije javljaju se teorije koje su
funkcionalitičke i koje zastupaju gledište daje mozak jedan integralni, dinamički sistem. Ovakva polarizacija
naučnih gledišta nije nepoznata psiholozima. I u izučavanju prirode ljudskih sposobnosti javlja se sličan problem
odnosa celine i delova, opštih i pojedinačnih sposobnosti.
Lokalizacionističke teorije su dominirale u medicini devetnaestog veka. Duh epohe je veoma pogodovao
mehanicističkim konstrukcijama. Lokalizacionistička shvatanja nisu potpuno neosnovana, pre bi se moglo reći da su
rezultat nedo296
kazanih preterivanja. Mozak je zamišljen kao orkestar sastavljen iz mnoštva funkcionalno specifičnih centara ili
organa. Svaki je centar bio, prema zamisli, strogo lokalizovan tako daje ćela površina ličila na geografsku kartu sa
granicama malih država. Svaki je centar razvijao i upravljao čovekovim sposobnostima, motivima, osećanjima i
karakteristikama ili crtama ličnosti. Prema tome mozak se može prikazati anatomskom mapom koja daje sliku njene
makroanatomske strukture, a uporedo sa tim i „mapom moći". Mapa moći je jedna konstrukcija koja svaku značajnu
sposobnost i karakteristiku ljudi lokalizuje i vezuje za hipotetične moždane centre. Nije slučajno daje ovakva teorija
okarakterisana kao „moždana mitologija". Naime, u traganju za objašnjenjima karakteristika ljudskog ponašanja, od
kojih su neke imale za posledicu veoma dramatične i tragične događaje, čovek je pronalazio veoma različite
„uzročnike". Ti su uzročnici uvek odgovarali duhu vremena. Prvo su bili duhovi ili demoni (demonologija), zatim su
to bili bogovi (mitologija), kasnije se „centar moći" premešta u čoveka, pa se javlja teorija moždane lokalizacije
moći (frenologija). To svakako nije kraj. Svedoci smo toga da se ova opčinjavajuća igra traganja za uzrocima
nastavlja. Polazeći od spiska važnih karakteristika čovekovog ponašanja i ličnosti, naučnici i danas pronalaze
„uzroke" u motivima, sposobnostima ili crtama ličnosti.
Teorija moći, odnosno strogo lokalizacionistička hipoteza je naučna fantastika. Međutim, pojedini delovi mozga već
danas mogu da se relativno pouzdano označe kao „centri" određenih aspekata aktivnosti i ponašanja. Začetnik
naučne teorije lokalizovanih centara je Broka (1861). On je ustanovio da povrede mozga koje se nalaze na levoj
strani (kod dešnjaka) čeono slepoočnog režnja, bliže bazi, stoje u vezi sa motornom afazijom (izgovaranjem reci).
Fiziolozi Fritsch i Hitzig konstatuju da stimulaciju određenih površina kore mozga prate pokreti istih delova tela.
Proučavajući oštećenja delova leve slepoočne brazde (kod dešnjaka), Wer-nicke je utvrdio da lokalizacija povrede
na gornjoj trećini, izaziva gubitak sposobnosti razumevanja govora (senzorna afazija). Mada je traganje za centrima
koji upravljaju ponašanjem i danas aktuelno, vodstvo se prenelo sa neurohirurga na laboratorijska istraživanja.
Novija istraživanja mozga navode nas na zaključak da je klasična lokalizacionistička teorija pogrešna.
Lokalizacionistička teorija funkcionalne strukturiranosti mozga promašena je u odnosu na psihologiju, ali i u odnosu
na neurologiju. Pokazalo se da je ona nemoćna da objasni čak i tako elementarne funkcije kao što je disanje. Najpre
se verovalo daje disanje kontrolisano iz nekog centra u produženoj moždini. Međutim, čitav niz činjenica naveo je
neurologe da izmene prvobitnu pretpostavku i da regulaciju disanja dovedu u vezu sa grupom centara ili čak
sistemom raspoređenim i nagore, ka kori mozga i nadole, ka kičmenoj moždini od prvog, hipotetičnog „centra".
Teorija lokalizovanih, autonomnih centara nije mogla da se održi pred nalazima po kojima poremećaj neke složene
funkcije može biti izazvan povredama različitih delova korteksa. Međutim, takvih pojava ima.
Teorija ekvipotencijalnosti mozga je teorijski antipod lokalizacionizma. Po ovoj teoriji postoji samo mali broj
urođenih, autonomnih centara ili zona mozga, a i one regulišu relativno jednostavne funkcije organizma. Pretežnu
većinu moždane
297
mase čine ćelije koje mogu da imaju više namena. Mozak je, dakle, u suštini jedinstveni sistem. U tom sistemu
deluje mnoštvo funkcionalno autonomnih subsistema ali, nema dokaza da su to centri u strogo topološkostrukturalnom smislu. Samo neke jednostavne funkcije organizma mogu se dokazano dovesti u vezu sa nekim
izolovanim centrom, dok sve ostale, a posebno složene funkcije, reguliše sistem sa policentričnom šemom.
Centralni argument teorije ekvipotencijalnosti je pojava reverzibilnosti izgubljenih sposobnosti. Klinička
posmatranja potvrđuju da ima slučajeva kod kojih se nakon moždane povrede, koja je pouzdano utvrđena, javlja
gubitak jedne ili više sposobnosti. U nekim slučajevima gubitak sposobnosti je trajan (ireverzibilno propadanje), što
bi se moglo protumačiti kao potvrda lokalizacionističke teorije. Međutim, postoje i takvi slučajevi kod kojih se,
posle izvesnog vremena, spontano ili posle rehabilitacionog tretmana, izgubljena sposobnost vraća. Ove pojave
reverzibilnog toka propadanja pobijaju postavke lokalizacionističke teorije. Polazeći od takvih pojava, koje su
istovremeno i oslonac terapijskog optimizma i rehabilitacije moždano oštećenih, teorija ekvipotencijalnosti gradi
svoje pretpostavke o funkcionalnoj organizaciji mozga i o principima „rada mozga". Smatra se da zdrava moždana
masa može da preuzme funkciju razorenih „centara". Posmatranja takođe pokazuju da se spontani oporavak javlja
pre svega na mlađem uzrastu dok se kod starijih reverzibilnost postiže vežbanjem.
Počeci holističke, ekvipotencijalističke teorije su još u prošlom veku. Njene osnovne postavke formulisao je
Flourans. U ovom veku najistaknutiji pobornici holističke teorije mozga su Lashlev, sa kojim je oko ovih pitanja
žustro polemisao Pavlov, koji je branio lokalizacionističku teoriju, a drugi je bio Goldstein (1941), korifej
holističko-organizmičke teorije ličnosti. Glavne postavke ove teorije su princip zamenljivosti funkcija i princip
mase. Princip zamenljivosti kazuje daje mozak takav sistem koji omogućava ponašanje bez rigidne specijalizacije
zona. Funkcija „centara" u regulaciji ponašanja se može prenositi. Princip moždane mase kazuje daje oštećenje i
gubitak sposobnosti, u krajnjoj liniji, rezultat veličine izgubljene mase. Dok je mozak nedirnut, dok raspolaže sa
svojom masom, on ima veliku moć premeštanja i preuzimanja funkcija „centara". Mozak koji je izgubio masu gubi
srazmerno i ekvipotencijalnost.
Teorije sposobnosti i mozak
Pošto je svaki obavio svoj deo ispitivanja pacijenta, kod kojeg je došlo do povrede mozga, neurolog i psiholog
odlaze na referisanje pred skupom stručnjaka. Neurolog tom prilikom iznosi nalaz u kome govori o stanju svesti
pacijenta, o nekim refleksima, stanju čulnih funkcija, motorici i koordinaciji, o očuvanosti govora, pasivnog i
aktivnog, pisanja, čitanja i računanja, o očuvanosti pamćenja, neposrednog i odloženog, i elementarnog suđenja. Sve
to zajedno neurolog tumači kao proveru funkcionisanja centralnog nervnog sistema. U svom izveštaju psiholog
pominje različite testove, numeričke rezultate i kvalitativne opaske o ponašanju pacijenta. Sve to zajedno psiholog
tumači kao proveru očuvanosti pacijentovih sposobnosti. Na pitanje, koje se iz ovog primera nameće, kakav je
odnos
298
između onoga što ova dva stručnjaka ispituju kod iste osobe, odgovaramo da su to niže i više funkcije centralnog
nervnog sistema.
Objašnjenje da neurolog ispituje niže funkcije CNS, a psiholog više funkcije je više prividno nego stvarno jasno.
Neurolog je lekar i on svojim proverama utvrđuje da li pacijent ispoljava simptom ili znak bolesti, neki upečatljivi
signal disfunkcije. Za njegov način provere je dovoljno da pacijent nema znake oštećenja, pa da ga oceni kao
zdravog. Za psihologa je međutim važno da odredi koliko je postignuće pacijenta, na nekim testovima, dobro u
odnosu na neku meru nor-malnosti. Prema tome, dok jedan stručnjak procenjuje prema nekom niskom, minimalnom
kriterijumu, koji je uz to grubo kategorijalan (bolestan ili zdrav) drugi se koristi relativnim i visokim kriterijumima
procenjivanja. Zato smatramo da je problem uporedivanja nalaza neurologa i psihologa složen jer svaki polazi od
svojih konceptualnih i mernih referenci, koje se razlikuju. Osim toga, „niže funkcije CNS" koje ispituje neurolog
obuhvataju i govor, pisanje, pamćenje i rezonovanje, što nikako ne spada u jednostavne funkcije. Isto tako i
psiholog, koji po ovoj podeli ispituje „više funkcije CNS", vrši „prekoračenje", jer procenjuje i motoriku, pažnju,
vizuo-motomu koordinaciju i budnost. Paradoks ove situacije je u tome što valjano razgraničenje nije moguće zato
što nije nađena dobra integralna teorija.
Psihološke teorije polaze od pragmatičkog aksioma daje izvedba poslova ili zadataka rezultanta razvoja,
sposobnosti, učenja i motivacije. S obzirom na temu možemo da apstrahujemo, makar privremeno, pitanja učenja i
motivacije. Tako ćemo razmišljati dalje o odnosu mozga i ponašanja sa stanovišta razvoja i sposobnosti. Procena
očuvanosti mozga u psihodijagnostičkom postupku zasniva se na rezultatima provere funkcija i sposobnosti. Granica
između značenja funkcije i značenja sposobnosti je stvar definicije. Ništa se bitno ne menja ako umesto ta dva
pojma upotrebimo jedan sa dodatkom „više" i „niže". Tako možemo reći da se psi-hodijagnostičkim postupcima
proveravaju niže i više „funkcije" ili niže i više „sposobnosti". Razlika je samo u tome što, kada govorimo u
terminima funkcija, imamo u vidu model aktivnog ljudskog mozga a kada govorimo u terminima sposobnosti u vidu
imamo model ljudskog intelekta ili inteligencije. Moramo priznati da kliničari imaju pred sobom herojski zadatak
koji pokušavaju da rese kliničkom metodom. Taj se zadatak sastoji u tome da povezu kliničku sliku sa stvarnim
mozgom preko dva teorijska modela, modela aktivnog mozga i modela inteligencije, pri čemu je veza između tih
modela nerazjašnjena. U takvoj situaciji veći teret nosi psiholog jer je njegov teorijski model vrlo posredno povezan
sa stanjem aktivnog mozga konkretnog ispitanika.
Inteligencija je naučni pojam koji u psihologiji ima dugu tradiciju, koji je srazmerno dobro teorijski izučen, i koji je
zahvaljujući spretnim operacionalizacijama postigao najveći stepen praktične upotrebljivosti. Inteligencija je, zahvaljujući svemu nabrojanom, postao prvi temeljni pojam kliničke psihologije za koji je vezan i istorijski početak ove
discipline. Sa njim se može meriti samo pojam ličnosti koji je postao zaštitni znak druge epohe u istoriji kliničke
psihologije. Psi-hodijagnostičko ocenjivanje moždane aktivnosti i disfunkcionalnosti polazi od ispitivanja
inteligencije. U tom smislu su od izuzetne važnosti saznanja o razvoju
299
svih sposobnosti od rođenja do starosti. Sto se tiče prakse izgleda opravdana podela rada na psihodijagnostiku
dečjeg i razvojnog doba i psihodijagnostiku odraslih. Takva je podela već izvršena i ozakonjena specijalizacijama
stručnjaka. I psihodijagnostički instrumenti koji se konstruišu raspoređeni su prema takvoj demarkacionoj liniji, kao
razvojni testovi i kao testovi inteligencije.
Procenjivanje disfunkcionalnosti mozga i moždanih oštećenja istorijski je vezano za kliničku psihologiju i za
psihodijagnostiku. Ono zahteva da procenjivač dobro poznaje teoriju, posebno neurologiju i teorije sposobnosti, da
ima odgovarajući asortiman instrumenata koji ume da koristi i da radi na takvom mestu gde se vrši ispitivanje i
tretman moždano oštećenih osoba. Ovo su minimalni zahtevi koji mogu, uz niz drugih, da garantuju dobre rezultate
psihodijagnostičke procene. Važno je da praktičar poznaje teoriju Piageta, Spearmana, Guilforda, Cattella i Horna,
Wechslera i niza drugih. Međutim, svi psihodijagnostički instrumenti koji su preživeli oštru selekciju borbe za
opstanak, i koji su uspeli da se trajno zadrže u rutinskom arsenalu instrumentarijuma psihologa, dopunjeni su nizom
praktičnih pravila ili čak inini-teorijama svojih konstruktora. Ove mini-teorije ili ,,među"-teo-rije daju vrlo korisne
oslonce ili premise za interpretaciju rezultata konkretnog ispitanika sa tim, konkretnim instrumentom. Veza tih
srednjih ili međuteorija sa „velikim" teorijama može biti i dobra i loša, ali je sigurno da su one potrebne. Razlog je
taj da psihološke teorije inteligencije ne razrađuju vezu sa dezintegracijama.
Za dijagnostičku praksu od posebnog značaja su one teorije inteligencije koje su operaciono dobro povezane sa
odgovarajućim mernim instrumentom. Kada je to postignuto, kao što je slučaj sa Spearmanom, Goldsteinom,
delimično sa Guilfordom, zatim Katelom i Hornom, a posebno Wechslerom, onda imamo u jednom nizu opštu
teoriju, kliničku ili međuteoriju i dijagnostički instrument. U ovu grupu svakako spada i Lunja, no njega ćemo
izdvojeno prikazati zbog izuzetne važnosti njegovih doprinosa.
Rast i razvoj su bitne činjenice, u vezi sa odnosom mozak - ponašanje, koje nijedna teorija inteligencije, a pre svega
i iznad svega nijedna klinička (među)-teorija i metoda ne mogu da zaobiđu. Sve psihološke teorije inteligencije
uključuju i dimenziju razvoja, mada im ne poklanjaju i najveću pažnju. Radovi Bineta a posebno Pijažea razrađuju
pitanja vezana za rast i formiranje inteligencije. I pored mnoštva značajnih istraživačkih i teorijskih rezultata, neka
su pitanja ostala i dalje otvorena. Jedno od njih, koje ima za dijagnostičku praksu veliki značaj, pitanje je gornje
dobne granice razvoja inteligencije. Odgovori koje su dali Bine i Wechsler se veoma razlikuju. Iz svojih istraživanja
Bine je izveo zaključak daje 16 godina gornja dobna granica. Međutim, na osnovu sličnih proučavanja Wechsler je
zaključio daje gornja dobna granica u 24. godini, znači osam godina kasnije. Svoju tezu Wechsler je branio sa dva
dokaza. Prvi je dokaz delimično isti kao i Binetov i zasniva se na testovno statističkim rezultatima. Doduše,
Wechsler je ispitao više ispitanika i imao uzorke starijih dobnih grupa, što njegovim dokazima daje nešto veću
uverljivost i pouzdanost. No, njegov drugi dokaz je za ovo poglavlje od posebnog značaja. Naime, Wechsler je
dokazivao da između prosečnih rezultata njegovih uzoraka dobnih grupa, izračunatih na osnovu postignuća na skali
300
inteligencije, i prosečnih težina mozga, jednakih dobnih grupa, postoji gotovo potpuna paralela. Nameće se
zaključak da su te dve pojave tesno povezane. Iz dobi-jenih krivulja Wechsler je našao potvrdu za to da je 24 godina
gornja dobna granica razvoja inteligencije.
Značajan doprinos razumevanju prirode inteligencije i njenom razvoju dali su Katel i Horn (1963). Oni su na osnovu
svojih istraživanja izveli zaključak da postoje dve vrste inteligencije. U stvari oni su na nov način izložili staro
shvatanje po kome postoji prirodna ili „čista" inteligencija i ona druga, koja se formira pod uticajem životnih uslova
i karakteristika specifičnih kultura. Tema koju su postavili je izuzetno provokativna, lako može izazvati veoma
različita mišljenja, no teško je naći neoborive dokaze za oprečna stanovišta. Prvi tip inteligencije, koji su oni nazvali
fluidna, javlja se na početku života, na uzrastu do 16 godine, a posle opada. Uporedo sa njom razvija se i jedna
druga vrsta inteligencije koja ima dugoročniju uzlaznu putanju. Tu vrstu inteligencije Katel i Horn nazivaju
kristalizo-vana. Ona se ispoljava u načinu mišljenja, intelektualnim interesima sticanju znanja i veštinama.
Kristalizovana inteligencija je prilagodenija životnim uslovima i kulturi. Teorija o dve inteligencije nudi neke
mogućnosti pomirenja između nesu-glasnih stavova i istraživačkih nalaza. Međutim, praktična vrednost teorije dve
inteligencije je veoma ograničena. Glavnu prepreku predstavlja neuspeh u konstru-isanju ubedljivog instrumenta za
procenu „čiste", „fluidne", „biološke" (Halstead) inteligencije.
U ovom nizu psiholoških teorija o inteligenciji sasvim je opravdano spomenuti Gilforda (Guilford, 1959). Njegov je
doprinos više teorijski, a metod ispitivanja statistički i eksperimentalni. U pogledu teorije inteligencije on je ponudio
jedan „kocka-model" sa tri bazične dimenzije: operacije, produkti i sadržaj. U ovom modelu ima mesta za 120
različitih sposobnosti, dobijenih ukrštanjem opštih dimenzija. To je najviši domet analitičko strukturalne
konceptualizacije sposobnosti u savremenoj psihologiji. Već i zbog toga mogli bismo očekivati da Gilford-ova
teorija utiče na praksu ispitivanja, a posebno procenjivanja inteligencije. Međutim, što se tiče kliničke psihologije
Gilfordov je uticaj beznačajan. Takođe je paradoksalno daje ovaj klasifikacioni sistem i teorija sposobnosti
nepovezana sa neurologijom. Možda je baš Gilfordova teorija najbolja ilustracija mišljenja da psihologija pravi
teorije i modele inteligencije „bez mozga".
Medu psiholozima nema pobornika lokalizacijske teorije. Oni koji se za to zalažu čine to oprezno. Izuzetak od ovog
pravila je Stanlev Porteus (1959). On polazi od jedne opšte kritike psiholoških teorija inteligencije i skala merenja.
Zamerka je u tome da se previđa značaj predviđanja i planiranja kao bitne komponente inteligencije. Time se
osiromašuje definicija, iskrivljuje realnost i otežava rad praktičara. Teorijski doprinos Porteusa svodi se na ispravku
pre svega Wech-slerove definicije. Metodski doprinos je istog kalibra. Porteus predlaže da se uz testiranje
inteligencije koristi i test „predviđanja i planiranja". U ovom nizu teorija Porteus je zanimljiv zato što smatra da je
sposobnost predviđanja i planiranja funkcija čeonog režnja. Glavni oslonac za svoja uverenja Porteus nalazi u
svojim istraživanjima koje je vršio komparirajući delinkvente i neurohirurške slučajeve sa odgovarajućim
kontrolnim grupama. U oba slučaja, on je primenio Wechslerovu
301
skalu inteligencije, VB formu l, i svoj lavirint test. Operisani pacijenti su u stvari bili psihijatrijski bolesnici koji su
bili rezistentni na psihijatrijski tretman. Nad njima je izvršena leukotomia (presecanje veza frontalnog režnja i
podkore). Dobijem su rezultati koji pokazuju daje test inteligencije bio nediskriminativan kod obe grupe. U stvari,
na testu inteligencije postignuće delinkvenata je bilo isto kao i postignuće normalnih. Kod operisanih pacijenata
rezultat na VB skali bio je isti posle operacije kao i pre. Porteus nije prihvatio ove nalaze jer je smatrao da su
nerealni. Na Porteus lavirint testu kod oba uzorka došlo je do pojave razlika i to u očekivanom smeru. Delinkventi
su imali niži učinak od normalnih, a operisani pacijenti niži učinak od samih sebe, pre operacije. Objašnjenje koje
Porteus nudi je da njegov test pokazuje deficit sposobnosti predviđanja i planiranja, koji je karakterističan i za
impulzivne delinkvente i za stanje koje se razvija posle leuko-tomije. U celini Porteus nije dao „veliku" teoriju niti
je ponudio neki nov i moćan instrument za procenu inteligencije. Vrednost njegovog doprinosa je u vezivanju teorije
inteligencije za mozak, mada samo u parcijalnom smislu, kao i u ponudi jednog upotrebljivog dopunskog
instrumenta neuropsihološke procene.
Za sadašnji trenutak kliničke teorije sposobnosti stanja prakse opravdano je završiti ovaj kratak pregled sa
Wechslerovim doprinosima. Wechsler je od svih teoretičara inteligencije imao najviše interesa za to da nade načina
da poveže psihologiju sa neurologijom. Između njegovih teorijskih formulacija i poznatih činjenica o mozgu postoje
paralele. Mozak, kao i inteligencija, ima dvojni karakter. Strukturalna šema moždanih funkcija i sposobnosti je u
obliku piramide, sa hijerarhijskom vertikalom. U oba sistema najšire su reprezentovane najstarije, sen-zomotorne
funkcije i sposobnosti, dok se na vrhu piramide, kao najmlađe funkcije, nalaze najsloženiji procesi i opšta
inteligencija. Mozak, kao i model sposobnosti, predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. Lokalizacija
inteligencije je, po mišljenju Wechslera, nemoguća. Inteligencija je sama interakcija između pojedinih sposobnosti i
svih skupa. Tako je i zdrav, aktivan mozak u svojoj funkciji integralan. Između teorije inteligencije Wechslera i
teoretičara neurologa, kao što su Jackson i Goldstein, odnosno njihovih ideja o mozgu, sličnost je vrlo velika.
Neuropsihološka teorija
Neuropsihologija je novi naziv za naučnu disciplinu koju je uveo sovjetski psiholog Lurija (1965). Mnoge
nedorečenosti biologije, odnosno neurologije i psihologije, u vezi sa odnosom mozga i ponašanja, stvorile su prostor
na kome je nikla neuropsihologija. Sam naziv navodi na pomisao da se ova nova naučna oblast bavi neurološkim
osnovama psihologije. To je ujedno i cilj teorijskog dela neuropsihologije. Sa praktične strane neuropsihologija
razvija jedan specifičan metod topološke dijagnostike lokalnih moždanih oštećenja. Ona se, pored navedenih
problema, bavi i razvojem rehabilitacionih postupaka.
Lurija je svoje učenje razvijao preko tri decenije teorijskog, istraživačkog i kliničkog rada. Pošao je od refleksološke
tradicije koja je u Pavlovu imala izuzetno snažnog pobornika. Međutim, Lurija nije bio zadovoljan refleksologijom i
usme-rio se ka proučavanju mozga u celini preko neuroanatomije i neurofiziologije. U
302
nastojanju da kroz upoznavanje grade i procesa u aktivnom mozgu dođe do osnova ponašanja i psihičkog života,
Lurija je došao do važnih saznanja. Prvo od njih se odnosi na klasičan problem koji je, od ranije, zaokupljao
lokalizacioniste i gene-raliste. Po shvatanju Lurije, oba učenja su u suštini pogrešna. Mozak je izvanredno
kompleksan sistem sa visoko izdiferenciranom ćelijskom i anatomskom strukturom. Međutim, traženje osnove
psihičkog života u celulamoj i anatomskoj strukturi ne vodi ka rešenju. Zato je važna funkcionalna analiza
interakcija u mozgu. Ta se interakcija odvija putem složenih refleksa i kibernetski interpretiranih spregova. To još
uvek ne znači daje takva datost budnog mozga i podloga čovekove delatno-sti. Da bi se objasnila njegova delatnost,
neophodno je da čovek dostigne određeni rast i da u toku tog rasta bude aktivan. U suštini Lurija odriče mogućnost
da se ponašanje čoveka u stvarnosti objasni svođenjem na neurologiju.
Delatnost, govor, sposobnost za određene operacije se uči, i to neodvojivo od društveno-istorijskog konteksta. Lurija
zagovara dinamičku povezanost razvoja mozga sa realnim „društvenim uslovima". Rast i učenje su procesi koji
imaju dvojne efekte koji se ogledaju u menjanju i mozga i ponašanja. I moždane aktivnosti i ponašanje prolaze
slične sekvence koje počinju sa opštim, nediferenciranim procesima i aktivnostima do izdiferenciranih i
specijalizovanih. Obrćući klasičnu psihološku tezu o sposobnostima, Lurija kaže da su sposobnosti posledice učenja,
a ne njihov uslov.
U svojim delima Lurija je sistematski nastojao da prouči i poveže neurološka saznanja, o građi i funkciji mozga sa
ponašanjem, sposobnostima i delatnošću. On se pri tome koristio i postavkama Pavlova o nižim i višim nervnim
funkcijama i sa postavkama Vigotskog o razvoju govora i kulturi.
Sposobnost nastaje, kaže Lurija, postepeno, najpre kroz masovnu akciju i učešće celog mozga. Postepeno, uz
odgovarajuće posredovanje govora i drugih simbola („sekundarni signalni sistem"), menja se i učešće mozga.
Mozak prestaje da učestvuje celovito, izdvajaju se pojedini delovi koji postaju „centri". Po završetku procesa učenja,
kada je izvođenje određenih veština dovedeno do zadovoljavajućeg nivoa, u mozgu se formira jedan dinamičan i
ekonomičan sistem koji može da zahvata i topološki udaljene delove. Poenta ovakvog tumačenja je u tome da
operacije koje ljudi vrše, a koje mi najčešće tumačimo kao kvalitet uslovljen sposobnostima, odnosno nekim
svojstvima koji su već dati u mozgu, shvatimo na drugi način. Prema psihološkim teorijama dispozicije u mozgu su
pretežno urođene i one određuju vrstu, kvalitet, domet i opseg delatnosti. Po neuropsihološkoj teoriji Lurije razvoj je
„paralelan" na relaciji mozak- ponašanje, a uticaji su dvo-smemi.
Na primeru učenja pisanja možemo upoznati neuropsihološko tumačenje. Na početku učenja mozak je aktivan u
celini i učestvuje masovnim uzbuđenjem. Tome odgovara i pojava pisanja đaka prvaka „celim telom". Kada je
veština pisanja već savladana i ustaljena, u mozgu je opšte uzbuđenje zamenjeno aktivnošću pojedinih zona.
Međutim, postoji više načina pisanja, pisanje slova brojeva, više vrsta azbuke i više vrsta brojeva. Za svaku
odvojenu vrstu ponašanja ili veštine postoji i odgovarajući sistem ili kombinacija zona u mozgu. Ako se u vezi sa
ovim tumačenjem postavi pitanje ko je u pravu ekvipotencijalisti ili lokalizacionisti, ili
303
da li je moguće lokalizovati u mozgu nešto slično centru, odgovor neuropsi-hologije biće sledeći: nijedna od dve
teorije nije ispravna. Obe teorije prenaglašavaju jednu stranu ukupnih procesa u mozgu. Pri svakom novom učenju
ponavlja se sličan sled koji počinje „ekvipotencijalno", a završava se „lokalizacionistički". Međutim, lokalizacija
funkcija u mozgu je razuđena, ona predstavlja dinamički sistem koji aktivno uključuje i udaljene delove mozga.
Sa praktične tačke gledišta neuropsihologija nudi odgovarajuća rešenja koja mogu koristiti neurolozima i
neurohirurzima. Ako je kod nekog pacijenta utvrđen tumor, neuropsiholog će izvršiti odgovarajuće ispitivanje na
sistematski način. To ispitivanje prilično nas podseća na postupak koji neurolozi već praktikuju kao neurološki
pregled. Na kraju ispitivanja, neuropsiholog će analizirati mnoge znakove slabosti, neuspeha i poznatih pokazatelja
oštećenja, i na osnovu te analize on će stvoriti dijagnostički sud. Rezultat će biti jedan sindromski sklop. Za razliku
od lokalizacionističke teorije, neuropsihologija zastupa gledište da se oštećenja mozga manifestuju kao
multisimptomska celina. U tom se sklopu neki specifični ispadi mogu jače nametnuti, ali je uz njih, po pravilu, i niz
pratećih simptoma druge vrste.
Utvrđivanje žarišta moždanih povreda, sa neuropsihološkog stanovišta, moguće je ali pretpostavlja izvežbano
razlikovanje odnosno „čitanje" sindroma. Takva ograničena moždana ozleda odraziće se u poremećaju jednog ili
više čulnih kanala („analizatora"). Poremećaj se može javiti u vidu smanjene osetljivosti čula, redukovane stabilnosti
ili oslabljene fleksibilnosti. Istovremeno sa ovim izmenama centralnog receptora javlja se niz sekundarnih
poremećaja u svim funkcionalnim zonama, koji zajedno čine sistem. Princip odraza oštećenog i disfunkcionalnog
žarišta na ponašanje je sindromski, a ne „jedan prema jedan".
Pojava neuropsihologije je donekle slična pojavi kliničke psihologije. Ijedna i druga su vezne naučne discipline koje
su stvorene na mestu gde je dve starije nauke trebalo da sarađuju, i mogle su, ali nisu. Obe ove discipline su
prevashodno metodske, dok se u teorijsko-sadržinskom smislu oslanjaju na naučna znanja već formiranih nauka.
Klinička psihologija je postala vezna disciplina između psihologije i psihijatrije, Neuropsihologija je vezna
disciplina između psihologije i neurologije. Sada je u procesu ekspanzija neuropsihologije, pa se tako javlja i neurolingvistika i neuropsihologija anksioznosti.
Poseban značaj neuropsihologije je u tome što pomaže u ranom otkrivanju moždanih disfunkcija u razvojnom dobu.
Kod dece koja imaju moždane dis-funkcije manjeg stepena, otkrivanje koje je blagovremeno može biti prvi korak ka
organizovanoj, specijalnoj rehabilitaciji. Kod nas je o neuropsihologiji razvojnog doba pisao Bojanin (1979).
Klasifikacija metoda neuropsihološke procene
Neuropsihološka procena je kompleksan poduhvat koji se najčešće sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim
ustanovama koje raspolažu visoko stručnim osobljem i potrebnim aparatima. Pacijent koji je tu upućen već je prošao
kroz trijažni postupak i sada se podvrgava proverama sa osetljivijom dijagnostičkom
304
tehnologijom. Njega će ispitivati stručnjaci više specijalnosti: neurolozi, radiolozi, neurooftalmolozi, psiholozi,
eksperti za elektroencefalografiju i drugi. Dijagnostika koja se praktikuje u ustanovama opšteg tipa, kao što je škola
ili dom zdravlja, u mnogo čemu bitnom je različita od dijagnostičke strategije jedne neurološke ili neurohirurške
klinike.
U okviru rutinskog rada koji obavlja u školi, u domu zdravlja ili psihijatrijskom odeljenju, psiholog povremeno
nailazi na slučajeve koji prema opservaciji, iskazima ili rezultatima pobuđuju sumnju na intelektualni deficit ili
moždano oštećenje. Bez obzira na način utvrđivanja moguće dijagnoze, psiholog se ograničava na opštu,
neobaveznu dijagnostičku oznaku „organiciteta". Čak i daje takvu patologiju prvi otkrio neko drugi, pa je zadatak
psihologa da tu pretpostavku veri-fikuje, on se zadržava na opštoj kategoriji „organiciteta". Ta kategorija je samo
rubrika bez bliže određene sadržine. Doduše, psiholog može učiniti mnogo više ako pažljivo opiše ponašanje
pacijenta, njegove iskaze i priloži nalaz psihološkog ispitivanja. Iz takvog izveštaja dobar neurolog može da stekne
bolji uvid u prirodu oštećenja ili da usmeri dalje ispitivanje.
Strateški položaj neuropsihologije u okvirima specijalizovanih ustanova, kao što su neurološke ili neurohirurške
klinike je drugačiji. Pre svega tu se stiču pacijenti koji već imaju, manje-više potvrđenu dijagnozu „organiciteta". Na
drugoj strani, za neurologe, neurohirurge i druge medicinske specijaliste takva „dijagnoza" znači isto toliko kao i
dijagnoza „pacijent". Jasno je da u takvoj, specijali-zovanoj ustanovi dijagnostička oznaka „organicitet", data na
osnovu psihološkog testa, a kasnije proverena pouzdanim načinima, na primer, operacijom, ne može poslužiti kao
dokaz vrednosti testa. Naime, u radu sa takvom populacijom moguće je postići i „fiktivnu validnost" (Barnum
efekat). Dovoljno je svakog pacijenta označiti kao „organičara" Zbog koncentracije takve patologije u toj ustanovi
čist „pogodak" može iznositi i preko 90 posto.
Uverljivi doprinos neuropsihološke procene u specijalizovanim ustanovama može da predstavlja, pre svega, valjana
diferencijalna dijagnoza. Neurološka ili neurohirurška ispitivanja u mnogim slučajevima nisu dovoljna, pa je
potrebno dopuniti ispitivanje laboratorijskim metodama koje obećavaju veću sigurnost i preciznost u lokalizaciji.
Zahvaljujući savremenoj tehnologiji danas je moguće dosta sigurno ustanoviti promene na mozgu i odrediti mesto,
veličinu i prirodu patoloških promena. Postavlja se u vezi sa tim pitanje: da li je potrebno razvijati neuropsihološki
metod ako već postoje sigurnija fizička sredstva dijagnostiko-vanja patoloških promena mozga? Načelno, odgovor
je pozitivan. Razlog za takav odgovor je u tome da mnogi tradicionalni načini dijagnostike imaju ili mogu imati
štetne posledice. Zato se i govori o tim načinima kao invazionim ili agresivnim. Naravno, najveća šteta koju
psihološki metod može da nanese pacijentu jeste da ga umori i blaže frustrira. Drugi razlog u prilog psiholoških
metoda je ekonomičnost. Naime, najnovija i najbolja fizička sredstva, kao što je, na primer, kompjuterizova-ni
skener, veoma su skupa i kada se kupuju i kada se koriste. Neuporedivo je ekonomičnije primeniti psihološki metod
od skenera, a o ©državanju da i ne govorimo. Prednost skenera prema tome nije sporna, ali je cena te prednosti za
većinu sveta danas nedostižna. Realnije je imati jedan skener, a više neurologa i neuropsihologa
20 Psihodij agnostika
305
nego obrnuto. Treći razlog koji govori u prilog neuropsihologije je činjenica da između fizičke promene mozga, koja
je sve dostupnija savremenoj biofizičkoj tehnologiji, i psihičkih promena, odnos može da bude nejasan ili
paradoksalan. To između ostalih znači da se ovi načini ispitivanja ne mogu uzajamno zameniti, ali se mogu
dopunjavati. Prema tome, razvoj moderne dijagnostičke tehnologije u neurologiji, kompjuterske tomografije,
radioizotopskih snimanja, cerebralne angio-grafije, pneumoencefalografije i ventrikulografije, ehoencefalografije,
elektron-istagmografije, i svih drugih, sa svim naučnim i praktičnim doprinosima koje ima, nije u koliziji sa
razvojem neuropsihologije. Tačno je suprotno. Veći stepen razvitka na jednoj strani dobija svoj smisao u jednakom
razvoju na drugoj strani.
Psihološka sredstva neuropsihološkog pristupa mogu da se podele u četiri kategorije: Opšte eksplorativne tehnike,
individualni testovi inteligencije, testovi „organiciteta" i neuropsihološke baterije. Ovome treba dodati jedno
upozorenje. Naime, psihodijagnostičko ispitivanje i neuropsihološka procena nimalo se ne razlikuju u pogledu opšte
procedure ispitivanja, nimalo ili veoma malo se razlikuju u pogledu primenjenih instrumenata, ali se potpuno
razlikuju u pogledu interpretacije rezultata. U jednom slučaju se testovno ponašanje dovodi u vezu sa konceptom
ličnosti, u skladu sa psihijatrijskom tradicijom, a u drugom slučaju testovno ponašanje se dovodi u vezu sa
funkcionalnim stanjem mozga, u skladu sa neurološkom tradicijom.
OPŠTE EKSPLORATIVNE TEHNIKE I MOŽDANE DISFUNKCIJE
U kliničkoj praksi se moždana oštećenja javljaju sa različitom učestalošću zavisno od vrste ustanove. Ima
specijalizovanih klinika, kao što su, na primer, neu-rohirurška ili traumatološka, u koje se slivaju već trijažirani
slučajevi sa više nego jasnom povredom glave. U drugim ustanovama koje nisu toliko specijalizovane, kao što su, na
primer, neuropsihijatrijska odeljenja ili opšta neurološka odeljenja, takođe je procenat bolesnika sa moždanim
oštećenjima veliki, ali ipak manji nego na neurohirurškim. Najzad, ima i takvih odeljenja koja su prevashodno
specijali-zovana za dijagnozu i tretman alkoholičara, neurotičara i drugih sličnih psihijatrijskih kategorija bolesnika
među kojima je procenat moždano oštećenih obično mali. Imajući u vidu ovakvu distribuciju kortikalne patologije,
jasno je da se ne može govoriti o jedinstvenoj situaciji psihologa-dijagnostičara. Na neurohirurgiji je koncentracija
povređenih maksimalna, usled čega je najsigurnija taktika „dijag-nostikovati" svakog bolesnika kao moždano
oštećenog. Na neurotičarskom ode-Ijenju, gde je proporcija moždano obolelih i povređenih minimalna, najsigurnija
taktika je da se izbegne dijagnosticiranje moždanog oštećenja kod ispitanika. Naravno, klinički psiholozi neće
svesno igrati takvu dijagnostičku igru, mada je po statističkoj logici ona najsigurnija, posmatrano u masi i na duži
rok. Držeći u fokusu svojih obaveza individualnog pacijenta, psiholog će pokušati da doprinese svojim ispitivanjem
povećanju tačnih klasifikacija preko nivoa koji bi postigao držeći se utvrđene proporcije traumatskih slučajeva u
populaciji ustanove.
S obzirom na bitne razlike u bazičnoj proporciji incidencije kritičnih slučajeva, psiholozi-dijagnostičari, u ove tri
vrste ustanova, nalaze se pred različitim
306
problemima. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki, svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesu
prepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom
koncentracijom kritične vrste patologije, psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi, treći ili četvrti
ekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi
ispitanika u kategoriju moždano oštećenih, jer je to već učinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da
registruje specifične ispade. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnost
lokalizacije, karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,
psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje koje
je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičke
ekspertize, ali, kao što smo videli, u različitoj meri. Što je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu može biti
dovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak. Pored
ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sticanja znanja o
moždanim povredama i različite uslove sticanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem
neuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlažemo riziku da uopštavamo, ignorišući
bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je
osnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja.
Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o
povredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne treba
primiti olako. Međutim, anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da slučaj stiže kod
psihologa kada je upozorenje već registrovano. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje, za izdvajanje
potencijalno pozitivnih slučajeva, ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. Kliničar koji ima
precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa
„larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestički intervju ne može imati
snagu dokaza, već samo upozorenja.
Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. On pruža mogućnost da se kroz
interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju, da se uoče upadljive karakteristike u ponašanju,
mišljenju, stavovima i doživljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost,
specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih ili
prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je
uvežban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju
takvi slučajevi, i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. Međutim, načelno ni on nije dovoljan da bi se
dijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg
307
problemima. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki, svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesu
prepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom
koncentracijom kritične vrste patologije, psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi, treći ili četvrti
ekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi
ispitanika u kategoriju moždano oštećenih, jer je to već učinjeno pre, nego da analizira karakteristike pojedinca i da
registruje specifične ispade. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnost
lokalizacije, karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. Na drugom kraju lestvice ustanova,
psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje koje
je ostalo neotkriveno. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičke
ekspertize, ali, kao što smo videli, u različitoj meri. Što je za jednu ustanovu nedovoljno, za drugu može biti
dovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak. Pored
ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sricanja znanja o
moždanim povredama i različite uslove sricanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Ako se problem
neuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta, onda se izlažemo riziku da uopštavamo, ignorišući
bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Analizirati metode van realnih uslova je
osnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja.
Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja, trauma glave i oboljenja. Informacija o
povredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne treba
primiti olako. Međutim, anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari, tako da slučaj stiže kod
psihologa kada je upozorenje već registrovano. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje, za izdvajanje
potencijalno pozitivnih slučajeva, ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. Kliničar koji ima
precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa
„larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Usled toga anamnestički intervju ne može imati
snagu dokaza, već samo upozorenja.
Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. On pruža mogućnost da se kroz
interakciju, razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju, da se uoče upadljive karakteristike u ponašanju,
mišljenju, stavovima i doživljajnim kvalitetima. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost,
specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih ili
prethodnih informacija. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar, neurolog ili socijalni radnik) i koji je
uvežban da pozna podvrste neuroza, psihopatija, psihoza ili encefalopatija, jer je radio u ustanovi u koju se slivaju
takvi slučajevi, i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. Međutim, načelno ni on nije dovoljan da bi se
dijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg
307
procesa složene kliničke eksploracije koja uključuje kompletan neurološki pregled, laboratorijska ispitivanja,
radiografska snimanja i, eventualno, neuropsi-hološku procenu. Završnu dijagnostičku ocenu slučaja donosi
najkompetentniji lekar, većinom posle konsultacije sa celim timom i na osnovu svih raspoloživih svedočenja.
Što se tiče psihologa koji radi u okviru neuropsihijatrijske ili neurohirurške institucije na dijagnostikovanju
pacijenata određene vrste, on je jedan od stručnjaka koji pomoću opservacionog intervjua stiče utisak o pacijentu. Po
pravilu, on nije prvi. Ima znatnih razlika u oceni potrebe korišćenja intervjua u neuropsihološkoj dijagnostici.
Rapaportov stav da intervju treba izbegavati a dijagnostičku procenu zasnivati isključivo na testovnim podacima
niko više ne prihvata. Razlozi koje je Rapaport naveo u odbranu eliminacije intervjua dobri su u okvirima jedne
istraživačke studije koja ima za cilj da dokaže autonomni doprinos testova kliničkoj dijagnozi. Međutim, nema
potrebe da to dokazujem permanentno. Halstead (1947) kao osnivač prve neuropsihološke laboratorije u SAD
osećao je sličnu potrebu kao i Rapaport da dokaže nezavisan doprinos psiholoških testova. Iz tih razloga je i on
isključio intervju, anamnestički i opservacioni, i usredsredio se na razvijanje metode analize rezultata testa. Mada je
za sve nas od velike koristi ono što je ovakvim naučnim pristupom postignuto, nepotrebno je u praksi negovati veru
samo u testove.
Pored intervjua kao naturalističkog postupka, u eksploraciji se koriste još i druge tehnike, medu kojima su dve od
posebnog značaja. Rorschachova tehnika je od samog početka prikazivana kao potencijalno valjan instrument u
kategorizaciji epileptičara. Kasnije se razrađuje sistem analize indikatora moždanih oštećenja, tako daje vremenom
Rorschach postao pomoćni trijažni instrument za identifiko-vanje slučajeva kod kojih postoji verovatnoća kortikalne
patologije. Epilepsija je vrlo sistematično istraživana uz pomoć Rorschacha. Ovakva istraživanja su bila posebno
česta pre masovnog uvođenja EEG-a u kliničku praksu. Na osnovu Rorschachovih klasičnih analiza Stauder (1938)
proširuje primenu na karaktero-loške aspekte epilepsije. On potvrđuje da se pomoću ove tehnike mogu prepoznati
slučajevi „grand mal" epilepsije, ali i takozvane epileptične ličnosti. Ovaj entitet je klinički bio prihvaćen.
Epileptična ličnost ima bitne odlike epileptičara ali nema epileptične napade. Delay i Pichot (1955) razvijaju dalje
Stauderova istraživanja i utvrđuju da se na osnovu Rorschachovog nalaza mogu razlikovati dve vrste epileptične
ličnosti, stoje u skladu sa njihovim uverenjem daje epileptična izmena karaktera „bipolarna abnormalnost".
Ekstratenzivna epileptična izmena ličnosti odlikuje se eksplozivnim, impulzivnim, antisocijalnim i agresivnim
ponašanjem. Druga, suprotna vrsta je skučena (koartirana), osiromašena, usporena i povučena u sebe. Ove ideje su
imale znatan uticaj na praksu sudske psihijatrijske ekspertize. Sve dok EEG nije počeo da se rutinski koristi i dok
nije razvijena EEG dijagnostika, Rorschach je služio kao najpogodniji trijažni instrument za epilepsije. Danas je u
ovoj oblasti stanje sasvim izmenjeno. Koncept epileptične izmene je modi-fikovan utoliko što su karakteristike
ličnosti debiologizirane. Sam entitet epilepsije pokazao se krajnje kompleksan i heterogen, usled čega je bliže
neodređena kategorija epilepsije izgubila kliničku vrednost.
308
U toku duge i ekstenzivne kliničke primene, jer je Rorschachova tehnika bila prva violina u bateriji, sakupljeno je
puno iskustava u radu sa veoma različitim grupama bolesnika, uključujući i moždano oštećenje. Protokol koji je
imao po neku karakteristiku encefalopata interpretiran je kao dokaz „organiciteta". Sam izraz je krajnje rogobatan,
ali je bio prihvaćen od praktičara. U takvom slučaju kliničar bi u nalazu konstatovao da „ispitanik pokazuje znake
organiciteta". To je moglo da znači da ima difuznu atrofiju, fokalnu kortikalnu traumu, organsku demenciju ili nešto
neodređeno. Tehnika nije dopuštala finiju diferencijaciju. Piotrowski (1947) je na temelju svog kliničkog iskustva i
istraživanja dao jednu seriju od deset testovnih znakova organiciteta pomoću kojih je olakšana trijaža. Ako je u
protokolu nađeno pet ili više tih znakova, ili dva-tri teža znaka, onda je slučaj identifikovan kao organski. Nedostaci
dijagnoziranja moždanih oštećenja putem Rorschachove tehnike brojni su i sasvim evidentni. U prvom redu dijagnostički koncepti su zastareli i magloviti. Mada je Piotrowski olakšao trijažiranje, ipak je vrednost tehnike ostala
krajnje zavisna od kvaliteta stručnosti dijagno(
stičara. U tom pogledu je razlika između intervjua Rorschacha svedena na nulu.
Psihometrijski komplement Rorschacha je MMPI. Ovaj instrument je prime-njivan jednako ekstenzivno, mnoge
homogene kliničke grupe su intenzivno proučavane sa MMPI, a urađeno je dosta i u pogledu formiranja posebnih
ključeva za identifikovanje moždano oštećenih. Osnova veze MMPI-a moždane patologije je statistička i
empiristička, tako da nikako dublje razumevanje prirode poremećaja nije moguće. U tom smislu MMPI može da
bude samo dopunski trijažni instrument koji upozorava na prisustvo korelata određene kategorije. Ni kod MMPI kategorija nije dovoljno izdiferencirana. Pošto se MMPI već primenjuje u eksplo-raciji većine psihologu upućenih
pacijenata, nema nikakvih posebnih teškoća da se, u sklopu svih ostalih indikatora, osmotri i indikator organiciteta.
Indirektno MMPI može da pripomogne karakterizaciji ličnosti sa moždanim oštećenjem, što je dosta važno.
Eksplorativne tehnike su nespecifični postupci koji mogu imati praktičan značaj u dijagnostici moždane patologije,
pre svega u ustanovama srednjeg ste-pena specijalizacije (neuropsihijatrija, na primer). Za rad u
superspecijalističkim ustanovama ove tehnike nisu od velike koristi, jer su bolesnici već apriori sortirani kao
encefalopati. Za takve prilike od psihologa se traže specifičnije infonnacije, pre svega o težini oštećenja, lokalizaciji
i eventualno o vrsti.
WECHSLEROVE SKALE I MOŽDANE DISFUNKCIJE
Gde god se praktikuje psihodijagnostika kao klinička metoda gotovo je sigurno da se koriste i Wechslerove skale.
Usled toga sabrano je ne samo veliko nego i specifično iskustvo u raspoznavanju karakteristika pojedinih grupa ispitanika. Sugestije koje je Wechsler dao u priručniku VB skale ohrabrile su praktičare da se upuste u neuropsihološku
trijažu i diferencijalnu dijagnostiku. Pored toga, mnoga posebna pitanja više puta su istraživana i proveravana. Tako,
na primer, ispitana je veza između rezultata na VB i lateralizacije moždane traume, uticaj hirurških zahvata na
mozgu na QI, kao i veza između veličine operativno
309
uklonjene moždane mase i QI. Većina istraživanja dala je takve rezultate koji se mogu prihvatiti kao podrška
korišćenju VB skale u neuropsihologiji.
Osnovni problem praktičara u nespecijalizovanoj ustanovi je kako poznati na VB skali moždanu patologiju, odnosno
kako diferencirati ovu od drugih vrsta patologije, na primer od shizofrenije. Pošto su i psihijatrijska i
neuropsihološka dijagnostika vrlo složene, teško se može postaviti prosta dihotomija: slučaj sa moždanim
oštećenjem odnosno psihijatrijski slučaj bez moždanog oštećenja. Još je u istraživanju takva simplifikacija i moguća,
ali u praksi ima mnogo slučajeva kod kojih je i jedna i druga vrsta patologije prisutna. Za psihologa u specijalizovanoj neurološkoj ili neurohirurškoj instituciji gde su pacijenti još više selek-cionisani pojava atipičnih rezultata na
VB skali (ili bilo kom drugom instrumentu) nailazi na automatski okvir interpretacije. Atipičnosti će biti
interpretirane u terminima kognitivnog i praktičkog deficita kortikalne etiologije. Analogno tome i drugi psiholog,
koji radi isti posao u psihijatrijskoj instituciji, može učiniti isti izbor i interpretirati atipičan nalaz u terminima
ličnosti, nesvesnih odbrana i psihijatrijskih sindroma. Jedini način da se izbegne automatska, shematska interpretacija i dostigne stvarno individualna procena pacijenata je da se zna staje na VB skali specifično za moždano
oštećenje, za shizofrenije ili za primitivne psihopatske ličnosti sa jakim rentnim tendencijama. Nema nikakve
sumnje u to da VB skala može korisno da posluži u analizi kliničkih slučajeva. To se odnosi i na psihijatrijske i na
neurološke slučajeve. Postavlja se, međutim, sasvim jasno pitanje da li se na VB skali pouzdano registruju znaci ili
korelati odnosa mozga i ponašanja? Dokaza ima dovoljno da VB skala može korisno da posluži za procenu nivoa
inteligencije. Takođe ima dovoljno kliničkih dokaza da se VB skalom registruju mnoge karakteristične kognitivne
disfunkcije i ispadi. Međutim, pitanje je da li se mogu raspoznati, pouzdano izdvojiti oni znaci kognitivnih
poremećaja koji su pretežno kortikalne etiologije od poremećaja svih ostalih vrsta?
Većina autora izbegava da postavlja suviše stroga pitanja. To je dosta razumljivo s obzirom na trenutno stanje
utvrđenih činjenica. Ima dosta dokaza zasnovanih na istraživanjima da VB skala može da diferencira moždano
oštećenje od neoštećenih, oštećenja različite težine kao i lateralizaciju traume. Takođe ima dokaza da VB skala daje
doprinos opisu i razumevanju individualnih bolesnika, kao i planiranju rehabilitacije. Međutim, po svemu sudeći,
zaključivanje o značenju indikatora na ovoj skali zasniva se na principu konteksta. Interpretacija ne proizilazi nužno
iz podataka, već se značenje podataka interpretira zavisno od konteksta. To je neminovno zbog toga što su dokazi
uglavnom statistički, što podrazumeva nužnost izuzetaka. VB skala može da posluži kao pomoćno psihodijagnostičko sredstvo u proceni ličnosti sa moždanim oštećenjima. Od podataka koje na skali dobijamo može da se
koristi:
1. QI i klasifikaciona dijagnoza,
2. odnos verbalnog i neverbalnog QI,
3. raspored standardnih skorova na subtestovima i
4. kvalitativne karakteristike test-ponašanja.
310
Koeficijent inteligencije nema specifične vrednosti za neurohiruršku proce-nu. Mada su moždano oštećeni, kao
grupa, na poslednjem mestu medu dijagnostičkim klasama u pogledu totalnog QI, varijabilnost je velika. Iz te
činjenice ništa određeno ne proizilazi što bi pomoglo u prepoznavanju moždano oštećene osobe u masi ispitanih.
Iznimak predstavljaju teški i akutni slučajevi. Međutim, totalni QI može koristiti pod uslovom da pravimo poređenje
,,pre-posle" bilo prema testovnim rezultatima bilo prema procenjenom nivou inteligencije pre traume ili oboljenja. U
interpretaciji totalnog QI treba biti oprezan. U literaturi ima izveštaja o pacijentima kod kojih je izvršeno operativno
uklanjanje polovine kor-tikalne hemisfere, zbog ekspanzivnog tumora. Mensh (1952) navodi daje inteligencija u
celini ostala nepromenjena. U pojedinim slučajevima je zabeleženo lako sniženje, dok je kod drugih QI posle
operacije porastao. Napominjemo da su bolesnici bili dešnjaci, a da je operacijom odstranjena desna hemisfera. Ipak,
po teoriji ekvipotencije gubitak inteligencije bi morao biti znatan jer je ekstirpirana masa bila velika. No, to se ipak
može razumeti pošto je dominantna hemisfera ostala intaktna. Porast inteligencije kod pojedinaca objašnjen je
pozitivnim dejstvom eliminacije bolesne strane koja je izazivala trpljenje zdrave strane. I pored relativne
neosetljivosti, totalni Q je vrlo pogodna mera za praćenje promena koje se očekuju usled dejstva lečenja
rehabilitacije.
Po svemu sudeći, diferencijalni učinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom moždane
povrede. Kod dešnjaka su povrede leve hemisfere praćene sniženjem verbalne skale, a povrede desne hemisfere
neverbalne skale. Ova pojava je više puta istraživana i potvrđena (Anderson, 1950; Reitan, 1955; Klove, 1963).
Verovatno je da u osnovi te činjenice leži ukrštanje strana telo - mozak, kao i više puta potvrđeni nalaz daje VB
skala, pored opšteg faktora, najviše zasićena sa dva faktora, verbalnim i manipulativnim. U jednom istraživanju
(Klove, 1959) kao kriterijum lokalizacije povrede uzet je EEG. Svi ispitanici su bili sa encefalopatijom ali različitim
EEG nalazom. Kod svih je bio primenjen VVechslerov test inteligencije forma prva. Grupa sa žarištem oštećenja na
levoj hemisferi imala je niži verbalni nego neverbalni QI; grupa sa žarištem na desnoj hemisferi imala je sniženi
neverbalni u odnosu na verbalni QI. Kod bolesnika sa bilateralnim abnormalnostima i onim sa normalnim EEG nije
bilo razlike između subskala. Vrlo slični rezultati dobijeni su i kod bolesnika sa čulno perceptivnim anomalijama.
Klove (1959) je ustanovio da unilateralne i bilateralne anomalije u opažaju čulnih draži sistematski utiču na razliku
verbalne i neverbalne subskale. Pacijenti koji nisu opažali draži na desnoj strani, a bili su bilateralno stimulisani,
imali su sniženi verbalni QI u odnosu na neverbalni. Kod pacijenata sa anomalijom opažaja na suprotnoj strani
snižen je bio neverbalni deo skale. Mada u literaturi srećemo dosta upozorenja u pogledu izjednačavanja VB i
VAIS, izgleda da se to ne odnosi na njihovu osetljivost prema lateralizaciji. Obe skale podjednako registruju
lateralizaciju.
Indeks asimetrije je podatak koji se rutinski dobija primenom i obradom VB skale. Ako je ova asimetrija zaista
povezana sa lateralizacijom, onda smo u stanju dosta da učinimo kao praktičari. Tu, međutim, iskrsava jedno krupno
pitanje vezano za učestalost asimetrije u populaciji. Poznato je daje izvesna razlika ver311
balne i neverbalne skale normalna pojava. Osim toga mnoge činjenice socijalno--demografskog sadržaja utiču na
ovu asimetriju. Prema tome je jasno da bilo kakvu prevagu ne možemo uzeti kao sigurnu osnovu za donošenje tako
krupnih odluka. Proveravanja su pokazala da se razlika od 10 poena javlja u 30% slučajeva, razlika od 15 poena u
18%, a razlika od 20 poena u svega 4% slučajeva. Na osnovu ovih podataka razliku od 15 i više poena možemo
smatrati relativno sigurnom merom patološke asimetrije.
Na sledećoj tabeli prikazan je odnos verbalnog prema neverbalnom delu skale zavisno od lateralizacije lezije.
Procenat slučajeva sa prevagom verbalne skale
Lezija desno
Reitan (1955) VB Fl
88%
Klove(1959)VBFl
78%
Klove(1965)VAlS
84%
Fields(1969) VAIS
78%
Lezija levo
1%
19%
35%
39%
Ova tabela ilustruje opravdanost generalizacije koja je već formulisana. Ujedno vidimo da uz statističku uverljivost
moramo računati i sa određenim procentom izuzetaka. Mada procentualno izuzeci nisu preterani, sama njihova
pojava pokazuje nam da VB skala nije savršeni instrument za detekciju lateralizacije. Da je opreznost umesna, još
bolje i impresivnije potvrđuje oprečni nalaz (Smith, 1966) istraživanja, u kome su upoređeni sumarni standardni
skorovi i QI verbalne i neverbalne skale osoba sa tumorom mozga. U svim slučajevima tumor i lokalizacija tumora
bila je verifikovana autopsijom. U grupi je bilo sa tumorom na levoj strani 48 pacijenata, na desnoj strani 51 i
bilateralnim 21. Rezultati nisu potvrdili pretpostavku da je diferencijalni učinak verbalne i neverbalne skale funkcija
lateralizacije. Ovo istraživanje je zadalo mnogo muka neuropsiholozima što se pokazalo kao dosta korisno, jer je
primenljivost principa ukrštanja precizirana i ukazano je na uslove pod kojima procena nije moguća. Klove navodi
da diferencijalni učinak na VB skali nije indikativan ako je lokalizacija ispred centralne brazde prema frontalnom
režnju, dok je izrazita ako je iza. Prema tome, lokalizacija traume utiče na diferencijalni učinak u zavisnosti od
lateralizacije i od mesta na osovini anterior-posterior. Na osetljivost diferencijalnog indikatora VB utiče takođe da li
je ozleda akutna ili je stara. Akutne ozlede pojačavaju diferencijalni učinak.
Profil ili raspored standardnih skorova po subskalama je klasičan indikator kognitivnog poremećaja ili atipičnosti.
Već u priručniku prvom izdanju VB skale Wechsler je izložio argumente i principe profilne analize. Osnovna ideja
profilne analize nadovezuje se na Kraepelinova zapažanja da kod svakog utvrđenog psihijatrijskog oboljenja
nalazimo karakterističan sindrom poremećaja mišljenja kao i ostalih funkcija. Varijabilnost standardnih skorova
subtestova je normalna u statičkom značenju. Međutim, veoma velike razlike između subtestova povezane su sa
poremećajima mišljenja ili čitavog ponašanja. VVechsler je zapazio da se kod adolescentnih psihopata, shizofrenija,
demencija i moždanih oštećenja javljaju prilično tipični profili na subskalama. Idući za tom idejom on je ponudio
jedan
3L2
kvazi statistički testovni („objektivni") ekvivalent sindroma moždanog oštećenja. Čitavih dvadeset godina klinička
psihologija je bila indukovana tom idejom. O tome su pisane studije, predavalo se na fakultetima, profilna analiza je
prešla u praksu i određivala interpretacije, a bila je podosta i istraživana. Zahvaljujući istraživanjima došlo je do
opšteg odbacivanja profilne analize, jer su rezultati bili izrazito nepovoljni. Razloga za promašenost ima više. Tu je
relativna nepouzdanost kratkih subtestova, pogotovu neverbalnog dela VB skale. Zatim kriterijumi po kojima su
birane grupe bolesnika toliko su različiti daje poništavanje trendova skoro nužno. Najzad, što je verovatno
najvažnije, sam konstrukt je previše nejasno određen, tako da dopušta sva moguća tumačenja i sve moguće izbore
unapred opravdava. Govoriti, dijagnostikovati ili istraživati „moždano oboljenje" ili „moždanu povredu" je
neshvatljivo razmetljiv zadatak. Koji bi to test, kao svoju uzgrednu vrednost, mogao da zahvati generalnu dimenziju
disfunkcije mozga?
Ideja o jednom generalnom indeksu moždanog oštećenja nije do kraja odbačena (Halstead). U odnosu na nju
Wechslerov sindromski pristup je metodski perspektivan, ali se upliće jedna bitna okolnost. Wechslerova skala je
namenjena testiranju inteligencije u normalnoj populaciji. Ljude sa ozledama mozga ne možemo lako izdvojiti kao
specifičan subuzorak na osnovu univerzalnih subtestova. Za taj zadatak potrebni su drugačiji testovi, što jasno
potvrđuje uspeh Hal-steadove baterije, koja, uzgred napominjemo, takođe ima 10 subtestova. Prema tome, dobra
ideja i loš izbor instrumenata jednako je neuspehu. Ipak, VB skala ima dodatne mogućnosti za doprinos
dijagnoziranju moždanih oštećenja. Tu mogućnost pružaju pojedini subtestovi, koji su diferencijalno osetljivi na
greške u rešavanju, karakteristične za moždano oštećenje. U pitanju je Kohsov mozaik i ponavljanje brojeva. Reitan
navodi i sređivanje slika (strip), međutim, iz iskustva znamo daje ovaj subtest pretežak, usko selektivan i prema
tome je nepouzdan kao superindikator kognitivnog deficita kortikalne etiologije.
POJEDINAČNE TEHNIKE OTKRIVANJA „ORGANICITETA"
Uverenje da psiholozi ne treba da se bave biološkim i neurološkim pitanjima odavno je napušteno u kliničkoj praksi.
Stečena lična iskustva uverila su i psihologe i neuropsihijatre da psihodijagnostički klinički metod može da
doprinese otkrivanju i organske komponente u kliničkom sindromu. Sporo i oprezno psiholozi proširuju repertoar
usluga i prihvataju se da signališu ako naiđu u toku analize slučaja na pojedince koji imaju „organsku komponentu".
Konstrukt „organska komponenta" ili „organicitet" je nezgrapan, neodređen i logički besmislen. Ipak, on se zadržao,
jer je takav globalni indeks odgovarao mogućnostima koje su bile skromne. Kada su psiholozi konačno prihvatili
ovaj „prodor u neurologiju", pojavila se potreba za posebnim tehnikama koje bi pouzdanije diferencirale ispitanike
po trijažnoj dihotomiji: ima ili nema odlike „organskog slučaja". Tako je klasična klinička baterija dopunjena još
jednim instrumentom koji se primenjivao od slučaja do slučaja zavisno od toga da li je organicitet očekivan ili ne.
Neuropsi-hologija se nije ni nazirala kao zasebna disciplina, a od instrumenata jedino je Bender vizuomotorni
geštalt-test bio publikovan. Izbor je veoma jednostavan.
313
Bender vizuomotorni geštalt-test je konstruisala Laureta Bender (1938) za svoja istraživanja. Kao jedna od prvih
modernih tehnika koja je osetljiva na dis-funkcije oštećenog korteksa bila je vrlo popularna u kliničkoj psihologiji.
Na to je uticala i veza sa geštalt teorijom, primena u istraživanju i ekonomičnost tehnike u pogledu vremena koje je
potrebno za rad i obradu podataka.
U teorijskom delu Benderova razrađuje tri osnovna principa na kojima je istraživanje vođeno. Prvi je opšti princip
geštalt-psihologije daje opažaj primarno celovit, daje ta celina određena zakonima geštalta, da su delovi celine
hijerarhijski podređeni konfiguraciji i daje odnos figure i pozadine takođe određen istim principima. Druga teorijska
premisa je Schilderova (1942) postavka o senzomotomom razvoju. Fiziološki zasnovani razvoj motornih i čulnih
funkcija deteta prolazi kroz određene faze. Princip razvoja je od neizdiferenciranog ka sve većoj diferencijaciji i sve
većoj organizaciji celine. Najviši stepen razvoja senzomotornih iskustava predstavlja formiranje geštalta „shemetela". Sa promenom uzrasta menja se i geštalt sheme-tela. Treći princip je formulacija odnosa između normalnog
razvoja percepcije i vizuomotome koordinacije, što podrazumeva i involuciju, prema patološkoj regresiji. U oba
slučaja putanja je ista. U regresiji, normalnoj ili patološkoj, vrši se razgradnja višeg geštalta i vraćanje na geštalt
nižeg reda. Usled toga svaki patološki slučaj može da se definiše stepenom regresije.
Bender geštalt-test se sastoji iz serije od devet geometrijskih crteža. Ovi crteži su preuzeti iz monografije
Wertheimera (1923). Crteži se eksponiraju ispitaniku određenim redosledom, jedan po jedan. Ispitanik precrtava na
list hartije crtež, koji je pred njim. Instrukcija je štura i poziva ispitanika da nacrta istu sliku kakvu mu ispitivač
pokazuje. Vreme nije ograničeno. Precrtane figure i zabeleške o opservaciji predstavljaju podatke testiranja.
Standardizacija Bender geštalta nije sprovedena. Obrada je kvalitativna. Pro-cenjivač registruje odstupanja i greške
u odnosu na original i u odnosu na očekivani nivo. Očekivani kvalitet reprodukcije određuje se slobodnom
procenom zavisno od godina ispitanika, obrazovanja i zanimanja. Kod odraslih kliničkih slučajeva analiza grešaka
koristi se za određivanje postojanja regresije, ima ili nema potvrde o tome, za procenu stepena regresije i za
kvalitativnu analizu srodnosti nekom kliničkom sindromu. Nalaz koji se dobija nema snagu dokaza. Regresija
identifikovana ovim instrumentom nije etiološki specifična. Ona može da nastane iz više različitih razloga. Nije lako
na osnovu izolovanih testovnih informacija diferencirati najverovatniji razlog regresije. Specijalizovano iskustvo u
primeni ovog instrumenta sa specifičnom populacijom može da nauči kliničara da dijag-nostikuje bravurozno, ali, na
žalost, takvo znanje se teško može prenositi na druge.
Bilo je pokušaja da se poboljšaju mema svojstva ove tehnike. Pascal i Suttell sprovode standardizaciju, uvode
kvantifikaciju procene i daju odgovarajuće norme. Uprkos ovom naporu tehnika Benderove se sve manje koristi
pogotovu danas kada se nazire prava neuropsihološka baterija.
Grassijev test supstitucije kocki je hibridna tvorevina koja povezuje teorijske elemente Goldsteina sa psihometrijski
zrelim testovnim materijalom tipa Kohso-vih kocki. Grassi (1953) je u tom pogledu već imao donekle utrven put
pošto je Goldsteinov saradnik Weigl izvršio neka prilagođavanja Kohsa karakteristikama
314
Goldsteinove baterije. Međutim, u tom prilagodavanju Kohs je „dekvantifikovan". Grassi je Kohsa
„rekvantifikovao" na taj način stoje ocenjivanje uklopio u dimenziju konkretno-apstraktno.
Instrument se primenjuje individualno kao dodatak kliničkoj bateriji kod slučajeva kod kojih se sumnja na
kortikalnu patologiju. Materijal je skoro istove-tan kao Kohsove kocke u sklopu VB skale. Razlike su sledeće: uzori
koje treba reprodukovati nisu štampani nego su trodimenzionalni i sastoje se iz istih kocki kao i manipulativni
materijal. Broj kocki sa kojima se ispitivanje obavlja neprome-njen je i iznosi četiri komada. Izuzetak je trenažni
primer koji se radi sa svega dve kocke. Najzad, slično Weiglovim i Grassijeve kocke su samo dvobojne.
Najznačajnija novina Grassijeve tehnike je u stepenastoj varijaciji instrukcije prema dihotomiji jednostavno-složeno
i konkretno-apstraktno. Ispitanik ima pred sobom četiri kocke. Ispitivač uzima predložak broj jedan (ima ih ukupno
pet), stavlja ga pred ispitanika i kaže: „Složite vaše kocke tačno kao što ovaj uzor izgleda, odgore posmatran". To je
prva faza, a zadatak je tipa jednostavno-kon-kretno. Kada ispitanik završi rad, dobija sledeću instrukciju: „Složite
vaše kocke kao na ovom uzoru, ali od drugih boja." To je druga faza, a zadatak je tipajedno-stavno-apstraktno. Kada
ispitanik i to završi, nezavisno od uspeha izvođenja, dobija sledeću instrukciju: „Složite vaše kocke tačno kao što
izgleda uzor. Pazite da sve strane budu iste." To je treća faza a zadatak je tipa složeno-konkretno. Na završetku rada
sledi četvrta po redu instrukcija: „Složite vaše kocke da sa svih strana budu kao uzor a nađite druge boje." To je
četvrta faza a zadatak je tipa složeno-apstraktno. Isti postupak variranja složenosti i konkretnog i apstraktnog
ponavlja se na pet zadataka odnosno predložaka.
Ocenjivanje učinka je dvojako, nagrađuje se uspeh (snaga) i efikasnost (vre-me). Konačni rezultat je kombinacija
oba elementa. Testovni bodovi se sumiraju i učinak odmerava prema trodelnoj skali verovatnoce moždanog
oštećenja. Ova tehnika je lako primenljiva, ekonomična, objektivna u ocenjivanju i brzo se uči.
U novoj modifikovanoj verziji Grassi zadržava staro ali proširuje jednim novim segmentom test-ponašanja
dijapazon ispitivanja. Što je ranije pripadalo opservaciji i kvalitativnom procenjivanju, sada se registruje, prebrojava
i kvan-tifikuje. Na taj način numerički indeks je kompozirni test učinaka i načina izvođenja, odnosno tipova grešaka.
Tim potezom je Grassi mehanizovao ponderiranje TSK. Istovremeno tehnika je postala osetljivija na pogreške u
kvalitetu i načinu rešavanja zadataka, usled čega će sigurno identifikovati veći broj moždano oštećenih, ali će račun
platiti porastom procenta falš-pozitiva. To je igra u kojoj se ništa ne dobija što se na drugi način ne gubi. Povećanje
osetljivosti instrumenata je razumno pod uslovom daje ispitivanjem zahvaćena „prava stvar", sa minimumom
primesa. Pošto je takav zahtev teško ostvarljiv, Grassijev potez je problematičan. Ova tehnika je u svakom slučaju
održala u životu Goldsteinove ideje. Suštinski ne znamo da li je Grassi dobra mera dimenzije razvoja konkretno
prema apstraktnom. Kvalitativna analiza je nedovoljno kontrolisana i ne zna se da li ona vredi najviše ako je
izvedena iz organizmičke teorije ili neke druge. Takode ne znamo da li ova tehnika svojim pozitivnim procenama
potvrđuje organizmičku teoriju Goldštajna, već poznatu valjanost Kohsovih kocki ili spretni, psihometrijski
empirizam kon315
struktora. Praktičar se, naravno, ovakve dileme neće ni dotaći. Za njega je bitno da ima upotrebljivo sredstvo, što, na
jednom trijažnom nivou, Grassijeva tehnika i obezbeduje.
Wechslerova skala pamćenja je još jedan izdanak iz istog korena sa nešto užom namenom. U kliničkom radu česta
su suočavanja sa slučajevima koji se žale na zaboravnost ili nemogućnost učenja. Psihijatri u svojim opisima
sindroma i u svojim poluimprovizovanim ispitivanjima zahvataju ove pojave i tumače ih kao smetnje ili oštećenja
pamćenja. Polazeći od takve situacije Wechsler je pristupio konstruisanju posebnog instrumenta, namenjenog
ispitivanju pamćenja, od koga je očekivao da će biti pouzdaniji i objektivniji od klasične procene. Svakako daje
instrumenata sa takvom namenom bilo podosta, a teorijskih radova o tome još više. Međutim, Wechsler je hteo da
ponovi uspeh koji je već postigao sa VB Fl a smatrao je da su konstrukcijska načela njegovih skala sasvim
primenljiva i u testiranju pamćenja. Načelno on se opredelio za bateriju tipa omnibus, za uzrasne norme i za globalni
indeks memorije poput koeficijenta inteligencije.
U teorijskom pogledu Wechsler je prihvatio model agregata kao adekvatnu reprezentaciju pamćenja. Ne ulazeći u
pitanje faktorske strukture pamćenja, ili zaobilazeći ga, on se opredelio za uzorak instrumenata koji su teorijski i
praktično već bili priznati kao valjani. Umesto faktorističkog dokazivanja njihove stvarne veze on je pribegao već
oprobanom rešenju da različite mere transformiše u standardni skor i preko toga u opšti koeficijent memorije ili QM.
Wechslerova skala pamćenja je konstruisana za vreme II svetskog rata za rad vojnih psihologa. Standardizacija je
izvedena po skraćenom postupku na uzorku od 200 ljudi. Osnovicu uzorka činili su ispitanici od 25 godina (jasno
zašto), a starijima se priznaje dobna korekcija.
Baterija je sastavljena od sedam različith testova. Oni su izabrani tako da pokriju sposobnost neposrednog pamćenja
i pamćenja sa odloženom reprodukcijom. U priručniku se izričito podvlači da se mogu uporediti te dve vrste pamćenja prema standardnim skorovima koji su postignuti učinkom na testu. Pada u oči sličnost sa VB skalom
inteligencije i po nekim subtestovima. Prvi subtest je informisanost. Drugi je orijentisanost, namenjen proveri
snalaženja u vremenu (datumi) i prostoru (gde je trenutno, ime grada). Treći subtest je mentalna kontrola. Od
ispitanika se traži da broji od dvadeset unazad, da kaže azbuku i slično. Četvrti je subtest pamćenje brojeva, koji je
isti kao u skali inteligencije. Peti subtest je logičko pamćenje. Eksponuju se kratke priče koje ispitanik sluša i
ponavlja. Šesti subtest je asocijativno pamćenje. Ispitaniku čitamo 10 pari reci. Posle učenja (tri čitanja) on treba da
ponovi, nakon eksponaže prve, drugu, neeksponiranu reč.
U neuropsihološkom ispitivanju Wechslerova skala pamćenja koristi se od slučaja do slučaja. Prema ovoj skali
mnogi kliničari se drže rezervisano, uprkos tome što je konstruktor renomiran a ispitivanje dosta jednostavno,
ekonomično a rezultat uverljiv, psihometrijski i terminološki. Međutim, sporna je suština ispitivanja. Rezultat na
VSP-u vrlo visoko korelira sa rezultatom na Wechslerovoj skali inteligencije, korelacija se kreće u rasponu od .70.
do .80. Ova činjenica u najmanju ruku osporava smisao primene oba instrumenta. Čak i ako primenimo samo VSP,
jer nam dijagnostički problem nameće testiranje pamćenja kao preči zadatak,
316
naći ćemo se pred teškoćama interpretacije značenja QM. Kod slučajeva kod kojih postoji neujednačenost
propadanja, pa je pamćenje relativno očuvano, a inteligencija je opala, ili obrnuto, komparacija rezultata postaje veći
problem nego što je sam slučaj testiranja. Zasad izgleda daje najveća prednost VSP što nema sličnog ili boljeg
instrumenta. Njegovu upotrebu uveliko podupire i autoritet konstruktora. Sem toga, i vrsta memog sistema koja je
izabrana doprinosi popularnosti VSP.
Bentonov vizuoretencioni test je jedan od najviše primenjivanih tehnika za ispitivanje moždane povrede, bar u našoj
zemlji. Sa njim se neposredno ispituje figuralni opažaj i pamćenje, kao i grafomotoma reprodukcija. Greške u ovim
operacijama, zavisno od frekvencije, vrste i rasporeda, povezuju se sa kortikalnim disfunkcijama.
Testovni materijal se sastoji od tri serije od deset slika geometrijskih figura različite složenosti i položaja. Zadatak
ispitanika je da pažljivo osmotri svaku sliku i daje verno i u celosti precrta na poseban list hartije. Dužina
eksponiranja varira. Za prvu seriju iznosi pet, a za ostale dve serije deset sekundi. Dodatno opterećenje predstavlja
pauza od 15 sekundi koja se uvodi u trećoj seriji između uklanjanja slike i početka reprodukcije.
Bentonova tehnika je standardizovana u SAD, Zapadnoj Nemačkoj i deli-mično u Holandiji. Standardizacioni uzorci
su nešto manji nego za Wechslerove skale. Iz normativnih uzoraka eliminisani su mentalno zaostali, osobe sa
psihozama, moždanim oštećenjem ili značajno oštećenim CNS. Standardizacione norme su određene za sumu svih
grešaka i za broj pojedinih vrsta grešaka (teških).
Učinak broja grešaka na Bentonovoj tehnici je u visokoj korelaciji sa inteligencijom .70, a takođe i sa godinama
ispitanika. Suma pozitivnih reprodukcija na osovini dobnih grupa daje krivulju koja je približno paralelna krivulji na
Wech-slerovoj skali inteligencije. Od osme godine krivulja uspeha na Bentonovoj VRT penje se od 15. godine.
Odavde do sredine tridesete godine nastaje relativna ravan. Od četrdesete i dalje nastupa opadanje, koje se
postepeno ubrzava. Ovaj efekat je naveo konstruktora da ublažuje norme za starije ispitanike.
Dijagnostička procena vizuoretencionog deficita zasniva se na sumi, vrsti i rasporedu grešaka u reprodukciji. Benton
je katalogizovao i proučio 63 vrste grešaka (deformacija, izostavljanja ili netačnih relacija). Greške nisu iste dijagnostičke težine:
1. izostavljanja i dodavanja,
2. iskrivljavanja prema originalu,
3. perseveracije,
4. obrtanja oko ose,
5. premeštanja i zamene i
6. greške u veličini i proporciji.
Broj grešaka u grafičkoj reprodukciji geometrijskih figura, prema neposrednom sećanju ili kratkom odlaganju, dosta
je gruba mera oštećenih sposobnosti. Zbog toga je Benton pribegao klasifikovanju grešaka po vrstama. Dok su neke
vrste grešaka veoma nespecifične, sreću se kod ispitanika neobrazovanih, loše motivisanih, anksioznih ili
agravirajućih, druge su vrste zastupljene samo u crtežima moždano oštećenih. Sledeće greške su „patognomonične":
317
1. ponovljeno izostavljanje perifernih figura,
2. rotacije i „odraz u ogledalu" i
3. neadekvatna relativna veličina.
Po teorijskoj analizi uspeh na Bentonovom VRT je najvećim delom zavisan od očuvanosti sledećih sposobnosti,
vizuelne percepcije, pamćenja (kratkoročnog vizuelnog) i motorike, odnosno koordinacije. Zadaci su suviše laki,
tako da se ne mogu smatrati merilom snage određene sposobnosti. Takode se ne mogu odvojeno proceniti ove tri
vrste sposobnosti. U krajnjoj liniji i sam neuspeh je teško interpretirati. Koncept mentalnih sposobnosti je suviše
širok, a neuropsihološka topografija je nedovoljno ispitana u odnosu na rezultate. Preostaje dakle okvir trijažnog
instrumenta. Osnovno pitanje, kakva je veza između mozga i test ponašanja nema /a sada pravog odgovora.
Zaključivanje o toj relaciji je indirektno. U interpretaciji se kombinuju sledeći kriterijumi: teorijski (konstrukt
sposobnosti), empirijski (znamo iz iskustva da se na takvim zadacima moždano oštećeni mogu prepoznati) i
statistički (moždano oštećeni učestalije greše, ko sakupi više težih grešaka verovatnije je da jeste nego da nije
moždano oštećen). Iz tih razloga pozitivan nalaz predstavlja upozorenje koje ne treba uzeti olako. Negativan nalaz,
već i zbog homogenosti zadataka, ima manje određeno značenje. Ako je pozitivan nalaz adekvatno analiziran,
stručno povezan i interpretiran u kontekstu ostalih neuropsi-holoških podataka, onda takav pacijent treba bezuslovno
da prođe kroz jednu temeljnu kliničku i laboratorijsku eksploraciju.
NEUROPSIHOLOŠKE BATERIJE
Ocenjujući stepen razvijenosti kliničke psihologije u svim njenim vidovima, teorijskom, metodološkom,
prakseološkom i kadrovskom, zaključujemo da su uslovi za novu subdisciplinu, neuropsihologiju, već ostvareni.
Razlog zaostajanja je u tome što je samo nekolicina talentovanih i radenih pojedinaca entuzijasta stvarala osnove za
to (Halstead i Lunja). U prelaznom periodu klinički psiholozi su rešavali neuropsihološke probleme u klasičnom
maniru baterijskog dijagno-stikovanja uz dodavanje po jedne posebne tehnike eksploracije „organiciteta". Od takvog
pristupa nije se moglo očekivati ni toliko koliko je postignuto. Zapravo, dodati instrument je, po svoj prilici, bio
preuzak u dijapazonu osetljivosti, pa je samo slučajno moglo da se desi da povreda na mozgu ispitanika bude u
rezonanci sa instrumentom. Uprkos tome uspeha je bilo, i to vrlo verovatno više zbog iskustva praktičara nego zbog
valjanosti tehnike.
Individualne tehnike koje smo prikazali svaka za sebe je preuska u mogućnostima zahvata onih informacija koje
kortikalna disfunkcija odaje u procesu ponašanja. One su pored toga vrlo ograničene i u teorijskom i u praktičnom
pogledu. Teorijska ograničenost ovih tehnika potiče od nedovoljno ispitane veze funkcije mozga i testiranog uzorka
ponašanja. Praktična ograničenost je u tome što su rezultati krajnje neodređeni, a drugačije nije ni moglo da bude.
Zadatak trijaže, na koju se jedino moglo pretendovati, nije mogao da se obavi pojedinačno. Formulacija rezultata
eksploracije bila je uvek krajnje nespecifična u odnosu na ispitanika. Možemo čak zaključiti da su ove trijažne
tehnike odstupile od osnovne ori318
jentacije kliničke metode jer su govorile samo o kategorijama, a ne i o pojedinom čoveku. Sta znači ,,ima znake
moždane povrede"? Stvarna dijagnoza te vrste je rezultanta spleta bar sledećih dimenzija:
1. hemisfere (levo ili desno),
2. regiona unutar hemisfere (napred ili nazad, temeno ili bočno),
3. težine i obima povrede,
4. starosti u vreme povrede,
5. intervala između povrede i eksploracije,
6. uzročnika povrede,
7. stanja ispitanika u vreme eksploracije,
8. dominantne strane (dešnjak ili levak) i
9. premorbidne ličnosti.
Primenom globalnih tehnika i davanjem uopštenih kategorizacija, uz vrlo skromno znanje neurologije, nije se mogla
razviti valjana praksa. Trebalo je stvoriti specifične instrumente, steći znanje i iskustvo o relaciji mozak - ponašanje,
i uspostaviti relacije test-pokazatelja sa relevantnim dimenzijama ponašanja.
Goldstein (1941) je prvi uveo kompletnu bateriju kao sredstvo dijagnostiko-vanja moždane ozlede. Goldsteinova
baterija apstraktnog i konkretnog stava sastoji se od pet različitih testova: testa štapića, sortiranja obojene vunice,
modifiko-vanih Kohsovih kocki, poslovica i sortiranja predmeta. Baterija je sastavljena na temelju teorijskih
principa koje je formulisao Goldstein. On je jedan od najpoznatijih eksponenata organizmičke teorije u psihologiji.
Po tome postoji srodnost između ove baterije i Bendereve geštalt-tehnike. Organizam je celovit sistem koji u svom
razvoju prolazi kroz određene stupnjeve. Na svakom stupnju organizam je celina u kojoj su komponente složeni
geštalt. Razvijajući se organizam stiče različite sposobnosti koje odgovaraju njegovim specifičnim potencijalima.
Aktualizirajući svoje potencijale organizam se adekvatno prilagođava uslovima zahvaljujući svom plasticitetu. Na
osovini razvoja organizam savlađuje razlike koje odvajaju niže od viših formi ponašanja. Na nižim stupnjevima
organizam je slabo izdiferenciran, kasnije kroz aktualizaciju stiče više sposobnosti, ali je još vezan za konkretno, za
čulno, iskustvo i teško se prebacuje. Tek na kasnijim stepenima razvoja stiče sposobnost da se razvija i ponaša
prema apstraktnim konceptima i ciljevima uz distanciranje prema čulnom. Na tom stepenu organizam je elastičan,
prilagodljiv i lako može da menja osnovne stavove: da bude konkretan ili apstraktan.
Goldstein je stekao veliko iskustvo u radu sa ranjenicima, nemačkim vojnicima iz I svetskog rata, koji su zadobili
moždane povrede. Kao neurohirurg imao je mogućnosti da posmatra, leci i proučava na stotine takvih ljudi. Na
osnovu takvog materijala on je zaključio da su simptomi koji se klasično mogu interpretirati lokalizacionistički,
veoma promenljivi, nepouzdani, a u suštini dinamički fenomeni. Lokalizacijski principi su ograničeni po značaju.
Da bi razumeli simptom, treba razumeti organizam kao celinu. Da bi razumeli celinu, treba shvatiti principe organizacije, razvoja i regresije. Najpodesnije formulacije toga on je našao u „konkretnom i apstraktnom stavu".
Ranjenik može dosta brzo da izgubi simptome oštećenja. Međutim, njegov oštećeni mozak nije više sposoban da
funkcioniše na nivou
319
apstraktnog stava. Goldstein pravi razliku između apstraktnog mišljenja i apstraktnog stava ili ponašanja. Za njega je
bitno ovo drugo, šire značenje.
Procena nivoa ponašanja i apstraktnog stava je najznačajnija za dijagnotiku kortikalnih lezija. Apstraktni stav je
razvojno najmlađi i ujedno je i najneotporniji prema destruktivnim uticajima na moždani sistem. Testovnim putem
je moguće ispitati očuvanost apstraktnog stava. Naročito su korisni neverbalni zadaci tipa kategorizacije kod kojih
se naknadno može tražiti objašnjenje za kriterijum grupisanja i formulacija principa klase. Na toj osnovi su svi
testovi koje je Goldstein uključio u bateriju. Goldstein se načelno protivio kvantifikaciji. Njegova baterija nije
standardizovana, nije kvantifikovana i nema nijednu drugu pogodnost koju daje psihometrijska obrada. Ispitivanje
se može tretirati kao dijagnostički eksperiment ili standardna situacija za opservaciju. Od testova u bateriji najviše i
najduže je korišćen test klasifikacije predmeta. Za to je najzaslužniji Rapaport (1945), koji je dao jednu izvrsnu
analizu toga testa. Međutim, paradoksalno je da Rapaport nije imao u vidu moždano oštećenje, daje test sortiranja
predmeta više primenjivan u psihijatrijskoj nego u neurološkoj dijagnostici i da su i znanja o formiranju pojmova
kao osnovi klasifikacije predmeta daleko najmanja što se tiče moždano oštećenih.
Test sortiranja predmeta sastoji se od tridesetak malih stvari, kao što su: plastični žetoni raznih boja, gumena lopta
kao za stoni tenis (crvena), voštana jabuka (crvena), dve svece (veća, normalna bela, manja, kao za jelku i crvena),
klešta, čekić (igračka format), dve kocke šećera, zvečka (drvena), mala porcelan-ska figura (pas), uvrtač (šrafciger,
običan), katanac i dva ključa (obična), šibica (obična kutija), pribor za jelo (jedan normalne veličine, kašika, viljuška
i nož i paralelni komplet igračaka). Instrukcija upućuje ispitanika da svrsta predmete u grupe, da objasni izbor i
princip. To se ponavlja na više načina. Analiza zapisnika treba da ukaže na konkretne, funkcionalne i apstraktne
klasifikacije, na nivo tumačenja i na mogućnost ispitanika da promeni orijentaciju i zameni konkretni ili
funkcionalni princip klasifikacije apstraktnim.
Bilo je pokušaja da se Goldsteinova tehnika koristi kao dodatak kliničkoj bateriji kod slučajeva sa sumnjom na
moždana oboljenja ili oštećenja. Međutim, tehnika je neekonomična, traži mnogo vremena za primenu. Obrada je
nestandard-izovana i ostavlja kliničara u nedoumici, često sa više otvorenih pitanja nego što ih je imao pre testiranja.
Tehnika je ograničene primenljivosti zbog toga što intelektualno zaostali, pa čak i osobe niže ali normalne
inteligencije, zataje u „apstraktnom stavu". Određene osobine ličnosti, rigidnost, autoritarnost, takođe negativno
utiču na nivo klasifikacije. Najzad, prema nalazu Rapaporta, obim pojmova, nivo apstrakcije i stepen rigiditeta
varira zavisno od patoloških dimenzija, depresija--euforija i depresija-shizoidija. Sve u svemu, „prirodna
imunološka reakcija" praktičara je pokazala da ovaj test u prvobitnoj formi ne može da se primi.
Halstead je tokom svojih dugih istraživanja koja je započeo 1935. godine shvatio da su postojeći testovi veoma
podložni obrazovnim i kulturnim razlikama. Ova okolnost veoma otežava neuropsihološku analizu i procenu, jer
skoro da nema pouzdanog načina da se ovi uticaji sistematski eliminišu. Zbog toga je stavio sebi u zadatak da
oformi jednu bateriju koja će biti valjani indikator „biološke inteli320
gencije". Da tako nešto postoji, on je najpre dokazivao razlikom koja se viđa između očigledno neadekvatnog
ponašanja jedne obrazovane ali moždano oštećene osobe i relativno visokog rezultata na testovima inteligencije.
Ova protivurečnost je realna, i nastaje zbog toga što postojeći testovi mere „adaptiranu inteligenciju", koja zavisi od
obrazovanja profesije, dok se „biološka inteligencija" ispoljava u ponašanju. Ako bismo dokazali da biološka
inteligencija postoji, i da je ona dostupna psihološkom merenju, onda bismo imali osnovu za neuropsihološku dijagnostiku.
U svojoj laboratoriji Halstead je proverio veliki broj instrumenata, ali je tu količinu sveo na svega 13 testova.
Faktorskom analizom on dokazuje biološku inteligenciju, koja je kompozit sledeća četiri faktora:
1. Centralni integrativni faktor. Očuvana i biološki inteligentna osoba sva svoja nova iskustva proverava i uključuje
u sebe. U pozadini te operacije je učenje i (klasična) adaptivna inteligencija.
2. Faktor apstrakcije. Podrazumeva sposobnost shvatanja bitnog, bilo u sličnim ili različitim pojavama. Taj faktor
učestvuje u formiranju kategorija, pojmova a takođe i u razvoju ega.
3. Faktor snage mozga (korteksa), koji se ogleda u balansiranju snažnih uticaja afekata. Ta snaga doprinosi
grananju i razvoju ega.
4. Direkcioni faktor, koji menja sadržaj zavisno od načina ispoljavanja, može da bude motorni ili senzorni.
Vrednost ove teorije je za sada nemoguće oceniti. Ona ima sličnosti sa Wechslerovom utoliko što su obe po tipu
biološke. Takođe ima izvesne sličnosti sa Cattell-Hornovom fluidnom inteligencijom koja je različita od obrazovno i
profesionalno prilagođene „kristalizirane" vrste.
Halsteadova neuropsihološka baterija se sastoji iz 7 do 27 različitih testova. Ove testove je Halstead odabrao iz
jedne skupine od više (desetina tehnika koje je primenjivao i ispitao. Sledećih 7 testova sačinjavaju mini HNB:
1. test kategorija,
2. test postignuća dodirom,
3. Seashore-test ritma,
4. test opažanja govornih zvukova,
5. test oscilacija prstiju,
6. test smisla za vreme i
7. frekvencija kritičkih treptaja.
Test kategorisanja je opit koji se izvodi uz pomoć jednog projektora na čijem se ekranu, po određenom programu,
pojavljuju slike različitih predmeta ili simboli. Ukupno se eksponira 208 figura u različitim grupama i ritmu.
Ispitanik dobija zadatak da odredi vezu i da svoj odgovor saopšti pritiskom na jednu od četiri poluge. Na svaki
odgovor koji daje ispitanik odmah dobija reakciju koja će biti „netačno" (zujanje) ili „tačno" (zvonce). Zadaci su
najpre veoma laki, tako da ih većina ispitanika rešava bez teškoća. Kasnije su problemi teži i ispitanik mora da
menja pretpostavke, da ispravlja direkciju i da učenjem pronalazi princip grupi21 Psihodijagnostika
321
sanja. Ovo je jedna kombinacija testa formiranja pojmova i učenja. Ova okolnost veoma komplikuje proveru
pouzdanosti, jer se ne zna šta doprinosi uspehu. Za većinu normalnih test nije težak, ali je za moždano oštećene,
mentalno subnor-malne i neke manjinske grupe težak.
Test postignuća dodirom izvodi se tako što se ispitaniku veže marama preko očiju. On ne srne da vidi ni tablu sa
otvorima ni figure koje treba da postavi u odgovarajuće otvore na tabli. Zadatak izvodi tri puta. Prvi put pomoću
dominantne ruke, drugi put sa suprotnom rukom, a treći put uz pomoć obe ruke. Na kraju ovog slepog opita ispitanik
po instrukciji treba da prikaže crtežom tablu i figure postavljene u otvore. Naravno, crtanje je bez blokade vida. Na
temelju crteža daju se sve dodatne ocene o pamćenju i lokalizaciji. Ocena postignuća na ćelom testu zasniva su na
merenju vremena i komparaciji utroška za levu i desnu stranu
Seashore-test ritma je subtest iz istoimene baterije za proveru muzičke obdarenosti. Opit se sastoji u razlikovanju
trideset ritmičkih parova. Parovi su od različitih, istih ili teško razlučivih ritmičkih taktova. Zadatak nije težak
ukoliko ispitanik ima očuvan sluh, koncentraciju na zadatak i, naravno, sposobnost da razlikuje muzičko-ritmičke
sekvence.
Test opažaju govornih zvukova izvodi se uz pomoć magnetofona i trake na kojoj je snimljeno 60 izgovorenih ali
besmislenih reci. Početni i završni suglasnici variraju, a samoglasnik ,,i" se ponavlja u svakoj reci. Ispitanik sluša
snimke, jačinu može da podešava, a na odštampanom listu odgovora bira od četiri alternative ponuđene za svaku
,,reč" onu koja odgovara.
Test oscilacije prstiju je zapravo mera brzine tapkanja kažiprstom. Opit se izvodi uz pomoć jedne aparature koja
fiksira ruku i šaku u konstantnom položaju i lokalizuje radnju samo na pokret prsta. Sa svakom rukom izvodi se po
pet proba u trajanju od po 10 sekundi. Ispitanik se podstiče da tapka što može duže.
Test osećaja za vreme je takođe opit sa aparatom. Zadatak ispitanika je da pokrene jedan sat čija se kazaljka brzo
kreće i da zaustavi kazaljku u poziciji koja je najbliža startnoj tački. Posle dvadeset ponavljanja instrukcijom se traži
da sat zaustavlja „napamet" ne videći kretanje već samo sećajući se ili nagađajući. Rezultat se određuje učinkom od
četiri puta po deset merenja u kojima se vizuelni i na slepo smenjuju. Reitan navodi da ovaj test nije potvrdio svoju
vrednost u nizu kontrolnih istraživanja u kojima su upoređivane grupe moždano oštećenih sa grupama bez defekata.
Test kritičke frekvencije treptaja je isto opit sa složenim elektronskim aparatom. Na aparatu je upaljeno svetio koje
je konstantno. Uz to se pojavljuje i intermitentno trepćuće svetio promenljive frekvencije. Zadatak ispitanika je da
manipulišući dugmetom uskladi ta dva svetla. Registracija rezultata je elektronska. Opit se odvija u pet pokušaja
adaptacije. I za ovaj test Reitan navodi da nije potvrdio značajno diferenciranje patoloških i normalno kontrolnih
grupa.
Ova baterija je u toku tri decenije primenjena na nekoliko hiljada ispitanika. Kada je 1951. osnovana
neuropsihološka laboratorija u Indijani, Reitan je dopunio Halsteadovu bateriju. Pre svega je uveo kao obavezni deo
eksploracije VB Fl. Zatim je priključeno nekoliko senzorno-motomih testova sa modalitetima dodira, vida i sluha.
Neki testovi su modifikovani tako da se zahvat proširi na levu i na
322
desnu stranu tela. Ovo je bilo u skladu sa proverenim iskustvom da unilateralne povrede dovode do asimetričnih
ispada suprotne polovine tela. Iskustvo je potvrdilo da uprkos činjenici daje Halsteadova baterija generalno vrlo
dobra, u mnogim individualnim slučajevima ona nije otkrila bitne informacije o oštećenju. Zato je rađeno na tome
da se formira više specijalnih subbaterija.
Neuropsihološka eksploracija ostala je i posle Reitanovih inovacija otvorena prema novim tehnikama. Mada
okosnicu eksploracije čini Halsteadova baterija, ona sama po sebi nije dovoljna. Pored nje, prema potrebi slučaja,
uvode se subba-terije ili ad hoc grupe tehnika. Sem toga, ispitivanje obavezno uključuje i klasične tehnike
ispitivanja „organaca", kao što su precrtavanja grčkog krsta, ključa, pisanje reci po diktatu i računski zadatak
izveden pisanjem. Rezultat na Halstead-ovoj bateriji izražava se globalnom ocenom broja neispravno rešenih
testova. Ako ispitanik zataji na dva ili tri testa, dobiće ocenu 02 odnosno 03. Ovaj rezultat je u granicama normale.
Četiri neuspešno rešena testa ili ocena 04 već ga uvrštavaju u granične slučajeve. Ukoliko zataji na pet ili više
testova, onda je po normi krajnje sumnjiv na moždanu povredu. Rezultati na ostalim, priključenim tehnikama ili
subbateriji nisu kvantifikovani. Njihova se procena još uvek određuje prema iskustvenim, nezvaničnim kliničkim
normama.
Reitan smatra da i pored uverljivih iskustvenih dokaza o vrednosti Halstead-ove baterije i neuropsihološke
eksploracije suština problema ostaje relacija mozga i ponašanja (vantestovnog i testovnog). O tome sada znamo više
ali nedovoljno prema tome koliko nam je potrebno. Dokazivanje validnosti baterije na klasičan način ne dolazi u
obzir, jer postojeći statistički postupci ne odgovaraju. Analiza protokola je načelno ista kao i kod klasične kliničke
(psihijatrijske) baterije. Kliničar koristi numeričke podatke, nonnirane i nenormirane, ali se prvenstveno oslanja na
iskustvo, koje treba da bude usko specijalističko. Zaključivanje je po principima kliničkog suđenja.
Navodimo jedan slučaj muškarca oko trideset godina starog koji je nađen izubijan, sa puno modrica po telu i glavi.
Imao je otvorenu manju ranu ispred desnog uva. Neurološki pregled bez osobenosti. Rendgenskim pregledom
lobanje nađen je otvor na lobanji na mestu ranjavanja, sa fragmentima kostiju koje su bile zarivene. Bolesnik nije
umeo da objasni uslove, razloge i vreme ranjavanja. Po oceni lekara rana je bila od vatrenog oružja. Dijagnoza je
glasila akutna destruktivna lezija desnog prednjeg temporalnog režnja.
Neuropsihološka eksploracija je izvršena primenom Halsteadove baterije. Pored toga data je VB skala Fl, testputanje i MMPI. Kao regularna dopuna testovnog ispitivanja korišćeni su i opiti precrtavanja, pismenog računanja i
pisanja. Rezultati su bili sledeći:
VB Fl
informacije
10
dopune
12
shvatanje
8
strip
4
sličnosti
11
Kohs
6
aritmetika
9
sklapanje
12
brojevi
________6_
šifra
________10_
44
44
323
verbalni QI
97
OI.98
neverbalni QI
98
Halstead neuropsihološka baterija test kategorija test postignuća dodirom
desna ruka
8.1 min.
levaruka
10.1 min.
oberuke
5.0 min.
svega vreme
lokalizacija test ritma
neponderisan skor
27
test opažanja govornog zvuka test oscilacije prstiju
desna ruka
62
leva ruka
37
test smisla za vreme
pamćenje
vizuelno
60.3
68
indeks oštećenja
23.2 min. l
13
200.6 0.8
L
FK
61
53 58 48
Minesota multifaznipersonalni inventar Hs 70
Mf 56
D
Hy
Pd
72 67 63
Pa Pt
Se Ma
50 60 50 38
Analiza rezultata
Globalni učinak na VB skali nije upadljiv, tim pre što ispitanik ima završenu srednju školu (12 godina školovanja), a
po zanimanju je bio prodavač. Upadljivo je sniženje na brojevima, što je Reitan pripisao uobičajenoj depresiji
hospitalizo-vanih. Na manipulativnom delu sniženje na Kohsu je vrlo značajno, dok je na stripu nespecifično. Reitan
smatra da se sniženje oba subtesta javlja kod dešnjaka pri lokalizovanim povredama desne hemisfere. Kada je
povreda više napred, opada strip, a ako je više unazad, onda Kohs. Globalni indeks oštećenja na Halstead-ovoj
bateriji je pozitivan. Po tome je ispitanik u kategoriji moždano oštećenih. Dodatni testovi pisanja, crtanja i računanja
nisu potvrdili poremećaje u tim funkcijama. Kod ovog slučaja VB skala, odnosno diferencijalni indeks verbalni neverbalni nije u skladu sa lokalizacijom povrede.
Prema podacima iz literature, za sada podataka iz domaćih izvora nema, Hal-steadova neuropsihološka baterija je
superiorna nad svim pojedinačno dodavanim tehnikama srodne namene. Potvrda njene vrednosti za sada se oslanja
na izvestaje iz SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemačke i Norveške. Kriterijum validnosti je
324
diskriminacija grupa moždano oštećenih prema neoštećenima, kao i kriterijum la-teralizacije ozlede. Baterija je
takođe osetljiva na razlike u pogledu difuznih i Jokalizovanih (fbkalnih) povreda. Međutim, izgleda daje
dijagnostička osetljivost baterije pod uticajem socio-kulturalnih činilaca. Ljudi iz zaostalih sredina skloni su
podbačajima, odnosno svrstavanju u falš-pozitive.
Sigurnost jedne baterije ili tehnike utvrđujemo prema tome koliko tačnih klasifikacija daje:
a) kada je bazična proporcija kritične kategorije mala,
b) kada je broj alternativnih kategorija veći.
To znači daje Halsteadova baterija sigurna i u slučajevima kada populacija ustanove u kojoj se primenjuje nije
neurološka a još manje neurohirurška. U instituciji gde je procenat moždano oštećenih svega 10% ili 20%
identifikovanje tih slučajeva zahteva sigurniji instrument nego u instituciji gde je proporcija moždano oštećenih
preko polovine broja pacijenata. Reitan smatra da Halsteadova baterija, adekvatno interpretirana, zadovoljava ovaj
zahtev. U praksi kliničkog psihologa javlja se potreba multiple kategorizacije. Pacijenti su raznolike vrste i zbog
toga se od instrumenata očekuje pomoć u diferencijaciji. Postavlja se pitanje da li Halsteadova baterija pruža
specifične testovne orijentire na osnovu kojih dijagnostičar može da razlikuje moždano oštećene od recimo
shizofrenih? Davison (1974) navodi da postoje znatne teškoće u diferenciranju moždano oštećenih od shizofrenih.
Radovi Lurije koji su objavljeni na engleskom jeziku izazvali su veliko interesovanje psihologa na Zapadu. Njegovi
radovi su ocenjeni kao veliki doprinos neuropsihologiji, ali su imali jedan nedostatak. Iz tih radova nije mogao da se
usvoji neuropsihološki metod dijagnostikovanja moždanih disfunkcija i oštećenja. Jedini način da se praksa i metod
Lurije nauči bio je rad u moskovskom institutu gde je Lurija sa svojim saradnicima radio, istraživao i unapređivao
svoj metod i koncept neuropsihologije. Samo je mali broj zainteresovanih uspeo da dođe kod Lurije i nauči njegov
neuropsihološki metod. Većina ostalih psihologa radila je po principu „teorija sovjetska - tehnologija američka".
Naime, Lurija je zadržao re-zervisan stav sovjetske psihologije prema testologiji i psihometriji. Jedan od učenika
Lurije objavljuje sedamdesetih godina jedan priručnik neuropsihološkog pregleda (Christiansen, A. 1975) kojim je
predstavljen opis tehnika i postupak ispitivanja po Luriji.
Vrlo brzo posle pojave prvog izdanja Lurijinog priručnika, prema tekstu Kristijansenove (Christian), jedna grupa
američkih psihologa sa Univerziteta Nebraska započela je rad na pripremi testova za neuropsihološko ispitivanje.
Brzina njihovog reagovanja je mera veličine interesovanja koje je vladalo za „Lurijinim testovima". Već 1975.
godine pojavilo se prvo izdanje testa i priručnika pod nazivom neuropsihološka baterija Lurija - Nebraska, čiji su
konstruktori Goldin, Hammeke i Purish. Ubrzo zatim izlazi pred stručnu javnost i slična modifikacija sa jednog
drugog američkog univerziteta, pod naslovom: neuropsihološka baterija Lurija-Južna Dakota. Konstruktori su bili
Hammeke, Golden i Purish (1978). Od tada vodeći časopisi iz kliničke psihologije počinju da objavljuju istraživačke
priloge o karakteristikama ove dve varijante neuropsihološke baterije.
325
Baterija Lurija - Nebraska se sastoji iz 11 kategorija sa ukupno 269 zadataka. Po tome sudeći konstruktori su bez
izmena prihvatili didaktičku klasifikaciju kliničkih tehnika koju je dala Kristijansenova. Evo tih tipova zadataka:
1. Motorne funkcije: Ispituju se složeni pokreti ruke, prstiju i usta.
2. Ritmičke funkcije: Ispituje se sposobnost diskriminacije tonova, pamćenje sekvenci ritma melodija.
3. Taktilne funkcije: Procenjuje se sposobnost prepoznavanja i razlikovanja taktilnih draži, njihova lokalizacija,
diskriminacija dve tačke stimulisanja i određivanje predmeta putem dodira.
4. Vizuelne funkcije: Ispituje se sposobnost prepoznavanja jednostavnih predmeta na slikama (crtežima),
izdvajanje figura iz kompleksne mreže, delova iz celine i razne prostome transformacije.
5. Receptivni govor: Ispituje se sposobnost razumevanja prostih i složenih glasova (fonema), kombinovanih
glasova i jednostavnih rečenica, zatim, složenih rečenica, serija rečenica i gramatičkih inverzija, kao i razume-vanje
kompleksnih verbalnih poruka.
6. Ekspresivni govor: Ispituje se očuvanost govora od jednostavnih do složenih formi.
7. Funkcije pisanja: Ispituje se sposobnost i veština pisanja počev od pisanja slova, pa do pisanja celih rečenica.
8. Funkcije čitanja: Ispituje se sposobnost čitanja od jednostavnih do složenih tekstova.
9. Funkcije računanja: Ispituje se sposobnost prepoznavanja rimskih i arapskih brojeva, zatim sabiranja i
oduzimanja, upoređivanja brojeva različite veličine i izvođenje jednostavnih algebarskih radnji.
10. Funkcije pamćenja: Ispituje se sposobnost pamćenja reci i neverbalnih znakova. Ispituje se zapamćivanje reci sa
i bez ometanja, posle kraćih i dužih ponavljanja i pauza.
11. Intelektualni procesi: Ispituju se intelektualni procesi pomoću sledećih subtestova WAIS-a: rečnika,
aritmetičkog rezonovanja, sličnosti, stripa i shvatanja.
Pored ovih 11 grupa zadataka koriste se još tri dodatna testa.
I.
Patognomonička skala
Sastoji se iz 31 zadatka koji su prema statističkim merilima najbolje diferencirali osobe sa disfunkcijama mozga od
osoba bez poremećaja. Niži skor znači veću verovarnoću disfunkcije mozga.
II.
Test desne hemisfere
Ova skala meri taktilne i motorne funkcije leve strane tela.
III.
Test leve hemisfere
Ova skala meri taktilne i motorne funkcije desne strane tela. Diskriminativnost ovih testova lateralizacije moždanih
disfunkcija iznosi 75% tačnih procena.
326
Testiranje baterijom Lunja - Nebraska traje dva do tri sata.
Objavljivanje neuropsihološke test baterije Lurija - Nebraska pozdravljen je u stručnim krugovima SAD kao
izuzetan događaj. Lurija je još za života stekao veliki ugled i na Zapadu, ali samo kao veliki teoretičar i jedan od
osnivača neuro-psihologije. Za psihologe praktičare on je ostao dalek i nepristupačan zbog svojih pogleda na metod.
Naime, Lurija je neuropsihološki metod oštro ogradio od testološke tradicije i postavio gaje kao klasičan klinički
(kvalitativni) metod. Zato je pojava baterije Lurija-Nebraska dočekana kao ispravka jedne metodske zablude. Ubrzo
posle objavljivanja baterije L - N publikovana su i prva istraživačka saopštenja. Iz tih saopštenja saznajemo da su
istraživači potpuno zanemarili stariju Goldsteinovu bateriju, a da su bili zainteresovani samo za dve novije, Halsteadovu i Lurijinu bateriju. Iz tih istraživanja saznajemo daje korelacija rezultata između WAIS-a i ovih baterija
visoka i da dostiže .60, a daje između ovih baterija korelacija gotovo ista kao i sa WAIS-om. (Golden, 1981). Ovi su
rezultati informativni i zanimljivi, ali je još rano da se donose neki pouzdaniji sudovi. Potrebna su dalja istraživanja i
više iskustvenih saopštenja iz različitih sredina i sa različitim uzorcima.
Pojava neuropsihološke baterije Lurija-Nebraska izazvala je pored zadovoljstva i neke dosta oštre kritike.
Zanimljivo je da je glavna zamerka upućena upravo toj stvari koja je praktičare na Zapadu najviše obradovala, a to
je pretvaranje Lurijevog neuropsihološkog metoda u testovni, psihotehnički. No, nije isključeno da je suština kritike
bila više u tome kako je ova transfonnacija izvedena nego što je to bila sama činjenica da je transfonnacija izvršena.
Glavne zamerke su bile da su konstruktori radili površno, da su previše revnosno nametali testološku fonnu
Lurijinom metodskom postupku, da su u nastojanju da testološki fonnalizuju Lurijin metod uveli i psihografsku
reprezentaciju rezultata, slično fonni profila MMPI, ali da su pri tome potpuno zanemarili čistoću (homogenost)
pojedinih testova. Naime, zamereno je konstruktorima da su zanemarili činjenicu daje klasifikacija Lurijinih
„testova", koju je prva od zapadnih autora objavila Kristijansenova (1975), samo didaktička, a ne realna pa čak ni
teorijski opravdana. I pored toga konstruktori su prešli preko te činjenice i ponudili su „homogene testove", norme i
psihografsku reprezentaciju sa fiktivnom pretenzijom da analiza krivulje pruži osnovu za diferencijalnu dijagnozu i
topološku lokalizaciju traume i disfunkcije. Pisac kritike (Paul Spiers, 1981) patetično pita u naslovu kritike da li su
konstruktori neuropsihološke baterije Lurija - Nebraska hteli da proslave ili da „sahrane" Luriju? Sve u svemu
polemika je živa i zanimljiva, ali tek će praksa i istraživanja da pokažu da lije „veliki korak napred" stvarnost ili
zabluda.
Na kraju iznosimo jedno uverenje o tome daje neuropsihologija na putu da se od grane psihodijagnostike pretvori u
granu kliničke psihologije koja je ravnopravna sa psihodijagnostikom. Ovu optimističku viziju razvoja
neuropsihologije vezujemo za veoma očigledan napredak i relativno brzi hod bioloških disciplina koje se bave
izučavanjem mozga. Već sada su otkrića i tehnologija koja se uvodi takvih razmera da bacaju u zasenak događaje u
užoj oblasti bazičnih psiholoških nauka. Uzimamo za primer bioelektronsku tehnologiju kao što je PET (Positron
Emission Tomograph) koja nudi sliku metabolizma mozga koji miruje ili radi.
327
Najzad, što je načelno izuzetno važno, neuropsihologija ima definisani materijalni supstrat čije funkcionisanje,
doduše posredno, izučava i prati dok je supstrat psiho dijagnostike, mada izvučen iz metafizike, i dalje apstraktan. U
vezi sa odnosom ove dve kliničko-psihološke discipline pada nam na um sledeća analogija: Neuropsihologija se
bavi ispitivanjem funkcionisanja i kvarova na kompjuterima, a psi-hodijagnostika ispituje vezu između učinka
(rezultata) programa po kome kompjuter radi.
PROMENE I NOVINE
Oblast neuropsihologije u proteklim decenijama je znatno napredovala u pogledu dijagnostičke tehnologije, koja
ima veću pouzdanost u otkrivanju i lokali-zovanju moždanih ozleda, kao i proceni obima i vrste degradacije.
Uvođenje savremenih dijagnostičkih aparata kao što su CT i EMR u dijagnostiku moždanih disfunkcija i oštećenja
stvorilo je utisak daje primena psiholoških metoda i instrumenata prevaziđena ili marginalna. Međutim, iskustva
kliničke prakse pokazuju da procena moždanih oštećenja savremenim aparatima u nekim slučajevima treba da bude
dopunjena psihološkim ispitivanjima i procenom promena i opadanja mentalnih funkcija. Pravi odgovor na napredak
neuropsihološke dijagnostike nije eliminacija psihološke dijagnostike, već njeno usavršavanje.
Skup psiholoških instrumenata koji se koriste u neuropsihološkoj dijagnostici postao je raznovrsniji i veći, ali je
Wechslerova skala inteligencije ostala deo baterije. Od samog početka, dakle od WB forme I, ovaj test je
primenjivan u neuropsihološkoj proceni. U proteklih šezdeset godina sakupljeno je značajno kliničko iskustvo o
vrednosti Wechslerovih skala u neuropsihološkoj dijagnostici. Istraživanja koja su u tom vremenu vršena takođe
opravdavaju primenu ovih skala u neuropsihološkoj dijagnostici. Ipak, treba imati na umu daje Wechslerova skala
primarno test opšte inteligencije izrazito normocentrične orijentacije. Što je neu-ropsihološka dijagnostika više
napredovala u pogledu lokalizacije moždanih oštećenja, značaj Wechslerovih skala je postajao više sekundaran.
Međutim, moždana oštećenja su različita. Ona nisu homogena celina, tako da doprinos dijagnostici Wechslerovih
skala varira, u pogledu značaja, u zavisnosti od vrste oštećenja i simptomskih ispoljavanja. Početne ideje o
mogućnostima posredne detekcije moždanih oštećenja putem Wechslerove skale inteligencije bile su više spekulativne, zasnovane na pojedinačnim kliničkim primerima i zapažanjima i istraživački neproverenim pretpostavkama.
Kasnija istraživanja i kliničko iskustvo pokazali su da Wechslerova skala može da pruži korisne informacije o
psihičkim promenama i oštećenjima funkcija i sposobnosti, relativno nezavisno od utvrđene lokalizacije i moždane
traume. Međutim, pod pritiskom prikupljenih kliničkih i istraživačkih rezultata napušteno je verovanje da se
moždana oštećenja generalno mogu identi-fikovati putem Wechsler-Bellevue skale, izračunavanjem opšteg
„koeficijenta deterioracije DQ". Ova pretpostavka se pokazala kao empirijski neodrživa, bez obzira na mnoge
pokušaje ukrštanja podataka sa subskala. Kao zaključak o neuropsihološkoj upotrebi ove vrste skala navodi se
sledeće (Groth-Marnat, 1990): ne postoji opšti i jedinstveni oblik ili sindrom ispoljavanja moždanog oštećenja.
328
Shodno tome, ne postoji mogućnost da se Wechslerovim skalama takva pojava identifikuje. Iskustvo pokazuje da se
moždana oštećenja kod osoba različitog uzrasta, predistorije, zdravstvenog stanja i ostalih okolnosti različito
manifestuju, iz čega sledi da se rezultati moždanih oštećenja i disfunkcija različitih oblika na Wechslerovim skalama
različito ispoljavaju. I pored takvih ograničenja, kvantitativna i kvalitativna analiza odgovora i testovnih rezultata
omogućuje da iskusni procenjivač detektuje greške koje imaju „kvalitet organiciteta".
Wechslerovo mišljenje iz vremena kada je stvarana WB skala forma I, naime da se deset subtestova ove skale, na
osnovu prosečnog učinka dobnih uzoraka, dele u klase postojanih i nepostojanih subtestova, bilo je zapaženo u
neuropsihologiji. Ova podela je uzeta kao osnova za određivanje funkcionalne očuvanosti mozga. Na pretpostavci o
podeli pojedinih mentalnih sposobnosti i funkcija na otporne i neotporne u procesu starenja i mentalnog propadanja
zasnovano je izračunavanje „koeficijenta deterioracije". Ta ideja i njena tehnička realizacija bile su korišćene i u
praksi procenjivanja. Međutim, klinička i istraživačka provera je pokazala da DQ nije valjan i pouzdan pokazatelj
moždanih oštećenja i mentalnog propadanja. Da bi dijagnoza moždane disfunkcionalnosti, oštećenja i mentalnog
propadanja VVechslerovom skalom bila potvrđena, prilikom tumačenja test-nalaza moraju se uzeti u obzir i drugi
podaci: kada je oštećenje nastalo, relevantne okolnosti nastanka oštećenja, mesto oštećenja, da li je oštećenje sveže
ili hronično, kao i obrazovanje pacijenta.
Na mogućnost da se Wechslerovom skalom detektuju različita moždana oštećenja bitno utiče i činjenica da mnoge
sposobnosti i funkcije povezane s moždanim oštećenjem nisu u opsegu osetljivosti ovog instrumenta. Prema tome,
on ne može da identifikuje sve vrste moždanih oštećenja, niti sve vrste ispada usled nastalih oštećenja. Iz toga sledi
da pozitivan nalaz „organiciteta" na Wech-slerovoj skali ima dijagnostičku vrednost, ali negativan nalaz nema. U
cilju povećavanja dijagnostičke moći ovog instrumenta ponuđene su različite kombinacije znakova na Wechsleru,
koje doprinose prepoznavanju oštećenih mentalnih funkcija ili određivanju lateralnosti lokacije oštećenja.
Wechslerova skala (misli se na WAIS-R) doprinosi neuropsihološkoj dijagnostici poremećaja pažnje, koncentracije,
neposredne memorije i sposobnosti formiranja pojmova. Nalaz se zasniva na profil-analizi, a posebno na rezultatima
subtestova: šifra, računanje, mozaik, strip i ponavljanja brojeva. U tumačenju postignutih rezultata ključno pitanje je
procenjeni nivo inteligencije pre oštećenja. Kao empirijska mera premorbidnog nivoa funkcionisanja osobe koriste
se rezultati grupe otpornih testova: rečnik, informacije i nedostaci na slikama. Pozitivan nalaz na Wechslerovoj skali
predstavlja samo radnu hipotezu koja mora da bude adekvatno ispitana i proverena, pri čemu treba uzeti u obzir,
osim testovnih nalaza, i druge relevantne činjenice.
U neuropsihološkoj dijagnostici psihološki instrumenti imaju dodatni značaj, ali ne i presudnu reč, koja pripada
ekspertu za tu oblast. Od vremena kada je neu-ropsihologija kao naučna i stručna oblast nastala stvoren je veliki broj
instrumenata, među njima i psiholoških, koji su namenjeni objektiviziranju dijagnoze. Većina praktičara koristi
samo manji broj tih instrumenata, pre svega Wechslerovu
329
skalu, mahom WAIS-R, zatim Bender vizuomotorni geštalt test (1938), Bentonov test vizuelne retencije (1963),
Wechsalerovu skalu pamćenja (1986), Rej-Osteri-tove složene figure. Mnogo veću važnost od nalaza na navedenim
instrumentima imaju neuropsihološke baterije Lurija-Nebraska (1980) i Halsted-Reitan baterija (1985). Ova oblast
je u kontinuiranom razvoju i postoje specijalisti koji kvalifiko-vano tumače i testovne nalaze. Prema tome, domet
procenjivača ličnosti koji ustanovi da neki ispitanik ima na instrumentima indikacije za izrazite disfunkcije ili
verovatno i moždano oštećenje, predstavlja samo radnu hipotezu, čija provera pripada ekspertu za neuropsihologiju
ili neurologu koji može da verifikuje upozorenje.
330
XV. SAMOOPIS KAO OSNOVA PROCENE LIČNOSTI
Pre nego što pristupimo konstruisanju ili samo upoznavanju nove tehnike, treba da se upitamo koji je način
ispitivanja ličnosti najpouzdaniji i najjednostavniji? Najjednostavniji a možda i najsigurniji način upoznavanja jedne
osobe je direktnim kontaktom sa drugom osobom. Ponavljanjem takvih kontakata, variranjem ponečeg i postizanjem
pravog otvaranja i susretanja dolazi do upoznavanja. Ukoliko je to potrebno više jednoj strani, ona druga može da
bude u poziciji „objekta", mada je taj proces praktično obostran. To je okvir dnevne prakse koji sadrži sve elemente
naturalističke spoznaje. Ti su elementi pozicija kontakta, podela uloga, veština i znanje ispitivača, kao i njegova
osetljivost za prava značenja i vođenje operacije i, najzad, spremnost objekta da se otvori. U psihoterapijskom
odnosu imamo jednu varijantu ovih pozicija koja dopušta izuzetno duboko otkrivanje i saznanje.
Postavlja se pitanje zašto su potrebne druge tehnike ispitivanja ličnosti i šta predstavljaju samoopisne tehnike u
odnosu na naturalistički pristup? U upitnič-kom ispitivanju vršimo zamenu neposrednog, naturalističkog načina za
jedan specijalizovani, parcijalizovani i primarno kvantitativni način ispitivanja. Neposredni kontakt je napušten i
zamenjen posrednim pomoću formulara, serija pitanja, nametnutih alternativa, („odgovora") i pravila upitničkog
ponašanja. U zamenu za direktan kontakt dobijena je jednoobraznost, sistematičnost, ispunjen uslov za statističko
zaključivanje. Umesto dijade Ja - Ti u poziciji subjekta i objekta nametnut je odnos Ja - Ja (sam pitam, sam
odgovaram). Međutim, u upitničkom odnosu nijedno Ja nije baš stvarno. Prvo Ja koje postavlja pitanje je samo
uloga, jer pitanja nisu sopstvena i ne slede saznajni interes osobe. U stvari, to Ja koje postavlja pitanja samo je
agentura nauke ili struke. Umesto pravog Ja isprovocirana je pozicija Ja u službi Mi. U upitničkom ponašanju nema
pravog kontakta između ispitanika i ispitivača. U tom odnosu je sasvim nemoguće ostvariti pravi ljudski susret u
jednom dubljem smislu reci. Umesto autentičnog ljudskog sretanja i otvaranja nudi se sistematičnost, uzorkovanje,
faktorsko definisanje i ekstenzivnost. Ispitivanje upitnikom je jednokratna operacija koja potpuno isključuje
ponavljanje odgovora, korekciju kroz iskustvo i oslobađanje od stege otpora. Progresivnost otvaranja zamenjena je
dovoljno velikim brojem relevantnih pitanja trans-formisanih u stotinak pitanja. To je supstitucija intenziteta
otvaranja ekstenzijom provokacija. U upitničkom ispitivanju često iskrsava problem vremena i položaja ispitanika u
vremenu. Instrukcija ne pomaže ispitaniku da se orijentiše u vremenu jer mu nameće okvir kojim definišemo „crtu"
ili „tendenciju", a to podrazumeva modalno ponašanje, najčešće ispoljavanje i prema tome prošek apstrakciju. Ispitanik mora sam da odabere vremenski okvir i prema njemu implicitno odredi na koje se ponašanje, u koje vreme i
pod kojim uslovima odnosi dati odgovor na
331
postavljeno upitničko pitanje. Upitnik orijentiše ispitanika na prošek, na bilans i prema tome da zanemari izuzetke.
Upitnik nameće statično posmatranje i statično ocenjivanje, znači nestvarno. Tim iznuđivanjem i nametanjem
sistematski se stimulira „mozgovni" racionalni stav, a destimuliše „utrobni", empatički.
I pored svih navedenih razlika između naturalističkog odnosa spoznaje u dijadi i upitničkog, pri čemu smo
uglavnom isticali šta se upitnikom gubi u odnosu na naturalističko upoznavanje čoveka, upitnici mogu doprineti
kliničkom dijagnostičkom suđenju.
KRATAK PRIKAZ RAZVOJA UPITNIKA
Samoopisivanje kao izvor podataka o ličnosti javlja se u tri različita oblika: kao autobiografija, kao iskaz o sebi dat u
toku intervjua i kao sistem odgovora na upitniku ili inventaru ličnosti. Biografija i intervju kao dijagnostičke tehnike
već su prikazani, pa nam je preostalo da upoznamo i treću formu samoopisivanja.
U sastavu psihodijagnostičkih metoda upitnici se pojavljuju krajem prošlog veka. Vršeći opite sa anketom Galton
(1830) je ustanovio da sistematski pripremljena i postavljena pitanja sa ponuđenim alternativnim odgovorima mogu
poslužiti u ispitivanju izolovanih karakteristika osoba. Do tog saznanja Galton je došao ispitujući pojedine osobine u
razvoju ličnosti adolescenata.
Koncentracijom mnoštva pitanja na razne aspekte jedne opšte karakteristike ponašanja mogu se kvantifikovati
individualne razlike među ljudima. Polazeći od ove mogućnosti Woodworth je pokušao da zameni naturalističku
formu samoopisivanja sa tehničkom formom čije je oličenje inventar. Povod za Woodworthov poduhvat bila je
mobilizacija regruta u SAD pred kraj Prvog svetskog rata. Mase regruta morale su biti trijažirane u najkraćem roku
bez dovoljnog broja psihijatara u regrutnim komisijama. Kao zamenu za individualni intervju kao tehniku trijaže
Woodworth je pripremio jedan inventar neprilagođenosti koji je mogao da se pri-meni masovno i ocenjuje
mehanički i objektivno. Formular, odnosno „papir i olovka" zamenili su razgovor sa psihijatrom, ali samo za one
ispitanike koji su imali niži skor neprilagođenosti od kritičke granice. Za one koji su imali viši skor sledio je pregled
kod psihijatra, koji je donosio konačnu odluku o podobnosti ili nepodobnosti. Bitno u ovom poduhvatu bila je
demonstracija moguće supstitucije intervjua sa upitnikom, odnosno drugim oblikom samoopisivanja. Kao dokaz
takve supstitucije prihvaćena je ocena daje Woodworthov „arak ličnih podataka" u praksi potvrdio svoju valjanost.
Veliki eksperiment zamenjivanja jednog oblika samoopisivanja drugim oblikom protumačen je kao bezuslovna
potvrda da je upitnik jednak ili čak bolji instrument. Prednost upitnika je viđena u tome što je ekonomičniji, što
može da se prilagodi različitim sadržajima, što je nezavisan od situacionih varijabli, što je pogodan za kvantifikaciju
i u celini bliži kriterijumima naučne metode. Praktični uspeh „arka ličnih podataka" i zaključci uporedne analize,
koji su naknadno izvedeni, stvorili su euforiju među psiholozima u periodu iza I svetskog rata. Pod utiskom toga
dolazi do „eksplozije" ovakvih instrumenata u nastojanju da se ispituju i kvantitativno odrede mnogi do tada
nepristupačni aspekti ličnosti. Velika nada koja je podstakla mnoge pronalaske na području upitnika, završila se
velikim
332
brojem neuspeha. Upitnička euforija je splasnula, pošto se pokazalo da praktični rezultati ne potvrđuju rezultate koji
su izvedeni iz Woodworthovog eksperimenta. To što je bilo dobro u jednom poduhvatu masovnih razmera i grubih
merila uspešnosti nije se moglo ponoviti u malim poduhvatima, na malim uzorcima, sa užim crtama ličnosti i sa
osetljivijim kriterijumima.
Prva generacija upitnika ne nalazi očekivanu empirijsku potvrdu poput svog uzora. To dovodi do diferencijacije
među psiholozima. Mnogi, uvereni da upitnici nemaju potencijala i budućnosti, okreću se drugim tehnikama.
Posebno su, u to vreme, bile privlačne i obećavale mnogo projektivne tehnike. Oni koji traže razlog neuspehu
navode naivnost pretpostavki od kojih se polazilo. U prvom redu se izražava sumnja u to da se upitnici mogu
smatrati u suštini istim a po formi različitim od intervjua. Upitnik nije intervju koji je preobučen u anketu, već predstavlja posebnu klasu tehnike komunikacija i spoznaje. Ističe se da je potrebno istražiti upitničko ponašanje,
mogućnosti i modalitete same tehnike, da je neophodno bolje odrediti šta se istražuje. Deo krivice za neuspeh
prebačen je na naivnu brzopletost iza koje je stajalo uverenje da „upitnici mogu sve"!
Druga generacija upitnika razvijena je sa puno kritičnosti i na čvršćim osnovama. Odbačen je stav da izabrana
alternativa ponuđenih odgovora izražava potpunu podudarnost teksta i ispitanika. Taj stav prećutno je izveden iz
pretpostavke da je značenje odgovora na intervjuu i na upitniku istovetno. Međutim, to je, kao što se pokazalo,
pogrešno. Ako na upitniku ispitanik naiđe na pitanje: „Da li su sa vama uvek lepo postupali?" i zaokruži odgovor
„Ne", to nije isto kao kad bi na intervjuu odgovorio „Sa mnom su uvek loše postupali". Pitanja u upitnicima i u
intervjuu jednako su fonnulisana, ali je odgovor bitno različit. Na upitnicama mi ne saznajemo integralni odgovor,
već samo jedan segment odgovora čije značenje ne može da se rekonstruiše iz date reakcije. Jedini način da se
rekonstruiše značenje je povezivanje svih datih „odgovora". To što nazivamo odgovorom na upitniku to je samo
individualno glasanje, saglašavanje ili nesaglašavanje sa jednim izborom mogućih formulacija autentičnog
odgovora. Odgovor je nametnut i samim tim nije odgovor, već još jedno pitanje. Ispitanik se prećutno tretira kao da
je nemušt, kao da ne poznaje jezik, pa može da reaguje samo klimanjem glave. Pošto pojedinačni „odgovor" na
upitniku ne otkriva svoje značenje i poruku, nametnuo se problem šta povezuje „odgovore" i kako dešifrovati
značenje veza ili grupa srodnih „odgovora"?
Umesto da brzometno rese mnoga otvorena pitanja procene ličnosti, upitnici su se nametnuli kao problem koji i sam
mora biti odgonetnut. Potvrdilo se da jedna nejasnoća ne može predstavljati rešenje druge nejasnoće. U
međuvremenu upitnici su priznati kao posebna grupa tehnika za eksploraciju ličnosti. Perspektiva daljeg razvoja
viđena je u povezivanju upitnika sa teorijama ličnosti ili u povezivanju sa faktorskom analizom. U nastojanju da
nađu metodološku podršku psihodijag-nostičke prakse, što je predstavljalo osnovu afirmacije i progresa, psiholozi
su isprva nastojali da povezu upitnike sa psihijatrijskom klasifikacijom. To je dalo podstreka razvijanju mnogih
upitnika za ispitivanje neurotičnosti, depresije, psihopatske devijacije i paranoidnosti. Bilo je pokušaja da se upitnici
povezu i sa klasifikacijom motiva i crta ličnosti. Sigurno je daje do danas konstruisano nekoliko stotina, ako ne i
hiljada upitnika namenjenih ispitivanju i određivanju indivi333
dualnih razlika u pogledu psihopatoloških i normalnih tendencija i crta ponašanja. Savremeni upitnici su
neuporedivo brižljivije konstruisani, što treba zahvaliti napretku tehnologije konstruisanja i visokim standardima
čije je ispunjenje obavezno. Ovi instrumenti više nemaju sličnost sa intervjuom i u mnogo čemu su bliži testovima.
ZNAČENJE INDIVIDUALNIH RAZLIKA NA UPITNICIMA
Osnovna namena upitnika je da puteni kvantitativne analize samoopisa ispitanika odredi meru zastupljenosti
određene osobine u ponašanju ili ličnosti. Svi upitnici su u potpunosti kvantifikovani. U tom pogledu su bez premca
medu tehnikama eksploracije ličnosti. Ova njihova osobina veoma pogoduje mehaničkoj obradi i doprinosi
ekonomičnosti. Osim toga, obrada upitnika ne iziskuje nikakvu posebnu stručnost, pa je usled toga moguće zameniti
rad psihologa radom pomoćnika, koji su adekvatne osobe i obučene za taj rad. Kvalitativna analiza putem upitnika
dolazi u obzir samo kao interpretacija međuodnosa skorova na multidimen-iionaVmm instrumentima. Upravo je ova
strana upitnika najviše doprinela da se pri konstrukciji primenjuju ista pravila i isti standardi kao pri izradi
psiholoških testova. To se posebno odnosi na proveru mernih svojstava i na standardizaciju. Kako se pomoću
upitnika određuje mera određene osobine kod pojedinca, onda se pod tim podrazumeva ocenjivanje prema normama
ili standardnim skalama procene. Udeo ispitivača u određivanju te mere je ravan nuli. Međutim, ne može se reći da
je ispitivač eliminisan. On je samo ograničen, pogotovo u fazama koje prethode izračunavanju numeričkih rezultata
ili bolje rečeno, njegov je zadatak odložen. Interpretacija rezultata je i dalje stručan i subjektivan posao koji ne može
da se obavi mehanički.
Numerički rezultat koji dobijamo primenom upitnika jeste mera individualnih razlika. Iz numeričkog rezultata pre
svega saznajemo da li je ispitanik prema određenom standardu ili normi, u kategoriji ili van kategorije čiji je sadržaj
teorijski definisan i deklarisan. Na primer, saznajemo da li je ispitanik neurotičan ili nije neurotičan, da li je
depresivan ili nije depresivan. Pod uslovom da je prema rezultatima dopao u područje kategorije, da je intezitet
osobine jednak ili veći od granične vrednosti norme, može se odrediti, već prema osobinama konkretnog upitnika, u
kojoj je meri dato svojstvo izraženo u samoopisu, odnosno u ponašanju ili u ličnosti. U prvom slučaju upitnikom
smo odredili položaj ispitanika u odnosu na dve ili više opštih kategorija ponašanja, na primer, da li je neurotičan ili
je normalan. U drugom slučaju nastavili smo sa opisom i odredili smo gde je mesto ispitanika na skali intenziteta
medu osobama u istoj kategoriji. Tako, na primer, saznajemo dalje da je on krajnje neurotičan, odnosno da među
neurotičarima ima veoma malo takvih koji su toliko neurotični kao on.
Jednodimenzionalni upitnici mogu da posluže kategorizaciji (trijaži) kao i određivanju individualnih razlika na
odabranoj dimenziji. Takvi instrumenti su potrebni i korisni pod uslovom da se vrši masovno ispitivanje, selekcija u
grupama ili se instrument koristi za ispitivanje i eksperiment. U individualnom kliničkom ispitivanju
jednodimenzionalni upitnici nisu potrebni, jer su pitanja na koje oni
334
mogu dati odgovor već u prethodnom postupku rešena. U kliničkoj eksploraciji ličnosti koriste se višedimenzionalni
upitnici, kao što su MMPI, 16 PF, kalifornij-ski CPI i slični.
Upitnici se mogu konstruisati na različite načine, pa i tako da pored grupnih i individualnih razlika odraze i profil
ličnosti ili „intra-individualne razlike". Osnova dijagnostičkog suđenja putem upitnika određena je normom. Norma
je empirijski određena veličina koja razgraničava dijagnostički relevantne intenzitete od irelevantnih. Ako imamo
upitnik koji zahvata samo jednu dimenziju neurotičnost, depresiju, anksioznost ili ego-snagu, onda je primena toga
instrumenta unapred ograničena na dva međusobno povezana zadatka. Prvi se svodi na utvrđivanje kategorije u koju
ispitanik spada. Najčešće su kategorije dihotomne, na primer, pri-menom upitnika za neurotičnost saznajemo da li je
naš ispitanik: a) neurotičan ili b) normalan. Drugi zadatak koji stoji pred monodimenzionalnim upitnikom je procena stepena neurotičnosti, naravno samo ukoliko je skor ispitanika prema normi potpao pod kategoriju
neurotičnosti. Ako je prema skoru na upitniku naš ispitanik ocenjen kao neurotičar, onda automatski sledi određenje
stepena ili intenziteta neurotičnosti. Ovo je istovremeno i pravo određivanje individualnih razlika u klasi. Ovaj način
mehanizovanog i statističkog dijagnostikovanja podložan je kritici sa personološkog stanovišta. Nomotetsko
dijagnostikovanje je samo prva faza u dijagnostičkoj obradi i proceni slučaja. Na taj način mi se zaustavljamo na
utvrđivanju individualnih razlika, što je možda i opravdano u ispitivanju grupa, ali u individualno-kliničkom radu to
je ili početak ili samo jedan od potrebnih aspekata koje sagledavamo. Sam pojam individualnih razlika je uzak i ne
može zameniti značaj koji kliničari pridaju pojmu ličnosti. Individualne razlike označavaju normativno određene
položaje na jednoj dimenziji u jedinicama intenziteta. Ma koliko takva procena bila impresivna kao psihotehničko
dostignuće, ona ne može da zameni sve što je preostalo pod nazivom kvalitativne karakteristike ličnosti. Najviše što
možemo priznati pristupu merenja individualnih razlika to je da priznamo doprinos dijagnostikovanju. Zapravo,
procena individualnih razlika je samo jedna od prvih faza u dijagnostičkoj obradi i proceni ličnosti. Gotovo svaki
slučaj koji je dospeo do kliničkog psihologa sa nekom uputnom dijagnozom, na primer teška neurotička depresija,
prošao je kroz prve dve faze procene individualnih razlika. Taje osoba prepoznata kao neurotična i procenjena kao
teška forma, dakle taj je čovek teže neurotičan nego većina. Sada se nameće pitanje, da li upitnici mogu dati još
nešto ili se njihov doprinos dijagnostici ličnosti na ovome i završava? Višedimenzionalni ili kombinovani upitnici
predstavljaju prelaznu formu instrumenata, između merenja individualnih razlika i procene ličnosti. Već u drugoj
generaciji upitnika javljaju se pokušaji da se istim instrumentom zahvate dve ili više osobina iste osobe.
Ekonomičnost kombinovanih upitnika je samo jedan, i to manje značajan, razlog njihovom uvođenju. Istovremenim
zahvatom više crta, što se preko upitnika može postići, dobijeni rezultati stiču jedno dodatno značenje. Upitnik koji
meri, recimo, pet osobina ličnosti, odnosno pet „dimenzija" s jedne strane je samo ekonomičnija varijanta primene
pet zasebnih instrumenata, jednog za drugim, u ispitivanju iste osobe. Međutim, ukoliko su ovih pet osobina
odabrane prema nekom planu, modelu ili teoriji ličnosti, onda je rezultat ispitanika
335
više nego pet zasebnih individualnih razlika. Ovih pet skorova mogu dati niz kombinacija ili profila koji odražavaju
neki složeniji konstrukt ličnosti nego što je crta ili dimenzija.
TEORIJA DETERMINIRAJUĆIH SISTEMA
Osnovna karakteristika vođenja intervjua je prebacivanje sa površine u dubinu, sa manifestnog na latentno. To
prebacivanje se javlja spontano u ponašanju ispitanika, a intervjuer koristi prebacivanje kao taktičko sredstvo. U
intervjuu se stalno nameće pitanje: staje stvarno? Da lije ponašanje, reakcija ili stav koji se iskazuje „ono pravo" ili
je zaklon. U intervjuu koji traje sat ili dva, tokom kojeg se razmene hiljade rečenica, možda su samo tri ili četiri
iskaza „ono pravo", čime je intervjuer zadovoljan i kojima se ispitanik zaista iskazao i otvorio. Naravno, ima i
produktivnijih intervjua. Ako i dalje posmatramo intervju i upitničko samoopisi-vanje kao dve uporedljive tehnike,
što je nesumnjivo prihvatljivo, nametnuće se pitanje na koji način se stiže do autentične ličnosti upitničkim
ispitivanjem? Samo pitanje implicira da se iskazi na upitniku dele na zaklonske i prave, ili bar da postoji dimenzija
otvorenosti. Nema nikakve sumnje da upitnici nisu imuni od uticaja saradljivosti, otvorenosti i konačno od
samokritičnosti i uvida ispitanika.
Upitničko ponašanje se može predstaviti kao vremenski povezana serija provokacija. Upitnik u celini postaje
primenljiv u praksi ako se dokaže da totalni ili parcijalni zbir određenih reakcija diferencira kategorijalnu pripadnost
ispitanika. Ako se zbir odgovora pokaže kao diskriminativan u odnosu na kategoriju neu-rotičnost - normalnost,
onda se svaki pojedini ispitanik koji je ostvario normom definisanu sumu skorova svrstava u klasu neuroza. Taj je
ispitanik, po meri datog upitnika neurotičar. Ako je upitnik monodimenzionalan, onda je sasvim sporedno na koju je
tvrdnju ispitanik odgovarao potvrdno a na koju odrečno, kakav je profil odgovora, samo ako je suma skorova iznad
granične vrednosti norme. U takvom slučaju pretpostavljamo daje ispitanik imao svest o slobodi pri izboru odgovora
na svako pitanje iz upitnika, ali je ipak, tokom jednog određenog trajanja i ponavljanja izbornih provokacija, hteo ili
ne, otkrio sebe i potvrdio svoju neurotičnost. Jasno je prema tome da „teorija upitničkog ponašanja" implicira
unutrašnju determinaciju otkrivanja kroz masu izbornih reakcija.
Moć intervjua je u intuiciji i veštini kojom intervjuer razotkriva skrivene aspekte ličnosti „radom u dubini". Moć
upitničkog ispitivanja je u iscrpljivanju zaklonskog ponašanja izlaganjem ispitanika masi različitih provokacija i u
znanju razvrstavanja izbornih reakcija u „determinišuće sisteme". I u jednom i u drugom pristupu pojedinačni
odgovor nije bitan, već je bitno sve zajedno. Prednost intervjua je u tome što ga vodi druga osoba koja pita,
posmatra, prati i doživljava ispitanika na celovit način koji uključuje i manifestno i latentno. Ta pozicija dozvoljava
vremenski pogođeno i spretno „produbljivanje". Prednost upitnika je u tome što ograničava zahvat na nekoliko
kategorija ponašanja i što je indiskretan na bezličan način, bez dodatnog pritiska koji ispitivač vrši svojom ličnošću.
Medu „determinišuće sisteme" koji se ispituju pomoću upitnika spadaju crte ličnosti, motivi ili interesi,
psihopatološke tendencije i mehanizam odbrane. U
336
načelu, upitnicima se mogu zahvatiti sva trajna svojstva ličnosti, strukturalna ili dinamička. Ovakva orijentisanost na
ono što je ustaljeno utiče na relativnu zatvorenost upitnika prema aktuelnom, prema situaciji i uopšte prema „sada i
ovde". Upitnici su instrumenti istorije ličnosti.
Crte ličnosti se već po tradiciji ispituju upitnicima. Ustaljen i tipičan kvalitet ponašanja, kao što je crta, kao daje
„prirodan" sadržaj upitnika. Velikim brojem pitanja mogu se zahvatiti mnogobrojne situacije u kojima se određeno
ponašanje javlja. Pogodnom formulacijom pitanja odslikava se intenzitet i stalnost crte. Zbog ovakvog odnosa
upitnika i crta ličnosti pojedine teorije crta koriste pretežno ili isključivo upitnike za proveravanje. Crte ličnosti se
mogu procenjivati i na druge načine, na primer opservacijom, intervjuom, skalama procene, pa i fiziološkim ili testaparatima. Međutim, pokazalo se da su upitnici najekonomičniji, najpouzdaniji i najvaljaniji instrumenti u
postojećem arsenalu.
Tendencije patološkog ponašanja su takođe predmet upitničkog ispitivanja. U odnosu na crte ličnosti tendencije
patološkog ponašanja su raznovrsnije i manje određene. Patološka tendencija je dosta nejasan izraz koji obuhvata
crte devi-jantnog karaktera, sindroma ili čitavu nozološku kategoriju. Izgleda daje značenje ovog termina ograničeno
na diskriminisanje patološkog, dok unutar patografije sam naziv nema definisani obim. Jednom se upotrebljava kao
„neurotične tendencije" dok u drugom slučaju srećemo „anksiozne tendencije" ili „neurastenične tendencije".
Takođe nije sasvim jasno da li termin označava obrasce, motivaciju, niti je sigurno da li ima manifestno ili latentno
značenje. Momirović (1972) pod tim nazivom podrazumeva „konativne faktore". Sve u svemu, u stručnoj literaturi i
postojećem upitničkom instrumentariju namenjenom kliničkim psiholozima tendencije patološkog ponašanja se
javljaju kao determinišući sistem upitničkog ponašanja, koji se može pomoću odgovarajućih upitnika identifikovati.
Ti upitnici daju mogućnost određenja individualnih razlika u pogledu patoloških tendencija.
GRAFIKON 5.
Ajzenkova hijerarhijska šema strukture ličnosti
NIVO TIPA LIČNOSTI
stidi jivost
razdražljivo*!
NIVO CRTE
LIČNOSTI
NIVO NAVIKNUTIH ODGOVORA
NIVO SPECIFIČNIH ODGOVORA
22 Psihudijagnustika
337
Sindrom ličnosti je konstrukt koji je pozajmljen iz psihopatologije i označava splet crta. Sindrom podrazumeva da je
više crta ponašanja na poseban, karakterističan način u vezi. Ponekad se ova specifična veza tumači nekim
skrivenim motivom ili razvojnim antecendentima. Nije sasvim jasno da li ovaj termin treba shvatiti kao zamenu za
demodirani termin - tip. U tom smislu se često koristi jedan drugi izraz, „struktura", koji takode podrazumeva više
različitih osobina u karakterističnom međusobnom odnosu. Uski konstrukti kao što su crte nisu prihvatljivi kao
tumačenja upitničkog ponašanja na višedimenzionalnim upitnicima. Pošto je klinička dijagnostika orijentisana na
pojedince, ona favorizuje aspekt unutar individualnih razlika, višedimenzionalne upitnike i, sledstveno tome, široke
konstrukte kao što je sindrom.
Jednu savremenu varijantu sindromskog tumačenja ličnosti i upitničkog ponašanja razvio je Evsenck (1957).
Polazeći od Jungove (1923) dihotomne tipologije ličnosti, koja priznaje dva osnovna tipa, ekstrovertni i introvertni,
Evsenck je stavio sebi u zadatak da odredi strukturu tih tipova. On je izmenio značenje tipa i umesto međusobno
isključivih kategorija prihvatio je prevagu prelaznih formi koje stvaraju u realitetu jedan kontinuum na čijim se
krajevima raspoređuje najmanji broj ljudi u čistim oblicima ekstroverzije i in tro verzije. Taj kontinuum je „merljiv",
jer su intenziteti (individualne razlike) dostupni različitim načinima psihološkog merenja i procenjivanja. Zbog toga
je kontinuum određen kao dimenzija ličnosti. Oba ekstremna oblika imaju, po zamisli Evsencka, istovetnu strukturu.
Shema organizacije crta ili struktura ličnosti je hijerarhijska i srodna je Lineovom biološkom stablu.
Hijerarhijski model strukture ličnosti
Na dnu piramide nalazi se ono što je najučestalije u ponašanju, masa adaptivnih reakcija koje su, pojedinačno uzeto,
više primerene specifičnosti situacije („draži") nego ličnosti. Međutim, i pored velikog stepena specifičnosti ovi su
odgovori međusobno povezani u sisteme koje je Evsenck nazvao navikama. Navike su takvi sistemi reakcije koji
objedinjuju više reakcija i imaju tendenciju ponavljanja relativno nezavisno od situacije. Već na ovom nivou
piramide javlja se uporedo sa visoko adaptivnim, specifičnim reakcijama i suprotna tendencija stabilizacije,
ponavljanja i generalizacije ponašanja. Situacije koje izazivaju naviknuto ponašanje mogu biti veoma raznolike.
Neka životna situacija i test provokacija mogu izazvati iste navike ponašanja. Na sledećem nivou javljaju se nove
integrativne formacije koje povezuju nekoliko navika u jedan dinamički sistem. Ove sisteme višeg reda od navika
Evsenck određuje kao crte ličnosti. Ponašanje koje kontroliše ovaj nivo hijerarhijskog sistema ima manji stepen
adaptivnosti, u odnosu na specifičnost stimila i situacije, nego navike. Za uzvrat, takvo ponašanje je uključeno u još
veći broj i raznolikiji repertoar situacija. Crte su manje adaptivne, ali više generalizovane karakteristike nego navike.
Otud je crta bliža ličnosti i trajnija karakteristika njenog ponašanja. Na samom vrhu piramidalnog modela, po
pretpostavci, nalazi se tip ličnosti ekstroverzija ili introverzija. Tip je dinamička organizacija nekoliko crta ličnosti.
Ovaj sistem je suprotnost reakcijama koje su
338
situaciono specifične i maksimalno adaptivne. Tip ličnosti je sasvim nezavisan od situacije, najverovatnije daje
određen genetički, nasledem, ali je zato zastupljen u svim nivoima ponašanja. U crtama je tip ličnosti neposredno
zastupljen dok je u navikama i specifičnim situacijama manje. Evsenck je sklon da naziv tipa zameni terminom
sindrom ličnosti uglavnom zato što tip nosi konotaciju diskontinuiteta karakteristika, što je Evsenck odbacio.
Na osnovu svoje teorije ličnosti i hijerarhijskog modela strukture, Evsenck je konstruisao više upitnika. Ti upitnici
omogućavaju da se normativno odredi intenzitet pojedinih crta ličnosti i položaj ispitanika na bipolarnoj dimenziji
ekstro-verzija - introverzija. Sa stanovišta ekonomije dijagnostifikovanja, Evsenckovi upitnici su podešeni da
obuhvate najviše integrativne sisteme, ekstrovertni odnosno introvertni sindrom. Na osnovu takve procene može se
izvesti najveći broj prediktivnih pretpostavki o ličnosti na nivou crta i navika. Na primer, ako utvrdimo da je
ispitanik u znatnoj meri ekstrovertan, onda iz toga možemo pretpostaviti da je njegova bazična anksioznost
srazmerno niska, da je slabije socijali-zovan, da ima neodložnu potrebu za spoljnim senzacijama, da ima češće
periode budnog spavanja, da pokazuje spontanost u komunikacijama, ali da je veoma nei-strajan.
Ja ili koncept o sebi takode može da bude predmet upitničkog ispitivanja i „determinišući sistem" izbora odgovora.
Evsenckov hijerarhijski model predstavlja samo jednu teorijsku aproksimaciju. Pored njega postoje i sasvim
drugačiji modeli, kao što je na primer dao Cattell koji negira hijerarhijsko-intergrativnu povezanost „bazičnih
faktora", a zalaže se za autonomiju 16 dimenzija. U ovoj tezi i antitezi prepoznajemo faktorističke ideje engleskih i
američkih faktorista. Dok se jedni zalažu za ideju centralizacije, drugi dokazuju prednost autonomije faktora. Ovaj
teorijski i metodološki spor i dalje se vodi i ne znamo kako će se završiti. U svakom slučaju, moramo prihvatiti
zavisnost instrumenta od autorovog modela, a rezultat konkretnih ispitanika staviti u zavisnost od jednog i drugog.
Nedostatak faktoristički zasnovanih upitnika je taj što idealizuju autonomiju faktora sindroma. Kada ispitujemo
neku osobu primenom upitnika, mi ne zahva-tamo njene osobine same za sebe. Konstruktori tih upitnika nam
nameću ideju o izolovanosti ispitanika od sopstvenih osobina kao da je to uslov utvrđivanja tih osobina putem
ispitivanja upitnicima. Faktoristički modeli ne vode računa o tome da postoji osećanje identiteta, osećanje Ja, koje
iznad svih drugih „integrativnih sistema", povezuje prošlost i sadašnjost, senzacije i motoriku organa i čitavog tela,
privatno i javno ponašanje i prožima nas u celini. Mada ovaj centralni doživljaj i svest individue ne kontroliše sve,
neke osobine kod nekih ljudi čak vrlo slabo, ipak je pogrešno ignorisati uticaj Ja. Najzad, nije lako odbaciti
mišljenje da Ja predstavlja takode jednu vrstu osobine ličnosti, posebnih karakteristika, koja se postepeno razvija
(Loevinger, 1969).
Mada konstruktori pretenduju da upitnicima izoluju određenu osobinu, njihovi postupci provociraju Ja. Pitanja na
upitniku su često tako formulisana daje izolacija, odnosno preciznost nemoguća. Na primer, pitanje glasi: „Da li se
lako uzbuđujete?" Iako ovo ne spada u izuzetno nejasna pitanja, ipak se moramo upitati na kakvu vrstu uzbuđenja se
misli i šta znači „lako"? Ovakva i slična pitanja ne
339
koče i ne omogućavaju korisnost upitnika. Ispitanici, pod pritiskom situacije i neodređenih „razjašnjenja" ispitivača,
na kraju uviđaju da im ne preostaje drugo nego da se oslone na sebe kao na objekat i svest o sebi. Tako, u krajnjoj
liniji, ispitanici ne biraju odgovore silom otuđenih „determinišućih sistema", navika, crta, sindroma ili faktora, već
pod uticajem trenutnog doživljaja i procene sebe, svojih relacija prema ispitivanju i očekivanju u odnosu na
iskazanu sliku sebe. Drugim recima, kao stoje rekao Cronbach (1962), odgovori na upitnicima predstavljaju
„publikovanu sliku Ja".
SAMOOPISNI ODGOVORI I EKSPRESIVNO ODBRAMBENA VAGA
Proučavanje upitničkog ponašanja započelo je kada je postalo jasno da nema suštinske jednakosti između intervjua i
upitnika, i da upitnik nije pismena, anketna forma intervjua. Analiza upitničkog ponašanja je danas već daleko
odmakla zahvaljujući saznanjima i primeni mnogih principa psihometrije koji su otkriveni u vezi sa izradom testova.
To znači da je ta analiza vršena sa stanovišta da je upitničko ponašanje, u stvari, test-ponašanje. Rezultati koji su
postignuti u kon-struisanju i standardizaciji upitnika, kao i različita usavršavanja toga procesa nesumnjivo idu na
ruku izjednačenju. Međutim, ne može se prihvatiti ocena o jednakosti ako se time potcenjuju izvesne bitne
specifičnosti upitničkog ponašanja. Smatramo da upitničko ponašanje nije ni intervju ni test-ponašanje, mada ima
dodirnih tačaka, već nešto zasebno.
Analiza upitničkog ponašanja ne treba da se izjednači sa psihometrijiskom obradom, ajtem analizom i utvrđivanjem
mernih svojstava upitnika kao „instrumenta". Kada se upitnik analizira, prva stvar koju izdvajamo je odnos „pitanja i
odgovora" ili stimulusa i reakcije. Sasvim je malo verovatno daje stavka („pitanje") samo jedan stimulus koji sadrži
specifičnu građu na koju ispitanik mehanički reaguje u zavisnosti od tenzije u specifičnom segmentu njegove
ličnosti. Takva slika „upitničkog refleksa" je naivna, koliko je mehanička toliko je i neodrživa.
Rasprostranjeno je uverenje da se ličnost na upitniku ipak ispoljava zahvaljujući „koncentraciji masovne draži".
Između ove pretpostavke i prethodne razlika je samo u kvantitetu. Naime, osoba može da ublaži odreagovanje ili da
zadrži neki deo specifičnih „upitničkih reakcija", ali ne može sve. Usled toga, povećavanjem količine specifičnih
draži odnosno pitanja povećava se i količina otkrivajućih reakcija. Kada se sakupi dovoljna količina otkrivajućih
reakcija, onda je već lako rekonstruisati određene segmente ličnosti i, naravno, kombinovati te segmente. Pošto nije
bitno da svaka upitnička draž (pitanje) izazove specifičnu otkrivajuću reakciju, odnosno nije bitna proporcija, već
fiksirana količina, koja se može osigurati i po cenu proširivanja upitnika na nekoliko stotina pitanja, na kraju
ispitanik mora da se otkrije. Ova strateška zamisao upitničke eksploracije izražava uverenje da je otkrivajuće
ponašanje ličnosti jedna neminovnost koja je determi-nisana kombinacijom forme mehaničkih alternativa i
kvantiteta, s jedne strane, i empirijskom selekcijom specifično provokativnih sadržaja, s druge strane. Zanimljivo je
da je ista ideja o „neminovnosti otkrivanja" bila uvrežena u mislima projektivista četrdesetih godina. To nas navodi
na čudan zaključak da su dijagno340
stičari pre dvadesetak godina verovali u determinizam testovnog ponašanja. Ovakve ideje su mogle pothranjivati
fantaziju o svemoći kliničara, što je ne samo ugodno za njih nego je svakako i potkrepljivano ako ne rezultatima
testova, a ono držanjem pacijenata.
Zastoj u razvoju upitnika izazvao je protivmeru koja se sastojala u povezivanju upitnika bilo sa teorijom ličnosti bilo
sa faktorskom analizom. Razlika je neznatna, jer se povezivanje sa faktorskom analizom takođe završavalo
određivanjem crta ili tendencija ličnosti. U prvom slučaju je „predmet merenja" bio apriori određen, a u drugom
empirijski, aposteri